F. M.

Dostojevski
SELO STEPANIKOVO I NJEGOVI
ITELJI
*
NJETOKA NJEZVANOVA

Edicija
Klasici
Naslovi originala

CEO
1859.
S ruskog preveo
Milan Kaanin


1849.
S ruskog prevela
Ljudmila Mihailovi

SELO STEPANIKOVO I NJEGOVI

ITELJI

-Iz zapisa nepoznatog-

DEO PRVI

I
UVOD
Ujak moj, pukovnik Jegor Ili Rostanjev, kad je podneo ostavku, nastanio se u selu Stepanikovu, koje
je dobio po nasledstvu, i tako poeo iveti u njemu kao da je celog svog veka bio koreniti vlastelin koji se
nije micao sa svoga imanja. Ima priroda koje su apsolutno svime zadovoljne i na sve se privikavaju; ba
takva je bila priroda pukovnika u ostavci. Teko je bilo zamisliti oveka koji bi bio vie smiren i vie na sve
pristajao. Da je kome palo na um da ga ozbiljno zamoli da nekog ponese jedno dve vrste na leima, on bi
ga moda i poneo: bio je toliko dobar da je katkad bio gotov da da apsolutno sve na prvu molbu i da podeli
malte ne poslednju koulju s prvim koji bi zaeleo. Spolja je junaki izgledao: visok i stasit, rumenih
obraza, zuba belih kao slonova kost, dugog tamnorusog brka, gromkog, zvonkog glasa, i iskrenog, bunog
smeha; govorio je otseno i brzo. Bilo mu je u to vreme oko etrdeset godina, i ceo svoj ivot, gotovo od
esnaeste godine, proveo je u konjici. Oenio se u vrlo mladim godinama, ludo je voleo svoju enu; ali je
ona umrla, ostavivi u njegovu srcu neizgladivu, zahvalnu uspomenu. Naposletku, dobivi u nasledstvo
selo Stepanikovo, ime se njegovo imanje povealo na est stotina dua, ostavio je slubu i, kako je ve
reeno, nastanio se na selu, zajedno sa decom svojom: osmogodinjim Iljuom (ije je roenje stalo ivota
njegovu majku) i starijom erkom, Saenjkom, devojicom od petnaestak godina, koja se vaspitavala,
posle smrti materine, u jednom pansionu, u Moskvi. No ubrzo je ujakova kua poela liiti na Nojev
koveg. Evo kako se to dogodilo:
U ono vreme kad je on dobio svoje nasledstvo i podneo ostavku, obudovela je njegova majica,
generalica Krahotkina, koja se bila preudala za generala pre nekih esnaest godina, kad je ujak bio jo
kornet, ali je, uostalom, ve i sam smiljao da se oeni. Majica mu dugo nije davala blagoslova za
enidbu, prolivala gorke suze, prekoravala ga za sebinjatvo, nezahvalnost, nepotovanje; dokazivala da
je njegovo imanje, od dvesta pedeset dua, i bez toga jedva dovoljno za izdravanje njegove porodice (to
jest za izdravanje njegove majice, sa celim njenim tabom muktaica, kuia, pudlica, kineskih maaka i
ostalog), i posred tih ukora, prebacivanja i cianja, odjedanput, sasvim neoekivano, sama se udala, pre
enidbe sinovljeve, kada joj je bilo ve etrdeset dve godine. Dodue, i tu je nala povoda da okrivi moga
sirotog ujaka, uveravajui kako se udaje samo zato da bi imala gde skloniti glavu pod stare dane, to joj
uskrauje njen neutivi sebinjak, njen sin, koji je zamislio neoprostivu drskost: da osnuje svoj dom.
Nikad nisam mogao saznati pravi uzrok koji je naveo takvog, oevidno rasudnog oveka, kao to je bio
pokojni general Krahotkin, na taj brak sa etrdesetdvogodinjom udovicom. Treba pretpostavljati da je on
u nje nasluivao novaca. Drugi su mislili da mu je, prosto, trebala dadilja, jer je ve tada predoseao ceo
onaj roj bolesti koji ga je potom bio okupio u starim njegovim godinama. Jedno je izvesno, a to je da
general nije ni najmanje potovao svoju enu za vreme zajednikog ivota s njome i da joj se pakosno
potsmevao u svakoj zgodnoj prilici. udan je to bio ovek. Poluobrazovan, nimalo glup, prezirao je sve i
svakog, nije imao nikakvih naela, smejao se svemu i svima, i u starosti je, od bolesti koje su bile posledica
ne ba urednoga i pravednoga ivota, postao zao, razdraljiv i nemilosrdan. U slubi je imao sree; ipak,
bio je prinuen, zbog nekoga neprijatnoga sluaja, vrlo nezgodno podneti ostavku, jedva izbegavi sud i
ostavi bez penzije. To ga je sasvim nainilo zlim. Gotovo bez ikakvih sredstava, imajui stotinu
osiromaenih muika, skrstio je ruke i, itavog svog ostalog ivota, punih dvanaest godina, nikad se nije
raspitivao od ega ivi, ko ga izdrava; a meutim, zahtevao je ivotna udopstva, nije ograniavao izdatke,
drao kola. Ubrzo je prestao vladati nogama i poslednjih deset godina je prosedeo u udobnim foteljama,

koje su, kad je trebalo, gurala dva ogromna lakeja, koji nikad nisu od njega uli nita drugo do jedino
svakojake psovke. Kola, lakeje i fotelje izdravao je neutivi sin, aljui majci poslednju paru, zalaui i
prezalaui imanje, odriui se najnunijeg, zapadajui u dugove, koje po tadanjem svome stanju
bezmalo nije mogao oduiti, a ipak naziv sebinjaka i nezahvalnog sina ostajao mu je nepromenljivo. No
ujak je bio takve naravi da je najposle i sam poverovao da je sebinjak, i zbog toga je, za kaznu sebi, i da
ne bude sebinjak, slao sve vie i vie novaca. Generalica je oboavala svoga mua. Uostalom, njoj se
najvie svialo to je on general, a ona, po njemu, generalica.
Pola kue je njoj pripadalo, i tu je, za sve vreme poluivota muevljeva, ona carovala u drutvu
muktaica, gradskih trilaa i priipetlja. U svojoj varoici je ona bila vana linost. Spletke, pozivi na
krtena i svadbena kumstva, preferans na kopjejku, i opte potovanje zbog njenog generalstva, potpuno
su je nagraivali za domae nezgode. K njoj su dolazile gradske torokue s novostima; njoj je svagda i svud
bilo prvo mesto, reju, izvukla je iz svog generalstva sve to je mogla da izvue. General se u sve to nije
meao; ali se zato pred svetom besavesno potsmevao eni, zadavao sebi, na primer, ovakva pitanja: zato
se oenio takvom prosforuom? i niko nije smeo da mu protivurei. Malo po malo pa su ga ostavili svi
poznanici; a meutim njemu je drutvo bilo neophodno potrebno: voleo je askati, sporiti se, voleo je da
pred njim svagda sedi slualac. Bio je slobodnjak i ateist starog kova, i stoga voleo raspravljati o visokim
stvarima.
No sluaoci varoice N* nisu marili visoke stvari i postali sve rei i rei. Pokuavali su dodue zavesti
domai vist-preferans; no igra se za generala obino svravala takvim ivanim napadima da su generalica
i njene muktaice, palile svee, sluile molepstvija, vraale u bob i u karte, razdavale hlepie po tamnici i
drui oekivale vreme posle ruka, kad je opet trebalo sastavljati partiju za vist-preferans i, za svaku
pogreku, primati viku, vrisku, psovke i malte ne batine. General, kad mu se to nije svialo, nije se
snebivao ni pred kim: ciao je kao ena, psovao kao koija, a neki put bi, pocepavi i porazbacavi po
podu karte i oteravi od sebe svoje partnere, ak plakao od muke i jeda, i da je zata, nego zbog nekog
andarma koji su bacili umesto devetke. Naposletku, zbog slabog vida, postao mu je potreban ita. Eto
tad se i javio Foma Fomi Opiskin.
Priznajem, da sa izvesnom sveanou naveujem ovo novo lice. Ono je, neosporno, jedno od glavnih
linosti moje pripovetke. Koliko on ima prava na panju itaoevu, ne mislim objanjavati: takvo pitanje
e prilinije i lake reiti sam italac.
Doao je Foma Fomi ka generalu Krahotkinu kao mukta, zbog hleba, ni vie ni manje. Otkuda je
iskrsnuo, pokriveno je mrakom neizvesnosti. Ja sam se, uostalom, namerno raspitivao i poneto doznao o
preanjim prilikama toga osobitog oveka.
Govorilo se, prvo i prvo, da je nekad i negde sluio, negde nastradao i, ve razume se, na pravdi Boga.
Govorilo se, dalje, da se on nekad bavio u Moskvi knjievnou. Nikakvo udo; strano neznanje Fome
Fomia, dabogme, nije moglo biti prepreka njegovoj knjievnoj karijeri. No pouzdano se zna samo to, da
mu nita nije polo za rukom i da je najposle morao da stupi u slubu kod generala u svojstvu itaa i
muenika. Nije bilo ponienja koje on ne bi podneo za komad generalskoga hleba. Istina, kasnije, po
smrti generalovoj, kad je sam Foma savreno neoekivano postao odjednom vana i vanredna linost, ne
jedanput nas je uveravao da je, pristajui da bude lakrdija, velikoduno rtvovao sebe prijateljstvu; da mu
je general bio dobrotvor; da je to bio velik, neshvaen ovek, i da je jedino njemu, Fomi, poveravao
najiskrenije tajne due svoje; da, najposle, ako on, Foma, i jeste pravio od sebe, na generalsko zahtevanje,
razne zveri i ine ive slike, to je bilojedino da razonodi i razveseli patnika i prijatelja kojeg su utukle
bolesti. No uveravanja i tumaenja Fome Fomia u ovom sluaju podloena su velikoj sumnji; jer je,
meutim, taj isti Foma Fomi, dok je jo bio lakrdija, igrao sasvim drugu ulogu na damskoj polovini
generalskoga doma. Kako je on to udesio, teko je zamisliti oveku koji nije specijalist u slinim
poslovima. Generalica je gajila prema njemu neko mistino potovanje, zato? Nije se znalo. Malo po
malo, pa je nad celom enskom polovinom generalskoga doma postigao izvanredan uticaj, donekle nalik
na uticaje raznih Ivana Jakovljevia i njemu slinih mudraca i proricatelja, koje u ludnicama poseuju
izvesne gospoe, ljubiteljice takvih ljudi. itao je na glas duespasavajue knjige, s leporeivim suzama
raspravljao o raznim hrianskim vrlinama, priao o svom ivotu i podvizima; odlazio na liturgiju, pa ak i
na jutrenje, donekle proricao budunost; osobito dobro je umeo tumaiti snove i majstorski je osuivao
blinjeg. General se doseao ta se zbiva u zadnjim sobama i jo nepotednije tiranisao svog muktaa. No

muenitvo Fomino je ovom jo vie pribavljalo potovanja u oima generaliinim i celog njenog drutva.
Naposletku se sve promenilo. General umro. Smrt njegova bila je prilino originalna. Bivi slobodnjak,
ateist, uplaio se do neverovatnosti. Plakao je, kajao se, dizao ikone, prizivao svetenike. Sluili su mu
molepstvija, dali poslednje miropomazanje. Vikao je, siromah, da nee da umre, i ak sa suzama molio za
oprotenje Fomu Fomia. Ovo poslednje je kasnije dalo Fomi Fomiu neobinu mo. Uostalom, pred
samim rastankom generalske due s generalskim telom, evo kakav dogaaj se odigrao. Ki generaliina iz
prvog braka, tetka moja, Praskovja Iljinina, koja je ostala usedelica i stalno ivela u generalskom domu,
jedna od najomiljenijih rtava generalovih i, za sve vreme njegova desetogodinjeg beznoja,
neophodno potrebna mu zbog neprestanih usluga, jer mu je samo ona umela ugoditi svojom priprostom i
beskrajnom krotkou, prila je k njegovoj postelji, lijui gorke suze, i htela kao popraviti uzglavlje pod
glavom bolesnikovom; ali je bolesnik ipak dospeo da je dohvati za kosu i triput je trgne, samo to se ne
penei od zloe. Posle deset minuta umro je. Javili su pukovniku, mada je generalica izjavila da nee da ga
vidi, da e pre umreti nego to e ga pustiti k sebi na oi u takav trenutak. Pogreb je bio sjajan, razume
se, na raun neutivog sina, koga nisu hteli pustiti k sebi na oi.
U propalom selu Knjazjovki, koje pripada nekolikim vlastelinima, i u kojem je general imao svojih
stotinu dua, postoji mauzolej iz beloga mermera, iaran natpisima koji hvale um, talente, plemenitost
due, ordene i generalstvo pokojnikovo. Foma Fomi je silno uestvovao u sastavljanju tih natpisa. Dugo
se prenemagala generalica, odriui oprotenje nepokornom sinu. Govorila je, ridajui i vritei, okruena
gomilom svojih muktaica i kuia, da e pre jesti suhi hleb i, ve razume se, zalivati ga svojim suzama,
da e pre poi sa tapom u ruci da prosi pred tuim vratima, nego to e se prikloniti molbi
nepokornikovoj i prei k njemu u Stepanikovo, i da noga njena nee nikad, ama nikad prekoraiti
njegova praga! Uopte, re noga, upotrebljenu u tome smislu, neke gospoe izgovaraju s neobinim
efektom. Generalica ju je izgovarala majstorski, umetniki... Reju, leporeitosti je bilo utroeno u
neverovatnoj koliini. Treba primetiti da su se za vreme samog tog vriskanja ve pomalo pakovali za
selenje u Stepanikovo. Pukovnik je satro sve svoje konje, prevaljujui skoro svakog dana po etrdeset
vrsta iz Stepanikova u varo, i tek dve nedelje posle pogreba generalova dobio je dozvolu da izae na oi
uvreenoj roditeljici. Fomu Fomia upotrebili su za pregovore. Kroz cele te dve nedelje je on prekoravao i
postiivao nepokornika za neoveno njegovo vladanje, naterao ga na iskrene suze, skoro u oajanje.
Ba od tog vremena i poinje onaj nedokuivi i neoveno despotski uticaj Fome Fomia na moga sirotog
ujaka. Foma se dosetio kakvog oveka ima pred sobom i odmah je osetio da je prola njegova uloga
lakrdijaa i da, kad nema nikog drugog, i Foma moe postati plemi. Za to se on i naplatio.
Kako e vam biti na dui, govorio je Foma, ako roena vaa mati, tako rei vinovnica dana
vaih, uzme tap i, odupirui se o njega, drhtavim i od gladi osuenim rukama, pone zbilja prositi
milostinju? Nije li to udovino, prvo i prvo, kraj njenog generalskoga ugleda, a drugo, kraj njenih vrlina?
Kako e vam biti na dui, ako ona odjednom doe, zabunom, razume se, ali se, naravno, to moe
dogoditi, ba pred vaa vrata i prui ruku svoju, a vi, roeni sin njen, moe biti, u taj isti as tonete u
mekoj perini i nu, uopte u raskoi! Uasno, uasno! Ali je od svega najuasnije, dozvolite da vam to
kaem otvoreno, pukovnie, najuasnije od svega je to, to vi stojite sad preda mnom kao neosetljiv
panj, razjapiv usta i trepui, to ak nije ni pristojno, onda kad biste vi morali pri samoj pomisli na slian
sluaj, upati iz korena kosu iz glave svoje i liti potoke... ta govorim! Reke, jezera, mora, okeane suza!...
Reju, Foma se od prevelikog ara zatrao. No takav je bio svagdanji svretak njegove leporeivosti.
Razume se, svrilo se time to je generalica, zajedno sa svojim muktaicama, kuiima, s Fomom
Fomiem i s devicom Perepeljicinom, svojom glavnom doglavnicom, usreila, naposletku, svojim
dolaskom Stepanikovo. Govorila je da e samo pokuati da ivi kod sina, dok ne ispita njegovu utivost.
Moe se zamisliti pukovnikov poloaj dok su ispitivali njegovu utivost! Spoetka, u svojstvu skoranje
udovice, generalica je smatrala za svoju dunost da dva-tri puta u nedelji padne u oajanje kad se seti svog
zanavek izgubljenog generala; pri tome je, ne zna se zato, redovno svaki put, pukovnik ve svoje izvlaio.
Ponegda, osobito kad bi je ko posetio, generalica bi prizvala k sebi unuka, malog Iljuu, i
petnaestogodinju Saenjku, unuku svoju, posaivala ih kraj sebe, gledala ih dugo-dugo, tunim,
patnikim pogledom, kao decu koja su propala kod takva oca, duboko i teko uzdisala i naposletku se
oblivala bezrenim, tajanstvenim suzama. barem po ceo sat. Teko pukovniku ako ne bi umeo razumeti
te suze! A on, jadnik, skoro nikad nije umeo da ih razume, i skoro uvek, po naivnosti svojoj, ba kao

namerno padao pod ruku u takvim suznim trenutcima i, hteo ne hteo, bivao uhvaen na ispit. Ali se
smernost njegova nije umanjivala i naposletku je doterala do krajnjih granica. Reju, oboje, i generalica i
Foma Fomi, potpuno su osetili da je prola bura koja je toliko godina nad njima grmela od strane
generala Krahotkina, da je prola i da se nee nikad vratiti. Deavalo se da se generalica odjednom, ni
pet ni est, srui na divanu u nesvest. Nastaje trka, uzbuna. Pukovnik manji od makova zrna i drhti kao
prut.
Svirepi sine! vie generalica doavi k sebi: ti si mi rastrgao utrobu... mes entrailles, mes
entrailles![1]
Pa im sam vam, mamice, rastrgao utrobu? plaljivo odvraa pukovnik.
Rastrgao si! Rastrgao! Jo se on opravdava! Ba je drzak! Nemilosrdni sine! Umirem!
Pukovnik, razume se, satrven.
No nekako se deavalo da je generalica uvek oivljavala. Kroz pola asa pukovnik bi objanjavao
nekom, uhvativi ga za dugme:
Pa naravno, ona je, bratac, grande dame, generalica! Nema dobrije stare ene; samo, zna, navikla se
na sve tako fino... nije ona za mene, prostaka! Sad se na me srdi. Ono, istina, ja sam kriv. Ne znam jo,
bratac, ta sam skrivio, ali, dabogme, kriv sam...
Deavalo se da je devica Prepeljicina, prezrelo stvorenje koje je siktalo na sav svet, bez obrva, s
kapicom na glavi, malih, poudnih oiju, kao konac tanunih usana, i ruku umivenih u rasolu od
krastavaca, smatrala a svoju dunost da oita bukvicu pukovniku:
To je zato, molim, to ste vi neutivi. To je zato to ste vi, molim, egoisti, zato vi, molim, i vreate
mamicu: oni nisu, molim, na to navikli. Oni su, molim, generalica, a vi ste, molim, jo samo pukovnik.
To je, brate, devica Prepeljicina, primeuje pukovnik svome sluaocu: izvanredna devica, duu
bi dala za mamicu! Retka devojka! Nemoj misliti daje ona nekakva muktaica; ona je i sama, brate,
potpukovnika ki. Eto, kako je!
No, razume se, to je jo bilo samo cvee. Ista ta generalica, koja je umela praviti takve svakojake
komedije, sama je opet kao mii drhtala pred svojim preanjim muktaem. Foma Fomi ju je potpuno
opinio. Nije mogla da ga se nauiva, ula je njegovim uima, gledala njegovim oima. Jedan moj bratued
u drugom kolenu, takoe husar u ostavci, ovek jo mlad, no koji se do neverovatnog stepena zapleo u
dugove i jedno vreme iveo kod ujaka, otvoreno i jasno mi je izjavio da je, po najdubljem njegovu
uverenju, generalica bila u nedozvoljenoj vezi s Fomom Fomiem. Razume se ja sam tad ve s
negodovanjem odbacio tu pretpostavku, kao i suvie grubu i prostodunu. Ne, tu je bilo neto drugo, i to
drugo ja nikako ne mogu objasniti drugaije nego unapred objanjavajui karakter Fome Fomia, onako
kako sam ga ja sam kasnije razumeo.
Zamislite vi sebi oveuljka, najnitavnijeg, najmalodunijeg, iz drutva izbaenog, nikome
nepotrebnog, savreno nekorisnog, savreno gadnog, no neizmerno samoljubivog i, uz to, neobdarenog
apsolutno niim ime bi mogao, ma i najmanje, opravdati svoje bolesno-razdraeno samoljublje.
Upozoravam unapred: Foma Fomi je olienje najbezgraninijeg samoljublja, ali, u isti mah, samoljublja
osobitog, naime onog na koje se nailazi pri najpotpunijem nitavilu i, kao to obino biva u takvom
sluaju, samoljublja uvreenog, priguenog tekim preanjim nedaama, koje se zagnojilo davnim davno
i otad cedi iz sebe zavist i otrov pri svakom susretu, pri svakom tuem uspehu. Ne treba ni govoriti da je
sve to zainjeno najodvratnijom uvredljivou, najluom podozrivou. Moda e neko zapitati: otkud
dolazi takvo samoljublje? Kako se ono zamee kod takvog potpunog nitavila, kod takvih jadnih ljudi,
koji, ve po svom socijalnom poloaju, moraju znati gde im je mesto? Kako da se odgovori na ovo pitanje?
Ko zna, moda ima i izuzetaka, u koje spada i moj junak. On zbilja i jeste izuzetak od pravila, to e se
kasnije i videti. Pa ipak, dozvolite da zapitam, jeste li vi uvereni da oni koji su se ve sasvim smirili i
smatraju za ast i sreu da budu vai lakrdijai, muktai i udvorice jeste li vi uvereni da su se oni ve
odrekli svakog samoljublja? A zavist, a spletke, a tuakanje, a potkazivanje, a potajna itanja kod vas po
skrivenim uglovima, negde uz vas, za vaim roenim stolom? Ko zna, moe biti u nekih od njih, sudbom

ponienih beskunika, vaih lakrdijaa i budala, samoljublje ne samo da ne prolazi od ponienja, od

budalisanja i lakrdijatva, od muktatva i od veno prinuene potinjenosti i bezlinosti ko zna, moda
je to runo izraslo samoljublje samo lano, u poetku izopaeno oseanje vlastitoga dostojanstva, prvi put
uvreeno moda jo u detinjstvu, ugnjetavanjem, siromatvom, prljavtinom, popljuvano, moe biti,
jo u licu roditelja budueg beskunika, na njegove roene oi? No ja sam rekao da je Foma Fomi, uz to
jo, i izuzetak od optega pravila. To je i istina. On je nekad bio literator i bio ogoren i nepriznat; a
knjievnost je kadra upropastiti ne samo Fomu Fomia, razume se, nepriznata. Ne znam, ali mi izgleda
da Foma Fomi nije bio srene ruke jo ni pre knjievnosti; moda je on i u drugim karijerama dobivao
sve same zvrke mesto plate, ili togod jo gore. To mi je, uostalom, nepoznato; ali sam se kasnije
raspitivao i pouzdano znam da je Foma zaista nekad stvorio u Moskvi romani, veoma nalik na one kojih
se onde tridesetih godina znalo slupati desetinama na godinu, u rodu onih raznih Osloboenja Moskve,
Atamana Burja, Sinova ljubavi, ili Rusa 1104 godine, itd, itd, romana koji su davali u svoje vreme
prijatnu hranu otroumnosti barona Brambeusa. To je naravno bilo davno; ali zmija knjievnog
samoljublja ujeda katkad duboko i neizleivo, naroito ljude nitavne i priglupe. Foma Fomi bio je
ogoren od prvog knjievnog koraka i jo tad se pridruio onoj ogromnoj falangi ogorenih iz kojih potom
izlaze sve budale, svi beskunici i skitai. Ba od toga vremena, mislim, i razvila se u njemu ona budalasta
hvalisavost, ona e pohvala i odlija, klanjanja i divljenja. On je i kao lakrdija skupio sebi gomilicu idiota
koji su ga oboavali. Samo da negde nekako bude prvi, da prorie, da se prenemae i hvalie, eto to je
bila njegova glavna potreba! Njega nisu hvalili, pa se on sam poeo da hvali. Sam sam uo Fomine rei u
kui ujakovoj, u Stepanikovu, kad je on ve postao onde potpun gospodar i proricatelj: Nisam ja stvoren
da ivim meu vama, govorio je katkad s nekom tajanstvenom vanou. Nisam ja stvoren da ivim
ovde! Potrudiu se, udesiu vam sve, uputiu vas, nauiu vas, a onda zbogom: u Moskvu, da izdajem
asopis! Trideset hiljada ljudi skupljae se na moja predavanja svakoga meseca. Grmnue naposletku slava
moga imena, a onda teko neprijateljima mojim! No genije, dok se jo spremao da se proslavi, traio je
odmah nagradu. Uopte je prijatno primati platu unapred, a u ovom sluaju osobito. Znam, on je ozbiljno
uverio ujaka da njemu, Fomi, predstoji izvanredno velik podvig, radi kojeg je i pozvan na svet i na ije
izvrenje ga tera neki ovek sa krilima koji mu se javlja nou, ili neto na to nalik. Naime: da napie jedno
retko dubokomisleno delo duespasavajue vrste, od kojeg e nastati sveopti zemljotres i zatretati sva
Rusija. A kad ve zatreti sva Rusija, tada e on, Foma, ne marei za slavu, otii u manastir i moliti se i
dan i no u kijevskim peinama za sreu otadbine. Sve je to, naravno, opinilo ujaka.
Sad zamislite vi sebi ta se moe nainiti iz Fome, celog veka ugnjetavanog i zaguivanog, a moda ak
i zbilja guenog, iz Fome potajno slastoljubivog i samoljubivog, iz Fome ogorenog literatora, iz Fome
lakrdijaa za nasuni hleb, iz Fome po dui despota, bez obzira na, sve preanje nitavilo i nemo, iz
Fome hvalisavca, a u uspehu bezobraznika, iz toga Fome dopalog odjednom asti i slave, obigravanog i
zasipanog pohvalama, zaslugom idiotkinje-pokroviteljice i opinjenog, na sve saglasnog pokrovitelja, u iji
dom je dospeo, najzad, posle dugih stranstvovanja? Ujakovu narav sam, dabome, duan objasniti
podrobnije: bez toga je nepojmljiv i uspeh Fome Fomia. No zasad u rei da se s Fomom upravo
obistinila poslovica: posadi ga za sto, a on e i noge na sto. Naknadio je on ve to je bio propustio! Niska
dua, kad se izvue ispod ugnjetavanja, sama ugnjetava. Fomu su ugnjetavali, i on je odmah osetio
potrebu da sam ugnjetava; nad njim su se izdevali, a on je sam stao da se nad drugima izdeva. Bio je
lakrdija, i odmah osetio potrebu da i sam stekne lakrdijae. Hvalisao se do smenoga, kreveljio se do
nemogunosti, zahtevao ptiijeg mleka, tiranisao bez mere, te je dolo do toga da su dobri ljudi, koji jo
nisu bili videli te majstorije, nego samo sluali ta se pria, drali sve to za udo, za avolje stvari, krstili se
i otpljuvavali.
Govorio sam o ujaku. Dok se ne objasni njegova interesantna narav (ponavljam to), ne moe se
dabome shvatiti kako se Foma Fomi tako drsko zacario u tuoj kui; ne moe se shvatiti ta metamorfoza
iz lakrdijaa u velikog oveka. Ne samo to je ujak bio do krajnosti dobar, nego je, i pored neto grube
spoljanosti, bio ovek utanane delikatnosti, najvie plemenitosti, dokazanog ojstva. Ja smelo kaem
ojstva: on se ne bi zaustavio pred obvezom, pred dunou, i u tom sluaju ne bi se pobojao nikakvih
prepreka. Due je bio iste kao dete. To je zbilja bilo dete od etrdeset godina, u viem stepenu
ekspansivan, uvek veseo, ovek koji je verovao da su svi ljudi aneli, okrivljavao sebe za tue nedostatke i
preuveliavao dobre osobine drugih do krajnosti, ak ih pretpostavljao tamo gde ih nije moglo ni biti. Bio
je to jedan od onih vanredno plemenitih i srcem celomudrenih ljudi koji se ak stide da zamisle u drugom

oveku neto ravo, urno kite svoje blinje svim vrlinama, raduju se tuem uspehu, ive na taj nain
stalno u idealnom svetu, a u nedaama pre svih drugih okrivljuju sebe same. rtvovati sebe interesima
drugihto je njihov poziv. Neko bi ga nazvao i malodunim i bezvoljnim i slabim. Naravno, on je bio slab,
pa ak i suvie meke prirode, ali ne iz nedostatka vrstine, nego iz bojazni da koga ne uvredi, da ne bude
svirep, iz suvie velikoga potovanja prema drugima i oveku uopte. Uostalom, slabovoljan i maloduan
je on bio samo onda kad se radilo o njegovim vlastitim koristima, koje je prenebregavao u najviem
stepenu, zbog ega je celog veka bio izvrgnut potsmesima. i ak ne retko od onih kojima je rtvovao te
koristi. Uostalom, on nikad nije verovao da ima neprijatelja; ipak ih je imao, ali ih nekako nije primeivao.
Buke i vike u kui bojao se kao vatre, i odmah svima poputao i svemu se potinjavao. Poputao je iz neke
stidljive dobrodunosti, iz neke stidljive delikatnosti, da bi, znate, govorio je bez predaha, otklanjajui od
sebe sva tua prebacivanja zbog popustljivosti i slabosti, da bi, znate... da bi svi bili zadovoljni i sreni!
Ne treba ni govoriti da je bio gotov potiniti se svakom plemenitom uticaju. ta vie, okretan podlac
mogao je njime savreno ovladati i ak navesti ga na ravo delo, razume se preruivi to ravo delo u
plemenito. Ujak se neobino lako poveravao drugima i u tom sluaju ni iz daleka nije bio bez pogreaka.
A kad bi se, posle mnogih muka, naposletku odluio da se uveri da je ovek koji ga je obmanuo nepoten,
to bi pre svih drugih krivio sebe, a ne retko i jedino sebe. Pa sad zamislite vi sebi udljivu, izlapelu
idiotkinju koja se zacarila u njegovoj tihoj kui, nerazdvojno od drugoga idiota, njenog idola, koja se
dosad bojala samo svoga generala, a sad se ve nije bojala nieg i ak oseala potrebu da nagradi sebe za
sve prolo, idiotkinju pred kojom je ujak smatrao za dunost da pokazuje da je oboava ve i stoga to je
ona bila mati njegova. Poeli su bili s time to su odmah dokazali ujaku da je grub, nestrpljiv, neznalica i,
to je glavno, sebian u najviem stepenu. Interesantno je da je idiotkinja-starica verovala i sama u to to
je propovedala. Jest, ja mislim, i Foma Fomi je verovao, barem donekle. Ubedili su ujaka i u to da mu je
sam Bog poslao Fomu radi spasenja njegove due i radi umirenja njegovih neobuzdanih strasti, da je gord,
da se uznosi svojim bogatstvom i da je kadar prebaciti Fomi Fomiu zalogaj hleba. Jadni ujak je vrlo brzo
poverovao u dubinu svoga pada, bio gotov da upa sebi kosu s glave, da moli za oprotenje.
Sam sam, bratac, kriv, znao bi rei nekom od svojih sabesednika, u svemu sam kriv! Dvaput
vie treba da bude delikatniji sa ovekom kojega zaduuje... to jest... ta ja govorim! Kakvo zaduuje!...
Opet sam izvalio! Nimalo ne zaduuje; on mene, naprotiv, zaduuje, time to kod mene ivi, a ne ja
njega! A ja njemu prebacio zalogaj hleba!... To jest, nisam mu uopte prebacio, nego mi se, oevidno,
neto omaklo s jezika, meni se esto omakne s jezika... Pa, naposletku, ovek se muio, velika dela
izvodio; deset godina je, ne obzirui se ni na kakve uvrede, dvorio bolesnog prijatelja: iziskuje sve to
nagradu! Pa, naposletku, i nauka... Pisac! Izvanredno obrazovan ovek! Najplemenitija linost, jednom
reju...
Lik obrazovanog i nesrenog Fome, kao lakrdijaa kod udljivog i svirepog gospodara, kidao je
plemenito srce ujakovo saaljenjem i negodovanjem. Sve nastranosti Fomine, sve njegove neblagorodne
ispade, ujak bi odmah pripisao njegovim ranijim patnjama, njegovom ponienju, njegovom ozlobljenju...
On je odmah reio, u nenoj i plemenitoj dui svojoj, da se od patnika ne moe traiti isto to od obinoga
oveka; da mu treba ne samo pratati, nego, povrh toga, da mu treba krotkou vidati rane, podii ga,
pomiriti ga s oveanstvom. Zadavi sebi taj cilj, on se zapalio do krajnosti i ve sasvim izgubio svaku
sposobnost da opazi kako je njegov novi prijatelj slastoljubivo, udljivo stvorenje, sebinjak, lenjivac,
besposlenjak, i nita vie. A u uenost i genijalnost Fominu on je verovao bezgranino. Ja sam i zaboravio
kazati da se ujak rei nauka ili knjievnost divio na najnaivniji i najnesebiniji nain, i ako sam nikad
nije nita uio.
To mu je bila jedna od glavnih i najnevinijih nastranosti.
Pie! znao je govoriti, idui na prstima ve za dve sobe pre kabineta Fome Fomia. Ne znam
ba tano ta, dodavao je s gordim i tajanstvenim izgledom lica, ali je to sigurno, brate, takav
mutljag... To jest u plemenitom smislu mutljag. Za nekoga je to jasno, a za mene i za te, brate, to je takvo
razmuti-smuti da... ini mi se da pie o nekim stvaralakim silama, sam je govorio. To je, sigurno, neto iz
politike. Da, zaorie se i njegovo ime! Onda emo se i ti i ja preko njega proslaviti. Sam mi je, brate, to
govorio.
Poznato mi je zasigurno da je ujak, po nareenju Fominu, bio primoran obrijati svoje prekrasne,
tamnoruse zaliske. Onome se uinilo da sa zaliscima ujak lii na Francuza i da je, stoga, u njemu malo

ljubavi ka otadbini. Malo po malo i Foma se stao meati u upravljanje imanjem i davati mudre savete. Ti
mudri saveti bili su uasni. Seljaci su ubrzo razumeli u emu je stvar i ko je pravi gazda, i silno se eali
po zatiljku. I sam sam kasnije uo jedan razgovor Fome Fomia sa seljacima: taj razgovor, priznajem, ja
sam prislukivao. Foma je jo pre bio izjavio da se voli porazgovoriti s pametnim ruskim seljaiem. I eto,
svratio on jednom na gumno; porazgovaravi sa seljaiima o gazdinstvu, iako sam nije umeo razlikovati
ovas od penice, slatko se napriavi o svetim obvezama seljaka prema gospodaru, lako dodirnuvi pitanje
elektrike i podele rada, o emu, naravno, ni pojma nije imao, protumaivi svojim sluaocima na koji
nain se zemlja okree oko sunca i, naposletku, sav se rastopivi od vlastite leporeivosti, poeo je govoriti
o ministrima. Razumeo sam to. Ta i Pukin pria o tatici koji je tuvio u glavu svome etvorogodinjem
siniu kako je on, njegov tatica, tako hlabal, da taticu voli cal... Ta zar je tome tatici bio potreban
etvorogodinji slualac? A seljaci su svagda sluali Fomu Fomia sa strahopotovanjem.
A je li, bauka, jesi li ti primao mnogo carske plate? upitao ga je odjedanput prosed stari,
Arhip Kratki po nadimku, iz gomile seljaka, sa oevidnom namerom da se umili; no Fomi Fomiu se to
pitanje uinilo familijarnim; a on nije mogao da trpi familijarnost.
A ta se to tebe tie, budalo jedna? odvratio je, prezrivo pogledavi nesrenog seljainu. ta si
isturio tu tvoju njuku: da pljunem u nju, ta li?
Foma Fomi je svagda razgovarao u takvom tonu s pametnim ruskim seljaiem.
Na oe... prihvatio drugi seljak: ta mi smo ljudi neuki. Moda si major, al pukovnik, al sam
presvetli gospodin, ne znamo ni kako da te veliamo!
Budalo jedna! ponovio je Foma Fomi, ali se ve umekao. Ima plate i plate, prosta glavo! Neko
je i u generalskom inu, a nita ne dobiva, znai da nema rata: koristi caru ne donosi. A ja sam ti
dvadeset hiljada dobivao kad sam kod ministra sluio, no ni njih nisam uzimao, iz asti sam sluio, imao
sam dosta svoga. Ja sam svoju platu poklonio za dravnu prosvetu i za kazanske pogorelce.
Gledaj sad! Pa to si ti Kazan podigao, bauka? produavao je zadivljeni seljak.
Seljaci su se, uopte, divili Fomi Fomiu.
Pa jest, ima tamo i mog udela, odgovarao je Foma, kao protiv volje, kao da mu je na sama sebe
krivo to je udostojio takvog oveka takvim razgovorom.
Sa ujakom su razgovori bili drukiji.
Ko ste vi pre bili? govori, na primer, Foma, izvalivi se posle obilna ruka u udobnu fotelju, pri
emu je
sluga, stojei iza fotelje, bio duan da sveom lipovom granom tera od njega muve. Na koga ste bili
nalik dok mene nije bilo? A sad sam ja ubacio u vas iskru tog nebeskog ognja koji gori sad u vaoj dui.
Jesam li ubacio u vas iskru nebeskog ognja ili nisam? Odgovarajte: jesam li ubacio u vas iskru ili nisam?
Foma Fomi, uistinu, ni sam ne bi znao zato je postavio takvo pitanje. No utanje i smuenost
ujakova smesta bi ga razdraili. Ranije strpljiv i utuen, sad bi planuo kao barut im bi mu ko ma
najmanje protivreio. utanje ujakovo inilo mu se uvredljivim, i on je sad ve poto-poto hteo odgovor.
Pa odgovarajte: gori li u vama iskra ili ne? Ujak vrda, evrda i ne zna ta da radi.
Dozvolite primetiti vam da ja ekam, primeuje Foma uvreenim glasom.
Mais repondey donc,[2] Jegoruka,prihvata generalica, sleui ramenima.
Pitam: gori li u vama ta iskra ili ne? snishodljivo ponavlja Foma, uzevi bonbonu iz bonbonijere
koja se uvek stavlja pred njega na sto. To je ve nareenje generaliino.
Boga mi, ne znam, Foma, odgovara najposle ujak, sa oajanjem u oima, bie valjda tako
neto... Bolje da me ne pita vie, jer u izvaliti makar ta...
Lepo! Ja sam, dakle, po vama, takvo jedno niko i nita da ne zasluujem ni odgovora to ste hteli
kazati? Pa neka bude tako; neka ja budem niko i nita.

 Ama ne, Foma, Bog s tobom! Pa kad sam ja to hteo kazati?

Ne, vi ste ba to hteli kazati.
Ta kunem se da nisam!
Dobro! Neka budem ja laa! Neka ja navla, kao to me okrivljujete, traim povod za svau neka se
svima uvredama pridrui i ta... ja u sve podneti.
Mais mon fils...[3] cii preplaena generalica.
Foma Fomiu! Mamice! uzvikuje ujak u oajanju. Boga mi, nisam kriv! Tako mi se, zar,
sluajno, s jezika omaklo!... Ne gledaj ti, Foma, na mene: ja sam ti glup, sam oseam da sam glup; sam
oseam u sebi da je neskladno... Znam, Foma, sve znam! Ne treba vie ni da govori! nastavlja on,
odmahujui rukom. etrdeset godina sam proiveo, i sve dosad, sve do onoga trenutka kad sam tebe
upoznao, sve sam o sebi mislio da sam ovek... i sve ono to treba. A nisam ni primeivao dosad da sam
grean kao jarac, da sam sebinjak prvog reda i da sam posatvarao toliku gomilu zla da je udo kako me
zemlja jo dri!
Da, vi ste zbilja egoist, primeuje zadovoljeni Foma Fomi.
Pa ja i sam ve sad razumem da sam egoist! Ne, dosta je bilo! Popraviu se i biti dobriji.
Daj, Boe! zakljuuje Foma Fomi, pobono uzdiui i diui se iz fotelje da ode na popodnevno
spavanje. Foma Fomi je svagda poivao posle ruka.
Kao zavretak ove glave, dozvolite mi da ispriam ba o mojim linim odnosima sa ujakom i da
objasnim kako sam se odjedanput naao oi u oi s Fomom Fomiem i, to ni u snu ne bih sanjao,
iznenada upao u vrtlog najvanijih od svih dogaaja koji su se ikada zbili u blagoslovenom selu
Stepanikovu. Na taj nain nameravam da zavrim svoj predgovor i da preem pravo na pripovetku.
U detinjstvu mome, kad sam ostao siroe i sam na svetu, ujak mi je zamenio oca, vaspitavao me na
svoj troak i, jednom reju, uinio za me ono to ne bi svagda uinio ni roeni otac. Ve od prvog dana
kad me je uzeo k sebi, ja sam mu se svom duom priljubio. Bilo mi je onda desetak godina i seam se da
smo se vrlo brzo zdruili i sasvim razumeli jedan drugog. Zajedno smo terali igru i ukrali kapicu jednoj
vrlo zloj staroj gospoi koja nam je obojici padala neki rod. Kapicu sam odmah vezao za rep zmaju od
hartije i pustio pod oblake. Mnogo godina iza toga, sastao sam se ne nadugo sa ujakom ve u Petrogradu,
gde sam tad svravao kolu o njegovu troku. Ovaj put sam mu se priljubio sa svim arom mladosti: neto
plemenito, krotko, istinito, veselo i naivno do krajnjih granica zadivilo je mene u njegovoj naravi i
privlailo k njemu svakoga. Svrivi univerzitet, ja sam ostao neko vreme u Petrogradu, niim se tad ne
bavei i, kao to esto biva sa utokljuncima, ubeen da u za najkrae vreme posatvarati vanredno
mnogo neeg vrlo vanog i ak velikog. Nije mi se odlazilo iz Petrograda. Sa ujakom sam se dopisivao
dosta retko i to samo kad mi je trebalo novaca, koje mi on nikad nije uskraivao. Meutim, ja sam ve uo
od jednog ujakovog sluge, koji je dolazio zbog nekih poslova u Petrograd, da se kod njih u Stepanikovu
dogaaju udnovate stvari. Ti prvi glasovi su me zainteresovali i zaudili. Poeo sam pisati ujaku
revnosnije. On mi je uvek odgovarao nekako nejasno i udno, i u svakom pismu starao se da zapodene
razgovor o naukama, oekujui od mene u budunosti neobino mnogo to se tie nauke i ponosei se
mojim buduim uspesima. Odjednom, posle dosta dugoga utanja, dobio sam od njega pismo, koje
nimalo nije liilo ni na jedno od njegovih preanjih pisama. Bilo je ispunjeno takvim udnim aluzijama,
takvom zbrkom protivrenosti, da spoetka gotovo nita nisam razumeo. Videlo se samo da je onaj koji je
pisao to pismo bio u neobinom uzbuenju. Jedno je u tome pismu bilo jasno: ujak mi je ozbiljno,
ubedljivo, bezmalo preklinjui me, predlagao da se to pre oenim njegovom preanjom vaspitanicom,
erkom jednog veoma siromanog inovnika iz provincije, po imenu Jeevikina, koja je dobila prekrasno
obrazovanje u jednom zavodu u Moskvi, o troku ujakovu, i koja je sad bila guvernanta njegove dece.
Pisao mi je da je ona nesrena, da je ja mogu usreiti, da u ak uiniti velikoduno delo, obraao se
plemenitosti moga srca i obeavao da e joj dati miraz. Dodue, o mirazu je govorio nekako tajanstveno,
bojaljivo, i zavravao pismo preklinjui me da sve to sauvam u najveoj tajni. To pismo me je tako
prenerazilo da mi se naposletku zavrtela glava. Pa i na koga mladog oveka, koji bi, kao ja, tek iziao iz
kolske klupe, ne bi uticao takav predlog, ma naprimer samo romantinom svojom stranom? A uz to sam

uo da je ta mlada guvernanta izvanredno lepa. Ipak nisam znao na ta bih se odluio, ma da sam onog
asa javio ujaku da se odmah kreem u Stepanikovo. Ujak mi je poslao, uz isto pismo, i novaca za put.
Uprkos tome, ja sam se, u sumnjama i ak u uzbuenju, zadrao u Petrogradu tri nedelje. Odjedanput,
sluajno sretnem jednog oveka koji je nekad zajedno sluio sa ujakom, i koji je, vraajui se sa Kavkaza u
Petrograd, svratio uz put u Stepanikovo. To je bio ve postariji i razborit ovek, okoreli neenja. Sa
negodovanjem mi je priao o Fomi Fomiu i pri tome mi saoptio neto o emu dotle ni pojma nisam
imao, a to je da su Foma Fomi i generalica namislili i odluili da oene ujaka jednom vrlo udnom
devicom, prezrelom i skoro potpuno aknutom, koja je imala neku neobinu biografiju i malte ne pola
miliona miraza; da je generalica ve uspela da uveri tu devicu kako su one meu sobom rod i, usled toga,
premami je sebi u kuu; da je ujak, naravno, oajan, ali da e se sve, izgleda, svriti time to e se on
svakako oeniti sa mirazom od pola miliona; da su, najzad, obe umne glave, generalica i Foma Fomi, digli
stranu hajku na jadnu, nezatienu guvernantu dece ujakove, svim silama je gurajui iz kue, bojei se,
verovatno, da se pukovnik ne bi u nju zaljubio, a moda i stoga to je on ve stigao da se zaljubi u nju.
Ove poslednje rei su me prenerazile. Uostalom, na sva moja raspitivanja: nije li ve ujak odista zaljubljen,
prialac nije mogao ili nije hteo da mi da taan odgovor, a i uopte je priao krto, preko volje, i primetno
se uklanjao od podrobnih objanjenja. Bio sam se zamislio; izvee je tako udno protivreilo ujakovu
pismu i njegovu predlogu!... No nije se imalo ta oklevati. Odluio sam da odem u Stepanikovo, elei ne
samo da urazumim i uteim ujaka, nego da ga, po mogunosti, ak i spasem, to jest da isteram Fomu, da
pokvarim mrsku svadbu s prezrelom devom i, najposle poto je, po mome konanom uverenju, ljubav
ujakova bila samo pakosna izmiljotina Fome Fomia, da usreim nesrenu, no svakako interesantnu
devojku, nudei joj svoju ruku, itd, itd. Malo po malo, i ja sam se tako oduevio i raspoloio, da sam,
onako mlad i besposlen, preskoio iz sumnji u savreno drugu krajnost: stao sam goreti od elje da to pre
postvaram svakojaka uda i podvige. ak mi se inilo da ja sam pokazujem neobinu velikodunost,
plemenito se rtvujui da usreim nevino i divno stvorenje, jednom reju, seam se da sam celog puta
bio sobom vrlo zadovoljan. Bio je mesec jul; sunce je jarko sijalo; oko mene su se razastirala neobuhvatna
prostrana polja sa itom to dozreva... A ja sam tako dugo amio u Petrogradu da mi se inilo da sam tek
sada izistinski ugledao svetlost boiju!

II

GOSPODIN BAHEJEV

Ve sam se pribliavao cilju svoga putovanja. Prolazei kroz malu varoicu B*, od koje je ostajalo samo
deset vrsta do Stepanikova, morao sam se zaustaviti u kovanici, blizu samog erma, zbog pukle ine na
prednjem toku mojega tarantasa.
Nekako je uvrstiti, za deset vrsta, moglo se dosta brzo, i zato sam odluio da nikuda ne zalazim, nego
da priekam u kovanici dok kovai ne obave posao. Izlazei iz tarantasa, ugledao sam jednog debelog
gospodina, koji je, kao i ja, morao da se zaustavi zbog opravke svojeg ekipaa. On je stajao ve ceo sat na
neizdrivoj pripeci, vikao, psovao, gunao i nestrpljivo pourivao majstore koji su se motali oko njegovih
prekrasnih kola. Na prvi pogled mi se taj srditi gospodin uinio neobinim gunalom. Bio je oko etrdeset
pet godina, srednjeg rasta, veoma debeo i roav. Debljina, podvaljak i naduvani, otputeni njegovi obrazi
svedoili su o blaenom vlasteoskom ivotu. Neeg babjeg bilo je u celoj njegovoj figuri i odmah padalo u
oi. Odeven je bio iroko, udobno, isto, ali nimalo ne po modi.
Ne razumem zato se i na mene rasrdio, tim pre to me je video prvi put u ivotu i jo nije progovorio
sa mnom ni rei. Ja sam to primetio, im sam izaao iz tarantasa, po njegovim neobino srditim
pogledima. Veoma sam, ipak, eleo da se s njime upoznam. Po brbljanju njegovih slugu, doseao sam se
da on sad dolazi iz Stepanikova, od moga strica, i tako sam imao prilike da se za mnogo ta raspitam.
Podigao sam kapu i pokuao sa svemogunom ljubaznou napomenuti kako neprijatna ponegda bivaju
zadravanja na putu; ali debeljko me je nekako protiv volje, nezadovoljno i ljutito odmerio od glave do
pete, neto promrmljao kroz zube i teko mi se okrenuo celim krstima. Ta strana njegove persone je
dodue bila veoma zanimljiva za gledanje ali se, sasvim razumljivo, od nje ipak nije mogao oekivati
prijatan razgovor.
Grika! Ne vri pod nos! Iibau te!... povikao je odjedanput na svog kamerdinera, kao da ba i
nije uo ta sam ja rekao o zadravanjima na putu.
Taj Grika je bio sed, starinski sluga, odeven u sjurtuk dugih pola, i s ogromnim sedim zaliscima.
Sudei po nekim znacima, on je takoe bio veoma srdit i mrzovoljno vrao pod nos. Meu gospodarem i
slugom je onog asa dolo do objanjenja.
Iibae! Deri se jo jae! promrmlja Grika kao za se, no tako glasno da svi to ue, i s
negodovanjem se okrenu da neto namesti u kolima.
ta? ta si rekao? Deri se jo jae?... Hoe da se bezobrazi! povika debeljko, sav pocrveneo.
Ama ta se vi obrecati, zbilja, izvolevate? Ne sme ovek da pisne!
Zata se brecati? ujete li? Vri na me, a ja jo da se ne obrecam!
Pa zato bih vrao?
Zato vrao... A bajagi uti. Znam ja zato e ti da vri: zato to sam se pre ruka krenuo na put,
eto to je.

 Marim ja! Po meni, moete sasvim i ne ruati. Ne vrim ja na vas: kovaima sam samo re rekao.
Kovaima... A to da vri na kovae?
Pa ako ne na njih, onda na kola vrim.
A to da vri na kola?
Pa zato su se polomila? Neka se vie ne lome, ve neka budu itava.
Na kola... Ne, ti na me vri, a ne na kola. Sam je kriv, a ovamo jo psuje!
Ma ta ste vi, gospodaru, odista, navalili? Ostavite me na miru, molim vas!
A to si celog puta sedeo kao sova, ni rei sa mnom progovorio nisi, a? A drugi put ume govoriti!
Muva mi u usta ula, zato sam i utao i sedeo kao sova. ta u ja vama prie, ta li, pripovedati?
Prialicu Malanju vodite sobom, kad volite prie.
Debeljko zinu da odgovori, ali se, oevidno, ne snae, pa uuta. A sluga, zadovoljan svojom
dijalektikom i uticajem na gospodara, koje je pokazao pred svedocima, sa udvojenom vanou se okrenu
ka radnicima i poe im neto pokazivati.
Pokuaji moji da se upoznam ostajali su uzaludni, osobito zbog moje neumenosti; ali mi pomoe
nepredviena prilika. Jedna bunovna, neumivena i neoeljana fizionomija proviri iznenada kroz prozor
zatvorenog fijakera koji od pamtiveka stoji bez tokova pred kovanicom, i svakodnevno, no uzaludno,
eka da bude popravljen. S pojavom te fizionomije razlee se meu majstorima opti smeh. Stvar je bila u
tome to je ovek koji je virio iz fijakera bio u ovom vrsto zatvoren i sad nije mogao da izae. Poto se
ispavao u njemu pijan, uzalud je sad molio da ga puste na slobodu; naposletku je stao moliti nekog da
otri po njegov alat.
Sve je to vanredno uveseljavalo prisutne. Ima takvih priroda, kojima na osobitu radost i veselje slue
prilino udne stvari. Grimase pijanog seljaka, ovek koji se spotakao i pao na ulici, svaa dveju ena, i
mnogo drugo, tome slino, izazivaju po neki put u izvesnih ljudi najdobrodunije oduevljenje, ne zna se
zato. Debeljko vlastelin je pripadao ba takvoj vrsti priroda ljudskih. Malo po malo, i njegova
fizionomija se iz ljutite i natmurene stala preobraati u zadovoljnu i ljubaznu, i naposletku se sasvim
razvedrila.
Pa to je Vasiljev? upita sa ueem. Pa kako je on tamo dospeo?
Vasiljev, gospodaru, Stepane Aleksijiu, Vasiljev! povikae sa svih strana.
Zalumpovao se, gospodaru, dodade jedan izmeu radnika, ovek postariji, visok i suvonjav, sa
pedantno strogim izrazom lica i sa tenjom za stareinstvom meu svojima: zalumpovao se, gospodaru,
ve je trei dan kako je otiao od gazde, pa se kod nas krije, naturio nam se! Eto, trai dleto. Pa ta e ti
sada dleto, luda glavo? Hoe da zaloi poslednji alat!
Eh, Arhipuka! Novci su ti to golubi: dolete, pa odlete! Putaj, tako ti Stvoritelja nebeskoga! moli
Vasiljev tankim, napuklim glasom, promolivi iz koa glavu.
Ma, sedi tu, klipane, dobro si proao! odgovori mu surovo Arhip. Ve prekjue si bio pijan kao
uskija; sa ulice smo te dovukli danas u zoru; hvali Boga to smo te sakrili, a Matvjeju Iliu rekli: razboleo
se, stare protisli mu se, to jest, vratile. Opet se razlee smeh.
Ta gde je dleto?
Pa kod naeg Zuja! Sve on jedno te jedno! Drevna je to pijanica, gospodaru, Stepane Aleksjejiu.
He-he-he! Obeenjae jedan! Tako ti dakle u gradu radi: zalae alat! promuklo viknu debeljko,
guei se od smeha, sasvim zadovoljan i odjednom dolazei u najprijatnije duevno raspoloenje.
Ma, takav je stolar da mu u Moskvi para nema! A eto kako se preporuuje uvek, gad jedan,
dodade, sasvim neoekivano se obraajui ka meni. Pusti ga, Arhipe: moda mu i treba neto.
Posluae gospodara. Ekser kojim su zakucali vrata na kolima, vie radi toga da se nasmeju Vasiljevu
kada se probudi, izvukoe, i Vasiljev se pokaza na svetlost boju isprljan, neuredan i pocepan. Zamirka

na suncu, kinu i zatetura; onda naini od ruke nad oima titi i obazre se unaokolo.
Boe, naroda! Boe, naroda! progovori, maui glavom: i svi su kanda tre... zni, otegnu u
nekom tunom razmiljanju kao za prekor samom sebi. Pa, dobro jutro, brao, sreno osvanuli!
Opet sveopti kikot.
Dobro jutro! De pogledaj koliko je od jutra prolo, ludi ovee!
Lai, Jemelja, tvoja je nedelja.
Po nama, makar as, samo nek je kas.
He-he-he! Ih, ti, leporeivi! uzviknu debeljko, jo jednom se zatresavi od smeha i snova
pogledavi na me ljubazno. I nije te stid, Vasiljevu?
Od jada, gospodaru, Stepane Aleksjejiu, od jada, odgovara ozbiljno Vasiljev, mahnuvi rukom i
oevidno zadovoljan to mu se jo jednom ukazala prilika da pomene svoj jad.
Od kakvog jada, budalo?
Pa od takvog kakvoga jo svet nije video: prepisuju nas na Fomu Fomia.
Koga? Kada? viknu debeljko.
I ja koraknuh korak napred: stvar se sasvim neoekivano, i mene dotaknula.
Pa sve Kapitonovljane. Na gospodar, pukovnik, daj mu, Boe, zdravlja, svu nau Kapitonovku,
svoju dedovinu, hoe da pokloni Fomi Fomiu; odeljuje mu celih sedamdeset dua, Na ti, veli, Foma!
Ti sad, eto, na priliku, nema nita; vlastelin si nevelik; svega ima dva snjetka[4] koja ti kao obrok hode
po Ladokom jezeru; samo su ti revizijske due od pokojnog tvog roditelja i ostale. Zato to je tvoj
roditelj, produavae Vasiljev s nekim zlobnim zadovoljstvom, biberei svoju priu u svemu to se ticalo
Fome Fomia: zato to je tvoj roditelj bio plemi kolenovi, ne zna se otkud, ne zna se ko; isto kao i ti
iveo kod gospode, iz milosti se po kujnama hranio. A eto sad, kad na te prepiem Kapitonovku, bie i ti
vlastelin, plemi kolenovi, imae i vlastitih ljudi svojih, lezi na pei, na plemiskoj vakanciji.
No Stepan Aleksjejevi ve nije vie sluao. Utisak koji je na nj proizvela polupijana pria Vasiljevljeva
bio je neobian. Debeljko bee toliko razljuen da je ak pocrveneo; podvoljak mu se zatresao, oice
zakrvavile. Mislio sam da e ga onaj as udariti kaplja.
Samo je jo to trebalo! progovori, sav zadihan: bitanga, Foma, mukta, meu vlastelu! Pi! Idite
bestraga! Hej vi, svravaj bre! Kui!
Dozvolite da vas upitam, rekoh, neodluno istupajui napred: maloas ste izvoleli pomenuti
Fomu Fomia; ini mi se, njegovo prezime je, ako se samo ne varam, Opiskin. Pa, vidite, eleo bih...
jednom reju, imam naroitih razloga da se interesujem tim licem i, sa svoje strane, veoma bih eleo da
doznam koliko se moe verovati reima ovog dobrog oveka da gospodar njegov, Jegor Ili Rostanjev,
hoe da pokloni jedno od svojih sela Fomi Fomiu. Mene to vanredno interesuje, i ja...
Pa dozvolite da i ja vas upitam, prekide me debeli gospodin: s koje strane se vi izvolevate
interesovati tim licem, kako se vi izraavate, a po meni, prokletim nitkovom eto kako treba njega
nazivati, a ne licem! Kakvo u njega lice, u gadova! Bruka jedna, a ne lice!
Objasnih mu da ja zasad, to se lica tie, ne znam nita, ali da mi je Jegor Ili Rostanjev ujak, a ja sam
Sergije Aleksandrovi taj i taj.
ta, onaj ueni ovek? Bauka moj, pa vas tamo ekaju da vas ne mogu da naekaju! povika
debeljko, obradovavi se bez licemerstva; pa i ja sad ba od njih, iz Stepanikova; od ruka sam se digao,
za pudinga ustao: nisam mogao da sedim vie s Fomom! Sa svima tamo sam se posvaao zbog Fomke
prokletog... To ti je susret! Vi me, bauka izvinite. Ja sam Stepan Aleksjejevi Bahejev i pamtim vas kad
ste, eto, ovolicni bili... No, ko bi rekao? Pa dozvolite da vas...
I debeljko navali da me ljubi.
Posle prvih trenutaka izvesnog uzbuenja, ja namah pristupih raspitivanjima: prilika je bila vanredna.

 Pa ko je taj Foma? upitah: kako je on to tamo osvojio celu kuu? Kako da ga bievima ne
isteraju napolje? Priznajem...
Njega li da isteraju? Pa jeste li vi pri sebi? Ta Jegor Ili pred njim na prstima ide; Ama Foma je
jedanput zapovedio da mesto etvrtka bude sreda, pa su oni tamo, svi do jednog, raunali etvrtak za
sredu. Neu da bude etvrtak, ve neka bude sreda! Tako su u jednoj nedelji i bile dve srede. Mislite da
ja dodajem togod? Ne dodajem, evo, ni ovoliko! Prosto ispada, bauka, majstorija kapetana Kuka.
uo sam to, no priznajem...
Priznajem pa priznajem! Okupio isto te isto!
ta tu ima da se prizna! Ne, bolje vi mene upitajte: iz kakvih uda ja dolazim pred vas? Mati Jegora
Ilia, istog pukovnika, ako i jeste uvaena dama i, uz to jo, generalica,
po mome miljenju sasvim je izlapela: ne moe da se nauiva u Fomki prokletom! Svemu je ona i
uzrok: ta ona ga je i uvela u kuu. Utuckao je on nju sasvim, ne sme ona ni rei da pisne, ma da se naziva
ekscelencijom, za generala Krahotkina je u pedesetoj godini uskoila! O sestrici Jegora Ilia,
Praskovji Iljininoj, koja etrdeset godina devuje, ne elim ni da govorim. Ah i oh, i kakoe kao koko,
sasvim mi je dosadila, Bog s njom! U nje i jeste, zar, samo to to je enski rod: pa je, eto, sada potuj
ni radi ega, ni za ta, zato samo to je enski rod! Pi! Neprilino je govoriti: tetka vam pada. Samo jedna
Aleksandra Jegorovna, ki pukovnikova, iako je malo dete istom joj je esnaesta godina, ali je, po meni,
pametnija od njih sviju, ne potuje Fomu; i gledati je bilo veselo. Divna devojka, pa kraj! Pa ko bi ga i
potovao? Ta on je, isti Fomka, kod pokojnog generala Krahotkina kao lakrdija iveo! Ta on je njemu, za
njegovu generalsku razonodu, izigravao razne zveri! I izlazi da je pre Vanja batu kopao, a sad je Vanja
vojvoda postao. A pukovnik, isti va ujak, sad potuje lakrdijaa u ostavci kao roenog oca, u ram ga
metnuo, podlaca, klanja mu se do zemlje, svome muktau, pi!
Dodue, sirotinja jo nije porok... i... priznajem vam... dozvolite da vas upitam: je li on lep, uman?
Je l Foma? Upisana lepota! odgovori Bahejev s nekim neobinim drhtanjem zlobe u glasu (Moja
pitanja su ga nekako ljutila, i on je ve poeo gledati na mene podozrivo). Upisana lepota! ujete li,
dobri ljudi: naao sam lepotana! Ta on je na sve zveri nalik, bauka, ako ba sve hoete da znate tano.
Pa kad bi bar otroumlja u njega bilo, kad bi otroumljem, nitkov, obladavao, no, jo bih tada i pristao,
stisnuvi srce, otroumlja radi, ali ni otroumlja nema nikakvog. Prosto im je dao neto popiti svima,
fiziar neki! Najedili ste vi mene, bauka, svojim razgovorom. Ej, vi! Je li gotovo?
Vranca jo treba potkovati, mrano progovori Grigorije.
Vranca. Dau ja tebi vranca!... Da, gospodine, ja vam mogu pripovedati takva uda da ete samo
zinuti i tako ostati otvorenih usta do stranoga suda. A pre sam ga i ja uvaavao. ta mislite? Kajem se,
otvoreno se kajem: bio sam budala. Pa je i mene zaludio. Sveznalica! Zna ti svakog avola, proao kroz sve
nauke! Kapljice mi davao: ta ja sam vam, bauka, ovek bolestan, podbuo ovek. Vi ne verujete, moe
biti, ali sam ja bolestan. No, a od njegovih kapljica umalo nisam otegao papke. Samo vi utite, pa sluajte;
sami ete otii tamo, pa ete se svega nagledati. Ta on e tamo pukovnika do krvavih suza dovesti; ta
krvavu suzu prolie zbog njega pukovnik, ali e ve biti dockan. Ta ve je sav kraj uokolo raskrstio s njima
zbog Fomke prokletog. Ama svakom, ko god doe, uvrede nanosi. O sebi neu ni da govorim: ne tedi taj
ni vieg ina. Svakome ita pridiku; u moral neki se dao, nitkov. Ja sam, biva, mudrac, pametniji od sviju,
sluajte samo mene. Ja sam, biva, uenjak. Pa ta, ako je uenjak! Zar zato to je uenjak, zar zato ba
odmah mora da grize neuena oveka? A kad ve pone uenim svojim jezikom da mlati, onda samo tata-ta! Ta-ta-ta! To je takav, kaem vam, brbljav jezik, da, kad bi ga odrezali i bacili na ubre, i tamo bi
brbljao, dok ga vrana ne iskljuje. Poneo se, naduo se, kao mi na kau! Pa se sad ve i tamo gura kud mu
ni glava ne moe proi. ta vredi govoriti! Ta on je izmislio da sluinad tamonja francuski ui! Ako
neete, ne verujte! To je, biva, korisno njemu! Prostaku! Sluzi! Besramnik prokleti i nita drugo! A ta
treba sluga da zna francuski, molim vas? ta uopte treba naem oveku francuski? Da gospoicama uz
mazurku zavre mozak, da tue ene zavodi. Razvrat i nita drugo! A po meni, popij boicu votke, pa
e progovoriti na svima jezicima. Eto, kako ga ja uvaavam, taj va francuski jezik. I vi ete valjda
francuski: ta-ta-ta! Ta-ta-ta, maka za maora udata, dodade Bahejev, gledajui me s prezrivim
negodovanjem. Vi ste, bauka, uen ovek a? Dali ste se na uenu struku?

 Da... donekle se interesujem...

Takoe ste valjda proli kroz sve nauke?
Tako je, to jest ne.... Priznajem vam, ja se sad vie interesujem posmatranjem. Neprestano sam
sedeo u Petrogradu, a sad hitam ujki...
A ko vas je terao ujki? Trebali ste sedeti tamo negde kod svoje kue, ako ste imali gde sedeti. Ne,
bauka, da vam ja kaem, ovde ete malo ta postii uenou, a i nikakav ujka vam nee pomoi;
paete u zamku. Ta ja sam kod njih omravio za dvadeset etiri sata. Je l verujete da sam ja kod njih
omravio? Ne, vi, ja vidim, ne verujete. Pa nita, Bog s vama, ne verujte.
Ne, molim vas, sasvim verujem; samo jo uvek ie razumem, odgovorih, sve vie i vie zbunjen.
Jest, verujem, ali ja tebi ne verujem! Svi ste vi prevrtljivci, vi ljudi od nauke. Vama samo da je
skakati na jednoj nozi i sebe pokazati! Ne volim ja, bauka, uenu struku; evo, ovde mi se ve popela!
Imao sam ja prilike da se sretnem s vaim Petrograanima gadan svet. Sve sami farmazoni; bezverje
ire; boji se popiti aicu votke, kao da e ga pojesti pi! Rasrdili ste me, bauka, neu nita da ti
priam. Pa nisam se ja najmio, zbilja, da ti prie pripovedam, a i jezik mi se umorio. Ne moe ih,
bauka, sve nagrditi, a i greh je... Samo on kod ujke vaeg umalo nije u ludilo oterao lakeja Vidopljasova,
taj tvoj uenjak! Pamet je izgubio Vidopljasov zbog Fome Fomia.
Ama, ja toga Vidopljasova, uplete se Grigorije, koji je dosad uljudno i ozbiljno pratio razgovor:
ama, ja toga Vidopljasova ne bih ispod batina pustio. Da se on na me namerio, izbio bih ja njemu iz glave
tu vapsku budalatinu! Dao bih mu toliko da ne bi stalo u dve stotine.
ut! viknu gospodar: jezik za zube; ko s tobom govori!
Vidopljasov, rekoh, sasvim zbunjen i ve ne znajui ta da kaem; Vidopljasov... molim vas
kakvo je to prezime?
A zato? I vi pevate istu pesmu! Eh vi ueni, ueni!
Izgubih strpljenje.
Izvinite, rekoh: ama, to se vi na me srdite? ta sam ja tu kriv? Priznajem vam, ja vas, evo,
sluam ve pola sata, a jo ne razumem o emu se radi...
A ta se vi bauka vreate? odgovori debeljko: nemate se ta vreati! Pa ja tebi iz ljubavi
govorim. Ne gledajte vi na mene to ja ovoliko viem i to sam se maloas obrecnuo na mog momka.
Istina, on je prava pravcata hulja, isti moj Grika, ali ga zato ba i volim, lopova. Prevelika oseajnost je
mene upropastila iskreno vam kaem; a svemu tome je jedino Fomka kriv. Upropastie me, zakleo bih
se da e me upropastiti! Evo se sad dva sata na suncu peem po njegovoj milosti. Hteo sam da svratim
proti dok ove budale petljaju s popravkom. Dobar ovek ovdanji prota. Ali me je on ve tako najedio, isti
Fomka, da ve ne marim ni protu da vidim. Bestraga im glava! Pa ni pristojne krmice ovde nema. Svi su
hulje, kaem vam, svi do jednoga! Pa da barem ima neki neobini in, nastavljae Bahejev, ponovo se
vraajui na Fomu Fomia, od koga se, oevidno, nije mogao da otrgne, e, pa tad bi mu se bar zbog ina
prostilo; nego, eto, ni inia nema; to pouzdano znam, da nema. Za pravdu je, veli, postradao, tamo
negde, Bog te pita kad, pa mu se sad zbog toga klanjaj do zemlje. avo mu nije ravan! im neto nije po
njegovoj skae, vriti: mene, veli, vreaju, sirotinju vreaju moju, nemaju potovanja prema meni!
Bez Fome ne sme za sto sesti, a samog njega nema; mene su, veli, uvredili; ja sam ubog putnik, ja u i
crnog hleba jesti. Tek to sednu, a njega evo; opet pone stara pesma: Zato su bez mene seli za sto?
Znai da me ni u ta ne dre. Reju, veseli se, duo! Dugo sam utao, bauka. On je mislio da u ja pred
njim kao kue igrati na stranjim nogama; jest, ako hoe! Ne, brate, dok ti rukom za kola, ja sam ve u
kolima! Ta ja sam s Jegorom Iliem u istom puku sluio. Ja sam podneo ostavku kao junker, a on se
prole godine vratio na dedovinu kao pukovnik u ostavci. Kaem ja njemu: ej, upropastiete se, nemojte
Fomi povlaivati! Suze ete roniti! Ne, veli, divan je on ovek (to on za Fomu!), prijatelj mi je; ui me
moralnosti. E, mislim, protiv moralnosti ne moe nita. Ako je on ve moralnosti poeo da ui, znai da
je svreno. ta mislite, zato je danas digao buku? Sutra je Ilindan (gospodin Bahejev se prekrsti):
imendan Iljui, siniu ujkinu. Mislio sam da ceo dan kod njih provedem, da tamo i ruam, i igraku sam
iz prestonice poruio: vaba na federima svojoj verenici ruicu ljubi, a ona suzu utire rupcem osobita

stvar! (Sad ve vie i neu da poklonim, morgen-fri! Eno mi lei u kolima, a nos u vabe odbijen; vozim
ga natrag). I sam Jegor Ili voleo bi u takav dan da se veseli i da svetkuje; ali Fomka se ispreio: ta ste se,
veli, poeli da bavite Iljuom? Na mene se, vidim, sad niko i ne osvre! A? Fina tica? Osmogodinjem
deku na imendanu pozavideo! Ma, ta vi tu, veli, i meni je imendan! Pa valjdaje Ilindan, a ne Fomin!
Ne, veli, i meni je toga dana imendan Ja gledam, trpim. I ta vi tu mislite? A oni vam na prstima idu i
doaptavaju se: ta da rade? Da li da ga uzmu za slavljenika na Ilin dan ili ne, da mu estitaju ili ne? Ne
estitaj moe se uvrediti, a estitaj jo bi mogao uzeti da mu se potsmevaju. O, napasti boje! Seli mi
da ruamo... Ama, slua li ti, bauka, il ne slua?
Molim vas, sluam; s osobitim zadovoljstvom ak sluam; jer sam preko vas sad doznao... i...
priznajem...
Jest, s osobitim zadovoljstvom! Znam ja tvoje zadovoljstvo... A da ti to za prkos meni o svom
zadovoljstvu ne govori?
Ta molim vas, za kakav prkos? Naprotiv. Uz to se vi tako... originalno izraavate da ja ak mislim da
zapiem vae rei.
To jest, kako vi to mislite, bauka, da zapiete? upita gospodin Bahejev s izvesnim strahom i
gledajui me podozrivo.
Uostalom, moda i neu zapisati... to ja onako.
Pa ti sigurno hoe da me nekako zabludi?
To jest, kako mislite da zabludim? upitah s uenjem.
Pa tako. Eto, ti e sad mene da zabludi, ja u ti sve napriati, kao budala, a ti e posle uzeti i
opisati me u nekoj pripovetki.
Odmah pourih da uverim gospodina Bahejeva da ja nisam od takvih, ali on me je sve jo gledao
podozrivo.
Bajagi nisi od takvih! Ko te zna! Moda jo neto i gore. Eno i Foma se pretio da e me opisati i
poslati u novine.
Dozvolite da zapitam, prekinuh ga, elei ve malo da promenim razgovor: recite, je li istina da
ujak hoe da se eni?
Pa ta ako hoe? To jo ne bi bilo nita. eni se, ako ti je ve tako naspelo; nije to ravo, nego je
drugo neto ravo... dodade gospodin Bahejev zamiljeno. Hm! Na to vam ja, bauka, ne mogu
dati posve taan odgovor. Mnogo se sad tamo svakojake enskadije natrpalo, kao muva oko meda; pa ne
moe ni razabrati koja hoe da se uda. A ja u vam, bauka, prijateljski kazati: ne volim en-skadiju! Za
enu se samo kae da je ovek, a uistinu je ona samo bruka jedna, pa i spasenju due smeta. A da je va
ujak zaljubljen kao sibirski maak, u to vas uveravam. To u ja, bauka, sad preutati: sami ete videti; a
samo je to ravo to odugovlai stvar. Ako hoe da se eni, a ti se eni; ali se Fomki boji da kae, pa i
staroj svojoj boji ce da kae: i ta e zavritati, da je uje celo selo, i stati da se rita. Za Fomku se zalae:
kao veli, Foma Fomi e se ogoriti ako ena u kuu ue, jer onda njemu nema ostanka u kui ni dva
sata.
ena e ga sopstvenoruno zgrabiti za vrat i izbaciti ga napolje, i jo e mu, ako ne bude glupa, na
drugi neki nain dati takav kola da se u celom srezu nee zaustaviti. Tako on, eto, sada i pravi udesa,
zajedno s mamicom, i podvode mu onakvu... Ma, ta si me ti, bauka, prekinuo? Hteo sam ti najglavniju
stvar ispriati, a ti me prekinuo! Ja sam stariji od tebe; ne pristoji se starca prekidati.
Izvinih se.
Ma, ta se izvinjava! Ja sam vama, bauka, kao oveku uenome, hteo da iznesem da prosudite
kako me je on danas uvredio. E, pa na, prosudi, ako si dobar ovek. Seli mi da ruamo; a on me, kaem ti,
umalo za rukom ne pojede. Od samoga poetka vidim: sedi on, ljuti se, tako da mu se sva dua nadima.
U ai vode bi me udavio, zmija jedna! Tako je taj ovek samoljubiv da ve sam u sebe ne moe da stane!
Pa ti namislio da se na me okomljuje, i mene moralnosti namislio da ui. Zato sam ja, molim lepo, tako

debeo? Navalio prosto ovek: zato nisam tanak, nego debeo? E, pa recite, bauka, kakvo je to pitanje? E,
pa vidi li se tu otroumlje? Ja mu razborito odgovaram: to je ve tako Bog dao, Foma Fomiu: jedan
debeo, drugi tanak; a protiv preblagog Provienja smrtni ustajati ne moe. Razborito reeno ta
mislite? Nije, kae, u tebe je pet sto dua, ivi na gotovom, a koristi otadbini ne donosi; treba
sluiti, a ti sve kod kue sedi i svira u harmoniku. A ja zbilja, kad mi se raalosti, u harmoniku volim
da posviram. No opet razborito odgovaram: A u kakvu slubu ja da se krenem, Foma Fomiu? U kakav
bih ja to mundir stegao moju debljinu? Ako navuem mundir, stegnem se, pa sluajno kinem sva e
dugmad odleteti, i jo moda pred viom vlau, pa e mi se, ne dao Bog, uzeti za pakvilu ta onda?
Pa de recite sad, bauka, pa ta sam ja tu smeno kazao? Ali jest! valja se od smeha na moj raun, te haha-ha, te hi-hi-hi... to jest celomudrenosti u njemu nema nikakve, kaem vam, nego je jo namislio da me
rui na francuskom dijalektu: koon, veli. E, i ja razumem ta znai koon. Ah, ti, fiziaru prokleti,
mislim; dri da ima zvekana pred sobom? Trpeo ja, trpeo, ali nisam otrpeo, nego ustanem od stola pa
njemu u brk pred celim potovanim svetom: Sagreio sam, kaem, pred tobom, Foma Fomiu,
dobrotvore; bio sam pomislio da si ti estito vaspitan ovek, a ti, brate, ispada ista takva svinja kao to
smo i mi svi, rekoh i odoh od stola, upravo od pudina: pudin su ba sluili. Idite i vi s vaim
pudinom!?
Izvinite me, rekoh, sasluavi celu priu gospodina Bahejeva: ja sam, naravno, gotov da se u
svemu sloim s vama. Glavno je da ne znam jo nita odreeno... No, vidite, o tome su mi sada dole
vlastite ideje.
Kakve su to tebi ideje, bauka, dole?nepoverljivo upita gospodin Bahejev.
Vidite, poeh malko zbunjen, ono, moda, i nije sad vreme, ali sam ipak gotov da saoptim.
Evo kako ja mislim: moda se mi obojica varamo to se tie Fome Fomia; moda se iza svih tih
nastranosti krije naroita, ak darovita priroda ko zna? Moda je to priroda ogorena, utuena
patnjama, da tako kaem, koja se sveti celom oveanstvu. Ja sam uo da je on pre bio neto kao lakrdija:
moda je to njega unizilo, uvredilo, utuklo?... Razumete: ovek plemenit... svest... a ovamo uloga
lakrdijaa!... I tako postao nepoverljiv prema celom oveanstvu i... i, moda, kad bi ga izmirili s
oveanstvom... to jest s ljudima, to bi, moda, izala iz njega priroda neobina, moda i vrlo znaajna i...
i... pa ima valjda neeg u tom oveku? Pa valjda ima razloga zato mu se svi klanjaju?
Reju, sam osetih da sam se uasno zatrao. Zbog mladosti jo mi se moglo oprostiti. Ali gospodin
Bahejev mi ne oprosti. Ozbiljno i strogo gledae mi u oi i, najposle, odjedanput pocrveni kao uran.
To kao Fomka da je takav osobit ovek? upita on otseno.
Sluajte: ja ni sam jo skoro nita ne verujem od toga to sam govorio. Ja to samo onako, kao
nagaanje.
E, dozvolite, bauka, da budem radoznao i zapitam: jeste li vi uili filozofiju, il niste?
To jest u kom smislu? upitah u nedoumici.
Ama, ne u smislu; nego mi vi, bauka, otvoreno, bez svakog smisla, odgovarajte: jeste li vi uili
filozofiju, il niste?
Priznajem, nameran sam da je izuavam, ali...
E, tako je! viknu gospodin Bahejev, dajui sasvim na volju svom negodovanju: Ja sam jo pre
bauka, im ste usta otvorili, dosetio se da ste uili filozofiju! Ne moe mene prevariti! Morgen-fri! Na
tri vrste namiriim filozofa! Poljubite se vi s vaim Fomom Fomiem! Osobitog oveka je naao! Pi! Nek
ide sav svet do avola! Ja sam bio mislio da ste i vi dobronameran ovek, a vi... Daj kola! viknu koijau,
koji se ve penjao na bok popravljenog ekipaa. Kui!
Jedva sam ga nekako umirio; nekako je, naposletku, omekao; no dugo se jo nije mogao da rei da
obrati gnev u milost. Meutim se popeo na kola uz pomo Grigorija i Arhipa, onog istog koji je itao
bukvicu Vasiljevu.
Dozvolite da vas upitam, rekoh, priavi kolima: vi neete ve vie dolaziti ujki?
Ujki, velite? Ma, pljunite vi na onog ko vam je to rekao! Vi mislite da sam ja postojan ovek, da u

izdrati? U tome i jeste nevolja moja, to sam ja krpa a ne ovek! Nedelja nee proi, a ja u se opet tamo
odgegati. A zato? Eto, vidite: ni sam ne znam zato, ali u otii; opet u s Fomom vojevati. To ti je ve,
bauka, nevolja moja! Za grehe mi je Gospod toga Fomku za kaznu poslao. Narav mi je bapska,
postojanstva nemam nikakvog. Kukavica sam ja, bauka, prvog reda...
Ipak smo se rastali prijateljski; on me je ak pozvao k sebi na ruak.
Doi, bauka, doi, pa da zajedno ruamo! U mene je votka iz Kijeva peke dola, a kuvar mi je u
Parizu bivao! Posluie vas takvim jelenjim peenjem, takvu misailovnu pitu s ribom e vam stvoriti, da
e sve prste oblizivati i pokloniti mu se do zemlje, podlacu. Obrazovan ovek! Samo ga, eto, odavno
nisam ibao, razmazio se on kod mene... no dobro to ste me sad setili... Doi! Ja bih vas i danas sa sobom
pozvao, ali sam, eto, nekako sav klonuo, omlitavio, sasvim sam bez stranjih nogu ostao. Ta ja sam vam
ovek bolestan, podbuo ovek. Vi, moda, i ne verujete... Pa zbogom, bauka! Vreme je da zapliva i moja
laa. Eno, i va tarantasi je gotov. A Fomki recite da se i ne sreta sa mnom, jer u mu prirediti takav
dirljiv susret da e...
No poslednje rei se ve ne ue. Kola, slono povuena od etiri snana konja, iezoe u oblacima
praine. Dovedoe i moj tarantas; ja sedoh u nj i zaas se provezosmo kroz gradi. Dabogme, taj gospodin
preteruje, pomislih: preve je srdit i ne moe da bude nepristrasan. Pa ipak, sve to je govorio o ujaku
vrlo je znaajno. Eto ve se dva glasa slau u tome da ujak voli tu devojku... Hm! Hou li se oeniti, ili
neu? Ovaj put se jako zamislih.

III
UJAK
Priznajem, ak se malko uplaih. Romantina matanja moja uinie mi se odjedanput vanredno
udna, ak nekako i glupa, im se dovezoh u Stepanikovo. Bee to oko pet asova popodne. Put voae
mimo vlasteoskoga parka. Snova, posle dugih godina rastanka, ugledah taj ogromni park, u kom je
proteklo nekoliko srenih dana mojega detinjstva i koji mi se mnogo puta potom prisnio u snu u
spavaim sobama kola koje su se patile oko mog obrazovanja. Skoih s kola i pooh pravo kroz park ka
vlasteoskome domu. Mnogo sam eleo da doem tiho, da se razaznam, da se raspitam i, pre svega,
iznarazgovaram s ujakom. Tako se i dogodi. Proavi aleju stoletnih lipa, stupih na terasu s koje se na
staklena vrata ulazi pravo u unutranje odaje. Ta terasa je okruena cvetnim lejama i pretrpana saksijama
sa skupim biljkama. Sretoh tu jednog od ukuana, starog Gavrilu, nekadanjeg mog uvara, a sad ujakovog
poasnog kamerdinera. Starac je imao naoare i drao u rukama belenicu, koju je itao s neobinom
panjom. Ja sam se bio video s njime pre dve godine u Petrogradu, i zato me sad odmah prepoznade. Sa
suzama radosnicama potra da mi ljubi ruke, pri emu mu naoari poletee s nosa na pod. Tolika
privrenost stareva ganu me veoma. No, uzbuen nedavnim razgovorom sa gospodinom Bahejevim, ja
pre svega obratih panju na sumnjivu belenicu koja bee u Gavrilinim rukama.
ta je to, Gavrila, zar su i tebe poeli uiti francuski? upitah starca.
Ue, bauka, pod stare dane, kao vorka, tuno odgovori Gavrila.
Sam Foma te ui?
On, bauka. Najumniji, valjda, ovek.
Nema tu ta, pametnjak! Ui razgovarajui?
Po zbelenici, bauka.
Po toj to ti je u rukama? A! Francuske rei ispisane ruskim slovimamudar je! Takvom bukvanu,
budali zatucanoj, u ruke se predajete nije li vas stid, Gavrila? viknuh, u jedan tren zaboravivi sve
velikodune moje pretpostavke o Fomi Fomiu, za koje sam jo tako nedavno izvukao od gospodina
Bahejeva.
Ta kako bi, bauka, odvrati starac, ta kako bi on bio budala, kad ve gospodom naom tako
gospodari?
Hm! Moda si i u pravu, Gavrila, promrmljah, zadran tom napomenom. De, vodi me ujki.
Moj sokole. Pa ja ne mogu njemu na oi, ne smem. Ve sam se i njega poeo da bojim. Nego tako
ovde sedim, muku muim, i koraam iza leja kad on izvoli da proe.
Pa ega se ti boji?
Malo pre lekciju nisam znao: Foma Fomi mi naredio da kleim, a ja nisam kleknuo. Star sam ja,
bauka, Sergije Aleksandriu, da sa mnom takve ale zbivaju! Gospodar se izvoleo rasrditi, zato nisam
posluao Fomu Fomia. On se, veli, starkeljo jedan, brine o tvom obrazovanju, hoe da te ui izgovoru.
Pa eto sad hodam, bubam vokabul. Obeao Foma Fomi da e dovee opet drati ispiti.

Uini mi se da tu ima neto nejasno. S tim francuskim jezikom moralo se neto dogoditi, pomislih,
samo starac ne zna da mi objasni.
Da te neto upitam, Gavrila: kakav je on na izgled? Naoit, visokog rasta?
Je l Foma Fomi? Ne, bauka, nema na ta pljunuti.
Hm! ekaj, Gavrila: sve e se to jo, moda, udesiti, ak ti obeavam da e se sigurno udesiti!...
Nego... da gde je ujak?
Pa iza konjunica seljake prima. S Kapitonovke su starci doli da se poklone. Douli su da ih
prepisuju na Fomu Fomia. Hoe da se izmole.
Pa zato iza konjunica?
Boji se, bauka...
Odista, ja naoh ujaka iza konjunica. Stoji on onde na poljanici pred grupom. seljaka, koji mu se
klanjaju i za neto ga usrdno mole. Ujak im neto sa arom tumai. Priem i zovnem ga. On se okrene, i
mi se bacismo jedan drugome u zagrljaj.
Vanredno mi se obradovao; radost mu je prelazila u ushienje. Grlio me, stiskao mi ruke... Kao da su
mu vratili roenog sina, izbavljenog iz neke smrtne opasnosti. Kao da sam svojim dolaskom i ja njega
izbavio iz neke smrtne opasnosti i doneo sa sobom reenje svih njegovih nedorazumljenja, sreu i radost
za ceo ivot njemu i svima koje on voli. Ujak ne bi pristao da bude sam srean. Posle prvog poleta
ushienja, tako se najednom ueprtljio da se naposletku sasvim izgubio i pomeo. Obasipao me je
pitanjima, hteo da me odmah vodi k svojoj porodici. Bili smo i poli, ali se ujak vratio, zaelevi da me
prvo pretstavi kapitonovskim seljacima. Potom je, seam se, odjednom poeo govoriti, ne znam kojim
povodom, o nekom gospodinu Korovkinu, neobinom oveku kojeg je sreo pre tri dana na carskom
drumu i kojeg je sad s najveim nestrpljenjem oekivao da mu doe u goste. Potom se ostavio i
Korovkina, i poeo govoriti o neem drugom. Sa uivanjem sam ga posmatrao. Odgovarajui na njegova
uurbana pitanja, rekao sam da ne bih eleo stupiti u slubu, nego se i dalje baviti naukama. im se
poveo razgovor o naukama, ujak je odjednom skupio obrve i napravio neobino vano lice. Saznavi da
sam se ja u poslednje vreme bavio mineralogijom, podigao je glavu i s gordou pogledao unaokolo, kao
daje on sam samcit, bez ikakve tue pomoi, otkrio i napisao celu mineralogiju. Ja sam ve rekao da se on
pred rei nauka klanjao na najnesebiniji nain, tim vie nesebian to sam apsolutno nita nije znao.
Eh, dragi moj, ima na svetu ljudi koji znaju sve, al sve! govorio mi je on jedanput, a oi mu
blistale od ushienja. Sedi s njima, slua i dobro zna da nita ne razume, a ipak ti je milo na srcu. A
zato? Pa zato to je tu korist, to je tu pamet, to je tu sveopta srea. To ja razumem. Eto, ja u sad
eleznicom da se vozim, a Iljuka moj, moe biti, i po vazduhu e da leti... Pa, jest, naposletku, i trgovina,
industrija, te, da tako kaem, struje... to jest, hou da kaem, ma s koje strane uzeo, korisno je... Ba
korist, zar nije istina?
No da se vratimo na na sastanak.
Ded priekaj, prijatelju moj, priekaj, poeo on, tarui ruke i brzo-brzo: videe oveka! Redak
ovek, kaem ti, ovek uen, ovek od nauke; preivee vek! A zbilja je to lepa reca: preivee vek. To
mi je Foma objasnio... Priekaj, upoznau te.
To vi o Fomi Fomiu, ujka?
Ne, ne, prijatelju moj! To ja sad o Korovkinu. To jest, takoe i Foma, i on... No to sam ja o
Korovkinu sad govorio, dodade, ne znam zato pocrveniv i kao zbuniv se im se povede re o Fomi.
A kakvim naukama se on bavi, ujka?
Naukama, bratac, naukama, uopte naukama. Ja samo, eto, ne mogu da kaem ba kakvim, nego
samo znam da se bavi naukama. Kako o eleznicama govori! I zna, dodade ujak poluapatom,
znaajno zamuriv na desno oko: tako, malice, slobodnih ideja! Primetio sam, naroito kad je uzeo o
porodinoj srei da govori... Ba mi ao to sam malo razumeo (nije bilo vremena), a inae bih ti sve
potanko ispriao. A uz to najplemenitijih svojstava ovek! Pozvao sam ga u goste. ekam ga svaki as.

Meutim seljaci su gledali u me, otvorenih usta i razrogaenih oiju, kao u udo.
Sluajte, ujka, prekinuh ga: ja sam, ini mi se, pomeo seljake. Oni su sigurno poslom doli. ta
hoe? Ja, priznajem, slutim tota i rado bih da ih ujem.
Ujak se odjednom uzvrti i uurba.
Ah, da! Ja i zaboravio! Pa eto vidi... ta s njima da radim? Izmislili, i voleo bih znati ko je prvi od
njih to izmislio, izmislili da ih poklanjam, svu Kapitonovku, ti se sea Kapitonovke? Jo sam se
onamo s pokojnom Kaom uvek veerom vozio u etnju, svu Kapitonovku, celih ezdeset osam dua,
Fomi Fomiu! E, neemo nikud od tebe, pa kraj!
Pa to onda nije istina, ujka? Vi mu ne poklanjate Kapitonovku? uzviknuh, skoro u ushienju.
Ni mislio nisam; nije mi bilo ni na kraj pameti! A od koga si ti uo? Jedanput mi se nekako s jezika
omaklo, pa se eto razglasilo. I zato im je Foma tako nemio? E, priekaj, Sergije, upoznau te, dodade,
pogledavi me plaljivo, kao da ve predosea i u meni neprijatelja Fome Fomia. To ti je, brate, takav
ovek...
Neemo, osim tebe, nikog neemo! zavapie odjednom seljaci, u horu. Vi ste oci, a mi vaa
deca!
Sluajte, ujo, odgovorih: Fomu Fomia ja jo nisam video, no... vidite... tota sam uo.
Priznajem vam da sam sreo danas gospodina Bahejeva. Dodue, to se toga tie ja imam zasad svoju
ideju. U svakom sluaju, ujka, ded otpustite vi seljake, a mi emo se porazgovarati nasamo, bez svedoka.
Radi toga sam, priznajem, i doao...
Sasvim, sasvim, prihvati ujak, al sasvim tako! Seljake emo otpustiti, a onda emo se
porazgovoriti, onako, zna, prijateljski, drugarski, temeljito. E, produi brzo, obraajui se k seljacima:
sad idite, prijatelji. Pa odsad k meni dolazite, u svako doba.
Bauka si ti na! Vi oci, mi vaa deca! Ne daj nas na nesreu nau Fomi Fomiu! Moli te sva
sirotinja! zavikae jo jednom seljaci.
Ih, budala! Ama, neu vas dati, velim vam!
Jer e nas on sasvim zaluditi uenjem, bauka! Ovdanje je, uje se, sasvim zaludio.
Pa zar i vas francuski ui? uzviknuh, skoro uplaen.
Ne, bauka, dosad nas je jo milovao Bog! odvrati jedan izmeu seljaka, verovatno velik
govorljivac, riokos, s velikom elom na zatiljku i sa dugom, retkom, klinastom bradicom, koja mu se
micala kada je govorio kao da je i sama bila iva. Ne, gospodaru, dosad nas je jo milovao Bog.
Pa da ta vas onda ui?
Pa ui nas, vaa milosti, ono to se po naem kae: kupi zlatan sanduk za bakreni gro.
To jest, kako to za bakreni gro?
Serjoa! Ti si u zabludi; to je kleveta! viknu ujak, pocrveneo i uasno zbunjen. Pa to oni,
budale, nisu razumeli ta im je govorio! On je samo onako... kakav bakreni gro!... A to ti mora sve da
razume i na sva usta da pria nastavi ujak s prekorom se obraajui ka seljaku: pa tebi su. budali
jednoj, dobra poeleli, a ti ne razume, pa vie!
Izvinite, ujka, a francuski jezik?
To on radi izgovora. Serjoa, jedino radi izgovora, izusti ujak nekim moleivim glasom. Sam je
to govorio, da je radi izgovora... Uz to se ovde dogodila osobita istorija ti je ne zna, pa zato i ne moe
da sudi. Treba se, bratac, prvo udubeti, pa tek onda okrivljavati... Okrivljavati je lako!
to vi utite! povikah, u estini se obraajui ponovo k seljacima. Treba da mu sve otvoreno
kaete. Ne ide to tako, vala, Foma Fomiu, ve evo kako! Pa imate valjda jezik?
Gde je taj mi koji bi maki zvono privezao, bauka? Ja, veli, tebe, seljaka neotesanog, istoti i redu
uim. Zato ti je koulja neista? Pa u znoju ivi, zato je i neista! Ne moe se svaki dan menjati. Od

istoe nee vaskrsnuti, od prljavtine se nee raspasti.

A eto onomadne doao na gumno, progovori drugi seljak, visoka rasta i suvonjav, sav u
zakrpama, u najgorim opancima od like i, oevidno, jedan od onih koji su veito neim nezadovoljni i
uvek imaju u pripremi neku zajedljivu, otrovnu re. Dosad se drugim seljacima skrivao iza lea, sluao u
mranom utanju i celo vreme ne skidao s lica neki dvosmisleni, gorkolukavi osmeh. Doao na gumno:
Znate li vi, kae, koliko je vrsta do sunca? A ko to zna? Nije to naa, nego gospodska nauka. Ne, veli, ti
si budala, zvekan, korist svoju ne vidi; a ja sam, veli, astrolom! Upoznao sam sve boje planide!
E, pa je l ti rekao koliko je vrsta do sunca? umea se ujak, odjedanput ivahnuo, i veselo mi
namignu, kao da kae: de, gledaj ta e da bude!
Jest, rekao je neto mnogo, protiv volje odvrati seljak, koji se nije nadao takvome pitanju.
E, pa koliko je rekao, koliko upravo?
Pa vaoj milosti je to bolje poznato, a mi smo ljudi neuki.
Ama, ja brate znam, nego pamti li ti?
Pa bie, kae, nekoliko stotina, al hiljada. Neto je mnogo rekao. Na troje kola se ne bi izvezlo.
Pamti to, bratac! A ti si valjda mislio da e biti otprilike vrsta, rukom da dohvati? Nije, brate,
zemlja ti je evo vidi, kao okrugla lopta razume? produi ujak, ocrtavi rukama u vazduhu oblik
lopte.
Seljak se gorko osmehnu.
Jest, kao lopta! Ona ti se u vazduhu sama dri, i ide oko sunca. A sunce stoji na mestu; tebi se samo
ini da ono ide. Eto, kako ti ta stvar stoji! A otkrio je to sve kapetan Kuk, moreplovac... A avo bi ga znao
ko je zbilja otkrio, dodade poluapatom, obraajui se ka meni. Ni sam ti, brate, nita ne znam. A ti
zna koliko ima do sunca?
Znam, ujka, odgovorih, s uenjem posmatrajui svu tu scenu: samo evo ta ja mislim:
razume se da je neobrazovanost takoe mana; ali, s druge strane... uiti seljake astronomiji...
Upravo, upravo, upravo da je mana! prihvati ujak, ushien mojim izrazom, koji mu se uini
vanredno zgodan. Plemenita misao! Upravo da je mana. Ja sam to uvek govorio... to jest, nisam nikad
govorio, ali oseao sam. ujete li, doviknu seljacima, neobrazovanost je takoe mana, isto kao i
prljavtina! Zato vas je, eto, Foma i hteo da naui. Hteo je da vas naui dobru nita to ne smeta. To je,
brate, takoe sluba, vredi kao i svaki in. Vidi ta je nauka! No, dobro, dobro, prijatelji! Poite s Bogom,
a meni je milo, milo... budite spokojni, ja vas neu ostaviti.
Zatiti nas oe roeni.
Daj nam da svetlost ugledamo, bauka.
I seljaci padoe niice.
Eh, eh, pa to je kojeta! Bogu i caru klanjajte se, a ne meni... De, idite, dobro se vladajte, zasluite
ljubav... i sve drugo... Zna, ree, odjednom se obraajui ka meni, tek to odoe seljaci i nekako se
sjajei od radosti, voli ti seljai lepu re, a ni pokloni ne kodi. Da im poklonim neto a? Kako ti
misli? U ast tvoga dolaska... Da poklonim ili ne?
Ta vi ste, ujka, neki Frol Silin, dobrodeteljan ovek, kako vidim.
Eh, ne moe se, bratac, ne moe se: nije to nita. Odavno sam ih hteo obdariti, dodade, kao
izvinjujui se. A ta je tebi smeno to sam ja seljake naukama uio? Veruj, brate, to ja onako, to ja od
radosti to sam tebe ugledao, Serjoa. Prosto naprosto hteo sam da i on, seljak, dozna koliko ima do
sunca, pa da zine. Milina je, brate, gledati kad zine..., nekako ee onako raduje za njega. Samo zna,
prijatelju moj, ne govori tamo u gostinskoj sobi da sam se ja sa seljacima ovde objanjavao. Ja sam ih
namerno za konjunicama primio, da se ne vidi. Ono, brate, nekako se nije moglo tamo: kakljiva stvar, a
i oni su kriom doli. Ja sam ti to vie radi njih i uinio...

 E pa, evo, ujka, ja stigoh! poeh, menjajui razgovor i elei da se to pre domognem glavne
stvari. Priznajem vam, pismo vae tako me je zaudilo da ja...
Prijatelju moj, ni rei o tome, prekide me ujak, kao u strahu i ak spustivi glas: posle, posle e
se sve to objasniti. Ja sam ti moda i skrivio, ta vie, i jako skrivio.
Skrivili meni, ujka?
Posle, posle, prijatelju moj, posle! Posle e se sve to objasniti. Kakav li se od tebe stvorio momak!
Mili moj! A kako sam te oekivao! Hteo sam srce da izlijem, da tako kaem... ti si uen, ti si jedini u
mene... ti i Korovkin. Treba da ti napomenem da se ovde na tebe svi srde. Pazi-der, budi oprezniji, ne
budi nesmotren.
Na mene? upitah, gledajui u udu ujaka, ne pojimajui ime sam mogao rasrditi ljude koji su mi
tada bili jo sasvim nepoznati. Na mene?
Na tebe, bratac. ta e! Foma Fomi malko... pa onda ve i mamica, odmah za njim. Uopte, budi
oprezan, pun potovanja, ne protivrei, a glavno, pun potovanja...
Je li prema Fomi Fomiu, ujka?
ta zna da radi, prijatelju moj! Ma ne branim ja njega. Zaista, on je, moda, ovek s manama, pa i
sada, u ovome ba trenutku... Ah, brate, Serjoa, kako me sve to uznemiruje! I kako bi se to sve moglo
udesiti, kako bismo mi svi mogli biti zadovoljni i sreni!... Ali, uostalom, ko je bez mana? Pa ni mi nismo
aneli!
Molim vas, ujka! Gledajte ta on radi...
Eh, brate! Sve su to samo naklapanja i nita drugo! Evo, da ti ispriam, na primer: on se sada na
mene srdi, a zato, ta misli? Uostalom, moda sam ja kriv. Bolje da ti ispriam posle...
Nego znate, ujka, u meni se o tome stvorila posebna ideja, prekinuh ga, urei da iskaem svoju
ideju. A i obojica smo se nekako urili. Prvo, on je bio lakrdija: to je njega ogorilo, utuklo, uvredilo
njegov ideal; i, eto, izala priroda ozlojeena, bolesna, koja se sveti, da tako kaem, itavome
oveanstvu... No ako bi ga pomirili sa ovekom, ako bi ga vratili sebi samom...
Upravo, upravo! viknu ujak u ushienju: upravo tako! Ba plemenita misao! Bilo bi ak
sramotno, neblagodarno, da ga osuujemo! Upravo!... Ah, prijatelju moj, ti me razume; ti si mi utehu
doneo! Samo kad bi se tamo sve udesilo! Zna, ja se sad bojim i otii onamo. Eto, ti si doao, i ja u za to
sigurno izvui!
Ujka, ako je tako... poeh, zbunjen tim priznanjem.
Ne-ne-ne! Ni za ta na svetu! povika on, zgrabiv me za ruke. Ti si moj gost, i ja hou da bude!
Sve to me je vanredno zauavalo.
Ujka, recite mi odmah, poeh, navaljujui: zato ste vi mene zvali? emu se od mene vi nadate
i, to je glavno, ta ste mi skrivili?
Prijatelju moj, i ne pitaj. Posle, posle! Sve e se to posle objasniti! Ja sam, moda, mnogo emu kriv,
ali sam hteo da postupim kao astan ovek... i... i... i ti e se njom oeniti! Ti e se oeniti, ako u tebe
ima i trunke plemenitosti! dodade, sav pocrveneo od nekog iznenadnog oseanja, ushieno i snano
steui mi ruku. Ali dosta, ni rei vie! Sve e i sam uskoro doznati. Od tebe e zavisiti... Glavno je da
se ne zbuni.
Ma, sluajte, ujka, pa koga to ima kod vas? Ja sam, priznajem, tako malo bivao u drutvu da...
Da se malko plai? prekide me ujak s osmehom. Ma, nita! Sve svoji, obodri se! Glavno je,
obodri se, ne boj se! Ja se sve nekako bojim za te. Koga ima kod nas, pita? Pa ko bi mogao biti kod nas...
Prvo, mama, poe urno. Ti se sea mame, ili je se ne sea? Vrlo dobra, vrlo plemenita starica; bez
pretenzija to se moe kazati; starog kova malko, ali to je i bolje. Ono, zna, dou joj neki put fantazije,
pa kae neto onako; sad se na me srdi, ali sam ja i kriv... znam da sam kriv! Pa, naposletku, ona ti je,
tono se kae, grande dame, generalica... divan ovek joj je bio mu: prvo, general, ovek vrlo obrazovan,

imetka nije ostavio, ali je zato bio sav izranjavljen; reju, bio je veoma uvaen. Onda, devica Perepelicina.
E, ta je... ne znam... u poslednje vreme ona ti je nekako onako... narav joj takva... Ali, uostalom, ne mogu
se svi ni osuivati... No, Bog s njom!... Ti ne misli da je ona neka muktaica. Ona je, brate, i sama
potpukovnika ki. Doglavnica mamiina, prijateljica! Onda, brate, sestrica Praskovja Iljinina. No, o njoj
se nema ta mnogo govoriti: bezazlena, dobra; malko eprtlja, ali zato divno srce! najvie gledaj na srce
postarija devojka, ali, zna, onaj udak Bahejev izgleda da joj se udvara, hoe da je zaprosi. Ali ti uti;
pazi: to je tajna! E, koga jo ima od naih? O deci ne govorim: sam e videti. Iljki je sutra imendan. Aha,
jest! Umalo ne zaboravih: kod nas je u gostima, vidi li, ve ceo mesec, Ivan Ivani Mizinikov, tebi e biti
bratuned u drugom kolenu, izgleda; jest, upravo drugobratuad! On je nedavno podneo ostavku kao
husarski porunik; jo mlad ovek. Veoma plemenita dua! Ali, zna, tako je sve spiskao da ja ve ne
znam kad je stigao da sve spiska. Dodue, nije ni imao skoro nita; ali je ipak sve spiskao, zaduio se do
grla... Sad je kod mene gost. Nisam ga dosad ni poznavao; sam je doao, pretstavio se. Mio, dobar, smiren,
utiv. Je li ko uo od njega ovde i rei jedne? Samo uti. Foma ga je prozvao, iz potsmeha, utljivi
neznanac: no nita zato, ne srdi se. Foma je zadovoljan; kae za Ivana da je priglup. Uostalom, Ivan mu
ni u emu ne protivrei i u svemu povlauje. Hm! Utuen neki ovek... No, Bog s njim! Sam e videti,
Ima gostiju iz varoi: Pavel Semjoni Obnoskin s materom; mlad ovek, ali vrlo uman ovek; neto zrelo,
zna, nepokolebljivo... Ja se samo, eto, ne umem izraziti; i, uz to, izvanredne je naravstvenosti; strog
moral. A naposletku, kod nas je u gostima, vidi li, neka Tatjana Ivanovna, rekao bih da nam pada daljna
roaka, ti je ne zna, devojka, ne mlada to se mora priznati, ali... devojka s prijatnim osobinama;
bogata, bratac, da bi dva Stepanikova mogla kupiti; nasledstvo je dobila nedavno, a dotle je muku muila.
Ti se, brate, Serjoa, molim te, pripazi: ona je tako boleljiva... zna, neto fantasmagorino ima u naravi.
Ali si ti plemenit, razumee, pretrpela je, zna, mnogo nesrea. Dvaput vie treba biti oprezan s ovekom
koji je mnogo nesrea pretrpeo! Nemoj, uostalom, da pomisli togod. Naravno, ima ona slabosti: tako,
neki put prenagli, brzo rekne, ne kae re koju treba, to jest, ne lae, nemoj misliti... sve to, brate, da tako
kaem, od istoga, od plemenitoga srca dolazi, to jest, ako ba i slae togod, to je jedino, da tako kaem,
od suvinog blagorodstva due razume? Meni se uini da se ujak uasno zbunio.
Sluajte, ujka, rekoh: ja vas tako volim... oprostite to vas otvoreno pitam: enite li se vi nekom
ovde?
A od koga si ti uo? odvrati on, pocrvenev, kao dete. E, pa vidi, prijatelju moj, sve u ti
ispriati: prvo, ja se ne enim. Mamica, pa i sestrica i, to je glavno, Foma Fomi, koga mamica oboava,
i s pravom, i s pravom: mnogo je za nju uinio, svi oni hoe da se ja oenim tom istom Tatjanom
Ivanovnom, po razboru, to jest, radi cele porodice. Naravno, oni meni dobra ele ja to, dabogme,
razumem; ali se nipoto neu oeniti ja sam se ve tako zarekao. Kraj svega toga, nekako nisam umeo
da odgovorim: nisam rekao ni da ni ne. To se ve, brate, sa mnom uvek tako deava. Oni misle da
pristajem, i na svaki nain hoe da se sutra, porodinog praznika radi, izjasnim... i zato je sutra takva
kubura da ne znam ta da preduzmem! A uz to se Foma Fomi, ne znam zato na mene rasrdio; mamica
takoe. Ja sam, brate, priznajem ti, samo oekivao tebe i Korovkina... hteo sam srce izneti, da tako
kaem...
A ta e tu pomoi Korovkin, ujka?
Pomoi e, prijatelju, pomoi e to ti je, brate, ve takav ovek; jednom reju: ovek od nauke! Ja
se u njega kao u kamenu goru uzdam: ovek koji sve pobeuje! Kako o porodinoj srei govori!
Priznajem i u tebe sam se uzdao; mislio sam: ti e ih urazumiti. Sam prosudi: de, recimo, kriv sam, zbilja
kriv razumem sve to; nisam ja bez oseanja. Pa ipak. mi se moe ponekad oprostiti! Kako bismo mi tek
onda iveli!... Eh, brate, kako je narasla moja Saurka, mogla bi odmah na venanje! Koliki je moj Iljuka!
Sutra mu je imendan. Za Saurku se bojim, eto ta je!
Ujka! Gde je moj kofer? Ja u se preodenuti i odmah doi, a posle...
U mezaninu, prijatelju, u mezaninu. Ja sam tako ve unapred naredio, kad doe, da te pravo
odvedu u mezanin, da niko ne vidi. Naravno, naravno, presvuci se! To ti je pametno, prekrasno,
prekrasno! A ja u dotle sve one tamo pomalo da pripremim. E, pa zbogom! Zna, brate, treba biti lukav.
ovek i protiv volje postane Talerjan. Ali, nita! Oni sad tamo piju aj. Kod nas se rano pije aj. Foma
Fomi voli da pije odmah im se probudi; ono, zna, i bolje... E, im ja odem, a ti pohitaj za mnom, ne

ostavljaj me samog: nekako mi je, brate, nezgodno samom... Da! ekaj! Da te jo neto zamolim: ne vii
na me tamo kao to si maloas ovde vikao a? Ako ba ushtedne posle da togod primeti, onda primeti
nasamo i ovde; a dotle se nekako stegni, priekaj! Ja sam tamo, vidi, ve i onako uda poinio. Srde se...
Sluajte, ujka, po svemu to sam uo i video, meni se ini da ste vi...
Cmolja, je li? Pa reci sve do kraja! prekide me sasvim neoekivano. ta, brate, da radim! Znam
ja to ve i sam. Dakle, ti e doi? Doi to pre, molim te!
Popevi se gore, ja brzo otvorih kofer, seajui se ujakovog zahteva da siem to pre. Oblaei se,
primetih da jo skoro nita nisam doznao od onoga to sam hteo doznati, mada sam govorio sa ujakom
ceo sat. To me prenerazi. Samo jedno mi bee donekle jasno: ujak je jo uvek uporno hteo da se oenim;
prema tome, svi suprotni glasovi, to jest da je sam ujak zaljubljen u tu istu linost, neumesni su. Seam se
da sam bio vrlo uznemiren. Izmeu ostalog, pala mi je na um misao da sam, dolaskom svojim i utanjem
pred ujakom, skoro izrekao obeanje, dao re, vezao sebe zanavek. Nije teko, mislio sam, nije teko rei
re koja posle zanavek vee ruke i noge. A ja jo nisam ni video neveste! A opet: otkuda to neprijateljstvo
cele porodice prema meni? Zato ba svi oni moraju gledati na moj dolazak, kako ujak uverava,
neprijateljski? I kakvu to udnu ulogu igra ovde sam ujak, u svojoj roenoj kui? Otkuda dolazi njegova
tajanstvenost? Otkuda sve te planje i muke? Priznajem da mi se sve to ukaza odjednom neim savreno
besmislenim; a romantina i herojska matanja moja izletee mi sasvim iz glave pri prvome sukobu sa
stvarnou. Istom sada, posle razgovora sa ujakom, ukaza mi se odjednom sva neskladnost, sva
ekscentrinost njegova predloga, i shvatih da je slian predlog, i u takvim prilikama, sposoban da uini
samo ujak. Isto tako shvatih da i sam ja, dojurivi ovamo na vrat na nos, na njegovu prvu re, ushien
njegovim predlogom, veoma liim na budalu. Oblaio sam se brzo, zauzet nemirnim svojim sumnjama,
tako da sprva nisam ni primetio slugu koji me je posluivao.
Izvolevate li kravatu Adelaidine boje, ili ovu sa sitnim kockama? upita odjednom sluga,
obraajui mi se s nekom neobinom, prezaeerenom utivou.
Ja ga pogledah, i videh da je i on dostojan radoznalosti. To je bio jo mlad ovek, za lakeja prekrasno
odeven, nimalo gore od kojeg bilo gubernijskog kicoa. Mrki frak, bele akire, ukasti prsluk, lakirane
polucipele i ruiasta kravata, oevidno nisu bili probrani bez cilja. Sve je to odmah moralo obratiti
panju na delikatan ukus mladog kicoa. Lani na satu bio je vidno istaknut, neosporno u istom cilju. U
licu je bio bled i ak zelenkast; nos je imao velik, kukast, tanak, neobino beo, kao od porcelana. Osmeh
na njegovim tankim usnama izraavao je neku setu i; to delikatnu setu. Oi, krupne, buljave i kao od
stakla, gledale su neobino tupo, a ipak je u njima prosijavala delikatnost. Tanke, meke ui bile su
zapuene, iz delikatnosti, vatom. Duga, bezbojna i retka kosa, nabrenovana i napomaena. Ruice su mu
bile bele, iste, umivene malte ne u ruinoj vodi; prsti su se zavravali kicokim, vrlo dugim, rumenim
noktima. Sve je to odavalo mazu, kicoa i besposliara. uljetao je i, sasvim po modi, nije izgovarao slovo
r, podizao je i sputao oi, uzdisao i prenemagao se do neverovatnosti. Od njega se oseao parfem. Rasta
je bio nevelikog, mlitav i krljav, a u hodu je nekako osobito klecao, nalazei u tome, verovatno, najviu
delikatnost,reju, sav je bio proet delikatnou, suptilnou i neobinim oseanjem vlastitoga
dostojanstva. Ovo poslednje, ne znam zato, otprva mi se nije svialo.
To je dakle kravata Adelaidine boje? upitah, strogo pogledavi mladog lakeja.
Adelaidine, odgovori on s nepokolebljivom delikatnou.
A Agrafenine boje nema?
Nema. Ne moe je ni biti.
Zato to?
Nepristojno je ime Agrafena.
Kako nepristojno? Zato?
Zna se: Adelaida je strano ime, oplemenjeno; a Agrafenom se moe zvati svaka poslednja enska.
Pa jesi li ti poludeo?

 Ne, nikako, ja sam pri pameti. Naravno, vaa je volja da me nazivate svakojakim reima; ali su
mojim razgovorom mnogi generali, pa ak i neki prestoniki grafovi, ostali zadovoljni.
A kako se zove?
Vidopljasov.
A! Ti si, dakle, Vidopljasov?
Tano tako.
E, pa, brate, priekaj, upoznau se ja i s tobom. Nego, ovde ti ima neto nalik na ludnicu pomislih
silazei.

IV
ZA AJEM
ajna soba je bila ona iz koje je bio izlaz na terasu, gde sam malopre sreo Gavrilu. Tajanstvena
navetenja ujakova o prijemu koji me eka vrlo su me brinula. Mladost je ponekad i odvie samoljubiva, a
mlado samoljublje je skoro svagda plaljivo. I zato mi je bilo vanredno neprijatno kad sam, tek uavi na
vrata i ugledavi za ajnim stolom celo drutvo, odjednom zapeo za ilim, poveo se i, spasavajui
ravnoteu, neoekivano izleteo nasred sobe. Zbuniv se tako kao da sam u jedan mah izgubio svoju
karijeru, ast i dobro ime, stajao sam bez pokreta, pocrveneo kao rak, i besmisleno gledao u prisutne.
Pominjem taj dogaaj, sasvim nitavan po sebi samom, jedino zato to je imao vanredan uticaj na moje
duevno raspoloenje skoro celog toga dana, a prema tome i na odnose moje prema nekim licima moje
pripovetke. Pokuao sam da se poklonim, ali nisam dovrio, pocrveneo sam jo jae, poleteo ka ujaku i
uhvatio ga za ruke.
Zdravo, ujka, progovorih zadihano, elei da kaem neto sasvim drugo, mnogo otroumnije, ali,
sasvim neoekivano, rekoh samo: zdravo.
Zdravo, zdravo, bratac, odvrati ujak, kome bee teko zbog mene: pa mi smo se ve pozdravili.
Ama, ne zbunjuj se, molim te, dodade apatom: to se, brate, deava svakom, pa jo kako! Bilo mi je da
bih voleo propasti u zemlju onog trena!... E, pa sada, mamice, dozvolite da vam pretstavim: evo naega
mladia; on se malko zbunio, ali ete ga sigurno zavoleti. Neak moj, Sergej Aleksandrovi, dodade,
obraajui se svima uopte.
No pre no to budem nastavio pripovetku, dozvolite, ljubazni itaoe, da vam predstavim poimence
celo drutvo u kome sam se odjedanput obreo. To je ak neophodno potrebno zbog reda u pripovetki.
Celo drutvo se sastojalo od nekoliko dama i samo od dvojice mukaraca, ne raunajui mene i ujaka.
Fome Fomia koga sam toliko eleo da vidim i koji je, ve tad sam to oseao, bio potpun gospodar cele
kue, nije bilo: blistao je svojim otsustvom i kao da je bio odneo sa sobom svetlost iz sobe. Svi su bili
mrani i zabrinuti. To se nije moglo ni primetiti od prvog pogleda: kakogod sam bio u taj as zbunjen i
rastrojen, ipak sam video da je ujak, naprimer, rastrojen skoro kao i ja, mada se iz sve snage trudio da
prikrije svoju zabrinutost tobonjom leernou. Neto kao teak kamen lealo mu na srcu. Jedan od
dvojice mukaraca koji su se nalazili u sobi bio je jo vrlo mlad ovek, oko dvadeset pet godina, onaj isti
Obnoskin koga mi je malopre pominjao ujak hvalei mu pamet i moral. Taj gospodin mi se ni najmanje
nije svideo: sve se na njemu svodilo u neki ik ravog tona; odelo mu je uprkos ika, bilo nekako izlizano i
oskudno; u licu mu je takoe bilo neeg kao izlizanog. Bezbojni, tanki, kao u bubavabe brci, i jadna,
retka bradica, oevidno su bili odreeni da pokau oveka nezavisnog i, moda, slobodnjaka. Neprestano
je mirkao, smeio se s nekom udeenom zajedljivou, kooperio se na stolici i svaki as me gledao na
lornjet; no kad bih mu se okrenuo, on bi odmah sputao svoje staklence i kao da bi se plaio. Drugi
gospodin, takoe jo ovek mlad, od nekih dvadeset i osam godina, bio je moj drugobratued, Mizinikov.
Zaista, on je bio vanredno utljiv. Celo vreme za ajem ni rei nije rekao, nije se smejao kad su se svi
smejali; no nisam u njemu zapazio ama ba nikakve utuenosti koju je video u njemu ujak; naprotiv,
pogled njegovih svetlosmeih oiju izraavao je odlunost i neku odreenost naravi. Mizinikov je bio
crnomanjast, crnokos i dosta lep; odeven veoma pristojno na ujakov troak, kako sam posle doznao. Od
dama sam primetio pre svih drugih devicu Perepelicinu, po njenom neobino zlobnom, beskrvnom licu.

Sedela je pored generalice, o kojoj e biti posebna govora kasnije, no ne uporedo, nego neto pozadi
nje, iz potovanja; svaki as se naginjala i aptala neto na uho svojoj pokroviteljici. Dve-tri postarije
muktaice, koje su veno utale, sedele su jedna uz drugu pored prozora i smerno ekale aj, izbeivi oi
na majicu-generalicu. Zainteresovala me je i jedna debela, sasvim raskokana gospoa, od nekih pedeset
godina, odevena neukusno i areno, kanda narumenjena i skoro bez zuba, umesto kojih su strali neki
pocrneli i okrnjeni komadii; to joj nije smetalo, meutim, da piti, mirka, prenemae se i malte ne
namiguje. Sva je bila okiena nekim laniima i neprestano je podizala na mene lornjet, kao i msje
Obnoskin. To je bila njegova mamica. Smirena Praskovja Iljinina, moja tetka, nalivala je aj. Njoj se,
oevidno, htelo da me zagrli posle dugoga rastanka i, razume se, da se odmah rasplae, no nije smela. Sve
je ovde, ini se, bilo pod nekom zabranom. Do nje je sedela vanredno lepa, crnooka, petnaestogodinja
devojica, koja me je gledala uporno, sa dejom radoznalou, moja sestriina Saa. Naposletku, i
moda vie od sviju, padala je u oi jedna jako udna dama, odevena raskono i neobino mladalaki,
mada nije bila ni izdaleka mlada, nego imala barem kojih trideset pet godina. Lice joj je bilo vrlo mravo,
bledo i isueno, ali vanredno oduevljeno. Jarka boja se svaki as pojavljivala na njenim bledim obrazima,
skoro pri svakom njenome pokretu, pri svakom uzbuenju. Uzbuivala se neprestano, vrtela se na stolici
i kao da nije bila u stanju da sekund presedi na miru. Zagledala se u mene sa nekom lakomom
radoznalou, neprestano se naginjala da neto priapne na uho Saenjki, ili drugoj susetki, i odmah
uzimala da se smeje najprostodunijim, najdetinjastijim veselim smehom. Ali sve njene ekscentrinosti,
na moje udo, kao da nisu obraale na sebe niije panje, kao da su se svi unapred tako dogovorili.
Dosetio sam se da je to Tatjana Ivanovna, ona ista u kojoj je, po ujakovim reima, bilo neto
fantasmagorino, koju su mu nametali da je uzme i oko koje su skoro svi u kui obletali zbog njenoga
bogatstva. Meni su se, uostalom, svidele njene oi, plave i krotke; i mada su se oko tih oiju ve videle
borice, pogled im je bio tako prostoduan, tako veseo i dobar da je nekako osobito prijatno bilo sretati se s
njime. O toj Tatjani Ivanovnoj, jednoj od pravih junakinja moje pripovetke, kasnije u pripovedati
opirnije: biografija joj je udnovata. Na nekih pet minuta posle mog dolaska u ajnu sobu, utrao je iz
bate vrlo lep deko, moj brati Iljua, sutranji svear, kome su oba depa bila natrpana kolaima, a u
rukama je imao bi i igru. Za njim je ula mlada, stasita devojka, malo bleda i kao umorna, ali vrlo lepa.
Premerila je sve ispitljivim, nepoverljivim i ak plahim pogledom, paljivo pogledala u mene i sela do
Tatjane Ivanovne. Seam se da mi je nehotice zakucalo srce: dosetio sam se da je to ta guvernantka...
Seam se i da je ujak, kad se ona pojavila, odjedanput bacio na me brz pogled i sav pocrveneo, pa se
sagnuo, uzeo Iljuu na ruke i prineo mi ga da ga poljubim. Opazio sam jo da je madam Obnoskina prvo
paljivo pogledala na ujaka, a onda sa sarkastinim osmehom upravila svoj lornjet na guvernantku. Ujak
se jako zbunio i, ne znajui ta da radi, zovnuo je Saenjku da je upozna sa mnom, ali se ona samo
pridigla i, utei, ozbiljno i vano mi se poklonila. To mi se, uostalom, svidelo, jer joj je to pristajalo. U isti
trenutak, dobra tetka, Praskovja Iljinina, nije izdrala, nego je prestala nalivati aj i poletala k meni da
me ljubi; ali ja jo nisam bio uspeo da joj kaem ni dve rei, kad se najedanput razlegao kretavi glas
device Perepeljicine, koja je zapitala da se vidi, Praskovja Iljinina, da ste zaboravili mamicu
(generalicu), da su mamica iskali aja, a vi i ne nalivate, a oni ekaju, te je Praskovja Iljinina, ostaviv me,
potrala koliko je noge nose, na vrenje svoje dunosti. Ta generalica, najvanije lice u celom tome
drutvu (i pred kojom su svi hodali kao po ici, bila je suha i zla starica, sva u crnini, zla, uostalom, vie
od starosti i od gubitka poslednjih (ni ranije ne ba bogatih) umnih sposobnosti; a pre je bila pusta.
Generalstvo ju je nainilo jo glupljom i nadmenijom. Kad se ona ljutila, cela kua je liila na pakao.
Imala je dva naina na koja se ljutila. Prvi nain je bio utljiv, kad starica po cele dane nije rastavljala
usana svojih i uporno utala, gurajui, a ponegde i na pod bacajui, sve togod bi pred nju metnuli. Drugi
nain je bio sasvim suprotan: govorljiv. Poinjalo je obino time to je baba ona mi je bila baba
tonula u neobinu setu, oekivala kraj sveta i celog svog gazdinstva, predoseala budue siromatvo i
svakojaku bedu, zadahnjivala se sama svojim predoseanjima, poinjala da na prste broji budue nevolje, i
ak padala pri tom nabrojanju u neki zanos, u neko razdraenje. Razume se, ispostavljalo se da je ona
odavno ve sve predvidela i da je samo zato utala to je silom prinuena da uti u ovoj kui. No samo
kad bi je potovali, kad bi samo hteli da je unapred sluaju, to, itd. itd; svemu tome su povlaivali jato
muktaica i devica Perepeljicina, a Foma Fomi je naposletku sveano potvrivao. U onaj trenutak kad
sam joj se ja pretstavljao, uasno se gnevila i, ini se, na prvi nain, utljivi, najstraniji. Svi su je gledali sa
strahom. Jedino je Tatjana Ivanovna, kojoj se opratalo apsolutno sve, bila vanredno raspoloena. Ujak
me je namerno, ak nekako sveano, doveo pred babu; ali je ona, nainivi kiselu grimasu, pakosno

odgurnula od sebe olju.

Je li to onaj vol-ti-er? procedila je kroz zube i otegnuto, obraajui se ka Perepeljicinoj.
To glupo pitanje me je konano zbunilo. Ne razumem zato me je nazvala voltierom. No takva
pitanja nisu bila za nju jo nita. Perepeljicina se nagnula i proaptala joj neto na uho, ali je starica
pakosno mahnula rukom. Stajao sam otvorenih usta i pitajui gledao ujaka. Svi su se zgledali, a Obnoskin
se ak iskezio, to mi se uasno nije svidelo.
Ona, brate, ponekad ne zna ta govori, apnu mi ujak, takoe malko zbunjen: no nije to nita,
ona to samo onako; to je od dobrog srca. Ti, glavno je, na srce gledaj.
Jest, srce! Srce! razlee se iznenada zvonki glas Tatjane Ivanovne, koja celo vreme nije skidala sa
mene oiju i zbog neeg nije mogla da mirno sedi na mestu: verovatno joj je re srce, izreena apatom,
doletela do uiju.
Ali nije rekla sve do kraja, mada je oevidno htela da neto kae. Ili se zbunila, ili je bilo to drugo,
samo je ona odjednom zautala, pocrvenela uasno, brzo se nagnula ka guvernanti, proaptala joj neto
na uho, i odjednom, pokrivi usta rupcem i zavalivi se u fotelju, zakikotala se kao u histeriji. Promatrao
sam ih sve u krajnjoj nedoumici; ali su svi, na udo moje, bili ozbiljni i gledali kao da se nije dogodilo
nita naroito. Razumeo sam, dabome, ko je Tatjana Ivanovna. Naposletku su mi dali aja i ja sam se
malko pribrao. Ne znam zato, ali mi se odjednom uinilo da sam duan da povedem najljubazniji
razgovor sa damama.
Istinu ste rekli, ujka, poeh, kad ste me malopre upozorili da se ovek moe zbuniti. Otvoreno
priznajem emu skrivati? produih. obraajui se sa umiljatim osmehom ka gospoi Obnoskinoj,
da dosada skoro sasvim nisam znao damsko drutvo, i sad, kad mi se desilo da tako nezgodno uem,
uinilo mi se da je moja poza nasred sobe bila vrlo smena i da je potseala donekle na cmolju zar nije
istina? Jeste li itali Cmolju ? zavrih, zbunjujui se sve vie i vie, crvenei zbog svoje umiljate
otvorenosti i otro gledajui msje Obnoskina, koji se kezio i jo uvek me promatrao od glave do pete.
Tako je, tako je, tako je! povika ujak odjedanput, u vanrednom oduevljenju, iskreno obradovan
to se razgovor nekako zapodeo i to se ja snalazim. To jo, brate, nije nita to ti sada tu govorim da se
ovek moe zbuniti. Lepo, zbuni se, pa kraj! A ja sam ti, brate, u prvom svome debitovanju, i slagao
veruje li mi? Jest, Boga mi, Afnisa Petrovna, to verujte, vredi uti. Samo to sam postao junker, doao ja
u Moskvu, uputio se k jednoj uglednoj gospoi s preporukom u pismu to jest, vrlo nadmena je ena
bila, ali u sutini zbilja predobra, ma ta se govorilo. U em prime me. Gostinska soba puna sveta,
veinom asova. Poklonio se ja svima, seo. Posle dve-tri rei, ona e meni: A imate li, bauka, imanjce?
U istini, ni pileta nisam imao, ta da odgovorim? Zbunih se strahovito. Svi u mene gledaju (pa da,
junkeri!). E, to nisam rekao: nemam nita; i plemenito bi ispalo, jer bih rekao istinu. Nisam odoleo!
Imam, velim, sto sedamnaest dua. ta sam samo tih sedamnaest dodao? Kad ve lae, onda bar lai
u okrugloj cifri, je li istina? Minut posle, iz moga pisma s preporukom, ispostavi se da sam go kao prst i,
uz to, da sam slagao! E, ta sam mogao da radim? Potpraio sam pete i otada nisam onde ni nosa pomolio.
Ta ja onda jo nita nisam imao. Sve ovo to sad imam: trista dua je od ujaka Afanasija Matvjejia, a
dvesta dua, s Kapitonovkom, jo ranije sam dobio od babe Akuline Panfilovne, svega neto preko pet
stotina. Tako, da. Tek sam se ja otada zarekao da neu lagati, i ne laem.
He, ne bih se ja na vaem mestu zaricao. Bog zna ta se moe dogoditi, primeti Obnoskin,
podrugljivo se osmehujui.
Pa jest, istina, istina! Bog zna ta se moe dogoditi, prostoduno potvrdi ujak.
Obnoskin se grohotom nasmeja, zavalivi se u fotelju; njegova mamica se osmehnu; nekako osobito
gadno se zasmeja i devica Perepeljicina; zakikota se i Tatjana Ivanovna, ne znajui ni sama emu, i ak
zapljeska rukama, reju, videh jasno da ujaka u njegovoj roenoj kui ne broje ni u ta. Saenjka,
ljutito sevajui oima, uporno gledae Obnoskina. Guvernanta pocrveni i obori oi. Ujak se zaudi.
Pa ta? ta se dogodilo? ponovi on, u nedoumici gledajui po svima nama.
Za sve to vreme, bratac moj, Mizinikov, sedeo je podalje, utei, pa se ak nije ni osmehnuo kad su se
svi zasmejali. Marljivo je pio aj, filozofski gledao publiku, i nekoliko puta, kao da ga je spopadala

nepodnoljiva dosada, spremao se da zazvidi, verovatno po staroj navici, ali se na vreme uzdravao.
Obnoskin, koji je zadirkivao ujaka, pa hteo i mene, kao da nije smeo ni da pogleda Mizinikava: ja sam to
primetio. Primetio sam i da utljivi moj bratac esto baca poglede na me, pa ak s vidljivom radoznalou,
kao da eli tano opredeliti kakav sam ovek.
Ja sam uverena, zacvrkuta odjedanput madam Obnoskina: ja sam potpuno uverena, m-r Serge
tako, je l te? da ste vi, u vaem Petrogradu, bili slab oboavalac dama. Znam da tamo sad ima
mnogo, vrlo mnogo mladih ljudi koji se tue damskog drutva. No po mom miljenju, to su sve sami
slobodnjaci. Ja ne pristajem da na to gledam drukije nego kao na neoprostivo slobodoumlje. Priznajem
vam, mene to udi, udi, mladi ovee, prosto me udi!..
Nikad nisam bio u drutvu, odgovorih, s neobinim oduevljenjem. Ali to... ja bar mislim, nije
nita... iveo sam, to jest iznaimao sam stan... ali to nije nita, uveravam vas. Upoznau se, a dosad sam
sve sedeo kod kue...
Bavio se naukama, primeti ujak ponosito.
Ah, ujka, vi sve sa svojim naukama!... Zamislite, nastavih, s neobinom slobodom, ljubazno se
smekajui i snova se obraajui ka Obnoskinoj: moj dragi ujka je do toga stepena odan naukama da je
pronaao negde na carskom drumu nekog udotvornog, praktinog filozofa, g. Korovkina; i prva re
njegova danas meni, posle toliko godina to se nismo videli, bila je da oekuje toga fenomenalnog
udotvorca s nekim grevitim, moe se rei, nestrpljenjem... iz ljubavi prema nauci, razume se...
I ja se zasmejah, nadajui se da u izazvati sve-opti smeh u pohvalu mojoj otroumnosti.
Ko to? O kome on to? resko progovori generalica, obraajui se k Perepeljicinoj.
Gostiju su se Jegor Ili napozivali, uenjaka; po carskim drumovima putuju, skupljaju ih, s
nasladom zapita devica.
Ujak se sasvim zbuni.
Ah, da! Ja i zaboravio! uzviknu on, bacivi na mene pogled u kome se izraavae prekor:
oekujem Korovkina. ovek od nauke, ovek koji e preiveti vek...
On se presee i zauta. Generalica mahnu rukom i ovaj put tako sreno da zahvati oljicu, koja pade
sa stola i razbi se. Nastade sveopta uzbuna.
To ona tako uvek, kada se rasrdi, uzme i baci neto na pod, apnu mi zbunjeni ujak. Ali to je
samo kada se rasrdi... Ti, brate, ne gledaj, ne primeuj, gledaj u stranu... Zato si poeo govoriti o
Korovkinu?...
No ja sam i bez toga gledao u stranu: u taj trenut sam susreo pogled guvernantkin, i uinilo mi se da
je u tome pogledu bio neki prekor, neto ak i prezrivo: rumenilo negodovanja je jarko zaplamsalo na
njenim bledim obrazima. Razumeo sam njen pogled, i dosetio sam se da svojom malodunom i gadnom
eljom da ujaka nainim smenim, kako bih bar malo skinuo smenog sa sebe, nisam mnogo dobio u
oima te devojke. Ne mogu iskazati koliko me je bilo stid! A ja s vama hou sve o Petrogradu da
govorim zau se opet Anfisa Petrovna, kad se utia uzbuna, izazvana razbijenom oljom. sad se s
takvom, moe se rei, nasladom seam naeg ivota u toj divnoj prestonici... Mi smo tad bili vrlo bliski
poznanici s jednom kuom sea li se, Pol? General Polovicin... Ah, kakvo je divno, divno bie bila
generalica! Eh, znate li, taj aristokratizam, beau monde!...[5] Recite: vi ste se, verovatno, sretali... Ja sam
vas, priznajem, s nestrpljenjem ovde oekivala: nadala sam se da od vas mnogo, mnogo doznam o
petrogradskim prijateljima naim...
Vrlo mi je ao to ne mogu... izvinite... Ve sam rekao da sam vrlo retko zalazio u drutvo, i sasvim
ne poznajem generala Polovicina; nisam ni uo za njega, odgovorih s nestrpljenjem, iznenada obrnuvi
svoju ljubaznost u vanredno zlovoljno i razdraeno duevno raspoloenje.
Bavio se mineralogijom! ponosito prihvati nepopravljivi ujak. Je li, brate, to je ono to razne
kojekakve kamike razgleda, ta mineralogija?
Da, ujka, kamenje...

 Hm!... Mnogo ima nauka, i sve korisnih! A ja, brate, istinu da kaem, nisam ni znao ta je
mineralogija! Samo ujem da zvone negde na tuem zvoniku. U drugom kojeemu, jo kako-tako, ali u
naukama sam glup iskreno priznajem!
Iskreno priznajete? prihvati, smekajui ee, Obnoskin.
Tatice! viknu Saa, s prekorom gledajui u oca.
ta, duice? Ah, Boe moj, pa ja vas sve prekidam, Anfisa Petrovna, tre se ujak, ne shvativi
Saenjkin usklik. Izvinite, tako vam Hrista!
O, ne uznemirujte se! odvrati s nakiselim osmehom Anfisa Petrovna. Uostalom, ja sam ve sve
kazala vaem neaku i zavriu zar time, m-r Serge tako, je l te? da se bezuslovno morate popraviti.
Ja verujem da nauke, umetnosti... vajarstvo, naprimer... no, jednom reju, sve te visoke ideje imaju, da
tako kaem, svoju o-poj-nu stranu, ali one ne mogu zameniti dame!... ene, ene, mladiu, vas formiraju,
i zato je bez njih nemogue, nemogue, mladiu, nemogue!
Nemogue, nemogue! snova se razlee pogrlati glas Tatjane Ivanovne. Sluajte, poe ona,
nekako detinjski brzajui i, razume se, sva pocrvenela: sluajte, htela bih da vas pitam...
ta zapovedate? odgovorih, paljivo se zagledajui unju.
Htela sam da vas pitam: jeste li vi na dugo doli?
Boga mi, ne znam; kako poslovi...
Poslovi! Kakvi u njega mogu biti poslovi?... O, bezumnik jedan...
I Tatjana Ivanovna, crvenei da ne moe biti vema i zaklanjajui se lepezom, nagnu se ka
guvernantki i odmah joj poe neto aptati. Potom se odjednom zasmeja i zapljeska rukama.
Stanite! Stanite! viknu, otkidajui se od svoje pouzdanice i opet se brzo obraajui k meni, kao da
se boji da ne odem: sluajte, znate ta u vam rei? Vi ste uasno, uasno nalik na jednog mladia, divno-ga mladia!... Saenjka, Nastjenjka, seate li se? Uasno je nalik na onoga bezumnika sea li se,
Saenjka? Mi se vozile i susrele ga... na konju i u belom prsluku... a on upravio na mene svoj lornjet,
bestidnik! Seate se, ja se jo pokrila velom, ali nisam otrpela, nego se promolila iz kola i doviknula mu:
bestidnik!, a onda bacila na put svoj buket... Seate se, Nastjenjka? I devica, lucnuta za kavaljerima, sva
uzbuena, pokri lice rukama; potom odjednom skoi sa svoga mesta, prhnu k prozoru, otkide iz saksije
ruu, baci je blizu mene na pod i pobee iz sobe. Nestade je za tren oka! U taj mah nastade i neko
komeanje, mada je generalica, kao i prvi put, bila sasvim mirna. Anfisa Petrovna, naprimer, nije se
zaudila, ali kao da se odjednom neto zabrinula, i s tugom je pogledala svoga sina; gospoice su
pocrvenele, a Pol Obnoskin, sa nekom zlovoljom koja mi je tad bila neshvatljiva, ustao je sa stolice i priao
k prozoru. Ujak mi je poeo davati znake, ali je u tome trenutku u sobu ulo novo lice i privuklo na sebe
sveoptu panju.
A, evo i Jevgrafa Larionia! Mi o vuku, a vuk na vratima! uzviknu ujak, obradovavi se
nelicemerno. Je l, brate, iz varoi?
Ih, udaka! Kao da ih je neko namerno ovde skupio! pomislih u sebi, ne shvatajui jo estito sve
to se dogaa pred mojim oima, ne slutei ni to da sam i sam kanda samo poveao kolekciju tih udaka
dolazei meu njih.

V
JEEVIKIN
U sobu je uao ili, bolje rei, nekako se ugurao (mada su vrata bila vrlo iroka) figurica koja se jo na
vratima sagibala, klanjala i kezila zube, sa vanrednom radoznalou pogledajui u sve prisutne. Bio je to
malen stari, roav, ivih i lukavih oica, elav, i sa nekim neodreenim, finim veoma iznoenom i, ini
se, s tuih lea, osmehom na dosta debelim usnama. Bio je u fraku, dugme je visilo na koniu; dvaju ili
triju uopte nije bilo. Poderane cipele i umaena kapa bile su u skladu sa njegovim jadnim odelom. U
rukama je imao pamuni kockast rubac, sav umusan, kojim je utirao znoj sa ela i sa slepooica. Opazio
sam da je guvernantka malko pocrvenela i brzo me pogledala. ak mi se uinilo da je u tom pogledu bilo
neto gordo i izazivako.
Pravo iz varoi, dobrotvore. Pravo odande, oe roeni. Sve u vam ispriati, samo dozvolite da prvo
odam ast, progovori stari koji je uao i uputio se pravo ka generalici, ali se zaustavio na po puta i
snova se obratio ka UJaku.
Vi ve izvolevate znati moju glavnu crtu, dobrotvore: podlac sam, pravi podlac! Ta ja, kako uem,
odmah glavno lice u kui traim, k njemu prvom se i upuujem, da, na taj nain, od prvog koraka,
steknem milost i protekciju. Podlac sam, bauka, podlac, dobrotvore! Dozvolite, majko, gospoo, vae
prevashodstvo, da vam poljubim haljinicu, jer u usnama zamrljati ruku vau, zlatnu, generalsku.
Generalica mu dade ruku, na udo moje, dosta blagonaklono.
I vama se klanjam, lepotice naa, nastavi on, obraajui se ka devici Perepeljicinoj. ta da
radim, gospoo gospodarice: podlac sam! Jo 1841. godine je bilo reeno da sam podlac, kad su me iz
slube isterali, ba onda kad je Valentin Ignjati Tihoncev uskoio u visokoblagorodne; dali mu in
asesora; njega u asesore, a mene u podlace. A ja sam ve tako iskren stvoren da sve priznajem. ta da
radim! Pokuao sam da ivim poteno, pokuao, sada treba pokuati drukije. Aleksandra Jegorovna,
jabuko naa rumena, nastavi on, obilazei oko stola, i probijajui se ka Saenjki: dozvolite da vam
poljubim haljinicu; vi, gospoice, na jabuku miriete i na svake delikatnosti. Slavljeniku nae potovanje:
luk i strelu sam vam, bauka, doneo, sam sam ih celo jutro pravio; deica moja su mi pomagala; pa emo
ih sad, eto, odapinjati. A kad poodrastete, oficiri ete postati, Turinu glavu odrubiti. Tatjana
Ivanovna... ah, pa njih nema dobrotvorke! A inae bih i njima haljinicu poljubio. Praskovja Iljinina,
majice naa roena, ne mogu samo da se proguram do vas, a inae bih ne samo ruicu, nego i noicu
vau poljubio, eto kako je! Anfisa Petrovna, o mome svakom uvaenju vas uveravam. Jo danas sam se
za vas Bogu molio, dobrotvorko, na kolenima, sa suzama sam se Bogu molio, i za sinka vaeg takoe, da
mu polje svakih inova i talenata: osobito talenata! Pa i Ivanu Ivanoviu Mizinikovu nae najponiznije
potovanje. Dao vam Bog sve to sami sebi elite. Jer se ne moe razabrati, gospodaru, ta vi sami sebi
elite: tako ste vi utljivi... Zdravo, Nastja; sva moja sitna deica te pozdravljaju; svaki dan te spominju. A
evo sada i domainu veliki pozdrav. Iz varoi, vae visokoroe, ba pravo iz varoi. A ovo je sigurno va
neai, to se na uenom fakultetu vaspitavao? Nae najponiznije potovanje, gospodaru; molim ruicu.
Razlee se smeh. Bee jasno da starac igra ulogu nekakvog dobrovoljnog lakrdijaa. Dolazak njegov
razveseli drutvo. Mnogi nisu ni razumevali njegove sarkazme, a on ih se gotovo svih dotakao. Jedino je
guvernantka, koju je on, na uenje moje, nazvao prosto Nastjom, crvenela i mrtila se. Ja sam kao trgao
ruku: starkelja je, ini se, samo to i ekao.

 Ta ja sam samo molio da je stegnem, bauka; ako mi dozvolite; a ne da je poljubim. A vi ste ve

mislili da poljubim? Ne, oe roeni, zasad jo samo da stegnem. Vi, dobrotvore, sigurno drite da sam ja
vlasteoski lakrdija? ree on, gledajui me podrugljivo.
N... ne, molim vas, ja...
E, tako, bauka. Ako sam ja lakrdija, onda je to i neko drugi izmeu nas. Uvaavajte vi mene:
nisam ja jo takav podlac kao to mislite. Ono, uostalom, moda sam i lakrdija. Ja sam rob, moja ena
ropkinja, a uz to laskaj, pa laskaj! Evo u emu je stvar: ipak e neto dobiti, makar deici na mleko.
eera, samo eera povie u sve sipajte, pa e bolje da ide. To vam ja, bauka, govorim tajom; moda e i
vama zatrebati. Fortuna me je prignjeila, dobrotvore, zato sam ti lakrdija.
Hi-hi-hi! Ah, ba je obeenjak taj stari! Uvek nasmeje oveka! zapita Anfisa Petrovna.
Majice moja, dobrotvorko, ta bolje se proivi na svetu kao budala! Da sam znao, od rane mladosti
bih se u budale zapisao, moda bih sad bio pametan. A ovako, kako sam rano hteo da budem mudar, taka
sam sad eto i ispao stara budala.
Recite, molim vas, uplete se Obnoskin (kome se, sigurno, nije svidela napomena o talentima),
nekako naroito samostalno razvalivi se u fotelji i rasmatrajui starca kroz svoje stakalce kao neku
bubicu: recite, molim vas... sve vam zaboravljam prezime... kako se ono vi zovete?
Ah, bauka! Tamenije prezime, molim vas, Jeevikin, ali kakva je korist od toga? Evo ve devetu
godinu sedim bez slube, i ivim, tako, po prirodnim zakonima. A dece, a dece u mene, prava porodica
Holmskih! Ba kao po poslovici: u bogatog telad, u sirotog eljad.
Pa jest... telad... ostavimo to na stranu. Nego, sluajte, odavno sam vas hteo upitati: zato se vi, kad
uete, odmah nazad osvrete? To je vrlo smeno.
Zato se osvrem? Pa sve mi se ini, bauka, da me odostrag neko hoe da pljesne dlanom kao
muvu, zato ti se osvrem. Monoman sam postao, bauka.
Opet se svi zasmejae. Guvernantka se podie, htede kao da ode, i opet se spusti u fotelju. Na licu joj
bee neto bolno, patniko, uza svu rumen koja joj prekri obraze.
Zna, brate, ko je to? apnu mi ujak: to je njen otac!
Gledao sam u ujaka razrogaenim oima. Prezime Jeevikin sasvim mi izlete iz glave. Ja sam
junakovao i celog puta matao o svojoj pretpostavljenoj suenici, pravio za nju velikodune planove i
potpuno zaboravio na njeno prezime ili, bolje rei, nisam na to obratio nikakve panje od samog poetka.
ta, otac? odgovorih takoe apatom. Pa ja sam mislio da je ona siroe.
Otac, bratac, otac. I da zna, najestitiji, najplemenitiji ovek, ak i ne pije, nego samo tako od sebe
lakrdijaa pravi. Strana, brate, sirotinja, osmoro dece! Od Nastjenjkine plate i ive. Iz slube su ga zbog
jezika isterali. Svake nedelje dolazi ovamo. Ponosit je, ni za ta ne bi primio togod. Davao sam, mnogo
puta sam mu davao, ne uzima. Ogoreo ovek!
Pa ta je, brate, Jevgrafe Larioniu, ta ima novo tamo kod vas? upita ujak i snano ga udari po
ramenu, primetivi da nepoverljivi starac ve prislukuje na razgovor.
A ta bi bilo novo, dobrotvore? Valentin Ignati su jue dali izjanjenje po Triinovoj stvari. Kod
njega se otkrio manjak brana u vreama. To je, gospoo, onaj isti Triin koji gleda u oveka kao da
raspiruje samovar. Moda se izvolevate seati? Pie dakle Valentin Ignati o Triinu: Ako ve, kae,
esto pominjani Triin nije mogao ast svoje roene neake sauvati, a ona je sa oficirom prole
godine pobegla, gde bi onda, kae, on sauvao dravne stvari? Tako je u svom izvetaju napisao, Boga
mi, ne laem.
Pi! Kakve vi prie pripovedate! povika Anfisa Petrovna.
Ba, zaista, zaista, zaista! Zatrao si se, brate Jevgrafe, povladi ujak. Eh, propae zbog jezika!
Ti si ovek iskren, plemenit, dobromislen, mogu da izjavim, ali jezik ti je otrovan! I udim se ja kako ti
tamo ne moe da se saivi s njima! Oni su, izgleda, ljudi dobri, jednostavni...

 Oe i dobrotvore! Ta jednostavnog oveka se ja i bojim! viknu starac s nekim osobitim

oduevljenjem.
Odgovor mi se dopade. Brzo prioh k Jeevikinu i snano mu stisnuh ruku. U istinu, htelo mi se ime
bilo protestovati protiv sveopteg miljenja, otvoreno pokazujui starcu svoje saoseanje. A moda, ko
zna, moda mi se htelo da podignem sebe u oima Nastasje Jevgrafovne. Ali iz mog pokreta nije izalo
nita pametno.
Dozvolite da vas zapitam, rekoh, po svom obiaju pocrveneo i zadihan: jeste li vi uli za jezuite?
Nisam, oe roeni, nisam uo; tako tek, poneto... ta gde bismo mi! A to?
Tako... hteo sam ovim povodom da ispriam... Uostalom, potsetite me jednom prilikom. A sad,
budite uvereni da vas razumem i... umem da cenim...
I, savreno zbunivi se, jo jednom ga uhvatih za ruku.
Neizostavno u vas, bauka, potsetiti, neizostavno u vas potsetiti! Zlatnim slovima u zapisati.
Evo, izvolte, i vor u zavezati, da upamtim.
I on zbilja zaveza vor, naavi suh krajiak na svom prljavom rupcu za burmut.
Jevgrafe Larioniu, uzmite aj, ree Praskovja Iljinina.
Odmah, lepotice gospoo, odmah, to jest, kneginjo, a ne gospoo! To vam je za aj. Stepana
Aleksjejia Bahejeva sam sreo putem, gospoo. Tako je veseo i preveseo, da toga vie nema! Ve sam bio
pomislio, ne sprema li se da se eni? Laskaj, laskaj! progovori poluapatom, kad proe pored mene sa
oljom u ruci, pa mi namignu i zamirka. A to glavnog dobrotvora ne vidim, Fomu Fomia? Zar on
nee doi na aj?
Ujak se tre kao uboden i plaljivo pogleda generalicu.
Ja, zbilja, ve ne znam, odgovori neodluno, nekako udno zbunjen. Zvali smo ga, ali on... Ne
znam, zbilja, moda nije raspoloen. Ja sam ve slao Vidopljasova i... ne bih li, uostalom, sam otiao?
Svratio sam ja k njima malopre, tajanstveno progovori Jeevikin.
Je li mogue? viknu ujak preplaeno. Pa ta je?
Prvo sam tamo svratio, da posvedoim potovanje. Rekli su da e nasamo aj popiti, a potom su
dodali da oni i suhom korom hleba mogu biti siti, da, molim.
Te rei, ini se, prenerazie ujaka istinskim uasom.
Pa trebalo je da mu objasni, Jevgrafe Larioniu, trebalo je da mu ispria, progovori najzad ujak,
gledajui starca tuno i prekorno.
Govorio sam, molim, govorio.
Pa?
Dugo nisu izvoleli da mi odgovaraju. Za nekim matematikim zadatkom su sedeli, neto
opredeljivali; vidi se, glavobolni je zadatak bio. Pitagorine akire su preda mnom nacrtali, sam sam
video. Triput sam ponavljao; istom na etvrti put su digli glavicu i kao da su me tek onda prvi put videli.
Neu da idem, kau: tamo je sad uenjak doao, pa gde bismo mi pored takvog svetlila. Tako su se i
izvoleli izraziti, pored svetlila. I starkelja me pogleda iskosa i podrugljivo.
E, to sam i oekivao! viknu ujak, pljesnuvi rukama: tako sam i mislio! To on, zna, za tebe,
Sergjeju, kae da si uenjak. ta emo sad?
Priznajem, ujka, odgovorih, dostojanstveno sleui ramenima: po mome miljenju, to je tako
smean otkaz da se ne vredi ni osvrtati, i ja se zbilja udim vaoj zbunjenosti...
Oh, bratac, ne zna ti nita! povika on energino mahnuvi rukom.
Ta sad ve ne vredi, molim, jadikovati, uplete se odjedanput devica Perepeljicina: kad su svi zli
uzroci spoetka ba od vas potekli, Jegore Iliu. Kad se otsee glava, za kosom se ne plae, molim. Da ste

vi, molim, posluali mamicu, ne biste sad, molim, plakali.

Ta ta sam ja, Ana Nilovna, kriv? Bojte se Boga! progovori ujak moleivim glasom, kao da je
preklinje za objanjenje.
Ja se Boga bojim, Jegore Iliu; a dolazi sve to otud to ste vi, molim, sebinjak i to ne ljubite svoju
roditeljicu, dostojanstveno odvrati devica Perepeljicina. Zato niste, od poetka, uvaili njihovu
volju? Oni su vam mati, molim. A ja vam neu govoriti neistinu. Ja sam i sama potpukovnika ki, a ne,
molim, makar ko.
Meni se uini da se Perepeljicina uplela u razgovor jedino zato da objavi svima nama, a osobito meni,
novom doljaku, da je i ona potpukovnika ki, a ne makar ko.
Zato to vrea mater svoju,grozno izusti, naposletku, sama generalica.
Mamice, tako vam Boga! Ta otkud ja vas vream?
Zato to si ti mrani sebinjak, Jegoruka, produavae generalica, sve vie i vie se
oduevljavajui.
Mamice, mamice! Ta otkud sam ja mrani sebinjak? povika ujak skoro u oajanju: pet dana,
punih pet dana se vi srdite na me i neete sa mnom da govorite! A zato? Zato? Pa neka mi sude, neka
mi sav svet sudi! Neka uju, naposletku, i moje opravdanje. Dugo sam utao, mamice; vi niste hteli da me
sasluate: pa neka me sad ljudi uju. Anfisa Petrovna! Pavle Semjoniu, najblagorodniji Pavle Semjoniu!
Sergjeju, prijatelju moj! Ti si ovek stran, ti si, da tako kaem, gledalac, ti bespristrasno moe suditi...
Umirite se, Jegore Iliu, umirite se, povika Anfisa Petrovna: ne ubijajte mamicu!
Neu ja ubiti mamicu, Anfisa Petrovna; no evo mojih grudi udarajte! produavae ujak,
raspaljen do krajnosti, kao to biva katkad kod ljudi slabe naravi kad ih dovedu do kraja strpljenja, ma da
sva njihova raspaljenost lii na vatru od zapaljene slame: hou da kaem, Anfisa Petrovna, da ja nikoga
ne vream. Ja u evo kazati da je Foma Fomi najblagorodniji, najasniji ovek i, uz to ovek najviih
osobina, ali... ali je on bio nepravedan prema meni u tome sluaju.
Hm! promrmlja Obnoskin, kao da eli da jo jae razdrai ujaka.
Pavle Semjoniu, najblagorodniji Pavle Semjoniu! Pa zar vi zbilja mislite da sam ja, da tako kaem,
neosetljiv kao panj? Ta ja vidim, ta ja razumem, sa suzama srca svoga, da tako kaem, razumem, da svi ti
nesporazumi proistiu od prevelike ljubavi njegove prema meni. Sad, vi kako hoete, ali on, Boga mi,
nema pravo u tome sluaju. Sve u da ispriam. Hou sada da ispriam tu istoriju, Anfisa Petrovna, u svoj
njenoj jasnoi i podrobnosti, da vidite od ega je stvar nastala i da li se s pravom na me srdi mamica to
nisam ugodio Fomi Fomiu. Sluaj me i ti, Serjoa, dodade, obrativ se ka meni, to injae i za sve
vreme daljega prianja, kao da se bojae drugih slualaca i sumnjae u njihovo saoseanje: sasluaj me i
ti, i odlui: jesam li u pravu ili nisam. Evo gledaj, evo od ega je poela sva istorija: pre nedelju dana,
jest, ba nema vie od nedelje, prolazi kroz nau varo moj bivi komandant, general Rusapetov, sa
enom i svastikom. Zadravaju se jedno vreme. Ja zaprepaten. Hitam da iskoristim priliku, letim,
pretstavljam se i zovem na ruak. Obeao mi, ako bude mogao. To jest, izvanredno plemenit ovek, istinu
da ti kaem; blista od vrlina, a uz to, dostojanstvenik! Svastiku svoju obasuo dobroinstvima; jednu sirotu
udao za divnog mladog oveka (sad je advokat u Malinovu; jo mlad ovek, ali s kakvim, moe se rei,
univerzalnim obrazovanjem!), jednom reju, general nad generalima! E, kod nas, dabome, trka, lupa,
kuvari, frikasei; poruujem muziku. Ja, naravno, veseo i kao da mi je imendan! Ne dopada se Fomi
Fomiu to sam veseo i kao da mi je imendan! Sedi za stolom, seam se i sad, sluio se njegov omiljeni
kiseljak sa skorupom, uti on, uti, pa ti tek skoi: Vreaju me, vreaju! Pa ime te, velim, Foma
Fomiu, vreaju? Vi sad, veli, mene zanemarujete; vi se generalima sad zanimate; vama su sad
generali drai od mene! Eh, razume se, ja sad sve to ukratko tebi pripovedam; tono se kae, samo
sutinu; no kad bi ti znao ta je on jo govorio... reju, potresao mi svu duu moju! ta da radi? Ja,
razume se, klonuo duhom; frapiralo me to, moe se rei; hodam kao pokisao petao. Dolazi sveani dan.
General poruuje da ne moe: izvinjava se, nee, znai, doi. Ja k Fomi: No, Foma, umiri se! Nee
doi ta misli? Ne prata, pa kraj! Uvredili ste me, veli, pa kraj! Ja i ovako i onako. Ne, veli, idite vi k
svojim generalima; vama su generali drai od mene; vi ste veze prijateljstva, veli, rastrgli. Prijatelju moj!

Ta razumem ja zato se on srdi. Nisam ja stupac, nisam ovan, nisam ja neka danguba! Ta on to ini iz
prevelike ljubavi prema meni, da tako kaem, iz ljubomore, sam to govori, on je zbog mene
ljubomoran na generala, boji se da ne izgubi moju ljubav, iskuava me, hoe da dozna ta ja mogu za
njega da rtvujem: Ne, veli, ja sam za vas isto ono to general, ja sam za vas Vae prevashodstvo! Onda u
se s vama pomiriti kad mi dokaete da me uvaavate. A ime u ti dokazati da te uvaavam, Foma
Fomiu? Pa nazivajte me, veli, celog dana: vae prevashodstvo; tada ete mi i dokazati da me uvaavate.
S neba sam pao! Moe zamisliti moje udo! Neka vam to, veli, bude nauk da se u budue ne
oduevljavate generalima, kad su i drugi ljudi, moe biti, jo valjaniji od svih vaih generala! Eh, tu ve i
ja ne otrpeh, kajem se! Otvoreno se kajem! Foma Fomiu, velim, zar se to moe? De, mogu li se ja reiti
na to? Zar ja mogu, zar imam pravo da te proizvedem za generala? Pomisli, ko proizvodi za generala? De,
kako u ja tebi rei: vae prevashodstvo? Ta to je, da tako kaem, napadaj na veliinu sudbinskih reenja!
Ta general slui na ukras otadbini: general je vojevao, on je svoju krv na polju asti prolio! Pa kako ja da
tebi kaem: vae prevashodstvo? Ni da mrdne, pa eto ti! ta-god hoe velim, Foma, sve u za tebe
uiniti. Eto, naredio si mi da obrijem zaliske, jer je u njima malo patriotizma, obrijao sam ih; namrtio
sam se, ali sam ih obrijao. Jo vie, uiniu sve to poeli, samo se odreci generalskog ina! Ne, veli,
neu se pomiriti sve dok mi se ne kae: vae prevashodstvo! To e, veli, vaoj naravstvenosti biti korisno;
to e smiriti va duh! veli. I eto, sad ve nedelju dana, celu jednu nedelju dana nee sa mnom da govori;
srdi se na sve, kogod doe. Za te je uo da si uen za to sam ja kriv: raspalio sam se, nabrbljao! Rekao
je da mu noga nee ostati u kui ako ti u kuu ue. Znai, veli, ja sada ve nisam za vas uen. Oh, to
e biti muke kad dozna sad za Korovkina! De, molim te, de, rasudi, de, ta sam ja tu kriv? De, zar da se
reim da mu kaem: vae prevashodstvo? De, moe li se iveti u takvom poloaju? De, zato je on danas
nesrenog Bahejeva oterao od stola? De, recimo, Bahejev nije izumeo astronomiju; pa nisam ni ja
izumeo astronomiju, pa nisi ni ti izumeo astronomiju... De, zato, zato?
Pa zato to si ti zavidljiv, Jegoruka, promrmlja opet generalica.
Mamice! povika ujak u potpunom oajanju: vi ete me dovesti do ludila!... Vi ne govorite svoje
rei, nego tue, mamice! Ja izlazim, na koncu konca, stupac, klada, fenjer, a ne va sin!
Ja sam uo, ujka, prekidoh ga, silno preneraen pripovetkom, ja sam uo od Bahejeva ne
znam, dodue, je li istina ili nije da je Foma Fomi pozavideo Iljui na imendanu, pa tvrdi da je i njemu
sutra imendan. Priznajem, ta karakteristina crta me je tako prenerazila da ja...
Roendan, bratac, roendan, ne imendan nego roendan! prekide me brzo ujak. Samo se nije
tako izrazio, no ima pravo: sutra mu je roendan. Istina, brate, pre svega...
Ba mu nije roendan! viknu Saenjka.
Kako nije? uzviknu ujak, snebivajui se.
Nije mu roendan, tatice! To vi prosto neistinu govorite, da obmanete sama sebe i da ugodite Fomi
Fomiu. A njegov roendan je u martu bio, ba smo se mi, seate se, pred tim vozili u manastir na
slubu, a on nikom nije dao da mirno sedi u kolima: sve je vikao da mu je jastuk prignjeio bok, pa je
tipao; tetkicu je, od pakosti, dva put utinuo! A posle, kad smo o roendanu doli da mu estitamo,
rasrdio se to nije bilo kamelija u naem buketu. Ja, veli, volim kamelije, jer imam ukus vieg drutva, a
vama bilo ao da mi naberete u oraneriji. I ceo dan je bio kiseo, i durio se, nije hteo da govori s nama.
Da je bomba pala nasred sobe, mislim da ni to ne bi tako prenerazilo i uplailo sve prisutne kao ova
otvorena uzbuna i ija? Devojice kojoj se ni govoriti nije dozvoljavalo u babinom prisustvu.
Generalica, nema od uda i od besa, pridigla se, uspravila, pa gleda drsku u nuku svoju, ne verujui
oima. Ujak zamro od uasa.
Ala je to rasputeno! Hoe da oteraju babu u grob! viknu Perepeljicina.
Saa, Saa, urazumi se! ta ti je, Saa? vikae ujak, letei sad k jednoj, sad k drugoj, sad generalici,
sad Saenjki, da je zadri.
Neu da utim, tatice! povika Saa, odjedanput skoivi sa stolice, pa zalupa noicama, a oice joj
se zasijae: neu da utim! Mi smo svi dugo trpeli zbog Fome Fomia, zbog odvratnog, zbog gadnog
vaeg Fome Fomia! Zato to e nas sve Foma Fomi upropastiti, zato to mu neprestano trpaju u glavu

da je uman, velikoduan, blagorodan, smesa svih vrlina, neki potpuri. A Foma Fomi je, kao budala,
svemu poverovao! Toliko su mu slatkih jela nadonosili da bi se drugi ovek zastideo, a Foma Fomi je
pojeo sve to su pred njim postavili, i moli jo. Pa videete, sve e nas pojesti, a kriv je svemu tatica.
Gadan, gadan je Foma Fomi, otvoreno u rei, nikoga se ne bojim! Glup je, udljiv, prljavko,
neblagorodan, tvrda srca, tiranin, spletka, laljivac... Ah, ja bih ga sigurno, sigurno, odmah isterala iz
kue, a tatica ga oboava, a tatica luduje za njim!...
Ah!... vrisnu generalica i iznemoglo pade na divan.
Golubice moja, Agafja Timofejevna, anele moj! vikae Anfisa Petrovna, uzmite moju boicu!
Vode, bre vode!
Vode, vode! vikae ujak: mamice, mamice, umirite se! Na kolenima vas preklinjem da se
umirite!
Treba vas osuditi na hleb i vodu, i ne putati iz mrane sobe... ovekoubice jedne! zapita na
Saenjku Perepeljicina, drui od besa.
Pa osudite me na hleb i vodu, niega se ne bojim! vikae Saenjka, koja se i sama zaboravljala.
Ja titim taticu, jer on ne ume sam sebe da zatiti. Pa ko je on, ko je on, taj va Foma Fomi, spram tatice?
Tatiin hleb jede, a taticu poniava, nezahvalnik! Ta ja bih ga rastrgla na komade, vaeg Fomu Fomia! Na
dvoboj bih ga izazvala, pa bih ga i ubila, iz dva pitolja...
Saa, Saa! vie ujak u oajanju. Jo jednu re, i ja sam propao, bespovratno propao!
Tatice! povika Saa, pa odjednom naglo polete k ocu, oblivena suzama, i vrsto ga zagrli
ruicama: tatice! Ta zar vi, tako dobri, prekrasni, veseli, umni, zar vi, zar vi da tako sebe upropastite?
Zar vi da se potinjavate tome odvratnom, neblagodarnom oveku, da budete njegova igraka, da se
smehu izvrgavate? Tatice, zlatni moj tatice!...
Ona zarida, pokri lice rukama i pobee iz sobe.
Nastade straan mete. Generalica je leala onesveena. Ujak je kleao pred njom i ljubio joj ruke.
Devica Perepeljicina se svijala oko njih i bacala na nas pakosne, ali pobedonosne poglede. Anfisa Petrovna
je kvasila generaliine slepooice vodom i petljala sa svojom boicom. Praskovja Iljinina je drhtala i
zalivala se suzama; Jeevikin je traio gde da se skloni, a guvernantka je stajala bleda, potpuno izgubljena
od straha. Jedino je Mizinikov ostajao sasvim isti kao i dotle. Ustao je, priao k prozoru i uzeo da uporno
gleda napolje, apsolutno ne obraajui panje na celu tu scenu.
Odjednom, generalica se pridie s divana, uspravi se i odmeri me groznim pogledom.
Napolje! viknu, udariv nogom.
Moram priznati da se tome nikako nisam nadao.
Napolje! Napolje iz kue; napolje! Zato je on doao? Da mu ni traga ne bude ovde! Napolje!
Mamice! Mamice, ta vam je? Ta ovo je Serjoa, muca ujak, drui celim telom od straha. Ta
on je, mamice, k nama u goste doao.
Kakav Serjoa? Glupost! Neu nita da ujem; napolje! To je Korovkin. Uverena sam da je to
Korovkin. Mene slutnja ne vara. On je doao da istisne Fomu Fomia; zato su ga i pozvali. Moje srce
sluti... Napolje, nitkove!
Ujka, ako je tako, rekoh, guei se od plemenitog negodovanja: ako je tako, onda ja... izvinite
me... I dograbih eir.
Sergjeju, Sergjeju, ta radi?... Eto ti, sad i on... Mamice! Ta to je Serjoa!... Sergjeju, molim te!
vie on, jurei za mnom i trudei se da mi otme eir: ti si moj gost, ti e ostati, ja tako hou! Ta ona
to samo onako, dodade apatom: ta ona to samo kada se rasrdi... Ti se sad samo, za prvo vreme,
sakrij nekud... ostani negde i nita, sve e proi. Ona e ti oprostiti, uveravam te! Dobra je ona, samo
tako, zaleti se... uje, dri te za Korovkina, a posle e ti oprostiti, uveravam te... ta hoe? zavika
Gavrili, koji je bio uao u sobu i drhtao od straha.

Gavrila nije uao sam; s njim je bio dvorski momak, deko od esnaestak godina, vanredno lep, uzet u
dvor zbog lepote, kako sam posle doznao. Zvao se Falalej. Na njemu je bila neka naroita odea, crvena
svilena koulja, opivena oko vrata gajtanom, zlatan pojas s rojtama, crne velurske akire i safijanske
izmice, sa crvenim suvracima. Ta odea je bila izum same generalice. Deko je gorko jecao, i suze su,
jedna za drugom, tekle iz velikih, plavih njegovih oiju.
ta je sad to? povika ujak: ta se dogodilo? Ta govori, razbojnie!
Foma Fomi nam naredio da doemo ovamo; i oni idu za nama, odgovori tuni Gavrila: ja na
ispiz, a on...
A on?
Igrao je, odgovori Gavrila plaevnim glasom.
Igrao! uzviknu prestravljeni ujak.
I-grao! jeknu Falalej, jecajui.
Komarinskog?
Ko-ma-rinskog!
A Foma Fomi zatekao?
Za-te-kao!
Dotukli me! ciknu ujak: ode moja glava! i obema rukama se uhvati za glavu.
Foma Fomi! objavi Vidopljasov, uavi u sobu.
Vrata se otvorie, i glavom Foma Fomi pojavi se pred zaprepaenom publikom.

VI
O BELOM BIKU I KOMARINSKOM MUIKU
Ali pre nego to budem imao ast da lino pretstavim itaocu Fomu Fomia koji je uao u sobu,
nalazim za neophodno potrebno da kaem nekoliko rei o Falaleju i objasnim ta je upravo bilo stranog
u tom to je on igrao komarinskog, a Foma Fomi ga zatekao u tom veselom zanimanju. Falalej je bio
dvorski deko, siroe od kolevke i kume pokojne ene mog ujaka. Ujak ga je vrlo voleo. Ve samo to je
bilo sasvim dosta da Foma Fomi, kad se preselio u Stepanikovo i ovladao ujakom, zamrzi ljubimca
njegova, Falaleja. Ali se deko nekako osobito dopao generalici i, pored sveg gneva Fome Fomia, ostao
gore, uz gospodu: na tome je nastojala sama generalica, i Foma je popustio, sauvavi u srcu svom uvredu
on je sve smatrao za uvredu i svetei se zbog toga u svakoj zgodnoj prilici ujaku, koji nije bio niemu
kriv. Falalej je bio neobino lep. Lice mu je bilo devojako, kao u lepotice seoske devojke. Generalica ga je
negovala i mazila, i pazila ga kao lepu, retku igraku; pa se ak ne zna koga je vie volela: da li svoje
malecno, kudravo kuence Ami, ili Falaleja? Mi smo ve govorili o njegovoj odei, koja je bila njezin izum.
Gospoice su mu davale pomadu, a frizer Kuzma bio je duan da mu o praznicima kovra kosu. Taj
deko je bio neko udno stvorenje. Nije se moglo za njega rei da je savreni idiot, ili blesan, ali je bio
toliko naivan, toliko iskren i prostoduan, da se ponegda zaista moglo uzeti da je budala. Ako mu se usni
san, odmah ide gospodi da im ga ispria. Mea se gospodi u razgovor, i ne mari to ih prekida. Pria im
takve stvari kakve se nipoto ne smeju priati gospodi. Obliva se najiskrenijim suzama kad gospoa pada u
nesvest, ili kad ve i odvie izgrde njegovog gospodara. Saosea svaku nesreu. Ponekad prie generalici,
ljubi joj ruke i moli je da se ne srdi, i generalica mu velikoduno oprata te smelosti. Osetljiv je do
krajnosti, dobar i krotak kao jagnje, veseo kao sreno dete. aste ga sa svoje trpeze.
Uvek stane iza generaliine stolice, i uasno voli eer. Kad mu dadu eerca, smesta ga zagrize svojim
jakim, belim kao mleko zubima, i neopisano zadovoljstvo blista mu u veselim, plavim oima i po celom
lepukastom licu.
Dugo se srdio Foma Fomi; no rasudivi naposletku da se srdnjom ne postie nita, odjednom je
odluio da bude dobrotvor Falalejev. Izgrdivi prvo ujaka to ne mari za obrazovanje dvorskih momaka,
reio je da odmah ui jadnog deka naravstvenosti, lepim manirima i francuskom jeziku. Kako! govorio
je, branei svoju nezgodnu misao (misao koja nije dolazila u glavu samo Fomi Fomiu, emu je svedok
pisac, ovih redaka): kako! on je svagda gore uz svoju gospou: odjednom ona, zaboravivi da on ne zna
francuski, kae mu, naprimer, donnez-moimon mouchoir[6] on je duan da se i tu snae, da je i tada
poslui! Ali se ispostavilo da ne samo nije bilo mogue nauiti Falaleja francuski, nego da je kuvar
Andron, njegov ujak, koji se nesebino trudio da ga naui ruskoj pismenosti, ve odavno mahnuo rukom
i ostavio azbuku na policu! Falalej je bio toliko tup za uenje iz knjiga da apsolutno nita nije razumevao.
ta vie: iz toga je ak cela istorija proizila. Dvorski momci su stali zadirkivati Falaleja da je Francuz, a
starac Gavrila, zasluni kamerdiner ujkin, otvoreno se usudio poricati da je korisno uiti francusku
pismenost. Dolo to do Fome Fomia, pa se on rasrdio i, za kaznu, primorao samog oponenta, Gavrilu, da
ui, francuski. Eto tako je i nastala cela ta istorija sa francuskim jezikom koja je toliko naljutila g.
Bahejeva. to se tie manira, bilo je jo gore: Foma apsolutno nije mogao da obrazuje po svojoj volji
Falaleja, koji je, uprkos zabrani, dolazio svako jutro da mu pria ta je sanjao, to je Foma Fomi, sa svoje
strane, smatrao krajnje nepristojnim i familijarnim. Ali Falalej je uporno ostajao Falalej. Razume se, za
sve to je pre svih drugih izvlaio svoje ujak.

 Znate li, znate li ta je danas uradio? vie, tako, Foma, radi veeg efekta, izabravi vreme kad su
svi na okupu.
Znate li, pukovnie, do ega dovodi vae sistematsko maenje? Danas je poderao komad piroga koji
ste mu dali za stolom, i znate li ta je rekao posle toga? Odi ovamo, odi ovamo, crna duo, odi ovamo,
idiote, rumena njuko!
Falalej prilazi, s plaem, utirui rukama oi.
ta si rekao kad si poderao svoj pirog? Ponovi pred svima!
Falalej ne odgovara i obliva se gorkim suzama.
Kad je tako, onda u ja rei mesto tebe. Rekao si, udarivi se po svom nabijenom i nepristojnom
trbuhu: nalupao sam se piroga kao Martin sapuna! Molim vas, pukovnie, zar se govori takvim frazama
u obrazovanom drutvu, pa jo u viem? Jesi li to rekao ili nisi? Govori!
Rekao sam!... potvruje Falalej, jecajui.
E, pa sad mi kai: zar Martin jede sapun? Gde si upravo ti video takvog Martina koji jede sapun? De
govori, obavesti me o tome fenomenalnom Martinu! utanje.
Ja te pitam, navaljuje Foma, ko je upravo taj Martin? Hou da ga vidim, hou da se upoznam s
njime. Dakle, ko je on? Registrator, astronom, pesnik, capitaine darmes, dvorski momak, pa neko mora
biti! Odgovaraj!
Dvorski momak, odgovara najzad Falalej, produujui plakati.
iji? Koje gospode?
A li Falalej ne u me rei ij e gospode. Razu me se, svrava se time da Foma, razljuen, bei iz sobe i
vie da su ga uvredili; za generalicu nastaju padanja u nesvest, a ujak proklinje as kad se rodio, moli sve
za oprotenje, i sav preostali deo dana hoda na prstima, po svojim roenim sobama.
Kao navla se dogodilo da je ba sutradan posle istorije sa Martinovim sapunom Falalej, kad je doneo
izjutra aj Fomi Fomiu i bio uspeo da potpuno zaboravi i Martina i celu jueranju nesreu, saoptio mu
da je sanjao belog bika. Samo je jo to trebalo! Foma Fomi se neopisano naljutio, odmah prizvao ujaka i
uzeo ga na pasja kola grditi zbog nepristojnog sna koji je sanjao njegov Falalej. Ovaj put su bile preduzete
stroge mere: Falalej je bio kanjen; kleao je u uglu. Strogo su mu zabranili da sanja takve grube, seljake
snove. Za ta se ja srdim, govorio je Foma: osim toga to on u stvari ne bi smeo ni pomisliti da mi
dolazi sa svojim sanjanjima, pogotovo s belim bikom; osim toga, priznajte i sami, pukovnie, ta je
beli bik ako ne dokaz grubosti, neukosti, prostakluka vaeg neotesanog Falaleja? Kakve misli, takvi sni.
Zar nisam ja otpre govorio da iz njega nee nita izai, i da nije trebalo ostavljati ga gore, kod gospode?
Nikad, nikad vi neete preobraziti tu besmislenu, prostonarodnu duu u neto uzvieno, pesniko. Zar ti
ne moe, produavao je, obraajui se k Falaleju, zar ti ne moe sanjati neto otmeno, neno,
oplemenjeno, neku scenu iz finog drutva, naprimer gospodu kako se kartaju, ili dame kako se etaju po
divnom parku? Falalej je obeao da e idue noi neizostavno sanjati gospodu ili dame kako se etaju po
divnom parku.
Kad je legao da spava, Falalej je sa suzama za to molio Boga i dugo mislio ta da radi da ne sanja
prokletog belog bika? No ljudske su nade varljive. Kad se probudio drugog jutra, sa uasom se opomenuo
da je opet svu no sanjao o mrskom belom biku i da mu se nije prisnila nijedna dama koja se eta po
divnom parku. Ovaj put su posledice bile naroite Foma Fomi je odluno izjavio da ne veruje u
mogunost slinoga sluaja, u mogunost slinog ponavljanja sna, nego da je Falaleja namerno poduio
neko od ukuana, pa moda i sam pukovnik, da bi naprkosio Fomi Fomiu. Mnogo je bilo vike, prekora i
suza. Generalica je pred vee zakunjala; svi su u kui nos spustili. Ostajala je jo slaba nada da e Falalej
idue, to jest tree noi, neizostavno sanjati neto iz vieg drutva. No kakvo je bilo sveopte negodovanje
kad je celu nedelju dana uzastopce, svaku boju no, Falalej stalno sanjao belog bika, i samo belog bika! O
viem drutvu ni pomena.
Ali je najzanimljivije bilo to se Falalej nikako nije mogao dosetiti da slae, da prosto kae da nije

sanjao belog bika, nego naprimer koiju, natrpanu damama i Fomom Fomiem; tim vie to slagati u
takvom krajnjem sluaju ne bi ak bilo ni tako greno. No Falalej je bio toliko istinoljubiv da apsolutno
nije umeo da slae, pa ba da je i hteo. Nisu ga dakle ni navodili na to. Svi su znali da bi se on izdao ve u
prvom magnovenju, i da bi ga Foma Fomi odmah uhvatio u lai. ta se moglo raditi? Poloaj ujakov je
postojao nepodnosiv. Falalej je bio apsolutno nepopravljiv. Bedni deko je ak stao mraviti odjada.
Kljuarica Malanja je tvrdila da su ga urekli i poprskala ga iz ugla vodom. U toj korisnoj operaciji
uestvovala je i milosrdna Praskovja Iljinina. Ali ak ni to nije pomoglo. Nita nije pomoglo!
avo ga odneo, prokletnika! priao je Falalej: svake ga noi sanjam! Svaki put se s veera
molim: ne sni mi se, snu o belom biku, ne sni mi se, snu o belom biku! A on tu pa tu, prokletnik, stoji
preda mnom, velik, s rogovima, sa onim tupim usnama, u-u-u!
Ujak je bio u oajanju. Ali sreom, Foma Fomi je odjedanput kao zaboravio belog bika. Naravno,
niko nije verovao da Foma Fomi moe zaboraviti tako vanu stvar. Svi su sa strahom mislili da on uva
belog bika u rezervi i da e ga pokazati u prvoj zgodnoj prilici. Posle se pokazalo da Fomi Fomiu u to
vreme nije bilo do belog bika: desili su mu se drugi poslovi, druge brige; druge zamisli su sazrevale u
korisnoj i mnogomislenoj njegovoj glavi. Eto zato je on i dao Falaleju da spokojno odahne. Zajedno s
Falalejom su svi odahnuli. Momak je postao veseliji, ak stao zaboravljati ta je bilo; ak i beli bik se poeo
pojavljivati sve ree i ree, ma da je jo uvek ponegda potseao na svoje fantastino postojanje. Reju, sve
bi dobro polo da nema na svetu komarinskog.
Treba napomenuti da je Falalej odlino igrao; to mu je bila glavna sposobnost, ak neto kao poziv;
igrao je s energijom, s neiscrpnom veselou, ali naroito je voleo komarinskog muika. Ne zbog toga
to bi mu se ba tako mnogo sviali lakomisleni i, u svakom sluaju, neobjanjivi postupci toga
vetrenjastog muika, ne, njemu se svialo da igra komarinskog prosto zato to je za njega bilo
apsolutno nemogue sluati komarinskog a ne igrati uz tu muziku. Po neki put, veerom, dva-tri lakeja,
koijai, i batovan, koji je svirao u violinu, pa i nekoliko njihovih dama, skupljali bi se u drutvance,
negde na najudaljenijoj istini oko vlasteoskih zgrada, podalje od Fome Fomia; poinjala bi muzika, igre,
a pred kraj, sveano bi stupao u svoja prava i komarinski. Orkestar bi sainjavale dve balalajke, gitara,
violina i bubanj, u koji se odlino razumevao konjunik Miuka. Trebalo je videti ta se onda zbivalo s
Falalejem: igrao bi do samozaborava, do iscrpljenja poslednje snage, potstrekavan vikom i smehom
publike; pocikivao bi, vikao, kikotao se, pljeskao rukama; igrao bi kao noen tuom, nedokuivom silom
koju nije mogao da savlada, i uporno se trudio da dostigne sve vie i vie ubrzani tempo smeloga motiva,
udarajui o zemlju petama. To su bili trenutci njegove istinske naslade; i sve bi to ilo dobro i veselo da
glas o komarinskom nije stigao naposletku Fomi Fomiu.
Foma Fomi je obamro i smesta poslao po pukovnika.
Hteo sam od vas samo jedno da doznam, poeo je Foma: jeste li se vi zakleli da sasvim
upropastite tog nesrenog idiota ili ne sasvim? U prvom sluaju, ja se odmah uklanjam; a ako ne sasvim,
onda ja...
Ama, ta je? ta se dogodilo? povikao je uplaeni ujak.
Kako, ta se dogodilo? Pa znate li vi da on igra komarinskog?
Pa... pa ta?
Kako, pa ta? ciknuo Foma: I to govorite vi, vi, njihov gospodar i, ak, u nekom smislu, otac!
Pa imate li vi onda zdrav pojam o tome ta je komarinski? Znate li vi da ta pesma prikazuje jednog
odvratnog muika koji se usudio na najnemoralniji postupak u pijanom stanju? Znate li vi za im je
posegao taj razvratni sluga? Pogazio je najdragocenije veze i, tako rei, istucao ih svojim seljakim
izmetinama, koje su naviknute da gaze samo Mehanski pod. Ta razumete li da ste vi svojim odgovorom
uvredili najplemenitija moja oseanja? Razumete li da ste vi svojim odgovorom uvredili lino mene?
Razumete li vi to ili ne?
No, Foma... Pa to je samo pesma, Foma.
Kako, samo pesma! I vas nije sramota priznati mi da znate tu pesmu vi, lan blagorodnog
drutva, otac estite i nevine dece i, uz to, pukovnik! Samo pesma! No ja sam uveren da je ta pesma uzeta

iz ivota! Samo pesma! No koji estit ovek moe, a da ne umre od stida, priznati da zna tu pesmu, da je
ikad uo tu pesmu? Koji, koji?
E, pa ti, eto, Foma, zna, kad pita, odgovorio je, prostoduno, zbunjeni ujak.
Kako! Ja znam? Ja... ja... to jest ja! Uvredili me! povikao je odjednom Foma, skoivi sa stolice i
guei se od ljutine. On se nikako nije nadao takvom poraznom odgovoru.
Neu opisivati gnev Fome Fomia. Pukovnik je sramotno bio oteran ispred oiju uvara morala zbog
nepristojnosti i neprikladnosti svog odgovora. No otad se Foma Fomi zakleo: da e na licu mesta uhvatiti
Falaleja u prestupu, kako igra komarinskog. Veerom, kada su svi mislili da je neim zauzet, namerno je
izlazio kriom u batu, obilazio povrnjake i zavlaio se u konoplju, odakle se izdaleka videla istina na
kojoj se igralo. Vrebao je jadnog Falaleja, kao lovac ptiicu, sa uivanjem zamiljajui kako e, u sluaju
uspeha, mlatnuti celu kuu, a naroito pukovnika. Naposletku, neumorni njegov trud krunisan je
uspehom: zatekao je komarinskog! Razumljivo je posle toga zato je ujak sebi upao kosu kad je ugledao
Falaleja gde plae i kad je uo Vidopljasova gde javlja da ulazi Foma Fomi, koji se tako neoekivano i u
takav trenut uurbanosti glavom naao pred nama.

VII
FOMA FOMI
S napregnutom radoznalou promatrao sam tog gospodina. Gavrila ga je s pravom nazvao siunim
oveuljkom. Foma je bio malena rasta, svetle kose i prosed, kukasta nosa i sa sitnim boricama po celome
licu. Na podbratku je imao veliku bradavicu. Bilo mu je blizu pedeset godina. Uao je tiho, odmerenim
koracima, sputenih oiju. Ali na njegovu licu i na celoj njegovoj pedantnoj figurici videlo se
najbezobraznije samouverenje. Na udo moje, uao je u lafroku, dodue stranog kroja, ali ipak u
lafroku i, uz to, u papuama. Okovratnik na njegovoj koulji, nestegnut kravatom, bio je rairen a a
lenfant[7] to je davalo Fomi Fomiu vanredno glup izgled. Priao je ka nezauzetoj fotelji, primakao je k
stolu i seo, ne rekavi nikome ni rei. U tren je iezla sva uzbuna, sva uzrujanost, koja je malo pre bila.
Sve se tako utialo da bi se mogla uti muva gde leti. Generalica je postala mirna kao agnec. Sva ropska
odanost te bedne idiotkinje prema Fomi Fomiu sad se obelodanila. Ona se nije mogla nagledati svog
ljubimca, upila se u njega oima. Devica Perepeljicina, kezei se, trla je svoje ruice, a bedna Praskovja
Iljinina je primetno drhtala od straha. Ujak se smesta ustrao.
aja, aja, sestrice! Samo slaeg, sestrice; Foma Fomi posle spavanja voli slai aj. Je li, Foma,
tebi slaeg?
Nije meni sada do vaeg aja! progovori Foma polako i s dostojanstvom, pa zabrinut u licu
mahnu rukom. Vama sve samo da je slae!
Te rei i, po svojoj pedantskoj vanosti, neverovatno smean ulazak Fomin zainteresovali su me
vanredno. Zanimalo me je da doznam dokle, do kolikog zaborava pristojnosti e najzad doi bezobrazluk
toga ponesenog gospodina.
Foma! viknu ujak: predstavljam ti: moj neak, Sergjej Aleksandrovi! Sad je doputovao.
Foma Fomi me premeri od pete do glave.
Ja se udim kako vi uvek nekako sistematski volite da me prekidate, pukovnie, progovori on
posle znaajnog utanja, ne obrativi na me ni najmanje panje. Vama o poslu govore, a vi bogzna o
emu raspravljate... Jeste li videli Falaleja?
Video sam ga, Foma...
A, videli ste ga! E, pa ja u vam ga jo jednom pokazati, kada ste ga videli. Moete uivati u svom
delu... u moralnom smislu. Odi ovamo, idiote! Odi ovamo, holandska njuko! No de, doi, doi! Ne boj
se!
Falalej prie, jecajui, otvorenih usta i gutajui suze. Foma Fomi ga je gledao sa nasladom.
Namerno sam ga ja nazvao holandskom njukom, Pavle Semjoniu, primeti, razvalivi se u fotelji i
malko se okrenuvi k Obnoskinu koji je sedeo pored njega: a i uopte, znate, ne nalazim za potrebno da
ublaavam svoje izraze ni u kom sluaju. Istina mora da bude istina. Ma im vi blato prikrivali, ono e
ipak ostata blato. Zato bih se i trudio da ublaavam? Sebe i druge da obmanjujem! Samo se u glupoj
mondenskoj tikvi mogla roditi potreba takvih besmislenih pristojnosti. Recite uzimam vas za sudiju
nalazite li vi na toj njuki neto lepo? Ja podrazumevam neto visoko, divno, uzvieno, a ne makar kakvu
crvenu njuku.

Foma Fomi je govorio tiho, odmereno i s nekom velianstvenom ravnodunou.

Na njemu neto divno? odvrati Obnoskin s nekom drskom nemarnou. Meni se ini, to je
prosto poprilian komad rostbifa i nita vie...
Prilazim danas ogledalu i gledam se u njemu, produavae Foma, sveano isputajui zamenicu
ja. Ni izdaleka ne smatram sebe lepotanom, ali sam, hteo ne hteo, doao do zakljuka da ima neto u
ovome sivom oku to me razlikuje od ne znam kakvog Falaleja. Pa to je misao, pa to je ivot, pa to je
pamet u ovom oku! Ne hvalim se ba sobom. Govorim uopte o naem staleu. ta vi sad mislite: moe li
biti kakvog bilo komadia, kakvog bilo odlomka due u tome ivom bifteku? Ne, zaista, pazite, Pavle
Semjoniu, kako je u tih ljudi, koji su savreno lieni misli i ideala, i koji jedu samo govedinu, kako je u
njih svagda odvratno svea boja lica, grubo i glupo svea! Je li vam po volji da doznate stepen njegova
miljenja? Ej, ti, paragrafe! Prii-der malko blie, da te se nagledamo! ta si usta razjapio? Hoe kita da
proguta, ta li? Jesi li ti divan? Odgovaraj: jesi li ti divan?
Divan sam! odgovara Falalej, prigueno ridajui.
Obnoskin da se izvali od smeha. Ja osetih da poinjem drhtati od besa.
Jeste li uli? produavae Foma, sveano se obraajui k Obnoskinu. uete vi jo! Ja sam
doao da ga uzmem na ispit. Ima, vidite li, Pavle Semjoniu, ljudi koji ele da iskvare i upropaste ovog
nesrenog idiota. Moda ja strogo sudim, moda se varam; ali ja govorim iz ljubavi k oveanstvu. On je
maloas igrao najnepristojniju igru na svetu. Niko vam ovde ne mari za to. Ali evo, ujte sami.
Odgovaraj: ta si radio maloas? Odgovaraj-de, odgovaraj smesta uje li?
I-gra-o... progovara Falalej, sve jae ridajui.
A ta si igrao? Kakvu igru? Govori-der.!
Komarinskog! Komarinskog? A ko je taj komarinski? ta je komarinski? Zar ja mogu neto
razumeti iz toga odgovora? De, obavesti nas: ko je taj tvoj komarinski?
Mu-ik...
Muik! Samo muik? udim se! Znai, znamenit muik! Znai, to je neki znamenit muik kad o
njemu ve sastavljaju pesme i igre? Ma de, odgovaraj!
Duu izvlaiti iz oveka bila je potreba Fomina. On se igrao sa svojom rtvom kao maka sa miem;
no Falalej uti, kiska i ne razume pitanje.
Ama, odgovaraj! navaljuje Foma: tebe pitaju: kakav je to muik? Ma, govori!... Je li vlasteoski,
dravni, osloboeni, obavezni, ekonomski?[8] Mnogo ima muika...
E-ko-nom-ski...
A, ekonomski! ujete li, Pavle Semjoniu? Novi istoriski fakt: komarinski muik je ekonomski.
Hm! ... No, pa ta je uradio taj ekonomski muik? Za kakve podvige ga tako opevaju i... izigravaju?
Pitanje bee kakljivo, a kako se ticae Falaleja, i opasno.
Eh... vi... meutim... primeti Obnovskin, pogledavi svoju mamicu, koja je poinjala da se nekako
naroito vrti na divanu. No ta se moglo raditi? udi Fome Fomia su smatrane za zakon.
Molim vas, ujka, ako vi ne uutkate tu budalu, ta on... ujete li, kuda on cilja? Falalej e neto
izvaliti, uveravam vas... apnuh ujaku koji se bio zbunio i nije znao na to da se rei.
Ti bi, ipak, Foma... poe on: evo ti predstavljam, Foma: moj neak, mladi, bavio se
mineralogijom...
Ja vas molim, pukovnie, ne prekidajte me s vaom mineralogijom, u kojoj se vi, koliko mi je
poznato, ne razumete nita, a moda i drugi tako isto. Nisam ja dete. On e mi odgovoriti da se taj muik,
umesto da radi za dobro svoje porodice, opio, da je u krmi propio kouh i pijan potrao po ulici. U tome
se, kao to je poznato, i sastoji sadraj cele te pesme koja velia pijanstvo. Ne brinite se, on sad zna ta
treba da odgovori. No, odgovaraj-de: ta je uradio taj muik? Pa ja sam ti priapnuo, u usta sam ti

metnuo. Ba od tebe hou da ujem: ta je uradio, ime se proslavio, ime je zasluio takvu besmrtnu
slavu da o njemu ve pevaju trubaduri? No?
Nesreni Falalej, u tuzi, obzire se uokolo i, u nedoumici ta da kae, otvara i zatvara usta, kao karas
izvuen iz vode na pesak.
Stid me ka-za-ti! promumla on naposletku, potpuno oajan.
A! Stid te kazati! prihvati Foma pobedniki. Eto, taj odgovor sam i hteo da dobijem, pukovnie!
Stid je kazati, a nije stidno initi? Eto vam moralnosti koju ste vi posejali, koja je nikla i koju vi sad...
zalivate. No ne treba gubiti rei. Idi sad u kujnu, Falaleju. Neu ti sad nita rei, iz potovanja prema
publici; ali jo danas, jo danas, bie ljuto i bolno kanjen. A ako ne bude, ako i ovaj put mene dadu za
tebe, onda ostani ovde i tei svoje gospodare komarinskim, a ja jo danas idem iz ove kue! Dosta! Ja
rekoh svoje. Odlazi!
Eh, vi, kanda, ba strogo... promumla Obnoskin.
Upravo, upravo, upravo! viknu ujak, ali se prekide i zauta. Foma ga mrko pogleda iskosa.
Ja se udim, Pavle Semjoniu, nastavi on: ta rade onda svi ti savremeni literatori, pesnici,
uenjaci, mislioci? Kako da ne obrate panju na to kakve pesme peva ruski narod i uz kakve pesme igra
ruski narod? ta su radili dosad svi ti Pukini, Ljermontovi, Borozdini? udim se. Narod igra
komarinskog, tu apoteozu pijanstva, a oni pevaju o nekakvom spomenku! Zato ne napiu vie moralnih
pesama za narodnu upotrebu i ne ostave se svog spomenka? To je socijalno pitanje! Neka mi ona opiu
seljaka, ali seljaka oplemenjenog, da tako kaem, seljanina a ne seljaka. Neka opiu toga seoskog mudraca
u prostoti njegovoj, pa ma i u opancima, ja i na to pristajem, ali prepunog vrlina, na kojima bi
smelo tvrdim mogao pozavideti ak i neki odvie slavljeni Aleksandar Makedonski. Ja znam Rusiju i
Rusija mene zna: zato to i govorim. Neka opiu toga seljaka, koji je, recimo, optereen porodicom i sedom
kosom, u zaguljivoj izbi, koji je, recimo, i gladan, ali koji je zadovoljan i ne rope, ali koji blagosilja svoju
sirotinju i koji je ravnoduan prema zlatu bogataevu. Neka mu sam bogata, darnut u dui, donese
naposletku svoje zlato; neka se ak, tom prilikom, sjedini vrlina seljakova s vrlinama njegova gospodara,
pa moda i velmoe. Seljanin i velmoa, toliko rastavljeni na drutvenim stepenicama, sjedinjuju se
naposletku u vrlinama, to je uzviena misao! A ta vidimo meutim? S jedne strane spomenak, a s
druge iskoio iz krme i tri po ulici posrui! De, recite, ega tu ima pesnikog? U emu se tu moe
uivati? Gde je tu um? Gde gracija? Gde moralnost? Ne mogu da se naudim!
Sto rubalja ti dugujem, Foma Fomiu, za takve rei! progovori Jeevikin ushieno.
Ta avola rogatog e dobiti od mene, proapta mi kriom. Laskaj, laskaj!
Pa, jest... to ste dobro ocrtali, ree Obnoskin.
Al savreno, savreno! viknu ujak, koji je sluao s najveom panjom i gledao na me pobedniki.
Kakva se tema zapoela! apnu, tarui ruke. Mnogostran razgovor, sto mu muka! Foma
Fomiu, ovo je moj neak, dodade, u preobilju oseanja. I on se bavio knjievnou, pretstavljam ti
ga.
Foma Fomi, kao i pre, ne obrati ni najmanje panje na ujakovu preporuku.
Tako vam Boga, ne pretstavljajte me vie! Ja vas ozbiljno molim, apnuh ujaku odluno.
Ivane Ivaniu! poe odjednom Foma, obraajui se k Mizinikovu, i uporno ga gledajui: eto,
mi smo sad govorili; kakvog ste pak vi miljenja?
Ja? Vi mene pitate? s uenjem se odazva Mizinikov, a izgledao je kao da su ga sad probudili.
Jest, vi, molim. Pitam vas zato to mi je stalo do miljenja uistinu umnih ljudi, a ne ma kakvih
problematinih pametara koji su umni samo stoga ih neprestano predstavljaju kao umne kao uene, a
neki put ih i namerno poruuju da ih pokazuju u atrama, ili na to nalik.
Kamen je bio baen pravo u moju batu. I inae nije bilo sumnje da je Foma Fomi, koji nije obraao
na me nikakve panje, zapodeo ceo taj razgovor o knjievnosti jedino zbog mene, da oslepi, uniti, zgazi

od prvog koraka petrogradskog uenjaka, pametnjaka. Bar ja u to nisam sumnjao.

Ako hoete da znate ta mislim, to se ja... ja se slaem s vaim miljenjem, odgovori Mizinikov
mlitavo i protivu volje.
Vi se u svemu slaete sa mnom! Ve me muka poinje da hvata, primeti Foma. Rei u vam
otvoreno, Pavle Semjoniu, produi on, poto pouta malo, snova se obraajui k Obnoskinu: ako i
za ta cenim besmrtnog Karamzina, ne cenim ga ni radi istorije, ni radi Marfe Posadnice, ni radi stare i
nove Rusije, nego ba zato to je napisao Flora Silina to je vanredan ep! To je isto narodno delo i nee
umreti dok je sveta i veka! Ep nad epima!
Al tano tako! Velika epoha! Flor Silin je blago od oveka! Seam se; itao sam: jo otkupio dve
devojke, a onda sam gledao u nebo i plakao. Uzviena crta, potvrdi ujak, sjajei od zadovoljstva.
Jadni ujak! On se nikako nije mogao uzdrati da se ne mea u ueni razgovor. Foma se zlobno
osmehnu, no ne ree nita.
Uostalom, i sad piu zanimljivo, obazrivo se umea Anfisa Petrovna. Eto, naprimer, Briselske
tajne.
Ne bih rekao, primeti Foma nekako saaljivo. itao sam ja nedavno jednu pesmu...
Spomenik! Pa ta je! A ako hoete da znate, od najnovijih mi se najvie svia Prepisiva lako pero!
Prepisiva! uzviknu Anfisa Petrovna: to je onaj to s takvim potpisom pie u asopis pisma?
Ah, kako je to divno! Kakva je to igra reima!
Ba upravo, igra reima. On se, tako rei, igra perom. Neobina lakoa pera!
Jest; no on je pedant, nepaljivo primeti Obnoskin.
Pedant, pedant, ne sporim; no mio pedant, no graciozan pedant! Naravno, nijedna njegova ideja
ne bi izdrala temeljitu kritiku; ali te zanosi lakoa! Praznoslov, priznajem; no mio praznoslov, no
graciozan praznoslov! Seate li se, naprimer, on objavljuje u knjievnom lanku da ima imanja?
Imanja? prihvati ujak: to valja. U kojoj guberniji?
Foma zastade, uporno pogleda ujaka i nastavi istim tonom:
De, recite mi sad zdrave pameti radi: zato ja, italac, treba da znam da on ima imanja? Ako ima,
estitam! No kako je milo, kako je to aljivo opisano! On blista otroumnou, vrca od otroumnosti, kipi!
To je neki Narzan[9] otroumnosti! Jest, tako treba pisati! ini mi se, ja bih ba tako pisao kad bih pristao
da piem u asopise.
Moda jo i bolje, molim, s potovanjem primeti Jeevikin.
Ima ak neto melodino u stilu! potvrdi ujak. Foma Fomi naposletku ne izdra.
Pukovnie, ree on: mogu li vas zamoliti razume se, sa svom moguom delikatnou da
nam ne smetate i da nam dozvolite da u miru dovrimo na razgovor. Vi ne moete suditi o naem
razgovoru, ne moete! Ne kvarite na prijatni knjievni razgovor. Bavite se ekonomijom, pijte aj, ali...
ostavite knjievnost na miru. Ona nee zato propasti, uveravam vas!
To je ve prevazilazilo svaku drskost! Nisam znao ta da mislim.
Pa ti si, Foma, sam govorio da je melodino, s tugom izusti zbunjeni ujak.
Jeste, molim. No ja sam govorio s poznavanjem stvari, ja sam govorio kad treba; a vi?
Jest, mi smo pametno govorili, prihvati Jeevikin, uvijajui se oko Fome Fomia. U nas je
pameti tako malo da moramo da je pozajmljujemo, jedva-jedva e je za dva ministarstva biti dosta, a ako
ne bude, onda emo se primiti i treeg, tako je to kod nas!
Eh, opetsam, znai, izvalio! zakljui ujak i osmehnu se svojim dobrodunim osmehom.
Bar priznaje, primeti Foma.

 Nita, nita, Foma, ne srdim se. Znam ja da ti mene kao prijatelj zaustavlja, kao roeni, kao brat.
Sam sam ti to dozvolio, ak sam te molio za to. Dobro je to, dobro! To je meni na korist! Zahvaljujem, i
koristiu se!
Mene je izdavalo strpljenje. Sve to sam dotle po uvenju znao o Fomi Fomiu, inilo mi se malko
preuveliano. Ali sad, kad sam sve sam video svojim oima, mome zaprepatenju nije bilo granica. Nisam
verovao samom sebi; nisam mogao da razumem takvu drskost, takvu bezonu samovoljnost s jedne
strane, i takvo dobrovoljno robovanje, takvu lakovernu dobrodunost s druge strane. Uostalom, ak je i
ujak bio zbunjen takvom drskou. To je jasno bilo... Goreo sam od elje da se nekako dohvatim s
Fomom, da se s njime sukobim, da mu oitam bukvicu, ali onako, poteno, pa ta bilo da bilo! Ta misao
me je oduevila. Traio sam priliku i, ekajui je, sasvim iskrhao obod na eiru. Ali prilika se nije
ukazivala: Foma apsolutno nije hteo da me opazi.
Istinu, istinu govori, Foma, nastavi ujak, trudei se iz sve snage da se dopadne i da im bilo
zabauri neprijatnost preanjega razgovora.Da, istinu kree, Foma. Hvala ti. Prvo treba stvar
poznavati, pa onda o njoj rasuivati. Kajem se! Bio sam ja ve vie puta u takvom poloaju. Zamisli,
Serjoa, ja sam jedanput i ispit polagao... Vi se smejete! E, pa evo, ujte! Boga mi, ispit sam polagao, nema
ta. Pozvali me u jedan zavod kad su bili ispiti, pa me posadili zajedno sa ispitivaima, iz poasti, bilo
praznoga mesta. Pa se ja, priznajem ti, ak uplaio, neki strah me spopao: ama ni jednog jedinog
predmeta ne znam! ta u sad? Ha mislim, sad e i mene pred tablu izvesti! A kad posle, a ono nita,
dobro se sve svrilo; ak sam sam pitanja zadavao, pitao sam: ko je bio Noje? Uopte, odlino su
odgovarali; potom smo dorukovali i za napredak pili ampanj. Odlian zavod! Foma Fomi i Obnoskin da
se izvale od smeha.
Pa i sam sam se posle smejao, uzviknu ujak, smejui se dobroduno kako samo moe biti, i
radujui se to su se svi razveselili. Svejedno, Foma, sad ve kud puklo da puklo! Sve u vas razdragati,
ispriau vam kako sam jedanput nagraisao... Zamisli, Serjoa, zadravali se mi u Krasnogorsku...
Dozvolite da vas upitam, pukovnie: hoete li dugo priati vau istoriju? prekide ga Foma.
Ah, Foma, ta to je vanredna istorija; prosto da ovek pukne od smeha. Samo ti sluaj: lepo je to,
Boga mi je lepo. Priau kako sam nagraisao.
Ja uvek sa zadovoljstvom sluam vae istorije kad su takve vrste, progovorm Obnoskin, zevajui.
Nemamo kud, moramo da sluamo, odlui Foma.
Ama, Boga mi, Foma, bie lepo. Hou da ispriam kako sam jednom nagraisao, Anfisa Petrovna.
Sluaj i ti, Serjoa: to je ak i pouno. Zadravali smo se u Krasnogorsku (poe ujak, sijajui od
zadovoljstva, brzo i uurbano, s bezbrojnim uvodnim reenicama, kao i uvek kad poinje da pria togod
da zabavi drutvo). Jo iste veeri kad smo doli, krenuo ja u pozorite. Vanredna je glumica bila
Kuropatkina; posle nekad pobegla je sa konjikim kapetanom Zvjerkovim i nije komad doigrala: morali su
da spuste zavesu... Ono, ivotinja je bio taj Zvjerkov, i pio je, i kartao se, ali ne zato to bi pijanac bio, nego
tako, voleo je da posedi s drutvom... No kad se propisno napije, onda sve zaboravi: gde ivi, u kojoj
zemlji, kako se zove; reju, apsolutno sve; ali je u sutini bio divan deko... Elem, sedim ja u pozoritu.
Izmeu dva ina ustanem i sudarim se s bivim drugom, Kornouhovim... Verujte mi, sjajan deko. est
godina se, istina, ve nismo viali. E, bio je u ratu, sav prekriven odlikovanjima; sad je, uo sam nedavno,
ve pravi dravni savetnik; preao je u civilnu slubu, doao je do visokog ina... E, dabome,
obradovali smo se. Ovo, pa ono. A do nas u loi sede tri dame; ona s leve strane, nakaza kakvu svet nije
video... Posle sam doznao da je divna ena, mati porodice, usreila mua... Elem, ja vam, kao budala, tap!
pa Kornouhovu: Reci mi, brate, zna li ti ko je ono strailo? Koja to? Pa ona. Pa to je moja
sestriina. Ih, do avola! Zamislite moj poloaj! Ja onda, da se popravim: Ama ne, velim, ta. Ima li
oiju! Ona, more, to odonud sedi: ko je to? To je moja sestra. Ih, Bog me ubio! A sestra njegova,
kao uprkos, pupolji od pupoljia, da je nema milije; odevena divno: broii, rukavice, narukviice,
reju, sedi kao heruvimi; kasnije se udala za vanrednog oveka, za nekog Pihtina; pobegla je s njime,
venali su se bez proevine; e, sad je sve kao to treba, i bogato ive; ocevi ne mogu da se naraduju!...
Elem, ukratko: ma ne! viem, a ne znam kud bih, nije ta! Misli ona u sredini? Jest, u sredini.
Pa to je, brate, moja ena... Meu nama budi reeno: poslastica, a ne enica! To jest, pojeo bih je, tako

je slatka...
E, velim, jesi li kad video budalu? Na, evo ga, pred tobom, a i glava mu je tu: seci, ne ali! Smeje se.
Posle pretstave me je upoznao i valjda im ispriao, obeenjak. Neto su se mnogo smejali! I priznajem,
nikad jo nisam tako veselo provodio vreme. Eto kako se neki put, brate Foma, moe nagraisati! Ha-haha-ha!
No uzalud se smejao jadni ujak, badava je vodio uokolo svojim veselim i dobrim pogledom: grobno
utanje je bilo odgovor njegovoj veseloj istoriji. Foma Fomi je mrko sedeo ni rei ne govorei, a za njime
i svi drugi; samo se Obnoskin lako osmehivao, predviajui bukvicu koja e ujaku biti oitana. Ujak se
zbunio i pocrveneo. Fomi je to i trebalo.
Jeste li svrili? upita on naposletku, vano se obraajui zbunjenom pripovedau.
Jesam, Foma.
I milo vam je?
To jest, kako milo, Foma?
Je li vam sad odlaknulo? Jeste li zadovoljni to ste pokvarili prijatan knjievni razgovor prijateljima,
koje ste prekinuli i time zadovoljili sitno svoje samoljublje?
Ma ostavi se, Foma! Ja hteo da vas sve razveselim, a ti...
Da razveselite? viknu Foma i odjednom se neobino raspali: ta vi ste kadri da raalostite, a ne
da razveselite. Da razveselite! Pa znate li vi da je vaa istorija skoro nemoralna? Ja i ne kaem:
nepristojna, to se po sebi razume... Vi ste maloas izjavili, sa retkom grubou oseanja, da ste se
smejali nevinosti, blagorodnoj plemkinji, samo zato to ona nije imala ast da vam se dopadne. Pa ste i
nas, nas, hteli naterati da se smejemo, to jest da vam povlaujemo, da povlaujemo vaem grubom i
nepristojnom postupku, i sve to samo stoga to ste vi domain u ovoj kui! Od volje vam, pukovnie, vi
moete nai sebi ulizica, ankoliza, partnera, moete ih ak i naruivati iz dalekih strana i tako poveavati
svoju svitu, na utrb iskrenosti i otvorenog blagorodstva due; ali nikad Foma Opiskin nee biti ni
laskavac, ni ankoliz, ni ulizica va! Ako ni za ta drugo, no za to vam jamim!
Eh, Foma! Nisi me razumeo, Foma!
Ne, pukovnie, davno sam ja vas prozreo, poznajem ja vas skroz! Vas izjeda najbezgraninije
samoljublje; vi imate pretenzcje na nedostinu otrinu uma, i zaboravljate da se otrina tupi o pretenziju.
Vi...
Ta dosta, Foma, tako ti Boga! Postidi se bar ovih ljudi!...
Ama alosno je sve to gledati, pukovnie, a kad ovek gleda, ne moe da uti. Ja sam siromah, ja
ivim kod vae roditeljice. Boga mi, jo mogu pomisliti da vam svojim utanjem laskam; a ja neu da me
neki utokljunac dri za vaeg ulizicu! Moda sam ja, ulazei maloas ovamo, i namerno pojaao svoju
istinsku otvorenost, namerno bio prinuen da postanem skoro grub, ba zbog toga to me vi sami
stavljate u takav poloaj. Vi ste odvie nadmeni prema meni, pukovnie. Mene jo mogu smatrati kao
vaeg roba, muktaa. Vi uivate da me poniavate pred nepoznatima, a ja sam vamaravan, ujete li? Ravan
u svakom pogledu. Moda ak ja vama inim ast to ivim kod vas, a ne vi meni. Mene poniavaju;
sledstveno, ja vam moram sam sebe da hvalim, to je prirodno! Ne mogu ja ne govoriti, ja moram
govoriti, moram odmah protestovati, i zato vam otvoreno i jasno kaem da ste vi fenomenalno zavidljivi!
Vi vidite, naprimer, da je ovek u prostom, prijateljskom razgovoru sluajno iskazao svoja znanja,
naitanost. De, da i ja svoja znanja i ukus pokaem! A kakav je u vas ukus, dozvoljavate li da kaem? Vi
se u lepom razumete isto toliko, izvinite me, pukovnie, koliko se razume, naprimer, magarac u
kantaru! To je otro, grubo priznajem: ali je bar iskreno i istinito reeno. To neete uti od vaih
laskavaca, pukovnie.
Eh, Foma!...
Dabome, eh, Foma! Naravno, istina nije perina. De, dobro; jo emo mi posle govoriti o tome, a
sad dozvolite da i ja malo razveselim drutvo. Ne moete se samo vi isticati. Pavle Semjonoviu! Vidite li

vi ono udo morsko u ljudskom obliku? Ja ga odavno ve promatram. Zagledajte se u nj: ama taj hoe da
me proguta, iva ivcata, sveg!
Re je bila o Gavrili. Stari sluga je stajao kod vrata i zaista tuno gledao kako mu grde gospodara.
Hou i ja da vas zabavim pretstavom, Pavle Semjonoviu. Ej ti, tico, odi ovamo! Ama udostojte nas
da se primaknete blie, Gavrila Ignatiu!
To je eto, vidite li, Pavle Semjoniu, Gavrila; zbog grubosti i za kaznu ui francuski jezik. Ja, kao
Orfej, u mekavam ovdanje naravi, samo ne pesmama, nego francuskim jezikom. No, Francuzu, msje
ematon, ne moe da podnese da mu se kae: msje ematon, zna li lekciju?
Nabubao sam, odgovori, oboriv glavu, Gavrila.
A parle-vu-franse?
Vuj, msje, e-la-parl-en-pe...
Ne znam, tuna figura Gavrilina, pri izgovoru francuske reenice, bee li uzrokom, ili svi unapred
pogodie Fominu elju da se smeju, samo se svi zacenie od smeha im Gavrila maknu jezikom. ak se i
generalica izvolela zasmejati. Anfisa Petrovna, padnuvi na naslon od divana, cikala je, pokrivajui se
lepezom. Najsmenije je bilo to Gavrila, videi u ta se ispit prometnuo, nije izdrao, nego pljunuo i s
prekorom izustio: Eto kakvu sramotu sam doiveo pod stare dane!
Foma Fomi se trgao.
ta? ta si kazao? Hoe da se bezobrazi?
Neu, Foma Fomiu, s dostojanstvom odgovori Gavrila: nisu bezobrazluk moje rei, i ne
pristoji meni, sluzi, pred tobom, roenim gospodinom, da budem bezobrazan. No svaki ovek obraz Boji
na sebi nosi, obraz Njegov i podobije. Meni je ve ezdeset tri godine. Otac moj pamti odmetnika
Pugaeva, a deda moga, zajedno s gospodarom Matvjejem Nikitiem dao im Bog carstvo nebesko
Puga je na jednoj jasici obesio, za ta je kod pokojnog gospodara, Afanasija Matvjejia, moj roditelj
potovan bio vie nego svi drugi: sluio je kao kamardin, a umro je kao glavni sluga. A ja, gospodaru,
Foma Fomiu, ako i jesam gospodski sluga, ovakve sramote kao sada nisam doiveo otkad sam se rodio!
I s poslednjim reima Gavrila rairi ruke i obori glavu. Ujak ga posmatrae s nespokojstvom.
De, dosta, dosta, Gavrila! uzviknu on: ta si toliko razvezao! Dosta!
Nita, nita, ree Foma, lako pobledevi i osmehujui se sa nategom. Neka pria; ta sve su to
vai plodovi...
Sve u rei, produi Gavrila s neobinim zanosom: nita neu zatajiti! I kad ruke sveu, jezik
ne zaveu! Ma kako ja, Foma Fomiu, bio pred tobom gnusan ovek, jednom reju: rob, ipak to i mene
vrea! Ja sam duan da ti doveka sluim i budem pokoran, zato to sam u ropstvu roen i to svaku
dunost moram da vrim sa strahom i trepetom. Kad ti sedne da pie knjigu, ja ne smem nikog pustiti k
tebi da ti smeta, a to i jeste moja dunost. Ako te treba posluiti, uiniu to s najveim zadovoljstvom. Ali
da ja pod stare dane lajem kao prekomorci i pred svetom se sramotim! Ta ja u sluinsku sobu ve ne
smem da siem: gle, Francuza, vele, gle, Francuza! Ne, gospodaru Foma Fomiu, ne jedino ja, budala,
nego su ve i dobri ljudi poeli u glas govoriti da ste vi postali ba pakostan ovek, a na gospodar da je
pred vama to i malo dete; da ste vi, dodue, jenaralski sin po rodu, a i sami da ste moda doterali blizu do
jenarala, ali da ste takav pakosnik kakva mora, to jest, da je prava furija.
Gavrila zavri. Bio sam van sebe od ushienja. Foma je sedeo bled od jarosti, usred sveopte zabune, i
kao da jo nije mogao da doe sebi od neoekivanog Gavrilinog napada; kao da je u tome asu jo
razmiljao: do koga stepena treba da se rasrdi? Naposletku jeknu prasak.
ta! On se usudio da nagrdi mene, mene! Pa to je buna! ciknu Foma i skoi sa stolice.
Za njim skoi generalica i pljesnu rukama. Nastade mete. Ujak polete da izgura prestupnika Gavrilu.
U okove ga, u okove! vikae generalica. Odmah s njim u grad pa u vojnike, Jegoruka! Ako
tako ne uradi, nema tebi mog blagoslova. Odmah mu udri lisice i podaj ga u vojnike!

 ta! vikae Foma: rob jedan! Haldejac! Hamlet! Usudio se da mene nagrdi! On, on, otira moje
izme! On se usudio da nazove mene furijom!
Ja istupih napred, s neobinom odlunou.
Priznajem da se u ovom sluaju potpuno slaem sa miljenjem Gavrilinim,rekoh, gledajui Fomi
Fomiu pravo u oi i drui od uzbuenja. On bee tako zaprepaten tim ispadom da u prvi mah, ini se,
nije verovao uima svojim.
ta je sad ovo? uzviknu najzad, jurnuvi na me besomuno, i upi se u mene svojim sitnim,
zakrvavljenim oima. Pa ko si ti?
Foma Fomiu... izusti sasvim zbunjeni ujak: to je Serjoa, moj neak...
Uenjak! zavapi Foma: on je taj vajni uenjak? Liberte egalite fraternite! urnal-de-deba! Ne,
brate, lae! U Saksoniji nije bila! Nije ovo Petrograd, nee nas nasamariti! Pljujem ja na tvoj de-deba!
Kod tebe je de-deba, a po naem izlazi: ne, brate, slaba! Uenjak! Ta ja sam deset puta toliko zaboravio
koliko ti zna! Eto, kakav si ti uenjak!
Da ga nisu zadrali, ini mi se da bi nasrnuo na me pesnicama.
Ta on je pijan, rekoh, obzirui se u nedoumici.
Ko? Ja? izdera se Foma kao tuim glasom.
Jeste, vi!
Pijan?
Pijan.
Foma ne mogae to podneti. Ciknu kao da ga stadoe klati, i polete iz sobe. Generalica kao da htede
pasti u nesvest, ali rasudi da je bolje potrati za Fomom Fomiem. Za njom potrae i svi drugi, a za svima
njima ujak. Kad dooh k sebi i osvrtoh se, ugledah u sobi samo Jeevikina. On se osmehivao i trljao ruke.
Maloas ste obeali da ete priati o jezuitiu, izusti umiljatim glasom.
ta? upitah, ne razumevajui o emu se radi.
O jezuitiu maloas ste obeali da ete ispriati... anegdoticu...
Ja istrah na terasu, a odande u batu. Glava mi se vrtela...

VIII
IZJAVA LJUBAVI
Oko etvrt asa sam lutao po bati, razdraen i krajnje nezadovoljan samim sobom, premiljajui: ta
sad da radim? Sunce je zalazilo. Odjednom, na zaokretu u jednu mranu aleju, sretoh se licem u lice s
Nastjenkom. U oima joj behu suze, u rukama rubac kojim ih utirae.
Ja sam vas traila, ree ona.
A ja vas, odgovorih joj. Recite: jesam li ja u ludnici?
Nimalo niste u ludnici, izusti ona uvreeno, paljivo me gledajui.
No ako je tako, ta se onda to dogaa? Tako vam Hrista, dajte mi neki savet! Kud je sad ujak otiao?
Mogu li ja tamo ii? Vrlo mi je milo to sam vas sreo: moda ete me vi neemu pouiti.
Ne, bolje ne idite. I ja sam ih ostavila.
Pa gde su oni?
A ko to zna. Moda su opet otrali u gradinu, izusti ona razdraeno.
U kakvu gradinu?
Ma Foma Fomi prole nedelje zavikao da nee da ostane u kui i odjednom potrao u gradinu,
uzeo iz kolibe motiku i poeo leje okopavati. Mi se svi zadivili: da nije s uma siao? Evo, veli, da mi ne bi
posle prebacili kako sam badava hleb jeo, kopau zemlju i zaraditi hleb koji sam jeo ovde, a onda u otii.
Eto do ega su me doveli! A oko njega svi plau, i samo to ne klee pred njim, otimaju mu motiku; a on
kopa pa kopa; svu repu je prekopao. Jedanput su mu popustili, pa eto, moda i sad to ponavlja. Ne bi bilo
udo od njega.
I vi... i vi to priate tako hladnokrvno! viknuh s najveim negodovanjem.
Ona me pogleda, a oi joj zasvetlee.
Oprostite mi; ja ve ne znam ta govorim! Sluajte, je li vama poznato zato sam ja ovamo doao?
N ... nije, odvrati ona, pocrvenev, i neki tegoban oseaj odrazi se na njenom milom licu.
Vi mene izvinite, produih; ja sam sada rastrojen, ja oseam da ne bi trebalo da tako poinjem
o tome da govorim... osobito sa vama... Ali, svejedno! Po mome miljenju, najbolje je biti otvoren u
takvim stvarima. Priznajem... to jest, htedoh rei... vi znate nameru ujakovu? On mi je naredio da vas
zaprosim...
O, budalatine! Ne govorite to, molim vas! ree ona, brzo me prekidajui, i sva se zaari.
Ja se zapanjih.
Kako: budalatina? Pa on mi je pisao.
Ipak vam je, dakle, pisao? upita ona ivo. Ah, kakav je! A kako je obeao da nee pisati! Ba je
to budalatina! Gospode, ba je budalatina!
Oprostite mi, promrmljah, ne znajui ta da kaem: moda sam postupio neoprezno, grubo...

no takav je trenutak! Pomislite: Bog zna ta je sve tu oko nas.

Oh, tako vam Boga, ne izvinjavajte se! Verujte da je meni i bez toga teko sve to sluati, a meutim
prosudite: ja sam i sama htela povesti s vama razgovor, da doznam togod... Ah, kako je to neprijatno!
Ipak vam je, dakle, pisao? Pa toga sam se najvie bojala! Boe moj, kakav je to ovek. A vi i poverovali i
dotrali ovamo na vrat na nos? Taman je jo to trebalo!
Nije krila da joj je sve to neprijatno. Moj poloaj nije bio zavidan.
Priznajem, ja nisam oekivao, progovorih potpuno zbunjen, takav obrt... naprotiv, ja sam i
mislio...
A, tako, vi ste mislili? izusti ona malo ironino, i lako se ugrize za usnu. Je li, vi ete mi
pokazati pismo koje vam je pisao?
Dobro.
Ta ne srdite se, molim vas, na me, nemojte se nai uvreeni; i bez toga je dosta nevolje! ree ona
moleivim glasom, a u tome joj podrugljiv osmeh lako zaigra na lepim usnama.
Oh! Molim vas, ne uzimajte me za budalu! uzviknuh ja vatreno. Nego, moda vi imate
predubeenja prema meni? Moda me je neko pred vama ocrnio? Moda vi to govorite zato to sam se ja
maloas onde obrukao? No nije to nita, uveravam vas. I sam razumem kakva budala ja ispadam sad pred
vama. Nemojte mi se smejati, molim vas! Ja ne znam ta govorim... A sve to dolazi otuda to imam te
proklete dvadeset dve godine!
O, Boe moj! Pa ta!
Kako, pa ta? Ta onome ko ima dvadeset dve godine, tome je to i na elu napisano, kao meni na
primer, kad sam, malopre, nasred sobe iskoio, ili kao sada pred vama...
Oh, ne, ne! odgovori Nastjenka, jedva se uzdravajui od smeha. Ja sam uverena da ste vi i
dobri, i mili, i pametni, i ja to, zbilja, iskreno govorim! Nego... vi ste samo vrlo samoljubivi. Od toga se jo
moe izleiti.
Meni se ini da sam ja samoljubiv koliko je potrebno.
Eh, ne. A ono malopre, kada ste se zbunili, i to jo zato? Zato to ste se spotaknuli kada ste
uli!... Kakvo pravo ste vi imali da izvrgavate smehu vaeg dobrog, vaeg velikodunog ujaka, koji vam je
uinio toliko dobra? Zato ste vi hteli da nainite smenim njega, kada ste vi sami bili
smeni? To je bilo runo, sramotno! To vam ne ini ast i, priznajem vam, bili ste vrlo nesimpatini u
onom trenutku, da znate!
To je istina! Bio sam magarac! Jo gore: podlo sam postupio! Vi ste to primetili, i ja sam ve
kanjen! Grdite me, smejte mi se, ali me sasluajte; moda ete naposletku promeniti vae miljenje,
dodadoh, zanesen nekim neobinim oseanjem: vi mene znate jo tako malo da ete posle, kad me
bolje upoznate, tada ete... moe biti...
Tako vam Boga, ostavimo taj razgovor! uzviknu Nastjenka, s primetnim nestrpljenjem.
Dobro, dobro, ostavimo! Nego... gde bih vas mogao videti?
Kako, gde biste me mogli videti?
Pa ne moe valjda ovo biti na poslednji razgovor, Nastasja Jevgrafovna! Tako vam Boga zakaite mi
sastanak, pa ma jo danas. Uostalom, sad se ve smrkava. Nego, znate, samo ako moete, sutra izjutra,
poranije; ja u naroito narediti da me probude poranije. Znate, onde, kod pruda, ima hladnjak. Ja se
seam; ja znam put. Ta ja sam ovde iveo kad sam bio mali.
Sastanak! A ta e nam? Pa mi sad i bez njega govorimo.
Ali ja sad jo nita ne znam, Nastasja Jevgrafovna. Ja treba prvo sve da doznam od ujke. Pa mora
on, naposletku, da mi sve ispria, i ja u vam onda, moe biti, rei neto vrlo vano...
Ne, ne! Nije potrebno, nije potrebno! uzviknu Nastjenka: svrimo sve sada odjedanput, tako

da ne bi posle ni pomena bilo. A u onaj hladnjak i ne idite zabadava: uveravam vas da neu doi, i
izbacite, molim vas, iz glave svu tu budalatinu ja vas ozbiljno molim...
Dakle, ujak je sa mnom postupio kao luda! povikah, u nastupu neizdrljive srdbe. Pa zato
me je onda zvao?... Nego, ujete, kakva je to buka?
Mi smo bili blizu kue. Kroz otvorene prozore razlegali su se cika i neki neobini krici.
Boe moj! ree ona, pobledevi: opet! Ja sam to i slutila!
Slutili ste? Nastasja Jevgrafovna, jo jedno pitanje. Ja, naravno, nemam ni najmanje prava, ali se
reavam da vam postavim to poslednje pitanje radi optega dobra. Recite a ja vas nikom neu odati
recite mi otvoreno: da li je ujak zaljubljen u vas?
Ah! Izbacite, molim vas, tu budalatinu iz glave jednom za svagda! viknu ona, planuvi od gneva.
I vi to! Da je zaljubljen, ne bi me hteo dati za vas, dodade s gorkim osmehom. I otkud, otkud ste
to uobrazili? Pa zar vi ne razumete o emu se radi? ujete li one krike?
Eh... to Foma Fomi...
Pa naravno Foma Fomi; ali sad se radi o meni, jer i oni govore to to vi, tu istu budalatinu; i oni
podozrevaju da je on zaljubljen u mene. A kako sam ja siromana, nitavna, a kako mene nije nimalo
teko ocrniti, a oni hoe da ga oene drugom, to onda i zahtevaju da me otera kui, ocu, da budem
bezopasna. A kad njemu to pomenu, on je odmah van sebe; gotov je da rastrgne i Fomu Fomia. Eno, sad
njih dvojica zbog toga i viu; slutim ja ve da je zbog toga.
To je, dakle, sve istina! Znai, dakle, da e se on sigurno oeniti tom Tatjanom.
Kakvom Tatjanom?
Ta onom glupaom.
Kakvom glupaom! Dobra je ona. Nemate prava da tako govorite! U nje je plemenito srce,
plemenitije nego u mnogih drugih. Nije ona kriva to je nesrena.
Oprostite. Recimo, vi imate u tome potpuno pravo; ali ne varate li se u glavnome? Kako to, recite,
to sam primetio: da oni lepo primaju vaeg oca? Pa kad bi se oni ba toliko srdili na vas, kao to vi
govorite, i kad bi vas terali odavde, onda bi se i na njega srdili i neljubazno ga primali.
A zar vi ne vidite ta radi zbog mene moj otac? On se kao lakrdija pred njima vrti! Njega primaju
ba zbog toga to je uspeo da se ulaska Fomi Fomiu. A kako je Foma Fomi i sam bio lakrdija, to njemu
sad laska to on ima lakrdijaa. ta mislite: zbog koga to otac ini? On to ini zbog mene, samo zbog
mene. Njemu to nije potrebno; nee se on zbog sebe nikome pokloniti. On je, moda, i vrlo smean u
neijim oima, ali je on plemenit, izvanredno plemenit ovek! On misli, Bog zna zato sigurno ne zato
to ja ovde dobivam dobru platu uveravam vas, on misli da je za me bolje da ostanem ovde, u ovoj
kui. No sad sam ga potpuno razuverila. Napisala sam mu odluno pismo. On je zato i doao da me
odvede i, ako stvar doe do krajnosti, ve odmah sutra, jer se ovo ve gotovo ne moe da podnosi: hoe da
me ivu pojedu. Ja znam sigurno da sad tamo viu zbog mene. Oni e njega rastrgati zbog mene, njega e
upropastiti! A on je meni isto to otac, ujete li, i vie nego moj roeni otac! Neu da ekam. Ja znam
vie nego drugi. Ve sutra, ve sutra u otii! Ko zna: moda e oni zbog toga odgoditi, ma na jedno
vreme, i svadbu njegovu sa Tatjanom Ivanovnom... Eto, sve sam vam sad ispriala. Pa ispriajte to i vi
njemu, jer ja sada ni govoriti s njime ne smem: uhode nas, a osobito ona Perepeljicina. Recite mu da se
on ne brine za me, da ja vie volim crni hleb jesti i iveti u oevoj izbi nego biti uzrok njegovih muka
ovde. Ja sam siromana, i treba da ivim siromano. Ali, Boe moj, kako viu! Kako cie! ta tamo sve
nee biti? Ne, kud puklo da puklo, odmah onamo idem! Svima u im rei sve to pravo u oi, pa ta bude
da bude! Ja moram to uiniti. Zbogom!
I ona pobee. Ja ostadoh na istom mestu, potpuno svestan koliko je bila smena uloga koju sam
morao maloas da odigram, i u potpunoj nedoumici kako e se sada sve to svriti. Bilo mi je ao sirote
devojke i bojao sam se za ujaka. Odjedanput, kraj mene se stvori Gavrila. Jo uvek je drao svoju
belenicu u ruci.

 Izvolite ka ujki! ree tunim glasom.

Ja se trgoh.
Ka ujaku? A gde je on? ta je sad sa njim?
U ajnoj sobi. Tamo gde ste izvoleli maloas piti aj.
Ko je s njime?
Sami su. ekaju.
Koga? Mene?
Poslali su po Fomu Fomia. Proli su nai zlatni danci! dodade, duboko uzdiui.
Po Fomu Fomia? Hm! A gde su drugi? Gde je gospoa?
U svom odelenju. Obeznanili se, a sad lee u nesvesti i plau.
Tako razgovarajui, doosmo do terase. Napolju je bilo ve skoro sasvim mrano. Ujak je, zbilja, bio
sam, u istoj onoj sobi gde se desio moj okraj s Fomom Fomiem, i hodao po njoj krupnim koracima. Na
stolovima su gorele svee. Kad me ugleda, on mi polete i snano mi stegnu ruke. Bio je bled i teko disao;
ruke su mu se tresle, a ivana drhtavica mu je prolazila, s vremena na vreme, po svem telu.

IX
VAE PREVASHODSTVO
Prijatelju moj! Sve je svreno, sve je reeno! progovori on, nekim traginim poluapatom.
Ujka, rekoh; ja sam uo neke krike.
Krici, bratac, krici; svakojakih je krikova bilo! Mamica je onesveena, i sve sad stoji naglavce. Ali ja
sam se odluio i ostau pri svome. Nikoga se ve sada ne bojim, Serjoa. Hou da im pokaem da i ja
imam karaktera, i pokazau. I evo sam naroito poslao po tebe, da mi pomogne da im pokaem... Srce
mi je rastrgano, Serjoa... ali sam duan, ali moram postupiti sa svom strogou. Pravednost je
neumoljiva.
Ta ta se dogodilo, ujka? Rastajem se sa Fomom, izusti ujka odluno. Ujka! povikah ja u
ushienju: nita bolje mogli smisliti! I, ako ja ikoliko mogu po vaoj odluci, onda... raspolaite sa mnom
od sad pa do veka.
Hvala ti, bratac, hvala! No sad je ve sve reeno. ekam Fomu; poslao sam ve po njega. Ili on ili ja!
Moramo se rastati. Ili e sutra Foma izai iz ove kue, ili u ja, kunem ti se, sve ostaviti i opet otii u
konjicu! Primie me; dae mi divizion. Do avola sav ovaj sistem! Odsad e sve ii po novom! ta e ti ta
francuska belenica? povika besno, poletevi ka Gavrili. Baci je! Spali, zgazi, razderi! Ja sam tvoj
gospodar, i ja ti zapovedam da ne ui francuski. Ti ne moe, ti ne sme da me ne slua, jer sam ja tvoj
gospodar, a ne Foma Fomi!
Slava tebi, Gospodi! promrmlja za se Gavrila.
Izgledalo je da sada zaista nije ala.
Prijatelju moj! produi ujak s dubokim oseanjem: oni trae od mene nemogue! Sudie mi;
ti e sad biti izmeu njih i mene, kao nepristrasan sudija. Ti ne zna, ti ne zna ta su oni od mene traili
i, naposletku, formalno zatraili, sve iskazali! Ali to je protivno ovekoljublju, blagorodstvu, asti... Sve u
ti ispriati, ali najpre...
Ja ve sve znam, ujka! viknuh, prekidajui ga, ja pogaam... Maloas sam razgovarao s
Nastasjom Jevgrafovnom.
Prijatelju moj, sad ni rei, ni rei o tome! urno me on prekide, kao da se uplaio. - Posle u ti
sve sam ispriati, ali zasad... ta je? zavika Vidopljasovu koji je bio uao: gde je Foma Fomi?
Vidopljasov je doao da javi da Foma Fomi ne ele doi i da zahtev da dou smatraju neverovatno
grubim, tako da su se Foma Fomi izvoleli zbog toga veoma uvrediti.
Dovedi ga! Dovuci ga! Silom ga dovuci! viknu ujak, udarajui o pod nogama.
Vidopljasov, koji nikad nije video svoga gospodara tako gnevnog, povue se sa strahom. Ja se zaudih.
Mora da ima neto vrlo vano, pomislih, kad ovek takve naravi moe da dospe do takvog gneva i
takvih odluka.
Nekoliko minuta je ujak, utei, hodao po sobi, kao da se bori sam sa sobom.
Ti, uostalom, nemoj derati belenicu, ree, najzad, Gavrili. ekaj, i ostani ovde: moda e jo

zatrebati. Prijatelju moj! dodade, obraajui se ka meni: ja sam, kanda, maloas, i suvie vikao. Svaki
posao treba vriti s dostojanstvom, s mukou, ali bez vike, bez u vreda. Ba tako. Zna ta, Serjoa: nee
li biti bolje da ti ode odavde? Tebi je svejedno. Ja u ti posle sve sam ispriati, a? ta misli? Uini to meni
za ljubav, molim te.
Vi se bojite, ujka? Kajete se? rekoh, gledajui ga paljivo.
Ne, ne, prijatelju, ne kajem se! uzviknu on sa udvojenim oduevljenjem. Niega se ja sad ve
vie ne bojim. Preduzeo sam odlune mere, najodlunije! Ti ne zna, ti ne moe zamisliti ta su oni od
mene zatraili! Zar je trebalo da pristanem? Nisam, dokazau! Uzbunio sam se, i dokazau! Morao sam
jedanput dokazati! Nego, zna, moj prijatelju, kajem se to sam te pozvao: Fomi e moda biti vrlo teko
kad i ti ovde bude, da tako kaem, svedok njegova ponienja. Vidi, ja hou da mu otkaem bavljenje u
kui na blagorodan nain, bez svakog unienja. Ali ja to samo tako kaem: bez unienja. Ta stvar ti je,
bratac, takva, da e biti uvredljivo pa ma medene rei govorio. Ja sam grub, bez vaspitanja, pa mogu jo,
kao budala, da izvalim neto to mi ni samom posle nee biti milo. Ipak je on mnogo za mene uinio...
Idi, prijatelju moj... Ah, evo, vode ga ve, vode ga! Serjoa, molim te, izai. Sve u ti ja posle ispriati.
Izai, tako ti Hrista!
I ujak me izvede na terasu, ba u isti trenutak kad je Foma ulazio u sobu. Evo, priznajem svoj greh:
nisam bio otiao; odluio sam da ostanem na terasi gde je bilo sasvim mrano i gde me je, usled toga,
teko bilo opaziti iz sobe. Odluio sam da prislukujem!
Niim ne pravdam svoj postupak, ali smelo tvrdim: smatram da sam izvrio velikomueniki podvig
time to sam prestojao to pola asa na terasi i nisam izgubio strpljenje. Sa moga mesta mogao sam ne
samo dobro uti, nego sam ak mogao i dobro videti: vrata su bila staklena. Sad molim da zamislite Fomu
Fomia kome su zapovedili da doe i zapretili mu silom ako odbije.
Moje li su ui ule takvu pretnju, pukovnie? zavapi Foma, ulazei u sobu. Je li mi tako
porueno?
Tvoje, tvoje, Foma, umiri se, hrabro odgovarae ujak. Sedi; porazgovaraemo ozbiljno,
prijateljski, bratski. Ta sedi, Foma.
Foma Fomi sveano sede u fotelju. Ujak brzim i nejednakim koracima hodae po sobi, oevidno ne
znajui kako da zapodene razgovor.
Upravo bratski, ponovi on. Razumee me, Foma, nisi mali; ni ja nisam mali, reju, obojica
smo u godinama Hm! Vidi, Foma, mi se ne slaemo u nekim stvarima, i zato, Foma, nije li bolje, brate,
da se rastanemo? Ja sam uveren da si ti plemenit ovek, da ti meni eli dobra, i zato... Ali to da dugo
objanjavam! Foma, ja sam ti prijatelj na veki vekova, i kunem ti se za to svima svecima! Evo 15.000
rubalja u srebru; to je, brate, sve to imam, poslednje mrvice sam pokupio, svoje sam oplenio. Slobodno
uzmi! Ja sam duan, ja sam obvezan da tebe obezbedim! To su skoro sve zalonice i vrlo malo u gotovom.
Slobodno uzmi! Ti meni nisi nita duan, jer ja nikad neu moi da ti platim za sve to si mi uinio. Da,
da, tano tako, ja to oseam, ma da se sad, u najvanijoj stvari, razilazimo. Sutra ili prekosutra... ili kad je
tebe volja... razii emo se. Otidi-de u na gradi, Foma, svega je deset vrsta; onde ima kuica iza crkve, u
prvoj uliici, sa zelenim kapcima, osobito mila kuica udovice popadije; kao da su je za tebe sagradili.
Popadija e je prodati. Ja u ti kupiti tu kuicu, uz ovaj novac. Nastani-de se onde, blizu nas... Bavi se
knjievnou, naukama: slavu e stei... inovnici su onde, svi do jednog, blagorodni, ljubazni,
nesebini, prota uenjak. K nama e dolaziti u goste o praznicima, i mi emo iveti kao u raju. Jesi li
sporazuman?
A! pod tim, dakle, uslovima teraju Fomu! pomislih: ujak mi nije nita pominjao novce.
Dugo vreme je vladala mrtva tiina. Foma je sedeo u fotelji kao oamuen i ukoeno gledao u ujaka,
kome je, oevidno, postajalo nezgodno zbog toga utanja i toga pogleda.
Novci! progovori najzad Foma, nekim udeeno slabim glasom: pa gde su oni, gde su ti novci?
Dajte ih, dajte ih bre ovamo!
Evo ih, Foma; poslednje mrvice, ravno petnaest, sve to je bilo. Tu su i banke i zalonice, sam e
videti... evo!

 Gavrila! Uzmi te novce, krotko izusti Foma: oni ti, stare, mogu dobro doi. Ali ne! viknu
odjednom, pa ciknu nekako neobino i skoi s fotelje: ne! Daj ih prvo meni, Gavrila, te novce! Daj ih
meni! Daj ih meni! Daj meni te milione, da ih zgazim nogama, daj da ih razderem, popljujem ih,
razbacam ih, oskrnavim ih, obeastim ih! ... Meni, meni nude novce! Potkupljuju me, da odem iz ove
kue! Ja to da ujem? Ja da doivim toliku sramotu? Na, evo vam ih, vaih miliona! Gledajte: na, na, na i
na! Evo kako postupa Foma Opiskin, ako to dosad niste znali, pukovnie!
I Foma porazbaca sav sveanj novca po sobi. Vredi primetiti da nije razderao ni popljuvao nijednu
banku, kao to se hvalio da e uiniti; samo ih je malo izguvao, pa i to prilino oprezno. Gavrila je
poleteo da skuplja novce sa poda, a kasnije, po odlasku Fominu, paljivo ih je predao svome gospodaru.
Postupak Fomin je uistinu zapanjio ujaka. Sad je on pred Fomom stajao ukoeno, besmisleno,
otvorenih usta. Foma se, meutim, opet smestio u fotelju i dahtao, kao tobo od neiskazanog uzbuenja.
Ti si uzvien ovek, Foma! povika ujak naposletku, doavi sebi: ti si najplemenitiji meu
ljudima!
To ja znam, odvrati Foma slabim glasom, ali s neiskazanim dostojanstvom.
Foma, oprosti mi! Ja sam podlac pred tobom, Foma!
Jest, preda mnom, - potvrdi Foma.
Foma! Ne udim se tvojoj plemenitosti, produi ujak u zanosu: nego tome kako sam ja mogao
biti toliko grub, slep i podao, da ti: ponudim novce uz takve uslove? Ali, Foma, u jednom si se prevario: ja
te ni najmanje nisam potkupljivao, nisam ti plaao da ode iz kue, nego sam prosto samo hteo da i ti
ima novaca, da ne oskudeva kad ode od mene. Kunem ti se! Na kolenima, na kolenima sam gotov da te
molim za oprotenje, Foma, i, ako hoe, odmah u pred tebe kleknuti... samo ako hoe...
Ne treba meni vae kleanje, pukovnie!...
Eh, Boe moj! Foma, razmisli: ta ja sam bio raspaljen, frapiran, ja sam bio van sebe... Pa reci-de,
kai, ime mogu, na koji nain da zagladim tu uvredu? Naui, izreci...
Niim, niim, pukovnie! I budite uvereni da u ve sutra ja otresti prah s mojih cipela na pragu
ove kue.
I Foma poe ustajati sa fotelje. Uasnuti ujak polete da ga opet metne da sedne.
Ne, Foma, ti nee otii, uveravam te! povika ujak. Nema ni pomena od praha i od cipela,
Foma! Ti nee otii, ili ja idem za tobom na kraj sveta, i neprestano u ii za tobom, sve dok mi ne
oprosti... Kunem ti se, Foma, tako u uraditi!
Oprostiti vam? Krivi ste? ree Foma. No da li vi zbilja razumete svoju krivicu prema meni?
Razumete li da ste mi sad krivi i zbog toga to ste mi ovde davali zalogaj hleba? Razumete li da ste sad u
jednom minutu otrovom otrovali sve ranije zalogaje koje sam pojeo u vaoj kui? Vi ste mi maloas
prebacili te zalogaje, prebacili ste mi svaki zalogaj toga hleba koji sam ve pojeo; vi ste mi sad dokazali da
sam ja iveo u vaoj kui kao rob, kao lakej, kao otira vaih lakovanih cipela! A ja sam, meutim, u
istoti moga srca, mislio dosad da prebivam u vaoj kui kao prijatelj i kao brat! Niste li me vi, niste li me
sami vi zmijskim reima hiljadu puta uveravali o tome bratstvu? Zato ste mi tajanstveno pleli te mree u
koje sam pao kao budala? Zato ste mi u mraku kopali tu vuju jamu u koju ste me sada sami gurnuli?
Zato me niste pretukli odjednom, jo pre, jednim udarcem toga koca? Zato mi niste na samom poetku
zakrenuli vrat, kao kakvom petlu, zato... de, naprimer, makar zato to ne nosi jaja? Jest, tano tako! Ja
ostajem pri tome poreenju, i ako je uzeto iz provincijskog ivota i potsea na trivialni ton savremene
knjievnosti; ostajem pri njemu zato to se u njemu vidi sva besmislica vaih optuaba; jer sam ja pred
vama kriv isto toliko koliko i taj pretpostavljeni petao koji svom lakomislenom gospodaru nije ugodio to
nije sneo jaja! Molim vas, pukovnie! Zar se prijatelj ili brat plaa novcima i za to? Glavno je, za to?
Na, biva, ljubljeni brate, obvezao si me: ti si mi ak ivot spasao: na ti nekoliko Judinih srebrnika, samo
mi se gubi ispred oiju! Kako je to naivno! Kako ste vi grubo postupili sa mnom! Vi ste mislili da sam ja
eljan vaeg zlata, a ja sam samo bio ispunjen rajskim oseanjem da vas usreim. O, kako ste mi rastrgli
srce! Najplemenitijim mojim oseanjima vi ste se igrali kao neki deran nekim klikerom! Davnim davno,

pukovnie, ja sam sve to slutio, i eto zato se ja ve davnim davno guim od vaeg hleba, guim se tim
hlebom! Eto zato su me davile vae perine, davile, a ne uljukivale! Eto zato su eer, bonbone vae bile
meni kajenski biber, a ne bonbone! Ne, pukovnie! ivite sami, blagujte sami, i ostavite Fomu da ide
svojim tunim putem, s torbom na leima. Tako e i biti, pukovnie!
Ne, Foma, ne! Tako nee biti, tako ne moe biti! zastenja ujak, potpuno satrven.
Hoe, pukovnie, hoe! Ba tako e biti, jer tako mora da bude. Ve sutra odlazim od vas. Raspite
vae milione, pospite novanicama sav moj put, sav carski drum, odavde pa sve do Moskve, i ja u gordo,
prezrivo proi po vaim novanicama; ova ista noga, pukovnie, zgazie, zablatie, zgnjeie te novanice,
i Foma Opiskin e biti sit od samog blagorodstva svoje due! Ja kazah i dokazah! Zbogom, pukovnie.
Zbogom, pukovnie!...
I Foma uze ponovo da ustaje s fotelje.
Oprosti, oprosti, Foma! Zaboravi!... ponavljae ujak moleivim glasom.
Oprosti! Pa na ta vam moje oprotenje? Pa dobro, recimo da vam i opratam: hrianin sam; ne
mogu da vam ne oprostim; ja sam vam ve i sad gotovo oprostio. Ali sami rasudite: hoe li se ikako slagati
sa zdravim razumom i duevnim blagorodstvom ako ja sad i jedan minut ostanem u vaoj kui? Pa vi ste
me terali!
Slagae se, slagae se, Foma! Uveravam te da e se slagati!
Slagati? No jesmo li mi sada jednaki? Zar vi zbilja ne razumete da sam vas ja, da tako kaem,
utukao svojom plemenitou, a vi da ste sami sebe utukli svojim poniujuim postupkom? Vi ste utueni,
a ja uznesen. Gde je tu jednakost? A zar ljudi mogu biti prijatelji bez takve jednakosti? Govorim to sa
uzdahom iz dna due, a ne likujui, ne uznosei se nad vama, kao to moda mislite.
Pa ja i sam uzdiem iz dna due, Foma, uveravam te...
I to je onaj isti ovek, produavae Foma, menjajui surovi ton u blaeni: onaj isti ovek zbog
koga ja toliko puta nisam spavao po noima! Koliko puta sam, da besanih noi mojih, ustajao s postelje,
palio sveu i govorio sebi: Sad on spava mirno, uzdajui se u tebe. No ne spavaj ti, Foma, bdij nad njim;
moda e jo neto izmisliti za sreu toga oveka. Eto kako je mislio Foma za svojih nesanih noi,
pukovnie! I eto kako mu je platio taj pukovnik! No dosta, dosta!...
No ja u zasluiti, Foma, ja u opet zasluiti tvoje prijateljstvo, kunem ti se!
Zasluiete? A gde je garantija? Kao hrianin, ja u vam oprostiti, pa u vas ak i voleti; no kao
ovek, i kao ovek blagorodan, ja u vas i protiv volje prezirati. Ja to moram, ja sam to duan, u ime
morala, zato to ste, ponavljam to, sebe osramotili, a ja postupio najblagorodnije. De, ko bi od vaih
postupio na slian nain? Ko bi se meu njima odrekao tolike grdne gomile novaca, kojih se meutim
odrekao siromani, od svih prezreni Foma, iz ljubavi prema uzvienome? Ne, pukovnie, da se sa mnom
poredite, vi sad morate izvriti ceo niz podviga. A za kakav podvig ste vi sposobni, kad ne moete ni da mi
kaete vi, kao ravnom sebi, nego mi govorite ti, kao sluzi?...
Foma, pa ja sam iz prijateljstva govorio tebi ti zavapi ujak. Nisam znao da ti je to neprijatno...
Boe moj! Ali da sam samo znao...
Vi, nastavljae Foma, vi koji niste mogli ili, bolje rei, niste hteli da mi ispunite
najbeznaajniju, najnitavniju molbu, kad sam vas molio da mi kaete, kao generalu, vae
prevashodstvo...
Eh, Foma, pa to bi ve bilo, da tako kaem, prisvajanje najvie vlasti.
Prisvajanje najvie vlasti! Utuvili ste neku knjiku frazu, pa je ponavljate kao papagaj! A znate li vi
da ste vi mene posramili, obeastili time to ste odbili da mi kaete vae prevashodstvo, obeastili na
taj nain to ste me, ne razumevi moje razloge, nainili budalom koja je zrela za ludnicu! Pa zar ja ne
znam da bih i sam bio smean kad bih hteo da se zovem prevashodstvom, ja koji prezirem sve te inove i
zemaljske veliine, koje su nitavne same po sebi ako ih ne osvetljava vrlina? Ni za milion ne bih primio
generalski in bez vrline. A meutim, vi ste me smatrali za bezumnika! Ta ja sam za vau korist rtvovao

svoje samoljublje i dopustio da me vi, da me vi moete smatrati za bezumnika, vi i vai ueni! Jedino radi
toga da prosvetim vau pamet, da razvijem va moral i da vas obaspem zracima novih ideja, reio sam se ja
da zatraim od vas generalsku titulu. Ja nisam hteo nita drugo, nego ba to da ne smatrate generale za
najvia svetila na celoj kugli zemaljskoj; hteo sam vam dokazati da je in nita bez velikodunosti i da se
nema ta radovati dolasku vaeg generala kad moda i pored vas stoje ljudi ozareni vrlinom! No vi ste se
postojano tako preda mnom razmetali svojim pukovnkkim inom da vam je ve teko da mi kaete:
vae prevashodstvo. Eto, gde je razlog! Eto gde ga treba traiti, a ne u zadiranju u neka boja odreenja!
Ceo razlog je u tome to ste vi pukovnik, a ja prosto Foma...
Nije, Foma, nije! Uveravam te da nije tako. Ti si uenjak, ti nisi prosto Foma... ja potujem...
Potujete! Dobro! Pa onda mi kaite, ako me potujete, ta mislite: da li sam ja dostojan, ili nisam,
generalske asti? Odgovarajte otvoreno i smesta: dostojan ili ne? Hou da vidim vau pamet, va umni
razvitak.
Po estitosti, po nesebinosti, po umu, po visokom blagorodstvu due, dostojan si! ponosito ree
ujak.
Pa kad sam dostojan, zato mi onda ne kaete vae prevashodstvo?
Foma, pa i kazau...
A ja zahtevam! A ja sad zahtevam, pukovnie, nastojavam i zahtevam! Vidim kako vam to teko
pada, pa zato i zahtevam. Ta rtva s vae strane bie prvi korak vaega podviga, zato to ste ne
zaboravite to vi duni nainiti ceo niz podviga da biste se samnom izjednaili; vi ste duni da savladate
sebe samog, i tek onda u ja poverovati u vau iskrenost...
Ve sutra u ti rei, Foma, vae prevashodstvo!
Ne, ne sutra, pukovnie, sutra se po sebi razume. Ja zahtevam da mi sad odmah kaete vae
prerashodstvo.
Izvoli, Foma, ja sam spreman... Samo kako to tako, odmah, Foma?...
A zato ne odmah? Ili vas je stid? U tome sluaju je to uvreda za me, ako vas je stid.
Pa, ovaj, Foma, ja sam spreman... ak se ponosim... Samo, kako to, Foma, ni pet ni est, pa
zdravstvujte, vae prevashodstvo? Pa ne ide to...
Ne, ne zdravstvujte, vae prevashodstvo, to je ve uvredljiv ton; to lii na alu, na lakrdiju. Ja ne
dozvoljavam da se sa mnom zbivaju takve ale. Osvestite se, odmah se osvestite, pukovnie! Promenite
ton!
A ti se ne ali, Foma?
Prvo i prvo, ja nisam ti, Jegore Iliu, nego vi, ne zaboravljajte to; i nisam Foma, nego Foma Fomi.
Ama Boga mi, Foma Fomiu, hou! Od sveg srca hou... Samo, ta da kaem?
Vama je teko da dodate: vae prevashodstvo to se vidi. Davno ste to trebali da priznate! To se
ak moe i izviniti, osobito kad ovek nije sainitelj, da se izrazim utivije. De, ja u vam pomoi, kad
niste sainitelj. Govorite za mnom: vae prevashodstvo!...
Pa, vae prevashodstvo
Ama ne: pa, vae prevashodstvo, nego prosto: vae prevashodstvo! Ja vam govorim, pukovnie,
promenite ton! Nadam se, takoe, da se neete uvrediti ako vam predloim da se malko poklonite i, u isti
mah, nagnete napred telo, izraavajui na taj nain potovanje i, da tako kaem, gotovost da letite po
njegovoj zapovesti. Bio sam ja u generalskom drutvu i sve to znam... Elem: vae prevashodstvo.
Vae prevashodstvo...
Kako se neiskazano radujem to mi se naposletku daje prilika da vas molim za izvinu to nisam od
prvog asa upoznao duu vaeg prevashodstva. Slobodan sam da vas uverim da u budue neu tedeti
slabih svojih sila za optu korist... E, dostaje od vas!

Jadni ujak! On je morao ponoviti sav taj galimatijas, reenicu po reenicu, re po re. Ja sam stajao i
crveneo kao krivac. Guio sam se od besa.
E, pa ne oseate li sad, progovori muitelj, da vam je odjedanput postalo lake na srcu, kao da
vam je u duu sleteo neki aneo?... Oseate li prisustvo toga anela? Odgovarajte!
Jest, Foma, zbilja: nekako mi je odlaknulo, odvrati ujak.
Kao da je srce vae, posle toga to ste sebe pobedili, tako rei zaronilo u neko sveto ulje?
Jest, Foma, zbilja, polo je kao po maslu.
Kao po maslu? Hm... Ja vam, dodue, nisam o maslu govorio... No, svejedno! Eto ta znai,
pukovnie, ispunjena dunost! Pobeujte, dakle, sebe. Vi ste samoljubivi, neizmerno samoljubivi!
Samoljubiv sam, Foma, vidim, odvrati ujak sa uzdahom.
Vi ste sebinjak i to mrani sebinjak...
Sebinjak sam ja, sebinjak, istina, Foma, i to vidim; otkako sam tebe upoznao, i to sam saznao.
Ja vam sad govorim kao otac, kao nena majka... vi odbijate sav svet od sebe i zaboravljate da
umiljato jagnje dve ovce sisa.
Istina je i to, Foma!
Grubi ste. Tako grubo dirate u oveje srce, tako samoljubivo se naturujete panji, da bi estit ovek
pobegao od vas u devetu carevinu!
Ujak jo jedanput duboko uzdahnu.
Budite, dakle, neniji, paljiviji, ljubazniji prema drugima; zaboravite sebe drugih radi, pa e se i vas
drugi setiti. ivi i podaj drugima da ive to je moje pravilo! Trpi, radi, moli se i nadaj, to su istine koje
bih ja eleo da u mah udahnem itavome oveanstvu! Podraavajte im, i ja u vam tada prvi otvoriti
svoje srce, plakau na vaim grudima... ako zatreba!... A vi: ja pa ja, i milost moja! Pa dosadie naposletku
vaa milost, dopustite da kaem.
Sladak ovek! izusti Gavrila kao blagougaajui.
To je istina, Foma, sve ja to oseam, potvrdi ganuti ujak. Ali nisam ni ja za sve kriv, Foma; pa
tako su me vaspitali; s vojnicima sam iveo. A kunem ti se, Foma, i ja sam umeo oseati. Kada sam se
pratao s pukom, svi husari, cela moja divizija, prosto su plakali, govorili da takvog kao ja nee vie nikad
stei!... Ja sam onda i pomislio da ni ja moda nisam jo sasvim propao ovek.
Opet sebina crta! Opet vas hvatam u samoljublju! Vi se hvalite i usput mene prekorevate suzama
husara. to se ja ne hvalim niijim suzama? A bilo bi im; a moda bi bilo im.
Prosto mi se omaklo s jezika, Foma, nisam mogao odoleti, setio sam se starih dobrih dana.
Dobri dani ne padaju s neba, nego ih mi stvaramo; ono se nalazi u srcu naem, Jegore Iliu. Da
zato sam ja uvek srean i, uprkos patnjama, zadovoljan, spokojan u dui, i nikome ne dosaujem, sem
jedino budalama, kicoima, uenjacima, koje ne tedim i neu da tedim. Ne volim budale! I ta su ti
uenjaci? ovek od nauke! Ta nauka izlazi kod njega naduvana stvar, a ne nauka. De, ta je on maloas
govorio? Dajte ga ovamo! Dajte ovamo sve uenjake! Sve mogu opovrgnuti! Ve da i ne govorim o
blagorodstvu due...
Naravno, Foma, naravno. Ko sumnja u to?
Maloas, naprimer, ja sam pokazao pamet, talent, kolosalnu naitanost, poznavanje srca ovejeg,
poznavanje savremenih knjievnosti; pokazao sam i na sjajan nain razloio kako se iz nekakvog
komarinskog moe odjednom stvoriti uzviena tema za razgovor u rukama talentovanog oveka. Pa ta?
Da li me je neko od njih ocenio kako sam zasluio? Ne, okrenuli su glavu! Ta ja sam uveren da vam je on
ve govorio da ja ne znam nita. A kad tamo, pred njima je moda sedeo sam Maknaveli ili neki
Merkadante, i samo je to skrivio to je siromah i nepoznat... Ne, to im neu zaboraviti!... ujem jo za
Korovkina. Kakva je to mustra?

 To je, Foma, ovek uman, ovek od nauke... Oekujem ga. Taj e ve sigurno biti dobar, Foma!
Hm! Sumnjam. Verovatno neki savremeni magarac, natovaren knjigama. Due oni nemaju,
pukovnie, srca oni nemaju. A ta vredi i uenost bez vrline?
Ne, Foma, ne! Kako je o porodinoj srei govorio! Da ti srce zadrhe, Foma!
Hm! Videemo; uzeemo na ispit i Korovkina. De, dosta! zavri Foma, ustajui s fotelje. Ja jo
ne mogu da vam sasvim oprostim, pukovnie; krvavo ste me uvredili; ali u se pomoliti Bogu i moda e
Bog poslati uvreenom srcu mira. Razgovaraemo jo sutra o tome, a sad mi dozvolite da odem. Umorio
sam se i iznemogao.
Ah, Foma! ueprtlji ujak: ti si se zbilja umorio! Zna ta? Hoe da se potkrepi, da se zaloi?
Odmah u narediti.
Da se zaloim? Ha-ha-ha! Da se zaloim! odvrati Foma i prezrivo se zakikota. Prvo ti dadu
otrova, a potom pitaju da li bi se zaloio! Rane na srcu hoe da zalee nekakvim obarenim peurkama ili
peenim jabukama! Kako ste vi alostan materijalist, pukovnie!
Eh, Foma, pa ja to, Boga mi, od ista srca...
De, dobro. Dosta o tome. Ja odlazim, a vi smesta idite k vaoj roditeljici: padnite na kolena, ridajte,
plaite, ali izmolite od nje oprotaj, to je vaa dunost, vaa obveza.
Ah, Foma, ja sam celo vreme o tome samo i mislio; i sad, kad sam s tobom govorio, o tome sam
mislio. Spreman sam i do zore da pred njom kleim. No pomisli, Foma, ta se sve od mene trai? Pa to je
nepravedno, pa to je svirepo, Foma! Budi do kraja velikoduan, usrei me potpuno razmisli, odlui, i
onda... kunem ti se!...
Ne, Jegore Iliu, ne, to nije moja stvar, odvrati Foma. Vi znate da se ja ni najmanje u sve to ne
meam; to jest, vi ste moda i uvereni da sam ja svemu uzrok, ali sam se ja, uveravam vas, od samog
poetka cele te stvari savreno drao po strani. Tu sve zavisi jedino od dobre volje vae roditeljice, a ona
vam, razume se, eli dobra... Idite, dakle, hitajte, letite i popravite prilike svojom poslunou... Neka ne
zae sunce u gnevu vaem! A ja... a ja u se svu no Bogu moliti za vas. Odavno ve ja ne znam ta je san,
Jegore Iliu. Zbogom! Pratam i tebi, stare, dodade on, obraajui se Gavrili. Znam da ti nisi radio
po svojoj glavi. Pa oprosti i ti meni ako sam te uvredio... Zbogom, zbogom, zbogom svi, i neka vas
blagoslovi Gospod!...
Foma izae. Ja odmah uleteh u sobu.
Ti si prislukivao! viknu ujak.
Jeste, ujka, prislukivao sam! I vi, i vi ste mu mogli rei vae prevashodstvo!...
ta znam, bratac? ak se ponosim... Nije to nita za veliki podvig; no kako je to plemenit, kako je
nesebian, kako je to velik ovek! Serjoa, uo si, uostalom... I kako sam mogao samo da se tu petljam s
tim novcima, to jest, prosto ne razumem! Prijatelju moj! Bio sam se zaneo; bio sam razjaren; sumnjao
sam u njega, okrivljavao ga... ali ne! Nije on mogao biti neprijatelj; ja to sad vidim... A sea li se kako je
imao blagorodan izraz na licu kad se novaca odrekao?
Dobro, ujka, ponosite se vi koliko vas je volja, aja idem: ne mogu da trpim vie! Poslednji put vam
govorim, recite mi: ta hoete vi od mene? Zato ste me zvali i ta oekujete? Pa ako je sve svreno i ako
sam vam nepotreban, onda ja idem. Ja ne mogu da podnosim takve prizore! Jo danas idem.
Prijatelju moj... ueprtlja ujak, po svom obiaju, priekaj samo dva minuta: ja sad, brate, idem
k mamici... tamo treba da svrim... vanu, veliku, ogromnu stvar! A ti zasad idi u svoju sobu. Evo, Gavrila
e te odvesti u letnje krilo. Zna ti letnje krilo? To je u samoj bati. Ja sam ve izdao nareenje, i tvoj
kofer je onamo prenesen. A ja u tamo, izmoliu oprotaj, reiu se na jednu stvar, ja sad ve znam ta
da radim, i onda u zaas k tebi, i onda u ti sve, sve, sve do poslednje ispriati, svu duu u otvoriti
pred tobom. I... i... nastae valjda jedanput i za nas sreni dani! Dve minute, samo dve minute, Serjoa!
On mi stegnu ruku i urno izae. Nisam imao kud, morao sam opet otii sa Gavrilom.

X
MIZINIKOV
Krilo u koje me je doveo Gavrila, samo po starom obiaju se zvalo novim krilom, no podignuto je
bilo davno, jo od preanjih vlastelina. Bila je to lepa, drvena kuica koja je stajala na nekoliko koraka od
stare kue, u samoj bati. S tri strane su je opkoljavale visoke stare lipe koje su joj granama doticale krov.
Sve etiri sobe u toj kuici bile su lepo nametene i odreene za goste. Uavi u sobu koja je bila meni
namenjena i u koju je ve bio prenesen moj kofer, ugledao sam na stoliu pored postelje list hartije,
velikolepno ispisan raznim pismenima, iskien girlandama, parafima i arama. Poetna slova i girlande bili
su nacrtani raznim bojama. Sve zajedno pretstavljalo je osobito lep kaligrafski rad. Od prvih rei koje sam
proitao, razumeo sam da je to molba koja je meni upuena, i u kojoj se ja nazivam prosveenim
dobrotvorom. U natpisu je stajalo: Vapaji Vidopljasovljevi. Koliko god sam naprezao panju, trudei se
da bar neto razumem od napisanog, svi moji napori su ostali uzaludni: bila je to najkitnjastija besmislica
napisana visokoparnim lakejskim stilom. Samo sam nagaao da se Vidopljasov nalazi u nekom jadnom
poloaju, da moli da mu pomognem, da se u neemu vrlo nada u mene, zbog moje prosveenosti, i, na
kraju, moli da poradim u njegovu korist kod ujaka i da utiem na njega mojom mainom, kako je
doslovno bilo reeno na kraju te poslanice. Ja sam je jo itao, kad se vrata otvorie i ue Mizinikov.
Nadam se da ete mi dozvoliti da se s vama upoznam, ree on slobodno, ali izvanredno utivo, i
pruajui mi ruku. Ja malopre nisam mogao da vam kaem ni dve rei, a meutim, od prvog pogleda,
osetio sam elju da vas upoznam poblie.
Ja mu odmah odgovorih da mi je i samom milo, itd, mada sam se nalazio u najgadnijem raspoloenju.
Sedosmo.
ta vam je to? ree on, pogledavi na list hartije koji sam jo drao u ruci. Valjda nisu vapaji
Vidopljasovljevi? Dabome! Znao sam ja da e Vidopljasov i vas napasti. I meni je on davao isti takav list
hartije, sa istim takvim vapajima, a vas on eka ve odavno i, verovatno, unapred se pripremao. Nemojte
se uditi: ovde ima mnogo udnih stvari i, zaista, ima se emu nasmejati.
Samo se nasmejati?
Pa valjda ne plakati? Ako hoete, ispriau vam biografiju Vidopljasovljevu i uveren sam da ete se
nasmejati.
Priznajem da mi sad nije do Vidopljasova,odgovorih ja zlovoljno.
Bilo mi je jasno da je i poznanstvo gospodina Mizinikova i ljubazni njegov razgovor, sve to da je
preduzeto s nekom namerom, i da sam ja gospodinu Mizinikovu prosto neto potreban. Malopre sedeo
namrten i ozbiljan, a sad je veseo, osmehnut i spreman da pria duge pripovetke. Videlo se od prvog
pogleda da taj ovek odlino vlada sobom i, ini se, da poznaje ljude.
Prokleti Foma! rekoh i ljutito udarih akom po stolu. Ja sam uveren da je on izvor svega
ovdanjega zla i da je u sve upleten!
Meni se ini da ste se vi na njega isuvie rasrdili, primeti Mizinikov.
Suvie se rasrdio! uzviknuh, odjednom se raspalivi. Jest, ja sam se malopre suvie zaleteo i
tako dao svakom pravo da me osuuje. Ja vrlo dobro znam da sam se zatrao i da sam nagraisao u svakom

pogledu, i mislim da mi to ne treba dokazivati! Znam ja i to da se tako ne radi u pristojnom drutvu; no

recite i sami da li je bilo ikakve mogunosti da se ovek ne zaleti? Pa ovo je ludnica, ako hoete da znate!
I... i... naposletku... ja u jednostavno odavde da odem, pa kraj!
Vi puite? - spokojno upita Mizinikov.
Da.
Onda ete valjda dopustiti i meni da zapalim. Tamo ne doputaju, pa sam se gotovo rastuio. Ja se
slaem, nastavi on, zapalivi cigaretu, da ovo sve lii na ludnicu, ali budite uvereni da neu sebi
dozvoliti da vas osuujem, ba zato to bih se ja, moda, na vaem mestu, tri put vie raspalio i zaboravio
se nego vi.
A to se niste zaboravili, ako ste se zbilja i sami rasrdili? Ja se seam, naprotiv, da ste bili vrlo
hladnokrvni, i priznajem da mi je bilo ak udnovato to niste ustali u odbranu sirotog ujaka, koji je
spreman da ini dobra svima i svakom.
Istinu kaete: on je mnogima inio dobra; ali ja drim da je savreno nekorisno njega braniti: prvo i
prvo, to njemu ne koristi i ak ga nekako poniava; a drugo, mene bi ve sutra oterali. A ja u vam rei
iskreno, moje prilike su takve da ja moram da uvam ovdanje gostoprimstvo.
Ali ja ni najmanje ne pretendujem na vau iskrenost o prilikama... eleo bih vas zapitati, uostalom,
jer vi ovde ivite ve mesec dana...
Izvolite, pitajte: stojim vam na usluzi, urno odvrati Mizinikov, primiui stolicu.
Pa eto, naprimer, objasnite mi: Foma Fomi se maloas odrekao od 15.000 rubalja srebra, koji su
ve bili u njegovim rukama, ja sam to video svojim oima.
ta kaete? Odista? uzviknu Mizinikov. Priajte, molim vas!
Ja ispriah, preutavi ono o vaem prevashodstvu. Mizinikov je sluao s lakomom radoznalou;
ak se nekako preobrazio u licu kad je dolo do petnaest hiljada.
Majstorski! ree, kad saslua pripovetku. Nisam to od Fome oekivao.
Pa ipak se odrekao od novaca! ime da se to objasni? Zar zaista blagorodstvom due?
Odrekao se od petnaest hiljada da posle uzme trideset. Uostalom, znate ta?dodade, razmislivi:
Ja sumnjam da je to neki Fomin raun. Nepraktian je to ovek; to je takoe neki pesnik svoje vrste.
Petnaest hiljada... hm! Vidite: i uzeo bi on novac, ali nije odoleo sablazni da proglumi, da metne masku.
To vam je, verujte, takva mama, takav cmolja, i sve to uz neizmerno samoljublje!
Mizinikov se ak rasrdi. Videlo se da je vrlo ozlovoljen, pa kao i zavidan. S radoznalou sam ga
posmatrao.
Hm! Velike promene treba oekivati, dodade on, zamisliv se. Sad je Jegor Ili spreman da se
moli Fomi. Jo moe i da se oeni, kako mu je ganuta dua, dodade kroz zube.
Dakle vi mislite da e sigurno doi do toga gnusnog, neprirodnog braka s tom luckastom glupaom?
Mizinikov me pogleda ispitivalaki.
Podlaci! povikah, sav zapaljen.
Uostalom, njihova ideja je dosta osnovana: oni tvrde da je duan da neto uini za porodicu.
Malo je on za njih uinio! viknuh ljutito. I vi, i vi moete da govorite da je to osnovana misao,
oeniti se obinom guskom?
Naravno, i ja se s vama slaem da je ona glupaa... Hm! Lepo je to to vi tako volite ujaka; i ja
saoseam s vama... mada bi se njenim novcem divno moglo zaokrugliti imanje! Uostalom, imaju oni i
drugih razloga: boje se da se Jegor Ili ne oeni tom guvernantom... seate se, onom vanredno
zanimljivom devojkom?
A zar... zar je to verovatno? upitah ja u uzbuenju. Meni se ini da je to kleveta. Recite mi,

tako vam Boga, mene to silno interesuje...

O, zaljubljen je do uiju! Samo, razume se, skriva.
Skriva? Mislite da skriva? Dobro, a ona? Ona ga voli?
Vrlo je verovatno da i ona njega voli. Uostalom, ona ima sve koristi da poe za njega: ona je vrlo
siromana.
Ali kakve dokaze vi imate za vae nagaanje da oni vole jedno drugo?
Pa to ne moe da se ne primeti; uz to oni, izgleda, imaju i tajne sastanke, ak se tvrdilo da je ona s
njim u nedozvoljenim vezama. Samo nemojte, molim vas, pripovedati. Ja vam ovo govorim kao tajnu.
Moe li se tome poverovati? viknuh ja. I vi, i vi priznajete da u to verujete?
Razume se, ne verujem ba sasvim, ja nisam bio prisutan. Uostalom, vrlo lako moe da bude.
Kako, moe da bude! Setite se plemenitosti, estitosti ujakove!
Slaem se; ali ovek moe da se toliko zanese da posle neizostavno zavri zakonitim brakom. esto
se ljudi tako zanose. Uostalom, ponavljam da ja ni ukoliko ne jamim za potpunu verodostojnost tih vesti,
tim vie to su nju ovde ve jako oklevetali; ak su govorili da je ona bila u odnoaju s Vidopljasovim.
Pa eto, vidite! uzviknuh ja: S Vidopljasovim! A je li to moguno? A nije li odvratno i sluati to?
Zar vi, zbilja, i: u to verujete?
Pa ja vam kaem da ne verujem u to sasvim, spokojno odvrati Mizinikov: A moglo se,
uostalom, i dogoditi. Na svetu se sve moe dogoditi. Ja nisam bio prisutan i, uz to, drim da me se to ne
tie, No poto vidim da vi uzimate u svemu tome velikog uea, to smatram svojom dunou da dodam
da zaista ima malo verovatnosti da je ona imala veze s Vidopljasovim. Sve su to konci Ane Nilovne, one
iste Perepeljicine; to je ona pustila ovde te glasove, iz zavisti, jer je sama pre matala da se uda za Jegora
Ilia, Boga mi! Na osnovi toga to je potpukovnika ki. Sad se razoarala, pa uasno besni. Uostalom, ja
sam vam ve sve, ini mi se, ispriao o tim stvarima, i priznajem da strahovito ne volim spletke, tim pre
to samo gubimo dragoceno vreme. Ja sam, vidite, doao do vas s malom molbom.
S molbom? Molim, sve im mogu koristiti...
Razumem,i ak se nadam da u vas donekle zainteresovati, jer vi, vidim, volite svog ujaka i uzimate
velikog uea u njegovoj sudbi to se tie braka. Ali pre te molbe, ja imam jo i jednu drugu molbu,
prethodnu.
Kakvu to?
Pa evo kakvu: vi ete moda pristati da ispunite moju glavnu molbu, a moda i neete, ali u svakom
sluaju, pre no to u je izloiti, ja bih vas najpokornije zamolio da budete tako dobri i date mi asnu i
plemenitu re plemia i estitog oveka da e ostati meu nama kao najvea tajna sve to budete uli od
mene, i da ni u kom sluaju i nikome neete odati tu tajnu, niti iskoristiti za sebe tu ideju za koju drim
da vam je bezuslovno moram da saoptim. Pristajete li?
Predgovor bee torestven. Ja pristadoh, Elem... rekoh.
Stvar je u sutini vrlo jednostavna, poe Mizinikov. Ja, vidite, hou da otmem Tatjanu
Ivanovnu i da se njome oenim; reju, bie neto nalik na Gretna-Grina, razumete?
Ja pogledah gospodinu Mizinikovu pravo u oi i ne mogadoh neko vreme ni rei progovoriti.
Priznajem vam, nita ne razumem, izustah naposletku, a osim toga, nastavih, u nadi da
imam posla sa pametnim ovekom, ja se ni najmanje nisam nadao...
Nadajui se niste se nadali, prekide me Mizinikov: to znai, kad se prevede, da smo glupi i ja i
moja namera, je li istina?
Ni najmanje... nego...
O, molim, ne ustruavajte se u izrazima! Ne brinite se; vi ete mi ak prirediti time veliko

zadovoljstvo, jer sam tako blie cilju. Ja se slaem, uostalom, da sve to moe na prvi pogled izgledati
malko udno. Ali vas mogu uveriti da moja namera ne samo da nije glupa, nego da je u viem stepenu
blagorodna; pa ako ete biti tako dobri, sasluajte o emu se radi...
O, molim! Vrlo rado vas sluam.
Uostalom, nema mnogo da se pria. Vidite: ja sam sad u dugovima i bez kopjejke jedne. Osim toga
imam sestru, devojku, od devetnaest godina, siroticu bez iega, ivi u tuem svetu i, znate, bez ikakvih
sredstava. Donekle sam i ja za to kriv. Mi smo dobili u nasledstvo etrdeset dua. Trebalo je da me ba u to
vreme proizvedu za korneta. E, razume se, u poetku, imanje sam zaloio, a posle sam ga spiskao i na
drugi nain. iveo sam glupo, drao se na velikoj nozi, izigravao bogataa, kartao se pio reju, glupo se
ponaao, stid me je i kad se setim. Sad sam se opametio i hou da sasvim promenim nain ivota. No za
to mi je neophodno potrebno da imam sto hiljada u asignacijama. A kako ja nita ne mogu stei slubom,
a sam nisam ni za ta sposoban i nemam skoro nikakvog obrazovanja, to mi ostaju, razume se, samo dva
sredstva: ili ukrasti ili se bogato oeniti. Ja sam ovamo doao gotovo bez cipela, doao, a ne doputovao.
Sestra mi je dala svoja poslednja tri rublja kad sam se krenuo iz Moskve. Ovde sam ugledao tu Tatjanu
Ivanovnu i odmah mi se misao rodila u glavi. Smesta sam odluio da se rtvujem i oenim. Priznajte da
sve to nije nita drugo do razboritost. Uz to, ja to inim vie radi sestre... a, naravno, i radi sebe.
No, dozvolite, vi mislite da formalno zaprosite Tatjanu Ivanovnu?
Boe me sauvaj! Odmah bi me odavde oterali, a ni ona ne bi pristala; a ako joj ponudim da je
otmem, da pobegnemo, odmah e pristati. U tom i jeste stvar: samo da bude neto romantino i efektno.
Razume se, sve e se to odmah zavriti meu nama zakonitim brakom. Samo da mi ju je odmamiti
odavde!
A na osnovu ega ste vi toliko uvereni da e ona sigurno s vama pobei?
O, ne brinite se! U to sam ja potpuno uveren. U tome se i sastoji osnovna moja misao, da je Tatjana
Ivanovna sposobna da se upusti u ljubav apsolutno sa svakim koga sretne, sa svakim kome samo na
pamet padne da joj odgovori na ljubav. Pa zato sam ja i uzeo od vas unapred asnu re, da se ne bi vi
koristili tom idejom. Vi ete, dabogme, razumeti da bi to ak bio greh od mene kad se ja ne bih koristio
takvim sluajem, osobito u mojim prilikama.
Pa ona je onda sasvim luda... ah! izvinite, dodadoh, trgnuv se. Poto ste vi sad na nju bacili
oko, to...
Molim, ne ustruavajte se, ja sam vas ve zamolio. Pitate da li je sasvim luda? Kako da vam kaem?
Razume se, nije luda, jer jo nije u ludnici; a i ne vidim ja nikakvog osobitog ludila u toj maniji da se
zaljubljuje. Pored svega toga, ona je estita devojka. Vidite: ona je do lanjske godine bila u uasnoj
sirotinji, od roenja je ivela ugnjetena kod dobrotvorki. Njeno srce je neobino osetljivo; niko je nije
prosio, elem, razumete: mate, elje, nade, ar srca koji je vazda trebalo gasiti, veite muke od
dobrotvorki, sve je to moglo, razume se, dovesti do rastrojstva osetljivu narav. I odjednom ona dolazi
do bogatstva: priznajte i sami da bi to svakom zanelo pamet. E, dabogme, sad se vrzu oko nje, tre za
njom, i sve njene nade su vaskrsle. Malopre je priala o kicou u belom iletu: to je fakt koji se zbio
bukvalno onako kako je kazivala. Po tome faktu moete suditi i o drugom. Uzdasima, pisamcima,
stiiima, smesta ete je primamiti; a ako povrh svega toga natuknete o svilenim lestvicama, o panjolskim
serenadama i o slinim budalatinama, onda moete da inite s njom ta hoete. Pravio sam ja ve probu,
i smesta mi je zakazala tajni sastanak. Dodue, sad sam se malo zaustavio, do zgodnijeg vremena. Ali kroz
jedno etiri dana bezuslovno je moram odvesti. Uoi toga u uzeti da joj laskam, da uzdiem; ja prilino
sviram u gitaru i pevam. Nou sastanak u hladnjaku, a pred zoru e kola biti gotova; izmamiu je,
seemo i odvesti se. Vi razumete da tu nema nikakvoga rizika: ona je punoletna i, sem toga, sve je to sa
njenim pristankom. A kad je ona ve jedanput pobegla sa mnom, onda to ve, dabogme, znai da je
stupila prema meni u obvezu... Odveu je u estitu, ali siromanu kuu, blizu odavde, na nekih
etrdeset vrsta, gde e je drati pod prismotrom i nikog k njoj nee putati; a ja dotle neu gubiti
vremena: udesiemo svadbu za tri dana to se moe. Razume se, prvo su nuni novci; ali ja sam
raunao, na ceo intermeco ne treba vie od pet stotina srebra, i u tome se uzdam u Jegora Ilia: on e
dati, dabome, ne znajui o emu se radi. Jeste li sad razumeli?

 Razumem, rekoh, razumevi naposletku sve potpuno. Nego, recite mi u emu vam ja to mogu
biti od koristi?
Ah, molim vas, u mnogo emu! Ne bih vas inae ni molio. Ve sam vam rekao da imam u vidu
jednu potenu, ali siromanu porodicu. Vi mi: moete pomoi i ovde i tamo i, naposletku, kao svedok.
Verujte, bez vae pomoi ja u biti kao bez desne ruke.
Jo jedno pitanje: zato ste vi udostojili izborom za svog poverenika, mene, koga jo i ne znate, jer
sam ja svega pre nekoliko sati doputovao?
Pitanje vae,odvrati Mizinikov, sa najljubaznijim osmehom, pitanje vae, iskreno priznajem,
ini mi veliko zadovoljstvo, jer mi prua priliku da vam iskaem svoje osobito potovanje.
O, kakva ast!
Ne, vidite, ja sam vas malopre donekle prouio. Vi ste, recimo, prgavi i... i... da, i mladi; ali evo u ta
sam ja potpuno uveren: kad ste mi ve dali re da nikom neete priati, onda ete je zacelo i odrati. Niste
vi Obnoskin, to je prvo. A drugo, vi ste astan ovek i neete za sebe iskoristiti moju ideju, sem u sluaju
da ushtednete da stupite sa mnom u prijateljsku pogodbu. U takvom sluaju, ja u moda i pristati da
vam ustupim moju ideju, to jest Tatjanu Ivanovnu, i biu spreman da vam revnosno pomaem u otmici,
ali pod uslovom da mesec dana posle svadbe dobijem od vas pedeset
hiljada u asignacijama, za ta biste mi, razume se, unapred dali osiguranje, u obliku obveznice, bez
interesa.
ta? uzviknuh: pa vi ve i meni nju nudite?
Naturalno, ja vam je mogu ustupiti ako zaelite, ako ushtednete. Ja, naravno, onda gubim, ali...
ideja je moja, a za ideje se, Boga mi, plaa novcima. I tree, najzad, ja sam zato vas pozvao to ba i
nemam koga da biram. A dugo otezati, uzevi u obzir ovdanje prilike, nemoguno je. Uz to je uskoro
uspenski post i nee venavati. Nadam se da me sada potpuno razumete?
Sasvim; i jo jedanput se obvezujem da u sauvati vau tajnu potpuno netaknutu; ali vam ne mogu
biti drug u tome poslu, i smatram za dunost da vam to odmah kaem.
to?
Kako, to? uzviknuh, dajui najzad na volju oseanjima koja su se nakupila u meni. - Pa zar vi
zbilja ne razumete da je takav postupak neblagorodan? Recimo, vi sasvim pravilno raunate, oslanjajui
se na slaboumnost i nesrenu maniju te devojke; ali ba to samo trebalo bi da vas uzdri, kao plemenitog
oveka! Pa i sami govorite da je ona dostojna potovanja, bez obzira na to to je smena. I sad odjednom,
koristite se njenom nesreom, da joj izvuete sto hiljada! Vi joj, dabome, neete biti pravi mu koji
ispunjava svoje dunosti: vi ete je zacelo ostaviti... To je tako neblagorodno da ja, izvinite me, ak i ne
razumem kako ste se reili da me zamolite da budem va saradnik!
Ih, Bogo moj, ala je ovo romantika! uzviknu Mizinikov, gledajui me s neprikrivenim uenjem.
Uostalom, tu i nema romantike, nego vi prosto, ini mi se, ne razumete u emu je stvar. Govorite da je
to neblagorodno, a meutim sve prednosti su na njenoj, a ne na mojoj strani... Razmislite samo!
Naravno, ako se gleda sa vaeg gledita, onda e jo izai da ete vi uiniti najvelikodunije delo
enei se Tatjanom Ivanovnom, odgovorih ja sa sarkastinim osmehom.
Nego ta? Tano tako, tano najvelikodunije delo! uzviknu Mizinikov, raspalivi se sad i sam.
Razmislite samo: prvo i prvo, ja se rtvujem i pristajem da budem njen mu, pa to valjda vredi neto?
Drugo, bez obzira na to to ona ima sigurnih sto hiljada u srebru, bez obzira na to, ja uzimam samo sto
hiljada u asignacijama i ve sam dao sebi re da neu uzeti od nje vie ni kopjejke za celog moga veka, pa
makar i mogao: to opet neto vredi! Naposletku, uite u samu stvar: da, moe li ona proiveti svoj ivot
spokojno? Da bi ga spokojno proivela, njoj treba novce oduzeti, a nju metnuti u ludnicu, jer svakog
trenutka treba oekivati da joj se prikrade neki neradnik, probisvet, pekulant, sa panjolskom bradom i
briima, s gitarom i sa serenadama, kao to je Obnoskin, pa da je opseni, uzme je za enu, opljaka je do
gole koe i onda je ostavi negde na drumu. Eto, naprimer, ovo je ba estita kua, a ipak je ovde dre
samo zato to vrebaju njene parice. Od takvih ansa nju treba izbaviti, spasti. Eh, a razumete, im ona

poe za me, sve te anse iezavaju. Ja i jamim da je se nikakva nesrea nee dotai. Prvo i prvo, odmah
u je smestiti u Moskvi kod jedne plemenite, ali siromane porodice, to nije ona o kojoj sam govorio: to
je druga porodica; uz nju e se stalno nalaziti moja sestra; na nju e paziti sa oba oka. Novaca e joj ostati
oko dvesta pedeset hiljada, a moda i trista u asignacijama: s time se jo kako moe iveti! Pruie joj se
sva zadovoljstva, sve zabave, balovi, maskarade, koncerti. Moe i o ljubakanju ak da mata; samo u se ja,
dabome, osigurati u tome pogledu: mataj koliko ti drago, ali ne radi: nita! Sad, naprimer, nju moe
svako uvrediti, a tada niko: ona je ena moja, ona je Mizinikova, a ja ne dam da se kalja moje ime! To
samo ta vredi? Naturalno, ja neu iveti s njom zajedno. Ona u Moskvi, a ja negde u Petrogradu. To
priznajem, jer s vama izvodim stvar na isto. No ta zato to emo iveti odvojeno? Razmislite, osmotrite
njenu narav: de, je li ona kadra da bude ena i da zajedno ivi s muem? Zar moe da bude u nje
postojanosti? Pa to je najlakomislenije stvorenje na svetu! Njoj je neophodna neprestana promena; ona je
kadra da ve sutradan zaboravi da se jue udala i postala venana ena. Pa ja bih je na koncu konca
unesreio ako bih iveo zajedno s njome i ako bih traio od nje da strogo vri dunost. Naturalno, ja u
dolaziti k njoj jedanput godinje, pa i ee, ali ne po novac verujte! Ja sam kazao da vie od sto hiljada
u asignacijama neu od nje uzeti: i neu! U novanom pogledu ja s njom postupam na vrlo blagorodan
nain. Kad joj budem dolazio na dva, na tri dana, ja u joj priiniti zadovoljstvo, a ne dosadu: ja u se s
njome kikotati, priau joj anegdote, odveu je na bal, koketovau s njome, poklanjau joj spomenie,
pevati romanse, pokloniu joj kuence, rastau se s njome kao u romanu i vodiu s njome posle ljubavnu
prepisku. Ta ona e biti oarana takvim retkim, zaljubljenim i veselim muem! Po mome miljenju, to je
pametno: svi muevi bi trebali da tako rade. Muevi su samo onda i dragoceni enama kad su otsutni, a
drei se svog sistema, ja u osvojiti srce Tatjane Ivanovne na najslai nain za ceo njen vek. ta ona
moe bolje poeleti? Recite. Pa to je raj, a ne ivot!
Sluao sam utei i u udu. Pojmio sam da je nemoguno pobijati gospodina Mizinikova. On je
fanatino bio uveren u valjanost, pa ak i velianstvenost svog projekta, i govorio o njemu sa zanosom
stvaraoca. Ali je preostajala jedna vrlo kakljiva stvar, i bilo je neophodno razjasniti je.
Jeste li se vi setili, rekoh, da je ona bezmalo verenica ujakova? Ako je otmete, silno ete ga
uvrediti; odveete je gotovo uoi svadbe, a sem toga ete jo od njega uzeti zajam da izvrite taj podvig.
Na taj lepak vas ja i ekam! uzviknu Mizinikov sa arom. Ne brinite se; predvideo sam ja va
prigovor. E, prvo, i glavno: ujak je jo nije prosio; prema tome, ja ne moram ni znati da nju spremaju
njemu za nevestu; uz to molim da imate na umu da sam ja jo pre tri nedelje zamislio taj poduhvat, kad
jo niko nije znao ta se ovde namerava; i zato sam ja sasvim ist pred njim u moralnom pogledu i, ako
emo strogo suditi, ne otimam ja njemu, nego on meni otima nevestu s kojom sam ja imajte to na umu
imao tajni noni sastanak u hladnjaku. Najposle, dozvolite: pa niste li ba vi sami maloas bili izvan
sebe to vaeg ujaka teraju da se oeni Tatjanom Ivanovnom, a sad odjedanput branite taj brak, govorite o
nekoj porodinoj uvredi, o asti! Ama, naprotiv, ja inim vaem ujaku najveu uslugu: spasavam ga,
treba to da razumete! On sa odvratnou gleda na tu enidbu i, uz to jo, voli drugu devojku! Ta kakvaje
za njega ena Tatjana Ivanovna? Pa i ona e sa njim biti nesrena, jer ma ta vi mislili, nju e trebati
spreavati da ne baca rue na mladie. A kad ja nju nou odvezem, onda tu ve nikakva generalica,
nikakav Foma Fomi ne moe nita. Vratiti nevestu koja je pobegla ispod venca, to bi ve bilo suvie
zazorno. Zar to nije usluga, nije dobroinstvo Jegoru Iliu?
Priznajem, ovaj poslednji razlog je jako na mene uticao.
A ta ako je on sutra zaprosi? rekoh: bogami e tada biti ve malo dockan: ona e biti njegova
formalna zarunica.
Dockan, naturalno! No zato se ba i mora raditi, da do tog ne doe. Da zata vas ja i molim za
saradnju? Meni jednome je teko, ali u dvoje emo mi ve udesiti stvar i nastojati da Jegor Ili nju ne
zaprosi. To treba spreiti svim silama, a u krajnjem sluaju, ako nema drugog izlaza, izlupati Fomu
Fomia i time odvratiti optu panju, tako da im nee biti do svadbe. Razume se, to samo u krajnjem
sluaju; navodim kao primer. U tome se u vas i uzdam.
Jo jedno, poslednje pitanje: vi niste nikom, osim meni, otkrili ta nameravate?
Mizinikov se poea iza uva i napravi kiselo

 Priznajem vam, odgovori on, to pitanje je za me gore od najgore pilule. U tome i jeste avo, to
sam ja ve odao svoju misao... reju, bio sam velik magarac! I ta mislite, kome? Obnoskinu! Ne mogu
sam sebi da verujem. Ne razumem kako se to dogodilo! On se sve ovud vrteo; nisam ga jo dobro znao, a
kad me je ponelo nadahnue, ja sam, dabogme, bio kao u vruici; pa kako sam ve onda shvatio da mi
treba pomonik, to sam se i obratio Obnoskinu Neoprostivo, neoprostivo!
A ta Obnoskin?
Pristao je sa oduevljenjem i ve sutradan rano jutrom nestao. Kroz neka tri dana evo ga opet, sa
svojom mamicom. Sa mnom ni rei, ak me izbegava, kao da me se boji. Odmah sam razumeo u emu je
stvar. A mamica njegova je ona boja protuva, prola i sito i reeto. Otpre sam je poznavao. Naravno, on
joj je sve ispriao. Ja utim i ekam; oni pijuniu, i stvar se nalazi malo u zategnutom poloaju... Zato se
ja i urim.
ega se upravo vi od njih bojite?
Neto krupno uraditi, dabogme, nee, ali da e mi napraviti pakost, u to sam siguran. Traie
novaca za utanje i za pomo; ja to i oekujem... Samo im ja mnogo ne mogu dati, i ne dam, to sam ve
odluio; vie od tri hiljade u asignacijama nemoguno je. Rasudite sami: tri hiljade njima, pet stotina
srebra svadba, jer ujaku celu svotu treba vratiti; onda, stari dugovi; pa sestri neto, ma najmanje. Mnogo li
e ostati od tih sto hiljada? Ma to je propast!... Obnoskini su, uostalom, otili.
Otili? upitah radoznalo.
Odmah posle aja; da ih avo odnese! No sutra e opet doi, videete. Elem, ta je, pristajete?
Verujte, odgovorih, vrdajui, ne znam ta bih rekao. Stvar je kakljiva... Naravno, ouvau sve
u tajnosti; ja nisam Obnoskin; ali... ini mi se da nemate u mene ta da se nadate.
Ja vidim, ree Mizinikov, ustajui sa stolice, da vama jo nisu dosadili Foma Fomi i babuka, i
da vi, mada volite vaeg dobrog, blagorodnoga ujaka, jo niste dosta pronikli kako ga mue. Novajlija ste
vi... Ali, strpljenja! Biete sutra ovde, posmotriete, i pred vee ete pristati. Jer inae vam je ujak propao,
razumete? Njega e zacelo naterati da se oeni. Ne zaboravite da e je on moda sutra zaprositi. Bie
dockan; treba se danas reiti!
Zbilja, ja vam elim svaki uspeh, ali da vam pomognem... nekako ne znam...
Znamo! Nita, priekaemo do sutra,odlui Mizinikov, osmehujui se podrugljivo. La nuit
porte conseil[10] Do vienja. Ja u vam doi poranije ujutru, a vi razmislite...
I on se okrete i izae, neto zviduui. Ja izaoh gotovo odmah za njim, da se osveim na vazduhu.
Mesec jo nije bio izgrejao; no je bila mrana, vazduh topao i zaguljiv. Lie na drveu se nije micalo. I
ako sam bio uasno umoran, eleo sam da se prohodam, da se rasejem, da priberem misli, ali nisam
proao ni deset koraka kad odjednom zauh glas ujakov. On se s nekim peo u pobonu zgradu i govorio
vanredno oduevljeno. Namah se vratih i zovnuh ga. Ujak je bio s Vidopljasovim.

XI
KRAJNJA NEDOUMICA
Ujka, rekoh ja, doekao sam vas se naposletku.
Prijatelju moj, i ja sam hteo tebe da vidim. Evo, samo da svrim s Vidopljasovim, pa emo se siti
izrazgovarati. Mnogo treba da ti priam.
ta, jo i s Vidopljasovim! Ama, ostavite ga, ujka!
Jo samo jedno pet est minuta, Serjoa, pa sam sasvim tvoj. Vidi: posao.
Ama on, sigurno, pria gluposti, rekoh ja zlovoljno.
ta da ti kaem, prijatelju? Ba si pogodio kad da doe sa tvojim triarijama! Zar ti, brate Grigorije,
zbilja nisi mogao nai drugo vreme da se ali? Pa ta ti ja mogu uiniti? Bar ti me poali, bratac. Ta vi ste
me, da tako kaem, utukli, pojeli me ivog, celog celcatog! Ne mogu vie da izdrim s njima, Serjoa!
I ujak od teke muke mahnu obema rukama.
Pa kakva je to vana stvar da se ne moe odloiti? A meni bi bilo tako potrebno, ujka...
Eh, brate, ve i tako viu da se ne brinem o moralu mojih ljudi! Bogami, jo e se sutra potuiti da
ga nisam sasluao, a onda...
I ujak opet mahnu rukom.
Pa de, onda, svravajte s njim bre! Dajte da i ja pomognem. Hajdemo gore. ta hoe on? rekoh,
kad uosmo u sobu.
Pa eto, vidi, prijatelju, ne svia mu se njegovo roeno prezime, pa moli da promeni. Kako ti to
izgleda?
Prezime! Kako to?... E, ujka, pre nego to budem uo da to on sam veli, dozvolite da vam kaem da
se samo u vaoj kui mogu dogaati takva udesa, rekoh, rairivi ruke od uda.
Eh, brate! Umem i ja tako rairiti ruke, ali je slaba vajda od toga! izusti zlovoljno ujak. De, idi,
de, porazgovaraj s njime ti, pokuaj. Ve dva meseca on ne da meni mira...
Besmisleno prezime! zau se Vidopljasov.
Ama, zato je besmisleno? upitah ga u udu.
Zato, molim. Znai svakojaku gnusobu.
Ama, zato gnusobu? Pa kako da ga i promeni? Ko menja prezime?
Molim vas, ima li u koga takvo prezime?
Priznajem da ti je prezime malko udno, nastavih u krajnjoj nedoumici, ali ta se sad moe?
Pa i u oca ti je bilo isto prezime!
Neosporno je da sam ja preko mog roditelja na taj nain osuen da se vo vjeki patim, jer mi je
sueno da zbog imena budem potsmesima izloen i mnoge jade da upoznam, odgovori Vidopljasov.

 Kladim se, ujka, da je tu umean Foma Fomi! viknuh ljutito.

Ama ne, bratac, ama ne; vara se. Stvarno, Foma njemu dobra ini. Uzeo ga je za svog sekretara; to
mu je sva dunost. I, dabogme, on ga je razvio, ispunio mu duu blagorodstvom, tako da je ak, u
izvesnom smislu, progledao... Evo, sluaj, ja u ti sve ispriati...
To je, molim, istina,prekide ga Vidopljasov,da su Foma moj istinski dobrotvor i, kao istinski moj
dobrotvor, oni su me obavestili o mojoj nitavosti, kakav sam ja crv na zemlji, tako da sam preko njih prvi
put unapred saznao svoju sudbinu.
Evo, gledaj, Serjoa, evo gledaj u emu je cela stvar, nastavi ujak, uurbavi se po svome obiaju.
iveo je on prvo u Moskvi, skoro od detinjstva, u slubi kod jednog uitelja krasnopisa. Trebalo bi da
vidi kako je kod njega nauio pisati: i bojama, i zlatom, a unaokolo, zna, ponameta kupidone, artist,
jednom reju! Iljua ui kod njega; rubalj i po za sat plaam. Sam Foma je odredio rubalj i po. Ka
susednim vlastelinima u tri kue odlazi; i oni ga plaaju. Vidi kako se odeva! Uz to pie stihove.
Stihove! Samo je jo to trebalo!
Stihove, bratac, stihove, nemoj misliti da se alim, prave stihove, da tako kaem, versifikacija, i
onako, zna, skladno, o svim stvarima, odmah ti svaku stvar opie u stihovima. Pravi talent! Mamici je za
imendan takvu oraciju sainio da smo prosto zinuli: ima ti tamo kod njega i iz mitologije, i muze lete,
tako da se ak, zna, vidi ona... kako se kae?... zaokrugljenost forme jednom reju, savreno se slikuje.
Foma je popravljao. Eh, naravno, ja nemam nita protiv toga, ak mi je milo. Neka ga nek sastavlja, samo
da ne otera suvie daleko. Ja, brate Grigorije, tebi, zna, kao otac govorim. Prokljuvio to Foma,
pregledao stihove ohrabrio ga i uzeo za svog itaa i prepisivaa, reju, obrazovao ga. Istinu on govori
kad veli da mu je dobra uinio. Elem, tako, zna, pojavio se njemu u glavi i plemeniti romantizam i
oseanje nezavisnosti, sve mi je to Foma objasnio, ali sam ja, bogami, ve i pozaboravljao; znam samo da
sam ja, veruj, i bez Fome hteo da ga oslobodim. Zna, nekako je sramota!... Ali je Foma protivu toga;
govori da mu je on potreban, da ga je zavoleo; a osim toga kae da je meni, vlastelinu, vea ast to su kod
mene, meu mojim ljudima, stihotvorci; da su tako negde neki baroni iveli i da je to en grand... E, kad je
en grand, nek bude en grand! Ja sam, bratac, ve poeo da ga uvaavam razume?... Ali samo jedan Bog
zna kako se on poneo. Najgore je to je toliko pred dvorskom poslugom posle stihova nos digao, da nee
ve vie s njima ni da govori. Nemoj da se nae uvreen, Grigorije, ja ti kao otac govorim. Obeao je
jo lanjske zime da e se oeniti: ima tu na dvoru devojka jedna, Matrjona, i zna, osobito mila devojka,
estita, radena, vesela. No eto ti, nee sad: neu, pa kraj; odrekao se. Da li je uobraen, ili je naumio da se
prvo proslavi, pa onda na drugom mestu da zaprosi devojku...
Vie po savetu Fome Fomia, molim, primeti Vidopljasov, jer su oni moj istinski dobroelatelj...
Pa kako bi i moglo biti bez Fome Fomia! uzviknuh ja nehotice.
Eh, bratac, ne radi se o tome! hitno me prekide ujak.
Nego vidi, ne dadu sad oveku nikako mira. Ona devojka je iva, estoka, sve ih je protiv njega
uzbunila: diraju ga, drae ga, ak i dvorski deaci ga uzimaju za budalu...
Vie zbog Matrjone, primeti Vidopljasov: jer je Matrjona prava urka, molim lepo, a uz to
enska neobuzdane naravi; zbog nje sam ja na takav nain poeo stradati u mom ivotu.
Eh, brate Grigorije, govorio sam ja tebi, nastavi ujak, prekorno gledajui Vidopljasova. Vidi,
Serjoa, sastavili su neku pakosnu alu u stihovima na raun njegova prezimena. On k meni, tui se, moli
da mu se prezime nekako promeni, jer ve odavno, kae, pati zbog neblagozvunosti...
Neoplemenjeno mi je prezime, molim, odazva se Vidopljasov.
Ama, uti ve jednom, Grigorije! Foma je takoe odobrio... to jest, ne da je odobrio, nego vidi kako
misli: ako doe do toga da se pesme tampaju kao to Foma projektuje, onda takvo prezime moe jo i
nakoditi, zar ne?
Dakle, on pesme hoe da tampa, ujka?
Da tampa, bratac. To je ve odlueno, na moj raun, i na naslovnoj strani e stajati: kreposni seljak

toga i toga, i u predgovoru e biti pieva zahvalnost Fomi Fomiu za obrazovanje. Posveeno Fomi. Sam
Foma pie predgovor. E, pa sad zamisli ako na naslovnoj strani bude pisalo: Delo Vidopljasovljevo.
Jauci Vidopljasovljevi, popravi Vidopljasov.
Eto, eto vidi, jo i jauci! Pa kakvo je to prezime, Vidopljasov? I delikatnost oseanja vrea; tako i
Foma kae. A vele da su svi ti kritiari grdna zadirkivala i podrugljivci; Brambeus, naprimer... Nita ti ne
potuju! Potsmehnue se samo zbog jednog prezimena; tako e ga proeljati, da e se samo ekati, zar
ne? Zato mu ja i kaem: po meni, metni na pesme kakvo hoe prezime, pseudonim, kako li se to zove,
ve se ne seam: nekakvo nim. Ne, ne, kae, nego naredite svoj posluzi da me i ovde uvek zovu novim
imenom, tako da bi mi, prema talentu, i prezime bilo oplemenjeno...
Kladim se da ste pristali, ujka.
Samo zato, brate Serjoa, da se ne sporim s njima vie; neka ih! Zna, onda je bio takav nesporazum
izmeu mene i Fome. Od tada je i poelo, kako koja nedelja, drugo prezime, pa sve neka nena bira:
Oleandrov, Tulipanov... Seti se, Grigorije, spoetka si molio da se zove Verni, Grigorije Verni; posle ti se to
ni samom nije svidelo, jer je neki zvekan dodao na to slik derni. alio si se; zvekan je bio kanjen. Dve
nedelje si izmiljao novo prezime, koliko li ih si probirao, naposletku si smislio, doao da moli da se
zove Ulanov. E, pa reci mi, bratac, de, reci, ta moe biti gluplje od Ulanova? Ja sam i na to pristao: izdao
sam drugi nalog, da ti se promeni prezime u Ulanov. Samo zato, bratac, dodade ujak, obraajui se k
meni, da ga se ve jednom oprostim. Tri dana si iao kao Ulanov. Sve zidove, sve podprozornike u
hladnjaku si iskvario, potpisujui se olovkom: Ulanov, Ta posle su morali hladnjak ponovo okreiti. Ceo
ris holandske hartije si upropastio na potpise: Ulanov, proba pera; Ulanov, proba pera. Naposletku i tu
se desi nesrea: izmisle ti slik: glupanov. Neu glupanova, opet menjaj prezime! Kakvo si ono jo
pronaao, ja sam ve i zaboravio?
Tancev, molim, odgovori Vidopljasov. Kad mi je ve sueno da po prezimenu pretstavljam
plesaa, onda bar nek bude oplemenjeno na inostrani nain: Tancev.
Pa jest, Tancev; pristao sam, brate Serjoa, i na to. Ali su mu tada nali takav slik da se ni rei ne
moe! Danas opet dolazi, opet je izmislio neto novo. Kladim se da je pripremio novo prezime. Jesi li ili
nisi, Grigorije, priznaj!
Zaista, ja sam ve odavno hteo da podastrem pred vae noge novo ime, oplemenjeno, molim.
Kakvo?
Esbuketov.
I nije te stid, nije te stid, Grigorije? Prezime s teglice za pomadu! I jo se naziva pametan ovek!
Koliko li si, sigurno, mislio o njemu! Pa to je na parfemu napisano!
Zaboga, ujka, rekoh poluapatom, ama, to je prosto budala, preispoljna budala!
ta e, bratac, odgovori ujak takoe apatom, svi tvrde da je pametan i da to sve u njemu
pokreu plemenita svojstva...
Ta otresite ga se, tako vam Boga!
Sluaj, Grigorije! Ama ja, bratac, nemam vremena, smiluj se! poe ujak nekim molbenim glasom,
kao da se boji ak i Vidopljasova. De, razmisli, pa gde da se ja bavim tvojim tubama? Kae da su te
opet neim uvredili? Pa dobro; evo ti dajem asnu re da u sutra raspraviti, a sad idi s Bogom... Stani! ta
radi Foma Fomi?
Legli su da se odmore. Rekli su, ako se ko bude raspitivao o njima, da kaem da su namerni da
noas dugo odstoje na molitvi.
Hm! E, pa idi, bratac, idi! Vidi, Serjoa, on ti je uvek uz Fomu, tako da ga se ja ve bojim. Pa i
dvorska posluga ne voli ga zato to sve o njima dostavlja Fomi. Eto, sad je otiao, a sutra e, zasigurno, ve
neto izadvokatisati! A ja sam ti, bratac, tamo sve lepo udesio, ak sam sada miran... K tebi sam hitao.
Naposletku sam opet s tobom! ree on sa oseanjem, steui mi ruku. A ja sam ve mislio, brate, da
si se sasvim razljutio i da e sigurno klisnuti. Slao sam da te uvaju. E, sad hvala Bogu, dobro je. Ali otoi

Gavrila, ta kae? Pa i Falalej, pa i ti, i sve to jedno za drugim! E, hvala Bogu, hvala Bogu! Naposletku u
se s tobom sit izrazgovarati. Duu u pred tobom otvoriti. Ti, Serjoa, ne putuj; ja imam samo tebe, tebe i
Korovkina...
Ama, dozvolite, ta ste vi tamo udesili, ujka, i ta ja ovde imam da ekam posle onog to se
dogodilo? Verujte, meni prosto glava puca!
A misli da je u mene itava? Ona ti, brate, u mene ve pola godine igra vals, ova moja glava! No,
slava Bogu! Sad je sve u redu. Prvo i prvo, oprostili su mi, potpuno mi oprostili, pod raznim uslovima,
naravno; ali se ja sad ve skoro sasvim nieg ne bojim. I Saurki su oprostili. Saa, Saa, maloas...
vanredno srdace! Malko se zanela, ali zlatno je srdace! Ponosim se tom devojicom, Serjoa! Neka bude
nad njom uvek blagoslov Boji! I tebi su oprostili, i zna li ak kako? Moe raditi sve to hoe, hodati po
svim sobama i po bati, ak i kad su gosti ovde, reju, sve togod ti je volja; ali samo pod jednim
uslovom: da nita sutra ne govori pred mamicom i pred Fomom Fomiem, to je neizostavan uslov, to
jest apsolutno ni rei jedne, ja sam ve obeao u tvoje ime, nego samo da slua ta stariji, to jest,
hteo sam rei, ta drugi govore. Rekli su da si mlad. Nemoj se nai uvreen, Serjoa; pa ti si zbilja jo
mlad... I Ana Nilovna to kae...
Naravno, ja sam bio vrlo mlad i odmah sam to dokazao, jer sam planuo od ljutine zbog takvih
uvredljivih uslova.
Sluajte, ujka, poviem ja, a daha mi nestajalo, recite mi samo jedno i umirite me: da li sam ja
tu u pravoj ludnici?
E, eto, bratac, ti opet odmah u kritiku! Ba ne moe da otrpi, odvrati rastueni ujak. Nisi ni
najmanje u ludnici, nego smo se samo tako s obadve strane raestili. Nego de, priznaj i ti, bratac, kako si
se i sam ponaao? Sea li se ta si njemu odrezao, oveku, tono re, u dobu za potovanje?
Takvi ljudi nemaju doba za potovanje, ujka!
E, to ve, brate, preteruje! To je ve slobodoumlje! Ja i sam, brate, nisam daleko od razumnog
slobodoumlja, ali to ve, brate, prevruje meru, to jest iznenauje me, Sergije.
Ne ljutite se, ujka, kriv sam, ali sam vama kriv. to se pak tie vaeg Fome Fomia...
E, sad jo i vaeg! Eh, brate Serjoa, ne sudi o njemu strogo: on je ovek mizantrop, i nita drugo,
boleljiv! Ne treba od njega mnogo traiti. Ali je zato plemenit ovek, to jest prosto najplemenitiji meu
ljudima! Ta i sam si maloas bio svedok, prosto je blistao. A to ponekad pravi te svoje fokuse, na to ne
treba gledati. De, kome se to ne deava?
Molim vas, ujka, naprotiv, kome se to deava?
Eh, okupio jedno te jedno! Dobrodunosti je u tebe malo, Sergije; oprostiti ne ume!...
De, dobro, ujka, dobro! Ostavimo to. Recite, jeste li videli Nastasju Jevgrafovnu?
Eh, brate, oko nje se sve i vrtelo. Evo o emu se radi, Sergije, i, prvo i prvo, ta je najvanije: mi smo
svi reili da mu sutra bezuslovno estitamo roendan; Fomi, mislim, jer mu je sutra zbilja roendan.
Saurka je dobra devojica, no ona se vara; tako emo, dakle, i poi, cela bulumenta, jo pre liturgije,
poranije. Iljua e mu izrecitovati pozdravnu pesmu, pa e biti u devetom nebu, reju, polaskae mu.
Ah, kad bi mu i ti, Serjoa, zajedno s nama estitao! On bi ti, moda, sasvim oprostio! Kako bi dobro bilo
kad biste se vi pomirili! Zaboravi, brate, uvredu; Serjoa, pa i ti si njega uvredio!... Nema oveka koji bi
bio vie dostojan uvaenja.
Ujka! Ujka! poviem ja, gubei poslednje strpljenje. Ja hou s vama o stvarima da govorim, a
vi... Pa znate li vi, ponavljam opet, znate li vi ta se zbiva s Nastasjom Jevgrafovnom?
Kako ne bih, brate, ta govori! Zato vie? Zbog nje se i podigla otoi sva ta huka. Ono, uostalom,
i nije se otoi podigla, odavno se ona podigla. Ja samo nisam hteo da ti govorim o tome zaranije, da te ne
plaim, jer su oni hteli da je prosto isteraju, pa su i od mene traili da je otpravim. Moe zamisliti moj
poloaj! E, hvala Bogu, sad se sve to udesi lo. Oni su, vidi, misli li, ve ti sve priznaj em, da sam ja u
nju zaljubljen i da hou da se enim, reju, da srljam u propast, jer bi to zbilja bilo srljanje u propast:

oni su mi to onde objasnili... I eto, radi toga da me spasu, i odluili su da nju isteraju. Sve to mamica, a
najvie Ana Nilovna. Foma zasad uti. Ali sad sam ih sve razuverio i, priznajem ti, ve objavio da si ti
formalni enik Nastjenjkin, da si zato i doao. Elem to ih je donekle umirilo, i sad ona ostaje, dodue ne
sasvim, nego tako, jo samo na probu, ali ipak ostaje. ak i ti si dobio kod svih u oima kad sam objavio da
se eni. Bar mamica kao da se umirila. Jedino Ana Nilovna jo uvek vri! Ve ne znam ta da izmislim da
joj ugodim. I ta ona upravo hoe, ta Ana Nilovna?
Ujka, u kakvoj ste vi zabludi, ujka! Ta znate li vi da Nastasja Jevgrafovna ve sutra odlazi odavde,
ako ve i dosad nije otila? Znate li da je njen otac ba i doao danas radi toga da je odvede? Da je to ve
sasvim odlueno, da mi je to ona lino danas rekla i, najposle, zamolila me da vas pozdravim, znate li vi
to sve?
Ujak se samo ukipi i zinu. Uini mi se da zadrhta i da mu uzdah poe iz grudi.
Ne gubei ni minuta, ja pourih da mu ispriam sve to sam govorio sa Nastjenjkom, kako sam je
prosio, kako me je odluno odbila, kako se ljutila na ujaka to se usudio da mi pie da doem; objasnih
mu kako se ona nada da e ga, svojim odlaskom, spasti od braka sa Tatjanom Ivanovnom, reju, nita
nisam sakrio; ak sam namerno preuveliao sve to je bilo neprijatno u tim vestima. Ja sam hteo da
zaprepastim ujaka, kako bih ga nagnao na odlune mere, i zbilja sam ga zaprepastio. On viknu i uhvati
se za glavu.
Gde je ona, zna li? Gde je sad ona?izusti naposletku, pobledevi od straha. A ja sam, budala,
iao ovamo ve sasvim miran, mislio sam da je sve u redu, dodade u oajanju.
Ne znam gde je sada, ali maloas, kad je poela ona buka, pola je k vama; htela je sve to da kae
pred svima. Sigurno je nisu pustili.
Kakvo pustili! ta bi ona onde poinila! Ah, vatrena je, gorda glavica! I kuda e ona sad otii, kuda?
Kuda? A i ti si mi divan! Pa zato te je odbila? Kojeta! Ti si morao da joj se svidi. Zato joj se nisi svideo?
Ama, odgovaraj, za Boga, ta gleda!
Smilujte se, ujka! Ta zar je moguno postavljati takva pitanja?
Pa i to je nemoguno! Ti se mora, mora njom oeniti! Zato sam te dovlaio iz Petrograda? Ti je
mora usreiti! Nju sada teraju odavde, ali kad bude tvoja ena, moja neaka, nee je moi oterati. Pa i
kuda da ode? ta e s njom biti? U guvernante da ide? Ma to je glupost bez ikakvog smisla, da ide u
guvernante! A dok ne nae mesto, od ega e da ive kod kue? Stari ih ima devetoro na vratu; i oni ve
gladuju. A ona ni groa nee uzeti od mene ako ode zbog tih pakosnih kleveta, ni ona ni otac. Pa i kako
da ode na takav nain, pa to je uas! Tu e da bude skandala, znam. A plata joj je ve unapred izuzeta za
porodine potrebe: pa ona ih hrani. De, uzmimo, ja u je preporuiti za guvernantu, nai u opet potenu
i plemenitu porodicu... al avola u nai! Gde e ti nai plemenitih, uistinu plemenitih ljudi! De,
naravno da ih ima, to Boga da srdim! Ali je opasno, prijatelju moj; moe li se u ljude pouzdati? Uz to,
siromaan ovek je nepoverljiv; njemu se sve ini da ga teraju da hleb i ljubaznost plati ponienjem!
Uvredie je; ona je gorda, i onda... i ta onda? A ta ako se, uz sve to, prikrade neki nitkov zavodnik?...
Ona e na nj pljunuti, ja znam da e pljunuti, ali e je on ipak uvrediti, nitkov! Ipak na nju moe
pasti senka, rav glas, sumnja, i onda... Glava mi puca na ramenima! Eh, Boe moj!
Ujka! Oprostite mi za jedno pitanje, rekoh sveano. Ne srdite se na me, razumite da odgovor
na to pitanje moe mnogo to-ta reiti; ja ak donekle imam pravo da traim od vas odgovor, ujka!
ta, ta veli? Kakvo pitanje?
Recite, kao pred Bogom, otvoreno i jasno: ne oseate li: vi da ste malko zaljubljeni u Nastasju
Jevgrafovnu i da elite da se njome oenite? Razmislite: ta zbog toga nju ovde i gone.
Ujka najenerginije odmahnu rukom, u grevitom nestrpljenju.
Ja? Zaljubljen? U nju? Ma oni su se svi bunike najeli, ili su se zaverili protiv mene. Ta zato sam ja
tebe zvao ako ne zato da im dokaem svima da su se najeli bunike? Ta zato ja tebe enim njome? Ja?
Zaljubljen? U nju? Oaavili su oni svi, i nita drugo!
E ako je tako, ujka, onda mi dozvolite da sve kaem. Sveano vam izjavljujem da ja apsolutno nita

runo ne nalazim u toj pretpostavci. Naprotiv, vi biste je usreili ako je ve tako volite, i dao Bog da tako
bude! Dao vam Bog ljubavi i sloge!
Ama, molim te, ta govori! viknu ujak, gotovo uasnut. Ja se udim kako ti to moe. govoriti
hladnokrvno... i... uopte, brate, ti se sve nekud uri, ja u tebi primeujem tu crtu. De, zar nije
besmisleno to si rekao? Kako u ja, reci, nju uzeti, kad ja na nju gledam kao na ker, a ne drukije? Ta
mene bi ak stid bilo da gledam na nju drukije, i greno bi bilo! Ja sam starac, a ona cveti! I Foma mi je
to objasnio, ba takvim reima. U mene oinskom ljubavlju gori srce prema njoj, a ti sad tu s brakom!
Ona me, iz zahvalnosti, i ne bi odbila, moe biti, ali bi me potom prezirala to sam njenu zahvalnost
iskoristio. Upropastio bih je, odanost njenu izgubio! Ta ja bih duu moju za nju dao, za edo moje! Kao
Sau je volim, i vie, priznajem ti. Saa mi je ki po pravu, po zakonu; a nju sam ljubavlju svojom
pokerio. Ja sam je iz sirotinje uzeo k sebi, vaspitao. Nju je Kaa, moj aneo pokojni, volela; ona mi ju je
kao erku u amanet ostavila. Ja sam je dao obrazovati: i francuski govori, i fortepiano, i knjige, i sve...
Kakav je osmejak u nje! Jesi li primetio, Serjoa? Kao da ti se potsmeva, a meutim ne potsmeva se ni
najmanje, nego te, naprotiv, voli... Ja sam, vidi, i mislio da e ti doi, zaprositi je, pa e se oni uveriti da
ja nemam nikakvih namera, i prestae iriti te rune glasove. Ona bi onda ostala s nama, u tiini, u miru, i
kako bismo mi tada bili sreni! Vi ste oboje deca moja, gotovo oboje siroad, oboje pod mojom brigom
odrasli... ja bih vas tako voleo, tako voleo! ivot bih vam svoj dao, ne bih se s vama rastajao; svukud za
vama! Ah, kako bismo mi mogli biti sreni! I zato se to ljudi uvek ljute, uvek se srde, mrze jedan
drugoga? Tako bih, tako bih se rado poduhvatio, da im sve objasnim! Tako bih rado izloio im svu istinu
ovejeg srca! Ah, Boe moj!
Jest, ujka, jest, sve je to tako, ali me je ona, eto, odbila.
Odbila! Hm!... A zna, ja kao da sam slutio da e te ona odbiti, ree on i zamisli se. Ali ne!
povika. Ja ne verujem! To ne moe biti! Pa u tom sluaju sve e se raspasti! Ma ti si, sigurno, nekako
neoprezno s njom poeo, pa i uvredio je, moe biti; ak si se moda upustio da je i komplimentima
zasipa... Ispriaj mi jo jedanput kako je to bilo, Sergije!
Ja ponovih jo jedanput sve, do najmanje sitnice Kad dooh do toga kako se Nastjenjka nada da e
svojim odlaskom spasti ujaka od Tatjane Ivanovne, on se gorko osmehnu.
Spasti! ree on. Spasti do sutra ujutro!
Pa valjda ne elite da kaete, ujka, da se enite Tatjanom Ivanovnom? povikah ja, uplaen.
A ime sam iskupio da Nastju sutra ne oteraju? Sutra prosim; formalno sam obeao.
I vi ste se reili, ujka?
Pa ta da radim, bratac, ta da radim! To mi srce razdire, ali sam se reio. Sutra je proevina; svadbu
smo smislili da odrimo tiho, po domai; ono, brate, i bolje je po domai. Ti e, nadam se, biti dever. Ja
sam o tebi ve nagovestio, tako da te do tog vremena nikako ne mogu oterati.
ta, bratac, da radim. Kau: Bogatstvo za decu! Dabogme, ta nee za decu uiniti? Ii e na glavi,
tim pre to tako valjda i treba da bude. Pa moram barem neto uiniti za porodicu! Ne mogu samo badava
disati.
Ama, ujka, pa ona je luda! povikah ja, zaboraviv se, a srce mi se bolno stee.
Eh, sad jo i luda! Nije ona ni najmanje luda, nego je tako, zna, mnogo nesrea doivela... ta e,
bratac, voleo bih i ja pametnu... Uostalom, kakvih ima i onih pametnih! A kako je ona dobra, kad bi ti
znao, kako je blagorodna!
Eh, Boe moj! On se ve i miri sa tom milju! rekoh u oajanju.
A ta znam drugo? Pa za moje dobro se brinu, a naposletku, ve sam i sam slutio da me kad-tad to
eka: naterae me da se oenim. Pa bolje sada, to da jo svau zbog toga izazivam. Ja u ti, brate Serjoa,
rei sve otvoreno: ja se ak malko i radujem. Kad sam reio, reio sam, bar mi je teret pao s vrata,
nekako sam mirniji. Ja sam, vidi, dolazio ovamo ve skoro sasvim miran. Takva mi je, oevidno, zvezda!
A to je glavno, dobitak je u tome to Nastja ostaje kod nas. Pa ja sam i pristao samo pod tim uslovom. A
sad najedanput ona hoe da bei! Ma ne moe to biti! viknu ujak, udariv nogom.; Sluaj, Sergije,

dodade on odluno. Priekaj me ovde, nemoj nikud da ide; ja u ti se zaas vratiti.

Kud ete vi, ujka?
Moda u je videti, Serjoa; sve e se objasniti, veruj, sve e se objasniti, i... i... i ti e se njom
oeniti, dajem ti asnu re!
Ujak brzo izae iz sobe i okrenu u vrt, a ne u kuu. Ja sam kroz prozor gledao za njim.

XII
KATASTROFA
Ostao sam sam. Poloaj mi je bio nepodnoljiv: bio sam odbiven, a ujak me je hteo oeniti gotovo
silom. Zbunjivao sam se i zaplitao u mislima. Mizinikov i njegova ponuda nisu mi izlazili iz glave. Ujaka
je trebalo spasti poto poto! ak sam mislio da odem da potraim Mizinikova i da mu sve ispriam. Nego,
zbilja, kud je poao ujak? Sam je rekao da ide da trai Nastjenjku, a meutim je zakrenuo u batu. Misao
o tajnim sastancima proe mi kroz glavu, i vrlo neprijatno oseanje stee mi srce. Setih se rei
Mizinikovljeve o tajnoj vezi... Razmislivi jedan trenut, ja s negodovanjem odbacih sve svoje sumnje.
Ujak me moe obmanjivati, to je oevidno. Uznemirenost je u meni rasla iz asa u as. Nesvesno sam
iziao u trem i poao u dubinu bate, onom istom alejom na kojoj je iezao ujak. Mesec se raao. Ja sam
tu batu poznavao uzdu i popreko, i nisam se bojao da u zalutati. Kad sam doao do stare senice, koja
usamljena stoji na obali zaputenog, abokreinom pokrivenog pruda, odjednom sam se zaustavio, kao
ukopan: priuli su mi se u senci glasovi. Ne mogu rei kakvo udno oseanje srdbe je ovladalo mnome!
Bio sam uveren da su to ujak i Nastjenjka, i nastavio sam da prilazim, umirujui za svaki sluaj svoju
savest time to idem preanjim korakom i to se ne trudim da se prikradem. Odjedanput, jasno odjeknu
zvuk poljupca, pa zvuci nekih oduevljenih rei i odmah zatim, otar enski krik. U isti mah, iz senice
istra ena u beloj haljini i prolete pored mene, kao lastavica. ak mi se uini da je pokrivala rukama lice,
da ne bi bila prepoznata: sigurno su me opazili iz senice. Ali kakvo je bilo moje zaprepaenje kad sam u
kavaljeru koji je izaao za preplaenom damom prepoznao Obnoskina, Obnoskina koji je, po reima
Mizinikovljevim, odavno ve otputovao! I Obnoskin se, sa svoje strane, kada me je ugledao, silno zbunio:
nestalo je sveg njegovog bezobrazluka.
Izvinite me, ali... ja ni najmanje nisam oekivao da u se s vama sresti, izusti on, osmehujui se i
zamuckujui.
A tek ja s vama, odvratih sa potsmehom. Tim pre to sam uo da ste ve otputovali.
Nisam... to je bilo onako... ispraao sam nedaleko mamicu. Mogu li vam se obratiti kao
najblagorodnijem oveku na svetu?
S ime to?
Ima sluajeva, i vi ete se s tim saglasiti, kad je istinski blagorodan ovek primoran da se obrati
celom blagorodstvu oseanja drugog, istinski blagorodnog oveka... Nadam se da me razumete.
Ne nadajte se: apsolutno nita ne razumem.
Vi ste videli damu koja je zajedno sa mnom bila u senici?
Video sam, ali je nisam prepoznao.
A, niste je prepoznali!... Ja u tu damu uskoro nazvati svojom enom.
estitam vam. Ali ime vam ja mogu biti od koristi?
Samo jednim: ako odrite u najveoj tajnosti to to ste me videli s tom damom.
Ko bi to mogao biti? pomislih. Valjda nije...

 Boga mi, ne znam, odgovorih Obnoskinu. - Nadam se da mi neete zameriti to vam ne mogu
dati re.
Ali, tako vam Boga, molim vas! poe me preklinjati Obnoskin. Razumite moj poloaj: to je
tajna. I vi moete biti mladoenja: onda u i ja, sa svoje strane...
Pst! Neko ide!
Gde?
Zbilja, na tridesetak koraka od nas, jedva primetno promae senka jednog oveka koji je onuda
prolazio.
To je... to je sigurno Foma Fomi! - proapta Obnoskin, drui celim telom. Poznajem ga po
hodu. Boe! I opet koraci, s druge strane! ujete li... Zbogom! Hvala vam i... preklinjem vas...
Obnoskina nestade. Za tren jedan preda mnom se obrete ujak, kao da je izronio iz zemlje.
Jesi li to ti? viknu me on. Sve je propalo, Serjoa, sve je propalo!
Primetih da i on dre celim telom.
ta je propalo, ujka?
Hajdemo, ree on zadihano i, snano me uhvativ za ruku, povue me za sobom. Ali celim putem,
do kue, ne ree ni rei, a ne dade ni meni da govorim. Oekivao sam neto natprirodno, i gotovo se
nisam ni prevario. Kad uosmo u sobu, njemu ravo; doe bled kao mrtvac. Ja ga odmah poprskah
vodom. Mora biti da se dogodilo neto vrlo strano, pomislih, kad takav ovek pada u nesvest.
Ujka, ta je vama? upitah ga naposletku.
Sve je propalo, Serjoa! Foma me je zatekao u bati sa Nastjenjkom ba kad sam je poljubio.
Poljubili! U bati! uzviknuh ja, gledajui u udu ujaka.
U bati, bratac. Bog mi je pamet oduzeo! Poao ja da je svakako vidim. Hteo sam joj sve izrei,
urazumiti je, to jest to se tebe tie. A ona me ve ceo sat ekala, onde, kod polomljene klupe, iza pruda...
Ona esto dolazi onamo kad treba sa mnom da se porazgovori.
esto, ujka?
esto, bratac! U poslednje vreme smo se sastajali skoro svake noi, uzastopce. Samo, sigurno su
nam uli u trag, ve znam da su nam uli u trag, i znam da je sve to maslo Ane Nilovne. Na neko
vreme smo i prekinuli; ve jedno etiri dana nije nita bilo; a eto danas, opet je zatrebalo da se sastanemo.
I sam si video kakva je bila potreba: kako bih joj drugaije rekao? Dolazim ja, u nadi da u je zatei, a ona
ve ceo sat onde sedi, mene oekuje: i ona je imala da mi tota saopti...
Boe, ba ste neoprezni! Pa vi ste znali da vas uhode!
Ama, bio je kritian sluaj, Serjoa; mnogo smo imali da kaemo jedno drugom. Danju ja ni gledati
na nju ne smem: ona gleda u jedan oak, a ja namerno gledam u drugi, kao tobo i ne primeujem da je
ima na svetu. A nou se sastanemo, pa se narazgovaramo...
Pa ta je bilo, ujka?
Nisam ja dospeo da kaem ni dve rei, zna, srce mi je zakucalo, iz oiju mi suze pole; poeo je
nagovarati da poe za te, a ona meni: Vi mene, sigurno, ne volite, vi, sigurno, nita ne vidite, pa kad
mi se obisnu o vrat, kad me zagrli, zaplaka, kad zarida! Ja samo vas, veli, volim, i ni za koga neu da
poem. Ja vas volim ve odavno, ali ni za vas neu poi, nego u ve sutra otputovati i u manastir otii.
Boe! Zar je zbilja tako rekla? Pa ta dalje dalje, ujka?
Gledam, a pred nama Foma! I otkud se obreo? Ta zar je zbilja sedeo za bunom i oekivao taj as?
Podlac!
Ja obamro, Nastjenjka nae beati, a Foma Fomi utke proe pored nas i popreti mi prstom,

razume li, Serjoa, kakav e to lom sutra da bude!

Ma kako ne bih razumeo!
Razume li: ti zavika on u oajanju, skoivi sa stolice, razume li ti da oni hoe daje
upropaste, osramote, obeaste; trae povod da joj natovare da je nepotena i da je zato oteraju; a sad se,
eto, i naao povod! Ta oni su govorili da je ona u gnusnim vezama sa mnom! Ta oni su govorili da je i s
Vidopljasovim! Sve je to Ana Nilovna govorila. ta e sad biti? ta e sutra da bude? Hoe li Foma zbilja
pripovedati?
Sigurno e pripovedati, ujka.
A ako bude pripovedao, ako samo bude pripovedao.., ree on, grizui usne i steui pesnice.
Ali ne, ja ne verujem! On nee pripovedati, on e razumeti... to je ovek blagorodan da ne moe biti
blagorodniji! On e je potedeti...
Potedeo ili ne potedeo, odvratih ja odluno, ali je, u svakom sluaju, vaa dunost da odmah
sutra zaprosite Nastasju Jevgrafovnu.
Ujak me je gledao ukoeno
Razumete li vi, ujka, da ete obeastiti devojku ako se razglasi ta istorija? Razumete li vi da morate
preduprediti nesreu to pre; da morate hrabro i ponosito pogledati svima u oi, javno je zaprositi,
pljunuti na njihove rezone i satrti Fomu u prah, ako on samo pisne protiv nje?
Prijatelju moj! povika ujak. Ja sam o tom mislio idui ovamo!
I ta ste odluili?
Nikako drugaije! Ja sam se odluio jo pre nego to sam poeo da ti pripovedam!
iveli, ujka!
I ja poleteh da ga grlim.
Dugo smo govorili. Ja sam mu izneo sve razloge, svu neumoljivu potrebu da uzme Nastjenjku, to je,
uostalom, on poimao jo bolje nego ja. Moja krasnoreivost se uzbudila. Ja sam se radovao zbog ujaka.
Dunost je sad njega potstrekavala, inae se on ne bi nikad uspravio. Dunosti, pak, obavezi, on je bio
pokorno odan. No, i pored toga, ja apsolutno nisam znao kako e se ta stvar urediti. Znao sam i slepo sam
verovao da ujak ni za to nee odustati od onoga to je jednom priznao za svoju obavezu; ali mi se nekako
nije verovalo da bi u njemu bilo dosta snage da ustane protiv svojih u kui. Pa sam se zato trudio da ga to
vie potstreknem i uputim, i radio sam na tome sa svim svojim mladalakim arom.
Tim pre, tim pre, govorio sam, to je sada ve sve odlueno i to su i poslednje vae sumnje
iezle! Dogodilo se ono to niste oekivali, i ako su, stvarno, svi to videli i svi pre vas primetili: Nastasja
Jevgrafovna vas voli! Ta zar ete vi dopustiti, vikao sam, da se ta ista ljubav pretvori za nju u stid i
sramotu?
Nikada! Ali, prijatelju moj, zar u ja zbilja biti naposletku tako srean? povika ujak i pade mi oko
vrata. I kako je to ona mene zavolela, i za ta, za ta? ini mi se, u meni nema nita takvo... Ja sam
starac prema njoj: zbilja se nisam tome nadao! Aneo moj, aneo!... Sluaj, Serjoa, ti si me maloas pitao
da nisam zaljubljen u nju: jesi li ti imao neku ideju?
Ja sam samo video, ujka, da vi nju volite toliko da se ne moe vema voleti: volite, a meutim ni
sami to ne znate. Zaboga! Piete da doem, hoete da me njome oenite, samo zato da vam ona postane
neaka i da je uvek imate uza se...
A ti... a ti mi oprata, Sergije?
Eh, ujka!
I on me opet zagrli.
Samo, ujka, pazite, svi su protiv vas: treba se dii i poi protiv sviju, i to odmah sutra.
Jest... jest, sutra! ponovi on malko zamiljeno. I, zna, prihvatiemo se posla muki, sa

istinskim blagorodstvom due, sa snagom karaktera... naroito sa snagom karaktera!

Nemojte se zbuniti, ujka!
Neu se zbuniti, Serjoa! Samo, ne znam kako da ponem, kako da pristupim!
Ne mislite o tome, ujka. Sutranji dan e sve odluiti. Umirite se danas. to se vie misli, tim gore.
A ako Foma samo pisne, odmah ga iz kue isterati i satrti u prah.
A moe li se ne isterati? Ja sam, brate, ovako odluio: odmah sutra, otii u k njemu rano, im
svane, i sve mu ispriati, evo ovako kako sam s tobom govorio: ne moe biti da me ne bi razumeo, on je
blagorodan, on je najblagorodniji meu ljudima. Nego evo ta me uznemiruje: ta, ako je mamica ve
obavestila danas Tatjanu Ivanovnu o sutranjoj proevini? Vidi, to ve ne valja!
Ne brinite se za Tatjanu Ivanovnu, ujka.
I ja mu ispriah scenu u senici sa Obnoskinim. Ujak se izvanredno zaudi. Ni rei mu ne pomenuh o
Mizinikovu.
Fantasmagorina linost! Istinski fantasmagorina linost! uzviknu on. Jadnica! Oni joj
podilaze, hoe da iskoriste njenu bezazlenost! Zar zbilja Obnoskin? Pa on je otputovao... udnovato,
strahovito udnovato! Ja sam zaprepaen, Serjoa... Tu stvar ve sutra treba izvideti i preduzeti mere...
Nego, jesi li ti sasvim uveren da je to bila Tatjana Ivanovna?
Ja odgovorih da joj, dodue, lice nisam video, ali da sam, iz nekih razloga, sasvim uveren da je to
Tatjana Ivanovna.
Hm! Dato nije bio ljubavni sastanak s nekom od dvorskih sluavki, a tebi se uinilo da je Tatjana
Ivanovna? Da nije Daa, ki batovanova? Prefrigana devojica! Primetili su je, zato i govorim to su je
primetili. Ali Nilovna joj je u trag ula!... Ama, ipak nije! Ta on je govorio da namerava da se eni.
udnovato, udnovato!
Naposletku se rastasmo. Ja zagrlih i blagoslovih ujaka. Sutra, sutra, ponavljao je on, sve e se reiti,
pre nego to ustane, reie se. Otii u Fomi i postupiu s njim viteki, otkriu mu sve, kao roenom
bratu, sve to mi je na srcu i u dui. Zbogom, Serjoa. Lezi, umorio si se; a ja ve, sigurno, svu no neu
oka sklopiti.
On ode. Ja odmah legoh, umoran i izmuen do krajnosti. Dan je bio teak. Nervi su mi bili rastrojeni,
i, pre no to sam zaspao, nekoliko puta sam se trzao i budio. No ma koliko da su udni bili moji utisci pri
prelasku u san, ipak njihova udnovatost nije bila gotovo nita prema originalnosti mog buenja sutradan
ujutru.

DEO DRUGI I POSLEDNJI

I
POTERA
Spavao sam duboko, bez snova. Odjedanput, osetih da se na moje noge navalila teina od deset
pudova. Uzviknuh i probudih se. Bio je ve dan; kroz prozore je arko zavirivalo sunce. Na mojoj postelji
ili, bolje, na mojim nogama sedeo je gospodin Bahejev.
Sumnjati se nije moglo: to je bio on. Poto oslobodih nekako noge, ja se pridigoh i zagledah se u njega
sa tupom nedoumicom oveka koji tek to se probudio.
On jo gleda! uzviknu debeljko. Ama, ta si se zablenuo u mene? Ustani, bauka, ustani!
Budim te pola sata; odlepljuj oi!
ta se dogodilo? Koliko je sati?
Jo je rano, bauka, a naa Fevronja ni zoru nije doekala, odmaglila. Ustani, u poteru idemo!
Kakva Fevronja?
Pa ona naa, ona prepodobna! Odmaglila! Jo pre zore odmaglila! Ja sam k vama, bauka, na
minuti navratio, samo da vas probudim, a evo se bakem oko tebe dva sata! Ustanite, bauka, i ujka vas
eka. Doekali smo praznik! dodade on sa nekom zluradom ljutinom u glasu.
Ama, o kome i o emu vi govorite, rekoh ja nestrpljivo, poinjui, uostalom, da se doseam.
Valjda nije Tatjana Ivanovna?
Nego ko? Ona! Ja sam govorio, proricao nisu hteli sluati. Pa ti sad eto ona i estita praznik! Od
amora je poaavila, amor joj je vrsto zaseo u glavu! Pi! A onaj, ko je onaj? S bradicom?
Zar s Mizinikovim?
Ih, do avola! Ama, protrljaj oi, bauka, otrezni se bar za veliki praznik Boji! Mora biti da si se
jo sino za veerom uljuljao, kad si jo i sad mamuran! Sa Obnoskinim, a ne sa Mizinikovim! A Ivan
Ivani Mizinikov je ovek poten, i sprema se sad s nama u poteru.
ta kaete? uzviknuh ja i ak poskoih na postelji. Zar s Obnoskinim?
Ih, nesreni ovee! odvrati debeljko, skoivi s mesta. Ja mu, kao obrazovanom oveku, doao
da saoptim okazion, a on jo sumnja! E, bauka, ako e s nama, onda ustaj i navlai akire, jer ja
nemam kad da za tebe mlatim jezikom: i tako sam s tobom izgubio zlatno vreme!
I on ode, silno ogoren.
Preneraen veu, ja skoih s postelje, brzo se obukoh i strah dole. Mislei da u nai ujaka u kui,
gde su, kanda, jo svi spavali i nita nisu znali o onom to se dogodilo, ja se oprezno popeh uz paradne
stepenice i u tremu sretoh Nastjenjku. Ona je bila obuena na brzu ruku, u neki jutarnji penjoar ili
lafrok. Kosa joj u neredu; videlo se da tek to je skoila iz postelje i kao da nekoga oekuje u tremu.
Recite, je li istina da je Tatjana Ivanovna otila s Obnoskinim? zapita me ona uurbano,
isprekidanim glasom, bleda i uplaena.
Kau da je istina. Ja traim ujku; hoemo da idemo u poteru.

 O dovedite je, dovedite je to bre! Ona e propasti ako je ne vratite.

No gde je ujka?
Sigurno tamo, kod konjunica; tamo preu. Ja sam ga ovde oekivala. Sluajte, recite mu od moje
strane da ja neizostavno hou jo danas da odem; vrsto sam odluila. Otac e me uzeti k sebi; idem
odmah, ako se moe. Sve je sad propalo! Sve je izgubljeno!
Dok je to govorila, gledala je u mene kao daje ona izgubljena, i odjednom je briznula u pla. Padala je,
ini se, u histeriju.
Umirite se! uzeh je ja preklinjati: Sve to vodi ka boljem. Uveriete se... ta vam je, Nastasja
Jevgrafovna?
Ja... ja ne znam... ta mi je, ree ona zadihano i nesvesno mi stegnu ruke. Recite mu...
U taj trenut, za vratima s desne strane, zau se neki um. Ona ispusti moju ruku i, preplaena, ne
izgovoriv sve do kraja, pobee uz stepenice.
Ja naoh celo drutvo, to jest ujaka, Bahejeva i Mizinikova, u stranjem dvoritu, kod konjunica. U
Bahejevljeve koije prezali su druge konje Sve je bilo gotovo za polazak: ekali su samo mene.
Evo i njega, povika ujak kad se ja pojavih.
Jesi li uo, brate?dodade on s nekim udnim izrazom na licu.
Strah, pometenost i, zajedno s time, kao neka nada videli su mu se u oima, glasu i u pokretima. Bio
je svestan da mu se u sudbi izvrio kapitalan preokret.
Odmah su me upoznali sa svima pojedinostima. Gospodin Bahejev, posle vrlo ravo provedene noi,
u zoru se povezao od svoje kue, da stigne na jutrenje u manastir, koji se nalazi na nekih pet vrsta od
njegova sela. Ba kad je skretao s carskog druma prema manastiru, odjednom je ugledao tarantas koji je
jurio iz sve snage, a u tarantasu Tatjanu Ivanovnu i Obnoskina. Tatjana Ivanovna, uplakana i kao
preplaena, uzviknula je i pruila ruke prema gospodinu Bahejevu, kao da ga moli da je zatiti, tako je
bar izlazilo po njegovoj pripovetki: A onaj, podlac, onaj s bradicom, dodavao je on, sedi ni iv ni
mrtav, sakrio se; ali vara se, brajko, nee se sakriti! Dugo ne razmiljajui, Stepan Aleksjejevi je opet
okrenuo na drum i dojurio u Stepanikovo, probudio ujaka, Mizinikova, naposletku i mene. Odluili su
da odmah krenu u poteru.
Dakle Obnoskin, dakle Obnoskin... govorio je ujak, uporno me gledajui, kao da eli da mi kae
zajedno s time i neto drugo: Ko bi se tome nadao!
Od toga nitkova se uvek moglo oekivati svako nevaljalstvo! uzviknu Mizinikov, s
najenerginijim negodovanjem, i odmah se okrenu, da izbegne moj pogled.
Pa idemo li mi, ili ne idemo? Ili emo do mraka stajati i pripovedati? prekide nas gospodin
Bahejev, penjui se u koiju.
Hajdemo, hajdemo! prihvati ujak.
Sve ide na bolje, ujka, apnuh mu ja. Vidite li kako je to sve sada odlino ispalo?
Dosta, brate, ne grei... Ah, prijatelju moj! Oni e sad nju prosto oterati, za kaznu to im nije polo
za rukom, razume? Uas, ta ja sve predoseam!
Ama, ta je, Jegore Iliu, hoemo li aptati ili ii? zavika po drugi put gospodin Bahejev. Ili da
ispregnemo konje, pa da se malo zaloimo, ta mislite: da li da ispijemo po koju votkicu?
Te rei su bile izgovorene sa takvim ljutitim sarkazmom da nije apsolutno nita drugo preostajalo
nego odmah zadovoljiti gospodina Bahejeva. Smesta su svi seli u koiju i konji pojurie.
Jedno vreme smo svi utali. Ujak je znaajno pogledao u mene, ali nije hteo govoriti sa mnom pred
svima. On se esto zamiljao; onda se, kao budei se, trzao i, u uzbuenju, osvrtao se unaokolo.
Mizinikov je bio, oevidno, miran, puio cigaru i gledao dostojanstveno kao nepravedno uvreen ovek.
Zato se Bahejev estio za sve. Gunao je sebi pod nos, s odlunim negodovanjem gledao i na nas i na

sve, crveneo, dahtao, neprestano pljuvao u stranu i nikako nije mogao da se smiri.
Jeste li vi uvereni, Stepane Aleksjejiu, da su se oni uputili u Miino? odjedanput zapita ujak.
To je, brate, dvadeset vrsta odavde, dodade on, obraajui se ka meni. Maleno imanje, od trideset
dua; nedavno ga je od preanjih gazda kupio jedan bivi guberniski inovnik. Obeenjak, kakvog jo
majka nije rodila! Tako bar o njemu govore; moda i nije istina. Stepan Aleksjeji uverava da je Obnoskin
ba onamo poao i da mu sada taj inovnik pomae.
Nego ta? povika Bahejev, trgnuvi se. Kad kaem, u Miino. Samo je on ve dosad iz Miina
moda i otperjaio, isti Obnoskin! Trebali smo jo tri sata u dvoritu uludo preklapati!
Ne brinite se, primeti Mizinikov. Zatei emo ih.
Jest, zatei emo! Ba e te on ekati. Adiar mu je u rukama; bio, pa odmaglio!
Umiri se, Stepane Aleksjejiu, umiri se, stii emo ih, ree ujak. Nita jo oni nisu uspeli da
urade, videe da je tako.
Nisu uspeli da urade! zlobno ponovi gospodin Bahejev. ta ona sve nee uspeti da uradi, i ako
je mirna! Mirna, vele, mirna! dodade on tankim glasiem, kao da se nekom ruga. Mnogo nesrea
je doivela. E, pa sad nam je pokazala ta ume ta nesrena! Eto, juri za njom po drumovima i isplazi jezik
pre zore! Ne dadu oveku ni da se pomoli Bogu o Bojem prazniku. Pi!
Pa nije ona maloletna, - primetih ja. Nije pod tutorstvom. Ne moemo je vratiti ako sama ne
eli. Kako emo mi?
Razume se, odvrati ujak, ali e ona eleti, uveravam te. To ona sad samo onako... im nas
ugleda, odmah e se vratiti, jamim. Ne smemo je ostaviti tako, na milost i nemilost sudbini, kao rtvu; to
nam je, da tako kaem, dunost...
Nije pod tutorstvom! povika Bahejev i nasrnu na me. Budala je ona, bauka, preispoljna
budala, a ne da nije pod tutorstvom. Ja ti jue nisam hteo o njoj da govorim; a onomad, pogreno ja uao
u njenu sobu, gledam, a ona pred ogledalom s rukama na bokovima igra ekosez! Pa kako se samo obukla:
urnal, prosto urnal! Pljunuo sam i otiao. Ve onda sam sve znao unapred, kao da itam iz knjige!
Zato je tako okrivljavati? primetih ja malko plaljivo. Poznato je da Tatjana Ivanovna... nije
sasvim zdrava... ili, bolje rei, u nje je takva manija... Meni se ini da je kriv jedino Obnoskin, a ona da
nije.
Nije sasvim zdrava! Pa eto razgovarajte vi sad s njime! prihvati debeljko, sav crven od besa.
Prosto se zakleo
da ljuti oveka! Od jueranjeg dana se tako zakleo! Budala je ona, dragi moj, kaem ja tebi, kapitalna
budala, a ne da nije sasvim zdrava; od malena je poaavila od Kupidona. Pa ju je sad, eto, Kupidon i
doterao u orsokak. A o onom, o onom sa bradicom, ne vredi ni govoriti! Sigurno sad jezdi s paricama,
din-din-din i smeka se.
Pa zar zbilja vi mislite da e je on odmah ostaviti?
Nego ta? Valjda e sa sobom vui to blago. Pa ta e mu ona? Oprljatie je, pa je ostaviti da sedi
negde pod bunom na putu, i, zbogom, diko, a ona neka sedi pod bunom i mirie cvee!
E, tu ve preteruje, Stepane, nee biti ba tako! uzviknu ujak. Uostalom, ta se ti tako srdi?
udim ti se, Stepane, ta se to tebe tie?
Pa jesam li ja ovek al nisam? Obuzima me bes, i zbog tueg posla me obuzima. A moda ja ovo
govorim zato to je volim... Eh, nek ide sve do vraga! Ta ta sam ja ovamo dolazio? Ta zato sam svraao?
ta se to mene tie? ta se to mene tie?
Tako se vajkao G. Bahejev; ali ja ga ve nisam vie sluao, nego sam se zamislio o onoj za kojom smo
sad bili u poteri, o Tatjani Ivanovnoj. Evo njene kratke biografije, koju sam kasnije prikupio iz
najpouzdanijih izvora i koja je neophodna za objanjenje njenih doivljaja. Siromano dete, siroe,
odraslo u tuem, negostoljubivom domu, pa siromana devojica, pa siromana devojka i, najposle,

siromana usedelica, Tatjana Ivanovna je, za itavog svoga siromakog ivota, do kraja ispila punu au
jada, sirotanstva, ponienja i prekora, i potpuno upoznala svu gorinu tuega hleba. Po prirodi vesela,
vanredno osetljiva i lakomislena, ona je u poetku jo nekako podnosila svoju gorku sudbinu, pa ak
mogla i da se ponekad nasmeje najveselijim, najbezbrinijim smehom; ali je s godinama sudbina, najzad,
uinila svoje. Malo po malo, i Tatjana Ivanovna je stala venuti i mraviti, postala je razdraljiva, bolesno
osetljiva, i zapala u bezgranino, beskrajno matanje, esto prekidano histerinim suzama, grevitim
ridanjem. to joj je manje zemaljskog blaga davala stvarnost, tim se ona vie zavaravala i teila matanjem.
to su sigurnije, to su bespovratnije propadale i, naposletku, sasvim propale i poslednje njene istinske
nade, tim su opojniji, bivali njeni snovi koji se nikad nisu mogli ostvariti. Neuveno bogatstvo, neviena
lepota, prosioci otmeni, bogati, uveni, sve sami kneevi i generalski sinovi, koji su za nju ouvali svoja
srca u devianskoj istoti i koji umiru kraj njenih nogu od bezgranine ljubavi i, naposletku, on, on,
ideal lepote, koji ima u sebi sva moguna savrenstva, strastan i zaljubljen, umetnik, pesnik, generalski
sin, sve zajedno, ili redom, sve joj se to poelo javljati, ne samo u snu, nego bezmalo i na javi. Mo
rasuivanja poela joj je ve slabiti i ne podnositi doze toga opijuma tajanstvenih, neprestanih matanja...
I najednom joj se sudbina konano potsmehnula. Na poslednjoj stepenici ponienja, sred najalosnije
stvarnosti koja joj je guila srce, kad je bila drubenica jedne stare, bezube gospoe, najveeg angrizala
na svetu, kriva svemu, prekoravana za svaki komadi hleba, za svaku iznoenu krpu, vreana od svakog
ko je samo hteo daje vrea, nikim nezatiena, izmuena sirotinjskim ivotom svojim i sva zagnjurena u
slast bezumnih i raspaljenih snova, ona je odjednom dobila vest da joj je umro jedan daleki roak,
kome su ve odavno (o emu se ona, kako je bila lakomislena, nikad nije raspitivala) poumirali svi bliski
roaci, ovek udan, koji je iveo kao pustinjak, negde za bojim leima, u potpunoj povuenosti,
usamljeno, stuteno, neujno, i koji se bavio naukom o lobanji ljudskoj i zelenatvom. I eto, ogromno
bogatstvo, odjedanput, kao udom, palo je s neba i prosulo se kao zlatan pesak pred noge Tatjane
Ivanovne: izalo je da je ona jedina zakonita naslednica umrlog roaka. Sto hiljada rubalja u srebru dobila
je u jedan mah. Taj potsmeh sudbine dotukao ju je potpuno. I zaista, kako da razum, i inae oslabeo, ne
poveruje snovima, kad se oni uistinu poinju ostvarivati? Tako se ona, jadnica, konano rastala i sa
poslednjom mrvom zdravoga razuma koja joj je jo bila preostala. Umirui od sree, ona se bespovratno
unela u svoj arobni svet nemoguih snova i sablanjivih privienja. Dalje od nje sva razmiljanja, sve
sumnje, sve prepreke stvarnosti i njeni zakoni, neizbeni i jasni kao dvaput dva! Trideset pet godina i san
o zaslepljujuoj lepoti, jesenja tuna hladnoa i sva rasko beskonanog ljubavnog blaenstva, ak i ne
sukobljavajui se meu sobom, upili su se u njeno bie. Snovi su se ve jedanput ostvarili u ivotu: zato
se, onda, ne bi sve dogodilo? Zato se ne bi javio i on? Tatjana Ivanovna nije rasuivala, nego verovala. Ali
dok je oekivala njega, ideal, dotle su mladoenje i kavaljeri s raznim ordenima i prosti kavaljeri, vojni i
civilni, iz vojske i konjike garde, velmoe i prosto pesnici, koji su bili u Parizu i koji su bili samo u
Moskvi, s bradicama i bez bradica, sa panjolskim bradicama i bez panjolskih bradica, panjolci i
Nepanjolci (no prvenstveno panjolci), stali joj se priviati i danju i nou, u strahovitoj koliini, koja je i
u posmatraima budila ozbiljno strahovanje; ostajao je jo samo korak do lude kue. U bletavoj,
zanesenoj ljubavlju povorci, tiskala su se oko nje sva ta divna privienja. Na javi, u stvarnom ivotu, stvari
su tekle istim tim fantastinim redom: koga god ona pogleda, taj se u nju zaljubio; ko god proe, to je
panjolac; ko god umre, sigurno je umro od ljubavi prema njoj. Sve se to, ba kao naroito, potvrivalo u
njenim oima jo i time to su za njom uistinu poeli trati takvi ljudi kao to su, na primer, Obnoskin,
Mizinikov i na desetine drugih, u istom cilju. Njoj su odjedanput svi poeli ugaati, poeli je maziti,
poeli joj laskati. Jadna Tatjana Ivanovna nije htela ni posumnjati da je sve to samo zbog novaca. Ona je
potpuno bila uverena da su se na neiji znak svi ljudi odjednom popravili i postali svi do jednog veseli,
mili, ljubazni, dobri. On se jo nije javljao lino; ali, i ako nije bilo sumnje da e se on javiti, sadanji ivot
je i bez toga bio tako lep, tako privlaan, tako pun svakojakih razonoda i goenja, da se moglo i priekati.
Tatjana Ivanovna je jela bonbone, brala cvee zadovoljstva, itala romane. Romani su jo jae raspaljivali
njenu matu, i ona ih je obino bacala ve posle druge stranice. Nije mogla da ita dalje, jer su je u
matanje zanosili ve odmah prvi redovi, najnitavnija aluzija na ljubav, ponegda prosto opis mesta, sobe,
odela. Neprestano su se donosile nove haljine, ipke, eirii, nakiti, pantljike, mustre, krojevi, modeli,
bonbone, cvee, kuii. Tri devojke su u devojakoj sobi po cele dane sedele i ile, a gospoica je od jutra
do mraka, pa ak i nou, probala svoje prsnike i volane, i vrtela se pred ogledalom. Ona se nekako ak i
podmladila i prolepala posle nasledstva. Ni danas ne znam u kakvom srodstvu je ona bila sa generalom
Krahotkinim. Uvek sam bio uveren da je to srodstvo izmislila generalica, koja je elela da zavlada

Tatjanom Ivanovnom i da poto-poto oeni ujaka njenim novcem. Gospodin Bahejev je bio u pravu kada
je govorio o Kupidonu koji je Tatjanu Ivanovnu doveo u orsokak; a ujakova misao, posle vesti o njenom
begstvu sa Obnoskinim, da treba za njom potrati i vratiti je, pa ma i silom, bila je sasvim pametna. Ona,
jadnica, nije bila sposobna da ivi bez tutorstva i odmah bi propala kad bi pala u ake ravim ljudima.
Bilo je ve prolo devet sati kad smo stigli u Miino. To je siromano, maleno seoce, na tri vrste od
glavnog druma, i u nekakvoj jami. est-sedam seljakih kuica, poaavelih, nakrivljenih i jedva
pokrivenih pocrnelom slamom, nekako tuno i neljubazno gleda prolaznika. Ni vrtia, ni dbunia na
etvrt vrste unaokolo. Samo jedna stara rakita spustila grane i drema nad zelenkastom barom koju zovu
jezercem. Takvo novo stanite svakako nije moglo proizvesti prijatan utisak na Tatjanu Ivanovnu.
Vlasteoski dom je nov, dug i uzak, sa est prozora u redu, i na brzu ruku pokriven slamom. inovnik
vlastelin je tek poinjao voditi gazdinstvo. Ni dvorite jo nije bilo ograeno plotom, i samo s jedne strane
je bio poet pleter, s kojeg jo nije bilo opalo osueno orahovo lie. Uz pleter je stajao tarantas
Obnoskinov. Krivcima smo doli kao sneg na glavu. Kroz otvoren prozor su se uli uzvici i pla.
Bosonogi deko koga smo sreli u tremu nae beati od nas koliko ga noge nose. U prvoj sobi, pak, na
ispunjenom, dugom otomanu bez naslona, sedela je uplakana Tatjana Ivanovna. Kad nas ugleda, ona
vrisnu i pokri se rukama. Kraj nje je stajao Obnoskin, preplaen i zbunjen da ga ovek poali. On se toliko
pomeo da je poleteo da nam stiska ruke, kao da se obradovao naem dolasku. Kroz otkrinuta vrata koja
su vodila u drugu sobu, provirivala je neija enska haljina: neko je prislukivao i provirivao kroz
pukotinu koju mi nismo zapaali. Domaini se nisu pojavljivali: izgleda da nisu ni bili kod kue: svi su se
nekud posakrivali.
A, evo nae putnice! Jo se i ruicama pokriva! uzviknu gospodin Bahejev, za nama se uvaljujui
u sobu.
Zaustavite va zanos, Stepane Aleksjejiu! Na kraju krajeva, to je nepristojno. Sad ima pravo da
govori jedino Jegor Ili, a mi smo ovde savreno po strani, otro primeti Mizinikov.
Ujak strogo pogleda gospodina Bahejeva i, kao da ba i ne primeuje Obnoskina, koji je poleteo da
mu stegne ruku, prie Tatjani Ivanovnoj, koja se jo neprestano pokrivala ruicama, i ree je meko i
toplo, bez i najmanjeg pretvaranja:
Tatjana Ivanovna! Mi vas svi toliko volimo i potujemo da smo lino doli da saznamo ta
nameravate. Je li vam po volji da idete s nama u Stepanikovo? Iljui je imendan. Mamica vas eka
nestrpljivo, a Saurka i Nastja sigurno su celo jutro plakale zbog vas...
Tatjana Ivanovna bojaljivo die glavu, pogleda u nj kroz prste i, odjednom, briznuvi u pla, obisnu
mu se o vrat.
Ah, odvedite me, odvedite me odavde to pre! ree ona, ridajui. - to pre, to pre!
Sita beanja, pa bunca proita Bahejev i gurnu me rukom.
Dakle, sve je svreno, ree ujak, suho se obraajui Obnoskinu i gotovo ne gledajui u njega.
Tatjana Ivanovna, molim vau ruku. Hajdemo! Iza vrata se zau uanj; vrata kripnue i jo vie se
otkrinue.
Meutim, ako se sudi sa drugog gledita, primeti Obnoskin i nemirno pogleda u otkrinuta vrata,
onda, rasudite sami, Jegore Iliu... va postupak u mojoj kui... i, najposle, ja vas pozdravljam, a vi
neete ni da mi otpozdravite, Jegore Iliu...
Va postupak u mojoj kui, gospodine, bio je ruan postupak, odvrati ujak, strogo pogledavi u
Obnoskina, a ovo i nije vaa kua. uli ste: Tatjana Ivanovna nee ovde da ostane ni minuta. ta ete
vie? Ni rei, ujete li, ni rei vie, molim vas! Neobino elim da izbegnem dalja objanjenja, a i za vas
e to biti probitanije.
No tu Obnoskin toliko klonu duhom da nagovori najneoekivanije gluposti.
Nemojte me prezirati, Jegore Iliu, poe on poluapatom, bezmalo plaui od stida i svaki as se
osvrui na vrata, verovatno iz bojazni da ga ne uju, nita to nisam ja uradio, nego mamica. Nisam ja

to iz rauna uradio, Jegore Iliu; ja sam to samo onako uradio; uradio sam to, dodue, i iz rauna, Jegore
Iliu... ali sam u plemenitom cilju to uradio, Jegore Iliu: korisno bih upotrebio kapital, molim...
pomagao bih sirotinju. Hteo sam i da pripomognem napretku savremene prosvete, pa sam ak matao i o
tome da osnujem stipendiju pri univerzitetu... Eto kako sam ja hteo upotrebiti svoje bogatstvo, Jegore
Iliu; a ne da bih ja tu togod, Jegore Iliu...
Nas sve odjednom obuze neobian stid. ak i Mizinikov pocrveni i okrenu se, a ujak se tako zbuni da
ve ne znade ta da kae.
De, de, dobro, dobro! izusti najzad. Umiri se, Pavle Semjoniu. ta e! Svakom se deava...
Ako hoe, doi, brate, na ruak... a meni je drago, drago...
Ali ne postupi tako gospodin Bahejev.
Stipendiju da osnuje! dreknu on razjaren. I jesi stvoren da je osnuje! Sa uivanjem bi
oerupao svakog na koga naie... akira nema, a ovamo se trpa u nekakvu stipendiju. Ah, ti dripe,
dripe! Vidi ga kako je osvojio neno srce! A gde je ona, roena? Da se nije sakrila? Ne bio koji sam, ako
ne sedi negde onde, za zaklonom, ili se pod krevet, od straha, zavukla...
Stepane, Stepane! povika ujak. Obnoskin planu i htede da protestuje, ali pre nego to on dospede
da zine, otvorie se vrata i u sobu ulete glavom Anfisa Petrovna, ljuta, zaplamtelih oiju, pocrvenela od
gneva.
ta je to? povika ona. ta se to deava ovde? Vi, Jegore Iliu, upadate u potenu kuu sa
svojom bandom, plaite dame, radite ta hoete!... Kakve su to stvari? Ja jo nisam oblesavila, hvala Bogu,
Jegore Iliu! A ti, klipane! nastavi ona da se dere, kidiui na sina. Ti si ve poeo i da slini pred
njima! Tvoju majku vreaju u njenoj roenoj kui, a ti zinuo! Kakav si ti posle toga estit mlad ovek? Ti
si dronjak, a ne mlad ovek, posle toga!
Ni jueranjeg maenja, ni mondenstva, ak ni lornjeta, niega toga sad nije bilo u Anfise Petrovne.
Bila je to prava furija, furija bez maske.
im je ugleda, ujak pohita da uzme Tatjanu Ivanovnu pod ruku, i nae iz sobe; ali Anfisa Petrovna
mu onog asa preprei put.
Vi tako neete izai, Jegore Iliu! razdra se ona ponovo. Po kakvom pravu vi odvodite silom
Tatjanu Ivanovnu? Krivo vam je to je umakla iz vaih gnusnih mrea, u koje ste je uhvatili vi sa vaom
mamicom i glupanom Fomom Fomiem! Hteli biste da se vi njom oenite iz gnusnog rauna. Izvinite,
ovde se plemenitije misli! Tatjana Ivanovna je videla da se kod vas protiv nje kuju planovi, da se radi na
njenoj propasti, i sama se poverila Pavlui. Ona sama ga je molila, tono re, da je spase iz vaih mrea;
ona je morala nou da bei od vas, da, tako je to! Eto do ega ste je vi doveli! Je li tako, Tatjana
Ivanovna? A kad je tako, onda kako vi smete da upadate s celom bandom u blagorodnu plemisku kuu i
da silom odvodite blagorodnu gospoicu, bez obzira na njenu viku i suze? Ja to neu dozvoliti! Neu
dozvoliti! Nisam ja sila s uma!... Tatjana Ivanovna e ostati, zato to tako ona hoe! Hajdemo-te, Tatjana
Ivanovna, ne treba njih sluati: to su zlotvori vai, a ne prijatelji! Ne plaite se, hajdemo! Odmah u ja
njih otpremiti!...
Ne, ne! zavika uplaena Tatjana Ivanovna. Ja neu, neu! Kakav je on mu? Ja neu da se
udam za vaeg sina! Kakav je on meni mu?
Neete? ciknu Anfisa Petrovna, guei se od besa. Neete? Doli ste, pa sad neete? Pa kako
ste vi onda smeli da nas obmanjujete? Pa kako ste vi onda smeli da mu obeate, i to ste beali s njime
nou, sami se prilepili, bacali nas u nedoumicu, u trokove? Moda je moj sin zbog vas izgubio
blagorodnu partiju!... A, ne! Platiete vi za to, morate sad platiti; mi imamo dokaze, vi ste nou pobegli...
Ali mi ne sasluasmo do kraja tu tiradu. U jedan mah se svi skupismo oko ujaka, krenusmo napred,
pravo na Anfisu Petrovnu, i izaosmo u predvorje. Odmah nam doterae koije.
Tako rade samo nepoteni ljudi, samo nitkovi! vie Anfisa Petrovna iz predvorja, van sebe od
besa. Ja u tubu predati! Platiete vi za to... vi idete u nepotenu kuu, Tatjana Ivanovna! Vi se ne
moete udati za Jegora Ilia; on vam pod nosom ivi sa svojom guvernantom!...

Ujak zadrhta, poblede, ugrize se za usnu i pohita da posadi Tatjanu Ivanovnu. Ja obioh koije i
priekah na red da sednem, kad se odjednom obrete kraj mene Obnoskin i uze me za ruku.
Bar mi dozvolite da vas zamolim da budemo prijatelji! ree on i snano mi stite ruku, sa nekim
oajnim izrazom na licu.
Kako to mislite, prijatelji? rekoh ja, stajui na stepenicu od koije.
Pa tako! Ja sam jo jue upoznao u vama izvanredno obrazovanog oveka. Nemojte me osuivati...
Mene je mamica na to navela, a ja sam tu sasvim po strani. Ja imam vie naklonosti ka literaturi,
uveravam vas; a to je sve mamica...
Verujem, verujem, rekoh. Zbogom!
Mi posedasmo, i konji pojurie. Uzvici i proklinjanja Anfise Petrovne jo dugo su se orili iza nas, a iz
svih prozora na kui odjednom su se promolila neka nepoznata lica i gledala nas sa divljom radoznalou.
U kolima nas je sada bilo petoro; samo, Mizinikov je seo napred do koijaa, a preanje svoje mesto
ustupio gospodinu Bahejevu, kome je sad dopalo da sedi tano prekoputa od Tatjane Ivanovne. Tatjana
Ivanovna je bila vrlo zadovoljna to smo je odveli, ali je jo neprestano plakala. Ujak ju je teio koliko je
mogao. Bio je tuan i zamiljen; videlo se da su besomune rei Anfise Petrovne o Nastjenjki teko i
bolno odjeknule u njegovoj dui. Inae, na povratak bi se svrio bez ikakvog uznemirenja, samo da nije
bilo s nama gospodina Bahejeva.
Kad je seo prekoputa od Tatjane Ivanovne, njemu kao da se pamet okrenula; nije mogao da gleda
ravnoduno; vrteo se na svom mestu, crveneo kao rak, i strano prevrtao oima; osobito kad je ujak
poinjao teiti Tatjanu Ivanovnu, debeljko je bio van sebe i reao kao buldog kojeg drae. Ujak je sa
stravom pogledao u njega. Naposletku, Tatjana Ivanovna primeti neobino duevno stanje svoga vi-zavi
i stade se uporno zagledati u njega; onda pogleda u nas, osmehnu se i, odjedanput, dohvati svoj
suncobran, pa graciozno udari malo njime vospodina Bahejeva po ramenu.
Bezumnik! izusti ona zavodljivo i nestano i odmah se zakri lepezom.
Taj ispad je bio kaplja koja je prepunila nau.
ta-a-a? riknu debeljko. ta, madam? Ti, dakle, ve i na me puca?
Bezumnik! Bezumnik! ponovi Tatjana Ivanovna, i odjednom zapljeska dlanovima.
Stoj! doviknu Bahejev koijau. Stoj! Stadosmo. Bahejev otvori vrataca i brzo poe izlaziti iz
koije.
Ama, ta ti je, Stepane Aleksjejiu? Kuda e? viknu zgranuti ujak.
Dovde mi je ve dolo! odvrati debeljko, drhtei od gneva. Nek ide sve do avola! Star sam ja,
madam, da se sa mnom koketuje. Ja vie volim, roena, umreti na drumu. Zbogom, madam, koman vu
porte vu?[11]
I on, zbilja, poe peke. Koija poe korakom za njim.
Stepane Aleksjejiu! povika ujak, izgubivi, naposletku, strpljenje. Ne budali, mani se, sedi! Ta
vreme je kui!
Okante me se! izusti Stepan Aleksjeji, a zadihao se od hodanja, jer se, onako debeo, sasvim bio
odvikao od hoda.
Teraj punim kasom! doviknu Mizinikov koijau.
ta radi, ta radi, stoj!... uzviknu ujak, ali koija ve pojuri. Mizinikov se nije prevario; odmah
se postiglo ono to je on eleo.
Stoj! Stoj! zaori se iza nas oajni vapaj, stoj, razbojnie! Stoj, zlikove nijedan!
Debeljko stie naposletku, umoran, poluzaguen, s kapima znoja na elu, razvezane kravate i s kapom
u ruci. On se utke i natuten pope u koiju, i ovaj put mu ja ustupih svoje mesto, bar nije sedeo

prekoputa od Tatjane Ivanovne, koja se za celo to vreme valjala od smeha, pljeskala rukama i, za itavog
ostalog puta, nije mogla ravnoduno gledati u Stepana Aleksjejia. A on, sa svoje strane, sve do kue, nije
izustio ni rei jedne i uporno je gledao kako se okree stranji toak na koiji.
Bilo je ve podne kad smo se vratili u Stepanikovo. Pooh pravo u svoje odeljenje, gde odmah doe
Gavrila s ajem. Ja navalih da se raspitujem u starca, ali, bezmalo odmah za njim, ue ujak i smesta ga
otpravi.

II
NOVOSTI
Ja k tebi, brate, samo na minut, poe on uurbano. Hitam da ti saoptim... Ja sam ve sve
doznao. Niko od njih danas nije bio ni na slubi bojoj, osim Iljue, Sae i Nastjenjke. Mamicu su, kau,
uhvatili grevi. Trljali su je i jedva je povratili. Sad se spremaju da idu Fomi, i mene zovu. Ne znam samo
da li da estitam ili da ne estitam Fomi imendan, vana stvar! I, najposle, kako e oni primiti svu tu
nezgodu! Uas jedan, Serjoa, ja ve predoseam...
Naprotiv, ujka, pohitah i ja sa svoje strane, sve ide da ne moe biti bolje. Jer sad se vi ve
nikako ne moete oeniti Tatjanom Ivanovnom, ta samo to vredi! Ja sam vam jo putem to hteo
objasniti.
Tako je, tako, prijatelju. Ali, sve to nije ono; u svemu tome je, razume se, prst boji, kao to ti kae;
ali ja ne mislim na to... Jadna Tatjana Ivanovna!... Kakve se sve nezgode njoj deavaju... Nitkov, nitkov je
Obnoskin! Uostalom, ta ja govorim nitkov? Zar ja ne bih uinio to isto da sam se njom oenio?... Nego,
uostalom, ja sve ne govorim o onome... Jesi li ti uo ta je malopre vikala ona nevaljalica, Anfisa, o Nastji?
uo sam, ujka. Jeste li se sad uverili da treba hitati?
Bezuslovno; i poto-poto! odvrati ujak. Nastao je svean as. Samo mi, brate, na jedno nismo
mislili jue, a ja sam posle svu no o tome premiljao: hoe li ona poi za me, toje ono!
Molim vas, ujka! Kad je sama rekla da vas voli...
Prijatelju dragi, ali je odmah i dodala da nipoto neu poi za vas.
Eh, ujka! To se tako samo kae; a uz to, ni prilike danas nisu one iste.
Misli? Ne, brate moj, delikatna je to stvar, strahovito delikatna! Hm!... A zna, ma da mi je bilo
teko, nekako mi se svu no srce topilo od neke sree! Da, zbogom, hitam. ekaju me; i tako sam ve
zadocnio. Samo sam onako skoknuo, da izmenim koju re s tobom. Ah, Boe moj! uzviknu on, vrativi
se Glavno sam zaboravio! Zna ta: ja pisao Fomi.
Kad?
Noas; a jutros, im je svanulo, poslao sam mu pismo po Vidopljasovu. Sve sam mu, bratac, izloio,
na dva tabaka, sve ispriao, istinito i iskreno, reju, da ja moram, to jest da bezuslovno moram,
razume, zaprositi Nastjenjku. Zamolio sam ga da nikom ne pria o sastanku u bati i obratio sam se
svem blagorodstvu njegove due da mi pomogne kod mamice. Ja sam, brate, razume se, sve to bedno
napisao, ali sam napisao od sveg mog srca i, tako da kaem, polio ga svojim suzama.
I ta? Nikakvoga odgovora?
Zasad ga jo nema; samo malopre, kad smo se spremali u poteru, sreo sam ga u tremu, u nonoj
toaleti, u papuama i s kapicom na glavi, on spava s kapicom, nekuda je izlazio. Ni rei nije rekao,
nije me ni pogledao. Ja sam mu zavirio u lice, onako odozdo, ali nita!
Ujka, ne uzdajte se u njega: napravie vam pakost.
Ne, ne, bratac, nemoj tako govoriti! uzviknu ujak, mahnuvi rukama. Ja sam uveren. A uz to,

vidi, to mi je poslednja nada. On e razumeti; on e oceniti. Ne sporim da je prgav, udljiv; ali kad stvar
bude dola do istinskog blagorodstva, on e zasijati kao biser... ba kao biser. To ti tako misli, zato to ga
jo nisi video u najviem blagorodstvu... Ali, Boe moj! Ako on zbilja raznese jueranju tajnu, onda... ja
zaista ne znam ta e tad biti, Sergije! ta onda jo ostaje u ta ovek da veruje na ovom svetu? Ali ne, ne
moe on biti takav podlac. Ja nisam njemu ni za mali prst! Ne mai glavom, bratac: istinu kaem, nisam!
Jegore Iliu! Mamica se brinu gde ste! razlee se dole neprijatni glas device Perepeljicine, koja je,
verovatno, prislukivala kroz otvoreni prozor sav na razgovor. Trae vas po celoj kui i ne mogu da vas
nau.
Boe moj, zadocnio sam! Zlo! - usplahiri se ujak. Prijatelju, tako ti Boga, obuci se i doi onamo!
Ja sam, vidi, zato do tebe i skoknuo, da zajedno poemo... Hitam, hitam, Ana Nilovna, hitam!
Kad ostadoh sam, ja se setih svog skoranjeg susreta sa Nastjenjkom i obradovah se to nisam o tome
priao ujaku: jo vie bih ga poremetio. Predviao sam veliku buru i nisam mogao zamisliti na koji nain
e ujak dovesti u red svoje stvari i zaprositi Nastjenjku. Ponavljam: kraj sve vere u njegovu plemenitost, ja
sam i protiv volje sumnjao u uspeh.
Meutim, trebalo je hitati. Smatrao sam za svoju dunost da mu pomenem, i odmah se poeh oblaiti;
no ma kako da sam urio, zadrah se u elji da se obuem to bolje. Ue Mizinikov.
Ja po vas, ree on. Jegor Ili vas moli odmah.
Hajdemo!
Bio sam ve sasvim gotov. Poosmo.
ta ima novo onde? upitah putem.
Svi su kod Fome, na okupu, odvrati Mizinikov. Foma se ne udi, neto je zamiljen i malo
govori, kroz zube cedi. ak je poljubio Iljuu, to je, naravno, dovelo u ushienje Jegora Ilia. Jo maloas
je poruio po Perepeljicinoj da mu ne estitaju imendan i da je on samo hteo da iskua... Starica, dodue,
udie kolonjsku vodu, ali se umirila, zato to je Foma miran. O naoj poteri niko ni slova, kao da je nije ni
bilo; ute, zato to Foma uti. On celo jutro nije putao k sebi nikog, ma da ga je nedavno starica, dok mi
nismo bili ovde, zaklinjala svim svetima da joj doe da se posavetuju, pa mu i sama kucala na vrata; ali se
on zakljuao i odgovorio joj da se on sad moli za rod oveji, ili neto tome slino. On neto smilja: po
licu mu se to vidi. Ali kako Jegor Ili nita nije u stanju da dozna po licu, to je on sad potpuno ushien
krotkou Fome Fomia: pravo dete! Iljua je nauio neku pesmu i mene poslali po vas.
A Tatjana Ivanovna?
ta Tatjana Ivanovna?
Je li i ona onde? S njima je?
Ne; ona je u svojoj sobi, suho odgovori Mizinikov.
Odmara se i plae. Moda se i stidi. Kod nje je, mislim, sad ona... guvernanta. ta je to? Kao da se
oluja sprema. Na nebu, pogledajte!
Izgleda, oluja, odgovorih, pogledavi na oblak koji se crnio u dnu neba.
U taj mah smo se peli na terasu.
Nego recite, ta mislite o Obnoskinu, a? nastavih ja, ne mogavi se uzdrati da ne ispitam u toj
taci Mizinikova.
Ne govorite mi o njemu! Ne pominjite mi toga podlaca!
povika on, pa odjednom zastade, pocrveni i lupnu nogom. Budala! Budala! Upropastio takvu
divnu stvar, takvu sjajnu misao! Sluajte: ja sam, naravno, magarac to nisam prozreo njegove lopovluke,
ja to sveano priznajem. No kunem vam se, da je on umeo sve to izvesti kako treba, ja bih mu moda i
oprostio! Budala! Budala! I kako dre kako trpe takve ljude u drutvu! Kako da ih ne alju u Sibir u
progonstvo, na robiju! Ali se varaju! Nee me oni nadmudriti! Sad imam bar iskustva, i jo emo se

porvati. Ja sada razmiljam o jednoj novoj misli... Priznajte i sami: zar da ovek izgubi ono to je njegovo
samo zato to mu je neki glupak ukrao misao i to nije umeo da izvede stvar? Pa to ne bi bilo pravo! I,
najposle, ta Tatjana se bezuslovno mora udati, to joj je poziv. I to nju dosad jo niko nije strpao u
ludnicu, to je ba zato to se jo neko mogao njome oeniti. Saoptiu vam svoju novu misao...
No svakako, docnije, prekidoh ga, jer smo mi, evo, ve stigli.
Dobro, dobro, docnije! odgovori Mizinikov, iskrivivi usta u grevit osmejak. A sad... Pa kuda
to vi? Velim vam: pravo k Fomi Fomiu! Idite za mnom; vi tamo jo niste bili. Videete drugu komediju...
Jer stvar se ve okrenula u komediju...

III
ILJUA SVEAR
Foma je imao dve velike i divne sobe; one su bile ak i nametene lepe nego druge sobe u kui.
Potpun komfor je okruavao velikoga oveka. Nove, lepe tapete po zidovima, svilene arene zavese na
prozorima, ilimi, trimo, kamin, mek, pomodan nametaj, sve je svedoilo o nenoj panji domaina
prema Fomi Fomiu. Saksije s cveem stajale su na prozorima i na mermernim okruglim stoliima ispred
prozora. Nasred kabineta se nalazio velik sto, pokriven crvenim suknom, sav zatrpan knjigama i
rukopisima. Prekrasna bronzana mastionica i hrpa pera, sve to zajedno trebalo je da svedoi o tekim
umnim radovima Fome Fomia. Rei u ovde uzgred da je Foma presedeo ovde skoro osam godina i da
nije pod Bogom nita pametno napisao. Kasnije, kad se preselio u venost, razgledali smo rukopise koje je
za sobom ostavio; ispostavilo se da su sve to same trice. Nali smo, na primer, poetak istoriskog romana
koji: se dogaa u Novgorodu, u VII veku; zatim udovinu poemu Anahoret na groblju, pisanu u
slobodnim stihovima; zatim besmislenu raspravu o znaenju i svojstvu ruskog seljaka i o tome kako treba
s njim postupati, i, najposle, pripovetku Grafica Vlonska, iz velikosvetskog ivota, takoe nedovrenu.
Vie nita nije ostalo. A meutim, Foma Fomi je terao ujaka da svake godine troi grdne novce na
poruivanje knjiga i asopisa. No mnogi od njih su ostajali i neproseeni. A ja sam, kasnije, ne jedanput
zaticao Fomu gde ita Pol de Koka, koga je skrivao od ljudi nekud podalje. Na stranjem zidu od kabineta
nalazila su se staklena vrata koja su vodila u dvorite.
Nas su oekivali. Foma Fomi je sedeo u velikoj naslonjai, u nekom dugom sjurtuku koji mu je
padao do peta, ali ipak bez kravate. Bio je zbilja utljiv i zamiljen. Kad smo uli, on podie malko obrve i
ispitivalaki pogleda u me. Ja se poklonih; on mi se, za uzvrat, nakloni malko, dodue s dosta panje.
Videi da se Foma Fomi ponaa prema meni blagonaklono, babuka se osmehnu i klimnu mi glavom.
Ona se, jadnica, nije jutros ni nadala da e njen miljenik tako mirno primiti vest o dogaaju s Tatjanom
Ivanovnom, i zato se sad neobino obradova, mada su je jutros spopadali grevi i nesvestica. Za njenom
stolicom je, po obiaju, stajala devica Perepeljicina, stisnutih usana kao koni, kiselo i zlobno se
smekajui i tarui svoje koate ruke jednu o drugu. Pored generalice su se smestile dve uvek utljive
starice-muktaice, plemkinje. Bila je tu jo neka, od jutros dolutala kaluerica i jedna susetka-spahinica,
ve u godinama i takoe utljiva, koja je sa slube u crkvi navratila da estita mamici-generalici praznik.
Tetkica Praskovja Iljinina, manja od makova zrna, bila je negde u uglu, i nespokojno gledala u Fomu
Fomia i u mamicu. Ujak je sedeo u naslonjai, i neobina radost mu je sijala u oima. Pred njim je stajao
Iljua u prazninoj crvenoj kouljici, sa zakovranim uvojcima, lep kao aneli. Njega su Saa i
Nastjenjka, tajom od svih, nauili neku pesmu, da obraduje na takav dan oca uspesima u naukama. Ujak
samo to nije plakao od zadovoljstva: neoekivana krotkost Fomina, veselost generaliina, imendan
Iljuin, pesma, sve to ga je dovelo u pravo ushienje, i on je sveano zamolio da odu po mene, kako bih
i ja to pre podelio sveoptu sreu i uo pesmu. Saa i Nastjenjka, koje su ule gotovo odmah za nama,
stajale su oko Iljue. Saa se svaki as smejala i u taj trenut bila srena kao dete. Gledajui je, Nastjenjka
se takoe poela osmehivati, ma da je, samo malo pre, ula bleda i setna. Ona je jedina doekala i umirila
Tatjanu Ivanovnu kad se ova vratila s putovanja, i sve dosad je prosedela kod nje gore. I nestani Iljua
kao da se nije mogao uzdrati od smeha gledajui svoje uiteljice. inilo se da su njih troje spremili neku
vrlo smenu alu, koju su sad hteli odigrati... Ja i zaboravio Bahejeva. On je sedeo podalje, na stolici, jo
uvek srdit i crven, utao, burio se, useknjivao i uopte igrao dosta mranu ulogu na porodinome
prazniku. Kraj njega se vrtio Jeevikin; dodue, on se svugde vrtio, ljubio ruke generalici i pridoloj goi,

aptao neto devici Perepeljicinoj, udvarao se Fomi Fomiu, reju, stizao svuda. I on je s velikom
ljubavlju oekivao Iljuinu pesmu, a kad sam ja uao, poleteo je da mi se klanja, u znak velikog potovanja
i odanosti. Nimalo se nije primeivalo da je on doao ovamo da titi ker i da je sasvim odvede iz
Stepanikova.
Evo i njega! - radosno uzviknu ujak kad me ugleda. Iljua je, brate, pesmu spremio,to ti je
neto neoekivano, pravo iznenaenje! Ja sam brate, preneraen, i naroito sam poslao po tebe, i
deklamovanje sam zadrao do tvog dolaska... Se-di-der uza me! Da ujemo Foma Fomiu, de, priznaj,
brate, pa to si ih sve sigurno ti naveo da mene, starca, obraduju? Zakleo bih se da je tako! Kad ve ujak
govori u Fominoj sobi takvim tonom i glasom, onda je, svakako, sve kao to treba. Ali u tome i jeste
nevolja to je ujak nesposoban da ita pogodi po licu, kako ree Mizinikov; a pogledavi u Fomu, ja
nekako i preko volje priznadoh da Mizinikov ima pravo i da treba neto oekivati...
Ne brinite se za me, pukovnie, odvrati Foma slabim glasom, glasom oveka koji prata
neprijateljima svojim. Ja, naravno, odajem hvalu iznenaenju: to pokazuje oseajnost i moralnost vae
dece. Korisni su i stihovi, ve i zbog izgovora... Ali ja nisam stihovima bio zauzet jutros, Jegore Iliu: ja
sam se molio... vi to znate... Uostalom, gotov sam da sluam i stihove.
U tome ja estitah Iljui i poljubih ga.
Tano, Foma, oprosti! Ja zaboravih... i ako sam uveren u tvoje prijateljstvo, Foma! De, poljubi ga jo
jedanput, Serjoa! Pogledaj koliki je! De, poinji, Iljua! O emu je to? Sigurno neka sveana oda, neto
od Lomonosova?
Ujak se dostojanstveno namesti. Jedva sedi na mestu od nestrpljenja i radosti.
Ne, tatice, nije od Lomonosova, ree Saenjka, jedva se uzdravajui od smeha. Nego, kako ste
vi bili vojnik i ratovali s neprijateljima, to je Iljua nauio pesmu o ratovanju... Opsadu Pambe, tatice.
Opsada Pambe? A! Ne seam se... ta je to Pamba, ti zna, Serjoa? Sigurno neto herojsko.
U ujak se dostojanstveno namesti po drugi put.
Govori, Iljua! zapovedi Saenjka.
Devet leta Pedro Gomez poe Iljua sitnim, ujednaenim i jasnim glasom, bez zapeta i taaka, kao
to obino deklamuju deca nauene stihove
Devet leta Pedro Gomez
Opsauje zamak Pambu,
Hranei se mlekom samo,
I sva vojska dona Pedra,
Devet hiljad Kastiljaca,
Zavet sebi uinie
Da e samo hleba jesti
I jedino mleko piti.
Kako? ta? Kakvo to mleko? viknu ujak, gledajui me u udu.
Govori dalje, Iljua! povika Saenjka.
Svaki dan don Pedro Gomez
Svoju nemo oplakuje
Pokrivaju se kabanicom.

Ve deseto leto nasta,

Ljuti Mavri torestvuju,
A od vojske dona Pedra
Sve u svemu preostade
Devetnaest ljudi samo.
Pa to je galimatijas! povika ujak, uznemiren. Pa to je nemogua stvar! Devetnaest ljudi od cele
vojske preostalo, a pre bila cela velika armija! ta je to, bratac?
Ali tu Saa ne izdra, nego prte u najiskreniji i detinji smeh; i mada tu nije bilo ba bog zna ega
smenog, bilo je nemogue ne zasmejati se kad je ovek gledao u nju.
To je, tatice, aljiva pesma, povika ona, uasno se radujui svojoj detinjoj dosetci. To je
namerno tako sam pisac sainio, da svima bude smeno, tatice.
A! aljiva! uzviknu ujak, a lice mu se razvedri. To jest, komina! Zato ja gledam... Tano,
tano, aljiva! I zbilja je smeno, izvanredno smeno: mlekom svu armiju pomorio, po zavetu nekakvom!
Vrlo je bilo potrebno davati takav zavet! Vrlo otroumno, zar ne, Foma? To je, vidite, mamice, takva
komina pesma, kakve ponekad piu pisci, je li istina, Sergije, zbilja piu? Neobino smeno. De, de,
Iljua, pa dalje?
Devetnaest ljudi samo!
Sakupi ih don Pedro Gomez
I ree im: Devetnaest!
Da barjake razvijemo,
I u trube zatrubimo,
U talambas udarimo,
I od Pambe otstupimo!
Nismo tvru osvojili,
No zakleti moemo se
Pred saveu i pred au,
Ni jednom ne naruismo
Zavet koji uinismo:
Devet leta nismo jeli,
Al ba nita jeli nismo,
Osim jednog mleka samo.
Ba je tikvan! im se on tei! prekide ujak ponovo. to je devet godina mleko pio!... Pa kakva je
to vrlina? Bolje da je jeo po celog ovna i da nije ljude morio! Divno, izvanredno! Vidim, vidim sad: to je
satira, ili... kako se to ono zove, alegorija, ta li? I moda ak o nekom stranom vojskovoi, dodade
ujak, obraajui se k meni, pa znaajno nabra obrve i zamiri: A? ta ti veli? Ali samo, razume se,
nevina, plemenita satira, koja nikoga ne vrea! Prekrasno! Prekrasno! I, to je glavno, blagorodno! De,
Iljua, produi! Ah, vi, avolanke, avolanke! dodade on, razdragano gledajui u Sau i tajom u
Nastjenjku, koja se rumenila i osmehivala.

Ohrabreni tom besedom,

Devetnaest Kastiljaca
Ljuljaju se u sedlima.
U glas slabo uzvikuju:
Sankto Jago Kompostelo!
ast i slava donu Pedru,
Slava Lavu Kastiljanskom!
A Duego, kaplan njegov,
Kroz zube ovako veli:
Kad bih bio vojskovoa,
Ja bih zavet uinio
Da se jede samo meso
I zaliva santurincem!
No, eto! Nisam li ja to isto govorio? uzviknu ujak, izvanredno obradovan. U celoj vojsci se
naao jedan jedini pametan ovek, pa i to je nekakav kaplan! ta je to, Serjoa: kapetan njihov, ta li?
Kaluer, duhovno lice, ujka.
A, jest, jest! Kaplan, kapelan? Znam, seam se! itao sam jo u Radklifovim romanima. Oni tamo
imaju razne kaluerske redove, je li?... Benediktinci, ini mi se... Ima li benediktinaca?...
Ima, ujka.
Hm!. Tako sam i mislio. No, Iljua, pa dalje? Prekra sno, divno!
Kad zauo to don Pedro,
Grohotom se nasmejao:
Ovna da mu poklonite,
Vanredno se naalio!
Naao je kad se treba smejati! Ba je budala! I samom mu se, naposletku, na smeh dalo! Ovna!
Dakle, bilo je ovnova; pa to nije onda jeo? De, Iljua, dalje! Prekrasno, divno! Neobino aljivo!
Pa gotovo je, tatice!
A! Gotovo! I zaista, ta im je ostalo da rade, zar ne, Sergije? Divno, Iljua! Prosto udo kako je lepo!
Poljubi me, golubiu! Ah, mili moj! A ko je njega upravo na to uputio: ti, Saa?
Ne, nego Nastjenjka. Onomad smo itale. Proitala ona, pa veli: Smene li pesme! Eto, bie Iljui
imendan: uzeemo ga da naui, pa da deklamuje. to e biti smeha!
Dakle, Nastjenjka? E, hvala, hvala, promrmlja ujak, odjednom sav pocrvenevi, kao dete.
Poljubi me jo jedanput, Iljua! Poljubi me i ti, avolanko, ree on, grlei Saenjku i s ljubavlju je
gledajui u oi.
ekaj samo, Saurka, i tebi e biti imendan, dodade on, kao da ne zna ta vie da kae od

zadovoljstva.
Ja se obratih Nastjenjki i upitah ija je pesma.
Jest, jest, ija je pesma? usplahiri se ujak.
Mora biti da ju je uman pesnik napisao, je li, Foma?
Hm! promrmlja Foma pod nos.
Za celo vreme dok se pesma deklamovala, njemu nije silazio sa usana jedak, podrugljiv osmeh.
Ja sam, bogami, zaboravila, odvrati Nastjenjka, plaljivo gledajui u Fomu Fomia.
To je napisao gospodin Kuzma Prutkov, tatice, u Savremeniku je natampano, iskoi Saenjka.
Kuzma Prutkov! Ne znam ga, ree ujak. A Pukina znam! ... Dodue, vidi se da je sjajan
pesnik, je li, Sergije? A povrh toga, ovek najplemenitijih osobina, to je jasno kao dva put dva! Moda je i
oficir... iveo! ... A Savremenik je izvanredan asopis! Bezuslovno se treba pretplatiti, ako sarauju sve
takvi pesnici... Volim pesnike! Slavni su to mladii! Ove u stihovima opisuje! Sea li se, Serjoa, ja sam
kod tebe, u Petrogradu, video jednog literatora. Kako mu je samo nos osobit... bogami!... ta kae,
Foma?
Foma Fomi, koga je sve vie i vie spopadao gnev, zakikota se iz sveg glasa.
Ne, ja samo onako... nita, molim, ree on, kao tobo silom se uzdravajui od smeha.
Nastavite, Jegore Iliu, nastavite! Ja u posle rei svoju re... Eto i Stepan Aleksjeji sa zadovoljstvom
slua o vaim poznanstvima s petrogradskim literatorima...
Stepan Aleksjeji, koji je celo vreme sedeo podalje i bio zamiljen, odjedanput die glavu, pocrveni i
ljutito se okrenu u naslonjai.
Ti, Foma, mene, ne diraj nego me ostavi na miru, ree on, gnevno gledajui Fomu svojim
malecnim, zakrvavljenim oima. ta se mene tie tvoja literatura? Neka Bog da meni samo zdravlja,
promrmlja on sebi pod nos, pa makar sve... zajedno s piscima... volterijanci, pa to ti je!
Pisci da su volterijanci? progovori Jeevikin, koji se odmah obrete uz gospodina Bahejeva.
Pravu pravcatu istinu izvoleli ste iskazati, Stepane Aleksjejiu. Tako su se i Valentin Ignati onomad
izvoleli izraziti. I mene su prozvali volterijancem, Boga mi. A ja sam, to svi znaju, jo tako malo napisao...
to jest, neka up mleka eni skisne, svemu je kriv gospodin Volter! Tako je u nas sve.
Ama, ne! primeti ujak vano. To je zabluda! Volter je bio samo otar pisac; ismevao je
predrasude; a volterijanac on nije nikad bio! Sve su to proneli o njemu neprijatelji. I zato, zbilja, sve na
njega jadnika?
Opet se razlee jetko kikotanje Fome Fomia. Ujak ga pogleda uznemireno i primetno se zbuni.
Ne, ja, vidi, Foma jo uvek o asopisima, izusti on zbunjeno, u elji da se nekako popravi. Ti
si, brate Foma, savreno imao pravo kad si onomad savetovao da se treba pretplaivati. Ja i sam mislim da
treba!... Hm... ta e, zaista, prosveta se iri! Inae, kakav si sin oteestva ako se na to ne pretplati? Je li
istina, Sergije? Hm... Jest!... Eto, ma na Savremenik. No zna, Serjoa, najvee nauke, po meni, nalaze
se u onom debelom asopisu, kako li se ono zove? U utom omotu.
Oteestveni zapisi, tatice.
E, jest, Oteestveni zapisi, izvanredno ime, Sergije, je li istina? tono re, celo oteestvo sedi i
zapisuje... Vrlo plemenit cilj! Osobito koristan asopis! I kako je debeo! De, izdaji takav dilians! A nauke
takve da samo to ti oi ne iskoe ispod ela... Dolazim ja onomad, stoji knjiga; uzmem, iz radoznalosti
otvorim, i u jedan mah preletim tri stranice. Prosto sam, brate, zinuo! I, zna, sve ti se objanjava: ta,
naprimer, znai metla, lopata, ara, maice. Po meni, metla je metla, maice su maice! Jest, ako nee!
Po uenom izlazi da maice nisu maice, nego amblem, ili mitologija nekakva, ta li, ne seam se ve vie
ta, samo je neto takvo izilo... Eto kako ti stoji ta stvar! Do svega su ve doli!
Ne znam ta se upravo spremao da uini Foma posle toga novog ispada ujakova, ali se u taj tren javi

Gavrila i, oboriv glavu, zastade na pragu.

Foma Fomi ga pogleda znaajno.
Je li gotovo, Gavrila? upita on slabim, no odlunim glasom.
Gotovo, molim, tuno odvrati Gavrila i uzdahnu.
I moj zaveljaj si metnuo na kola?
Metnuo sam.
E, onda sam i ja gotov! ree Foma i polako se die iz naslonjae. Ujak ga gledae u udu.
Generalica skoi s mesta i stade se nemirno obazirati.
Dozvolite mi sad, pukovnie, dostojanstveno poe Foma, da vas zamolim da se na as mahnete
interesantne teme o knjievnim maicama; moete je nastaviti bez mene. A ja, opratajui se s vama
zanavek, hteo bih vam kazati nekoliko poslednjih rei...
Od straha i uda ukoie se svi sluaoci.
Foma! Foma! Ta ta ti je? Kud se ti sprema? uzviknu ujak naposletku.
Ja se spremam da napustim vau kuu, pukovnie, izusti Foma najmirnijim glasom. Odluio
sam da idem kud me oi moje vode i zato sam najmio za svoje novce prosta, seljaka kola. Na njima je sad
moj zaveljaj; nevelik je: nekoliko omiljenih knjiga, dve promene rublja, i to je sve! Ja sam siromaan,
Jegore Iliu, ali ni za ta na svetu ne bih ni sad primio vae zlato, koje sam jo jue odbio!...
Ama, za Boga, Foma? ta to znai? - uzviknu ujak, pobledevi kao krpa.
Generalica vrisnu i u oajanju pogleda Fomu Fomia i isprui ruke prema njemu. Devica Perepeljicina
polete da je pridri. Muktaice se okamenie na svom mestu, Gospodin Bahejev se teko die sa stolice.
E, poinje pripovetka, proapta kraj mene Mizinikov.
U taj tren zau se izdaleka grmljavina: poinjala je oluja.

IV
ISTERIVANJE
ini se da vi pitate, pukovnie, ta to znai? sveano progovori Foma, kao da se naslauje
optom zabunom. udim se pitanju! De, objasnite mi, sa svoje strane, kako vi moete sad gledati meni
pravo u oi? Objasnite mi taj poslednji psiholoki zadatak iz oveje bestidnosti, i tada u ja otii bar
obogaen novim znanjem o pokvarenosti ljudskog roda.
Ali ujak nije bio u stanju da odgovori: on je gledao u Fomu preplaen i satrven, otvorenih usta i
razrogaenih oiju.
Gospode! To su strahote! zastenja devica Perepeljicina.
Razumete li, pukovnie, nastavi Foma, da vi mene morate sad pustiti, prosto i bez
propitkivanja? U vaoj kui ak i ja, ovek u godinama i mislen, poinjem ve ozbiljno da se bojim za
istotu svog morala. Verujte da propitkivanje nee dovesti ni do ega, nego samo da vi budete posramljeni.
Foma! Foma!... uzviknu ujak, a hladan znoj mu se ukaza na elu.
I zato dozvolite da vam kaem, bez ikakvih objanjenja, nekoliko savetnih rei pri rastanku, mojih
poslednjih rei u vaoj kui, Jegore Iliu. to je bilo, to je bilo, leka mu vie nema! Ja se nadam da vi
razumete o emu ja govorim. Ali vas molim na kolenima: ako je u srcu vaem jo ostala ma iskra jedna
moralnosti, obuzdajte tenju strasti svojih! I, ako pogubni otrov jo nije zahvatio celo zdanje, onda, po
mogunosti, ugasite poar!
Foma! Uveravam te da si u zabludi! uzviknu ujak, malo po malo dolazei sebi i sa uasom
predoseajui rasplet.
Umerite strasti, nastavi Foma istim sveanim tonom, kao da i ne uje ujakove uzvike.
Pobeujte sebe. Ako hoe da pobedi ceo svet, pobedi prvo sebe. To ti je moje svakidanje pravilo. Vi
ste spahija; vi treba da sijate kao brilijant, na svojim imanjima, a kakav gnusan primer neobuzdanosti vi
dajete ovde svojim niima! Ja sam se za vas molio po itave noi i drhtao, trudei se da naem vau sreu.
Jaje nisam naao, jer je srea u vrlini...
Ama, to nije mogue, Foma! opet ga prekide ujak. Ti nisi dobro shvatio i ne govori ba sasvim
pravo...
Dakle, setite se da ste spahija, produi Foma, opet ne uvi uzvike ujakove. Ne mislite da su
odmaranje i sladostrae namenjeni spahijskom zvanju. Pogubne li misli! Ne odmaranje, nego briga, i to
briga pred Bogom, carem i otadbinom! Raditi, raditi mora spahija, i raditi kao poslednji seljak njegov!
ta, pa neu ja valjda uzeti da orem za seljaka? proguna Bahejev. Pa i ja sam spahija...
K vama se sad obraam, domae sluge, nastavljae Foma, obraajui se Gavrili i Falaleju, koji se
pojavio na vratima. Volite gospodu svoju i ispunjavajte njihovu volju ponizno i s krotkou. Za to e i
vas zavoleti gospoda vaa. A vi, pukovnie, budite prema njima pravedni i milosrdni. I on je ovek,
stvoren po Bojem podobiju, tono re, kog su vam predali maloletnog, kao dete, car i otadbina. Velika je
dunost, ali velika i zasluga vaa!
Foma Fomiu! Golubiu! ta si ti to namislio? u oajanju zavika generalica, gotova da padne u

nesvest od uasa.
E, ini se, bie dosta? zavri Foma, ne obraajui panje ni na generalicu. Sada o
podrobnostima; recimo da su one sitne, ali su neophodne, Jegore Iliu! Na Harinskoj ledini u vas ni do
danas seno nije pokoeno. asa ne asite: pokosite i pokosite to pre. To vam je moj savet...
Ali, Foma...
Hteli ste, ja to znam, da poseete jedan deo zirjanovske ume; ne secite, to vam je moj drugi
savet. uvajte ume: jer ume odravaju vlagu na zemljinoj povrini... teta to ste suvie kasno posejali
jaro ito; udnovato kako ste kasno sejali jaro ito!...
Ali, Foma...
Uostalom, dosta! Ne mogu vam sve rei, a nije ni vreme! Poslau vam pismeno uputstvo, u
naroitoj belenici. E, pa zbogom, zbogom svi. Bog vas uvao, i nek vas Gospod blagoslovi! Blagosiljam i
tebe, edo moje, nastavljae on, obraajui se Iljui, neka te Bog sauva od pogubnog otrova buduih
strasti tvojih! Blagosiljam i tebe, Falaleju; zaboravi komarinskog!... I vas, i sve... Setite se Fome... De,
hajdemo, Gavrila! Posadi me u kola, stariu.
I Foma se uputi ka vratima. Generalica vrisnu i polete za njim.
Ne, Foma! Ja te neu tako pustiti! viknu ujak, pa ga stie i uhvati za ruku.
Znai, vi hoete silu da upotrebite? nadmeno zapita Foma.
Jest, Foma... i silu! odvrati ujak, drui od uzbuenja. Ti si vrlo mnogo ta rekao i mora da
objasni! Ti nisi dobro proitao moje pismo, Foma!...
Vae pismo!ciknu Foma, u tren jedan se raspalivi, kao da je ba ekao taj trenutak, pa da bukne.
Vae pismo! Evo ga, vaeg pisma! Evo ga! Ja cepam to pismo, ja pljujem na to pismo! Ja gazim nogama
svojim vae pismo i tako izvravam najsvetiju dunost oveansku! Evo ta ja radim, kada me vi terate
silom na objanjenja! Vidite! Vidite! Vidite!...
I komadii hartije se razletee po sobi.
Ponavljam, Foma, ti nisi razumeo! vikao je ujak, sve vie i vie bled. Ja nju prosim, ja traim
svoju sreu...
Prosite! Vi ste zaveli tu devojku, a mene zavaravate da je prosite; jer sam vas ja jue video s njom
nou, u bati, pod dbunjem!
Generalica kriknu i, od iznemoglosti, pade u naslonjau. Nastade grdan mete. Jadna Nastjenjka sedi
bleda kao mrtvac. Preplaena Saenjka zagrlila Iljuu, pa drhti kao u groznici.
Foma! vie ujak sav van sebe. Ako ti rairi tu tajnu, ti e uiniti najpodliju stvar na svetu!
Ja u tu tajnu rairiti, cii Foma, i uiniu najplemenitiju stvar koja se da zamisliti! Mene je
sam Bog poslao za to, da ceo svet izobliim za njegova nevaljalstva! Ja sam gotov da se popnem na seljaki
krov od slame i da odande viem o vaem gnusnom postupku svim okolnim spahijama i svima
prolaznicima!... Jest, znajte svi, svi, da sam ga jue, nou, zatekao sa ovom devojkom, koja gleda tako
nevino, u bati pod dbunjem!...
Oh! sramote! zapita devica Perepeljicina.
Foma! Ne igraj se glavom! viknu ujak, pa stisnu pesnice, a oi mu sevnue.
...A on,cii Foma,on se uplaio to sam ga vi deo, pa se usudio da me zavodi laljivim pismom,
mene, potenog i prostodunog, da budem slep prema njegovu zloinu jest, zloinu!... jer ste vi od
najnevinije devojke nainili...
Jo jednu re po nju uvredljivu, i ja u te ubiti, Foma, kunem ti ceL.
Ja kaem tu re jer ste vi od najnevinije devojke uspeli da nainite najrazvratniju devojku!
Samo to Foma izusti poslednju re, kad ga ujak pograbi za ramena, okrenu ga kao slamicu, i snano

ga baci na staklena vrata to iz kabineta vode u dvorite. Udar je bio tako silan da su se pritvorena vrata
irom otvorila i Foma glavake poleteo niz sedam kamenih stepenica i pruio se u dvoritu. Razbijena
stakla su se s treskom razletala po stepenicama.
Gavrila, pokupi ga! viknu ujak, bled kao mrtvac. Posadi ga na kola i da za dva minuta ne bude
od njega ni traga u Stepanikovu!
Ma ta da je zamiljao Foma Fomi, ali ovakvom raspletu se sigurno nije nadao.
Ne uzimam na sebe da opiem ono to je bilo u prvim trenutcima posle takvog dogaaja. Kukanje
generaliino, koje je duu razdiralo, i njeno previjanje u naslonjai; skamenjenost device Perepeljicine
pred iznenadnim postupkom dotle uvek pokornog ujaka; vritanje i cianje obeju muktaica; do
nesvestice uplaena Nastjenjka, oko koje se vrtio otac; izbezumljena od straha Saenjka; ujak, koji je u
neiskazanom uzbuenju koraao po sobi i ekao kad e mu mati doi k sebi; naposletku, strani pla
Falalajev, koji je oplakivao svoju gospodu, sve to je sainjavalo sliku koju je nemogue opisati. Dodajem
jo da je u taj mah grunula silna oluja; gromovi su se uli sve ee i ee, i krupne kine kapi su poele
udarati u prozore.
Eto ti praznika! promrmlja gospodin Bahejev, nagnuvi glavu i rairiv ruke.
Zlo! apnuh mu ja, takoe van sebe od uzbuenja. Ali je bar oteran Foma i ne moe vie biti
zvan natrag.
Mamice! Jeste li se osvestili? Je li vam lake? Moete li me, najzad, sasluati? upita ujak, zastavi
pred stariinom naslonjaom.
Starica die glavu, prekrsti ruke i moleivo se zagleda u sina, koga jo nikad u ivotu nije videla tako
gnevnog.
Mamice! nastavi on. aa je prepunjena, i sami ste videli. Ja nisam eleo da ovako iznesem tu
stvar, ali as je kucnuo, i nema se ta odlagati! Vi ste uli klevetu, pa sasluajte i odbranu. Mamice, ja
volim tu izvanredno plemenitu i uzvienu devojku, volim je odavno, i nikad neu
prestati da je volim. Ona e usreiti decu moju, a vas e potovati kao ki roena, i zato ja sad, pred
vama u prisustvu roaka i prijatelja mojih, sveano polaem moju molbu pred njene stope i molim je da
mi uini beskrajnu ast i pristane da bude moja ena.
Nastjenjka se tre, pa se sva zaari i skoi s naslonjae. Generalica jedno vreme gledae u sina kao da
ne razume ta govori, pa odjednom ciknu i zavapi, i pade preda nj na kolena.
Jegoruko, srce moje, vrati Fomu Fomia! zavika ona. Odmah ga vrati! Drukije u ja jo do
dovee umreti bez njega!
Ujak se zapanji kad ugleda staricu-majku svojevoljnu i udljivu, pred sobom na kolenima. Bolan
oseaj mu se odrazi na licu; naposletku, doavi sebi, polete da je podigne i posadi je opet u naslonjau.
Vrati Fomu Fomia, Jegoruka! nastavi starica da vapije. Vrati ga, golubia! Ne mogu da ivim
bez njega!
Mamice! alostivo viknu ujak. Zar vi niste nita uli ta sam vam sad govorio? Ja ne mogu
vratiti Fomu, razumite to! Ne mogu i nemam prava, posle njegove niske i podle klevete na ovoga anela
potenja i vrline. Razumete li, mamice, da ja moram, da mi ast moja sad nalae da uspostavim vrlinu!
uli ste: ja prosim ruku ove devojke i molim vas da blagoslovite nau vezu.
Generalica se opet otkide sa svog mesta i pade na kolena pred Nastjenjkom.
Duo moja! Roena moja! zacia ona. Ne udaji se za njega! Ne udaji se za njega, nego ga
namoli, duo, da vrati Fomu Fomia! Srce moje, Nastasja Jevgrafovna! Sve u ti dati, sve u ti pokloniti,
ako za njega ne poe. Ja, starica, jo nisam sve protraila, u mene je jo ostalo neto mrva iza mog
pokojnog. Sve je tvoje, duo, sve u ti darovati, pa i Jegoruka e te obdariti, samo me ne mei ivu u
grob, namoli ga da vrati Fomu Fomia!...
I dugo bi jo ciala i bulaznila stara, da Perepeljicina i sve muktaice, uz vritanje i kukanje, nisu

poletele da je podiu, zgranute to ona klei pred najmljenom guvernantom. Nastjenjka je jedva stojala od
straha, a Perepeljicina ak zaplaka od besa:
U smrt ete oterati mamicu, uze ona da vie na ujaka, u smrt ete je oterati! A vi, Nastasja
Jevgrafovna, ne bi trebalo da zavaate mamicu s njenim sinom; to i Gospod Bog zabranjuje...
Ana Nilovna, jezik za zube! viknu ujak. Ja sam dosta trpeo!
Pa i ja sam se dosta od vas natrpela. ta, vi mi za moju sirotinju prebacujete? Teko li je uvrediti
sirotu? Ja jo nisam vaa robinja, molim! I ja sam potpukovnika ki! Ni stope moje nee biti u vaoj
kui, nee... od danas jo!
Ali je ujak ne sluae: on prie Nastjenjki i smerno je uhvati za ruku.
Nastasja Jevgrafovna! Vi ste uli moju prosidbu? izusti on, gledajui je sa zebnjom, skoro sa
oajanjem.
Ne, Jegore Iliu, ne! Sad bolje da se mahnemo toga, odvrati Nastjenjka, sa svoje strane, potpuno
klonuvi duhom. Sve je to zalud! nastavi ona, steui mu ruke i zalivajui se suzama. To vi tako
posle onog jueranjeg... ali to ne moe biti, i sami vidite. Prevarili smo se, Jegore Iliu... A ja u vas se
uvek seati, kao svoga dobrotvora i... i veno, veno u se moliti za vas!...
Tu je suze prekidoe. Jadni ujak je, oevidno, slutio taj odgovor; on nije ni pomiljao da odgovara, da
navaljuje... Sluao ju je, nagnut ka njoj, neprestano je drei za ruku, nem i satrven. Suze su mu se
ukazale u oima.
Ja sam vam jo jue rekla, nastavi Nastja, da ne mogu biti vaa ena. Vi vidite: mene vai
nee... a ja sam sve to jo ranije, odavno, predoseala; vaa mamica nas nee blagosloviti... pa ni drugi. A
vi sami, mada se neete posle pokajati, jer ste vi velikoduan ovek, ipak ete biti nesreni zbog mene... jer
ste vi dobre naravi...
Ba dobre naravi! Ba dobriina! Tako je, Nastjenjka, tako je! povladi joj stari otac, koji je stajao s
druge strane uz naslonjau, Tano, tano tu recu je i trebalo pomenuti.
Neu da ja u vau kuu unesem seme razdora, nastavi Nastjenjka. A za mene se ne brinite,
Jegore Iliu: mene niko nee dirnuti, niko uvrediti... ja u otii k tatici... jo danas... Bolje je da se
rastanemo, Jegore Iliu...
I jadna Nastjenjka se opet zali suzama.
Nastasja Jevgrafovna! Zar je to zbilja vaa poslednja re? izusti ujak, gledajui je sa neiskazanim
oajanjem. Recite samo jednu re, i ja u vam sve rtvovati!...
Poslednja, poslednja, Jegore Iliu, prihvati opet Jeevikin. I ona vam je sve to tako lepo
objasnila. Vi ste zaista dobar ovek, Jegore Iliu, zaista dobar, i mnogo ste nam asti izvoleli ukazati!... Pa
ipak, mi nismo prema vama, Jegore Iliu. Vama treba takva nevesta, Jegore Iliu, koja je i bogata, i iz
znatne porodice, i lepotica, i koja ima glasa, i koja bi sva u brilijantima i u nojevom perju hodila po vaim
sobama... Tad e i Foma, moe biti, malko popustiti... i blagosloviti! A Fomu Fomia, molim, vratite!
Zabadava, zabadava ste ga izvoleli onako uvrediti! Ta on je ono od vrline, od izlinog ara nagovorio... I
sami ete potom govoriti da je od vrline, videete! Nema oveka dostojnijeg potovanja. A sad e, eto,
prokisnuti. Pa bolje da ga sad vratite... jer i onako ete morati da ga vratite...
Vrati! Vrati ga! povika generalica. On ti, srce moje, istinu govori!...
Jest, molim, nastavi Jeevikin Eto, i roditeljica vaa izvolevaju umirati badava... De, vratite
ga! A ja i Nastja za to vreme emo put pod noge...
ekaj, Jevgrafe Larioniu,povika ujak, preklinjem te! Jo jednu re, Jevgrafe, samo jednu re...
Kazavi to, on ode, sede u uglu u naslonjau, pognu glavu i pokri oi rukama, kao da neto premilja.
U taj trenut strahovito pue grom, bezmalo iznad same kue. Cela zgrada se zatrese. Generalica ciknu,
Perepeljicina takoe, muktaice uzee da se krste, izbezumljene od straha, a zajedno s njima i gospodin
Bahejev.

 Oe, Ilija proroe! proapta pet-est glasova, u isti mah, zajedno.

Odmah Iza groma udari takav straan pljusak, kao da se celo jezero izlilo na Stepanikovo.
A Foma Fomi, ta li e s njim sada biti u polju? zapita devica Perepeljicina.
Jegoruka, vrati ga! zavika oajnim glasom generalica i, kao luda, polete ka vratima. Zadrae je
muktaice; one je opkolie, i uzee da je tee, da sline, da cie. Uasan rusvaj!
Samo sjurtuk su imali na sebi; bar da su poneli injel! nastavljae Perepeljicina. Ni kiobran
poneli nisu. Ubie ih sad grom, molim!...
Sigurno e ga ubiti! prihvati Bahejev. Pa e ga jo i kia potom pokvasiti.
Kad biste bar vi utali! apnuh mu ja.
Pa je li on ovek ili nije? gnevno mi odvrati Bahejev. Pa nije pas! Ne bi ni ti sad, valjda, iziao
napolje. De, izii, okupaj se, ako ti je prijatno.
Sa strahom predoseajui kako e se sve svriti, ja prioh ujaku, koji kao da se skamenio u svojoj
naslonjai.
Ujka, rekoh, naginjui mu se nad uho, zar ete vi zbilja pristati da vratite Fomu Fomia?
Pojmite da e to biti vrhunac nepristojnosti, bar dok je ovde Nastasja Jevgrafovna.
Prijatelju moj, odvrati ujak, podignuv glavu i odluno mi gledajui u oi, ja sam se u ovaj mah
reavao i sad znam ta treba da radim. Ne brini, nee biti uvrede na Nastju, ja u tako udesiti...
Pa ustade sa stolice i prie k materi.
Mamice, ree, umirite se: vratiu Fomu Fomia, stii u ga: on jo nije mogao daleko otii. No
kunem vam se, on e se vratiti samo pod jednim uslovom: ovde, javno, pred svima svedocima koji su uli
uvredu, on mora priznati svoju krivicu i sveano zamoliti za oprotaj ovu plemenitu devojku. Ja u to
postii! Ja u ga na to naterati!... Inae, on nee prei preko praga ove kue! I jo vam se, mamice,
sveano kunem: ako on sam, dobrovoljno, pristane na to, ja sam gotov da mu se bacim pred noge i da mu
poklonim sve to mogu pokloniti, a da ne uvredim decu svoju! Ja, pak, od danas, diem ruke od svega.
Zala je zvezda moje sree! Ja naputam Stepanikovo! ivite ovde svi spokojno i sreno. A ja idem u puk,
da u ratnom vihoru, na bojnom polju, provodim svoju oajnu sudbu... Dosta! Idem!
U taj tren se otvorie vrata, i Gavrila, sav prokisao, sav blatnjav, da ne moe vema biti, pojavi se pred
zbunjenim drutvom.
ta ti je? Otkud? Gde je Foma? zavika ujak i polete ka Gavrili.
Za njim poletee i svi drugi i s lakomom radoznalou opkolie staria, s kojeg je blatnjava voda
bukvalno potokom curila. Cianje, kukanje, vritanje pratili su svaku re Gavrilinu.
U brezovoj umici sam ga ostavio, na vrstu i po odavde, poe on plaevnim glasom. Konj se od
groma uplaio i u jendek poleteo.
Ih!... povika ujak,
Kola se prevalila...
Ih... a Foma?
U jendek su upali, Molim.
Ama, de, ispriaj, ta otee!
Bok su povredili i zaplakali. Ja ispregao konja i dojaio ovamo da javim.
A Foma tamo ostao?
Ustao je i poao dalje, tapom se potapajui, zavri Gavrila, pa uzdahnu i obori glavu.
Suze i ridanje damskog pola ne mogu se opisati.

 Polkana! viknu ujak i polete iz sobe. Polkana dovedoe; ujak skoi na nj, neosedlanog, i odmah
zatim topot konjskih kopita nas obavesti da je poela potera za Fomom Fomiem. Ujak odjezdi ak bez
kape.
Dame poletee na prozore. Izmeu kukanja i jecanja uli su se i saveti. Tumailo se kako Fomi
Fomiu treba odmah spremiti toplo kupatilo, istrljati ga piritusom, dati mu aja, i kako Foma Fomi ni
mrvice hlepca, molim, od jutros nisu uzeli u usta, i da su sad nate srce. Devica Perepeljicina nae
naoare koje je on bio zaboravio, u futroli, i taj nalaz izazva neobian efekt: generalica se baci na njih s
vapajima i suzama, i, ne putajui ih iz ruku, ponovo se obesi o prozor, da gleda na put. Oekivanje je
dolo, najzad, do poslednjeg stepena napregnutosti... U drugom uglu, Saenjka je teila Nastju; zagrlile se
i plau. Nastjenjka dri Iljuu za ruku i svaki as ga ljubi, opratajui se sa svojim uenikom. Iljua se
zacenio od plaa, a ni sam jo ne zna zato. Jeevikin i Mizinikov raspravljaju na strani o neemu.
Meni se uini da i Bahejev, gledajui na devojke, kao da se sprema da slini. Ja mu prioh.
Ne, bauka, ree mi on, Foma Fomi bi se, moe biti, i udaljio odavde, ali tome jo nije dolo
vreme: zlatorogih bikova mu jo nisu nabavili za ekipa! Ne brinite se, bauka, gospodare e on iz kue
istisnuti, a sam e ostati!
Oluja je bila prola i gospodin Bahejev je, oevidno, promenio svoje uverenje.
Odjednom se zaori: Evo ga! Evo ga!, i dame s vriskom poletee na vrata. Nije jo bilo prolo ni deset
minuta od ujakova odlaska: inilo se da je nemoguno tako brzo dovesti Fomu Fomia; ali se zagonetka
objasnila potom vrlo brzo. Otpustivi Gavrilu, Foma Fomi je uistinu poao dalje sa tapiem; no osetivi
se savreno sam, posred oluje, grmljavine i pljuska, sramotno se uplaio, okrenuo u Stepanikovo i
potrao za Gavrilom. Ujak ga je naao ve u selu. Odmah su zaustavili jedna kola koja su tuda prolazila;
dotrali seljaci i posadili ve primirenog Fomu Fomia. Tako su ga i dopremili pravo u raireni zagrljaj
generalici, koja samo to nije sila s uma od uasa, kad je videla u kakvom je on stanju. Bio je jo prljaviji i
mokriji od Gavrile. Strahovito se svi ustrae: hteli su da ga odmah vuku gore, da promeni rublje; vikali su
da mu se spremi aj od zove i druga sretstva za okrepljenje; vrteli su se na sve strane bez svakoga smisla;
govorili u isti mah... Ali Foma kao da ne vidi nikog i nita. Vode ga ispod ruke. Dolazi do svoje naslonjae
teko se sputa u nju i sklapa oi. Neko viknu da umire: die se uasna vika; ali najvie od svih kuka
Falalej, koji se trudi da se probije kroz gomilu gospoa do Fome Fomia, da ga odmah poljubi u ruku

V
FOMA FOMI GRADI SVEOPTU SREU
Kuda su me to doveli? izusti Foma naposletku, glasom oveka koji umire za istinu.
Prokleto kiskalo! proapta do mene Muzinikov. Kao da ne vidi kud su ga doveli. Ih, to e se
sada prenemagati!
Kod nas si, Foma, meu svojima! povika ujak. Obodri se, umiri se! I, bogami, dobro bi uradio
da se presvue, inae e se razboleti... Bi li se hteo potkrepiti, a? Onako, zna... aicu nekog pia, da se
zagreje...
Malage bih sad malko hteo, zastenja Foma i ponovo sklopi oi.
Malage? Teko da e je biti u nas! ree ujak nemirno gledajui u Praskovju Iljininu.
Kako ne bi bilo! prihvati Praskovja Iljinina. Cele etiri butelje su ostale! i ona odmah,
zveckajui kljuevima, otra po malagu, upuivana dovicima sviju dama, koje su se prilepile uz Fomu kao
muve oko slatkog. Zato je gospodin Bahejev negodovao u najviem stepenu.
Malage mu se prohtelo! proguna on, gotovo na glas. Zaiskao ba takvog vina kakvo niko ne
pije! De, ko sad pije malagu, sem takvog podlaca kao to je on? Pi, do vraga! Eh, ta ja tu stojim? ta ja tu
ekam?
Foma! poe ujak, zbunjujui se pri svakoj rei, eto sada... kad si se odmorio i kad si opet
zajedno s nama... to jest, hou da kaem, Foma, da razumem kako si malopre, okrivivi, tono re,
najnevinije stvorenje...
Gde, gde je ona, moja nevinost? prihvati Foma kao da je u groznici i u bunilu. Gde su zlatni
dani moji? Gde si, moje zlatno detinjstvo, kada sam ja, nevin i divan, trao po poljima za prolenim
leptirom? Gde, gde je to vreme? Vratite moju nevinost, vratite mi je!...
I, rairiv ruke, Foma uze da se obraa svima redom, kao da je njegova nevinost u cepu nekoga od nas.
Bahejev da pukne od besa.
Vi ta se tome prohtelo! proguna on razjaren. Podajte mu njegovu nevinost! Hoe da se
ljubi s njom, ta li? Moda je ve i kao deko bio isti takav razbojnik kao to je sad. Zakleo bih se da je bio!
Foma!... poe opet ujak.
Gde su, gde su oni dani kad sam ja jo verovao u ljubav i voleo oveka? vie Foma. Kad sam se
grlio s ovekom i plakao na grudima njegovim? A sad, gde sam? Gde sam?
Kod nas si, Foma, umiri se! povika ujak. A evo ta sam hteo da ti kaem, Foma...
Kad biste barem vi sad utali, zapita Perepeljicina, a zmijske joj oi pakosno sevnue.
Gde sam? nastavi Foma. Ko je oko mene? To su bivoli i bikovi koji su na me uperili rogove
svoje. ivote, ta si ti? ivi, ivi, budi obeaen, osramoen, umanjen, izbijen, a kada ti peskom zaspu
grob, tek onda e se osvestiti ljudi, i jadne kosti tvoje zgnjeiti spomenikom!
Ljudi moji, o spomenicima je poeo govoriti! proapta Jeevikin, pljesnuvi rukama.

 O, ne podiite mi spomenika! zavika Foma. Ne podiite mi ga! Ne trebaju meni spomenici! U

srcima svojim dignite mi spomenik, nita drugo ne treba, ne treba, ne treba!
Foma! prekide ga ujak. Dosta! Umiri se! Nije re o spomenicima. Sasluaj ti samo... Vidi,
Foma, ja razumem da si ti, moda, tono re, plemenitim ognjem goreo kad si me koreo maloas; ali si,
Foma, preterao to se vrline tie, uveravam te, prevario si se, Foma...
Ama, hoete li vi prestati? zapita opet Perepeljicina. Hoete li da ubijete, ta li, nesrenoga
oveka, zato to vam je u rukama?...
Za Perepeljicinom se tre i generalica, a za njome i itava njena svita; ovi zamahae rukama ujaku da
prestane.
Ana Nilovna, utite vi, a ja znam ta govorim! odluno odvrati ujak. To je sveta stvar! Stvar
asti i pravde. Foma! Ti si razborit ovek, ti mora smesta moliti za oprotaj najplemenitiju devojku
koju si uvredio.
Kakvu devojku? Kakvu devojku sam ja uvredio? izusti Foma, u nedoumici povodei oima po
svima prisutnima, kao da je potpuno zaboravio sve to se dogodilo i kao da ne razume o emu je re.
Jeste, Foma, i ako ti sad sam, od sebe plemenito prizna da si kriv, onda u ti ja, kunem ti se, Foma,
pasti pred noge, i tad...
Ta koga sam ja uvredio? zavapi Foma. Kakvu devojku? Gde je ona? Gde je ta devojka? Bar
neto mi napomenite o toj devojci!...
U taj trenut Nastjenjka, zbunjena i uplaena, prie Jegoru Iliu i trgnu ga za rukav.
Ne, Jegore Iliu, ostavite ga na miru, ne treba izvinjenja! emu sve to? ree ona molbenim
glasom. Mahnite se!
A sad se priseam! povika Foma. Boe! Priseam se! O, pomozite, pomozite mi da se prisetim!
uze on moliti, oevidno veoma uzbuen. Recite, je li istina da su me odavde isterali kao ugavoga
psa? Je li istina da me je grom udario? Je li istina da su me izbacili odavde iz trema? Je li istina? Je li to
istina?
Pla i vapaji enskog pola bili su najreitiji odgovor Fomi Fomiu.
Jest, jest, ponavljao je on, priseam se... ja se sad priseam da sam posle groma i pada moga
trao ovamo, gonjen grmljavinom, da ispunim dunost svoju i ieznem zanavek! Pridignite me! Kakogod
sad bio slab moram da ispunim svoju dunost.
Odmah ga pridigoe iz naslonjae. Foma zauze besedniku pozu i prui ruku.
Pukovnie! zavika on, Ja sam sad sa ovim doao sebi; grom jo nije ubio moje umne
sposobnosti; ostao sam dodue gluh na desno uho, ali se to moda nije dogodilo toliko od groma koliko
od pada niz stepenice... Ali ta to mari! I ta se koga tie desno uho Fomino!
U poslednje svoje rei Foma metnu toliko alosne ironije i proprati ih takvim tunim osmehom, da se
opet razlee jecanje tronutih dama. Sve one sa prekorom, a neke i s besom uzee gledati na ujaka, koji se
ve pomalo poeo nititi pred takvim slonim izrazom sveopteg miljenja. Mizinikov pljunu i ode na
prozor. Bahejev me sve jae i jae gurkae laktom; on jedva mogae da stoji na miru.
Sad svi ujte moju ispovest! zavapi Foma, povodei po svima svoj oholi i odluni pogled. A
uporedo s tim odluite i o sudbini nesrenog Opiskina. Jegore Iliu! Ve odavno ja motrim na vas, motrio
sam tako da mi je srce prestajalo kucati, i video sam sve, sve, tada kad vi jo niste ni sumnjali da motrim
na vas. Pukovnie! Ja sam se moda varao; no ja sam znao va egoizam, vae neogranieno samoljublje,
vau fenomenalnu pohotljivost, i ko e me okriviti to sam i nehotice zadrhtao za ast najnevinije
linosti?
Foma, Foma!... nemoj ti tu da zalazi tako daleko, Foma! povie ujak, motrei s nemirom
stradalniki izraz na Nastjenjkinu licu.
Nije mene bunila toliko nevinost i povodljivost te linosti, koliko njena neiskusnost, produi

Foma, kao da nije ni uo ujakovu opomenu. Ja sam video da se u njenom srcu rascvetava neno
oseanje kao prolena rua, i nehotice sam se setio Petrarke kad kae da se nevinost tako esto samo za
vlas nalazi od propasti. Uzdisao sam, jecao sam, i ma da sam za tu devojku, istu kao biser, bio gotov da
dam svu svoju krv kao jemstvo, ko mi je mogao za vas jamiti, Jegore Iliu? Znajui neobuzdanu enju
strasti vaih; znajui da ste gotovi sve rtvovati da ih trenutno zadovoljite, ja sam odjednom zaronio u
bezdan uasa i bojazni za sudbinu najblagorodnije meu devojkama...
Foma! Zar si ti mogao to pomisliti? povie ujak.
Srce mi je prestajalo kucati dok sam motrio na vas. Ako hoete da doznate kako sam stradao, pitajte
ekspira: on e vam u svom Hamletu ispriati stanje due moje. Postao sam sumnjalo i uasan. U
bespokojstvu svome, u negodovanju svome, sve sam video u crnoj boji, a to nije bila ona crna boja o
kojoj se peva u poznatoj romansi, budite uvereni! Zbog toga ste i videli kako sam tada eleo da nju
udaljim iz ove kue: hteo sam je spasti; zbog toga ste i videli kako sam sve poslednje vreme razdraljiv i
kivan na sav rod ljudski. O ko e me sad pomiriti s oveanstvom? Oseam da sam bio, moe biti,
nepravedan prema vaim gostima i mnogo iziskivao od njih, od vaeg neaka, od gospodina Bahejeva,
traei od njega astronomiju, no ko e me okriviti za tadanje stanje due moje? Pozivajui se opet na
ekspira, rei u da mi se budunost pretstavljala kao mrani ponor nepoznate dubine, na dnu koga je
leao krokodil. Oseao sam da mi je obaveza preduprediti nesreu, da sam postavljen, da sam imenovan
za to i ta je bilo? Vi niste razumeli najblagorodnije pobude due moje i plaali ste mi za sve to vreme
lakou, neblagodarnou, potsmesima, ponienjima...
Foma! Ako je tako... naravno, ja oseam... povie ujak s neobinim uzbuenjem.
Ako vi zbilja oseate, pukovnie, to izvolite sasluati, a ne prekidati me. Produavam: sva krivica
moja, dakle, sastojala se u tome to sam se suvie kinjio za sudbinu i sreu ovoga deteta: jer ona je prema
vama jo dete. Uzviena ljubav ka oveanstvu uinila me je u to vreme nekakvim duhom gneva i sumnje.
Bio sam gotov da nasrem na ljude i da ih razdirem. I znate li, Jegore Iliu, da su svi postupci vai, kao
namerno, svakog minuta potvrivali moju sumnju i uveravali me u sve sumnje moje? Znate li vi da sam ja
jue, kad ste me obasipali svojim zlatom da me udaljite od sebe, pomislio: On od sebe udaljava, u licu
mome, savest svoju, da lake izvri zloin...
Foma, Foma! Zar si ti to zbilja jue mislio? povika ujak. Gospode Boe, a meni to ni u glavu
nije dolazilo!
Sam Duh Sveti je udahnuo u mene te sumnje, nastavi Foma. Pa recite sami, ta sam ja mogao
pomisliti kad me je puki sluaj odveo one veeri ka onoj kobnoj klupi u bati, ta sam ja osetio u onom
trenutku o, Boe, kad sam, najzad, video roenim svojim oima da su se sve sumnje moje obistinile,
da ne moe biti jasnije? Ali je meni ostajala jo jedna nada, slaba, dodue, no ipak nada, i ta biva?
Jutros je vi sami ruite u prah i pepeo! Vi mi aljete pismo svoje; vi mi saoptavate nameru da se enite;
molite da se ne raznese glas... Ama, zato, pomislio sam, zato mi pie ba sad kad sam ga ja ve
uhvatio a nije mi pisao pre? Zato mi on pre nije dotrao, srean i lep, jer ljubav ulepava lice, zato
mi on nije onda poleteo u zagrljaj, prolio na grudima mojim suze beskrajne sree i ispovedio mi sve, sve?
Zar sam ja krokodil koji bi vas samo proderao, a ne bi vam dao koristan savet? Ili sam ja neka odvratna
buba koja bi vas samo ujela, a ne bi pomogla vaoj srei? Jesam li ja njegov prijatelj, ili najodvratnija buba
nad bubama? eto, to je pitanje koje sam ja postavio sebi jutros! Zato bi, najzad, mislio sam, zato bi
on pozivao iz prestonice svog neaka i enio ga tom devojkom, nego da obmane i nas i lakomislenog
neaka, a meutim da tajom produi nameru od koje nema zloinakije? Ne, pukovnie, ako je iko
uvrstio u meni misao da je uzajamna ljubav vaa zloinaka, to ste bili vi, i jedino vi! ta vie, vi ste
zloinac i prema toj devojci, jer ste vi nju, istu i plemenitu, svojom neumenou i sebinom
nepoverljivou, izloili kleveti i tekim sumnjama!
Ujak je utao, oboriv glavu: krasnoreivost Fomina, oevidno, bila je jaa od svega onog to bi on sam
mogao rei, i on je ve u sebi priznavao da je potpun zloinac. Generalica i njeno drutvo utke i sa
strahopotovanjem su sluali Fomu, a Perepeljicina je pakosno i pobedonosno gledala jadnu Nastjenjku.
Zaprepaten, rasren, utuen, produavae Foma, ja sam se danas zakljuao i molio se Bogu da
me uputi na pravi put! Naposletku sam se odluio da vas poslednji put i javno ispitam. Ja sam se toga,

moe biti, odvie arko prihvatio, moda sam se odvie predao svome negodovanju; ali za najplemenitije
pobude moje vi ste me izbacili kroz prozor! Padajui kroz prozor, mislio sam u sebi: Eto, tako se uvek na
svetu nagrauje vrlina! U tom sam tresnuo o zemlju, i potom se jedva seam ta je dalje sa mnom bilo!
Vriska i jecanje prekidoe Fomu Fomia u tom traginom seanju. Generalica polete k njemu, s
buteljom malage u rukama, maloas pred tim istrgnutom iz ruku Praskovje Iljinine koja se bila vratila,
ali Foma velianstveno otkloni rukom i malagu i generalicu.
Stanite! povika on. Treba da zavrim! ta se dogodilo posle moga pada, ne znam. Znam samo
da ja sada, mokar i spreman da padnem u groznicu, stojim ovde, da stvorim vau uzajamnu sreu.
Pukovnie! Po mnogim znacima, koje sad neu da objanjavam, ja sam se najzad uverio da je ljubav vaa
bila ista, pa i uzviena, i ako, u isti mah, i zloinaki nepoverljiva. Izbijen, ponien, osumnjien da sam
uvredio devojku za iju ast bih ja, kao vitez iz srednjeg veka, bio gotov da prolijem svu krv svoju do
poslednje kapi, ja sad hou da vam pokaem kako se sveti za svoje uvrede Foma Opiskin. Pruite mi
ruku, pukovnie!
Sa zadovoljstvom, Foma, viknu ujak. I kako si se sad potpunce izjasnio o asti najplemenitije
linosti, to... razume se... evo ti ruke moje, Foma, zajedno sa mojim kajanjem...
I ujak mu sa arom dade ruku, i ne slutei ta e iz toga izai.
Dajte mi i vi ruku, nastavi Foma, slabim glasom, razdvajajui gomilu dama koja se zbila oko
njega, i obraajui se Nastjenjki.
Nastjenjka se pomete, zbuni, i plaljivo pogleda Fomu.
Priite, priite, drago moje dete! To je neophodno potrebno za vau sreu, ljubazno dodade
Foma, jo neprestano drei ujakovu ruku u svojim rukama.
ta on to sprema? ree Mizinikov.
Nastja, preplaena i uzdrhtala, polako prie Fomi i plaljivo mu prui svoju ruicu. Foma uze tu
ruicu i poloi je u ruku ujakovu.
Sjedinjujem i blagosiljam vas, izusti on najsveanijim glasom. I, ako vam moe biti od koristi
blagoslov patnika koji je utuen jadom, onda budite sreni. Eto kako se sveti Foma Opiskin! Ura!
Sveopte uenje bilo je beskrajno. Rasplet je bio tako neoekivan da su se svi kao ukipili. Generalica
je i ostala da stoji onako otvorenih usta i sa buteljom malage u rukama. Perepeljicina je pobledela i
zatresla se od ljutine. Muktaice su pljesnule rukama i skamenile se na svom mestu. Ujak je zadrhtao i
hteo da kae neto, ali nije mogao. Nastja je pobledela kao mrtvac i plaljivo izustila da se to ne moe...
ali je ve bilo kasno. Bahejev je prvi, mora mu se priznati, prihvatio poklik Fome Fomia, za njim ja, za
mnom, iz sveg svoga zvonkog glasa, Saenjka, koja je odmah poletela da grli oca; onda Iljua, pa Jeevikin;
istom posle sviju, Mizinikov.
Ura! viknu po drugi put Foma, ura! I na kolena, deco srca moga, na kolena pred najneniju
izmeu matera! Molite je za blagoslov, a ako treba, i sam u kleknuti pred nju, zajedno s vama...
Ujak i Nastja, koji se jo nisu ni pogledali, preplaeni i, kanda, ne shvatajui ta se s njima deava,
klekoe pred generalicu; svi se zbie oko njih; no starica stajae kao oamuena, apsolutno ne znajui
kako da postupi. Foma joj pomoe i u ovoj prilici: on klee pred svoju pokroviteljicu. To je namah izvede
iz svake nedoumice. Oblivajui se suzama, ona najzad izusti da pristaje. Ujak skoi i stisnu Fomu u
zagrljaj.
Foma, Foma!... izusti on, ali mu se glas prekide i on ne mogade da produi.
ampanja! zaurla Stepan Aleksjejevi. Ura!
Ne, molim, ne ampanja, prihvati Perepeljicina, koja je ve uspela da doe k sebi i da razume ta
se zbiva, pa i ta e biti posle, nego da sveu, molim, ueemo, da se pred ikonom pomolimo i da ih
ikonom blagoslovima, kao to svi, molim, poboni ljudi rade...
Odmah svi poletee da ispune pametni savet; nastade uasna trka. Trebalo je upaliti sveu. Stepan

Aleksjejevi primae stolicu i pope se da upali sveu pred ikonom, ali u tom prekrha stolicu i teko skoi
na pod, zadravi se, uostalom, na nogama. Ne naljutivi se ni najmanje, on odmah i s potovanjem
ustupi mesto Perepeljicinoj. Tanuna Perepeljicina u tren oka obavi posao: svea se upali. Monahinja i
muktaice uzee se krstiti i metanisati. Skidoe ikonu Spasiteljevu i prinee je generalici. Ujak i Nastja
opet klekoe, i ceremonija se zavri uz pobona uputstva device Perepeljicine, koja svaki as dodavae:
Do noica se poklonite, ikonu celivajte, ruku mamiinu, molim, poljubite! Posle mladoenje i neveste,
nae da je duan da celiva ikonu i gospodin Bahejev, pri emu poljubi ruicu i mamici generalici. On
bee neiskazano ushien.
Ura! viknu on ponovo. E, sad emo se ve napiti ampanja!
Uostalom, ushieni su svi. Generalica plae, no sad su to ve suze radosnice: veza koju je blagoslovio
Foma odmah je postala u njenim oima i pristojnom i svetom, a to je glavno, ona osea da se Foma
Fomi istakao i da e sad ve ostati kraj nje na veki vekov. Sve muktaice, bar na izgled, dele sveopte
ushienje. Ujak as klei pred materom i ljubi joj ruke, as leti da grli mene, Bahejeva, Mizinikova i
Jeevikina. Iljuu umalo to ne udavi u zagrljajima. Saa leti da grli i ljubi Nastjenjku. Praskovja Iljinina
obliva se suzama. Kad je primeti gospodin Bahejev, on joj prie, ka ruici. Stari Jeevikin se razneio i
plae u uglu, otirui suze svojim kockastim, jueranjim rupcem. U drugom uglu slini Gavrila i sa
strahopotovanjem gleda Fomu Fomia, a Falalej rida iz sveg glasa, prilazi svima i takoe ljubi sve u ruku.
Svi su ophrvani oseajem. Niko jo ne poinje da govori, niko se ne objanjava; ini se, sve je ve reeno;
odjekuju samo radosni usklici. Niko jo ne razume kako se sve to odjedanput tako brzo udesilo. Znaju
samo da je ove to uradio Foma Fomi, i da je to istinski i neoboriv fakt.
Ali ne proe jo ni pet minuta posle sveopte sree, kad se odjednom meu nama obrete Tatjana
Ivanovna. Na koji nain, kakvim ulom mogae ona, sedei gore u svojoj sobi, tako brzo doznati za ljubav
i za svadbu? Ona utra svetla lica, sa radosnim suzama u oima, u zanosno elegantnoj toaleti (gore je ipak
dospela da se preobue) i, uz gromke uzvike, polete pravo Nastjenjki da je grli.
Nastjenjka, Nastjenjka! Ti si njega volela, a ja nisam ni znala, ciknu ona. - Boe! Oni su se
voleli, patili u tiini, tajom! Njih su gonili! To je roman! Nastja, srce moje, reci mi pravu istinu: zar ti
zbilja voli, toga bezumnika?
Umesto odgovora, Nastja je zagrli i poljubi.
Boe, ala je to divan roman! i Tatjana Ivanovna zapljeska od ushienja dlanovima. Sluaj,
Nastja, sluaj, anele moj: svi ti muki, svi do jednog, nezahvalnici su, nitkovi su, i ne vrede nae ljubavi.
Ali je on, moda, najbolji meu njima. Hodi k meni, bezumnie! viknu ona, obraajui se ujaku i
hvatajui ga za ruku. Zar si ti zaista zaljubljen? Zar si ti sposoban da voli? Gledaj u mene: hou da ti
pogledam u oi; hou da vidim, lau li te oi ili ne lau? Ne, ne, ne lau: u njima sija ljubav. O, kako sam
srena! Nastjenjka, duo, sluaj, ti nisi bogata: ja u ti pokloniti trideset hiljada. Uzmi, tako ti Boga! Meni
ne treba, ne treba mi; meni e jo mnogo ostati. Ne, ne, ne, ne! povika ona i zamaha rukama kad vide
da Nastja hoe da odbije. utite i vi, Jegore Iliu, to nije vaa stvar. Ne, Nastja, ja sam ve tako odredila,
da tebi poklonim; odavno sam htela da ti poklonim i samo sam ekala tvoju prvu ljubav... Ja u gledati
vau sreu. Uvredie me ako ne uzme; plakau, Nastja... Ne, ne, ne i ne!
Tatjana Ivanovna je bila u takvom ushienju da je, barem u taj mah, bilo nemoguno, pa bi oveku i
ao bilo, da joj protivurei. Nisu se na to ni reili, nego su odloili za drugi put. Ona je poletela da ljubi
generalicu, Perepeljicinu, sve nas. Bahejev se na najutiviji nain progurao do nje i zamolio da i njoj
poljubi ruicu.
Srce moje! Golubice moja! Oprosti meni, budali, ono malopre: nisam znao kakvo zlatno srdace
ima!
Bezumnie! Znam te ja odavno! sa ushienim nestalukom protepa Tatjana Ivanovna, udari
Stepana Aleksjejevia rukavicom po nosu i prhnu od njega kao zefir, okrznuv ga svojom raskonom
haljinom. Debeljko se utivo odmae.
Retka devojka! izusti on, ganut. A nos su Nemcu prilepili, znate! apnu mi poverljivo,
radosno mi gledajui u oi.

 Kakav nos? Kakvom Nemcu? upitah u udu.

Pa onom, znate, to sam ga naruio, to svojoj Nemici ruicu ljubi, a ona suzu rupcem utire.
Jevdokim ga mi je popravio jo jue; a otoi, kad smo se vraali sa potere, poslao sam oveka na konju...
Uskoro e doneti. Osobita stvar!
Foma! viknu ujak u silnom ushienju. Ti si tvorac nae sree! im ti mogu uzvratiti?
Niim, pukovnie, odvrati Foma kiselo. Nastavite da ne obraate na me nikakve panje i budite
sreni bez Fome.
Oevidno, bio je uvreen: sred sveopte radosti, na njega kao da su zaboravili.
Sve je to od ushienja, Foma! viknu ujak. Ja, brate, ve ne znam kako se zovem. Sluaj, Foma:
ja sam te uvredio. Ceo moj ivot, svu moju krv da dam, pa ne bih mogao iskupiti uvredu koju sam ti
naneo, i zato utim, pa se ak i ne izvinjavam. Ali ako ti kad zatreba moja glava, moj ivot, ako bude
trebalo da skoim za tebe u bezdanu provaliju, ti samo zapovedi, i videe... Vie nita neu da kaem,
Foma.
I ujak mahnu rukom, potpuno svestan da ne moe dodati nita vie to bi moglo jae izraziti njegovu
misao. Samo gledae Fomu zahvalnim, punim suza oima.
Vidite kakav su oni aneo, molim! zapita, sa svoje strane, u pohvalu Fomi, devica Perepeljicina.
Jest, jest! prihvati Saenjka, ja nisam ni znala da ste vi tako dobar ovek, Foma Fomiu, i bila
sam neutiva prema vama. A vi mi oprostite, Foma Fomiu, i otsad budite uvereni da u vas svim srcem
voleti. Kad biste vi znali kako vas ja sad potujem!
Jest, Foma, prihvati Bahejev, oprosti i meni, budali. Nisam te znao, nisam znao! Ti, Foma
Fomiu, nisi samo uen ovek, nego si prosto heroj! Ceo moj dom ti je na raspoloenju. A najbolje, doide, brate, k meni prekosutra, pa s majicom-generalicom, pa i s mladom i s mladoenjom, ta tu ima! S
celom kuom k meni! To jest, evo ta emo imati za ruak, neu unapred da se hvalim, ali jedno u da
kaem: samo ptijeg mleka nee biti! Tako mi ovoga krsta!
Usred tih izliva radosti, k Fomi Fomiu prie i Nastjenjka i, bez ikakvih rei, snano ga zagrli i poljubi.
Foma Fomiu, ree ona, vi ste na dobrotvor; vi ste toliko za nas uradili da ja ve ne znam
ime bih vam sve to uzvratila, nego znam samo da u vam biti najnenija, najsmernija sestra...
Nije mogla da dovri: suze joj zaguie rei. Foma Fomi je poljubi u glavu, pa i njemu suze potekoe.
Deco moja, deco mog srca! ree on. ivite i, u srenim trenutcima, seajte se po neki put
jadnog izgnanika! A za sebe u rei da je nesrea, moe biti, mati vrline. To je rekao, kanda, Gogolj, pisac
lakomislen, no u koga se ponekad nae jezgrovitih misli. Izgnanstvo je nesrea! Kao skita u ja sad poi
po zemlji sa svojom takom i ko zna? moda u kroz nesree ovoje postati jo puniji vrlina! Ta misao
mi je jedina uteha koja mi je jo preostala!
Ama... kuda e ti da ode, Foma? viknu ujak u strahu.
Svi zadrhtae i okretoe se Fomi.
Eh, pa zar ja mogu ostati u vaoj kui posle malopreanjeg vaeg postupka, pukovnie? upita
Foma sa neobinim dostojanstvom.
Ali mu ne dadoe da govori: opti uzvici zagluie njegove rei. Posadie ga u naslonjau; uzee ga
preklinjati, plakati oko njega, i ve ne znam ta jo s njim da rade. Naravno, njemu nije bilo ni na kraj
pameti da ode iz te kue, kao to mu nije bilo ni otoi, kao to mu nije bilo ni jue, kao to mu nije bilo
ni onda kad je kopao u gradini. On je znao da e ga pobono zaustaviti, okaiti se o njega, osobito kada je
sve usreio, kad su svi u njega snova poverovali, kad su svi gotovi da ga nose na rukama i da to smatraju
za ast i sreu. Ali, svakako, nedavni, maloduni njegov povratak, kad se on uplaio od oluje, donekle mu
je draio ambiciju i potstrekavao ga da se jo nekako pojunaki; a to je glavno, silno ga je sablanjavalo da
se prenemae; pruala se prilika da se tako lepo izgovori, da naslika, da namoluje, da ishvali samog sebe,
da apsolutno nije mogao da odoli iskuenju. Nije ni odolevao; otimao se od onih koji ga nisu putali; iskao

je svoju taku, molio da mu vrate njegovu slobodu, da ga puste da ide kud ga oi njegove vode; da je on u
toj kui bio obeaen, izbijen; da se vratio zato da stvori sveoptu sreu; i da li on, najzad, moe ostati
u kui nezahvalnosti i jesti orbu, dodue tanku, ali zainjenu batinama?
Naposletku prestade da se otima. Ponovo ga posadie u naslonjau; no krasnoreivost njegova nije se
prekidala,
Zar mene nisu vreali ovde? vikao je, zar nisu ovde na me plazili jezik? Zar niste vi, ba vi,
pukovnie, poput neuke palanake dece po varokim ulicama, pokazivali mi svakog asa ipak i bekeljili se
na me? Jeste, pukovnie! Ja ostajem pri tome poreenju, jer ako mi se vi i niste fiziki bekeljili, svejedno,
bekeljili ste mi se moralno; a moralno bekeljenje je, u nekim prilikama, jo uvredljivije od fizikog. O
batinama ve i da ne govorim...
Foma, Foma! zavika ujak. Ne ubijaj me tim seanjem! Ja sam ti ve rekao da sva moja krv ne bi
mogla oprati tu uvredu. Budi velikoduan! Zaboravi, oprosti, i ostani da gleda nau sreu! Tvoje je to
delo, Foma...
... Ja hou da volim, da volim oveka, vikae Foma, a meni ne daju oveka, brane mi da volim,
oduzimaju mi oveka! Dajte, dajte mi oveka, da ga mogu voleti! Gde je taj ovek? Kud se skrio taj ovek?
Kao Diogen sa fenjerom, traim ga celog veka i ne mogu da ga naem, i ne mogu nikog da volim dok ne
naem toga oveka. Teko onom ko me je nainio ovekomrscem! Ja viem: dajte mi oveka da ga mogu
voleti, a meni podmeu Falaleja! Zar ja Falaleja da zavolim? Hou li ja ushteti da zavolim Falaleja? Mogu li
ja, najzad, voleti Falaleja, kad bih i hteo? Ne; to ne? Zato to je on Falalej. Zato ja ne volim oveanstvo?
Zato to je sve to je na svetu Falalej, ili nalik na Falaleja. Ja neu Falaleja, ja mrzim Falaleja, ja pljujem na
Falaleja, ja u zgaziti Falaleja, i, ako treba birati, pre u zavoleti Asmodeja nego Falaleja! Hodi, hodi
ovamo, moj svagdanji muitelju, hodi ovamo! povika on i najedanput se okrete ka Falaleju, koji se
propeo na prste, pa na najneviniji nain proviruje iza gomile koja okruuje Fomu Fomia. Hodi ovamo!
Ja u vam dokazati, pukovnie, vie Foma i privlai k sebi rukom Falaleja, kojije izgubio glavu od
straha, ja u vam dokazati istinitost rei mojih o svakidanjim potsmesima i bekeljenjima! Reci, Falaleju,
i reci pravo: ta si noas sanjao? Evo da vidite, pukovnie, da vidite vae plodove! No, Falaleju, govori!
Jadni deko, drhui od straha, oajno povodi oima unaokolo i trai spasa ma od koga; ali svi samo
trepte i s uasom oekuju njegov odgovor.
Ama, de, Falaleju, ja ekam!
Umesto odgovora, Falalej se namrti, razvali usta i razdra se kao tele, Pukovnie! Vidite li vi tu
upornost? Zar je ona prirodna? Poslednji put ti se obraam, Falaleju, kai: o emu si danas sanjao?
O...
Kai, da si sanjao o meni, priapnu mu Bahejev.
O vaim vrlinama, molim! apnu mu na drugo uho Jeevikin.
Falalej se samo obzire.
O... o vaim vrl... o belom biku! zaurla on najzad i obli se vrelim suzama.
Svi huknue. Ali Foma Fomi je imao nastup neobine velikodunosti.
Bar vidim tvoju iskrenost, Falaleju, ree on, iskrenost koju ne opaam u drugih. Nek ti je
prosto! Ako me ti namerno drai tim snom, zato to te drugi na to nagovaraju, Bog e platiti i tebi i
njima. A ako ne, onda cenim tvoju iskrenost, jer ak i u takvom poslednjem stvorenju, kao to si ti, ja sam
navikao da vidim obraz i podobije Boije... Pratam ti, Falaleju! Deco moja, zagrlite me, ja ostajem!...
Ostaje! povikae svi ushieno.
Ostajem i pratam. Pukovnie, nagradite Falaleja eerom: neka ne plae na takav dan sveopte
sree.
Dabome, takvu velikodunost smatrali su neobino retkom. Tako se brinuti, u takav trenut, i o
kome? O Falaleju! Ujak polete da izvri naredbu o eeru. Odmah se, Bog zna otkud, u rukama Praskovje
Iljinine obrete srebrna eernica. Ujak izvadi uzdrhtalom rukom dva komada, pa onda tri, pa ih ispusti

naposletku, jer vide da nita ne moe uiniti od silnog uzbuenja.

Eh! viknu on. Za ovakav dan! Dri, Falaleju! i sasu mu u nedra itavu eernicu.
To ti je za iskrenost! dodade on, kao za pouku.
Gospodin Korovkin, prijavi Vidopljasov, koji se odjedanput stvorio na vratima.
Nastade mala zabuna. Poseta Korovnikova je, oevidno, dolazila u nezgodan as. Svi upitno pogledae
u ujaka.
Korovkin! viknu ujak, malko zbunjen. Naravno, milo mi je... dodade on, plaljivo
pogledajui u Fomu. Ali, ba zbilja ne znam da li da ga primim sad, u ovakvom trenutku. ta ti misli,
Foma?
Nita, nita! blagonaklono izusti Foma. Pozovite i Korovkina; neka i on uestvuje u sveoptoj
srei.
Reju, Foma Fomi je bio u aneoskom duevnom raspoloenju.
Najutivije se usuujem javiti, molim, primeti Vidopljasov, da se Korovkin ne izvole nalaziti pri
sebi.
Nije pri sebi? Kako? ta ti trabunja? viknu ujak.
Ba tako, molim: nisu, molim, u treznom duevnom stanju...
No pre nego to je ujak dospeo da zine, da pocrveni, da se uplai i da se strano zbuni, zagonetka je
ve bila reena. Na vratima se pojavi glavom Korovkin, ukloni rukom Vidopljasova i stvori se pred
zauenim drutvom. To je bio nevisok, ali temeljit gospodin od svojih etrdeset godina, tamne, prosede
kose, oian do glave, crvena, okrugla lica, sitnih, zakrvavljenih oiju, s visokom konanom poom,
zakopanom pozadi kopom, u fraku koji je bio neobino iznoen, pun perja i sena, jako pukao pod
pazuhom, u pantalol impossible[12] i s neverovatno masnom kapom, koju je drao u podignutoj ruci. Taj
gospodin je bio potpuno pijan. Kad je doao nasred sobe, zastao je, niui se i kljucajui preda se nosom,
u pijanom razmiljanju; potom se polako rasklibio na sva usta.
Izvinite, gospodo, izusti on, ja sam... ovaj... (tu se kvrcnu po ovratniku) uhvatio!
Generalica namah uze izgled uvreenog dostojanstva. Foma je sedeo u naslonjai i ironiki odmeravao
pogledom ekscentrinog gosta. Bahejev ga je gledao sa nedoumicom kroz koju je ipak provirivalo
sauee. Ujak se neverovatno zbunio; on je svom duom patio zbog Korovkina.
Korovkine! poe on. Sluajte!
Atande, molim, prekide ga Korovkin. Preporuujem se: dete prirode... Gle, ta vidim... Ovde su
dame... A zato mi nisi rekao, podlae jedan, da kod tebe ovde ima dama? dodade, s obeenjakim
osmehom gledajui ujaka. Nita! Ne boj se!... Pretstaviemo se i lepom polu... Lepe dame! poe on, s
mukom miui jezik i zapinjui u svakoj rei, vi vidite nesrenika koji... eh, i tako dalje... Ostalo se ne
govori do kraja... Muzikanti! Polku!
A da li biste malo da spavate? upita Mizinikov, mirno prilazei Korovkinu.
Da spavam? Pa vi govorite da me uvredite!
Ni najmanje. Znate, korisno je posle puta...
Nikada! s negodovanjem odvrati Korovkin. Ti misli da sam ja pijan? Nimalo... A, uostalom,
gde se kod vas spava?
Hajdemote, ja u vas odmah odvesti.
Kuda? U upu? Ne, brate, ne prevari ti mene! Ve sam ja tamo noivao... A, uostalom, vodi me...
Zato da ne poem s dobrim ovekom?... Jastuk mi ne treba; vojniku oveku ne treba jastuk. Nego mi ti,
brate, divan, divan stvori... Zbilja, sluaj, dodade on, zastajui, ti si, vidim, kran deko; de, stvori ti
mene ono... zna? Romeo, samo toliko da muvu zadavim... jedino da muvu zadavim, to jest jednu aicu.

 Dobro, dobro! odvrati Mizinikov.

Dobro... Ama, stani, valjda se treba oprostiti, Adieu, mesdames i mesdemoiselles!...[13] Vi ste me,
tono re, prostrelile... E, pa ta mogu! Posle emo se objasniti... de, probudite me kad pone... ili ak i na
pet minuta pre poetka... a bez mene neka ne poinje! ujete? Neka ne poinje!...
I veseli gospodin nestade za Mizinikovim. Svi su utali. Nedoumica se jo nastavljala.
Najzad Foma poe polako, utke i neujno, da se smeka; smeh mu je sve vie i vie prelazio u kikot.
Kad to vide generalica, odobrovolji se i ona, mada joj je jo uvek ostajao na licu izraz uvreenog
dostojanstva. Nehotini smeh se poe oriti sa svih strana. Ujak je stajao kao oamuen, crvenei kao da e
mu suze udariti, i nije mogao jedno vreme ni rei da izusti.
Gospode Boe! progovori naposletku, ko bi to mislio! Pa... pa to se svakom moe dogoditi.
Foma, uveravam te da je to vrlo estit i plemenit, pa i neobino naitan ovek. Foma... videe ve!
Vidim, molim, vidim, odvrati Foma, guei se od smeha. Neobino naitan, i to ba naitan!
O eljenicama kako govori, molim! primeti u po glasa Jeevikin.
Foma!... viknu ujak, ali mu opti kikot nadjaa rei. Foma Fomi se previjae od smeha. Kad to
vide, nasmeja se i ujak.
Pa ta tu ima! ree on sa zanosom. Ti si, Foma, velikoduan, u tebe je zlatno srce, ti si stvorio
moju sreu... pa e oprostiti i Korovkinu.
Nije se smejala samo Nastjenjka. Oima punim ljubavi gledala je ona svog enika i kao da je htela da
izusti:
Kako si ti, zbilja, divan, kako dobar, kako plemenit ovek, i kako te ja volim!

VI
SVRETAK
Triumf Fomin bio je potpun i nepokolebljiv. I zaista, bez njega se nita ne bi uredilo, i svreni fakt je
ponitavao sve sumnje i prigovore. Zahvalnost usreenih bila je bezgranina. Ujak i Nastjenjka su samo
zamahali na me rukama kad sam pokuao da izdaleka napomenem kojim putem je dobiven Fomin
pristanak na njihovu svadbu. Saenjka je vikala: Dobri, dobri Foma Fomi; ja u mu jastuk vunicom
izvesti! i ak me postidela to sam tvrdoga srca. Novoobraeni Stepan Aleksjeji valjda bi me zadavio
kada bi mi palo na um da pred njim kaem neto neutivo o Fomi Fomiu. On je sad iao za Fomom kao
pae, gledao ga sa strahopotovanjem i uz svaku njegovu re dodavao: Plemenit si ti ovek, Foma! Uen
si ti ovek, Foma! to se tie Jeevikina, on je bio na vrhuncu ushienja. Starac je davnim davno video da
je Nastjenjka zavrtela pamet Jegoru Iliu, i otac je i na javi i u snu sanjao samo o tome kako da uda za
njega svoju ker. On je stvar otezao doklegod je mogao, i odrekao se istom onda kad nije mogao da se ne
odree. Foma je preokrenuo stvar. Dabome, starac je, pored sveg svog ushienja, razumevao Fomu
Fomia; reju, bilo je jasno da se Foma Fomi zacario u toj kui na veki vekov i da sad ve njegovu
tiranstvu nee biti konca. Poznato je da se i najneprijatniji, najudljiviji ljudi ukrote, ma na neko vreme,
kad im se zadovolje elje. Foma Fomi je, sasvim obratno, nekako jo vie budalio u uspesima i dizao nos
sve vie i vie. Pred sam ruak, poto je promenio rublje i preobukao se, on je zaseo u naslonjau, pozvao
ujaka i, pred celom porodicom, stao mu itati novu pridiku:
Pukovnie! poeo je. Vi stupate u zakoniti brak. Shvatate li vi tu dunost...
I tako dalje, i tako dalje; zamislite sebi deset stranica, formata Journal Des Debats, najsitnijih
tamparskih slova, ispunjenih najstranijom besmislicom, u kojoj nema apsolutno niega o dunostima,
nego su samo najbestidnije pohvale umu, krotosti, velikodunosti, muastvu i nesebinosti samog Fome
Fomia. Svi su bili gladni; svima se htelo ruati; ali, kraj svega toga, niko nije smeo odgovarati i svi su sa
strahopotovanjem sasluali itavu tu glupost do kraja; ak i Bahejev, pored sveg svog stranog apetita,
sedeo je u najveoj smernosti i nije se ni mrdnuo. Kad se najzad zadovoljio sopstvenom krasnoreivou,
Foma Fomi se odobrovoljio i ak se poprilino napio za rukom, drei vrlo neobine zdravice. Uzeo je
da pravi dosetke i da se ali, razume se, na raun mladih. Svi su se kikotali i pljeskali. Ali neke ale su bile
toliko masne i nedvosmislene da se i sam Bahejev zbunio. Naposletku je Nastjenjka skoila iza stola i
pobegla. To je Fomu Fomia dovelo u neopisano ushienje ali se on odmah snaao: kratkim, ali snanim
reima ocrtao je vrline Nastjenjkine i napio zdravicu otsutnoj. Ujak, koji se za trenutak zbunio i bio na
muci, sad je bio gotov da grli Fomu Fomia. Uopte, enik i nevesta kao da su se stideli jedno drugog i
svoje sree, i ja sam primetio: jo otkako su dobili blagoslov, oni nisu meu sobom izmenili ni rei, ak
su kao izbegavali da gledaju jedno drugo. Kad su ustali od stola, ujak je odjednom iezao nekuda. Traei
ga, obreo sam se na terasi. Tamo je, sedei u naslonjai, za kafom, besedio Foma, silno okrepljen piem.
Kraj njega su bili samo Jeevikin, Bahejev i Mizinikov. Ja zastadoh da sluam.
Zato, vie Foma, zato sam ja gotov da odmah idem na lomau za svoja ubeenja? A zato od
vas niko nije u stanju da ide na lomau? Zato, zato?
Pa to e biti i izlino, Foma Fomiu, ii na lomau, molim! bocka ga Jeevikin. De, kakvog to
ima smisla? Prvo i prvo, boli, molim, a drugo, kad spale oveka, ta e ostati?
ta e ostati? Plemeniti pepeo e ostati. Ali gde bi ti shvatio, gde bi ti ocenio mene! Za vas ne postoje

veliki ljudi, osim nekakvih tamo Cezara i Aleksandara Makedonskih! A ta su uradili tvoji Cezari? Koga su
usreili? ta je uradio tvoj hvaljeni Aleksandar Makedonski? Svu zemlju je osvojio? Pa daj ti meni istu
takvu falangu, pa u i ja osvojiti, i ti e osvojiti, i on e osvojiti... Za to je on ubio estitog Klita, a ja nisam
ubijao estitog Klita... Balavac! Nitkov! Iibati bi trebalo njega, a ne proslavljati u svetskoj istoriji... i
Cezara zajedno s njime!
Bar Cezara potedite, Foma Fomiu!
Neu da tedim budalu! vie Foma.
I ne tedi! vatreno prihvaa Stepan Aleksjejevi, takoe podnapit. Nema ih se rata tedeti; svi
su oni vetropiri, svima njima da se samo na jednoj nozi okretati! Kobasiari! Eto, jedan je maloas hteo
nekakvu stipendiju da osnuje. A ta je stipendija? avo zna ta ona znai! Kladio bih se da je to neki nov
gadiluk. A onaj, drugi, sad otoi, u odlinom drutvu, ara nogama i moli ruma! Po mome miljenju,
zato ovek da ne pije? Ali pij, pij, pa metni taku, a posle, molim, opet pij... Nema ih se rata tedeti! Svi
su hulje! Jedini si ti uen, Foma!
Bahejev, ako se kome odavao, odavao se sav, bezuslovno i bez svake kritike.
Ja naoh ujaka u bati, kod jezerca, na najusamljenijem mestu. Bio je sa Nastjenjkom. Kad me ugleda,
Nastjenjka mugnu u dbunje, kao da je neto kriva. Ujak mi poe u susret ozarena lica; u oima su mu
sijale suze ushienja. On me uhvati za obe ruke i snano mi ih stegnu.
Prijatelju moj, ree, ja sve dosad kao da ne verujem u svoju sreu... Ni Nastja. Samo se udimo
i slavimo Svevinjeg. Ona je sad plakala. Hoe li verovati, ja sve dosad nisam doao k sebi, nekako sam se
sav pomeo: i verujem, i ne verujem! I zato to meni? Zato? ta sam ja uinio? ime sam zasluio?
Ako je iko zasluio, ujka, vi ste zasluili, rekoh ja sa zanosom. Ja jo nisam video tako
potenog, tako divnog, tako dobrog oveka kao to ste vi...
Nemoj, Serjoa, nemoj, to je mnogo, odvrati on, kao sa saaljenjem. To ba i ne valja to smo
mi dobri (to jest, ja samo o sebi govorim) kad nam je dobro; a kad nam je ravo, onda ne prilazi blizu!
Eto, ba sad sam govorio o tome sa Nastjom. Koliko god Foma bio svetao u mojim oima, hoe li verovati
da ja moda sve do danas nisam u njega sasvim verovao, ma da sam te i sam uveravao o njegovom
savrenstvu; nisam poverovao ak ni jue, kad je odbio onakav poklon! Na sramotu svoju to govorim!
Srce mi dre kad se setim ta sam ono malopre uinio! Ali nisam vladao sobom... Kad je on rekao
maloas ono o Nastji, kao da me je neto ba za srce ujelo. Nisam shvatio i postupio sam kao tigar...
Nita, ujka: moda je ba to bilo prirodno... Ujak zamaha rukama.
Nije, nije, brate, nemoj ni govoriti! Nego prosto naprosto, sve je to otud to sam ja pokvarene
naravi, to sam ja mrani i slastoljubivi egoist, i to se bez ustezanja odajem strastima mojim. Tako i Foma
kae (ta se moglo na to odgovoriti)? Ne zna ti, Serjoa, nastavi on, s dubokim oseanjem, koliko
puta sam ja bio razdraljiv, neosetljiv, nepravedan, ohol, i ne samo prema Fomi! Eto, sad mi je sve to
odjedanput palo na pamet, i kao dolazi me stid to dosad nita jo nisam uinio da budem dostojan takve
sree. I Nastja je to otoi rekla, i ako ja zbilja ne znam kakve to grehe ona ima, jer je ona aneo, a ne
ovek! Rekla mi je da smo mnogo duni Bogu, da se sad moramo truditi; da budemo bolji, da stalno
inimo dobra dela... I da si uo kako je ona vatreno, kako je prekrasno govorila o svemu tome! Boe,
divne li devojke!
On zastade od uzbuenja. Pa ubrzo nastavi:
Mi smo, brate, reili da osobito pazimo Fomu, mamicu i Tatjanu Ivanovnu. A tek Tatjana Ivanovna!
Retko plemenito stvorenje! O, kako sam ja kriv pred svima! Ja sam i pred tobom kriv... Ali ako se ko usudi
da sad uvredi Tatjanu Ivanovnu, o, onda... Eh, ta ja tu... I za Mizinikova treba neto uiniti.
Jeste, ujka, ja sam sad promenio miljenje o Tatjani Ivanovnoj. Nju ovek mora potovati i aliti je.
Tano, tano! prihvati ujak vatreno. Mora je potovati. Ili, eto, naprimer, Korovkin, ti mu se
sigurno potsmeva, dodade on, plaljivo mi zagledajui u lice, i svi smo mu se mi otoi potsmevali. A
eto, vidi, to je, moda, neoprostivo... ta to je, moda, izvanredan, dobar ovek od koga nema dobrijeg, ali
sudbina... mnogo nesrea je doiveo... Ti ne veruje, a moda je zbilja tako.

 Ne, ujka; zato ne bih verovao.

I ja sa arom uzeh govoriti kako se i u najnie palom stvorenju mogu jo ouvati najvia ljudska
oseanja; da je nedokuiva dubina due oveje; da se ne smeju prezirati oni koji su pali! Ve naprotiv,
treba ih nalaziti i podizati; da je netana opte primljena mera dobra i morala, itd, itd, reju, ja se
zapalih i uzeh priati ak i o naturalistikoj koli; a na svretku odeklamovah stihove:
Kad iz mraka zablude
Ujak se silno oduevi.
Prijatelju moj, prijatelju moj! ree on, tronut. Ti mene potpuno razume, i jo bolje od mene si
ispriao sve to sam ja hteo da iskaem. Tano, al tano tako! Gospode! Zato je zao ovek? Zato ja tako
esto bivam zao, kad je tako lepo, tako divno biti dobar? Eto, i Nastja je to isto otoi govorila... Nego
pogledaj, molim te, kako je ovo sjajno mesto, dodade on, obzirui se unaokolo, kakva je ovo priroda!
Divna slika! To je drvo! Pogledaj: jedva da ga ovek obuhvati! To je sok, to je lie! To je sunce! Kako se
posle oluje sve uokrug razveselilo, umilo!... Prosto da pomisli da i drvee neto razume, osea u sebi i
naslauje se ivotom... Zar ne, a? ta ti misli?
Vrlo lako moe da bude, ujka. Na svoj nain, dabogme.
E, pa dabogme, na svoj nain... Divan, divan je Tvorac!... Nego ti mora da se dobro sea cele ove
bate, Serjoa: kako si se ovde igrao i trao kad si bio mali, dodade on, gledajui me s neopisanim
izrazom ljubavi i sree. Jedino ti nisu doputali da ide sam k jezeru. A sea li se, jedanput, predvee,
pokojna Kaa dozvala te i stala te milovati... Ti si sve trao po bati dotle, i sav se zarumenio; kosica ti
sasvim svetla, kudrava... Ona se njome igrala i igrala, pa onda rekla: Dobro je to to si ti njega, siroe,
uzeo k nama. Sea se?
Jedva-jedva, ujka.
Onda je vee bilo, i sunce na vas dvoje silno svetlelo, a ja sedeo u uglu i puio lulu, i gledao na vas...
Ja, Serjoa, svaki mesec idem na njen grob u varo, dodade on sputenim glasom, u kome su se oseali
drhtanje i zaguivane suze. Otoi sam govorio o tome Nastji: rekla mi je da emo joj oboje zajedno
odlaziti.,.
Ujak uuta, trudei se da savlada uzbuenje. U taj tren nam prie Vidopljasov.
Vidopljasov! viknu ujak, trgnuvi se. Ti od Fome Fomia?
Ne, molim; ja vie dolazim svojim poslom.
Eh, sjajno! Bar emo uti o Korovkinu. A ja sam, vidi, ve otoi hteo da pitam... Ja sam mu,
Serjoa, naredio da pazi tamo, na istog Korovkina. ta je, Vidopljasove?
Usudiu se javiti, ree Vidopljasov, da ste jue izvoleli pomenuti, molim, moju molbu, i obeati
mi vau visoku zatitu od svakodnevnih uvreda, molim.
Zar ti opet o prezimenu? viknu ujak u strahu.
ta znam, molim? Stalne uvrede, molim...
Ah, Vidopljasove, Vidopljasove! ta s tobom da radim? utueno ree ujak. Ama, kakve uvrede
se mogu tebi nanositi? Pa ti e prosto poludeti, u ludoj kui e okonati!
Izgleda da ja sa svojom pameu, molim... kao poe Vidopljasov.
De, de, sad opet, prekide ga ujak, ja to, bratac, samo onako kaem, ne da te uvredim, nego da ti
bude od koristi. De, kakve su ti to tamo uvrede? Kladim se da su trice i kuine!
Ne mogu da proem, molim.
Od koga?

 Od sviju, molim, a najvie zbog Matrjone. Kroz nju sam ja poeo da stradam u ivotu. Poznato je da
su svi odlini ljudi koji su me jo od malena videli, molim, govorili da sasvim liim na inostranca, naroito
crtama lica. ta znam, gospodaru? Zbog toga sada i ne smem da proem. im prolazim pored njih,
molim, svi za mnom viu svakojake rune rei; ak i mala deica, molim, koju bi trebalo prvo iibati, i
ona, molim, viu... Eto i sad, kad sam iao ovamo, vikali su, molim... Ne mogu vie ovako. Uzmite me,
gospodaru, pod svoje okrilje!
Ah, Vidopljasove!... Pa ta to takvo viu? Sigurno neku glupost, na koju ni stanje ne vredi obraati.
Nepristojno je rei, molim.
Pa ta upravo?
Gadno je izgovoriti, molim.
De, kai ve!
Grika-gola pojeo kola.
Ih, udna li oveka! Ja mislio, Bog zna ta! A ti pljuni, pa proi.
Molim, pljuvao sam: jo jae viu.
Ama, sluajte, ujka, rekoh ja, pa on se ali da mu nema ivota u ovoj kui. Poljite ga, bar na
neko vreme, u Moskvu, onome kaligrafu. On je, rekoste, iveo kod nekog kaligrafa.
E, brate, i taj je svrio tragino.
A to?
Oni su, molim, odgovori Vidopljasov, doiveli nesreu da prisvoje tuu sopstvenost, pa su ih
zato, uprkos svem njihovom talentu, strpali u aps, gde su bespovratno propali, molim.
Dobro, dobro, Vidopljasove: ti se sad umiri, a ja u sve to razabrati i; urediti, ree ujak,
obeavam ti! A ta Korovkin radi? Spava?
Ne, molim, otoi su izvoleli otputovati ja sam zato i doao, da javim, molim.
Kako otputovao? ta govori? Pa zato si ga pustio?
viknu ujak.
Po dobroti srca, molim: ao mi bilo gledati. im su se probudili i setili se celog procesa, odmah su se
lupili po glavi i zavikali iz sveg glasa...
Iz sveg glasa!...
Utivije e biti da kaem: mnogorazliite vapaje su isputali. Vikali su: kako e se sad oni prikazati,
molim, lepom polu? A onda su dodali: Ja nisam dostojan roda ljudskog! I sve su tako alosno govorili,
molim, odabranim reima.
Retko delikatan ovek! Govorio sam ja tebi, Serjoa... Ama, kako si ga pustio, Vidopljasove, kad sam
ja ba tebi naredio da ga uva? Ah, Boe, Boe!
Najvie od alosti u srcu, molim. Molili su me da ne kaem. Njihov koija je konje nahranio i
upregao. A za sumu, uruenu pre tri dana, naredili su da najutivije zahvalim i da kaem da e dug
poslati s jednom od prvih pota, molim.
Kakvu to sumu, ujka?
Oni su pominjali dvadeset pet rubalja u srebru, molim, ree Vidopljasov.
To sam mu ja, brate, onda dao u zajam, na stanici: nije dosta imao. Razume se, on e poslati s
prvom potom... Ah, Boe moj, kako mi je ao! Da li da poljem u poteru, Serjoa?
Nemojte, ujka, bolje da ne aljete.
I ja to mislim. Vidi, Serjoa, ja, dodue, nisam filozof, ali mislim da u svakom oveku ima mnogo

vie dobra nego to se spolja ini. Tako i Korovkin: on nije podneo sramotu... Ali hajdemo mi sad k Fomi!
Dugo smo se zadrali; moe da ga uvrede nezahvalnost, nepanja... Hajdemote! Ah, Korovkin, Korovkin!
*
Roman je gotov. Ljubavnici su se sjedinili, i genije dobra potpuno se zacario u kui, u licu Fome
Fomia. Tu bi se moglo dati vrlo mnogo pogodnih objanjenja; ali, stvarno, sva ta objanjenja su sad
potpuno izlina. Bar takvo je moje miljenje. Umesto svakih objanjenja, rei u samo nekoliko rei o
daljoj sudbini svih junaka moje pripovetke: kao to je poznato, bez toga se ne svrava ni jedan roman, i to
propisuju ak i pravila.
Svadba usreenih obavila se est nedelja posle dogaaja koje sam opisao. Izveli su sve tiho, u
porodici, bez osobitog sjaja i bez izlinih zvanica. Ja sam bio kum, Mizinikov stari svat. Uostalom, bilo
je i zvanica. Ali prvi, najglavniji ovek je bio, razume se, Foma Fomi. Njemu su se udvarali; njega su
nosili na rukama. Ali se nekako dogodilo da su ga jedanput obili kad se sluio ampanj. Odmah je nastala
pripovetka, praena prekorima, jaucima, uzvicima. Foma je pobegao u svoju sobu, zakljuao se, vikao da
njega preziru, da su sad ve novi ljudi uli u porodicu i zato je on sad niko i nita, samo jedan iverak
koji treba izbaciti. Ujak je pao u oajanje; Nastjenjka je plakala; generalicu su, po obiaju, spopali grevi...
Svadbeni pir je liio na pogreb. I ravno sedam godina takvog zajednikog ivota sa dobrotvorom, Fomom
Fomiem, palo je u udeo mom jadnom ujaku i jadnoj Nastjenjki. Sve do smrti svoje (Foma Fomi je umro
lane) on se durio, puio, prenemagao, srdio, grdio, ali strahopotovanje usreenih ne samo to se nije
umanjivalo, nego je ak iz dana u dan raslo, proporcionalno njegovim udima. Jegor Ili i Nastjenjka
toliko su bili sreni jedno s drugim da su se ak bojali za svoju sreu, smatrali da im je i suvie Bog dao, da
ne zasluuju takvu milost, i mislili da im je moda sueno da kasnije iskupe svoju sreu patnjom i
muenjem. Pojmljivo je da je Foma Fomi mogao raditi u toj smirenoj kui sve to mu je na um padalo. I
ta sve on nije poinio za tih sedam godina! Ne moe se ni zamisliti do kakvih neobuzdanih fantazija je
po neki put dolazila njegova prezasiena, pusta dua u izmiljanju najprefinjenijih, moralnolukulskih
kaprica! Tri godine posle svadbe ujakove, umrla je babuka. Osiroteli Foma je bio van sebe od oajanja.
Jo i sad u kui ujakovoj sa uasom priaju o tadanjem njegovom stanju. Kad su zatrpavali raku, on se
otimao da skoi u nju i vikao da i njega zajedno zatrpaju. Ceo mesec mu nisu davali ni noa ni viljuke; a
jedanput su mu silom, u etvoro, otvorili usta i izvadili odande iodu koju je hteo da proguta. Neko od
postranih svedoka borbe primetio je da je Foma Fomi hiljadu puta mogao progutati tu iodu za vreme
borbe, a ipak nije progutao. Ali su svi to nagaanje sasluali sa odlunim negodovanjem, i odmah utvrdili
da je nagaa tvrda srca i nepristojan. Jedino je Nastjenjka i dalje utala i jedva primetno se osmehnula;
pri emu ju je ujak pogledao s izvesnim nemirom. Uopte valja primetiti da se Foma, istina, razmetao i
terao svoje udi u ujakovoj kui kao i pre, ali; nekadanjih, despotskih i bezobraznih istresanja na ujaka,
kakve je sebi pre dozvoljavao, vie nije bilo. Foma se tuio plakao je, koreo, prigovarao, postiivao, ali ve
nije grdio kao nekad,nije bi lo onakvih scena kao vae prevashodstvo, i to je, kanda, uinila
Nastjenjka. Ona je gotovo neprimetno naterala Fomu da u poneemu popusti i u kojeemu da se pokori.
Ona nije htela da vidi da joj se mu poniava i bila je uporna u svojoj elji. Foma je jasno video da ga ona
bezmalo razume. Kaem bezmalo, jer je i Nastjenjka mazila Fomu, pa i podravala svagda mua kad je on
sveano hvalio svoga mudraca. Ona je htela da natera druge da sve cene u njenom muu, pa je zato na
sav glas opravdavala i njegovu privezanost k Fomi Fomiu. Ali sam ja uveren da je zlatno srce
Nastjenjkino zaboravilo sve ranije uvrede: ona je Fomi sve oprostila kad ju je on sjedinio sa ujakom, a sem
toga, kanda je ozbiljno i svim srcem prihvatila ujakovu misao da se od patnika i nekadanjeg lakrdijaa ne
moe mnogo zahtevati, nego da treba, naprotiv, leiti srce njegovo. Jadna Nastjenjka je i sama bila iz roda
ponienih, i sama se patila, i toga se seala. Za mesec dana Foma se utiao, ak postao ljubazan i krotak,
ali je zato dobio druge, najneoekivanije nastupe: poeo je padati u neki magnetiki san, koji ih je sve
strahovito plaio. Ujedanput, naprimer, patnik neto govori, ak se i smeje, i u tren oka se okameni, i
okameni se ba u onom poloaju u kome se nalazio u poslednjem trenutku pred nastupom; ako se,
naprimer, smejao, onda je tako i ostao sa osmehom na usnama; ako je pak drao togod, ma i viljuku,
onda mu viljuka i ostane tako u podignutoj ruci, u vazduhu. Posle se, dabome, ruka spusti, ali Foma
Fomi ve vie nita ne osea i ne opominje se kako se ona spustila. Sedi on, gleda, pa i oima mirka, ali

nita ne govori, nita ne uje i ne shvata. Traje to tako neki put po ceo sat. Dabogme, svi u kui jedva ivi
od straha, zaustavljaju disanje, idu na prstima, plau. Naposletku, Foma se probudi, osea stranu
iznemoglost, i u verava da apsolutno nita nije ni uo ni video za celo to vreme. Silno je morao, ovek, da
se pretvara i da izigrava, i da po itave sate trpi dobrovoljne muke, i da je zato, ve samo zato da bi posle
mogao rei: Gledajte, ja i oseam dublje nego vi! Najposle je Foma Fomi prokleo ujaka za stalno
vreanje i za nepotovanje, i preselio se da ivi kod gospodina Bahejeva. Stepan Aleksjeji, koji se posle
svadbe ujakove jo mnogo puta svaao sa Fomom Fomiem, ali svagda svravao time to ga je molio za
oprotenje, ovaj put se prihvatio posla s neobinim arom: doekao je Fomu oduevljeno, nahranio ga kao
prase, i odmah reio da se formalno zavadi sa ujakom i, ak, tuio ga sudu. U njih je negde bio sporan
komadi zemlje, o kome se, uostalom, nisu nikad ni sporili, jer ga je ujak dragovoljno, bez ikakvih
osporavanja, ustupao Stepanu Aleksjejiu. Ne govorei ni rei jedne, gospodin Bahejev je naredio da se
zapregnu koije, odjurio u varo, nakrabao tubu i predao je, molei sud da mu formalo dosudi zemlju, s
naknadom sudskih trokova i tete, i da na taj nain kazni samovoljnost i otimainu. Meutim Fomi, ve
sutradan, postalo dosadno kod gospodina Bahejeva, pa oprostio ujaku, koji je doao da mu se izvini, i
vratio se natrag u Stepanikovo. Gospodin Bahejev je bio strahovito ljut kad se vratio iz varoi i nije
zatekao Fomu; no posle tri dana, doao je u Stepanikovo da se izvini, plaui molio ujaka za oprotenje, i
povukao tubu. Ujak ga je jo istog dana pomirio sa Fomom Fomiem, i Stepan Aleksjeji je opet hodao za
Fomom kao pae, i kao i pre dodavao uz svaku re: Uman si ti ovek, Foma! Uen si ti ovek, Foma!
Foma Fomi sad lei u grobu pored generalice; iznad njega stoji skupocen spomenik od beloga mermera,
sav proaran tunim citatima i pohvalnim natpisima. Po neki put, Jegor Ili i Nastjenjka, idui iz etnje,
pobono navrate u crkvenu portu da se poklone Fomi. Oni ni danas ne mogu da govore o njemu bez
naroitog oseanja: seaju mu se svake rei, ta je jeo, ta voleo. Stvari njegove uvaju se kao dragocenost.
Ujak i Nastja su osetili da su sasvim osiroteli, pa su se jo jae pribili jedno uz drugo. Dece im Bog nije
dao; to ih veoma rastuuje, ali se ne usuuju da ropu. Saenjka se ve odavno udala za jednog divnog
mladog oveka. Iljua ui u Moskvi. Tako ujak i Nastja ive sami i ne mogu da se nagledaju. U tome kako
se oni brinu jedno o drugom ima ve skoro neeg bolesnog. Nastja se neprestano moli Bogu. Ako jedno
od njih umre, ja mislim da drugo nee iveti ni nedelju dana. No dao im Bog da dugo poive! Doekaju
oni svakog od sveg srca i gotovi su da podele sa svakim nesrenikom sve to imaju. Nastjenjka voli da ita
ivote svetih i skrueno govori da je to jo malo initi obina dobra dela, nego da treba sve razdati
siromasima i biti srean u sirotinji. Da ne mora da se brine o Iljui i Saenjki, ujak bi odavno tako i
uradio, jer se on u svemu potpuno slae sa enom. S njima ivi Praskovja Iljinina i sa uivanjem im
ugaa u svemu; ona i vodi domazluk. Gospodin Bahejev ju je prosio jo naskoro posle ujkine svadbe, ali
ga je ona otro odbila. Po tome su zakljuili da e ona otii u manastir, ali se ni to nije desilo. U prirodi
Praskovje Iljinine ima jedno znaajno svojstvo: da se potpuno poniti pred onima koje je zavolela, da
stalno nestaje pred njima, da im gleda u oi, da se potinjava svim njihovim udima, da bude oko njih i da
ih slui. Sad, kad je umrla generalica, mati njena, ona smatra za svoju dunost da se ne rastaje s bratom i
da u svemu ugaa Nastjenjki. Stari Jeevikin je jo iv, i u poslednje vreme poinje sve ee i ee da
poseuje svoju erku. On je sprva dovodio ujaka u oajanje time to je sebe i svoje pilie (tako je nazivao
svoju decu) gotovo sasvim otstranio od Stepanikova. Sva prizivanja ujakova nisu na njega uticala: on nije
bio toliko gord, koliko osetljiv i podozriv. U njegovoj samoljubivoj podozrivosti bilo je po neki put ve
neega bolesnog. Misao da e njega, siromaka, primati u bogatoj kui iz milosti, da e ga smatrati
nasrtljivim i nametljivim, ubijala ga je; on je ak odbijao, ponekada, Nastjenjkinu pomo i primao samo
najpotrebnije. Od ujaka, pak, apsolutno nita nije hteo primati. Nastjenjka se grdno prevarila kad mi je
tad u bati govorila o ocu da on pravi od sebe lakrdijaa radi nje. Istina, on je onda silno eleo da
Nastjenjku uda; ali je on pravio od sebe lakrdijaa prosto iz unutranje potrebe, da da oduke pakosti koja
se u njemu nakupila. Njemu je bila u krvi potreba da se potsmeva i da pecka jezikom. On je, naprimer,
karikirao sebe kao najpodlijeg, najponiznijeg laskavca; ali je, u isti mah, jasno pokazivao da on to ini
samo onako; i to ga je vie uniavalo njegovo laskanje, tim je otrije i otvorenije provirivalo iz njega
potsmevanje. Takav je ve bio njegov nain. Uspelo se da mu sva deca budu smetena po najboljim
kolama u Moskvi i Petrogradu, i to onda kad mu je Nastjenjka jasno dokazala da e se sve to izvesti na
njen troak, to jest na raun njenih trideset hiljada, koje joj je poklonila Tatjana Ivanovna. U stvari, tih
trideset hiljada nisu oni nikad ni uzimali od Tatjane Ivanovne; da njoj, pak, ne bude ao i da se ne uvredi,
umirili su je obeanjem da e joj se u prvoj neoekivanoj porodinoj nevolji obratiti za pomo. Tako su i
uinili: bajagi su, u razno vreme, uzeli od nje dva poprilina zajma. Ali je Tatjana Ivanovna umrla pre tri

godine, i Nastja je ipak dobila svojih trideset hiljada. Jadna Tatjana Ivanovna umrla je naprasno. Cela
porodica se spremala na bal ka jednom od susednih vlastelina, a ona, samo to je dospela da obue balsku
haljinu, a na glavu da metne divan veni od belih rua, kad je odjednom osetila da joj je ravo, sela u
naslonjau i umrla. S tim vencem su je i sahranili. Nastja je bila oajna. Tatjanu Ivanovnu su pazili u kui
i dvorili je kao dete. Ona ih je sve zadivila pametnim testamentom: sem Nastjenjkinih trideset hiljada, sve
ostalo, do trista hiljada u asignacijama, odredila je za vaspitanje siromanih devojica-siroadi, i za
novane nagrade njima, kad svre kolu. Godinu dana po njenoj smrti udala se i devica Perepeljicina, koja
je, posle smrti generaliine, ostala kod ujaka, u nadi da e se umiliti Tatjani Ivanovnoj. U tome je ostao
udovac, inovnik-vlastelin, sopstvenik Miina, onog istog malog imanjca na Kome se odigrala ona scena sa
Obnoskinim i njegovom mamicom, zbog Tatjane Ivanovne. Taj inovnik je bio straan cicija i imao od
prve ene estoro dece. Nagaajui da u Perepeljicine ima para, on joj je poeo slati provodadije i prositi
je, i ova odmah pristala. Ali je Perepeljicina bila siromana kao crkveni mi: imala je svega trista rublja
srebra, a i to joj je Nastjenjka poklonila za svadbu. Sada se mu i ena grizu od jutra do mraka. Ona upa
za kosu njegovu decu i udara ih gde stigne; njemu, pak (bar tako govore), grebe lice i svaki as mu vea o
nos svoje potpukovniko poreklo. I Mizinikov se skrasio. Bio je pametan i ostavio se svih svojih nada u
Tatjanu Ivanovnu i poeo polako uiti ekonomiju. Ujak ga preporuio jednom bogatom grafu, vlastelinu,
koji je imao tri hiljade dua, na osamdeset vrsta od Stepanikova, i koji je retko dolazio na svoja imanja.
Zapazivi da Mizinikov ima sposobnosti i uzev u obzir preporuku, graf mu je ponudio da bude upravnik
njegovih imanja, i oterao svog dotadanjeg upravnika, Nemca, koji je, kraj sveg uvenog nemakog
potenja, ogulio svoga grafa do gole koe. Kroz pet godina, ovek nije mogao poznati imanje: seljaci se
obogatili; uvele se nove grane iz ekonomije, koje su pre bile nemogue; prihodi se gotovo udvostruili,
reju, novi upravnik se istakao i prouo po celoj guberniji svojim ekonomskim sposobnostima. Kako li se
graf zaudio i rastuio kad se Mizinikov, posle ravno pet godina, ne obzirui se ni na kakve molbe, ni na
kakve poviice, odluno odrekao slube i podneo ostavku! Graf je mislio da su ga premamili susedi
vlastelini, ili ak neko iz druge gubernije. I kako li su se svi zaudili kad se odjedanput, dva meseca iza
podnete ostavke, u Ivana Ivanovia Mizinikova obrelo prekrasno imanje, od sto dua, tano na etrdeset
vrsta od grafovog, kupljeno od nekakvog propalog husara, ranijeg druga njegovog! On je tih sto dua
odmah zaloio, i za godinu dana se u njega obrelo jo ezdeset dua u okolini. Sad je i sam vlastelin, i
njegovu gazdinstvu nema ravna. Sav svet se udi: gde je on to odjedanput naao novaca? A neki samo
klimaju glavom. No Ivan Ivanovi je savreno miran i osea da je potpuno u pravu. Pozvao je iz Moskve
sestru, onu istu koja mu je dala poslednja tri rublja za izme kad je polazio u Stepanikovo, veoma
milu devojku, ve ne u prvoj mladosti, krotku, punu ljubavi, obrazovanu, ali vanredno zaplaenu. Ona se
sve vreme potucala po Moskvi, kao drubenica kod neke dobrotvorke; sad sa strahopotovanjem gleda
brata, vodi mu domazluk, smatra njegovu volju zakonom, a sebe potpuno srenom. Bratac je ne mazi i
dri je prilino strogo; ali onato ne vidi. U Stepanikovu su je uasno zavoleli, a gospodin Bahejev, vele,
nije prema njoj ravnoduan. On bi je i zaprosio, ali se boji da ne bude odbijen. Uostalom, o gospodinu
Bahejevu nadamo se da emo govoriti drugi put, u drugoj prii, podrobnije.
To su, kanda, sve linosti... Da! Zaboravih! Gavrila je veoma ostareo i potpuno zaboravio da govori
francuski. Od Falaleja je iziao vrlo valjan koija, a Vidopljasov je davnim davno u ludoj kui i onde je,
kanda, i umro... Ovih dana idem u Stepanikovo i svakako u se raspitati o njemu kod ujaka.
-Kraj-

NJETOKA NJEZVANOVA

Oca ne pamtim. Umro je kad mi je bilo dve godine. Mati mi se preudala. Taj drugi brak doneo joj je
mnogo patnje, iako se udala iz ljubavi. Ouh mi je bio muzikant. Zanimljiva je njegova sudbina: bio je to
najudniji, najbolji ovek od svih koje sam poznavala. On je i suvie jako zarezan u prvim utiscima moga
detinjstva, tako jako, da su ti utisci imali uticaj na ceo moj ivot. Pre svega, da bi moja pria bila
razumljivija, ja u ovde navesti njegovu biografiju. Sve to sad budem priala, doznala sam kasnije od
uvenog violiniste B, koji je, u svojoj mladosti, bio drug i bliski prijatelj moga ouha.
Ouh mi se prezivao Jefimov. Rodio se u selu vrlo bogatog spahije, od siromanog muzikanta, koji se
posle dugih skitanja naselio na imanju tog spahije i najmio se u njegov orkestar. Spahija je iveo raskono,
i iznad svega, strasno voleo muziku. Za njega se prialo da se on, koji nikad nije iao iz svoga sela ak ni u
Moskvu, jedanput odjednom reio da otputuje u inostranstvo u neku banju, i otputovao samo na
nekoliko nedelja jedino radi toga da uje nekog uvenog violinistu, koji se, kako su javljale novine,
spremao da da tri koncerta. Imao je dosta dobar orkestar muzikanata, na koji je troio gotovo sav svoj
prihod. U taj je orkestar moj ouh stupio kao klarinetist. Bilo mu je dvadeset i dve godine kad se upoznao
sa jednim udnim ovekom. U tom istom okrugu iveo je jedan bogati grof, koji je potroio imetak
izdravajui domae pozorite. Taj grof otkaza kapelniku svoga orkestra, poreklom Talijanu, zbog ravog
vladanja. Kapelnik je odista bio rav ovek. Kad su ga isterali, sasvim se srozao, poeo je da ide po seoskim
krmama, da se opija, ponekad je prosio milostinju, i ve mu niko nije hteo dati mesto. Eto s tim se
ovekom sprijateljio moj ouh. Ta je veza bila neobjanjiva i udna, jer niko nije primeivao da se ouh i
najmanje menjao u svom ponaanju i podraavao prijatelju; i sam spahija, koji mu je isprva branio da se
drui sa Talijanom, docnije je gledao kroz prste na to prijateljstvo. Najzad, iznenada, kapelnik umre.
Ujutru ga naoe seljaci u jaruzi kraj nasipa. Naredie uviaj, i ispade da je umro od kaplje. Imovinu mu
je uvao ouh, i on sad pokaza dokaze da ima puno pravo da nasledi taj imetak: pokojnik je ostavio
svojerunu ceduljicu kojom je Jefimova odredio za naslednika u sluaju svoje smrti. Nasledstvo se
sastojalo od crnog fraka, koji je pokojnik paljivo uvao, nadajui se jo da nae mesto, i violine, na izgled
dosta obine. Niko to nasledstvo nije osporavao. Ali posle nekog vremena doe spahiji prvi violinist iz
grofovog orkestra, s pismom od grofa. U tom pismu, grof je molio, nagovarao Jefimova da proda violinu
koju muje Talijan ostavio, i koju je grof vrlo eleo da kupi za svoj orkestar. Nudio je tri hiljade rubalja i
dodavao: da je ve nekoliko puta slao po Jegora Jefimova, da lino svre pogodbu, ali da on uporno odbija.
Grof je zavravao reima: da je to prava vrednost violine, da on nita ne smanjuje, i da u upornosti
Jefimova vidi podozrenje koje ga vrea: kao da on, grof, toboe eli da se pri kupovini koristi njegovom
prostotom i neznanjem, i zato moli da Jefimova urazumi. Spahija odmah posla po ouha.
Zato nee da da violinu? upita ga; ona ti ne treba. Daju ti tri hiljade rubalja, to je prava cena, i
ti ne radi pametno ako misli da e ti dati vie. Grof te nee prevariti.
Jefimov odgovori da sam nee da ide kod grofa, ali ako ga poalju, to e biti gospodareva volja; i da on
grofu nee da proda violinu, a ako mu je silom oduzmu, i to e biti gospodareva volja.
Jasna stvar, da se takvim odgovorom kosnuo najosetljivije ice u spahijinom karakteru. Stvar je bila u
tome, da je spahija uvek s ponosom govorio da zna kako treba da se ophodi sa svojim muzikantima, zato
to su oni svi do jednoga pravi umetnici, i da je, zahvaljujui njima, njegov orkestar ne samo bolji od
grofovog, nego nije ni malo gori od prestonikog.

 Dobro! odgovori spahija: izvestiu grofa da ne eli da proda violinu zato to nee, i ima
potpuno pravo da proda ili ne proda, razume? Ali ja te pitam od sebe: ta e ti violina? Tvoj je
instrumenat klarinet, mada si stvarno rav klarinetist. Ustupi je meni. Ja u ti dati tri hiljade. (Ko je znao
kakav je to instrument!). Jefimov se osmehnu.
Ne, gospodaru, neu da vam je prodam, odgovori on: naravno, od vas zavisi...
Zar te ja prisiljavam, zar te ja primoravam! povika spahija, izveden iz takta, tim pre to se to
odigravalo pred grofovim muzikantom, koji bi iz te scene mogao zakljuiti koliko je nezgodan poloaj
muzikanata spahijskog orkestra. Nosi se napolje, neblagodarnie! Da te ne vidim odsad! Kud bi se ti
deo bez mene sa tvojim klarinetom, na kom i ne ume da svira? Kod mene si sit, odeven, dobija platu;
ivi gospodski, umetnik si, ali nee da razume i ne osea. Nosi se napolje i ne drai me svojim
prisustvom!
Spahija je terao sve one na koje se ljutio, jer se bojao sebe i svoje naprasitosti. A nipoto nije hteo da
postupi suvie strogo s umetnikom, kako je zvao svoje muzikante.
Pogodba se nije ostvarila, i, izgledalo je, da se tim stvar i svrila; kad odjednom, mesec dana docnije,
grofov violinist smisli neto strano: na svoju odgovornost optui moga ouha, dokazujui da je ouh kriv
za Talijanovu smrt, da ga je on ubio iz koristoljublja: da dobije bogato nasledstvo. Dokazivao je da je
testament bio silom iznuen, i obeavao da dovede svedoke za svoju optubu. Ni molbe, ni saveti grofa i
spahije, nita nije moglo da pokoleba denukcianta u njegovim namerama. Govorili su mu da je medicinski
uviaj nad telom pokojnoga kapelnika pravilno izvren, da dostavlja ide protiv oiglednih dokaza, moda
iz zlobe i ljutine to nije uspeo da dobije skupoceni instrument, koji su njega radi hteli kupiti. Muzikant je
ostajao pri svom, kleo se da je u pravu, dokazivao da kaplja nije nastala zbog pijanstva, nego od otrova, i
zahtevao je ponovni uviaj. Njegovi su dokazi na prvi pogled izgledali ozbiljni. Razume se, stvar se
krenula. Jefimova uhapsie, i poslae u graanski zatvor. Otpoe pretres, koji zainteresova celu guberniju.
Iao je sve vrlo brzo, i svrilo se time da su muzikanta uhvatili u lanoj dostavi. Osudie ga na pravednu
kaznu, ali je on do kraja ostao pri svojem i uveravao: da je u pravu. Najzad priznade da nema nikakvih
dokaza, da je dokaz, koje je podneo, sam izmislio, ali da je, dok je sve to izmiljavao, radio po pretpostavci,
slutnji, i zato i sad, kad je ve izvren drugi uviaj, kadje ve formalno dokazana nevinost Jefimova, ipak
ostaje u ubeenju da je Jefimov bio uzrok smrti nesrenog kapelnika, mada ga, moda, nije umorio
otrovom, ve na koji drugi nain. Nisu stigli da izvre kaznu nad njim: on se iznenada razboleo od
zapaljenja mozga, poludeo i umro u tamnikoj bolnici.
Dokle god je proces trajao, spahija se drao vrlo plemenito. Starao se o mom ouhu kao da mu je
roeni sin. Nekoliko puta trao je u zatvor da ga tei, poklanjao mu novac, donosio najbolje cigarete kad
je doznao da Jefimov voli da pui; a kad je ouh uspeo da se opravda, udesi slavlje celom orkestru. Spahija
je na stvar Jefimova gledao kao na stvar koja se tie celog orkestra, jer je mnogo polagao na dobro
vladanje svojih muzikanata, ako ne i vie a ono toliko koliko na njihov talent. Proe cela godina dana, kad
se odjednom po guberniji prou da je u gubernijsku varo doputovao neki poznati violinista, Francuz, i da
namerava u prolazu da da nekoliko koncerata. Spahija poe odmah da se trudi da ga na neki nain pozove
u goste. Stvar krenu uspeno, Francuz obea da e doi. Sve je ve bilo spremno za njegov dolazak, bio je
pozvan ceo okrug, ali sve uze drugi pravac.
Jednoga jutra javie da je Jefimov nestao neznano kud. Poee da ga trae, ali od njega ni traga.
Orkestar je bio u nezgodnom poloaju, nije bilo klarineta; kad odjednom, tri dana posle nestanka
Jefimova, spahija dobija od Francuza pismo, u kojem mu ovaj naduveno otkazuje posetu, dodajui,
naravno okolinim putem, da e u budue biti veoma paljiv u odnosima sa takvom gospodom koja dre
svoj sopstveni orkestar, da je vrlo neestetski videti pravi talent pod upravom oveka koji mu ne zna cenu,
i da, najzad, primer Jefimova, pravoga umetnika, i najboljeg voiliniste koga je on sreo u Rusiji, najbolje
dokazuje koliko su njegove rei pravine.
Kad je spahija proitao to pismo, bio je duboko iznenaen. Uvreen do dubine due. Kako! Jefimov, o
kome se on toliko starao, kome je toliko pokroviteljstvovao, taj ga je Jefimov tako nemilosrdno oklevetao
u oima evropskog umetnika, oveka ije je miljenje cenio! I, najzad, pismo je bilo neobjanjivo s druge
strane: uveravali su ga da je Jefimov umetnik pravoga talenta, da je violinist, a tamo da nisu umeli da
pogode njegov talent, i da su ga primoravali da se bavi drugim instrumentom.

Sve je to tako zaprepastilo spahiju, da se odmah reio da ide u grad i da se vidi sa Francuzom, kad
odjednom dobi pisamce od grofa, u kome ga je ovaj smesta zvao kod sebe, i izvetavao ga da mu je cela
stvar poznata, da je putujui umetnik sad kod njega, zajedno sa Jefimovim, i da je on, iznenaen drskou
i klevetanjem poslednjega, naredio da ga zadre, i da je prisustvo spahije potrebno i stoga to se
Jefimovljeva optuba tie i samoga grofa. Stvar je vrlo vana, i treba da se razjasni to pre.
Spahija se smesta uputi grofu, odmah se upozna s Francuzom i objasni svu istoriju moga ouha,
dodavi da nije nikad slutio da je Jefimov tako ogroman talent, da je, naprotiv, Jefimov bio kod njega vrlo
rav klarinetista, i da sad prvi put uje kako je njegov odbegli muzikant violinista. Dodao je jo da je
Jefimov slobodan ovek, da je imao slobodu, i da ga je mogao uvek, u svako doba napustiti, ako je zbilja
bio kinjen. Francuz je bio iznenaen. Pozvae Jefimova; teko ga je bilo poznati: ponaao se oholo,
odgovarao potsmeljivo i tvrdio daje istina ono to je uspeo da napria Francuzu. Sve je to do krajnosti
razdrailo grofa, koji otvoreno ree mome ouhu: da je nevaljalac, klevetnik i da je zasluio najsramotniju
kaznu.
Ne brinite se, vaa svetlosti, ve vas dosta poznajem, i znam vas dobro, odgovori moj ouh: zbog
vas jedva sam se spasao krivine osude. Znam po ijem me je doaptavanju Aleksije Nikiforovi, va bivi
muzikant, dostavio vlastima.
Grof je bio van sebe od ljutine kad je uo tako stranu optubu. Jedva je uspeo da se savlada; no
inovnik koji se desio u sali, i koji je bio doao kod grofa radi nekog posla, izjavi, da to ne moe ostaviti
bez posledica, da uvredljiva grubost Jefimova sadri u sebi pakosnu, nepravednu optubu, klevetanje, i da
on najpokornije moli za dozvolu da ga smesta uhapsi, tu u grofovoj kui. Francuz pokaza negodovanje i
ree da ne shvata tako krajnju nezahvalnost. Tad moj ouh uzbueno odgovori: da vie voli kaznu,
suenje, i ponovno krivino isleenje, nego li ivot koji je dosad podnosio, dok se nalazio u spahijskom
orkestru i nije imao sredstava da ga ostavi ranije, jer je bio krajnje siromaan; s tim je reima izaao iz sale
sa onima koji ga uhapsie. Zatvorie ga u zabaenu sobu u kui i pripretie mu da e ga sutra otpratiti u
grad. Oko ponoi otvorie se vrata od zatvorenikove sobe. Ue spahija. Bio je u domaoj haljini, u
papuama, a u rukama je drao upaljen fenjer. Izgledalo je da nije mogao zaspati, i da ga je teka briga
nagnala da u to doba ostavi postelju. Jefimov je bio budan i iznenaeno pogleda u njega. Ovaj spusti
fenjer i duboko uzbuen sede prema njemu na stolicu.
Jegore, ree mu: zato si me tako uvredio? Jefimov ne odgovori. Spahija ponovi pitanje, i neko
duboko oseanje, neka udna tuga zvuala je u njegovim reima.
Bog e znati, zato sam vas uvredio, gospodine! odgovori najzad moj ouh, odmahnuvi rukom:
mora da me je avo naveo! I sam ne znam ko me je na sve to gonio! Ali, nema za mene ivota kod vas,
nema... Sam mi se avo prikaio!
Jegore! poe spahija opet: - vrati se k meni, sve u zaboraviti, sve u ti oprostiti. Sluaj: ti e
biti moj prvi muzikant, odrediu ti platu veu nego drugima...
Ne, gospodine, ne, nemojte mi govoriti: ne mogu da ivim kod vas! Kaem vam da mi se avo popeo
na duu. Ako ostanem, mogu kuu da vam upalim; na mene nailazi neto, tako mi je ponekad teko, da bi
bolje bilo da se nisam ni rodio! Sad vie ne mogu ni za sebe da odgovaram: bolje me, gospodine, pustite na
miru. To je sve od vremena kad se onaj avo pobratio sa mnom...
Ko? upita spahija.
Onaj to je crkao kao pas koga su svi ostavili, Talijan.
To te je on, Jegore, nauio da svira?
Jeste! Mnogo me je emu nauio, na moju nesreu. Bolje da ga nisam nikad video.
Zar je i on bio vetak na violini?
Ne, on je sam malo znao, ali je dobro poduavao. Ja sam sam nauio, on mi je samo pokazivao, a
bolje da mi se ruka osuila, nego to primih to uenje. Sad pak sam ne znam ta hou. Eto, pitajte me,
gospodine: Jegore! ta hoe? Sve mogu da ti dam, a ja vam, gospodine, ne bih mogao rei ni rei, jer
ne znam sam ta hou. Ne, po drugi put vam kaem, gospodine, ostavite me. Ja u uiniti neto takvo da

me oteraju to dalje, pa kraj!

Jegore! ree spahija posle kratkog utanja, ne mogu te tako ostaviti. Ako nee da slui kod
mene, idi; ti si slobodan ovek, ne mogu te zadrati; ali neu sad ovako da odem od tebe. Otsviraj mi to,
Jegore, otsviraj na tvojoj violini! Tako ti Boga, otsviraj! Ja ti ne nareujem, razumi me, ne primoravam te;
sa suzama te molim: otsviraj mi, Jegoruka, to to si svirao Francuzu, tako ti Boga! Olakaj duu! Ti si
tvrdoglav, i ja sam tvrdoglav; znai i ja imam svoje udi, Jegore! Ja tebe shvatam, shvati i ti mene. iv
nisam dok mi dragovoljno ne otsvira to to si Francuzu svirao.
Neka bude! ree Jefimov. Zarekao sam se, gospodine, da nikad pred vama ne sviram, ba pred
vama, a sad me je moje srce oslobodilo. Otsvirau vam, ali samo prvi i poslednji put, i vie me, gospodine,
nikad i nigde ne uste, makar mi nudili hiljadu rubalja.
Tu uze violinu i poe da svira svoje varijacije na ruske pesme. B. je priao da su mu te varijacije prva
i najbolja stvar za violinu, i da vie nita nije svirao tako dobro i sa takvim zanosom. Spahija, koji i onako
nije mogao ravnoduno da slua muziku, gorko je plakao. Kad je svirka prestala, on se die sa stolice,
izvadi trista rubalja, prui ih mome ouhu i ree:
Sad idi, Jegore. Ja u te pustiti odavde, a stvar u izravnati s grofom; ali uj: vie nemoj sa mnom da
se sretne. Pred tobom je irok put, ali ako se na njemu sudarimo bie nam obojici krivo. No, zbogom!...
Priekaj! Dajem ti jo jedan savet za put, samo jedan: ne pij i ui, samo ui; ne pogordi se! Govorim ti, kao
to bi ti otac roeni rekao. Pazi, jo ti jednom ponavljam: ui i ne znaj za au, a gutne li jednom od
muke (a muke e biti mnogo!) pii propalo, sve e otii do avola, i ti sam e moda negde u jaruzi
cri, kao i tvoj Talijan. No, sad zbogom!... ekaj, poljubi me.
Oni se poljubie, i posle toga moj ouh izae na slobodu.
Tek to se naao na slobodi, odmah je u oblinjem okrunom gradu prolumpovao svojih trista rubalja,
pobratio se u isto vreme s najniim, prljavim drutvom, nekim bekrijama, i, kad je ostao bez sredstava i
bez ikakve pomoi, svrio je time to je bio prinuen da stupi u nekakav bedni orkestar putujueg
provincijskog pozorita, kao prva i, moda, jedina violina. Sve se to nije slagalo s prvobitnim njegovim
namerama, koje su se sastajale u tome da to pre ode u Petrograd da ui, da nae dobro mesto i da od
sebe stvori umetnika.
ivovanje u malom orkestru nije dugo potrajalo. Uskoro se ouh posvadi s impresarijom putujueg
pozorita i ostavi ga. Tada potpuno klonu duhom i ak se rei na oajniki korak, koji duboko ozledi
njegov ponos. Napisa pismo poznatom spahiji, pretstavi mu svoj poloaj i potrai para. Pismo je bilo
napisano dosta samosvesno, i odgovor na nj ne doe. Tada napisa drugo, u kom najponiznijim reima i
nazivajui spahiju svojim dobrotvorom i dajui mu titulu pravog poznavaoca umetnosti, zamoli opet za
pomo. Najzad, stie odgovor. Spahija posla sto rubalja i nekoliko redia, pisanih rukom njegovog sobara,
u kojima mu javi neka ga u budue ni za to vie ne moli. Dobivi novac, ouh htede da odmah krene u
Petrograd, ali kad je isplatio dugove, preosta tako malo novaca da se nije moglo ni misliti na put. Opet
ostade u provinciji, opet stupi u neki provincijski orkestar, pa, poto nije mogao da opstane ni u njemu,
prelazio je s jednog mesta na drugo, s venom milju da se to pre dokopa Petrograda. Tako ostade u
provinciji itavih est godina. Najzad ga obuze neko oajanje. S oajanjem opazi koliko je njegov talent
stradao, neprestano pritenjivan neurednim, prosjakim ivotom, i jednogjutra napusti impresarija, uze
svoju violinu i ode u Petrograd, gotovo prosei milostinju.
Nastani se negde na tavanu, i tu se prvi put upoznade sa B, koji se tek bio vratio iz Nemake i isto tako
nameravao da naini karijeru. Oni se skoro sprijateljie, i B. se jo i danas s dubokim oseanjem sea toga
poznanstva. Obojica su bili mladi, obojica s jednakim nadama, i obojica s jednim istim ciljem. Ali B. je bio
jo u prvoj mladosti; malo je tek podneo bede i nesree; povrh toga, bio je Nemac, i teio svome cilju
uporno, sistematski, potpuno svestan svoje snage, i, proraunavi unapred ta e biti od njega; dok je
njegov dru g tad ve imao trideset godina, ve se bio zamorio, iznurio, izgubio svako strpljenje i izgubio
prvu svoju snagu, jer je bio prinuen da se itavih sedam godina skitara za komad hleba po provincijskim
pozoritima i spahijskim orkestrima. Podravala ga je samo jedna vena, nepomina ideja: da najzad izie
iz tekog poloaja, pritedi para i doe u Petrograd. Ali ta je ideja bila tamna, nejasna; bio je to neki
neumitni, unutarnji poziv, koji je s godinama izgubio svoju prvobitnu jasnost i u oima samog Jefimova, i

kad je doao u Petrograd, radio je on bezmalo nesvesno, po nekoj venoj, staroj navici veite tenje i
razmiljanja o tom putu, i skoro ve nije znao ta ima da preduzme u prestonici. Njegov je entuzijazam
bio nekako grevit, uan, plah, kao da je tim entuzijazmom hteo sam sebe da prevari i da se po njemu
uveri: kako mu jo nije presuila prva snaga, prvi ar, prvo nadahnue. To neprekidno ushienje iznenadi
hladnog i metodinog B-a, zaslepi ga, i on pozdravljae moga ouha kao velikog budueg muzikog genija.
Drukije nije mogao da zamisli buduu sudbinu svoga druga. Ali se uskoro B-u otvorie oi i on ga
potpuno upoznade.
Video je da sva ta plahost, groznica i nestrpljenje nije nita drugo do nesvesno oajanje pri seanju na
izgubljeni talent; da najzad ak i sam talent, moda ni u samom poetku nije bio tako veliki, da je bilo
mnogo zaslepljenosti, uzaludne vere u sebe i neprekidne fantazije, neprekidkog matanja o svojoj
genialnosti. Ali, priao je B, nisam mogao da se ne udim udnoj prirodi moga druga. Preda mnom se
na javi odigravala oajna, grozniava borba grevito napregnute volje i unutarnje nemoi. Nesretnik se
punih sedam godina hranio jedino matom o svojoj buduoj slavi, i nije primetio da je izgubio
najosnovnije u naoj umetnosti, da je izgubio i osnovni mehanizam stvari. A meutim, u njegovoj
nesreenoj mati svaki as su nicali kolosalni planovi za budunost. Malo to to je hteo da bude
prvoklasni genije, povrh toga je nameravao da postane kompozitor, nemajui pojma o kontrapunktu.
Ali najvie me je udilo, dodavao je B. to je taj ovek, i pored krajnje nemoi, pored najpovrnijeg
znanja muzike tehnike imao duboko, jasno i, moe se rei, instinktivno razumevanje umetnosti. On
ju je toliko jako oseao i razumevao, da nije udo to se prevario u vlastitoj svesti o samom sebi, i umesto
da sebe smatra za dubokog, instinktivnog kritiara umetnosti, smatrao se svetenikom same umetnosti,
genijem. Ponekad bi uspeo da mi na svom grubom, prostom jeziku, koji nije znao ni za kakvu kolu,
izrazi tako duboke istine, da sam ostajao zabezeknut, nisam mogao da pojmim na koji je nain doao do
toga on koji nije nikad nita itao, nikada nita uio. Ja sam mu mnogo obavezan dodavao je B,
njemu i njegovim savetima, za svoje lino usavravanje. to se mene tie, nastavljao je B, za sebe sam
bio miran. I ja sam strasno voleo svoju umetnost, mada sam jo od poetka svoga puta znao da mi mnogo
ne treba, da u ja lino biti samo prost radnik u umetnosti; ali se zato ponosim to nisam kao lenji rob
zakopao u sebi ono ime me je priroda obdarila, ve naprotiv, sto puta jae ga razvio; i ako hvale moju
preciznost u izvoenju, dive se tehnikoj izraenosti, za sve to imam da zahvalim svom neumornom
radu, jasnom saznanju svoje moi, dobrovoljnom odricanju od svega i veitom neprijateljstvu prema
ponesenosti, preranom zadovoljenju sebe samoga, i lenjosti, kao prirodnoj posledici tog zadovoljenja.
B. je pokuao da se posavetuje sa svojim prijateljem, kome se jo od poetka potinjavao, ali ga je samo
uzalud ljutio. Ohladnee jedan prema drugome. Uskoro B. opazi da mu drug sve ee i ee pada u
apatiju, tuguje i ami, a da se sve ree oduevljava, i da posle svega toga nastupa neka mrana, divlja
potitenost. Najzad, Jefimov poe da zaputa sviranje, ponekad se po itave nedelje ne doticae violine. Do
potpunoga pada nije bilo daleko, i uskoro nesretnik zapade u sve mogue poroke. Ono od ega ga je
spahija odvraao, dogodi se: predao se bezmernom piu. B. je s uasom gledao na njega; njegovi saveti
nisu imali dejstva, a osim toga, on se bojao da ma ta kae. Malo pomalo, Jefimov dostie krajnji cinizam:
nije se stideo da ivi na raun B-a, i ak se tako ponaao kao da je na to imao puno pravo. Meutim
sretstva za ivot su nestajala; B. je jedva ivotario od asova, ili bi se najmio da svira na veernjim
zabavama kod trgovaca, kod Nemaca, kod siromanih inovnika, koji su, ma i malo, ali ipak neto plaali.
Jefimov kao da nije opaao da mu prijatelj oskudeva: ponaao se sa njim surovo, i po itave nedelje ga ne
bi udostojio jedne rei.
Jednom, B. mu na najblai nain primeti: da ne bi zgoreg bilo kad ne bi zaputao sasvim svoju violinu,
da se potpuno ne odvikne od instrumenta; tada se Jefimov konano naljuti, i izjavi da u inat nee nikad
tai violinu, uobraavajui moda da e ga neko za to na kolenima moliti. Drugi put je B-u bio potreban
drug za svirku na jednoj zabavi i on pozva Jefimova. Taj je poziv doveo Jefimova do besa. Izjavio je osorno
da on nije sokaki svira i da nije tako podao kao B. da poniava plemenitu umetnost svirajui pred
nitavnim zanatlijama koji nee razumeti ni njegovo sviranje, ni njegov talent. B. na to ne odgovori ni
rei, i ode da svira; ali Jefimov u otsustvu svoga druga dugo je razmiljao o tom pozivu, i uobrazio je da je
to bilo jedino u cilju da se pokae kako on ivi na raun B-a, i u elji da mu se da na znanje da i on valja
da pokua zaraivati novac. Kad se B. vratio, Jefimov je poeo da ga prekorava kako je njegov postupak
podao, i izjavio je da nee ostati vie s njim ni trenutka. On se odista izgubi na dva dana, ali treeg doe
opet, kao da nije nita bilo, i iznova nastavi svoj preanji ivot.

Samo stara navika i prijateljstvo, pored saaljenja, koje je B. oseao prema propalom oveku,
zadravali su ga od namere da prekine taj nemogui ivot i da se zauvek rastane sa svojim prijateljem.
Najzad se razioe. B-u se osmehnu srea: on zadobi neiju jaku protekciju, i uspe da da sjajan koncert.
U to vreme je ve bio izvanredan umetnik, i uskoro, sve vei glas stvori mu mesto u operskom orkestru,
gde stee potpuno zaslueni uspeh. Rastajui se sa Jefimovim, dao mu je novaca i sa suzama u oima
molio ga da se vrati na pravi put.
B. ga se i sad sea sa naroitim oseanjem. Poznanstvo sa Jefimovim bilo je jedan od najdubljih
utisaka njegove mladosti. Oni su zajedno otpoeli karijere, i tako iskreno zavoleli jedan drugog, da su ak i
nastranost, najgrublji, najotriji nedostatci Jefimova naroito vezivali B-a za njega. B. ga je razumeo; video
ga je naskroz i pogaao ime e se sve svriti. Oni se na rastanku zagrlie i obojica zaplakae. Tad Jefimov,
kroz suze i jecanje, ree da je propao i nesrean ovek, da to odavno zna, ali da je tek sad jasno uvideo
svoju propast.
Ja nemam talenta! zavri bled kao mrtvac. B. je bio jako dirnut.
uj, Jegore Petroviu, govorio mu je: ta ini od sebe? Svojim oajavanjem samo sebe
upropauje; nema ni strpljenja, ni hrabrosti. Sad, u nastupu klonulosti govori da nema talenta. Nije
istina. Ti ima talenta, ja te u to uveravam. Ti ga ima. Ja to vidim i po tome kako osea i razume
umetnost. To ti mogu dokazati i celim tvojim ivotom. Ti si mi priao kako si preiveo. I tada si tako isto
bio zapao u besvesno oajanje. Onaj tvoj prvi uitelj, onaj udni ovek, o kome si mi, tako mnogo priao,
prvi put je u tebi probudio ljubav prema umetnosti i opazio tvoj talent. Tebe je to isto tako jako i teko
pogodilo onda kao i sad. Ali nisi znao ta se s tobom dogaa. Nije ti se ivelo u spahijinoj kui, i nisi sam
znao ta bi hteo. Tvoj je uitelj vrlo rano umro. On te je ostavio samo s nejasnim tenjama; glavno, nije ti
objasnio tebe samoga. Oseao si da ti je potreban drugi put, iri, da su ti sueni drugi ciljevi, ali nisi
razumeo kako e to da bude, i od tuge si omrzao sve to te je tad okruavalo. Tvojih est godina
siromatva i bede nisu propali uzalud; ti si uio, mislio, upoznavao svoju snagu, i sad razume umetnost i
zato si odreen. Drue, potrebno je strpljenje i hrabrost. Tebe oekuje bolja sudbina nego mene: ti si sto
puta vei umetnik od mene, ali neka ti da Bog ma i deseti deo moga strpljenja. Ui i ne pij, kao to ti je
govorio tvoj dobri spahija, a glavno, poni iznova, od azbuke. ta te mui? Sirotinja, beda? Pa sirotinja i
beda stvaraju umetnika. One idu nerazdvojno s poetnitvom. Sad jo nikome nisi potreban, niko nee da
zna za tebe; takav je svet. Priekaj, jo e gore biti kad doznadu da ima dara. Zavist, sitniarska podlost, a
najvie glupost pritisnue te gore no beda. Talent trai saoseanje, trai razumevanje; a videe kakva e
te lica opkoliti, kad i malo postigne cilj. Potcenjivae te i gledati s prezrenjem na ono to si postigao
tekim trudom, odricanjima, glau, besanim noima. Tvoji budui drugovi nee te osokoliti, nee te
uteiti, oni ti nee skrenuti panju na ono to, je u tebi dobro i istinito, ve e zlurado pokazati svaku
tvoju omaku, ukazivati ba na ono to je kod tebe ravo, na ono u em grei, i s izgledom
hladnokrvnosti i prezrenja prema tebi, kao praznik e praznovati svaku tvoju greku; (kao daje neko bez
greaka). Ti si ohol, esto neumesno gord, i moe uvrediti pretenciozno nitavilo, a tada zlo, bie sam,
a njih je mnogo; iodama e te razneti! I ja to poinjem oseati. Ohrabri se sad! Jo nisi tako siromaan,
moe da ivi, ne preziri grube poslove, cepaj drva, kao to sam i ja cepao uvee kod siromanih zanatlija.
Ali ti si nestrpljiv, bolestan si od nestrpljenja, nisi jednostavan, suvie si lukav, suvie mnogo misli,
dozvoljava da ti glava mnogo radi; drzak si na reima a boji se kad treba uzeti gudalo u ruke. Samoljubiv
si i u tebi je malo smelosti. Budi smeo, priekaj, ui, i ako se ne pouzda u svoju snagu, onda idi na tref:
ima vatre, ima oseaja. Moda e doi do cilja, a ako ne doe, ipak idi na tref: ni u kom sluaju nee
izgubiti, jer je dobitak i suvie veliki. Jer je, brate, na tref velika stvar!
Jefimov je sluao svoga bivega druga vrlo iskreno. Ukoliko je ovaj vie govorio, sa njegovih obraza
nestajalo je bledila; na njima se pojavljivalo rumenilo; oi su sijale neobinom vatrom smelosti i nade.
Uskoro se ta plemenita smelost pretvorila u samopouzdanje, zatim u obinu drskost, i najzad, kad je B.
zavravao svoje savetovanje, Jefimov ga je ve sluao rasejano i nestrpljivo. Ipak mu je vatreno stegao
ruku, zahvalio mu, i, brz u svojim prelazima od dubokog samoponienja i klonulosti ka krajnjoj oholosti i
drskosti, izjavio samouvereno: da se njegov drug ne brine za njegovu sudbinu, da on zna kako treba da
udesi svoj ivot, da se uskoro nada dobiti protekciju, dati koncert i tada odjedanput stei i slavu i novac.
B. slee ramenima, ali nije protivureio svome bivem drugu, i oni se rastadoe, razume se ne na dugo.
Jefimov odmah potroi dat mu novac i doe po njega i drugi put, zatim etvrti, zatim deseti! Najzad, B.

izgubi strpljenje i odgovarao je da nije kod kue. Tako je Jefimova izgubio sasvim iz vida.
Proe nekoliko godina. Jedanput, B. se vraao sa probe kui i u jednoj sporednoj uliici, pri ulazu u
prljavu krmu, sudario se sa nekim ovekom ravo odevenim, pijanim, koji ga viknu po imenu. Bio je to
Jefimov. On se mnogo promenio, pouteo, podbuo u licu; videlo se daje neuredan ivot utisnuo svoj
neizgladivi ig. B. se vrlo obradovao i, ne stigavi da progovori s njim ni dve rei, poe za njim u krmu,
kud ga je ovaj povukao. Tamo je, u odvojenoj, maloj, zaaaloj sobici uspeo da bolje promotri svoga
druga. Ovaj je bio gotovo u dronjcima, u poderanim cipelama; njegova razdrljena koulja sva polivena
vinom. Kosa na glavi poela je da sedi i opada.
ta je s tobom? Gde sad ivi? upita B. Jefimov se zbuni, ak ispoetka zastide, odgovarao je bez
veze, i isprekidano. Tako da je B. pomislio da ima pred sobom ludaka. Najzad Jefimov priznade da ne
moe govoriti ako mu ne dadu rakije, i da mu u krmi odavno ne daju na kredit. Govorei to crveneo je,
mada se trudio da se ohrabri slobodnom kretnjom; ali je to ispadalo drsko, nameteno, nametljivo, tako
da je sve bilo vrlo alosno i pobuivalo sauee u dobrom B, koji je uvideo da mu se strahovanje potpuno
ostvarilo. Ipak, naredi da se donese rakija. Jefimov se promeni u licu od zahvalnosti, i toliko se izgubi, da
je sa suzama u oima bio gotov da ljubi ruke svom dobrotvoru. Za rukom, B. na veliko udo doznade da
se nesretnik oenio. Ali se jo vie iznenadi kad doznade da mu je ena kriva za svu nesreu i jad, i da je
enidba ubila potpuno sav njegov talent.
Kako to? upita B.
Ja, brate, ve dve godine ne uzimam violinu u ruke, odgovori Jefimov. ena mi je kuvarica,
nekolovana, gruba enska. Bog neka je... Samo se tuemo, nita drugo i ne radimo.
Pa to si se enio kad je tako?
Nisam imao ta da jedem. Upoznali smo se; imala je oko hiljadu rubalja: zato sam se oenio, ne
mislei. Ona se u mene zaljubila. Sama mi se veala na vrat. Ko je terao! Novac je potroen, propijen,
brate, i zar je tu sad do talenta! Sve je propalo!
B. je video da se Jefimov nekako uri da se pred njim zbog neega opravda.
Sve sam napustio, sve, dodade. Tu izjavi da je u poslednje vreme dostigao na violini gotovo
savrenstvo, i da, i ako je B. jedan od prvih violinista u gradu, ali njemu nije za mali prst, samo ako on to
zaeli.
Pa to je onda zapelo? - upita zaueni B; to ne trai mesto?
Ne vredi! ree Jefimov, i odmahnu rukom. Zar neko od vas tamo neto razume! ta vi znate?
ipak, nita, eto ta vi znate! Neku igru u nekom malom baletu da otsvirate, to je vaa stvar. Prave
violiniste niste ni videli, ni uli. Zato da vas ovek dira: ostanite kakvi ste.
Tu Jefimov ponova odmahnu rukom i zaljulja se na stolici, jer se bio prilino opio. Zatim poe da zove
B-a kod sebe, ali ovaj odbi, uze njegovu adresu i uveri ga da e sutra svratiti k njemu. Jefimov, ve sit,
gledao je podrugljivo na svoga biveg druga i na sve mogue naine trudio se da ga ma im ujede. Kad su
odlazili, on dohvati skupocenu bundu B-a, i pridra mu je, kao nii viem. Prolazei kroz prvu sobu, on
se zaustavi i pretstavi B-a kelnerima i publici, kao prvog i najboljeg violinistu u celoj prestonici. Jednom
rei, tog trenutka bio je vrlo prljav.
Ipak ga je B. sledeeg jutra potraio, i naao ga na tavanu, gde smo svi mi tada iveli u krajnjoj bedi, u
jednoj sobi. Ja sam tad imala etiri godine, i ve je dve godine bilo kako se moja mati bila udala za
Jefimova. To je bila vrlo nesrena ena. Pre toga bila je guvernanta, izvanredno obrazovana, lepa; zbog
sirotinje udala se za starca-inovnika, moga oca. S njim je ivela samo jednu godinu. Kad mi je otac
iznenada umro, i maleno nasledstvo razdeljeno bilo me njegove naslednike, majka ostade sama sa mnom
i nitavnom svotom novaca, koja joj je pala u deo. Da ide opet u guvernante, sa malim detetom na
rukama, bilo je teko. U to vreme, nekim sluajem, srela se s Jefimovim, i zaista se zaljubila u njega. Bila
je puna oduevljenja, sanjalica, u Jefimovu je gledala nekakvog genija, poverovala je njegovim
zanesenjakim reima o sjajnoj budunosti; njenoj je mati godilo to je njoj palo u deo da bude oslonac,
voa genijalnoga oveka, i zato se udade za njega. Jo prvog meseca svi njeni snovi i nade propadoe, i
pred njom ostade jadna realnost. Jefimov se moda zbilja oenio zato to je moja mati imala neku hiljadu

rubalja; a im je novac bio potroen, skrstio je ruke i, kao da se radovao to ima razlog da to kae, odmah
je objavio svima i svakome: da je enidba ubila njegov talent, da on ne moe da radi u zaguljivoj sobi, oi
u oi sa gladnom porodicom, da tu pesma i muzika ne ide u glavu, i, najzad, da se vidi da mu je tako
sueno: da bude nesrean. Izgleda da se zatim i sam uverio koliko je njegov jad opravdan, i obradovao se
novom izgovoru. Izgleda da je ovaj nesretni, propali talentsam traio spoljnu okolnost, na koju bi mogao
da svali sve neuspehe, svu nesreu. Nije mogao da prizna stranu misao da je ve odavno i zauvek propao
za umetnost. Grevito, kao u bunilu, borio se s tim uasnim uverenjem i, najzad, kad bi ga realnost
savladala, kad bi mu se u trenutku otvorile oi, oseao je da je blizu da izludi od uasa. Nije mogao lako
da se razuveri u onom to mu je tako dugo sainjavalo ivot, i do poslednjeg trenutka je mislio da njegovo
vreme nije prolo. U asu sumnje, predavao se pijanstvu, koje je svojom runom omamom razgonilo
njegovu muku. Najzad, moda doista nije znao koliko mu je u to vreme bila potrebna ena. To je bio ivi
izgovor; i, zaista, moj ouh u malo nije poludeo od misli: kad sahrani enu, koja ga je upropastila, sve e
poi kao to treba.
Sirota mati nije mogla da ga razume. Prava sanjalica, nije mogla podneti ni prvi korak u neprijateljsku
realnost: postala je prgava, una, svadljiva, svaki as se sporila s muem, koji je nalazio neku nasladu u
tome da je mui, i neprestano ga je gonila na rad. Ali zaslepljenost, uporna ideja moga ouha,
njegova mahnitost, napravili su od njega neoveka bez ikakvih oseanja. On se samo smejao, i zakleo
se da ne uzme violinu u ruke sve dok ona ne umre, i to joj je izjavio s najsvirepijom iskrenou. Majka,
koja ga je bez obzira na sve to, do smrti volela, nije mogla da podnese takav ivot. Postala je stalno
bolesna, veito izmuena, ivela u neprestanim trzavicama, i, pored sve te nesree, na nju je jedinu padala
dunost da hrani porodicu. Poela je da kuva, i isprva otvorila u svom stanu kujnu. Ali joj je mu kriom
izvlaio sav novac, i ona je bila esto prinuena da mesto ruka alje prazno sue onima za koje je radila.
Kad nas je B. posetio, zanimala se pranjem rublja i farbanjem starih haljina, Na taj nain smo se nekako
prehranjivali na naem tavanu. Beda nae porodice prenerazi B-a. uj, ree mome ouhu: ti govori
sve kojeta: kakav ubijen talent? Ona te izdrava, a ta ti radi?
Nita! odgovori ouh.
Ali B. jo nije znao za sve majine muke. Mu je esto dovodio u kuu itave druine nemirnih i
svadljivih ljudi, i ega sve onda nije bilo!
B. je dugo savetovao svoga biveg druga; najzad mu izjavi: da mu nee ni u emu pomoi ako se ne
htedne popraviti; ree mu otvoreno da mu novac ne da, jer e ga propiti, i najzad ga zamoli da mu to
otsvira na violini, kako bi video ta moe za njega da uradi. Kad ouh ode po violinu, B. kriom dade majci
novaca, ali ona nije htela da primi. Prvi put u ivotu dolo je da prima milostinju! Tada B. dade novac
meni, i sirota ena briznu u pla. Ouh donese violinu, ali isprva zatrai rakije, rekavi da bez toga ne
moe da svira. Poslae po rakiju. On je ispi i odobrovolji se. Otsvirau ti neto lino moje, iz
prijateljstva, ree on B-u, i izvadi debelu, pranjavu svesku ispod ormana.
Sve sam to ja sam napisao, ree, pokazujui na svesku. Videe, to, brate, nisu vai baletii!
B. utke pregleda nekoliko strana; zatim otvori note koje je imao uza se, i zamoli ouha da ostavi
svoju kompoziciju na stranu, i da otsvira neto od onoga to je on doneo.
Ouh se malo uvredi, no ipak, bojei se da ne izgubi novu protekciju, ispuni molbu B-a. Tu se B.
uverio da je njegov nekadanji drug mnogo radio i razvio se za vreme njihovog rastanka, i ako se hvalio da
od svoje enidbe ne uzima instrument u ruke. Trebalo je videti radost moje sirote majke. Gledala je u
mua i ponovo se ponosila njime. Dobri B. se iskreno obradovao i reio da namesti moga ouha. Tad je
ve imao jake veze, i odmah je poeo da moli i da preporuuje svog siromanog druga, uzevi prethodno
od njega re da e se dobro vladati. Za to vreme ga je o svom troku bolje odenuo, i odveo nekim
poznatim licima, od kojih je zavisilo mesto koje je za njega traio. Stvar je bila ta, da se Jefimov samo na
reima nekao, a inae je sa velikom radou primio predlog svoga starog druga. B. je priao: da ga je
bilo stid zbog laskanja i sveg onog poniavajueg klanjanja kojim ga je ouh drao u dobroj volji, bojei se
da nekako ne izgubi njegovu naklonost. On je shvatao da ga izvode na pravi put, i ak je prestao da pije.
Najzad mu naoe mesto u jednom pozorinom orkestru. Dobro je izdrao probu, jer je za jedan mesec
truda i rada povratio sve to je bio izgubio za godinu i. po dana nerada, i obeavao da e i u budue raditi i

biti ispravan i taan na svojoj novoj dunosti. Ali se poloaj nae porodice nije ni malo poboljao. Ouh
nije davao majci ni pare od plate, sve je sam troio, pio i jeo s novim prijateljima, kojih je odmah stekao
itav jedan krug. U glavnom se druio s pozorinim sluiteljima, horistima, statistima, jednom rei, sa
svetom meu kojim je mogao da vodi prvu re, a izbegavao je ljude s pravim talentom. On je uspeo da kod
onih pobudi naroito potovanje, odmah im je napriao da je nepriznata vrednost, da je ovek velikog
talenta, da ga je ena upropastila, i da, najzad, njihov kapelnik nita ne razume u muzici. Potsmevao se
svim umetnicima u orkestru, izboru komada koji su igrani, i najzad i autorima opera koje su se davale.
Naposletku poe da tumai neku novu teoriju muzike, jednom rei dosadi celom orkestru, isposvaa se s
kolegama, s dirigentom, upravi je odgovarao drsko, stekao reputaciju larmadije i svaalice, i jo i najvee
nitarije, i najzad doe dotle da je svima postao nepodnoljiv.
I zaista, udno je bilo videti, da tako beznaajan ovek, tako rav, nemoan izvoa i aljkav muzikant,
u isto vreme ima tako ogromne pretenzije, tako je hvalisav, napet i grub.
Svrilo se time da se ouh posvadio s B-om, izmislio najgoru spletku, najgadniju klevetu, i razneo je
kao oevidnu istinu. Isterae ga iz orkestra posle polugodinje neuredne slube, zbog slubenog nehata i
pijanstva. Ali on nije tako brzo napustio i svoje mesto. Uskoro se pokazao opet u preanjim dronjcima,
jer je estito odelo bilo prodato i zaloeno. Dolazio je preanjim kolegama, bili oni radi takvom gostu ili
ne, raznosio spletke, brbljao kojeta, alio se na svoj ivot, i zvao sve u goste da mu vide enu-dumanku.
Naravno da su se nalazili sluaoci, nali takvi ljudi koji su smatrali za zadovoljstvo da napiju isteranoga
druga, i da ga nateraju da pria svaku budalatinu. Uz to, on je uvek govorio otro i pametno zainjujui
svoj govor jetkom ui i raznim cinikim ispadima, koji su se sviali sluaocima izvesne vrste. Drali su ga
za smetenu budalu, koju je ponekad u dokolici prijatno naterati da brblja. Voleli su da ga diraju govorei
pred njim o nekom novom violinisti, koji je kao doputovao. uvi to, Jefimov se menjao u licu, zbunjivao,
pokuavao da dozna ko je doputovao i ko je taj novi talent, i odmah bi zavideo njegovoj slavi. Izgleda da je
tek otad poeo sistematski da pomera pameu, da tvrdo veruje kako je on, bar u Petrogradu, prvi
violinist, ali da ga sudbina proganja, vrea, da je zbog raznih intriga neshvaen i nepoznat. Ovo poslednje
ak mu je i laskalo, jer ima karaktera koji vole da se smatraju uvreeni i ugnjetavani, da se glasno tue na
to, ili da se tee u sebi, klanjajui se svojoj nepriznatoj veliini.
On je u prste znao sve petrogradske violiniste, i, po njegovom miljenju, niko mu nije bio ravan.
Vetaci i diletanti, koji su poznavali nesrenog smetenjaka, voleli su da pred njim govore o nekom
poznatom, talentiranom violinisti, da bi ga naterali da i on progovori. Oni su voleli njegovu ljutinu,
njegove jetke primedbe, voleli su ozbiljne i pametne stvari koje je govorio kritikujui sviranje svojih
tobonjih takmaca. esto ga nisu razumeli, ali su zato bili ubeeni da niko na svetu ne ume tako veto i
tako dobro karikirati savremene muzike veliine. ak i umetnici, koje je on ismevao, pomalo su gase
pribojavali, jer su znali koliko je zajedljiv, priznavali su umesnost njegovih napada i objektivnost njegove
kritike, kad je trebalo grditi. Bili su se navikli da ga vide po pozorinim hodnicima i iza kulisa. Sluitelji su
ga proputali bez prepreka, kao neophodno lice, i on postade domai Tersit. Taj je ivot trajao dve ili tri
godine; ali je najzad i u toj poslednjoj ulozi dosadio svima. Iza toga nasta formalno izgnanstvo, i za
poslednje dve godine svoga ivota, ouh kao da propade u vodu, nigde se nije video. U ostalom, B. ga je
sreo dvaput, i ovaj je tako alosno izgledao da je samilost u onom jo jednom pobedila odvratnost. Viknuo
ga je, ali se ouh, uvreen, priinio da nita nije uo, navukao na oi stari, pohabani eir i proao kraj
njega.
Najzad, jednog velikog praznikajavie ujutru B-u da mu je doao njegov nekadanji drug Jefimov da
mu estita praznik. B. izae pred njega. Jefimov je stajao napit, poeo da se klanja vrlo duboko, gotovo do
zemlje, neto je mrmljao i tvrdoglavo odbijao da ue u sobe. Njegov postupak je znaio odprilike ovo: kud
emo mi, netalentirani ljudi, da se druimo sa takvim veliinama kao to ste vi; za nas sitne ljude dosta je
i sluinsko mesto, da estitamo praznik, poklonimo se i odemo. Jednom rei, sve je to bilo prljavo, glupo i
do odvratnosti gadno. Od tog doba, B. ga dugo nije video, sve do katastrofe, kojom se zavrio ovaj tuni,
nezdravi i mutni ivot. On se zavrio strano. Ta je katastrofa u tesnoj vezi ne samo sa utiscima moga
detinjstva, nego i sa celim mojim ivotom. Dogodila se ovako... Ali pre toga treba da objasnim kakvo je
bilo moje detinjstvo i ta je bio za mene taj ovek koji se tako bolno ogleda u prvim mojim utiscima i koji
je bio uzrok smrti moje sirote majice.

II

Poela sam sebe da pamtim vrlo kasno, tek od desete godine. Ne znam kako to da sve to je do tog
doba bilo, nije ostavilo nikakvog jasnog utiska u meni, koga bih se sad mogla setiti. Ali od polovine devete
godine pamtim jasno sve, iz dana u dan, neprekidno, kao da je sve to se tada desilo bilo ne dalje no jue.
Istina, kojeega bih se mogla kao u snu setiti i iz vremena od ranije: u tamnom kutu upaljenog kandila
pred starinskom ikonom; zatim, kako me je jedanput na ulici oborio konj, zbog ega sam, kako su mi
priali, bila tri meseca bolesna; kako sam se za vreme te bolesti jednom probudila nou pokraj majice, s
kojom sam zajedno spavala; kako sam se odjednom naplaila svojih bolesnih snova, none tiine i mieva
koji su grebli u kutu, i cele noi drhtala od straha krijui se pod jorgan, ali ne smejui da probudim
majku, iz ega zakljuujem da sam se nje bojala i vie od straha. Ali od trenutka kad sam odjednom
poela da znam za sebe, ja sam se razvijala brzo, neoikivano, i mnogo tota, neshvatljivo drugoj deci,
meni je bilo pristupano. Sve se razvedrilo preda mnom, sve sam vrlo brzo shvatala. Vreme, otkad dobro
pamtim sebe, ostavilo je u meni otar i tuan utisak; taj se utisak zatim ponavljao i rastao svaki dan; i on
je bacio taman i udan kolorit na sve vreme moga ivota kod roditelja, a ujedno i na celo moje detinjstvo.
Sad mi izgleda, kao da sam se odjednom otrgla iz dubokog sna (mada onda za mene to nije bilo tako
strano). Nala sam se u velikoj, zaguljivoj i neistoj sobi s niskom tavanicom. Zidovi su bili obojeni
prljavom sivom bojom; u uglu je stajala ogromna ruska pe; prozori su gledali na ulicu, ili, bolje rei, na
krov suprotne kue i bili su niski i iroki kao pukotine. Prozori tako uzdignuti od poda, da sam, seam se,
morala da stavljam stolicu, klupicu, i zatim da se kojekako dohvatim prozora, na kom sam volela da sedim
kad nikoga nije bilo kod kue. Iz naeg stana videlo se pola grada; stanovali smo pod samim krovom, u
estospratnoj, ogromnoj kui. Sav na nametaj sastojao se od jednog raspadnutog divana od mueme,
sveg pranjivog i drpavog, obinog belog stola, dve stolice, majinog kreveta, ormania s neim u uglu,
komode uvek nakrenute na jednu stranu, i iscepanog papirnog zaklona.
Seam se, bio je sumrak; sve je bilo u neredu i razbacano: etke, neke krpe, nae drveno posue,
razbijena boca, i ne znam jo ta. Seam se da je majka bila vrlo uzbuena i da je plakala zbog neega.
Ouh je sedeo u uglu, u svom svakidanjem iscepanom kaputu. On joj je neto s potsmehom odgovarao,
to je nju jo vie ljutilo, i tada opet poletee na pod etke i posue. Zaplakala sam, ciknula i poletela
obojima. Bila sam strano uplaena i vrsto zagrlih oca da bi ga zaklonila. Ne znam zato mi se uinilo da
se majka zalud ljuti na njega, da on nije kriv; elela sam da molim za njega, otrpim ma kakvu kaznu.
Strano sam se plaila majke i mislila da je se tako svi boje. Majka se isprva zgranu, zatim me dohvati za
ruku i odvue za zaslon. Udarila sam se dosta bolno rukom o krevet; ali je strah bio jai od boli, i ja se ak
i ne namrtih. Seam se jo da je majka poela neto gorko i vatreno da govori ocu, pokazivala na mene
(ja u ga i u budue zvati ocem, jer sam tek docnije saznala da mi on nije roeni otac). Cela ta scena
trajala je dva sata, i ja sam drhtala od iekivanja i trudila se svim silama da pogodim kako e se sve to
svriti. Najzad se svaa utiala, i majka negde otila. Tad me otac pozva, poljubi, pogladi po glavi, posadi
sebi na kolena, i ja se slatko i snano privih uz njegove grudi. To je, moda, bila prva roditeljska milota,
moda sam zato od tog doba i poela sve dobro da pamtim. Opazila sam takoe da sam stekla oevu
milost time to sam se zauzela za njega, i tad me, ini mi se, prvi put iznenadi misao da on od majke
mnogo trpi i podnosi jada. Otada mi je ta misao ostala zauvek i svaki dan me je sve vie i vie bunila.
Od tog trenutka zapoela se u meni beskrajna ljubav prema ocu, ljubav udnovata, nekako
nedetinjska. Rekla bih da je to pre bilo saaljivo, materinsko uvstvo, kad takvo opredeljenje moje ljubavi

ne bi bilo donekle smeno za dete. Otac mi je uvek izgledao tako jadan, toliko progonjen, toliko prituen,
toliko paenik, da se meni inilo strano i neprirodno ne voleti ga do ludila, ne teiti ga, ne milovati, ne
starati se o njemu svim silama.
Ali i danas ne mogu da razumem kako mi je moglo doi u glavu da je moj otac takav paenik, toliko
nesrean ovek na svetu! Ko mi je to ulio? Na koji sam nain, ja, dete, mogla imati pojma o njegovim
linim nedaama? A ja sam ih razumevala, mada sam ih u svojoj uobrazilji protumaila i preradila na svoj
nain: Ali do danas ne mogu sebi da objasnim kako se u meni stvorio takav utisak. Moda je majka bila i
suvie stroga prema meni, i zato sam zavolela oca kao stvorenje koje, po mom miljenju, pati kao i ja,
zajedno sa mnom.
Ispriala sam ve moje prvo probuenje iz detinjskoga sna, prvo moje kretanje u ivotu. Od prvog
trenutka mi je srce bilo ranjeno, i moj se razvitak zapoeo s neshvatljivom, zamornom brzinom. Nisam se
vie mogla zadovoljiti samo spoljnim utiscima. Poela sam da mislim, rasuujem, posmatram; ali je to
posmatranje krenulo tako neprirodno rano, da moja uobrazilja nije mogla drukije nego da sve to preradi
na svoj nain, te se odjednom naoh u nekom posebnom svetu. Sve oko mene poe da lii na arobnu
bajku, koju mi je esto priao otac, i koju nisam mogla u to vreme da ne primim za istu istinu. Stvorili
su se udni pojmovi. Ja sam vrlo dobro shvatila, ne znam samo kako se to dogodilo, da ivim u
udnovatoj porodici, i da moji roditelji ne lie na ljude kakve sam dotad sretala. Zato, mislila sam:
zato drugi ljudi koje viam ni na izgled ne lie na moje roditelje? Zato sam na drugim licima opaala
smeh, a zato iznenaenje da se u naem kutu nikad ne smeju, nikad ne raduju? Kakva je sila, kakav je
uzrok nagonio mene, dete od devet godina, da tako paljivo zagledam i oslukujem svaku re ljudi koje
sam sretala na naim stepenicama, ili na ulici, kad bih uvee, prikrivi svoje dronjke majkinom starom
postavljenom reklom, ila u duan da za bakren novac, za nekoliko groa kupim eera, aja ili hleba.
Shvatila sam, ne seam se vie kako, da je u naem kutku neka veita, nepodnoljiva nevolja. Lomila
sam glavu, trudila se da odgonetnem zato je to tako, i ne znam ko mi je pomogao da sve odgonetnem na
svoj nain: okrivila sam majku, proglasila je za oevog zlotvora, ali opet kaem da ne razumem kako je
takav udan pojam mogao da se stvori u mojoj mati. I u koliko sam zavolela oca, u toliko sam omrzla
moju sirotu majku. I danas me uspomena na sve to duboko i gorko mui. Evo jo jednog sluaja, koji je
vie no prvi pomogao da se udno zbliim s ocem. Jedanput, u deset sati noi posla me majka u duan da
kupim kvasca; otac nije bio kod kue. Vraajui se padnem na ulici i prospem sve iz olje. Prva mi je
misao bila da e se majka naljutiti. Meutim osetih uasan bol u levoj ruci i nisam mogla da se dignem.
Prolaznici poee da se zaustavljaju; neka starica pokua da me digne, a neki deko protra i udari me
kljuem po glavi. Najzad me digoe na noge, pokupih parad razbijene olje i pooh posrui, jedva
miui nogama. Odjednom ugledah oca. Stajao je u gomili, pred jednom bogatom kuom preko puta
nae. Kua je pripadala nekoj velikoj gospodi i bila sjajno osvetljena; kod ulaza sakupilo se mnogo kola, i
zvuci muzike probijali su kroz prozore na ulicu. Dohvatim oca za kaput, pokaem mu razbijenu olju, i
zaplakavi se ponem govoriti da se bojim ii majci. Bila sam ubeena da e me on uzeti u zatitu. Ali
zato sam bila uverena, ko mi je to doapnuo, ko me je nauio: da me on vie voli nego majka? Zato sam
njemu prila bez straha? On me uze za ruku i poe teiti, zatim ree da hoe neto da mi pokae i die me
na ruku. Nisam mogla nita da vidim, jer me je uhvatio za ugruvanu ruku i to me je uasno zabolelo; ali
nisam viknula, bojei se da ga ne uvredim. Pitao me je neprestano vidim li to? Svim silama starala sam se
da mu odgovaram po volji, i odgovorih mu da vidim crvene zavese. Kad me je hteo preneti na drugu
stranu ulice, blie kui, ne znam zato poeh odjednom da plaem, da ga grlim i molim da me to bre
vodi gore, majci. Seam se da mi je tada teko padala oeva milota; i nisam mogla podneti da me jedan od
onih koje sam htela voleti, mazi i voli, a drugoj da ne smem da odem. Bojala sam se da priem. Ali se
majka gotovo nije ljutila, nego me je poslala da spavam. Seam se da mi je bol u ruci bivao sve vei i vei, i
doneo mi groznicu. Ipak sam bila vrlo srena to se sve dobro svrilo, i cele noi sam snevala susednu
kuu, s crvenim zavesama.
Sutradan kad sam se probudila, prva moja misao, prva moja briga bila je kua sa crvenim zavesama.
im je majka otila od kue, uspentrala sam se na prozor i poela da gledam kuu. Ve mi je odavno ta
kua pobudila detinjsku radoznalost. Naroito sam volela da je gledam uvee, kad se na ulici palilo
osvetljenje i kad su crvene kao purpur gardine bletale nekim krvavim, osobitim bleskom, iza ogromnih
okana jako rasvetljene kue. Gotovo uvek, pred ulaz su stizale bogate koije, s divnim ponositim konjima,

i sve je zabavljalo moju radoznalost: i vika, i gurnjava pri ulazu, i raznobojni fenjeri na koijama, i lepo
odevene ene koje su dolazile u njima, Sve je to u mojoj dejoj uobrazilji dobijalo izgled neeg carski
raskonog i arobnog kao bajka. A sada, posle onog kad sam se s ocem nala pred bogatom kuom, ona
mi se uini dvaput divnija i zanimljivija. U mojoj zanesenoj uobrazilji poee da se stvaraju neki udni
pojmovi i pretpostavke. Ja se i ne udim to sam pored tako udnovatih ljudi, kao moj otac i mati, i ja
postala udno, fantastino dete. Naroito me je poraavala suprotnost njihovih karaktera. Na primer
udilo me je to se majka veito brinula i starala za nau bednu kuu, veito prebacivala ocu da jedino
ona radi za sve, i nehotice sam se pitala: zato joj otac nimalo ne pomae, zato ivi u kui kao tuinac?
Iz nekoliko majinih rei pojmila sam i nekako s uenjem doznala, da je otac umetnik (tu sam re
upamtila), da je otac vrlo talentovan; u mojoj uobrazilji odmah se stvori pojam da je umetnik naroit
ovek, i ne lii na druge ljude. Moda me je samo oevo ponaanje navelo na tu misao; moda sam neto
ula to sam docnije zaboravila; ali sam zaudo razumela smisao oevih rei kad ih je jedanput preda
mnom s naroitim oseanjem izgovorio: bile su to rei, doi e vreme kad on nee biti siromah, kad e i
on biti gospodin i bogat ovek, i da e ponovo vaskrsnuti kad majka umre.
Pamtim, da sam se isprva strano uplaila tih rei. Nisam mogla da ostanem u sobi, istrala sam u
nae hladno pretsoblje, naslonila se tamo na prozor i pokrivi lice rukama, zajecala. Ali zatim, kad sam
neprestano razmiljala o tom, kad sam se privikla na tu uasnu oevu elju, odjednom doe mi mata u
pomo. A i inae nisam mogla da trpim da me neizvesnost tako dugo mui i morala sam na svaki nain da
se zaustavim na kakvoj god pretpostavci. I tako sam, ne znam kako je od poetka bilo, na kraju dola
do toga: kad mati umre, otac e ostaviti ovaj dosadni stan i zajedno sa mnom nekud otii. Ali kuda? do
poslednjeg trenutka nisam mogla sebi jasno da pretstavim. Seam se samo da sve, ime sam mogla da
ukrasim ono mesto, kuda u otii s njim, (a drala sam po svaku cenu da emo zajedno otii), sve to je
samo moglo da se stvori u mojoj fantaziji od sjajnog, raskonog i divnog, sve je u tim matarijama
stavljeno u pokret. inilo mi se da emo odmah postati bogati; da vie neu trkati u duan, a to mi je bilo
vrlo teko, jer su me deca iz susedne kue vreala, kad god bih izlazila iz kue, i toga sam se strano
bojala, naroito kad bih nosila mleko ili ulje, znajui, da u, ako prospem, biti strogo kanjena; zatim sam
reila, matajui, da e otac odmah napraviti lepo odelo, da emo se nastaniti u luksuznoj kui, i tu sad,
ona bogata kua s crvenim zavesama, i susret pred njom s ocem, koji mi je hteo neto da pokae na njoj,
priskoie u pomo mojoj mati. Odmah se u mom nagaanju povezalo da emo se preseliti ba u tu
kuu i da e nam u njoj ivot biti veiti praznik i veito blaenstvo. Od tog doba sam uvee s
napregnutom radoznalru gledala sa prozora na tu za mene arobnu kuu, seala se primanja, seala
gostiju, tako lepo odevenih kako jo nisam nikad videla; priinjavale mi se da ujem zvuke slatke muzike
kako doleu kroz prozor; zagledala sam u ljudske senke koje su promicale na zavesama od prozora, i
starala se da pogodim ta se tamo radi, sve mi se inilo da je tamo raj i neprestani praznik. Omrzla sam
na sirotinjski stan, dronjke u kojima sam ila, i kad je jedanput majka viknula na mene i naredila mi da
se skinem s prozora, na koji sam se po obiaju popela, odmah mi je palo na pamet: ona ne eli da gledam
na onu kuu, i da mislim na nju, jer njoj je neprijatna naa srea, i hoe i ovoga puta da joj smeta... Celo
vee sam paljivo i podozrivo posmatrala majku.
Kako li se mogla u meni poroditi takva ogorenost na stvorenje koje je veito patilo, kao moja majka?
Tek sad razumem njen mueniki ivot, i ne mogu da se setim te muenice a da me srce ne zaboli. I
onda, u mrano doba moga udnog detinjstva, u doba onako nepravilnog razvia moga ranoga ivota,
esto mi se stezalo srce od bola i saaljenja, a nemir, zbunjenost i sumnje potkradali mi se u duu. Ve
se i tada u meni bunila savest, i esto sam se muila i patila oseajui da sam prema majci nepravina. Ali,
mi smo se na neki nain tuile jedna druge, i ne pamtim da sam joj ma i jedanput prila u elji da me ona
pomiluje. Sad mi esto najnitavnije uspomene mue i trzaju duu. Seam se, jednom (naravno ovo to
u sad da ispriam nitavno je, sitno, grubo, ali ba me takve uspomene nekako naroito mue i
najbolnije mi se zapeatile u pameti), jedanput, jedne veeri, kad otac nije bio kod kue, mati htede da
me poalje u duan da kupim eera. Ali sve je razmiljala i nije se reavala, glasno je prebrojavala sitan
novac, bednu sumicu kojom je raspolagala. Raunala je, mislim, pola sata, i nikako nije mogla da svri
raun. Uz to je ponekad, verovatno od jada, zapadala u neki besmisao. Pamtim kao sad, sve se neto
vajkala, tiho raunala, odmereno, nekako naroito izgovarala rei; usne i obrazi su joj bili bledi, ruke su
joj jednako drhtale, i ona je sve vrtela glavom kadgod je nasamo premiljala. Ne, ne treba, ree
pogledavi u mene: Lei u, bolje da spavam. A? Spava li se tebi, Njetoka? Ja sam utala; tu mi ona die

glavu i pogleda me tako tiho, tako neno, materinski osmejak joj tako razvedri i ozari lice, da mi je srce
protrnulo i jako zalupalo. Uza sve me je jo i nazvala Njetokom, to je znailo da me u ovom trenutku
naroito voli. To mi je ime sama izmislila, iz milote prekrojivi moje ime Ana, u Njetoka, i kad me je
tako zvala, znailo je da hoe da me pomiluje. Bila sam dirnuta; elela sam da je zagrlim, da se stisnem uz
nju i da zajedno sa njom zaplaem. Sirotica, dugo me je gladila po glavi, moda ve mahinalno,
zaboravivi da me miluje, i neprestano je ponavljala: Dete moje, Aneta, Njetoka! Suze su mi udarale na
oi, ali sam se hrabrila i uzdravala. Bila sam tvrdoglava: da pred njom ne pokaem svoj oseaj, mada sam
se u sebi muila. Da, to nije mogla biti u meni prirodna ozlojeenost. Majka me nije mogla pobuditi protiv
sebe jedino svojom strogou. Ne! Mene je pokvarila moja fantastina, iskljuiva ljubav prema ocu.
Ponekad bih se nou budila, u uglu, na kratkom prostirau, pod tankim jorganom, i uvek bi me od
neega bio strah. U polusnu bih se setila kako sam jo nedavno, kad sam bila manja, spavala s majkom i
manje sam se plaila kad se nou probudim; trebalo je samo da se stisnem uz nju, zamurim i vre je
obgrlim, i da odmah zaspim. Sve sam jo oseala, i nisam mogla da je ne volim, u sebi. Opazila sam
zatim: da mnoga deca bivaju esto neprirodno neosetljiva, i ako zavole koga, vole jedino toga. Tako je bilo
i sa mnom.
Ponekad bi u naem kutku stojala po itave nedelje mrtva tiina. Otac i mati bi se umorili da se
svaaju, a ja sam meu njima ivela snovima. Posmatrajui njih dvoje, potpuno sam shvatila njihov
uzajamni odnos: razumela sam njihovo skriveno, veito neprijateljstvo, razumela sav taj jad i sav taj haos
neurednog ivota, koji se ugnjezdio u naem kutku, razumela, naravno, bez uzroka i posledica,
razumela toliko koliko sam mogla da razumem. U dugim zimskim veerima zavukla bih se nekud u oak
i po itave sate bih ih udno promatrala, zagledala se ocu u lice i sve se trudila da shvatim ta on misli i
ta ga tako zanima. Zatim bi me iznenadila i uplaila majka. Ona je sve vreme neumorno hodala po sobi
tamo amo, itave sate, esto ak i nou u vreme nesanice, koja ju je muila; hodala je apui neto u
sebi, kao da je sama u sobi, as irei ruke, as skrtajui ih na grudima, as krei ih u nekoj stranoj,
beskrajnoj tuzi. Ponekad su joj suze tekle po licu, suze, koje, moda, esto ni ona sama nije razumevala,
jer je s vremena na vreme padala u bunilo. Bolovala je od neke teke bolesti, na koju se nije obazirala.
Seam se da mi je sve tee i tee padala moja samoa i utanje, koje nisam smela da prekinem. Celu
godinu ve ivela sam svesnim ivotom, neprestano razmiljala, sanjarila i potajno se muila neznanim i
nesvesnim tenjama, koje bi se u trenutku stvarale. Divljala sam, kao da sam u umi. Najzad, otac me je
prvi primetio, pozvao k sebi i upitao: zato tako uporno gledam u njega. Ne seam se ta sam mu
odgovorila; seam se da se o neem zamislio i najzad rekao, gledajui u mene, da e sutra doneti bukvar i
poeti da me ui da itam. S nestrpljenjem sam oekivala taj bukvar i matala celu no, zamiljajui
nejasno ta je to bukvar. Najzad, sutradan, otac me je zaista poeo uiti. Shvatila sam odmah ta se od
mene trai i uila sve vrlo brzo, jer sam znala da u mu time ugoditi. To je bilo najsrenije vreme u mom
ondanjem ivotu. Kad bi me hvalio da brzo shvatam, gladio po glavi i ljubio, odmah sam poinjala da
plaem od ushienja. Malo pomalo otac me je zavoleo: usuivala sam se ve da progovorim s njim, i esto
smo razgovarali neumorno, po itave sate, mada nisam ponekad razumevala ni rei od onoga, to mi je
govorio, Ali ja sam se nekako plaila njega, plaila se da ne pomisli da je meni dosadno s njim, i zato sam
se starala iz sve snage da mu pokaem da sve razumem. Najzad, njemu ue u naviku da uvee sedi sa
mnom. im bi poelo da se smrkava, i on se vraao kui, ja sam mu odmah prilazila s bukvarom. On bi
me posadio na klupu preko puta sebe, a posle lekcije poinjao da ita neku knjigu. Nisam tu nita
razumevala, ali sam se neprestano smejala, mislei da u mu time uiniti veliko zadovoljstvo. I odista sam
ga zabavljala, veselilo ga je da gleda kako se smejem.
U to vreme, jedanput, posle lekcije, poe da mi pria priu. To je bila prva pria koju sam ula. Sedela
sam kao zaarana, gorela od nestrpljenja pratei priu, prenosila se nekuda sluajui je, a kad se pria
zavrila bila sam ushieno oduevljena. Ne zato to je na mene tako delovala pria, ne, nego ja sam
drala da je sve istina, putala na volju svojoj bogatoj mati i odmah meala stvarnost s izmiljenim. U
mojoj se uobrazilji odmah pojavila kua s crvenim zavesama; ne znam na koji nain, tu se javljao kao
dejstvujue lice otac, koji mi je priao priu, i majka, koja nas je oboje spreavala da ne odemo ne znam
kuda, a naposletku, ili da kaem bolje, pre svega, i ja, sa svojim udnim sanjarijama, sa svojom
fantastinom glavom, punom ludakih, nemoguih prikaza: sve se to mealo u mom mozgu tako da je
uskoro postalo najgadniji haos, i ja bih za neko vreme gubila svaki dodir, svako oseanje onoga to je
pravo i stvarno, i ivela Bog zna gde. U to vreme umirala sam od elje da govorim s ocem o onom to nas

ubudue oekuje, ta on sam oekuje i gde e da me vodi sa sobom kad najzad ostavimo na tavan. Sa
svoje strane, bila sam ubeena da e se sve to uskoro nekako dogoditi, ali kako i u kom obliku e to biti,
nisam znala i samo sam se muila lupajui glavu. Gdekad, a to se deavalo naroito uvee inilo mi
se da e mi otac sad odmah namignuti, izazvati me u pretsoblje; ja u, uzgred, kriom od majke, dohvatiti
svoj bukvar i nau sliku, neku triavu litografiju koja je od pamtiveka visila na zidu bez rama i koju sam
reila na svaki nain da uzmem sa sobom, i da emo pobei nekud kriom, tako da se vie nikad ne
vratimo kui, majci. Jednom, kad majka nije bila kod kue, odabrah trenutak, ba je otac bio naroito
veseo, a to je sa njim bivalo onda kad popije malo vina, prioh mu i rekoh neto, s namerom da
odmah okrenem razgovor na moju omiljenu temu. Najzad, uspeh da se on nasmeje, a ja, zagrlivi ga
vrsto, drhtava srca, sasvim uplaena, kao da sam se spremala da govorim o neem stranom, poeh da ga
bez veze i sapliui se na svakom koraku, ispitujem: kuda emo ii, da li skoro, ta emo poneti sa sobom,
kako emo iveti, i, najzad, hoemo li poi u kuu s crvenim zavesama?
Kua? Crvene zavese? ta je to? O emu bunca, ludice?
Tada sam poela da mu objanjavam, uplaivi se jo vie no pre: kad umre majka, neemo vie
stanovati na tavanu, on e me nekud povesti, oboje emo biti bogati i sretni, i uveravala sam ga, najzad,
da mi je on sam sve to obeao. Uveravajui ga u to, bila sam sama potpuno uverena da mi je otac zbilja
ranije govorio o tome, bar mi se tako inilo.
Majka? Umrla? Kad majka umre? ponavljao je on, gledajui me zaprepateno, namrtivi guste
prosede obrve i promenivi se u licu. ta to govori, sirotice, ludice...
Tu poe da me grdi i dugo mi je govorio da sam glupo dete, da nita ne razumem... i ne seam se ta
jo, ali je bio jako oaloen.
Od njegovih prekora nisam razumela ni rei, nisam razumela kako mu je bilo teko to sam sluala
njegove rei koje je majci rekao u ljutini i tekom jadu, zapamtila ih i ve mnogo mislila u sebi o njima.
Ma kakav da je bio tada, ma kako da je njegova mahnitost bila jaka, ipak ga je sve to moralo jako
iznenaditi. A ja, i ako nisam sasvim razumela zato se ljuti, bilo mi je vrlo teko; rastuila sam se i
zaplakala; inilo mi se da je sve to nas iekuje tako vano, da ja, glupo dete, nisam smela ni govoriti ni
misliti o tome. Osim toga, i ako ga nisam odmah shvatila, ipak sam osetila, ma i nejasno, da sam uvredila
majku. Obuze me strah i uas, a sumnje mi se potkradoe u duu. Tada on, kad vide da ja plaem i
muim se, poe da me tei, obrisa mi rukavom suze i naredi mi da prestanem plakati. Tako smo sedeli
neko vreme utei; on se namrtio i, izgleda, razmiljao o neem; zatim poe opet da mi govori; ali ma
kako da sam naprezala panju, sve to mi je govorio izgledalo mi je strano nejasno. Po nekim reima iz
tog razgovora, koje i sad pamtim, zakljuujem, da mi je objanjavao ko je on, koliko je veliki umetnik,
kako ga niko ne razume, i da je on ovek velikoga talenta. Seam se jo: kad me je upitao da li sam
razumela, i, razume se, dobio potvrdan odgovor, namorao me je da ponovim: je li on talentovan?
Odgovorila sam: jeste talentovan je, na to se on malo osmehnuo, jer mu je na kraju samome bilo
smeno to je sa mnom poeo da govori o predmetu koji je za njega toliko vaan. Na je razgovor
prekinuo dolazak Karla Fjodoria, i ja sam se nasmejala i sasvim razveselila, kad je otac pokazao na njega i
rekao mi:
A Karlo Fjodorovi eto nema talenta ni za prebijenu paru.
Taj je Karlo Fjodorovi bio vrlo interesantna linost. U to doba svoga ivota ja sam tako malo viala
ljudi, da njega nisam nikako mogla da zaboravim. I dan danas mogu da ga sebi pretstavim: bio je Nemac,
prezivao se Majer, rodom iz Nemake, a doao u Rusiju sa velikom eljom da stupi u petrogradsku
baletsku trupu. Ali je bio lo igra, tako da ga nisu mogli primiti ni u figurante nego su ga upotrebljavali
kao statistu. Igrao je razne neme uloge u sviti Fortinbrasovoj, ili je bio jedan od onih veronskih vitezova,
to svi odjedanput, njih dvadeset, diu u vis maeve od kartona i viu: umrimo za kralja! Ali sigurno
nije bilo glumca na svetu koji bi tako strasno bio odan svojim ulogama, kao taj Karlo Fjodori. Najvea
nesrea i jad njegova ivota bilo je to to nije dospeo u balet. Baletsku umetnost je cenio iznad svake
druge umetnosti na svetu, i na svoj joj nain bio privren, ba kao moj otac violini. On i otac su se
sprijateljili dok su jo sluili u pozoritu, i od tog doba otputeni figurant ga nije ostavljao. Viali su se
vrlo esto i obojica su oplakivala svoju zlu sudbu i to to ih svet ne priznaje. Nemac je bio najosetljiviji i
najneniji ovek na svetu i prema mom ouhu je rajno naJvatreniJe i najnesebinije prijateljstvo; ali otac,

izgleda, nije njemu bio naroito privren, i trpeo ga kao poznanika samo zato jer nije imao drugoga.
Povrh toga, otac u svojoj iskljuivosti nikako nije mogao razumeti da je baletska umetnost takoe
umetnost, i time je vreao sirotoga Nemca do suza. Znao je njegovu slabu stranu i uvek ga je zadirkivao,
smejao se nad nesrenim Karlom Fjodoroviem kad se ovaj estio, izlazio iz koe i dokazivao suprotno.
O tom Karlu Fjodoroviu docnije sam mnogo ula od B-a, koji ga je zvao: nirnberki popac. B. je
mnogo priao o njegovom prijateljstvu s mojim ocem; izmeu drugog, da su se esto nalazili, i kad bi se
malo napili, poeli bi zajedno da oplakuju svoju sudbu i to to nisu priznati. Seam se i ja tih sastanaka,
seam se takoe da bih se, gledajui na ta dva udnovata oveka, rasplakala i sama ne znajui zato. To se
dogaalo uvek kad majka nije bila kod kue. Nemac, se nje strano bojao i uvek je ostajao da stoji u
pretsoblju i da eka dok neko ne izae: pa ako dozna da je majka kod kue odmah niz stepenice bei dole.
Uvek je sa sobom donosio neke nemake pesme, oduevljavao se itajui nam oboma glasno, i zatim ih
recitovao, prevodei ravim ruskim jezikom, da mi bolje razumemo. To je oca vrlo veselilo, a ja sam se
smejala do suza. Ali jednom nabavie neko rusko delo, koje ih obojicu vrlo oduevi, tako da su ga docnije
gotovo uvek kad se sastanu itali. Seam se da je to bila drama u stihovima nekog znamenitog ruskog
pisca. Tako sam dobro nauila napamet prve redove iz te knjige, da sam je, kad sam sluajno posle
nekoliko godina naila na nju, poznala bez muke. U toj se drami raspravljalo o nevoljama nekog velikog
umetnika, nekog Denara ili Dakopa, koji je najednoj stranici vikao: nepriznat sam!, a na drugoj:
priznat sam!, ili: ja nemam talenta!, a zatim posle nekoliko redova: ja imam talenta! Sve se svravalo
vrlo plaevno. Ta je drama bila naravno najbanalnije delo; ali zaudo, delovala je na najnaivniji i
najtraginiji nain na oba itaoca, koji su nalazili da glavni junak lii njima. Seam se Karlo Fjodorovi bi
se ponekad toliko oduevio, da bi skoio s mesta, otrao u suprotni kut sobe i molio oca i mene, koju je
zvao madmuazel, neprekidno, ubedljivo, sa suzama u oima, da odmah na mestu raspravimo ko je u
pravu, on ili sudba i publika. Tu bi odmah zapoeo da igra, da izvodi razne korake, vikao nam da mu
odmah kaemo, ta je je li umetnik, ili ne, i da li se moe za njega rei suprotno, to jest, da nema
talenta? Otac bi se odmah razveselio, kriom mi namigivao, kao da hoe da me upozori kako e sad on
vrlo zanimljivo da se potsmehne Nemcu. Meni bi to bilo vrlo smeno, ali mi je otac pretio rukom, i ja sam
se uzdravala, guei se od smeha. ak i sad kad se setim ne mogu da se ne nasmejem. Kao da jo vidim
toga jadnoga Karla Fjodorovia. Bio je vrlo malena rasta, izvanredno tanak, ve sed kukasta crvena nosa,
umrljana duvanom, i nakaznih krivih nogu; ali bez obzira na to, on se nekako diio njihovom strukturom
pa je nosio zategnute pantalone. Kad bi poslednjim skokom stao u poziciju, irei ruke k nama i
osmejkujui se na nas kako to ine igrai na pozornici kad zavre korak, otac bi neko vreme utao, kao da
se ne usuuje da rekne svoj sud, i navla ostavljao nepriznatog igraa u poziciji, tako da se ovaj, ljuljajui
se na jednoj nozi sa strane na stranu, svim silama starao da sauva ravnoteu. Najzad bi otac s
najozbiljnijim izrazom pogledao u mene, kao da me poziva da budem nepristrastan svedok suda, a
zajedno s tim uperio bi se u mene i plaljivi, moleivi pogled igraev.
Ne, Karlo Fjodoriu, nikako da potrevi! izustio bi najzad otac, pretvarajui se da mu je
neprijatno to mora da kae tako gorku istinu. Tad bi se iz grudi Karla Fjodorovia otelo pravo stenjanje;
ali bi se on odmah obodrio, urnim kretnjama ponovo molio da budemo paljivi, uveravao nas da nije
igrao po sistemu koji treba, i preklinjao nas da jo jednom presudimo. Zatim bi ponovo trao u drugi kut i
skakao tako usrdno da je glavom dodirivao tavanicu i dobro se udarao, ali kao pravi partanac junaki
podnosio bol, ponovo se zaustavljao u pozi, ponovo s osmejkom pruao k nama drhue ruke i ponovo
molio da reimo njegovu sudbu. Ali je otac ostajao neumoljiv i kao i pre turobno odgovarao:
Ne, Karlo Fjodoriu, takva ti je, vidi se, sudbina: nikako da potrevi!
Ja tad vie nisam mogla da izdrim i valjala sam se od smeha, a sa mnom i otac. Karlo Fjodori bi
naposletku opazio da mu se smeju, crveneo je od ljutine, i sa suzama u oima, s dubokim mada
kominim uvstvom, zbog koga sam se ja docnije i muila s obzirom na nesretnika, govorio ocu:
Ti si ferolomni pudala!
Zatim bi dohvatio eir i istrao od nas, kunui se svim na svetu da nikad vie ne doe. Ali te svae
nisu bile dugotrajne; posle nekoliko dana on bi ponovo doao, ponovo bi otpoelo itanje znamenite
drame, ponovo su se prolevale suze, i zatim bi ponovo naivni Karlo Fjodorovi uzimao da nas moli da
presudimo ko je u pravu: on ili ljudi i sudba, samo molei nas da ovoga puta sudimo ozbiljno, kao to

prilii pravim prijateljima, a ne da mu se smejemo.

Jedanput me majka posla u duan da neto kupim, i ja sam se vraala nosei paljivo sitan srebrn
novac koji su mi vratili. Penjui se po stepenicama sretoh oca; on je odlazio od kue. Nasmejah mu se, jer
nisam umela da sakrijem svoj oseaj, kad sam ga videla, a on naginjui se da me poljubi opazi u mojoj
ruci srebrn novac... Zaboravila sam rei da sam se tako bila privikla na izraz njegova lica, da bih ve na
prvi pogled pogaala svaku njegovu elju. Kad je bio tuan, mene je jad muio. Najee i najvie mu je
bilo dosadno kad nije imao para, kad zbog toga nije mogao da popije ni kap vina, na koje se bio navikao.
Ali u trenutku kad sam ga srela na stepenicama, uinilo mi se da se s njim dogaa neto osobito. Njegove
pomuene oi su lutale, u prvi mah me nije opazio; no kad je video da se u mojim rukama zasjao novac,
odjednom je pocrveneo, zatim pobledeo, pruio ruku da uzme novac, ali je odmah i trgao natrag. U
njemu se oigledno odigravala borba. Najzad, kao da je savladao sebe, naredio mi je da idem gore, siao
nekoliko stepenica, ali se odjednom zaustavio i urno me zovnuo.
Bio je vrlo zbunjen. uj, Njetoka, ree: daj mi taj novac, ja u ti ga vratiti. A? Ti e ga dati tati,
a? Ti si dobra, Njetoka?
Kao da sam to predoseala. U prvi mah: pomisao da e se majka naljutiti, plaljivost, a najvie
instinktivni stid za sebe i za oca, zadravali su me da dam novac. On je to odmah opazio i urno rekao:
Onda ne treba, ne treba!...
Ne, ne, tata, uzmi; rei u da sam izgubila, da su mi otela susedna deca.
Dobro, dobro, znao sam da si ti pametna devojica, ree on, smejui se drhtavim usnama i vie nije
skrivao svoje ushienje kad je osetio novac u rukama. Ti si dobra devojica, ti si moj anelak! Daj da ti
poljubim ruicu!
I dohvati moju ruku i htede da je poljubi, ali sam je ja brzo istrgnula. Neka me alost obuze, a stid je
sve vie poinjao da me mori. Potrah gore kao u nekom strahu, ostavivi oca i ne pozdravivi se s njim.
Kad sam ula u sobu, obrazi su mi goreli a srce udaralo od nekog munog, dosad nepoznatog oseaja.
Ipak smelo rekoh majdi da sam novac ispustila u sneg i nisam ga mogla nai. Majka je isprva zbilja dola
kao van sebe od ljutnje, jer smo bili vrlo siromani. Viknula je na mene, ali odmah kao da se predomislila
i prestala je da me grdi, rekavi samo da sam nespretna i nemarna devojica, i da je oigledno malo volim
kad tako ravo uvam njeno dobro. Ta me je primedba vie oalostila nego da sam dobila batine. Ali
majka me je ve znala. Opazila je ve moju osetljivost, koja je esto terala do bolesne razdraljivosti, pa je
mislila da e me gorkim prekorima da je ne volim, pogoditi jae i prisiliti da u budue budem paljivija.
U sumrak, kad je otac trebao da se vrati, ja sam ga po obiaju ekala u pretsoblju. Ovoga puta bila sam
vrlo zbunjena. Oseaji su mi bili uzburkani neim to je muilo moju savest. Najzad se otac vrati, i ja se
vrlo obradovah njegovom dolasku, kao da sam mislila da e mi od toga biti lake. Bee ve napit, ali kad
me je video, priini se tajanstven i zbunjen, odvede me u oak, pogledajui plaljivo na naa vrata, izvadi
iz depa medeni kola koji je bio kupio, i poe da mi apatom nareuje da vie nikad ne smem da uzimam
i tajim novac od majke, da je to runo i sramotno i vrlo ravo; to je uinjeno sad zato to je tati jako
trebao novac, ali on e ga vratiti, i ja posle mogu rei da sam novac nala, a sramota je da uzimam od
majke, i da vie i ne mislim da to inim, a on e mi ako ga budem sluala opet kupiti medenih kolaa;
najzad dodade jo da treba da imam saaljenja s mamom, jer je mama tako bolesna, jadna, ona jedina radi
za sve nas. Sluala sam uplaeno drui celim telom a suze su mi vrcale na oi. Bila sam tako iznenaena
da nisam mogla ni rei da kaem, ni s mesta da se pomaknem. Najzad, on ue u sobu, zapovedi mi da ne
plaem i da nita ne govorim majci. Primetila sam da je i on bio vrlo zbunjen.
Celo vee bila sam kao u nekom uasu, i prvi put nisam smela da ga gledam i nisam mu prilazila. I on
je, izgleda, izbegavao moj pogled. Majka je kao obino hodala gore dole po sobi i govorila neto u sebi, kao
u bunilu. Tog joj je dana bilo tee i ona dobi nekakav napad. Najzad, od unutranjih patnji, ja dobih
groznicu. Kad je nastala no, nisam mogla da zaspim. Muili su me bolesni snovi. Najzad nisam mogla da
izdrim, i poela sam gorko da plaem. Moje jecanje razbudi majku; ona me zovnu i upita ta mi je.
Nisam odgovorila, nego sam jo gore zaplakala. Tad ona upali sveu, prie mi i poe da me umiruje,
mislei da sam se u snu od neega uplaila. Eh ti, luda devojice! ree ona: jo uvek plae kad ti
se neto prisni. Hajde, dosta! Pa me poljubi, rekavi da doem kod nje da spavam. Ali ja nisam htela,

nisam smela da je zagrlim ni da idem njoj. Ne da se zamisliti kakve su me muke morile. Htela sam da joj
ispriam sve. Ve sam bila poela, ali pomisao na oca i njegova zabrana zadrali su me. Kako si jadna,
Njetoka! ree mi majka, meui me u krevet i zavijajui me u svoj stari ogrta, jer je primetila da
drhem od grozniave jeze: bie sigurno boleljiva kao i ja. I tuno pogleda u mene.
Nisam mogla podneti njen pogled nego sam zamurila i okrenula se. Ne pamtim kako sam zaspala, ali
sam jo u polusnu ula kako me majka nagovara da zaspim. Nikad jo nisam trpela vee muke. Srce mi se
stezalo od bola.
Sutra ujutru bilo mi je lake. Progovorila sam s ocem, ne spominjui mu to je jue bilo, jer sam
pogaala unapred da e mu to biti vrlo prijatno. Odmah se razveselio, jer se dotle samo mrtio gledajui
mene. Sad kao da ga je obuzela neka radost, neko detinjsko zadovoljstvo, kad je video da sam vesela.
Uskoro majka ode od kue, i on se vie nije uzdravao. Poeo je da me ljubi tako da sam dola u neko
histerino oduevljenje, smejala se i plakala u isto vreme. Najzad ree da hoe da mi pokae neto vrlo
lepo i da u se ja radovati da to vidim, zato to sam tako pametna i dobra devojica. Tu raskopa prsluk n
izvadi klju koji mu je visio na crnom gajtanu o vratu. Zatim tajanstveno pogleda u mene, kao da je hteo
da proita u mojim oima sve oduevljenje koje bih, po njegovom miljenju, trebala da oseam, otvori
sanduk i izvadi iz njega paljivo crnu kutiju udnovatog oblika, koju dotad nisam nikad videla kod njega.
On nekako plaljivo uze tu kutiju i sav se promeni; s lica mu nesta osmejka, i ono odjednom zadobi neki
sveani izgled. Najzad kljuiem otvori tajanstvenu kutiju i izvadi iz nje neku stvar koju ja dotle nisam
takoe videla,stvar na izgled vrlo udnovatog oblika. Uze je paljivo, s pijetetom u ruke, i ree da je to
njegova violina, njegov instrument. I otpoe neto mnogo da mi pria tihim i sveanim glasom; ali ja ga
nisam razumevala, i samo sam upamtila izraz, koji mi je ve bio poznat, da je on umetnik, da ima
talenta, da e nekada svirati na violini i da emo najzad svi biti bogati i doi do neke velike sree. Suze
mu se pojavie na oima i potekoe po obrazima. Bila sam vrlo dirnuta. Najzad poljubi violinu i dade i
meni da je poljubim. Kad je video da elim da je izblie razgledam, odvede me do majinog kreveta i dade
mi violinu u ruke; ali sam videla da drhti od straha da je nekako ne razbijem. Uzela sam violinu u ruke i
dodirnula ice, koje izdadoe slab zvuk. To je muzika! upitah pogledavi u oca?
Jest, jest, muzika, ponovi on, trljajui radosno ruke: Ti si pametno dete, ti si dobro dete! Ali i ako
me je hvalio i bio u oduevljenju, videla sam da se plai za svoju violinu, i mene takoe obuze strah,
bre je vratih. Violina bi isto onako oprezno vraena u kutiju, kutija zakljuana i metnuta u sanduk; otac
me ponovo pomilova po glavi i obea da e mi uvek pokazati violinu kad sam dobra, pametna i posluna
kao sad. Tako je dakle violina rasterala na zajedniki jad. Ali uvee, kad je otac odlazio od kue, apnuo
mi je da pamtim ono to mi je jue govorio.
Tako sam rasla u naem kutu, i malo pomalo moja ljubav, ne, bolje rei strast, jer ne znam dovoljno
jak izraz koji bi mogao potpuno da iskae moj neuzdrljivi i muni oseaj prema ocu, dostigla je do
neke bolesne razdraljivosti. Imala sam samo jednu nasladu da mislim i sanjam o njemu; samo jednu
elju da radim sve to bi njemu moglo uiniti i najmanje zadovoljstvo. Koliko sam samo puta iekivala
njegov dolazak na stepenicama, esto drui i modra od hladnoe, jedino radi toga da makar i jedan
trenutak ranije doznam da je doao i to pre pogledam u njega. Bila sam kao izbezumljena od radosti kad
me ma i malo pomiluje. A opet, esto mi je bilo neiskazano teko to sam tako uporno hladna prema
majci; bilo je trenutaka kad sam se kidala od tuge i alosti gledajui je. Nisam mogla da budem
ravnoduna prema njihovom veitom neprijateljstvu, imala sam da biram izmeu njih, imala da stanem
na neiju stranu, i stala sam na stranu tog poluludog oveka, jedino zbog toga to je bio tada bedan,
ponien, u mojim oima, i to je od samog poetka tako jako potresao moju matu. Ali ko da presudi?
Moda sam ga zavolela ba zbog toga to je bio tako udnovat, ak i na izgled, i ne tako ozbiljan i
turoban kao majka, to je bio gotovo lud, to je iz njega esto izbijalo neko lakrdijatvo, neke deje
osobine, i to sam se, najzad, njega manje plaila i ak ga manje potovala nego majku. On je nekako vie
bio ravan meni. Malo pomalo osetila sam da je prevlast na mojoj strani, da mi se on pomalo potinjuje, i
da sam mu preko potrebna. Time sam se u sebi ponosila, potajno triumfovala, i shvatajui koliko sam mu
neophodna, ak ponekad koketovala s njim. Zaista, ta moja udnovata privrenost liila je unekoliko na
roman... Ali tom romanu nije bilo sueno da se dugo nastavlja: uskoro sam izgubila i oca i majku. Njihov
ivot zavrio se stranom katastrofom, koja se teko i bolno urezala u moje pamenje. Evo kako se to
desilo.

III

U to vreme ceo je Petrograd uzbudila izvanredna novost. Proneo se glas da dolazi slavni S-c. Sve to je
bilo muzikalno u Petrogradu poe da se kree. Pevai, umetnici, pesnici, slikari, melomani, i ak oni koji
nisu nikad bili melomani nego su sa skromnim ponosom uveravali da nemaju ni pojma o muzici, poletee
u velikom zanosu po ulaznice. Sala nije mogla da primi ni deseti deo oduevljenih koji su bili u
mogunosti da plate dvadeset i pet rubalja za ulaznicu. Ali evropsko ime S-ca, i njegova lovorom ovenana
starost, neuvela sveina talenta, glas, da u poslednje vreme retko uzima gudalo u ruke da ugodi publici,
uverenje da poslednji put obilazi Evropu i da e zatim prestati da koncertira, uinie svoje. Jednom rei,
utisak je bio potpun i dubok.
Govorila sam ve, da je dolazak svakog novog violiniste, svake ma koliko proslavljene veliine, delovao
na moga ouha najneprijatnije. On je uvek meu prvima hitao da uje umetnika, koji je doputovao, da bi
to pre doznao stepen njegove umetnosti. esto se razbolevao od pohvala koje su oko njega upuivane
novome doljaku, i tek bi se onda smirio kad je mogao da pronae nedostatke u sviranju novog violiniste i
jetko je irio svoje miljenje svud gde je god mogao. Siroti, suludi ovek, u celom svetu je znao za jedan
talent, samo za jednog umetnika, i taj je umetnik, naravno, bio on sam. Ali glas da dolazi S-c, muziki
genije, nekako je potresno delovao na njega. Treba primetiti, da za poslednjih deset godina u Petrograd
nije dolazio nijedan uveni talent, pa makar i ne ravan S-cu; prema tome moj otac nije ni imao pojma o
sviranju prvoklasnih evropskih umetnika.
Priali su mi, im su se proneli prvi glasovi o dolasku S-ca, odmah su mog oca opet nali iza
pozorinih kulisa. Govorili su da se pojavio jako uzbuen, i nemirno raspitivao o S-cu i pretstojeem
koncertu. Dugo ga ve nisu viali iza kulisa, i njegova pojava uini efekt. Neko je hteo da ga bocne
pa mu izazivajui ree: Sad ete vi, bato, Jegore Petroviu, uti muziku, koja nije baletska, nego takva
da vam se posle nje ve nee vie iveti na svetu! Kau da je pobledeo kad je uo taj potsmeh, no ipak je
odgovorio, smeei se histerino: videemo; sve je slavno to je daleko; S-c je bio samo u Parizu, i to su
ga Francuzi izvikali, a zna se ve ta su Francuzi! itd. Unaokolo se zaori smeh; siromah ovek se oseti
uvreen, ali se uzdra, i dodade da on uostalom nita ne kae, nego emo da vidimo, da pogledamo, da
prekosutra nije daleko, i da e se uskoro svako udo reiti.
B. je priao da se to isto vee, pred sumrak, sreo s knezom H-m, poznatim amaterom, ovekom koji je
duboko razumevao i voleo umetnost. Ili su zajedno i razgovarali o novodoavem umetniku, kad
odjednom, na zaokretu jedne ulice, B. ugleda mog oca gde stoji pred izlogom jedne radnje i paljivo gleda
u plakatu koja je stajala u izlogu radnje, i na kojoj se krupnim slovima javljalo da dolazi S-c.
Vidite li tog oveka? ree B, pokazujui na mog oca.
Ko je to? upita knez.
uli ste o njemu. To je onaj Jefimov o kom sam vam vie puta priao i koga ste vi nekad proteirali.
A, to je zanimljivo! ree knez: vi ste o njemu mnogo priali. Kau da je vrlo interesantan, voleo
bih da ga ujem.
Ne vredi, odgovori B, a i teko je. Ne znam kako bi vama, a meni on uvek kida srce. Njegov je
ivot strana, runa tragedija. Ja ga duboko oseam, i ma kako da je prljav, u meni se nije ugasila simpatija
za njega. Kaete, knee, da je zanimljiv. To je istina, ali ini i suvie teak utisak. Prvo, on je lud; drugo,

taj je ludak poinio tri zloina, jer je sem sebe upropastio jo dva ivota: svoje ene i svoje keri. Ja ga
znam: umro bi na mestu kad bi se uverio o svom zloinstvu. Ali je sav uas u tome da je evo ve osam
godina kako je on tako rei u tom zloinu i osam godina kako se bori sa svojom saveu da to prizna ne
tako rei, nego potpuno.
Priali ste da je siromah? ree knez.
Da; ali je sirotinja sad za njega gotovo srea, jer mu je ona izgovor. On tako moe sve da ubedi da
mu jedino sirotinja smeta, a kad bi bio bogat, imao bi vremena, ne bi imao briga, e, onda bi svi videli
kakav je on umetnik. Oenio se u toj nadi da e ga hiljadu rubalja, koje je njegova ena imala, pomoi da
stane na noge. Postupio je kao fantasta, kao pesnik, i uvek je tako postupao u ivotu. Znate li ta on
itavih osam godina neprestano govori? Tvrdi da je svim njegovim nesreama krivac njegova ena, da mu
ona smeta. Skrstio je ruke i nee da radi. A oduzmite mu tu enu bie najnesretnije stvorenje u svetu.
Eto ve nekoliko godina ne uzima violinu u ruke, a znate zato? Zato to svaki put kad uzme u ruke
gudalo, mora u sebi da prizna da je nita, nula, a ne umetnik. A kad je gudalo po strani, bar ima daleku
nadu, da to nije istina. On je sanjalica; misli da e odjednom, nekim udom postati svetski slavan ovek.
Njegova je deviza: aut Cesar, aut nihil, kao da se moe postati Cezar odjedanput, u jedan mig. Njegova je
udnja slava. A ako takvo uvstvo postane umetniku glavni i jedini pokreta, onda taj umetnik nije
umetnik, jer je tim izgubio glavni umetniki instinkt, to jest ljubav prema umetnosti jedino zato to je
umetnost umetnost, a ne to drugo, ne slava. S-c naprotiv, kad uzme gudalo, za njega na svetu nita vie
ne postoji sem njegove muzike. Posle gudala, novac je za nj prva stvar, a slava ini mi se tek na treem
mestu. On se malo brinuo o njoj... Znate ta sad tog nesretnika zanima? dodade B, pokazujui na
Jefimova. Zanima ga najgluplja, najnitavnija, najbednija i najsmenija briga na svetu, to jest: da li je on
bolji od S-ca, ili je S-c bolji od njega, vie nita, jer je jo ubeen da je on u celom svetu najbolji
muziar. Ubedite ga da nije umetnik, kaem vam, umree na mestu, kao gromom poraen, jer bi za njega
bilo strano da se rastane s tom stalnom idejom kojoj je rtvovao ceo ivot i ija je osnova ipak vrlo
duboka i ozbiljna, jer je u poetku njegov poziv bio istinski.
Zanimljivo je, ta e biti s njim kad uje S-ca, primeti knez.
Da, ree B, zamiljeno. Ali ne: on e se odmah prenuti; ludilo mu je jae od istine, i odmah e
izmisliti kakav bilo izlaz iz stvari.
Mislite? primeti knez.
U to stigoe do mog oca. On je hteo da proe nezapaen, ali B. ga zaustavi i poe da razgovara s njim.
B upita da li e sluati S-ca. Otac ravnoduno odgovori da ne zna, da ima vanija posla nego to su
koncerti i svi putujui virtouzi, ali, uostalom, videe, ako bude imao slobodnog vremena zato da ne,
otii e. I tu brzo i uznemireno pogleda na B. i na kneza, i nepoverljivo se osmehnu, zatim dohvati eir,
klimnu glavom i poe izvinjujui se da nema vremena.
A ja sam ve dan ranije znala za oevu brigu. Nisam znala ta ga u stvari mui, ali sam videla da je
strano uznemiren; ak je i majka to opazila. Ona je u to vreme bila vrlo bolesna i jedva se micala s mesta.
Otac je svaki as dolazio kui i odlazio iz kue. Ujutru mu dooe tri etiri gosta, njegovi stari drugovi, i to
me je jako iznenadilo, jer osim Karla Fjodoria nisam skoro nikad viala kod nas tue ljude, svi su prestali
da se drue s nama otkako je otac napustio pozorite. Najzad dotra zaduvani Karlo Fjodori i donese
plakatu. Paljivo sam oslukivala i posmatrala i sve me je tako uznemiravalo kao da sam svemu ja kriva,
toj usplahirenosti i brizi koju sam itala na oevom licu. elela sam da razumem ta govore, i prvi put uh
ime S-ca. Zatim sam razumela da treba najmanje petnaest rubalja da se vidi taj S-c. Seam se tako isto da
se otac, nije mogao uzdrati, i odmahnuvi rukom rekao da on poznaje ta prekomorska uda, neuvene
talente, zna i S-ca, da su sve to ivuti, tre za ruskim novcem, jer Rusi po prostoti svojoj veruju svakoj
budalatini, a naroito onome to je Francuz izvikao. Ja sam ve razumevala ta znai re: nema talenta.
Gosti su poeli da se smeju, i uskoro su svi otili, ostavivi oca vrlo neraspoloenog. Razumela sam da se
zbog neeg ljuti na toga S-ca, i, da bi mu se dodvorila i razbila njegovu tugu, prioh stolu, uzeh plakatu,
poeh da je itam na slogove i proitah glasno ime S-ca. Zatim se nasmejah i pogledah u oca koji je sedeo
zamiljen na stolici, i rekoh: i taj je sigurno kao Karlo Fjodori: i on sigurno nikad da potrevi. Otac
zadrhta kao da se uplaio, istre mi iz ruku plakat, viknu na mene, lupi nogom, dohvati eir i izie iz
sobe, ali se zatim odmah vrati, pozva me u pretsoblje, poljubi i nekako uznemireno, s nekim potajnim

strahom poe da mi
govori da sam pametno, da sam dobro dete, da sigurno neu hteti da ga raalostim, i da on od mene
oekuje neku veliku uslugu; ali kakvu, nije mi kazao. Uza sve drugo, bilo mi je teko da ga sluam; videla
sam da njegove rei nisu iskrene, i sve me je to nekako potresalo. Poeh da se muim i brinem za njega.
Sutradan za rukom bilo je to uoi koncerta otac bee sasvim kao utuen. Uasno se promenio i
neprestano je pogledao u majku. Najzad ja se zapanjih kad on poe o neem da govori sa njom,
zapanjila sam se jer sa njom nije gotovo nikad govorio. Posle ruka, poe nekako naroito da se umiljava
oko mene; svaki as bi me pod raznim izgovorom zvao u pretsoblje, i, obazirui se unaokolo, kao da se
boji da ga ne zateknu, sve vreme me je gladio po kosi, ljubio, govorio da sam dobro dete, da sam posluno
dete, da sigurno volim svoga oca, i da u sigurno uiniti ono to me on bude molio. Sve me je to dovelo
do nepodnoljive tuge. Najzad, kad me je po deseti put izazvao na stepenice, stvar se objasnila. Tuna i
izmuena izgleda, osvrui se nemirno na sve strane, upita me: znam li gde kod majke lee onih dvadeset
i pet rubalja koje je jue u podne donela? Kad sam ula takvo pitanje obamrla sam od straha. Ali u tom
trenutku neko zalarma na stepenicama, otac se uplai, ostavi me i potra iz kue. Vratio se tek uvee,
zbunjen, tuan, zabrinut, sede utke na stolicu i stade nekako radosno da pogleda u mene. Mene obuze
takav strah, da sam namerno izbegavala njegove poglede. Najzad me majka, koja je celog dana leala u
postelji, pozva, dade mi sitnog novca i posla u duan da kupim aja i eera. Mi smo retko pili aj: majka
je dozvoljavala sebi taj luksuz prema naim sretstvima, samo onda kad se oseala bolesnom i
grozniavom. Uzela sam novac i poto sam izala u pretsoblje potrim to igda mogu, kao da sam se
plaila da me ne dostignu. Ali ono to sam predoseala zbilo se: otac me sustie na ulici i vrati natrag na
stepenice.
Njetoka! poe druim glasom: golubice moja! uj me: daj mi taj novac, a sutra...
Tatice! Tatice! povikah, bacajui se na kolena i preklinjui ga: tatice! Ne mogu! Ne sme se!
Mama treba da pije aj... Ne smemo to uzeti od mame, ne smemo nikako! Uzeu joj drugi put...
Dakle nee? Nee? aputao je izbezumljeno: znai da me ne voli? Dobro! Onda u te ostaviti.
Ostani s mamom a ja u otii od vas i tebe neu povesti. uje li, ravo derite? uje li?
Tatice! viknula sam izbezumljena: uzmi novac, na! A ta u sad da radim? govorila sam
lomei ruke i uhvativi se za peeve njegovog kaputa: mamica e plakati, mamica e opet da me grdi!
ini mi se da se nije nadao da u se toliko protiviti, ali je novac uzeo; najzad, poto vie nije mogao da
podnese moje albe i jecanje, ostavi me na stepenicama i potra dole. Pooh gore, ali me snaga ostavi pred
vratima naega stana; nisam smela da uem, nisam mogla da uem; sve to je u meni bilo dobroga bilo je
uzbunjeno i potreseno. Pokrih lice rukama i poleteh prozoru kao onda kad sam prvi put ula oevu elju
da mati umre. Bila sam kao u bunilu, u ukoenosti, i drhtala prislukujui i najmanji uanj na
stepenicama. Najzad, uh kako se neko urno penje gore. Bio je to on; poznala sam njegov hod.
Ti si tu? ree apatom. Poleteh k njemu.
Na! viknu, gurajui mi novac u ruke na! Uzmi natrag! Nisam ti vie otac, uje li? Neu vie
da ti budem otac? Ti vie voli mamu nego mene! Onda idi mami! A ja neu da znam za tebe! Rekavi to
odgurnu me i opet potra niz stepenice. Plaui potrah za njim.
Tatice! Dobri tatice! Biu posluna! Vikala sam: volim te vie nego mamu! Uzmi novac natrag,
uzmi!
Ali me on nije uo; nestalo ga je. Celo to vee bila sam kao ubijena i drhtala od grozniave jeze. Seam
se da mi je mati neto govorila, zvala me k sebi; bila sam kao u nesvestici, nisam nita ula ni videla.
Najzad dobih napad: poela sam da plaem, da viem; majka se uplai i nije znala ta da radi. Uzela me u
svoj krevet, i ne seam se kako sam zaspala, obgrlivi njen vrat, trzajui se i plaei neega svakog
trenutka. Tako je prola cela no. Izjutra sam se dockan probudila, kad je majka ve bila otila od kue.
Ona
je u to vreme uvek odlazila po svom poslu. Kod oca je bio neki stranac, i oni su o neem glasno
razgovarali. Jedva sam doekala da gost ode, i kad smo ostali sami, poleteh ocu i plaui stadoh ga moliti
da mi oprosti za jueranjicu.

 A hoe li biti dobro dete, kao pre? upita me strogo.

Hou, tatice, hou! odgovorila sam. Rei u ti gde kod mame lee novci. Jue su leali u toj fijoci
u kutiji.
Leali? Gde? povika on, prenuvi se i ustade sa stolice: Gde su leali?
Zakljuani su, tatice! govorila sam. Priekaj: kad me mama dovee poalje da ih promenim, jer
sam videla da je sitan novac sav potroen.
Treba mi petnaest rubalja, Njetoka! uje li? Samo petnaest rubalja! Nabavi mi ih danas, a sutra
u ti ih vratiti. A ja u sad da idem da ti kupim eerlema, oraja... i lutku u ti kupiti... i sutra tako isto...
svaki dan u ti donositi poslastica, ako bude pametna devojica.
Ne treba, tata, ne treba! Neu poslastice; Ja ih neu jesti, vratiu ti ih! viknula sam, guei se od
suza, jer me je srce u tom trenutku jako titalo. Osetila sam u tom momentu da me on ne ali, i da me ne
voli, jer ne vidi kako ga volim, ve misli da sam spremna da ga sluim za poslastice. U tom trenutku, ja,
dete, razumevala sam ga skroz i ve oseala da me je zauvek ranilo to saznanje, i da ga vie ne mogu
voleti, da sam izgubila moga preanjega tatu. A njega su moja obeanja oduevila; video je da sam radi
njega bila gotova na sve, da u uiniti sve za njega, a Bog vidi kako je to sve za mene tada bilo mnogo.
Znala sam ta su za moju sirotu majku znaili ti novci; znala sam da moe oboleti od alosti to ih je
izgubila, i u meni se bolno bunilo kajanje. Ali on nije nita video; smatrao me je za trogodinje dete, dok
sam ja meutim sve razumevala. Njegovo oduevljenje nije znalo granica: ljubio me je, nagovarao da ne
plaem, obeavao da emo jo danas otii nekud od majke, ulagujui se, verovatno, mojoj svagdanjoj
fantaziji; najzad izvadi iz depa plakat, poe da me uverava da je ovek kome danas ide, njegov neprijatelj,
smrtni neprijatelj, ali da njegovi neprijatelji nee uspeti. Kad je poeo da govori sa mnom o svojim
neprijateljima potpuno je liio na dete. Opazivi da se ne smejem, kao pre, dok je govorio sa mnom, nego
ga sluam utke, uze eir i izae iz sobe, jer se nekud urio; ali odlazei jo jednom me poljubi i klimnu
glavom s osmejkom, kao da mi nije sasvim verovao i brinuo se da se ne predomislim. Rekla sam ve da je
bio kao lud; i to se videlo jo uoi toga dana. Novac mu je bio potreban da kupi ulaznicu za koncert, koji
je za njega trebao sve da rei. Kao da je unapred predoseao da e taj koncert reiti njegovu sudbinu, ali se
bio toliko izgubio, da je uoi toga dana hteo da mi otme sitan novac, kao da bi po to mogao kupiti
ulaznicu. Njegovo udnovato dranje jo se jae ispoljilo za rukom. Nikako nije mogao da sedi na mestu
i nije dodirnuo ni jedno jelo, neprestano se dizao s mesta i opet sedao, kao da se predomislio; as bi
dohvatio eir kao da se spremao da nekud ide, as bi postao nekako udno rasejan, sve neto aputao u
sebi, zatim pogledao u mene; namigivao mi je, pravio neke znake kao da je bio nestrpljiv da to pre dobije
novac, i kao da se ljutio to ih jo dosad nisam uzela od majke. ak je i majka opazila to udno ponaanje
i gledala ga iznenaeno.
Bila sam kao osuena na smrtnu kaznu. Svri se ruak: odoh u oak i drhtala sam kao u groznici,
brojei minute do onog vremena kad e me majka poslati u duan. U celom mom ivotu nije za mene
bilo munijih asova; oni e veito ostati u mom pamenju. ta sve nisam osetila u tim trenucima! Ima
trenutaka u kojima svesno preivi vie nego za itave godine. Oseala sam da inim runo delo; on sam
je pomogao bio mojim dobrim instinktima kad me je ono prvi put maloduno naveo na zlo, i kad se toga
uplaio i objasnio mi da sam postupila ravo. Da li je mogue da sad nije shvatao kako je teko prevariti
prirodu, eljnu svesnih utisaka, koja je ve mnogo zla i dobra osetila i shvatila? Razumela sam da ga
uasna krajnost nagoni da se po drugi put rei da me gurne u porok i na taj nain rtvuje moje siroto
nezatieno detinjstvo, da jo jednom mee na kocku da pokoleba moju neovrslu savest. I sad, zavukavi
se u oak, razmiljala sam u sebi: zato mi obeava nagradu za ono to sam se ve reila svojevoljno da
uinim? Novi oseaji, nove tenje, za koje jo nisam znala, nova pitanja iskrsavala su u meni gomilama, i
ja sam se muila oko tih pitanja. Zatim sam odjednom poela da mislim o majci; zamiljala sam njenu
alost kad izgubi poslednju zaradu. Najzad, majka ostavi rad koji je s mukom radila, i pozva me. Zadrhtah
i prioh joj. Ona izvadi iz fijoke novac i dajui mi ga ree: idi, Njetoka; samo tako ti Boga pazi, da ti ne
vrate manje, kao onomad, i da ih nekako ne izgubi. S molbom sam pogledala u oca, ali je on klimao
glavom, smekao se odobravajui i trljao ruke od nestrpljenja. asovnik izbi est, a koncert je bio odreen
za sedam. I on je mnogo podneo u tom iekivanju.
Zastadoh na stepenicama, oekujui ga. Bio je tako uzbuen i nestrpljiv, da je bez ikakve

predostronosti odmah istrao za mnom. Dadoh mu novac: na stepenicama je bilo mrano pa nisam
mogla da vidim njegovo lice; ali sam oseala da je sav drhtao kad je uzimao novac. Stajala sam kao
ukoena i nisam se micala s mesta; najzad dooh sebi, kad me posla gore da mu iznesem eir. Nije hteo
ni da ulazi.
Tata, zar nee i ti sa mnom? upitah ga isprekidanim glasom, mislei na svoju poslednju nadu, da
e imati milosti sa mnom.
Ne... idi sama... a? ekaj, ekaj! povika on prenuvi se: ekaj, doneu ti poslastica; ali ti prvo idi
pa mi donesi eir.
Kao da me je neka ledena ruka odjednom dohvatila za srce. Uzviknula sam, odgurnula ga i potrala
gore. Kad sam ula u sobu, bila sam bleda kao smrt, i da sam htela rei da su mi oteli novac, majka bi mi
poverovala. Ali ja u tom trenutku nisam mogla nita da kaem. U nastupu grevitog oajanja bacih se
preko majine postelje i pokrih lice rukama. Malo zatim, vrata plaljivo kripnue i ue otac. Doao je po
eir.
Gde su novci? povika odjednom majka, dosetivi se odmah da se dogodilo neto neobino;gde su
novci? govori? Govori! Svukla me je s kreveta i postavila na sredinu sobe.
utala sam, oborivi oi u zemlju; jedva sam shvatala ta se samnom zbiva i ta sa mnom rade.
Gde su novci? povika opet, ostavi mene i odjednom se okrete ocu, koji je uzimao eir. Gde su
novci? ponovi. A! Ona ih je tebi dala? Bezbonie! Zlotvore moj! Ti i nju upropauje! Dete! Nju,
nju?! Ne! Nee tako otii!
I u momentu polete vratima, zakljua ih iznutra i izvadi klju.
Govori! Priznaj! poe da mi govori glasom jedva ujnim od uzbuenja: priznaj sve! Ta govori,
govori! Ili... ne znam ta u uiniti od tebe.
Ona dohvati moje ruke i lomila ih je ispitujui me. Bila se izbezumila. U tom trenutku se zakleh da
utim i ne kaem ni rei za oca, ali plaljivo podigoh poslednji put oi na njega... Jedan njegov pogled,
jedna re, neto od onog to sam oekivala i zata sam se molila u sebi, i bila bih srena, ne obazirui se
ni na kakve patnje, ni na kakva muenja... Ali, Boe moj! Neosetljivim i preteim gestom mi je nareivao
da utim, kao da sam se u tom trenutku uopte mogla jo bojati neije pretnje. Grlo mi se stee, izgubih
dah, noge poklecnue, i ja padoh u nesvest na pod.... Ponovio mi se jueranji nervni napad.
Dola sam k sebi kad se odjednom ulo kucanje u vrata naega stana. Majka otvori, i ja videh
livreisanog slugu, koji ue u sobu, poe zaueno da nas pogleda sve unaokolo i upita za muzikanta
Jefimova. Ouh ree da je to on. Tada lakej prui pisamce i saopti da ga je poslao B, koji se u tom
trenutku nalazi kod kneza. U koverti je bio poziv i ulaznica za koncert S-ca.
Kad se pojavio lakej u bogatoj livreji i kazao ime kneza, svoga gospodina, koji ga je naroito poslao
siromanom muzikantu Jefimovu, to je uinilo jak utisak na majku. U poetku prie govorila sam o
njenom karakteru, i da je sirota ena jo neprestano volela oca. I sad jo, bez obzira na itavih osam
godina neprestane tuge i patnje, njeno se srce nije promenilo: ona ga je jo neprestano volela! Bog zna,
moda joj se odjedanput prividela promena u njegovoj sudbini. Jedna senka najmanje nade imala je na
nju uticaja. Ko zna moda je i sama donekle bila zaraena nepokolebljivim samopouzdanjem svoga
suludog mua! Pa i nije bilo mogue da to samopouzdanje nemadne na nju, slabu enu, nekakav uticaj. A
kneeva panja uini da je u trenutku stvorila hiljadu planova za njega. Bila je gotova u asu da mu se sva
vrati, da mu oprosti ceo svoj ivot, i, odmerivi ak i njegov poslednji zloin rtvovanje jedinog njenog
deteta, i to da u nastupu vatrenog oduevljenja i nove nade svede na obian prestup, na malodunost
iznuenu sirotinjom, ravim ivotom, mojim poloajem. Sve je u njoj bilo zanetost, i u tom trenutku je
bila ponovo spremna da prata i da se bez kraja smiluje propalici svome muu.
Otac se uurba; iznenadila ga je panja kneza i B-a. On se obrati pravo majci, neto joj apnu, i ona
izie iz sobe. Vratila se kroz dva minuta nosei razmenjen novac, i otac odmah dade srebrnu rublju
donosiocu, koji se pokloni utivo i ode. Meutim, majka izae za trenutak i vrati se nosei peglu, izvadi
najbolju muevljevu koulju i poe da je pegla. Ona mu je sama vezala belu batistanu kravatu, koja je za
svaki sluaj uvana od vajkada u njegovoj garderobi, zajedno sa crnim ve dosta iznoenim frakom, koji je

bio saiven kad je ouh stupao u pozorite na dunost. Poto je svrio oblaenje, otac uze eir, ali ve
izlazei, zatrai au vode; bio je bled, i iznemogao sede na stolicu. Vodu mu dadoh ja; moda se majci
opet potkrao u srce nepoverljiv oseaj, i ohladio prvi zanos.
Otac izae; mi ostadosmo same. Zavukoh se u oak, i dugo sam utei posmatrala majku. Nikad je
nisam videla tako uzbuenu: usne su joj drhtale, bledi se obrazi odjednom zarumenili, i s vremena na
vreme se trzala svim udovima. Najzad se njen jad pretvori u alopojke, u potmulo jecanje i jadikovanje.
Za sve sam ja kriva, nesrenica! govorila je sama sebi. ta e biti s njom? ta e biti s njom kad
umrem? nastavi i na tu pomisao stade nasred sobe, kao munjom oinuta. Njetoka! Dete moje! Sirotice
moja! Nesretnice! ree, uzevi me za ruke i grevito me zagrli. S kim e ostati, kad i za ivota nisam
umela da te nadgledam i pazim? O, ti me ne razume! Razume li me? Hoe li upamtiti to sam ti sad
kazala, Njetoka? Hoe li zapamtiti za budunost?
Hou, hou, mamice! govorila sam sklapajui ruke i molei je.
Ona me je dugo drala u zagrljaju kao da je strepila i od same pomisli da e se sa mnom rastaviti. Srce
mi se cepalo.
Mamice! Mama! rekoh jecajui, Zato ti... Zato ti ne voli tatu? Jecanje mi nije dalo da
dovrim.
Iz njenih se grudi otre stenjanje. Zatim ona u novom, stranom jadu poe da hoda gore dole po sobi.
Sirotica, sirotica moja! A ja nisam ni opazila da je porasla; ona zna, sve zna! Boe moj! Kakav
utisak, kakav primer! I opet je lomila prste u oajanju.
Zatim mi je prilazila i s bezumnom ljubavlju ljubila me, ljubila moje ruke, polivala ih suzama, molila
za oprotaj... Nikad nisam videla takvu patnju... Najzad kao da se izmuila do kraja, i pala u bunilo. Tako
proe itav sat. Zatim se die, iznurena i umorna, i ree mi da idem da spavam. Otila sam u svoj oak,
zamotala se u jorgan, ali nisam mogla da zaspim. Muila me ona, muio me otac. S nestrpljenjem sam
oekivala da se on vrati. Obuze me neki uas kad pomislih na njega. Kroz pola sata majka uze sveu i
prie mi da vidi jesam li zaspala. Da bih je umirila sklopih oi i priinih se da spavam. Poto me je
pogledala, tiho prie ormanu, otvori ga i nasu sebi vina u au. Ispi i lee da spava, ostavivi na stolu
upaljenu sveu i otkljuana vrata, kao to se uvek radilo kad otac dockan dolazi.
Leala sam kao u zanosu, ali san mi nije sklapao oi. Tek to bih ih zatvorila, opet bih se probudila i
trzala se od stranih prikaza. Tuga je sve vie i vie rasla u meni. Htela sam da viem, ali krik je zamirao u
mojim grudima. Najzad, ve pozno u no uh kako se otvorie naa vrata. Ne seam se koliko je prolo
vremena, ali kad sam sasvim otvorila oi, videla sam oca. Uinilo mi se da je strano bled. Sedeo je na
stolici pored samih vrata i kao zamislio se o neem. U sobi je bila mrtva tiina, raskapana lojana svea je
tuno osvetljavala nae prebivalite.
Dugo sam gledala, ali se otac nikako nije micao s mesta, sedeo je nepomino, sve u istom poloaju,
glavu oborio a rukama se upro o kolena. Pokuavala sam nekoliko puta da ga viknem, ali nisam mogla.
Moja ukoenost je i dalje trajala. Najzad, on se odjednom prenu, die glavu i ustade sa stolice. Stajao je
nekoliko minuta nasred sobe, kao da se na neto reavao; zatim odjednom prie majinom krevetu,
oslunu, i kad se uverio da spava, poe sanduku u kom je stajala violina. Otkljua sanduk, izvadi crnu
kutiju i stavi je na sto; zatim se ponovo obazre unaokolo; pogled mu je bio mutan i lutaju, nikad jo
nisam opazila kod njega takav pogled.
Uze violinu, ali je odmah ostavi, vrati se i zakljua vrata. Zatim primeti da je orman otvoren, tiho mu
prie, ugleda au i vino, nasu i ispi. Tad i po trei put uze violinu, ali je i trei put ostavi i prie majinoj
postelji. Obamrla od straha ekala sam ta e biti.
Dugo je neto oslukivao, zatim odjednom die jorgan s lica i poe da lice pipa rukama. Zadrhtala sam.
On se nae jo jedanput i gotovo poloi glavu na nju, a kad se poslednji put digao, kao da mu promae
osmejak na strano pobledelom licu. Tiho i paljivo pokri jorganom enu koja je spavala, uvi joj glavu i
noge... poela sam da drhtim od neznanog straha: plaila sam se za majku, plaila sam se to tako duboko
spava, i uznemireno sam zagledala u nepominu liniju koja je okasto ocrtavala na jorganu udove
njenoga tela... Strana misao sunu mi kroz mozak kao munja.

Kad je svrio sve pripreme, ponovo prie ormanu i ispi ostatak vina. Prilazei stolu sav je drhtao. Bio
je tako bled da ga je teko bilo poznati. Tad opet uze violinu. Ja sam tu violinu videla i znala sam ta je, ali
sad sam oekivala neto uasno, strano, udesno... i zadrhtah od njenih prvih zvukova. Otac je poeo da
svira. Zvuci su tekli isprekidano; svaki as je zastajao, kao da se neega doseao; najzad izmu ena i bolna
lica ostavi gudalo i nekako udno pogleda na postelju... Neto ga je tamo uznemiravalo. Opet prie
postelji... Nisam isputala iz vida nijedan njegov pokret i premirui od uasnog oseanja pratila sam ga
oima.
Odjednom je stao urno da trai neto rukama, i opet ista strana misao opee me kao munja. Palo
mi je na pamet: zato majka tako vrsto spava? Zato se nije probudila kad joj je rukama pipao lice?
Najzad sam videla kako je poeo da kupi sve to je mogao nai od naih haljina, uzeo majin ogrta, svoj
stari kaput, ak moju haljinu, koju sam bila skinula, i potpuno pokrio majku i sakrio je pod nabacanom
hrpom; ona je i dalje nepomino leala, i ne uini nijednu kretnju.
Spavala je dubokim snom!
Kao da je slobodnije uzdahnuo, kad je svrio svoj posao. Ovoga puta nita mu nije smetalo, ali ga je
ipak jo neto uznemiravalo. Premesti sveu i stade licem prema vratima, da ne gleda na postelju. Najzad
uze violinu i nekim oajnim gestom udari gudalom... otpoe svirka.
Ali to nije bila svirka... Seam se jasno svega, do poslednjega trenutka; seam se svega to je tad
dirnulo moju panjsu. Ne, to nije bila svirka, kakvu sam kasnije sluala! Nisu to bili zvuci violine, ve kao
da je nekakav uasan glas zagrmeo prvi put u naem tamnom prebivalitu. Da li su tada moji utisci bili
nepravilni i bolesni, ili su mi ula bila potresena onim emu sam bila oevidac, ula pripremljena za
strane, beskrajno bolne utiske, ali sam tvrdo ubeena da sam ula vapaje, ljudski krik, pla; celokupno
oajanje slivalo se u te zvuke i, najzad, kad je zazvuao zavrni akord, u kom je bilo sve to je uasno u
plau, bolno u patnjama i tuno u beznadenoj tuzi, sve to kao da se ujedanput sjedinilo... Nisam
mogla da izdrim, zadrhtala sam, s oajnim krikom poleteh ocu i obuhvatih ga rukama. On uzviknu i
spusti violinu.
Za trenutak je stajao kao izgubljen. Najzad, oi mu zaigrae, pogledi beahu na sve strane kao da je
neto traio, odjednom dohvati violinu i zamahnu njome nada mnom... jo trenutak i on bi me, moda,
ubio na mestu.
Tatice! viknula sam mu: tatice!
Kad je uo moj glas zadrhtao je kao list i uinio dva koraka unazad.
Ah! Jo si ti ostala! Znai da se jo nije sve svrilo! Jo si ti ostala sa mnom! povika digavi me za
ramena u vis.
Tatice! viknula sam ponovo: ne plai me, tako ti Boga! Strah me je! Jao!
Moj ga pla prenerazi. Tiho me spusti na pod i jedan trenutak je utke gledao u mene, kao da me
prepoznaje i neega se prisea. Najzad, kao da ga je neto preokrenulo, kao da ga je neka uasna misao
prenerazila, iz pomuenih oiju briznue mu suze; on se nae meni i poe paljivo da mi gleda u lice.
Tatice! govorila sam mu treptei od straha: ne gledaj tako, tatice! Hajdemo odavde! Hajdemo to
pre! Hajdemo, beimo!
Jest, da beimo, da beimo! Vreme je! hajdemo, Njetoka! Bre, bre! I on se uurba, kao da se tek
sad dosetio ta treba da ini. urno je osmatrao unaokolo i kad je spazio na podu majinu maramicu,
podie je i stavi u dep, zatim ugleda kapicu, i nju podie i sakri, kao da se sprema na daleki put i uzima
sve to mu treba.
U trenutku obukoh haljinu i urei se takoe poeh da grabim sve to mi se inilo da treba za put.
Je li sve, je li sve? pitao je otac: je li sve spremno? Bre! Bre!
Na brzu ruku svezah bou, stavih maramu na glavu i ve smo poeli da izlazimo, kad mi odjednom
pade na pamet da treba da uzmem sliku koja je visila na zidu. Otac odmah pristade na to. Sad je bio tih,
govorio je apatom i samo me urio da to pre odemo. Slika je visila vrlo visoko; zajedno donesmo stolicu,

zatim namestismo na nju klupicu, i, penjui se na nju, najzad posle dugih muka skidosmo sliku. Sve je
bilo spremno za put. On me uze za ruku, i ve poosmo, kad me odjednom zaustavi. Dugo je trljao elo
kao priseajui se neega, to jo nije bilo uraeno. Najzad, kao da je pogodio ta mu je trebalo, pronae
kljueve koji su leali pod majinim jastukom, i poe neto urno da trai u fijoci. Najzad se vrati k meni
sa neto para koje je naao u fijoci.
Na, uzmi ih, uvaj, proapta mi: nemoj da izgubi, zapamti, zapamti!
Stavi mi isprva novac u ruku, zatim ih opet uze i gurnu mi ih za pojas. Seam se kako sam zadrhtala
kad mi je to srebro dodirnulo telo, i kao da sam tek sad razumela ta je to novac. Bili smo dakle pripravni,
ali me on odjednom opet zaustavi.
Njetoka! ree mi, razmiljajui s naporom: dete moje, zaboravio sam... to to bee?... ta
treba?... Ne mogu da se setim... Jest, jest setio sam se!... Hodi ovamo, Njetoka!
Privede me u ugao gde se nalazila ikona, i ree da stanem na kolena.
Moli se, dete moje, pomoli se! Bie bolje za tebe... Jest; istina, bie bolje, aputao mi je, pokazujui
na ikonu i nekako udno gledao u mene. Pomoli se, pomoli se! govorio je glasom kao da moli,
preklinje.
Bacim se na kolena, sklopim ruke i, puna strave, oajanja, koje me je sasvim obuzelo, padoh na pod, i
tako sam leala kao bez daha, nekoliko minuta. Napregla sam sve svoje misli, sva svoja uvstva u molitvu,
ali strah me je preovladao. Ustadoh izmorena tugom. Nisam vie elela da idem s njim, bojala sam ga se;
htela sam da ostanem. Najzad, ono to me je muilo i bolelo istre mi se iz grudi.
Tata, upitah lijui suze: a mama?... ta je s mamom? Gde je ona? Gde je moja mama?...
Nisam mogla da nastavim, suze me oblie.
I on me je sa suzama gledao. Najzad me uze za ruku, privede postelji, razgrte nabacanu hrpu odela i
otkri jorgan. Boe moj! Ona je leala mrtva, ve hladna i pomodrela. Poleteh joj i kao van sebe zagrlih
njen trup. Otac me stavi na kolena.
Pokloni joj se, dete moje! ree: oprosti se s njom...
Ja se poklonih. Otac se pokloni zajedno sa mnom... Bio je uasno bled; usne su mu se micale i
neto aputale.
Nisam to ja, Njetoka, nisam ja, govorio mi je pokazujui drhtavom rukom na trup. uje, nisam
ja, ja nisam kriv za to. Pamti, Njetoka!
Tata, hajdemo, proaputala sam u strahu. Vreme je!
Jest, sad je vreme, odavno je vreme! ree uhvativi me vrsto za ruku i urei se da to pre izae iz
sobe. E, sad na put! Hvala bogu, hvala Bogu, sad je sve svreno.
Siosmo sa stepenica; sanjivi vratar otvori nam vrata, gledajui nas podozrivo, a otac, kao da se plaio
da ga to ne upita, istra prvi napolje, tako da sam ga jedva stigla. Proosmo nau ulicu i izaosmo na
obalu kanala. Preko noi kaldrmu je pokrio sneg, i sad je padao u sitnim pahuljicama. Bilo je hladno;
zebla sam do kostiju i trala za ocem, hvatajui grevito pe njegova fraka. Violina mu je bila pod
pazuhom, i on bi svaki as zastao da pridri kutiju.
Ili smo etvrt sata; najzad, skrete niz strminu trotoara do same obale i sede na poslednji stub za
vezivanje ueta. Dva koraka od nas bila je probijena rupa u ledu. Unaokolo ni ive due. Boe! Pamtim
kao sad to strano uvstvo koje me je odjednom obuzelo! Najzad se dogodilo sve o emu sam ve godinu
sanjala. Otili smo iz naeg bednog prebivalita... Ali jesam li to oekivala, o tome sanjala, je li to matala
moja detinja fantazija dok sam zamiljala sreu onome koga sam tako ne detinjski volela? Najvie me je u
tom trenutku muila majka. Zato smo je ostavili samu, mislila sam? Ostavili njeno telo, kao nepotrebnu
stvar? I seam se da me je to najvie rastrzalo i bolelo.
Tatice, otpoela sam, kad nisam mogla vie da izdrim svoju munu brigu: tatice!
ta je? upita me on grubo.

 Zato smo, tatice, ostavili mamu? Zato smo je napustili? upitala sam zaplakavi se Tatice!
Vratimo se kui! Pozovimo koga k njoj.
Jest, jest! povika odjedanput, prenu se i die sa stuba, kao da mu je neto novo palo na pamet, i
reilo mu sumnje. Jest, Njetoka, tako se ne moe: treba ii mami; njoj je tamo hladno! Idi k njoj,
Njetoka, idi; tamo nije mrak, ima svea; ne boj se, pozovi koga k njoj, i zatim se vrati k meni; idi sama, a
ja u te tu priekati... Neu nikud otii...
Krenula sam odmah, ali jedva se popeh na trotoar, kad odjednom kao da me je neto ubolo u srce...
Okretoh se i videh da je strao s druge strane i bei od mene, ostavlja me samu, naputa me u tom
trenutku! Viknula sam koliko sam imala snage i strano uplaena pojurila da ga stignem. Zaduvala sam
se, a on je trao sve bre i bre... ve sam ga gubila iz vida. Na putu naioh na njegov eir koji je u
begstvu izgubio: digoh ga i potrah ponovo. Gubila sam dah a noge mi klecale. Oseala sam da se sa
mnom zbiva neto runo: sve mi je izgledalo da je to san, i s vremena na vreme u meni se pojavljivao
oseaj kao u snu, kad bih snila da od nekog beim, ali da mi noge klecaju, potera me stie i ja padam u
nesvest. Muio me je bolan oseaj: bilo mi ga je ao, srce me je titalo i bolelo kad sam pomislila kako bei
bez kaputa i bez eira, od mene, od svog omiljenog deteta... elela sam da ga dostignem samo da ga jo
jedanput kratko poljubim, da mu kaem neka me se ne boji, da ga uverim i umirim da neu trati za
njim, ako on to nee, nego u se vratiti majci. Razabrala sam, najzad, da je svrnuo u neku ulicu. Kad sam
dotrala dotle i takoe svrnula za njim, jo sam mogla da ga raspoznam pred sobom... Tu me snaga
napusti: poela sam da plaem, da viem. Seam se da sam se u tranju sudarila sa dva prolaznika, koji
zastadoe posred trotoara i iznenaeno gledahu na nas dvoje.
Tatice! Tatice! viknula sam poslednji put, ali odjednom pokliznuh na trotoaru i padoh pred
kuna vrata. Oseala sam kako mi je krv oblila lice. Trenutak docnije izgubila sam svest...
Dola sam k sebi u mekoj postelji i videla kraj sebe ljubazna, blaga lica koja se zaradovae to sam se
povratila. Raspoznadoh staricu s naoarima na nosu, i visokog gospodina koji me je gledao s dubokim
saueem; zatim divnu mladu damu, i najzad sedoga starca, koji me je drao za ruku i gledao na sat.
Probudila sam se u nov ivot. Jedan od ono dvoje koje sam srela za vreme begstva bio je knez H-i, i pala
sam pred vrata od njegove kue. Kad su posle dugog traganja doznali ko sam, knez, koji je mom ocu
poslao ulaznicu za koncert S-ca, bio je iznenaen udnim sluajem, reio da me primi u svoju kuu i
vaspita sa svojom decom. Poee da tragaju ta se zbilo s mojim ocem, i doznadoe da ga je neko uhvatio
izvan grada u nastupu ludakog besnila. Odveli su ga u bolnicu, gde je posle dva dana umro.
Umro je, jer je takva smrt bila neophodna, prirodna posledica celog njegovog ivota. Morao je tako
umreti, kad se sve to ga je dralo u ivotu jednim mahom sruilo, razilo kao privienje, kao bestelesan,
prazan san. Umro je kad mu je iezla poslednja nada, kad mu je u jednom trenutku puklo pred oima, i
dolo jasno do svesti sve, ime je dotad zavaravao sebe i podravao svoj ivot. Istina ga je najzad svojim
nepodnoljivim sjajem zaslepila, i ono to je bilo la postalo je i za njega la. S poslednjim zvukom, koji je
sleteo sa ica na violini genijalnoga S-ca, on je shvatio tajnu umetnosti, i genije, veno mlad, moan i
istinski, smrvio ga je svojom istinitou. Izgleda da je sve ono to ga je tajanstvenim i nedokuivim
mukama pritiskivalo celoga ivota, to mu se dosad samo priinjavalo i muilo ga u snovima neosetno i
nedostino, to bi mu se s vremena na vreme javilo, ali od ega je on sa uasom beao zaklanjajui se
laju celog svog ivota, sve, to je predoseao, ali ega se dotad bojao, sve je to u jednom trenutku
zasjalo pred njim, otkrilo se njegovim oima koje uporno nisu htele da priznadu svetlost za svetlost, mrak
za mrak. Ali istina je bila nepodnoljiva za njegove oi, koje su prvi put prozrele sve to je bilo, to je, i to
ga eka; ona je oslepila i sprila njegov mozak. Udarila je u njega odjednom, neizbeno, kao munja.
Dogodilo se odjedared to to je strepei i drui iekivao celoga ivota. Izgledalo je da mu je celoga
ivota sekira visila nad glavom, celog ivota je iekivao svakog trenutka u neiskazanim mukama da ga
udari, najzad, sekira ga je udarila! Udarac je bio smrtonosan. Hteo je da pobegne ispred suda, ali se nije
imalo kud, poslednja nada je iezla, poslednji izgovor propao. Ona, iji mu je ivot toliko godina bio na
teretu, koja mu nije davala da ivi, ona, sa ijom je smru, po svom slepom uverenju, on trebao odjednom
da vaskrsne, umrla je. Najzad, bio je sam, nita ga nije teretilo: najzad, bio je slobodan! Poslednji put, u
grevitom oajanju, hteo je sam sebi da sudi, da osudi neumoljivo i strogo, kao nepristrasan i poten
sudija; ali njegovo slabako gudalo moglo je samo slabo da ponovi poslednju muziku frazu genija... U
tom trenutku ludilo, koje ga je ve deset godina vrebalo, neizbeno se sruilo na njega.

IV

Oporavljala sam se lagano; kad sam ve sasvim ustala s postelje, mozak mi je jo neprestano bio
nekako ukoen, jo dugo nisam mogla da shvatim ta se upravo sa mnom dogodilo. Bilo je trenutaka kad
mi se inilo da sanjam, i seam se, elela sam da se pretvori u san sve to se dogodilo. Uvee kad bih legla
da spavam, nadala sam se da u se odjednom opet nekako probuditi u naoj bednoj sobici i videti oca i
majku... Ali najzad se moje stanje razjasnilo, i ja sam malo pomalo razumela da sam ostala samohrana i
da ivim kod tuih ljudi. Tada sam prvi put osetila da sam siroe.
Poela sam eljno da promatram sve novo to me je tako iznenada okruilo. Ispoetka, sve mi je
izgledalo udno i neobino, sve me je zbunjivalo: i nova lica, i novi obiaji, i sobe starog kneevskog doma
kao da ih sad gledam, velike, visoke, bogate, ali tako turobne i mrane da sam se, seam se, ozbiljno
plaila da preem kroz kakvu dugaku-dugaku salu u kojoj mi se inilo da u sasvim nestati. Moja bolest
jo ne bee prola, i utisci moji su bili mrani i tegobni, sasvim u skladu s tim sveanoturobnim
prebivalitem. Pored toga, u mom malom srcu sve je vie rasla neka i meni nejasna tuga. U nedoumici bih
zastala pred nekom slikom, ogledalom, veto izgraenim kaminom, ili statuom koja kao da se naroito
sakrila u duboku niu da otuda to bolje pripazi na mene i nekako me poplai, zastajala sam i posle
odjednom zaboravljala zato sam zastala, ta hou, na ta sam poela da mislim; a im bih se prenula
poduzeo bi me strah i uzrujanost, i srce bi mi jako kucalo.
Meu retkim posetiocima koji su pokatkad dolazili da me obiu, sem staria doktora najvie me je
iznenadilo lice jednog vremenog gospodina, ozbiljnog i dobrog, koji me je gledao s dubokim saueem.
Njegovo sam lice najvie zavolela. elela sam da govorim sa njim, ali sam se bojala: bio je na izgled tako
setan, govorio odseno i malo, a na usnama nikad mu se nije pojavljivao osmejak. Bio je to glavom knez
H-i, koji me je naao i primio u svoju kuu. Kad sam poela da se oporavljam, njegove posete postadoe
ree i ree. Najzad, poslednji put mi je doneo bonbona, neku deju knjigu sa slikama, poljubio me,
prekrstio i molio da budem veselija. Teei me dodao je da u uskoro dobiti drugaricu, devojicu kao ja,
njegovu ker Kau, koja sad ivi u Moskvi. Onda je neto razgovarao s postarijom Francuskinjom,
dadiljom njegove dece, i s devojkom koja me je negovala, ukazao im na mene i izaao, i od tog doba nisam
ga videla ravno tri nedelje.
Knez je iveo u svojoj kui vrlo usamljeno. Vei deo kue zapremala je kneginja; i ona se katkad po
itave nedelje nije viala s knezom. Kasnije sam opazila da svi ukuani malo govore o njemu, kao da ga
nema u kui. Svi su ga potovali, i videlo se da su ga voleli, a meutim gledali su na njega kao na nekog
neobinog i udnog oveka. Izgleda da je i on sam znao da je vrlo udan, da ne lii na druge ljude, i zato
se trudio da se to ree pokazuje svetu na oi... U svoje vreme morau vrlo mnogo i kudikamo opirnije
govoriti o njemu.
Jednoga jutra obukoe mi isto, fino rublje, stavie na me crnu tofanu haljinu s belim plerezama, na
koju sam gledala sa nekim setnim uenjem, oeljae mi kosu i povedoe me iz gornjih odaja dole u
kneginjine odaje. Zastala sam kao ukopana, kad su me doveli k njoj: nikad jo nisam videla oko sebe takvo
bogatstvo i sjaj. Ali to je bio trenutan utisak; ja pobledeh kad uh kneginjin glas: naredila je da me privedu
blie. Dok sam se jo oblaila, mislila sam da se spremam za neko muenje; Bog bi znao otkud se u meni
ugnjezdila takva misao. Uopte, u novi ivot sam stupila s nekim nepoverenjem prema svemu to me je
okruavalo. Ali kneginja je bila ljubazna sa mnom i poljubila me. Pogledah u nju smelije. Bila je to ona
divna dama koju sam ugledala kad sam se povratila od nesvestice. Ali drhtala sam sva dok sam je ljubila u

ruku, i nikako nisam mogla da se priberem da neto odgovorim na njena pitanja. Naredila mi je da
sednem pored nje na nisku sofu. Izgleda da je to mesto jo pre bilo odreeno za mene. Videlo se da je
kneginja elela da mi iskreno pristupi, pridobije me i potpuno mi zameni majku. Ali ja nisam nikako
mogla da razumem to se deavalo, i nisam se tako kod nje dobro preporuivala.
Dadoe mi divnu knjigu sa slikama i naredie mi da je razgledam. Kneginja je nekome pisala pismo, po
koji put je ostavljala pero i obraala se meni; ali ja sam se bunila i nisam nita estito odgovarala. Jednom
rei, ma da je moja istorija bila vrlo neobina, i mada su u njoj igrali ulogu sudbina i drugi, recimo
tajanstveni putevi, i uopte bilo je u njoj mnogo interesantnog i neobjanjivog, ak neeg fantastinog,
ipak, kao za pakost, ja sam u toj melodramskoj okolini ispadala najobinije, zaplaeno i nekako utucano,
gotovo glupavo dete. Naroito ovo poslednje nije se svidelo kneginji, i ja sam joj, izgleda, brzo dosadila, za
to, razume se krivim jedino sebe. Oko tri sata naioe vizite, i kneginja odjednom postade prema meni
paljivija i ljubaznija. Kad su gosti pitali o meni, odgovarala je: da je to vrlo interesantna istorija, i zatim bi
poela da govori francuski. Dok je priala mene su posmatrali, vrteli glavom i udili se. Jedan mladi
upravi na mene lornjet, jedan namirisani sedi stari htede da me poljubi, a ja sam bledela, crvenela i
sedela oborenih oiju, bojei se da se pomaknem, drui celim telom. Srce me je titalo i bolelo. Vraala
sam se u prolost, na na tavan, seala se oca, naih dugih, utljivih veeri, majke, i kad bih se setila
majke u mojim se oima pojavljivale suze, grlo stezalo, i ja sam tada elela da pobegnem, izgubim se,
ostanem sama... A kad bi se posete razile, kneginjino lice postajae primetno oporije. Gledala me je
zlovoljnije, govorila otrije, a naroito su me plaile njene pronicave, crne oi ponekad po itavih etvrt
sata uperene na mene, i vrsto stisnute tanke usne.
Uvee me odvedoe gore. Zaspala sam u groznici, budila se nou, tugujui i plaui zbog bolesnih
halucinacija, a ujutru otpoe ista istorija, opet me odvedoe kneginji. Najzad, kao da se njoj dosadilo da
pria gostima moje doivljaje, a gostima da me saaljevaju. Uz to, ja sam bila tako obino dete, bez ikakve
naivnosti, kako se izrazila, seam se, sama kneginja, kad je u etiri oka razgovarala s jednom postarijom
damom koja je upitala; zar joj nije dosadno sa mnom? i tako me jedno vee odvedoe, s tim da me
vie ne dovode. Tako se zavrilo moje favoritstvo; uostalom, bilo mi je dozvoljeno da hodam kuda god
hou i koliko hou. Moja duboka i bolesna tuga nije mi dala da sedim na jednom mestu, i bila sam vrlo
zadovoljna kad sam, najzad, mogla da odem od sviju u donje velike odaje. Seam se da sam vrlo elela da
razgovaram sa ukuanima; ali sam se tako bojala da ih ne naljutim, da sam pretpostavljala da ostanem
sama. Najlepe sam provodila vreme kad se zavuem negde u oak, gde me manje vide, stanem iza
kakvog nametaja i ponem da se priseam i razmiljam o svemu to se sa mnom dogodilo. Ali udna
stvar! Kao da sam zaboravila kraj onoga to mi se dogodilo kod roditelja, i svu onu strahovitu istoriju.
Preda mnom su promicale samo slike, izlazila fakta. Istina, seala sam se i noi, i violine, i oca, seala sam
se kako sam mu dala novac; ali nisam nikako mogla da objasnim i obrazloim sve te dogaaje...
Bilo mi je samo tim tee na srcu, i kad sam u svojim uspomenama dolazila do trenutka kad sam se
molila nad mrtvom majkom, odjednom me je podilazila jeza po celom telu; drhtala sam i uzvikivala
prigueno, zatim nisam mogla da diem, u grudima me je titalo, a srce tako lupalo da bih uplaena
istrala iz oka. Uostalom, rekla sam neistinu kad sam kazala da su me ostavljali samu: na mene su
budno i revnosno pazili i tano ispunjavali naredbe kneza, koji je zapovedio da mi dadu punu slobodu,
niim da me ne stenjavaju ali da me ne gube iz vida. Opaala sam da je s vremena na vreme poneko od
domaih i od posluge zagledao u sobu u kojoj sam se ja nalazila, i ne rekavi mi ni rei opet odlazio.
udila me je i donekle uznemiravala takva panja. Nisam mogla da razumem zato se to radi. Sve mi se
inilo da me zato uvaju to hoe posle neto sa mnom da urade. Seam se da sam se trudila da odem
nekud podalje, kako bih u sluaju potrebe znala gde da se sakrijem.
Jedanput sam zalutala na paradne stepenice. Bile su sve od mermera, iroke, zastrte ilimima, okiene
cveem i divnim vazama. Na svakom zaokretu sedela su utei po dva oveka, vrlo areno odevena, u
rukavicama i s belim kravatama. Iznenaeno sam pogledala u njih i nikako nisam mogla da shvatim to tu
sede, ute, i samo gledaju jedan u drugoga a nita ne rade.
Te samotne etnje sviale su mi se sve vie i vie. Uz to bio je jo i drugi uzrok to sam beala odozgo.
Gore je stanovala stara kneeva tetka, koja nije nikud izlazila, niti se izvozila. Ta se starica otro urezala u
moje uspomene. Ona je bila gotovo najvanija linost u kui. Svi su pazili na strogu etikeciju u ophoenju
s njom, ak je i sama kneginja, koja se drala tako ponosito i nezavisno, ravno dva put nedeljno, u

odreene dane, morala da se penje gore i da lino pravi posetu tetki. Obino je dolazila ujutru; otpoinjao
bi suhoparni razgovor esto prekidan sveanim utanjem, za vreme koga je starica aputala molitve, ili
okretala brojanice. Poseta se nije svravala pre nego to bi to zaelela tetka, koja se dizala s mesta, ljubila
kneginju u usta i time davala na znanje da je sastanak zavren. Pre je kneginja morala svaki dan da
poseuje svoju roaku; ali docnije, po elji same starice, nastala je olakica, i kneginja je bila obavezna
samo da u ostalih pet dana u nedelji svako jutro alje i pita za tetkino zdravlje.
Uopte, ivot stare kneginjice bio je gotovo monaki. Kao devojka, kad joj je prolo trideset i pet
godina, otila je u manastir, gde je provela sedamnaest godina, ali se nije postrigla; zatim je napustila
manastir i dola u Moskvu, da ivi sa sestrom, udovom, groficom L, ije je zdravlje svake godine bilo
slabije, i da se pomiri s drugom sestrom, isto tako kneginjicom H-i, sa kojom je dvadeset godina i vie bila
u svai. Ali, pria se, starice nijedan dan nisu provele u slozi, hiljadu puta htele su da se raziu i opet nisu
mogle to da uine, jer su najzad primetile da je svaka od njih potrebna onim drugim dvema, da ih brani
od dosade i od nastupa starosti. Ali, i ako njihovo ivovanje i sveana dosada koja je vladala u njihovom
moskovskom dvorcu nisu bili ni malo primamljivi, ceo grad smatrao je za dunost da i dalje pravi posete
trima zatvorenicama. Na njih su gledali kao na uvarice svih aristokratskih svetinja i predanja, kao na ivi
letopis korenitog boljarstva. Za groficom L. ostadoe mnoge divne uspomene; to je bila izvanredna ena.
Ko bi god doputovao iz Petrograda pravio im je prvi posetu. Ko je bio primljen u njihovoj kui, bio je
priman svuda. Ali grofica umre, a sestre se razioe: starija, kneginjica H-i, ostade u Moskvi, da nasledi
svoj deo posle grofice, koja je umrla bez dece, a mlaa, manastirka, preseli se kod svoga neaka, kneza Hog, u Petrograd. Zato dvoje kneeve dece: kneginjica Kaa i Aleksandar, ostadoe kao gosti kod svoje babe
u Moskvi, da je u samoi zabavljaju i tee. Kneginja, koja je svoju decu strasno volela, nije smela pisnuti
odvajajui se od njih za sve vreme dok alost bude trajala. Zaboravila sam rei da je alost jo trajala u
celoj kui kneevoj i kad sam se ja doselila u nju; ali za kratko vreme rok je trebao da istekne.
Starica kneginjica oblaila se sva u crninu, uvek je nosila haljinu od proste vunene materije i
utirkane, ubrane u sitne nabore bele ogrlice, koje su joj davale izgled starice iz sirotnog doma. Nikad nije
isputala brojanice, sveano se vozila u crkvu, postila je u sve dane, primala posete raznih duhovnih
linosti i uvaenih osoba, itala svetene knjige, i uopte vodila monaki ivot. Gore je bila strana tiina;
nije se smelo vratima kripnuti: starica je bila osetljiva kao petnaestogodinja devojica i odmah je slala da
se ispita uzrok lupe ili makar prostog kriputa. Svi su govorili apatom, svi hodali na prstima, i sirota
Francuskinja, takoe starica, bila je prinuena da se odrekne svoje omiljene obue, cipela sa potpeticama.
Potpetice su bile zabranjene.
Dve nedelje posle mog dolaska starica kneginjica posla da se raspita o meni: ko sam, ta sam, kako sam
dopala u kuu, i drugo. Odmah su je s potovanjem zadovoljili. Tad bi poslat drugi glasnik Francuskinji,
da pita: zato me kneginjica dosad nije videla? Odmah se podie uzbuna: poee da me eljaju, umivaju
lice i ruke, koji su i bez toga bili vrlo isti, da me ue kako u da priem, da se poklonim, da izgledam
veselija, ljubaznija, da govorim, jednom rei, izmuie me drmusanjem. Zatim, ode poslanica, ovoga
puta sa nae strane, s pitanjem: ne bi li eleli da vide siroe? Posledova negativan odgovor, ali je bio
odreen rok za sutra posle slube boje. Nisam spavala celu no, a posle su mi priali da sam celu no
buncala, prilazila kneginjici i molila je da mi neto oprosti. Najzad, doe moje pretstavljanje. Ja videh
malu, suvonjavu staricu, koja je sedela u ogromnoj naslonjai. Ona poe da mi klima glavom i stavi
naoare da me bolje razgleda. Seam se da joj se nisam nimalo svidela. Bila je stavljena primedba da sam
sasvim divlja, ne umem da napravim poklon, niti da poljubim ruku. Poe raspitivanje, ja sam jedva
odgovarala, a kad je dolo do oca i majke rasplakah se. Starici je bilo vrlo neprijatno to sam se razneila;
ipak je poela da me tei i naredi mi da se uzdam u Boga; zatim upita kad sam poslednji put bila u crkvi, a
kako sam ja jedva shvatila njeno pitanje, jer se na moje vaspitanje nije obraala panja, kneginjica se
uasnu. Poslae po kneginju. Nasta savetovanje, i reie da me u prvu nedelju odvedu u crkvu. Do tog
doba kneginjica obea da e se moliti za mene, ali je naredila da me izvedu od nje, jer sam, po njenim
reima, ostavila na nju teak utisak. Nije ni udo, tako je i moralo biti.
Pokazalo se da se nisam ba nimalo svidela; istoga dana bee porueno, da sam suvie nestana, i da se
ujem po celoj kui; a ja sam celog dana sedela nepomino: jasno je bilo da se starici samo priinilo. Ipak,
i sutra posledova ista primedba. Desilo se da sam ba u to vreme ispustila olju i razbila je. Francuskinja i
sve devojke padoe u oajanje, i tog trenutka me preselie u najudaljeniju sobu, i svi krenue za mnom

strano uplaeni.
Ne znam vie kako se svrila ta stvar. Eto zato sam volela da silazim dole i da sama tumaram po
velikim sobama, znajui da tamo neu nikoga uznemiriti.
Seam se, jednom sam sedela dole u jednom salonu. Pokrila sam lice rukama, oborila glavu, i tako
presedela, ne seam se, koliko sati. Sve sam razmiljala, razmiljala; moj nedozreo um nije bio u stanju da
odgonetne moju tugu, i sve mi je tee i nesnoljivije bivalo na dui. Odjednom zauh nad sobom neiji
tihi glas:
ta ti je, sirotice moja?
Digoh glavu: bio je knez; lice mu je izraavalo duboko sauee i saaljenje: kad sam ga pogledala
izgledala sam tako ubijena, tako nesrena, da se u njegovim krupnim plavim oima pojavi suza.
Jadno siroe! ree i pomilova me po kosi.
Ne, ne, nisam siroe! Ne! govorila sam, i vapaj mi se otre iz grudi, sve je ustalo i uzbunilo se u
meni. Digoh se smesta, zgrabih ga za ruku, i, ljubei je, lijui na nju suze, ponavljala sam preklinjuim
glasom.
Ne, ne, nisam siroe! Ne!
Dete moje, ta ti je, moja draga, sirota Njetoka? ta ti je?
Gde je moja mama? Gde je moja mama? vikala sam jecajui na sav glas, nemajui vie snage da
skrivam svoju tugu i iznemogla padoh pred njim na kolena: gde je moja mama? Dragi moj, reci, gde je
moja mama?
Oprosti, mi, dete moje!... Oh, sirotice moja, ja sam je potsetio... ta sam uradio! Hodi, hajde sa
mnom, Njetoka, hajde sa mnom.
Dohvati me za ruku i urno povede sa sobom. Bio je potresen do dubine due. Najzad, doosmo u
jednu eobu koju ja jo nisam bila videla.
Bila je to soba s ikonama. Bio je sumrak. Svetlost sa kandila sijala je jako na zlatnim rizama i dragom
kamenju ikona. Ispod blistave odee tmuro su izvirivali likovi svetaca. Ovde nita nije liilo na druge sobe,
tako je bilo tajanstveno i ozbiljno da sam ostala zgranuta, i nekakav strah ovlada mojim srcem. Pored toga
bila sam i u bolesnom raspoloenju! Knez me urno stavi na kolena pred ikonom Majke Boje, i sam
klee pored mene...
Moli se, dete, pomoli se; hajde da se molimo zajedno! ree tihim, isprekidanim glasom.
Ali ja nisam mogla da se molim; bila sam zgranuta, uplaena; setila sam se oevih rei, one poslednje
noi kraj tela moje majke, i dobih nervni napad. Pala sam bolna u postelju, i u ovom drugom periodu
moje bolesti umalo to nisam umrla; evo kako je bilo.
Jedno jutro, neije poznato ime odjeknu mi u uima. ula sam ime S-ca. Neko od domaih izgovorio
ga je kraj moje postelje. Uzdrhtala sam; uspomene nagrnue na mene, i priseajui se, sanjajui, muei
se, leala sam u pravom bunilu, ne seam se koliko sati. Probudila sam se ve dosta kasno; oko mene,
unaokolo, bilo je tamno: nona svetiljka se ugasila, a devojka, koja je sedela u mojoj sobi, nije bila tu.
Odjednom uh zvuke daleke svirke. as bi zvuci potpuno zamrli, as bi se uli jasnije i jasnije, kao da se
pribliuju. Ne seam se kakav je oseaj ovladao mnome, kakva se namera porodila u mom bolesnom
mozgu. Ustala sam s postelje i ne znam kako sam nala snage da se odenem u svoju crninu i da pipajui
izaem iz sobe. Ni u drugoj, ni u treoj sobi nisam srela ni ive due. Najzad sam se dokopala hodnika.
Zvuci sve jasniji i jasniji. Nasred hodnika nalazili su se stepenice, koje su vodile dole; tim sam putem uvek
silazila u donje velike odaje. Stepenice su bile sjajno osvetljene; neko je dole hodao; pritajila sam se u
oku da me ne vide, i im je bilo moguno sila sam dole, u drugi hodnik. Svirka se ula iz susedne sale;
tamo je bilo buno, puno razgovora kao da se sakupilo hiljadu ljudi. Jedna vrata, koja su iz hodnika vodila
u salu, behu zastrta dvostrukim zavesama od otvoreno crvene kadife. Podignem prvu od njih i stanem
izmeu dveju zavesa.
Srce mi je udaralo tako da sam jedva stajala na nogama. Ali sam posle nekoliko minuta savladala svoje

uzbuenje i osmelila se, najzad, da podignem malo kraj druge zavese... Boe moj! Ta ogromna, mrana
sala u koju sam se tako plaila da uem, sad se blistala od hiljadu svetiljki. Kao da je more svetlosti
nagrnulo na mene, i moje oi, naviknute na mrak, u prvom trenutku bie oslepljene do bola. Namirisani
vazduh, kao vru vetar, zapahnu mi lice. Bezbroj ljudi hodalo je tamo amo; svi, izgleda, veselih i radosnih
lica. ene su bile u bogatom i svetlom odelu; svuda sam viala poglede koji se sijali od zadovoljstva. Stajala
sam kao zaarana. inilo mi se ipak da sam sve to videla nekad u snu... Setila sam se sumraka, naeg
tavana, visokog prozora; duboko dole ulica s bleteim fenjerima, prozori suprotne kue s crvenim
zavesama, kola sakupljena pred ulazom, topot i rzanje ponositih konja, vika, larma, senke u prozorima i
slaba, daleka svirka... Dakle eto, to je taj raj! sinu mi kroz glavu: eto kud sam htela da idem sa sirotim
ocem... Znai, to nije bio san... Jest, videla sam ja to i u sanjarenjima, i u snima! Boleu raspaljena
fantazija buknu mi u glavi, a suze nekog neobjanjivog zanosa udarie mi na oi. Traila sam oima oca:
on mora biti ovde, on je ovde, mislila sam, a srce mi je kucalo od iekivanja... zastajao mi je dah... Ali
svirka presta, zau se brujanje, i po celoj sali proe neki apat. udno sam motrila na lica koja promiu
pokraj mene, i trudila sam se da poznam nekog. Odjednom se u sali pojavilo neobino uzbuenje. Na
jednoj uzviici ugledah visokog, suvonjavog starca. Njegovo se bledo lice smeilo, okasto se nagibao i
klanjao na sve strane, u rukama mu je bila violina. Nastade dubok tajac, kao da su svi ti ljudi zaustavili
dah. Sva su lica bila upravljena na starca, svi su ekali. On uze violinu i gudalom dodirnu ice.
Poe svirka, osetila sam kako mi neto odjednom stee srce. U beskrajnoj tuzi, pritajivi dah, sluala
sam te zvuke; neto poznato odjeknulo mi je u uima, kao da sam to negde ula; neka slutnja neeg
uasnog, stranog, to se razreuje u mom srcu. Najzad, violina zazvua jae; zvuci su se razlegali bre i
otrije. Kao da se zauo neiji oajniki jauk, tuan pla, kao da se neija molba uzalud raznela po svoj toj
svetini, zacvilela i u oajanju zamukla. Sve je poznatije i poznatije govorilo to mome srcu. Ali srce nije
htelo da veruje. Stisnula sam zube da ne zajauem od bola, vrsto se uhvatila za zavese da ne padnem...
Pokatkad bih zaklopila oi i odjedanput ih opet otvarala, oekujui da je to san, da u se probuditi u
stranom, poznatom ve asu, i priviala mi se ona poslednja no, sluala sam iste zvuke. Kad sam
otvorila oi htela sam da se uverim, eljno sam gledala u svetinu, ne, to su bili drugi ljudi, druga lica...
inilo mi se da su svi kao i ja oekivali neto, sve ih kao mene morila duboka tuga; izgledalo mi je da svi
ele da zaviu stranim jaucima i vapajima, da umuknu i ne trzaju im duu oni tonovi, ali su vapaji i jauci
tekli jo tunije, alostivije i due. Odjednom odjeknu poslednji, strani, dugi krik, i u meni se sve
potrese... Nema sumnje! To je onaj isti, onaj krik! Poznala sam ga, ula, isto mi je kao i one noi probo
duu. Otac! Otac! sunu mi kao munja kroz glavu: on je tu, to je on, on me zove, to je njegova violina!
Kao da se uzdah oteo iz sve one svetine, i straan pljesak potrese salu. A oajniki, prodiran pla ote se iz
mojih grudi. Nisam mogla vie da izdrim, razgrnula sam zavesu i poletela u salu. Tata, tata! To si ti!
Gde si? viknula sam ne znajui za sebe.
Ne znam kako sam dotrala do visokog starca: pravili su mi put, razmicali se preda mnom. Poletela
sam mu, uzviknuvi bolno; mislila sam da grlim oca... Odjednom videh da me neije duge, koate ruke
hvataju i diu u vis. Neije crne oi uperile se u mene, i kao da su htele da me spale svojom vatrom...
Gledala sam u starca: Ne! To nije bio otac, to je njegov ubica! sinu mi kroz mozak. Obuze me neko
besnilo i odjednom mi se uini da se nada mnom razlegao smeh, da je taj smeh odjeknuo po sali u
slonom, sveoptem kriku; onesvestih se.

To je bio drugi i poslednji period moje bolesti.

Kad sam otvorila oi, ugledala sam kako se nada mnom naglo detinje lice devojice mojih godina, i
prva mi je kretnja bila da joj pruim ruke. im sam je prvi put pogledala neka srea, kao slatko
predoseanje, ispunilo mi je svu duu. Zamislite idealno lepo lice, sjajnu lepotu koja zadivljuje, jednu od
onih pred kojima naglo zastaje prijatno zbunjen, uzdrhtao od ushita i zahvalan to ona postoji, to ti je
pogled pao na nju, to je ona prola pokraj tebe. Bila je to kneeva ki, Kaa, koja tek to se vratila iz
Moskve. Na moju kretnju se osmehnula, a moji slabi ivci zatitae od slatkog oduevljenja.
Kneginjica zovnu oca, koji je bio na dva koraka od nas i razgovarao s doktorom.
No, hvala Bogu! Hvala Bogu! ree knez, i uhvati me za ruku, a lice mu zasja od istinske radosti.
Radujem se, radujem, vrlo se radujem, nastavi, izgovarajui rei brzo, po obiaju. Ovo je Kaa,
moja devojica, upoznajte se, eto ti drugarice. Ozdravi to pre, Njetoka. Kakva li si, kakva, kako si me
poplaila...
Poela sam vrlo brzo da se oporavljam. Posle nekoliko dana ve sam hodala. Svako jutro Kaa je
prilazila mojoj postelji, uvek s osmejkom, sa smehom, koji joj nije silazio s usana. Njen sam dolazak
oekivala kao sreu; tako sam elela da je poljubim! Ali nestana devojica je dolazila samo na nekoliko
trenutaka, nije mogla da sedi mirno. Oseala je neminovnu potrebu da se veito kree, tri, skae, larma i
tutnji po celoj kui. I zato mi je odmah, jo prvi put, objavila da joj je vrlo dosadno da sedi kod mene, i
stoga e dolaziti samo retko, i to jedino zato jer me ali, pa ne moe da ne
dolazi; a kad ozdravim sve e meu nama poi bolje. I svako jutro prva joj je re bila:
No, jesi li ozdravila?
A kako sam ja jo uvek bila suva i bleda, i osmejak mi nekako plaljivo provirivao na tunom licu,
kneginjica je odmah mrtila obrve, vrtela glavom i u ljutini lupala nogom o zemlju.
A nisam li ti jue kazala: neka ti bude bolje? ta? Sigurno ti ne daju da jede?
Malo, odgovarala sam bojaljivo, jer sam je se ve bojala. elela sam iz sve snage da joj se
dopadnem, i zato sam se plaila za svaku svoju re, za svaki pokret. Njen dolazak me je sve vie i vie
dovodio u oduevljenje. Nisam skidala oiju s nje, i kad ona ode ja sve jo gledam kao oarana na tu
stranu gde je stajala. Poela sam da je viam u snu. A na javi, kad je nije bilo, izmiljavala sam itave
razgovore s njom, bila samjoj drugarica, bila nestana, obesna, plakala zajedno sa njom kad su nas za
neto grdili, jednom rei sanjala o njoj kao zaljubljena. Strano sam elela da ozdravim i da se to pre
ugojim, kako mi je ona savetovala.
Kad bi mi Kaa ujutru dotrala u sobu i kao prvu re viknula: Nisi ozdravila? Opet si onako suva!
uplaila bih se kao da sam kriva. Kaa se najozbiljnije udila to ne mogu da se oporavim za jedan dan,
najzad se poela ozbiljno ljutiti.
Hoe da ti danas donesem piroga? ree mi jednom. Jedi, od toga e se brzo ugojiti.
Donesi, odgovarala sam oduevljena to u je jo jednom videti.

Poto se raspita o mom zdravlju, kneginjica bi obino sela na stolicu preko puta mene i poela bi me
razgledati svojim crnim oima. Od poetka, otkako je poelo nae poznanstvo, ona me je svaki as tako
razgledala od glave do nogu, s najnaivnijim uenjem. Ali razgovor na je zapinjao. Zazirala sam od Kae i
njenih iznenadnih ispada, a meutim sam umirala od elje da razgovaram sa njom.
to uti? poe Kaa posle izvesnog utanja.
ta radi tata? upitala sam, obradovana to imam frazu s kojom svaki put mogu da otponem
razgovor.
Nita. Tata je dobro. A ja sam danas popila dve olje aja, ne jednu. A ti koliko?
Ja jednu. Opet utanje.
Danas je Falstaf hteo da me ujede.
Je l to pas?
Jeste, pas. Zar ga nisi videla?
Jesam, videla sam ga.
I kako nisam znala ta da odgovaram, kneginjica me je opet gledala zaueno. ta? Je l ti milo kad
razgovaram s tobom?
Milo mi je; doi ee.
Rekli su mi da e se radovati ako ti budem dolazila, ali dii se to pre; danas u ti doneti piroga
Zato neprestano uti?
Onako.
Sigurno neprestano misli?
Jest, mnogo mislim.
A meni kau da mnogo govorim a malo mislim. Zar je runo govoriti?
Nije, ja se radujem kad ti govori.
Hm! pitau madam Leotar, ona sve zna. A na ta misli?
Mislim na tebe, odgovorih poutavi.
To te veseli?
Da.
A ja tebe jo ne volim. Tako si mrava; Idem, doneu ti piroga! No, zbogom!
Kneginjica me poljubi gotovo letimice, i nestade je iz sobe.
A posle ruka pojavi se odista pirog. Uletela je kao poludela, smejui se od radosti to mi je donela jelo
koje mi je zabranjeno.
Jedi vie, dobro jedi, to je moj pirog, ja svoj deo nisam pojela. No, zbogom! I kao da nije ni bila tu.
Drugi put je iznenada uletela kod mene, opet u nevreme, posle ruka; crne uvojke kao da joj je vetar
bio razbaruio, obrazi joj se rumenili purpurno, oi sijale; znai da je ve itav sat ili dva jurila i skakala.
Ume li da igra lopte? viknula je zaduvana govorei brzo i urei nekud.
Ne, odgovorila sam jako alei to ne mogu da kaem: da!
Ba si ti! Kad ozdravi, nauiu te. Dola sam samo zato. Sad igram s madam Leotar. Zbogom;
ekaju me.
Najzad sam se potpuno digla s postelje, mada sam jo bila slaba i nemona. Prva misao bee mi: da se
ne rastajem vie s Kaom. Neto me je neuzdrljivo vuklo njoj. Nisam mogla da je se nagledam, i to je
udilo Kau. Ona me je tako silno privlaila, tako sam vatreno napredovala u svom novom oseanju, da

ona nije mogla da to ne primeti, i u poetku joj je izgledalo strano udnovato. Seam se, jedanput, za
vreme neke igre nisam mogla da se uzdrim, obisnem joj o vrat i ponem je ljubiti. Ona mi se izvi iz
zagrljaja, dohvati me za ruke i namrtivi obrve, kao da sam je neim uvredila, upita me:
ta ti je? Zato me ljubi?
Zbunila sam se kao krivac, zadrhtala sam od njenog iznenadnog pitanja i nisam odgovorila ni rei;
kneginjica slee ramenima, u znak da nikako ne moe da shvati (pokret, koji joj pree u naviku),
najozbiljnije stee svoje punake usne, ostavi igru i sede na divan odakle me je vrlo dugo razgledala i
neto u sebi razmiljala, kao da je reavala novo pitanje koje je iznenada iskrsnulo u njenom mozgu. To je
bila njena navika u svim tekim okolnostima. Dugo nisam mogla da se naviknem na te otre i iznenadne
manifestacije njenoga karaktera.
Isprva sam krivila sebe i pomislila da u meni zaista ima mnogo udnog. Ali i ako je to bilo tano, ipak
mi je bilo teko da shvatim: zato ne mogu odmah da se dopadnem Kai i da se sprijateljim sa njom
zauvek. Moj neuspeh vreao me je do bola, i bila sam gotova da plaem zbog svake brzoplete Kaine rei,
zbog svakog njenog nepoverljivog pogleda. Moja je tuga rasla ne danima, nego satima, jer je kod Kae
svaka stvar ila vrlo brzo. Posle nekoliko dana opazila sam da me nije nimalo zavolela i ak je poela
prema meni da osea odvratnost. Sve je kod te devojice bivalo naglo, otro, neko bi kazao grubo, da
nije bilo istinske, plemenite gracioznosti u tim kao munja naglim ispadima iskrene i naivno otvorene
prirode.
Otpoelo se time to je ona osetila prema meni prvo sumnju, a zatim i prezrenje; isprva, izgleda, zato,
to nisam uopte umela da se igram. Kneginjica je volela da skae, tri, bila je jaka, iva, spretna; a ja
savreno suprotno. Bila sam jo slaba posle bolesti, tiha, zamiljena: igranje me nije veselilo: jednom rei,
nisam nimalo imala sposobnosti da se dopadnem Kai. Osim toga, nisam mogla podneti da zbog neeg sa
mnom neko ne bude zadovoljan: odmah bih postala tuna, padala duhom, tako da nisam imala snage da
zagladim svoju pogreku i da nepovoljan utisak obrnem u svoju korist, jednom rei, potpuno sam
propadala. To Kaa nikako nije mogla da razume. Isprva me se ak plaila, i zaueno bi me promatrala,
po svom obiaju, poto se po ceo sat muila sa mnom pokazujui mi kako se igra loptom, ali bez uspeha.
A kako bih ja odmah postajala tuna, i suze mi gotovo polazile na oi, ona bi malo kao razmislila, pa
onda, ne uspevi ni da mene razume niti da to sama smisli, ostavljala bi me i poinjala sama da se igra;
mene vie ne bi zvala, ak mi po itave dane ne bi kazala ni rei. To bi me tako poraavalo, da sam jedva
podnosila njenu nepanju. Nova samoa postala mi je tea od preanje, poela sam opet da budem
tuna, zamiljena, i opet mi crne misli obuzee srce.
Madam Leotar, koja je pazila na nas, primetila je najzad da su se nai odnosi promenili. I kako sam joj
ja pala u oi, a moja je nevoljna samoa iznenadila, ona se obrati pravo kneginjici, korei je to ne ume da
se ophodi sa mnom. Kneginjica namrti vee, slegnu ramenima i izjavi, da ona nema ta da radi sa mnom,
da ja ne umem da se igram, da neprestano neto mislim, i da e ona priekati brata, Sau, koji e
doputovati iz Moskve, i onda e za njih oboje biti veselja.
Ali se madam Leotar nije zadovoljila tim odgovorom i primetila joj: da me ona ostavlja samu a ja sam
jo bolesna, da ja ne mogu biti tako vesela i nestana kao Kaa, da je to, uostalom, i bolje, jer je Kaa i
suvie nestana, i poinila je to, pa ono, i da je prekjue buldog umalo nije ujeo, jednom rei, madam
Leotar ju je dobro izgrdila; a zavrila je time to ju je poslala k meni i naredila joj da se odmah pomiri.
Kaa je vrlo paljivo sasluala madam Leotar, i kao da je u nekim njenim razlozima zbilja razumela
neto novo i pravino. Bacila je obru koji je terala po sali, prila mi i pogledavi me ozbiljno upitala
zaueno:
Zar vi elite da se igrate?
Ne, odgovorila sam uplaivi se za sebe i za Kau dok ju je madam Leotar grdila.
A ta hoete?
Malo u da posedim; teko mi je kad trim; samo se vi, Kaa, ne ljutite na mene, jer vas ja vrlo
volim.
Onda u da se igram sama, tiho, s prekidima ree Kaa, kao udei se to ona nije kriva. Onda

zbogom, neu se ljutiti na vas.

Zbogom, odgovorila sam, ustajui i pruajui joj ruku.
Moda biste hteli da se poljubimo? upita, promislivi malo, sigurno setivi se nae skoranje scene i
elei da mi uini neto vrlo prijatno, i da to pre pomirljivo svri sa mnom.
Kako hoete, odgovorila sam s plaljivom nadom.
Ona mi prie, i najozbiljnije, ne osmehnuvi se, poljubi me. Kad je tako svrila sve to se od nje
zahtevalo, ak uradila vie nego to je bilo potrebno, da bi potpuno zadovoljila sirotu devojicu kojoj su je
poslali, ona otra od mene zadovoljna i vesela, i uskoro se po svim sobama ponovo uo njen smeh i vika,
sve dok nije umorna, jedva diui pala na divan da se odmori i pribere novu snagu.
Celo vee me je promatrala podozrivo: sigurno sam joj izgledala neobina i udna. Videlo se da je htela
da porazgovara sa mnom o neem, razjasni sebi neto to nikako ne moe da pojmi a to se ticalo mene;
ali se ovoga puta, ne znam zato, uzdra.
Obino su ujutru drani Kaini asovi. Madam Leotar je pouavala u francuskom jeziku. Sve se
uenje sastojalo u ponavljanju gramatike i itanju Lafontena. Nije mnogo uila, jer bi jedva pristajala da
prosedi dva sata dnevno uz knjigu. Na to je najzad pristala na oevu molbu, po majinoj naredbi, i to
savesno ispunjavala, jer je sama dala re. Bila je retko darovita; sve je shvatala ivo i brzo. Ali je i tu imala
male nastranosti: ako neto ne bi mogla da razume, odmah bi poela sama da razmilja o tome i nije
nikako mogla da trpi da joj to objanjuju, kao da se stidela toga. Priali su da se ponekad po itave dane
muila oko nekog pitanja koje nije mogla da rei, ljutila se to ne moe bez tue pomoi da ga savlada, i
samo je u krajnjim sluajevima dolazila madam Leotar i molila je da joj pomogne da rei pitanje, koje
sama nije mogla reiti. Isto je to bilo u svakom njenom postupku. Ona je ve mnogo razmiljala, i ako to
na prvi pogled nije izgledalo. Ali ujedno s tim je bila i vrlo naivna za svoje godine: ponekad bi zapitala
potpunu budalatinu; drugi put bi joj se u odgovorima ogledala fina otroumnost i lukavstvo.
Najzad, kad sam i ja mogla da radim neto, madam Leotar, poto je ispitala moje znanje i nala da
itam vrlo dobro, piem vrlo ravo, rei da je odmah preko potrebno da me ui francuski.
Nisam se protivila, i jedno jutro ja i Kaa sedosmo za ueniki sto. Desilo se da je Kaa ovoga puta,
kao za pakost, bila vrlo tupava i do krajnosti rasejana, tako da je madam Leotar nije mogla poznati. A ja
sam gotovo za jedan as ve nauila celu francusku azbuku, elei na svaki nain da svojom marljivou
ugodim madam Leotar. Na kraju asa madam Leotar se sasvim naljuti na Kau.
Gledajte nju, ree, pokazujui na mene: bolesno dete, ui prvi put, i deset puta vie uradila nego
vi. Nije vas stid zbog toga?
Ona zna vie od mene? upita Kaa zabezeknuto: pa ona tek azbuku ui!
Za koje ste vreme vi nauili azbuku?
Za tri asa.
A ona za jedan. Znai da ona tri put bre shvata i za as e da vas prestigne. Nije li tako?
Kaa promisli malo, i odjednom pocrvene kao vatra uverivi se da je primedba madam Leotar
opravdana. Da porumeni, da izgori od stida to bi najpre uinila gotovo pri svakom neuspehu, ljutini,
ponosu, kad god je uhvate da je uinila ludoriju, jednom rei, u svim sluajevima. Ovoga puta suze joj
gotovo izbie na oi, ali outa, i samo me je pogledala tako kao da hoe da me smodi. Odmah sam se
dosetila u emu je stvar. Sirotica, bila je ponosita i astoljubiva do krajnosti. Kad smo poli od madam
Leotar, ja joj se obratih: da rasteram njenu ljutinu i da joj pokaem da nisam kriva za Francuskinjine rei,
ali Kaa outa, kao da me nije ula.
Sat kasnije ue u sobu, u kojoj sam sedela s knjigom i razmiljala o Kai, iznenaena i uplaena to
ona opet nee da govori sa mnom. Pogleda me ispod oka, sede po obiaju na divan i pola sata nije sputala
oiju sa mene. Najzad, nisam mogla vie da izdrim, i pogledah je upitno.
Umete li da igrate? zapita Kaa.

 Ne, ne umem.
A ja umem. utanje.
A svirate li na klaviru?
Ni to.
A ja sviram. To je vrlo teko nauiti.
Outala sam.
Madam Leotar kae da ste pametniji od mene.
Madam Leotar se naljutila na vas, odgovorih.
Da l e se i tata ljutiti?
Ne znam, odgovorih.
Opet utanje; kneginjica je od nestrpljenja udarala o pod svojom malom noicom.
Znai vi ete me ismevati zato to shvatate bolje nego ja? upita ona, jer nije vie mogla da uzdri
svoju ljutnju.
O, ne, ne! povikala sam i skoila s mesta da potrim da je zagrlim.
Zar vas nije stid, kneginjice, da tako mislite i da to pitate? zau se odjednom glas madam Leotar,
koja nas je ve pet minuta posmatrala i ula na razgovor. Stidite se! Poeli ste da zavidite sirotom
detetu i da se hvalite pred njom kako umete igrati i svirati na klaviru. Sramota, sve u rei knezu. Obrazi
kneginjiini porumenee kao zora.
To je ruan oseaj. Vi ste je uvredili svojim pitanjima. Njeni su roditelji bili siroti i nisu mogli da joj
plaaju uitelje; sama je uila, jer ima dobro i plemenito srce. Vi biste trebali da je volite, a vi hoete da se
sa njom svaate. Stidite se, stidite se! Ta ona je siroe. Ona nema nikoga. Pohvalite se jo samo tim to ste
vi kneginjica a ona nije. Ostavljam vas samu. Razmislite o tome to sam vam govorila, popravite se.
Kneginjica je razmiljala ravno dva dana. Dva dana nije se uo njen smeh i vika. Kad sam se jednom
nou probudila, ula sam kako i u snu raspravlja s madam Leotar. ak je malo smrala za ta dva dana, i
rumenilo nije bilo tako ivo na njenom svetlom licu. Najzad, trei dan, sretosmo se dole, u velikim
odajama. Kneginjica se vraala od majke, ali kad me je spazila zastade i sede nedaleko od mene. Sa
strahom sam oekivala ta e biti i drhtala celim telom.
Njetoka, zato su me grdili zbog vas? upita najzad.
Nije zbog mene, Kaenjka, odgovorih, urei da se opravdam.
Madam Leotar kae da sam vas uvredila.
Ne, Kaenjka, ne, vi me niste uvredili. Kneginjica maknu ramenima u znak da ne shvata.
Zato onda sve vreme plaete? upita posle izvesnog utanja.
Neu vie plakati, ako vi tako hoete, odgovorih joj kroz suze.
Ona opet slee ramenima.
I pre ste jednako plakali.
Ja ne odgovorih.
Zato ivite kod nas? upita odjednom kneginjica, poutav.
Pogledah je zabezeknuto, i kao da me neto taknu u srce.
Zato to sam siroe, odgovorih joj najzad, poto sam se sabrala.
Jeste li imali oca i majku?
Imala sam.

 Pa, nisu vas voleli?

Ne... voleli su me, odgovorih s mukom.
Jesu li bili siromani?
Jesu.
Vrlo siromani?
Jeste.
Nisu vas ni u emu poduavali?
Uili su me da itam.
Jeste li imali igraaka?
Nisam.
A kolaa?
Ne.
Koliko ste imali soba?
Jednu.
Jednu sobu?
Jednu.
A jeste li imali sluge?
Nismo imali slugu.
A ko vas je sluio?
Ila sam ja da pazarim.
Kneginjiina pitanja su mi sve vie pozleivala srce. I uspomene, i moja osamljenost, i kneginjiino
uenje, sve je to zgranjavalo i vrealo moje srce, koje je krvarilo. Drhtala sam od uzbuenja i guila se
od suza.
Znai, milo vam je to ivite kod nas? utala sam.
Jeste imali lepih haljina?
Nisam.
Rune haljine?
Da.
Videla sam vau haljinu, pokazivali su mi je.
Zato me pitate? rekoh i sva zadrhtah od nekog novog, meni nepoznatog oseanja i ustadoh s
mesta. Zato me onda pitate? nastavila sam i pocrvenela od srdbe. Zato mi se potsmevate?
Kneginjica planu i takoe ustade, ali je namah savladala svoje uzbuenje.
Ne... ja vam se ne potsmevam, odgovori ona. Htela sam samo da znam, jesu li vai roditelji
odista bili siromani?
Zato me pitate o tati i mami? rekla sam i zaplakala sam od duevnog bola. Zato pitate o njima?
ta su vam oni uinili, Kaa?
Kaa je stajala zbunjena i nije znala ta da odgovori. U tom trenutku ue knez.
ta je tebi, Njetoka? upita, kad me je pogledao i video moje suze: ta ti je? nastavi i pogleda
u Kau, koja je bila crvena kao plamen: o emu ste razgovarale? Zato ste se posvaale? Njetoka, zato
ste se posvaale?

Ali ja nisam mogla da odgovorim. Dohvatila sam kneevu ruku i sa suzama je poljubila.
Kaa, ne lai. ta je bilo ovde? Kaa nije umela da lae.
Rekla sam da sam videla kakvu je runu haljinu imala dok je ivela kod tate i mame.
Ko ti je pokazivao? Ko je smeo da ti pokae?
Sama sam videla, ree Kaa odluno.
No, dobro! Nee da okrivi drugoga, znam ja tebe. ta je dalje bilo?
A ona je poela da plae i rekla: zato se potsmevam njenom tati i mami.
Znai, potsmevala si im se?
I ako se Kaa nije potsmevala, ali mora da je imala tu nameru, kad sam je ja u prvi mah tako
razumela. Nije ni rei odgovorila: priznavala je krivicu.
Odmah da si joj prila i molila je za oprotaj, ree knez pokazujui na mene.
Kneginjica je stajala bleda kao krpa, i nije se micala s mesta.
No, ree knez.
Neu, progovori najzad Kaa tihim glasom ali oigledno odluno.
Kaa!
Ne, neu, neu! povika ona odjedanput, sevnu oicama i lupi nogom o zemlju. Neu, tata, da
molim za oprotaj. Ne volim je. Neu da stanujem zajedno sa njom.... Nisam kriva to ona po celi dan
plae. Neu, neu!
Hajde sa mnom, ree knez, uhvati je za ruku i povede u svoj kabinet. Njetoka, idi gore.
Htela sam da poletim knezu, htela sam da molim za Kau, ali mi knez strogo ponovi svoju naredbu, i
ja pooh gore, ohladivi se od straha, kao mrtva. Kad sam dola u nau sobu, pala sam na divan i pokrila
lice rukama. Brojala sam minute, s nestrpljenjem sam oekivala Kau, htela sam da joj padnem pred
noge. Najzad se ona vrati, ne ree mi ni rei, proe pokraj mene i sede u oak. Oi su joj bile crvene,
obrazi podnaduveni od plaa. Sva moja odlunost propade. Gledala sam u nju sa strahom, i od straha
nisam mogla da se krenem s mesta.
Svim silama sam krivila sebe, svim silama se trudila da dokaem sebi da sam svemu ja kriva. Hiljadu
puta sam htela da priem Kai n hiljadu puta sam zastajala, ne znajui kako e ona to primiti. Tako proe
jedan dan, dva dana. Drugoga dana uvee Kaa postade veselija i potera obru po sobama, ali se ubrzo
okanu igre i sede sama u oak. Pre nego to e lei da spava, ona se odjednom obrati meni, napravi ak
dva koraka, i njene se usne otvorie da mi neto kae, ali se zadra, vrati i lee u postelju. Posle toga proe
jo jedan dan, i zauena madam Leotar najzad poe da ispituje Kau: ta joj je? Da nije bolesna, kad se
iznenada tako smirila? Kaa joj neto odgovori, dohvati loptu, ali im se madam Leotar okrenula,
pocrvene i zaplaka. Istrala je iz sobe da je ja ne vidim. Najzad se sve reilo: ravno tri dana posle nae
svae, odjednom, posle ruka, ue u moju sobu i plaljivo mi se priblii.
Tata mi je naredio da vas molim za oprotaj, progovori: hoete li mi oprostiti?
Brzo uzeh Kau za obe ruke, i guei se od uzbuenja, rekoh:
Da! Da!
Tata mi je naredio da se poljubim s vama, hoete li me poljubiti?
Za odgovor poela sam da joj ljubim ruke, polivajui ih suzama. Kad sam pogledala u Kau, opazila
sam kod nje neobian pokret. Usne su joj se lako dodirivale, podbradak drhtao, oi bile vlane, ali je
odmah savladala svoje uzbuenje, i osmejak joj za as sinu na usnama.
Idem da kaem tati da sam vas poljubila i molila za oprotaj, ree polako, kao da razmilja sama sa
sobom. Ve tri dana ga nisam videla; zabranio mi je da mu bez toga doem, dodade, poutav.

I kad je to rekla, plaljivo i zamiljeno sie dole kao da jo nije bila sigurna kako e je otac primiti.
Ali kroz jedan sat odozgo se zau vika, buka, smeh, Falstafovo lajanje, neto se prevrnu i razbi,
nekoliko knjiga poletee na pod, obru je gudeo i skakao po svim sobama, jednom rei, poznala sam da
se Kaa pomirila s ocem, i srce mi zadrhta od radosti.
Ali mi nije prilazila, i videlo se da izbegava razgovore sa mnom. U zamenu za to, imala sam ast da
probudim kod nje radoznalost do najvie mere. Sve ee i ee sedala je preko puta mene da bi me to
zgodnije mogla da motri. Njena su promatranja postajala sve naivnija; jednom rei, razmaena, svojeglava
devojica, koju su svi u kui mazili i lebdeli nad njom kao nad kakvim blagom, nije mogla da razume kako
to da joj se ja nekoliko puta naem na putu, kad ona nije elela da me sretne. Ali bilo je to dobro i
plemenito malo srce, koje je uvek umelo da nae pravac, instinktom samo. Najvie je na nju imao uticaja
otac, koga je oboavala. Majka je bezumno volela, ali je bila sa njom uasno stroga; Kaa je od nje
nasledila tvrdoglavost, ponositost i tvrdu narav, ali je podnosila sve majine udi, koje su dolazile do
moralne tiranije. Kneginja je nekako udno shvatala vaspitanje, i Kaino vaspitanje bilo je udni kontrast
besmislenog maenja i neumoljive strogosti. to se jue dozvoljavalo, to se odjednom, danas, bez ikakvog
razloga zabranjivalo, i u detetu se vreao oseaj pravinosti... Ali o tome e biti govora zatim. Da primetim
samo da je dete ve umelo da odredi svoj odnos prema majci i ocu. S ocem je bila onakva kakva je,
iskrena, poverljiva, otvorena. S majkom, naprotiv, zakopana, nepoverljiva i posluna bez rei. Ali
poslunost nije proisticala iz iskrenosti i uverenja, ve po neophodnom sistemu. Docnije u to objasniti,
Uostalom, ono to mojoj Kai moe da slui na ast, to je da je ona, najzad, shvatila svoju majku, i kad joj
se potinila, i kad je uinila to, unela je tim potpun smisao u materinu bezgraninu ljubav koja je
ponekad dolazila do bolesnag zanosa; kneginjica je poslednju okolnost velikoduno unela u svoj raun.
Na alost! taj je raun docnije malo pomogao njenoj vatrenoj glavici.
Ali ja gotovo nisam mogla da shvatim ta se sa mnom zbiva. Sve se u meni bilo uzbunilo iz nekog
novog, neobjanjivog oseanja, i neu preterati ako kaem da sam trpela i patila zbog tog novog oseanja.
Ukratko neka mi se oprosti to u tako da kaem bila sam zaljubljena u moju Kau. Jest, bila je to
ljubav, ljubav sa suzama i radostima, ljubav strasna. ta me je privlailo njoj? Otkud se rodila takva
ljubav? Otpoela je kad sam je prvi put videla, kad su sva moja uvstva bila zapanjena ugledavi aneoski
divno dete. Sve je u njoj bilo krasno; nijedan porok se nije rodio s njom, svi su bili samo steeni, i sa
svima se vodila borba. Videlo se da je svud osnov bio dobar, i samo je povremeno uzeo lanu formu; ali
sve u njoj, poev od te borbe, obasjavala je i potkrepljavala nada, sve je proricalo sjajnu budunost. Svi su
uivali u njoj, svi su je voleli, ne samo ja. Kad su nas u tri sata izvodili u etnju, prolaznici bi zastajkivali
kao zabezeknuti dok bi je pogledali, i esto bi uzvik iznenaenja doekao sreno dete. Ona se rodila da
bude srena, morala se roditi za sreu, takav je bio moj prvi utisak kad sam je videla. Moda je tad u
meni prvi put bilo dirnuto estetsko oseanje, oseanje lepoga, prvi put se javilo u meni probueno
lepotom, eto to je sav povod zato se u meni porodila ljubav.
Glavna kneginjiina mana, ili, bolje rei, glavna osnova njene naravi, koja je teila na svaki nain da se
izrazi u svojoj prirodnoj formi, i naravno uvek bila u stavu protivljenja, u poloaju borbe, bio je njen
ponos. Taj je ponos terao do naivnih sitnica, i prelazio u samoljublje, tako da nju, na primer, nikakva
protivurenost nije vreala ve samo udila. Ona nije mogla da pojmi kako moe neto da bude drukije
nego kako ona hoe. Ali bi u njenom srcu oseaj pravinosti uvek pobedio. Kad bi se uverila da nije u
pravu, odmah bi se bez albe i kolebanja pokorila presudi. I ako dosad u odnosu prema meni nije liila na
samu sebe, to objanjavam jedino nesavladivom antipatijom prema meni, koja je za izvesno vreme
poremetila skladnost i harmoniju celog njezinog bia; tako je i moralo biti: suvie je strasno ila za svojim
naklonostima, i uvek ju je samo primer, lino iskustvo izvodilo na pravi put. Rezultati svega to bi
preduzela bili su lepi i istinski, ali se do njih dolazilo neprestanim stranputicama i zabludama.
Kaa se uskoro zadovoljila da me posmatra, i, najzad se odluila da me ostavi na miru. Drala se tako
kao da mene nije ni bilo u kui; nijedne suvine rei za mene, ak ni ono to je bilo potrebno;
otstranila me je od igara, i to ne nasilno, nego tako veto kao da sam ja sama na to pristala. asovi su tekli
svojim redom, i ako su me stavljali njoj kao primer u smislu lakog shvatanja i tihe naravi, nisam ve imala
ast da vream njeno astoljublje, koje je bilo vrlo kakljivo, tako da ga je mogao uvrediti ak i na buldog,
ser Con Falstaf. Falstaf je bio hladnokrvan i flegmatian, ali ljut kao tigar kad bi ga razdraili, ljut u tolikoj
meri da nije priznavao ni gospodarevu vlast. Jo jedna osobina: nije voleo nikoga; a najjai, prirodni

njegov neprijatelj neosporno je. bila stara kneginjica... Ali i ta e istorija docnije doi. astoljubiva Kaa
starala se svim sredstvima da pobedi Falstafovu neljubaznost; bilo joj je neprijatno da u kui ma i jedna
ivotinja ne priznaje njen autoritet, njenu mo, ne priklanja joj se, ne voli je. I kneginjica se odlui da
izvri prepad na Falstafa. Htela je svima da zapoveda, nad svima da vlada; kako da Falstaf mogne izbei
svoj udes? Ali uporni buldog nije hteo da se pokori.
Jednom, posle ruka, kad smo obe sedele dole, u velikom salonu, buldog se smestio posred sobe i
lenjo uivao posle ruka za svoj ef. U tom trenutku, kneginjici pade na pamet da ga potini svojoj vlasti.
Ona ostavi igru, i oprezno, na prstima, nazivajui Falstafa najnenijim imenima i mamei ga ljubazno
rukom, poe da mu se pribliava. Ali Falstaf jo izdaleka iskezi strane zube; kneginjica zastade. Sva se
njena namera sastajala u tome, da prie Falstafu, pomiluje ga, to on nikom nije dozvoljavao sem
kneginji, iji je bio miljenik, i da ga natera da ide za njom: teak posao, praen ozbiljnom opasnou, jer
Falstaf ne bi oklevao dajoj odgrize ruku, ili da je i rastrgne, ako bi to smatrao za potrebno. Bio je jak kao
medved, i ja sam s nemirom i strahom izdaleka pratila Kain nestaluk. Ali nju je teko bilo ubediti
odjedanput, i ak Falstafovi zubi, koje je on vrlo neutivo pokazivao, nisu bili dovoljno sretstvo. Uverivi
se da mu ne moe prii od prvog puta, kneginjica u nedoumici obie oko svoga neprijatelja. Falstaf se ne
mae s mesta. Kaa napravi drugi krug smanjivi znaajno njegov prenik, zatim trei, ali kad je dola do
mesta koje je Falstafu izgledalo kao sveta linija, on ponovo iskezi zube.
Kneginjica lupnu nogom o zemlju, ukloni se ljutito i sede na divan.
Deset minuta docnije izmislila je nov mamac, brzo izala i vratila se s gomilom pereca i kolaia,
jednom rei, promenila je oruje. Ali Falstaf je bio hladan, verovatno zato jer je bio sit. ak i ne pogleda
na pare perece koje mu bacie; a kad se kneginjica ponovo nae na svetoj liniji, koju je Falstaf smatrao za
svoju granicu, sledovala je opozicija ovoga puta znaajnija no prva. Falstaf die glavu, iskezi zube, zarea
malo i uini pokret kao da hoe da skoi s mesta. Kneginjica pocrvene od ljutine, baci kolae, i ponovo
sede na mesto.
Sedela je ozbiljno uzbuena. Noicom je lupala o ilim, obrazi su rumeneli kao zora, a u oima joj se
pojavie suze od jeda. Dogodi se da pogleda u mene, sva joj krv jurnu u glavu. Die se odluno s mesta i
najvrim korakom poe pravo stranom psu.
Moda je ovoga puta na Falstafa i suvie jako delovalo iznenaenje. Pustio je neprijatelja preko linije i
svega dva koraka od sebe doekao Kau zloslutnim reanjem. Kaa za trenutak zastade, ali samo za
trenutak i odluno stupi napred. Gotovo se onesvestih od straha. Kneginjica je bila oduevljena tako kako
je jo nikad nisam videla; oi su joj se sijale od pobede i slavlja. Mogla bi se po njenoj pojavi naslikati divna
slika. Ona smelo izdra pretei pogled besnog buldoga i ne zadrhta pred njegovom stranom eljusti; on
se podie malo. Iz njegovih kosmatih grudi razlee se uasno reanje; jo jedan trenutak, i on bi je
rastrgao. Ali kneginjica gordo stavi na njega svoju malenu ruicu, i tri put ga u trijumfu pomilova po
leima. Za trenutak buldog je bio neodluan. Taj je trenutak bio najuasniji; odjednom se die, protegnu,
i verovatno uze u obzir da sa decom ne vredi imati posla, te sasvim mirno izie iz sobe. Kneginjica
triumfalno stade na osvojenom mestu i baci na mene nedokuiv pogled, pogled presien opojnom
pobedom. Ali ja sam bila bleda kao krpa; ona to opazi i osmehnu se. Ipak je smrtno bledilo pokrivalo i
njene obraze. Jedva je prila divanu i pala na njega gotovo onesveena.
A ja sam ve tako bila zaneta njome da nisam znala granica. Toga dana sam zbog nje pretrpela takav
strah da vie nisam mogla da vladam sobom. Tuga me je morila, hiljadu puta sam bila gotova da joj se
bacim oko vrata, ali strah me je prikovao nepomino na mesto. Seam se da sam se starala da je
izbegavam, da ona ne vidi moje uzbuenje, ali kad bi ona sluajno ula u onu sobu u kojoj sam se
skrivala, zadrhtala bih i srce mi je tako udaralo da mi se vrtelo u glavi. Izgledalo mi je daje moja nemirka
to opazila i dva dana je i sama bila nekako zbunjena. Ali se uskoro navikla na takvo stanje stvari.
Tako je proao ceo mesec, koji sam u tajnosti propatila. Moji su oseaji imali to svojstvo da su bili
nekako vrlo rastegljivi, ako bi se mogla tako izraziti; priroda mi je do krajnjeg stepena bila trpeljiva, tako
da je eksplozija, iznenadno izbijanje oseanja nastupalo samo ve u krajnjem sluaju. Treba rei da smo
za sve to vreme Kaa i ja izmenjale jedva pet rei; ali malo pomalo pa sam opazila, po izvesnim jedva
primetnim znacima, da sve to kod nje nije dolazilo od zaboravnosti, niti ravnodunosti prema meni, ve
to se nekako namerno uklanjala, kao da je sebi dala re da me dri u izvesnim granicama. A ja ve nisam

mogla da spavam nou, a danju nisam mogla da sakrijem svoju zabunu ni od madam Leotar. Moja ljubav
prema Kai postala je nekako udnovata. Jedanput sam joj kriom uzela maramicu, drugi put traicu, i
celu ih no ljubila lijui suze. Kaina me je ravnodunost isprva tako muila da sam skoro bila uvreena;
ali se sad u meni sve pomutilo, i sama nisam bila u stanju da dam rauna o onome to oseam. Na taj
nain novi su utisci istisli stare, i uspomene na moju tunu prolost izgubile su svoju bolesnu mo, i novi
ivot ih je zamenio u meni.
Seam se, ponekad sam se budila nou, ustajala s postelje i na prstima prilazila kneginjici. Po itave
sate gledala bih, pri slaboj svetlosti nae none lampe, na Kau, koja je spavala; ponekad bih sela na njen
krevet, naginjala se nad njeno lice, i njeno vrelo disanje me je zapahivalo. Tiho, drui od straha, ljubila
sam joj ruke, ramena, kosu, noicu, ako je noica provirivala ispod jorgana. Malo pomalo primetila sam,
jer je ceo mesec nisam isputala iz vida, da Kaa svakim danom postaje sve zamiljenija; njena narav
poela je da gubi svoju ujednaenost: nekad se po ceo dan ne uje njena larma, drugi put opettako
zagalami, kao nikad dotle. Postala je razdraljiva, zahtevala mnogo, crvenela i ljutila se vrlo esto, a prema
meni je bila pomalo estoka: as nee da rua sa mnom, nee da sedi pored mene, kao da osea prema
meni odvratnost; as odjednom ode majci, i sedi tamo po itave dane, znajui, moda, da se bez nje suim
od tuge; as opet po itave sate gleda u mene, tako da ne znam kud da se denem od ubistvene zabune,
crvenim, bledim, a meutim ne smem da izaem iz sobe. Dvaput se ve Kaa alila na groznicu, dok se
pre nije uopte pamtilo da je bila bolesna. Najzad, odjednom, jedno jutro doe naroita naredba: da
kneginjica svakako eli da se preseli dole, k majci, koja umalo to nije umrla od straha kad se Kaa
poalila na groznicu. Treba rei da je kneginja bila vrlo nezadovoljna mnome, i svu promenu koju je
primetila na Kai, pripisivala meni, uticaju moje sumorne naravi, kako se izraavala, na karakter njene
keri. Ona bi nas ve odavno odvojila, ali je odlagala za neko vreme, znajui da e morati da izdri
ozbiljnu raspru s knezom, koji joj je dodue u svemu poputao, ali je ponekad ostajao nepopustljiv i
tvrdoglav do krajnosti. A ona je potpuno razumevala kneza.
Bila sam poraena kad se kneginjica preselila, i itavu nedelju sam provela u najveoj duevnoj
zapetosti. Muili me jadi, lomila sam glavu zato Kaa osea odvratnost prema meni. Tuga mi je kidala
duu, i oseanje pravinosti i srdbe poelo je da se die u mom uvreenom srcu. U meni se odjednom
rodio neki ponos, i kad sam se sretala s Kaom, u vreme kad su nas vodili u etnju, gledala sam je
nezavisno, ozbiljno, sasvim drukije nego pre, tako da je to nju iznenadilo. Naravno, takve su se promene
deavale kod mene samo na mahove, a posle bi me srce sve jae i jae poinjalo da boli, pa sam postajala
jo slabija i jo malodunija no pre. Najzad jedno jutro, na moje veliko iznenaenje i zbunjenu radost,
kneginjica se vrati gore. Isprva se, smejui se kao luda, bacila o vrat madam Leotar i izjavila da se opet seli
kod nas, zatim je i meni klimnula glavom, pa zamolila za dozvolu da to jutro ne ui i celo je jutro skakala
i trala. Nikad je nisam videla ivlju i radosniju. Ali je pred vee postala tiha i zamiljena, i opet se neka
seta spustila na njeno divno lice. Kad je uvee kneginja dola da je vidi, opazila sam da se Kaa
neprirodno usiljavala da izgleda vesela. A im je mati otila, i ona ostala sama, odjednom je udarila u pla.
Bila sam poraena. Kneginjica je primetila da je gledam i izala je. Kneginja se savetovala s doktorima,
svaki dan je pozivala k sebi madam Leotar, da se do sitnica raspita o Kai; nareeno je bilo da se prati
svaki njen pokret. Samo sam ja predoseala istinu, i srce mi jako zakuca od nade.
Jednom rei, mali roman se razjanjavao i bliio kraju. Treeg dana od Kainog povratka k nama gore,
opazila sam da me ona celo jutro gleda tako udnim oicama, tako dugo... Nekoliko puta sam srela te
poglede, i svaki put bismo obe pocrvenele i oborile oi, kao da se stidimo jedna druge. Najzad, kneginjica
se zasmeja i ode od mene. Na asovniku izbi tri sata i nas poee da oblae za etnju. Odjednom, Kaa mi
prie.
Razvezala vam se cipelica, ree mi: dajte da vam je zaveem.
Sagla sam se sama, pocrvenevi kao vinja to je najzad Kaa progovorila sa mnom,
Daj! ree mi nestrpljivo i nasmeja se. Sagla se, uzela silom moju nogu, stavila je sebi na koleno i
zavezala vor. Nisam mogla da diem, i nisam znala ta da radim od neke slatke prestraenosti. Kad mi je
svezala cipelicu ustala je i pogledala me od glave do pete.
Eto, i grlo ti je nepokriveno, ree dodirnuvi prstiem golu kou na mom vratu. Daj da ti ga
zamotam.

Nisam protivureila. Ona odveza moju vratnu maramu i zaveza je na svoj nain.
Mogla bi kaalj da dobije, ree, osmehnuvi se vrlo vragolasto i senu svojim crnim, vlanim
oicama na mene.
Bila sam kao van sebe; nisam znala ta se sa mnom dogaa i ta se zbilo s Kaom. Ali, hvala Bogu, naa
se etnja brzo svrila, inae ne bih se uzdrala i poletela bih da je ljubim na ulici. Penjui se po
stepenicama uspela sam ipak da je poljubim kriom u rame. Ona primeti, uzdrhta ali ne ree ni rei.
Uvee je lepo obukoe i povedoe dole. Kneginja je imala goste. Ali se te veeri dogodi u kui strana
uzbuna.
Kaa dobi nervni napad. Kneginja je bila van sebe od prestraenosti. Doe doktor i nije znao ta da
kae. Razume se, sve svalie na deje bolesti, na Kaino doba, ali ja sam pomislila drugo. Ujutru Kaa
doe k nama isto onako rumena, vesela, zdrava zdravcita kao i uvek, ali tako udljiva i kapriciozna kakva
dotad nikad nije bila.
Prvo, celo jutro nije htela da slua madam Leotar. Zatim joj se odjednom prohte da ide kod stare
kneginjice. Starica, koja nije mogla da trpi neaku, neprestano bila s njom u svai i nije htela da je vidi,
ovoga puta, protiv obiaja, pristade da je primi. Isprva je sve ilo dobro, i jedan sat su provele u slozi,
Vragolanki Kai palo na pamet da je moli za oprotaj za sve svoje greke, za nestaluk, za larmu, zato to
kneginjici nije davala mira. Kneginjica joj sveano, sa suzama, oprosti. Ali nemirka namisli da tera jo
dalje. Dolo joj na um da pria ludorije koje su bile tek u zamislima i projektu. Kaa se napravi smirena,
isposnica i potpuna pokajnica, jednom rei, nazovi-bogomoljka je bila oduevljena, njenom samoljublju je
mnogo godila pobeda nad Kaom, blagom i idolom cele kue, koja je ak i majku umela da natera da
ispunjuje njene udi.
I tad nemirka priznade, prvo, da je imala nameru da za kneginjiinu haljinu prilepi vizit-kartu; zatim,
da posadi Falstafa na njen krevet; zatim, da joj slomije naoare, odnese sve njene knjige i mesto njih da
donese od mame francuske romane; zatim, da joj po podu razbaca bombice; zatim, da joj u dep sakrije
pil karata, itd, itd. Jednom rei, reao se nestaluk jedan gori od drugog. Starica je izlazila iz koe,
bledela, crvenela od ljutine; najzad Kaa nije mogla da izdri, prsnula je u smeh i pobegla od tetke. Starica
odmah posla po kneginju. Zapoe itava rasprava, i kneginja je dva sata sa suzama u oima molila svoju
roaku da Kai oprosti i dozvoli da je ne kanjavaju, da uzme u obzir da je dete bolesno. Isprva,
kneginjica nije htela ni da uje: izjavila je da e sutra otii iz kue; a nasmeila se tek onda kad je kneginja
dala re da e kaznu odgoditi dok ker ozdravi, a onda da e zadovoljiti pravinu srdbu prestare
kneginjice. Ipak Kaa izdra strogu pridiku. Odvedoe je dole kod kneginje.
Ali nemirka posle ruka pobee. Silazei dole, srela sam je ja ve na stepenicama. Otkrinula je vrata i
zvala Falstafa. Smesta sam se dosetila da sprema stranu osvetu. Evo u emu je bila stvar.
Starica kneginjica nije imala nepomirljivijeg neprijatelja od Falstafa. On se uopte nikome nije
umiljavao, nikoga nije voleo, bio ohol, ponosan i ambiciozan do krajnosti. Ali ako sam nije voleo nikoga,
od svih je zahtevao da mu ukazuju duno potovanje. Svi su ga i gajili prema njemu, ali su se psa pored
toga i pribojavali. Odjednom, kad je kneginjica dola, sve se promenilo: Falstafa strano uvredie, jer
mu formalno zabranie da ide gore.
Isprva je Falstaf bio van sebe od uvrede i celu nedelju je nogama grebao po vratima na kraju stepenica,
koje su vodile odozgo u donje odaje; ali uskoro se dosetio ta je uzrok tom izgnanstvu, i prve nedelje, kad
je starica odlazila u crkvu, Falstaf se sa cikom i lajanjem baci na siroticu. Jedva su je spasli od ljute osvete
uvreenoga psa, jer je bio izgnan po nareenju kneginjice koja je izjavila da ne moe da ga vidi. Od tog
doba Falstafu je na najstroi nain bilo zabranjeno da ide gore, a kad je kneginjica silazila dole, njega su
terali u najudaljeniju sobu. Na slugama je leala stroga odgovornost. Ali je osvetoljubiva ivotinja ipak tri
puta nala naina da silom ode gore. im bi uleteo na stepenice, odmah bi pojurio kroz sve odaje do
stariine spavae sobe. Nita ga nije moglo da zadri. Na sreu, stariina su vrata bila uvek zakljuana, i
Falstaf se ograniavao na to da strano zavija pred njima dotle, dok sluge ne dotre i ne oteraju ga dole. A
kneginjica, dokle god bi trajala poseta neukrotivog buldoga, vritala je kao da je prodire, i ozbiljno se
svaki put razbolevala od straha. Nekoliko puta je stavljala svoj ultimatum kneginji, ak je dolazila do toga
da je jedanput, zaboravivi se, rekla da e ili ona ili Falstaf ii iz kue; ali kneginja nije pristala da se

rastane s Falstafom.
Kneginja je malo koga volela, no Falstafa je, posle dece, volela vie nego ikoga na svetu, i evo zato.
Jednom, pre est godina, knez je, vraajui se sa etnje, doneo sa sobom jedno prljavo, bolesno tene, vrlo
bedno na izgled, ali je to bio buldog najistije rase. Knez ga je nekako spasao smrti. No kako se novi
stanar vladao sasvim neuljudno i grubo, to ga na zahtev kneginje uklonie, iz kue, i svezae. Dve godine
docnije, kad su svi stanovali u letnjikovcu, mali Saa, mlai brat Kain, pade u Nevu. Kneginja ciknu, i
prvi njen pokret bio je da skoi u vodu za sinom. Jedva su je spasli od sigurne smrti. Meutim struja je
naglo nosila dete i samo mu je odelo plivalo odgore. Brzo poee da odvezuju amac, ali samo udom bi
deko mogao da se spase. Odjednom, grdosija buldog baca se u vodu, preseca put deku koji se davi, hvata
ga u zube i pobedonosno ispliva s njim na obalu.
Kneginja polete da ljubi mokro, prljavo pseto. Ali Falstaf, koji je tada jo nosio prozaino, i vrlo
plebejsko ime Friksi, nije mogao da trpi da ga neko miluje, i na kneginjin zagrljaj i poljupce odgovori time
to ju je, to je igda mogao, svim zubima, ujeo za rame. Celoga ivota kneginja je patila od te rane, ali
njena zahvalnost je bila neograniena. Falstafa uzee u unutarnje odaje, oistie ga, oprae i stavie mu
srebrni ovratnik fino izraen. On se nastani u kneginjinom kabinetu, na divnom medveem krznu, i
uskoro je kneginja doterala dotle da je mogla da ga miluje i da se ne plai trenutne kazne. Kad je doznala
da se njen ljubimac zove Friksi, uasnula se, i odmah su poeli da trae novo ime, po mogustvu drevno.
Ali imena Hektor, Cerber i druga, bila su suvie banalna; trailo se ime koje bi priliilo ljubimcu cele
kue. Najzad, knez uze u obzir fenomenalnu Friksovu prodrljivost, i predloi da buldoga nazovu Falstaf.
Naziv je bio primljen s oduevljenjem i za uvek ostao buldogu.
Falstaf se ponaao dobro, kao pravi Englez, bio je utljiv, ozbiljan, ni na koga nije navaljivao prvi, samo
je zahtevao da se njegovo mesto na medveem krznu s potovanjem obilazi i u opte da mu se ukazuje
duna panja. Ponekad kao da ga je spopadao fras, ili obuzimao splin, i u tim trenutcima Falstaf je s
gorinom pomiljao da njegov neprijatelj, njegov nepomirljivi neprijatelj, koji je posegnuo na njegova
prava, jo nije kanjen. Tada bi se kradom unjao ka stepenicima koje vode gore, i naavi, po obiaju,
uvek zatvorena vrata, legao bi negde u blizini, krio se u oku i izdajniki vrebao da neko pogrei i ostavi
vrata otvorena. Ponekad je osvetoljubiva ivotinja ekala po tri dana. Ali je bila izdana stroga naredba,
da se na vrata pazi, i eto ve dva meseca kako Falstaf nije odlazio gore.
Falstaf, Falstaf! zvalaje kneginjica, otvorivi vrata i ljubazno mamei Falstafa k nama na stepenice.
Falstaf, osetivi da se vrata otvaraju, ve se bio pripremio da preskoi svoj Rubikon. Ali kneginjiin
poziv izgledao mu je tako neverovatan, da neko vreme nije hteo da veruje svojim uima. Bio je lukav kao
maka, i da ne pokae kako je primetio omaku onoga koji je otvarao vrata, prie prozoru, stavi na ivicu
svoje mone ape i poe da gleda na suprotnu zgradu, jednom rei, ponaao se kao stranac koji tu eta,
pa je zastao da se divi izvanrednoj arhitekturi susedne zgrade. A meutim srce mu je lupalo i uivalo u
slatkom iekivanju. Kakvo je bilo njegovo iznenaenje, radost mahnita radost, kad su pred njim irom
otvorili vrata, pa ga jo pored toga zvali, pozivali, molili da ide gore i da odmah zadovolji svoju pravinu
osvetu! On ciknu od radosti, iskezi zube, i straan, pobedonosan, polete gore kao strela.
Navala je bila tako jaka, da stolica, na koju je naiao na putu i u letu je zakaio, otskoi za itav hvat i
prevrte se na mestu. Falstaf je leteo kao metak kad izleti iz topa. Madam Leotar ciknu od uasa. Ali je
Falstaf ve stigao pred eljena vrata, obema apama udario u njih, ali ih nije
otvorio, i zaurlao kao pred propast. Kao odgovor zau se straan krik stare devojke. I ve su sa svih
strana jurili legioni neprijatelja, itava kua preseli se gore, i Falstaf, svirepi Falstaf, kome veto natukoe
brnjicu na eljust, i sputae mu sve etiri noge, sramno se vrati s polja bitke, vuen dole na konopcu.
Poslae glasnika po kneginju.
Ovoga puta kneginja nije bila voljna da prata i pomiluje; ali koga da kazni? Ona se odmah dosetila, u
trenutku, i pogled joj pade na Kau... Jeste: Kaa stoji bleda, drhti od straha. Jer se sad sirotica dosetila
posledica svoga nestaluka. Sumnja bi mogla pasti na poslugu, na nevine, i Kaa je bila spremna da kae
svu istinu.
Ti si kriva? upita strogo kneginja.

Videla sam Kaino smrtno bledilo, i, stupivi napred, izustih:

Ja sam pustila Falstafa... sluajno, dodala sam, jer mi je sva hrabrost iezla pred kneginjinim
stranim pogledom.
Madam Leotar, dobro je kaznite! ree kneginja i izae iz sobe.
Pogledala sam i Kau: stajala je kao ubijena; ruke obesila, pobledelo lice oborila ka zemlji.
Jedina kazna koja se upotrebljavala za kneevu decu bilo je zatvaranje u praznu sobu. Odsedeti dva
sata u praznoj sobi, nije nita. Ali kad se dete stavlja u sobu silom, protiv njegove volje, i objavljuje mu se
da je lieno slobode, kazna je dosta znaajna. Obino su Kau i njenoga brata zatvarali na dva sata. Mene
zatvorie na etiri, jer su uzeli u obzir svu strahotu moga prestupa. Malaksavala sam od radosti kad sam
stupila u svoju tamnicu. Mislila sam na kneginjicu. Znala sam da sam pobedila. Ali umesto etiri sata,
otsedela sam do etiri sata izjutra. Evo kako se to desilo.
Dva sata poto su me zatvorili, madam Leotar doznade da joj je doputovala ki iz Moskve, iznenada se
razbolela i eli da je vidi. I madam Leotar ode zaboravivi na mene. Devojka, koja nas je posluivala,
verovatno je pretpostavila da sam ve putena. Kaa je bila pozvana dole i bila prinuena da sedi kod
majke do jedanaest sati noi. Kad se vratila, bila je jako iznenaena to me nema u krevetu. Devojka je
nju svukla, poloila u krevet, a kneginjica je imala svoje uzroke da ne pita za mene. Ona lee, oekujui
me, znajui da sam zatvorena na etiri sata i drei da e me naa dadilja dovesti. Ali je Nasta sasvim
zaboravila na mene, tim pre to se ja sama svlaim. Tako sam ostala da noim u zatvoru.
U etiri sata noi ujem da mi lupaju i probijaju u sobu. Kojekako sam se smestila na podu i spavala;
probudih se i viknuh od straha, ali sam odmah poznala Kain glas, koji se najvie uo, zatim glas madam
Leotar, zatim uplaene Naste, a potom kljuarice. Najzad otvorie vrata i madam Leotar me zagrli sa
suzama u oima, molei da joj oprostim to je na mene zaboravila. Sva u suzama bacim joj se oko vrata.
Od hladnoe sam bila promrzla i sve su me kosti bolele od leanja na golom podu. Traila sam oima
Kau, ali je ona otrala u nau spavau sobu, skoila u postelju, i kad sam ula, ve je spavala ili se
pretvarala da spava. ekajui me sino, nehotice je zaspala i spavala je do etiri sata ujutru. Kad se
probudila, podigla je galamu, itav pokor, razbudila madam Leotar koja se bila vratila, dadilju, sve
devojke, i oslobodila me. Ujutru svi u kui doznadoe ta mi se desilo; ak je i kneginja rekla da su
postupili i suvie strogo. to se tie kneza, prvi put sam ga toga dana videla ljutog. Doao je gore u deset
sati pre podne, vrlo uzbuen.
Za Boga, ta to radite? ree on madam Leotar. ta ste uradili sa sirotim detetom? To je divljatvo,
pravo divljatvo! varvarizam! Bolesno, slabo dete, takva sanjalica, plaljiva devojica, fantasta, i da je
zatvorite u mranu sobu na celu no! To znai ubijati je! Zar ne znate njenu istoriju? To je divljatvo, to
je neoveno, to vam ja kaem, gospoo! Zar je moguna takva kazna? Ko je to izmislio, ko je mogao da
izmisli takvu kaznu?
Sirota madam Leotar, sa suzama u oima, zbunjena poe da mu objanjava u emu je stvar, ree da je
zaboravila na mene, da joj je doputovala ki, ali da je kazna sama po sebi dobra, ako ne traje dugo, i da
ak an-ak Ruso takvo neto kae.
an-ak Ruso, gospoo! Ali an-ak Ruso nije mogao kazati takvo to. an-ak nije autoritet. anak Ruso nije smeo govoriti o vaspitanju, nije imao prava na to. anak Ruso odrekao se svoje sopstvene
dece, gospoo! an-ak Ruso bio je rav ovek, gospoo!
an-ak Ruso! an-ak Ruso rav ovek!
Knee! Knee! ta vi govorite?
I madam Leotar planu sva.
Madam Leotar je bila krasna ena i najmanje je volela da se ljuti; ali dirnuti nekoga od njenih
ljubimaca, uznemiriti klasinu sen Korneja, Rasina, uvrediti Voltera, rei da je an-ak Ruso rav ovek,
rei da je varvarin, Boe moj! U oima madam Leotar pojavie se suze; starica je drhtala od uzbuenja.
Knee, vi se zaboravljate! progovori ona, najzad, van sebe od uzbuenja.

Knez se odmah tre i zamoli za oprotaj; zatim prie meni, poljubi me s dubokim uvstvom, prekrsti i
izae iz sobe.
Pauvre prince! ree madam Leotar, koja se i sama razneila. Zatim sedosmo za kolski sto.
Ali kneginjica je uila vrlo rasejano. Pre nego to e se poi na ruak, prie mi, sva zaarena, sa
smehom na usnama, stade prema meni, dohvati me za ramena i urno ree, kao da se neega stidela:
ta? Nasedela si se jue za mene? Posle ruka da idemo u salon da igramo.
Neko proe pored nas i kneginjica se odmah okrete od mene.
Posle ruka, u sumrak, uhvativi se za ruke, siosmo dole u veliki salon. Kneginjica je bila duboko
uzbuena i teko je disala. Ja sam bila radosna i srena kao nikad dotle.
Hoe da igramo lopte? ree mi ona: stani ovde.
Stavi mene u jedan ugao salona, a ona, umesto da se odmakne
i da mi baci loptu, zastade na tri koraka od mene, pogleda me, pocrvene i pade na divan, sakrivi lice
obema rukama. Uinih pokret prema njoj; ona pomisli da hou da odem.
Ne idi, Njetoka, ostani sa mnom, ree: to e odmah proi.
I odmah skoi s mesta, i sva crvena, u suzama, obisnu mi o vrat. Obrazi su joj bili vlani, usne
nabubrele kao vinje, uvojci rasuti u neredu. Ljubila me je kao luda, ljubila mi lice, oi, usne, vrat, ruke;
jecala je kao u histeriji; vrsto sam se priljubila uz nju, i mi se slatko, radosno zagrlismo, kao prijatelji, kao
ljubavnici, koji su se sastali posle dugog rastanka. Kaino je srce lupalo tako jako da sam ula svaki
otkucaj.
Ali se iz susedne sobe zau glas. Kau su zvali kod kneginje.
Ah, Njetoka! Onda veeras, noas! Idi sad gore, ekaj me.
Poljubi me poslednji put tiho, neujno, krepko i polete od mene na Nastin poziv. Dotrala sam gore,
kao vaskrsla, bacila se na divan, sakrila glavu u jastuke i zajecala od oduevljenja. Srce mi je lupalo kao da
hoe da mi probije grudi. Ne seam se kako sam doekala no. Najzad, izbi jedanaest, i ja legoh da
spavam. Kneginjica se vratila tek u dvanaest sati; nasmejala mi se izdaleka, ali mi nije kazala ni rei. Nasta
poe da je svlai i kao da je naroito oklevala.
Bre, bre, Nasto! mrmljala je Kaa.
ta vam je, kneginjice, sigurno ste trali po stepenicama, kad vam srce tako lupa?... upita Nasta.
Ah, Boe moj, Nasto! Kako ste dosadni! Bre, bre! I kneginjica u ljutini lupi noicom o pod.
Uh, kako smo ljuti! ree Nasta, i poljubi kneginjici noicu, koju je izuvala.
Najzad, sve je bilo svreno, knjeginjica legla, i Nasta izala iz sobe. Kaa odmah iskoi iz postelje i
polete k meni. Ciknuh joj u susret.
Hajdemo k meni, lezi kod mene! poe ona, diui me iz postelje, mi se zagrlismo i eljno stiskosmo
jedna uz drugu. Kneginjica me svu izljubi.
Ja se seam kako si me ti nou ljubila! ree ona i pocrvene kao mak.
Jecala sam.
Njetoka! proaputa Kaa kroz suze: ti si moj aneo, ja te ve tako odavno, tako odavno volim!
Zna, otkad?
Otkad?
Otkako mi je tata naredio da te molim za oprotaj, onda kad si se ti zauzela za svog tatu, Njetoka...
Si-ro-ti-ce moja! otegnu, obasipajui me ponovo poljupcima. Plakala je i smejala se u isto vreme.
Ah, Kaa!

 No, ta je? ta je?

Zato smo tako dugo... tako dugo... nisam dovrila. Zagrlile smo se, i nekih tri minuta nismo ni rei
izustile.
uj, ta si ti mislila o meni? upita kneginjica.
O kako sam mnogo mislila, Kaa! Samo sam mislila, i dan i no sam mislila.
I nou si govorila o meni, ula sam.
Istina?
Plakala, toliko puta.
Vidi! to si tako dugo bila tako ponosna?
Bila sam glupa, Njetoka. To mi nekako doe, pa kraj. Sve sam se ljutila na tebe.
Zato?
Zato, to sam bila rava. Prvo zato to si ti bila bolja od mene; a posle zato to tebe tata vie voli! A
tata je dobar bvek, Njetoka. Je li?
O, jeste! odgovorila sam sa suzama, setivi se kneza.
Dobar ovek, ree ozbiljno Kaa: ali ta da radim s njim? On je uvek takav... Pa, posle sam molila
za oprotaj i umalo to nisam zaplakala, i zato sam se opet naljutila.
A ja sam opazila, a ja sam opazila, da si htela da se zaplae.
Eh, uti ludice, ti si ba plaljivica! viknu na mene Kaa i zapui mi usta rukom. Sluaj, jako sam
elela da te volim, a zatim, odjednom mi se prohte da te mrzim, i onda te mrzim, tako te mrzim!...
Pa zato?
Ljutila sam se na tebe. Ne znam zato! A posle sam videla da ti ne moe da ivi bez mene, pa sam
mislila: e to u je namuiti, nevaljalku!
Oh, Kaa!
Duice moja! ree Kaa, ljubei mi ruku: a posle nisam htela da govorim s tobom, nisam nipoto
htela. A sea li se kad sam Falstafa milovala?
Oh, kako si bila junana!
A kako sam se pla-i-la, protee kneginjica, Zna li zato sam mu prila?
Zato?
to si ti gledala. Kad sam videla da ti gleda... Oh! Neka bude to bude, pola sam. Uplaila sam te,
a? Jesi li se plaila za mene?
Uasno!
Videla sam. A milo mi je bilo, dabogme, to je Falstaf otiao! Boe, koliko sam se posle poplaila kad
je otiao, u... do... vite. Onakvo!
I kneginjica prte u nervozan smeh; zatim odjednom die svoju vrelu glavu i poe paljivo da me
promatra. Suzice, kao biser, drhtale su joj na trepavicama.
ta to ima u tebi, kad sam te tako zavolela? Gle kako je bleda, kosa joj plava, najvea ludica,
plaljivicajedna, oi modre, si.. ro.. ti.. ce ti moja!
I Kaa se sae i opet poe da me ljubi bez kraja. Nekoliko kapljica njenih suza padoe mi na obraze.
Bila je duboko dirnuta.
A ja sam te tako volela, a sve mislim ne, pa ne! Neu joj rei! Kako sam bila tvrdoglava! ega sam
se plaila, ega stidila od tebe! Vidi kako nam je sad lepo!

 Kaa! Tako me neto boli! rekoh joj van sebe od radosti. Dua mi se cepa!
Jest, Njetoka! Sluaj dalje... A je li, ko te je prozvao Njetokom?
Mama!
Da mi pria o mami!
Sve, sve, odgovorih oduevljeno.
A gde si dela dve moje maramice, s ipkama? I zato si odnela traku? Gle ti nje, bestidnice! Ja sve
znam,
Nasmejah se i zastideh se do suza.
Neka, mislim: da je pomuim malo, priekae. A ponekad opet pomislim: pa ja je u opte ne volim,
ne mogu da je
podnosim. A ti sve onako krotka, ovice moja! A kako sam se plaila da ne pomisli o meni da sam
glupa! Ti si pametna, Njetoka, zar nisi vrlo pametna? A!
ta to govori, Kaa! odgovorila sam gotovo uvreena.
Ne, ti si pametna, ree Kaa odluno i ozbiljno: to ja znam. Tek jedanput, ujutru, ustala sam, i
tako sam te zavolela da je to strano! Celu sam te no sanjala. Mislila sam traiu da idem kod mame i
tamo u da ivim. Neu da je volim, neu! A sledee noi dremam i mislim: kad bi ona dola, kao i prolu
no, i ti si dola! Oh, kako sam se pretvarala da spavam... Oh, kakve smo bestidnice, Njetoka.
A zato nisi nikako htela da me voli?
Onako... A ta ja to govorim! Pa ja sam te oduvek volela! Uvek volela! Zbog toga te posle nisam ni
trpela; mislila sam, izljubiu je nekad, itipati svu na smrt. Eto ti, ludice jedna!
I kneginjica me utinu.
A sea li se kad sam ti vezivala cipelicu?
Seam se.
Seam se; dobro ti je bilo? Gledam u tebe pa mislim: kako je mila, daj da joj veem cipelicu, ta li e
da pomisli! I tako mi je bilo lepo. A htela sam zapravo da se poljubim s tobom... Pa te nisam poljubila. A
zatim mi je postalo smeno, tako smeno! I celog puta, kad smo zajedno etale, malo malo pa hou da
prsnem u smeh. Ne mogu ni da te pogledam, tako mi je smeno. A kako sam se radovala kad si ti mesto
mene pola u tamnicu.
Tamnicom se zvala prazna soba.
A da li si se plaila?
Uasno sam se plaila.
Nisam se samo radovala to si to na sebe primila, ve i zato to e za mene da otsedi! Mislila sam:
ona sad plae, a ja je tako volim! Sutra uje tako ljubiti, tako ljubiti! I nije mi bilo ao, Boga mi, nije mi te
bilo ao, mada sam i plakala malo.
A ja nisam plakala, hotimice sam se radovala!
Nisi plakala? O, pakosnice! povika kneginjica, upijajui se usnama u mene.
Kaa, Kaa! Boe moj, kako si lepa.
Zar ne? A sad radi sa mnom to ti je volja! Mui me, tipaj me! Molim te, utini me! Utini me!
Duice moja, utini me!
Nemirko!
I jo ta?
Ludice...

 I jo?
I jo me poljubi!
I mi se poljubismo, plakale smo, smejale se, i usne nam otekoe od poljubaca.
Njetoka! Prvo, uvek e dolaziti kod mene da spava. Voli ti da se ljubi? Ljubiemo se. Zatim
neu da ti bude dosadno. Zato ti je bilo dosadno? Hoe da mi ispria, a?
Sve u ti ispriati; ali meni sad nije dosadno, nego mi je veselo!
Mora i tebi da se zarumene obrazi, kao meni! Oh, kad bi sutra dolo to pre! Tebi se spava?
Njetoka?
Ne.
Pa hajde da priamo.
I askale smo jo dva sata. Bog zna ta sve nismo priale. Prvo, kneginjica mi je saoptila sve svoje
planove o budunosti i sadanje stanje stvari. Tako sam doznala da tatu voli vie od sviju, skoro vie nego
mene. Zatim smo obe reile da je madam Leotar krasna ena, i da uopte nije stroga. Dalje smo smislile
ta emo raditi sutra, prekosutra, i uopte podelile ivot gotovo za dvadeset godina. Kaa je smislila da
emo iveti ovako: ona e jednog dana meni nareivati, a ja u je sluati, a drugi dan obrnuto ja
nareujem, a ona bez pogovora slua; a zatim emo podjednako jedna drugoj da zapovedamo; a ako neka
namerno ne poslua, mi emo se isprva posvaati, onako reda radi, a zatim emo se nekako to pre
pomiriti. Jednom rei, oekivala nas je beskrajna srea. Najzad smo se umorile od askanja, meni su se
oi sklapale. Kaa se smejala nada mnom: da sam spavaljka, a sama je zadremala pre mene. Ujutru smo se
probudile u isti mah, urno se poljubile, jer je ve neko ulazio k nama, i ja sam
uspela da dotrim do moga kreveta. Celog dana nismo znale ta da inimo jedna s drugom od radosti.
Sve smo se krile i beale od svih, strepei najvie od tueg pogleda. Najzad, zapoeh svoju istoriju. Kaa je
do suza bila potresena mojom priom.
Rava si, tako si rava! Zato mi ranije nisi sve ispriala? Ja bih te tako volela, tako volela! Jesu li te
mnogo tukli deaci na ulici?
Mnogo. Tako sam ih se plaila!
Uh, gadovi! Zna, Njetoka, i ja sam videla kako je jedan deak tukao na ulici drugoga. Sutra u
kriom uzeti Falstafkin korba, i ako sretnem jednoga takvog, tako u ga istui, istui.
Oice su joj sevale od ljutine.
Plaile smo se kad bi neko ulazio. Bojale smo se da nas ne zateknu kad se ljubimo. A tog dana smo se
poljubile bar sto puta. Tako je proao taj dan i sledei. Bojala sam se da ne umrem od oduevljenja, guila
sam se od sree. Ali naa srea nije dugo trajala.
Madam Leotar je morala da raportira o svakom kneginjiinom pokretu. Ona nas je promatrala itava
tri dana, i za ta tri dana imala je mnogo to ta da ispria. Najzad je otila kneginji i izjavila joj sve to je
opazila, da smo obe u nekom zanosu, ve tri dana se ne razdvajamo jedna od druge, neprestano se
ljubimo, plaemo, smejemo kao lude, kao lude, bez prekida brbljamo, dok pre to nije bilo, da ona ne
zna emu da pripie sve to, ali joj izgleda da je kneginjica u nekoj bolesnoj krizi, i najzad, njoj se ini da je
bolje da se nas dve ree viamo.
Ja sam to mislila odavno, odgovori kneginja: znala sam ve da e nam ovo udno siroe zadati
briga. to su mi priali o njoj i njenom preanjem ivotu, strahota, prava strahota! Ona oigledno ima
uticaja na Kau. Kaete da je Kaa vrlo voli?
Ludo.
Kneginja pocrvene od zlovolje. Bila je ljubomorna na mene zbog svoje keri.
To je neprirodno, ree ona. Pre su se tako tuile jedna druge, i, priznajem, ja sam se tome
radovala. Ma kako da je ovo siroe malo, ali ja ne jamim ni za ta. Vi me razumete? Ona je sa mlekom

usisala svoje vaspitanje, svoje navike, i, moda, pravila. Ne razumem ta knez nalazi u njoj? Hiljadu puta
sam predlagala da se dade u pansion.
Madam Leotar ushte da me brani, ali je kneginja ve bila odluila da nas dve rastavi. Odmah poslae
po Kau, i kad je sila dole objavie joj da se do nedelje neemo videti, to jest ravno nedelju dana.
Za sve sam doznala kasno u vee, i bila poraena do uasa; mislila sam na Kau, i inilo mi se da ona
nee podneti na rastanak. Gotovo sam htela da svisnem od tuge, od jada, i preko no se razboleh; ujutru
mi doe knez i priapnu: da se nadam. Knez je upotrebio sve svoje sile, ali je sve bilo uzaludno, kneginja
nije menjala svoje namere. Malo pomalo poela sam da padam u oajanje, dah mi je zastajao od jada.
Treeg dana, ujutru, Nasta mi donese ceduljicu od Kae. Kaa je pisala olovkom, stranim
krabotinama, ovo:
Ja te vrlo volim. Sedim pored maman, a sve mislim kako da pobegnem. Kazala sam da u pobei, i
pobei u, zato ne plai. Napii mi koliko me voli? Celu no sam te grlila u snu, Njetoka, i strano
patila. aljem ti bonbona. Zbogom...
Odgovorila sam neto slino. Ceo dan sam proplakala nad Kainom ceduljicom. Madam Leotar me je
izmuila svojim nenostima. Uvee doznadoh da je otila knezu i rekla da u se sigurno razboleti po trei
put, i da se kaje to je govorila kneginji. Ispitivala sam Nastu ta je s Kaom? Ona mi je odgovorila da Kaa
ne plae ali da je vrlo bleda.
Ujutru mi Nasta anu:
Idite u kabinet kod njegove svetlosti. Siite desnim stepenicama.
Sve je u meni oivelo od predoseanja. Guei se od iekivanja, strala sam dole i otvorila vrata od
kabineta. Nje nije bilo. Odjednom Kaa me obgrli pozadi i vatreno poljubi. Smeh, suze... U trenutku Kaa
se ote iz moga zagrljaja, uspuza se uz oca, kao veverica mu skoi na ramena, ali se nije zaustavila, nego
skoila na divan. Za njom pade i knez. Kneginjica je plakala od oduevljenja.
Tata, kako si ti dobar ovek, tata!
Nemirke ste vi! ta to bi od vas? Kakvo je to prijateljstvo? Kakva je to ljubav?
uti, tata, ne zna ti nae stvari.
Poela sam da je promatram izblie. Za tri dana je oslabila. S njenog lica izbledelo je rumenilo, a na
njegovo mesto prikradala se bledoa. Zaplakala sam od jada.
Najzad, pokuca Nasta. Znak, da su se setili Kae i da je trae. Kaa preblede kao smrt.
Dosta, deco. Svaki dan emo se sastajati. Zbogom, i neka vas Bog blagoslovi! ree knez.
Bio je dirnut, gledajui na nas; ali je ravo raunao. Uvee stie vest iz Moskve da se mali Saa
iznenada razboleo i da je na umoru. Kneginja rei da sutra otputuje. To se dogodilo tako neoekivano, da
nisam nita znala dok se nisam oprostila s kneginjicom. Knez je nastojavao da se oprostimo, a kneginja
jedva pristade. Kneginjica je bila kao ubijena. Strala sam dole, ne znajui za sebe, i obisnula joj o vrat.
Pred ulazom su ve ekala putnika kola. Kaa ciknu gledajui me, i pade u nesvest. Poleteh da je ljubim.
Kneginja poe da je povraa. Najzad, ona doe sebi i ponovo me obgrli.
Zbogom, Njetoka! ree mi odjednom, i nasmeja se s neobjanjivim pokretom na licu; ne gledaj me;
to je onako; ja nisam bolesna, i kroz mesec dana vratiu se. Tada se neemo rastajati.
Dosta, ree kneginja mirno; idemo!
Ali se knjeginica vrati jo jednom. Grevito me stite u naruje.
ivote moj! uspela je da proapue, grlei me. Do vienja!
Mi se poslednji put poljubismo, i knjeginjice nestade za dugo, vrlo dugo. Osam godina je prolo do
naeg vienja!
..............................................................

Ja sam navla tako opirno ispriala ovu epizodu iz moga detinjstva, prvu pojavu Kae u mom ivotu.
Ali nae su istorije nedeljive. Njen roman je moj roman. Kao da mi je bilo sueno da je sretnem; kao da
joj je bilo sueno da me nae. I nisam mogla sebi da odreknem to zadovoljstvo da se u uspomenama jo
jednom vratim u svoje detinjstvo... Sad e moja pria potei bre. Moj je ivot odjednom zapao u neko
zatije, a iz njega sam se otrgla kad mi je ve prolo esnaest godina... Ali nekoliko rei o onome ta se sa
mnom desilo po odlasku kneevske porodice u Moskvu. Ostali smo ja i madam Leotar. Posle dve nedelje
doputova glasnik i javi da se putovanje u Petrograd odlae na neodreeno vreme. Kako madam Leotar
zbog porodinih okolnosti nije mogla da putuje u Moskvu, njena se dunost u kneevoj kui zavrila; ali
je ona ostala u istoj porodici i prela starijoj kneginjinoj keri, Aleksandri Mihajlovnoj.
Nisam jo nita rekla o Aleksandri Mihajlovnoj, a i videla sam je svega jedanput. Ona je bila kneginjina
ker od prvog mua. Poreklo i srodstvo kneginjino bilo je nekako tamno; njen prvi mu bio je zakupac.
Kad se kneginja udala po drugi put, nikako nije znala ta da radi sa starijom keri. Na sjajnu partiju nije
mogla raunati. Miraz je bio umeren. Najzad, pre etiri godine, polo im je za rukom da je udadu, za
bogata oveka i na prilinom poloaju. Aleksandra Mihajlovna je stupila u drugo drutvo i videla oko sebe
drugi svet. Kneginja ju je pohaala dvaput godinje; knez, njen ouh, zajedno s Kaom pohaao ju je
svake nedelje. Ali u poslednje vreme kneginja nije volela da puta Kau kod sestre, i knez ju je vodio
kriom.
Kaa je oboavala sestru. Po naravi bile su suti kontrast. Aleksandra Mihajlovna bila je ena od
dvadeset i dve godine, tiha, njena, puna ljubavi; kao da je neka potajna tuga, neki skriveni bol srca
surovo senio njene divne crte. Ozbiljnost i strogost nisu pristajali njenim aneoski jasnim crtama, kao
crnina detetu. Nije ovek mogao da je pogleda a da prema njoj ne oseti duboku simpatiju. Bila je bleda, i,
prialo se, sklona tuberkulozi. ivela je vrlo osamljeno, nije volela da pravi skupove niti da izlazi meu
svet, kao kaluerica. Nije imala dece. Seam se, dola je kod madam Leotar, prila mi je i duboko
oseajno me poljubila. S njom je bio jedan suvonjav, dosta vremean gospodin. Zasuzio je gledajui u
mene. To je bio violinista B. Aleksandra Mihajlovna me je zagrlila i upitala hou li da ivim kod nje i da joj
budem ker? Kad sam je pogledala u lice, poznala sam sestru moje Kae i zagrlila je s tupim bolom u srcu,
od kojeg mi zatitae grudi... kao da je neko jo jednom izustio nada mnom: siroe! Tada mi Aleksandra
Mihajlovna pokaza kneevo pismo. U njemu je bilo nekoliko rei za mene, i ja sam ih proitala jecajui
gluho. Knez me je blagosiljao za dug ivot i sreu, i molio me da volim njegovu drugu ker. Kaa mi je
takoe dopisala nekoliko reda. Pisala je da se sad ne rastaje od majke.
Uvee, dakle, uoh u drugu porodicu, u drugu kuu, kod novih ljudi, i po drugi put otrgoh iz srca sve
to mi je bilo tako drago, to je za mene ve bilo kao roeno. Dola sam sva izmuena, istrzana od
duevnog jada... Sad poinje nova istorija.

VI

Novi mi je ivot potekao nepomueno i tiho, kao da sam se nastanila meu pustinjake... Provela sam
kod mojih vaspitaa preko osam godina, i ne pamtim da je za sve to vreme, osim nekoliko puta, bila
prireena veera, ruak, ili da su se nekada sakupili roaci, prijatelji i poznanici. Izuzimajui dva-tri lica,
koji su ponekad dolazili, muzikanta B, koji je bio prijatelj kue i onih koji su dolazili kod mua
Aleksandre Mihajlovne, gotova uvek poslovno, u nau kuu niko vie nije ulazio. Mu Aleksandre
Mihajlovne stalno je bio zauzet poslovima i slubom, i samo je pokatkad mogao da ugrabi neto
slobodnog vremena, koje je delio na ravne delove izmeu porodice i drutvenog ivota. Pozamane veze,
koje nisu smele da se zanemare, primoravale su ga da dosta esto potsea drutvo na sebe. Gotovo svuda
su se pronosili glasovi da je neogranieno astoljubiv; ali poto je imao reputaciju poslovnog i ozbiljnog
oveka, poto je zauzimao vrlo vidno mesto, a srea i uspeh kao da su ga sami lovili na putu, to mu
drutveno mnenje ni iz daleka nije uskraivalo svoje simpatije. I vie od toga. Svi su neprestano nekako
naroito saoseali sa njim; dok je prema njegovoj eni bilo obratno. Aleksandra Mihajlovna je ivela
potpuno usamljeno; ali ona kao da je bila zadovoljna time. Njena tiha narav nekako je bila stvorena za
samovanje.
Bila mi je privrena od sve due, zavolela me kao svoje roeno dete, a ja sam se, sa jo nepresuenim
suzama zbog rastanka s Kaom, srcem koje me je jo bolelo, eljno bacila u materinski zagrljaj moje
dobrotvorke. Otada moja vatrena ljubav prema njoj nije prestajala. Ona mi je bila mati, sestra, prijateljica,
zamenila mi je sve na svetu i odnegovala moju mladost. Uz to sam uskoro instinktivno opazila, naslutila
da njena sudbina ni malo nije lepa, kako bi se moda moglo suditi na prvi pogled po njenom tihom i, kako
je izgledalo, mirnom ivotu, po oevidnoj slobodi, po nepomuenom vedrom osmejku koji se tako esto
sijao na njenom licu, i zato mi svaki dan moga razvia objanjavae po neto novo iz udesa moje
dobrotvorke, neto to je moje srce teko i polako odgonetalo, a zajedno s tim tunim saznanjem sve je
vie i vie rasla moja privrenost prema njoj.
Bila je bojaljiva i slaba karaktera. S obzirom na jasne i mirne crte njena lica, na prvi pogled se nije
moglo pretpostaviti da neka smutnja pomuuje njeno pravedno srce. Nije se moglo ni pomisliti da ona
nekoga ne voli; u njenoj je dui sauee bilo jae i od odvratnosti, a meutim bila je privrena samo
nekolicini prijatelja i ivela potpuno usamljeno... Po prirodi svojoj bee strasna i prijemljiva, ali u isto
vreme nekako se bojala svoje prijemljivosti, kao da je svakog trenutka pazila na svoje srce, nije mu davala
da se zaboravi ni u matanju. Ponekad bihjoj iznenadau najsvetlijem trenutku opaala suze u oima: kao
da joj je u dui planula iznenadna teka uspomena na neto to je bolno muilo savest; kao da je neto
pretilo njenoj srei i neprijateljski je smuivalo. I ukoliko je ona izgledala srenija, u koliko se mirniji i
vedriji inio trenutak njena ivota, u toliko se vie bliio jad, u toliko je verovatnija bila iznenadna tuga,
suze: nekako je dobijala nastup. Za itavih osam godina ne pamtim ni jednog mirnog meseca. Mu ju je,
izgleda, vrlo voleo; ona ga je oboavala. Ali se na prvi pogled inilo kao da meu njima ima neto
nedoreeno. U njenom udesu bila je neka tajna: ja sam je bar od prvog trenutka poela nagaati...
Mu Aleksandra Mihajlovne u prvi mah uinio je na mene sumoran utisak. Taj se utisak stvorio u
detinjstvu i nikad se vie nije zbrisao. Bio je to visok, mrav ovek, koji je nekako namerno skrivao svoj
pogled pod velikim zelenim naoarima. Nije bio drutven, bio je suv, i kad je ostajao nasamo sa enom
nekako nije nalazio teme za razgovor. Ljudi su ga oigledno zamarali. Na mene nije obraao nikakvu
panju, a ja sam, meutim, svaki put kad smo se uvee svi troje skupljali u salonu Aleksandre Mihajlovne

da pijemo aj, u njegovom prisustvu bila kao van sebe. Kriom sam pogledala na Aleksandru Mihajlovnu i
s tugom opaala da i ona kao da odmerava svaku svoju kretnju, bledi ako primeti da joj mu postaje
naroito strog i turoban, ili iznenada sva pocrveni kadjoj se uini da uje ili pogaa kakvu god aluziju u
muevljevim reima. Oseala sam da joj je teko sa njim, a meutim, oigledno, i da nije mogla da ivi bez
njega ni jednog trenutka. Mene je zgranjavala njena neobina panja prema njemu, prema svakoj
njegovoj rei, svakom pokretu; kao da se svim silama starala da mu ugodi, kao da je oseala da joj ne
polazi za rukom da ispuni svoju elju. Sve kao da je moljakala odobravanje od njega: i najmanji osmejak
na njegovom licu, ljubazna re, i ona je bila srena; kao da to behu prvi trenutci jo bojaljive, jo
beznadene ljubavi. Dvorila je mua kao tekog bolesnika.
Kad bi on, stisnuvi ruku Aleksandri Mihajlovnoj, na koju je, kako mi se inilo, gledao s nekim za nju
tegobnim saueem, otiao u svoj kabinet, ona bi se sva promenila. Pokreti, njen razgovor odmah bi
postajali veseliji, slobodniji. Ali jo dugo posle vienja s muem u njoj bi ostajala neka zabuna. Odmah je
poinjala da se prisea svake rei koju je on izustio, kao da mu je merila svaku re. Vrlo esto se obraala
meni i pitala dalijedobro ula, i dalise Petar Aleksandrovi ba tako izrazio? kao da je traila neki drugi
smisao u onome to je on govorio, i tek bi se posle jednog sata ohrabrila, kao ubeena sad da je on sa
njom potpuno zadovoljan i da se uzalud uznemiravala. Tad bi odjednom postala dobra, vesela, radosna,
ljubila me je, smejala se sa mnom ili prilazila klaviru i na njemu improvizirala itava dva sata.
Ali esto bi se njena radost iznenada prekinula: ona bi poela da plae, i kad sam brino, zbunjeno i
uplaeno gledala u nju, poela bi odmah apatom da me uverava kao da se boji da nas ne uju: da su te
suze tek onako, da joj je dobro, i da se ne brinem za nju. Dogaalo se, kad bi joj mu bio otsutan, da
odjednom pone da se uznemiruje, da se raspituje o njemu, brine, alje da se vidi ta radi, raspitivala se
kod svoje sobarice zato su nareena kola i kud ide, da nije bolestan, je li veseo ili mu je dosadno, ta kae
itd. O njegovim poslovima i radu kao da nije smela da podene s njim razgovor. Kad joj je on neto
savetovao ili molio je za neto, ona bi ga sluala tako pokorno, tako se plaila za sebe, kao da je bila
njegova robinja. Volela je vrlo da on to kod nje pohvali, neku stvaricu, knjigu, ma kakav runi rad. Kao
da se time ponosila i odmah je postajala srena. Ali njenim radostima nije bilo kraja kad bi mu sluajno
(to je bilo vrlo retko) palo na um da pomiluje maliane, decu, kojih je bilo dvoje. Lice joj se
preobraavalo, sijalo od sree, i u tim trenutcima deavalo se da se i suvie zanese svojom radou pred
muem. Ona bi se, na primer, toliko oslobodila, da bi mu odjednom sama, bez njegovog zahteva,
predlagala, naravno plaljivim i drhtavim glasom, da saslua novu muziku koju je dobila, ili da kae svoj
sud o nekoj knjizi, ili ak da joj dozvoli da mu proita jednu dve strane od nekog pisca koji je tog dana
uinio na nju naroit utisak. Ponekad je mu blagonaklono ispunjavao sve njene elje i ak joj se
snishodljivo smeio, kao to se smee na razmaeno dete kome nee da odbiju poneki udan prohtev,
bojei se da pre vremena neraspoloenjem ne pomute njegovu naivnost. Ne znam zato, ali je mene do
dubine due revoltirao taj osmejak, ta naduvena snishodljivost, ta nejednakost meu njima; utala sam,
uzdravala se i samo sam ih paljivo motrila s detinjskom radoznalou, i sa preranom ozbiljnom milju.
Drugi put opazila bih da se on odjednom nekako protiv volje trgne, kao da dolazi k sebi; kao da se
iznenada, nasilno i preko volje sea neeg tekog, uasnog, neizbenog; za trenutak mu snishodljiv
osmejak iezne s lica, i oi mu se obrate na zbunjenu enu s takvim saaljenjem, od koga bih ja
uzdrhtala, i koje, seam se dobro, da je bilo meni upravljeno, ja bih se napatila. U tom trenutku radost bi
nestajala s lica Aleksandre Mihaj lovne. Svirka ili itanje prestajali su. Ona je bledela ali se usiljavala i
utala. Nastupao je neprijatan trenutak, muan trenutak, koji je ponekad dugo trajao. Najzad bi ga mu
prekidao. Ustajao bi s mesta, kao silom guio zlovolju i uzbuenje, i proavi nekoliko puta po sobi
sumorno utei, stisnuo bi eni ruku, duboko uzdahnuo i, u oevidnoj zabuni rekavi nekoliko utenih
rei, u kojima kao da se ogledala elja da utei enu, izlazio iz sobe, a Aleksandra Mihajlovna briznula bi u
pla, ili postajala strano i zadugo tuna. esto bi je kad bi se uvee pratao od nje, blagoslovio i prekrstio
kao dete, i ona primala njegov blagoslov sa suzama blagodarnosti i pijetetom.
Ali ne mogu da zaboravim nekoliko veeri u naoj kui (dve, tri, ne vie za itavih osam godina), kad
se Aleksandra Mihajlovna odjednom sva nekako menjala. Na njenom obino tihom licu, umesto
svakodnevnog samoponienja i pijeteta prema muu ogledala se nekakva ljutina, nekakva srdba.
Ponekad se po itav sat spremala oluja; mu je postajao utljiviji, ozbiljniji i turobniji nego obino.
Naposletku bolesno srce jadne ene kao da nije moglo vie da trpi. Isprekidanim od uzbuenja glasom

poela bi da govori, isprva otro, bez veze, sa puno nekakvih nagovetavanja I gorkih preutkivanja;
potom, kao da nije mogla vie da podnosi svoj jad, svravala bi sa suzama, jecanjem, a zatim bi nastupila
eksplozija srdbe, prekora, jadanja, oaja, kao da je zapadala u bolesnu krizu. I tad je trebalo videti s
kakvim je strpljenjem to podnosio mu, s kakvim ju je saueem nagovarao da se umiri, ljubio joj ruke i
ak, najzad, poinjao da plae zajedno s njom; tad bi ona opet odjednom dolazila k sebi, kao da joj je
savest podviknula i otkrila joj njen prestup. Muevljeve suze su je potresale, i ona je, krei ruke od
oajanja i grevito jecajui pred njegovim nogama molila za oprotaj, i odmah ga dobijala. Ali su se jo
zadugo nastavljala muenja njene savesti, suze i molbe da joj oprosti, i jo je plaljivija, jo drhtavija
postajala pred njim za itave mesece. Ja nisam nita mogla da razumem u tim prekorima i
prebacivanjima; istina, mene su uvek, i to svagda nekako neveto, slali iz sobe. Ali da potpuno sakriju
stvar od mene nisu mogli. Ja sam posmatrala, zapaala, pogaala, i od poetka u mene je ulo neko
nejasno podozrenje da u svemu tome lei nekakva tajna, da te iznenadne eksplozije ozleenog srca nisu
obina nervna kriza; da mu nije uzalud uvek natmuren, da nije uzaludno njegovo nekako dvosmisleno
sauee prema sirotoj, bolesnoj eni, da nije uzaludna njena svakidanja planja i drhtavica pred njim, i
ta smirena, udna ljubav, koju jedva da je smela da pokae pred muem, da nije uzaludna ta usamljenost,
ovaj manastirski ivot, to rumenilo i to iznenadno smrtno bledilo na njenom licu u prisustvu mua.
Ali kako su sline scene s muem bile vrlo retke; i kako je ivot na bio odvie jednolik, ja sam ga i
suvie izbliza promatrala; kako sam se, najzad, vrlo brzo razvijala i rasla, i u meni se mnogo poelo buditi
novog, ma i nesvesnog, to me je odvlailo od mojeg promatranja, ja sam se najzad privikla na taj ivot, te
navike i karaktere, koji su me okruivali. Naravno, gledajui na Aleksandru Mihajlovnu, nisam mogla da
se katkad ne zamislim, ali se moje misli nisu tad nikako svravale. Ja sam je jako volela, potovala sam
njenu tugu i zato sam se plaila da svojom radoznalou ne uzbunim njeno uzbudljivo srce. Ona me je
shvatala, i koliko je puta bila spremna da mi zahvali za moju privrenost! Kad bi primetila moju brigu, ili
bi se smeila kroz suze i sama se potsmevala svojim estim suzama; ili bi odjednom poela da mi pria
kako je vrlo zadovoljna, vrlo srena, kako su svi prema njoj dobri, da je svi oni koje poznaje neprestano
tako vole da joj je to i muno, da Petar Aleksandrovi veito tuguje zbog nje, zbog njenog duevnog mira,
dok je ona, naprotiv, tako srena, tako srena!... I tad bi me zagrlila s tako dubokim oseanjem, takva bi
joj se ljubav sijala na licu, da me je srce, ako se tako moe rei, nekako bolelo od saaljenja prema njoj.
Crte njena lica nikad mi se nee izbrisati iz pameti. Bile su pravilne, a mravost i bledoa kao da su jo
vie uzdizali ar njene stroge lepote. Vrlo gusta crna kosa, glatko zaeljana na dole, bacala je ozbiljnu
otru senku na ivice obraza; ali, izgleda, tim ljupkije je iznenaivao kontrast nenog pogleda velikih
detinjski vedrih plavih oiju, u kome se ponekad ogledalo tako mnogo naivnoga, bojaljivog, nekako
nezatienog, neeg to se plailo za svako oseanje, za svaki polet srca i za trenutnu radost i za estu
tihu tugu. Ali u ponekom srenom i bezbrinom asu, u tom pogledu koji je prodirao u srce, bilo je toliko
vedroga, svetloga kao dan, toliko pravinosti i mirnoe; te nebeski plave oi sijale su sa takvom ljubavi,
gledale su tako umiljato, iz njih je uvek izbijao duboki oseaj simpatije za sve to je bilo plemenito, to je
trailo ljubavi, molilo za sauee, da se sva dua pokoravala njoj, nehotice teila njoj, i, izgleda, od nje
primala tu vedrinu i mirnou duha, i smirenost i ljubav. Tako se ponekad zagleda u plavo nebo i osea
da si spreman da provede itave sate u slatkom posmatranju, i da u tom trenutku dua postaje sve
slobodnija i slobodnija, kao da se u njoj, kao na tihoj vodenoj povrini, ogleda velianstveni nebeski svod.
Kad bi joj oduevljenje nateralo rumenilo u lice a to se deavalo esto i grudi joj se talasale od
uzbuenja, oi se sijale kao munja, kao da su sipale varnice, kao da joj se sva dua, koja edno uva isti
plamen lepote koja je sad oduevljava, preselila u njih. U tim trenutcima bila je kao nadahnuta. I u takvim
iznenadnim oduevljavanjima, u tim prelazima od tihog, plaljivog duevnog raspoloenja ka svetlom
visokom oduevljenju, istom, strogom entuzijazmu, bilo je ujedno i toliko naivnog, detinjski naglog,
toliko mladalake vere, da bi slikar, ini mi se, dao pola ivota da uhvati taj trenutak svetloga zanosa i da
to nadahnuto lice prenese na platno.
Od prvih dana kad sam dola u kuu opazila sam da mi se ona, u svojoj samoi, ak i obradovala. Tad
je imala samo jedno dete, i tek je godinu dana bila majka. Ali ja sam joj sasvim bila kao ker, i ona nije
mogla da pravi razlike izmeu mene i svojih. S kakvim se oduevljenjem bavila mojim vaspitanjem. U
poetku se tako uurbavala, da se madam Leotar i nehotice smekala gledajui je. I zaista, odjednom smo
se prihvatile svega, tako da se ak nismo ni razumele isprva. Na primer, ona je prihvatila da me sama
pouava i to odjednom mnogo emu, i s njene strane bilo je u tome vie grozniavosti, vie ara, vie

nestrpljive ljubavi nego istinske koristi za mene. Isprva je bila oaloena zbog svoje nevetine; ali poto
smo se dobro ismejale, poesmo ispoetka; Aleksandra Mihajlovna, bez obzira na svoj prvi neuspeh,
izjasnila se protiv sistema madam Leotar. Smejale su se i prepirale njih dve, ali moja nova vaspitaica
izjavi da je protiv svake sisteme i tvrdila je da emo mi pipajui nai pravi put, da meni ne treba puniti
glavu suvim znanjem, i da sav uspeh zavisi od toga da se ubede moji instinkti i od umenosti da se u meni
probudi dobra volja, i imala je pravo jer je potpuno odnosila pobedu.
Prvo, jo od poetka nije bilo uenice i nastavnice. Mi smo uile kao dve drugarice, i ponekad je
ispadalo tako kao da ja uim Aleksandru Mihajlovnu, a nisam zapaala lukavstvo. Tako, meu nama bi
esto iskrsle prepirke, i ja sam se estila iz sve snage da dokaem stvar onako kako je ja razumem, a
Aleksandra Mihajlovna me je neprimetno izvodila na pravi put. Ali se svravalo, poto doemo do istine,
time da sam se ja doseala, otkrivala smicalicu Aleksandre Mihajlovne, i ocenivi koliko se ona stara o
meni, esto itave sate na taj nain rtvuje radi moje koristi, bacala joj se o vrat i vrsto je grlila posle
svakog asa. Moja bi je osetljivost prenerazila i dirala ak do neshvatanja. Ona bi poela da me radoznalo
ispituje o mojoj prolosti, elei da je uje od mene, i svaki put posle moga prianja postajala je sa mnom
nenija i ozbiljnija, ozbiljnija zato to sam joj mojim nesrenim detinjstvom ulevala pored saaljenja i
neko potovanje. Posle mojih priznanja, obino smo se uputale u duge razgovore kojima mi je ona
objanjavala moju prolost, tako da sam je zbilja ponovo preivljavala i ponovo se mnogome nauila.
Madam Leotar esto je nalazila da su ti razgovori i suvie ozbiljni, i kad bi videla moje nehotine suze,
smatrala je da su i neumesni. Ja sam mislila sasvim suprotno, jer mi je posle tih lekcija dolazilo tako lako i
prijatno, kao da u mojoj sudbini nije bilo nikakve nesree. Povrh toga, i suvie sam bila zahvalna
Aleksandri Mihajlovnoj za to to me je nagnala da je sve vie i vie volim. Madam Leotar nije ni slutila da
se na taj nain malo pomalo ujednauje i harmonizira sve to se ranije u mojoj dui nepravilno,
prevremeno-burno dizalo, i sve do ega je dolazilo moje izranjavljeno, detinje srce s tekim bolom, tako
da se nepravedno ljutilo i alilo na taj bol, ne shvatajui ta ga bije.
Dan je poinjao time to smo se nas dve sastajale u dejoj sobi njenog deteta, budile ga, oblaile,
spremale, hranile, zabavljale i uile ga da govori. Najzad bismo ostavile dete i sedale za posao. Uile smo
mnogo to ta, ali Bog zna kakvo je to bilo uenje. Bilo je tu svega, i ujedno niega odreenog. itale smo,
priale jedna drugoj svoje utiske, ostavljale knjigu radi muzike, i itavi sati prolaahu nam neprimetno.
Uvee je esto dolazio B, prijatelj Aleksandre Mihajlovne, dolazila je madam Leotar; esto bi se otpoeo
vreo, vatren razgovor o umetnosti, o ivotu (koji smo mi u naem krugu znali samo po uvenju), o
stvarnosti, o idealima, o prolosti i budunosti, i presedeli bismo do posle ponoi. Sluala sam svim
silama, oduevljavala se zajedno s drugima, smejala se, ili bila dirnuta, i tu sam doznala sve pojedinosti
koje su se ticale moga oca i mog ranog detinjstva.
Meutim sam rasla, uzimali su mi uitelje, od kojih, da ne bee Aleksandre Mihajlovne, ne bih nita
nauila. Sa profesorom geografije izvesno bih oslepela, traei na mapi gradove i reke. S Aleksandrom
Mihajlovnom uputala sam se u takva putovanja, obila tolike zemlje, videla toliko neobinih stvari,
proivela toliko zanosnih, toliko fantastinih asova, i sa tako mnogo obostrane revnosti da najzad nije
bilo dovoljno knjiga koje je ona proitala: morale smo da se prihvatamo novih. Uskoro sam sama mogla
da pokazujem stvari profesoru geografije, mada ipak, mora mu se priznati, do kraja je bolje poznavao od
mene stupnjeve na kojima se nalazila neka varoica, i hiljade, stotine i ak desetine stanovnika, koje je
imala. I profesoru istorije plaalo se vrlo ispravno; ali kad bi on otiao, ja i Aleksandra Mihajlovna uile
smo istoriju na svoj nain: uzimale smo knjige i itajui ih zanele se ponekad duboko u no; ili, bolje rei,
itala je Aleksandra Mihajlovna, jer je ona drala i cenzuru. Nikad nisam oseala vee oduevljenje nego
posle takvog itanja. Oduevljavale smo se obe, kao da smo mi bile junaci. Naravno da se izmeu redova
italo vie nego li u redovima; osim toga Aleksandra Mihajlovna je umela divno da pria, kao da se sve to
smo itale deavalo pred njom. Ba da je i smeno bilo to smo se tako zanosile i sedele do posle ponoi, ja
dete, a ona ranjeno srce, koje je tako teko podnosilo ivot! Znala sam da se nekako odmarala pored
mene. Seam se da bih se po kojiput udno zamislila, gledajui je; pogaala sam i pre nego to sam poela
da ivim; ve sam mnogo kojeta pogodila u ivotu.
Najzad sam navrila trinaest godina. Meutim zdravlje Aleksandre Mihajlovne sve se vie i vie
pogoravalo. Postajala je razdraljivija, napadi njene bezizlazne tuge bivahu jai, muevljeve posete
uestae, i on je sve due i due vremena ostajao sa njom, razume se, kao i pre je gotovo utao ozbiljan i

namrten. Njena sudbina me je sve vie zanimala. Prestajala sam da budem dete, mnogo novih utisaka,
posmatranja, interesovanja, domiljanja formiralo se u meni; jasno bee da je zagonetka ove porodice
poela sve vie i vie da me mui. Bilo je trenutaka kad mi se inilo, da neto razumem u toj zagonetci.
Drugi put sam opet postajala ravnoduna, apatina, ak sam se ljutila, i ne nailazei ni na jedno pitanje
objanjenja, zaboravljala sam na svoju radoznalost. Ponekad a to se dogaalo sve ee i ee
oseala sad udnu potrebu da ostanem sama i da mislim, mislim: takav trenutak liio je na vreme kad sam
ivela kod roditelja, i kad sam u poetku, pre nego to sam se sprijateljila s ocem, celu godinu mislila,
razmiljala, promatrala iz svog oka svet boji, tako da sam na kraju sasvim podivljala usred fantastinih
prikaza koje sam sama stvarala. Razlika je bila u tome to je sad bilo vie nestrpljivosti, vie tugovanja, vie
novog nesvesnog poleta, vie udnje za kretanjem, za potstrekom, tako da se nisam mogla usredsrediti na
jednom, kao pre. Aleksandra Mihajlovna, sa svoje strane, nekako je poela da se udaljuje od mene. U tim
godinama ja joj vie nisam mogla biti drugarica. Nisam vie bila dete, i suvie sam je o kojeem pitala i
ponekad sam je tako gledala da je morala da obara oi preda mnom. Bilo je udnih trenutaka. Nisam
mogla da vidim njene suze, i esto su meni suze ile na oi gledajui je. Obisnula bih joj o vrat i toplo je
grlila. ta je ona mogla da mi odgovori? Oseala sam da sam joj bila na teretu.
A drugi put i to je bilo teko, tuno vreme ona bi mene, kao u nekom oajanju, grevito grlila,
kao da je traila od mene sauea, kao da nije mogla da podnosi svoju samou, kao da sam je ja dobro
razumevala, i kao da smo zajedno patile. Ali je meu nama ipak ostajala tajna, to je bilo oevidno, i u tim
sam se trenutcima poela ja da udaljujem od nje. Bilo mi je teko kraj nje. Osim toga, malo nas je to sad
ve zbliavalo jedino muzika. Ali doktori su njoj poeli da zabranjuju muziku. Knjige? To je bilo
najtee. Apsolutno nije znala kako da ita sa mnom. Naravno da smo zastajale ve na prvoj strani; svaka
re je mogla biti aluzija, svaka neznatna reenica zagonetka. Vatreni, duevni razgovor u dvoje obe smo
izbegavale.
I eto u tom trenutku sudbina je naglo i neoekivano okrenula moj ivot na izvanredno udan nain.
Moja panja, moja oseanja, srce, glava, sve odjednom, s napetom snagom koja je dosezala ak do
entuzijazma, okrenulo se sasvim neoekivano na drugo polje rada, i ja sam se sama, sva a da to nisam
ni primetila, prenela u novi svet; nisam imala vremena da se osvrnem, razgledam, razmislim; mogla
sam propasti, ak sam to oseala; ali je sablazan bila jaa od straha, i ja sam pola na sreu, zatvorivi oi.
I zadugo sam se otrgla od stvarnosti koja me je tako poinjala da mui, i iz koje sam tako eljno i
uzaludno traila izlaza. Evo ta je bilo, i kako se desilo.
Trpezarija je imala tri izlaza: jedan u velike sobe, drugi u moju i deju, a trei je vodio u biblioteku.
Biblioteka je imala jo jedan drugi izlaz, rastavljen od moje sobe samo radnim kabinetom u kome se
obino nalazio pomonik Petra Aleksandrovia, njegov pisar, njegov pomaga, koji mu je u isto
vreme bio i sekretar i poslovoa. On je uvao klju od ormana i biblioteke. Jedanput, posle ruka, kad
nikog nije bilo kod kue, nala sam taj klju na podu. Obuzela me radoznalost, i, naoruana svojim
nalaskom, ula sam u biblioteku. To je bila dosta prostrana soba, vrlo svetla, sa osam velikih ormana
unaokolo, punih knjiga. Knjiga je bilo vrlo mnogo, i vei deo Petar Aleksandrovi je nekako nasledio.
Drugi deo knjiga sakupila je Aleksandra Mihajlovna, koja ih je neprestano kupovala. Dosad su mi davali
da itam sa velikom opreznou, tako da sam se bez muke dosetila da mi mnogo to i brane, i da je
mnogo ta za mene tajna. Eto zato sam s neuzdrljivom radoznalou, u nastupu straha i radosti i nekog
naroitog nesvesnog oseanja, otvorila prvi orman i izvadila prvu knjigu. U tom su se ormanu nalazili
romani. Uzela sam jedan od njih, zakljualaorman i odnela knjigu u svoju sobu s udnim oseanjem: tako
mi je udaralo i zastajalo srce, kao da sam oseala da se u mom ivotu vri veliki preokret. Kad sam ula u
svoju sobu zakljuala sam se i otvorila roman. Ali nisam mogla da itam: imala sam drugu brigu: trebalo
je da najpre stalno i konano zavladam bibliotekom a da niko ne zna, i da doem u mogunost da u svako
doba imam svaku knjigu. I zato sam svoje zadovoljstvo odgodila do zgodnijeg momenta, knjigu vratila, a
klju sakrila kod sebe. Sakrila sam ga i to je bilo prvo runo delo u mom ivotu. ekala sam posledice;
sloile se vrlo povoljno: sekretar i pomonik Petra Aleksandrovia, poto je celo vee i jedan deo noi sa
sveom po podu traio klju, rei da ujutru pozove bravara, koji iz gomile kljueva, koje je bio doneo,
odabra nov. Tako se stvar svrila, i o nestanku kljua niko vie nita nije uo; ja sam stvar izvodila tako
oprezno i lukavo, da sam u biblioteku otila tek kroz nedelju dana, kad sam se potpuno uverila da, to se
tie sumnje, nema opasnosti, Isprva sam birala vreme kad sekretar nije kod kue; zatim sam odlazila iz

trpezarije, jer je pisar Petra Aleksandrovia samo klju drao u depu, a u dalje veze s knjigama nije nikad
stupao, i zato ak nije ni ulazio u sobu u kojoj su se one nalazile. Poela sam tako eljno da itam da me
je uskoro itanje sasvim zanelo. Sve moje nove potrebe, sve skoranje tenje, sva jo nejasna stremljenja
moga mladalakog doba, koja su tako nemirno i burno ustajala u mojoj dui, nestrpljivo izazvani mojim i
suvie ranim razviem, sve je to odjednom i za dugo dobilo drugi ishod, koji je iskrsnuo neoekivano,
kao da se potpuno zadovoljio novom hranom, kao da je nalo za se pravilan put. Uskoro su mi i srce i
glava bili toliko oarani, uskoro mi se mata tako iroko razvila, da sam zaboravila ceo svet koji me je do
tad okruavao. Izgleda da me je sama sudbina zadrala na pragu novoga ivota, kud sam stremila, o kome
sam sanjala dan i no, i pre nego to e da me pusti na nepoznat put, uzvela me na visinu, da mi pokae
budunost u arobnoj panorami, u primamljivoj, sjajnoj perspektivi. Bilo mi je sueno da preivim svu tu
budunost proitavi je isprva iz knjiga, da je preivim u snovima, u nadama, u strasnom stremljenju, u
prijatnom uzbuenju mladalakog duha.
Poela sam da itam ne birajui, od prve knjige koja mi je dola pod ruku, ali me je sudbina uvala:
ono to sam dosad doznala i preivela, bilo je tako plemenito, tako strogo, da me sad nije mogla da
sablazni nekakva vraja, neista strana. uvao me je moj deji instinkt, moje rano doba i cela moja
prolost. Sad mi je saznanje iznenada osvetlilo ceo moj proli ivot. Zbilja, gotovo mi je svaka strana, koju
sam proitala, bila ve kao poznata, kao da sam je ve odavno preivela; kao da sam ve iskusila sve te
strasti, ceo taj ivot koji je iskrsnuo preda mnom u tako neoekivanim oblicima, u tako arobnim
slikama. I kako i da se ne zanesem i zaboravim na stvarnost, kad su preda mnom, u svakoj knjizi koju
sam proitala, ovaploeni bili zakoni sudbine, duh dogaaja koji gospodari ovekovim ivotom, koji je
uslov spasenja, odbrane i sree. Eto taj zakon, koji sam nasluivala, starala sam se svim silama, svim
svojim instinktima koje je u meni probudio oseaj samoodbrane, da odgonetnem. Kao da me je neto
blagovremeno izvetavalo, kao da me je neko opominjao. Neto mi se proroanski gomilalo u dui i
svakim danom sve vie i vie rasla mi je u dui nada, i uporedo s tim sve jae i jae sam teila ka toj
budunosti, tom ivotu, koji me je svaki dan, po onome to sam proitala, poraavao svom snagom
svojstvenom umetnosti, i zanosom koji stvara poezija. Ali kao to sam ve rekla, moja je fantazija i suvie
vladala nad mojim netrpljenjem, i u istinu, bila sam hrabra jedino u snovima, a stvarno sam se
instinktivno plaila budunosti. I zato sam se isprva sloila sama sa sobom, da se zasad nesvesno
zadovoljim svetom fantazije, svetom snova, u kome sam jedino ja vladarka, u kom su bile samo
primamljive stvari, samo radosti, a za nesreu, ako je i bilo mesta, ona je imala pasivnu, prelaznu ulogu,
potrebnu jedino radi prijatnih kontrasta i radi iznenadnog preokreta sudbine u mojim opirnim zanosnim
romanima. Tako sad shvatam moje tadanje raspoloenje.
I takav ivot, ivot fantazije, ivot otrog udaljavanja od svega to me je okruivalo, mogao je da traje
itave tri godine!
Taj ivot je bio moja Tajna, i posle itave tri godine jo nisam znala da li treba da se plaim ako se
iznenada dozna za nj ili ne. Ono to sam za te tri godine preivela bilo mi je suvie prisno, blisko. U svim
tim fantazijama suvie sam jako izraena bila ja sama, tako da sam se mogla zbuniti i uplaiti od tueg
pogleda, koji bi mi, ma iji on bio, neoprezno zavirio u duu. Pored toga, mi smo svi, cela naa kua, iveli
tako osamljeno, tako van drutva; u takvoj manastirskoj tiini, da je i nehotice u svakom od nas morala da
se razvije usredsreenost u samoga sebe, neka potreba zakopanosti. To se desilo i sa mnom. Za ove tri
godine nita se oko mene nije promenilo, sve je ostalo kao i pre. Kao i pre meu nama je vladala setna
jednolikost, koja bi mi, da nisam bila zanesena svojim potajnim zanimanjem, tako sad mislim
izmuila duu i bacila me u nepoznat buntovniki izlaz iz ovog tromog, tunog kruga, izlaz, koji bi mi
moda bio propast.
Madam Leotar je ostarila i gotovo se zatvorila u svoju sobu, deca su bila i suvie mala; B. i suvie
jednolik, a mu Aleksandre Mihajlovne isto onako ozbiljan i nepristupaan, isto onako zatvoren u sebe
kao i pre. Izmeu njega i njegove ene vladala je kao i pre ista tajanstvenost u odnosima, Koja mi se
pokazivala u sve stranijem i svirepijem izgledu, i ja sam se sve vie plaila za Aleksandru Mihajlovnu.
Njen neveseli i bezbojni ivot gasio se pred mojim oima. Zdravlje joj je bilo svakim danom sve gore i
gore. Kao da joj je najzad neko oajanje ulo u duu; videlo se da je bila pod teretom neeg neznanog i
neodreenog, o emu ni sama nije mogla da da rauna, neeg uasnog i u isto vreme neshvatljivog, ali to
je ona primila kao nepoznati krst svog osuenikog ivota. Srce joj je u toj mukloj patnji postajalo

ozlojeenije; ak joj je i um poao drugim pravcem, tamnim i tunim. Naroito me je prenerazilo jedno
moje zapaanje: inilo mi se, ukoliko ona zalazi u godine u toliko se vie udaljuje od mene; tako je bila
skrivena preda mnom da je to prelazilo u neku nestrpljivu ljutnju. Izgledalo je kao da me u izvesnim
trenutcima i ne voli, kao da joj smetam. Kazala sam da sam se navla poela udaljavati od nje i, kad sam se
jednom udaljila, i sama sam se nekako zarazila tajanstvenou njenog karaktera. Eto zato je sve to sam
preivela za ove tri godine, to se formiralo u mojoj dui, u snovima, znanju, nadama i strasnom
oduevljenju uporno ostalo u meni. im smo se nas dve jednom pritajile jedna od druge, nikad se posle
nismo vie zbliile, mada sam je, izgleda, svakim danom volela vie nego pre. Ne mogu da se ne zaplaem
kad se setim koliko mi je bila privrena, koliko se u srcu svom obavezala da na me trai riznicu svoje
ljubavi, i ispuni do kraja svoj zavet da mi bude majka. Istina, ponekad ju je njena lina nesrea nadugo
odvlaila od mene, nekako je na mene zaboravljala, tim pre to sam se ja trudila da je ne potseam na
sebe; i tako sam ula u esnaestu godinu, a niko to nije ni opazio. Ali u trenutcima svesti i vedrijeg
gledanja oko sebe, Aleksandra Mihajlovna bi odjednom poela da se brine o meni, s nestrpljenjem me je
pozivala iz moje sobe, sa mojih lekcija i poslova, saletala pitanjima, kao da me je ispitivala, upoznavala, po
itave dane ne bi se rastajala od mene, pogaala sve moje pobude, sve elje, oigledno brinui se o mom
dobu, o sadanjosti, o budunosti, i s neiscrpnom ljubavi, sa nekakvim pijetetom spremala se da mi
pomogne. Ali se bila suvie odvikla od mene, i zato je ponekad suvie naivno postupala, tako da mi je to
bilo i suvie razumljivo i primetno. Na primer, desilo se, kad mi je ve bila esnaesta godina, da je ona,
prevrui po mojim knjigama i raspitujui se ta itam, opazila da se nisam makla od dejih dela za
dvanaestogodinje doba, i odjednom se nekako uplaila. Pogodila sam u emu je stvar, i paljivo sam je
promatrala. itave dve nedelje nekako me je pripremala, ispitivala, upoznavala se sa stepenom moga
razvia i sa svim to mi je potrebno.
Najzad se odluila da pone, i na naem stolu pojavi se Ajvanho Valtera Skota, to sam ve odavno
bila proitala, i to najmanje tri puta. Isprva je s bojaljivim iekivanjem pratila moje utiske, kao da ih je
merila i plaila se za njih; najzad je ova nategnutost meu nama, koja je bila vrlo primetna, nestala; mi se
vatreno oduevismo obe, i ja sam bila tako zadovoljna, tako zadovoljna to se vie nisam morala kriti pred
njom! Kad smo proitale roman, bila je oduevljena sa mnom. Svaka moja primedba za vreme itanja bila
je tana, svaki utisak pravilan. Ja sam se u njenim oima razvila suvie daleko. Preneraena time,
oduevljena mnome, ona je sa radou opet poela da nadgleda moje vaspitanje, nije ve htela vie da se
odvaja od mene; ali to nije zavisilo od njene volje. Sudbina nas je uskoro opet odvojila i omela nae
zblienje. Za to je bio dovoljan prvi nastup bolesti, nastup njene svakidanje tuge, pa opet tuenje,
tajanstvenost, nepoverenje i, moda, ozlojeenost.
Ali je i u takvo vreme nastupao trenutak jai od nae vlasti. itanje, nekoliko simpatinih rei koje
bismo izustile, muzika i mi bismo se zaboravile, govorile sve, sve ponekad preko mere, i posle nam je
bilo teko jednoj pred drugom. Povrativi se gledale smo jedna drugu kao uplaene, s sumnjivom
radoznalou i nepoverenjem. Svaka je od nas imala svoju granicu, do koje je moglo da ide nae zblienje;
ma i elele, nju nismo smele da preemo.
Jednom uvee, pred sumrak, itala sam rasejano knjigu u kabinetu Aleksandre Mihajlovne. Ona je
sedela za klavirom i improvizirala na temu jednog, njoj omiljenog talijanskog motiva. Kad je najzad prela
na pravu melodiju, zaneta muzikom, koja mi je pronikla u srce, poela sam plaljivo i
tiho da pevu im taj motiv za sebe. Uskoro sam se zanela sasvim, ustala s mesta i prila klaviru;
Aleksandra Mihajlovna kao da je pogodila da sam tu, pree na pratnju pevanja, i s ljubavlju je pratila svaki
ton moga glasa. Izgleda da je bila iznenaena njegovim bogatstvom. Dosad pred njom nisam nikad pevala,
pa i sama jedva da sam znala da imam nekog materijala. Sad smo se odjednom obe oduevile. Sve sam vie
i vie putala glas; u meni se raala energija, strast, koja se sve vie raspaljivala zbog radosnog iznenaenja
Aleksandre Mihajlovne, koje sam pogaala iz svakog takta njene pratnje. Najzad, pevanje se zavrilo tako
povoljno, s takvim oduevljenjem, s takvom snagom, da me je ona u zanosu dohvatila za ruke i radosno
pogledala u mene.
Aneta! Pa ti ima divan glas, ree ona. Boe moj! Kako to da nisam opazila.
I ja sam tek sad opazila, odgovorih van sebe od radosti.
Neka te blagoslovi Bog, moje milo, drago dete! Zahvali mu za taj dar. Ko zna... O Boe moj, Boe

moj!
Bila je tako ganuta od iznenaenja, tako zaneta radou da nije znala ta da mi kae, kako da me
pomiluje. Bee to jedan od onih trenutaka iskrenosti, uzajamne simpatije i zblienja, kakav ve davno nije
bio meu nama. Posle jednog sata itav praznik je bio u kui. Odmah poslae po B-a. Dok smo ga
oekivale, otvorile smo nasumice druge note, koje su mi bile poznatije, i poeli novu ariju. Ovoga puta
drhtala sam od straha. Nisam htela neuspehom da pokvarim prvi utisak. Ali me je glas obodrio i podupro.
Sve me je vie poraavala njegova snaga, i ovaj drugi pokuaj rasterao je svaku sumnju. U nastupu
nestrpljive radosti, Aleksandra Mihajlovna posla po decu, ak po dadilju svoje dece, i najzad, sasvim
zaneta, ode u muevljev kabinet i pozva ga, to u drugo vreme jedva da bi se usudila i da pomisli.
Petar Aleksandrovi saslua novost milostivo, estita mi i prvi izjavi da treba da se izobrazim.
Aleksandra Mihajlovna, srena, kao da je Bog zna ta uinjeno za nju, polete da mu iz zahvalnosti ljubi
ruke. Najzad doe B. Starac je bio obradovan. On me je vrlo voleo, setio se moga oca, prolosti, i poto
sam dva tri put otpevala neto pred njim, on s ozbiljnim i zabrinutim izgledom, ak s nekom
tajanstvenou izjavi, da postoji nesumnjiv materijal, moda ak i talent, i da po svaku cenu treba da uim
pevanje. Zatim kao da su se predomislili, oboje, on i Aleksandra Mihajlovna reie da je i suvie opasno da
me u poetku toliko hvale, i ja opazih kako namignue jedno na drugo i kriom se sporazumee, tako da
je cela njihova zavera ispala vrlo naivna i neveta. Celo sam se vee smejala u sebi videi kako se oni, posle
ponovnog pevanja, staraju da se uzdre i ak navla glasno kazuju moje nedostatke. Ali nisu mogli dugo
da se uzdre, i prvi je izneverio sebe B, jer se ponovo razneio od radosti. Nikad nisam mogla da pomislim
da me tako voli. Celo vee vodio se najprijateljskiji, najprisniji razgovor. B. je priao nekoliko biografija
uvenih pevaa i umetnika, i pripovedao je s oduevljenjem umetnika, s pijetetom, ganuto. Zatim je,
preko moga oca, razgovor preao na mene, na moje detinjstvo, na kneza, na celu kneevu porodicu, o
kojoj sam tako malo ula posle rastanka.
B. je najvie bio obaveten, jer je mnogo puta iao u Moskvu. Ali tu je razgovor uzeo neki tajanstven i
zagonetan za mene pravac, i dve-tri okolnosti, naroito koje su se ticale kneza, nisam mogla da razumem.
Aleksandra Mihajlovna poe da govori o Kai, ali B. nije mogao nita naroito da kae o njoj, i kao da je
ba namerno hteo nju da preuti. To me je porazilo. Ja ne samo da nisam zaboravila Kau, ne samo da se
u meni nije ugasila moja stara ljubav prema njoj, nego naprotiv, nisam nijedanput pomislila da kod nje
moe da bude neke promene. Bila sam ispustila iz vida i rastanak, i ove duge godine, koje smo preivele
odvojeno i za koje vreme nismo jedna drugoj nita javljale o sebi, i razliku vaspitanja, i razliku naih
naravi. Sve u svemu, Kaa me u mislima nikad nije naputala: kao da je jo ivela pored mene; naroito u
mojim snovima, u svim mojim romanima i fantastinim doivljajima, mi smo uvek ile zajedno drei se
za ruke. im uobrazim da sam junakinja proitanog romana, odmah pored sebe stavim i svoju drugaricu
kneginjicu i podelim roman na dva dela od kojih sam jedan naravno stvarala sama, mada sam
nemilosrdno potkradala moje omiljene autore. Najzad, na naem porodinom veu bi reeno da mi
pozovu uitelja pevanja. B. preporui najpoznatijeg i najboljeg. Sutradan doe Talmjan D, saslua me,
ponovi miljenje B-a, svoga prijatelja, ali izjavi da e za mene biti: mnogo korisnije da odlazim k njemu i
da uim zajedno s drugim njegovim uenicima, da e tako utakmica, ugledanje i mnogo drugih sredstava,
koji e mi biti pri ruci, popomoi razvitku moga glasa. Aleksandra Mihajlovna pristade, i od tog doba sam
ravno tri put nedeljno ila ujutru u osam sati u pratnji sluavke u konservatoriju.
Sad u da ispriam ta mi se desilo, to je na mene imalo suvie veliki uticaj i otrim prelomom
zapoelo u meni novo doba. Navrila sam tada bila esnaest godina, i zajedno s tim, odjednom, u mojoj
dui nasta neka neshvatljiva apatija; neko nepodnoljivo, tuno zatije, koje sama nisam mogla da
shvatim, naie na mene. Odjednom utiae se svi moji snovi, sva moja pregnua, ak sam od neke nemoi
prestala i da sanjarim. Hladna ravnodunost odmenila je nekadanji neiskusni duevni ar. ak i moja
darovitost, koju su svi priznali, koju sam volela s tolikim zanosom, izgubi moju simpatiju, i ja sam je
neosetno zanemarivala. Nita me nije moglo da razonodi, tako da sam i prema Aleksandri Mihajlovnoj
oseala neku hladnu ravnodunost, za koju sam sama sebe krivila jer nisam mogla da je ne priznam.
Nesvesna seta i iznenadne suze prekidale bi moju apatiju. Traila sam samou. U tom udnom trenutku,
udan sluaj potresao mi je svu duu iz osnove i pretvorio ovo zatije u pravu buru. Srce mi bi ranjeno.
Evo kako se desilo.

VII

Ula sam u biblioteku (taj u trenutak uvek pamtiti), i uzela roman Valtera Skota Sen Ronske vode,
jedini koji jo nisam proitala. Seam se da me je bolna, bezrazlona tuga morila kao neko predoseanje.
Htela sam da plaem. U sobi je bilo svetlo jer su poslednji kosi zraci zalazeeg sunca obilno udarali kroz
visoke prozore na blistavi parket; bilo je tiho; u susednim sobama, unaokolo, nije bilo ni ive due. Petar
Aleksandrovi nije bio kod kue, a Aleksandra Mihajlovna leala je bolesna u postelji. Ja sam odista
plakala i, otvorivi drugi deo, besciljno sam ga prelistavala, trudei se da naem smisao u pojedinim
reenicama koje su mi promicale ispred oiju. Nekako sam gatala, kao kad gataju otvarajui knjigu
nasumice. Ima takvih trenutaka, kad se sve umne i duevne sile tako bolno napregnu da odjednom
buknu bleteim plamenom saznanja, i u tom trenutku, potresena dua, koju mui predoseanje
budunosti i njeno preivljavanje, sneva neto proroansko. Sav va telesni sastav, oduevljen
najvatrenijom, najslepljom nadom, tako eli da ivi, tako moli da ivi, srce kao da priziva budunost ma i
punu tajanstvenosti i neizvesnosti, ma i punu bura i nepogoda, samo da ivi. Moj je trenutak bio takav.
Seam se, ba sam bila zaklopila knjigu da je nasumice otvorim, i poto pomislim na svoju budunost,
da proitam stranu koja mi ispadne. Ali kad sam je otvorila, ugledala sam ispisani list hartije za pisma,
savijen na etiri dela, i tako spljoten, tako ulean, kao da je ve pre nekoliko godina stavljen u knjigu i u
njoj zaboravljen. S krajnom radoznalou poela sam da razgledam ono to sam nala. Bilo je to pismo
bez adrese, potpisano sa dva poetna slova S.O. Udvostruila sam panju i rasklopila gotovo slepljenu
hartiju, koja je, od dugog leanja meu stranama, ostavila na njima, koliko je god bila velika, svetlo mesto.
Pismo je na savijenim mestima bilo istrto i pohabano: videlo se da je nekada esto itano, i uvano kao
dragocenost. Mastilo je posivelo, izbledelo, suvie je davno njim pisano! Padoe mi u oi nekolike rei i
srce mi je zakucalo od oekivanja. U zabuni okretala sam pismo u rukama, i kao naroito odgaala
trenutak da ga proitam. Sluajno sam ga prinela svetlosti: jest! kapi suza, usahle na tim rediima; na
hartiji je ostao trag; mestimino su suze zbrisale itava slova.ije li su to suze? Najzad, gubei dah od
oekivanja, proitah polovinu prve strane, i iz mojih se grudi ote uzvik zaprepaenja. Zakljuah orman,
stavih knjigu na mesto, i, sakrivi pismo pod maramu, potrah u svoju sobu, zakljuah se i poeh ponovo
da itam. Ali srce mi je tako udaralo, da su mi rei i slova titrali i skakali pred oima. Dugo vreme nisam
mogla nita da razumem. Pismo je sadravalo otkrie, poetak tajne; ono me je pogodilo kao munja, jer
sam doznala kome je bilo pisano. Znala sam da gotovo inim zloin ako ga proitam; ali je trenutak bio
jai od mene! Pismo je bilo upueno Aleksandri Mihajlovnoj.
Evo pisma; navodim ga ovde. Razumela sam nejasno ta je u njemu bilo, i posle me zadugo nije
ostavljalo odgonetanje i teka misao. Od tog trenutka moj ivot kao da se prelomio. Srce mi je bilo
potreseno i uzbueno zadugo, gotovo zauvek, jer je to pismo mnogo to ta povuklo za sobom. Tano
sam gatala o budunosti.
Bilo je to oprotajno, poslednje, uasno pismo; kad sam ga proitala, osetila sam kako mi se srce tako
bolesno steglo kao da sam ja lino sve izgubila, kao da mi je sve zauvek oduzeto, ak i snovi, i nade, kao
da mi vie nita nije ostalo, osim ivota, koji mi vie nije trebao. Ko je taj to je pisao to pismo? Kakav je
docnije bio njen ivot? Pismo je imalo toliko mnogo aluzija, tako mnogo podataka, da se ovek nije
mogao prevariti, tako mnogo i zagonetaka, da ovek nije mogao da se ne izgubi u pretpostavkama. Ali ja
se nisam prevarila; pored ostalog, i stil pisma mi je mnogo kazao, objasnio svu karakteristiku veze zbog
koje su prepukla dva srca.

Rekla si da me nee zaboraviti ja ti verujem, i od danas je sav moj ivot u tim tvojim reima. as
nam je kucnuo i mi se moramo rastati! Davno sam to znao, moja tiha, tuna lepojko, ali sam tek sad
razumeo. Za sve nae vreme, za vreme dok si me ti volela, srce me je bolelo i titalo zbog nae ljubavi, i,
veruje li, sad mi je lake. Znao sam odavno da e takav biti svretak, i bilo je tako sueno pre nas! To je
sudbina! Sasluaj me, Aleksandra: nismo bili ravni; ja sam to uvek oseao! Bio sam nedostojan tebe, i ja
jedini trebao sam da budem kanjen to sam pogubio sreu svoju! Reci sama ta sam ja bio prema tebi,
dok se nismo upoznali? Boe! dve su godine prole, a ja sam i sad kao lud; jo ne mogu da shvatim zato
si mene zavolela! Ne razumem kako je meu nama dolo do toga, i kako je poelo. Sea li se ta sam bio
uporeen s tobom? Jesam li bio dostojan tebe, ime sam te osvojio, ime sam se naroito odlikovao! Dok
te nisam poznavao, bio sam grub i prost, izgledao sumoran i turoban. Nisam eleo drugi ivot, nisam ga
traio niti sam ga hteo traiti. Sve je u meni bilo nekako prigueno, i ja nisam znao ni za ta drugo na
svetu sem svoga svakidanjeg, odreenog posla. Imao sam samo jednu brigu sutranji dan; pa i prema
tom sam bio ravnoduan. Ranije, odavno, neto sam kao i snevao i matao, kao budala. Ali od tog doba
mnogo je vremena prolo, i ja sam poeo da ivim usamljeno, strogo i mirno, ak nisam oseao hladnou
koja mi je ledila srce. I ono je zaspalo. Znao sam i reio da za mene nee nikad granuti drugo sunce, i
verovao u to, i nisam roptao ni na ta, jer sam sam znao da tako mora da bude. Kad si prolazila pokraj
mene, nisam shvatao da smem dii oi do tebe. Bio sam pred tobom rob. Pokraj tebe srce mi nije
treperilo, nije me titalo, nije mi te predskazivalo; bilo je mirno. Moja dua nije mogla da pozna tvoju, i
ako joj je bilo svetlo pokraj svoje krasne sestre. To znam; to sam muklo oseao. To sam mogao da osetim,
jer svetlost Bojeg dana greje i miluje i poslednju travku kao i divan cvet pored kog smireno klija. Kad sam
sve doznao, sea li se, posle one veeri, posle onih rei, koje su mi do dna potresle duu, bio sam
zaslepljen, poraen, sve se u meni pomutilo, i zna, bio sam tako poraen, tako nisam mogao da verujem
sebi, da tebe nisam razumeo! O tome ti nisam nikad govorio. Ti nisi nita znala; pre nisam bio takav
kakvog si me ti nala. Da sam samo mogao, da sam smeo govoriti, ja bih ti odavno sve priznao. Onda sam
utao, a sad u ti sve rei, da zna koga sad naputa, s kakvim se ovekom rastaje!
Zna li kako sam te isprva razumeo? Strast me je obuzela kao oganj, kao otrov izlila mi se u krv,
pomutila mi sve misli i oseaje, bio sam opijen, omamljen, i na tvoju istu, samilosnu ljubav odgovorio
sam ne kao ravan ravnom, ne kao dostojan tvoje iste ljubavi, nego bez svesti, bez srca. Nisam te poznao.
Odgovorio sam ti kao onoj, koja se u mojim oima spustila do mene, a ne kao onoj, koja me je htela
uzdii do sebe. Zna li u ta sam kod tebe posumnjao, ta je znailo to: spustila se do mene? Ali ne, neu
da te uvredim svojim priznanjem; rei u ti samo jedno: ti si se u meni gorko prevarila! Nikada, nikada se
nisam mogao uzdii do tebe. Mogao sam samo gledati u tebe u svojoj beskrajnoj ljubavi, poto sam te
razumeo, ali time ne bih zagladio svoju pogreku. Strast, koju si ti u meni uzvisila, nije bila ljubav, ja
sam se ljubavi plaio; nisam smeo da te zavolim; u ljubavi je uzajamnost, jednakost, a ja toga nisam bio
dostojan... Ne znam ta mi je bilo! Kako da ti sve to ispriam, da me shvati... Isprva nisam verovao... O!
Sea li se kad me je prvo uzbuenje prolo, kad mi se pogled izbistrio, kad je ostalo samo isto,
neporono oseanje, prvi je moj pokret tad bio uenje, zabuna, strah, i, sea li se kako sam ti,
odjednom, plaui, pao pred noge? Sea li se kako si me, zbunjena, uplaena, pitala: ta mi je? utao
sam, nisam mogao da ti odgovorim; ali mi se dua cepala; srea me je guila kao nepodnoljivo breme, i
moji su jecaji govorili u meni otkud je to meni? ime sam to zasluio? Jesam li dostojan sree? Sestro
moja, sestro moja! O koliko puta ti to nisi znala koliko puta sam kriom ljubio tvoju haljinu, kriom,
jer sam znao da te nisam dostojan, i tada sam gubio dah, srce mi je lagano i jako lupalo, kao da je elelo
da stane i za navek zamre. Kad bih te uzeo za ruku, bledeo sam sav i drhtao; ti si me svojom istom
duom zbunjivala. O, ja ne umem da ti iskaem sve to mi se nakupilo u dui, i to tako elim da iskaem!
Zna li da mi je ponekad tvoja samilosna, svakidanja nenost bila teka i bolna. Kad si me poljubila (to se
desilo samo jedanput, i ja to neu nikad zaboraviti), zamaglilo mi se pred oima, i u tom trenutku
nestalo mi je daha. Zato tad nisam umro kraj tvojih nogu? Evo, piem ti sad prvi put, mada si mi to
odavno naredila. Hoe li shvatiti, ta hou da kaem? Hou da ti kaem sve, i ovo: jest, ti me mnogo
voli, volela si me kao to sestra voli brata; volela si me kao svoje bie, jer si u meni vaskrsla srce, um
probudila iz sna i ulila mi u grudi slatku nadu; ja pak nisam mogao, nisam smeo; dosad te nikada nisam
nazivao sestrom svojom, jer ti nisam mogao biti brat, jer nismo bili ravni, jer si se ti prevarila u meni!
Ali vidi, ja ti sve piem o sebi, ak i sad, u ovom trenutku strane nesree, ja mislim samo na sebe,
mada znam da se ti mui za mene. O, ne mui se, draga! Zna li kako sam ponien u sopstvenim oima!

Sve se to otkrilo, i koliko larme bee! Tebe e odbaciti zbog mene, bacie na te prezrenje i porugu, jer u
njihovim oima ja stojim vrlo nisko! O, kako sam kriv to te nisam dostojan! Kad bih u njihovom
mnjenju vaio za neto, kad bi me cenili, da ja pobuujem potovanje u njihovim oima, oni bi ti
oprostili! Ali ja sam sitan, nitavan, ja sam smean, a od smenoga ne moe biti nita nie. Ko vie? Ja
sam zato i pao duhom to oni viu; uvek sam bio slab. Zna li u kakvom sam sad poloaju: sam se sebi
smejem, i ini mi se da oni govore istinu, jer sam i sam sebi smean i mrzak. Ja to oseam; mrzim ak
svoje lice, svoju figuru, svoje navike, sve svoje prostake manire; uvek sam ih mrzeo! O, oprosti mi moj
grubi oaj! Ti si me sama navikla da ti sve kaem. Ja sam te upropastio, navukao sam na tebe pakost i
potsmeh, jer sam te bio nedostojan.
Evo ta me misao mui; neprestano mi udara u glavu, rastrza i truje srce. Sve mi se ini da nisi volela
onoga oveka koga si mislila nai u meni, da si se u meni prevarila. Eto ta me boli, to me sad mui, i
izmuie do smrti, ili u poludeti!
Zbogom, zbogom! Sad kad se sve otkrilo, kad su oni poeli da viu, da ogovaraju (uo sam ih!), kad
sam se umalio, ponizio u svojim sopstvenim oima, stidei se sebe, tvoga izbora, kad sam prokleo sebe,
sad treba da beim, nestanem radi tvoga mira. To se trai, i ti me nikad, nikad nee videti! Tako treba da
bude, tako je sueno! I suvie mi je mnogo bilo dato, sudbina se prevarila; sad ispravlja greku i sve uzima
natrag. Nali smo se, poznali jedno drugo, i sad se razilazimo do sledeeg vienja! Kad e to biti, i gde e
biti? O, reci mi, roena moja, gde emo se sresti, gde u te nai, kako da te poznam, hoe li me ti tad
poznati? Zato se rastajemo? Naui me jer ja to ne shvatam, neu shvatiti, nikad neu moi da shvatim
naui me kako da razbijem ivot na dva dela, kako da istrgnem srce iz grudi i da ivim bez njega! O,
kad pomislim da te vie neu nikad videti, nikad, nikad!...
Boe, kako su se razvikali! kako se sad plaim za tebe! Sad sam ba sreo tvoga mua: oboje ga nismo
dostojni, i ako nismo greni pred njim. On sve zna; on nas vidi, razume sve, i ve pre mu je sve bilo jasno
kao dan. On te junaki brani; on e te spasti; zatitie te od ovog ogovaranja i larme; on te beskrajno voli i
potuje; on je tvoj spasilac, dok ja beim!... Poleteo sam k njemu, hteo sam da mu poljubim ruku!... On
mi je rekao da odmah otputujem. Reeno je! Kau da se sa svima njima posvaao radi tebe; tamo su svi
protiv tebe! Kore ga da je popustljiv i slab. Boe moj! ta sve tamo ne govore o tebi! Oni ne znaju, ne
mogu da shvate, nisu u stanju da shvate! Oprosti im, oprosti im, jadnice moja, kao to im ja opratam; a
meni su oduzeli vie nego li tebi.
Ja ne znam za sebe, ne znam, ta piem. ta sam ti ono jue govorio na rastanku? Zaboravio sam. Bio
sam van sebe, ti si plakala... Oprosti mi te suze! Tako sam slab, tako maloduan!
Hteo sam jo neto da ti kaem... Oh! Samo jo jednom da tvoje ruke okvasim suzama, kao to sad
polivam suzama ovo svoje pismo! Da jo jednom budem kraj tvojih nogu! Kad bi oni samo znali kako je
tvoj oseaj bio uzvien! Ali oni su slepi; njihova su srca ohola i naduta; oni ne vide i nikad to nee opaziti.
Nemaju im da vide! Oni ne veruju da si ti nevina, ak i pred njihovim sudom, ba da im se i sve na zemlji
zakune na to. Zar oni to da shvate! Kako bi inae podigli kamen na tebe? ija li e ga ruka prva dii? O,
oni se nee zbuniti, dii e hiljade kamenova! Usudie se da ih dignu, jer znaju kako to treba uiniti. Dii
e ih svi odjedanput i rei: e da su oni bezgreni i greh primaju na sebe! O, kad bi znali ta ine! Kad bi
moglo da im se sve ispria, nita da se ne zataji, da vide, uju, shvate i uvere se! Ali ne, oni nisu tako zli...
Ja sam sad oajan pa ih moda klevetam! Moda te svojim strahom plaim! Ne boj se, ne boj ih se, roena
moja! Tebe e razumeti, jedan te je ve razumeo: nadaj se, to je tvoj mu!
Zbogom, zbogom! Ja ti ne zahvaljujem! Zbogom za navek!
Moja je smuenost bila tako velika da dugo vremena nisam mogla da shvatim ta se sa mnom zbilo.
Bila sam potresena i uplaena. Stvarnost me je prenerazila iznenada, u lakom ivotu snova, u kom su mi
protekle ve tri godine. Oseala sam sa strahom da je u mojim rukama velika tajna, i da ta tajna vezuje
ceo moj ivot... Kako? To jo ni sama nisam znala. Oseala sam samo da od tog trenutka za mene nastaje
nova budunost. Sad sam i nehotice postala i suvie blizak sauesnik u ivotu i odnosima ljudi koji su
dosad za mene bili okolni svet, i ja sam se plaila za sebe. Kako u ii u njihov ivot ja nezvana, ja njima
tua? ta u im doneti? ime e se zavriti ti putevi, koji su me tako iznenada prikovali uz tuu tajnu?
ta znam? Moda e moja nova uloga biti muna i meni i njima. Nisam mogla utati, ne primiti tu ulogu i
ono to sam saznala zanavek zatvoriti u svome srcu. Ali ta e i kako e biti sa mnom? ta u uiniti? I

najzad, ta je to to sam doznala? Hiljadu pitanja jo mutnih, jo nejasnih, iskrsnue preda mnom i ve su
mi nepodnoljivo titali srce. Bila sam kao izgubljena,
Zatim, seam se, nailazili su drugi momenti sa novim, udnim utiscima, koje jo dosada nisam bila
iskusila. Osetila sam kako mi se u grudima neto oslobodilo, da mi je preanja tuga odjednom pala sa
srca, i da ga je neto novo poelo ispunjavati, neto takvo to jo nisam poznavala, i nisam znala da li
treba da alim zbog toga ili da se radujem? Moj sadanji trenutak liio je na ono: kad ovek za uvek
naputa svoj dom, miran i bezbrian ivot, za daleki neznani put, i poslednji put se obazire oko sebe, u
mislima se oprata sa svojom prolosti, a na srcu mu je teko jer tuno predosea svu nepoznatu
budunost to ga iekuje na novom putu, i koja je moda surova i neprijateljska. Najzad, iz grudi mi se
ote grevito jecanje i bolesni napad olaka srcu. Bilo mi je potrebno da vidim, ujem nekoga, da ga to
vre zagrlim. Vie nisam mogla, nisam htela da ostajem sama; potrah Aleksandri Mihajlovnoj i celo
vee provedoh s njom. Bile smo same. Molila sam nju da ne svira i odrekla sam da pevam, bez obzira na
njene molbe. Sve mi je odjednom postalo teko, nisam mogla ni na emu da se zadrim. ini mi se da
smo plakale. Seam se samo da sam je mnogo uplaila. Molila me je da se umirim, da se ne uznemirujem.
Gledala je sa strahom u mene, uveravajui me da sam bolesna, i da se ne uvam. Najzad odoh od nje, sva
izmuena, istrzana; bila sam kao u bunilu, i grozniava legla u postelju.
Proe nekoliko dana, dok sam dola k sebi i jasnije mogla da saznam svoj poloaj. Za to vreme i ja i
Aleksandra Mihajlovna ivele smo potpuno osamljeno. Petar Aleksandrovi nije bio u Petrogradu.
Otputovao je po nekom poslu u Moskvu i tamo proveo tri nedelje. I ako je rastanak bio za kratko vreme,
Aleksandra Mihajlovna zapade u stranu tugu. S vremena na vreme bila je mirnija, ali se zakljuavala
sama jer sam joj i ja bila na teretu. Uz to sam i ja sama traila samou. Glava mi je radila u nekoj bolesnoj
napregnutosti: bila sam kao u magli. S vremena na vreme naili bi na mene asi duge, mune, nametljive
misli; snilo mi se tad kao da mi se neko potajno smeje, kao da se neto nastanilo u meni to svaku moju
misao buni i truje. Nisam mogla da se otkinem od bolnih slika, koje su se svaki as javljale predamnom i
nisu mi davale mira. Privialo mi se da u dugo, bezizlazno patiti, muiti se, izrtvovati sebe pokorno, bez
roptanja, uzalud. Izgledalo mi je da onaj kome bi ta rtva bila prineta, prezire me i smeje se nad njom.
Izgledalo mi je da sam videla zloinca kako prata grehe pravedniku, i srce mi se cepalo! U isto vreme sam
iz sve snage elela da se oslobodim svoga podozrenja; proklinjala sam ga, mrzela sam sebe to moja
ubeenja nisu bila ubeenja nego samo predoseanja, i to ni pred samom sobom nisam mogla da
opravdam svoje utiske.
Zatim sam prebirala u pameti one fraze, one poslednje vapaje stranog rastanka. Predstavljala sam sebi
tog oveka koji nije bio ravan; trudila sam se da pogodim sav bolan smisao rei nejednak. Bolno me je
zaprepastio taj oajniki rastanak: smean sam, i sam se stidim tvoga izbora. ta je to bilo? Kakvi su to
ljudi? ta to ale, radi ega se mue, ta su izgubili? Poto sam se savladala, u napregnutom stanju
proitah opet to pismo, u kome je bilo toliko oajanja to razdire duu, a iji je smisao bio toliko udan,
toliko neshvatljiv za mene. Ali mi pismo ispade iz ruku i zbrkano uzbuenje sve mi je vie i vie
obuzimalo srce... Najzad, sve je to moralo na neki nain da se rei; ja nisam videla izlaza, ili sam ga se
bojala!
Bila sam gotovo sasvim bolesna, kad jednog dana u naem dvoritu zatutnjie kola Petra
Aleksandrovia, koji se vraao iz Moskve. Aleksandra Mihajlovna radosno ciknu i polete muu u susret, a
ja zastadoh na mestu kao prikovana. Seam se da sam doista bila preneraena do uasa usled svog
iznenadnog uzbuenja. Nisam izdrala nego poleteh u svoju sobu. Nisam mogla da razumem zato sam
se odjednom uplaila, ali sam se bojala za tu planju.
Posle etvrt sata pozvae me i predadoe mi kneevo pismo. U gostinskoj sobi sretoh nekog neznanca,
koji je bio doputovao s Petrom Aleksandroviem iz Moskve, i iz nekih njegovih rei upamtih, da e ostati
kod nas za due vreme. To je bio punomonik kneev, koji je doputovao u Petrograd zbog nekih vanih
poslova kneeve porodice, na kojima je Petar Aleksandrovi radio ve due vremena. On mi prui pismo
od kneza i dodade da mi je i kneginjica htela pisati, do poslednjeg trenutka uveravala da e napisati pismo,
ali ga je pustila da ode praznih ruku i molila ga da mi kae: da nema ta da mi pie, jer se u pismu ne
moe nita napisati, da je pokvarila itavih pet tabaka i zatim ih pocepala na komade, i da bi, najzad,
potrebno bilo sprijateljiti se ponovo, pa onda pisati jedna drugoj. Zatim je poruila da mi se saopti da
emo se uskoro opet videti. Na moje nestrpljivo pitanje, nepoznati gospodin mi ree da je vest o skorom

vienju zbilja tana, i da se cela porodica sprema da uskoro doe u Petrograd. Kad sam ula tu poruku,
nisam znala ta u od radosti, brzo sam otila u svoju sobu, zakljuala se, i lijui suze otvorila kneevo
pismo. Knez mi je obeavao da u se uskoro videti s njim i s Kaom, i vrlo iskreno estitao mi moj talent,
najzad, blagosiljao me za budunost i obeavao da e on njom rukovoditi. Plakala sam kad sam itala to
pismo; ali se uz moje slatke suze meala i tako nepodnoljiva seta, da sam se, seam se, plaila za sebe;
nisam sama znala ta se samnom zbiva.
Prooe nekoliko dana. U sobi pored moje, gde je pre bio pisar Petra Aleksandrovia, sad je svako
jutro, a esto i uvee duboko u pono, radio novi doljak. Oni su se esto zatvarali u kabinetu Petra
Aleksandrovia i zajedno radili. Jednom posle ruka, Aleksandra Mihajlovna zamoli me da odem u
kabinet njenoga mua i da ga upitam hoe li piti s nama aj. Kako u kabinetu nisam nala nikoga, a drala
sam da e Petar Aleksandrovi uskoro ui, ostadoh da ekam. Na zidu je visio njegov portre. Seam se da
sam odjednom zadrhtala kad sam videla taj portre, i s uzbuenjem koje sama nisam mogla da shvatim
poela sam paljivo da ga razgledam. Visio je dosta visoko; uz to je bilo dosta mrano, i ja, da bih ga
zgodnije promotrila, dovukoh stolicu i stadoh na nju. Htela sam neto da pronaem, kao da sam se
nadala da u nai reenje mojih sumnja, i, seam se, da su me pre svega prenerazile oi u slike.
Prenerazile me zato to gotovo nikad nisam videla oi tog oveka: uvek ih je krio pod naoarima.
Jo kao dete nisam volela njegov pogled, iz nepojmljivog, udnog predubeenja, ali sad kao da se to
predubeenje opravdalo. Uobrazilja mi je ve bila napregnuta. Odjednom mi se uini da se oi portreta
zbunjeno okreu od mog pronicavo ispitujueg pogleda, kao da se staraju da ga izbegnu, i da je la i
obmana u tim oima; uinilo mi se da sam pogodila, neka tajna radost odazva se u mojim grudima na
moju odgonetku. Laki uzvik ote mi se iz grudi. U to vreme uh uanj pozadi mene. Okretoh se: preda
mnom je stajao Petar Aleksandrovi i paljivo gledao u mene. Uinilo mi se da je odjednom porumeneo.
Planuh i skoih sa stolice.
ta tu radite? upita on strogim glasom Zato ste tu?
Nisam znala ta da odgovorim. Kad sam se malo sabrala, isporuih mu kako sam najbolje znala poziv
Aleksandre Mihajlovne. Ne seam se ta mi je odgovorio, ne seam se kako sam izala iz njegovog
kabineta; ali kad sam dola Aleksandri Mihajlovnoj, sasvim sam zaboravila na odgovor koji je ona
oekivala, i nasumice rekoh: da e doi.
Ali ta je tebi, Njetoka? upita me ona: sva si se zarumenela; pogledaj se. ta ti je?
Ne znam... brzo sam ila... odgovorih.
Pa ta ti je rekao Petar Aleksandrovi? prekide me ona zbunjeno.
Nisam odgovorila. U to vreme zaue se koraci Petra Aleksandrovia, i ja odmah izioh iz sobe. itava
dva sata ekala sam vrlo ojaena. Najzad, dooe da me zovu Aleksandri Mihajlovnoj. Aleksandra
Mihajlovna je bila utljiva i zabrinuta. Kad uoh, brzo i upitno pogleda u mene, ali odmah obori oi.
Uinilo mi se da je njeno lice nekako zbunjeno. Uskoro sam primetila da je vrlo ravo raspoloena,
govorila je malo, na mene nije uopte gledala, a na brina pitanja B-a, alila se da je boli glava. Petar
Aleksandrovi bio je govorljiviji nego obino, ali je razgovarao samo s B-om.
Aleksandra Mihajlovna prie rasejano klaviru.
Otpevajte nam neto, ree B, obraajui se meni.
Jest, Aneta, otpevaj tvoju novu ariju, prihvati Aleksandra Mihajlovna i: kao da se obradova
predlogu.
Ja je pogledah; gledala me je u uznemirenom iekivanju.
Ali ja nisam umela da se savladam. Umesto da priem klaviru i da makako otpevam, ja se zbunih,
zapetljah, nisam znala kako da se izgovorim; najzad, bi mi krivo i ja odseno odbih.
Zato nee da peva? upita Aleksandra Mihajlovna, pogleda znaajno u mene i u isto vreme
letimice u mua.
Ta dva pogleda izvedoe me iz strpljenja. Ustadoh od stola krajnje zbunjena, ne krijui vie svoje

stanje, i drui od nekog nestrpljivog i ljutitog oseanja, ponovih naprasito da neu, ne mogu, da mi nije
dobro. Kad sam to govorila gledala sam svima u oi, ali samo Bog zna kako sam elela da budem u svojoj
sobi u tom trenutku i da se sakrijem od svih.
B. je bio zauen, Aleksandra Mihajlovna primetno ojaena, ali nije kazala ni rei. Petar
Aleksandrovi se pak die sa stolice i ree da je zaboravio na neki posao, i, oevidno, ljutei se to je
propustio potrebno vreme, urno izae iz sobe, skrenuvi panju da e moda svratiti kasnije, a,
uostalom, za svaki sluaj rukova se s B-om u znak pozdrava.
ta vam je, u stvari? upita B; po licu bi se reklo da ste zaista bolesni.
Jest, nije mi dobro, vrlo mi je ravo, odgovorila sam nestrpljivo.
Zaista si bleda, a maloas si bila crvena, primeti Aleksandra Mihajlovna i odjednom zastade.
Manite se! rekoh prilazei joj i paljivo joj se zagledah u oi. Sirotica, nije mogla da podnese moj
pogled, obori oi kao da je kriva i lako joj rumenilo preli blede obraze. Dohvatila sam njenu ruku i
poljubila je. Aleksandra Mihajlovna me pogleda s neiskrenom, naivnom radou. Oprostite mi to sam
danas bila tako ljuto, tako ravo dete, rekoh joj s oseanjem; ali sam zaista bolesna. Ne ljutite se i
pustite me...
Svi smo mi deca, ree ona s plaljivim osmejkom: pa i ja sam dete, gore, mnogo gore no ti,
dodade mi na uvo. Zbogom, budi mi zdrava. Samo, tako ti Boga, ne ljuti se na mene.
Zato? upitah je, tako me je iznenadilo to naivno priznanje.
Zato? ponovi ona uasno zbunjena, ak kao da se uplaila u sebi: zato? Vidi li kakva sam,
Njetoka. ta sam ti to rekla? Zbogom! Ti si pametnija od mene... A ja sam gora no dete.
No, dosta, odgovorih, dirnuta, ne znajui ta da joj kaem. Poljubila sam je jo jednom i urno
izala iz sobe.
Bilo mi je vrlo krivo i teko. Uz to sam se ljutila na sebe, jer sam oseala da sam neoprezna i ne umem
da se ponaam. Stidila sam se neega do suza, i zaspala sam vrlo ojaena. Kad sam se ujutru probudila,
prva mi je pomisao bila da je celo jueranje vee samo prikaza, privienje, da smo mi samo mistificirali
jedno drugo, pourili da budalatine smatramo za dogaaj, i da je sve to proizalo otud to smo neiskusni,
nenaviknuti da primamo spoljne utiske. Oseala sam da je svemu krivo ono pismo, da me ono i suvie
uznemiruje, da je moja mata poremeena, i reila sam da je najbolje u budue nita ne misliti.
Kad sam tako lako reila svoju tugu, bila sam potpuno u beena da u isto tako lako ispu niti to sam
reila, postala sam mirnija, i gotovo vesela pooh na as pevanja. Jutarnji vazduh mi je konano osveio
glavu. Ja sam vrlo volela to svoje jutarnje idenje kod mog uitelja. Bilo je veselo prolaziti kroz varo, koja
je u devet sati oivljavala i zapoinjala svakidanji ivot. Obino smo prolazili najivljim, najbunijim
ulicama, i meni se sviao takav poetak mog umetnikog ivota, suprotnost izmeu ove svakidanjice
sitniavosti, sitne no ive brige, i umetnosti, koja me je ekala dva koraka od tog ivota, na treem spratu
ogromne kue, odozgo do dole prepune stanara, kojih se, kako mi je izgledalo, nije ticala nikakva
umetnost. Ja, meu tim poslovnim i ljutitim prolaznicima, sa sveskom nota pod pazuhom; starica
Natalija, koja me prati i ne znajui uvek mi stavlja pitanje da reim: na ta ona najvie misli? najzad,
moj uitelj, polu Talijan polu Francuz, udak, u momentima pravi entuzijast, ali ee pedantan i pre
svega tvrdica, sve me je to zabavljalo, gonilo me da se smejem ili da se zamislim. Uz to sam makar i
plaljivo, ali sa strasnom nadom volela svoju umetnost, krojila nade na najdivniju budunost, i vrlo esto,
u povratku, plamtela od svojih fantazija. Jednom rei, u tim trenutcima bila sam gotovo srena.
Ba sam jedan takav trenutak imala i ovoga puta, kad sam se u deset sati vraala sa asa kui.
Zaboravila sam na sve i, seam se, razmatala sam se o neem. Ali odjednom, penjui se po stepenicama,
zadrhtah kao da me neto opee. Nada mnom se zau glas Petra Aleksandrovia, koji je u tom trenutku
silazio niz stepenice. Neprijatan oseaj koji me obuze bio je tako veliki, uspomena na jueranjicu tako
me je neprijatno draila, da nisam nikako mogla da sakrijem svoj jad. Poklonih mu se lako, ali verovatno
da je moje lice u tom trenutku bilo tako izrazito da je on zaueno zastao preda mnom. Kad sam opazila
njegov pokret, pocrvenela sam i pohitala gore. Promrmljao je neto za mnom i nastavio put.

Bila sam gotova da plaem od ljutine, i nisam mogla da razumem ta se to zbiva. Celo jutro sam ostala
kao van sebe, nisam znala na ta da se odluim, da to pre svrim i otresem se svega. Hiljadu puta davala
sam sebi re da u biti pametnija, i hiljadu puta bi me strah obuzeo. Oseala sam da mrzim mua
Aleksandre Mihajlovne, i u isto vreme oajavala sam za sebe. Ovog puta, od neprestanog uzbuenja
ozbiljno sam se razbolela i nikako nisam mogla da se savladam. Na sve njih mi je bilo krivo; celo jutro
sam presedela u svojoj sobi i ak ne odoh Aleksandri Mihajlovnoj. Ona doe k meni. Kad me je pogledala
umalo nije uzviknula. Bila sam tako bleda, da sam se poplaila i sama kad sam se pogledala u ogledalo.
Aleksandra Mihajlovna je sedela kod mene itav sat, dvorila me kao dete.
Ali njena me je panja samo rastuila, bilo mi je teko od njene milote, i jo munije da je gledam,
tako da sam je najzad zamolila da me ostavi samu.
Ona ode vrlo zabrinuta za mene. Najzad, jad mi pree u suze i napad. Uvee mi je bilo lake...
Lake, jer sam se odluila da odem kod nje. Odluila sam da padnem na kolena pred njom, da joj
vratim pismo koje je izgubila, i da joj sve priznam: priznam koliko sam muka podnela, priznam sve svoje
sumnje, da je zagrlim sa svom beskrajnom ljubavi koju sam oseala prema njoj, prema mojoj patnici, da
joj kaem da sam njeno dete, njen drug, da je moje srce pred njom otvoreno, da zagleda u nj i vidi koliko
je u njemu najvatrenijeg, najnepokolebljivijeg oseanja prema njoj. Boe moj! Znala sam, oseala sam, da
sam ja poslednja pred kojom bi ona mogla da otvori svoje srce, ali izgledalo mi je da je tim sigurnije bilo
spasenje, tim monija moja re... I ako maglovito i nejasno, ipak sam shvatala njen jad, i srce mi se bunilo
na pomisao da ona moe pocrveneti preda mnom, pred svojim sudijom... Jadnice, jadnice moja, zar si ti ta
grenica? Eto to u joj rei kad joj se zaplaem pred nogama. Oseaj pravinosti pobuni se u meni i ja se
razestih. Ne znam ta bih sve bila gotova uraditi; povratila sam se tek tada kad je neoekivani sluaj
mene, a i nju, spasao od propasti, zaustavivi mene gotovo na prvom koraku. Obuze me uas. Zar njeno
izmueno srce da vaskrsne za nadu? Ta ja bih je jednim udarcem ubila!
Evo ta se dogodilo: dve su me jo sobe odvajale od njenog kabineta, kad iz pobonih vrata izae Petar
Aleksandrovi i ne opazivi me poe preda mnom. I on je iao k njoj. Zastala sam kao ukopana; on je bio
ba onaj ovek, koga nisam trebala da sretnem u tom trenutku. Htela sam ve da se vratim, ali me je
radoznalost prikovala za mesto.
On na trenutak zastade pred ogledalom, popravi kosu i, na moje veliko udo, odjednom zauh da
pevui neku pesmu. Odjednom mi iskrsnu u pameti jedna nejasna, daleka uspomena iz detinjstva. Bilo je
to jo prve godine kad sam se nastanila u ovoj kui, prenerazio me je jedan sluaj koji je tek sad ozario
moju svest, jer sam tek sad, tek u ovom trenutku shvatila poetak moje neobjanjive antipatije prema tom
oveku! Kazala sam ve kako je na mene inio teak utisak njegov namrten i zabrinut izgled, esto tuan
i ubijen izraz na licu: kako mi je bilo teko posle onih asova koje smo zajedno provodili uz ajni stoi
Aleksandre Mihajlovne, i najzad, kako mi je srce bilo teko ojaeno kad sam dva-tri put morala da budem
svedok sumornih i tekih prizora o kojima sam u poetku govorila. Sluaj je hteo da sam se i onda susrela
s njim isto tako kao i sad, u istoj sobi, i u isto vreme, kad je on isto tako kao sad iao Aleksandri
Mihajlovnoj.
Osetila bih uvek isto deji strah kad bih se susrela s njim, i zato se pritajih u oku, kao krivac,
molei sudbinu da me on ne opazi. Isto tako kao sad, zastao je bio pred ogledalom, i ja zadrhtah od nekog
neodreenog nedetinjskog oseanja. Uinilo mi se da on nekako preinauje svoje lice. Bar sam pre toga
jasno videla osmejak na njegovom licu, pre nego to je priao ogledalu; videla sam da se smeje, to pre
nikad nisam videla, jer se (seam se, to me je najvie zaprepastilo) nikad se nije smejao pred Aleksandrom
Mihajlovnom. Odjednom, tek to je stigao da se pogleda u ogledalo, njegovo se lice sasvim promenilo.
Osmejak je nestao kao po komandi, a na mesto toga njegove usne iskrivi neki gorak oseaj, to je
neodoljivo i nasilno probijao iz srca, oseaj, koji ovekova mo ne moe sakriti, ma koliko da se upinje;
neki greviti bol uborao mu je elo i stiskao obrve. Pogled mu se mrano sakrio pod naoare, jednom
rei, u momentu, kao po komandi, postao je sasvim drugi ovek. Seam se da sam kao dete zadrhtala od
straha, plaei se da shvatim to to sam videla, i otada teak neprijatan utisak ostade za navek u mom
srcu. Poto se jedan minut gledao u ogledalu, obori glavu, zguri se, kao to se obino pojavljivao pred
Aleksandrom Mihajlovnom, i na prstima poe u njen kabinet. Eto, uspomena na to prenerazila me je.
I onda, kao i sad, mislio je da je sam i zastao je pred tim istim ogledalom. Kao i onda, ja se s

neprijateljskim i neprijatnim oseajem obreh zajedno s njim. Ali kad sam ula pevuenje (pevuenje od
njega, od kog se nije moglo oekivati takvo to), koje me je tako neoekivano porazilo da sam ostala na
mestu kao prikovana, kad mi je slinost tog trenutka potsetila na skoro isti momenat iz moga detinjstva,
tako me je neki bolni utisak dirnuo u srce, da ne umem da iskaem. Svi su mi nervi uzdrhtali, i kao
odgovor na tu nesrenu pesmu, ja prsnuh u takav smeh, da je jadni peva uzviknuo, otskoio dva koraka
od ogledala, i bled kao smrt, kao uhvaeni bednik, gledao u mene van sebe od uasa, uenja i besa.
Pogled njegov je bolesno delovao na mene. Odgovorila sam mu nervoznim, histerinim smehom pravo u
lice, prola sam smejui se pored njega i ula ne prestajui da se smejem k Aleksandri Mihajlovnoj. Znala
sam da on stoji iza zavesa na vratima, da se moda koleba, ne znajui da li da ue ili ne, da ga je bes i
kukaviluk prikovao za mesto, i s nekim razdraenim, izazovnim nestrpljenjem oekivala sam: na ta
e se reiti; spremna sam bila da se kladim da nee ui, i dobila sam opkladu. Uao je tek posle pola sata.
Aleksandra Mihajlovna dugo vremena gledala me je strano iznenaena. Ali je uzalud raspitivala ta mi je?
Nisam mogla da joj odgovorim, guila sam se. Najzad razumede da imam nervni napad, pa me je samo
brino posmatrala. Kad sam se odmorila uzela sam je za ruke i poela da ih ljubim. Tek sam se sad
osvestila, i tek mi je sad dolo u glavu: da bih je ubila da nije bilo susreta s njenim muem. Gledala sam u
nju kao u vaskrslu.
Ue Petar Aleksandrovi.
Osmotrih ga letimice; gledao je tako kao da se izmeu nas nije nita dogodilo, to jest bio je ozbiljan i
turoban kao uvek. Ali po njegovom bledom licu i krajevima usana, koje su lako podrhtavale, pogodila sam
da skriva uzrujanost. Pozdravi se hladno s Aleksandrom Mihajlovnom, i utke sede. Ruka mu je drhtala
kad je uzimao olju aja. Oekivala sam da e planuti i zato me obuze neki neuraunljiv strah. Ve sam
htela da idem, ali se nisam usuivala da ostavim Aleksandru Mihajlovnu, koja se promenila u licu
gledajui mua. I ona je slutila neko zlo. Najzad, to to sam s tolikim strahom oekivala, dogodilo se.
Usred mrtve tiine podigoh oi i sretoh naoare Petra Aleksandrovia upravljene pravo u mene. Bilo je
to tako neoekivano, da sam zadrhtala, gotovo uzviknula i oborila oi. Aleksandra Mihajlovna opazi moju
kretnju.
ta vam je? Zato ste pocrveneli? zau se otar i grub glas Petra Aleksandrovia.
utala sam; srce mi je tako lupalo da nisam mogla progovoriti ni rei.
Zato je pocrvenela? Zato ona uvek crveni? upita on obrativi se Aleksandri Mihajlovnoj i pokaza
bezono na mene.
Srdba me je guila. Pogledah moleivo u Aleksandru Mihajlovnu. Ona me razumede. Bledi joj obrazi
planue.
Aneta, ree vrstim glasom, koji nisam mogla oekivati od nje: idi u svoju sobu, odmah u doi k
tebi: proveemo vee zajedno.
Pitam vas, jeste li me uli? prekide je Petar Aleksandrovi, i jo vie podie glas, kao da nije uo ta
je rekla njegova ena. Zato crvenite kad me sretnete? Odgovorite!
Zato to je vi primoravate da pocrveni, i mene takoe, odgovori Aleksandra Mihajlovna, glasom
isprekidanim od uzbuenja.
Ja vas primoravam da crvenite, ja? odgovori joj Petar Aleksandrovi, kao van sebe od uenja, silno
naglaujui re ja. Zar ste vi zbog mene crveneli? Pa zar ja mogu da vas primoram da pocrvenite zbog
mene? ta mislite, ko treba da crveni: vi ili ja?
Za mene je ta reenica bila razumljiva, a reena bee s potsmehom tako besnim i jetkim, da sam
uasnuta ciknula i poletela Aleksandri Mihajlovnoj. Preneraenost, bol, prekor i uas ogledali su joj se na
samrtniki pobledelom licu. Pogledah Petra Aleksandrovia i moleivo sklopih ruke. Izgleda da se i on
sam trgao; ali besnilo koje mu je tu reenicu izmamiloJo nije bilo prolo. Ipak, kad je opazio moju nemu
molbu, on se zbunio. Moj je pokret jasno govorio da ja mnogo ta znam od onoga to je dosad izmeu
njih bila tajna, i da sam dobro razumela njegove rei.
Aneta, idite u svoju sobu, ponovi Aleksandra Mihajlovna, slabim ali odlunim glasom, diui se sa

stolice: vrlo mi je potrebno da govorim s Petrom Aleksandroviem...

Izgledala je mirna, ali sam se vie plaila te mirnoe nego ma kakve uzrujanosti. Kao da nisam ula
njene rei, ostadoh na mestu kao ukopana. Napregla sam svu snagu da joj proitam s lica ta joj se deava
u dui u tom trenutku. Uinilo mi se da ona nije shvatila ni moj pokret, ni uzvik.
Eto ta ste uradili, gospoice! progovori Petar Aleksandrovi uzevi me za ruku, i pokaza na svoju
enu.
Boe moj! Nikad nisam videla takvo oajanje kakvo sam sad proitala na ovom ubijenom,
pomodrelom licu. On me uhvati za ruku i izvede iz sobe. Poslednji put pogledah u njih. Aleksandra
Mihajlovna je stajala oslanjajui se na kamin i obema rukama vrsto pritisla glavu. Ceo stav njenoga tela
izraavao je nepodnoljivu patnju. Uhvatila sam Petra Aleksandrovia za ruku i vrsto je stegla.
Tako vam Boga! Tako vam Boga! govorila sam isprekidanim glasom: potedite je!
Ne bojte se, ne bojte! ree gledajui nekako udnovato u mene; nije to nita, to je napad. Idite,
idite.
Kad sam ula u svoju sobu, bacih se na divan i pokrih lice rukama. itava tri sata ostala sam u tom
poloaju, i u tom trenutku preivela sam ceo pakao. Najzad nisam mogla da izdrim i poslah da se pita:
mogu li doi Aleksandri Mihajlovnoj. Odgovor mi je donela madam Leotar. Petar Aleksandrovi je poslao
da kae da je napad proao, da opasnosti nema, ali da je Aleksandri Mihajlovnoj potreban mir. Nisam legla
da spavam, do tri sata ujutru sve sam mislila, hodajui tamo amo po sobi. Moj je poloaj bio zagonetniji
nego ikad dosad, ali sam se oseala nekako mirnije, moda zato to sam se oseala krivlja nego ostali.
Legla sam da spavam, s nestrpljenjem oekujui sutranje jutro.
Ali sutradan sam, na svoje veliko udo, opazila kod Aleksandre Mihajlovne neku neobjanjivu
hladnou. Isprva mi se uinilo da je tom istom i plemenitom srcu teko da bude sa mnom posle
jueranje scene s muem iji sam svedok i nehotice bila. Znala sam da je to dete sposobno da pocrveni
preda mnom i da me moli za oprotaj to mi je, moda, nesrena scena povredila jue srce. Ali sam
uskoro u njoj opazila drugu brigu i jed, koji je iz nje nespretno izbijao: as mi odgovarae suvo i hladno,
as se u njenim reima oseao neki naroiti smisao; as opet postade sa mnom vrlo nena, kao da se kaje
za svoju oporost, kojoj nije moglo biti mesta u njenom srcu, i njene umiljate, tihe rei zvuahu nekako
prekorno. Najzad, ja je bez oklevanja upitah: ta joj je, i da li ima to da mi kae? Na moje iznenadno
pitanje ona se malo zbuni, ali odmah die svoje velike, tihe oi i gledajui me s nenim osmejkom, ree:
Nita, Njetoka; zna samo ta: kad si me tako iznenada upitala, zbunila sam se malo. To je zato to
si upitala tako brzo... uveravam te. Ali, uj, odgovori mi istinu, dete moje: ima li to bilo na srcu, od
ega bi se ti isto tako zbunila, ako bi te ovako brzo i neoekivano upitali?
Ne, odgovorila sam i pogledala je bistrim oima.
To je dobro! Kad bi znala, draga moja, kako sam ti zahvalna za taj krasni odgovor. Ne zato to bih
mogla da u smislu neeg ravog posumnjam u tebe, nipoto! Ne bih mogla ni da oprostim sebi takvu
misao. Ali uj: uzela sam te kao dete, a sad ti je sedamnaesta godina. Videla si sama da sam bolesna, da
sam i ja kao dete i da mene treba neko da dvori. Ja nisam mogla potpuno da ti zamenim roenu majku,
bez obzira na to ta u mom srcu ima i suvie ljubavi za to. A to me sad tako mue brige, razume se, nisi
kriva ti, nego ja. Oprosti mi i ono pitanje, i to moda i nehotice nisam ispunila sve to sam obeala tebi i
mom ocu, kad sam te uzela iz njegove kue. To me mnogo uznemiruje, i esto me je uznemiravalo, draga
moja.
Zagrlila sam je i zaplakala se.
O, zahvaljujem vam, zahvaljujem za sve! rekla sam joj polivajui joj ruke suzama. Ne govorite mi
tako, ne kidajte mi srce. Vi ste mi bili vie no mati; neka vas Bog blagoslovi za sve to ste vi i knez uinili
za mene, jadnu, ostavljenu! Sirotice moja! Roena moja!
Dosta, Njetoka, dosta! Bolje me zagrli; tako, jae, jae! Zna ta? Bog zna zato, ali mi izgleda da
me poslednji put grli.
Ne, ne, govorila sam rasplakana kao dete, ne, to ne moe biti! Vi ete biti sreni!... Jo imamo

pred sobom puno dana. Verujte, mi emo biti sreni.

Hvala ti, hvala, to me tako voli; sad imam malo ljudi oko sebe; svi su me napustili.
Ko vas je napustio? Ko su oni?
Pre su oko mene bili drugi; ti ne zna, Njetoka. Oni su me svi napustili, svi su otili, kao da su bili
samo privienja. A ja sam ih tako ekala, kroz ceo ivot sam ekala; neka im Bog pomogne! Pogledaj,
Njetoka: vidi kako je pozna jesen; skoro e poeti sneg: kad poe prvi sneg ja u umreti, jeste; ali ja se
ne alim. Zbogom!
Lice joj je bilo bledo i mravo; a na obrazima su joj gorele zlokobne, krvave mrlje; usne joj drhtahu
speene unutranjom vatrom.
Ona prie klaviru i uze nekoliko akorda; u tom trenutku uz prasak prte ica, a ona, odjednom,
nekim proroanskim glasom, pokazujui na klavir, ree:
Mnogo su zategli tu icu: nije mogla da izdri i umrla je. uje kako zvuk alostivo izumire!
Govorila je s tekom mukom. Potmuli, duevii bol izrazio joj se na licu, a oi napunile suzama.
Ali dosta o tome, Njetoka, draga, dosta; dovedi decu.
Dovedoh ih. Dok ih je gledala kao da je malo odisala; kroz jedan sat pusti ih da odu.
Kad umrem, nee ih ostaviti, Aneta? Je li? ree mi apatom, kao da se plai da nas neko ne uje.
Dosta, ubiete me! samo to sam mogla da joj izustim kao odgovor.
Pa ja sam se alila, ree, poto je poutala i osmehnu se. A ti si poverovala? Bog zna, ta ponekad
priam. Sad sam kao dete; treba mi sve oprostiti.
I plaljivo pogleda u mene, kao da se bojala da neto izgovori. ekala sam.
Pazi, nemoj njega da plai, progovori, najzad, oborivi oi, porumenevi lako u licu, i tako tiho da
sam mogla jedva da ujem.
Koga? upitah zaueno.
Mog mua. Ti e mu, zar ne, potajno sve ispriati.
Zato, zato? ponavljala sam udei se sve vie i vie.
A moda i nee ispriati, ko zna! odgovori ona, trudei se da me to lukavije pogleda, ma da joj je
na usnama i dalje sijao iskreni osmejak, a u licu je sve vie i vie rumenela. Dosta o tome; ja se samo
alim.
Srce mi se stezalo sve bolnije i bolnije.
uj, a hoe li ih voleti kad umrem,a? dodade ozbiljno i opet nekako tajanstveno: onako kao to
bi volela svoju roenu decu, a? Seti se: ja sam tebe uvek smatrala kao svoje roeno i nisam te odvajala
od svojih.
Jeste, jeste, odgovarala sam, a nisam znala ta govorim i guila sam se od suza i uzbuenja.
Vreo poljubac opali mi ruku, pre nego to sam uspela da je istrgnem. Jezik mi se bio oduzeo od
zaprepaenja.
ta joj je? ta ona misli? ta je jue bilo izmeu njih? sunu mi kroz glavu.
Uskoro ona poe da se ali na umor.
Ja sam ve odavno bolesna, samo nisam htela da vas oboje plaim, ree ona: Vi me oboje volite,
a?... Zbogom, Njetoka, ostavi me, a uvee doi na svaki nain. Hoe doi?
Dadoh re; ali sam bila zadovoljna da mogu da izaem. Nisam vie mogla da izdrim.
Jadnice, jadnice! Kakva te sumnja prati u grob? uzviknula sam jecajui: kakav ti novi jad mui i
nagriza srce, a ne sme o njemu da izusti ni rei! Boe moj! Ta duga patnja, koju sam sad doznala svu,

taj ivot bez svanua, ta bojaljiva ljubav bez zahteva, i eto i sad, sad na smrtnom odru, kad joj se srce
cepa od boli, ona se kao zloinka plai najmanjeg prebacivanja, albe, i uobrazivi, izmislivi novi jad,
ve mu se pokorila, ve pomirila s njim.
Pred vee, kad je pao sumrak, iskoristila sam otsustvo Ovrova (onoga to je doao iz Moskve), ula u
biblioteku, otkljuala orman i poela da premeem po knjigama da bih odabrala neku koju u na glas
itati Aleksandri Mihajlovnoj. Htela sam da je odvratim od crnih misli i da odaberem neto veselo, lako...
Premetala sam dugo i rasejano. Veernji suton bio je sve gui; a s njim je rasla i moja tuga. U mojim
rukama se opet obrete ona knjiga, rasklopljena na onoj istoj strani, na kojoj i sad ugledah tragove od
pisma koje sam od onda uvek nosila na grudima, tajna, koja mi je prelomila ivot i ponovo ga otpoela;
i tako me jako zapahnu neka hladnoa, neizvesnost, tajanstvenost i sumornost, koji su mi ve sad iz
daljine pretili... ta e s nama biti, mislila sam: kutak u kom mi je bilo tako toplo, ugodno poinje da
pusti. ist, svetao duh, koji je titio moju mladost ostavlja me. ta e doneti budunost? Stajala sam kao u
nekom bunilu nad svojom prolou, koja je sad bila tako mila mom srcu, i kao da sam se starala da
unapred prozrem u neizvesnost koja mi je pretila... Seam se tog trenutka kao da ga sad ponovo
preivljujem: tako mi se jako urezao u pamenje.
Drala sam u rukama i pismo i knjigu; lice mi je bilo okvaeno suzama. Odjednom se prepadoh i
zadrhtah: nada mnom se zau poznati glas. U isto vreme osetih da mi pismo istrgoe iz ruku. Ciknuh i
okretoh se: preda mnom je stajao Petar Aleksandrovi. On me zgrabi za ruku i snano me zadra na
mestu; desnom rukom prinosio je pismo svetlosti i trudio se da proita prve redove.... Viknula sam; pre
bih bila spremna da umrem nego da mu to pismo ostavim u rukama. Po pobedonosnom osmejku videla
sam da je uspeo da proita prve redove. Poela sam da gubim glavu...
Trenutak docnije poleteh k njemu, gotovo ne znajui za sebe, i istrgoh mu pismo iz ruku. Sve se to
dogodilo tako brzo da i sama nisam znala kako se pismo ponovo nalo u mojim rukama. Kad sam opazila
da hoe ponovo da mi ga otme, brzo ga sakrih u nedra i otstupih tri koraka.
Nekoliko trenutaka gledali smo se utke. Jo sam se tresla od prestraenosti; on bled, druih i od
ljutine pomodrelih usana, prvi prekide utanje.
Dosta! ree glasom slabim od uzrujanosti: vi, verovatno, ne elite da upotrebim silu; dajte mi
pismo dobrovoljno.
Tek sam se sad pribrala, i uvreda, stid, srdba protiv grubog nasilja prekidoe mi dah. Vrele suze
potekoe mi niz obraze. Sva sam drhtala od uzbuenja i neko vreme nisam imala snage da izustim ni rei.
Jeste li uli? ree, i prie mi dva koraka blie.
Ostavite me, ostavite! povikala sam, odmiui se od njega: postupili ste podlo i neplemenito. Vi
ste se zaboravili!... Pustite me!...
Kako? ta to znai? I vi se jo usuujete da uzmete takav ton... posle toga to ste... Dajte, kaem
vam!
Koraknuo je ka meni jo jedanput, ali kad me je pogledao, i u mojim oima video mnogo odlunosti,
zastao je kao da premilja.
Dobro! ree najzad, suvo kao da se zaustavio na jednom reenju, ali se jo silom savlauje. To e
doi na red, a prvo...
Tu se obazre.
Vi... ko vas je pustio u biblioteku? Zato je ovaj orman otvoren? Odakle ste uzeli klju?
Neu da vam odgovaram, rekoh: ja ne mogu govoriti s vama. Pustite me, pustite!
Pooh k vratima.
Dozvolite, ree i zadra me za ruku: vi tako ne moete otii!
utke istrgoh iz njegove svoju ruku i ponovo uinih pokret prema vratima.
Dobro. Ali ja ne mogu nikako dozvoliti da u mojoj kui primate pisma od ljubavnika...

Uplaeno ciknuh i pogledah ga kao izgubljena...

I zato...
Stanite! viknuh. Kako moete? Kako ste mogli da mi to kaete?... Boe moj! Boe moj!
ta? ta? Vi mi jo pretite?
Ja sam ga gledala bleda, ubijena oajanjem. Scena meu nama dostigla je krajnji stepen estine, koji
nisam mogla da razumem. Molila sam ga pogledom da ne nastavlja dalje. Bila sam spremna da mu
oprostim uvredu, samo da stane. On me je gledao paljivo i oevido se kolebao.
Ne terajte me u krajnost, proaputah uasnuta.
Da, no treba svriti! ree najzad kao da se pribrao. Priznajem vam da sam se u poetku kolebao
zbog tog pogleda, dodade s udnim smekom. Ali, na nesreu, stvar sama o sebi govori. Uspeo sam da
proitam poetak pisma. To je ljubavno pismo. Ne moete me razuveriti! Ne, izbijte to sebi iz glave! I ako
sam jednog trenutka posumnjao, to samo dokazuje da uza sve vae krasne osobine moram da dodam jo i
sposobnost da odlino laete, zato ponavljam...
Ukoliko je dalje govorio lice mu se sve vie krivilo od pakosti. Bledeo je: usne mu se iskrivie i tako su
drhtale da je s mukom izustio poslednje rei. Mrak se sputao. Stajala sam sama, bez zatite, pred
ovekom koji je bio kadar da vrea enu. Najzad, sve su oevidnosti bile protiv mene; muila sam se od
stida, gubila se, nisam mogla da shvatim pakost tog oveka. Ne odgovarajui mu, van sebe od uasa,
poleteh iz sobe, i dooh k sebi tek kad sam stala na ulazu u kabinet Aleksandre Mihajlovne. U to vreme
zaue se i njegovi koraci; ja sam ve htela da uem u sobu, ali zastadoh kao da me je grom pogodio.
ta e biti s njom? sunu mi kroz glavu. To pismo!... Ne, bolje je sve na svetu, nego taj poslednji
udarac u njeno srce, i poleteh natrag. Ali je ve bilo dockan: on je stajao kraj mene.
Hajdmo kud god hoete, samo ne ovde, ne ovde! apnula sam i dohvatila ga za ruku. Potedite
je! Ja u opet doi u biblioteku, ili... kud hoete! Vi ete je ubiti!
Vi ete je ubiti! odgovori on otklanjajui me.
Sve moje nade propadoe. Oseala sam da je navla hteo da prenese scenu pred Aleksandru
Mihajlovnu.
Tako vam Boga! govorila sam zadravajui ga iz sve snage. Ali se u tom trenutku zavesa na vratima
die, i Aleksandra Mihajlovna obre pred nama. Gledala nas je zaueno. Lice joj je bilo blee no obino.
Jedva se drala na nogama. Videlo se da se mnogo napregla da doe do nas, kad nam je ula glasove.
Ko je tu? O emu ste razgovarali? upita, gledajui nas u krajnjem uenju.
Nekoliko trenutaka trajalo je utanje; ona poblede kao platno. Poleteh k njoj, snano je obgrlih i
povukoh opet u kabinet. Petar Aleksandrovi ue za mnom. Sakrih lice na njenim grudima, i sve sam je
jae i jae grlila, premirui od iekivanja.
ta ti je, ta vam je? upita Aleksandra Mihajlovna po drugi put?
Pitajte nju. Vi ste je jue branili, ree Petar Aleksandrovi sputajui se teko u fotelju.
Ja sam je sve snanije i snanije stezala u svom zagrljaju.
Ali, Boe moj, ta je to? progovori Aleksandra Mihajlovna strano uplaena. Vi ste tako
razdraeni, ona uplaena, uplakana. Aneta, reci mi sve ta je bilo izmeu vas.
Ne, dozvolite prvo meni, ree Petar Aleksandrovi prilazei nam, uze me za ruku i otre od
Aleksandre Mihajlovne. Stojte tu, ree pokazujui na sredinu sobe. Hou da vam sudim pred onom
koja vam je zamenila majku. A vi se smirite, sedite, dodade, nametajui Aleksandru Mihajlovnu u fotelju.
Teko mi je, to vas nisam mogao potedeti od tog neprijatnog objanjenja; ali je neophodno potrebno.
Boe moj! ta e to biti? progovori Aleksandra Mihajlovna, duboko ojaena, gledajui redom as
mene as mua. Krila sam ruke, predoseajui odsudan trenutak. Od njega nisam oekivala potede.
Jednom rei, nastavi Petar Aleksandrovi: hteo sam da vi zajedno samnom rasudite stvar. Vi ste

uvek (a ne razumem zato, to je jedna od vaih fantazija), vi ste uvek jo jue, na primer, mislili,
govorili... ne znam kako da kaem, crvenim od pretpostavki... Jednom rei, branili ste nju a napadali
mene, prebacivali mi neumesnu strogost; ciljali na jo neki drugi oseaj, koji me je tobo izazivao na tu
neumesnu strogost; vi ste,... ne shvatam zato ne mogu da uguim svoju zabunu, crvenilo na licu pri
pomisli na vae pretpostavke; zato ne mogu da ih glasno, otvoreno pred njom ozgovorim... Jednom rei,
vi ste...
O, vi to neete uiniti! Ne, vi to neete rei! uzviknu Aleksandra Mihajlovna, sva uzbuena, gorei
od stida: ne, potedite je. To sam ja samo izmislila! Ja ne sumnjam ni u ta. Oprostite mi, oprostite mi,
oprostite. Bolesna sam, meni treba oprostiti, ali samo ne govorite njoj, ne... Aneta, ree prilazei mi: idi
odavde, bre, bre! On se alio; ja sam svemu kriva; to je neumesna ala...
Jednom rei, vi ste bili na mene ljubomorni zbog nje, ree Petar Aleksandrovi, bez milosra
dobacivi te rei kao odgovor na njeno amotno iekivanje. Ona ciknu, preblede i opre se o fotelju, jer se
jedva drala na nogama.
Neka vam Bog oprosti! progovori najzad, slabim glasom. Oprosti mi radi njega, Njetoka, oprosti;
svemu sam ja kriva. Bila sam bolesna, ja...
Ali to je tiranstvo, bestidnost, podlost! povikah ja izbezumljeno, shvativi najzad sve, shvativi zato
mi je hteo da sudi pred oima svoje ene. To je dostojno prezrenja; vi...
Aneta! povika Aleksandra Mihajlovna, uasnuta i epa me za ruke.
Komedija! Komedija i nita vie! progovori Petar Aleksandrovi, prilazei nam neverovatno
uzbuen. Komedija, kaem vam, nastavi, gledajui sa zlokobnim osmejkom na enu: a jedini ko je u
toj komediji prevaren to ste vi. Verujte da se mi izusti, teko diui i pokazujui na mene: ne
bojimo takvih objanjenja; verujte da mi ve nismo vie tako edni da se vreamo, crvenimo i zapuavamo
ui kad nam govore o takvim stvarima. Izvinite, izraavam se prosto, otvoreno, grubo moda, ali tako
treba. Jeste li vi, gospoo, ubeeni da se ova... devojka estito vlada?
Boe! ta je vama? Vi ste se zaboravili! progovori Aleksandra Mihajlovna ukoena i premrla od
zaprepaenja.
Molim, bez bunih rei! prekide je prezrivo Petar Aleksandrovi. Ja to ne volim. Ovde je stvar
prosta, otvorena, banalna da ne moe biti banalnija. Pitam vas za njeno ponaanje: znate li vi...
Ali ja mu nisam dala da dovri, i, uhvativi ga za ruku, silom ga odvukoh u stranu. Jo jedan trenutak
i sve bi moglo biti izgubljeno.
Ne pominjite pismo! rekoh apatom: ubiete je na mestu. to prebacite meni, prebaciete njoj
u isto vreme. Ona ne moe meni suditi zato to ja znam sve... razumete li, znam sve!
On se zagleda u mene s divljom radoznalou, i zbuni; krv mu pojuri u lice.
Sve, znam sve! ponovih.
Kolebao se jo. Pitanje mu je lebdelo na usnama. Ja ga preduhitrih:
Evo ta je bilo, rekoh glasno, obraajui se urno Aleksandri Mihajlovnoj, koja nas je gledala sa
plaljivim i tunim izbezumljenjem. Ja sam svemu kriva. Ima ve etiri godine kako vas varam. Ukrala
sam klju od biblioteke i ve etiri godine kriom itam knjige. Petar Aleksandrovi me je zatekao nad
knjigom, koja... nije smela, nije trebala da bude u mojim rukama. On se tako uplaio za mene, da je
preuveliao opasnost u vaim oima!... Ali se ja ne pravdam (pourih se, kad sam na njegovim usnama
opazila podrugljiv osmejak): ja sam kriva za sve. Sablazan je bila jaa od mene, i kad sam jednom
zgreila, stidila sam se ve da priznam svoj postupak... To je sve, gotovo sve to je meu nama bilo.
Oho, vrlo veto! proaputa kraj mene Petar Aleksandrovi.
Aleksandra Mihajlovna me je sasluala vrlo paljivo: ali joj se na licu ogledalo nepoverenje. Naizmence
je gledala as na mene as na mua. Nastade utanje. Jedva sam disala. Ona obori glavu na grudi i pokri
oi rukom, neto smiljajui i oevidno merei svaku re koju sam izgovorila. Najzad, die glavu i paljivo
pogleda u mene.

 Njetoka, dete moje, znam, ti ne ume da lae, progovori ona. Je li to sve to se desilo, zaista
sve?
Sve, odgovorih.
Je li sve? upita ona obraajui se muu.
Jeste, sve, odgovori on s naporom: sve!
Odahnula sam.
Daje li mi re, Njetoka?
Dajem, odgovorih mucajui.
Ali nisam izdrala nego pogledam na Petra Aleksandrovia. On se smejao kad je uo da sam dala re.
Planula sam, i moja zabuna ne umae od jadne Aleksandre Mihajlovne. Na licu joj se pojavi jad, pritisak i
mora.
Dosta, ree ona tuno. Verujem vam. Ne mogu da vam ne verujem.
Mislim, da je takvo priznanje dovoljno, progovori Petar Aleksandrovi. uli ste? ta zapovedate da
mislimo?
Aleksandra Mihajlovna ne odgovori. Scena je postajala sve tea i tea.
Sutra u pregledati sve knjige, nastavi Petar Aleksandrovi. Ne znam ta je tamo jo bilo; ali...
A koju je knjigu itala? upita Aleksandra Mihajlovna.
Knjigu? Odgovorite na to vi, ree on obraajui se meni. Vi tu stvar umete da objasnite bolje od
mene, dodade, s prikrivenim potsmehom.
Ja se zbunih i nisam mogla da izustim ni rei; Aleksandra Mihajlovna obori oi i pocrvene. Nasta duga
pauza. Petar Aleksandrovi je ljutito etao gore dole po sobi.
Ne znam ta je bilo izmeu vas, poe najzad Aleksandra Mihajlovna, izgovarajui plaljivo svaku
re: ali ako je bilo samo to, nastavi, trudei se da svojim reima prida naroiti smisao, i ve zbunjena od
nepominog pogleda svoga mua, ma da se starala da ne gleda u njega: ako je bilo samo to, onda ne
znam zato bismo tuili i oajavali. Najvei sam krivac ja, jedina ja, i to me mui. Ja sam njeno vaspitanje
zapustila, ja za sve i trebam da odgovaram. Ona treba da mi oprosti, i ja ne mogu, niti smem da je osudim.
Ali opet, zato da oajavamo? Opasnost je prola. Pogledajte na nju, ree ona oduevljavajui se sve vie i
vie, i zagleda se upitno u svoga mua: pogledajte je: zar je mogao njen neoprezan postupak da ostavi
ma kakve posledice? Zar je ja ne znam, nju, moje dete, moju milu ker? Zar ne znam da je njeno srce
isto i plemenito, i ta je u ovoj lepukastoj glavici, nastavi mazei me i privlaei sebi: da je ona vedre i
bistre pameti, da se njena savest boji prevare... Kojeta, dragi moji! Prestanimo! Verovatno se neto drugo
zatajilo u naem neraspoloenju, ili je za jedan as na nas pala nemila sen. No mi emo je rasterati
ljubavlju, slogom, i rasejaemo na nesporazum. Moda meu nama ima mnogo ta nedoreeno, i ja prva
krivim sebe. Prva sam se ja tajila od vas, prvo se kod mene porodila Bog zna kakva podozrenja, zbog kojih
je kriva moja bolesna glava. Ali... ali, ako smo se donekle i izrekli, treba oboje vi da mi oprostite, zato...
zato to, najzad, nije veliki greh u onom u to sam sumnjala... Kad je to kazala, pogledala je plaljivo i
crvenei u mua i tuno ekala od njega odgovor. U koliko je nju sluao, u toliko mu se na usnama
pojavljivae potsmeljiv osmejak. Prestao je da eta i zaustavio se pravo pred njom, sa rukama na leima.
Izgleda da je posmatrao njenu zabunu, pratio je, uivao u njoj; kad je osetila na sebi njegov uporni
pogled, smela se. On za trenutak prieka, kao da je oekivao ta e dalje biti. Njena se smetenost
udvostruila. Najzad, prekide scenu tihim, dugim i uvredljivim smehom.
alim vas, jadna eno! ree gorko i ozbiljno i presta da se smeje. Uzeli ste na sebe ulogu koja
prevazilazi vau snagu. ta ste hteli? Hteli ste da me uzmete na odgovor, da me raspalite novim
sumnjama, ili bolje rei starom sumnjom, koju ste loe prikrili vaim reima? Smisao vaih rei je ovaj: ne
treba se na nju ljutiti, ona je dobra i posle itanja nemoralnih knjiga, iji je moral, to govorim od sebe
izgleda, ve doneo izvesne plodove; najzad, da vi za nju odgovarate; nije li tako? Ali kad ste to objasnili,
vi ciljate na neto drugo; vama se ini da moja podozrivost i gonjenje potiu od nekog drugog oseanja.

Jue jo nagovestili ste mi molim da me ne prekidate, ja volim da govorim otvoreno jo jue ste mi
nagovestili da se kod nekih ljudi (seam se, ba sge primetili da su ti ljudi najee ozbiljni, surovi,
otvoreni, pametni, jaki, i Bog zna kakve ste im sve osobine nadavali u nastupu velikodunosti!) da se kod
nekih ljudi, ponavljam, ljubav (Bog zna zato ste to izmislili!) jedino i moe da javi surovo, vatreno
iznenadno, esto u obliku sumnjienja, proganjanja. Ne seam se ve dobro, da li ste jue tako govorili...
Molim vas, ne prekidajte me; ja vrlo dobro znam vau tienicu; ona moe sve da uje, sve, ponavljam
vam po stoti put, sve. Vi ste prevareni. Ali ne znam samo to vam je stalo da navaljujete da sam ba ja
takav ovek! Bog zna zato hoete da mene odenete u tu mantiju budale. Ljubav prema toj devojci nije za
moje godine; ali najzad, verujte mi, gospoo, ja znam ta mi je dunost, i ma kako me vi velikoduno
izvinjavali, uvek u ponavljati staro, da zloin uvek ostaje zloin, da e greh uvek biti greh, sraman,
gnusan, ruan, uzdigli vi porono oseanje na kakav god hoete stupanj veliine! Ali dosta. Dosta! Da vie
ne ujem o tim gnusobama! Aleksandra Mihajlovna je plakala.
Ali ja u to da podnesem, neka je to moj deo! progovori ona najzad, plaui gorko i grlei me:
te sramne sumnje su moje, a vi, neka ste se nad njima tako svirepo potsmehnuli! Ali ti, jadnice moja, za
to si ti osuena da slua takve uvrede? A ja ne mogu da te odbranim! Ja sam nemona! Boe moj!
Gospodine, ja ne mogu utati! Ja neu podneti... Vae je ponaanje bezumno!...
Dosta, dosta! aputala sam i trudila se da je uteim, bojei se da ga tako estoki prekori ne izvedu
iz strpljenja. Jo sam neprestano drhtala strahujui za nju.
Ali, slepa eno! povika on: Ma vi ne znate, vi ne vidite!
Za trenutak zastade.
Dalje od nje! ree obraajui se meni i istre moju ruku iz ruku Aleksandre Mihajlovne. Ne
doputam vam da se dotiete moje ene; vi je prljate; vi je svojim prisustvom vreate! I... i ta me
primorava da utim, kad treba, kad je preko potrebno da govorim? povika, i udari nogom o pod. I rei
u, rei u sve! Ne znam ta vi to tamo znate, gospoice, i ime ste hteli da mi pripretite, a i ne elim da
znam. ujte! nastavi obraajui se Aleksandri Mihajlovnoj:: ujte.
utite! viknula sam i poletela napred: utite, ni rei!
ujte...
utite, u ime...
U ime ega, gospoice? prekide me i brzo i pronicljivo zagleda mi se u oi: u ime ega? Znajte,
ja sam joj istrgao pismo od ljubavnika! Eto ta se radi u naoj kui! Eto ta se radi kraj vas! Eto ta vi niste
videli niti primetili!
Umalo to nisam pala. Aleksandra Mihajlovna poblede kao smrt.
To ne moe biti, proaputa ona jedva ujnim glasom.
Gospoo, ja sam to pismo video; ono je bilo u mojim rukama: proitao sam prve redove i nisam se
prevario: pismo je od ljubavnika. Ona mi ga je istrgla iz ruku, Ono je sad kod nje, to je jasno, tako je, u
tom nema sumnje; a ako jo sumnjate, onda je pogledajte i probajte da se ponadate jo i na trunku
sumnje.
Njetoka! povika Aleksandra Mihajlovna i polete k meni: ali ne, ne govori, ne govori! Ja ne znam ta
je bilo, kako je bilo... Boe moj, Boe moj!
I ona zajeca pokrivi lice rukama.
Ali ne, to ne moe biti! povika opet. Vi ste se prevarili. To... to, ja znam ta znai! progovori ona,
gledajui paljivo u mua: vi ste... ja... nisam mogla, ti me nee prevariti, ti me ne moe varati! Ispriaj
mi sve, sve, nita ne zataji: on se prevario? Je li, nije li istina, da se prevario? Video je drugo, on je
zaslepljen? Je li? Je li? uj, zato da mi ne ispria sve, Aneta, dete moje, roena moja?
Odgovarajte, odgovarajte bre! zauh vie sebe glas Petra Aleksandrovia. Odgovarajte! jesam li
vam video u rukama pismo?

 Jeste! odgovorila sam guei se od uzbuenja.

To je pismo od vaeg ljubavnika?
Jeste!
S kojim i sad imate veza?
Jeste, jeste, jeste! govorila sam ve ne znajui za sebe, odgovarala potvrdno na sva pitanja da to pre
dovrim nae muenje.
uli ste je? No, ta ete sad rei? Verujte mi, vi dobro i suvie poverljivo srce, dodade i uze eninu
ruku: verujte mi i razuverite se u svemu to je porodila vaa bolesna mata. Vi sad vidite kakva je ova...
devojka. Ja sam
eleo samo da uz vae sumnje istaknem nemogunost. Odavno sam sve to zapazio, i radujem se to
sam je najzad pred vama izobliio. Teko mi je bilo da je gledam kraj vas, u vaem zagrljaju, za jednim
stolom zajedno sa vama, u mojoj kui, najzad. Vae slepilo me je bunilo. Eto zato sam, i samo zato,
obraao na nju panju, pratio je, ta moja panja pala vam je u oi, pa ste, Bog jedan zna kakvu sumnju
uzeli kao polaznu taku, i Bog zna ta ispleli iz toga. Ali sad je poloaj raien, svakoj sumnji kraj, i jo
sutra, gospoice, jo sutra vi neete vie biti u mojoj kui! zavri obraajui se meni.
Stanite! ree Aleksandra Mihajlovna pridiui se sa stolice. Ja ne verujem svemu tome. Ne
gledajte tako strano na mene, ne smejte mi se. Vama u sad ba i da sudim. Aneta, dete moje, prii mi,
prui mi tvoju ruku, tako. Svi smo mi greni! ree glasom druim od suza i smireno pogleda u mua:
I ko od nas sme odbiti bilo iju ruku? Prui mi ruku Aneta, moje milo dete; ja nisam dostojnija od tebe,
nisam bolja od tebe; ti me ne moe uvrediti svojom prisutnou, jer sam i ja, isto tako, isto tako grenica.
Gospoo! povika Petar Aleksandrovi preneraen: Gospoo! Uzdrite se! Ne zaboravljajte!...
Nita ja ne zaboravljam. Nemojte me prekidati, pustite me da sve kaem do kraja. Vi ste u njenim
rukama videli pismo, vi ste ga ak i itali; kaete da je ona i... priznala da je pismo od onoga koga voli. Ali
zar to dokazuje da je ona grena? Zar vam to daje pravo da se tako ponaate sa njom, da je vreate u
oima vae ene? Da li ste promislili o toj stvari? Znate li kako je sve bilo?
Dakle meni ostaje da trim i molim je za oprotaj. To biste vi hteli? povika Petar Aleksandrovi:
izgubio sam strpljenje sluajui vas! Setite se ta govorite? Znate li ta govorite? Znate li ta i koga
branite? Ali ja sve skroz vidim...
I ono to je prvo, ne vidite, jer vas ljutina i ponos spreavaju da vidite. Vi ne vidite ta ja branim, i o
emu hou da govorim. Ja ne branim porok. Jeste li razmislili, a ako razmislite, jasno ete videti, jeste
li razmislili: da je ona moda nevina kao dete! Jest, ja ne branim porok! urim
da optuim sebe, ako e vam to biti vrlo prijatno. Jest; kad bi ona bila supruga, majka, i zaboravila na
svoju dunost, o, onda bih se sloila s vama... Vidite, optuila sam sebe. Uzmite na um to i ne korite me!
A ako je ona dobila to pismo ne znajui za zlo? Ako ju je zaneo neiskusan oseaj, i nikog nije bilo da je
zadri?... Ako sam ja prva najkrivlja od sviju, jer nisam dovoljno pazila na njeno srce? Ako je to pismo
prvo? Ako ste vi vaim grubim sumnjienjem uvredili njen prvi mirisni oseaj? Ako ste svojim cinikim
tumaenjem toga pisma uprljali njenu matu? Ako niste opazili edni, devianski stid, koji joj je sijao na
licu, ist kao nevinost, koji ja i sad vidim, koji sam videla kad je, izgubljena, izmuena, ne znajui ta
govori i kidajui se od jada, odgovarala potvrdno na sva vaa neovena pitanja? Jest, jest! To je
neoveno; to je svirepo; ja ne mogu da vas poznam; to vam neu nikada oprostiti, nikada!
Jest potedite me, potedite me! uzviknula sam, steui je u zagrljaj. Potedite me, verujte mi,
ne otiskujte me od sebe...
Padoh pred njom na kolena.
I najzad, nastavi ona zadihano: da ja nisam bila kraj nje, da ste je zaplaili svojim reima, da se
ona, sirotica, uverila da je kriva, da ste joj zbunili savest, duu i razbili mir srca... Boe moj! Vi ste je hteli
isterati iz kue! A znate li vi s kim se to ini? Znajte, ako isterate nju, isteraete nas obe, zajedno, i
mene takoe. Jeste li uli, gospodine?

Oi su joj se blistale; grudi nadimale; bolesna napregnutost dostigla je kod nje do krajnje napetosti...
Dosta sam sluao, gospoo! povika najzad Petar Aleksandrovi: Dosta je toga! Znam da postoje
platonske ljubavi na moju nesreu, znam to, gospoo, ujete li? Na moju nesreu. Ali ne mogu da
ivim, gospoo, kraj pozlaenog poroka! Ja ga ne shvatam. Dole lani sjaj! A ako se vi oseate krivom, ako
u svojoj prolosti znate za neto, (nije moje da vam to napominjem, gospoo) ako vam se, najzad, svia
misao da ostavite moju kuu... ostaje mi samo da kaem, potsetim vas: teta to ste tu svoju nameru
zaboravili da ispunite kad je trebalo, kad je bilo pravo vreme, pre toliko godina... ako ste na to zaboravili,
eto u vas ja potsetiti...
Pogledala sam na Aleksandru Mihajlovnu. Ona se grevito naslanjala na mene, iznemogla od
duevnog bola, poluzatvorenih oiju, i u krajnjoj patnji. Jo jedan trenutak i ona bi pala.
O, tako vam Boga, potedite je bar ovaj put! Ne izgovarajte poslednju re, viknula sam, padajui na
kolena pred Petrom Aleksandroviem zaboravivi da time sebe izdajem, ali je bilo dockan. Kao odgovor na
moje rei zau se slabi uzvik i sirotica se onesveena srui na pod.
Svreno je! Vi ste je ubili! rekoh. Zovite ljude, spasavajte je! ekau vas u vaem kabinetu.
Treba da govorim s vama: sve u vam ispriati...
Ali ta? ta?
Posle!
Nesvestica i napadi trajali su dva sata. Cela kua bila je uplaena. Doktor je sumnjivo tresao glavom.
Posle dva sata uoh u kabinet Petra Aleksandrovia. Tek to se vratio od ene, i hodao tamo amo po sobi,
bled, pometen, grizui nokte do krvi. Nikad ga nisam videla takvog.
ta elite da mi kaete? progovori on surovim, grubim glasom. Vi ste hteli neto da mi kaete?
Evo pismo koje ste mi oteli. Moete li ga poznati?
Da.
Uzmite ga.
On uze pismo i prinese ga svetlosti. Paljivo sam ga motrila. Posle nekoliko minuta brzo okrete
etvrtu stranu i proita potpis. Opazila sam kako mu krv jurnu u glavu.
ta je to? upita me ukoen od zaprepaenja.
Ima tri godine kako sam to pismo nala u jednoj knjizi. Dosetila sam se da je bilo zaboravljeno,
proitala sam ga i doznala sve. Od tog doba ostalo je kod mene, jer nisam imala kome da ga dam. Njoj
ga nisam mogla dati. Vama? Ali vi niste mogli ne znati sadrinu ovoga pisma, u kojem je sva ta tuna
povest... Zato se pretvarate... ne znam. To mi je zasad jo nejasno. Ja ne mogu da jasno prodrem u vau
mranu duu. Hteli ste da nad njom odrite prvenstvo i odrali ste ga. Ali zato? Zato, da slavite pobedu
nad utvarom, nad razorenom uobraziljom jedne bolesnice, zato da joj dokaete da je u zabludi, i da ste vi
manje greni no ona! I postigli ste cilj, jer je ta njena sumnja, nepomina ideja uma koji se gasi, moda
poslednja alba razbijenoga srca na nepravinost ljudske osude, s kojom ste se i vi sloili. ta je s tim to
ste vi mene zavoleli? To je ona govorila, to je htela da vam dokae. Vaa sujeta, va ljubomorni egoizam
nisu imali milosti. Zbogom! Nije potrebno objanjenje! Ali pazite se, ja vas poznajem dobro, vidim vas
skroz, ne zaboravite to!
Ula sam u svoju sobu, jedva znajui ta se sa mnom zbiva. Na vratima me zaustavi Ovrov, poslovoa
Petra Aleksandrovia,
Hteo bih da govorim s vama, ree on i pokloni se utivo.
Gledala sam u njega, i jedva shvatala to mi je rekao.
Posle, izvinite me, nije mi dobro, odgovorila sam najzad, prolazei kraj njega.
Onda sutra, ree on i pokloni se s nekim dvosmislenim osmejkom.
Ili mi se moda tako uinilo. Sve mi je to nekako promaklo pred oima.

-Kraj-

F. M. Dostojevski
SELO STEPANIKOVO I NJEGOVI ITELJI
*
NJETOKA NJEZVANOVA
Izdava
OTVORENA KNJIGA
Za izdavaa
Petar Nikoli
Likovna obrada korica
Dejan Nikoli
Plasman
060/3298-113
tampa
OTVORENA KNJIGA
Beograd
Tira
1000 primeraka

CIP Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.161.1-31
, , 1821-1881
Selo Stepanikovo i njegovi itelji ;
Njetoka Njezvanova / F. M. Dostojevski ; [s ruskog preveli [prvo delo] Milan Kaanin, [drugo delo]
Ljudmila Mihailovi]. Beograd
: Otvorena knjiga, 2013 (Beograd : Otvorena knjiga). 376 str.; 21 cm. (Edicija Klasici)
Prevodi dela:
1. ;
2. / .
Tira 1.000.
ISBN 978-86-7674-188-5
1. , : Njetoka Njezvanova
COBISS.SR-ID 201830668

Napomene
[1] Moja utroba!
[2] Ama odgovaraj.
[3] Ali sine.
[4] Vrsta ribe
[5] Fini svet.
[6] Dodajte mi maramicu.
[7] Kao kod dece.
[8] Muici koji su za vreme ropstva pripadali manastirima i crkvama.
[9] Izvor mineralne vode na Kavkazu. (Prim. prev.).
[10] Ama odgovaraj.
[11] Ali sine.
[12] neverovatne pantalone
[13] Zbogom, gospoe i gospoice.