Beogradske tekije, tarikati, ejhovi

Autor: Milan Vukomani

Kada je januara 2005. godine grupa sufija iz hrama Mevlevi Galata u Istanbulu izvela svoj
impresivni sema obred u beogradskom Domu omladine, malo koji radoznalac koji je
prisustvovao tom dogaaju bio je doista svestan da turski dervii nisu premijerno doli u
Beograd, ve su se u njega vratili. Jer, kako saznajemo iz uvenog Putopisa Evlije elebije, u
vreme kada je on boravio u Beogradu 1660. godine, u tom gradu je bilo ak sedamnaest tekija.
[1] U periodu od 1521-1867. godine, dakle, gotovo puna tri i po veka, dervii su iveli u
Beogradu, redovno izvodili zikr [2], izuavali dela velikih sufijskih mislilaca, sami pisali
mistika dela i poeziju, i imali jednu od centralnih gradskih ulica koja se na austrijskom planu
Beograda iz 1789. godine nazivala Derwisch Gassen.
Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S
obzirom na manjkavost podataka koji se tiu ba tog aspekta religijskog ivota u Stolnom
Beogradu" u spomenutom periodu, nije lako danas pruiti nedvosmislene odgovore na ova
pitanja. Zahvaljujui turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima,
beratima i vakufnamama iz razliitih perioda, kao i docnijim istraivanjima istoriara i istoriara
umetnosti, za bar osam tekija se, s prilino pouzdanja, moe odrediti tana ili priblina lokacija.
Jo dve tekije koje se tu spominju do kraja 17. stolea ostale su, na alost, neubicirane. U
Beogradu su se jo 1863. godine mogle videti bar etiri od tih deset tekija, a jedna od
najznaajnijih, Hadi-ejh Muhamedova, ije je turbe sauvano i danas se nalazi u nekadanjem
dvoritu te kue, fotografisana je 1866. godine nakon to je u njoj, u jednom kraem periodu,
zasedao Pravitelstvujui sovjet.[3] Pored spomenute kue, koja se nalazila u vrhu nekadanje
Dervike ulice", odmah ispod dananjeg Studentskog parka, na spisku lociranih, ubiciranih
beogradskih tekija, nalaze se jo: tekija na Savi, tekija u tvravi Narin (na zapadnom kraju
Gornjeg grada), kao i tekije nazvane po ejh Ali-efendiji, ejh hafiz Mehmedu, ejh Hasanefendiji, ejh Haim-efendiji, i Mehmed-pai Jahjapaiu.[4] Neubicirane su tekije za koje se,
prema pisanim izvorima, veruje da su se nalazile u mahali Tir-i-bala damije i Bulbulderu [5],
dananjoj Zvezdari.
S obzirom na to da je sauvana njena fotografija, najvie se danas zna o Hadi-ejh
Muhamedovoj tekiji na poetku strme Vinjieve ulice ispod Studentskog parka. to je
najvanije, i danas se zna kako je ona izgledala i gde se tano nalazila. Na planu austrijskog
oficira Brua iz 1789. godine, ova tekija je ucrtana odmah preko puta Kizlar-agine damije iz
ranog 17. veka. Feliks Kanic, tavie, belei 1897. g. da su se u turbetu ove tekije nalazili
grobovi trojice verskih junaka": Horasani baba-Mehmeda, Bagdali Mustafa-bega[6] i Antee
hadi-ejh Omer-efendije. Pretpostavlja se da je tekijska kua na fotografiji iz 1866. podignuta u
18. stoleu, dok je izvorna Horasanijina tekija bila iz elebijinog vremena, dakle, sredine 17.
veka. Pravougaone osnove, ona je imala dimenzije 17,5m x 8m i kraom, strmom stranom, njen
spoljanji zid se sputao niz Derviku ulicu. Duom stranom ona je bila okrenuta ka dananjem

Studentskom parku. Kapija, i sama zgrada tekije, nalazile su se na toj strani. U tekiju se ulazilo iz
dvorita u kome se, pored spomenutog mauzoleja, nalazilo nekoliko niana, kao i tala, nunik i
zatrpan bunar. Pored tekije se u istom dvoritu nalazila i manja prizemna kua, a glavna kua se
sastojala od tri prostorije u prizemlju (vea soba, manja soba i hodnik) i jo etiri na spratu,
meu kojima je, po svemu sudei, bila i semahana, prostorija u kojoj su dervii izvodili svoj
centralni obred - zikr (dhikr). Na alost, ova istorijska kua je poruena 1892. g., a u zemlji je
ostao jo samo njen podrum.[7]
Ko je bio ejh Mehmed (Muhamed) Horasani i kojem tarikatu je pripadao? U svom putopisu
elebija spominje tekiju Mehmed-pae Jahjalija (Jahjapaia)[8], jedno od najstarijih
beogradskih sufijskih zdanja, podignutih, svakako, pre paine smrti 1548. Ta tekija se nalazila u
dnu Derwisch Gassen, na Dorolu, u bloku izmeu dananje Duanove, Knianinove,
Skenderbegove i Dubrovake ulice.[9] S obzirom na to da nose isto ime, te da su se nalazile
nedaleko jedna od druge, sasvim je mogue da su ova, i Hadi-ejh Muhamedova tekija, bile
sagraene iz istog vakufa Mehmed-pae Jahjapaia, odnosno Mehmeda (Muhameda)
Horasanije. A kako je Mehmed-paa bio poznat kao akindijski beg, pretpostavlja se da su obe
tekije izvorno pripadale bektaijskom redu, jer je meu akindijama bio razvijen kult Hadi
Bekta Velija, osnivaa tog bratstva.[10] Bektaije su bile tipino turski derviki red,
rasprostranjen meu pripadnicima osmanske vojske. Njihovi ejhovi su obino vrili dunost
imama meu posadama tvrava. Mogue je, isto tako, da su te dve tekije, u docnijim periodima,
pripadale i nekim drugim tarikatima. U natpisu ejh-Mustafinog turbeta, koji je 1783. g. podigao
defterdar Husni Jusuf[11] pie, na primer, da je taj ejh bio sadija, pa je osnovana pretpostavka
da je i Hadi-ejh Muhamedova tekija, koncem 18. veka, pripadala tom redu. Sadije su, kao i
bektaije i rifaije, bile tipino vojniki tarikat. Za bektaije se jo vezuje i tekija u tvravi
Gornjeg grada, kao i Subaina tekija na periferiji Beograda koje takoe spominje Evlija elebija
u svom zapisu.[12] Izgleda da je ba o toj drugoj tekiji re u vakufnami beogradskog defterdara
Ahmed-efendije, koji spominje nekakvu bektaijsku kuu koja se nalazila na Bulbulderu. Za
hranu u toj dervikoj tekiji defterdar je namenio 12 aki dnevno, dok se, u istom dokumentu, za
sadijsku i halvetijsku tekiju odreuje po 30 aki.[13]
Ovaj dokument, koji u svom radu navodi Radmila Trikovi, dragocen je za istraivae, naroito
zbog toga to se tu izriito spominju tri poznata sufijska reda u Beogradu u 18. veku. Defterdar
Ahmed je, prema tom dokumentu, za stan ejhova halvetijskog reda namenio dve kue, od kojih
je jedna imala 5 odaja u prizemlju i 6 na spratu, a druga dve velike prizemne odaje i mutvak,
jednu odaju na spratu, zatim zgradu za seno, bunar, batu od 4 dunuma i avliju od 25 arina.
ejhovima sadijskog reda defterdar je zavetao jednu kuu blizu konaka beogradskog
mukabeledije na Zereku. Ova kua imala je po 5 odaja u prizemlju i na spratu, mutvak, podrum,
jednu zasebnu odaju, batu od pola dunuma i malu avliju. Za izdravanje ejhova ovog dervikog
reda Ahmed-efendi je ostavio i jedan vinograd od 45 dunuma, koji se nalazio blizu starog ambara
u Varoi, na Dunavu".[14] Pretpostavlja se da je i defterdar Ahmed bio pripadnik nekog od
spomenutih tarikata. Iz nekih drugih dokumenata koji pripadaju osmanskom periodu u povesti
Beograda, saznajemo imena brojnih drugih dervia. Najpre Evlija elebi spominje nekog ejha
Kurudizade kao stareinu (dede) beogradskih halvetija, dodajui da je on bio dobar i poboan
ejh i halifa Mahmud-efendije, proelnika glavne tekije u Uskudaru.[15] Takoe, spominju se i
dervii Hamza i Husein iz Anadola, te Baba Ruhi Adem, Emir Bagdadi i atib Baba Bali iz
Kulia. Samo etvrt veka docnije (1560.) spominju se jo i aban-dede, Baba Bustan, Baba

Mahmud, Dedezade, Omer (sin Dedekaima), Pervane, dervi u Ferhad-painoj mahali, i jo neke
sufije.[16]
Poseban ugled u versko-pravnim i naunim krugovima imao je, na prelazu iz 16. u 17. vek, ejh
Nurullah Ibrahim bin Iskender, poznatiji po svom knjievnom imenu Muniri Belgradi. ejh
Muniri je bio rodom iz Bosne, kolovao se u Carigradu, a u Beogradu je proveo najvei deo svog
ivota kao muftija i profesor uvene medrese Mehmed-pae Jahjapaia. Pisac i pesnik,
enciklopedik, propovednik, Muniri Belgradi je bio autor brojnih versko-moralnih i pravnih spisa,
ukljuujui i geografski traktat Seb'yyat koji je izgubljen, kao i rodoslov dervikih redova na
Balkanu (Silsilat al-mugarrabin)[17] koji je uputio stareini dervikog reda melamija Huseinu
Lamekaniju. ejh Iskender je umro 1617. godine, a njegovo turbe se dugo nalazilo na uglu
Dubrovake i Skenderbegove ulice[18].
Hazim abanovi pretpostavlja da je u 16. i 17. stoleu u Beogradu bio zastupljen veliki broj
dervikih bratstava, ukljuujui bajramije, melamije, bektaije, halvetije, gulenije, kadirije,
hindije, mevlevije, nakibendije, rifaije, sadije, sunbulije, abanije, azilije i uakije. Mogue je
da su tu jo bile prisutne i bedevije, delvetije, derahije i sinanije, o kojima nema pomena u
izvorima, ali ih je bilo po drugim balkanskim centrima".[19] Ono to, meutim, sigurno znamo
jeste da su se, pored halvetija, sadija i bektaija, u Beogradu nastanile i kadirije i nakibendije.
Kadirije su imale svoje tekije na Dorolu i Kalemegdanu. U Gornjem gradu se njihova tekija
nalazila pored ehidskog turbeta Damad Ali-pae, osvajaa Moreje, koji je poginuo u bici kod
Petrovaradina avgusta 1716. godine. Tu tekiju je, izmeu 1743. i 1746. g., podigao beogradski
vezir Jahja-paa Hatibzade[20] (po kome je i sama tekija dobila ime), a njega je na tom mestu
docnije nasledio sin Hasan.[21] Radmila Trikovi to zakljuuje na osnovu berata iz 1793. o
postavljenju ejha Seid Hasana, sina rahmetli ejha Mehmeda Haima.[22] S obzirom na to da je
Haim-efendija bio kadirijski ejh, logino je pretpostaviti da je i ova tekija, bar u jednom
periodu, pripadala kadirijama. Istom redu je verovatno pripadala i ejh Hasan-efendijina tekija
koja se, prema turskom planu iz 1863. g. nalazila na uglu dananje Gospodar Jovanove i Rige od
Fere (br. 12).[23] Ta tekija se spominje u Kanlikom protokolu iz 1862., a u jednom drugom
dokumentu iz 19. veka ona se urbanistiki ucrtava u istu liniju sa Bajrakli-damijom.[24] Ovoj
tekiji je, pak, pripadala Kalin-damija, sa spiska damija iz 1836. godine.
ehaji i Trikovi, tavie, dovode jo ejha Hasana u vezu sa tekijom koja se u 19. v. nalazila
pored nestale damije na staroj Aga-kapiji. Mogue je, naime, da je i ona, vek ranije, pripadala
kadirijama. U jednoj umrlici iz 1698. spominje se, najzad, i tekija kod ehitlik damije na
Dorolu. Docnije se tu nalazila uvena Ali-paina damija, a pored nje, u 19. veku i tekija ejh
Ali-efendije, u bloku izmeu ulica Visokog Stevana, Cara Uroa, Despota ura i Brae Baruh.
[25] Kada je re o nakibendijama, zna se, na osnovu jednog sudskog protokola iz 1680., da je
izvesni ejh Husein ibn Muhamed, koji je i sam bio nakibendija, sagradio tekiju u Beogradu i
poverio je halifi Alija Samarkandija - ejhu Mehmed ibn ejh Isi. U tu svrhu, ejh Husein je
poklonio svoje imanje i duan. ehaji, koji daje ovaj podatak, pretpostavlja da je ta tekija bila
aktivna u 17. i 18. veku, te da su se u njoj smenjivali ejhovi nakibendijskog reda.[26]
Nakibendije, i danas veoma rasprostranjene u Bosni, izvodile su pored uobiajenog, glasnog
(dehri), i skriveni, bezglasni zikr srca (kalb). Ne zna se, najzad, kojem tarikatu je pripadala jo
jedna dorolska tekija, podignuta u bloku izmeu ulica Francuske, Simine, Dositejeve i

Gospodar Jevremove, na mestu gde se danas nalazi ambasada Holandije. Ova tekija nosi ime
ejh-hafiz Mehmeda i ucrtana je na turskom planu iz 1863.
Na osnovu napred spomenutih podataka o poznatim beogradskim tekijama, sasvim je osnovano
pretpostaviti da je Evlija elebi, inae esto nepouzdan kada je re o statistici, bio dosta precizan
u svom izvetaju o 17 tekija koje su se oko 1660. godine nalazile u tom gradu. Tu bi se,
verovatno, mogle ubrojiti sve poznate tekije s kalemegdanske tvrave, iz varoi, ali i neke sa
periferije Beograda. Sasvim je izvesno da su se ve tada u gradu nalazile tarikatske zajednice
kadirija, halvetija, nakibendija, sadija i bektaija. Bilo je tu, svakako, i drugih redova, ali bi se o
njihovom prisustvu moe samo posredno zakljuivati. Izgleda da je u Beogradu islamski
misticizam (tasawwuf) naao pogodno tle naroito u 17. stoleu, kako u praktinom delovanju
raznih tarikata, tako i u njihovoj naunoj, knjievnoj, pravnoj i filozofskoj ostavtini.

Literatura
[1] Evlija elebija, Putopis - odlomci o jugoslovenskim zemljama I, prev. H. abanovi,
Svjetlost,
Sarajevo,
1957,
str.
99.
[2] Zikr (dhikr) je centralni derviki (sufijski) obred podseanja na Boga putem invokacije i
ponavljanja njegovog imena i njegovih atributa u jedinstvu daha, zvuka i pokreta. Ova praksa se
temelji na jednom ajetu iz Kurana (33,41) u kome se savetuje: O vjernici, esto Allaha
spominjite i hvalite". Postoji vie vrsta, tipova zikra koji se praktikuju u sufizmu, a dervii se,
povodom njegovog kolektivnog izvoenja, u tekijama obino sastaju jednom nedeljno.
[3] Videti odtampanu fotografiju ove kue u Divna uri-Zamolo, Beograd kao orijentalna
varo pod Turcima 1521-1867, Muzej grada Beograda, Beograd, 1977, ilustracije.
[4]
Ibid.,
str.
72-73.
[5] Ibid., str. 74. Tu je verovatno bila re o Subainoj bektaijskoj tekiji sa elebijinog spiska
beogradskih
izletita
(elebija,
str.
103).
[6] Po kome se ovo turbe i danas naziva ejh-Mustafino turbe. To, uostalom, pie i na ploi iznad
ulaza u turbe, gde se jo nalazi i podatak da je ono sagraeno 1783-84. godine, te da je ejh
Mustafa
bio
stareina
sadijskog
dervikog
reda(Ibid.,
str.
71).
[7]
Ibid.,
str.
71.
[8] elebija, str. 99. U originalnom tekstu putopisa stoji Mehmed-paa Abali, ali prevodilac
abanovi smatra da je re o greci, i da tu treba da pie Jahjali, odnosno Jahjapai.
[9] Ovo je bila jedna od istorisjkih lokacija u beogradskom eheru toga vremena. Tu se nalazila i
uvena damija Gazi Mehmed-pae Jahjapaia, docnije poznata i kao Imaret damija, sagraena
1548-1549. g. (elebija, str. 97) u mavarskom stilu. Pored same damije i tekije, u istom bloku
se nalazila i Jahja-paina medresa iz 1599, a verovatno i biblioteka.
[10] Cf. Demal ehaji, Derviki redovi u jugoslovenskim zemljama, Sarajevo, 1986, str. 170 i
Hazim abanovi, Islamska prosveta i kultura", u Istorija Beograda 1, Prosveta, Beograd, 1974,
str. 416. Akindije su inae bili jurini konjanici koji su vrili upade u neprijateljsku teritoriju.

Moemo pretpostaviti da su se neki od tih bektaija nali u Beogradu odmah po njegovom

zauzimanju
1521.
godine.
[11] Radmila Trikovi, Promene u varoi posle 1740." u Istorija Beograda 1, str.670.
[12]
Cf.
beleku
4.
[13]
Ibid.,
str.
670.
[14]
Ibid.,
str.
670.
[15] Evlija elebija, Putopis, str. 100. U Beogradu je pre 1717. godine doista postojala jedna
halvetijska tekija iz vakufa Koski Mehmed-pae, ali se ne zna njena tana lokacija.
[16]
abanovi,
str.
415-416.
[17] Ibid., str. 418. Re je tu zapravo o Rodoslovlju boijih ugodnika i biografijama pobonih.
Najbolji izvor za biografiju i bibliografiju Munirija Belgradija je delo istoriara Hazima
abanovia Knjievnost Muslimana BiH na orijentalnim jezicima, Sarajevo, 1973. Prema
abanoviu, Muniri je napisao 121 biografiju dervikih ejhova koji su iveli u Anadoliji i
Rumeliji do kraja vladavine sultana Ahmeda III (1617.g.). Rukopis tog dela se uva u Carigradu.,
dok je manje poznato delo iz etike i prava Staza pravoga puta sauvano u Gazi Husrev-begovoj
biblioteci
u
Sarajevu.
[18] elebija, str. 106. Tu se nalazila i poznata Munirijeva bata koju Evlija opisuje na sledei
nain: U Muniri-efendijinoj bai ima sonih 'kumru' - kajsija koje su teke po etrdeset drama,
zatim sonih eftelija koje su teke po stotinu drama, a ima i groa, ljiva, kruaka, treanja,
dinja i lubenica. Na glasu je jo rumeni sok od vianja, museles i hardalija" (str. 103).
[19] Ibid., str. 416. [20] uri-Zamolo, str. 73 [21] ehaji, str. 136. [22] Trikovi, str. 671. [23]
uri-Zamolo,
str.
73.
[24]
Ibid.,
str.
72.
[25] Ibid., str. 73. [26] ehaji, str. 67.