.

12, 13. 14.

.

.
().
- .
,
XII XIII ,
( 1170) (
1296).
, ,
, XIII
.
, .

,
.[1]

(12821321),
,[2]
.[3] ,
.
. ,
.
:

,
,
,
,
.

, . ,
.

(, -)
XIII XIV
, .
:

.
.
, , ,
, , .

,
XIV ( 1371) 1459.
,
(13751377) (13771388).
.
. (1371
1389), ( 13891402, 14021427) (14271456)
. , ,
, , , .
:

()

, .

. , , , .
:

,
,
,
.

,
.
, , ,

, , ,

.
1950. ,

. ,
, .

: , , ,
, , , ,
, , , , ,
, , , , ,
.

- ()
- ,
19. 20. ,
- .
, .

-
19. 20. ,
, .

. , ,
.

- .
; ,
. .

- ,
19. ,
.
(, )
.
;.
.
, ( ) 5 .
.
, (1882-1914).
. , .

 .
,
. , ,
, .
( ,
, , .).
; .
, - .

,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
,
.

- . ;

- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;

( 1880-1914)
- . ;

- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;

;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . . ;

(1918-1941)
- . ;

- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
2 - . ;
- . ;
- . ;
, - . ,
;
- . ;
- . ;
- . ;
- . ;
- . . . ;
;
- - . ;
- . ;
- . .

. 1859, 186990.
. .
: 186970, 1881
84. ( ), 126 ,
, ,
( 2). 1871.
187273, (Ischl)
. : .
.
.

 , . 1868. ,
, , 1869. .
, ,
.
.

1842. ,
. ,
1868. .
51, .
.
, 22. 1868. ( ),
- .
.
. [1]( ),
( "), , [2]
.

: 1.000,
500 ,
2.000 .
1852. , ,
.
.

[3] 1867.
, .

1868.
. , ,
.
12. 1868.
, ,
.
.
.
15. .

, ( )
.

. , ,
,
La Scala,
.
.
, .

 , , ,
.
.
,
-.
29. , .
.
. 17. 1868.

6500
.[4] 18. ,
. ,

.[4]

, . 10. (
) , .
,
,
.
1869. , 30.
-
.
, .[5]
: (1832
1881), (18391912), - (18401924),
(18451893), (18591930), (18611931),
(18621935) .

,
, 1870. ,
. 1885. 1903.
, 1911. , 1922. .


. ,
, , . . .
1941.
, 1986. ,
1922. ,
. ,
, .
1997. .

, .

 ,
.
,
.
,
, .
,
- .

. 1905.
, .
,
,
, .

, : 1870, 1912 1922, 1965. ,
, 1986 1989. . 1922. 1989. .
1912 1922.
1895. - 1914. .
.
, ,
1912. , ,
, 1919. 1922. .
. ,
,
. ,

,
. ,
,
. ,

, , .
1941.
1941.
1940. ,
6. 1941.
. .[6]
[7], .
, .
1965. ,
,
. ,
.

1986 1989.
,
1986. 1989. ,
1922.
. ,

. .
, [8],

. ,
1872. ,
.
,
, ,
. ,
, , , ,
1983. .
4,5 .
15. 1989. .

, ,
,[1]
. ,
.
, .
( ) .
, ,
, . 1997. ,
,
, .[2]
,
1881. 1884.
(
).

.
.
, ,

. [3]


, . ,

, .

,
, ,
.[4]
, ,
.

.
.

.[5]
,
,
, .
- ,
.
,
, .
: , ,
, , , , , , .

1903. ,
, .
, 1921.
.
, .
1922. ,
, ,
. 1922.
, , ,
1881. .

1930. 1931.
. ,
,
, .
6. 1941. .
, .
1947-1949. ,

, .
,
.
.
,
.
, ,

 , .
,
. 1919. 1920. ,
. .

, . 1961.
. 1983.

(*, 13. 1849 , 25. 1923)
19. 20. .

13. 1849.
.
, 1870. [1][2] ,
, .[3]
19. ,
20. .

19. , .
1885.
53-55,
. 12.
, .
12, .
, .
1892.
, 1898.

33, 15 . ,
, ,
,
. , .
2012.
ARHITEKTA Konstantin A. Jovanovi pripadao je generaciji koja se kolovala u prestinim
evropskim centrima i na prelazu dva veka, svojim graditeljskim rukopisom, izmenila orijentalnu
fizionomiju Beograda. Roen je u Beu, kao najstarije dete Anastasa Jovanovia, litografa i
fotografa, a kasnije i dvoroupravitelja kneza Mihaila Obrenovia. Studije arhitekture je zavrio
1870. u Cirihu.
Najvei deo ivota je i proveo u rodnom gradu, gde je radio kao samostalni arhitekta. U Beogradu

je projektovao veliki broj javnih i privatnih graevina, a najpoznatija je Narodna banka u Ulici
kralja Petra. Njegovo zdanje je i Narodno sobranje u Sofiji.
1849, 1923, ,
, ,
, ...
, .
.
,
, 1889,
.
.
, ,
, , ,
, ,
, .

, ,
[1] .
, 30. 1882.
, 6.
1883. . (
25 ), 20 ,
.
1. 1884. . . 38,
( . 50), .

,
1886.
. 1887. ,
.
,
.
.
, , ,
. 1889. 1890. ,
15. 1890. . , ,
. 1890.
III . 1890. : ... ,
, .
: ... .
.

 I ,
, , a , 192225. , ,
I, , ( ) ,

. ,
,
. ,
- .
, ,

XVI ,
.
: (Palazzo
Farnese) , ( 1513 1534-1546.
) (Palate Oppenheim), XIX ,
.
[2] ,
,

.

[3] , ,
.

.
,
. ,
.
XV .
I
. .
, ,
,
.
, ,
.

,
a.


. ,

 .
.
, ,
.


XX .
.

.
,
. 1925.
, .

.
, , e
, ,
.
.
,
. II
, .

,
, .

,
, . [4]
1979. .

1923. 1925. ,
, ,
. ,
.
, . ,
.
15. 1926

,
, , .
I, , .
I , ,
, I.
1888. 1890. .
( 1849 1923),
, .
, , ,

 , .
.
,
.
. ,
.
,
,
, .

.
.
, . ,

, , .
,
.

, ,
. , , 1901.
(
, ),
1900. .
1923. 1925,
, ,
. ,
. ,
.
,
, , .
I, , .
I , ,
, I.
,
, - .

(1857 1917)
XIX XX .
, .
,
. 1883. .
,
, , .

1883. 1899. 1900. 1910. .
1910. 1911. 1912.

 . 1912. .
.
.
:

31 (1885),
7 ( 1885),
13-15 ( 1890),
48 (1895, ),
13 (1889/90),
(1902 1936),
Rossija ( ) (1906)
.

. (1894),
( XX ),
. (1907) .
- . :
- , - . ,
, ,
.

a( )
( ).
( ) 48.
1895. , .
,
1968. . ,

.[1]
,
, - , .
[ 09.
2009.].
XX ,
() .
. -
, .
-,
. -, 2004.
- ,
.
: . . . , ,
@ , - .

 .
1972. ,
, 2002.
. 2003. -
.

,
. .
.
1905. , 14. 1908. .
,
, . .

,
,
.
.
1905.
, . ,
.[1]
1905. . 82
30 , 30
, 10 .
2,2 . 1906. .
.
. .

.[2] ,
.[3]
-

. 14. 1908.
, I
. 17. 1908.
. , , ,
,
. ,
,
.
2013. , Najstariji
postojei hotel u Beogradu, hotel Moskva je jo u nizu najznaajnijih primera secesije u gradu.
Izgraen je 1906. godine, a projektovao ga je arhitekta Jovan Ilki unapredivi raniji nacrte grupe
ruskih arhitekata. Ova zgrada je dugo smatrana najvanijim i najvrednijim arhitektonskim
projektom u gradu. Njenu secesiju karakteriu nove linije i oblici sa obojenim keramikim

ploicama, posebno napravljenim za ovu priliku u Segedinu.

Takoe, tu su i vedske crvene granitne ploe kojima je obloena fasada u prizemlju. Kompletna
fasadna dekoracija je u trenutku izgradnje predstavljala najvie tehniko dostignue u beogradskoj
arhitekturi. Trebalo bi pomenuti i detalje od bronze kojima su ukraena vrata i prozori, kao i
hotelski enterijer i nametaj napravljen u stilu secesije.

. ,
; 23. 2006.
.
1907. I ,
.

no
, , ,
,[1] [2] ( [3] ),
- . 1907. 1936.
,
20. , ,
.

, (
), ,
.
, .
[4],
,
1830. ,
.
1892.
[5] (18491923),
[6],
. ,
, ,
(18571917),
, 1901. .
,
,
, . ,
, ,
,
1892. . , ,

. 1903. ,
,

 , .

27. 1907.
, ,
.
, , .
.

. ,
, .
1917. , ,
,
. , 1920.
1926. .
1934. ,
.
[7] (18641939).
,
, ,
.
.
18. 1936.
, .
, 20. 1936,
.

, ,
.
, ,
.
, , .
,


.
, .
,
, .

.
, 1937.
.
. 1956. ,
( ).
, 1939.
, .
, ,
. ,
, , ,

 .
. ,
, ,
. ,
, 200, , , 400 .
, , . ,
, ,
.
,
, .
,
.
.
, 1937.
.
,
.
,
.
, , ,
1984. .

(, 10. 1844 , 30. 1924)
. -

( 10.12. 1844. - 30.01. 1924.),

.
, . .

.
, , ,
1874. .
,
1881. I .
. XIX
.
,
, .
, 1874. . , 1877. .
, -
,
.
1907 1909. .
,
(1874-78.). 1878. .

 1881. . ( )
.
. 19.
, 1894. .
,
1881. I .
. XIX
.
1881. 1900. ,
, .
1887. ( . ,
), ,
, .
: , , , , , ,
, , , , , , , ,
, , , , , ,
.
- ,
.
1883. ,
.
,
- ,
. 1910. .

.
, .
, . ,
(),

.
.
.
.
, , .
,
.

, 41.

1883. ,
, . [3]
.
, ,

 1910. , .

- .

, , ,
.
.
, ,
, .
,
.
.

,
. ,
19. , .
19781979. .

(, , 1876 , 1945)
- ( ) ,
. : ,
.[1]

, .
, .
.[1]
19. ,
, ,
.
,
(1866 1942.), .
,
.
[1] - , 47, (1905
1908. ), ,
, ,
, .
, ,
, .
, ,

 , .
,
.
( )
(19121913.), , ,
, ,
. - ,
,
(19121914.), .
.
, ,
11 . , -
, .

,
, : , , .
, .
. .
1931. ,

, 47.

. 1908. . .
1981. .
1988

- ,
- . ,
,
. ,

. ,
, (,
, , ).
-
,

20. .
50.000.000 1993. .
1988. .

Zgrada Stare telefonske centrale u Kosovskoj ulici jedan je od najboljih primera srpske secesije.
Izgraena je po projektu srpskog arhitekte Branka Tanazevia 1908. godine. Ona predstavlja
nastojanje da se koriste motivi sa srednjovekovnih crkava izgraenih u takozvanom stilu Moravske
kole, koja je bila prisutna u Srbiji u 14. i 15. veku. Korienjem motiva ovog stila, arhitekte su
pokuale da definiu nacionalnu ekspresiju unutar stila secesije. Na alost, ti pokuaji su bili
sporadini, a kao posledica toga, danas postoji tek nekoliko primera ovakve srpske secesije u naoj
arhitekturi

.
. 2
; 1870/1871. [1]
, .[2]
;
, , 1878.
. , 1912.
. ,
,
, , .
(
), .[1]
- , ,
,
.
, ,
.
, ,
. 1963.
, , , .[1]
1997. .[2]
1966. . 2006. ,

1948.
, ,
. ,
1917. II ,
, .
1925. .
2009. , .
,
. 2008. ,
III . . . [1][2], ,
, ,
, [3]. 2009. ,
[4].


1948. , II .
. ,
, .
1962. , . ,
1925. , , 1912. .
, ,
, , .
, 1977. , 1994. .
, , 1986.
. . ,
. ,
1989. ,
.

, . (
) 1978. ,
,
, 250 . ,
, 1996. ,
1998.
.

(15. 1868. 18. 1957, )
. ,
.
. ,
, .
1890. , .
,
.
1893. .
,
. 1896.
. ,
1905. . 1898. .
1905. 1919. .
, .

( )
. - 40
. - 38

 - 48
- -

()
1844. .

[1], ,
[2].
, -
.
- , 1190.

, 10. 1844.
.

. .
1903. ,
, .
, 1952. , .

.
. , ,
.



.
, , .
, ,
.
, .
,
,
.
. ,

.

.
(1863) ,
.
, 58,
1935. [3],

 .
, 1948.
,
. ,
.
, ,
, .
, 1950. .
,
1965-66. ,
.
.
,
, ,
. ,
,
1902.
. 20.
, .
2013. 900
.

.
.
. a
:
(
), .
- -

, 40,
. ,
1903. , ,
.
(1868.1957.) .

20. .
, ,
, ,

. 20. .
.
.

Kua Josifa i Uroa Predia (uvenog srpskog slikara) je, takoe, jedan od najznaajnijih primera
secesije u Beogradu. Projektovao ju je Nikola Nestorovi 1908. godine. Ovaj veliki srpski arhitekta
bio je s jedne strane pod velikim uticajem Vagnera i Olbriha, osnivaa beke secesije, a s druge
strane pod uticajem akademizma.
Kuna fasada je ukraena i dekorisana razliitim secesionistikim elementima, poput cvetnih motiva
(buketi cvea), traka i prozornih okvira. Meutim, "otvoreni" krov i njegova dekoracija odslikavaju
prisustvo akademizm

1907.
.
. ,
1900. ,
.

,
, .
I,
.
1966. , 1979.

1882.
,
, .

.
1890. , 1897. ,
. , 1944. ,
.
-
,
, ,
, ,
, , .
,
.[2][3][4][5][6][7]
1897.

 , , ,
.
1905. , 1907. .

. ,
.
, .
, .
, ,
, , ,
,
. .
.
.
, . . ,
, .[8][9][10]

,
XIX XX .
.[11][12]
1907.
. .

1941. , . 1944.
, .

. ,
, .
,
.
,
.
.

,
.
. , ,
,
, .
,
,
.
. , ,
, . ,
, .

 , .
.
, . , ,
, ,
, .
. , ,
. ,
,

. .
, .

, , ,
.
.
,
(1905.- 1907.) .
, , .
.
, .
. ,
,
( 1882. 1897). " a",
. ,
. .
- (
). (
), (
, , ), ,
.
, .
,
( ).
,
.
, ,
. .
,
. ,
. " 1882",
" 1897"
. .
, ,
. . ,
, .
.
, .
.
, .


. 1956/57 1958/59 .
-
,
-.
, ,

, . -
, ,
.
1986. ,[13]
2014.

20.
. ,
, ,
, ,
,
.

.

Zgrada Beogradske zadruge se nalazi u Karaorevoj ulici, na broju 48. Zajedniki su je

projektovali Andra Stevanovi i Nikola Nestorovi, u periodu izmeu 1905. i 1907, a sastoji se od
podruma, prizemlja i prvog sprata. Pre ovog projekta, arhitekte su ve iskusile slatke plodove svog
truda, s obzirom da su konstruisali nekoliko poznatih zgrada u Beogradu (zgrada dananjeg
Narodnog muzeja i Zadubina dr Markovia na Terazijama).
Zgrada Beogradske zadruge je primer akademizma i smatra se jednom od najlepih zgrada u
Beogradu. U ovoj arhitektonskog formi postoji nekoliko elemenata izgradnje koji su korieni po
prvi put, na primer, temelji od armiranog betona i prednapregnuti beton. Nove elemente je uveo
nemaki arhitekta Matijas najder, a oni su se odnosila kako na temelj, tako i na plafone i balkone.
Arhitektonski duo je oigledno bio pod uticajem francuske arhitekture s poetka 20. veka, naroito
nakon izlobe odrane u Parizu 1900. godine, kojoj su obojica prisustvovali. Zato je njihova elja
bila da zgradu stilski pretvore u jedan izraziti dekorativizam.
Zasecanje ugla takoe doprinosi izdvajanju srednjeg dela, tj. glavne stranice fasade, od koje se
romboidno nastavljaju stranice i daju fasadi tu specifinu trodimenzionalnost. Na zgradi moemo
videti puno balustrada, bogatu ornamentiku, reljefe, kao i fasadnu plastiku sa mnotvom zidnih
ornamenata. Na eonoj fasadi Zadruge nalaze se dve figure koje stoje uspravno, ali je njihov autor,
na alost, nepoznat. Ovaj deo zgrade je ukraen grupnom kompozicijom "Afrodita i dva kupidona",
kao i umetnikim delima Andrea Domenika i Bore Kovaevia.
Po miljenju mnogih stanovnika i posetilaca Beograda, zgrada Beogradske zadruge je jedna od

najraskonijih lepotica koje je Beograd ikada video.

, 50.
,
. [1]

1910. 1912. ,
.
. ,
, .

Atelje slikara Uroa Predia u Svetogorskoj ulici

Kua Josifa i Uroa Predia (uvenog srpskog slikara) je, takoe, jedan od najznaajnijih primera
secesije u Beogradu. Projektovao ju je Nikola Nestorovi 1908. godine. Ovaj veliki srpski arhitekta
bio je s jedne strane pod velikim uticajem Vagnera i Olbriha, osnivaa beke secesije, a s druge
strane pod uticajem akademizma.
Kuna fasada je ukraena i dekorisana razliitim secesionistikim elementima, poput cvetnih motiva
(buketi cvea), traka i prozornih okvira. Meutim, "otvoreni" krov i njegova dekoracija odslikavaju
prisustvo akademizma.

(, 12/24. 1859 , 15. 1929)
. ,
.
1877. .
. (1881.)
,
. ,
. 1883.
, .
, ,
.

1905. ,
1890.
, .
, 1924. .
1905.
. ,

. .
,
. .
.
, .
1910.
. ,
.
,
. .

( )
. - 38
- 48
- -

( ) - 35 .

.
19. 1841. .
1886. 1947,
. , 1960,
( ).
Iako je zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) preteno izgraena u stilu akademizma,
njena fasada ima najoriginalnije i najizraajnije secesionistike elemente koji se mogu nai na
beogradskim zgradama.
Secesija je oigledno imala veliki uticaj na arhitekte Dragutina orevia i Andru Stevanovia, a to
se moe videti po bogatoj ornamentici i velikim staklenim povrinama na prednjoj fasadi. Ukraena
je sa mukim i enskim statuama, kao i velikom skultpurom Nike, koja predstavlja trgovinu i
industriju. Zgrada SANU se upravo zbog svoje lepote i luksuzne i raskone fasade smatra biserom
beogradske arhitekture i zatitnim znakom Knez Mihailove.
Zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) se nalazi u Knez Mihailovoj, izmeu ulica
ure Jakia i Vuka Karadia. Kralj Milan Obrenovi je 1886. godine novoosnovanoj Srpskoj
kraljevskoj akademiji poklonio pare zemlje, a skoro 40 godina je bilo potrebno da se izgradi
zgrada koja se danas i zvanino naziva Srpska akademija nauka i umetnosti. Zgrada je zavrena
1924. godine, ali je usled velikih dugova Akademija bila primorana da je izda. U poetku, u njoj je
bio smeten Leksikografski muzej, kao i jo nekoliko drugih institucija. Enterijer zgrade je tokom
svoje istorije proao kroz itav niz transformacija, dok eksterijer nije znaajnije menjan.
Ova zgrada je meu prvima u gradu imala takozvanu mainu za vertikalni transport, ili drugim
reima lift. Tokom nemakog bombardovanja Beograda 1941. godine, druge zgrade koje su
pripadale Akademiji bile su unitene, pa je konano doao pravi trenutak da se ona useli u svoju
zgradu. Gligorije Samojlov je obavio rekonstrukciju zgrade i drstino joj promenio izgled, s ciljem

da novi enterijer zadovolji potrebe Akademije.

Eksterijer zgrade je uraen u stilu akademizma, uz naroito naglaen intres ka plastinoj
drugostepenoj ahitektonskoj obradi. Ova zgrada je primer takozvane moderne arhitekture sa poetka
20. veka, a na njoj se vidi veliki uticaj francuske arhitekture i dovodi do proimanja volumena i
ploha zgrade te odie energijom i odlunou. Takoe, i art nuvo je oigledno imao veliki uticaj na
arhitektu, a to se moe videti na bogatoj ornamentici i velikim staklenim povrinama na prednjoj
fasadi.
Fasada je dekorisana sa mukim i enskim statuama, kao i sa velikom figurom Nike koja
simbolizuje trgovinu i industriju. Unutranjost zgrade je podeljena po centralnoj osi i ima podrum,
prizemlje i meusprat. Ulazna, centralna vrata vode ka predivnom hodniku, koji pak dalje vodi dalje
ka stepenicama i prvom spratu zgrade.

, 41
. [1]
1907.
.
,
. [2]
.

,
. ,
,
.
,
.

Kua sa zelenim ploicama u Uzun Mirkovoj ulici

Najznaajniji duo srpske arhitekture i autori vanih zgrada, Andra Stevanovi i Nikola Nestorovi,
bili su zadueni za izgradnju porodine kue bogatog trgovca Stamenkovia, takoe poznate kao
kue sa zelenim ploicama.
Kua smetena na uglu ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra, izgraena je izmeu 1906. i 1907.
godine, i takoe predstavlja jedan od najjasnijih primera secesije. Lako ete je prepoznati po
elementima - zelenim ploicama koje se lepo uklapaju sa ostalim dekorativnim elementima,
gvozdenim ogradama na balkonu i krovu, cvetnim motivima i trakama, itd. Ova zgrada je jedan od
najbolje ouvanih svedoka secesije u Srbij, s poetka 20. veka.



, ,
, , ,
. , [1],
1907. . [2]
1880. , . ()
, .
,
.
. ,
,
1941. , .

, . 1942. .
, .
, .

. 8 20
, . ,
.
,
.
,
, .
,
, , .

.
.
.
.
,
. ,
, ,
, . ,
,
.
, ,
.
.
, ,
.
, ,
.
. 16 , ,

 , .

, , ,
. , (
), ( ), ( ), (
), 19. .
, , ,
, . ,
,
. ,
,
.
, , .
, , ,
; ,
... ,
, ,
...

( , 1823 , 25. 1897)
, ,
1867.

. ,
18. 1845. .
, 1850.
1854. 1869. . ,
. 19. 1869. .
, .
33 .
, , , ,
, .

. ,
. ,
.

1864. 1867,
. .

.
- , ,
. .

 ,
.
( )
. ,
1967. .
-
, . .
1987.

.

(5. 1863. 4. 1914. )
.

.
,
.
. . ,
, :
( ),
" " , " " ,
( ),
,
,
,
, ,
,
, , ,
, ,
( ),
, .
[1]:
, , , , , "
" ,

, .
V (1855) IV .

, 39.


1910. 1912.
, .
. , - ,
,
. ,
, , , , ,
.
,
. ,

.
1972. 1978, 2002. 2005.

(4/16. 1894 30. 1988)
, ,
. ,
1956. .
,
.

, ,
1926. .
, , ,
[1].
1926.
; .

1974. .
,
. ,
[1]. .
(1954, 1956. 1965) ,

. ,


,

,
.
, , .
- 1594. ,
. ,
. ,
. -
, .

- - - . - ,
44 m. 70 m, 12 m,
82 m, 134 m (64 m
).
.
3.500 , 1.500 m
. 120 m ,
. -
91 m, - 81 m.
, 49
Grassmayr.
10.000 , 800
. ,
, 1.800 m.
,
. , , .

2002. . ,
, ,
,
.[1][2][3][4]
1895, ,
,
.[5]
. 1905.
;
.


1912. ,
, . , 1919. ,
. 1926; 22
. ,
, , .
1930. ,
, .
, 340
, 15. 1935. ,
. , 10.
1939. , , , .
, 6. 1941.
,
7 11 m.

, 1944. .
.
.
1958.
. 88 - -
1984. .
, ,
.

30. 1985. , ,
, . 12.
1985. , 20 ,
12.000 ,
80.000 . 12. 1985.
40 m.
,
, 2007. .[6]
4.000 .
, ,
12 4 , .
, 40 , 26. 1989. .
3. 2001.
,
II
. ,
1941. . 2002. -
.[7]
2004. . ,
. , .
,

(, 12. 1897 , 11. 1967)
20.
.

,
. 1915[1], 1.
, , 1923. 1934.
. . 1943
-. 1944.
. 1945.
,
. 1948.
.
1961. 1963, 1962.
. 1964.
1965. , .
( ).
1968.
.

1928 (
)

1928
, 1932
, 1936.
, 1937.
, , 1938.
, 1939.
, 1939
( X) , , 1939
, 1940
, 1940
, , 1940.
(), 1956-63.

(, 6. 1898 , 29. 1965)

1921. , . 1928.

, , 1934. . 1950.
.
, , ,
.

,
. 24. /5. 1899. .
1916. , ,
, 1917. . 1918,
cole centrale des Arts et Manufactures , ,
1921. .

1921. , .
, ,
1928. .
, : ,
.[2]
100 ,
(. ).[3] (
).
1950. ,
.
, 1963. ,[1] 1965. .

" "
( )
, .
, . , .
.[1] ,
, , .
,
, .
, .
1925. Ars Decoratifs et
Industriels Modernes ( ),
.[1] 23.

1928. ,
, , ,

1924.
, , 1927.
, 1949.-1959. .
:
( ), .

(1924-1925);

54 (1929-1930) ;
13 (1930-1931) ;
(1932-1934) ;
(1930-1939).
(1938) .

,
, , . [1]
1932. 1934.
,
. ,
.

. ,
,
,
.
,
.[2] .

1931. 1940.
1835. , .
- .
, ,
. .
,
1927. .
, 1968. .[1]
.


,
[2]. 18.
19. .
, 1830. ,
.
,
. 1941. ,
1942. .

. 1938.
a.
(18041882), .
1977. .
: .
1872. - ,

.
- ,
,
. , - ,
-
,
. ,
.

(1910. 1972. ), ,
, .
. ,
.


- ,

.

-
, ,
:

.
. : ,
. ,

.

, ,
.
20.
,

()
(, 20. 1922. , 18. 2010) [1],
[1], [1], [2] 1973. ,
1982. 1986.[3] .
[2], -
, , .
[1], ,
[4], , .

. ,
. ,
.
.
. : - ""
. - 63/64 1973 - str.5 - 23
, .
,
, , ,
, .
.[5]
, .[3]

. 25
El Pais Die
Zeit .
, : ,
. ,
, , , , .
, ,
, .
,
.
. ,
.
, , ,
.

 , ,
. - ,
, .
1993. ,
.

, 1951-1952.

, , , 1952-1953.
- , , 1959-1960.
-, 1959-1965.
- , , 1960-1965.
-, ,
1960-1973.
-, , 1961.
1803-1814, 1876-1878, 1912,
1914-1918, 1941-1945, , 1961-1971.
, , 1966.
, , 1969-1974.
- , , 1969-1981.
, , 1970-1980.
, , 1971.
, , 1971-1975.
- , , 1971.
, , , 1971.
, , 1972-1977.
, , 1973-1975.
, , 1974.
- , , 1978-1980.
-, , , ,
1979-1981.

 ()

.
. 1966. .
, ,

. 1960-
, 1964. .

,
, ,
, .
. ,
, ,
, .
.
,
. ,
, . ,

.
- 1961.
. .
- .
, .
, .
.
.
- 2007. 2008.
, ,
.
1961. .

. 462
, .
-,
.[1]
1989. .
, 1961. .
: ,
, , , ,
, , .[1] 2012.
9 4 - ,

 ( , ,
)

Branko Pei (arhitekta)

Branko Pei (Zemun, 1921 Linjano, 2006), bio je arhitekta i profesor na fakultetu kao i
projektant mnogih velikih objekata u Beogradu i u svetu.
Tehniki fakultet u Beogradu arhitektonski odsek upisao je 1939, no usled ratnog prekida studija
diplomirao je 1947. godine. U periodu 1947 1951. radio je kao projektant, ef gradilita i biroa u
Direkciji za izgradnju Novog Beograda.
Godine 1951. izabran za asistenta na Graevinskom fakultetu u Beogradu gde, do penzionisanja
1986, radi u svojstvu predavaa, zatim profesora na predmetu Zgradarstvo. Bio i honorarni asistent
na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Isti predmet, predavao je vie godina i na fakultetima u
Niu, Novom Sadu, Zrenjaninu i Podgorici. Autor je udbenika za predmet Zgradarstvo, kao i veeg
broja objavljenih knjiga i strunih radova.
Od njegovih 117 realizovanih projekata najznaajniji su: jugoslovenski paviljoni na brojnim
meunarodnim sajmovima (meu kojima su najvei u Njujorku, Lozani, Moskvi, Parizu, Diseldorfu
i Pekingu); projekti vie zgrada u Beogradu, meu kojima je najznaajnija palata Beograd
(Beograanka). Vrio je i nadzor nad realizacijom svojih projekata. Uestvovao na 28
arhitektonskih konkursa na kojima je dobio 20 nagrada.
Bio je predsednik i lan brojnih strunih irija, uesnik izlobi (Majske izlobe ULUPUDS-a,
samostalna Izlobe o izlobama 1980. godine u Beogradu na kojoj je izlagao svoj projektantski
opus. Bio je i predsednik sekcije arhitekture Udruenja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije
(ULUPUDS) 14 godina, ULUPUDS-a (19761980.), zatim predsednik Udruenja primenjenih
umetnika i dizajnera Jugoslavije (19811982.), predsednik Saveta redakcija asopisa Savremeni
materijali i Arhitektura i urbanizam.
Autor je projekta za nastavak gradnje Hrama Svetog Save u Beogradu po kojem je i izveden 2004.
godine. Glavni organizator i nadzorni inenjer svih radova na gradnji Hrama od 1984. do 1996.
godine. Projektovao 27 crkvenih objekata, meu kojima se istiu: crkve u Priboju na Limu,
Batajnici, i Zemun-polju, kapela-zadubina porodice Nikolaja Velimirovia u Leliima, Crkva
Svete Petke na ukarici u Beogradu. Za svoj rad dobio je vie medalja i diploma za angaovanje na
kulturnom i strunom polju. Odlikovan je sa dve Medalje rada, Ordenom rada Prvog reda, Ordenom
zasluga za narod, Ordenom Sv. Save Prvog reda i to za desetgodinje sagorevanje na projektovanju
i vrenju nadzora izgradnje Spomen-hrama Svetog Save i ordenom Belog Orla Prvog Reda
(posthumno 2006).

,
( ). 101
24 .

1969. 1974. ,
, .

20. .

 ,
, ,
.

.
, 2007.
.
. , ,
,
.
.
.
.

. 2004. ,
, .
1999, 2001.
, .
. . .
-
, .
, . ,
, .
.
. , .
. .
. . ,
.
, [1].
,
,

(, 3. 1923 , 25. 2005)

.
1945. 1950. .
, 1957.
, 1973. . 1976.
1983. .
. :
( 1965. ), - 21. ,

 , ,
.

, , ,
1900. .

1958. ,
,
XX
. 1959.,
, . , , .
.

, , .
. 1960. .
. . 1960.
1965. .

1965. -
20. .
. .

. . 1953-1954. 1957. ,
1963. ,
,
, .
,
, .
.
1974. (
), 2001.
.

(28. 1936. - 22. 2002. ),
, ,
.
1955. 1960.
- (1979) ( - ,
) (1987).

 -
, .
. .
.

19.
.
.[1]

.

.

Arhitektura Srbije u XX veku - Architecture in Serbia in XX c.

SLOBODAN MALDINI: ARHITEKTURA U SRBIJI U XX VEKU
Doba prelaza XIX u XX vek predstavljao je znaajan prelom u razvoju srpske arhitekture, koji se
posebno video na polju promena i razvoja stilova. Ovaj period je trajao sve do Prvog svetskog rata.
Pored razvoja novih arhitektonskih stilova, promene su se odvijale i na planu razvoja arhitekture kao
profesije, ali i na polju razvoja arhitekture unutar likovnih umetnosti i nacionalne kulture u celini.
Godine 1896. osnovan je Arhitektonski odsek na Tehnikom fakultetu u Beogradu, ime je arhitektonska
delatnost dobila akademski okvir, a srpska arhitektura se pribliila evropskim razvijenim sredinama.
Sledstveno tome, ve poetkom XX veka pojavljuju se prvi kolovani arhitekti u Srbiji, koji su potekli iz
srpske obrazovne institucije. Medju njima, bila je i prva kolovana ena arhitekta, Jelisaveta Nai
(1878-1955), koja je diplomirala 1900.-te godine.. Iste, 1896. godine, u Srbiji su doneti novi, detaljniji i
stroi zakoni koji se vezuju prvenstveno za urbanistiku regulativu, a potom i arhitektonsku praksu.
Dana 11. decembra 1896. godine, objavljen je Gradjevinski zakon za varo Beograd. Tri meseca kasnije,
1. marta 1897. godine, donet je i Gradjevinski pravilnik za varo Beograd. Vezano za ove propise radilo
se i na organizovanju uvanja gradjevinske dokumentacije, te je osnovana Arhiva Gradjevinskog odbora
Optine grada Beograda. Ova arhiva je delimino sauvana i danas i predstavlja vaan izvor informacija
o graditeljskoj delatnosti tog vremena.
Na prelazu XIX u XX vek prisutne su nove tendencije u shvatanju i razvoju arhitektonskih stilova, a
arhitektonska praksa raskida vezu sa dotadanjim vrstim pravilima i principima izrade projekata
pojedinih vrsta gradjevina. U arhitekturi Srbije tog perioda prisutni su uticaji nekoliko stilova koji su u to
vreme dominirali centralnom Evropom. Medju arhitektonskim stilovima, najsnanije uticaje su ostvarili
stilovi beke secesije, minhenskog jugendstila i francuskog Art Nuvoa (Art Nouveau). Secesija i
jugendstil doli su u Srbiju preko srpskih arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu, dok je
francuska dekorativistika arhitektura postala prisutna i uticajna neposredno nakon Pariske izlobe koja
je odrana 1900. godine, a iji se duh snano osetio u Srbiji. Paralelno sa ovim evropskim kretanjima i
uticajima, u okviru arhitektonske teorije i prakse buja i snaan pokret obnove nacionalnog, srpskovizantijskog stila i njegove primene na domaem tlu. U Evropi i svetu to je vreme kada se istrauju i
usvajaju nove metode gradnje i novi gradjevinski materijali, a medju njima znaajno mesto dobija
armirani beton, koji polako, ali sigurno postaje najvie primenjivan materijal u izgradnji objekata od toga
doba. Te tehnologije polako prodiru i u Srbiju.
Kako je ve reeno, beku secesiju, a u manjem obimu i minhenski jugend-stil, uneli su u srpsku
arhitekturu predstavnici koji su se kolovali u inostranstvu. Medjutim, sama beka secesija nije direktno
preneta u srpsku arhitekturu, ve je uglavnom koriena u prenosnom smislu, putem upotrebe dekoracija
koje su bile izradjene u stilu beke secesije. Ova arhitekturalna dekoracija je primenjivana na klasino
- akademski koncipiranim gradjevinama, pa se u tom smislu i ne moe govoriti o potpunoj primeni stila
beke secesije u srpskoj arhitekturi.

Nekoliko objekata sagradjenih u Beogradu u ovom stilu predstavljali su izvanredne primere. Medju
njima su bili: robni magacin Benciona Bulija u ulici Kralja Petra 16, iz 1907., u kojem je gradjevinska
konstrukcija bila izvedena od eljeza, delo arhitekte Viktora Davida Azrijela (oko 1875-1942), hotel
Moskva na Terazijama, zgrada projektovana i izgradjena takodje 1907. za osiguravajue drutvo
Rosija, delo petrogradskih arhitekata, koji su uobliili projekat uz saradnju sa srpskim arhitektom
Jovanom Ilkiem (1857-1917), potom takozvana zgrada sa zelenim ploicama koja je podignuta 1907.
na uglu ulica Uzun-Mirkove i kralja Petra, kao stambeno-poslovna zgrada trgovca S. Stamenkovia, delo
Nikole Nestorovia (1868-1957) i Andre Stevanovia (1859-1929). U ovu grupu gradjevina ubrajaju se
takodje i Smederevska kreditna banka na Terazijama arhitekte Milorada Ruvidia (1863-1914) i Isaila
Fidanovia, sagradjena 1910. godine i Prometna banka, delo arhitekte Danila Vladisavljevia (18711923), iz 1913. godine.
Kraj XIX veka takodje je znaajan po jednom specifinom procesu koji se odvijao unutar opteg razvoja
tipova arhitektonskih objekata. Bio je to izraeni proces preporoda beogradske palate. Proces se
odvijao u smislu stilskog arhitektonskog i kompozicionog preobraaja palata koje su gradjene u
Beogradu u to vreme u palate evropskog tipa. Ovu transformaciju i evropeizaciju arhitektonskog stila
pratila je snana i izraajna primena stilskih karakteristika lokalnog tradicionalnog srpskog graditeljstva.
Jedna od prvih znaajnih beogradskih palata evropskog tipa je palata Mie Anastasijevia, iji je
graditelj bio akademski arhitekta, eh Jan Nevole (1812-1903). Zgrada je gradjena pet godina i zavrena
je 1862. godine. Slede ostale beogradske palate evropskog izgleda i stila iz perioda druge polovine XIX
veka: zgrada Narodnog pozorita (1869.), gradjena po projektima Aleksanda Bugarskog (1835- 1891) te
Stari dvor (gradjen u periodu 1881. 84.), takodje izveden po projektima Aleksandra Bugarskog, ali je tu
gradjevinu, prema Kanicu, zavrio Jovan Ilki.
Krajem 90.-tih godina XIX veka pa sve do poetka 20.-tih godina narednog veka gradi u Beogradu
arhitekta Konstantin Jovanovi (1849-1923), sin Anastasa Jovanovia, litografa i upravnika na dvoru
Obrenovia. Konstantin je rodjen u Beu, a studirao je Visoku tehniku kolu u Cirihu i bio djak
Gotfrida Zempera (1803-1879), gde je i diplomirao 1870. godine. Nakon zavrenih studija, proveo je
nekoliko godina u Italiji gde je prouavao klasina i renesansna arhitektonskih dela. Osnovao je
sopstveni arhitektonski atelje u Beu, gde je i izveo najvei broj objekata, koji su, medjutim, danas malo
poznati. U Beogradu je sagradio nekoliko stambenih objekata, a projektovao je u stilu koji je bio
inspirisan italijanskom arhitekturom inkveenta. Znaajan je njegov projekat za kuu Marka
Stojanovia, danas Fakultet likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu (datirana oko 1889.,
medjutim, pretpostavlja se da je starija, iz 1886.), kao i projekat kue Dimitrija ivadinovia u Knez
Mihailovoj 41. Njegovo najznaajnije delo je projekat Narodne banke u Beogradu (zapoeta 1889.), u
ulici Kralja Petra 12. Zgrada je dogradjena kasnije, prema Jovanovievim projektima, pred samu njegovu
smrt. Ovaj objekat predstavlja jedan od najlepih arhitektonskih spomenika Beograda s kraja XIX veka.
Jovanovi je takodje gradio i izvan granica Srbije, a medju znaajnim objektima su: Narodno sobranje u
Sofiji (Bugarska), Gimnazija u Lom Palanci (Bugarska) i crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Fenju
(Rumunija).
Nekoliko generacija srpskih arhitekata, koje su bile aktivne krajem XIX veka, kolovale su se kako na
beogradskoj Velikoj koli, tako i izvan Srbije, na evropskim univerzitetima. Medju starijim
predstavnicima ovih generacija koje su studirale u inostranstvu istiu se Svetozar Ivakovi (1844-1924),
Jovan Ilki (1857-1917) i Duan ivanovi (1853-1937). Sva trojica su studirali na Akademiji za likovne
umetnosti, u Beu, na Odseku za arhitekturu, kod profesora Teofila fon Hansena (Teofilus Edvard)
(1813-1891), izuzetnog poznavaoca vizantijske arhitekture. Ilki je, kao izvanredno daroviti student,
radio u toku studija na razradi projekta za beki Parlament, takodje kod profesora Hansena. Mladji
predstavnici srpskih arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu bili su Danilo Vladisavljevi (18711923), koji je studirao arhitekturu u Minhenu, a diplomirao je u Ahenu 1895., Dimitrije T. Leko (18631914), koji se kolovao u Vinterturu, a potom u Cirihu, Ahenu i Minhenu i Milan Antonovi (18681929), koji je diplomirao arhitekturu u Cirihu.
Ovi arhitekti, kolovani na austrijskim, nemakim i vajcarskim univerzitetima, su kroz svoja dela
izvrili znaajan uticaj na srpsku arhitekturu. Medjutim, njihova arhitektura nije bila puko prenoenje i
preslikavanje arhitektonskih uzora sredina u kojima su se kolovali. Njihova dela, naprotiv, odlikuje
romantina raznolikost, karakteristina za podneblje sa koga su potekli, pre nego akademska strogost,
koju su sobom poneli sa studija arhitekture izvan Srbije.
Sledstveno raznolikosti u obrazovanju arhitekata, ovaj period u razvoju srpske arhitektonske prakse,

(kraj XIX-og veka), karakteriu specifinosti koje se ogledaju u velikim razlikama u stilovima u
projektovanju pojedinih arhitekata, kao i u znaajnim stilskim razlikama pojedinanih dela u okviru
opusa jednog projektanta. Na arhitektonskoj sceni Srbije prisutan je iroki raspon stilova: od
akademskog neoklasicizma, do romantikog srpsko-vizantijskog stila i beke secesije, i to, esto, i u
medjusobnom proimanju, kao izrazu traenja samosvojnog stila.
Poetkom XX veka u Srbiji je dolo do nasilne smene vladajuih dinastija i smene u politikom i
drutvenom sistemu. Autokratski sistem vladavine Aleksandra Obrenovia smenjen je parlamentarnom
demokratijom vladavine Petra I Karadjordjevia. Istovremeno sa dubokim promenama u upravljanju
dravom, dolo je i do znaajnih promena u spoljnopolitikoj orijentaciji Srbije. Vezanost Srbije za
Austro-Ugarsku je oslabila, a nju je zamenilo okretanje Srbije prema drugim znaajnim zemljama:
Francuskoj, Rusiji i Engleskoj. Takodje, dolaskom Karadjordjevia na vlast, postaju sve aktuelnije i ideje
o okupljanju svih junih Slovena u jednu dravu, odnosno, javljaju se ideje o stvaranju nove velike
drave Jugoslavije.
U srpskom drutvu toga doba se razvijaju ideje romantinog sadraja, koje jasno odraavaju snane ideje
o sveoptem preporodu nacije. Istovremeno, na polju kulture, a sledstveno tome i na polju arhitektonske
misli i prakse, sve su vie prisutne tendencije koje prate ovaj generalno prisutni polet i romantinu klimu
nastalu u kulturi nacije, to je rezultovalo relativno uspenim pokuajima stvaranja nacionalnog stila u
arhitekturi. Dakle, u srpskoj arhitekturi tog perioda preovladjuje romantino opredeljenje arhitekata, koji
uporedo sa stilskim elementima romantizma koriste i elemente eklekticizma. Prisustvo neovizantijske
arhitekture bilo je sastavni deo tog preporoda onih stilova koji su bili prisutni i aktuelni i na evropskoj
arhitektonskoj sceni. Medjutim, jasno je da se neovizantijski stil razvijao na srpskom kulturnom tlu
istovremeno i kao rezultat razliitih politikih okolnosti koje su bile prisutne u Srbiji toga doba, a koje su
ovu dravu izdvajale od ostalih evropskih i balkanskih zemalja. Kao rezultat svih ovih uticaja, stvoren je
karakteristian stilski konglomerat koji je sadravao svoje individualne karakteristike, a koje su u
pogledu stila izdvajale srpsku arhitekturu od arhitekturu drugih zemalja toga doba.
Takodje, karakteristino je da se predstavnici inenjerske strune javnosti toga doba sve vre
medjusobno povezuju i istupaju u kulturnoj i strunoj javnosti na organizovan nain. To je, 1890. godine,
rezultovalo osnivanjem Udruenja srpskih inenjera, a ve 1896. Udruenje prerasta u Udruenje
inenjera i arhitekata. Prvo glasilo Udruenja bio je Srpski tehniki list, koji je okupljao tadanju elitu
medju inenjerima i arhitektima i obavetavao predstavnike struke o najnovijim dogadjajima i
tendencijama na polju gradnje. U Srpskom tehnikom listu, objavljen je i vaan programski tekst
Andre Stevanovia (1859-1929) pod naslovom Umetnost i arhitektura, koji sadri analizu i
anticipaciju elemenata budue arhitekture novog doba, koja je u Srbiji bila u zaetku. Objavljujui svoje
tekstove, Andra Stevanovi je postao svojevrstan arbitar za oblast arhitekture svoga vremena; za sve to
se deavalo na ovome planu traeno je njegovo miljenje, a ono je uvek bilo jasno definisano i lepo
iskazano. Znaajnije strune tekstove pisali su takodje i Dimitrije T. Leko i Branko Tanazevi (18761948), a u kasnijem periodu Milutin Borisavljevi (1889-1969).
Godine 1882. osnovana je jo jedna vana strukovna institucija - Arhitektonsko odeljenje Ministarstva
gradjevina. U njemu su u poetku radili budimpetanski student Aleksandar Bugarski, beki student
Svetozar Ivakovi i Dragutin Milutinovi (1840-1900), sin romantiarskog pesnika Sime Milutinovia
Sarajlije, jedan od prvih profesora arhitekture na beogradskoj Velikoj koli. Krajem 90.-tih godina XIX
veka u arhitektonskom odelenju poinju da rade Jovan Ilki, koji je iz Bea u Beograd doao po pozivu
kralja Milana i Duan ivanovi, koji je u Beograd doao iz Bea oko 1878. godine. Potom se grupi
pridruuju Milorad Ruvidi (1863-1914), koji je diplomirao u Berlinu i Dragutin Djordjevi (18661933), koji je diplomirao 1893. na Tehnikoj koli u Karlsrueu. Godine 1898. u arhitektonskom
odeljenju Ministarstva gradjevina rade i Nikola Nestorovi (1868-1957), koji je studirao na Tehnikoj
visokoj koli u Berlinu (arlotenburg) i Petar Popovi (1873-1945). U Ministarstvu je radio neko vreme i
Andra Stevanovi, da bi potom postao profesor na beogradskoj Velikoj koli.
Poetkom XX veka razvija se najznaajnija obrazovna institucija u Srbiji - beogradska Velika kola.
Medju najistaknutijim predavaima u prvom periodu rada Velike kole bio je i Dragutin Milutinovi, koji
je u to vreme predavao sve predmete vezane za arhitekturu: gradjevinske konstrukcije, projektovanje
zgrada, istoriju arhitekture i umetnosti, nauku o gradji i srpsko-vizantijsku arhitekturu. Godine 1905.
Velika kola prerasta u Univerzitet, a novi profesori koji su preuzeli na sebe odgovornost razvoja ove
obrazovne institucije na polju arhitekture bili su: Milorad Ruvidi, Dragutin Djordjevi, Nikola
Nestorovi i Branko Tanazevi. Iz perioda osnivanja i prvih godina razvoja Univerziteta znaajni

predavai u oblasti arhitekture bili su Danilo Vladisavljevi i Milan Antonovi, koji je bio i jedini
arhitekta sa privatnom arhitektonskom praksom u to doba u Beogradu.
Arhitektonska dela koja su nastala u tom periodu, posebno ona koja su projektovali profesori
Univerziteta, nisu znaajna po osobenostima arhitektonskog plana ili gradjevinske konstrukcije, ve po
izvanrednim likovnim dometima postignutim u obradi njihovih fasada. Frontovi zgrada projektovanih u
to vreme, izvodjeni su u najveoj meri u duhu evropskog eklekticizma. Estetika, koja je prisutna na
njima, zasnovana je na elementima istorijskih stilova i analizama istorijskih stilskih uzoraka, koje su
razradjivane i prouavane na beogradskom Univerzitetu. Karakteristike arhitektonskih dela ukazuju na
stilsku bliskost arhitektonskim uzorima preuzetim iz evropskog eklekticizma. Medju znaajnijim
gradjevinama ovog perioda istiu se kolsko obrazovni objekti Dragutina Djordjevia, pre svega objekat
Tree muke gimnazije u Njegoevoj ulici u Beogradu, koju je projektovao zajedno sa Duanom
ivanoviem, a koja je sagradjena 1906. i objekat Druge gimnazije u Makedonskoj ulici, iz 1905., koji
je, na alost, poruen u Drugom Svetskom ratu, kao i zgrada Osnovne kole kod Saborne crkve, iz 1906.,
rad Jelisavete Nai. Zgrade su projektovane u duhu eklskticizma, prema akademskim postulatima.
Takodje, bliski akademskim eklektikim modelima su i javni objekti Nikole Nestorovia: zgrade Suda u
Kragujevcu i Kruevcu i Okruna naelstva u Kruevcu, Kragujevcu i Valjevu.
U istoriji srpske arhitekture poetak XX veka je takodje i period pokuaja njene emancipacije od
srednjoevropskih uzora i standarda, i to prevashodno putem unoenja arhitektonskih inovacija i
ostvarenja drugaijeg koncepta kao i estetike arhitektonskih gradjevina, ali i dalje u okvirima stilova
secesije ili tada aktuelnog srpsko-vizantijskog stila. U tom duhu, koji u osnovi ipak bazira na eklektici,
gradi svoje objekte i Dimitrije T. Leko, obogaujui ih karakteristinim, inovativnim arhitektonskim
motivima.
Arhitektonska scena Srbije se bogati, prisutno je sve vie arhitekata individualnih pristupa
arhitektonskom projektovanju, vlada pluralizam stilova i arhitektonskih motiva. Tako, na primer, jedna
pokraj druge izgradjene su u gotovo istom periodu Lekova palata Atina Djordja Vua na Terazijama
br. 28, iz 1902. godine koja ima ipkastu fasadnu strukturu, sa dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta, i
palata osiguravajueg drutva Anker na Terazijama br. 26, sagradjena 1899. po projektu Milana
Antonovia, stroga u svojoj kompoziciji masa i primenjenim arhitektonskim motivima. Fasada zgrade
porodice Vuo u Karadjordjevoj ulici br. 61 u Beogradu, Dimitrija T. Leka, predstavlja domau
interpretaciju Art Nouveau-a, a kao celina, pripada eklektikom akademizmu. Kua porodice Vuo u
Deligradskoj ulici, koju je takodje projektovao Leko, je prizemna zgrada projektovana u duhu
eklekticizma, sa istaknutim renesansnim stilskim motivima. Sline stilske karakteristike sadri palata
Uprave fondova iz 1905. i 1907., koju su izgradili Nikola Nestorovi i Andra Stevanovi u eklektinom
neorenesansnom duhu. U zgradi je danas Narodni muzej, a nalazi se na Trgu republike br. 1. Sagradjena
je 1903. godine, i to samo deo prema Trgu, dok su ostali delovi zgrade zavreni mnogo kasnije, 1930.
godine.
Dok je takozvani srpsko-vizantijski stil, koji postepeno preovladjuje u arhitekturi Srbije toga perioda,
odraavao tenje pojedinih arhitekata prema iznalaenju i ekspresiji nacionalnog identiteta, to je,
konsekventno, vodilo prema retrogradnom razvoju arhitekture, stil secesije je, medjutim, bio taj koji je
povezivao srpsku arhitekturu sa aktuelnim tendencijama u Evropi. Iako sve vie okrenuti evropskim
primerima u arhitekturi, srpski arhitekti su se ipak prvenstveno oslanjali na nacionalne uzore, u poetku
preuzete iz arhitektonske istorijske tradicije, a kasnije su i sami gradili u nacionalnom stilu, ime su sve
matovitije razvijali arhitektonske karakteristike srpskog nacionalnog stila. Mnogi objekti, medjutim,
sadrali su u svojoj strukturi jasne elemente oba stila, secesije i srpskog nacionalnog stila, odraavajui
istovremeno naklonost autora prema evropskim uzorima, ali i okrenutost prema nacionalnim
karakteristikama arhitekture.
Medju objekte gradjene u Beogradu u duhu secesije, ubraja se apoteka na uglu Nuieve i Mekedonske
ulice iz 1901., autora inenjera Jovana Smederevca (1854-1920), jer je dekorisana floralnim motivima na
fasadi, iako je samo autorstvo nad dekoracijom fasade, a na osnovu istorijskih prouavanja, sporno.
Secesijski motivi su dalje prisutni na zgradi Drutva za ulepavanje Vraara u Njegoevoj ulici br. 1,
autora Milana Antonovia, iz 1901.-02. Na fasadi se secesija ogleda u plitkoj plastinoj dekoraciji, a
objekat predstavlja jedan od prvih primera primene ovog stila. Na Antonovievoj zgradi Grand hotel u
ika Ljubinoj ulici u Beogradu, podignutoj 1900., prema Nikoli Nestoroviu, prvi put je u Beogradu
konsekventno primenjen novi stil secesije. Na zgradi su takodje prvi put upotrebljeni armiranobetonski
nosai za medjuspratne konstrukcije tipa Monier, a hotel je imao elektrino osvetljenje, lift i kupatila,

to je za to vreme predstavljalo novinu i visok funkcionalni standard.

Sredinom prve decenije XX veka, 1906. Jovan Ilki osvaja drugu nagradu na konkursu za projekat
zgrade osiguravajueg drutva Rosija Fonsier iz Petrograda, kasnije hotel Moskva, dok je prvu
nagradu dobio zagrebaki arhitekt Viktor Kovai (1874-1924). Medjutim, direkcija drutva Rosija
Fonsier, usvojila je za realizaciju Ilkievu skicu, pri emu je osnova zgrade izmenjena. Na zahtev
investitora, u Petrogradu su ruski arhitekti izmenili fasadu projektujui je u duhu secesije, upotrebivi
fasadnu oblogu od keramikih i granitnih ploa. Ovom zgradom u potpunosti je prekinuto sa klasinom
dekoracijom fasade, na kojoj nema horizontalnih venaca niti dekoracije oko prozora. Na zgradi se,
moda prvi put u srpskoj arhitekturi, osea dolazak neornamentisane arhitekture i prvi put je u punoj
meri izraena polihromija na fasadi.
Viktor David Azrijel (oko 1875-1942) je projektovao ve pomenuti Robni magazin Benciona Bulija u
ulici Kralja Petra br. 16 (1907.), mada Bogdan Nestorovi (1901-1975), kao i Momir Korunovi (18831969) tvrde, ne navodei pri tom izvore, da su ovu zgradu projektovali beki arhitekti, da je Azrijel bio
gradjevinski inenjer, koji se kolovao u Beu i radio u Ministarstvu gradjevina i u tom svojstvu je
projekat samo potpisao. Ovaj objekat karakterie veliki broj arhitektonskih inovacija: korieni su
materijali koji su za to doba predstavljali proizvod visoke tehnologije, kao to su staklo i elik. Prvi put
se pojavljuje na fasadi staklena zid zavesa uokvirena mermernim pilastrima koji su dekorisani enskim
glavama. Unutranja dispozicija prostora takodje je neuobiajena, jer se tri nivoa reavaju kao
jedinstveni prostor sa galerijama i jednim mostom. Ova zgrada predstavlja izuzetan, ali usamljen primer
reenja objekta po novim arhitektonskim principima, otvorenog projektnog plana i sa zid-zavesom, koji
se radikalno razlikuje od do tada preovladjujueg akademskog pristupa eklektine arhitekture.
Stilskoj grupi secesije pripada i mali stambeni objekat vlasnika Mijajla Popovia u Kursulinoj ulici br. 35
u Beogradu, sa interesantnim centralnim floralnim motivom. Objekat je sagradjen 1904., a autor je bio
praki djak, eh Stojan Titelbah (1877-1916). Ova kua ima upeatljivo modelovanu secesijsku fasadu u
obliku velikog cveta, u koji su ukomponovana dva prozora. Zgrada Prometne banke na uglu Knez
Mihajlove 26 i Zmaj Jovine ulice delo je Danila Vladisavljevia i pripada kasnom, ekspresivnom periodu
secesije. Zgrada je sagradjena 1913. godine prema Vladisavljevievim projektima, na kojima je
saradjivao i inenjer Milo Savi (1865-1941). Zgrada Smederevske kreditne banke na Terazijama
(1910.), autora Milorada Ruvidia i Isaila Fidanovia, takodje nosi elemente kasnog perioda secesije.
Ovo je jedan medju retkim primerima objekata projektovanim u stilu secesije, gde ona nije primenjena
samo formalno, u dekoraciji fasada, ve je prostornim raslanjavanjem ostvareno reenje koje je bilo
potpuno suprotno dotadanjem akademskom eklektikom postupku. Dekorativna plastika secesije ovde
je potisnuta u drugi plan, ona izvire iz i prati zaobljene linije balkona i naglaene vertikale na fasadi.
Sa poetkom Prvog svetskog rata, dolazi i do zamiranja secesije u srpskoj arhitekturi, a projektanti se sve
vie okreu drugim stilskim uzorima. Medjutim, postoji jedno znaajno, mada zakasnelo delo u stilu
secesije, zgrada Srpske akademije nauka i umetnostii u Beogradu u Knez Mihailovoj ulici br. 35, koju su
projektovali Andra Stevanovi i Dragutin Djordjevi (1866-1933). Ona je gradjena, sa prekidom u
periodu Prvog svetskog rata, od 1913. pa sve do 1924. godine. Ova zgrada, medjutim, nije imala
znaajniji uticaj na opti razvoj srpske arhitekture.
1900. godine izgradjen je jedan od znaajnijih primera arhitekture srpsko-vizantijskog stila. Bio je to
Srpski paviljon na Medjunarodnoj izlobi odranoj u Parizu, koji je zamiljen i izgradjen u obliku
crkvenog objekta. Autori paviljona su bili Milan Kapetanovi (1859-1934), koji je inae bio pobornik
akademskog oblikovanja, a na ovom projektu je jedini put u svojoj praksi primenio srpsko-vizantijski
stil, i Milorad Ruvidi. Paviljon je projektovan po ugledu na srpske pravoslavne hramove s kraja XIII
veka, ime je dobio siluetu koja je podseala na istorijski sakralni objekat. Kapetanovi je izradio idejni
projekat, a Ruvidiu pripadaju zasluge za izradu glavnog projekta i detalja.
Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevia u Kosovskoj ulici u Beogradu predstavlja spoj
secesije i srpsko-vizantijskog stila. Projekat je izradjen 1906. godine, a izgradnja je trajala tokom 1908.
godine. Tanazevi je prilikom projektovanja eksplicitno koristio renik nacionalne istorijske stilske
grupe u arhitekturi - Moravske graditeljske kole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Slian stil
koristio je prilikom rekonstrukcije fasade Ministarstva prosvete na Terazijama, kao i na stambenoj zgradi
brae Nikoli u Njegoevoj ulici 11, u Beogradu, iz 1912. godine. Zgrada Ministarstva prosvete na
Terazijama predstavlja antologijski primer srpsko-vizantijskog stila, posebno naglaenog na
kompoziciono-dekorativnim elementima fasade. Zajedno sa Telefonskom centralom, ova zgrada

predstavlja najznaajniji primer pokuaja stvaranja specifinog srpskog stila, koji se razvijao kao jedna
od posledica napora, koje su u srpskoj arhitekturi inili pojedini arhitekti u nameri da odbace
akademizam i unesu u svoja dela elemente secesije. Tanazevi je, takodje sa uspehom, primenio svoju
interpretaciju srpsko-vizantijskog stila i na projektu objekta Srpskog paviljona na Medjunarodnoj izlobi
u Torinu 1911. godine.
Godine 1906. raspisan je prvi konkurs za izgradnju Hrama sv. Save na Vraaru, u Beogradu. Konkurs je
otvorio nova pitanja vezano za razvoj stila u srpskoj arhitekturi, a tim povodom pisali su Dimitrije T.
Leko 1908. i Branko Tanazevi 1909. godine. Teme oko kojih su se suprotstavljala miljenja strunjaka u
periodu gotovo cele prve polovine XX veka bile su vezane za potovanje arhitektonskog nasledja srpske
arhitekture iz perioda srednjeg veka, zatim, za principe projektovanja gradjevine koji u sebi sadre
nacionalne elemente, te za nain itanja, tumaenja i primene ovih principa u arhitekturi. Oni arhitekti
koji su bili iskljuivi u zalaganju za primenu istorijskih arhitektonskih uzora na celokupnom planu
projektovanja, u svojoj tenji ka kristalizaciji srpskog nacionalnog stila i njegovoj primeni na
sveobuhvatno podruje arhitektonskog projektovanja, ukljuujui i profane objekte, izgubili su iz vida
injenicu da je poreklo tog stila bilo vezano iskljuivo za objekte sakralne arhitekture.
U periodu od poetka pa do sredine prve dekade XX veka, dakle, srpski arhitekti u svojim projektima
postepeno naputaju do tada prisutnu beku verziju neovizantijskog stila, koja je bila bliska njihovoj
estetici zbog povezanosti ovog stila sa istorijskim nacionalnim arhitektonskim uzorima u Srbiji. Ova,
beka verzija neovizantijskog stila, u sutini je kompoziciono predstavljala neoromansku arhitekturalnu
strukturu, na koju su pridodavani razliiti vizantijski i ranohrianski citati. Umesto neovizantijskog
stila, domai arhitekti se sve vie opredeljuju za strukturalne i dekorativne sklopove istorijskih srpskih
graditeljskih uzora iz perioda srednjeg veka, koji su po njima predstavljali autentian srpski arhitektonski
izraz, odnosno, predstavljali su izvore srpskog nacionalnog stila. Medju prvim primerima nacionalnog
srpskog stila u arhitekturi bile su Crkva svetog Nikole u Trsteniku, koju je projektovao Duan ivanovi
(1853-1937) iz 1903. i Crkva svetog Djordja na Oplencu, koju je projektovao Kosta J. Jovanovi (18841934), nakon to je pobedio na konkursu, 1909. godine. Duan ivanovi se opredelio za nacionalnu
varijantu stila obzirom na injenicu da je studirao kod fon Hansena (Teofilus Edvard) u Beu vizantijsku
arhitekturu, te da je najvie radio na projektima crkvenih gradjevina u srpsko- vizantijskom stilu, na kom
polju je postigao i najvie uspeha. Crkva na Oplencu Jovanovia je, pak, projektovana da bude mauzolej
dinastije Karadjordjevi. Stilski znaajan sakralni objekat izgradjen u srpskom nacionalnom stilu je jo i
Crkva svete Petke u Lapovu Jovana Stanojevia, iz 1907. godine.
U narednim godinama i decenijama, srpski nacionalni stil se sa podruja sakralne arhitekture prenosi i na
profanu, odnosno utilitarnu arhitekturu. U ovom stilu, projektuju se razliiti tipovi arhitektonskih
objekata, kao to su stambene zgrade, pote, telefonske centrale, sportske dvorane, vojni objekti, kole,
administrativne zgrade, mostovi, bolnice, groblja i dr. Estetski dometi mnogih dela su u znaajnom broju
pod znakom pitanja bili jo u ondanje vreme, kritikovani od strane strune javnosti, a samo su se
pojedinci medju arhitektima vinuli iznad povrno shvaene i uobliene ideje o nacionalnom stilu,
izgradivi dela koja su mogla da postanu etalon novog, samosvojnog stila.
Istaknuti primer razvijenog srpsko-vizantijskog stila, gde su strukturalni elementi moravske graditeljske
kole veto ukomponovani u celinu objekta, je zgrada Okrunog naelstva u Vranju iz 1908.godine,
autora Petra Popovia (1873-1945), koji je bio akademik i naelnik u Arhitektonskom odeljenju
Ministarstva gradjevina, honorarni profesor vizantijske arhitekture i propagator srpsko-vizantijskog stila.
Medju predstavnicima srpskog nacionalnog stila vano mesto zauzima ime Dragutina InkiostriMedenjaka (1866-1942), koji je takodje bio slikar, dekorater i dizajner u savremenom smislu te rei.
Nasuprot stavovima za ouvanje nacionalnog identiteta u arhitekturi, postojala su u to vreme u Srbiji i
drugaija miljenja, koja su kritikovala tada esto prisutan nacionalni predznak u srpskoj kulturi uopte i
smatrala da je upotreba nacionalnih istorijskih karakteristika srpske arhitekture u svakodnevnoj
arhitektonskoj praksi neprimerena, a esto i neprihvatljiva. Predstavnici ovih stavova smatrali su da
srpsko-vizantijski stil predstavlja iskljuivo ornamentika, koja se moe aplikovati na bilo koju
arhitektonsku strukturu, bez obzira na njene stilske karakteristike. Po njima, predmet arhitektonskog
istraivanja, analize i realizacije jednog arhitektonskog dela nije trebalo da bude samo formalni stil, ve
u mnogo veoj meri njegova funkcija i konstruktivne karakteristike. Ovakvi stavovi su dalje vodili
poslenike arhitekture ka upotrebi savremenih materijala i novih konstruktivnih sistema gradjenja, koji
bez ogranienja odgovaraju na savremene zahteve projektovanja.

Treba napomenuti jo jednu injenicu vezanu za razvoj arhitekture u Srbiji toga vremena. Naime, godine
1912. odrana je etvrta jugoslovenska umetnika izloba u Beogradu, na kojoj dela iz oblasti
arhitekture privlae posebnu panju. Taj dogadjaj na simbolian nain predstavlja prekretnicu, kada
poinje novi period u razvoju srpske arhitekture, kada arhitekte izlaze iz strogih okvira prakse i sve ee
uzimaju uee u pisanju tekstova u strunim asopisima, kao u tada naprednom Srpskom knjievnom
glasniku. Primetno je okretanje i povezivanje arhitekata u svom radu sa sferom likovnih umetnosti, bez
obzira na injenicu da je arhitektura u to vreme u osnovi bila inenjerska delatnost.
Posebno znaajan za kulturnu istoriju Srba je rad vajara i arhitekte Ivana Metrovia (1883 1962). Iako
nije iveo u Srbiji, ostavio je nesumnjivog traga u njenoj umetnosti. Posle pripreme kod bekog vajara
O. Keniga, Metrovi se upisuje na beku Akademiju likovnih umetnosti gde radi u klasi E. Helmera, H.
Biterlica i arhitekte Ota Vagnera (1901.-04.). Istie se na izlobi beke Secesije (1902.) mermernom
fontanom za palatu industrijalca Vitgentaijna. Za vreme njegovog prvog boravka u Beogradu (1906.)
njemu je, kao ve priznatom umetniku, iskazana naroita poast da portretie kralja. ivei u Parizu
(1907.-09.), izlae u Salon des artistes Franais. 1910. godine izlae u Zagrebu, u drutvu sa Mirkom
Rakim, prvi put svoj Vidovdanski ciklus, da bi u Paviljonu Kneevine Srbije, na Rimskoj izlobi 1911.,
kosovskom simbolikom privukao interes evropske umetnike javnosti. U Beogradu 1913. godine
modeluje grupu Alegorija na temu pobede srpskog oruja 1912., u obliku Terazijske fontane. Od itave
kompozicije, unitene za vreme Prvog svetskog rata, preostala je samo figura Pobednika, postavljena na
Kalemegdanskoj tvrdjavi u Beogradu, godine 1924. Dan posle atentata u Sarajevu, Metrovi se vraa u
Italiju i ostaje u emigraciji sve do 1919. godine, kada se ponovo vraa u zemlju.
Tokom perioda Prvog svetskog rata, prva generacija srpskih arhitekata se ugasila, odnosno, povukla sa
arhitektonske scene. U vihoru rata, izgubljeni su njeni znaajni predstavnici, medju kojima su bili Stojan
Titelbah, koji je izvrio samoubistvo u srpskom vojnom logoru na Krfu, Dimitrije T. Leko, zatim Jovan
Ilki, koji je umro u logoru u Neideru (Madjarska), u kome je bila i Jelisaveta Nai, te Milorad
Ruvidi, koji je nakon uestvovanja u Srpsko-bugarskom ratu, umro u godini kada je Prvi svetski rat
poeo.
Nakon rata, Beograd je postao glavni grad nove drave, a uslovi razvoja tog grada kao i razvoja
arhitekture u Srbiji uopte bili su bitno drugaiji od onih, koji su vladali u periodu pre Prvog svetskog
rata. Najznaajniji pomak dogodio se na polju estetike gradjenja, koja se promenila iz osnova. Takodje,
taj period karakterie i veliki manjak obrazovanog kadra i intelektualaca uopte, pa su znaajna mesta
srpskih arhitekata na strukovnoj sceni zauzeli ruski emigranti, koji su se naselili u Srbiji neposredno
posle Oktobarske revolucije. Osnovno obeleje tog perioda u Srbiji, a posebno u Beogradu, moe se
posmatrati kao stanje intenzivne izgradnje, jer su gradjevinske, kao i druge opte potrebe u ratom
opustoenoj zemlji bile velike. Medjutim, generalno je, uz izuzetke, estetski kvalitet arhitekture
izvedenih objekata u Srbiji tada bio vrlo nizak. Karakteristino je, takodje, da su arhitekti, odbacujui
stare uzore traili nove pravce, usmerene prema modernoj i funkcionalistikoj arhitekturi, koja je tada
bila u povoju u Evropi.
Za vee projekte i kompleksnija arhitektonska zdanja angaovani su sve ee ruski arhitekti, emigranti.
Prema podacima iz 1923. godine poznato je da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatila oko
30.000 ruskih emigranata, koji su se u veini nastanili u pravoslavnoj Srbiji, a u Beogradu je u to vreme
stvaralo ak oko 50 ruskih arhitekata, koji su dominirali arhitektonskom scenom. Oni su sagradili na
stotine objekata irom Srbije, a sam Beograd su razvili do nivoa monumentalne prestonice.
Medju znaajnim objektima u Beogradu, na kojima su radili ruski emigranti, bila je zgrada Narodne
skuptine (zapoeta 1907. a zavrena 1936.), delo koje je zapoeo Jovan Ilki, nastavio njegov sin Pavle
Ilki, a dovrio ruski akademik, arhitekta Nikolaj Nikolajevi Krasnov (1864-1939). Zgradu Ministarstva
uma i ruda (danas zgrada Ministarstva inostranih poslova) zapoeo je Dragia Braovan (1887-1965), a
zavrio krajem 30.-tih takodje Nikolaj Nikolajevi Krasnov (gradjena od 1928.-38.). Ovaj ruski arhitekta
je izgradio i palate Ministarstva finansija na suprotnim uglovima ulica Miloa Velikog i Nemanjine
(1928.). Vilhelm Baumgarten (rusko ime: Vasilij Fjodorovi) (1879 - posle 1945, Buenos Aires) je 30.tih godina, u neposrednoj blizini prethodnih objekata, u ulici Miloa Velikog, podigao zgradu
Generaltaba (1928.), monumentalnu palatu za to doba, a projektovao je i zgradu Ruskog doma (1933.).
Zgradu Patrijarije je projektovao 1934.-35. na mestu stare Mitropolije iz XVIII i XIX veka Viktor
Viktorovi Lukomski (1884-1947), koji je takodje projektovao i zgradu Starog dvora (1934.). Vasilij(e)
Mihajlovi Androsov (1872-1944) je preprojektovao fasadu Glavne pote u Takovskoj (1938.).

Godine 1919. odran je istorijski Kongres ujedinjenja, a iste godine srpsko Udruenje inenjera i
arhitekata postalo je konstitutivni element Udruenja jugoslovenskih inenjera i arhitekata (UJIA). 1923.
godine beogradski arhitekti su osnovali Klub arhitekata u okviru UJIA. Tih godina, Udruenje
jugoslovenskih inenjera i arhitekata, na makro planu, i Klub arhitekata, na mikro planu, aktivno rade na
afirmaciji arhitektonske struke. U formalnom pogledu, arhitekti u to doba nisu bili strukovno izdvojeni
od gradjevinskih inenjera, to je bio izvor moguih problema, iz razloga to su ove dve struke
predstavljale medjusobnu konkurenciju, bez obzira na injenicu da su se u praksi esto medjusobno
upotpunjavale i preplitale. Arhitektonska struka je ve bila prola kroz proces profesionalnog definisanja
u periodu 1900-1914. godine. U posleratnom periodu, arhitekti se organizuju i medjusobno izdvajaju od
gradjevinskih inenjera i okupljaju oko strukovnih udruenja koja zastupaju iskljuivo njihove interese.
Po pitanju stila, period u godinama nakon Prvog svetskog rata donosi nove uticaje i preokrete, kako na
polju likovnih umetnosti uopte, tako i na polju arhitekture. Stilske osnove likovnog izraza u srpskoj
umetnosti i posebno arhitekturi u periodu 1920.-tih su raznolike. Internacionalni akademski eklekticizam
prisutan je i u to vreme kod srpskih arhitekata, bez obzira da li su oni studirali arhitekturu u Srbiji, na
beogradskom Univerzitetu, ili su sticali znanje izvan njega, u evropskim kulturnim i obrazovnim
centrima, poto su i tada mnogi medju njima studirali u Evropi, uglavnom u zemljama nemakog
govornog podruja.
Tih godina, u Evropi dolazi do pune afirmacije modernog pokreta u arhitekturi, a stilski elementi
modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura
oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sa zakanjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji
je predstavljao osnovu pokuaja formiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u
srpskoj arhitekturi, polako se gasio u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se
postepeno okretali prema, u to vreme u Evropi ve prevazidjenim, istoricistikim oblicima eklektikog
neoklasicizma. Jo uvek nije stvorena kulturna klima da se na domaem terenu u veoj meri pojave
savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpska arhitektura jo izvesno vreme ostajala po strani.
Medju znaajnim primerima zgrada koje su gradjene u istoricistikim oblicima eklektikog
neoklasicizma bile su zgrada Univerzitetske biblioteke i zgrada Tehnikog fakulteta u Beogradu. Zgradu
Univerzitetske biblioteke na Bulevaru kralja Aleksandra 71 projektovali su profesori Beogradskog
univeziteta Nikola Nestorovi i Dragutin Djordjevi (1866-1933), a gradnja je trajala u periodu od 1924.
do 1926.godine. Gradnju i opremanje ovog objekta, izuzetno znaajnog za obrazovanje i kulturu, osim
beogradske optine, koja je dala zemljite i kraljevske vlade, koja je dala 2,5 miliona dinara dravnog
kredita, pomogao je i Karnegijev fond za medjunarodni mir, sa 100.000 dolara donacije, a na inicijativu i
zalaganje ondanjeg srpskog poslanika u Vaingtonu Slavka J. Grujia i njegove supruge Mabel. Zgradu
Tehnikog fakulteta, na broju 73 Bulevara kralja Aleksandra, projektovao je takodje Nikola Nestorovi,
zajedno sa Brankom Tanazeviem, 1930. godine.
Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kao posledica irenja
savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolenim i jesenjim salonima u
novootvorenom umetnikom paviljonu Cvijeta Zuzori uestvuju i osnivai avangardne arhitektonske
grupe - Grupe arhitekata modernog pravca: Milan Zlokovi (1898-1965), Branislav Koji (18991987), Jan Dubovi (1892-1969) i Duan Babi (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine Grupa
arhitekata modernog pravca otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izlobu pod imenom Prvi salon
arhitekture. Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba i Ljubljane,
organizuju Izlobu jugoslovenske savremene arhitekture.
Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su se kolovali u klasinim i konzervativnim
sredinama, izuzev Nikole Dobrovia (1897-1967) , koji se kolovao u Pragu, u krugu uenika Oto-a
Vagnera (1841-1918). U prvoj generaciji srpskih modernista, nalazili su se Nikola Dobrovi, Milan
Zlokovi, Branislav Koji i Dragia Braovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma
ostvarila je, medjutim, tek druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu
stupili mnogo kasnije od svojih prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili su Milorad
Pantovi (1910-1986), Branko Petrii (1911-1984) i Jovan Kruni (1915-2001), koji su svi radili u
ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu pred poetak Drugog svetskog rata. Kako u Srbiji sredinom
20.-tih godina XX veka nisu bili stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma, naroito zbog slabih
kontakata sa predstavnicima modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kanjenja nastanka
modernizma u Srbiji za celu jednu generaciju.

U mnotvu literarnih avangardnih pokreta u godinama nakon Prvog svetskog rata u Beogradu, centar
umetnikog dogadjanja postao je intelektualni krug umetnika koji su se okupili oko asopisa Zenit.
Ovaj umetniki asopis je ujedno postao i sredite nekonvencionalnih dogadjanja na polju umetnosti u
Srbiji, ali i izvan nje. Krug zenitista je imao odluujui uticaj na osnivanje i formiranje arhitektonskog
modernizma u Srbiji. Osniva i ideolog pokreta zenitizma i asopisa Zenit bio je Ljubomir Mici
(1882-1942), pesnik, kritiar i polemiar, koji je ujedno bio stub i predvodnik jugoslovenske avangarde.
Prvi broj Zenita objavljen je u Zagrebu 1921. godine, a redakcija je ubrzo, 1923. godine bila prisiljena
da se zbog svog nekonvencionalizma, koji je izazivao burne i otre reakcije u javnosti, preseli u Beograd.
Sam Mici je bio kontroverzna linost. Bio je beskrupulozni polemiar na polju umetnosti, ali i na
podruju optih tema drutva i drutvenih odnosa. Stavovi ovog otrog kritiara su ve u poetku razvoja
zenitizma doveli do raskida njegovog odnosa sa Miloem Crnjanskim, Rastkom Petroviem, Duanom
Matiem, Stanislavom Vinaverom i Bokom Tokinom, a potom i sa pesnikom Ivanom Golom, Draganom
Aleksiem, Mihailom S. Petrovim, Josipom Sajselom pa i samim njegovim bratom, Brankom Miciem
(alijas Branko Ve Poljanski).
asopis Zenit je okupio mlade predstavnike progresivne generacije beogradskih i zagrebakih
umetnika. Polazna osnova filozofije zenitizma bio je njihov stav prema Evropi, za koju su zenitisti
smatrali da se nalazi u stanju i periodu duboke krize. Kriza evropske civilizacije i evropskih vrednosti
bila je aktuelna i sveobuhvatna, a zenitizam kao stav i pokret, kritikovao je ovakvo stanje, za koje je
smatrao da je nastalo pre svega u evropskoj kulturi, a potom i u evropskom drutvu i drutvenom
uredjenju u celini. Zenitizam se takodje zalagao za stavove koji su bili usmereni protiv evropskog
racionalizma, jer je, po zenitistima, sam racionalizam kao takav, krut i besciljan, a na osnovu njega nije
mogue pronai pravce izlaska iz civilizacijske krize Starog kontinenta. Ovakvim stavom, zenitizam se
esto pribliavao pokretu nadrealizma.
U Zenitu su objavljivani radovi najznaajnijih evropskih stvaralaca i likovnih umetnika toga doba,
medju kojima su bili tadanji nosioci kulturnih, ali i civilizacijskih dogadjanja i promena: Laslo MoholiNadj, Pablo Pikaso, Vasilij Kandinski, Rober Delone, Lajo Kaak, Aleksandar Arhipenko, Karel Tajge,
Kazimir Maljevi, Aleksandar Rodenko, Alber Glez, Vladimir Tatljin, Vladimir Majakovski, Sergej
Jesenjin, Boris Pasternak, Ilja Erenburg, Hervart Valden, Valter Gropijus, Hanes Majer, Maks akob,
Filipo Tomazo Marineti, El Lisicki i drugi.
Prvi arhitektonski projekat koji je objavljen u Zenitu bio je Spomenik Treoj internacionali
Vladimira Tatljina. Slede u broju 34 Zenita iz novembra 1924. godine tekst pod naslovom Novi
sistem gradjenja potpisan inicijalima P.T., u broju 35 iz decembra 1924. Jo Klek (Josip Sajsel) (19041987) je objavio planove za Zeniteum I i Zeniteum II, a u broju 36 Jo Klek je objavio projekat Vile
Zenit. Programski tekst zenitistike arhitekture dat je u broju 37 pod naslovom Beograd bez
arhitekture, kojeg je napisao Ljubomir Mici. U broju 40 iz aprila 1926. objavljen je tekst Valtera
Gropijusa (1883-1969) Internacionalna arhitektura i prikaz osam Bauhausovih knjiga. Posebno je
znaajna saradnja zenitista sa italijanskim futuristima, pre svega sa F.T. Marinetijem (1876-1944).
Nakon niza skandala, asopis Zenit je ugaen 1926. godine, a formalni razlog gaenja bile su osude
asopisa i samog Micia zbog boljevike propagande i pozivanja gradjana na komunistiku
revoluciju. Mici je sudski gonjen i ubrzo je napustio zemlju i otiao u Pariz, gde se bavio slikarstvom,
a saradjivao je sa urednitvom slovenakog avangardnog asopisa Tank.
Paralelno, nasuprot modernistima, koji su u treoj dekadi veka sve prisutniji na arhitektonskom planu u
Srbiji, neki arhitekti i dalje propagiraju ideje, koje su u suprotnosti sa stavovima dolazeeg modernog
pokreta. Tako pariski doktorant, arhitekta Milutin Borisavljevi (1889-1969), u svojim tekstovima
objavljenim u periodu 30-tih godina, tvrdi da je arhitektura u sutini samo kompozicija istorijskih stilova,
a da modernisti ne poznaju prolost arhitekture, te postaju modernisti jedino iz razloga obrazovnoarhitektonske nepismenosti. Milutin Borisavljevi se, kao teoretiar i estetiar arhitekture, pojavljuje
pred Drugi svetski rat svojim tekstovima u Srpskom tehnikom listu. U svojim radovima o estetici,
Borisavljevi zastupa optiko-fizioloku teoriju, kojom dokazuje da je lepo fenomen vida, a ne prostora i
linija, na taj nain negirajui psiholoka i matematika objanjenja lepog. Njegovu doktorsku disertaciju,
odbranjenu u Parizu, objavila je francuska izdavaka kua Payot. Medjutim, i pored uspeha, koji je
njegov rad na teoriji estetike arhitekture imao izvan granica zemlje, Borisavljevi je u Srbiji bio
ignorisan i zaboravljen. Napustio je domovinu 1949. godine i odselio se u Pariz, gde je i umro.
Momir Korunovi (1883-1969) je, suprotno Borisavljeviu, iv doekao punu rehabilitaciju. Njegovo

delo esto je u arhitektonskoj istoriji i teoriji povezivano sa idejama ekspresionista. Njegova Spomen
kosturnica srpskoj vojsci u kumanovskoj bitci iz Prvog balkanskog rata, 1912. godine, na planini na
Zebrnjak (1933.-1937.), kod Kumanova, uporedjivana je od strane arhitektonskih kritiara sa
Ajntajnovom kulom Eriha Mendelsona (1887-1953). Korunovi je u periodu 1910.-11. uio na
Tehnikoj visokoj koli u Pragu, a potom je iao na studijska putovanja u Rim i Pariz. On pripada
romantinoj, nacionalnoj grani srpske arhitekture, a razvijao je svoj stil uporedo sa svakim novim
projektom, poevi od projekta za zgradu Pote 1 u Beogradu (1912.-18.), potom nastavivi na
projektima Pote 2 (1927.-29.), Ministarstva pota (1926.-30.) i Sokolskog doma Matica (1929.-35).
Spomenik na Zebrnjaku odveo ga je do granica ekspresionizma, koje u to vreme nisu bile dosegnute u
srpskoj arhitekturi. Naalost, gornji deo spomenika je sruen 1942. godine, tako da je do danas sauvan
samo donji deo, spomen-kosturnica. Teio je da ostvari arhitekturu nacionalnog stila, sluei se preteno
dekorativnim elementima srpske srednjovekovne sakralne arhitekture. Pokuaji ove vrste ostali su
usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Mada, moe se uoiti da ovoj stilskoj grani srpske
arhitekture takodje pripada i Milica Krsti, svojim projektom Druge enske gimnazije u Beogradu.
Znaajan predstavnik arhitekata koji su zastupali nacionalno istorijski stav u arhitekturi, bio je i
Aleksandar Deroko (1894-1988). Nakon uestvovanja u Prvom svetskom ratu, Deroko je studirao tehniku
u Rimu i Pragu do 1926., a potom na Beogradskom univerzitetu, zajedno sa Petrom Popoviem,
Dragutinom Djordjeviem, Nikolom Nestoroviem, Brankom Tanazeviem. U periodu izmedju 1926. i
1928. studira u Parizu vizantijsku umetnost. U svojim radovima zalae se za razvoj nacionalnog stila u
arhitekturi koji je inspirisan ranohrianskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz
perioda srednjeg veka. Izgradio je vie crkava, memorijalnih gradjevina i stambenih zgrada u periodu
izmedju dva rata. Na stambenim objektima predstavio je nove interpretacije srpske tradicionalne narodne
arhitekture, u koje je takodje unosio elemente nasledja balkanske i mediteranske arhitekture i stilske
arhitektonske elemente secesije. Radei pod uticajem tadanjeg racionalizma, on je svoje objekte
izgradjene pred Drugi svetski rat prilagodjavao modernom stilu. Njegovo idejno reenje za crkvu Sv.
Save u Beogradu iz 1926. bilo je osnova za izradu gradjevinskog projekta kojeg je izradio Bogdan
Nestorovi 1932. U periodu 30.-tih, Deroko je objavio nekoliko studija vizantijske i srpske
srednjovekovne arhitekture. Svoje knjige je sam ilustrovao, a takodje je izradio veliki broj slika na
kojima je predstavljao arhitektonske motive.
Kako je ve reeno, modernizam se u srpskoj likovnoj umetnosti, i, posebno, u srpskoj arhitekturi,
pojavljuje kasno, u periodu kada je ovaj pokret u Evropi ve bio definisan, razvijen i imao svoje
predstavnike kako na polju teorije, tako i na polju arhitektonske prakse. Proces razvoja moderne
arhitekture u Srbiji odvijao se na nekoliko planova. Ve smo opisali uticaj koji se razvijao preko pojave
zenitizma kao pokreta na optem likovno umetnikom planu i dometa kojeg je dostigao zenitizam na
podruju kulturne emancipacije. Medjutim, postojali su i drugi uticaji na razvoj modernog pokreta u
Srbiji. Medju njima su bili znaajni oni uticaji koje su nainili predstavnici ve pomenute prve posleratne
generadcije srpskih arhitekata, a koji su se vratili u zemlju nakon studija i studijskih boravaka u
inostranstvu. Takodje su na nastanak modernog pokreta uticali radovi inostranih arhitekata koji su u to
vreme iveli u Jugoslaviji, posebno radovi Rusa i eha, jer su oni uneli duh panslavizma i evropejstva u
srpsku kulturnu sredinu. Uticaj na nastanak i razvoj modernog pokreta u srpskoj arhitektonskoj sredini
vren je istovremeno i putem izlaganja inostranih stvaralaca, koji su svoje radove predstavljali
beogradskoj publici na izlobama. Slian uticaj na razvoj srpske arhitektonske sredine vrile su i velike
medjunarodne izlobe, koje su u to vreme bile generatori razvoja nauke i tehnologije u svetu. Posebno
znaajno za razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi i urbanizmu bilo je osnivanje CIAM-a 1928.
godine. Ova medjunarodna institucija moderne arhitekture i urbanizma nainila je veliki uticaj na
shvatanje postojeih i novonastalih urbanistiko-arhitektonskih problema u zemlji, kao i na razvoj
naunih modela i postupaka za njihovo reavanje.
Poetkom 1925. godine u Beogradu je priredjena izloba umetnikog udruenja Manes iz Praga, iji
su lanovi bili: Jozef Goar, Pavel Janak, Jozef Kalous, Ladislav Mahonj i Otakar Novotni. Tada su po
prvi put u Beogradu izlagana arhitektonska dela koja ne pripadaju akademskom eklektikom stilu, ve
novim tendencijama moderne arhitekture, a beogradska struna javnost imala je priliku da se upozna sa
novim tokovima razvoja u ekoj arhitekturi. Ova izloba je nainila znaajan uticaj na skretanje panje
srpske arhitektonske javnosti prema novim dogadjanjima u arhitekturi koji su se u to vreme deavali
izvan Srbije.
Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma znaajan za nastanak i razvoj modernizma u srpskoj

arhitekturi. Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom srpske arhitektonske misli na optem planu i
uvodjenjem drugaijeg, novog naina posmatranja arhitekture u okviru srpske kulturne sredine. Znaajan
uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturi imala je pariska izloba L'Exposition Internationale
des Arts Dcoratifs et Industriels Modernes, koju su posetili srpski lanovi Kluba arhitekata u
organizaciji Branislava Kojia, tadanjeg sekretara kluba i jednog od osnivaa Grupe arhitekata
modernog pravca. Na ovoj izlobi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama Konstantina Meljnikova
(1890-1974) i, posebno, Le Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku projektovao paviljon L'Esprit
Nouveau.
Medjutim, na razvoj moderne arhitekture uticale su moda u najveoj meri narastale potrebe, koje su se
razvijale uporedo sa poveanjem opteg nivoa razvoja i standarda, kao i porastom broja stanovnitva,
posebno u prestonom gradu Beogradu. Poev od perioda nakon Prvog svetskog rata, kada je Beograd
imao 120.000 stanovnika, grad se konstantno irio i razvijao. Pred sam Drugi svetski rat, grad je gotovo
utrostruen po broju stanovnika i narastao je do cifre od 320.000, ime se svrstao medju ondanje
evropske metropole.
Krajem 1925. godine Milan Zlokovi je radio projekte malih eljeznikih stanica na kojima se naziru
elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu na konkursu za Umetniki paviljon
Cvijeta Zuzori i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji. U prolee 1927. godine, zavrio je projekt za
sopstvenu kuu na Kote-Neimaru. U jesen iste godine, Zlokovi neoekivano i radikalno menja svoj
projekat porodine kue. Novi projekat, kojim je zamenio ve izradjenu projektnu dokumentaciju,
predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubinih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom,
modernistikom stilu.
Zlokovi je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji. Takodje, on se smatra zaslunim
za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskog fakulteta - koji je u to vreme jo uvek
negovao tradiciju eklektike klasicistike i srpsko-vizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno,
modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odlian matematiar, on je jo pre Drugog svetskog rata
ukazivao na znaaj modularne podele u arhitekturi i bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji
je prouavao polje koordinacije mera u arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu, ostavio je
znaajan rukopis: Modularna koordinacija.
U isto vreme eki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969), ponesen idealima panslavizma, dolazi u Beograd
da tu ivi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodinu kuu glumca Dragoljuba Goia u do tada na
ovim prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926. godine Jan Dubovi pie tekst o Radenikoj
kui i radenikom domu, dri predavanja o vrtnim gradovima i objavljuje ih u zagrebakom
Tehnikom listu. Svoj tekst ilustruje crteima na kojima je vidan uticaj Adolfa Losa (1870-1933).
Iste 1926.godine, Branislav Koji, koji se u Francuskoj kolovao za inenjera, a ne za arhitektu,
predstavlja svoje ideje koje u sebi sadre duh tadanjeg evropskog racionalizma u arhitekturi. Kojiev
projekat Hirurke klinike iz 1926. godine nosi elemente ekspresionistikih eksperimenata Paula Bonaca
(1877-1951). Poetkom 1927. godine je prisustvovao prvom posleratnom Medjunarodnom kongresu
arhitekata koji je odran u Hagu. Sam Koji je 1928. godine poslao pisani materijal Filipu Mortonu
andu za njegov tekst u asopisu The Architect's Journal koji se odnosio na analizu i predstavljanje
nove arhitekture Beograda. Tekst opisuje razvoj moderne arhitekture u novorazvijenoj prestonici i po
prvi put izvan zemlje predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji su se dogadjali u Srbiji. Koji je,
takodje, medju prvima prouavao narodnu tradicionalnu folklornu arhitekturu seoskog i gradskog tipa,
koju analizira i klasifikuje.
Iz Sarajeva u Beograd 1927.godine dolazi arhitekta Duan Babi (1894- oko 1948). Iste godine Babi se
prikljuuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata, a 1928. postaje suosniva Grupe arhitekata
modernog pravca.
Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane, osnovano je Medjunarodno udruenje modernih
arhitekata: CIAM. Na slinim osnovama, 12. novembra 1928. godine osnovana je u Beogradu Grupa
arhitekata modernog pravca, iji su osnivai bili: Milan Zlokovi, Branislav Koji, Jan Dubovi i Duan
Babi. Sva etvorica su studirali arhitekturu izvan Srbije. Milan Zlokovi je zapoeo studije u Gracu,
zavrio u Beogradu, a potom se usavravao u Parizu, gde je studirao i Branislav Koji. Jan Dubovi je
studirao u Pragu, a Duan Babi u Beu. Grupa je osnovana da bi se putem izrade arhitektonskih
projekata, njihovom realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe moderne arhitekture. U vreme
svog najveeg uspona, grupa je brojala osamnaest lanova. Pored osnivaa, u grupi su bili i Dragia

Braovan, Petar (1899-1991) i Branko Krsti (1902-1978), kao i Momilo Belobrk (1905-1980).
Grupa je organizovala nekoliko izlobi: Prvi salon arhitekture 1929. godine, Prvi Jugoslovenski salon
savremene arhitekture 1931. i Drugi jugoslovenski salon savremene arhitekture 1933. godine. Grupa
je takodje izlagala u Pragu 1930. godine. Godine 1934., nakon gotovo estogodinjeg delovanja, grupa je
rasputena na inicijativu samih lanova.
U periodu pre osnivanja Grupe arhitekata modernog pravca, bilo je vie pokuaja prenoenja
evropskih uzora racionalistike arhitekture, putem uproavanja i ukidanja istorijskih elemenata na
arhitektonskim objektima, uvodjenjem funkcionalistikih principa u arhitektonsko projektovanje i
unoenjem racionalizacije u konstruktivni i kompozicioni sklop zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile
prisutne u arhitekturi sporadino i izolovano, jer u to vreme jo uvek nije postojao organizovani pokret
na polju arhitekture putem kojeg bi karakteristini elementi, inioci modernog arhitektonskog
projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u pravom svetlu stunoj arhitektonskoj javnosti u
Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, moe smatrati trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni
definitivno kristalizovao modernistiki pokret, pre svega osnivanjem Grupe arhitekata modernog
pravca, a potom i individualnim radom snanih arhitektonskih linosti, koje su ovaj pokret definitivno
unele u srpsku arhitekturu.
Poetkom 1929. arhitekta Branislav Koji objavljuje programski tekst modernizma, koji definitivno
uobliava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst je objavljen pod naslovom
Arhitektura Beograda u dnevnom listu Vreme .
U periodu kraja 30-tih i poetka 40-tih dolazi do snane ekspanzije modernistikog pokreta u Srbiji. U to
vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta Dragia Braovan. Studije je zavrio 1912. na
Tehnikom fakultetu u Budimpeti i Sarajevu. Do 1930. Braovan radi pod uticajem srednjoevropske
eklektine arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogauje pod
uticajem novih tendencija na polju arhitekture koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje
najznaajnije objekte, Braovan usvaja principe na kojima poiva moderna arhitektura. Medjutim, za
razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odiu razigranou forme i emotivnim
peatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, ime odstupaju od dosledne funkcionalnosti pokreta
moderne.
Izmedju 1927. i 1929. Braovan je izveo Genievu i karkinu vilu, koje predstavljaju klasine primere
akademske arhitekture. Poetkom 1929. projektuje Paviljon u Barceloni i Radniki dom u Novom Sadu,
dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetu bila poznata pod nazivom racionalistika
arhitektura. Znaajne primere srpskog modernizma Braovan je dao projektima za kuu na uglu u
Francuskoj ulici u Beogradu, kao i za sopstvenu kuu u Mileevskoj ulici u Beogradu, koja je, na alost,
poruena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za
Jugoslovenski paviljon na izlobi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske
primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetno znaajni i oni za zgradu Dravne tamparije u
Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i 1940. godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u
Zemunu, koja je gradjena u periodu 1934.-1935., kao i za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz
1937.-1940. godine.
U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabakovi (1897-1971) gradi kuu Klajn (1932.) i palatu
Tanurdi (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdieva palata jedan je od
najznaajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog drutva (1936) vai za jedno od
njegovih najlepih dela, a kua doktora Klajna ula je u udbenike arhitekture. Tabakovi je jedan od
najveih srpskih arhitekata modernizma, izmeu dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro
iskljuivo u modernistikom stilu. Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izloba koju
je video u Parizu. Tabakovi je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao je kao simbol bliske budunosti i
odluio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberuke prihvatili jer je bilo jeftinije tako
graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa vie svetla, dok su krovovi esto korieni kao peta fasada.
(Vladimir Mitrovi, istoriar umetnosti).
Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna linost Nikola Dobrovi (18971967). Bio je eki djak i vei deo ivota proveo je i radio u Pragu. Prag je u to vreme bio izvor
evropskog racionalizma, a tamonja arhitektonska sredina bila je medju najrazvijenijim u Evropi. Iz
Praga, Dobrovi je pokuao da se priblii srpskoj arhitektonskoj sceni ueem na javnim konkursima.
Budui da ovdanja kulturna javnost jo uvek nije bila spremna da prihvati arhitekturu koju je on

predlagao, Dobrovi je na konkursu za zgradu novosadskog Pozorita izgubio od Dragie Braovana, iji
je stil bio prihvatljiviji za tamonju sredinu. Dobrovi je bio beskompromisan i nepokolebljiv, spreman i
da se povue iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju arhitektonsku zamisao. Godine 1930.
pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonsko-urbanistiko reenje Terazijske terase, kada je
imao samo 33 godine. U konkurenciji su bili radovi prispeli iz Nemake, ehoslovake, Francuske i
Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio Duan Babi, a jednu medju nagradama dobio je Branislav
Marinkovi (1903-1980), za rad koji je poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u
Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon to je na konkursu za zgradu Lige naroda u enevi
modernistiki projekat Le Korbizjea i Pjera anerea bio u uskom izboru za dobijanje prve nagrade.
Dobrovieva iznenadna pojava na kulturnoj sceni uvela je tako duh modernizma u srpsku arhitekturu na
velika vrata. 1930. godine pobedio je na medjunarodnom konkursu za zgradu Banovinske bolnice u
Splitu, potom na medjunarodnom konkursu za uredjenje kupalinog kompleksa Bavice, takodje u
Splitu, nakon ega radi projekt hotela u Dubrovniku. U periodu od svega nekoliko meseci Dobrovi
osvaja tri prve nagrade na medjunarodnim konkursima sa projektima koji i danas odiu izuzetnom
izraajnou i likovnom snagom. Godine 1931. Dobrovi je osvojio prvu nagradu na konkursu za
eljezniku stanicu Beograd-Dunav.
U asopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do sredine 1934. uredjivao Dragutin Fatur beogradski
modernisti B. Koji, B. Maksimovi, M. Zlokovi, M. Belobrk i, naroito, N. Dobrovi imali su zapaen
publicitet objavljivanjem svojih tekstova. Nikola Dobrovi u tekstu U odbranu savremenog
graditeljstva tako pie: Stilovi, poput secesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna
reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U
razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili u
bitne probleme gradjenja, preteno su se bavili oblikovanjem fasada.
Znaaj Dobrovievog rada ogleda se u njegovom stavu prema sagledavanju problema savremene
arhitekture i urbanizma i nainu njihovog reavanja. U arhitektonskom oblikovanju on je
beskompromisno sprovodio pravac bezornamentalne arhitektonske kompozicije masa, koje je oblikovao
da budu u skladu sa najnovijim tehnikim dostignuima. Unosio je, s toga, savremene arhitektonske
materijale i savremene metode gradjenja u svoje projekte, istraivao najnovije koncepcije i izraze
modernog pokreta u arhitekturi. Medjutim, nasuprot njegovom poletnom i beskompromisnom zalaganju
za novim u arhitekturi, borba unutar okvira konzervativne i arhitektonski neartikulisane i neopismenjene
javnosti je ostavila na njegovoj linosti tragove, koji se ogledaju u njegovim kasnijim tekstovima, koji
nose u sebi stavove arhitekte duboko razoaranog u sredinu u kojoj je radio.
Duboka ekonomska kriza koja je nastala poetkom 30.-tih godina u svetu, a koja je imala snaan odraz i
na jugoslovenskom tlu, onemoguila je dalju realizaciju Dobrovievih projekata u Beogradu i Splitu. On
se vraa u Prag, gde radi po porudbini projekat Jugoslovenskog studentskog doma (1932.). Godine
1934.-36. radi maestralan projekat hotela Grand na Lopudu i niz vila u Dubrovniku, kojim povodom
donosi odluku da se preseli u ovaj grad. Period ivota koji je proveo u Dubrovniku bio je najplodniji u
njegovom radu, a doneo mu je i satisfakciju u vidu izuzetnog stvaralakog opusa, koji je realizovao u
ovom gradu.
Aprila 1931. u paviljonu Cvijeta Zuzori otvorena je Izloba nemake likovne umetnosti, koja je
izvrila znaajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u Srbiji i opte opredeljenje arhitekata prema
ovom pravcu. Na izlobi su predstavljena dela Ota Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha
Mendelsona, Misa van der Roa, Bruna Paula, Hansa Pelciga, Hansa aruna, Frica umahera, Bruna i
Maksa Tauta, Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih. Maks Taut je odrao predavanje o osnovnim
principima moderne arhitekture. Medjutim, treba istai da izloba nije bila prihvaena sa oduevljenjem
od svih predstavnika srpske arhitekture, a struna sredina je ponovo pokazala svoj neuobiajeno
konzervativni mentalitet. Ovakvo, retrogradno shvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila
spremna da prihvati i prigrli nove ideje i tendencije, oteavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i
pravaca. Na ovakvo stanje u kulturnoj sredini i nisko stanje svesti drutva ali se Zlokovi u tekstu koji
je napisao nakon izlobe nemakih autora, a koji je objavljen u ehoslovakom asopisu Stavba.
Dakle, modernizam u Srbiji nije nastupio onom snagom plimnog talasa, koju je ovaj pokret imao u
Evropi. Protagonisti novog pokreta u arhitekturi Srbije nisu bili u mogunosti da svoje ideje ostvare na
odgovarajui nain, pre svega zbog otre reakcije konzervativne strune javnosti i shodno tome,
nemogunosti realizacije svojih ideja. Ova situacija ponovie se u srpskoj arhitekturi na gotovo identian

nain mnogo kasnije, poetkom 1980.-tih, kada su ideje i stavovi postmodernizma, preovladjujueg na
svetskoj arhitektonskoj sceni, bili gueni u samom povoju i nastanku u Srbiji, a protagonisti ovog
pokreta su bili onemogueni da se struno izraze, afirmiu, pa ak i da uopte dobiju posao. U vrtlogu
nerazumevanja srpske kulturne akademske javnosti i njenoj nepopustljivosti prema svemu to je bilo
novo i avangardno, nestajali su i gasili se nosioci novih ideja. Avangardni stavovi u arhitekturi, koji su
bili prisutni na srpskoj kulturnoj sceni, kako u periodu povoja modernizma, tako i u periodu nastanka
postmodernizma krajem 70.-tih i poetkom 80.- tih, bili su teko razumljivi za predstavnike etabliranih
strukovnih struktura, koji su bili obrazovani na zastarelim i prevazidjenim akademskim klieima.
Pomirljiv i kompromisan stav srpske arhitektonske avangarde u periodu nastanka modernizma bio je
prisutan na svakom mestu, ukljuujui i izlobe radova predstavnika arhitektonske avangarde. Medjutim,
to nije bilo sluaj u periodu postmodernizma 80.-tih, kada su njegovi protagonisti smelo krili pravila
arhitekture, a pri tom su kao posledicu trpeli opti bojkot strune sredine, ostajali bez mogunosti da
projektuju i izvedu svoje ideje, a na kraju su ak ostajali bez posla i osnovnih uslova za linu
egzistenciju.
Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zlokovi se obraa strunoj javnosti naglaavajui da
pristalice novog pokreta u arhitekturi izlau zajedno sa ostalim kolegama, bez obzira na postojee stilske
i druge razlike, u nameri da odre komunikaciju i blizak kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom
konzervativizmu sredine, drutvenoj klimi u kojoj nije bilo mogue neto promeniti, naroito ukoliko je
to dolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u Evropi. Izvor konzervativizma u srpskoj
arhitekturi moda treba traiti i u injenici da su srpski arhitekti bili predstavnici srednje ili vie klase, a
arhitektonsko obrazovanje su sticali u konzervativnim kolama. Takodje, bili su to ve afirmisani
arhitekti, kojima eksperimenti u stilu i estetici nisu bili bliski. Nasuprot njima, nalazili su se mladi
arhitekti, koji su se celokupnim svojim biem i verom preputali bujici arhitekture, a ona ih je najee
lomila i u njoj su se njihove avangardne ideje utapale i nestajale.
U godinama 1931. i 1933. Milan Zlokovi je gradio vie stambenih zgrada i vila. Monumentalna je
njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska
simetrija i stubovi u proelju. U isto vreme gradio je hotel ia u Matarukoj banji, gde je pristup
projektovanju stilski proien, bez znaajnijeg uticaja akademizma. Za projekat gradske kue za
porodicu Zaborski, Zlokoviu je uzor bio neizvedeni projekat vile tros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za
projekat Doma trgovako-industrijske komore u Skoplju, Zlokovi je kao uzor imao projekat Radnikog
kluba Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandrovia Golosova (1883-1945), iz 1928. godine. Pri projektovanju
zgrade Univerzitetske deije klinike u Beogradu, Zlokovi se oslanjao na projekat Sanatorijuma za
tuberkulozne u Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Prilikom izrade konkursnog projekta za
palatu Albanija iz 1938. godine Zlokovi kao likovni uzor uzima ekspresivne elemente Mendelsonovih
robnih kua Schocken u tutgartu i Petersdorf u Vroclavu, obe iz 1927., i kombilnuje ih sa
konkursnim projektom za soliter u Fridrihtrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim, 1939. godine,
Zlokovi predstavlja sasvim originalno reenje na projektu poslovne zgrade i izlobenog salona FIAT-a u
Beogradu.
Takodje, ve pomenuti arhitekta, Branislav Koji, koji je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi objekte
u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djuria u Prizrenskoj ulici u Beogradu, koja
predstavlja antologijski primer srpskog modernizma. Uestvovao je na veem broju konkursa i dobio
nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu nagradu za umetniki paviljon na Kalemegdanu u
Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na Exposition internationale des Arts
dcoratifs u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim, svaki pokuaj Kojieve
stilske radikalizacije, odnosno ogoljavanja projekta zavravao se na taj nain to bi investitor projekat
odbacio. To se dogodilo i sa njegovim projektima za vilu na Topiderskom brdu i Vilu za umetnike,
takodje na Topiderskom brdu, oba iz 1929. godine. Na ovim projektima, Koji je pokuao da oblikuje
arhitektonski objekat po principu tekueg prostora, komponovanog iza modernistiki koncipirane
fasade. Kojiev crte Enterijer A la Korbizje iz 1929. godine govori o njegovoj potpunoj
opredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to vreme irio evropskom arhitektonskom scenom.
Koji i Zlokovi, radei u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je
tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva
sredina jo uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima oni su bili prinudjeni da i dalje
projektuju suprotno sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve potujui konzervativne zahteve svojih
naruilaca. Zlokovi je tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu Opel-a u Beogradu,

koja sadri davno prevazidjene dekorativne elemente karakteristine za prethodni stilski period u
arhitekturi. Koji, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina, koja je gradjena
izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade: modernistiku i klasicistiku, na koji nain
je izaao u susret zahtevu konzervativnog investitora.
Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30.-tih i poetkom 40.-tih godina kompleks opservatorije na
Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnoloki naprednih arhitektonskih objekata.
Duan Babi gradi niz stambenih zgrada, medju kojima je znaajna zgrada Lektres u ulici Marala
Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima modernistikog dekorativizma, kojim pokuava da pomiri
dva razliita stilska perioda u arhitekturi i na taj nain da ublai sirovu snagu modernog pokreta i
prilagodi ga uslovima sredine u kojoj gradi.
Braa Petar i Branko Krsti u svom radu nalaze put kompromisa koji uspostavljaju izmedju stilova
modernizma, eklekticizma i akademizma. Eklekticizam se vidi u projektu crkve Sv. Marka u Beogradu,
akademizam u oblikovanju fasade Agrarne banke u Beogradu, a zakasneli srpsko-vizantijski stil u
oblikovanju Igumanove palate. Avangardne forme predstavljene su njihovim projektima vila u
Profesorskoj koloniji i na Senjaku u Beogradu. Vile su izgradjene u kubinim formama uz izvedenu
kompoziciju po modernistikim uzorima. Takodje, stambena zgrada za Josifa ojata u Brankovoj ulici u
Beogradu, iz 40.-tih, pripada ovom poslednjem stilu, jer sadri fasadu iste, perforirane povrine.
U vremenu kraja 30.-tih i poetka 40.-tih godina XX veka gradnja definitivno dobija stilske
karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postaju dominantna u likovnom,
gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velike promena u arhitekturu Srbije. Skromnost i
skuenost balkanske sredine i njen lokalni, istonjaki karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova,
svetla zdanja, istih linija strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve vie primenjuju prvo
beogradski, a zatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se moe ponositi arhitekturom
nastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zlokovi, Koji i Braovan, ve i delima
ostalih predstavnika moderne arhitekture, medju kojima su bili najznaajniji: Miladin Prljevi (19001973), Branislav Marinkovi (1903-1985), Djura Boroi (1910-1965), Hugo Erlih (1879-1936), Ernest
Vajsman (1904-1985), Branko i Petar Krsti, Mia Manojlovi (1901-1942), a potom i Momilo
Belobrk.
U periodu od 1920. do 1941. Ivan Metrovi ostvaruje veinu svojih arhitektonskih i vajarskih planova:
Njegoev mauzolej (prva varijanta), grobnice u Cavtatu i u Otavicama, spomenik Zahvalnosti Francuskoj
u Beogradu, Grob Neznanog junaka na Avali kod Beograda, spomenik rumunskih kraljeva u Bukuretu,
spomenik kralja Petra u Zagrebu (kao Dom likovnih umetnosti, kasnije Muzej revolucije), itd. Poto su
ga 1941. vlasti NDH na jedno vreme liile slobode, putuje u Italiju i posle uestvovanja na
Venecijanskom bijenalu 1942., odlazi u Rim. Godinu dana kasnije prelazi u vajcarsku, gde ostaje do
1947., kada odlazi u SAD gde postaje profesor na univerzitetu u Sirakuzi, Nju Jork. Od 1955. profesor je
na Univerzitetu Notr Dam u Saut Bendu, Indijana.
Tokom godina 1929.-32. najvei slovenaki arhitekta Joe Plenik (1872-1957) gradi u Beogradu crkvu
Sv. Antuna padovanskog, rotondu sa krivim tornjem, koja se nalazi izmedju Liona i Crvenog krsta. O
Plenikovoj crkvi, odmah po njezinoj izgradnji, pisao je u Srpskom knjievnom glasniku Aleksandar
Deroko: Za osnovni oblik gradjevine uzeta je starohrianska rotonda, za kakvu se pria da je bila
Konstantinova crkva iznad Hristova groba. Time je Plenik naslonio ovaj spomenik i na narodnu
tradiciju, jer su najznaajnije starohrvatske katolike crkve, kao ona sv. Trojice u Poljudu kod Splita, a
naroito crkva sv. Donata u Zadru, rotondnoga oblika. (...) Svejedno, ovakva kakva je, gradjevina je
nesumnjivo monumentalna, a to je glavno. Ona ima one dve osnovne stvari koje uslovljavaju tu
monumentalnost, a to je, s jedne strane, impozantnost siluete spoljanosti, postignuta saetim, krupnim i
mirnim modelisanjem proste nerazbijene mase - i jedinstveni prostor unutranjosti, koji obrazuje skladna
i prostrana, pregledna i dobro osvetljena upljina (Cit. prema: Franjevaki vijesnik, 1933, str. 28-29).
Plenik se kao autor svrstava medju arhitekte za koje je karakteristino traenje sopstvenog stila i naina
arhitektonskog izraavanja, uz posebno obraanje panje prema tehnikim dostignuima novih
gradjevinskih materijala i konstrukcija. U strunom pogledu, Plenik se formirao unutar Vagnerove kole,
a bio mu je stran kruti akademizam. Lepota njegove arhitekture zasniva se na osobitostima gradjevinskih
materijala i specifinostima arhitektonske strukture i kompozicije.
Godine 1920. Plenik je izabran za profesora arhitektonske kompozicije na Umetnikoj akademiji u

Pragu, a u isto vreme se odazvao pozivu mladog slovenakog univerziteta u Ljubljani da preuzme mesto
redovnog profesora za arhitektonsko crtanje i kompoziciju. Medjutim, Plenik je mnogo ranije, 1912.13., od strane vea beke akademije, tri puta uzastopno bio jednoglasno predlagan i izabran za
Vagnerovog naslednika, ali je ministarstvo svaki put odbilo da imenovanje potvrdi iz nacionalnoovinistikih razloga. Delimino je na ovo uticao i poziv tadanjeg ministarstva prosvete Srbije, da, kao
najvei jugoslovenski arhitekt, preuzme vodee mesto prilikom organizovanja jugoslovenske
umetnike kulture u Beogradu. Njegovo imenovanje u poasno predsednitvo organizacionog odbora
izazvalo je reakciju u Beu i Berlinu. Ideja za poziv Plenika da dodje u Srbiju potekla je od Ivana
Metrovia i Jovana Cvijia, dok je njihov tuma i posrednik bio K. Strajni. Plenik je ipak odluio da
ostane u Pragu.
U periodu 1930.-33. podignuta je velelepna zgrada Francuske ambasade u Beogradu u Pariskoj ulici.
Projekat je u duhu modernizma izradio francuski arhitekta Anri Roe. Fasada je izradjena od mermera sa
Venaca, a na vrhu su postavljene enske figure koje simbolizuju slobodu, bratstvo i jedinstvo.
Krajem 30.-tih godina, sa formiranjem novog odnosa snaga na evropskoj politikoj areni, koji sobom
nosi i novu estetiku, dolazi ponovo do stilskih i drugih kvalitativnih promena i u srpskoj arhitekturi.
Jednostavnost, koja je postala prisutna u arhitekturi pod uticajem modernog pokreta, polako se povlai sa
arhitektonske scene, a nju zamenjuje novi pristup u projektovanju monumentalnost. Monumentalnost u
oblikovanju je na pojedinim arhitektonskim objektima iz tog vremena izraena gotovo do brutalnosti.
Za vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, osea se snaan uticaj arhitekture Treeg rajha, kada je u
Beogradu projektovano nekoliko znaajnih objekata. Gojko Todi tako projektuje zgradu Ministarstva
gradjevina u Nemanjinoj ulici br. 9 u Beogradu, koja sadri gigantske korintske stubove u proelju.
Zgrada je teko oteena u toku bombardovanja NATO snaga 1999. godine, a 2007. godine je
neprimereno nadzidana, ime je definitivno uniten njen prvobitni izgled. Dragan Gudovi (1904-1989)
u istom stilu radi projekat rekonstrukcije beogradskog Narodnog pozorita., a 1938. godine Vasilije
Androsov u monumentalmom stilu redizajnira proelje Glavne pote (1935.-38.) u Takovskoj ulici, delo
Josipa Pimana. Takav je primer i zgrada Prizad-a (danas zgrada Tanjuga), iz 1937. godine, Bogdana
Nestorovia (1901-1975).
Uz domae autore, u ovom periodu u Srbiji grade i italijanski i nemaki arhitekti. Berlinski arhitekta
Verner Marh, projektant Olimpijskog stadiona u Berlinu, izradio je projekt za Stadion na Kalemegdanu,
koji je medjutim odbijen. Marh je takodje pripremio urbanistike planove za izgradnju Novog Beograda
na levoj obali reke Save, koji e biti jedna od osnova za kasniju urbanistiku ekspanziju, koju e da
pone da sprovodi Nikola Dobrovi. Prelazak Beograda na levu obalu reke Save definitivno e da
promeni urbanistiku sliku i gradski karakter Beograda neposredno nakon Drugog svetskog rata.
1939.-40.-te je raspisan konkurs za idejno reenje zgrade beogradske Opere. Lokacija je bila kod zgrade
Manje, izmedju ulica Nemanjine, Kralja Milutina i Kralja Milana. Izmedju oko 70 prispelih
projekata, iri je dodelio dve ravnopravne prve nagrade, a za realizaciju je bio predloen rad koji su
uradili italijanski arhitekti: Nino Marboto, Luidji Orestano, Dante Tasoti i Luidji Vanjeti, svi iz Rima.
Nagradu su sa njima podelili zagrebaki arhitekti Vladimir Turina i Hinko Gotvald. Konkursni projekat
italijanskih arhitekata za novu beogradsku Operu iz 1939.-40. godine, bez obzira to je dobio nagradu,
zbog svoje monumentalnosti i neprimerene snage arhitektonskog izraza, koji nisu bili bliski beogradskoj
strunoj javnosti, izazvao je negodovanje u domaoj arhitektonskoj sredini, a nagradjeni projekat nije
nikada realizovan.
Nakon Drugog svetskog rata, nastupa period obnove drave i izgradnje gradova, a presudan uticaj na
domae arhitekte tokom tog perioda ima arhitektura koja dolazi iz Sovjetskog Saveza. Ova arhitektura je
predstavljena srpskoj arhitektonskoj strunoj javnosti na izlobi Arhitektura naroda SSSR, povodom
koje su svoje tekstove objavili Branko Maksimovi, Djurdje Bokovi, Branislav Koji i Bratislav
Stojanovi.
U godinama koje su usledile neposredo posle rata, u arhitekturi su po drugi put u XX veku oivljene
tradicionalne folkloristike ideje, posebno na brojnim projektima seoskih domova kulture. Na polju
izgradnje znaajnih javnih objekata i dalje je ostao prisutan zahtev za monumentalnim izrazom, te je taj
stil u 50.-tim godinama jo uvek dominirao arhitektonskom scenom Srbije, to je korespondiralo kako sa
arhitekturom prethodnog, ratnog perioda, tako i sa novim uticajima sovjetske arhitekture.
Drutvena klima je potpuno izmenjena, a arhitekti u prvo vreme nisu umeli da prilagode svoje strune i

umetnike stavove novonastaloj situaciji. Arhitektura, koja je pre rata bila zasnovana na potpuno drugim
zahtevima, u novonastalim uslovima i arhitektonskim potrebama kako drutva u celini, tako i korisnikapojedinca, nije mogla da pronadje svoje mesto i svoj pravi izraz. Zahtevi ratom razorene drave i
potpuno novog drutva socijalistikog realizma u pogledu arhitekture i urbanizma iskljuivali su
elemente estetike i likovnosti, a prvenstveno su se odnosili na zadovoljavanje ogoljenih osnovnih potreba
stanovnitva, koje je trailo pre svega da ima neophodan krov nad glavom. Ideje kolektivizma,
uvezene iz SSSR-a, radjale su aneminu, bezlinu i monotonu arhitekturu. Ponovni povratak idejama
arhitekte-autora tekao je izuzetno sporo.
Uporedo sa formiranjem i etabliranjem nove politike, drutvene i kulturne politike i elite, karijere
pionira srpskog modernizma i stoera srpske arhitekture bile su preseene, bez obzira na injenicu da je
veina njih bila u svojim najboljim stvaralakim godinama. Neki medju njima mogli su da nastave da
rade na Univerzitetu, bavei se naukom i pisanjem strunih dela, bez moi ili elje da shvate i prihvate
istorijsko-kulturnu situaciju drutva u kojoj su se nali. Jedini predstavnik te generacije, koji je svojom
kreativnou donekle uspeo da se uklopi u politiku situaciju novog drutva, bio je Nikola Dobrovi, koji
je u posleratnom periodu sagradio svoje remek-delo zgradu Dravnog sekretarijata narodne odbrane
(1954. 1963.), mada uz velike tekoe i kompromise. Kako je on od 1943. godine ratne godine proveo
na slobodonom ostrvu Visu, a u oslobodjeni Beograd je doao zajedno sa borcima
narodnooslobodilakog pokreta, nova politika elita ga je prihvatila i podrala. Tako je imao priliku da
svojom strau rasnog arhitekte, talasima polemikih tekstova i knjiga, smelou svojih ideja i
beskompromisnou protiv konvencionalnog, nestrunog i sluajnog u arhitekturi, postane predvodnik u
utiranju novih puteva u srpskoj arhitekturi.
Dobrovi je bio Glavni arhitekta grada Beograda, osnovao je Urbanistiki institut pri Ministarstvu
gradjevina NR Srbije, a potom i Urbanistiki zavod grada Beograda. Urbanistiki zavod je u to vreme
bila jedina institucija u kojoj se na struan i nauan nain bavilo problemima urbanistikog planiranja i
arhitektonskog projektovanja. Sam Dobrovi je pred sobom imao viziju i cilj, koju je inicirao jo
inenjer Djordje Kovaljevski (1888- Rusija, ?), autor generalnog urbanistikog plana Beograda iz 1923.
godine o izgradnji novog grada u vidu radijalno-kompozitne urbane strukture na levoj obali reke Save.
Medjutim, njegov idejni projekat GUP-a za grad Beograd iz 1948. godine, u kome je anticipirana trasa
budueg auto-puta sa mostom preko reke Save je pretrpela otre kritike, plan je odbaen, a sam Dobrovi
je bio prinudjen da se povue na mesto profesora Arhitektonskog fakulteta. Danas, 60 godina od poetka
realizacije ove urbanistike zamisli, Novi Beograd ima oko 230.000 stanovnika, kontinuirano je jedno od
najveih gradilita u Srbiji, a Dobrovieva ideja u potpunosti je realizovana, to je najjasniji dokaz njene
ispravnosti.
Paralelno sa izgradnjom novih gradskih celina u gradovima Srbije, period prve i druge posleratne
decenije karakteriu takodje i planska zatita kulturnih dobara, pre svega zatita arhitektonskog nasledja,
kao i rekonstrukcija ratom oteenih i unitenih objekata. U procesu zatite spomenika kulture kljunu
ulogu su dobili Zavodi za zatitu spomenika kulture, koji su tokom niza godina konstantno radili na
rekonstruisanjima i obnavljanjima arhitektonskih kulturnih dobara i zatiti od dalje devastacije, odnosno
propadanja, nedozvoljene dogradnje, ili ruenja. Takodje, izuzetno znaajan u tim posleratnim godinama
je bio i rad na prikupljanju arhitektonsko-gradjevinske gradje i dokumentacije gradjevinskog fonda koji
je stradao tokom Drugog svetskog rata, na osnovu koje je bilo mogue izvriti njegovu tanu
rekonstrukciju. Uporedo sa zatitom pojedinih gradjevina, radjeno je i na zatiti ambijentalnih celina,
medju kojima se u Beogradu, na primer, posebno izdvajaju istorijska ambijentalna celina Kalemegdana i
ambijentalna celina boemske etvrti Skadarlija, koja je sauvana na osnovu inicijative iz 1957. godine,
kada je Ugljea Bogunovi (1922-1994) sa saradnicima nainio urbanistiki plan, zahvaljujui kojem je
sauvan autentian istorijski izgled ove gradske etvrti.
Socijalistiki realizam, stilski izraz koji dominira u likovnim umetnostima u tadanjoj Jugoslaviji, u
vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, sastojao se u nekritikom, sveoptem, neselektivnom
divljenju prema svemu onom to je dolazilo iz SSSR-a. Medjutim, nakon duboke politike krize, koja se
odvijala tokom 1948. godine, a koja je dovela do raskidanja bliskih veza tadanje Jugoslavije sa istonim
centrom moi i zemljama Varavskog pakta, dolo je i do slinog zaokreta na polju umetnosti, a
socijalistiki realizam je potisnut sa velike scene kao dominirajui likovni izraz.
Godina 1947. je veoma plodna u izgradnji znaajnih javnih objekata. Sagradjena je palata Saveznog
izvrnog vea, koju su projektovali hrvatske arhitekte Anton Ulrih (1902-1998), Vladimir Potonjak
(1904-1952), Zlatko Najman i Dragica Perak. Projekte adaptacije izvrio je Mihajlo Jankovi (1911-

1976). Nekadanji neoklasicistiki monumentalni koncept prvobitnog reenja izmenjen je novim

arhitektonskim pristupom. U periodu od 1947.-61. arhitekta Lavoslav Horvat (1901-1989) projektovao je
hotel Jugoslavija na Novom Beogradu. Deo enterijera oblikovali su Vladeta Maksimovi (1910-1994),
Nikola Radanovi, Ivan Anti (1923-2005) i Milorad Pantovi (1910-1986). Lavoslav Horvat je
projektovao i zgradu Savezne privredne komore na Terazijama (1959.), dok je Milica teri (1914-1998)
projektovala (1957.) poslovnu zgradu Energoprojekta u Beogradu, u Brankovoj ulici.
1950. godine odrano je Prvo savetovanje arhitekata i urbanista FNR Jugoslavije u Dubrovniku, na
kojem su iskristalisane ideje o raskidu arhitekture i urbanizma sa socijalistikim realizmom. Na ovom
Savetovanju, znaajan uticaj na promene u domenu arhitektonske misli i estetike uinili su svojim
nadahnutim izlaganjima novinar Vladislav Ribnikar (1900-1955) i arhitekta Milorad Macura (19141989). Njih dvojica su uspeli da fokusiraju interesovanje arhitektonske strune javnosti na pitanje stila u
arhitekturi i njeno posmatranje kao umetnikog dela, a ne samo kao sredstva za puko zadovoljenje
drutvenih i linih ljudskih potreba.
Tokom 50.-tih u potpunosti nestaju uticaji socijalistikog realizma u arhitekturi. Poslednji znaajan
primer ovog stila olien je u zgradi Doma sindikata na tadanjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole
Paia), u Beogradu, koju je projektovao nekadanji Le Korbizjeov saradnik Branko Petrii (19111984), koristei elemente arhitekture socijalistikog realizma. Na mikrourbanistikom planu to se ogleda
u formiranju manifestacionog trga, dok se na planu arhitektonskog oblikovanja objekta istie smireni,
bezlini ritam prozorskih povrina.
Period socijalistikog realizma sledi drugi karakteristian period u stilskom razvoju likovnih
umetnosti i arhitektonskog oblikovanja, a u teoriji je dobio naziv socijalistiki estetizam. Pod tim
pojmom su podrazumevane specifine grupe likovnih i stilskih uticaja i karakteristika, sadrane u
procesima razvoja likovnih umetnosti, a uticale su na razvoj likovnih umetnosti u duem periodu nakon
raskida odnosa sa SSSR-om. U likovnim umetnostima ovaj period trajao je do 60.-tih godina, dok je u
arhitekturi taj koncept bio preovladjujui sve do sredine 80.-tih, kada je prekinut uporedo sa, u
politikom smislu, krajem perioda vladavine titoizma.
Osnovne karakteristike socijalistikog estetizma su sadrane u naputanju obrazaca realistike naracije u
umetnikom delu, prihvatanju govora metafore, kao i govora alegorije, te podrazumevanju konteksta
umetnikog dela. Ove karakteristike nisu proisticale iz optih politikih i drugih zbivanja u drutvu, ve
su se odnosile iskljuivo na samo umetniko delo, u naem sluaju, na arhitektonski objekat ili
urbanistiku celinu. U arhitekturi, kao delu likovnih umetnosti, koja pored estetske, likovne, ima i
pragmatinu i utilitarnu drutvenu funkciju, u okviru stila socijalistikog estetizma, koji je bio
primenjivan, nije, medjutim, bilo pojave dominirajuih elemenata, koji bi bili u suprotnosti sa
ideolokom supremacijom vladajueg reima, kao to je to bio sluaj sa drugim likovnim umetnostima,
kao i knjievnou. Istovremeno, ovako koncipiran i prezentovan socijalistiki estetizam na polju
arhitekture i urbanizma vrio je dodatnu znaajnu funkciju u smislu sredstva pomou koga je vladajua
struktura mogla da izgradi sliku o Jugoslaviji kao modernom i naprednom drutvu, jer se napredak
zemlje, osim kroz stepen zadovoljavanja optih potreba drutva, najjasnije i najvidljivije sagledavao ba
kroz dela arhitekture i izgradnje uopte. U tom smislu, u vreme bujanja socijalistikog estetizma nije bilo
mnogo prostora za proboj avangardnih ideja i tendencija na polju arhitekture u Srbiji, koje su se u to
vreme razvijale u zapadnoj Evropi i svetu.
Na makro planu drutvenih potreba, kao na primer na planu razvoja Beograda, postojali su i drugi bitni
uticaji na arhitekturu, posmatranu kao sastavni deo umetnikih i opte kulturnih tokova tog vremena. Ovi
uticaji, medjutim, nisu imali mnogo dodirnih taaka sa tada vaeim estetskim principima na polju
umetnosti. Bili su to socijalni i funkcionalni zahtevi, koji su proisticali prvenstveno iz dramatino
naraslog problema nedostatka stambenog prostora, a potom i iz drugih egzistencijalnih potreba drutva u
razvoju. Stambeni fond glavnog grada u to vreme bio je vie nego nedovoljan, a kvalitet i opti standardi
i uslovi ivota bili su veoma niski. Sve to zahtevalo je jedan potpuno novi i racionalan pristup
arhitekturi, gde je njena artistika karakteristika, logino, ostajala po strani, a u prvi plan su stavljane
njena utilitarne i funkcionalne karakteristike.
Izgradnja samog glavnog grada zemlje, Beograda, na primer, u ondanjim zadatim preduslovima,
predstavljala je za to vreme pravi podvig. Grad je ubrzano dobijao novu infrastrukturu, savremeno
snabdevanje elektrinom i toplotnom energijom, a stambene jedinice bile su opremane po tada vaeim
evropskim standardima. U rekordnom roku podignut je potpuno novi grad, Novi Beograd, na mestu gde

je pre toga bila movara. Takvi zahtevi gradnje su, posledino, trpeli na planu individualizacije
urbanistikih i arhitektonskih reenja. Gradjeni su gigantski stambeni blokovi, sa bezlinim zgradama i
sa unificiranim stambenim jedinicama, prema pojednostavljenim urbanistikim formulama i
arhitektonskim planovima, koji su bili modelovani na osnovu ekonomskih i socijalnih principa, a ne na
principima visoko estetizovane arhitekture i urbanizma. Arhitekta, kao kreativna individua, je postajao
bezimeni, ali funkcionalni deo ogromnog gardjevinskog organizma.
U tadanjoj Jugoslaviji se razvijao takozvani sistem usmerene stambene izgradnje, usko povezan sa
masovnom industrijskom izradom gradjevinskih elemenata za gradnju, koji je doveo do apsurdne
situacije da su decenijama na razliitim lokacijama gradjeni isti tipovi stambenih zgrada, koji, medjutim,
nisu pratili sutinske potrebe i zahteve stanovanja savremenog oveka, koje su se, logino, stalno
menjale i razvijale, ve su stambene potrebe reavane na najekonominiji i najracionalniji nain. Na
ovakvim socijalnim programima stanovanja mali broj arhitekata je uspeo da naini vrednija
arhitektonska ostvarenja.
Sve ovo je dovelo do snane reakcije, pre svega strune javnosti, a potom i drutva u celini u periodu
70.-tih, kada je stvorena takozvana Beogradska kola stanovanja. Nastala na temelju brojnih
arhitektonsko-urbanistikih konkursa za projektovanje novobeogradskih blokova, Beogradska kola
stanovanja je prerasla u stil projektovanja, a potom u tipologiju reavanja stambenih jedinica, koje su u
to vreme predstavljale vrhunac standarda u projektovanju kolektivnih stambenih objekata. Putem
projektovanja i gradnje novih urbanistikih stambenih celina u Beogradu, ova kola je davala odgovore
na zahteve za projektovanjem i izgradnjom humanijih stambenih jedinica i ovekomernih gradskih
prostora, po uzoru na istorijske primere i onovremene primere stambene izgradnje u razvijenijim
drutvima, narorito skandinavskih zemalja.
Na srpskoj arhitekturi tog perioda osea se uticaj Le Korbizjea, pre svega u detalju, zatim i na
arhitektonskom planu, a ire i na planu urbanizma. Na zgradi Vojne tamparije (tamparsko izdavako
preduzee Srbija, 1950-1953) Milorada Macure (1914-1989), na primer, vidi se jasan i neposredan
uticaj Le Korbizjeovih projekata. Isti uticaj velikana svetske arhitekture nose dva objekta na Terazijama
koje je 50.-tih sagradio arhitekta Vladeta Maksimovi (1910-1994). To su zgrada Jugoslovenske knjige
sa Bezistanom i zgrada Investicione banke.
Sredinom 50.-tih godina Vladeta Maksimovi je zajedno sa Miloradom Pantoviem (1910-1986) i
inenjerom Brankom eeljem (1910-1995) pobedio na konkursu za novi Beogradski sajam.
Pobednikim projektom je tada predvidjena izgradnja kompleksa modernih poluloptastih hala pokrivenih
ljuskastom konstrukcijom. U autorskom timu, kasnije, na mestu Vladete Maksimovia pojavljuje se
Milan Krsti, konstruktor, koji e biti zapaen po kasnijem projektu Avalskog televizijskog tornja, kojeg
je projektovao zajedno sa Ugljeom Bogunoviem (1922-1994) i Slobodanom Janjiem (1928-2003).
Projekat novog Beogradskog sajma je primer tenje i pokuaja ukljuivanja srpske arhitekture u
savremene evropske tokove. Izmenjeni tim, u kojem su, pored Milorada Pantovia i Branka eelja, bili
jo i Milan Krsti i Boko Petrovi, promenio je likovni koncept kompleksa i projektovao sajamske hale
po principima sportskih i izlobenih gradjevina u Italiji iz perioda sredine XX veka, posebno po uzoru na
hale Pjer Luidjija Nervija (1891-1979).
Nakon realizacije Beogradskog sajma, kao inicijacije i inspiracije, srpska arhitektonska scena je
obogaena novim pogledima i pristupima u reavanju inenjerskih konstrukcija, poput onih koje su u to
vreme pokrivale ogromne raspone hala kao i drugih konstruktivnih sklopova zahtevnijih gradjevina
gradjenih prevashodno upotrebom elika, kao konstruktivnog, i stakla, kao fasadnog materijala. Medju
objekte izgradjene u novom stilu, uz upotrebu savremenih tehnologija i gradjevinskih materijala, ubraja
se zgrada hotela Slavija Bodana Ignjatovia (1912-2004). Neto kasnije, sagradjene su zgrade Mihajla
Jankovia (1911-1976): zgrada Ljubljanske banke u ika Ljubinoj ulici i zgrada Modne kue u Knez
Mihajlovoj ulici, obe u Beogradu. Vrhunac stila bila je gradnja zgrade Drutvenih organizacija na
Novom Beogradu (prvobitno zgrada CK SKJ-e), koja je podignuta kao oblakoder sa fasadom u vidu
staklene zid-zavese (1961.-65.). Autor zgrade je takodje Mihajlo Jankovi, koji je u tom periodu sagradio
i stadion JNA, izvrio adaptaciju palate SIV-a sa saradnicima, gradio vie stambenih objekata, kao i
stadion na Tamajdanu.
Krajem 60.-tih i poetkom 70.-tih godina na srpskoj arhitektonskoj sceni prisutno je etiri generacije
arhitekata. Onu najstariju, predvodio je Nikola Dobrovi (1897-1967) svojim kompleksom zgrada
Dravnog sekretarijata narodne odbrane (DSNO) u Beogradu, koji je izgradjen u periodu 1954-63. Kada

je pobedio na arhitektonskom konkursu, Dobrovi je imao skoro 70 godina i dvadeset godina ve nije
radio. Tokom gradnje objekta, Dobrovi je ogoren napustio realizaciju posla u nemoi da se izbori sa
ambicijama neukih investitora, sa kojima se nije slagao. Ve sasvim star i bolestan, Dobrovi je
projektovao zgradu Elektrotehnikog fakulteta i instituta Nikola Tesla u Beogradu, a u tom projektu,
on se okree svojim prvim koracima - ekom kubizmu.
Dragia Braovan (1887-1965) u tom periodu gradi monumentalne objekte: Potu u Novom Sadu i
Robnu kuu u aku, u duhu kasnog modernizma. Jo su aktivni i Milan Zlokovi, Dimitrije M. Leko
(1887-1964), Stanko Kliska (1896-1969), braa Krsti: Branko i Petar, Branislav Koji (1899-1987),
Milivoje Trikovi (1895-1981), Aleksandar Deroko, koji se stilski okreu novim vremenima, medjutim,
sa relativno malim uticajem na razvoj srpske arhitekture.
Medjutim, na arhitektonskoj sceni suvereno vlada takozvana prva posleratna generacija, koja u
periodu od 1955.-65. zauzima sve bitne pozicije na polju arhitekture ali i politike.
Poetkom 60.-tih, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu je osnovan struni asopis Arhitekturaurbanizam. Sredinom 60.-tih, grupa arhitekata: Mihajlo Mitrovi (rodj. 1922), Aleksej Brki (19221999), Mihailo Jankovi (1911-1976) i Ljubia Dragi (1922-1998) pokuali su da osnuju autorsku
grupu unutar Drutva arhitekata, medjutim bez uspeha.
70.-tih godina, na srpskoj arhitektonskoj sceni su prisutne trea i etvrta generacija arhitekata. Stojan
Maksimovi (rodj. 1934) gradi restoran na Uu u Beogradu, pod velikim, ali zakasnelim uticajem
Ludviga Misa Van Der Roja (1886-1969). Petar Vulovi (rodj. 1931) gradi zgradu Banke u Makarskoj.
Oba objekta predstavljaju pokuaj evropeizacije srpske arhitekture.
Nasuprot ovoj grupi, ija je arhitektura imala elemente internacionalizma, bila je aktivna druga grupa
arhitekata, prepoznatljiva po projektima najznaajnijih predstavnika: Bogdana Bogdanovia, Ivana
Antia i Alekseja Brkia. Ovi arhitekti su bili predstavnici individualistike struje u arhitekturi i, svaki
ponaosob, predstavljao je jedinstvenog autora koji je tragao za linim arhitektonskim izrazom, koji je
postojao nezavisno od svetskih tokova i tendencija u arhitekturi.
Pojava Bogdan Bogdanovia (rodj. 1922) na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako znaajna koliko
za arhitekturu toliko i za skulpturu. Tokom perioda 50.-tih on unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja
zamenjuje preovladjujuu figurativnost. Takodje, kompozicija urbanistiko-arhitektonskog kompleksa
kod njega postaje znaajnija od kompozicije samog spomenika. Najznaajniji spomenici Bogdana
Bogdanovia nalaze se u Beogradu (1952.), Prilepu (1961.), Mostaru (1965.), Kruevcu (1965.),
Jasenovcu (1966.)...Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaa i predstavljaju arhitektonskoskulptoralnu celinu zajedno sa prirodom i okruenjem u kojem se nalaze.
Bogdan Bogdanovi je bio pre antimodernista nego postmodernista, jer je delovao mnogo pre nastanka
postmodernizma. Bio je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Neki autori u
Bogdanovievom delu vide duh velikog Joeta Plenika, jednog od predvodnika i bastiona bekog
modernizma, ali i skulptoralno-arhitektonske elemente Ivana Metrovia. Mnogi autori smatraju da
Bogdanovi svoj znaajan arhitektonski opus treba pre svega da zahvali bliskosti sa politikom elitom
koja je u vreme njegovih najplodnijih stvaralakih godina bila na vlasti, a koja je takodje bila i glavni
inicijator i naruilac njegovih spomenika. Medjutim, ono to je nesumnjivo i nesporno je da je
Bogdanovi jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno,
svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, ve iz dubine autorove kreativne linosti.
Bogdanovi je takodje veoma znaajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao
izuzetnog esejistu, analitiara ali i kao pripovedaa. Njegove knjige su stilski i anrovski veoma razliite,
ali imaju jedno zajedniko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i
prenose je na itaoce. U periodu 90.-tih godina, Bogdanovi je intenzivno pisao, ali je svoje knjige
izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Madjarskoj, Hrvatskoj, ekoj.
Iako je bio kulturni stoer srpske arhitekture i kulture uopte, Bogdanovi je, kao i njegovi veliki
prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. Iako je sagradio velianstven opus
spomenika i napisao veliki broj izvanrednih dela, on je tokom 60.-tih i 70.-tih bio bojkotovan od strane
svojih kolega profesora na fakultetu, ak je bio i iskljuen sa mesta predavaa na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu, na kojem je takodje ostao bez kabineta. U revoltu je sam napustio lanstvo u
Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja 90.-tih godina, drava mu je oduzela
ono to mu je ranije ustupila: objekte u kojima je vodio Letnju kolu arhitekture u Malom Popoviu,

Bogdanovi je morao da napusti. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon ega se,
rezigniran, nastanio u Beu kao politiki emigrant.
Ivan Anti (1923-2005) je jednako izraajan arhitekta. Iako Anti koristi geometrizovane arhitektonske
forme, njegova arhitektura je visoko estetizovana, kompoziciono proiena i oslobodjena od stilskih
uticaja i ogranienja koje u sebi sadre skoro svi arhitektonski projekti.
Najznaajniji Antievi objekti su: Muzej savremene umetnosti u Beogradu (1961.-1965.) i Muzej u
umaricama u Kragujevcu (zavren 1975. godine), oba projektovana zajedno sa Ivankom Raspopovi
(rodj. 1930). To su dela izuzetne snage i arhitektonskog izraza. Nakon realizacije ova dva dela
Raspopovieva neopravdano pada u zaborav, a Anti nastavlja uspenu karijeru. Slede zgrade Doma
pionira u Beogradu (1967.), hotel Breza u Vrnjakoj banji (1977.), Olimpijski bazen na Poljudu u
Splitu (1979.), hotel Narvik, Kikinda (1981.), zgrada Republikog sekretarijata unutranjih poslova,
Beograd (1983.), hangar na aerodromu Beograd (1986.), poslovna zgrada Jugopetrola i hotela Hajat
(Novi Beograd, 1990.).
Za jo jedanog znaajnog predstavnika srpske arhitekture, Alekseja Brkia (1922-1999), Mihajlo
Mitrovi kae:. Njegova zgrada Socijalnog osiguranja gradjena je u vreme velikog lutanja i slabo
izraene spremnosti da se arhitektura odvoji od zahteva socijalistikog realizma, folklorizma i
modernizovanog neoakademizma. Zbog toga je ovo u trenutku gradjenja bio okantan objekat,
avangardna demonstracija koja je nagonila na razmiljanje i podsticala ka novim putevima
arhitektonskih stvaralatva (Mihajlo Mitrovi, Novija arhitektura Beograda, 1975.).
etvrtu generaciju predvode krajem 60.-tih godina Milan Lojanica (rodj. 1939), Borivoje Jovanovi
(rodj. 1938) i Predrag Cagi (rodj. 1941), prvenstveno sa svojim projektom stambenog kompleksa Julino
Brdo, u Beogradu. Ova generacija je projektovala utilitarnu arhitekturu, po principima zadovoljenja
ovekovih potreba na racionalan nain. Pri tom, oni su u svom profesionalnom radu teili kako
postizanju visokih zadatih standarda u projektovanju i izvodjenju, tako i uspostavljanju novih, jo viih
standarda u arhitekturi Srbije.
Posebno mesto u kulturnoj istoriji priprada Alexu Cvijanoviu, amerikom arhitekti, (rodj. 1923), koji je u
strunim krugovima najvie poznat kao saradnik Valtera Gropijusa. Gropijus je projektovao zgradu
Arhiva Bauhausa, kada je ona 1971. godine premetena u Berlin. Neophodne izmene u projektu izvrio je
njegov kolega i saradnik Alex Cvijanovi, zajedno sa berlinskim arhitektom Hansom Blondelom. Gradnja
je poela 1976. godine, prema planovima koji su napravljeni 1964.
U posleratnoj Jugoslaviji, nekoliko znaajnih srpskih arhitekata radili su na izvoritu savremenih
evropskih arhitektonskih tokova. Na tom planu, oni su postigli zavidne rezultate, koji su zabeleeni u
evropskoj istoriji arhitekture. Iz takvog radnog ambijenta, koji je stvoren u Srbiji, u svet je otilo vie
arhitekata, koji su se obrazovali i formirali na studijama beogradskog Arhitektonskog fakulteta.
Nekolicina ovih arhitekata steklo je medjunarodnu reputaciju i znaaj. Medju njima se izdvajaju arhitekta
Aljoa Josi, koji je svoj radni vek proveo vezano za Pariz, arhitekta Dejan Marinkovi i arhitekta Stojan
Maksimovi, koji ive i rade u Frankfurtu, odnosno u Bostonu.
Francuski arhitekta, Aleksis ozik (Aljoa Josi, rodjen 1921) je poznat po radu unutar projektantske
grupe koju su, osim njega, inili jo or Kandilis (1913-1995) i adrah Vuds (1923-1973). Godine 1953.
odlazi u Pariz, gde jedno vreme radi zajedno sa istaknutim arhitektom Vladimirom Bodjanskim, u
njegovom ateljeu ATBATA. Zatim postaje suosniva i lan tima Kandilis-ozik-Vuds, koji kreira nov
pristup stambenoj izgradnji i urbanom reavanju stambenih gradskih reona. Grupa uestvuje na mnogim
konkursima sa svojim projektima, osvajaju prve nagrade ili se projekti usvajaju za realizaciju. Sam Josi
je autor projekta novog grada sa 100.000 stanovnika (Tuluz Miraj) i drugih novih stambenih naselja, kao
i vie velikih projekata van Francuske - Univerzitet Bohum, Nemaka, hotel Hilton u Lahoru, Pakistan,
projekti u Peruu, adu i dr. zemljama. Josi je predavao na vie francuskih arhitektonskih fakulteta,
gostujui je profesor u Cirihu, a stalni profesor u Parizu. 1965. u Parizu je sa suprugom osnovao Atelje
ozik, u kojem sada rade i njegovi sinovi, takodje arhitekte.
Medju znaajnim srpskim arhitektima te, etvrte generacije, koji rade izvan Srbije je i Stojan Maksimovi
(rodj. 1934). Kao afirmisan stvaralac, on u naponu stvaralake snage odlazi iz zemlje, nastavljajui
strunu delatnost u Kuvajtu, gde etiri godine, kao rukovodilac medjunarodnog multidisciplinarnog tima,
radi na svim elementima velikog projekta Kongresnog centra i Bajan parka. Bez sree da taj veliki
poduhvat bude ostvaren, nastavlja karijeru u Minhenu, u firmi Leonard Mol, GMBH, a od 1987. i u SAD.

Tamo se prikljuuje zajednici arhitekata TAK (The Architects Collaborative), znaajnoj po V.

Gropijusu, sagradivi, pored ostalog, Univerzitetsku biblioteku (Northeastern University Library) u
Bostonu. Posle bankrotstva velikog TAK-a 1992., osniva sopstveni arhitektonski studio Stojan
Maksimovic Architect u Nahantu drava Masausets (SAD).
Posebno treba izdvojiti da je tokom 60.-tih i 70.-tih godina u ekspanziji i gradnja sportskih centara. Tako
Ivan Anti gradi Sportsko-rekreacioni centar 25 maj (1961.-1973.), a Dragoljub (rodj. 1939) i Ljiljana
(rodj. 1939) Baki grade Palatu sportova Pionir (1972.-1973.). Neto kasnije, Djordje Zlokovi (rodj.
1927) gradi (1978.-79.) sportsku halu Moraa u Podgorici, koristei smeo obeeni konstruktivni
sistem, prvi put vidjen na naim prostorima.
Godine 1963. Uro Martinovi (1918-2004) projektuje Centar mesne zajednice na Novom Beogradu,
vizionarsku zgradu, iji e plan decenijama biti korien od strane mladjih generacija, posebno medju
takozvanim konkursnim arhitektima, iji su predstavnici Branislav Mitrovi (rodj. 1948) i Vasilije
Milunovi (rodj. 1948). Slian plan gradjevine primenjuju 1970. Zoran Petrovi (1925-2000), Momilo
Pavlovi (1921-2003) i Aleksandar Radojevi (rodj. 1935) na zgradi Drutvenog centra na Banovom
brdu u Beogradu, a 20 godina kasnije i Ivan Anti na zgradi Poslovnog centra Hajat Jugopetrol
(1990.), koja potsea na arhitektonske planove Ieo Ming Peia (rodj. 1917).
U periodu 70.-tih godina na arhitektonskoj sceni Srbije stvara i samosvojni autor Mihajlo Mitrovi (rodj.
1922). Ve poetkom 60.-tih, on je u Beogradu sagradio nekoliko stambenih objekata koji su
kompozicionim i stilskim karakteristikama privukli panju strune javnosti. Tokom vremena, njegova
arhitektura sve vie se udaljava od funkcionalnog, a autor unosi u nju elemente formalizma. Tokom 60.tih i 70.-tih godina u radovima Mihajla Mitrovia mogue je definisati dva suprotna arhitektonska
koncepta: novi brutalizam i kritiki regionalizam. Novi brutalizam je prisutan na nekolicini njegovih
stambenih objekata, a vrhunac dostie u stambeno-poslovnom kompleksu Genex-centar, na Novom
Beogradu, iz 1980. Suprotan stav predstavlja njegov koncept kritikog regionalizma, koji se vidi iz
Mitrovievog stava prema optoj modernizaciji i specifinostima koje ima tradicionalna kultura.
Najznaajniji objekat koji je autor izgradio po principima kritikog regionalizma je njegova stambena
zgrada u ulici Brae Jugovia br. 14, u Beogradu. Kasnije slede paviljon u Vrnjakoj banji i stambena
zgrada na uglu ulica Dobraine i Brae Jugovia, u Beogradu.
Krajem 60.-tih, u srpskoj arhitekturi se, takodje, uoavaju znaajni pomaci na polju arhitekture poslovnih
zgrada, gde preovladjuje funkcionalizam. Radivoje Tomi (rodj. 1922) projektuje Dom Saveza inenjera
i tehniara Jugoslavije (1961.-69.), zgradu istih geometrijskih linija, sa staklenom fasadom. Ugljea
Bogunovi (1922-1994) i Slobodan Janji (1928-2003) projektuju Poslovnu zgradu NIP Politika
(1967.-69.), a Petar Vulovi (rodj. 1931) poslovnu zgradu Slube drutvenog knjigovodstva u Brankovoj
ulici, u Beogradu (1967.-69.). Olga Divac (1921-1998) projektuje podzemne peake prolaze u
Beogradu, a Vladislav Ivkovi (rodj. 1926), Duanka Menegelo (rodj. 1928), Sofija Paligori-Nenadovi
(rodj. 1928), Nadeda Filipon-Trbojevi (rodj. 1927) i Vesna Matievi (rodj. 1928) projektuju
Pristaninu zgradu aerodroma Beograd (1961.).
Najznaajniji predstavnik novog talasa romantizma u srpskoj arhitekturi bio je Aleksandar Djoki (19362002), svojim metabolistikim arhitektonskim kompozicijama, koje je primenjivao na velikom broju
gradjevina podignutim na prostoru Banovog Brda, u Beogradu. Njegov arhitektonski koncept blizak je
konceptu kritikog regionalizma Mihajla Mitrovia, ali i konceptu postmodernog arhitektonskog izraza,
mada mu nedostaje ozbiljnija teorijska arhitektonska podloga. Takodje, njegovi objekti gradjeni u toj
vrsti arhitektonskog izraza prilino su zakasneli u odnosu na pojavu postmodernizma u svetu, ali i
njegovu pojavu u Srbiji, koja se dogodila sredinom 70.-tih.
Poetkom 70.-tih godina, Bogan Bogdanovi pokuava da u akademski i tehnicistiki okrenutu
konzervativnu sredinu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu unese znaajne promene: osniva Novu
kolu. Njegove ideje imale su za cilj da se u obrazovanje mladih arhitekata unese nov program, novi
principi i metode arhitektonskog obrazovanja. Medjutim, ove ideje su na gotovo brutalan nain odbaene
od strane same akademske sredine. Aprila 1971. godine pojavila se u najitanijem dnevniku Izjava
grupe profesora i asistenata o tome ta se zbiva na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. etrdeset i
jedan lan nastavnikog kolegijuma pobunili su se protiv stanja koje se svesno dovodi do ekstremnih
oblika napetosti da bi se posle toga uz pomo svih sredstava stavilo u slubu linog prestia. Bio je to
odgovor na pokuaj Bogdana Bogdanovia da izvri radikalne promene sistema i sadraja nastave na
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ideja o Novoj koli, proglaena je paklenim planom Bogdana

Bogdanovia. Pokazalo se da njegove ideje i program, u kojem su humanistike ideje imale prevagu
nad tehnicistikim i evropsko obrazovanje prevagu nad domaim, nije uspeo da za sebe vee ogromnu
veinu nastavnog osoblja (Zoran Manevi, IT novine, 25. maj 1981.).
Medjutim, Bogdan Bogdanovi je, ak i van institucije Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, nastavio da
iri svoj uticaj na generacije mladih arhitekata.
Na polju izdavatva, posebno mesto zauzima arhitekta Slobodan Mai (1939). Po diplomiranju na
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1966. sa slikarom Leonidom ejkom i pesnikinjom Marijom
udinom osniva alternativnu izdavaku kuu Nezavisna izdanja. Ubrzo, 1968., pokree i Studio
Structure - atelje za grafiki i arhitektonski dizajn (sa Savetom Mai, Dragoom Kalajiem i Borom
osiem). Aktivno uestvuje u dogadjajima 1968., kao grafiki urednik leviarske revije Susret. Dugi
niz godina potvrdjuje svestranost svoje stvaralake linosti bavei se grafikim i filmskim dizajnom,
pozorinom scenografijom, izdavatvom, promocijom literature, kao i esejistikom. U okvirima svojih
edicija ili van njih dizajnira veliki broj knjiga i monografskih izdanja, izlobenih kataloga i promotivnih
plakata.
Tokom perioda 70.-tih godina u Beogradu su zapaeni radovi Feliksa Bajlona (rodj. 1937) na
projektovanju Trno-zanatskog centra u tadanjem Bulevaru Lenjina na Novom Beogradu (1971.),
edomira Beloa (1930-1971) na projektu trnice u XXII bloku Novog Beograda (1971.), Branislava
Jovina (rodj. 1935) na zgradi Urbanistikog zavoda grada Beograda (1970.). Iste godine Branislav Jovin
i Jovan Katani (rodj. 1928) projektuju saobraajnu raskrsnicu-petlju Mostar. 1973. godine Ivo
Kurtovi (1910-1972) gradi Narodnu biblioteku SR Srbije na Svetosavskom platou, a Svetislav Liina
(rodj. 1931) zgradu Filozofskog fakulteta (1969.-74.) na Studentskom trgu u Beogradu. U periodu 1961.73. Stojan Maksimovi i Branislav Jovin projektuju zgradu Skuptine optine Novi Beograd. Veoma
znaajnu poslovnu zgradu, palatu Beograd, projektovao je (1969.-74.) Branko Pei (1921-2006), a to
je ujedno bio prvi visokospratni objekat u starom urbanom jezgru Beograda. Godina 1970.-72. Nedjo
Tomanovi (rodj. 1926) projektuje poslovnu zgradu Jugometala u Deligradskoj ulici, u Beogradu.
1977. Stojan Maksimovi projektuje kongresno-hotelski kompleks Sava Centar na Novom Beogradu.
U periodu 70.-tih, u Beogradu se izdvaja nekoliko grupa autora koji su radili na planu stambene
arhitekture, a koji su bili tvorci i nosioci tzv. Beogradske kole stanovanja, odnosno beogradskog
stana. Medju znaajnim predstavnicima razvoja beogradske stambene arhitekture nalaze se: Mate
Bajlon (1903-1995), Uro Martinovi (1918-2004), Ilija Arnautovi (rodj. 1924), Brana Milenkovi
(rodj. 1926), Branko Aleksi (1923-1998), Ivan Tepe i Velimir Gredelj, Milan Lojanica, Borivoje
Jovanovi, Predrag Cagi, Milenija (rodj. 1941) i Darko Marui (rodj. 1940), Aleksandar Stjepanovi
(rodj. 1931), Branislav Karadi (rodj. 1929), Slobodan Drinjakovi, Boidar Jankovi (rodj. 1931),
Ljiljana i Dragoljub Baki, Zoran unkovi (rodj. 1931), Mihajlo ivadinovi (rodj. 1931) , Stojan
Maksimovi, Uro Martinovi, Milosav Miti (1932-1970), Mihajlo anak (rodj. 1932), Mihajlo
Mitrovi, Miroslav Jovanovi (1924-2003), dok je u Uicu gradio Stanko Mandi (1915-1987).
1971. godine raspisan je drugi medjunarodni konkurs za zgradu Beogradske opere, ovoga puta na
lokaciji leve obale reke Save. Prvu nagradu dobili su danski arhitekti Hans Dal i Torben Lindhartsen.
Velianstvena spoljanost zgrade koja je postignuta projektom, suprotstavljena je asketskoj
jednostavnosti unutranje obrade vidnoj kroz stakleni omota, koji je, kao opna, projektovana u
jednostavnom obliku kocke, obavija. Medjutim, realizacija ovog projekta nikada nije otpoela, a krajem
prve decenije XXI veka ideja gradnje Opere na levoj obali reke Save biva predmetom unih polemika
strune kulturne i arhitektonske javnosti.
70.-tih godina, takodje, Djordje Petrovi (rodj. 1927) pie svoje studije kompozicije arhitektonskih
objekata i istrauje teoriju arhitektonskih proporcija, koje e nainiti znaajan uticaj medju mladim
arhitektima.
Ve sredinom 70.-tih godina, istie se grupa tada mladih arhitekata, koju ine Mustafa Musi (rodj.
1949), Marjan ehovin (rodj. 1950) i posebno, Dejan David Eimovi (1948-2002), bez sumnje jedna
medju najznaajnijim linostima na srpskoj avangardnoj arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno sa
Slobodanom Maldinijem (rodj. 1956) i Stevanom utiem (rodj. 1954), delovali su kao grupa ME.
Ova grupa je nainila prvi pomak u srpskoj arhitekturi prema tada nastalom i razvijajuem
postmodernizmu. Prema Dejanu Davidu Eimoviu: Bilo je to krajem sedamdesetih, kada aktivnosti
grupe uporedjene s maticom zbivanja (u srpskoj arhitekturi) imaju marginalnu poziciju. Medjutim, ne
moemo ih samo zbog toga videti kao sluajnost ili odstupanje od pravila. Jer, dalji tok dogadjaja

pokazao je suprotno.
Budui da je delovala prema principu ...ako eli da prihvati prvo pravilo arhitekture, onda ga
prekri... (Bernard Tumi), grupa ME je kritikovana sa svih strana, a najvie od akademskog kruga
sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i levih politiki glasila, kao to je bio partijski list Komunist,
za koji je kritike pisao tadanji komunistiki aktivista i arhitektonski kritizer Aleksandar Milenkovi.
Milenkovi je grupu ME optuivao za desniarski i antisocijalistiki stav u arhitekturi, koji bi
drutvo trebalo da sasee u korenu. Kulminacija u otporu konzervativne javnosti prema ovoj
avangardnoj grupi dostignuta je kada je nauno-nastavno vee Arhitektonskog fakulteta, na elu sa
tadanjim dekanom Borkom Novakoviem, uputilo zvanian demar urednitvu asopisa I.T. Novine
zbog pisanja o grupi ME i afirmacije njihovih stavova . Tim povodom je sa arhitektonskim
kritiarem i autorom brojnih tekstova o grupi ME Zoranom Maneviem (rodj. 1937) dekan odrao
informativni razgovor, a od njega je ak traeno da uputi izvinjenje kolektivu Arhitektonskog
fakulteta.
Bez obzira na represiju etabliranih arhitektonskih krugova i prepreke na koje je nailazila u delu
konzervativne arhitektonske javnosti, ukljuujui i Arhitektonski fakultet u Beogradu, grupa ME je
realizovala nekoliko arhitektonskih instalacija. Medju njima, najznaajnije su instalacije koje su u sebi
sadravale simboline poruke: Jonski stub u modernoj kolonadi ispred Studentskog kulturnog centra u
Beogradu, 1981. godine. i instalacije Forum crvenim klinom protiv belih u Knez Mihajlovoj ulici,
koja je izgradjena povodom izlobe Grad u reinkarnaciji, 1982. godine. Grupa je bila izuzetno aktivna
na planu takozvane kartonske arhitekture, organizujui izlobe svojih nerealizovanih projekata i
zamiljenih arhitektonskih konkursa u najznaajnijim kulturnim centrima tadanje Jugoslavije:
Beogradu, Zagrebu i Ljubljani ali i van zemlje (Austrija, Poljska, vajcarska).
Nakon slabljenja aktivnosti grupe ME, Mustafa Musi je nastavio da radi zajedno sa Slobodanom
Maldinijem, a njih dvojica su projektovali i izveli poetkom 80-tih rekonstrukcije istorijskih objekata:
zgrade Studentskog kulturnog centra (biva zgrada Oficirskog doma koju su projektovali Jovan Ilki i
Milorad Ruvidi) i Kapetan Miinog zdanja (sagradjenog po projektima Jana Nevole), obe u Beogradu.
Na realizaciji projekta rekonstrukcije Studentskog kulturnog centra, pored autora Musia i Maldinija,
uestvovali su mnogi predstavnici tadanje srpske umetnike avangarde, medju kojima su bili: arhitekte
Branka Lanco, Sneana Milovanovi, Dragan Bobi, zatim slikar i alternativni umetnik Tahir Lui (ex
Alter imago), multimedijalni umetnik Ratomir Kuli (ex Verbumprogramm), vajar Boris Ivanev,
istoriar umetnosti Biljana Tomi, a potom i likovni umetnici Rajko Vujovi, Miodrag Graovac, Miodrag
Pantovi, Krsta Mirkovi, Slobodan Krsti, Miodrag Despotovi, Zoran Ili i drugi.
Dejan David Eimovi je 1981. godine svoje projekte predstavio u Londonskom asopisu AD
Architectural design, a potom je u vie navrata odlazio na studijska putovanja u Finsku, Veliku
Britaniju i Japan. U okviru aktivnosti grupe ME, Eimovi je zajedno sa Musiem i ostalima inicirao
i pokrenuo izdavanje avangardnog arhitektonskog asopisa Arhipres, koji je, medjutim, vrlo brzo
ugaen. Godine 2002., usamljen u svojim zamislima, nemoan da promeni sebe, niti strunu
arhitektonsku javnost, bez posla i osnovne egzistencije, Dejan David Eimovi je izvrio samoubistvo.
Mada je za ivota izradio grandiozan opus zamiljenih arhitektonskih projekata, iza njega nije ostalo niti
jedno izvedeno arhitektonsko delo.
Maldini se 80.-tih okrenuo izgradnji spomenika, ime je uspeo da otelotvori svoje imaginacije, koje je do
tada samo izlagao na izlobama. Bili su to poslovi koje mu je prepustio Bogdan Bogdanovi. Medju
izvedenim spomenicima Maldinija najznaajniji su u Klini (1985.) i Istoku (1985.), a zapoet u Kaaniku
(1985.), sva tri na Kosovu. Spomenik u Klini, iako monumentalan po svojoj strukturi i arhitektonskom
izrazu, sruen je poetkom 90.-tih, po nalogu najviih srpskih politikih krugova, jer je sadrao
nerazumljivu i skrivenu simboliku, koja se nije dopadala kako politikoj strukturi u Beogradu, tako ni u
Pritini. Mada do danas nije uspeo da srpskoj strunoj javnosti prikae svoje spomenike, Maldini je
1985. godine svoje delo predstavio svetkoj kulturnoj javnosti na Pariskom bijenalu, u drutvu
avangarde svetskih arhitekata, koja je u to vreme radila u zenitu postmodernizma. Neprihvaen u
Beogradu, u periodu poetkom i sredinom 80.-tih, radio je na pritinskom Univerzitetu. Poev od 1998.
godine, bez mogunosti da se bavi arhitektonskim projektovanjem, Maldini pie i samostalno izdaje
knjige. Medju pisanim delima, najznaajnija je njegova edicija Enciklopedija arhitekture, najpotpunije
delo ove vrste na polju arhitekture kod nas.
Tokom perioda 80.-tih, srpska arhitektonska scena je izuzetno iva. Mlade generacije arhitekata izlau

svoje projekte, a vodeu ulogu u izlagakoj aktivnosti ima Galerija Studentskog kulturnog centra, koju u
to vreme vodi Biljana Tomi. Kroz ovu galeriju proli su gotovo svi znaajniji mladi arhitekti koji su se
istakli u periodu 80.-tih. Ova galerija nije bila samo izlobeni prostor; u njoj su odravana predavanja,
radionice, performansi, a znaajna je bila i izdavaka aktivnost. Zahvaljujui Biljani Tomi, galerija je
predstavljala svojevrsna vrata sa pogledom iz Beograda u svet i istovremeno sa pogledom iz sveta ka
Beogradu, koja su uvek i svima bila irom otvorena.
1980. godine slikar, kritiar i teoretiar umetnosti Drago Kalaji (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare
na izlobi Vertikalna umetnost i osniva grupu Beogradska Vertikala iji su lanovi bili, pored
Kalajia: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetkovi, Boidar Damjanovski, Dragan Mileusni, Kosta
Bunuevac, Dejan Eimovi, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajkovi, Mustafa Musi, Ognjen
Babi. Simbolino je u grupu ukljuena Milena Pavlovi-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalaji:
vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana
radi umetnosti, igre, optikih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoe da umetnosti vrate njenu
sutinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja sutinskih sadraja
oveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina.
Na beogradskoj arhitektonskoj sceni slede antologijske izlobe: Solarna arhitektura (1980.),
Arhitektura vode Ratno ostrvo i Arhitektura zemlje (1981.), koje su odrane u Salonu Muzeja
savremene umetnosti, pod rukovodstvom Jadranke Vinterhalter. Na otvaranju izlobe Solarna
arhitektura simbolino je probijen zid nainjen od hartije, a nova generacija arhitekata je stupila na
scenu. Medju uesnicima izlobe, bili su: Ognjen Babi, Predrag Pedja Risti, Mustafa Musi, Slobodan
Maldini, Ranko Radovi, Dejan Eimovi, Vesna Vujica, Vladimir Lovri, Branko Lalovi i drugi. Bio je
to definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu.
Kritiku izlobe dao je Aleksandar Milenkovi u partijskom listu Komunist: Nekritiko prihvatanje
pokreta konceptualizma u umetnosti dovelo bi nas u paradoksalnu situaciju da time izrazimo sumnju u
na drutveni sistem i njegovu filozofiju ivljenja... Ne mogu se ravnoduno posmatrati takve egzibicije
umetnika koje u sutini predstavljaju otvoren in protesta protiv drutva u celini. U tom smislu, ni
proizvoljna ekvilibristika arhitektonskim renikom u ostvarenjima protagonista post-moderne
arhitekture, ili konceptualistika dezarhitektura ne reavaju nijedan stvarni problem drutva.
(Aleksandar Milenkovi, Komunist, 4. septembar 1981.).
Na izlobi Arhitektura zemlje predstavljene su etiri osnovne postavke: proteiranje iskonske ruralne
neimarske logike, reinterpretacija na na nain savremene semantiki ispranjene suburbane
arhitekture, vraanje arhetipalnim svojstvima tradicionalnih kua i poimanje zemlje i prostora kao delova
univerzalnog ustrojstva civilizacije i ovekovog bitisanja. Na izlobi su svoje projekte predstavili Ognjen
Babi, Slobodan Danko Selinki, Marin Rajkovi, Marjan ehovin, Mustafa Musi, Ivan Ratkovi,
Slobodan Maldini, Dragan ivkovi, Stevan uti, Predrag Pedja Risti, slikar Radovan Kragulj.
Sutina izlobe data je sledeim opisom: Znatan deo glamurozne buke oko pojave generacije
postmodernih arhitekata sainjavaju viestruki odjeci iste pojave u praznini ambijenta nae savremene
arhitektonske teorije i prakse. Ta praznina je kvantitativne i kvalitativne prirode; naime, ispranjenost
drutvenih kasa za investicije u gradjevinarstvu tu koincidira sa spoznajom ispraznosti naela i nasledja
moderne arhitekture pred izazovima, potrebama savremenog oveka i drutva. Idejnu krizu arhitekata
moderne esto prati i moralna kriza, pojaana sve eim i energinijim protestima javnosti protiv
modernih maina za stanovanje. Da bismo se lapidarno i duhovito obavestili o miljenju korisnika tih
maina, dovoljno je navesti samo nekoliko popularnih imena za modernistike zgradurine Novog
Beograda: est kaplara, Konzerve, Besne gliste, Mercedes, Kineski zid, Kifla, etiri
idiota... (Drago Kalaji, juli 1981.).
1982. godine odrana je izloba pod nazivom Grad u reinkarnaciji u prostoru Knez Mihailove ulice,
ime je ova ulica dobila ulogu poprita arhitektonskog performansa i kulturnog dogadjaja. Na putu od
Kalemegdana do Slavije, prolaznici su mogli da primete na ulicama, trgovima i prolazima promene koje
su uneli razliiti umetnici, razliita umetnika dogadjanja, koja nisu uobiajena na otvorenim prostorima.
Unutar arhitekture trgova ili ulice stajali su novi trgovi kao simbolina mesta okupljanja, na kojima su se
odvijali koncerti, sluala muzika, igrale predstave... Ulica je preuzela ulogu komunikacijskih dogadjanja.
Sve ovo, izazvalo je slojevite reakcije gradjana i strukovnih grupa... Instalacija koja je podignuta tom
prilikom po projektu grupe ME, na prostoru ispred ulaza u Akademiju nauka i umetnosti Srbije,
predstavljala je belo obojen rimski Forum, koji je, medjutim, sadrao polomljene antike jonske stubove,

a kroz Forum je smelo i brutalno bio probijen ogromni trougaoni klin obojen jarko crvenom bojom, koji
je u kompoziciju unosio konstruktivistiki duh El Lisickog. Ova kompozicija je imala jasnu poruku:
klasina (odnosno: moderna) arhitektura je mrtva, a na pomolu je dolazak novih arhitektonskih ideja.
Instalacija je izazvala burne polemike u arhitektonskim krugovima, to je dovelo do njenog prevremenog
demontiranja i uklanjanja, uz izgovor da ometa peaki saobraaj u Knez Mihailovoj ulici.
Iste godine odrana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu izloba Beogradska
postmoderna antologija postmoderne, po tezi Dragoa Kalajia, na kojoj su bila prezentovana dela
Bogdana Bogdanovia, Milene Pavlovi-Barili, Leonida ejke, Dragoa Kalajia, Vesne Vujice,
Predraga Pedje Ristia, Mustafe Musia, Slobodana Maldinija, Stevana utia. Na izlobi je odbio da
uestvuje Dejan Eimovi jer se nije sloio sa konceptom izlobe. Kritiar Zoran Manevi je projekat
kue u Grockoj Predraga Pedje Ristia uporedio sa kasnim primerima Kojievog folklorizma,
utievu Electric chair in red neon sa slinim idejama konstruktivista, Maldinijev projekt Hrama
vertikalne simetrije je smatrao bliskim monumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u totalitarnim
reimima pred Drugi svetski rat, kao na primer u projektu italijanskih autora za beogradsku Operu iz
1939. godine.
Na izlobi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: ...Post-moderna se suprotstavlja
internacionalnom stilu, o kome svedoe blokovi spavaonica Novog Beograda, izgradjeni po istim
modelima koji su svojim djubritima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do
Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju stanita, ne za nekog apstraktnog ovekamainu, ve za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa duom. Zato je moderna arhitektura bezduna,
a Post-moderna hrabro istie znaaj ljudske due. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizike,
ve i duhovne, psiholoke, duevne potrebe tog konkretnog oveka... To je jedna humana alternativa. Sa
svih strana sveta ve odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se rue
blokovi spavaonica jer samo oajnici pristaju da ive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima
mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja oveka hoe da svede na mrava (iz Manifesta
Beogradske vertikale, Dragoa Kalajia).
Godine 1984. odrava se izloba Ekologija i umetnost u Mariboru. Tim povodom, Ognjen Babi
projektuje Grad od drveta u Demokratskoj republici Kongo, Dragan ivkovi daje predlog
Spomenika na Ratnom Ostrvu u Beogradu, Stevan uti predstavlja Spomenik gradu u vidu
heuristike igre, Slobodan Maldini projektuje Solarno stepenite, Mustafa Musi Ulicu seanja a
Ranko Radovi Solarni grad. Grupa Alter Imago (Nada Alavanja, Tahir Lui i Mileta Prodanovi)
predstavljaju intervencije umetnika na ruiniranim fasadama i ruevinama gradova u projektu Arte delle
ruine u kojima se stilistika novog slikarstva susree sa stilskim obelejima prolih arhitektonskih
oblika kao njihovo isticanje ili potiranje. Tafepolis Predraga Pedje Ristia predstavlja idejno reenje
polja za sahranjivanje koje bi ujedno bilo i itnica, ime bi se ovek ponovo integrisao sa
metabolizmom prirode.
Susret generacija dogodio se na izlobi Tri generacije beogradskih graditelja 1984. godine, kada su
Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanovi (rodj. 1922) i nekoliko lanova grupe ME:
Mustafa Musi (rodj. 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i Stevan uti (rodj. 1954), zajedno priredili
retrospektivnu izlobu u Beogradu, Zagrebu i Kruevcu, povodom 90.-tog rodjendana Aleksandra
Deroka. Tim povodom, tampane su i dve mape autorskih grafika uesnika izlobe. Karakteristino je da
niti Deroko ranije ni Bogdanovi kasnije, nisu se bavili gradjenjem; oni su prouavali arhitekturu, i to
za jedne u ivotu postaje profesionalno opredeljenje, za druge danas mlade, postaje stav, model line
egzistencije... Arhitekte grupe ME u to stanje izmedju ulaze sa sveu ne predati se, i vie, svesni
njegovog metaforikog znaenja, oni trae mogunosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka jeziku
iste arhitekture. (Biljana Tomi, Projekat br.7, juli 1996.).
Krajem decembra 1983. i poetkom januara 1984. godine grupa arhitekata, dizajnera, likovnih umetnika
i fotografa organizovanih oko umetnikog udruenja SINTUM realizuje akciju Silazak Beograda na
reke, a naputeni blok vojnog hotela u Karadjordjevoj ulici u Beogradu postaje stecite umetnika i
mesto avangardnih umetnikih dogadjanja. U manifestu grupe se kae: ...vodjena intuicijom kreativnih
graditelja, grupa arhitekata okupljena oko SINTUM-a, zajedno sa svojim prijateljima i svim ostalim
kreativnim Beogradjanima, kroz okupljanje i koncentrisanje ljudi i dogadjaja na ovom m e s t u kroz
generisanje i usmeravanje kreativne radne energije - eli da kroz ovu prvu akciju zapone realizaciju
cilja silaska Beograda na reke. Medju umetnicima koji su u to vreme radili u udruenju SINTUM i
izlagali u naputnom vojnom hotelu, bili su: Duan Tei, Josip Pilasanovi, grupa ME, Milovan De

Stil Markovi, Predrag Djakovi , Ilija Gligorijevi (Ika Florida), Ivan Ratkovi, Stojan Stoji, Dragan
ivkovi, Dragan Papi, Milan Tomi, Milan Miti i drugi, a medju posetiocima ovog kreativnog centra
bili su: Bogdan Bogdanovi, Boris Podreka i Aldo Rosi (1931-1997).
Tokom maja-juna 1984. godine, u Beogradu je Slobodan Danko Selinki predstavio izlobu Brod od
kamena, grupe italijanskih autora, a u Beograd su doli uesnici izlobe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi,
Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr. Izloba je odrana u Studentskom kulturnom
centru, gde su Rosi i Portogezi odrali maestralna predavanja. Iste godine, 1984., beogradskoj
arhitektonskoj sredini predstavio se i Boris Podreka (rodj. 1940), transki i austrijski djak i beki
arhitekta i profesor arhitekture, koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim tokovima u
svetskoj arhitekturi postmodernom. Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izloba Paola
Portogezija (rodj. 1931) Domus sapientiae, a Beograd tih godina biva jedna od malobrojnih prestonica
evropskog Novog talasa u arhitekturi.
1985. godine u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti priredjena je izloba Sredite kulture III
milenijum, iji su autori Aleksandar Despi (1927-2005), Milo R. Perovi (rodj. 1939), Dragoslav
Srejovi (1931-1996) i Gordana Harai. Izloba je imala arhitektonsko-urbanistiki karakter, a medju
uesnicima bili su: Ivan Anti, Svetislav Liina, Milan Lojanica, Mirko Jovanovi, Mihajlo Mitrovi,
Dejan Eimovi, Marjan ehovin, Radisav Mari, Miodrag Mirkovi, Aleksandar Djoki, Boris
Podreka, Duan Tei, Zoran Lazovi, Slobodan Maldini, Jovan Jovanovi, SINTUM Branimir
Popovi i Predrag Djuki, Dragan Mrdja. Povodom izlobe, Milo R. Perovi je napisao: Trei
milenijum, novi kulturni centar Beograda, ukoliko jednoga dana bude izgradjen prema programu koji je
mala grupa entuzijasta, okupljena oko jednog od odbora Srpske akademije nauka i umetnosti, zamislila,
svakako e otvoriti danas nesluene mogunosti komuniciranja sa celim svetom. Za jednu, moglo bi se
rei, u prilinoj meri ksenofobnu sredinu kakva je naa, to bi mogla da bude karika koja nedostaje ka
spontanijem prihvatanju inovacija i smanjenju tehnolokog i kulturnog jaza koji sve vie zabrinjava.
Godine 1986. raspisan je Medjunarodni konkurs za budue urbanistiko reenje centra Novog Beograda,
na kojem su uestvovali, izmedju ostalih: Paolo Portogezi zajedno sa Eroli, Mareno, Morganti, Sartor i
Selinkiem, a svoj urbanistiki plan Novog Beograda Treeg milenijuma i studiju Istraivanje
alternativnih modela grada kao i Studiju rekonstrukcije centra Novog Beograda, predstavili su autori
Milo R. Perovi i Branislav Stojanovi (rodj. 1950), sa saradnicima.
Period 80.-tih je izuzetno znaajan i po mnogobrojnim raspisanim arhitektonskim konkursima na
jugoslovenskom nivou, na kojima je izrasla jedna nova, ve pomenuta, konkursna generacija. Izraziti
predstavnici konkursne generacije bili su Branislav Mitrovi (rodj. 1948) i Vasilije Milunovi (rodj.
1948). Oni su bili apsolutni prvaci po broju osvojenih nagrada na konkursima koji su bili realizovani u to
vreme. Njihovi konkursni predlozi bili su radjeni tako da budu jasni, lako razumljivi i dopadljivi,
izradjeni na nivou koji je bio prihvatljiv za veinu predstavnika irija na prostorima bive Jugoslavije.
Na taj nain, ova konkursna generacija je imala veliki uticaj u kreiranju tada aktuelnih arhitektonskih
trendova.
Medju arhitektima individualistima, koji su razvili sopstveni stil, esto zasnovan na istorijskim i
folklornim uzorima, istiu se imena profesora Boidara Petrovia (rodj. 1922) i Zorana B. Petrovia
(1925-2000).
Medju vodeim arhitektima evropske avangardne arhitekture, nalazi se Boris Podreka (rodj. 1940).
Studirao je u Beu, na tamonjoj Visokoj koli za primenjene umetnosti i Akademiji likovnih umetnosti,
kao i na Arhitektonskom odseku beke Politehnike, gde je 1968. diplomirao u majstorskoj klasi profesora
dr Rolanda Rajnera. U Beu je osnovao sopstveni projektantski atelje, a 1979. otpoeo i univerzitetsku
karijeru, isprva kao asistent na Tehnikom fakultetu u Minhenu i bekoj Politehnici, a kasnije (1981.-87.)
i kao gostujui profesor u Lozani, Parizu, Veneciji, Londonu, kao i u Americi Filadelfiji i HarvardKembridu (Boston). Od 1988. redovni je profesor na Tehnikom fakultetu i direktor Instituta za
arhitektonsko projektovanje i teoriju prostora (Institute fr Raumgestaltung und Entwerfen) u tutgartu.
Njegov raznoliki i prebogati opus obuhvata projekte javnih gradjevina, porodinih kua i stambenih
etvrti, banaka, univerzitetskih, medicinskih, kulturnih i trnih centara, mnogih izlobenih prostora i
postavki. Teite svoga rada takodje prepoznaje u arhitekturi enterijera, kojom i utire put javnog
priznanja, ali autorsku prepoznatljivost posebno izgradjuje oivljavajui i oplemenjujui tradicionalne
javne prostore trgove, ulice i urbane zone evropskih gradova (Verona, Salcburg, Piran i dr.). Njegova
reenja, utemeljena u filozofiji kultivacije nasledjenog, podjednako obazriva spram istorije koliko i

moderniteta, katkad su sasvim mali, ali uinkom veliki zahvati.

Posebno mesto u ovom panteonu zauzima individualista Predrag Pedja Risti (rodj. 1931) koji je jedno
vreme bio predava na Arhitektonskom fakultetu u Gracu, a potom radi kao protomajstor projektant,
ali i graditelj objekata Srpske pravoslavne crkve, mada je odbijena njegova ponuda za uestvovanje u
gradnji monumentalnog hrama Sv. Save u Beogradu. Povodom toga, Risti je govorio: odbili su me jer
ne ljubim ruke crkvenim velikodostojnicima. Sredinom pedesetih godina je vaio za l'-enfant terriblea srpske arhitekture. Za razliku od istih talenata Stojana Maksimovia i Branislava Jovina, u
Ristievim istupanjima oseao se podtekst koji se nije dopao tvrdoj liniji srpskih arhitekata... Prirodno
utoite Risti je potraio u radionici Bogdana Bogdanovia... medjutim, Bogdanovi je svoje inspiracije
traio u irokom rasponu od paganskih antropomorfnih figura do Gaudija, a Risti se ograniio na raspon
od Inkiostrija do Kojia (Dr. Zoran Manevi, Post-moderna u Beogradu, IT novine, 21. juni 1982.).
Poslednja decenija XX veka nosila je sobom najstranije promene koje mogu da zadese jedno drutvo.
Bio je to period raskida sa prolou, strahovita ekonomska kriza praena nejveom inflacijom u srpskoj
i svetskoj istoriji i konano ratom koji je zahvatio veinu bivih jugoslovenskih republika, sa
zastraujuim posledicama. Srbija, kao preostali naslednik onoga to se nekada nazivalo Jugoslavijom,
nala se u katastrofalnoj medjunarodnoj izolaciji, sa unitenom ekonomijom i ogromnim prilivom
izbeglica iz podruja zahvaenih ratnim razaranjima, na samom rubu egzistencije. Opte propadanje bilo
je prisutno na svim nivoima, ekonomskom i kulturnom, pa i na polju arhitekture. Srbija je duboko
podeljena izmedju vladajuih struktura i opozicije, a drava funkcionie na osnovu direktne kontrole
koja se sprovodi iz jednog centra moi.
Na planu urbanizma, ovaj period je karakteristian po optem haosu i nepostojanju realne kontrole izrade
i sprovodjenja urbanistikih planova, to je dovelo do razbuktavanja bespravne, odnosno nelegalne
gradnje. Urbana struktura velikih gradova, pre svega Beograda, duboko je razorena, a na sceni je
urbanistiki haos, koji nije mogue obuzdati, niti otkloniti. Posledice ovog perioda bie prisutne u
urbanom tkivu Beograda u nekoliko narednih decenija, a ono to je u tom periodu uniteno, vrlo teko je
mogue ispraviti. Hiljade zgrada je devastirano bespravnom dogradnjom i nadzidjivanjem, a hiljade
hektara gradjevinskog zemljita je nepovratno izgubljeno nekontrolisanom neplanskom izgradnjom.
Bespravna gradnja nije mimoila ni najznaajnije spomenike kulture kao to je, na primer, zgrada
Univerzitetske deje klinike u Tirovoj ulici u Beogradu, jednoj medju najznaajnijim ostvarenjima
Milana Zlokovia, a na udaru graditelja su ak i prirodne zatiene celine i nacionalni parkovi.
Zakonom o legalizaciji, haos na polju arhitekture i urbanizma dobio je i svoju pravnu osnovu, ime je
postojee sramno stanje legalizovano, a bespravno podignuti objekti su preko noi postali legalni.
Medjutim, destrukcija koja je nastala u periodu drutvene i ekonomske razgradnje tokom 90.-tih,
dodatno je eskalirala 1999. godine, bombardovanjem Srbije od strane NATO snaga. U vihoru vazdunih
napada, nepovratno su unitena mnoga kulturna i istorijska arhitektonska dobra. Medju trajno unitenim
primercima srpske arhitekture XX veka su zgrada Dravnog sekretarijata narodne odbrane u Beogradu,
remek-delo Nikole Dobrovia, zgrada Saveznog ministarstva unutranjih poslova Ivana Antia, zgrada
Drutveno-politikih organizacija Mihajla Jankovia i mnoge druge.
U jeku ratnih zbivanja na tlu bive Jugoslavije, 1994. godine, lanovi vea Velike nagrade arhitekture
Saveza arhitekata Srbije pokrenuli su inicijativu za formiranje Akademije arhitekture Srbije. Inicijativni
odbor inili su arhitekti Milica teri, Uro Martinovi, Aleksej Brki, Mihajlo Mitrovi, Aleksandar
Kekovi, Svetislav Liina i Dimitrije Mladenovi. Ovoj grupi bivaju prikljueni i Aleksandar
Stjepanovi, kao tadanji predsednik Drutva arhitekata Beograda, i Branislav Mitrovi, kao tadanji
predsednik Saveza arhitekata Srbije. U julu 1994. Inicijativna grupa dobija mandat od Skuptine Saveza
arhitekata Srbije za pripremu osnivake skuptine Akademije.
Godine 1995. Inicijativna grupa priprema prednacrt Statuta i predlog spiska najeminetnijih stvaralaca,
buduih lanova Akademije. Na osnivakoj skuptini, u aprilu mesecu, usvojen je Statut i izabrani
lanovi, ime je otpoeo rad Akademije arhitekture Srbije. Zamiljena kao autonomno nauno-umetniko
udruenje i akciona organizacija, koja svoju delatnost obavlja prema Statutu, Akademija je uzela u
zadatak da savremenim naunim sredstvima i metodama postavlja pitanja i pronalazi odgovore na
kljune probleme arhitekture i prakse arhitektonskih interpretacija, te da o nadjenom obavetava Savez
arhitekata Srbije, odgovarajue institucije i javnost. Definisani su i najvaniji programski zadaci
Akademije: afirmacija i reafirmacija arhitekture, unapredjenje nauke i prakse arhitekture, podrka
stvaralakom radu. Istom prilikom izabran je i izvrni organ Akademije sedmolani Savet. Prvi

predsednik je Aleksej Brki, a potpredsednik Dimitrije Mladenovi. Izabrani su i ostali lanovi Saveta:
Mihajlo Mitrovi, Miroslav Jovanovi, Aleksandar Kekovi, Slobodan Mai i Branko Bojovi. Medju
trideset redovnih lanova Akademije izabrano je esnaest dobitnika Velike nagrade arhitekture SAS-a.
Kraj XX veka u srpskoj umetnosti prate dve osnovne tendencije u kulturi, pa, shodno tome, i na polju
arhitekture: sveopte prisustvo i gotovo vladavina kia i prisustvo nemog protesta kulturne i strune
javnosti, a ovu tezu zastupa i obrazlae Milo R. Perovi. Uporedo sa dubokim raslojavanjem drutva,
razvija se i proces kulturnog i estetikog raslojavanja. Novi naruioci poslova na arhitektonskom planu
razlikuju se od dravnih, koji su gradili pod okriljem socijalistikog estetizma. Njihova estetika tei
izraavanju individualne finansijske i drutvene moi i kao takva, oslanja se na pojedinane uzore koji su
prisutni u arhitekturi drugih zemalja, odnosno, sredina izvan Srbije. Medjutim, ovi uzori ne nose u sebi
elemente estetske istote, jednostavnosti i funkcionalnosti, elemente konstruktivne proienosti, poput
uzora aktuelne arhitekture u svetu, ve predstavljaju individualne domete i estetska merila iskljuivo
naruioca pojedinca.
U ovako nastalom odnosu arhitektonskoh zahteva, nije bilo mogue ostvariti individualnu estetiku
arhitekte kao autora, niti uneti elemente estetike aktuelnih svetskih arhitektonskih tokova. Jedino to je
bilo mogue ostvariti, bio je svojevrstan izvodjaki perfekcionizam objekta, kojem su teili skoro svi
arhitekti autori.
Na ovakvoj arhitektonskoj sceni, veoma sloenoj i tekoj za rad, koju je karakterisala masovna
proizvodnja neukusa, ipak, javljaju se malobrojni autori koji su uspeli da line stavove neku vrstu
linog protesta - pretoe u realizovane arhitektonske objekte. Medju malobrojnim arhitektima starije
generacije koji su sauvali svoj autorski integritet, vredni su pomena: Borivoje Jovanovi (rodj. 1938)
svojim hotelom Selters kod Mladenovca, Mihajlo Mitrovi sa hramom sv. Vasilija Ostrokog u
Beogradu, Milan Lojanica sa projektom stambene zgrade u Beogradu iz 1990.-96. godine, Spasoje
Kruni (rodj. 1939) sa projektom Memorijalnog doma na Ravnoj Gori (1998.), Spasoje Kruni i
Slobodan Rajovi (rodj. 1945) sa projektom poslovnog centra u Knez Mihajlovoj ulici (1990.-95.),
Darko i Milenija Marui sa projektom stambene zgrade u Bulevaru Kralja Aleksandra (1990.-91.),
Svetislav Liina sa projektom poslovne zgrade JINPROS u Beogradu (1992.-98.), Mario Jobst (rodj.
1940) projektima Poslovne zgrade JAT i benzinskom stanicom Jugopetrol na Novom Beogradu
(1992.).
Medju autorima zrele generacije, posebno se istiu Vasilije Milunovi i Branislav Mitrovi poslovnom
zgradom Zepter (1989.-96.) i stambenom zgradom u Kumanovskoj ulici u Beogradu (1996.-2000.),
Branislav Mitrovi zgradom HVB Banke u Beogradu (1999.), Miodrag Mirkovi (rodj. 1950)
projektom Vile Latinovi (1997.-99.), Vlada Slavica (rodj. 1940) projektom Beogradske arene
(1990.-2001.), Mustafa Musi projektom Tenis klub Vraar (1994-97.), Josip Pilasanovi (rodj. 1940)
i Duan Tei (rodj. 1948) projektom poslovne zgrade MAG Intertrade i Union banke (1987.-91.),
Ruica Boovi-Stamenovi (rodj. 1956) i Dragan Stamenovi (rodj. 1955) projektom dvojne vile Zari
u Beogradu (1994.-98.), Branislav Mitrovi i Slobodan Lazarevi (1943-1996) projektom Fakulteta
likovnih umetnosti, Zgrada slikarskog odseka u Beogradu (1986.-90.), Goran Vojvodi (rodj. 1959)
projektom Teniskog centra Gemax u Beogradu (1996.-99.), Darko i Milenija Marui projektom
stambene grupacije Cveara (1990.-93.), Svetislav Martinovi (rodj. 1956) i Bogdan Slavica (rodj.
1956) projektom hotela Samotlor u Ninjevartovsku, Rusija (Sibir), Zoran Jovanovi (rodj. 1945) i
Borisav Popovi (rodj. 1950) projektom osnovne kole Milo Crnjanski u Beogradu (1992.), Branislav
Redi (rodj. 1960) i Dragan Ivanovi (rodj. 1959) projektom zgrade obdanita Stankom (1991.-92.),
Srboljub Rogan (rodj. 1945) projektom zgrade Poslovnog prostora grada Beograda (1990.-91.),
Aleksandar Spaji (rodj. 1963) zgradom Radio televizije Pink (1998.-2000.), Vladimir Lojanica (rodj.
1969) zgradom Ministarstva republike Ruande (1999.).

(, 25. 1887 , 7. 1965) ,
.


( ) 30.
1912. .
.
.
. (
, , ), ( ).
, ,
.
, .
. 1925.
, ,
, .

,
, .
: (),
, .
.

Dragia Braovan
Arhitekta Dragia Braovan (Vrac, 25. V 1887 Beograd, 7. IV 1965) najvee je ime srpske
meuratne arhitekture. Roen je u Vrcu gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Studije
arhitekture pohaao je na Tehnikom fakultetu u Budimpeti gde je posle diplomiranja 1912.
zapoeo projektantsku praksu u arhitektonskom ateljeu Tori komp. Poganu. Potom je krae vreme
radio u Sarajevu, a po zavretku I svetskog rata osnovao je sopstveni atelje Arhitekt, zajedno sa arh.
Milanom Sekuliem u Beogradu. Tokom meuratnog perioda podigao je vei broj privatnih vila
(kue kark, 1926-1927; Geni, 1927-1929; sopstvenu kuu, 1930; Lazi, 1932 i dr.), stambenih
viespratnica (zgrada Beoinske fabrike cementa, 1934) i upravnih zgrada (Trgovinska komora,
1934; Komanda vojnog vazduhoplovstva, Zemun, 1935) uglavnom u Beogradu. Braovan je autor i
Jugoslovenskih paviljona u Barseloni 1929. i Milanu 1931. Na podruju Vojvodine zapaena su
Braovanova dela: Sokolski dom u Zrenjaninu iz 1924. i crkva u Orlovatu iz 1927. U Novom Sadu
Braovan je prisutan od 1929. kada je pobedio na konkursu za novu palatu Radnike komore.
Zgrada je graena izmeu marta 1930. i jula 1931. u maniru akademsko-romantiarskog
graditeljskog koncepta. Na zgradi se nalazi skulptura Radnik vajara Tome Rosandia. Deo zgrade
prema bonoj ulici dogradio je 1940. arh. . Tabakovi.

Po Braovanovim planovima gradnja kompleksa Dunavske banovine trajala je od 1935 do 1940,

mada na konkursu iz 1930. njegov rad nije proao zapaeno. Zgrada Banovine bila je jedna od
najveih graevina u zemlji. Na maketi koja je esto reprodukovana u dnevnoj tampi prvobitno je
bila zamiljena u klinker opeci. Izvedena verzija zgrade obloena je brakim mermerom, dok su
stepenite i centralni hol obloeni kamenom iz Karare. Banska palata je ogromna graevina (185 x
42,5 m) zaobljene forme i masivne kule (visoke 42 m.) u kojoj se nalazi 569 odeljenja, preteno
kancelarijskih prostorija. Palata je graena u internacionalnom stilu zrele moderne. Banski dvor,
izgraen 1940. manjih je proporcija i stilski blii arhitekturi drava totalitarnih reima.
Posle II svetskog rata Braovan je gradio veliki broj stambenih zgrada i naselja u Podgorici,
Jagodini, apcu, Zvorniku i Aranelovcu, hotele u Tuzli, Beogradu (Metropol) i Sopoanima kao
i itav niz eleznikih stanica i manjih postaja na podruju zapadne Srbije. Za poasnog lana
Kraljevskog instituta britanskih arhitekata izabran je 1953, a za dopisnog lana SANU 1961.
Poslednji objekat u Novom Sadu Braovan gradi izmeu 1958 i 1962; zgrada Pote, smetena uz
stari objekat, monumentalna je stereometrijska graevina iji masivni volumen sa 13 etaa prate
nii, boni aneksi.
Na delima koja ine Braovanovu novosadsku trilogiju mogue je pratiti razvoj njegovog
arhitektonskog stila, od detalja ekspresionizma, preko meuratnog modernizma do posleratnog
funkcionalizma. Dragia Braovan je 1953. radio i na revitalizaciji Petrovaradinske tvrave.

Radnika komora, 1930-1931.

Zgrada Radnike Komore bila je najavljena kao prva graevina moderne arhitekture u Novom Sadu
koja je trebala da ukrasi njegov noviji deo koji je do pre samo nekoliko decenija bio Dunavski rit i
deo mostobrana prema Petrovaradinskoj tvravi, sa bake strane. Dinamina kompozicija objekta je
naglaena popularnim ekspresionistikim motivom ugaone stepenine vertikale. Kontrastom belih i
tamno obojenih povrina zidnog platna, Braovan je Komoru zamislio kao slikovitu romantiarsku
celinu. Nii slojevi fasade izvedeni su od crvene opeke dok su spratni otvori jednostavno useeni u
zidnu masu. Skulptura Radnik vajara Tome Rosandia postavljena je na glavnom proelju.
Dogradnja Komore izvrena je tokom 1940. po projektima arh. ora Tabakovia ime je
zaokruen prvenstveni koncept objekta. U neposrednoj okolini Komore, na podruju Malog
Limana, narednih godina podignuto je vie stambenih objekata novosadskih modernistikih
arhitekata, . Tabakovia, D. Kaanskog, M. Sekulia i dr.

Banska palata, 1939-40.

Ovo impozantno javno zdanje iju jedinstvenu arhitektonsku kompoziciju ine dve zgrade
podignuto je kao sedite Banske uprave i bana Dunavske banovine. Podizanje palate planirani je
odmah po uspostavljanju Dunavske banovina (1929.) budui da je Novi Sad bio njeno sredite.
Tokom 1930. sproveden je jugoslovenski arhitektonski konkurs za idejno reenje zgrade, u kojoj e
biti smetena administracija, velika venica i rezidencija bana. Iako je Braovanov rad na tom
konkursu slabo proao, sticajem niza okolnosti, upravo njemu je povereno 1935. da izradi nov
projekat i da ga realizuje. Arhitektura palate trebala je da simbolie ekonomsku snagu i prosperitet
Dunavske banovine.
Polazei od prvobitne organizacije prostora i koncepta kule na jednom kraju palate, Braovan je sa
visokim profesionalizmom izradio sve detalje projekta. Izvoenje ove velike palate bilo je povereni
graevinskom preduzeu arh. Milana Sekulia. itav projekat naiao je na puno razumevanje
investitora (Kraljevske Banske uprave) tako da je Braovan ostvario delo koje se ubraja meu
najznaajnije domete srpske arhitekture meuratnog razdoblja. Zgrada u kojoj se nalazi Banska
uprava je administrativnog karaktera, podignuta je uz bulevar nad potkoviastom osnovom, dugom
185 a irokom 42,5 metara. Izgraena je kao izdueni, horizontalno poloeni korpus visok oko 20

metara, sa ukupno 5 etaa sa akcentom na 42 m. visokom vertikalnom kulom kvadratnog preseka na

severoistonom uglu. U zgradi se nalazi 569 odeljenja, preteno kancelarijskih prostora,
rasporeenih kontinuirano uz spoljna proelja, pristupanih sa irokim hodnicima i prozorima
orijentisanih ka etiri unutranja dvorita.
U osi reprezentativnog ulaza, iza administrativnog dela, izgraen je Banski dvor sa venicom i sa
147 prostorija. Nad krstastom osnovom (57, 5100) die se kompaktno i sloeno zdanje unutar
koga centralnu poziciju zauzima venica. Unutranji sadraj i arhitektonski su izraeni ritmikom i
oblikom stubova, sa tremovima pred ulazima na severnoj i junoj strani.
Na gradnji ove dve palate bilo je angaovano preko 700 graditelja od kojih je vie od 200 bilo
kvalifikovanih radnika i zanatlija. Tokom izgradnje palata graani su pokazivali veliko
interesovanje dok su novine redovno pratile pojedine etape gradnje.

Pota, 1958-1962.
Po Braovanov projektu je izmeu 1958-1962. izgraena monumentalna zgrada pote. Podignuta na
zavretku Bulevara ije je stvaranje plod radikalne meuratne urbanistike misli, ova palata je
amblemski izraz svog vremena kada se u mnogim gradovima zemlje podiu viespratnice i soliteri.
Zgrada Pote je stereometrijska graevina iji masivni paralelopipedni volumen visine 13
nadzemnih etaa prate nii boni aneksi Arh. Braovan ponovo stvara palatu u kojoj se snano
proimaju vertikalne i horizontalne mase..Pota se sklopila u sterilnu jugoslovensku produkciju
svoga vremena lienu originalnih graditeljskih ideja. Izgled celine podreen je monumentalnom to
odaje hladan utisak koji je bio blizak Braovanovom arhitektonskom rukopisu. (Aleksandar
Kadijevi)

Zgrada BIGZ-a
Zgrada BIGZ-a u Beogradu je jedno od najpoznatijih arhitektonskih ostvarenja jugoslovenske
moderne. Izgraena je kao zgrada Dravne tamparije izmeu 1934. i 1941. godine[1], po projektu
arhitekte Dragie Braovana u obliku irilinog slova P, nalik na tamparsku mainu.[2]
Zgrada Bigza se nalazi na Senjaku i dominira ovim delom grada i predstavlja orijentir i referentnu
taku.[3] U doba zlatnog socijalizma BIGZ je zapoljavao skoro 3.000 ljudi. BIGZ je 1990-ih
preputen nemaru, da bi se poslednjih nekoliko godina u zgradu, pored nekoliko firmi, uselio veliki
broj mladih umetnika, dizajnera, arhitekata, muziara i di-dejeva.[4] Veinski vlasnik je
Beogradski izdavako-grafiki zavod (BIGZ) koje izdaje prostor u zakup. Na 25.000
upotrebljivih metara kvadratnih (10.000 metara hodnika) zgrade nalaze se tamparije, skladita,
kancelarije, muziki studiji, likovni ateljei, zanatske i umetnike radionice, kola kapuere, radiostanica, kulturni centar, cirkus...[2] S obzirom da je zgrada Bigza ve godinama stecite mnogih
slobodnih umetnika, smatra se nekom vrstom neformalnog kulturnog centra.[5]
Zgrada BIGZ-a je posebno znaajna za novu srpsku scenu. U zgradi Bigza veba vie stotina
bendova meu kojima su: trebersi, DD, Metak Za Zlikovca, Autopark, Petrol, Repetitor,
Sinestezija, Tobija, Damjan od Resnika, Bolesna tenad, Vox Populi, Dad, S.A.R.S. i mnogi drugi.
[6][7] Muziari BIGZ-a, organizovani u udruenje nazvano Manekeni Bigza, organizuju niz
manifestacija, meu kojima su Festivalito i Bigz na Povetarcu.[8]
Emisija Insajder televizije B92 je istraivala o nepravilnostima privatizacije BIGZ-a. Navodi se da
je zemljite veliine jedan hektar, na kojem se nalazi zgrada BIGZ-a, ustupljeno je bez licitacije.
BIGZ je 2007. godine, tokom privatizacije, na aukciji prodat firmi Beta partners, iza koje stoji
srpski biznismen Petar Mati. Cena je bila oko tri i po miliona evra. Da je drava zgradu kao
graevinsko zemljite dala na licitaciju, grad bi zaradio viestruko. Lokacija na kojoj se nalazi

zgrada BIGZ-a je u prvoj gradskoj zoni, gde je ar tada vredeo skoro 90.000 evra. Tako bi na aukciji
jedan hektar zemljita ovde potencijalno mogao biti plaen i devet miliona evra

. 12 , . 1945.
.
15. 1957. .[1][2]

1935. ,
, .

. ,
,
.
, . , 5,
.
,
.
.

( 1908 1986),
. ,
, .
- .


.
-
.
. , ,
-
,
, .
5. 1999. , ,
,
. 2000.
, ,
1999. . 2000-2001.
. 2015.
,
20.

, 7

 29, .[1]
1922. 1926.
, .

, ,
.
: ,
. " "

. " "

"".

ore Tabakovi
ore Tabakovi (Arad, 3. V 1897 Novi Sad, 1. IX 1971) nesporno je najvee ime novosadske
moderne arhitekture. Pripada plejadi prvih srpskih arhitekata koji su prihvatili moderni
internacionalni stil unutar koga e ostvariti svoj individualni arhitektonski izraz. Tabakovi potie iz
cenjene srpske porodice koja je generacijama davala poznate umetnike: stric Aleksandar (18561880), slikar i arhitekta; otac Milan (1860-1946), traeni aradski arhitekta, autor niza velelepnih
graevina u tom gradu i irom Vojvodine i brat Ivan (1898-1977), slikar i profesor na beogradskoj
Umetnikoj akademiji.
ore Tabakovi je roen 3. maja 1897. u Aradu gde je zavrio osnovnu kolu i gimnaziju.
Zapoinje studije arhitekture u Budimpeti, a zbog izbijanja rata, studije arhitekture okonava na
Arhitektonskom odseku Tehnikog fakulteta u Beogradu 6. marta 1922. Naredne dve godine
provodi u Beogradu, kao arhitektonski pripravnik. U periodu od 1923. do 1924. Tabakovi boravi u
Parizu, u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i aka Miela. U vremenu od 1925. do 1928. Tabakovi
radi kod oca u Aradu uestvujui u razradi projekata. Od 1928. porodica se seli u Novi Sad gde e
Tabakovi provesti itav svoj radni vek. Za samo desetak godina aktivnog projektantskog delovanja
Tabakovi e samo u Novom Sadu projektovati i izvesti preko pedeset graevina razliitih namena,
privatne kue i vile, viespratne stambene zgrade, javne i kulturne ustanove, fabrike i mnogobrojne
manje graditeljske poduhvate. U isto vreme Tabakovi e irom Vojvodine graditi kao pravi
regionalni arhitekta. U ranijim delima Tabakovi projektuje i gradi primenjujui tradicionalni
pristup gradnji zasnovan na lokalnoj tradiciji. Ve od 1930. okree se modernoj arhitekturi postajui
tako njen glavni pobornik u novosadskoj sredini. U velikom i kvalitetnom arhitektonskom opusu,
ostvarenom uglavnom u Novom Sadu i na podruju Vojvodine, Tabakovi e stvoriti neka od
najlepih dela srpske moderne meuratne arhitekture. U Novom Sadu Tabakovi je, izmeu ostalog,
projektovao i izveo: hotel Park i zgradu Crvenog krsta (1930), kuu porodice Verme u Futokoj
ulici i Dom novosadske trgovake omladine (1931), Klajnovu palatu i zgradu dr Jovanovia u ulici
I. Ognjanovia (1932), zgradu dnevnog lista Jugoslovenski dnevnik u ulici J. orevia i zgradu
drutva Kora hleba u ulici S. Marinkovi (1933), veliku Tanurdievu palatu (1934), slikovitu
kuu Deanskih u Radnikoj ulici (1934), Sokolski dom, danas Pozorite mladih (1935), Deije
sklonite u Pionirskoj ulici (1936), stambenu zgradu Trgovake obrtne banke, u blizini Radnikog
doma (1938), hotel Rex kao dogradnju Tanurdieve palate (1939), egrtski dom (1940) i mnoge
druge. Po Tabakovievim projektima u Zrenjaninu su podignuti Deiji dom (1935) i Berza rada
(1939), u Subotici Berzu rada (1935), u Kikindi aki i Sokolski dom i dr. Za Srpsku pravoslavnu
crkvu projektovao je vie manjih hramova u Stajievu, Horgou, Ruskom Selu, Vojvodi Stepi i
Banatskom Aleksandrovcu, a u Sremskim Karlovcima Patrijarijsku biblioteku (1938). Za
rimokatoliku crkvu izveo je vie projekata obnove i restauracija.

Za vreme rata Tabakovi je prestao sa projektantskom delatnou. Posle rata Tabakovi se vie nije
aktivno bavio projektovanjem i gradnjom. Drao je struna i popularna predavanja, bio je dugo
profesor na umetnikoj koli, bavio se fotografijom, dizajnom, publicistikom, prevoenjem i,
povremeno, ureenjem enterijera (Pozorite u Zrenjaninu, 1957. i ureenje novosadske Pote,
1963). kolovan na najboljim tradicijama evropske kulture i arhitekture, Tabakovi je posebno u
graditeljstvu Novog Sada ostavio neizbrisive tragove. Umro je 1. septembra 1971. u Novom Sadu, a
urna sa njegovim pepelom poloena je u rozalijum na beogradskom Novom groblju. Arhitektonski
opus ora Tabakovia zasluuje detaljnu monografsku izlobu i obimniju monografiju koje bi na
najbolji nain predstavile jednog od najizrazitijih predstavnika srpske moderne arhitekture nastale
izmeu dva svetska rata u Vojvodini.

Porodina kua Tabakovievih, Miroslava Antia 5

Jedan od najstarijih Tabakovievih projekata je i ova porodina zgrada podignuta 1929/30. godine.
Pretpostavlja se da je Tabakovi bio i izvoa poto obavezni preduzima odgovorni strunjak
nije prijavljen niti potpisan na usvojenom projektu. Takoe se da pretpostaviti da je i Tabakoviev
otac Milan, arhitekta koji je do dolaska u Novi Sad podigao niz objekata u Aradu, na neki nain
uestvovao u projektovanju zgrade. Tokom 1938. godine Tabakovi izvodi projekat dogradnje
kojim je aktivirana itava trea etaa. Podizanjem visine fasada dobija stabilnije i skladnije
proporcije. Sitniji razmetaji pregradnih zidova vreni su 1942. i 1948. g. takoe po projektu
Tabakovia (20). Prvobitno je to bila solidna stambena zgrada a potpuno u duhu kasnog
eklekticizma sa manjim balkonima iznad raskonog ulaza i tradicionalno pojaanim potkrovnim
vencem. Tradiciji pripadaju i heraldike reljefne ploe ugraene izmeu otvora na kojima su
predstavljeni simboli arhitekture (ali i masonstva) trougao i estar. Zgrada je imala trosobne
stambene jedinice i dva velika ateljea u tavanskom prostoru. Meuspratna konstrukcija je drvena
dok su nad podrumom pruski svodovi meu gvozdenim nosaima. Kua ima veu kulturno
istorijsku nego arhitektonsku vrednost.

Individualna stambena kua, Radnika 27

Po svojoj provokativnosti u reenju zavrne konstrukcije ovaj visokoparterni objekat se moe vezati
za Tabakoviev rad, naroito onaj na poetku prihvatanja modernog koncepta gradnje, kada je kod
njega i najprisutnija elja za inovacijama i radikalnijim reenjem pojedinih arhitektonskih problema.
Iako je objekat skromnih dimenzija Individualna stambena kua, zasluuje panju pre svega
spektakularnom krovnom konstrukcijom. Ta terasasta forma kojom se objekat zavrava koncipirana
je kao pozorina bina i predstavlja najradikalniji zahvat novosadske meuratne arhitekture. Kao i
veina bojenih zgrada koje Tabakovi podie i ova je veoma mlako obojena (bledo plava).
Primenom polihromije zgrada bi se mogla pretvoriti u kuu devedesetih. Da bi se stekao
kompletan uvid u kvalitete ovog objekta neophodno ga je snimiti i dodatno istraiti.

Individualna stambena kua, Hajduk Veljka 6

Projekat ove porodine vile soliterskog tipa, Tabakovi zavrava aprila 1933. godine. Ona pripada
onom delu Tabakovievog opusa u kojem se osea snana prisutnost eksperimenta te uticaj
internacionalnog stila. Isto vai i za niz objekata br. 14, 27, 29, 33 i 43, koji predstavljaju
ekskluzivnost Tabakovieve estetske misli.
Vila je razvijenog tlocrta i veoma zanimljive strukture: veliki polukruni i pravougaoni balkoni i
zidani erkeri skladno uklopljeni uz ravnu krovnu konstrukciju te raznobojna fasada doprinose skoro
skulpturalnom izgledu gabarita.
Slian objekat, neto veeg volumena, projektovao je godinu dana ranije arh. Lazar Dunerski u ul.
P. Simia 10 projekat potpisan 20. jula 1932. g. Ove dve zgrade po kvalitetu spadaju u sam vrh

individualne meuratne gradnje u Novom Sadu

Hotel u parku Jodnog kupatila, 1929.

Hotel
U leto 1929. godine Tabakovi zavrava projekte svoji prvih velikih zgrada: Crvenog krsta na
Bulevaru (prvobitna verzija iz juna 1929. g.) i Hotela smetenog uz kompleks Jodne banje (avgust
1929. g.). Oba projekta su vrhunac Tabakovieve koncepcije tradicionalne obrade urbane
viespratnice jo uvek pritisnute masivnim fasadnim detaljima istoricizma.

Deje obdanite, Sonje Marinkovi 1

Objekat je zavren 1. avgusta 1933. g. i predstavlja prvu namensku zgradu te vrste deje obdanite
na podruju grada. Podignut je na zemljitu Jelene Kon, koja je u isto vreme i predsednica
dobrotvornog humanitarnog drutva Kora hleba, zvaninog naruioca i investitora projekta. 1948.
godine zgrada je nacionalizovana i tom prilikom, uz manje adaptacije, pretvorena u Pokrajinsku
deiju bolnicu. Danas slui prvobitnoj nameni (Radosno detinjstvo). Objekat ima visoko
prizemlje i dva sprata i smeten je unutar bloka koji ine zgrade nastale takoe tridesetih godina:
velika stambena zgrada banovskih naelnika arh. Jelene Bokur (po dosadanjim saznanjima ona je
prva ena arhitekta u Novom Sadu) i arh. Milana Cvejia iz 1932/35. godine, Braovanova
Radnika komora, nastala poetkom tridesetih, kojoj Tabakovi pred sam drugi svetski rat
dograuje trakt uz Kora hleba, i stambeno-poslovna zgrada Direkcije uma arh. Jovana Knola iz
1938/39. g. na Bulevaru. Zgrada Kore hleba izvedena je u viebojnim pojasima, koji kulminiraju
u sredinjoj vertikali, gde je smeten unutranji stepenini trakt. Iznad samog ulaza postavljena je
skulptura Majke sa detetom vajara Mihalja Korna, nastala verovatno u vreme podizanja objekta.
Materijali od kojih je zgrada izgraena su moderni i kvalitetni (vetaki kamen, metal, staklo).
Podaci za ovaj objekat preuzeti su iz Cvejieve grae (fascikla 48/53), koja se uva u Muzeju
grada Novog Sada.

Sokolski dom, Ignjata Pavlasa (danas Pozorite mladih), 1936.

Po okonanju javnog konkursa za izgradnju zgrade Doma kralja Aleksandra I ujedinitelja koji je
organizovalo Sokolsko drutvo kao glavni naruilac, izrada izvoakih projekata poverena je
Tabakoviu. Svoje projekte on zavrava juna 1934. godine. Statiki proraun izradio je ing. Duan
Toi, dok je za obimne izvoake radove bio zaduen ing. Danilo Kaanski. Licitacija za gradnju
raspisana je 2. juna, a kamen temeljac poloen 23. avgusta 1934. g. Radovi su trajali dve godine, a
objekat je sveano otvoren 1. februara 1936. g. Izvedena potpuno u duhu moderne, graevina je
razvuena osnovom i pravougaonom kompozicijom kubinih masa sa ravnim krovom vrsto vezana
za tle. Upotrebom novih materijala, armiranog betona, vetakog kamena i stakla, potpuno je
iskljuen fasadni ukras kao estetsko pomagalo. Masivnost objekta smirena je izdubljenim i
zastakljenim povrinama koje se trakasto niu po vertikali dok jai ugaoni aneksi, takoe izdubljeni
i zastakljeni, vrsto flankiraju zgradu sa bonih strana. Visoko postavljeni natpis KRALJU
UJEDINITELJU, danas promenjen u DOM KULTURE preuzet iz gradskog zadubinskog
iskustva, sagledan u modernistikom kontekstu predstavlja jo jedan znak proirenih estetskih
razmiljanja arh. Tabakovi koji u ovom projektu dostie svoj najzreliji izraz modernog shvatanja
komponovanja arhitektonskih masa. Po povrini koju zauzima ovo je jedan od najveih
Tabakovievih projekata. Izuzetno je zanimljiv i paljivo projektovan enterijer koji zasluuje
posebnu panju. Pomalo zapostavljena, ova javna zgrada je jedinstven primer srpske moderne
meuratne arhitekture. Objekat je nedavno kompletno snimljen i potrebno ga je to pre staviti pod
zakonsku zatitu.

Crveni krst, Bulevar Mihajla Pupina 21

Za ovaj objekat postoje dva nepotpuno sauvana plana. Prvu verziju, nastalu u junu 1929. godine,
potpisali su novosadski arhitekti ore Tabakovi i Lazar Dunerski. Oni su zamislili masivnu
ugaonu trospratnicu, zgradu reper za itav potez objekata na delu Bulevara koji su podignuti u
periodu od 1930. do 1932. g. Ovaj objekat nosi sve odlike tradicionalnog pristupa stambenoj gradnji
sa neorenesansnim reenjima fasadnih detalja masivni ramovi otvora sa lunim frontonima te
raskalani ulazni trakt sa terasom od balustera. Iako je plan proao redovnu proceduru razmatrao
ga je Graevinski odbor na sednici od 10. jula 1929. g. graevinska dozvola nije dobijena sa
razlogom to se po graevinskim propisima na tom mestu graevina moe podii samo na celom
frontu. Novim planom, nastalim tokom oktobra 1930. godine, znai u vreme kada je gradnja
uveliko poela, potpuno se menja spoljni izgled, iako gabariti ostaju potpuno neizmenjeni. Ovu
prepravku potpisao je samo Tabakovi, to dovodi u pitanje rad Dunerskog na ovom projektu. Ni u
ostalim dokumentima se ne pominje ime Lazara Dunerskog. Namesto neorenesansne obrade
otvora dolaze novi, jednostavnije tretirani. Nov je i niz manjih balkona dok je ulazni trakt i dalje
ostao najmarkantniji detalj itave graevine. U unutranjoj organizaciji prostora izmene su usledile
u prizemlju prema Bulevaru, gde je prethodni veliki poslovni prostor pregraen u etiri manja.
Raspored prostorija po etaama skoro je precrtan sa neznatnim izmenama u proporcijama. Najvea
promena usledila je u reenju krovne konstrukcije: nekadanji vievodni krov pretvoren je u
ravan, a na novodobijenom mansardnom pojasu pojavili su se manji prozorski otvori ponavljajui
shemu ostalih fasadnih otvora. Ovim bitnim promenama zgrada je dobila sasvim moderan izgled u
duhu vremena iz kojeg potie, a za kojim e krenuti i ostali graditelji koji podiu susedne objekte:
Daka Popovi (1930), Danilo Kaanski (1932)(22). Potkrovlje je aktivirano 1960. godine, kada su i
mansardni otvori spojeni u nizove na obema fasadama (th. Antun Drk).

Palata Klajn, Kralja Aleksandra 6, 1932

Klajnova palata, najpoznatije Tabakovievo delo stambeno poslovnog karaktera, ujedno je i prva
prava moderna interpolacija u starom jezgru grada. Projekat za zgradu nastao je tokom marta i
februara 1932. g., a gradnja je okonana decembra iste godine. Dodatnim izmenama na projektu
novembra 1932. g. Tabakovi menja reenje tavanskog prostora u kojem je prvobitno zamiljen
prostran atelje sa terasom koja uspelo zavrava strmu vertikalnu fasadu. U novoj etvrtoj etai
smeten je veliki stambeni prostor. Ova promena izgleda logina i ekonomski opravdana kad se zna
da je Tabakovi, projektujui zgradu, svesno zanemario tadanje graevinske propise koji su
predviali najviu spratnost na tom mestu P+3. Objekat je graen od kvalitetnog materijala i imao
je lift. Dosta osporavanom, ali likovno ipak uspelom intervencijom na prizemnom vencu (arh.
Vlasta Petrovi, 1981. g.) zaokruena je individualnost ovog izuzetnog dela srpske moderne
arhitekture. Sauvani su originalni planovi i zgrada je nedavno detaljno snimljena tako da ostaje
samo da se to pre stavi pod zatitu zakona.

Tanurdieva palata i Hotel Reks, Ulica Modene

Tanurdieva palata, najvei Tabakoviev projekat stambeno-poslovne zgrade, pored izuzetne
vanosti za istoriju moderne arhitekture, predstavlja i klasian primer reza iz arsenala modernog
urbanizma. Ovim delom Tabakovi moda kao prvi svesni novosadski urbanista tek najavljuje
kasnije, mnogo probojnije urbanistike zahvate nainjene u gradskom tkivu posebno kasnih
pedesetih i u prvoj polovini ezdesetih.
Palata je za svoje vreme izuzetno moderna: graena uglavnom betonom sa svojom je raznovrsnom
ponudom sadraja pridobila naklonost graanstva, posebno predratnog. Ne treba ni pominjati da je
ovo jedna od najveih zgrada podignutih u Novom Sadu izmeu dva rata. 1940. godine Tabakoviu
je poverena i dogradnja palate. Novopodignuti moderni hotel Reks zaokruuje projekat palate i
predstavlja vrlo uspelu dogradnju na ve postojei objekat.
Arh. Milan Mari 1979. godine izvodi projekat za novi hotel Putnik (27) koji takoe predstavlja

vrlo uspelu interpolaciju, te logino zavrava itav korpus Tanurdieve palate

Dom novosadske trgovake omladine Bulevar Mihajla Pupina

7-9
Sauvana je prvobitna verzija ovog projekta bez preseka i fasada stambeno poslovne zgrade
izgraene po narudbini novosadske Trgovake omladine. Planovi su odneseni na uvid
Graevinskom odboru 1. oktobra 1930. godine. Potpisali su ih ovl. arh. ore Tabakovi i graditelj
Jovan Melka 25. septembra iste godine. Za razliku od izvedene verzije, ovaj plan je predviao
graevinu koja bi u potpunosti pokrila ugaonu celinu itavog, jo neizgraenog bloka. Ova verzija
je na neki nain i izvedena kada je sredinom ezdesetih dozidan aneks zgrade Radija. Novi deo
donekle i ponavlja prvobitnu Tabakovievu zamisao; u svakom sluaju masivni erker razvijen preko
itave povrine fasade asocira na predratni nain gradnje. Na iroko tretiranom eonom delu, u
prizemlju, Tabakovi je smestio veliku gostionicu i restoran. Ostali prizemni pojas bio je predvien
za lokal/duane. Na spratovima u krilima zgrade su prostrane stambene jedinice: dvosobni
apartmani za samce u nepodignutom delu i porodini stanovi prema Bulevaru (Kraljice Marije).
Raspored prostorija tek neto varira po etaama. Sluaj je to sa naknadno pregraivanim ugaonim
dvoranama za potrebe Trgovake omladine. Od ovog projekta se odustalo ve naredne, 1931.
godine, kada je zapoeta gradnja po novim, skoro istovetnim planovima nastalim te godine ali bez
itavog levog kraka. Razlog bi mogao biti ( i ) finansijske prirode. Meutim, da je zgrada izvedena,
svojoj bi ve prenaglaenoj masivnosti dodala novu koja bi je ve nainila gigantskom. Uostalom,
re je o godinama kada nisu postojali ni Tanurdieva palata, ni Banovina. Ipak, spajanje sa placem
na kojem e dve tri godine kasnije nii nova zgrada dananjeg Radija sasvim je opravdano i
logino pa i vizionarski zamiljeno. Pre nego to je spojena sa susednom, tokom 1960. g. zgrada je
dobila i IV etau, ranije naglaenu tek na ugaonom delu (the. Antun Drk). Skulpturi Merkura koja
se nalazila na vrhu zgrade nestao je svaki trag, ali je najavljena rekonstrukcija zadubinskog natpisa
(Dom novosadske trgovake omladine). 1990. godine arh. Tomislav Markovi daje smelu viziju
postmodernistikog izgleda apoteke Bulevar. Uzburkani new look, inspirisan klasinim
slikarstvom italijanske renesanse i razigranom secesijskom ornamentikom, radikalno je zamenio
potamneli utisak davnih tridesetih. Zgradu bi trebalo detaljno snimiti i potom staviti pod zakonsku
zatitu

er Molnar
er Molnar (Budimpeta, 1829 Novi Sad, 1899) roen je u Budimpeti gde je izuio graditeljski
zanat i postao baumajster. U Novom Sadu ga sreemo neposredno posle bombardovanja grada gde
je doao privuen poslom oko velike obnove grada koja je usledila tokom 1850-ih godina. Ve
1850. Molnar kao graanin Novog Sada podie svoju kuu na Trifkovievom trgu koja i danas
postoji. Ve u prvoj deceniji posle Bune Molnar je izgradio na desetine prizemnih i spratnih kua u
samom centru grada. Prva velika graevina na kojoj radi bila je Reformatorska crkva u afarikovoj
ulici koju podie po projektu budimpetanskog arhitekte i svetenika Manjuia Imrea. Narednih
decenija Molnar e podii vie znaajnih gradskih objekata: Bolnicu (1867-1871), Srpsku osnovnu
kolu (1871-1874), Graansku dvoranu, prvu zgradu SNP-a (1871), Gradsku klanicu (1882). Danas
postoji jedino Miletieva kola u porti Nikolajevske crkve. Tokom poslednje decenije XIX veka
Molnar projektuje i gradi svoja ivotna dela ujedno i najvrednije gradske graevine s kraja veka:
Gradsku kuu (1893-1895) i Katoliku crkvu (1892-1895). Oba objekta podignuta su u kitnjastom
eklektikom stilu; Gradska kua u neorenesansnom a Katolika crkva u neogotikom maniru.
Molnar je, izmeu ostalog bio i suvlasnik fabrike za proizvodnju graevinskog materijala,
dugogodinji predsednik novosadskog udruenja zanatlija i lan vie odbora za gradnju. Njegove
graevine karakterie solidna tehnika izvedba i jednostavan, eklektiki stil, karakteristian za
graditeljstvo junih provincija
Srpska osnovna kola

SRPSKA OSNOVNA KOLA projektovana 1871, graena do 1874.

Prva zgrada za iju su izgradnju gradske vlasti pokuale da obezbede projekat putem (pozivnog)
konkursa bila je zgrada Srpske osnovne kole u Nikolajevskoj porti. Inicijator izgradnje bio je
gradonaelnik mandata 1867/68., koji je oiveo elju srpskog stanovnitva za postojanje sopstvene
osnovne kole u stalnoj zgradi jer su se kole do tada esto selile u razne objekte. Zakljuak o
izgradnji kole trokom varoke optine donela je Glavna skuptina Magistrata na sednici
odranoj 14. septembra 1867. Zakonom o javnoj nastavi iz 1868. uvedena je obaveza pohaanja
osnovne kole, a svakoj je veroispovesti dozvoljeno da otvara svoje kole na maternjem jeziku.
Ministarstvo unutranjih poslova je potvrdilo zakljuke Magistrata znatno kasnije, tek 27. avgusta
1870.
Krajem 1868. ili na samom poetku 1869. gradska uprava je odluila da za izradu projekta kole
pozove najuglednije arhitekte sa kojima je ve imala odreene kontakte. Na konkurs su pozvani arh.
Radi iz Paneva, potom Aleksandar Bugarski, kao graditelj poreklom iz ovih krajeva i er
Molnar kao ve iskusni gradski graditelj. Od pozvanih arhitekata jedino je Molnar predao svoje
planove koji su potpisani i datovani 22. oktobra 1869. Razlog neuestvovanja Bugarskog bi mogao
biti i zaokupljenost poslom oko dovravanja beogradskog Narodnog pozorita, ija je gradnja
okonana u istom mesecu kada je Molnar predao svoj rad.
kola je masivna jednospratna graevina, snanih zidova prizemlja i sprata, zavrena izlomljenim
mansardnim krovom. Dominantni rizaliti istiu simetriju, a svojim trougaonim timpanonima i
naglaenim ulazima, posebnim za muku i ensku decu, posetioca uvode u kasarnsko zamiljenu
unutranjost, to je uglavnom i bila odlika graditeljstva utilitarnih objekata. Fasada nije optereena
vikom ukrasa, naprotiv oni su svedeni na ravne klasicistike frontone, borduru oko otvora, te neto
bogatije zamiljen krovni venac. Prizemni pojas bio je obraen imitacijom rustike. Na projektu,
fasada je obogaena velikim zidnim asovnikom i manjim krovnim tornjem. Podeljeni muki i
enski deo zgrade mogao je da primi oko 360 uenika. Na spratu su se nalazile biblioteke i
konferencijska sala.

GRADSKA KUA projekti 1874; 1885; 1889; gradnja 1893-1894.

U dugoj istoriji gradnje novosadske Gradske kue pisano je u vie navrata. Delimino su
raspravljani problemi oko protivljenja srpskih politiara da se nova gradska uprava gradi na
glavnom gradskom trgu. Objekat je detaljno i iscrpno opisan i u veini tehniki snimljen (35). Ipak,
zgrada Magistrata (Gradska kua) svojom istorijskom, umetnikom i zanatskom vrednou, te
ukupnim znaajem za grad zasluuje pravu istorijsko-umetniku monografiju.
Jo od 1869. kada je osnovan Odbor za gradnju nove Varoke kue (Rathaus, Varoshaz) gradnja
novog sedita Magistrata bila je gorui graevinski problem gradskih vlasti. U budimpetanskom
Dravnom arhivu sauvan je plan za izgradnju Gradske kue koji je 28. jula izradio varoki inenjer
Lazar Uroevi. Za istoriju arhitekture najznaajniji momenat ovog etvrtvekovnog istorijata
gradnje su periodi izmeu 1873-1874, kada je organizovan manji, interni konkurs za podizanje
gradskog zdanja; potom zvanini konkurs, raspisan 1855. u kome su mogli uestvovati svi graditelji
Monarhije, koji je ujedno bio i prvi takve vrste i odziva na ovim prostorima. I na posletku, sam
proces gradnje koja je posle dugih priprema trajala relativno kratko, oko dvadeset meseci.
1873. godine Odbor za gradnju je od Molnara otkupio planove za sumu od 400 forinti (39).
Nemamo podataka kako je izgledao prvobitni Molnarov plan koji je izgradio kao ve zreo graditelj
krajem pete decenije ivota. Meutim, rasplamsala borba oko poloaja budue zgrade Magistrata
sa, ve na poetku prisutnom nacionalnom i politikom pozadinom, odlagala je konane pripreme
za gradnju. Preuzimajui obrazac iz veih gradova Monarhije novosadska gradska uprava je preko
Odbora za gradnju, a pridravajui se gradskih odredbi poetkom 1885, organizovala javni konkurs
na koji su prispela 32 rada (40). Konkursni radovi primani su pod iframa. Najzapaenije su proli

projekti budimpetanskih arhitekata i graditelja koji su bili i najmnogobrojniji. Bilo je i domaih

graditelja. Izloba prispelih radova odrana je maja iste godine u velikoj dvorani starog Magistrata
(42).
Poto komisija nije odabrala ni jedan od prispelih radova kao konani (izvoaki) projekat,
predloeno je da se prva trojica autora pozovu da zajedno saine nov projekat zajedno sa
arhitektonskom komisijom izabranom od grada. Kako komisija nije bila u mogunosti da ponovo
organizuje izradu planova sa uesnicima konkursa, odlueno je da se ipak odaberu Molnarovi
planovi, s tim da se na osnovu konkursnih iskustava planovi poprave i doteraju. Molnar je popravke
uradio vrlo brzo i o tome obavestio Odbor (43). Zvanina odluka je donesena ve u jesen 1885,
kada je objavljeno da je Varoki odbor poverio izradu planova kao i nadzor samog zidanja
ovdanjem arhitekti er Molnaru za ukupnu sumu od 300 forinti (43).
Gradska kua je, pored Katolike crkve, najmonumentalnija graevina u Novom Sadu s kraja XIX
veka. Podignuta u kitnjastom stilu eklekticizma na pravi nain je odraavala stanje duha gradskog
stanovnitva s kraja veka i u isto vreme ona je sublimirala sve stilske zakonitosti ondanjeg
srednjeevropskog graditeljstva. Otuda i slinost sa gradskim upravnim zgradama podizanim u
drugoj polovini XIX veka irom Austrougarske monarhije (na pr. Grac). Molnarov eklektiki
pristup rezultat je konkursa na kome se mogao upoznati sa reenjima drugih arhitekata, prvenstveno
prestonikih. Ve ostareli graditelj pred sobom je jo imao da dovri svoj po projektantskom umeu
i volumenu najvei graditeljski poduhvat, zgradu katolike crkve.

KATOLIKA CRKVA
projekat 1891; izgradnja 1893-1896.
Zgradu monumentalne upne crkve Sv. Ime Marijino, Molnar je projektovao tokom 1891, a sama
gradnja trajala je izmeu 1893-1896. Podignuta je na mestu prethodne, iz vremena oko 1742,
znatno manje crkve, skromne pravougaone osnove tipine za vreme u kome je nastala
Molnarov hram je trobrodna bazilika sa petostranom apsidom i prislonjenim zvonikom u kitnjastom
neogotikom stilu. Boni zidovi su poduprti kontraforama, krov apside je nii od krova naosa.
Dananja krovna konstrukcija, ukraena estougaonim emajliranim keramikim ploicama,
ivopisnih boja i linija, potie iz vremena obnove posle poara iz 1904. Visoki centralni zvonik
orijentisan prema trgu poiva na masivnim stupcima, sa tri strane otvoren. Na bonim fasadama
nekada samo jednom izmeu kontrafora su visoki i uski gotski prozori prekriveni vitraima.
ivopisni kolorit crkve upotpunjen je izborom oker klinker opeke, kao izrazito lokalnog
graevinskog materijala. Zidarske i tesarska radove izveli su iskusni majstori i graditelji Karl Lerer
i Stevan Gusek.
Planove za crkvu Molnar je radio u dva maha. Prvi plan, osnova prizemlja i podruma, zavren je 15.
marta 1891. godine. Drugi plan, presek i osnova podruma, zavren je i od varokog mernika
Aleksandra Vulka odobren 6. marta idue godine. Planovi se razlikuju tek u detaljima uz zadranu
osnovnu kompoziciju (Gobec, 1895:285).
Krajem 1891. sruena je stara katolika crkva. Po prvobitnim predraunima izgradnja nove stajala
bi 200.000 forinti od ega je 30 hiljada zavetao pokojni kardinal Hajmald. Gradnja poinje tek u
leto 1893. a do jeseni su podignuti zidovi crkve. Tokom idue godine izgraeni su tornjevi i crkva je
spolja bila gotova. Poetkom oktobra obavljena je ceremonija podizanja i osveivanja krsta. U prvoj
polovini 1985. crkva je spolja bila potpuno ukraena a zvona i satovi na tornju podignuti. U to isto
vreme su iz Budimpete stigle orgulje i oltari koji su tokom septembra instalirani u novu crkvu.
Crkva je spolja osveena 15. oktobra 1895.
Tokom narednog perioda nastavljeni su radovi na ukraavanju enterijera i postavljanju vitraa (61).
Konano, 21. aprila 1986. sveano je osveena i unutranjost crkve ime je okonana dugogodinja
gradnja. U novembru 1094. izgoreo je krov crkve ali je ubrzo izgraen novi. Novosadska katolika
crkva Sv. Ime Marijino je u ono vreme, kao i danas, bila jedna od najveih na naim prostorima

Stilski i konstruktivno crkva nije donela neke novosti niti posebno originalna reenja, ali to nije
uticalo na njen tipino neogotiki izgled tehniki besprekorno izvedenog hrama. Preuzimanjem
neogotikog obrasca gradnje i ukraavanja hramova Molnar je stvorio urbanu, gradsku crkvu
raskonog programa i unutranjeg sadraja. Visoki gotski svodovi u enterijeru, zajedno sa
raznobojnim vitraima, daju sveanu monumentalnost prostoru koji je morao biti unapred detaljno
dizajniran. Iako su projektovani u razliito vreme, gradnja Katolike crkve i Gradske kue tekla je
istovremeno, tokom 1893/94.

GRAANSKE KUE
U gradnji Molnar pokazuje ve razraene koncepcije gradskih, panonskih kua. To su prostrane,
uglavnom spratne kue stambeno-trgovinske namene sa duim dvorinim traktovima,
nenametljivim i skromnim stilskim osobinama koje se, kako emo videti, razlikuju uglavnom u
primeni fasadnog ukrasa. Do ulice su smetene sobe, prema dvorinim traktovima su kuhinje,
ostave, terase.
Na osnovu do danas dobro ouvanih objekata moemo uoiti jedinstvene stilske osobine, ili pre
lokalne varijante stila graenja graanskih kua srednje Evrope. (Jednostavne graanske kue koje
su tokom druge polovine XIX veka podizane irom naseljenih mesta Vojvodine, po detaljima
ukrasnog repertoara, uglavnog lociranog oko otvora i venaca, mogu se promatrati kroz dve osnovne
i najee prisutne koncepcije.
Prva je klasicistika, zasnovana na vrstoj organizaciji otvora i ukrasa koji je, po pravilu,
pravougaonog oblika i horizontalnog poloaja. Druga koncepcija vie rauna na vertikalnu podelu
fasade, ukras je bogatiji i plastiniji, uvek jednoobrazni i kalupski ali sa znatno vie detalja te neto
bogatijim izborom materijala. Ova lokalna varijanta gradnje mogla bi se uslovno nazvati
romantiarskom, a prisutnija je na bogatim prizemnim kuama podizanim u poslednje dve decenije
XIX veka od strane lokalnih majstora-graditelja. Pored vremenske razlike nastanka od par decenija,
razlike su i u socijalnom poreklu poruilaca i namenama izgraenih objekata. Kue iz prve stilske
grupacije bile su uglavnom poruivane od trgovaca koji su gornja postrojenja koristili za svoje
domove a prizemlja za posao i trgovinu. Dvorini delovi korieni su u takvim sluajevima kao
magacini ili manje zanatske radionice.
Kue romantiarske stilske varijante ee su prizemne i obino su podizane za bogatije
stanovnitvo to se sa sela doseljavalo u grad, a na neki nain elelo da ostane na neki nain u vezi
sa svojim prethodnim stanitem. Zbog toga one prostornom koncepcijom i slobodnijim ukrasnim
podseaju na bogate seoske kue i koriene su iskljuivo za stanovanje i skladitenje
poljoprivrednih proizvoda. U kasnijim godinama u dvoritima su esto organizovane radionice i
manja zanatska postrojenja. Ponekad su i njih podizali gradski trgovci, ali iskljuivo kao stambene
kue na tadanjoj periferiji grada. Velike drvene kapije uvale su mir i privatnost svojih korisnika, a
iroki ajnfort prolazi sluili su za pristup kolima i koijama).
Preko Molnarevog graditeljskog opusa graanskih kua moemo pratiti i razvitak stambene
arhitekture na domaim prostorima, poto se njegove kue mogu svrstati u obe graditeljske varijante
druge polovine XIX veka: klasicistiku i romantiarsku.

Franc Voruda
Franc Voruda je manje poznat eki, beki i zagrebaki arhitekta koji je bio povremeno
profesionalno vezan za podruje junih provincija Monarhije. U Novom Sadu Voruda je radio malo,
ali izrazito kvalitetno, unosei u novosadsku graditeljsku tradiciju elemente srednjoevropskih
stilova akademizma i secesije. Prvo Vorudino delo u Novom Sadu bila je zgrada Centralnog
kreditnog zavoda (1895), najmonije finansijske ustanove Srba u Monarhiji. Zgrada je graena u
stilu zrelog akademizma kasnog XIX veka sa bogatom dekoracijom izvedenom pod uticajem

nadolazee secesije. Na kupoli je postavljen bronzani kip Merkura, rad vajara ora Jovanovia. Po
Vorudinim projektima zgrada je 1925. nadograena. Stilsku arolikost prvobitnog izgleda Voruda je
ispotovao i na novom spratnom postrojenju, ime je objekat dobio izraenu eleganciju novih
proporcija. Izmeu 1903 1910. Voruda je za porodicu oman projektovao dve spratne kue u
Dunavskoj ulici koje su izgraene u maniru akademizma sa blagim uticajem secesije i predstavljaju
neke od najlepih primera graanske arhitekture Novog Sada sa poetka veka. Voruda je u svojim
projektima u grad doneo duh zrelog evropskog istoricizma koji je kao meavina vladajuih stilova s
kraja XIX veka ubrzo, pod uticajem secesije, polako isezavao.

KREDITNI ZAVOD, Miletieva ulica, 1895; nadogradnja 1925.

Tokom 1895. arhitekta Voruda je izradio planove za monumentalnu zgradu Centralnog Kreditnog
zavoda u stilu akademizma kasnog XIX veka. Prizemlje je rustino obraeno dubokim fugama, sa
naglaenim ulazom i ukrasom od kovanog gvoa. Sprat je imao bogatu dekoraciju sa blagim
uticajem stila secesije koji se tek pojavljuje. Iznad ulaznog dela, na uglu konstruisana je kupola na
ijem se vrhu nalazi bronzana skulptura antikog boga zatitnika trgovina Merkura, rad
akademskog vajara ora Jovanovia. Na planovima iz 1895. potpisan je baumajster Georg Molnar
koji je uestvovao u podizanju ove velike zgrade.
Tokom nadogradnje zgrade 1925, Voruda je doslovno ponovio motive na novom delu tako da je
intervencija postala skladna i skoro neprimetna

Graanska kua, Dunavska 27

DUNAVSKA 27, 1905/06.
Zidana je 1905/1906. godine za porodicu oman a kasnije je pripadala Nikoli Ivkoviu, trgovcu
crkvenim utvarima i priborom. Velika, bogata i reprezentativna graevina. Sastoji se od veeg
ulinog dela i dva nejednaka dvorina krila, koji se razlikuju po obliku i dobi postanka od glavnog
korpusa.. Sve njihove prostorije su etvorougaonih osnova, ravnih zidova i tavanica. Sa svih
dvorinih strana komunicira spratni balkon na pruskim svodovima. Dvokraka stepenita svakog
krila vode na sprat. Noviji ulini deo graevine je u osnovi trapezoid. Takoe su i sve prostorije
nepravilnog oblika, jednostavnih zidnih povrina, u prizemlju pruskih svodova, a na spratu ravnih
tavanica.
Ulina fasada i krov u secesionistikom stilu jednostavnije modifikacije optereuje lepotu i uveava
nesklad sa veinom graevina ove ulice. Na originalnom planu koji je Voruda izradio u Beu maja
1903. potpisani su i baumajsteri Jozef Cocek i Anton Tikmajer koji su izgradili ovu veliku spratnu
kuu

Muzej Grada Novog Sada, Dunavska 29, Foto Ivan Milinkov

Lepota je ove zgrade u njenoj ulinoj fasadi, u naizmeninoj igri suprotnih oblika polukrunih i
pravougaonih otvora prizemlja i sprata, u trakastoj obradi donjih pilastara i oblini gornjih jonskih
stubova, u potprozornim i balkonskim balustrima, frizu, vencima i secesionistikoj atici vijugavih
linija sa dubokom polukrunom niom. Francuski krov prikladno zavrava ovaj kitnjasti ansambl.
Zgrada je pretrpela izvesne restauracije. Prizemlje je osloboeno runih firmi i neskladnih izloga, a
unutranje prostorije su adaptirane za izlobene prostore slikarske Zbirke strane umetnosti,
zavetanje novosadskog lekara dr Branka Ilia koja sadri dela likovne i primenjene umetnosti od
kraja XIV do poetka XX veka.

Anton Tikmajer
Anton Tikmajer (Novi Sad, 1868 Novi Sad, 1933) jedan je od najaktivnijih graditelja koji su u
Novom Sadu gradili na prelazu vekova. Roen u Novom Sadu, majstorski ispit je poloio u
Somboru, potom se vratio u svoj rodni grad za koga e biti vezan itavog ivota. Pored velikog
broja manjih graanskih kua, Tikmajer je gradio i crkvene objekte u Budisavi (1903-1905) i
drugim okolnim mestima. Uiteljski konvikt u Nikolajevskoj ulici (1897) najznaajnije je
Tikmajerovo graditeljsko delo. Moe mu se pripisati i autorstvo velike spratne kue na Trgu
mladenaca, danas poznate kao Matiar. Tikmajer je projektovao i izgradio i zgradu Streljakog
drutva koja i danas postoji u ulici A. ehova, kao i niz porodinih graanskih kua. Posle I
svetskog rata Tikmajer e nastaviti da projektuje i gradi ali bez nekih znaajnijih dela.

Streljana u ulici Antona ehova

U lokalnoj varijanti kitnjastog stila vladajue secesije, Tikmajer gradi zgradu Streljakog udruenja
(osnovano 1790.). Centralni deo zgrade zauzima prostrana sala ukraena tuko dekoracijom na
tavanicama i zidovima. Boni delovi objekta spojeni su sa sredinjim zajednikom kolonadom.
Mada je kao projektant zgrade Streljane oznaen baumajster Georg Molnar skloni smo prepoznati
znatan uticaj mladog graditelja Antona Tikmajera. Pre e biti da su u projektovanju i izgradnji
Streljane blisko saraivali ve ostareli Molnar i Tikmajer kao tek stasali graditelj. I pored izostatka
monumentalnosti, zgrada Streljane predstavlja stepenicu u razvoju domaeg graditeljstva
najavljujui ujedno i pojavu kolovanih arhitekata i poruioca koji e stilski ii u korak sa svojim
vremenom.

Graanske kue
Fasade graanskih kua tog doba posebno su svojim raskonim reenjima i kompozicijom detalja
privlaile panju. U spoljnoj obradi novosti su zanatski kvalitetni fasadni detalji: velika ulazna vrata
(peaka ili ajnfort) ukraena metalnim reetkama i vitraima, bogato izvedene olune vertikale i
tavanski otvori, gipsarija oko otvora koja esto prelazi u duboke reljefe kalupskog porekla. Frontoni
kao glavni ukrasni element fasade znatno narastaju, ramovi oko uveanih prozora takoe se
posebno tretiraju, a parapeti ispod prozora se popunjavaju ukrasom. Drvenarija otvora je bogata,
ajnfort prolazi dobijaju keramike oplate a kovani i liveni drai zastava i dodatni metalni ukrasi
zaokruuju veliku skalu primenjenih materijala.
U dobro osvetljenom enterijeru posebno su dekorisane tavanice i zidovi. U bogatijim verzijama
pojavljuju se znalaki odabrane tapete, bogata tuko dekoracija a ree i slikani medaljoni na
tavanicama. Unutranjoj drvenariji se posveuje posebna panja.
Tikmajer je oko 1900. podigao nekoliko prizemnih kua koje su imale po desetak manjih stambenih
jedinica. U ovim kuama, kao pionirskim primerima kolektivnog stanovanja, ivele su radnike
porodice koje su se u grad doselile sa poetkom industrijalizacije Vojvodine.

Uiteljski konvikt u Nikolajevskoj ulici

Zgrada Uiteljskog konvikta vezana je za pojavu stila secesije u junim provincijama Monarhije. U
projektu je primetna naglaena svest o kvalitetu detalja kojima se komponuje graditeljska celina.
Vei deo ukrasnog repertoara ine kalupske komponente koje se u raznim varijantama pojavljuju i
na veini Tikmajerovih objekata. Uiteljski konvikt, kao i zgrada Streljakog udruenja, delo su
praktinog graditelja koji odgovara zahtevima poruioca, i promovie novi stil kroz mnogobrojne

ukrasne detalje i zanatski kvalitetno graene objek

Vladimir Nikoli
Vladimir Nikoli (Senta, 13. VI 1857 Sremski Karlovci, 5. III 1922) jedan je od najveih srpskih
arhitekata XIX i poetka XX veka koji je roen i delovao na podruju Vojvodine. Roen je u Senti,
a gimnaziju je pohaao u Panevu i Mariboru. Studije arhitekture zavrio je na Politehnumu u Beu
gde ostaje do 1884. godine. Na poziv Ministarstva graevine Kraljevine Srbije prelazi u Beograd. U
desetogodinjem boravku u srpskoj prestonici kao arhitekta Ministarstva graevine projektovao i
izveo vie kolskih zgrada i gimnaziju u Leskovcu, koja je sruena za vreme II svetskog rata.
Na poziv patrijarha Georgija Brankovia dolazi u Sremske Karlovce u kojima e boraviti do kraja
ivota. U Sremskim Karlovcima je projektovao i podigao neke od najvelianstvenijih graevina:
Patrijarijski dvor (1892-1894), neorenesansnu kuu porodice iri (1894), zgradu Bogoslovskog
seminara (1900-1902), zgradu Narodnog fonda Bogosloviju (1900-1902), Stefaneum (1903),
porodinu kapelu Nikoli sv. Katarine na eratskom groblju (1905) i zgradu osnovne kole (1913).
Tokom 1909-1910. Nikoli je izveo prepravku fasade Saborne crkve ime je, kako je tad
komentarisano, uklonjen nesklad izmeu renesansne zgrade Patrijarijskog dvora i barokne crkve.
U Novom Sadu Nikoli je takoe projektovao i izveo vie monumentalnih graevina. Pozorite
Dunerskog bio je prvi Nikoliev izveden projekat. Graeno je izmeu 1892. i 1895, u
neorenesansnom stilu. Pozorite je izgorelo u poaru 23. januara 1928. Tokom 1897. za porodicu
Jovanovi vri rekonstrukciju i dogradnju kue na uglu ulica Paieve i Grkokolske. Srpsku
veliku gimnaziju, danas Zmaj Jovinu, Nikoli je posle niza problema, projektovao 1899.
Vladianski dvor (1901) sledei je Nikoliev uspean projekat, ovog puta ostvaren kao eklektika
kompilacija stilova, to je jedinstveno u njegovoj karijeri. Ostale Nikolieve zgrade, novosadske i
karlovake, stilski su jasnije definisane primenom skoro iskljuivo neorenesansnog ukrasnog
programa.

Patrijarijski dvor, 1892-1894.

Period na prelazu vekova u istoriji Sremskih Karlovaca vezan je za linost Georgija Brankovia,
srpskog patrijarha (1890-1907) kada ovaj stari gradi postaje duhovno sredite Srba u Monarhiji.
Vladimir Nikoli je kao dvorski arhitekta za preduzimljivog patrijarha projektovao i izgradio niz
znaajnih objekata po kojima su Sremski Karlovci dobili konanu vizuru patrijarijskog sredita.
Prvi od znamenitih objekata bio je Patrijarijski dvor. U vreme izgradnje bila je to
najreprezentativnija palata na ovom podruju. Zgradu dvora Nikoli je zamislio kao masivni ulini
trakt sa tri dvorina krila. Glavnom fasadom dominira centralni rizalit sa kupolom kao i dosledno
sproveden ritam otvora i mnogobrojnog ukrasa koji se nastavljaju na dvorinu fasadu.
Unutranjost je primerena reprezentativnom izgledu dvora i veoma je bogato tretirana. U njoj

dominira Sveana sala kao i niz salona za primanje i prostorija neophodnih za ivot dvora. Nikoli
je od unutranjih komunikacija stvorio sveana predvorja sa stepenitima i slobodnim stubovima.
Palata je izmeu ostalog bila i riznica srpske kulture. Tu je bila smetena jedna od najstarijih
biblioteka, osnovana 1706. sa velikim brojem knjiga, svezaka i originalnih rukopisa. Ikonostas i
zidne kompozicije u dvorskoj kapeli naslikao je poznati srpski slikar realista Uro Predi 1896. U
palati se nalaze lepi primeri primenjene umetnosti, duborezni mobilijar i nametaj, kaljeve pei,
umetnike slike i ikone. U dvorskoj trpezariji smetena je znamenita slika Paje Jovanovia Seoba
Srba.

Bogoslovski seminar, 1900-1901.

Bogoslovski seminar prva je od tri Nikolieve zgrade koje su bile predviene na slobodnom
parkovskom prostoru uz oblinji potok. Program koji je arhitekta ovoga puta odabrao bio je u
direktnoj vezi sa njegovim kolovanjem kod poznatog bekog profesora, Danca Teofila Hanzena,
koji je u evropsku arhitekturu uveo neke postulate stare vizantijske arhitekture. Polihromija
materijala na Seminaru naglaena je plitkim rizalitima i atikama dok je skromni ukras oko otvora
jednina plastina dekoracija na zgradi. Raspored u enterijeru planiran je prema funkcionalnim
potrebama ove crkveno prosvetno internatske ustanove. U domaoj istoriografiji ovaj Nikoliev
objekat oznaen je kao pseudovizantijski ili kao eklektiki pokuaj da se stvara u novom
nacionalnom stilu.

Zgrada narodno-crkvenih fondova, 1902.

Zgrada narodno-crkvenih fondova, 1902.
ureenje enterijera do 1904.
Posle Patrijarijskog dvora zgrada Fondova je najreprezentativniji objekat to ga je Nikoli
projektovao za SPC u Sremskim Karlovcima. Zgrada ima skoro kvadratnu osnovu (oko 4540 m.)
sa atrijumskim dvoritem podeljenim Saborskom dvoranom smetenom u centralnom delu. Iznad
uglova konstruisane su manje kupole a objektom dominira velika kupola iznad ulaznog rizalita.
Bogata dekoracija, posebno glavne fasade, deo je dobro osmiljenog ukrasnog programa koji
kulminira slobodnim, alegorijskim skulpturama na krovu i sfingama na ulaznom stepenitu.
Eklektika kombinacija renesansnih i baroknih elemenata bila je plod Nikolievih bekih studija
kao i zahteva i ukusa samih poruioca. Enterijer je skromno i tedljivo ukraen osim Saborne
dvorane kojoj je poklonjena posebna panja u oblikovanju i primeni duborezne plastike.
U isto vreme, izmeu 1901-1903. godine u Beogradu arhitekti Nikola Nestorovi (1868-1957) i
Andra Stevanovi (1859-1927) projektuju veoma slinu graevinu Uprave fondova u kojoj je danas
smeten Narodni muzej, to govori o svojevrsnoj stilskoj kompaktnosti srpske arhitekture sa
poetka XX veka.

Stefaneum, 1903.
U odnosu na reprezentativne palate koje je Nikoli podigao po porudbini patrijarha Georgija
Brankovia Patrijarijski dvor i zgradu Fondova izgled i koncept zgrade Seminara (internata)
pitomaca Bogoslovske kole znatno je jednostavniji i skromniji. Osnovna shema rasporeda prostora
prilagoena je ivotu i radu korisnika dok je fasada tretirana u jednostavnom eklektikom maniru
bez suvinog ukrasa. Izgradnjom Seminara i ostalih graevina, Nikoli je za samo nekoliko godina
osmislio itav kompleks objekata za potrebe SPC ijim su podizanjem Sremski Karlovci pretvoreni
u pravo duhovno sredite Srba u Austro Ugarskoj monarhiji.

Vladianski dvor, 1901.

U Novom Sadu je Nikoli u godinama svog zrelog stvaralatva projektovao i palatu bakog vladike
Vladianski dvor. Dvor je izgraen na najstarijem gradskom raskru i zajedno sa sabornom
crkvom Sv. Georgija i Gimnazijom u neposrednoj blizini, u centru grada, predstavljao je duhovno
sredite novosadskih Srba. Stilski zgrada Dvora je eklektika kompilacija romantizma, secesije i
ideja Teofila Hanzena. Vladianski dvor je sa tri strane otvoren prema oblinjim ulicama to je
Nikoli znalaki iskoristio za dodatni, dekorativni tretman itavog objekta obloenog crvenom
opekom sa obiljem detalja fasadnog ukrasa. unutranja organizacija Dvora izvedena je
postavljanjem soba i salona ka ulici i komunikacionih hodnika uz manje zatvoreno dvorite.
Oprema enterijera izvedena je od kvalitetnih materijala i vrhunske je zanatske obrade. Stepenite sa
tekom ogradom od kovanog gvoa nalazi se u sreditu objekta. Gotovo sve prostorije ukraene su
bogatom tuko dekoracijom. Zidove velike dvorske trpezarije oslikao je slikar Vladimir Predojevi
scenama iz Novog zaveta dok su ikone na ikonostasu dvorske kapele rad ruskog slikara Andreja
Avcneva. Vladianski dvor opremljen je biranim komadima stilskog nametaja. U salonima su stare
kaljeve pei, umetnike slike, ikone kao i mnogobrojni predmeti primenjene umetnosti.

Pozorite Dunerskog, 1892, izgorelo 1928.

Gradnja pozorita trajala je izmeu 1892-95, kada je 4. februara odrana i prva predstava u novoj
zgradi. Pozorite je zamiljeno u saetom eklektikom maniru uz prisustvo obilja fasadnog ukrasa.
Zgrada je zauzimala stenjen poloaj unutar dvorita hotela Kraljica Jelisavete (danas Hotel
Vojvodina). Pozorite je moglo da primi oko 600 posetilaca. Zgrada pozorita se logino uklapa u
veliki Nikoliev opus. Ipak, pozorite nije dobilo visoku ocenu u ondanjoj literaturi jer nije
najsrenijih proporcija, sem glavne fasade koja ini izvestan utisak. Zgrada pripada onom delu
Nikolievog stvaralatva u kome projektuje i gradi u stilu srednjeevropske, tzv. kasarnske renesanse
s kraja prolog veka. Zgrada je izgorela u poaru 23. januara 1928. godine.

Srpska pravoslavna velika gimnazija, 18991900.

Zgrada Velike srpske Gimnazije podignuta je na mestu prethodne Gimnazije (1781) u porti Saborne
crkve. Dobrotvor nove zgrade i najzasluniji za njenu izgradnju bio je bogati veleposednik i
poslanik ugarskog parlamenta baron Milo Baji iz Zemuna. Gimnazija je izvedena u
neorenesansnom duhu, sa dva velika kolska dvorita i dve ravnopravno tretirane fasade. Raspored
arhitektonskih i dekorativnih elemenata je klasino organizovan, oko otvora, na rizalitima i
potkrovnom vencu. Nad sredinjim delom iznad ulaza je atika sa figurom boginje Atine, rad
novosadskog vajara i gipsara Julija Anike. U standardnoj organizaciji enterijera tipinoj za kolske
zgrade toga doba izdvaja se sveana sala sa bogato ukraenim tavanicama i zidnim povrinama.

Peklo Bela
Peklo Bela (Budimpeta, 1867 Sombor, 1960), roen je u Budimpeti u graditeljskoj porodici gde
je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Studirao je arhitekturu u Budimpeti i Minhenu a u Novi
Sad je stigao poetkom veka. Otac Jano (Jakob) bio je graevinski majstor i kuevlasnik koji je
izveo vei broj graanskih kua. U sauvanoj arhivskoj grai sreemo ga u periodu od 1885 do
1914. Peklo Bela je najznaajnija dela podigao u vremenu uoi I svetskog rata. Kuu tajnic, u
Sarajevskoj ulici, podigao je 1910. zajedno sa partnerom, zidarskim majstorom, Vilmoem

Linariem u tada vaeem stilu maarske secesije. Kao izraziti predstavnik stila secesije, Peklo je
uestvovao u projektovanju i gradnji zgrade Gvozdeni ovek i Gimnazije u Futokoj ulici koja je
njegovo ivotno delo, a ujedno i poslednja graevina u gradu koja je podignuta u duhu secesije.
Posle rata Peklo Bela je nastavio sa graditeljskom aktivnou gradei obino manje porodine kue,
industrijske objekte i mlinove.

Gimnazija, Futoka ulica, 1913

Zgrada Gimnazije u Futokoj ulici poslednje je veliko delo Bele Pekloa, zavreno pred sam poetak
I svetskog rata. Ta grada je ujedno i poslednja izgraena u stilu secesije u Novom Sadu. Masivan
blok dvospratne Gimnazije razuen je fasadnim erkerima, iznad sredinjeg dela konstruisana je
piramidalna kupola. Oblici otvora i obimni plitki ukras smeten oko njih u direktnoj su vezi sa
lokalnom varijantom maarske secesije.
U bogato dekorisanoj unutranjosti, posebno stepenita i sveana sala, primenjen je ukrasni
repertoar tuko dekoracije, kovanog gvoa i slikanih tavanica.

Gvozdeni ovek, Trg Slobode, 1908.

U saradnji sa budimpetanskim arhitektom Karoljem Kovaem, Bela Peklo je tokom 1908/09 radio
na projektu velike stambeno poslovne palate Gvozdeni ovek koja nosi sve odlike stila secesije:
razuena osnova, velike stambene jedinice povezane prostranim komunikacijama kao i itava
lepeza fasadnog ukrasa koja prekriva ulina proelja.
Na uglu je konstruisana manja kupola ispod koje je u nii smeten stari ratniki oklop po kome je
zgrada dobila ime. Vremenom palata Gvozdeni ovek postala je jedan od graditeljskih simbola
Novog Sada sa poetka XX veka.

Privatne vile, 1909-10

PORODINE KUE, DUNAVSKA ULICA, 1909; SARAJEVSKA ULICA,1910.
Pored veeg broja porodinih kua to ih je Peklo podigao tokom prve decenije XX veka istiu se
dve kao amblemski primeri njegovog graditeljskog umea. Spratna porodina kua Grujia u
Dunavskoj ulici nastavlja tradiciju graanske arhitekture uz primenu fasadnog ukrasa secesijskog
porekla.
Vila tajnic u Sarajevskoj ulici, koju je Peklo podigao zajedno sa svojim partnerom Vilmoem
Linariem predstavlja jedan od najlepih primera domae varijante stila secesije. Od harmonino
povezanih arhitektonskih elemenata primetan je novi i slobodniji koncept volumena kao i upotreba
keramike u fasadnom ukrasu. Zanatski radovi su kvalitetno izvoeni u svim segmentima gradnje.

Baumhorn Lipot
Baumhorn Lipot (Kisber, 1860 Budimpeta, 1932), najprisutniji je petanski arhitekata u
Vojvodini, posebno u Novom Sadu. Lipot je diplomirao na Visokoj tehnikoj koli u Beu kod
profesora Fortala Keninga. Due vreme po okonanju studija, provee u birou proslavljenog
Odina Lehnera. Od 1894. radi samostalno vodei svoj privatni arhitektonski biro. Tokom itave
graditeljske karijere uestvovao je i esto pobeivao na vie javnih arhitektonskih konkursa. Izveo
je vei broj objekata za kolektivno stanovanje i javnih zgrada, kola, banaka i ostalih javnih
ustanova. Manje stambene palate Lipot e projektovati po provincijama Monarhije koje je obilazio i

dobro poznavao. Ipak e ostati upamen prvenstveno kao projektant sinagoga; podigao je preko
dvadeset sinagoga irom srednje Evrope. Jedna od prvih bila je sinagoga u Zrenjaninu. Sveano je
osveena u avgustu 1896, a poruena u leto 1941. za vreme okupacije. Bila je to bazilikalna
graevina skladnih proporcija sa velikom kupolom. U poetku su Lipotove sinagoge graene u tzv.
mavarskom stilu, sa dosta kitnjastog arhitektonskog ukrasa. Hramovi koje e kasnije graditi, u
vremenu od 1902 do 1908, u Rijeci, Segedinu, Budimpeti i Novom Sadu, neto su smirenijeg
volumena i bez suvinog arhitektonskog ukrasa. U Novom Sadu Lipota sreemo od 1904. kada je
projektovao i podigao zgradu tedionice na centralnom gradskom trgu. Koristei zateenu zgradu,
tanije njene temelje, Lipot uz tehnike novine u gradu promovie i nove secesijske ideje o izgledu
objekta i novi program dekoracije. Plitki plastini ukras nije smeten samo oko otvora ve je
skladno rasporeen po itavoj fasadi. Armirana meuspratna konstrukcija jedna je od prvih te vrste
u gradu. Najvelelepnije Lipotovo delo u Novom Sadu je kompleks sinagoge koji ine zgrada hrama,
kola i Jevrejska optina. Sinagoga i dve susedne zgrade projektovane su 1906, a izgraene 1909.
godine. Novosadska sinagoga (Akenaskog obreda Neolokog rituala) jedna je od najveih u ovom
delu Evrope. Graena kao trobrodna bazilika, sinagoga ima kupolu raspona 13 m, koja se uzdie na
visini od 40 m. Otvori u viim zonama hrama ukraeni su sa oko 300 m2 dekorativnih vitraa.
Tokom 1908. Lipot u Novom Sadu gradi dve velike stambene zgrade Menratovu palatu i palatu
advokata Tomina. Obe graevine izvedene su u secesijskom maniru gradskih palata srednje Evrope.
Arhitekta Baumhorn Lipot je najpoznatiji predstavnik stila maarske secesije koji je gradio u
Novom Sadu.

Banka, 1904.
Trg slobode.
U Novom Sadu Lipota sreemo jo 1904. godine kada je projektovao i podigao velelepnu zgradu
tedionice (nekada Filozofski fakultet, danas Vojvoanska banka). Koristei zateenu zgradu,
tanije njene temelje, Lipot uz tehnike novine u gradu promovie i nove secesijske ideje o izgledu
objekta, te novi program dekoracije. Od tehnikih novina moe se pomenuti nova meuspratna
konstrukcija od armiranog betona po posebnom patentu firme Matran, Peferer i Gusman iz
Budimpete. Sistem se sastojao iz elinih traverzi preko kojih je postavljena mrea od ice i sve to
zaliveno betonom.
U spoljnoj obradi takoe ima velikih novina. Plitki plastini ukras vie nije smeten samo oko
otvora ve je skladno rasporeen po itavoj fasadi. Posebno je atraktivno reenje krovita i
originalnog ukrasa od koga su danas, naalost, ostali samo manje slikoviti detalji.

Menratova palata, 1908.

Tokom 1908. godine, za trgovca Jozefa Menrata, Lipot izvodi veliku stambeno poslovnu palatu u
gradu poznatu kao Menratova palata. Palata je zamiljena u zatvorenom tipu sa unutranjim
dvoritem, veim brojem manjih i veih stambenih jedinica, lokalima, radnjama i velikim
magacinskim prostorom u dvorinom delu. I ovde Lipot dekoracijom od plitkog, malterskog ukrasa
tretira itavu povrinu fasade. Obogaenoj formi ulinog trakta doprinosi upotreba niza
graevinskih elemenata, balkona, erkera, kao i floralni ukras koji objektu daje ivi izgled gradske
palate srednje Evrope.

Palata advokata Tomina, 1909.

Trg Marija Trandafil
Ulina fasada, posebno vie zone, dekorisane su detaljno upotrebom dekorativne opeke i belog

malterskog ukrasa. Zgrada se elegantno zavrava sa tri izvijena zabata koja zavravaju vertikalnu
podelu fasade. Sokl objekta, portali i balkoni izvedeni su od crvenkastog vetakog kamena to je,
verovatno, jedna od prvih upotreba ovog materijala na naim prostorima.
Stambene jedinice u ulinom traktu veoma su prostrane, a originalni delovi pokustva i drvenarije
izvedeni su zanatski solidno i kvalitetno.

Sinagoga, 1906.
Graditeljsku celinu Sinagoge u Novom Sadu, koju ine zgrada hrama, kole i jevrejske optine,
Lipot projektuje 1906. godine kada i otpoinje gradnja. Kompleks je zavren i sveano otvoren
1909. Novosadska sinagoga (Akenadskog obreda a Neolokog rituala) jedna je od najveih na
podruju srednje Evrope. Graen kao trobrodna bazilika, hram ima kupolu raspona 13 metara koja
se uzdie na visini od 40 metara. Prizemlje je predvieno za muke vernike, dok su ene verske
obrede pratile sa galerije. Sva tri objekta graena su od fugovane ukaste opeke i ukraena
aplikacijama floralnih motiva izvedenih od bojene majolike. Otvori u viim zonama hrama ukraeni
su sa oko 300 kvadratnih metara dekorativnih vitraa na kojima se izmeu ostalog pominju i
donatori.
Sinagoga se zadnjih godina usled pogodnih akustikih svojstava uspeno koristi za koncertne
delatnosti.

Grigorije Nikolajevi reter i Konstantin Paris

Posle Oktobarske revolucije i dolaska komunista na vlast, veliki broj Rusa se po odobrenju kralja
Aleksandra doselio u Kraljevinu SHS, uglavnom u Srbiju. U istoriografiji i drutvenom ivotu
sugraani su ih poetski nazivali beli Rusi ili srpski Rusi. Jedan deo doseljenih Rusa inenjera,
arhitekata i tehniara veoma brzo se ukljuio u aktivnosti mlade drave na svim poljima
graditeljstva nastavljajui svoje karijere zapoete u carskoj Rusiji. Nikola Krasnov, Grigorije
Samojlov, Viktor Lukomski, Andrej Klepinin, Viktor Androsov, samo su neki od najpoznatijih
ruskih arhitekata koji su projektovali i gradili sakralna, profana i inenjerska dela irom Srbije i
Jugoslavije tokom meuratnog perioda. U srpskoj arhitekturi ostavili su traga primerima zrelog
akademizma ije su glavne odlike monumentalnost izraza kao i primena fasadnog ukrasa klasinog
oblika i rasporeda.
O dvojici ruskih arhitekata koji su u gradu bili aktivni tokom tree decenije skoro da nemamo
podataka. Kao to su se poetkom 20-ih pojavili, tako su krajem te decenije iezli iz gradskog
ivota i sauvane arhivske grae. Studije arhitekture su zavrili negde u Rusiji, a u Novom Sadu se
pojavljuju poetkom III decenije kao ovlaeni graditelji. Gradili su pojedinano i zajedno, kao
partneri. reter je 1923. podigao zgradu Dispanzera na bulevaru kao prvi znaajniji posleratni
objekat u gradu, zavren 1925. Masivna dvospratnica sa klasinim arhitektonskim ukrasom bila je
prva javna graevina podignuta na novom gradskom naselju prema Dunavu.
reter i Paris su zajedno projektovali i gradili zgradu Oficirskog doma na obali Dunava (19231926) koja je ujedno i najreprezentativnija graevina posleratnog neoklasicistikog stila popularnog
tih godina kako u provincijama tako i u centrima Evrope. Tokom 1922. Paris je podigao jednu od
prvih stambenih viespratnica u ulici L. Telekog. Bio je pionirski pokuaj obnavljanja ideje

kolektivnog stanovanja koja je usred ratnih nedaa potpuno zamrla. Fasada je jednostavno ukraena,
a stambene jedinice racionalnije osmiljene. Dve godine kasnije Paris i reter zajedno grade dve
identine vile u Sarajevskoj ulici koje svojom elegancijom i naglaenom kompilacijom klasinog
ukrasa predstavljaju lepe primere domae arhitekture tree decenije XX veka. Obrazovani na
klasini nain, ovi graditelji su u gradsku arhitekturu uneli sveinu neoklasicizma tree decenije XX
veka.

Zdravstvena ustanova, 1923

Bolnice i ostale zdravstvene ustanove na ovim podrujima uglavnom su podizane po uzoru na
kasarne tokom druge polovine XIX i poetkom XX veka kada je organizovan dananji kompleks
bolnica na Futokom putu. Za razliku od slinih objekata iz prethodnog vremena ova zdravstvena
ustanova u neposrednoj blizini Varadinskog mosta koncipirana je pragmatino: komunikacioni
hodnici postavljeni su du graevine i iz njih se stie u manje ordinacije. Spoljanjost nosi odlike
akademizma jo uvek popularnog na rubnim podrujima Evrope. Ova zdravstvena ustanova prva je
te vrste podignuta u Novom Sadu po zavretku I svetskog rata.

Oficirski dom, 1926.

Akademski koncipirana graevina Oficirskog doma podignuta je u neposrednoj blizini Dunava.
Objektom dominira masivni ulazni trem sa otvorenom terasom koju pridravaju zdepasti kanelirani
stubovi. Polihromija je naglaena u belo obojenim pilastrima koji razlau fasadne povrine dok je
ostali dekorativni ukras akademskog karaktera umereno korien. Otvori su neto uveani
obezbeujui enterijeru dovoljnu koliinu prirodne svetlosti dok fasadna kompozicija kulminira
klasino zamiljenim zabatom sa grbom vojske u sredini. Po spoljanjem izgledu Oficirski dom
podsea na privatne dvorce na Crnomorskoj obali gde su ruski arhitekti bili esto angaovani.
Unutranji prostor prilagoen je potrebama oficirskog kora sa vie reprezentativnih sala i
kancelarija. Glavna sveana sala koriena za prijeme i balove ukraena je kasetiranom tavanicom i
slobodnostojeim stubovima.

Privatne vile
VILE
Pored nekoliko velikih javnih objekata u gradu Dom zdravlja, Oficirski dom ovaj projektantski
par gradio je i stambene kue. Dve identine vile, projektovane za dva brata trgovca, izvedene su
pod jakim uticajem eklektike ije elemente paljivo odabrane i preiene sreemo u mnogobrojnim
kompozicionim i ukrasnim detaljima. Vile se razlikuju samo po dvorinim ogradama i ulaznim
partijama.

Filip mit
Filip mit (Novi Sad, 1894- Nemaka, 1989) roen je novosadskoj graditeljskoj porodici. Otac
Jakob, zidarski majstor i graevinski preduzima bio je aktivan u periodu od 1916 do 1925. kada ga
nalazimo u arhivu Magistrata. Filip mit je studije arhitekture zapoeo u Budimpeti da bi posle I
svetskog rata kolovanje okonao u Berlinu. U Novi Sad mit se vraa 1921, a kao ovlaeni
graditelj u gradskom registru zaveden je 1923. godine. Na poetku karijere gradio je manje

porodine kue u novim novosadskim naseljima i kao izvoa radova uglavnom gradio za
projektante L. Dunerskog i . Tabakovia. Sa arh. L. Dunerskim saraivao i na projektima vie
objekata, posebno je to uoljivo na zgradi Produktivne berze (danas Galerija Matice srpske) koje
dosta podseaju na neke mitove objekte. Tokom etvrte decenije mit je projektovao vei broj
stambenih viespratnica i privatnih vila od kojih se istie vila Ajkman podignuta za novosadskog
industrijalca 1933. godine. mit je gradio industrijske objekte u Novom Vrbasu (fabrika eera,
1930) i Beoinu gde je u periodu od 1931. do 1933. za fabriku cementa podigao vie objekata,
upravnu zgradu, mlin i skladite za klinkere. Od javnih objekata mit je podigao zgradu Habaga
koja je bila sredite predratne nemake zajednice u Novom Sadu. Zgrada je znatno nastradala u
bombardovanju grada na kraju II svetskog rata. mit je kao svestrani graditelj projektovao i za
vojsku (zgrada vazduhoplovnog puka u Kraljevu, danas Arhiv). Za potrebe maarske reformatorske
crkve (kalvinista) tokom 1930. podigao je hram na Telepu u stilu savremene nemake sakralne
arhitekture. Rana graditeljska dela arh. Filipa mita odlikuju se osobenom upotrebom ukrasnog
repertoara bliskog eklekticizmu. Posle 1930. mit uglavnom gradi u modernom, internacionalnom
stilu. Nakon rata, zajedno sa itavom nemakom zajednicom, napustio je rodni grad. O njegovom
posleratnom ivotu i radu nema podataka.

Habag, 1930
Zgrada nemakog kulturnog drutva Habag
1930. sruena 1944.
Zgrada Habaga ini prekretnicu u mitovoj projektantskoj karijeri kao odraz konanog prelaska sa
kasno eklektikog na moderan stil 1930-ih. Bio je to viespratni objekat otvorenog prizemlja
poslovne namene sa ravnom krovnom konstrukcijom i dosledno sprovedenim konceptom
geometrijske podele fasade. Arh. mit u ovom projektu potpuno odbacuje tradicionalni plastini
ukras uvodei detalja modernog arhitektonskog senzibiliteta. U zgradi je pored mnogobrojnih
prostora kancelarijske namene bilo i sveanijih delova, stepenita, ulazni holovi kao i velika sala sa
pozornicom, poznatija kao bioskop Uranija. Zgrada Habaga teko je nastradala tokom
saveznikog bombardovanja Novog Sada septembra 1944. godine. Kasnije je na istom mestu
podignuta dananja Uprava eleznice koja je, mada izmenjenog izgleda, ponovila ugaonu vertikalu
prema Trgu Galerija

Vila Ajken, 1933.

Vila Ajken, 1933. Arhitektura vile bogatog industrijalca podsea na graevine javnih namena sa
kraja XIX veka a tipina je i za itav mitov graditeljski opus. Dominira prostrano ulazno proelje
u klasinoj tradiciji, strogo simetrino komponovano. U parkovskom okruenju vila ini neobinu
verziju eklektikih citata izraenih u mnogobrojnim detaljima fasade i razuenoj organizaciji
enterijera.

Industrijski objekti, 1930-33.

Arhitekta mit je tokom svoje plodne karijere projektovao i gradio vie fabrikih postrojenja u
Vojvodini od kojih se istiu fabrika eera u Novom Vrbasu (1930.) i posebno nekoliko objekata za
fabriku cementa u Beoinu (1931-33.).
U Beoinu se cement proizvodi fabriki od 1869. Beoinski cement postao je poznat u
jugoistonom delu Evrope odlinim osobinama 1879. kada je posle velike poplave Tise u Segedinu
obnova itavog grada izvrena cementom iz Beoina. U periodu izmeu 1890-1914. najvei deo
graevinskih radova na Balkanskom poluostrvu bio je izveden, u celosti ili delimino, od
beoinskog cementa (pruge, mostovi, javne i privatne graevine u Bugarskoj, Turskoj, Rumuniji i
Srbiji). Postrojenja u Beoinu neprekidno su proirivana i modernizovana.
Poetkom tridesetih po mitovim projektima podignuta su moderna postrojenja za proizvodnju
cementa a tom prilikom je fabrika i elektrifikovana. Pored industrijskih objekata u Beoinu su

podignute i kolska zgrada, fabrika bolnica kao i radnika kolonija sa 650 stanova. Uz fabriku
organizovana je i mala katolika kapela, kasina, itaonica, manji bioskop i sportski klub.

David Popovi
David Daka Popovi (Novi Sad, 28. XII 1886 Novi Sad, 17. II 1967) roen je u Novom Sadu gde
je stekao osnovno obrazovanje. Gimnaziju je pohaao u Segedinu, a kao stipendista Zadubine
Marije Milankovi studirao na Kraljevskoj (Josifovoj) Politehnici u Budimpeti u periodu od 1908.
do 1913. Po okonanju studija zapoeo je inenjersku praksu u Budimpeti. Posle I svetskog rata, u
kome je bio mobilisan kao oficir tehnike jedinice radei na popravkama mostova i obnovi
komunikacija, Popovi se vraa u Novi Sad i zapoljava u Graevinskoj direkciji. Ubrzo potom
prelazi u Suboticu gde e naredne godine raditi na obnovi eleznikog saobraaja u Vojvodini. U
Novi Sad se vraa 1920. da bi osnovao privatno graevinsko preduzee. U poetku Popovi gradi
vei broj stambenih kua u novim predgraima. Jedan od prvih veih objekata koje projektuje je
zgrada trgovca Koste Jovanovia na Trifkovievom trgu iz perioda 1922-1924, podignuta u
poznosecesijskom maniru. Tokom 1926. Popovi projektuje velelepnu petokupolnu crkvu
Vaznesenja Hristovog u Adi. Jedna je od retkih kupolnih crkava u naseljenim mestima Vojvodine, a
podignuta je po ugledu na crkvu mauzolej porodice Karaorevi na Oplencu (arh. Kosta
Jovanovi, 1910-1912). Za SPC Popovi je izgradio i manju grobnu crkvu, posveenu sv. ocu
Nikolaju u Moorinu (1937-1939).
Poetkom etvrte decenije Popovi stvara svoja najznaajnija graditeljska dela: zgradu Komande I
armijske oblasti u blizini Dunavskog parka i veliku stambeno-poslovnu zgradu (Vatikan) u
Katolikoj porti. Oba objekta su donekle osloboena naslea secesije, ali bogat ukrasni repertoar
sada je potpuno u duhu eklekticizma i akademskog koncepta gradnje. U graevinama koje podie
na kraju svoje projektantske karijere, tokom etvrte decenije, Popovi prihvata osnovna naela
moderne arhitekture, bezornamentalnu estetiku, ravne krovove i racionalniju organizaciju
unutranjeg prostora. U modernom stilu podii e nekoliko viespratnica rentijerske namene. Ve
pred kraj projektantske karijere Popovi je uestvovao u projektovanju i izvoenju zgrade Doma
udruenja trgovaca (danas zgrada Radio Novog Sada) i Trgovake i zanatske komore u ulici
Modene. U Popovieve graditeljske poduhvate spadaju i aktivnosti oko donoenja prvog
urbanistikog plana Novog Sada, gradnje nasipa uz Dunav, nasipanja Malog Limana, te otvaranja
bulevara i poslovi oko postavljanja i montiranja elinog mosta. Daka Popovi se povlai iz
graevinarstva poetkom etvrte decenije kada poslove i voenje biroa predaje roaku i prijatelju
Danilu Kaanskom, koji e preduzee uspeno voditi do 1941. Popovieve graevine predstavljaju
primer prelaznog stila koji je najavio pojavu moderne arhitekture. Posle njega novosadski arhitekti i
graditelji vie nee graditi u akademskom i eklektikom maniru.
Posle povlaenja iz biroa Popovi je napravio uspenu politiku karijeru koja je bila krunisana
izborom za prvog bana Dunavske banovine (1929), a potom i funkcijom senatora (1933-1939). U
meuvremenu Popovi osniva dnevni list Dan izlazi u Novom Sadu od 1935 do 1941, kao tada
jedine srpske dnevne novine u Vojvodini. Iz izdavakog saveta Popovi istupa 1938. nastavljajui
povremeno da pie, uglavnom za praznine brojeve. Tokom rata i u posleratnom periodu Popovi se
aktivno bavi prouavanjem dogaaja i pojava iz kulturne i politike prolosti srpskog naroda u
Vojvodini. Objavio je veliki broj knjiga, lanaka, studija, novinskih natpisa, recenzija, polemika i
komentara. Kao inenjer i arhitekta, politiki i drutveni radnik, prouavalac i pisac, Daka Popovi
je obeleio kulturnu istoriju i vreme u kome je iveo.

Stambeno-poslovna zgrada trgovca Jovanovia, 1922/23

Jedan od prvih veih objekata koji je Daka Popovi podigao bila je stambeno-poslovna zgrada
(Apoteka) na Trifkovievom trgu, prvobitno graena za trgovca Kostu Jovanovia, 1922.
Ovaj objekat i danas svojim nenametljivim poznosecesijskim izgledom predstavlja najskladnije

arhitektonsko delo na trgu. Na masivnoj trospratnici nema previe ukrasa. Glavni efekat pruaju dva
bona kalkana i ugaona kupola konstruisana i izvedena po eklektikim naelima.

Komanda I armijske oblasti, 1928-1930.

Zgradu Vojne komande Popovi projektuje u duhu meuratnog eklekticizma sa primesama
akademizma u odabiru ukrasnih detalja. Savremen je pak na ovom objektu pokuaj graditelja da
fasadne povrine razloi i detaljno ukrasi a potom ih povee u zajedniku celinu. Opti utisak
gizdavosti odgovara shvatanjima poruioca i investitora. Ipak, ubrzo e se i vojska u gradnji novih
objekata prikloniti modernoj arhitekturi vie zbog njene pragmatinosti nego iz stilskih ili
ideolokih razloga. Slikovit je primer zgrada ratnog vazduhoplovstva u Zemunu (1935) arh. Dragie
Braovana podignuta u duhu zrelog ili visokog modernizma

Stambeno poslovna palata Vatikan, 1929-1930.

U staroj Katolikoj porti, na mestu prizemnih kua, po Popovievom projektu izgraena je
stambeno poslovna zgrada nazvana Vatikan kao jedna od prvih blokovskih celina u gradu. Dobru
urbanistiku postavku Popovi je iskoristio da popuni jugoistonu ivicu trga. Zgrada je izvedena u
duhu neosecesije dok je ukrasni program raznovrsnog eklektikog porekla. Uzburkani ritam
fasadnih detalja balkoni, loe i erkeri daju objektu zgusnutu strukturu. Osnove stanova i
komunikacija raene su po uzoru na stambene palate iz vremena pre I svetskog rata. Stanovi su
prostrani, sa velikim sobama, balkonima i terasama.
Posebno su zanimljive fotografije objekta u fazi gradnje na kojima se vide mnogobrojni radnici i
strunjaci koji su uestvovali u gradnji ove palate kao i predstavnici investitora.

Dom udruenja trgovaca (trgovaki lojd), 1932-1933.

U poslednjim objektima koje Popovi projektuje i gradi ve je primetan uticaj moderne arhitekture.
Sa objekata je potpuno nestao bilo kakav ukras, fasade su ravnih ili oblih povrina, kao kod
Trgovakog Lojda. Dolo je i do odreenih promena u Popovievom konceptu stambenih jedinica
koje su vidljivo racionalnije zamiljene, posebno u komunikacionom sistemu koji je postao
prostraniji i sa vie dnevne svetlosti

Crkva u Adi, 1925-26.

Daka Popovi je kao intelektualac i strasni istraiva srpske prolosti bio dobro upoznat sa naom
umetnou, crkvenom arhitekturom i pravoslavljem uopte. Obilazei stare srpske crkve i manastire
u Srbiji, Vojvodini, a posebno u Maarskoj, Popovi se upoznaje sa bogatom riznicom domae
sakralne arhitekture. Za Srpsku pravoslavnu crkvu podigao je samo dve crkve, obe u srpskom
nacionalnom stilu.
Velelepna petokupolna crkva Vaznesenja Hristovog u Adi, koju Popovi projektuje i gradi u
kratkom vremenskom periodu od 1925-1926. godine svojom monumentalnou i preciznou izraza
istie se u srpskoj pravoslavnoj arhitekturi prve polovine XX veka. To je i retka kupolna crkva
podignuta u naseljenom mestu nasuprot uniformisanim probaroknim pravoslavnim hramovima
XVIII i XIX veka. Vaznesenska crkva u Adi ostae jedan od malobrojnih pokuaja obnove srpskog
nacionalnog stila na podruju Vojvodine.

Danilo Kaanski
Danilo Kaanski (Srbobran, 14. III 1895 Novi Sad, 27. I 1963) roen je u zemljoradnikoj
porodici u Srbobranu. kolovao se u rodnom mestu, Novom Vrbasu i Bratislavi, na srpskom,
nemakom i maarskom jeziku. Studije je otpoeo 1914. u Budimpeti, a posle rata, u kome je
nasilno mobilisan, nastavio u Pragu, na ekoj Visokoj tehnikoj koli gde je diplomirao 1925. Po
okonanju studija kratko vreme je proveo u Beogradu, u graevinskom preduzeu Temelj, odakle
potiu i prva praktina graditeljska iskustva (Osnovna kola u apcu, vila dr Dimitrijevia u
Beogradu i dr.).
U Novi Sad Kaanski dolazi tokom 1927. na poziv roaka i bliskog prijatelja inenjera Dake
Popovia gde zapoinje rad u ve razraenom graevinskom preduzeu. Posle 1930, kada se
Popovi povlai iz graevinarstva, Kaanski prvo kao suvlasnik, a potom i kao vlasnik preuzima
firmu koja e se od 1935. do poetka II svetskog rata uspeno baviti projektovanjem i podizanjem
objekata, stambene i javne namene, obnovama i rekonstrukcijama, te, posebno, industrijskom i tzv.
niskom arhitekturom. Iz obimnog graditeljskog opusa arh. Kaanskog treba izdvojiti: vie
stambenih zgrada rentijerske namene, vilu Gutman (1936) graenu u maniru bezornamentalne
moderne estetike, Dom Uiteljskog udruenja (1936), velike zaobljene zgrade podignute u
modernom stilu i fabriku kablova(1937) na kojoj dominira skladna ulazna kompozicija. Kaanski
je stvarao pod uticajem bezornamentalne moderne arhitekture koju je jo kao praki student zavoleo
i prihvatio.
Posle rata Kaanski radi u Direkciji kanala DTD kao iskusni graevinski inenjer gde je
projektovao i izvodio veliki broj projekata za vodne zadruge, hidrotehnike radove u vezi sa
kanalom, opskrbom vodom, ureenjem kupalita, utvrivanjem obala i sl.

Stambeno poslovna zgrada, 1931. Bulevar M. Pupina 17.

Kaanski je svoju sopstvenu zgradu zamislio u duhu eke bezornamentalne moderne sa uveanim
prozorskim otvorima, ravnom krovnom konstrukcijom i mecaninom koji itavom povrinom
spojenih otvora u horizontali prima obilje svetlosti. Zgrada je izvedena u kratkom vremenskom roku
i od biranih i kvalitetnijih materijala. U prizemlju su lokali, a povrina mecanina, neto nia od
ostalih etaa, bila je predviena za sedite i upravu Preduzea za inenjersko projektovanje i
gradnju ing. Danilo Kaanski, Novi Sad.
Druga etaa bila je namenjena za porodini dom u kojem je Kaanski stanovao do kraja ivota.
Stambene jedinice gornjih etaa bile su rentijerske namene. Posle II svetskog rata, itava zgrada i
stanovi u njoj doiveli su sudbinu socijalistike prakse koja je dovela do drastine promene
vlasnikih odnosa. Inae, blok u kojem se nalazio ovaj objekat je prvi koji je izgraen u modernom
stilu, a autori zgrada u njemu su najpoznatiji novosadski graditelji moderne: Dom novosadske
trgovake omladine, Crveni krst i Deije sklonite arh. ora Tabakovia, palata Fruka Gora i
dananja zgrada Radija in. Dake Popovia, palata Vardar arh. Nikole Handlera, a posle rata i
Studio M i dogradnja zgrade Radija arh. Pavla ilnika.

Dom jugoslovenskog uiteljskog udruenja, 1935-36. Ulica

vojvode Putnika 1.
Velika stambena zgrada Doma Jugoslovenskog uiteljskog udruenja sa naglaenim ulaznim
portalom predstavljala je na neki nain vezu produetka Dunavske ulice sa novozamiljenim delom
grada. Njena ugaona pozicija i danas dominira obodom Dunavskog parka. Prvobitna pozicija
objekta je bila na Trgu Neznanog junaka, prema obali Dunava, na mestu gde se danas nalazi zgrada
kanala D-T-D.
Dom e biti, pisala je ondanja tampa, iz prizemlja i tri sprata. U prizemlju e biti prostorije za

prenoite uenika i uitelja koji budu dolazili ili prolazili kroz Novi Sad. Na prvom spratu e biti
prostori sa pedagokom bibliotekom, kancelarijama za udruenje te prostorijama za pedagoki
muzej. Da bi se pedagoka biblioteka nadopunila, bie uz nju i pedagoki muzej u kojem e se moi
videti razvoj nae pedagoke nauke i rada u koli kod nas do sada kao i novi pravci u savremenoj
pedagogiji. Ova e ustanova imati i nacionalnu vanost za severni deo nae otadbine jer e se
videti da ovi nai krajevi u pedagokoj kulturi nisu bili nazadniji od svojih severnih suseda. Na
drugom i treem spratu bie est stanova koje e Sekcija izdavati a tim prihodima izdravati
ustanovu. Preduzima je in. Danilo Kaanski a nadzornik g. Duan Toi. Sve radnje oko izgradnje
doma stajae oko 1,200.000 dinara.
Iznad samog ulaza je na postamentu figura ora Natoevia, rad novosadskog vajara Karla
Baranjija (1894-1977) iz 1934. godine. I pored velelepnog spoljnjeg utiska, unutranja
komunikacija i raspored, te veza sa dvorinim prostorom nisu najsrenije reeni. Zgrada bez sumnje
ima veliki kulturni znaaj, a danas su u njoj smetene neke od kulturnih institucija i drutava. Dve
godine po izgradnji Doma, preko puta ulice je kao odgovor podignut slini ugaoni objekat. Ova
impozantna i studiozno projektovana stambeno-poslovna zgrada Doma penzionog fonda optinskih
inovnika delo je arh. Vlajka Jania. Objekat je podignut izmeu 1937. i 1938. godine.

Vila Gutman, 1936. Ulica Pavla Simia 9.

Ova krajnje svedena modernistika vila podignuta za predratnog industrijalca ing. Imre Gutmana
redak je primer objekta izvedenog u zatvorenoj formi na domaem tlu. Nain na koji vila izranja iz
zemljita pomalo je i organski, a poloaj ugaonog slobodnostojeeg objekta izuzetno je dobro
iskorien. Nie zone vile neodoljivo podseaju na dvorinu fasadu legendarne Milerove vile u
Pragu arh. Adolfa Losa iz 1928. koju je Kaanski mogao videti.
Osnova vile je u obliku irilinog slova P, a na kraim slobodnim krilima spojena je otvorenom
terasom. Kubus objekta je pravilan kvadar sa ravnim ali ne terasastim krovom. Sem manjeg erkera
na uglu koji se oslanja na kratki slobodnostojei stub, na fasadama nema drugih ispusta niti bilo
kakvog ukrasa. Ritam i veliina otvora su raznoliki i prate unutranje sadraje. Prozorski otvori su
povremeno udvojeni, sa manjim potkrovnim i podrumskim otvorima u osama potenciraju simetriju
tvrdih linija i raster otvora na fasadnim platnima. Bona fasada je zamiljena podeljeno, sa
velikom punom povrinom i obaveznim nosaem zastave u vrhu nasuprot udvojenim otvorima i
garaom na drugoj polovini fasade. Unutranji raspored se pored oiglednih novina u
komunikacionim reenjima donekle oslanja na tradicionalni raspored prostora u enterijeru
graanskih kua sa novom, centralnom organizacijom preko sredinje prostorije iz koje se stie u
ostale delove stana.
Ovaj posve neobian modernistiki objekat zasluuje da ue u anale domae meuratne arhitekture
individualnog stanovanja. Kaanski u projektantskoj karijeri nije stvorio slian objekat. Ovo
jednostavno delo ne komunicira sa gledaocima na prvi pogled. Skladnih razmera, sa uveanim
ravnim povrinama (to je Losovo u njoj), vila je paljivo oblikovana sa svedenim reenjima
gabarita.
Posle II svetskog rata objekat je korien u razliite svrhe i nikad vie nije bio stambenog karaktera.
U neposrednoj blizini se nalazi velelepna vila Mari, jedna od prvih modernih graevina u gradu,
izvedena 1931. po projektu novosadskog arh. Lazara Dunerskog. Preko puta se nalazi i uspelo delo
savremene posleratne arhitekture sedamdesetih godina, zgrada Naftagasa arh. Aleksandra Kelemana
i Andrije Balenovia.

Fabrika Albus, 1937, sruena 1978.

Preduzee ing. Kaanskog uspeno se bavilo projektovanjem i izgradnjom industrijskih postrojenja.
Ozbiljnija industrija se na prostoru Vojvodine pojavila poetkom tridesetih kada u zemlju stie
strani kapital. Kaanski je u Novom Sadu projektovao Livnicu (1937.) koja je sruena u
saveznikom bombardovanju grada avgusta 1944; postrojenje za preradu i skladitenje benzina

(1938.) kao i objekte za fabriku vetakog kamena (1939.) koji danas takoe ne postoje.
Najupeatljiviji primer skromne domae industrijske arhitekture je fabrika Albus. Fabrikim
korpusom dominira ulazna kula ekspresionistikog izraza koja je masivnim zidom spojena sa
industrijskim postrojenjem rebrastih (ed) svodova. Izrazito utilitarni objekat Kaanski obogauje
redovnim modernistikim ukrasima: okrugli otvori (okulusi) i medaljoni, drai zastava, zaobljeni
detalji graevine kao i jednostavna koncepcija fasade koji odaju praktinog i savremenog graditelja.

Lazar Dunerski
Lazar D. Dunerski (Srbobran, 1881 Opatija, 1952) pripada irem krugu poznate veleposednike
porodice. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u centrima junih delova Monarhije. Po
okonanju studija arhitekture u Beu, Dunerski dolazi u Novi Sad gde od 1922. zapoinje
samostalnu projektantsku praksu koja traje do poetka II svetskog rata. Posle rata nije se, kao i
veina predstavnika novosadske meuratne arhitekture, aktivno bavio projektovanjem. Tokom tree
decenije Dunerski je projektovao dva velika gradska objekta, tri zgrade Fabrike seruma na
Rumenakom putu i zgradu Produktivne berze (danas Galerija Matice srpske). U projektu za Berzu
Dunerski je uspeo da funkciju objekta istakne u prvi plan. Smirenim fasadnim platnom i svedenim
plastinim ukrasom Dunerski kao da najavljuje svoje opredeljenje za moderan stil. Tokom iste
decenije Dunerski je uspeno uestvovao na dva gradska konkursa za zgradu Pozorita (II
nagrada) i Tanurdievu palatu. Bez finansijskih pritisaka Dunerski kasnije nije uestvovao na
arhitektonskim konkursima, niti je mnogo gradio. Za razliku od veine arhitekata i graditelja u
Novom Sadu, Dunerski se nije bavio preduzimakim poslovima, ve iskljuivo projektovanjem.
Tokom tree decenije uglavnom radi projekte privatnih vila i viespratnih najamnih zgrada. Privatne
kue, vile i letnjikovce, gradio je uglavnom za prijatelje i poznanike. U tim projektima Dunerski
dostie najvie momente stvaralakog opusa. Osim poznosecesijske vile tolc (danas Galerije Rajka
Mamuzia), sve ostale vile projektovane su u modernistikom maniru. Estetski promiljene i
izrazito savremene ove vile predstavljaju jedne od najvrednijih spomenika arhitektonskog
modernizma u Novom Sadu. Vile Miri i Gutman znaajni su primeri zrelog modernizma u srpskoj
arhitekturi. Letnjikovac Mira na Ribnjaku znalaki je ukomponovan u parkovsko okruenje na
samom domaku Dunava. Vila Popovi predstavlja pomak ka modernom koncipiranju stambenog
prostora. U drugoj polovini decenije Dunerski projektuje vie stambenih zgrada za privatne
poruioce i SPC. Uglavnom su to jednostavni objekti sa dve/tri etae, mirnog modernistikog
izgleda, bez fasadnog ukrasa, ravnih krovova. Jedan od poslednjih objekata, koje Dunerski pred
sam rat gradi, bio je Lovaki dom podignut 1939. Posle rata Dunerski se seli u Opatiju gde i umire
1952. godine.

Zgrada Produktivne berze, 1927/27. god., danas Galerija

Matice srpske, Trg galerija.
Zgrada produktivne i efektne berze je projektovana tokom 1926. godine. Preduzimake radove je
izveo stalni saradnik arh. Filip mit a upotrebna dozvola je izdata 26. januara 1927. god. Odreeni
Polzgajev uticaj ali ne samo njegov primetan je u injenici da zgrada nastaje kao neposredan
izraz svoje funkcije, kao rezultat unutranjeg radnog prostora to je u sluaju berze i uoljivo.
Objekat je masivan, sa ravnopravno tretiranim fasadama a kulminira onom centralnom, ozbiljnom i
strogo simetrinom i predstavlja odgovarajuu arhitektonsku opnu za jednu finansijsku ustanovu.
Plitki i sa merom odabrani fasadni ukras primenjen je paralelno na svim fasadama, posebno u
njenim viim pojasevima. Visoko prizemlje je fugovano, a spratna postrojenja sa gustim rasterom
otvora nose ukras u vidu prislonjenih pilastara sa jonskim volutama (polukapitelima). U osam
otvora, na mestu parapeta, takoe je korien plitak malterski ukras u vidu ramova sa naznaenim
segmentima u vrhu. Ulaz u objekat postavljen je na masivnom stepenitu sa etiri velika pilastra
pravougaonog preseka koji pridravaju prostrani balkon sa ogradom od balustera. Zgrada

Produktivne Berze je pedesetih adaptirana za potrebe Galerije Matice srpske po projektu ing. arh.
Ivana Zdravkovia i njegovih saradnika D. ivkovia i D. Vukovia.

Stambena zgrada Dunerski i Rauter, Svetozara Miletia 12,

1936/37.
Dvospratna stambena zgrada zaobljenih ivica i prostranog dvorinog prostora spojena je sa
susednim objektom skladnim zidanim lukom sa masivnom kapijom bogate umetnike obrade. Po
etaama se prostiru udobne stambene jedinice a mansarda je aktivirana tokom 1961. godine.
Stepenini trakt je smeten uz dvorinu fasadu sa skladnim ulazom iz prostranog dvorita. Zgrada
predstavlja uspenu interpolaciju u staro jezgro grada to je inae kod Dunerskog retka pojava.
Inae, objekat prati blagi pad to ga na tom potezu stvara Miletieva ulica. Originalan plan datovan
je 9. novembra 1936. godine a preduzimake radove izvelo je graevinsko preduzee Pakvor &
Haler

Stambena zgrada SPC, Svetozara Miletia 14, 1937/38.

Ova dvospratnica stambene namene podignuta je za Srpsku pravoslavnu Crkvenu optinu. Ouvan
plan nije datovan ali se zna da je o njemu raspravljao Graevinski Odbor 8. septembra 1937.
godine. Preduzimaki radovi su bili povereni graevinskom preduzeu in. Lazara Nedeljkova i
Miloa Avramovia. Stambene jedinice su sline koncepcije kao i u susednom objektu s tim to se
do stepeninog trakta u unutranjosti zgrade stie peakim prolazom smetenim uz desnu brazdu.
Gabarit ove zgrade je neto veih proporcija pa zgrada nema skladna zaobljenja kao prethodna. Po
originalnom projektu fasada treba da bude ukraena dubokim fugovanjem a gornji venac bi
pridravale manje konzole. Nedostaje i masivni dra zastave.

Vila tolc, Vase Stajia 1, 1928.

Velelepna vila lepezasta osnove i naglaenog ulaznog trakta bila je vesnik slinih objekata koji su
krajem decenije poeli da niu irom grada za nov sloj industrijalaca i trgovaca. Dunerski je uspeo
da stvori i organizuje prostorno bogatu stambenu vilu koja je potpuno odgovarala potrebama
poruioca. Ukrasni program vile jo se donekle oslanja na iskustvo secesije. Njena veto iskoriena
ugaona pozicija i dalje dominira tim delom trga. Danas je u vili smetena Galerija likovne umetnosti
Poklon zbirka Rajka Mamuzia, kolekcija posleratnog jugoslovenskog slikarstva.

Vila Miri, Pavla Simia 10, 1931.

Ova modernistika vila je najraniji primer internacionalne arhitekture podignut na podruju grada.
Zamiljena iz vie korpusa vila ima razuenu osnovu raskonog programa. Niz novih arhitektonskih
elemenata pokazuje se kako Dunerski posle svog dotadanjeg eklektikog opusa odluno priklonio
naelima moderne i funkcionalizma. Vila je detaljno dizajnirana a enterijer je nekonvencionalne
organizacije.

Vila Gutman, Vase Stajia 5, (danas Deiji dispanzer), 1933.

Ova skoro konstruktivistiki oblikovana vila najzrelije je graditeljsko ostvarenje Dunerskog. Zbog
prisustva veeg broja elegantnih detalja i fragmenata internacionalne arhitekture, vila odaje utisak
kitnjastog modernizma zaokruenog u pravoj modernistikoj sintezi arhitektonskih elemenata.
Zamisao enterijera je takoe revolucionarno nova za domau arhitekturu.

Vila Popovi, Teslina 38, 1937.

Osnova ove slobodnostojee vile je skoro pravougaona sa naznaenim simetrinim erkerima na

ulinoj i dvorinoj fasadi. Prostor prizemlja dnevni boravak lepezasto je rasporeen oko
centralnog hola sa ulaznim komunikacijama iz pravca ulice i iz dvorita, preko terase sa slobodnim
stubovima. Spratno postrojenje je sline organizacije s tim to su u pitanju prostorije za odmor.
Originalno je zamiljen levi korpus spratnog postrojenja sa masivnim okulusom preko koga je
instaliran nosa zastave amblem domae moderne arhitekture. Kasnijim intervencijama taj prostor
je pretvoren u stambeni, a okulus je zamenjen obinim, pravougaonim otvorom ime je vila izgubila
upeatljivost spoljnjeg izgleda.

Vila Mira, Ribnjak Donji put 49, 1935.

I ovde se moe primetiti ustaljeni postupak Dunerskog da novoprojektovani objekat sagledava sa
svih strana ravnopravno tretirajui sve arhitektonske detalje. Otvori na ovom letnjikovcu su neto
uveani i povezani jednostavnim malterskim ramovima. Pored ulaza je masivni amblemski okulus a
otvori ugaonog kubusa koji su povueni prema ivici nekada su imali raznobojna stakla koja su
nestala za vreme bombardovanja 1944. godine. Nekada veliki i prostran balkon sa bogatom
metalnom kovinom danas je usled loe situacije okolnog terena otpao. Dunerski je uestvovao i u
projektu parternog ureenja placa koji se trakasto sputa skoro do samog Dunava i od kog su danas
vidljivi samo ostaci nekoliko programski zasaenih etinara, delovi krune fontane i dr.

Milan Sekuli
Milan Sekuli (Sremska Mitrovica, 7. III 1895 1970, Beograd) po zavretku gimnazije u Novom
Sadu 1913. odlazi na studije u Budimpetu, kao stipendista Tekelijuma. Na Graevinskom odseku
Tehnikog fakulteta 1914. zavrava prvu godinu studija posle ega je mobilisan. Nakon okonanja I
svetskog rata vraa se u domovinu, a potom ponovo u Budimpetu gde avgusta 1919. dobija
diplomu svrenog arhitekte. Vraa se u Novi Sad 1920, ali ostaje kratko da bi ve idue godine
preao u Beograd, u privatno graevinsko preduzee Pionir. Tu je projektovao manji broj zgrada
od kojih se istie stara zgrada lista Politika iz 1921. U jesen iste godine, zajedno sa arhitektom D.
Braovanom, osniva projektni biro Arhitekt koji deluje do 1924. Zajedno su projektovali i gradili
zgrade Eskontne banke u Nuievoj i Ruskog cara u Knez Mihajlovoj, palatu porodice Baji u Uzun
Mirkovoj 5 i dr. Po naputanju Arhitekta osniva privatno preduzee pod svojim imenom koje je
aktivno do 1927. Sekuli se uglavnom bavio izvoenjem visokogradnje, te podizanjem industrijskih
objekata i silosa. Podigao je preko 200 objekata u Beogradu, Novom Sadu, apcu, Smederevskoj
Palanci, Smederevu, Bijeljini i dr. Od osnivanja je lan Grupe arhitekata modernog pravca (19281934).
U Novom Sadu Sekuli je projektovao i podigao stambeno poslovnu palatu Croatia na
bulevaru, a kao izvoa radio je na vie objekata: Radnikoj i Trgovakoj komori i Banovinskoj
palati. Njegova graevinska firma je maja 1947. nacionalizovana, a on postavljen za direktora
novoosnovanog graevinskog preduzea Rad, gde ostaje do kraja te godine. Tokom 1948. osuen
je od nove, komunistike vlasti zbog navodne privredne sabotae. Na robiji Sekuli je bio do 1951.
kada je pomilovan, a tokom 1954. je i rehabilitovan i vraen na mesto direktora Rada. U Institut u
Vini prelazi 1956.

Trgovako-industrijska komora, 1931.

Projekat za zgradu Trgovako-industrijske komore izradio je arh. Sekuli tokom 1930. prilikom
svog boravka u Novom Sadu. Kao izvoa pojavljuje se graevinsko preduzee ing. Dake Popovia
i Danila Kaanskog koji su ovu masivnu zgradu podigli i opremili. Snani kubus objekta
perforiranog u pravilnim horizontalnim pojasevima ukraen je bonim erkerima kao i posebno
naglaenom ulaznom partijom. Unutranjost je organizovana kao niz kancelarijskih prostora sa
posebno ukraenim sveanim salama. Na zgradi Trgovako-industrijske komore su odmah po

izgradnji postavljeni reljefi vajara Sretena Stojanovia (1898-1960) sa kompozicijama na temu rada
(ispred ulaza) i medaljon sa figuralnom kompozicijom u vrhu zgrade izvedeni od vetakog
kamena. Preduzee arh. Sekulia uspeno se bavilo izgradnjom privatnih i javnih zgrada u
Beogradu i Novom Sadu, kao i u unutranjosti zemlje. Arh. Sekuliu bila je poverena gradnja
impozantne zgrade Banovine po projektima arh. Dragie Braovana.

Stambeno-poslovna palata Croatia, 1931.

Stambeno poslovna zgrada Croatia zagrebakog osiguravajueg drutva Croatia jedna je od prvih te
vrste podignuta u novom delu grada zvanom Mali Liman, preko puta Dunavskog parka. Prizemlje i
prvi sprat poslovne su namene to je i naglaeno arhitektonskim elementima izvedenim od
vetakog kamena, popularnog i novog materijala iz tog vremena. Na poslovni deo nastavljaju se tri
stambene etae koje su tretirane jednostavno, bez naglaenih ukrasnih elemenata. Arhitekta Sekuli
je poslovnu palatu Croatia izlagao na izlobama Grupe arhitekata modernog pravca koja je delovala
u Beogradu izmeu 1928-1934.

Mihajlo Plavec
Mihajlo Plavec (Baki Petrovac, 3. VII 1879 Novi Sad, 15. XII 1944) roen je u Bakom
Petrovcu u zanatlijskoj porodici graditelja tesara. Osnovnu kolu pohaao je u rodnom mestu, a
srednju, Evangelistiku gimnaziju, u Servau, u Maarskoj. U periodu od 1907. do 1912. studira
arhitekturu u Budimpeti. Po okonanju studija, kao projektant, uestvuje u gradnji vojnih kasarni u
Erdelju. Tokom I svetskog rata nastavlja da radi za potrebe vojske. Nakon rata dolazi u Novi Sad
gde se zapoljava u Graevinskom odeljenju Gradskog poglavarstva. Tokom 1923. kao samostalni
ovlaeni graditelj osniva graevinsko preduzee zajedno sa in. Aleksandrom umaherom.
Preduzee se uspeno bavilo irokim spektrom graditeljskih i inenjerskih delatnosti. Plavec
uglavnom projektuje prizemne kue i manje stambene zgrade i fabrika postrojenja. Tokom 1929.
Plavec pobeuje na konkursu za izgradnju rimokatolike crkve na Telepu, koja je podignuta i
osveena 1931. Po ugledu na nemaku sakralnu arhitekturu, Plavec je crkvu posveenu sv. Elizabeti
izveo u crvenoj opeci, to nije umanjilo monumentalnost hrama. Crkva na Telepu jedna je od
najlepih sakralnih objekata koji su podignuti izmeu dva svetska rata na podruju Vojvodine.
Graditeljski opus Mihajla Plaveca, nastao tokom etvrte decenije, nije u dovoljnoj meri istraen.
Zna se da je projektovao i gradio jo neke od crkava, uglavnom za evangelistiku konfesiju. Od
vanijih objekata koje je arh. Plavec projektovao treba pomenuti vilu u ulici V. Stajia i zgradu
Maarskog doma u Novom Sadu, kao i zgradu gimnazije u Bakom Petrovcu.

Katolika crkva Svete Elizabete, Telep 1929-31.

Maarsku katoliku crkvu na Telepu, Plavec je zamislio i izveo po ugledu na savremenu nemaku
sakralnu arhitekturu. Crkva je krstaste osnove, zidana sjajnom crvenkastom opekom sa masivnom
kulom zvonikom koka se elegantno izvija ka nebu. Po prvobitnom projektu iz 1927. bilo je
predvieno da crkva ima dva tornja. Brod crkve dugaak je 10, a irok 4,5 metara, dok je toranj
visok 50 metara. Neogotika tradicija se nasluuje primenom tradicionalnih arhitektonskih
elemenata. Posebno bogato su obraeni razueno krovite i mnogobrojni otvori razliitih dimenzija
i oblika. Polihromija fasadnih platana na pravi nain odraava uzburkanost duha ve zrelog
stvaraoca kome je ovo delo kljuno u graditeljskoj karijeri. Uz crkvu je 1971. podignut dom po
projektu arhitekte Aleksandra Kelemena.

Porodina vila, Vase Stajia, 1933.

Arhitekta Plavec je od 1923. kada je kao ovlaeni graditelj zaveden kod Graevinske direkcije

Novog Sada do 1931. saraivao sa ing. Aleksandrom umaherom u zajednikom graevinskom

preduzeu. Kasnije radi kao samostalni projektant i izvoa. Plavec je u plodnoj graditeljskoj
karijeri projektovao i izveo na desetine privatnih kua i vila. Porodina vila u ulici Vase Stajia
svakako je jedna od najlepih primera. Jednostavna i pregledna osnova, ravan krov, odsustvo
arhitektonskog ukrasa i jak polukruni erker karakteristike su ove vile izvedene od oker opeke kao
autentinog panonskog materijala.

Nikola Handler
Nikola Handler (Novi Sad, 1890 Novi Sad, 1932) je graditelj koji je nesrenim sluajem
okonao ivot na samom poetku profesionalne karijere. Studije arhitekture je verovatno pohaao u
nekom od tadanjih obrazovnih centara, Beu ili Budimpeti. Iza njega su ostala samo dva izvedena
projekta. Prvi je letnjikovac porodice Klajn na novosadskom Ribnjaku, podignut oko 1930.
Stambeno-poslovna palata (Vardar) poslednje je Handlerovo izvedeno delo u ijoj je izgradnji
nesrenim sluajem izgubio ivot. Dok je vila na Ribnjaku delo graeno na tradicionalan nain,
zamiljeno kao letnjikovac u parkovskom okruenju, palata Vardar najavljivala je Handlera kao
modernog gradskog graditelja koji preuzima principe modernog graditeljstva. Tokom 1931. Handler
je projektovao, danas nadograeno i izmenjeno, Jevrejsko utoite za stare i siroad.

Vila Klajn, Ribnjak, 1929.

Narastajuu ekonomsku snagu graditeljstva pratile su i kvalitetnije i slobodnije porudbine za
domae arhitekte. Ovaj porodini letnjikovac, u kome se preko leta obitavalo, odaje utisak mirne i
spokojne veze sa prirodnim ambijentom i oblinjim Dunavom. Vilom dominira masivna terasa sa
obiljem fragmenata u eklektikom maniru. Handler je parterno osmislio i itav dvorini plac u vidu
parkovske jedinice.

Jevrejsko utoite, Maksima Gorkog, 1931.

Zgrada Jevrejskog utoita za stare i siroad izvedena je u obliku krupnog bloka, zatvorene forme sa
manjim unutranjim dvoritem. Spoljni izgled zgrade odavao je utisak koji je na granici prihvatanja
modernog, bezornamentalnog stila. Naglaen raspored otvora sa tradicionalnim ukrasnim
repertoarom zaokruen je u klasino koncipiranom krovitu i irokim i naglaenim potkrovnim
pojasom. Zgrada je tokom 1975-76. nadograena za dve etae i potkrovlje po projektima arh.
Aleksandra Kelemena. Dobar poloaj je zajedno sa nejednakim ulinim traktovima zahtevao
specifian i jedinstven tretman u procesu obnove i dogradnje. Arh. Kelemen je oslanjajui se na
prvobitan raster otvora postavio ukrasni skelet izveden od sirovog betona. Tako je stvorena
upeatljiva igra viseih betonskih elemenata i senki. Danas se objekat koristi za potrebe RT
Vojvodine.

Stambeno-poslovna palata Vardar, Bulevar Mihajla Pupina,

1932.
Stambeno-poslovna zgrada udruenja Vardar poslednja je u nizu modernih graevina podignutih u
bloku novog, meuratnog dela Malog Limana. Varirajui temu glavnog proelja mladi arhitekta
Handler postie utisak moderno koncipiranog dela karakteristinog za vreme iz koga potie. Zgradu
odlikuje centralni rizalit sa otvorenim, bonim terasama. Stanovi su takoe koncipirani u duhu
svoga vremena i potreba stanara. Dnevni boravak i sobe za odmor smetene su prema ulici dok su
pomone prostorije i kuhinje okrenute prema dvoritu.

Pavle Cocek
Pavle Cocek (Novi Sad, 19. VI 1904 SSSR, 1947) poslednji je u nizu graditelja iz poznate
novosadske porodice koja je generacijama davala priznate neimare. Roen u Novom Sadu, Cocek je
zavrio studije arhitekture u Budimpeti i Beu da bi se u Novi Sad vratio poetkom etvrte
decenije i postao jedan od najtraenijih gradskih arhitekata. Gradio je uglavnom viespratne
stambene zgrade za najam. Samo je tokom 30-ih podigao preko dvadeset stambenih zgrada od dve
do etiri etae. Cocek je gradio u jednostavnom bezornamentalnom stilu bliskom graditeljstvu
evropskih provincija iz druge polovine etvrte decenije. Bio je suvlasnik graevinske firme Cocek
i Rajman koja se, pored visoke gradnje, bavila i drugim poslovima. Za grad je Cocek tokom 1937.
izveo neke od segmenata urbanog mobilijara koji su i danas prisutni na novosadskim ulicama
(oglasne stubove, parterna ureenja ulica i sl.). Cocek je autor zgrade Maarskog pevakog drutva
(Partizan 2) u ulici Uroa Predia (1936), manjeg naselja sa prizemnim porodinim kuama na kraju
irpanove ulice (1936-1937), zgrade Katolike crkvene optine, danas Kulturnog centra u
Katolikoj porti (1939) i vie industrijskih objekata. Od mnogobrojnih viespratnih stambenih
objekata izdvaja se zgrada u ulici arka Zrenjanina iz 1938. Pavle Cocek je umro u zarobljenitvu,
negde u Rusiji. Kenotaf mu se nalazi na Katolikom groblju u Novom Sadu.

Zgrada maarskog pevakog drutva, 1936.

Zgrada Maarskog pevakog drutva samo prvi pogled pripada stilu meuratnog modernizma. To je
zapravo objekat tradicionalnog dvovodnog krova sa modernim tretmanom uline fasade.
Pravougaoni erkeri kulminiraju u sredinjem delu sa simbolom modernizma nosaem zastave. U
zgradi je smetena velika plesna dvorana sa pozornicom i pomonim prostorijama.

Dom katolike optine, 1938/39. (danas Kulturni centar Novog

Sada)
Izgradnja i kasnija obnova i dogradnja nekadanjeg Doma katolike optine na severnom obodu
Katolike porte neraskidivo su vezani za graditeljsku porodicu Cocek. Prvobitnu varijantu
skromnog objekta Doma izveo je zidarski majstor Nandor Cocek (1873-1936) tokom 1911. godine.
Izmeu 1923-25. uz prvobitnu zgradu dozidana je dvorana po projektu arh. Peklo Bele. Veliku
rekonstrukciju i dogradnju izvrio je arh. Pavle Cocek sa svojim preduzeem izmeu 1938-39. Tom
prilikom zgrada Doma je dobila konaan izgled. Otvori su organizovani po pojasevima dok je na
fasadi, iznad prostranog prolaza izvedena jednostavna dekoracija u vidu krsta. Dananji izgled plod
je kasnijih rekonstrukcija (M. Krstonoi, 1966, N. Stojanovi 1990, K. Karadi i M. ili 2007.).
U zgradi nekadanjeg Doma od ezdesetih je smeten Kulturni centar Novog Sada.

Stambene zgrade 1931-1941.

Na primerima Cocekovih stambenih zgrada detaljno se moemo upoznati sa obavezno prisutnim
simbolima stila bezornamentalne arhitekture nastale izmeu dva svetska rata na ovom podruju.
Kao projektant Cocek ne pokazuje naglaeni istraivaki duh ve pre graditeljsku pragmatinost
prema gradskim kuevlasnicima kao glavnim investitorima i njihovom ukusu. Cocek, kao i drugi
novosadski graditelji prihvata praktina naela moderne arhitekture tridesetih godina: funkcionalne
stambene jedinice prilagoene nameni, ravan krov, izostanak plastinog arhitektonskog ukrasa,
obavezno prisustvo nosaa zastavi i sl. Cocek je u plodnoj graditeljskoj karijeri projektovao i vie
tipskih porodinih kua koje predstavljaju kombinaciju koncepta starih panonskih kua i
jednostavnog zanatskog sistema izvoenja.

Stambene zgrade 1931-1941.

Na primerima Cocekovih stambenih zgrada detaljno se moemo upoznati sa obavezno prisutnim

simbolima stila bezornamentalne arhitekture nastale izmeu dva svetska rata na ovom podruju.
Kao projektant Cocek ne pokazuje naglaeni istraivaki duh ve pre graditeljsku pragmatinost
prema gradskim kuevlasnicima kao glavnim investitorima i njihovom ukusu. Cocek, kao i drugi
novosadski graditelji prihvata praktina naela moderne arhitekture tridesetih godina: funkcionalne
stambene jedinice prilagoene nameni, ravan krov, izostanak plastinog arhitektonskog ukrasa,
obavezno prisustvo nosaa zastavi i sl. Cocek je u plodnoj graditeljskoj karijeri projektovao i vie
tipskih porodinih kua koje predstavljaju kombinaciju koncepta starih panonskih kua i
jednostavnog zanatskog sistema izvoenja.

Oskar Pakvor
Oskar Pakvor (Novi Sad, 25. VII 1902. SSSR 2. IV 1946.) zavrio je Realnu gimnaziju u Vrcu a
potom i Visoku tehniku kolu u Beu ime je dobio zvanje arhitekte. U gradu se kao ovlaeni
arhitekta pojavljuje 1932. od kada je neprestano bio aktivan projektant, graditelj i suvlasnik
graevinskog preduzea Paquor i Haller. Najplodniji period za Pakvora bio je od 1937. do 1940.
kada je podigao, zajedno sa partnerom inenjerom Halerom, veliki broj viespratnih stambenih
zgrada na podruju Malog Limana, u eleznikoj i okolnim ulicama. Preduzee Pakvor i Haler se
uglavnom bavilo izvoenjem objekata, dok je Pakvor bio ovlaeni i odgovorni projektant.
Najznaajniji su mu projekti stambenih zgrada u Futokoj ulici (1938), upravna zgrada Agrarije u
ulici Lasla Gala (1939) i druge. Pakvor je tokom 1940. obnovio i dogradio zgradu dananjeg
Novosadskog pozorita. Pakvor je dosta gradio manja industrijska postrojenja, mlinove i sl.

Parohijski dom evangelistike crkve, 1939-1940. danas

Novosadsko pozorite (Ujvidek sinhazy)
Nekadanja skromna zgrada Parohijskog doma dograena je i znatno proirena tokom 1939/40. po
projektima arh. Pakvora. Zateena prizemna zgrada dobila je povieni dodatak u kome su smetene
velike sale za okupljanje novosadskih evangelista. Poto je zgrada podignuta u prometnoj ulici, arh.
Pakvor se odluuje za sasvim uske fasadne otvore oko kojih je organizovan jednostavan malterski
ukras koji asocira na modernu arhitekturu. Parohijski dom je poslednji od velikih izvedenih
objekata preduzea Pakvor i Haler mada su graditelji bili aktivni i za vreme II svetskog rata gradei
manje stambene zgrade i porodine kue. U zgradi nekadanjeg Parohijskog doma dugo vremena je
smeteno Novosadsko pozorite (Ujvidek sinhazy)

Vila Maro, 1933.

Vila je primer kako regionalna varijanta gradske kue biva obogaena novim arhitektonskim
oblicima i detaljima. Posebno se istiu jednostavno reenje krovita i manja ulazna partija. Pakvor u
svemu potuje tradicionalnu osnovu i unutranju organizaciju prostora panonske gradske kue, s tim
to joj dodaje odgovarajuu arhitektonsku opnu karakteristinu za domae graditeljstvo etvrte
decenije.

XIX
-

- -
1909.
, .

, .

,
.
,
.
.
(
1911. . ).
. .
1986.

-
. 1734. 1740.
1849. , 185153,
. , 1902.
1905, .
, , . ,
. .

.
, .
.

. . , ,
.
. 2000.

- ''
,
, ,
, , cardo decumanus,
1698. XVIII
.
1881. .
, . , . , .
. - ,
XIX ,
, , ,
.
, , , ,
, , , , , . , .,

. , . .
.

, 1.VIII 1907 23.
VIII 1909. ,
. , ,
,
: ,
' ' ' ';
.
,

, , .
,
, .

,
.

1924.
1912.
.
.
, , (
).
.
,
. .
1. 1886. (1841-64)
(1864-92) , 1892.
.
,
, ,
.

" " -
1922-26.
. (
''), :
, .

' ' a.
,
. ' '
. ' '
' '
.
' ' I

 . ,
, . ' '

''.

-
. 48. 1905. 1907.
, ,

. ,
.
, .

, .
, ,
, .
, , ,
, .
, .

.
1986.

-
,

. , , 12.
.
18. ,
1742. . .
1742. .

12. 1849. .
.
,
.
, (),
,
( ) (1928).

1891. .

1892.

 (
, ).
, , 1893. ,
, ,
. 1894. .
72 . 52, 25, 22 .
4 . ,
.
. . ,
, ,
. .
.
(). ,
, .
, .

[1]
1904. , .
, ,
, .

-
. 4. 1900. ,
,
XVIII . , . ,
.
,
. , .
, .
.
, .
,
. ,
, .
, . , ,
, .
. -
: 198485, 2003, 2005. 2006.

-
. 1. ,

 , . 191013.,
, .
, , ,
.
, ,
. .
.
,
. ,
- -
.
XIX
. , ,
199091, .
197475. 198687.

-
1900. .
, 1904. .
,
,
, , , ,

. ,
.
. ,
,
,
, .
1971. 1986. ,
XIV XV .
, , 2006.

.
. . , ,
. .
. 1855.
. 1887.
. ,
16. .
, ( . ). 1907.
, (1912),
I .
. 2004. .
, .
.
2006 2009. .
.
, . .
, .
.

 . .

, ,
,
XVIII XIX .
,
1867. .
1870, 1879. ,
. ,
. , ,
,
.

.
, , , ,

, , .
198587,
2003-2005.

1904.
, .[1]
.

.
, , .
,
.
. -
.
, , ,
, .
, ,
. ,
.
,
,
.
1970. .



.
, , ,
, a .
,
, . (,
, , , )
.
.
,
, .
.
. 76 , 45,5 , 105,08,
55,56 , 5.838 m.[1]
19751976, 19851986, a 1996.
.
.
, 1908. 1910,
.
. (18681944)
(18641932), ,
.

Arhitektura Novog Sada druge polovine

XX veka

O prvih deset godina nakon rata (1941-1945), o vremenu prve etape petog razvojnog
perioda grada" (1944-1963); poznatog kao vreme posleratne obnove i izgradnje (1944-1950), a
potom striktnog provoenja i realizacije Generalnog urbanistikog plana iz 1950, sve do njegove
zamene novim 1963, napisano je ve nekoliko uoptenih komentara.
Daka Popovi (18861967), na primer, u Radu vojvoanskih muzeja, 1964, pie o dotle
nesanjanom poletu, o tome da ogromne palate za stanove nose sva obeleja socijalistike

izgradnje, kao to su graevinski materijali, racionalnost izraena u fasadama, ali i skuenost

stambenih prostorija, o graanstvu koje se, naviknuto na prostrane porodine stanove, teko
prilagouje novoj arhitekturi, ali shvata da je ovu novu arhitekturu donelo novo vreme koje trai i
promenu starog naina ivota, jer prevazieni su staro liberalno shvatanje i norme koje su
propisivali liberalistiki zakoni o eksproprijaciji. Miroslav Krstonoi (1932) u svom tekstu u
DaNS-u, 1994, ukazuje na jo jednu, inae optepoznatu injenicu od znaaja za period opteg
poratnog poleta: Izgradnja se uveliko odvijala u znaku industrijalizacije celog drutva, to je
doprinelo silnim jednosmernim seobama na relaciji selo grad kada je opte siromatvo i
uniteno zanatstvo pred tim velikim potrebama stavljalo posleratne neimare pred skoro nemogue i
teke zadatke. Trebalo je graditi brzo i mnogo, pa je malo toga znaajnog iz tog perioda ostalo na
licu grada. Ipak, i taj period, kada se glavnina poslova svela na revitalizaciju postojeeg, a malo
uinjeno na stvaranju novog i znaajnog kroz paljivu analizu, identifikaciju i valorizaciju stvarno
uinjenog, uveren sam, pokazae svoje specifinosti, pa i kvalitete. Otkriemo ih u obnovi,
bombardovanjima Novog Sada i na drugi nain devastiranih zdanja, u vetini njihovog
osposobljavanja za nove funkcije, korisnike i programe.
Pored obnove u ratu razruene infrastrukture, za Pionirski dom ureuje se zgrada dananjeg Doma
vojske Jugoslavije na Beogradskom keju, krajem 1948. gradi se Zadruni dom na Klisi, godine
1949. zapoinje, a marta 1954. zavrava se izgradnja palate Direkcije DTD po projektu Branislava
Ristia (18951962). U novoureenim prostorijama sedita Matice srpske, ve 1946, otvorena je
velika postavka Muzeja Matice, dananjeg Muzeja Vojvodine, obnovljena je zgrada Direkcije
eleznica na uglu dananjeg Trga galerija, a ve 1947. godine poinje izgradnja Deje bolnice uz
Futoki park i ginekolokog odeljenja (Betanija) po projektu Pavla ilnika.
Odmah po osloboenju grade se prizemnice sindikalnog naselja, iza Bolnice, stanovi za radnike
Pobede na Avijatiarskom naselju uz Rumenaki put, pa neto kasnije prve spratne i viespratne
stambene zgrade na prostoru bive eleznike stanice (Grbavica), uz Futoki put, na Telepu (Satelit)
ili Almakom kraju. Grade se kolski, zdravstveni i industrijski objekti ija potpuna identifikacija
tek predstoji. Glavno sredite Vojvodine, Novi Sad, dobija sve vie izgled velikog grada.
Sva ta izgradnja, po pravilu, vri se na osnovu tipskih, a ree namenski i direktno raenih projekata,
ali je u organizaciji, pod kontrolom ili pod uticajem domaih ili beogradskih arhitekata, inenjera i
tehniara. Oni se najpre okupljaju oko Tehnikog odeljenja pri Vojnoj upravi za Banat, Baku i
Baranju, sa seditem u Novom Sadu, koje je formirao Milan Cvetkov (19071992), i oko tehnikog
odeljenja pri GNO kojim je, ve od 27. oktobra 1944. rukovodio in. Milan Tati (1904 1993), a u
kom su bili inenjeri Milan Beejac (1920), Jovan Koljadinski (1919) i Ilija Kosti (1924). Pri
GIONSAPV (Glavni izvrni odbor Narodne skuptine Autonomne Pokrajine Vojvodine) osnovano
je Graevinsko odeljenje sa Projektnim odeljenjem pod rukovodstvom Milorada Radonjia Gige,
kasnije prvim direktorom Pokrajinskog zavoda Vojvodine, osnovanog 1947. godine, i profesorom
arhitekture u Sarajevu, sa Pavlom ilnikom, Branom Ristiem i Pavlom Krianom (19201979)
kao saradnicima. Komisijom za reviziju projekata pri istom graevinskom odeljenju rukovodio je
Ljubomir Kneevi (19101990), a saradnik mu je bio Sava Popovi (19071993).
Grupa arhitekata, zajedno sa drugim inenjerskim kadrom, okuplja se oko GP Trudbenik (1948),
Betona, nastavljaa tradicije proizvodnje betonske galanterije firme oman Bauer iz 1865.
godine, a u 194950. godini ve proizvoaem prvih montanih stambenih i industrijskih objekata
za Novi Sad i druga mesta u zemlji, GP Izgradnje, Novo delo, Polet, Vojvodina i drugih.
U organima vlasti i uprave, na poslovima stambeno- komunalne oblasti, poev od 1946. godine, u
Novom Sadu su aktivni brojni arhitekti Voja Midi (19111977), Miloje Dimi (19021987),
Milutin Sikimi.Od 1948. godine, prevashodno kao profesori Srednje tehnike ili Vie pedagoke
kole, aktivni su: ore Tabakovi (18971971), Lazar Nedeljkov (18991974), Svetozar Mileti
(18971957) i Aleksandar Jankovi (18971962). Iz Novog Sada u Pore otiao je i tamo se bavio
spomenicima kulture Momilo Tapavica (18721949), u Opatiju se povukao iz struke Lazar
Dunerski (18811952), a neki, pak, poput Oskara Pakvora (19021946) poginuli su u ratu. Danilo

Kaanski (18951963), ili Slavko Kosirovi, prestali su da se bave visokogradnjom.

Iz Beograda u Novi Sad dolaze na povremeni rad, kao urbanisti ili projektanti, Dimitrije
Marinkovi, Dragia Braovan, Milorad Macura, Stanko Kliska i drugi. Kao projektant i graditelj u
to vreme aktivan je i Josip Stanko (19121974), jedno vreme kao pokrajinski graevinski inspektor,
ali i kao profesor Srednje tehnike kole.
Do 1950. godine ukupna izgradnja u Novom Sadu realizovana je prema smernicama O planiranju
urbanistikog razvoja Novog Sada formulisanim u zakljucima Konferencije predstavnika
GIONSAPV i GNO od 23. novembra 1946. godine, na kojoj je predmet rasprave bila Izrada
regulacionog plana grada Novog Sada u periodu 19461960, godine i kasnije. Kada je 3. juna
1950. godine usvojen prvi GUP Novog Sada donet nakon Drugog svetskog rata, dalja izgradnja (sve
do 1963. godine) tekla je uz striktno pridravanje njegovih odredbi.
Ranih pedesetih godina u Novi Sad pristiu novi kadrovi, osnivaju se nove i transformiu postoje
institucije i organizacije od kardinalnog znaaja za dalji planski urbani razvoj i izgradnju, za
arhitekturu i ureenje javnih prostora i povrina, jednom reju, za bolji kvalitet ivljenja u njemu.
Meu prvima, ve 1951. godine, sa diplomom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, svoju karijeru
u Novom Sadu poinje Aleksandar Kelemen (1924), po ijim projektima se podiu zgrade
Sekretarijata unutranjih poslova na Bulevaru osloboenja (1954, sa Ristom ekerinskim),
Socijalnog osiguranja na itnom trgu (1957), poslovni objekat u eleznikoj ulici 6 (1958/59),
stambena vila Laze Dobrosavljeva u ul. Servo Mihalja (1956) i 1.400 stanova u viestambenim
etvorospratnicama na Detelinari (195758). Petar Tanasijin (19241998) projektuje i izvodi
Pokrajinski zavod za zdravstvenu zatitu na Futokom putu, stambenu zgradu Poljobanke u ul.
Vojvode Miia i industrijske objekte 27. marta (sa arh. Paliakim). Ranih pedesetih godina
Tanasijin adaptira bivu kasarnu na Petrovaradinskoj tvravi za smetaj Poljoprivrednog fakulteta,
saraujui sa Andrijom Seujskim (1914) koji, kao upravnik Petrovaradinske tvrave odmah po
njenom preuzimanju od vojnih vlasti (29. novembra 1951. godine), rukovodi njenim ureenjem i
poetnom revitalizacijom, pomognut u tome angaovanjem Dragie Braovana koji adaptira
Oficirski paviljon za pivnicu i restoran (1952), uke Kavuria, koji ureuje Topovnjau za
Muzej grada Novog Sada (1954), sa saradnicom Verom Bajazet (19231994), a, naravno, i
angaovanjem istaknutih umetnika predvoenih slikarem Bokom Petroviem i vajarem Jovanom
Soldatoviem koji su na Petrovaradinskoj tvravi otpoeli i ustalili svoju kreativnu aktivnost
(osnivanje umetnike kolonije, izlobe skulpture na otvorenom, Atelje 61 za tapiserije). Iz ovog
vremena (195354) vredno je pomenuti i konkurs za ureenje Tvrave koji je animirao iru
jugoslovensku strunu javnost.
Kroz Urbanistiko-projektni biro, osnovan 3. jula 1953. godine, pod rukovodstvom in. Ilije
Kostia, a kasnije Voje Midia, svoju projektantsku aktivnost intenzivno zapoinju i razvijaju Nada
Babi- Novakov (1927), ije su stambene etvorospratnice uz Frukogorsku ulicu u Maksima
Gorkog i Pavla Simia ulici 16; Katarina Babin (1925), ije su stambene zgrade u ulici Konstantina
Danila 2, Vojvode Putnika 3, Stevana Musia 1, Pionirskoj 2, te objekti GRAS-a na Futokom putu;
urica Nedeljkov (1926), autor kolske zgrade u Ulici dr Ilije uriia 2 na Limanu (195354), a
saradnik Brane Ristia i Milorada Macure na projektu Instituta u Sremskoj Kamenici (19551960),
iva Bugarski (1925), ija je kolska zgrada u Kraljevia Marka 2/a (1954), a neto kasnije i itav
poslovni blok na Limanu, uz Bul. osloboenja (OZ Jugodrvo, spratna garaa i Agrovojvodina,
sve izmeu 1964. i 1968.), te zgrada URBIS- a na Bul. cara Lazara 3 (1972); Zoran Nikoli (1924
1998), ije su stambene zgrade u ulici Vase Stajia 3234, Maksima Gorkog 2026, 11 i 23, te sjajni
Hidrozavod, danas Vojvoanska banka u Miroslava Antia 2 i benzinska pumpa na izlazu iz
Petrovaradina (1954); Ana Jankov, sa kulom na uglu ulica Vojvode Miia i Maksima Gorkog,
stambenom zgradom na uglu ulica Vase Stajia i Pavla Simia, Petar Jankov (19211988), ije su
stambene i poslovne zgrade rasejane na brojnim lokacijama po gradu: stambene kule u ulici
Novosadskog sajma i u zaleu te ulice (19631965), Hrianskobaptistiki centar na Bulevaru cara
Lazara (1967), stambeno-poslovna palata na Trgu neznanog junaka 26 (1970), stambena

sedmospratnica u Stevana Milovanova (1973), Cineoptik na Trifkovievom trgu (1978) i

stambena zgrada u Vase Stajia (1982). Milena (1924) i Sibin orevi (1926) ostavili su iz tog
perioda stambene zgrade u Milete Jakia 3, Vojvoanskih brigada 12, Robnu kuu Uzor du
Ulice Modene (1953), Poljoprivredni fakultet na Limanu i poslovni objekat na Bulevaru
osloboenja 69 (1954), zgrade u Vase Stajia 2426, administrativnu zgradu Sreskog narodnog
odbora (danas Skuptina grada) u arka Zrenjanina 8 (19581960), te administrativno-poslovne
zgrade na Bulevaru Mihajla Pupina 614 i 18, kao i Hotel Park (sve u periodu do 196364.
godine).

Posle 1955. godine u Urbanistiko-projektni biro stiu Imre Farka (1924) i Vera Bajazet. Farka
projektuje stambene kolske i javne zgrade: etvorospratnicu u Vojvode Putnika 9 (1959),
Graevinski kolski centar u Gagarinovoj 1 (oko 1960), potom elezniku stanicu (1963). Vera
Bajazet sa Petrom Iliem (1929), pristiglim sa Arhitektonskog fakulteta u Sarajevu, 1960. koncipira
urbanizam prvih blokova naspram Staninog trga (1963).
In. Ilija Kosti, pored industrijskog pogona (u koautorstvu sa Miroslavom Vujiem), projektuje, a
ve 1962. godine izvodi kolu i internat Hemijsko- tehnolokog centra na Klisi. Kosti je tada ve
na elu projektnog biroa Konstruktor koji, kao i ostalih pet tada osnovanih (6. novembra 1956)
prihvata mnoge arhitekte iz UPB, dok neki, kao Nada Babi-Novakov, brani par orevi, Zoran
Nikoli, Ljubomir Andri, Rista ekerinski, urica Nedeljkov (oko 196364) naputaju Novi Sad i
nastavljaju, pre ili kasnije, kao Imre Farka 1966, svoj rad, uspeno, u inostranstvu.
Odmah posle 1955. godine dolaze Zora (1927) i Dragoljub Dragan Pajki (19231989), ija je
zgrada na Keju rtava faizma, kao i vredni dinamini projektant i graditelj Andrija rek (1930
1970). rek za ivota izvodi poslovni objekat na Bul. Mihajla Pupina 3 i Bioskop Arena,
studentske domove na Limanu u stambenu zgradu u Vase Stajia (196970), a poslovni objekat sa
Robnom kuom Ugled na Bul. Mihajla Pupina zavrava se 1972, nakon njegove smrti. Od 1958.
godine u Novom Sadu deluje kao arhitekt Miroslav Krstonoi. Kao saradnik PZV, samostalno ili u
sopstvenom birou, gradi, pie i animira javnost za problematiku struke. Sa Ljubomirom
Kneeviem i Miloradom Marinkoviem (1912) projektuje i izvodi Palatu pravde (196668), tipske
robne kue ABC hale Novosadskog sajma i brojne enterijere poput Antikvarnice Matice srpske
(1966) ili zgradu Interservisa na Bulevar Mihajla Pupina 2 (1970), da bi 1980. godine izvrio
poslednju dogradnju i proirenje Hotela Park. Kao projektant PZV, Pavle ilnik gradi Forum
(1957) i poslovnu zgradu Dnevnika (19631967).
Nakon 1957. godine u Novi Sad se, posle studija, vraaju Tatjana Vanjifatov-Savi (1929) i Milo

Savi (1929). T. Savi se ubrzo specijalizuje za objekte obrazovno-vaspitnog sadraja, a M. Savi,

nakon kraeg rada u gradskim slubama, postaje prvi urbanista Novog Sada i jedan od najcenjenijih
u itavoj Jugoslaviji. Od 1958. godine, nakon nekoliko godina rada u graevinskoj operativi i
inspekciji, u urbanizmu grada prisutan je i Dragan Ivkovi (19311993), posebno zapaen po
uspeloj interpolaciji Robne kue ipad u Grkokolskoj ulici (1971). Obim izgradnje Novog Sada
do 1963. ilustruje podatak o izgradnji 10.000 stanova za oko 40.000 stanovnika.
Ranih ezdesetih godina, meutim, nastupa ve itava grupa tada tek diplomiranih arhitekata sa
Beogradskog fakulteta. Meu njima: Miodrag Lazi (1934), Duan Krsti (1938), Milan Matovi
(1936), Milorad Milidragovi (19381999), Milan Mari (1940). Od 1959. godine u montanom
sistemu GIK Betona projektuje Margita Radovanovi (1934), a posle 1966. godine brojne
stambene zgrade na Limanima. Od 1960. godine u Novom Sadu je i Slavko Odavi (1932), iji rad
je uglavnom usmeren na objekte zdravstva. Od 1965. godine tu su i brani par Reba Natalija (1940)
i Blagoje (1938), kao i mnogi drugi.
Za urbanistiki i arhitektonski razvoj Novog Sada u periodu od 1963. godine pa do danas, od
velikog znaaja, a u interesu rada na licu mesta, bilo je obrazovanje Zavoda za urbanizam i
projektovanje (1960), kao i postojanje Zavoda za unapreivanje komunalnih slubi i Zavoda za
izgradnju stambenih i javnih objekata (1957) koji apsorbuju deo inenjerskog i arhitektonskog
kadra u Novom Sadu. Rezultat tih kadrovskih, institucionalnih i organizacionih promena koje su
pratile drutveno-ekonomska kretanja jeste i Generalni urbanistiki plan Novog Sada, usvojen 16.
maja 1963. Taj plan, pripremljen u Zavodu za urbanizam i projektovanje (prvi direktor Dragan
Pajki, a od 1961. skoro tri decenije Milo Savi), po prirodi stvari morao je da neke od zamisli i
zahvata, roenih i realizovanih u prethodnom periodu, skoncentrie, a mnoge koje je dotadanji
razvoj grada demantovao i prevaziao da koriguje i postavi na nove osnove.
Ukupna drutveno-politika konstelacija, organizaciona i kadrovska dispozicija strunih snaga na
licu mesta i gostujuih bitno su se odrazili na arhitekturu grada. Nezamenljivi doprinos stalnom
prisustvu snane urbanistike inicijative i njenom doslednom artikulisanju i realizaciji, kao
uslovima kvalitetne arhitekture, jeste doprinos tima koji je sve donedavno vodio Milo Savi.
U periodu do sedamdesetih godina glavni potezi GUP-a iz 1963. ve su povueni i pretoeni u
stvarnost. Bulevarom osloboenja povezani su eleznika stanica i Limani. Uz njega podignute su
mnoge ve pomenute markantne graevine (S. orevi, A. Kelemen, ekerinski, . Bugarski,
ilnik i brani par elken). Stambene kue Zore Pajki kod Stadiona Vojvodine (19631965)
postaju novi orijentiri u irenju i rekonstrukciji grada. Univerzitetski centar se kompletira novim
graevinama; u kontaktnoj zoni staro novo, na mestu prodora Bulevara kod palate PTT (Dragia
Braovan, 1963) formira se novo lice Keja naspram tvrave. Stambena kula na jednom i niz na
drugom uglu Radnike ulice (Matovi, 1966), niu robne kue Promet, kasnije Nork (Milan
Matovi, 1971) i Bazar (Milan Miheli, 1972); traju pripreme za podizanje zgrade SNP-a.
Zahvaljujui nastavku predratne i jo starije prakse javnih, anonimnih ili pozivnih konkursa za
izradu projekata javnih graevina, ili urbanistiko komunalnih reenja u Novom Sadu, grade ih
poznati jugoslovenski arhitekti: Spomen-zbirku Pavla Beljanskog (Ivo Kurtovi, 1962), Muzej
revolucije (Ivo Viti, 19591972), Gradsko groblje (Josip Saisel, 19651974, lokacija iz 1961),
Dragomanovi (Robna kua Kokra, 1966), Milan Miheli (Robna kua Bazar, prvobitno Novi
Sad, 1972), stanovi uz Bul. osloboenja (neparna strana) (Lojanica, Cagi, Jovanovi, 1970),
stambene kule preko od Staninog trga (Marjanovi, Mladenovi, Stogov, 19681972), afirmiu se
domai projektanti: Duan Krsti (Dom MZ na Satelitu, 1970; Pneumoloko odeljenje Deje
bolnice, 1972), Miodrag Lozi (stambeno-poslovna zgrada na uglu M. Gorkoga i Bulevara
osloboenja, 1970), Milan Mari (Tenis klub uz Dunavski park, 1970), Milan Matovi,
(Elektrovojvodina na Bulevaru osloboenja 1977), Nataa Reba (poslovna zgrada u ulici
Narodnog fronta 1974), Blagoje Reba (Dom Milicije 1974) i drugi, pridruujui se ve ranije
navedenim i afirmisanim autorima i ostvarenjima. Milan Zlii (1937) sarauje na urbanistikom
projektu rekonstrukcije dela starog centra (sa M. Saviem i D. Ivkoviem, 1968), a Pavle ilnik
podie Studio M (1965), Andrija Seujski odrava Petrovaradinsku tvravu (195162) i ureuje

stari centar (19621972).

Lagano i kontrolisano ostvaruje se pomeranje centralnih funkcija ka zapadu, priprema se
urbanizacija Mieluka, intenzivno se izgrauju Limani, otimajui se kalupu velike spavaonice i
jednolinosti koju je sobom (ali ne i sam po sebi) doneo sistem prefabrikovanih elemenata od
prenapregnutog betona, po patentu in. Branka eelja, a u realizaciji GIK Beton, ija poslovna
zgrada Agrovojvodine (brani par elken i . Bugarski, 1966) na Bulevaru osloboenja, kao i
petnaestospratnica Radnikog univerziteta Radivoj irpanov (Milan oki i Voja Midi, 1966)
neto blie centru, postaju novi orijentiri grada.
Uprkos neraspoznatljivosti trodimenzionalne sheme grada iji su potencijali plastinih vrednosti
zapretani i bore se sa nekada karakteristinom siluetom crkvenih zvonika nad kronjama krovova,
kubeta i kupola javnih zdanja i uprkos mnogo emu drugom, prisutne su nesumnjive tendencije ka
prevazilaenju klasinog zoninga, ka novom odnosu prema drugostepenoj plastici arhitekture, uz
istovremeno nastojanje za povezanou svega to su Novom Sadu ostavila prethodna razdoblja. Te
se tendencije oseaju i podupiru urbanistikom inicijativom i delovanjem velikogradske uprave,
kreativnou stvaralaca, panjom i pozitivnim prihvatom javnosti. Novi Sad je za mnoge primer.
Krajem 1973. godine industrija je dislocirana, glavni infrastrukturni sistemi su trasirani i poloeni
obim investicija je oiveo.
Godine 1974. radi se prva redovna revizija GUP-a, na Trandamentu se zavrava prva etapa TV
centra (kao dela budueg naselja na Mieluku), na Gradskom groblju poinju sahrane (stara groblja
se ukljuuju u zone mira i zelenila). Usvaja se idejni projekt akademika Hajdina za Most slobode, a
u rangu puta prvog reda privodi se kraju izgradnja zapadne varijante auto-puta E-75. Na
Avijatiarskom naselju pojavljuju se kue sistema Premis, lansirane sa crtaih stolova ekipe na
elu sa Radom Janjetovim (1930), Zavoda za izgradnju grada i GIK Betona.

Godine 1975. u Kamenikom parku izgraeni su objekti Dejeg sela (humanitarno-socijalna

institucija pod okriljem meunarodne asocijacije za brigu o deci) koje je sa urbanistikim i
arhitektonskim reenjem koja su dali Joef Tot (1932), Tatjana Savi, Miroslav Gruji (1941),
Olga Marini, in. hortikulture i Natko Marini (1941) dobilo niz visokih priznanja struke i
javnosti. Konano su (1975) udareni temelji zgradi SNP-a, uz Uspensku crkvu i jo postojeu
Jevrejsku ulicu, na lokaciji usvojenoj jo 1959. Autor projekta Pozorita je dr Viktor Jockijevi iz
Vroclava (koautor rada nagraenog drugom nagradom na meunarodnom konkursu iz 1960), a
glavni projektant je Arsa Dimitrijevi (1940) sa saradnicima iz PB URBIS-a. Miodrag Lozi gradi
Gerontoloki centar na kraju Frukogorske ulice. Po projektima Vlaste Petrovi (1938) adaptira se i

preureuje zadubinsko zdanje Marije Trandafil (Matica srpska) i dograuje mu se i proiruje krilo
sa Bibliotekom (prva faza).
Godine 1976. Blagoje Reba gradi Robnu kuu Lesnina na Bulevaru osloboenja, Lazar Cati
(1940) stambene zgrade u ul. Sonje Marinkovi, a Slavko upanski (1943) svoju prvu
stambenoposlovnu zgradu na Bulevaru osloboenja. Zora Pajki dograuje i nadgrauje Hotel
Park, gradi niz stambenih objekata na Beogradskom keju i u njegovom zaleu. Sava Subotin
(19401995), Slavko upanski, Bora Radusinovi (1944) i Radoje Cvetkov (1948) projektuju i
zapoinju deo stambenih blokova na Novom naselju.
Godine 1977. Milan Matovi dograuje i proiruje kompoziciju Elektrovojvodine, a sa
Branislavom Ivanoviem (1942), koji ubrzo odlazi za Beograd, a potom u inostranstvo, radi
remodelaciju ugla ulica M. Gorkog, uz zgradu predratnog Doma elezniara na Trgu carice Milice.
U 1978. godini Novi Sad dobija kvalitetno ureeno etalite od tranda do spomenika rtvama
Novosadske racije iz 1942. godine (Jovan Soldatovi 1970), koje se nadovezuje na ono izmeu
Mosta marala Tita (1945) i Mosta in. eelja (1962) kejom i nasipom izgraenim posle poplave
1965, da bi se uklopilo u krunu rekreativnu stazu od oko 10 km duine vezom preko Mosta
slobode, du Ribnjaka i kejom na petrovaradinskoj strani.
Godine 1979. u novo zdanje na Limanu useljava se Filozofski fakultet (Aleksandar Stepanovi, sa
saradnicima). Albert Josipovi (1942) i Miroslav Gruji podiu nove zgrade predkolskih ustanova i
kola na Telepu, Novom naselju i Limanu III (samodoprinos). Uspeno je zavrena prva faza
konkursa za Mieluk. Oivljava stambena izgradnja Novog naselja (usmerena stambena izgradnja)
u kojoj se ogledaju Matovi, Milidragovi, Blagoje Reba, upanski i dr. Blagoje Reba gradi zgradu
Vojvoanske banke u zaleu eleznike ulice, iza zgrade OZ Vojvodina koju je uspeno
uklopio u ulini front te ulice Miodrag Lozi (1976).
Godine 1980. urbanistino-arhitektonski tim na elu sa ivojinom Kara-Peiem (iz Beograda)
osvaja prvu nagradu na drugom krugu konkursa za Mieluk. itava struna urbanistika javnost
Jugoslavije je u Novom Sadu na simpozijumu o izgradnji grada primerenog vremenu.
Milidragovi i Krsti grade stambene blokove na Limanima. Krstonii dodatno dograuje Park.
Umiva se i ureuje itav grad. iri se peaka zona u starom centru, a akcija ureenja grada u celini
(starog centra posebno) pribavlja Novom Sadu laskava priznanja ire javnosti zemlje, podrku i
zadovoljstvo graana.

Godine 1981. zavrava se zgrada Srpskog narodnog pozorita, Sportskog i poslovnog centra

Vojvodina (popularni SPENS) iji su autori ivorad Jankovi i Branko Buli iz Sarajeva (nagrada
na pozivnom konkursu), a u saobraaj se puta Most slobode. Sa ova tri objekta i ureenim starim
centrom ini se kao da je Novi Sad ve zakoraio u XXI vek. Milan Mari je veoma uspeno
dogradio Hotel Putnik, Krsti podigao Hotel Novi Sad, a ukupne graditeljske aktivnosti
napregle su grad, ali i pokazale mogunosti njegove projektantske i graevisnke operative,
podstaknute koordinacijom drutvene volje potreba i politike. Prisutni su i protesti od oka
izazvanog naglo otvorenim vizurama na jo nepotpuno artikulisane prostore oko zgrade SNP, nakon
uklanjanja itave parne strane bive Jevrejske ulice radi formiranja Pozorinog trga. Nije pomoglo
ni relativno kasno formiranje Gradskog zavoda za obnovu graditeljskog naslea i zatitu spomenika
kulture, 1983. U Industrijskoj zoni Milidragovi gradi novi prostorni orijentir svojom poslovnom
zgradom Novkabel, a na Limanu IV to su njegove stambene kule graene u periodu 19781982.
Stambenim etvorospratnicama Krsti dovrava Liman I, to ovoj elitnoj lokaciji daje odgovarajuu
fizionomiju. U Rumenakoj ulici, po projektu Miodraga R. Jovanovia (1942), grade se
petospratnice, a okonavaju se i novi stambeni blokovi uz bivu elezniku stanicu u
Petrovaradinu. Njih gradi GIK Prvi maj iz Bake Topole po urbanistikim reenjima Petra Ilia.
Na alost, to je arhitektura dosta problematinog kvaliteta kojom se u neto boljoj varijanti ovaj
kombinat ve predstavio u Novom Sadu i na lokacijama MZ Banati, a u izrazito pregustoj i
runoj izgradnji, na prostoru iza Novosadskog sajma.
Smanjeni obim investicija, proreeni zadaci i arhitektonske realizacije karakteriu jednu od retkih
godina bez arhitektonskih konkursa, a to je 1984. godina. Istina, otkriven je spomenik Jovanu
Jovanoviu Zmaju, a u okviru Gradskog groblja Spomen groblje boraca NOR-a, delo edomira
Radovia (1937) i vajara Save Halugina. Ipak, te 1984. godine Tatjana Savi zavrava izgradnju
Instituta za meunarodne ekonomske odnose na Limanu (projekat datira iz 1979). Ovim objektom
T. Savi zavrava svoj opus sjajnih kola zapoet Srednjom medicinskom kolom (1963), VEKom
(1964), Jovan Popovi na Limanu (1974) i Svetozar Markovi na Detelinari (1977), te brojnih
veoma uspelih objekata dejih vrtia irom Novog Sada. Javnosti je prezentovan nacrt GUP-a do
2005. godine (revizija plana iz 1974), Skuptina grada ga usvaja juna 1985. godine.
U toku 1985. izvode se i znaajni zatitarski radovi. Renoviraju se stara zdanja: Jodna banja,
Elektro kola Mihajlo Pupin, Katolika crkva na Trgu slobode, Gimnazija Jovan Jovanovi
Zmaj, na ije se proelje vraa originalni natpis i naziv, a po projektu M. Matovia iz 1960.
Otpoinje i revitalizacija Sinagoge u ijem kompleksu je i krilo sa bivom Jevrejskom kolom,
neto ranije ve adaptirano za potrebe Baletske kole. Specifini zahvati konzervatorskorestauratorske prirode kojima se oi strune i ire javnosti skreu na nasleene vrednosti na
svojevrstan nain prepliu se sa savremenim gradnjama i nagovetavaju jedan novi rasplet
postojeih i aktuelnih kontroverzi na liniji secesija moderna postmoderna i dalje, ponovo ka
sintezi kao idealu.
Tokom 198687. godine podie se stambeno-poslovna zgrada na uglu ulice M. Gorkog sa Bul.
osloboenja (Slobodan Kuzmanovi, 1948), a na drugoj strani Bulevara niu u nizu do kraja 1998.
administrativne zgrade Poljobanke, SDK-a i AIK-a, po projektu Duana Krstia koji je neto blie
eleznikoj stanici i neto ranije izgradio prvu fazu zgrade bive Ljubljanske, danas Privredne
banke. Aneksom Dispearsko raunskog centra zavrena je (1989) markantna kompozicija poslovno
stambeno sadraja Elektrovojvodine Milana Matovia. U sklopu Novog naselja, Miodrag Lozi
izmeu 198789. godine zavrava svoj drugi po redu Dom za stara lica. Na lokaciji uz eki
magazin na Dunavu useljen je 1987. veoma dobro ocenjen studentski dom Miodraga R.
Jovanovia. U kompleksu Klinikog centra nikla je prva zgrada u duhu postmoderne (Slavko
upanski) namenjena Zavodu za transfuziju. Autori urbanistikog reenja Studentskog trga u sklopu
Univerzitetskog kampusa, Natko Marini, Marina Savi (1955) i in. hortikulture Mia Vukajlov,
zajedno sa vajarom Jovanom Soldatoviem, ureenjem ovog trga i okolnih parternih povrina daju
znaajan doprinos osmiljavanju i oplemenjivanju javnih gradskih prostora, zaokruujui jednu
urbanistiko-arhitektosnku ideju jo iz vremena kada je radni i ivotni sadraj Univerziteta tek bio
usmeravan na taj deo grada.

Godine 1986. Slavko Odavi je zavrio prvu fazu Klinikog centra u krugu Bolnice i time
objektima zdravstva koje je projektovao za druge lokacije u gradu (Liman, Novo naselje) dodao
slovenakom perfekcijom zamiljeno delo kojem tek treba da se prikljue budui objekti
planiranog centra. Na raskrsnici Bulevara Mihajla Pupina i nekadanje Gospodske ulice Novi Sad
1988. godine dobija svoj prvi podzemni prolaz za peake. Milan Mari gradi zgradu Instituta za
geografiju i hemiju u krugu Univerziteta. Godine 1989. trand dobija uz Marieve kabine iz 1967. i
njihovo proirenje, romantino nostalgini paviljon restorana (Sava Subotin).
Kraj osamdesetih i devedesete godine urbanoj i arhitektonskoj slici Novog Sada donose interesantne
novine na planu urbane strukture ili u inventaru arhitektonskih realizacija. Te novine su posledice
neto ireg, vanprofesionalnog angamana arhitekata, izraz i odraz aktuelnog stanja bremenitog
drutvenim, politikim i ekonomskim promenama. Snaan je prodor linih i takozvanih privatnih
inicijativa oslonjenih na novu lokaciju ekonomske moi kapitala i uticaja, a takoe i na sistemske
inovacije u domenu stambene gradnje, u sferi ureenja gazdovanja i korienja poslovnog prostora i
graevinskog zemljita u meuzavisnosti tih inovacija sa gradograditeljskim, komunalnim i opte
urbanim problemima.
U trodimenzionalnoj emi grada pojavljuju se novi prostorni orijentiri: poslovna zgrada NIS-a
(Naftagas) u izgradnji (A. Kekovi i Z. upanjevac i I. Panti, konkurs iz 198586), okonana tek
1998. i Apart hotel u funkciji Univerzitetskog kampusa. Kulu Apart hotela (N. Marini i M. R.
Jovanovi) sa objektima aneksima hotelskog zdanja u postmodernistikom maniru snane
vertikale od 12 etaa i razvedenog gabarita okruenja, kontinuitetom materijala i nainom upotrebe
(crvena fasadna opeka), ostvaruju zajedniki imenitelj sa jo od 1970. godine ovde izgraenim
paviljonima Studentskog doma (rek) i sa nedalekim i po Marinievom projektu ureenim
prostorom oko esme na drugoj strani uz Bulevar cara Lazara, ime je izmeu SPENS-a i
Univerzitetskog centra ostvarena nova identifikaciona taka. Ovim i jo nekim aneksima uz ve
postojee zgrade, te nadgradnjom paviljona Poljoprivrednog fakulteta (M. Mari), izgraenost ovog
dela grada dovedena je, ini se, na ivicu optimalnosti. Nedostaju jo Univerzitetska biblioteka sa
zgradom Rektorata koja je zapoeta 1994. godine, te zgrada Elektrotehnikog fakulteta, za koju su
konkursom osigurani projekti, da bi se Univerzitetski kampus potvrdio kao jedan od retkih delova
grada koji je sadrajno, kompoziciono i ureenjem zaokruen i dovren upravo onako kako se to
elelo i u drugim zonama da ostvari.
Da su uvek mogue i nove kreativne intervencije dokaz je i nadgradnja trospratnog objekta
Fakulteta tehnikih nauka koju je 1998, u koautorstvu sa Ksenijom Hiel, projektovao Ranko

Radovi za dvoetani deo Novosadske arhitektonske kole, smera Arhitektura na FTN-u

(osnovanog 1996). U Radnikoj 45 Leonid Nei se 1993, ini se uspeno, u blagom otklonu od
klasike, akcentuje stambeno-poslovnom lokacijom. Na periferiji stambenih prizemnica meu
batama Telepa probijaju se nove ulice (Pitagorina). S. Kuzmanovi za CESLA DOM izgrauje niz
slobodnostojeih tro i etvorospratnica, poput nekadanjih stambenih vila za iznajmljivanje, a kao
pokuaj reminiscencije na prolu epohu, sa postmodernistikim izrazom. Slina podseanja
belee i drugi delovi grada (Podbara, Salajka, Ulica cara Duana i Sarajevska romantina
arhitektura stambene vile sa crtaeg stola Aleksandra okia iz Beograda, 1993).
etnja gradom otkriva pravu poast za ispunjenjem ukusa novokomponovanih bogataa, njihovih
potreba i elja, za tobo solidnom gradnjom prolog doba, u oblandi ekoloke i druge mode.
Preslikavaju i precrtavaju se stari atlasi arhitektonskih oblika to u lagodnosti i konjukturnosti mode
i uz izgubljenu vezu sa kreativnou i iskustvom, sposobnim da se ponese sa sloenim zahtevima
vremena i struke, prerasta u opasnost za budui izgled grada. Stilska i arhitektonska nedonoad
nisu mimoila ni samo sredite grada Apolo centar upanski, Gruji (1992), stambeno-poslovno
kuerina na uglu Kosovske ulice i Trgu Republike ili Potanska tedionica u zavrnoj fazi na
Pozorinom trgu, obe istih autora, kao i neke druge u oblinjoj Podbari i Salajci, samo su umiljene
palate i kaiperne arhitektonske dame koje igraju samo jedno leto.
Kada se najzad zapitamo koje su to, a svakako da ih ima vie, bitne karakteristike urbanistikog i
arhitektonskog razvoja Novog Sada 1944. godine i posebno u protekle 3 ini se da bi odgovor
mogao biti sledei: kontinuitet u izradi i reviziji urbanistikih planova kao podlozi kontinuiranog
procesa urbanog razvoja; dosledno provoenje osnovnog koncepta prostornog razvoja i njegovog
nadgraivanja u skladu promenjenih drutveno- ekonomskih uslova; razvoj grada kao celine: tri, na
razliitim lokacijama i u razliito vreme nastala naselja (Novi Sad, Petovaradin, Sremska
Kamenica), uz njihovo prostorno i fiziko povezivanje mostovima i saobraajnicama izgradnjom
grada na obe obale Dunava; zaposedanje skoro svih slobodnih povrina unutar granica
graevinskog podruja od 11.000 ha povrine po osnovu 4 reima graenja koji se na terenu
raspoznaju kao: 1. Permanentna rekonstrukcija, 2. Zavravanje zapoetog, uoblienjem sadraja i
morfologije izgraenog, 3. Puna rekonstrukcija substandardnih delova, 4. Stalna nastojanja da se
ubrzano urbanizacijom ne uniti, ve, naprotiv, da se u najveoj moguoj meri sauvaju nasleene i
postojee vrednosti. irenje zona pod odreenim vidovima i reimima zatite (graditeljsko naslee,
prirodne i ambijentalne vrednosti); komunalno ureenje i ukupno infrastrukturno opremanje
podruja grada sa optimalnim kapacitetima izvora energije i obezbeenjem osnovnih resursa
neophodnih za zdrav ivot; sukcesivno naputanje strogog zoninga (rad, odmor, rekreacija) i
njegova zamena integracijom funkcija i sadraja po formuli preovlaujue umesto
dominirajue ili iskljuivo; promenom siluete i pejzaa grada nadrastanjem istorijskog jezgra,
po visini i uklapanjem u sistem strukturu i morfologiju koja ga postepeno vodi jo veoj
atraktivnosti i znaaju za kulturno-istorijski i urbarhitektonski identitet Novog Sada, ali istovremeno
na poziciju samo jedne od specifinih ambijentalnih zona i (ili) delova grada, uveavajui
(proimanjem njihovih vrednosti i osobenosti) prirodnu potrebu za celovitou jedinstvom i
prepoznatljivou urbane slike kroz postojanje zajednikog imenitelja u razliitostima.
Sve to ostvareno je uz jo uvek evidentnu prepoznatljivost istorijskog jezgra srca grada i njegove
matrice, oslanjanjem oblikovanja, kompozicije i arhitektonskih struktura (naroito u kontaktnim
zonama staro novo) na pozitivna iskustva i najbolju tradiciju meunarodnog razdoblja.
Ipak, u irenju Novog Sada postoji jedna tamna mrlja, koja je toliko vidljiva da se ne moe prikriti
ni u trenucima kada se slavi. To je bespravna gradnja na njivama oko grada, ali i na krovovima
viespratnica, u dvoritima starog gradskog jezgra, a uz sve napore da se obuzda ona nam je nanela
ogromnu tetu i ozbiljno ugrozila generalni koncept irenja gradskog podruja. Navedena
konstatacija predsednika Skuptine grada ure Bajia, izreena prilikom otvaranja izlobe Urbani
razvoj Novog Sada od 1960. do 1995. godine u Galeriji Matice srpske, 24. oktobra 1995. godine, a
citirana prema Dnevniku od 25. oktobra, vie je nego alarmantna.

Poslednjih pet godina XX veka trend devastiranja ambijentalnih vrednosti grada ruenjem,
neprimerenim gradnjama i dogradnjama dobijao je na intenzitetu, a broj bespravno podignutih
objekata porastao je do 40 hiljada. Ruenje sva tri mosta, objekata TV na Mieluku i druga
oteenja bombardovanjem Novog Sada od strane NATO snaga (1999) izuzetno su prtisla grad.
Obim i karakter bespravne gradnje preti da talasom koji se servira preplavi Novi Sad, zablati i
devastira mnoge pozitivne vrednosti prethodnih decenija, ne samo u gradu kao zbiru izgraenih
objekata i masi graevinskog fonda, ve i u gradu koji ine njegove graevine ukupnou i
bogatstvom kulturolokih i sociolokih taloga i slojeva.
Privremeni montano-demontani drumski i elezniki most uzvodno od biveg eeljevog i
Varadinski most na nadograenim stubovima biveg mosta, takoe sruenog 1999. godine, uz
pomo mosta na barama, uzvodno prema ruevinama Mosta slobode obavljaju i obavljae jo
zadugo elementarnu funkciju veze dve obale. Prave poteze i reenja treba saekati. Evociranje i
akcentovanje pozitivnog, uz samo blagi kritiki komentar, neka stoga bude samo deo one grae
koja se mora hitno ugraivati u branu urbanom materijalnom i estetskom zagaenju Novog Sada.
Oslonac ovog rada ine brojna dela nosilaca oktobarskih nagrada Novog Sada, Borbine i drugih,
meu kojima se samo hronoloki poslednja nalaze i ostvarenja poput onih Duana Radovanovia na
Bistrici (godinja nagrada DaNS-a za 1995. godinu) ili Ljiljane Milin i Natka Marinia (zgrada
Zavoda za zatitu prirode Srbije u Radnikoj 20, Borbina nagrada za najblje ostvarenje u 1994. u
Jugoslaviji) i jo nekolicine stvaralaca potom, u poslednjih est godina, meu kojima se posebno
istie stambeno-poslovni blok Milenije i Darka Maruia iz Beograda izgraen na Bulevaru
osloboenja u periodu 19891999. godine. Tu su i dela nastala na tradiciji predratne moderne koju
su poslednjih pola veka razvijali i inovirali nosioci Tabakovieve nagrade arhitekture koju je DaNS
ustanovio 1994. godine (Pavle ilnik, Miroslav Krstonoi, Tatjana Vanjifatov- Savi, Zora
Mitrovi-Pajki, Aleksandar Kelemen i Sibin orevi). Oslonac i startna pozicija za novi vek je i
nedavno prihvaen Generalni plan Novog Sada do 2021 godine.

Kroz granje nebo - Arhitektura Novog

Sada devedesetih
Prilog za istoriju novosadske arhitekture XX veka
Teko vreme poslednje decenije XX stolea na arhitektonskoj mapi Novog Sada ostae upameno
vie po vangraditeljskim deavanjima kroz koje su se, u novonastalim trinim uslovima, sa
naporom probijali arhitekti roeni neposredno posle Drugog svetskog rata, kolovani na
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Nedostatak izvedenih projekata mlaih arhitekata takoe je
naglaen i vie govori o stepenu obrazovanja i potrebama investitora nego o potencijalu mlaih
novosadskih graditelja. Ipak, uz podrku obavetene javnosti - to je ujedno i najvaniji zadatak
medija i nadlenih institucija asopisa DaNS i manifestacij u organizaciji Drutva arhitekata
Novog Sada, kao i prvih generacija svrenih diplomaca Arhitektonskog fakulteta, a kroz novo,
transparentno doba, olieno jasnijim normativnim aktima i poveanom panjom graanskih
inicijativa,u Novom Sadu se i dalje ubrzano gradi.
Poslednja decenija XX veka na prostorima nekadanje SFR Jugoslavije protekla je u tekim
vremenima rata i pustoenja, raspada drutvene, ekonomske i moralne slike drutva. Katastrofalne
posledice raspada nekada jedinstvene zemlje, ratnih zbivanja i naglog siromaenja itavog drutva,
zajedno sa svim prateim efektima, bie sagledive tek narednih godina. Arhitektura, urbanizam i
graditeljsko naslee, kao tehniko- tehnoloko-umetniki segmenti drutvene stvarnosti, pretrpeli su
najvea razaranja u svojoj savremenoj istoriji. Inverzijom drutvenih procesa skoro je potpuno
promenjeno i samo ustrojstva arhitektonske i graditeljske prakse.
Specifino stanje u Srbiji devedesetih pritisnuto diktaturom vladajue partijske oligarhije

umetnutom u sve sfere ivota, otrim sankcijama meunarodne zajednice, znatno su uticale na
drutvo u celini, ali i na arhitektonsko stvaralatvo devedesetih godina dovelo je do niza pojava
koje e ostati amblem rastrzanog i nakaradnog drutva, koje se u celini guilo u dravnoj
propagandi, jeftinoj zabavi i sveoptoj nematini. U sumornoj atmosferi meunarodne izolacije i
krajnje materijalne nesigurnosti, malo je ko razmiljao o estetskim komponentama u arhitekturi.
U eljustima novih investitora
Znaajna promena drutvene slike zemlje, kao i nekada nereivi problemi svakodnevice, simbolino
e se odslikati na novopodignutim graevinama devedesetih. Da bi se zadovoljile elje novih
investitora, uglavnom pristiglih sa podruja ratnih zbivanja, graditelji u svojoj praksi poteu za
idejama i sistemima gradnje prethodnih stolea. Zbog navodnog uklapanja u zateeno stanje, koriste
se tradicionalan ukrasni i oblikovni repertoar starih vremena. Takoe je prisutna i pojava
megalomanije, koja se ogleda kako u stambenim zgradama koje esto dobijaju pet, pa i est etaa
sa brojnim krovnim dodacima tako i u nekim javnim objektima. Najuoljiviji primer je, svakako,
nova zgrada Nis-Naftagasa, koja je svojim ogromnim volumenom zasenila itav kvart. Za razliku
od bezimenih investitora iz vremena socijalizma, koji su dodue bili bez nekog izraenog
ideolokog pritiska (kako govore stariji arhitekti mi smo ipak olako troili tua, drutvena
sredstva), investitori iz devedesetih godina bili su potpuno orijentisani ka poveanju broja
kvadratnih metara koje mogu dobiti novim projektom. Potom, cilj im je bio da ih to unosnije
unove, pod sumnjivim trinim uslovima, na slobodnom tritu koje je, zbog velikog dotoka
izbeglih i raseljenih lica, naglo narastalo. U optem meteu dogaanja tokom devedesetih godina u
Srbiji, Srbiji, pod pritiscima sankcija koje su izvitoperile sve drutvene, pa i graditeljske procese,
autori su delovali bez vrstih i opteprihvaenih normi. Bez jakih institucija i strukovnih udruenja,
koja bi kontrolisala procese izgradnje, od odreivanja zadataka i izrade urbanistikih planova i
izdavanja dozvola, do faza izvoenja, nekada bez osnovnih sredstava za izgradnju, procesi
izgradnje stambenih i retkih javnih zgrada nekada su trajali (i jo traju) i po itavu deceniju...
Divlja gradnja
Divlja gradnja kao karakteristina pojava graditeljstva svih zemalja u tranziciji, kao i propratni
tehniko-tehnoloki problemi, doprineli su injenici da je protekle decenije podignuto nekoliko
stotina hiljada bespravnih objekata irom zemlje. Samo u Novom Sadu i okolini, u opticaju je ak
cifra od 3540 hiljada objekata podignutih bez validnih urbanistikih uslova i dozvola tokom
devedesetih godina. U itavoj Srbiji se pominje ak milion. U Novom Sadu je za to vreme
zabeleen porast stanovnitva od oko 14 hiljada pri tom je zbog iseljavanja znatno promenjena
struktura tako da danas vojvoanska prestonica broji neto manje od 300 hiljada stanovnika. Jo
od kraja sedamdesetih godina dotok stanovnitva u gradove bio je inicijalna kapisla za pojavu
divlje gradnje koja se proirila na rubna podruja grada, spojivi se sa okolnim naseljima i selima,
gde su este pojave itavi potezi porodinih kua graeni bez potrebnih dozvola nadlenih
institucija (Tatarsko brdo, Veternik). Rigidna urbanistika politika i teak poloaj svih inilaca koji
uestvuju u proizvodnji objekata odigrali su kljunu ulogu u naruavanju zateene graditeljske
matrice. Na taj nain, ivotno je okruenje prvenstveno velikih, ali i manjih gradova u Srbiji i neto
manje u Vojvodini, pretrpelo ogromne devastacije urbanog prostora i masovnu neplansku izgradnju,
koja e dugo godina biti problem urbanog ureenja svih srpskih gradova. Tokom ove godine
donesen je novi Zakon o planiranju i izgradnji iji je cilj, kako najavljuju iz Ministarstva graevine,
stvaranje uslova za bre i efikasnije investicije i izgradnju objekata, racionalnije korienje i
ureenje prostora i graevinskog zemljita, kao i usklaivanje sa evropskom praksom, planska
legalizacija i upis u katastar nepokretnosti.

Stambena gradnja
Intenzivna izgradnja stambenih zgrada u Novom Sadu, pomalo zamrla poetkom devedesetih, naglo
je aktivirana tokom druge polovine decenije. Najvei srpski gradovi Beograd, Novi Sad i Ni
tokom poslednjih godina doivljavaju velike promene kada je u pitanju novoizgraeni stambeni

fond. U nekada prizemnim ulicama ireg gradskog jezgra Novog Sada, poslednjih godina niu
viespratne stambene zgrade, bez planiranog reda i poretka. Dozvole za gradnju izdavane
sukcesivno, bez elje i htenja da se stambena gradnja objedini i kanalie, doprinele su
neravnomernoj reizgradnji pojedinih ulica, pa i delova naselja. Ta situacija je toliko ozbiljna da e u
nekim sluajevima protei dosta vremena dok se urbanistiki ne urede gradski kvartovi u kojima se
podiu novi stambenjaci. U dananje vreme, u rasprave o procesima legalizacije objekata
podignutih bez odgovarajuih urbanistikih uslova i dozvola ukljuuju se ak i politike partije, to
je znak politike korektnosti koja jo vlada u ovoj oblasti. I pored svega, stambena produkcija u
Novom Sadu tokom poslednje dve godine je dostigla 1.500 jedinica godinje, ime je grad preuzeo
primat u Srbiji u oblasti stambene izgradnje. Svakako da e ta injenica useljavanja u grad,
otvoriti i nove probleme novosadskog urbanizma.
Nepriznavanje i nezainteresovanost sredine, kao i opti gubitak sluha za estetske kriterijume,
doprineli su pojavi zgrada koje ne zadovoljavaju ni najosnovnije graditeljske uslove ni osnovne
estetske kriterijume. Arhitekti i arhitektonski biroi u novoj drutvenoj podeli, postaju nosioci
neprimerene i pojednostavljene arhitektonske prakse koja nije uspela, sem u retkim prilikama gde je
uoljiv naglaen autorski peat, da se izrodi znaajnija arhitektonska dela iz te oblasti graditeljstva.
U novim urbanistikim smernicama, koje naginju neskrivenom proboju liberalnog kapitalizma u
prevazieni (neo)socijalistiki sistem planiranja, pojavio se veliki broj slobodnog prostora unutar
stambenih naselja nastalih krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, koji se popunjavaju novim
trgovako-poslovnim sadrajima i stambenim objektima tokom devedesetih godina (Limani, oko
Bulevara osloboenja, Detelinara itd.). Krajem 2000. godine usvojen je danas vaei Generalni plan
Novog Sada do 2021. godine.
Delovanje DaNSa i istraivanje naslea savremene arhitekture
Nezaobilazna pojava u graditeljstvu Novog Sada je delovanje Drutva arhitekata Novog Sada i
asopisa za arhitekturu, urbanizam i dizajn DaNS. Udruenje organizuje od 1995. godina Salon i
Dane arhitekture, kao i dodeljivanje Godinje nagrade za arhitekturu i Tabakovieve nagrade
arhitekture za doprinos u promovisanju savremene arhitekture, u ast velikanu vojvoanske
moderne arhitekture meuratnog perioda ora Tabakovia (18971971). Do sada, ovo priznanje
su dobili poznati novosadski arhitekti koji su svoj graditeljski opus ostvarili tokom druge polovine
XX veka: Pavle ilnik (1920), Miroslav Krstonoi (1932), Tanja Vanjifatov-Savi (19292008),
Zora Mitrovi-Pajki (1927), Aleksandar Kelemen (1924), Sibin orevi (1926), Ranko Radovi
(19352005) i Duan Krsti (1938). Salone i izlobe u organizaciji Drutva arhitekata Novog Sada
pratili su i posebni monografski katalozi koji su ujedno i prve monografije savremenih
vojvoanskih graditelja. Dela savremenih novosadskih graditelja beleena su kao deo arhitektonske
produkcije u Vojvodini i prezentovana tokom devedesetih godina i na Salonima arhitekture u
Sremskoj Mitrovici, poslednji put u jesen 1993. godine.
Izuavanja naslea moderne i savremene srpske arhitekture takoe su doprinela pojaanom
interesovanju za arhitekturu XX veka. Kroz niz studijskih i strunih tekstova, objavljenih u naunim
i strunim publikacijama, domaim i inostranim, osvetljena su, valorizovana i publikovana
mnogobrojna dela naeg modernog arhitektonskog naslea. Publikovani su i novosadski primeri
kvalitetnih dela arhitekture prologa stolea, od objekata podizanih u stilu (maarske) secesije s
poetka veka, preko brojnih graevina iz vremena meuratnog akademizma i modernizma, do
arhitekture posleratnih decenija, koja se oblikovala oko uticaja dva velikana svetske arhitekte,
Korbizjea i Misa van der Roea. Tokom devedesetih, u proreenoj naunoj periodici, koju izdaju
muzeji, zavodi i instituti iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova, srpska arhitektura XX veka
bila je prisutna kroz narastajui korpus tekstova posveenih autorima i delima moderne i savremene
arhitekture. Takoe je velik i spisak knjiga, monografija, studija, publikacija, magistarskih i
doktorskih teza, diplomskih radova posveenih modernoj i savremenoj srpskoj arhitekturi.
Na polju arhitektonske publicistike u Vojvodini i Srbiji jedna od centralnih pojava je novosadski
asopis za arhitekturu, urbanizam i dizajn DaNS, koji je nastao daleke 1982. i povremeno izlazio do

1989 (urednik Duan Prodanovi). Od reaktiviranja asopisa, 1994. godine, objavljena su, u
redovnom ritmu izlaenja etiri puta godinje 32 broja u 28 svezaka, pod urednitvom Svetlane
Vukovi (br. 922) i Slobodana Jovanovia (od br. 23). U novom formatu i dizajnu,
osavremenjenog sadraja, asopis izlazi od 40. broja, odnosno od decembra 2002. godine. Tokom
prethodne decenije pojavljuje se ili nastavlja sa izlaenjem i vie specijalizovanih, ali neredovnih
arhitektonskih publikacija Arhitektura (jedina redovna), Forum, Arhitektura Urbanizam,
Izgradnja, Komunikacije (Beograd), Arhitekta (Ni). Na tritu postoji i vei broj asopisa i
revija koje delimino tretiraju arhitektonsku problematiku (Kvadart, Genius Domus, Modul,
AG, Kua stil, Moj dom, Enterijer i dr.). Arhitektonska kritika je bila sasvim retko prisutna
u ostalim pisanim medijima u dnevnim novinama: novosadskom Dnevniku (D. Prodanovi, V.
Mitrovi), ugaenoj Naoj Borbi (Z. Manevi) i, neto kasnije, Glasu javnosti (D. Milainovi
Mari). U nedeljnim i mesenim novinama i magazinima nije bilo interesovanja za ovu
problematiku. Izuzetan primer je doajen srpske arhitekture i arhitektonske publicistike, Mihajlo
Mitrovi koji redovno, od daleke 1962. godine, ispisuje u prestonikoj Politici stalnu rubliku
Arhitektura u svetu i kod nas. Tekstove posveene novijoj arhitektonskoj produkciji piu i A.
Milenkovi, D. Popovi (Politika), Milorad Jevti (NIN), V. Mili (Re, Reporter), B.
Kovaevi, I. Mlaenovi, M. ivkovi, J. Tasi i drugi. Mnogobrojni elektonski mediji, nastali u
Srbiji i Vojvodini tokom prethodne decenije, bili su i ostali nezainteresovani za deavanja na polju
savremene arhitekture i urbanizma. Trenutno, na dravnoj televiziji se redovno emituje nedeljna
emisija o arhitekturi (Genius domus) kao i serija monografskih filmova o savremenim srpskim
graditeljima autorke D. Milainovi Mari.
Osnivanje Arhitektonskog fakulteta (1996) pri Fakultetu tehnikih nauka na Novosadskom
univerzitetu svakako e u budunosti znatno uticati na klimu oko graditeljstva ali i arhitektonske i
urbanistike prakse uopte na podruju itave Vojvodine. Na fakultetu, pored osnivaa prof. dr
Ranka Radovia, svoja znanja buduim arhitektima prenose pripadnici vrednih generacija
stvaralaca i profesora (dr Naa Kurtovi-Foli, dr Svetlana Vukovi, prof. Duan Krsti, dr
Radomir Foli i drugi), kao i niz mlaih magistara, docenata i asistenata.
Autori i dela devedesetih godina
Tokom poslednje decenije zaokruena je izgradnja velikog stambenog naselja Novog naselja
(Bistrica) u ijoj izgradnji i ureenju svoje projekte daje vie novosadskih arhitekata i urbanista
(arh. M. Popov, B. Reba, D. Radovanovi, B. Radusinovi, R. Cvetkov, S. upanski, S. Subotin,
Milenija i Darko Marui, Stambeno-poslovna zgrada, Novi Sad, 1989-1998. DaNS | 051 DaNS |
asopis za arhitekturu i urbanizam 50 GODINA DRUTVA M. Savi, R. Radosavljevi i drugi).
Urbanistikim zaokruenjem Novog naselja, sa vie hiljada stambenih jedinica, i komunikacijskim
povezivanjem sa gradom, ostvareni su planovi zaeti jo poetkom osamdesetih godina. U
narednom periodu sledi jo kvalitetnije povezivanje sa gradom, revitalizacija stare ranirne stanice i
otvaranje novog bulevara na mestu bive eleznike trase, tako da e Novo naselje postati
jedinstveni deo ire gradske celine Novog Sada.
Stambenom gradnjom bave se skoro iskljuivo arhitekti srednje i starije generacije. Tek poslednjih
godina primetna je pojava arhitekata mlaih generacija. Arh. Blagoje Reba (19382002) posle
nekoliko uspelih javnih i poslovnih zgrada podignutih tokom osme decenije, tokom devedesetih
godina projektuje krupnije stambene blokove koji se istiu strogom i preciznom obradom,
upotrebom opeke autentinog lokalnog materijala, kao i sistematskim tretmanom parternog
okruenja. Nakon dugogodinjeg iskustva na projektovanju preko pet hiljada stambenih jedinica,
arh. Milorad Milidragovi (19381999) dostie stvaralaki vrhunac objektom na Novom naselju u
istom i snanom likovnom izrazu, ije reminiscencije treba potraiti u delima meuratnih
modernistikih arhitekata. Arh. Duan Krsti (1938) autor velikog i kvalitetnog projektanskog
opusa u kome se proimaju objekti javnih namena u ranom periodu i kolektivnog stanovanja,
tokom itave karijere. Krstievo stambeno naselje Liman I, izgraeno tokom osamdesetih, u stilu
poznog modernizma, sa oko 500 stanova, u isto vreme je labudova pesma ravnih krovova, ija je
upotreba u Srbiji ubrzo ukinuta zakonskim propisima. Krstieve stambene zgrade sa poetka 90-ih,

na Novom naselju i Limanu IV, odlikuju se realnom, internom fleksibilnou stambenih jedinica,
to je postignuto u saradnji sa buduim korisnicima. U izboru materijala autor ostaje veran betonu i
opeci. Arh. Duan Radovanovi (1948) se tokom devedesetih godina istie u projektovanju
stambenih blokova krupnijih dimenzija: objekti u Rumenakoj ulici, na Novom naselju i Podbari
(Svilara), gde sprovodi jasan i pregledan koncept savremeno oblikujui klasine arhitektonske
postavke, u kombinaciji zidanih masa i opeke. Mada su na zgradama prisutne reminiscencije na
lokalnu graditeljsku tradiciju, drugostepena plastika i arhitektonski ukras su izostavljeni, te su
objekti lieni suvinih dekorativnih elemenata, adekvatno funkciji stanovanja. Topla i nenametljiva
atmosfera Radovanovievih stambenih zgrada, koncipiranih u formi mini gradova, pleni brigom o
kvalitetu ivota korisnika. Arh. Slobodan Kuzmanovi (1948), tokom prethodne decenije projektuje
vie poslovnih i stambenih objekata (nekada sasvim razliitih kvaliteta), od kojih se istiu stambene
kule na Novom naselju (1997) gde je arhitektura zgrade, sa veim brojem manjih stambenih
jedinica, obogaena naglaenom polihromijom i dostojanstvenim oblicima. Kuzmanovi je, izmeu
ostalog, autor projekta masivne interpolacije u centralnoj ulici (Zmaj Jove 26), koja je s pravom
oznaena kao jedan od primera radikalnih rezova u istorijskom jezgru grada, kojih je bilo tokom
itavog XX veka od prvog predloga urbanistikog reenja Novog Sada arh. Juraja Najdharta
izmeu 1937. i 1940. godine, do masivnih interpolacija iz vremena ezdesetih godina, od
Tanurdieve palate ora Tabakovia, do stambene zgrade arh. Milene i Sibina orevia u ulici
I. Ognjenovia.
Arhitekti Miodrag Jovanovi (1942) i Natko Marini (19412004), poetkom devedesetih,
projektuju soliter Apart hotela za asistente koji donosi znaajne novine u novosadskoj arhitekturi,
u svetlu iskustava postmoderne, za koju autori dobijaju Borbinu nagradu za arhitekturu za
Vojvodinu 1990. godine. Tokom 1996. godine, po projektima istih arhitekata, okonana je gradnja
Zavoda za zdravstvenu zatitu studenata, koji svojom polihromijom i primenom toplih materijala
zaokruuje graevine unutar univerzitetskog kampusa. Tokom devedesetih godina arh. Jovanovi
projektuje vie masivnih stambenih zgrada u kojima insistira na naglaenim fasadnim erkerima i
balkonima, ugaonim vertikalama i razuenim krovitima, kao i na racionalnim osnovama stambenih
prostora. Pored pomenutih graditelja, arh. Natko Marini, u saradnji sa arh. Ljiljanom Milin (jo
1988) projektuje Prirodnjaki muzej u snanom kompozicionom sjedinjavanju paljivo obraenih
povrina crvene opeke, bojenih detalja otvora i ulaznih partija u duhu kasnog postmodernizma.
Objekat je po izgradnji, 1994. godine, dobio Borbinu nagradu za realizaciju. Koloristiki
zanimljiva, uz kvalitetan graevinski tretman, ova zgrada je ujedno i poslednja (specijalizovana)
muzejska ustanova podignuta na ovim prostorima.
Tradiciju lokalne sredine esto koriste autori tretmanom i primenom ukrasnog repertoara iz XIX
veka. Nekritiko i neumereno preuzimanje i korienje motiva i detalja iz vremena istoricizma
prethodnih vekova osnovna je odlika veeg broja graevinama nastalih u ovom periodu. Reiti
primeri su dela tima arh. Slavko upanski (1943) i Miroslav Gruji (1941): Poslovni centar
Apolo, projektovan 1988, izgraen 1993. godine na glavnom gradskom trgu i stambeno-poslovna
zgrada u Kosovskoj ulici, koja je na najdirektniji nain svojom hipertrofiranom strukturom ugrozila
vizuru i stanje u delu starog gradskog jezgra. Ogroman broj stambenih zgrada podignut irom
gradskih naselja (Rotkvarija, Grbavica, Detelinara, Podbara i dr.), naalost, ostao je u eljama
poruioca/investitora da se dobije usitnjeni stambeni fond, uz utedu na svemu na emu se moglo
utedeti, to je dovelo do ustolienja nekvalitetne i uniformisane produkcije, koju moemo
posmatrati kao niz proputenih prilika da se pomire estetika grada i interesi investitora,
pojedinanih korisnika i ire drutvene zajednice.
Posebno podruje izgradnje je prostor oko Bulevara osloboenja, nove ile kucavice Novog Sada,
koja se protee od eleznike stanice do sruenog Mosta slobode. Popunjavanje prostora oko
Bulevara sledi posle izgradnje eleznike stanice (Farka i Matovi, 196064). Iz svake posleratne
generacije novosadskih graditelja neko je na Bulevaru podizao objekte: S. orevi i A. Kelemen
daju oma svojom mladalakoj ljubavi prema delima Korbizjea. Tokom ezdesetih godina niklo je
nekoliko stambenih i poslovnih objekata koji se mogu vezati za visoki modernizam (P. ilnik, M.

Lozi, Z. Mitrovi Pajki, M. Matovi, . Bugarski). Tokom osme i devete decenije sledi veliki
ciklus stambene gradnje (arh. B. Reba, S. Kuzmanovi, D. Krsti i drugi). Poslednje decenije XX
veka na Bulevaru osloboenja je podignuto nekoliko objekata koji menjaju sliku socijalistikog
bulevara u savremenu saobraajnicu okruenu stambenim i poslovnim objektima. Na rubu
Limanskog parka, a u blizini kamenikog mosta, podignut je najgrandiozniji objekat u Novom
Sadu, ve pomenuta poslovna zgrada Nis-Naftagas (arh. Aleksandar Kekovi, Zoran upanjac i
Ivan Panti, 1998), punih 13 godina posle konkursa. U vreme najvee krize u zemlji, ovo dravno
preduzee nije prezalo od upotrebe najskupljih materijala u obradi objekta i ureenju enterijera.
Mada deluje impozantno, sa nekim odlino reenim partijama u prizemlju, u unutranjosti ovog
mastodonta nema nita od lakoe i prozirnosti komunikacija, koje su karakteristine za graevine
slinog volumena podizane irom sveta. Ova ogromna i samodopadljiva zgrada ostala je hladna i
nepristupana u svom postojanju, simboliui nedemokratski politiki sistem koji je podie kao svoj
spomenik. Tek e se za nekoliko godina uoiti svi problemi oko odravanja i eksploatacije ove
graevine. Apsurd je da e ova gizdava i bogata graevina ostati simbol verovatno najteeg perioda
u istoriji zemlje. Znatno je skromnija, ali ne manje atraktivna, zgrada poslovno-trgovakog centara
Bulevar, 2001. arh. Bore Radusinovia (1944), koja predstavlja nastavak autorovog bavljenja
staklom kao savremenim graevinskim materijalom. Karakteristina geometrija tvrdih ivica i
primena stakla koje pleni svojom bojom, pravo su osveenje za urbanu okolinu Bulevara.

Novine u oblikovanju: najava novog pristupa arhitekturi

Pored pomenutog Prirodnjakog muzeja, u gradu je poetkom devedesetih godina podignuto i
nekoliko javnih i poslovnih objekata od kojih se, jednostavnim linijama i naglaenom belinom,
istie poslovna zgrada na Rimskim anevima arh. Vase Kresovia (1950) graena u periodu 1992
96. godine. Autor ne skriva svoja nadahnua arhitekturom meuratnog modernizma, kao ni
savremene uticaje minimalistikog pristupa oblaenju funkcije zgrade. Posebno je atraktivan
prostrani troetani hol koji, kao kljuni motiv enterijera, autor koristi i na nekim drugim objektima.
Arh. Radoje Cvetkov (1948), posle niza stambenih zgrada i privatnih vila (u kojima se esto vie
zadovoljavala elja investitora nego estetska potrebe autora/drutva) gradi poslovni objekat u
eleznikoj ulici (2002) koji na novi nain korespondira sa trendovima u svetskom graditeljstvu
unosei nove materijale i jedan savremen look u zateeno, realno okruenje promente gradske
ulice. Arh. Leonid Nei (1956) je autor koji projektuje elegantne i vitke stambene zgrade, sa
raskonim stambenim jedinicama, u Radnikoj ulici i novu, u neposrednoj blizini (2003), gde se
vidi konkretan razvoj autorove graditeljske estetike. Posebno (likovno) tretirane povrine elegantnih
su proporcija, kue su odmereno dizajnirane, sa ukusom. Postavljene na nedavno izgraenoj i
popunjenoj raskrsnici, Neieve zgrade najavile su svojevrsnu prekretnicu na polju novosadske
stambene gradnje. Arh. Milan Mari (1940) tokom devedesetih projektuje dogradnju Biblioteke
Matice srpske i zgradu Zavoda za kukuruz (2000), vie puta izlagan i publikovan objekat, koji istie
ravniarski mir kroz plemenite i slikovite linije u lokalnom materijalu. Brani par Milenija (1941) i
Darko Marui (1940), arhitekti i profesori beogradskog Arhitektonskog fakulteta, na Bulevaru
osloboenja projektuju stambeno-poslovni objekat, graen dui vremenski period 19911998.
godine, koji donosi znatne novine na polju arhitektonskog stvaralatva - od logino iskoriene
pozicije do itavog niza atraktivnih, ali nenametljivih detalja i povrina. Autorski par, arh. Ilja
Mikitiin (1968) i Laza Kuzmanov (1968), pripadnici mlae generacije arhitektonskih stvaralaca,
uspevaju za samo nekoliko godina (sezona) da pomere granice novosadskog savremenog
graditeljstva. Izvedene stambene zgrade u ulicama Alekse antia i Danila Kia, iz 2002. godine,
donose novosti u oblikovnom i hromatskom, sa umerenom primenom minimalistikih
arhitektonskih detalja. Od ostalih projekata posebno se istie pobedniki rad na konkursu za
poslovno-trgovinski objekat u jednoj od centralnih gradskih ulica (Kralja Aleksandra) u starom
istorijskom jezgru grada, koji je potom poniten kapricom investitora uz izbor drugog izvoakog
projekta, znatno konzervativnije oblikovanog, ime su grad i graani propustili priliku da na
atraktivnom mestu dobiju znalaki projektovano delo savremene arhitekture. Rad je nagraen na
beogradskom Salonu arhitekture 2002. Pored navedenih arhitekata u Novom Sadu i na podruju

Vojvodine aktivni su autori uglavnom starije i srednje generacije: ore Grbi (1947), Milo
Vojnovi (1948), Jovan Zori (1949) i brojni drugi. Poslednjih godina aktivni su i autori mlae
generacije: Aleksandar i Nenad Kovjani, Darko Reba i drugi. Produkcija porodinih kua tokom
devedesetih ne donosi snane novine na polju individualnog stanovanja, kao recimo u Beogradu.
Mada su porodine kue esto podizane pod velikim uticajem investitora (i njihovih supruga) i uz
znatna materijalna sredstva, u protekloj deceniji podignut je manji broj kua koje e ostati kao
vredna arhitektonska dela iz oblasti stanovanja. Na ovom polju se istiu arhitekti B. Reba, R.
Cvetkov, J. Zori, V. Kresovi i drugi. Ipak, po dosadanjim saznanjima, u narasloj produkciji
porodinih kua najvei je broj objekata koji su projektovani i graeni bez ikakvih estetskih naela
ili su pak utopljene u eljust investitora.
Ogroman broj nadogradnji zapljusnula je grad tokom devedesetih godina. Uglavnom se radi o
podizanju spratnosti objekata ili nadogradnjama u kojima se zateenim zgradama dograuju gornje
etae. Nadogradnje su zapoele u gradskom kvartu zvanom Mali Liman, predratnom naselju za
inovnike, poetkom decenije, a potom su se proirile i na stambene zgrade koje su imale ravne
krovove. Slina je situacija i u itavim stambenim naseljima sa ravnim krovovima, koja su nastala
sedamdesetih i osamdesetih godina, a po novom su zakonu morali imati kose krovove. Jedna od
slikovitijih nadogradnji je intervencija na zgradi Fakulteta tehnikih nauka Arhitektonski fakultet i
susednoj (arh. Ranko Radovi i Ksenija Hiel, 1998. i 2002), gde se pomou blago izvijenih krovnih
ravni i naglaenom polihromijom osveavaju teka i masivna zateena zdanja. Takoe pozitivan
primer predstavljaju grupne nadogradnje, istovremeno na vie objekata, ime se znaajno menjaju
uline vizure, dok se isplativost nadogradnji znatno uveava (deo ulice Stevana Musia, arh. N.
Marini).
Na podruju grada i prigradskih naselja tokom prethodne decenije sagraeno je, ili je u neposrednoj
fazi izgradnje, nekoliko pravoslavnih crkava, koje svojim oblicima i arhitekturom nisu donele
vidljivi pomak u pravoslavnom sakralnom graditeljstvu. Oslanjajui se na tvrdo zacrtane
propozicije oko podizanja crkava ovi objekti nemaju snagu originalnih graevina, ak i njihova
pozicija nije dovoljno prostudirana u odnosu na zateeno okruenje. Crkva svete Bogorodice u
prigradskom naselju angaj (arh. M. Milidragovi, 1992) i crkve u naseljima Telep, Novo naselje,
Klisa, Veternik, uglavnom ponavljaju stare sheme pravoslavnih hramova iz prolosti kroz
kompilaciju stilova omiljenih u domaem sakralnom graditeljstvu.

Urbanistiki i arhitektonski konkursi

Nekoliko urbanistikih i arhitektonsko-urbanistikih konkursa organizovanih u Novom Sadu tokom
prethodnih godina govori o velikom autorskom potencijalu, ali i o nespremnosti investitora da
ispotuju sve procedure, od pravilno raspisanog konkursa, preko izgradnje objekta, do njegovog
parternog smetanja u okruenje. Gradske vlasti su, u saradnji sa institucijama i DaNS-om,
organizovale konkurse oko kojih je, kao i uvek u istoriji, posebno naih prostora, bilo mnogo
nepoznanica i nejasnoa, od nedodeljivanja prve nagrade, do velikih polemika o autorstvu prispelih
reenja. Mada ponekad sasvim solidno organizovani, ovi konkursi kao da nisu imali za cilj poetak
razreenja problematike malog urbanizma, nekada negovanog, a danas posve zaboravljenog u
Novom Sadu, ve su manje ili vie organizovani pod pritiskom predstavnika novih vlasti koji su u
pokuajima reavanja urbanistikih problema videli priliku za svoju promociju.
Tokom ovog perioda, po znaaju pozicija istiu se konkursi za urbanistiko-arhitektonsko reenje
Ulice Modene (1996) i Limanske pijace (realizovan 1996), centralnog gradskog Trga slobode i Trga
mladenaca (1998), realizovan uz dosta otrih zamerki od strane graana, kao i Konkurs za idejno
arhitektonsko-urbanistiko reenje Trga galerija (1999) gde se, ponovo neuspeno, trailo novo
mesto za Muzej savremene umetnosti. Pojedinani konkurs na koji je pristiglo najvie radova iz
zemlje i inostranstva jeste meunarodni konkurs za koncept novog drumsko-eleznikog mosta na
Dunavu (2000) posle ruenja (sva tri novosadska mosta) u NATO bombardovanju 1999. godine. U
pojedinanim konkursima za poslovne objekte i pored svih priprema samih konkursa (od strane
investitora), do danas nisu ostvareni pobedniki radovi: poslovni objekat Metals banke (arh.

Milenije i Darka Marui, 1999) i Novosadske banke (arh. ore i Aleksandar Nedeljkovi, 2001),
kao i vie pozivnih konkursa preko kojih je trebalo doi do najboljih arhitektonskih reenja.
Teko vreme poslednje decenije XX stolea ostae na arhitektonskoj mapi Novog Sada upameno
vie po vangraditeljskim deavanjima kroz koje su se u novonastalim trinim uslovima s naporom
probijali arhitekti roeni neposredno oko Drugog svetskog rata, kolovani na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu. Nedostatak izvedenih projekata mlaih arhitekata takoe je naglaen i vie
govori o stepenu obrazovanja i potreba investitora nego o potencijalu mlaih novosadskih
graditelja. Ipak, uz podrku obavetene javnosti to je ujedno i najvaniji zadatak medija i
nadlenih institucija asopisa DaNS i manifestacija u organizaciji Drutva arhitekata Novog Sada,
kao i prvih generacija svrenih diplomaca Arhitektonskog fakulteta, a kroz novo, transparentno
doba, olieno jasnijim normativnim aktima i poveanom panjom graanskih inicijativa, u Novom
Sadu se i dalje ubrzano gradi. U bliskoj budunosti, pored razvijene stambene i sve vie poslovne
izgradnje, slede vei projekti ureenja starog gradskog jezgra i Petrovaradinske tvrave sa
baroknim podgraem, meunarodni konkursi za most na Dunavu izmeu starog dela grada i
tvrave na sremskoj strani izgradnja marine, uveavanje hotelskih kapaciteta, iseljavanje brojnih
vojnih kasarni iz grada i Petrovaradina, kao i brojni drugi projekti od vitalnog znaaja za
funkcionisanje grada. Konana reenja nekih gradskih pozicija, proirenje oboda oko starog jezgra
grada, planska izgradnja stambenih zgrada, kao i itav kompleks otvorenih pitanja oko parternog
ureenja glavnih gradskih trgova i prostora oko njih, pruie priliku arhitektima i urbanistima da
zalee, saniraju i zaustave dugododinje propadanje vojvoanske prestonice.