Gde svrstati Miodraga Pavlovia kao pobornika moderne poezije?

Njegove pesme nisu pisane

ni po ekspresionistikoj shemi, ni po nadrealistikoj, ni po sintetistikoj. On ne pripada
nijednom izmu dvadesetog stolea i zato se mnogi kritiari libe da uzmu njegovo delo u
ruke i da napiu koji redak. A kako i ne bi kad prva pesma iz njegove zbirke 87 pesama
(Vihor) poinje stihovima:
Probudim se
nad krevetom oluja!
Pesme su bez zareza i taaka, stih je slobodan, tematika raznolika. Na taj nain Pavlovi
oteava posao kritiarima, jer oni ne mogu da dokue opte odlike njegove poezije. No ipak,
on u svojim pesmama iskidanim reenicama pokazuje uas pred razaranjem sveta i krikove na
granici postojanja (masovna klanja po ulicama, razorene gradove i slino). Poezija u kojoj
nema taaka i zareza upuuje na odreenu vrstu revolta i besa, a ono to je uzrok tom besu,
lei u sadrini pesme. Slobodan stih je najbolje orue za iskazivanje emocija pa ga Miodrag
Pavlovi iz tog razloga i koristi. U zbirci 87 pesama sukobljene su dve stvarnosti: stvarnost
unutranjeg sveta u oveku koja daje svetlost i zvuk spoljanjem, i stvarnost spoljanjeg sveta
iznad oveka koja daje saznanja iz sveta unutranjoj stvarnosti. Na taj nain, ove stvarnosti se
proimaju dajui jedna drugoj neophodne komponente za opstanak. Stih je kratak i koncizan,
kompozicija funkcionalna, a poezija se gradi na smenjivanju pesnikih slika sa razliitim ili
oprenim znaenjem. Na primer, pominjana pesma Vihor, u sebi sadri ovozemaljsko i
nadzemaljsko i moe se rei da je pomalo pesimistiki nastrojena. Lirski subjekt se budi, nad
krevetom je oluja. Dakle, unutranja stvarnost se sudara sa spoljanjom. Ovo nas moe
podsetiti na Disovu pesmu Tamnica i na prvi njen stih To je onaj ivot gde sam pao i ja.
Pesnik se odmah suoava sa uasom stvarnosti i gleda kako u blato padaju zrele vinje.
Kontrast zrelih vianja i blata ukazuje na degradaciju vrednosti. Vrhunac odnosno zrelost se
moe dostii, ali emu sve to, kad ionako pre ili kasnije sve zavri u blatu? Oluja tera
raupane ene da zapomau iz amaca, kao da je taj njihov krik poslednji jer one znaju da e
ih voda udaviti. Ta voda je ivotna plima koja nosi i ne pita, ona davi mrtvace da bi se uverila
da oni zaista nee vie ustati i hodati zemljom. Sa takvom olujom se pesnik bori i nju gleda
svakodnevno, sa saznanjem da uskoro od svega toga nee biti nita. Pesimistino je to to ne
postoji nada u neki ciklus, niti vera da e i posle smrti biti zagrobnog ivota. Nema je ni u
naznakama. U Stubu seanja je Pavlovi ipak malo napredovao. Iako su mu poznate i
usamljenost i gorina zbog toga, on ipak ima vee saznanje o sebi i svetu, vee u odnosu na
prethodnu zbirku. Izraz mu je slobodniji, stih dui ali eliptian, a poezija se gradi na dinamici
(dijalog). Sreemo jezik ulice, argone, jezik intelektualaca i slino. Motivi u obe zbirke su:
usamljenost, stah, prolaznost, oajanje, smrt koja se uzima kao injenica ivota. Pesme koje
najbolje oslikavaju Pavlovievu poeziju su Rejkvijem, Pod zemljom, Preludijum.
Pesma Na smrt jedne koke, takoe ima dubok smisao iako se po naslovu ne bi reklo. Kao
prvo naslov predstavlja parodiju na prigodnu klasicistiku poeziju, zatim tkivo sadrine se
sastoji iz klanja jedne kokoke koju su obesili za nogu nad klozetskom oljom, krv je naravno
prisutna, a perje u jastuku oprostie naim goludravim vratovima. itava ova scena bi se sa
mikroplana mogla prevui na makroplan jer je previe detalja koji podseaju na nevine rtve
ratova i masovnih nesrea koje se deavaju zato to su ljudi bolesno prodrljivi. A vi proitajte
bar deo Pavlovieve poezije i naite sami smisao iste, jer je u poeziji miljenje svakog
pojedinca drugaije, a ipak dragoceno.