Ne pii za prosenog itaoca; svi su itaoci proseni.

Ne pii za elitu, elita ne postoji; elita si ti.

Danilo Ki, Saveti mladom piscu (1984)
Pisao je potresno, mrano, iskreno. Negovao je lirski stil pripovedanja,
povremeno beei u sanjarenje, nezadovoljan realnou. Kao to je i sam
govorio: Pisanje mi, pre svega, slui kao nadoknada za ivot koji sam ve
kao dete zamiljao drugaijim od onog koji vodim. Zato je i njegov uticaj
na istoriju knjievnosti nemerljiv.

Danilo Ki rodio se 22. februara 1935. godine u Subotici. Njegov otac,

Eduard Ki, bio je maarski Jevrejin, vii inspektor dravnih eleznica, a
majka, Milica Dragievi, bila je crnogorska lepotica, kako je Danilo
kasnije pisao, koja je upoznala Eduarda Kia dok je bila u poseti sestri u
Subotici. Ki je sebe nazivao etnografskom retkou upravo zbog toga
to je roen u Subotici, gradu na granici sa Maarskom, u tadanjoj
Jugoslaviji, u meovitoj porodici tako da je bio jugoslovenski graanin
jevrejskog, maarskog, srpskog i crnogorskog porekla. Milica i Eduard su
pored Danila imali i erku Danicu, koja je bila tri godine starija od brata.

Porodica Ki se iz Subotice preselila u Novi Sad gde je Danilo krenuo u

srpsku osnovnu kolu.

ivot bi tekao mirno i svojim uobiajenim tokom da godine koje su dolazile

nisu bile ispunjene mrnjom i ratnim strahotama. Godine 1942. Danilo se
sa porodicom preselio u oev zaviaj, u Maarsku, da bi ve 1944. njegov
otac zajedno sa brojnim roacima bio odveden najpre u Zalegerseg (u
zapadnom delu Maarske), a potom u Auvic. Gotovo da se niko od njih
nije vratio. Gubitak oca je tragino uticao na Danila i on je svoju utehu
pronalazio u pisanju pesama. Prvu pesmu napisao je sa samo devet
godina.

Danilo Ki

Sa majkom i sestrom se Danilo preselio na Cetinje, kod ujaka Rista

Dragievia, istoriara i Njegoevog biografa. Tamo je zavrio gimnaziju.

Tokom svojih gimnazijskih dana Danilo je pisao pesme i prevodio

francuske, ruske i maarske pesnike. U Beogradu je 1954. godine upisao
Filozofski fakultet i diplomirao kao prvi student na novoosnovanoj katedri
za optu knjievnost. Bio je dobar student, i zbog toga mu je osniva
katedre dr Vojislav uri predlagao da bude asistent. Danilo je odabrao
drugaiji put. Jo kao student objavljivao je svoje radove, a tri godine
proveo je kao lan redakcije asopisa Vidik. Poeo se kretati u visokim
knjievnim krugovima. Danju bi sedeo u Narodnoj biblioteci, a nou bi se
pretvarao u boema. Spavao je, po sopstvenom priznanju, u
meuvremenu.

Po zavretku studija otiao je u Pariz gde je radio kao lektor i prevodilac.

Tada nastaju njegovi romani Mansarda i Psalam 44. Njegovi preci
poticali su iz Alzasa i kao trgovci guijim perjem stigli su u Maarsku.
Danilo je tu, inspirisan svojim korenima, napisao roman Bata,pepeo.
Svoje najranije uspomene pretoio je u knjigu poznatu kao Rani jadi.
Trea knjiga iz njegovog porodinog ciklusa je Peanik, knjiga za koju je
dobio NIN-ovu nagradu. Ovom knjigom je Danilo, na neki nain, zaokruio
svoju autobiografiju.

Dok je radio na univerzitetu u Bordou nastala je knjiga Grobnica za Borisa

Davidovia. Ova njegova knjiga uzburkala je knjievnu kritiku i podelila
italaku publiku na one koji su ga hvalili i one koji su ga smatrali
plagijatorom. Danilo je pokuao da da objanjenje te sporne knjige u
sledeoj koja se zove as anatomije. I posle toga je ostao neshvaen i
razoaran i upravo je to bio razlog to se odluio na dobrovoljno
izgnanstvo. Vratio se u Francusku i u tom periodu nastaju njegova dela
No i magla, Homo poeticus, Enciklopedija mrtvih. Evocirajui
uspomene pisao je o porodici Sam, napisao je porodinu hroniku koja prati
ivot nekoliko generacija. Danilo je tim povodom izjavio za jedan list:
Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam Holokaustom,
nestankom oca, uspomenama na teko ratno detinjstvo. Morao sam da se
oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. Ki je 1986. godine dobio
nagrade Skender Kulenovi i francuski orden Vitez umetnosti i
knjievnosti.

Danilo Ki

Ve 1988. godine dobio je dve prestine knjievne nagrade u Nemakoj i

Italiji, a iste godine je izabran i za dopisnog lana SANU. Sa novinarom
Gabijem Glajmanom objavio je knjigu autobiografskih odlomaka ivot i
literatura, a sa rediteljem Aleksandrom Mandiem je boravei u Izraelu
snimio dokumentarnu seriju Goli ivot.

Svoj ivot proveo je u braku sa Mirjanom Mioinovi od 1962. do 1981.

godine, a zadnje godine proveo je sa Paskal Depe.

Umro je od karcinoma plua 15. oktobra1989. godine. Sahranjen je u Aleji

zaslunih velikana u Beogradu.

Iako je pred sam kraj izjavio da je jedino to ga istinski boli ivot, on je

veoma voleo ivot. Na pitanje koja mu je neostvarena elja rekao je: Da
se obogatim. ta bi radio da zgrne milione? pitali su ga. Kako ta?
Sedeo bih ispred Kupole u Parizu, pio kurvoazje , puio goloaz i
gledao kako svet prolazi. Ima li neto bolje? Pa to ionako svaki dan
radi. Samo kad imam novca, ali ni onda bezbrino, jer se plaim da e
mi uskoro moda doi crni dani.

Danilo Ki je bio jedinstven, to se tie ivota i to se tie knjievnosti.

Zato je bilo nezamislivo teko pokuati smestiti ga negde, nalepiti mu bilo
koji epitet koji ide sa gomilom. On nikada nije iao sa gomilom i za njom i
zato nije mogao iveti ivot rastereen i bez briga. Tu svoju osobenost
najbolje je opisao on sam: Ne volim ljude koji se izvlae iz svega kao kine
gliste. Bez oiljka i bez ogrebotine. Komedijai.