1.

Vaspitanje kao specifino ljudska delatnost

Vaspitanje je istorijsko-civilizacijska karakteristika coveka i drustva i njihovo
odredjujuce svojstvo. Ono je bitan faktor i uslov covekovog procesa ocovecenja i
humanizacije drustva i istovremeno i njihova posledica. Zaceci vaspitanja se nalaze u
nagonskoj brizi coveka za mladuncetom. Svi ljudi ucestvuju u procesu vaspitanja od
rodjenja pa do svoje smrti, bilo kao vaspitanici ili kao oni koji vaspitavaju. Neko u toj
delatnosti ucestvuje svesno i namerno a neko intuitivno. Postoje danas brojne dileme
da li pod vaspitanjem treba podrazumevati i one uticaje koje ljudi ostvaruju nesvesno,
slucajno i bez neke organizacije, ali ostra granica se ne moze postaviti.
Vaspitanje je specificno ljudska delatnost i nije karakteristicna za druga ziva bica. O
ovome postoje brojne dileme i zablude jer je poznato da u zivotinjskom svetu postoji
primetna briga o odrzanju i razvoju mladuncadi a zabluda dolazi otuda sto mnogi
mesaju borbu za opstanak pojedinih zivotinjskih vrsta i njihovu mogucnost ucenja.
Ucenje je bitno za proces vaspitanja ali ucenje i vaspitanje nisu identicni. Vaspitranje je
pre svega proces prenosenja i usvajanja znanja jedne generacije na drugu generaciju,
dok kod zivotinjskih vrsta svaka nova generacija, na skoro isti nacin ponavlja put
prethodnih generacija i okrece se skoro u istom krugu.

2. Znacaj vaspitanja
Vaspitanjem se prenose sve civilizacijske i kulturne vrednosti i karakteristike sa
generacije na generaciju. Ono je nuzno zbog sve vece kolicine znanja koju u toku zivota
treba usvojiti i sve veceg broja sposobnosti koje treba razviti za snalazenje u
savremenim uslovima zivota. Uspesni pojedinci i snazne drzave moguci su samo uz
postojanje razvijenog sistema vaspitanja.
Znacajno je i zbog medjusobnog zblizavanja i povezivanja ljudi, njihove uspesnije
komunikacije i predupredjivanja negativnih pojava kao sto su agresivnost, egoizam,
individualizam, gramzivost,itd. Vazno je i zbog intenzivnijeg razvoja individualnih
karakteristika (obdarenih, ometenih) koje pojedinci nose u sebi, sto ce biti od koristi i
toj individui i drustvu u celini i postalo je osnovni put za afirmaciju licnosti i za
obezbedjivanje njegog materijalnog i drustvenog statusa. Bez postizanja odredjenog
obrazovnog standarda, savremeni covek ne moze da vrsi osnovne zivotne, porodicne i
profesionalne uloge (da obezbedi egzistenciju, vaspitava decu, postigne odredjeni nivo
produktivnosti na radnom mestu itd.).

3. Vaspitanje kao najsiri pedagoski proces i pojam

Vaspitanje je najsiri pedagoski proces i pojam. On se odnosi na sve sto ljudi svesno,
namerno, sistematski i organizovano preduzimaju na planu formiranja licnosti , kako
ono sto organizuje drustvo u odnosu na vaspitanika tako i ono sto preduzima sama
licnost koja se razvija i formira u okolnostima jednog kokretnog drustva.
Obrazovanje je srz, jedro i jezgro celokupnog procesa vaspitanja. To je uzi proces i
pojam koji predstavlja temelj i osnovu vaspitanja licnosti i odnosi se pre svega na
usvajanje znanja, cinjenica, podataka, na izgradjivanje navika i umeca, usvajanje

sistema vrednosti i medjuljudskih pravila komunikacije. Vaspitanje obuhvata

celokupnosti uticaja koje vrsi drustvena zajednica, uslove koje ona stvara za
podsticanje razvoja licnosti i stvaralacku aktivnost same licnosti koja joj omogucuje
proces samoformiranja. Obrazovanje i vaspitanje licnosti u celini cine jedan jedinstven
i medjusobno uslovljen proces i ne mogu postojati jedan bez drugoga.
Prema unutrasnjoj strukturi, vaspitanje je viseslojni proces koji se sastoji iz tri nivoa:
a) Proces usvajanja znanja, umenja i navika (obrazovanje) koje predstavlja osnovu
za naredna dva procesa. Zasniva se na racionalnoj osnovi za razliku od druga
dva procesa koja se zasnivaju na vrednosnoj i humanisticnoj osnovi.
b) Proces razvijanja psihickih i fizickih snaga i sposobnosti
c) Proces izgradjivanja karaktera, emocionalnog i voljnog zivota, pogleda na svet.
Osnovna podrucja razoja licnosti se obicno dele na:
a) Kognitivni razvoj-obuhvata znanja i intelektualne sposobnosti
b) Afektivni razvoj-obuhvata stavove, misljenja, interese i emocionalne momente u
odnosu coveka prema sredini prema sebi samom
c) Psihomotorni razvoj-obuhvata sposobnost upravljanja motorickim aparatom
ljudskog organizma.

4. Mogucnost i granice vaspitanje (Cinioci razvoja

licnosti)
Osnovni cinioci razvoja licnosti su nasledje, sredina, aktivnost same licnosti i
vaspitanje.
U istoriji razvoja shvatanja o vaspitanju i razvoju coveka brojni filozofi, pedagozi i
teoreticari su razlicito gledali na znacaj i udeo ovih faktora na razvoj licnosti. Pedagoski
optimisti su verovali u svemoc vaspitanja, zanemarujuci nasledne tj. Bioloske faktore a
sa druge strane, pedagoski pesimisti su potcenjivali ulogu vaspitanja, dajuci primat
naslednim faktorima.
U pedagoskoj literaturi cinioci vaspitanja najcesce se dele u dve grupe: bioloski,
nasledni, unutrasnji, urodjeni faktori i socijalni, socioloski, spoljasnji, sredinski u koje
spadaju drustvena sredina i vaspitanje. Obe ove grupe podrazumevaju sktivnost onoga
ko se vaspitava, a razvoj coveka je uslovljen uzajamnim delovanjem ovih faktora.
Nasledje predstavlja proizvod dosadasnjeg razvoja coveka, pri cemu se putem gena
obezbedjuju preduslovi razvoja. Nasledje se ne ispoljava odmah, niti automatski, niti u
vidu gotovih sposobnosti nego u vidu mogucnosti, odnosno predispozicija. Razvoj moze
da tece u brojnim pravcima sa mnogo mogucnosti i tesko je odrediti granice do kojih je
moguc. Veliki broj naucnika je precenjivao ulogu nasledja i ta shvatanja se zovu
nativisticka ili biologisticka.
Jedno od najstarijih nativistickih shvatanja je religijsko ucenje o urodjenom
praadamovskom grehu po kojem je dete na samom pragu svog zivota gresno bice, a da
je svrha vaspitanja i zivota na zemlji ispastanje, poniznost i iskupljenje
greha.Nativisticke teorije nazivaju se jos i teorijama bioloskog determinizma ili
fatalizma. Da bi se zastitile odredjene razlike i privilegije u pomoc se priziva nauka.

Teorija plave krvi pokusava da zastiti nasledno pravo plemica na posed, titule, vlast i
drzavni ugled. I u savremenim drustvima se insistira na naslednim razlikama pa se
zabranjuje mesanje pripadnika razlicitih klasa, nacija, religija pa i nivoa obrazovanja.
Dakle, mogucnost i granica vaspitanja leze u nasledjenim osnovama, uslovima
drustvene sredine u kojima se razvija loicnost, u pravovremenosti i pravilnosti
organizovanog vaspitanja i u licnom angazmanu, motivaciji, vrednoci ili lenjosti samog
vaspitanika.

5. Vaspitanje kao stalna drustvena funkcija

Vaspitanje i drustvo:

Vaspitanje predstavlja civilazijski proces i

zahvaljujuci vaspitanju ljudi su promenili smisao svog postojanja i povezali se
medjusobno. Vaspitanje , pored toga sto je generacijska pojava i predstavlja vezu
medju generacijama, ima konzervirajucu i dinamicku ulogu. Njime se vrsi
selekcija, izbor i dalje prenosenje osnovnih, najvaznijih i trajno vrednih ljudskih
iskustava i tekovina. Menjajuci ljude, vaspitanjem stvaramo i osnovni preduslov
za dalje menjanje drustva u celini. Vaspitanjem se ne ostvaruju samo vertikalni
intergeneracijski odnosi, vec i horizontalni odnosi ljudi koji zive u jednom
vremenu. Ne pomazu samo stariji mladjima, vec svi oni koji nesto vise znaju ,
vise mogu, bolje umeju, onima koji ne znaju, ne mogu, i ne umeju. Vaspitanje
ima u sebi jedan reciprocan i povratan odnos razmene koji kroz slozene socijalne
kontakte ukljucuje sve ljude. Istorijske, politicke i ekonomske analize pokazuju da
je vaspitanje uslovljeno socijalnom, staleskom, klasnom, i politickom strukturom
drustva. (Pojedini socijalni stalezi i klase imaju sebi svojstvene drustvene odlike,
uloge, pa i vaspitanje.)
Vaspitanje i kultura: Razvojem kulture u svim njenim oblicima, razvijano
je i vaspitanje. Veza je uvek bila obostrana. Vaspitanje je omogucavalo sirenje,
prenosenje i bogacenje kulturnih dobara, a kultura je vrsila misiju humanizacije i
unapredjivanja procesa vaspitanja. Danas ih je tesko odvojiti i prave gresku oni
koji zele da ih identifikuju. Vaspitanje je sretstvo za susret razlicitih kultura i
niveliranje raznolikosti do mere koja je neophodna za komunikaciju medju
pojedincima, socijalnim grupama ili narodima.
Vaspitanje i rad: Vaspitanje i rad su dve vecite medjusobno povezane i
uslovljenje drustvene funkcije. Nastaju paralelno i kao preduslov nastanka samog
drustva. Prakticno, van rada i drustva nema vaspitanja. U njegovom sredistu
uvek su proizvodi i procesi ljudskog rada. Kroz proces rada, covek razvija svoje
radne karakteristike i menja svoje individualne mogucnosti. Podelom rada, deli
se i covek, a to se istovremeno prenosi i na vaspitanje i putem vaspitanja.
Razdvajaju se intelektualno i radno-proizvodno vaspitanje, harmonijski razvoj
licnosti ustupa pred zahtevima uske specijalizovanosti i profesionalnosti, javlja se
dualizam u skolskom sistemu, useljavaju se sve vece socijalne razlike , koje se
reprodukuju kroz sadrzaje i nacine vaspitanja.

6. Cilj i zadaci vaspitanja

Cilj vaspitanja je bio uvek drustveno-istorijski uslovljen i odredjen. Svako drustvo,

svaka klasa je kroz njega saopstavala svoje interese u odnosu na proces razvoja i
ponasanja ljudi a posebno u odnosu na pravce formiranja mlade generacije.
U Sparti, cilj vaspitanja je bio izrazen kroz pripremu hrabrog ratnika koji ce cuvati i
braniti drzavu. U Atini, razvijenijoj od Sparte cilj je bio pripremanje harmonijski
razvijenog coveka kao licnosti, fizicki i moralno. U srednjem veku, u periodu
razvijene nauke i religije, cilj vaspitanja je bio formiranje coveka koji je odan vernik.
Danas je to stvaralacka, kreativna tj.svestrana licnost.
U udzbenicima pedagogije pre 2.svetskog rata gledista o cilju vaspitanja su
razvrstavana u 4 grupe:
1. Hedonisticko - licna sreca, fizicko i duhovno uzivanje
2. Utilitaristicko sticanje prakticnih, upotrebljivih i korisnih znanja i
vestina(korisniji je onaj covek sto je inteligentniji i obrazovaniji nego onaj koji
je posteniji i kulturniji)
3. Moralisticko znati sta je moralno dobro i ciniti dobra dela sa stanovista tog
konkretnog drustva
4. Socijalno licnost sposobna za aktivan drustveni zivot.
Cilj uvek predstavlja idealno zamisljen lik, kome se tezi u vaspitanju. Cilj se uvek odnosi
na licnost odredjenih svojstava i karakteristika. U odnosu na vaspitanje cilj predstavlja
ideju vodilju tj. crvenu nit u vaspitanju i on se uvek kratko jezicki formulise( hrabar
ratnik, odan vernik)
Cilj vaspitanja je uslovljen brojnim ciniocima: drzavno uredjenje, karakter ljudskog rada,
sistem vrednosti i ideoloska shvatanja, saznanja o coveku i njegovoj licnosti, drustvena
tradicija, razvijenost padagoske nauke, potrebe, interesi i zelje pojedinca.
U savremenoj pedagoskoj teoriji i praksi postoje dva osnovna nacina formulisanja i
definisanja cilja vaspitanja: cilj kao gotova, staticna i udaljena slika i idealno zamisljen
model koji je negde ispred nas, i cilj kao odlika i svojstvo samog procesa kojim se dolazi
do njega. Tako se i pojavila razlika izmedju imperativne, odnosno normativne
pedagogije i procesualne pedagogije.
Konkretizacija cilja vaspitanja: Cilj mora da se sazeto definise , i kao takav da nista
ne govori o onima koji treba da se bave njegovom realizacijom vec mora da se
konkretizuje i da se objasni. U praksi se to postize odredjivanjem niza zadataka, koji
proizilaze iz cilja. Cilj govori sta zelimo, a zadaci govore sta treba da uradimo da bi cilj
ostvarili. Prilikom utvrdjivanja cilja polazi se od vrednosti koje su vazece za dato
drustvo i koje su bitne za sadasnjost, proslost i buducnost npr. humanizam, solidarnost,
pravda, tolerancija
Licnost posmatramo kao nedeljivu celinu i ona predstavlja jedinstvo intelektualnih,
fizickih, moralnih i estetskih vrednosti. Radi boljeg razumevanja licnost se deli na cetiri
komponente, koje su povezane, neodvojive. To su intelektualna, moralna, fizicka i
estetska. Prvi nivo konkretizacije cilja vrsi se odredjivanjem zadataka po ovim stranama
licnosti i odredjuju se zadaci fizickog vaspitanja, moralnog, intelektualnog i estetskog
vaspitanja.

Zadaci umnog i radnog vaspitanja: Jedan od zadataka je usvajanje naucnih

znanja i sistema vrednosti, zatim formiranje navika i umeca koja omogucavaju
da se nauceno koristi u praksi, negovanje i razvijanje logicko-saznajnih
sposobnosti( paznje, pamcenja), razvijanje aktivistickog stava prema prirodi i
drustvu, negovanje radne kulture i kulture intelektualnog rada (radnih navika,
potreba da se ceni tudji rad, osposobljavanje da covek sam uci, osposobljavanje
za samoobrazovanje)
Zadaci drustveno moralnog vaspitanja: Izgradnja moralne svesti tj.
osposobljavanje coveka da samostalno procenjuje sta je moralno, a sta ne na
osnovu moralnih normi odnosno saznanja, osposobljavanje za dozivljavanje
svojih i tudjih moralnih postupaka tj. razvijanje moralnih osecanja. Postoje tri
osnovna odnosa putem kojih se ispoljava moralna licnost coveka pa se i zadaci
moralnnog vaspitanja svrstavaju u tri grupe:
Odnos prema zajednici : (patriotizam, negovanje dobrih
odnosa medju narodima, pravilan odnos prema radnim i
drugim drustvenim obavezama, prema drustvenoj imovini
itd)
Odnos prema drugim ljudima: (drugarstvo, prijateljstvo,
kolektivizam, solidarnost)
Odnos prema samom sebi: (licna moralna svest, osecanja,
savest, ponasanje, samopostovanje)
Zadaci estetskog vaspitanja: Razvijanje sposobnosti za uocavanje i
procenjivanje estetskih vrednosti na osnovu znanja, razvijanje sposobnosti za
dozivljavanje estetskih vrednosti, osposobljavanje za stvaranje lepog u drustvu,
u prirodi, umetnosti itd.
Zadaci fizickog vaspitanja: Razvijanje covekovog organizma u celini i svih
njegovih delova tj.ocuvanje i jacanje zdravlja. Sticanje znanja iz fizicke kulture,
izgradjivanje navike da se koristi slobodno vreme za setnju i sport.

Da bismo cilj lakse ostvarili u praksi, odredjujemo niz zadataka, koji proizilaze iz cilja i
predstavljaju njegovu konkretizaciju. Ona se vrsi prema uzrastu ucenika tj.vaspitanika
(predskolsko, skolsko obrazovanje i vaspitanje, obrazovanje odraslih) Vrsi se i prema
vrstama skola, prema stranama vaspitanja (intelektualno, fizicko, moralno), u
nastavnim programima i predmetima
U odredjivanju zadataka rukovodi se opstim ciljem vaspitanja, pri cemu izvodjenje tih
zadataka nije obicna dedukcija, nego se uvek polazi od opstih i drustvenih ciljeva, od
potrebe drustva i od prakse. Za neka podrucja vaspitanja nisu dati zadaci ni kao opsti
ni kao posebni, kao sto je npr.porodicno vaspitanje, ali se oni podrazumevaju i
prepoznaju u opstim teznjama drustva i porodice.
Kada je rec o konkretizaciji u nastavnom radu, onda se zadaci mogu odredjivati na vise
nacina, pa se dele na informativne i formativne ili materijalne, formalne i vaspitne. U
nasoj pedagoskoj praksi govori se o tri grupe pedagoskih zadataka:

Materijalnim, koji se odnose na sticanje znanja

Funkcionalnim, koji se odnose na razvoj sposobnosti
Vaspitni, koji se odnose na izgradjivanje vaspitnih vrednosti licnosti