Antropoloki period

Sredinom 5. veka dolazi do pomeranja centra panje filozofa sa pitanja kosmosa (sveta) i stvari uopte (bia
kao bia) na pitanja koja su vezana za jedno posebno bie - za oveka. Prema tome, u 5. veku ontoloka i
kosmoloka pitanja vie nisu u sreditu filozofije, ve antropoloka pitanja (antropologija je filozofska disciplina
koja se bavi ovekom, ali ne naprosto kao biolokim, psiholokim ili sociolokim biem, ve ovekom kao
ljudskim biem!). To istovremeno znai da u prvi plan stupaju epistemoloka pitanja (pitanja ljudskog saznanja) i
etika (politika) pitanja (pitanja ljudskog obrazovanja, vaspitanja, prava, obiaja, morala itd.).
Jednom rei, moemo rei da se sada postavljaju pitanja ljudske prakse. Filozofi ovog perioda zainteresovani
su, pre svega, za iskustvo, kao i razliita ljudska umea. Meutim, treba imati na umu ta je za stare Grke
oznaavao pojam prakse. Ovaj pojam nije oznaavao ono to mi danas nazivamo ekonomskom praksom.
Prema tome, nije oznaavao poljoprivredu, zanatstvo i trgovinu. Za stare Grke, umetnost je bila jedan od
zanata, ili preciznije, umetnosi su bile podskup zanata. Tako ovaj pojam nije oznaavao ni umetniku praksu,
odnosno umetniku delatnost. U antikoj kulturi, ovaj pojam je oznaavao ono to mi danas nazivamo javnom,
drutvenom ili dravnom delatnou, odnosno politiku i etiku praksu. Treba napomenuti da je za Grke
graanin bio graanin tek ako se bavio javnom, drutvenom delatnou, tj. tek ako se bavio politikom. Slobodne
ljude koji se nisu bavili politikom Grci su nazivali idiotima, budui da re idios na starogrkom znai sam. Idiot
je neko ko gleda samo svoja posla, tj. neko ko se ne bavi javnim poslovima, odnosno poslovima svih.
Sofisti
Istorijski gledano, glavni filozofski predstavnici ovog pravca bili su filozofi koji su nosili ime "sofisti". Sofist u
prevodu sa starogrkom znai mudrac, znalac. Sofist je strunjak (ekspert) za znanje, mudrost. Sofisti su, osim
toga, prvi prefesionalci u prenoenju znanja, mudrosti. Budui da su bili putujui, plaeni uitelji, metaforino ih
moemo nazvati trgovcima hranom za duu.
Sofisti su predavali/prenosili praktinu mudrost i znanje, odnosno teorijsku ukoliko se moe primeniti u praksi.
Budui da smo rekli da je za Grke praksa zapravo politika i etika delatnost, sofisti su svoje uenike
poduavali u politikoj i etikoj praksi. Oni su svoje ake uili da postanu politiari, da se bave drutvenim i
javnim delatnostima. Osnovna vetina kojoj su, u tom smislu, poduavali svoje uenike bila je retorika.
Retorika i dijalektika
Retoreuo = drim govor. Dranje govora razvija se kao posebna vetina, vetina u kojoj se govornik obraa
sluaocima. To, pre svega, nije vetina kienog, ukraenog govora. Retorika je:
mo da se stvaraju poeljna i unitavaju nepoeljna mnenja kod ljudi (mnenje = lino ubeenje/uverenje,
varljivo, nepouzdano miljenje, miljenje smrtnika, esto iluzija ili zabluda
mo da se sagovornik uveri/razuveri, tj. navede na pomisao o istinitosti/lanosti onoga to mu se
govori, bez obzira na stvarnu istinitost/lanost toga to mu se govori.
budui vetina ubeivanja, retorika se koristi dijalektikom (vidi dole) kao pomonom disciplinom, tj. kao
oruem ubeivanja.
budui vetina, moe se nauiti i poduavati.
Dia-lego = raz-govaram, do-kazujem. Vetina dokazivanja.
nije vetina ubeivanja/uveravanja u istinitost ili lanost, ve je postupak u kojem se dokazuje istinitost ili
lanost nekog tvrenja, i to sa izvesnou i sigurnou.
budui je vetina dokazivanja, onda predstavlja i put/metod naunog istraivanja
budui je vetina moe se nauiti i poduavati
Postavljajui opoziciju izmeu retorike i dijalektike, mi postavljamo opoziciju izmeu umea koje je vezano za
mnjenja i umea koje je vezano za istinu. Mnjenje poiva na iskustvu (iskustvo uzeto u najuem smislu moe se
svesti na sve ono u nama to zavisi od ulnog opaanja). Sa druge strane, istina poiva na miljenju. Opozicija
izmeu retorike i dijalektike zavisi, prema tome, i od opozicije izmeu iskustva i miljenja.
Jedno od glavnih pitanja antropolokog perioda grke filozofije glasi: ima li neto opte vaee, neto to vredi opte, neto
to vai i vredi za sve ljude, nezavisno od prostora, vremena, nacije, kulture, religije itd.? Isto tako, sofisti su se pitali,
postoji li neto objektivno, neto to u potpunosti ne zavisi od subjekta, od linosti, od oveka itd.

ta je epistemologija?
uveni sofist Protagora kae: Kakve se stvari meni ine, takve za mene i jesu, a kakve se tebi ine, takve one
za tebe i jesu; jer ti si ovek kao i ja, pa objanjavajui navedeno dodaje: zar se kadikad ne dogaa kada duva
isti vetar da je jednome od nas hladno, a da drugom nije i da je jednome malo hladno, a drugome mnogo.
U navedenom fragmentu Protagora identifikuje saznanje sa ulnim opaanjem. Ja ulima opaam toplotu i
hladnou. Meutim, isti vetar jednima jeste, a drugima nije hladan. Moe se postaviti pitanje da li je vetar sam
po sebi vru, ili je sam po sebi hladan, ili sam po sebi nije ni vru ni hladan, nego je tek za mene vru, a za
tebe hladan. Idui jo dalje, moemo postaviti pitanje da li je to to ulima opaam zaista vetar ili neto
drugo za ta se meni samo ini da je vetar. I nastavljajui u tom smeru, moemo postaviti konano pitanje da li
to to ja ulima opaam uopte postoji, ili se tek radi o jednoj obmani na koju me navodi ulno opaanje (kao
to ono to je opaeno u snu ne postoji stvarno) (setite se Parmenida i njegove kritika ulnog opaanja i na
njemu zasnovanog iskustva ulno opaanje i iskustvo su izvor mnjenja, "zabluda smrtnika u kojima nema
nikakve istine"!)
ulima opaam, smatra se stvari koje se nalaze izvan mene, u prostoru i vremenu koji postoje nezavisno od
mene, kao i same stvari koje u njima opaam. Postavlja se pitanje da li je moje ulno opaanje objektivno, tj.
da li ja opaam stvari kakve su samo po sebi? Jo jedan primer: ja opaam da se neka stvar kree, a moda
ona uistinu miruje, ili moda ne postoji uote u prostoru i vremenu, te ne moe da se kree niti moe da miruje
(broj 1, ili definicja trougla ne postoje u prostoru i vremenu i ne kreu se, na primer) .
Odgovor antropolokog razdoblja na gore postavljena epistemoloka pitanja moe se saeti u sledeoj izjavi
Protagore: ovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu.
Spomenuti tezu treba shvatiti kao izraz Protagorine relativistike koncepcije uopte. Posebno, radi se o
epistemolokom/saznajnom relativizmu. Saznanje je relativno, ono je u relaciji sa onim koji saznaje (u
relaciji sa saznajnim subjektom). Sadraj saznanja, ono to se saznaje, saznato uvek zavisi od saznajnog
subjekta, onoga koji saznaje.
Za Protagoru sofista je uitelj vaspitanja i vrline.Vrline su pravednost razboritost, hrabrost i pobonost. Bogovi
su ljude obdarili oseanjem stida I pravde kako bi mogli da ive zajedno, tvrdio je Protagora. Stid, pravdu I
vrlinu bogovi su dali ljudima da bi nastala drava. Uloga je sofista da vaspitaju i obrazuju due mladih ljudi.
Retorika je shvaena kao metoda za postizanje linog ugleda u politikom i drutevenom ivotu.Retorika je
donosila slavu mudracu i mo uticaja na ljude. Iz injenice da je ovek merilo svih stvari proizilazio je i etiki
relativizam. Protagora je to video na osnovu injenice da svaka zajednica misli da su njeni obiaji najbolji i da
postoje razliiti obiaji vezani za ljude, ene, decu i starce. Sokrat je osporavao ove stavove i sav svoj ivot i
filozofski trud posvetio je borbi protiv relativizma sofistike etike. Sofisti su odbacili staro verovanje u boansko
poreklo ljudskih zakona i ustanova . Neki su ak imali i stav da ono to je bolje treba da pripada jaem. Sokrat
se ovom stavu suprotstavljao tezom da mo i vlast treba da proizilaze iz Dobrog , a ne Dobro iz moi i vlasti