Aristotel

Rodom iz Stagire, stupio je Aristotel (384-322) kao sedamneostogodinjak u Platonovu Akademiju i delovao
je u njoj punih dvadeset godina sve do Platonove smrti. Na poziv Filipa Makedonskog bio j tri godine
vaspita Alaksandra Makedonskog. Nakon povratka u Atinu osnovao je u stelitima Likeja svoju filozofsku
kolu tzv. peripatetiku kolu (peripatos = etalite; odatle naziv peripatetika kola).
Za Aristotela moemo rei da je bio sistematiar. Njegova filozofija predstavlja sistematizaciju (objedinjavanje
+ povezivanje/sreivanje/ogranizovanje) filozofskih dostignua filozofa pre njega. Osim toga, to znai da je
izgradio filozofski sistem sveobuhvatni skup meusobno povezanih filozofskih znanja. U tom smislu Marks
je nazvao Aristotela Aleksandom Makedonskim grke filozofije. Aristotel je bio polihistoriar (historia = pria,
istraivanje) - nema oblasti ljudskog znanja kojoj aristotel nije postavio temelje, dao bitne priloge ili anticipacije.
Kritika Platonovog idealizma
Za Aristotela nema drugog sveta. To ne znai, meutim, da postoji samo svet materijalnih, telesnih stvari,
samo fiziki svet. Prema Aristotelu postoji i metafizika (neprirodna, natprirodna, s one strane prirode)
stvarnost (vidi o tome sledeu lekciju). To znai, precizno reeno, da postoji samo svet pojedinanih stvari. Za
Platona je, podsetimo, ovaj domen realnosti u kome mi ivimo (domen pojedinanih stvari) bio kopija sveta
ideja (optih uzora pojedinanih stvari vidi lekciju Platon teorija ideja).
Nasuprot Platonu, Aristotel tvrdi da ideja nije izvan stvari nego u stvarima. Nema opteg izvan pojedinanog,
niti sutine izvan predmeta ija je ona sutina. Svet u kome ivimo jeste jedinstvo opteg i pojedinanog,
jedinstvo sutine i predmeta. Tako sam ja ovek zato to se u meni nalazi sutina oveka. Ja nisam tek
nesavrena kopija ili senka ideje oveka. Ideja oveka se nalazi u meni. Ja sam jedinstvo onoga pojedinanog
(ja sam pojedini ovek koji se razlikuje od svakog drugog oveka) i onog opteg (ja imam svojstva koja su
opte ili zajednika za sve ljude).
Stoga Aristotel kae drag mi je Platon, ali mi je istina draa, kritikujui Platonovu teoriju ideja na gore
pomenuti nain. Jednom rei, Aristotel je realista i za njega je podvojenost, dualizam svetova, kako se on
javlja kod Platona, neprihvatljiv. Takvo razdvajanje ideja od stvari u teoriji bi stvorilo nepremostive tekoe. Na
primer, ako bi ideje bile odvojene od stvari teko bi bilo objasniti kako iz jedne ideje nastaje mnotvo stvari,
kako iz venih (nepromenljivih, nepokretnih) ideja nastaju prolazne (promenljive, pokretne) stvari itd. Osim
toga, Aristotel kae: "Govoriti pak da su ideje prauzroci, a da ostale stvari imaju udela u njima, znai govoriti
prazne rei i izraavati se metaforama".
Teorija uzroka
ta je uzrok?
Zato Platon ideje naziva uzrocima?
Pojednostavljujui i govorei neprecizno, moemo rei da je Platonovu teoriju ideja u Aristotelovom uenju
zamenila teorija uzroka. Ideja je, u Aristotelovom uenju, postala samo jedan od etiri uzroka.
Uzroci bi, pored toga to su faktori na osnovu kojih postoji sve to postoji (traje), faktori na osnovu kojih nastaje
sve to nastaje i propada sve to propada, bili i razlozi na osnu kojih se saznaje sve ono to je saznatljivo.
Saznati neto znai otkriti uzrok toga neega.
Pema Aristotelu postoje etiri uzorka:
1) ideja (causa formalis).
2) materija (causa materialis).
3) stvaralaki, proizvoaki, pokretaki uzrok (causa efficiens).
4) svrha (causa finalis)
1. Smisao prvog uzroka, ideje, moe se izraziti pitanjima ta je neto, te po emu neto jeste to to jeste.
Odgovor je, na primer, to je ovek.
Na ta vas upuuje izraz ono po emu neto jeste to to jeste?

Prema tome, kada govorimo o formi, govorimo o sutini, ideji neke stvari. Aristotel je Platonu pripisao zaslugu
otkria ovog uzroka, jer svaka stvar mora biti neto (imati neku sutinu) da bi uopte bila.
2. smisao drugog uzroka, materije, moe se izraziti pitanjem od ega. Odgovor naelno glasi od takve i
takve materije (tvari). Re je, prema tome, o tvari, materijalu od koga (iz koga) je stvar nainjena.
Drugaije, re je o potencijalu, mogunosti, sposobnosti da se primi neki oblik, da se bude oblikovan. Ali re je
i o potencijalu za neki dalji razvoj i usavravanje.
Kamen je materijal. Njega je mogue oblikovati. On moe primiti neki oblik. Na primer, jedan dovoljno veliki
kamen mogue je oblikovati u statuu, recimo, boginje Atene. Stoga kaemo da u kamenu prebiva mogunost
za statuu. Ili, samo iz semena moe se razviti i izrasti drvo, te stoga kaemo da u semenu prebiva mogunost
za drvo. Oblik skulpture je prostorni oblik. Pod formalnim uzrokom Aristotel u prvom redu misli na strukturu,
organizaciju materije. Pretpostavimo jedan skup materija(la) od kojih mogu biti sainjeni i ovek i svinja (i
ovek i svinja su sainjeni od istog materijala). Strukturiranje te materije, njeno organizovanje na odreeni
nain dae oveka, dok e neko strukturiranje/organizovanje na izvesni drugi nain rezultirati svinjom. Zato
Aristotel za duu kae da je forma oveka. Dua je organizacija organiskih i neorganskih materija u ljudsko
telo. Prema tome, Aristotel materiju, materijal, naziva jo i potencijom, a formu aktom. Akt je ono to
aktualizuje, realizuje, ini stvarnom neku mogunost. U kamenu prebiva mogunost statue. Forma statue
aktualizuje/ostvaruje tu mogunost.
3. smisao treeg uzroka moe se izraziti pitanjem odakle, od koga potie proizvoenje, stvaranje, od koga
potie promena, kretanje. U sluaju statue, odgovor na pitanje glasi od skulptora.
4. smisao etvrtog uzroka moe se izraziti pitanjem emu. Odgovor je zbog nekog dobra. Statua, recimo,
slui da bi se njome ulepao hram, ili da bi se posredstvom nje vrila sluba i odavalo potovanje bogovima.
etvrtim uzrokom pozabaviemo se kada se budemo bavili Aristotelovom etikom.
Prima materia
Kamen ijim oblikovanjem nastaje skulptura, i sam je ve nekako oblikovan. On, naime, ve ima neki oblik u
prostoru, te ima sva fizika i hemijska svojstva kamena (unutranja organizacija ili struktura). Prema tome,
prema Aristotelovoj teoriji, kamen je mora nastati oblikovanjem neke materije, koja je sama ili oblikovana ili
neoblikovana. Ako je oblikovana, onda je i ona morala nastati od neke materije njenim oblikovanjem itd. Na
samom poetku se, dakle, mora nalaziti neka materija koja je potpuno neoblikovana. Tu materiju Aristotel
naziva prvom materijom (prima materia). Ta bezoblina materija predstavlja istu mogunosti da se primi oblik,
da se bude oblikovan, i nalazi se na donjem kraju Aristotelove hijerarhije realnosti. Aristotel nju identifikuje sa
nebiem.
Zato se prima materia nalazi na najniem stupnju hijerarhije realnosti? Aristotel je, naime, smatrao da je ono
neoblikovanije ujedno ono potencijalnije i ono nerealnije. Tako je, recimo, ugljenik potencijalniji od dijamanta ili
od grafita, jer u njemu prebiva mogunost da se strukturie ili organizuje i kao dijamant i kao grafit, tj. da
postane i jedno i drugo. On moe, daljom obradom (daljim oblikovanjem), da postane brueni dijamant.
Nebrueni dijamant, moe, meutim, da postane daljim oblikovanjem samo brueni dijamant. Dakle,
dijamantom se o-stvarila mogunost koju ima grafit da postane dijamant, dok se bruenim dijamantom ostvarila naredna mogunost mogunost nebruenog dijamanta (ali posredno i ugljenika) da se oblikuje
bruenjem. Sam ugljenik je ne-o-stvareniji od nebruenog dijamanta, dok je nebrueni dijamant ne-o-stvareniji
od bruenog. Aristotel smatra da je ono to je ne-o-stvarenije ujedno i ne-stvarnije. Zato za prvu materiju, koja
predstavlja istu materiju bez ikakvog oblika, istu potencijalnost bez ikakve aktualnosti, kaemo da je, budui
potpuno neostvarena, ujedno i poptuno nestvarna. Doista, svako materijalno bie koje postoji mora imati neki
spoljanji oblik i neku unutranju ogranizaciju/strukturu materije.