15.

LEPKOVI (ADHEZIVI)
Kada se govori o lepljenju, uglavnom se podrazurr.eva spajanje dva vrsta materijala
pomou neke tree supstance kojaje u tenom stanju.
Lepljenje kao postupak spajanja dva vrsta tela primenjeno je jo u davnoj prolosti. Za
njega se znalo vrlo rano u istoriji Ijudskog drutva i teko je utvrditi da li su se Ijudi pre
sluili lepijenjem ili zakivanjem eksera za privrvanje dva pareta drveta. Na primer, u
Tebi su nadeni reljefi u hramovima, koji prikazuju postupak slepljivanja furnira
nepoznatim lepkom pre 3500 godina. U grobnici faraona Tutankamona naden je koveg
od kedrovine u ijem spajanju je koricen lepak ivotinjskog porekla, verovattio pretea
tutkala pre 3000 godina. Interesantnoje da su te lepljene veze danas isto tako vrste kao i
u vreme njihovog nastanka.
Lepak predstavlja supstancu koja je sposobna da slepi dva ista ili razliita materijala,
dajuci jaku vezu, Sinonimi za lepak su adheziv i vezivo, pa se ravnomerno koriste
kod nas.
KLASIFIKACIJA LEPKOVA (ADHEZIVA)
Lepkovi mogu biti klasifikovani na razne naine, Jedna od osnovnih podela je prema
poreklu, mada se mogu klasifikovati i prema nainu primene i ovravanja, kao i prema
kvalitetu stvorene adhezivne veze.
Klasifikacija po poreklu
Organski lepkovi, o kojimaje ovde re, spadaju u grupu polimernih materijala i mogu
biti
klasifikovani na:
a) lepkove prirodnog porekla, koji se dalje dele na: lepkove biljnog porekla (skrob,
dekstrini, kolofonijum, gumiarabika) i lepkove ivotinjskog porekla (tutkalo,
elatin, albumin, kazein);
b) lepkovi vetakog (polusintetskog) porekla (karboksimetilceluloza i sl.);
c) lepkovi sintetskog porekla, koji mogu biti dobijeni polimerizacijom
(polivinilhloridni, polivinilacetatni, polivinilalkoholni) ili polikondenzacijom i
drugim stupnjevitim reakcijama (reakcioni proizvodi formaldehida sa fenolima,
rezorcinolima, ureom i melaminom, a takode i poliuretani).
Klasifikacija prema nainu ovravanja
Lepkovi se klasifikuju prema nainu ovravanja na:
termoplastine i

termoreaktivene.
Termopiastini lepkpvi sastoje se iz dugih lanaca makromolekula, koji nisu povezani
medusobno bonim vezama, tj. nisu umreeni, pa slobodno klizaju jedan preko dn;gog.
Ovi lepkovi se pri zagrevanjn tope, a pri hladcnJL; na sobnoj tcmperat-u.-i ovrsnu.
Topljenje se moe obaviti bezbroj puta. Tennoplasti su ujedno i rastvorljivi u orgariskim
rastvaraima.
<
Termoreaktivni lepkovi sastoje se iz razgranatih makromolekula, koji su povezani
medusobno bonim vezama, tj. koji su umreeni. Ovi adhezivi samo jenom ovrsavaju,
posle ega se vise ne mogu ni topiti ni rastvarati.
Ako je povrina adherenta ispravno pripremljena za lepljenje, ako adheziv dobro kvasi
adherent i ako je dobro odabran u odnosu na adherent, lepljena veza nee popustiti.
Drugim reima, adhezivna veza mora biti vrca od kohezivne veze u samom adhezivu.
Ovo c se dogoditi samo kada se adheziv i adherent poveu kvalitetnim vezama.
Sa stanovita adhezije, ove veze mogu biti primarne ili sekundarne. Primarne
podrazumevju jonske, kovalentne i metalne (koje se ostvaruju zavarivanjem i
legiranjem). Sekundarne veze mogu da budu razliite i nastaju kao posledica interakcije
molekula sa permanentniin dipolima i molekula sa induktivnim dipolima, nepolarnih
molekula i postavljanja vodoninih mostova.
Molekuli sa permanentnim dipolima su takvi molekuli iji su centri pozitivnog i
negativnog naelektnsanja razdvojeni (na primer, molekuli vode, alkohola, organskih
kiselina itd.). Nepolarni molekuli su na primer, molekuli tetrahlorugljenika (CCl4),
alifatskih ugljovodonika (-CHs-CHz-) itd. Kada se jedan molekul sa
permanentnim dipolom pribliava molekulu sa velikom polarizabilnou, on e u njemu
izazvati razdvajanje naelektrisanja, odnosno indukovae u njemu dipol. Molekuli u
kojima se lako indukuje dipol su na primer, molekuli sa duplim vezama ( C=C ,
C=C-C- , benzol, naftalin itd). Molekuli sa permanentnim i indukovanim dipolima se
medusobnojae privlae od nepolarnih molekula.
Nespecifine sile privlaenja, koje sejavljaju izmedu svih atoma i molekula bez obzira
da
li su naelektrisani ili ne, nazivaju se disperzionim silama. Ove sile su posledica
interakcije valentnih elektrona i nezavisne od temperaturc. Pri interakciji nepularnih
molekula ovo sujedine vrste sile koje se pojavljuju.
Specifina vrste veza izmedu molekula je vodonina veza. nastaje zahvaljujui tome to
vodonik moe da obrazuje vezu izmedu dva elektronegativna atoma kao to su kiseonik,
sumpor i azot. Vodonine veze ili, kako se esto nazivaju, vodonim mostovi pojavljuju
se kod supstanci koje u svojim molekulima imaju -OH, -COOH ili =NH grupe.
Uspostavljanje ovih veza je ilustrovano na primeru molekula koji u svom sastavu imaju

karboksilne grupe:
Na slici 15.3 shematskije prikazan rezultat interakcije lepila i podloge za sluaj kada su:
molekuli lepila i podloge permanentni dipoli (slika 15.3a), molekuli lepila permanenti
dipoli i mogu da indukuju dipole u molekulima podloge (slika 15.3b), i kada su Jedna i
druga vrsta molekula nepolami (slika 15.3c).

Slika3. Shematski prikaz rezultata interakcije lepiia i podloge: A-molekuli lepila, Bmolekuli podloge, I-II-granica faza

Pri interakciji molekula sa permanentnim dipolima (inetrakcija dipol-dipol, slika 15.3a)

uspostavlja se najvra veza izmedu lepila i podloge. Jaina veze opada pri interakciji
dipol-indukovani dipol (slika 15.3b), a najmanja je pri interakciji nepolarnih molekula
(slika 15.3c). Energija veze molekula lepila i podloge za sluaj nepolarnih molekula se
kree oko 4kJ/mol, dok za sluaj molekula sa permanentnim dipolima iznosi oko 20
kJ/mol. Energija veze pri uspostavljanju vodoninih mostova izmedu molekula lepila i
podloge kree se oko 40 kJ/mol. Najvea energija vezeje u sluaju kada se izmedu iepila
i podloge uspostavljaju hemijske veze i tada iznosi oko 420 kJ/mol.
Pri nanoenju lepila na podlogu molekuli lepila se adsorbuju na povrini podloge. Na
osnovu ove injenice razvijeno je shvatanje po kome je adsorpcija molekula lepila na
podlogu najbitnija za uspeno lepljenje, paje razvijena tzv. adsorpciona teonja lepljenja,
odnosno adhezija. Neospomo je da pri nanoenju svakog lepila na podlogu dolazi do
adsorpcije molekula lepila na podlogu. Medutim, ekspenmentalno je pokazano da
adsorpciona teorija adhezije nije uvek dovoljna za tumaenje uspenog vezivanja lepila
za podlogu. Sraunati rad adhezije (rad raskidanja sloja lepila od podloge), koja je
posledica samo fizike adsorpcije, odnosno uspostavljanja sekundarnih veza izmedu
lepila i podloge, iznosi oko 10' J/cm", a eksperimentalno odredene vrednosti za rad
adhezije su znatno vee i kreu se od 10"3 do 10"' J/cm2. Osim toga, pokazano je da rad
adhezije zavisi od brzine odlepljivanja lepila od podloge, to se ne moe oekivati ako
se
rad adhezije troi samo na savladivanje medumolekulskih sila.

Pri kontaktu dva niaterijala, na primer, metala i polimera, usled razliitog rada izlaska
elektrona dolazi do prelaska elektrona sa jednog materijala na drugi. Jedan materijal je
donor, a drugi akceptor elektrona. Usled toga granini sloj jednog materijala postaje
bogatiji, a drugi siromaniji elektronima, Kao rezultat ove pojave u granici faze se
formira dvojni elektrini sloj, koji se moe uporediti sa jednim mikrokondenzatorom.
Kod kondenzatora ploe se privlae zato to su suprotno naelektrisane. Ako pod
dejstvom
neke spoljanje sile dolazi do razdvajanja ploa, razlika potencijala raste sve do
raskidanja, kada dolazi do uoljivog razelektrisanja ploe. Naunici su eksperimentalno
konstatovall da pri razdvajanju lepila od podloge dolazi do emisije elektrona i na osnovu
toga su razvili elektrinu teonju adhezije. Na osnovu ove teorije do porasta rada adhezije
sa porastom brzine odlepljivanja sloja lepila od podloge dolazi zato to se pri laganom
odlepljivanju elektroni delimino vraaju na pozitivno naelektrisanu podlogu, pn emu
dolazi do njenog delimlnog razelektrisanja i pada potencijala izn-iedu sloja lepila i
podloge. Pri brzom odlepljivanju za to nema dovoljno vremena, pa sa porastom
rastojanja
dolazi do poveanja potencijala razlike izmedu slojeva, a samim tim je i adhezija veca.
Ova teorija, kao i prethodne, nema opti znaaj jer se njome ne moe objasniti. na,
pnmer, injenica da rad adhezije u nekim sluajevima raste sa smanjenjem razlike u
hemijskoj gradi lepila i podloge, kada verovatnoa fom-iiranja dvojnog elektrinog sloja
na granici faza postaje sve manja.
Preko 50 godina je ve poznato da kada se dve vrste ravne i glatke povrine razdvojene
tankim slojem tenosti, iji je kontaktni ugao sa tom povrinoiTi nula, pojavics se jaka
adhezija.
Na primer, kada se dve okrugle i poiirane eline plocice prenika 4,5 cm slepe tankim
slojem parafinskog ulja, potrebno ih je opteretiti sa 20 kg da bi se raz3voj;le. Pnrodno,
sve dok je viskozitet tenostl mali, vrstoa na smicanje ovakvog spcja je mala, pa se
plocice mogu razdvojiti klizanjem. To i jeste razlog zbog kojeg se nastoji da viskozitet
adheziva poraste, tj. da ovrsnu,
Kontaktni ugao kapi tenosti koja se nalazi na horizontalnoj povrini adherenta
shematski
je pnkazan na slici 15.4 i oznaen sa (6). To je ugao koji tangenta povuena na povrinu
kapi zaklapa sa povrinom adherenta, kadaje kap u ravnotei. Ravnoteu obezbeduju tri
povrinska napona na granici faza: vrsto-teno, teno-gas i vrsto-gas. Jasno je da ako
tenost potpuno kvasi adherent, onda e se pri kapanju na njegovu povrinu kap skoro
trenutno razliti i prekriti veliku povrlnu, Kontaktni ugao je u tom sluaju nula. Ako kap
dugo stoji na povrsini adherenta uz lagano smanjivanje kontaktnog imla, kae se da

tenost delimino kvasi adherent. Tani uglovi kvaenja dobijaju se samo na glatkoj
povrini.

Slika 15.4. Kap tenosti na vrstoj povrini

Hrapavost spreava razlivanje tenosti, pa se dobijaju vei kontaktni uglovi od stvarnih.
Polarne tenosti dobro kvase polame supstrate zbogjake dipol-dipol interakcije,
Kada je kontaktni ugao veliki i ne obezbeduje spontano kvaenje i razlivanje tenog
adheziva po povrini adherenta, primenjuje se pritisak (presa) na lepljenu vezu. Pod
dejstvom pritiska, lepak se razliva po liniji lepljenja. Ovo se naziva indukovano
kvaenje.
Mek Bejn i Hopkins (Mc Bain, Hopkins) sujo 1925. godine definisali osnovna svojstva
potrebna da bi neka tenost mogla da poslui kao adheziv. Svaka tenost koja kvasi
odredenu povrinu i koja je sposobna da nakon kvaenja prede u vrsto stanje nekim od
procesa hladenja, isparavanja, oksidacije, polimerizacije ili polikondenzacije moe se
smatrati adhezivom. ako tokom ovravanja ne zadrava u sebi nastale napone.
Uticaj uslova slepljivanja na jainu slepljivanja
Temperatumi reim i duina ovravanja lepka imaju bitan uticaj najainu slepljivanja.
Uticaj temperature lepljenja naroito je izraen kod ter-moreaktivnih lepkova i lepkova
u obliku rastopa, koji treba da imaju dovoljno malu viskoznost da bi dolo do
zadovoljavajueg kontakta lepka i podloge. Do ovravanja i breg i lakeg slepljivanja
tennoreaktivnih lepaka na ba-zi epoksidnih i nekih fenolformaldehidnih smola dolazi pri
viim temperaturama. Ispitivanjem procesa lepljenja sa lepkovima koja vezuju i na
niim
temperaturama konstatovano je da povienje temperature utie na smanjenje vremena
iepljenja i najee na poveanje jaine slepljivanja. Produavanje vremena slepljivanja
na sobnoj temperaturi takode utie na poveanjejaine slepljivanja.
Slepljivanje dva predmeta e biti jae ukoliko je ostvaren bolji kontakt izmedu lepka i
podloge. Poveanje pritiska utie na bolje popunjavanje otvorenih pbra na povrini
predmeta koji se slepljuje lepkom, j samim tim i na poveanje povrine kontakta i jainu
slepljivanja. Pri poveanju pritiska dolazi i do formiranja tanjeg i homogenijeg sloja
lepka ime se takode poveava jaina slepljivanja, Optimalni pritisak slepljivanja

razlikuje se za razliita lepkove. Za lepkove na bazi epoksidnih i poliuretanskih smola

slepljivanjc se izvodi u intervalu pritiska od 0,03 do 0,05 MPa.a za lepkove na bazi
modifikovanog kauuka, fenolformaldehldnih smola ili polivinilacetata neophodni si:
pritisci od0,8 do 2,0 MPa.
Ispitivanjem procesa slepljivanja u velikom broju sluajevaje konstatovano da smanjcnje
debljine sloja lepka izmedu predmeta koji se slepljuju vodi ka poveanju jaine
slepljivanja. Medutim, uoeni su i sluajevi kada se jaina slepljivanja poveava sa
debljinom sloja lepka. Zbog toga pri izvodenju slepljivanja treba uvek koristiti koliine
lepka koje preporuuje proizvoda.
Razliiti linearni koeficijenti irenja lepka i materijala koji se slepljuje moe da budc
uzrok razaranja na primer, stakla pri slepljivanju sa metalima. 0 ovom fenomenu treba
voditi rauna pri izboru lepka. Razlika u linearnom koeficijentu irenja lepka i podloge
moe se bitno smanjiti uvodenjem u lepak odredenih punioca.
U atmosferi su uvek prisutne odredene koliine vlage, ugljendioksida, mikroorganizama,
vodoniksulfida, praine i drugih sastojaka, koji mogu da se. adsorbuju na povrinu
predmeta koji se slepljuju i tako smanje adheziju lepka i jainu slepljivanja. Da bi se ovo
izbeglo, neophodno je pre slepljivanja dobro oistiti povrinu predmeta koji se slepljuju.
Cienje povrine moe da se izvede obradom rastvaraima, peskarenjem i povienjem
temperature. U nekim sluajevima, na primer, pri slepljivanju predmeta od polietilena,
teflona i nekih drugih inertnih polimera, nije dovoljno da se povrina oisti od neistoa
ve i da se aktivira obradom sa odgovarajuim hemikalijama (hromsumpomom
kiselinom, rastvorom SnCl2 itd.).
LEPKOVI PRIRODNOG POREKLA
Tutkalo
Tutkalo je makromolekul kolagena koji daje tvrde i elatinske mase, a kada je
dispergovan u vodi, daje koloidni rastvor tutkala. Polidisperzni sistem tutkala predstavlja
smeu molekula razliite molekulske mase od 20 do 250 hiljada. Kolagen je protein koji
se nalazi u kostima, ronatim delovima, vezivnom tkivu i koi rogate stoke. Postoje dve
osnovne vrste tutkala: tutkalo iz kostiju i tutkalo iz koe.
Savremeno tutkalo, bilo iz kog izvora sirovina da je poreklo, predstavlja ujednaen
proizvod svetlo ute boje do otvoreno mrke boje, bez mirisa. Tutkalo se komercijalno
proizvodi u vidu granulata za primenu kao topli lepak, u vidu hladnog tenog lepka
spremnog za upotrebu, u vidu praha i u vidu elea.

Tutkalo je rastvorno samo u vodi, a nerastvomo u uljima i organskim rastvaraima.

Kada
se doda u hladnu vogli, lutkalo bubri i rastvara se pri zagrevanju na 40-50 C uz blago
meanje. Viskozitet se moe podeavati dodavanje vode. Pri hladenju, rastvor tutkala
postaje gui i i prelazi u elatinozno stanje ostvarujui momentalnu adhezivnu vezu u
lepljenom spoju. Veza ima ve u ovom stadijumu znatnu vrstou. Daljim stajanjem
tutkalo ovrsne i daje vezu ija vrstoa nadmauje industrijske potrebe. Lepljena veza
obinog tutkala nije otpoma na vodu i potrebno je dugo vreme za njeno ovrcavanje.
Novi tipovi tutkala daju vodootpomiju lepljenu vezu, koja bre ovrava (dodatak
tiouree) i uklapa se u savremene brze proccsne linije za proizvodnju narnetaja, sportske
opreme, muzikih instn.imenata i igraaka. Ovaj lepakje ekoloki prihvatljiv.

Albuminski lepak
Za spravljanje albuminskog lepka upotrebljava se albumin iz ivotinjske krvi (krvni
albumin), a rede od belanevine jaja (jajni albumin). Postupnom dehidracijo ivotinjske
kn/i na niskoj temperaturi dobija se tamnocrveni prah, bez ukusa i mirisa, koji sadri
albumina i do 10% vode.
Na temperaturi od oko 60C albumin se zgrua, a preko 70C stvrdne se i ne moe se
rastvarati u vodi.
Za spravljanje albuminskog lepka stavi se prah albumina u vodu sobne temperature i kad
ovaj dobro nabubri, postupno se doliva (u malim koliinama) kreno mleko i sve dobro
mea i zagreva do 30C.
Na ovaj nain dobija se lepljiva meavina konsistencije elatina koja se moe odmah
upotrebiti. Spremljeni lepak treba upotrebiti u VTemenu od 6 do 7 asova, inae se
kasnije
stvrdne i postaje neupotrebljiv.
Koliina vode koja se upotrebljava za spravljanje albuminskog lepka vrlo je razliita i
zavisi od matenjala koji se lepi. Odnos mase albumina i ukupne koliine upotrebljene
vode kree se u granicama 1:4 do 1:9.
Koliina upotrebljenog krea ima vrlo veliki uticaj na vreme upotrebe lepka (velika
koliina ubrzava srvrdnjavanje), najainu veze slepljenih delova i postojanost veze.
Kazeinski lepak
Kazeinje belanevina koja se dobija iz kuvanog mleka kada e iz njega izdvoji masnoa.
Ako se u zagrejano mleko na 40 do 45C, sa kogaje skinuto maslo, postupno uliva 10%ni rastvor sumpome kiseline i mwa, doi e do izdvajanja i taloenja kazeina.

Ovako dobijen kazein se prvo dobro ispere (da bi se uklonili ostaci kisdine), a zatim
sui.
U trgovini se prodaje u vidu brana ili u vidu prekrupe. Boje je bele, a po mirisu podsea
na sir. Nije postojan - lako se ubuda - zato se u trgovini nalazi ve izmean sa nekim
antiseptikim sredstvom, kako bi se spreilo razvijanje mikroorganizama i omoguilo
bolje i due konzerviranje. Kazein se ne rastvara u istoj vodi koja sadri alkalija i pri
tome, u zavisnosti od primesa, daje vie ili manje lepljivu masu.
Za spravljanje lepka od kazeina postoji itav niz recepata, prema tome ta se dodaje
kazeinu, u kojoj koliini i za ta e se lepak upotrebiti. Tako, u primeni se nalazi lepak
spravljen od kazeina sa dodatkom amonijaka, boraksa, albumina, rastvomog stakla,
krene vode itd.
Kazeinski lepak se primenjuje u industriji boja, za lepljenje papira, a naroito za
lepljenje
drveta. Za lepljenje furnirskih listova obino se upotrebljava kazein i kaustina soda.
Opte je miljenje da kazeinski lepak daje isto tako vrste, trajne i otpome veze kao i
spojevi izvreni tutkalom. Na vlazi je postojaniji od tutkala, a sa raznim dodacima moe
postati potpuno otporan prema vlazi.
Lepak biljnog porekla
U ovu grupu spada tean lepak, koji se dobija rastvaranjem raznih prirodnih smola u
pogodnim rastvaraima, kao i lepak koji se dobija od semena itarica i od krompira
(skrobni lepak).
Skrob je smea polisaharida, amiloze i amilopektina opte formule (C6HioOs)n. Nastaje
fotosintezom u listovima biljaka i lageruje se u plodovima, krtolama i dnsgim delovima
biljaka u obliku zma razliite veliine i forme, zavisno od vrste biljke.
Lepkovi na bazi skroba pripremaju se direktno pred upotrebu tako to se odmei-i
koliina
skroba i neke supstance, koja ima antiseptika svojstav, uz meanje dodaje u odredenu
koliinu vode zagrejane na temperat-ui-u od 35 do 40C i zatim se uz neprekidno
meanje smea dalje zagreva do temperature od 65 do 75C sve dok se ne dobije
poluprovidan rastvor. Koncentracija skroba se kree oko 10%. Lepkovi sa veom
koncentracijom skroba se rede primenjuju zbog velike viskoznosti, a sa manjom zbog
produavanja vremena suenja. Ovakvi lepkovi najee se koriste za slepljivanje papira
za karton.
Skrobni lepak se koristi pri stolarskim poslovima, a esto se dodaje dn.igim sredstvima
za
lepljenje (na primer, pri lepljenju tapeta, linoleuma i sl.).

Lcpak mineralnog porckla

Ovde spada uglavnom vodeno staklo, koje se upotrebljava kao vezivo bojenih premaza,
kao dodatak kazeinskom lepku i za izradu raznih mastiksa i kifova koji se upotrebljavaju
za popravljanje oteenih mesta na prirodnom i vetakom kamenu, za zalivanje
kanalizacionlh cevi, u hemijskoj industriji itd,
Lepkovi na bazi celuloze
Svi adhezivi zasnovani na celulozi su, u stvari, celulozni estri (celulozni acetat, nitrat i
propionat) i etri (metil- i etil.celuloza).
Estri su rastvomi u organskim rastvaraima, a etri u vodi, pa se uglavnom iz tih rastvora
i
nanose na supstrate za lepljenje. Kao lepak za drvo koristi se skoro iskljuivo celulozni
nitrat.
Lepkovi sintetskog porekla
1. Lepkovi dobijeni rastvaranjem sintetskih polimerau vodi
Lepkovi na bazi polivinilaikohola dobijaju se direktnim rastvarunjem polivinilalkohoia u
vodi na temperaturi od 60 do 70C . Ovi lepkovi se koriste na sobnoj temperaturi.
2. Lepkovi na bazLsintetskih polimera dispergovanih u vodj
Ove vrste lepkova pripremaju se u vidu emulzija, mogu se dispergovati i razblaivati
vodom. Polivinilni adhezivi (PV) prodaju se kao mleno bele tenosti za priprernu na
hladno, odnosno kao lepkovi koji ovravaju na sobnoj temperaturi, bez posebnih
dodataka.
Ovravanje tee tako to najvei deo vode upija porozni adherent (drvo, papir), jedan
deo vode ispari, a linearni makromolekulski PV lanci uspostavljaju medumolekulske
veze u procesu koagulacije. Ovravanjeje dosta brzo na sobnoj temperaturi, tako da se
dranje lepljene veze pod pritiskom uglavnom kree od 30 minuta do 1 sata.
PV lepkovi imaju neogranien vek trajanja, otpomi su na organske rastvarae ali ne i na
vodu, nisu otpomi na poviene temperature, jaina veze je dobra. Analizirajui njihova
svojstva moe se zakljuiti da PV lepkovi predstavljaju klasu lepkova pogodnih za
lepljenje u stolarstvu, industriji nametaja i u individualnoj upotrebi, na svim mestima
gde lepljena veza nije podvrgnuta povienoj temperaturi i vlazi, dejstvu vode i stalnom
optcreenjujaih sila.
Za polivinilacetalnie (PVAc) lepkove se najee koristi disperzija polivinilacetata u
vodi, koja se dobija emulzionom polimerizacijom vinilacetata u vodi. Lepakje bele boje,
bez mirisa i neskodljiv. Priprema iepka za upoirebu svodi se na doterivanje viskoznosti

disperzne na eljenu vrednost, i to tazblaivanjem sa vodom. Jaina slepljivanja ovakvih

slojeva je vrlo velika. Pri udaljavanju disperznog sredstva dolazi do slepljivanja estica
dispergovanog polimera i formiranja providnog s!qja lepka. Vreme sieplji^anjaje oko 10
sekundi bez dodatnog suenja, to omoguava mehanizovan proces sleplJivanja. -Na
sobnoj temperaturi ovaj lepakje stabilan do sest meseci. Predmete slepljene ovim
iepkom
ne treba izlagati temperaturi nioj od 5C zato to bi sloj lepka postao krt i lako bi se
lomio.
Za spravljajanje lepkova u obliku disperzije u poslednje vreme se umesto PVAc sve vie
koriste kopolimeri vinilacetata (vinilacetat/dibutilmaleinat), koji formiraju elastine
filmove i bez dodatka plastifikatora.
Na tritu danas postoje razne klase i kvaliteti PVAc adheziva za: knjigovezake radove,
lepljenje papirnih vrea, kartonskih kutija, koverata, nalepnica, lepljenje folija na drvo i
druge supstrate, povrsinske nanose, filtere za cigarete, lepljenje kozc i lepljenje u
industriji nametaja.
3. Tem-ioplastine lepkove ine tem-ioplastini sintetski polimeri koji su na sobnoj
temeraturi u vrstom stanju. Pri povienju temperature od 100 do 180C lepkovi se tope,
postaju teni i lepljivi i u takvom stanju se nanose na povrsinu prcdmeta koje treba
slepiti. Pri hladenju lepkovi vrlo brzc ovrsnu i vrsto povezuju spojene predmete. Ovim
lepkovima se slepljivanje obavlja izuzetno brzo to omoguava njihovu primenu u
potpuno automatizovanim kontinualnim procesima proizvodnje, Osim toga, pnmenom
ovih lepkova poboljavaju se uslovi rada u industrijskim i zanatskim preduzeima, jer
nema tetnih isparenja kao pri primeni lepkova o obliku rastvora ( na primer, rastvori
hloriranog polivinilhlorida u metilenhloridu).
Termolepkovima se ostvaruje elastina veza predmeta koji se slepljuju, kao i velika
jaina slepljivanja. Razlog to se ove vrste lepkova malo koriste je to se primenjuju na
povienim temperaturama, imaju veliku viskoznost i pri slepljivanju formiraju debeo
sloj,
to poveava njihovu potronju.
Tennolepkovi mogu da se koriste u obliku granula ili praha. Zagrevanjem u specijalnim
sudovima dobija se rastop, koji se zatim nanosi na podlogu. Kao tennolepkovi koriste se:
poliamidi, polietilen i neke druge plastine mase. Pre upotrebe u njih se dodaju
plastifikatori, punioci i drugi dodaci.
4. Termoreaktivni lepkovi
Termoreaktivni lepkovi su najee izgradeni od malih molekula sa funkcionalnim
grupama sposobnim za reakciju. Ovi lepkovi nepovratno ovravaju usled hemijskih
reakcija koje vode umreavanju polimera. Da bi se reakcija umreavanja odigrala,
neophodno je lepak zagrejati ili mu dodati specijalne inicijatore, a vrlo esto i jedno i

dmgo.
Termoreaktivni lepkovi na bazi sintetizovanih polimera najee za aktlvnu
komponentu
imaju: nezasiene polimere, epoksidne i fenolformaldehidne smole.
Ova vrsta lepkova se koristi u obliku tenosti, pasta i folija. Ten-eaktivni lepkovi u
obliku tenosti i pasta najee se sastoje od dve komponente, koje se meaju direktno
pred upotrebu. Lepkovi u obliku pasta mogu se nanositi i na vertikalne povrine, bez
bojazni da e doi do njihovog slivanja.
Literatura
[1] Slobodan Jovanovi, Duro Kosanovi, Tehnologija grafikog materijala, za III
razred
graficke kolc, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998
[2] Jovan Miljkovi, Olga Crnogorac, Tehnologija pomomh matenjala, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997
[3] Vlastimir Tufegdi, Gradevinski materijali, Poznavanje i ispitivanje, Nauna
knjiga,
Beograd, 1966