Koliko samoe treba oveku da bi imao duh!

[Tema: Sioran]
admin | June 1, 2014

| 0 Comments

emil-cioran-on-the-heights-of-despair

Prava samoa je jedino ona u kojoj se osea apsolutno izolovanim izmeu

neba i zemlje. Nita ne treba da skree panju od ovih pojava apsolutne
izolacije, ve intuicija stravine lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu
ovekove konanosti pred beskonanou i prazninom ovog sveta.
Usamljenike etnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne za unutranji
ivot treba da budu takve da nita od onoga to moe da pomuti viziju
izolacije oveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojaao
proces interiorizacije i preobraanja ka sopstvenom biu, usamljenike
etnje su plodne samo uvee, kada nikakvo zavoenje ne moe vie da
privue panju i kada otkrovenja sveta niu iz najdublje zone duha, odakle
se odvajaju od ivota, iz rane ivota. Koliko samoe treba oveku da bi
imao duh! Koliko smrti u ivotu i koliko unutranjeg plamena! Samoa
potie toliko od ivota da cvetanje duha, koje proistie iz vitalnih
premetanja, postaje nepodnoljivo. Nije li karakteristina injenica da se
protiv duha diu oni koji imaju najvie duha, koji poznaju duboku bolest to
je ostetila ivot da bi se rodio duh? Apologiju duha ine zdravi i debeli, koji
nemaju predoseanje onoga to znai duh, koji nikada nisu osetili muenje,
ivot i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista oseaju, ili
ga oholo toleriu ili ga predstavljaju kao veliku nesreu. Ali niko nije
oduevljen sveukupnou svog bia, katastrofalnim otkupom ivota koji je
duh. A kako da bude oduevljen ovim ivotom bez ari, bez naivnosti i
spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak ivota, mnogo samoe
i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tano da bi
doivljavanje u imanentnom planu ivota bilo puno zebnje iz koje je ovek
izaao kroz duh. Naprotiv, blie je istini da se kroz duh stie neravnotea,
zebnja, ali i velianstvenost. ta o opasnostima duha znaju oni koji ne
znaju ni za opasnosti ivota? Znak je velike neizvesnosti biti apologet
duha, kao to je znak velike neravnotee biti apologet ivota. Jer za
normalnog oveka ivot je oiglednost; samo se bolesnik njime
oduevljava i hvali ga da ne bi propao. Ali ta biva s onim koji moe vie da
hvali ni ivot ni duh?

Zverstvo ivota me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i

pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja pretererana
revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uloio da bih postao

sjajan pojedinac, sva demonska vradbina koju sam konzumirao da bih

navukao budui oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko
preobraenje ili za unutranje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i
iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i
otrovne rezerve. ivot nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam
doao do zakljuka da najuznemireniji ljudi, sa unutranjim dinamizmom
dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobiajenu temperaturu,
moraju propasti. To je aspekt ivotnog demonizma, ali i aspekt njegovog
nedostatka, on objanjava zato je ivot privilegija mediokriteta. Samo
mediokriteti ive na normalnoj temperaturi ivota, ostali se troe na
temperaturama koje ivot ne podnosi, gde ne mogu da diu, osim ako se
nalaze jednom nogom s one strane ivota. Ne mogu doneti nita na ovaj
svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije