UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
KATEDRA ZA FILOZOFIJU

seminarski rad iz predmeta Filozofija prirode

KANTOVO POIMANJE PROSTORA

Studentkinja: Kristina Nikoli

Mentor: Goran Rujevi

Novi Sad, 2016.

Sadraj

Saetak 3
Uvod 4
Njutn

Lajbnic

.6
Argumenti Transcendentalne estetike .8
Od

prostora

kao

istog

opaaja

do

apsolutnog

prostora

.10
Zakljuak
...13
Literatura ...14

Saetak

U uvodnom delu rada istie se da je misaoni interes Kantove teorijske filozofije u

epistemolokom zasnivanju Njutnove klasine fizike, te denunciranju Lajbnicove metafizike, a
sa tim pitanjima je direktno povezana Kantova tematizacija prostora.
Glavni deo rada daje osvrt na dominantne naune paradigme Kantovog vremena u pogledu
poimanja prostora i kretanja, te pokuava rasvetliti Kantovu argumentaciju u Kritici istog uma,
u pogledu iste opaajnosti prostora. Nadalje, analogije iskustva ispostavljaju epistemoloku
bazu njutnovske mehanike, a u njihovom sreditu jeste sintetiko jedinstvo kategorija relacije i
istog opaaja (poglavito prostora). Naposletku, apsolutni prostor koji je Njutn
supstancijalizovao Kant proglaava idejom uma, te istodobno prevladava i ouvava apsolutni
prostor kao kriterijum pravog kretanja.
Zakljuak istie prevazienost Kantovog poimanja prostora kao euklidskog, pojavom
neeuklidskih geometrija i Ajntajnove fizike, ali i Kantovu zaslugu u odvajanju nauke od
metafizike.

Kljune rei: prostor, epistemologija, metafizika, matematika, fizika, opaaj, a priori, sintetiki,
geometrija, kretanje, kategorije, apsolutni prostor.

Uvod
Interes za probleme prirodnih nauka i matematike oit je u Kantovim ranim, pretkritikim
spisima, u kojima je on, shodno vremenskom kontekstu snanog razvoja matematske fizike i
velikih metafizikih sistema prirode, i sam pokuavao iznedriti jednu naturalistiku metafiziku.
Sa poetka ovog perioda Kantove misli jasan je uticaj Lajbnicovih ideja o monadikom
ustrojstvu svega postojeeg, koje je Kant nameravao pomiriti sa Njutnovom fizikom, to je i
tematizovao u Fizikoj monadologiji. Lajbnicovsku provenijenciju Kantovog ranog istraivanja
prirode potom e zameniti apsolutno oduevljenje Njutnovim sistemom prirode izvedenim u
Matematikim principima prirodne filozofije, s obzirom na radikalan novum u tematizaciji
fizikih kategorija. U vremenu suprotstavljenih paradigmi na polju fizike nauke, pitanja koja su
se Kantu nametala nisu bila striktno naunog karaktera, ve poglavito filozofskog. Naime, kao
filozofsko pitanje par exellence bilo je ono o metafizikim pretpostavkama prirodne nauke,
specifinije, kako Njutnova metafizika prostora i vremena daje neophodan pojmovni aparat
plauzibilnom empirijskom vaenju zakona prirode?
Moe se ustvrditi da to pitanje u svojoj opsenosti proima itav Kantov rad na razvijanju
kritike teorijske filozofije, te se odgovor oekuje iz horizonta transcendentalne misaone
pozicije. Naime, po Kantovom uvidu, prvo je potrebno razreiti sa tekim pitanjem statusa
metafizike, u epistemolokom smislu shvaene kao uenje transcendentalnog realizma, koje
Kant pripisuje svojim prethodnicima, dakako, iz sopstvene pozicije transcendentalnog idealizma
koja je minuciozno razvijena u Kritici istog uma. Tek s obzirom na razvijenu arhitektoniku sveg
saznanja (kome je kao paradigma prvenstveno nauno saznanje) u Kritici istog uma, mogao je
Kant postaviti temeljniju filozofiju prirodne nauke na Njutnovom tragu u Metafizikim
osnovama prirodne nauke, s obzirom na doktrinu razvijenu u Kritici.
Mislei da polau raun o totalitetu svega bivstvujueg, teoretiari dogmatske metafizike
prirodu su obuhvatali paualno, jer nisu pokazivali upitanost o mogunosti metafizikog
miljenja uopte, ne pravei distinkciju izmeu stvarnosti i pojavnosti. Kant je smatrao da glavni
problem filozofije nije galimatijas metafizikih doktrina, nego nedostatak valjane epistemologije,
koja bi trebalo da prui uvid u prirodu, poreklo i mogunosti saznanja. U tom smislu,
transcendentalna filozofija predstavlja obiman projekat izgradnje fundamentalne strukture
saznajueg subjekta, sa glavnim naelom koje upozorava da saznanje ne moe prei granice
4

mogueg iskustva, ukoliko ne eli da zavri u antinominosti uma, tom pseudo-problemu svakog
relevantnog saznanja.

Prirodne nauke i matematika su paradigma saznanja, te je bitnije pitanje Kritike istog

uma, a pogotovo Prolegomena za svaku buduu metafiziku upravo obrazlaganje njihovog
sintetikog i apriornog karaktera. Time da su one sintetike i apriorne eli se rei da one nikako
ne mogu biti niti analitike, niti empirijske; u prvom sluaju bi itava filozofija naunog saznanja
bila ponovo preputena metafizikim spekulacijama, umesto da ona bude autentina filozofija
iskustva, a u drugom bi se izgubila njena egzaktnost, time to bi se prevideli temeljni uslovi
svakog iskustva, njegovo a priori (to opet mora okonati u metafizikim spekulacijama).
Sa tim u vezi direktno je problem prostora i vremena, koji je u Kritici istog uma
pozicioniran u Transcendentalnoj estetici, s obzirom na nosee probleme njihovog metafizikog i
transcendentalnog ispitivanja. Ovaj rad e se baviti iskljuivo problematikom prostora, i
oslanjae se na teze Transcendentalne estetike u pogledu zasnivanja prostora kao istog opaaja.
Takoe, uputno je rasvetliti Kantovo poimanje prostora u odnosu na sintetiko jedinstvo
kategorija i opaaja, gde se u sreditu opet nalazi ist opaaj prostora s obzirom na teze razvijene
u Kritici istog uma, kao i Metafizikim osnovama prirodne nauke. Naposletku, Njutnove ideje o
apsolutnom prostoru bie razmotrene iz Kantove pozicije transcendentalnog idealizma. Uputno
je, stoga, zapoeti sa vodeim naunim paradigmama Kantovog vremena u pogledu
tematizovanja prostora, te razvijati diskusiju s obzirom na Lajbnicove i Njutnove ideje o
prostoru.

Njutn i Lajbnic
Njutnova ideja o apsolutnom prostoru i vremenu poiva na tenji za konstituisanjem
jedne dinamike teorije kretanja, nasuprot u to doba uticajnoj kartezijanskoj mehanicistikoj
paradigmi. Kartezijanska doktrina nije mogla obezbediti pouzdane refleksije o kretanju, s
obzirom na to da je prostornost izjednaavala sa materijom (negiranje postojanja praznog
prostora), dok je lajbnicovska metafizika relativizovala kretanje kao prostorno-vremensku
kategoriju, svojom koncepcijom sile koja je imanentnost monade, bez mogunosti ospoljenja
(uveni stav iz Monadologije da monade nemaju vrata ni prozore). Sila shvaena kao metafiziki
koncept, pre nego koncept teorijske fizike, nije mogla ponuditi valjanu teoriju kretanja. Njutn je
upravo na umu imao ove probleme fundiranja fizike, te je u Matematikim principima prirodne
filozofije razvio dinamiku teoriju kretanja, konstituiui kategorije apsolutnog prostora i
vremena, a ove kategorije su se slagale sa zakonima kretanja u odnosu na koje je mogue
razlikovati pravo kretanje od relativnog. Potekoa Njutnove, u to doba revolucionarne nauke,
jeste filozofsko zasnivanje prostora i vremena kao apsolutnih, pa se teite polemika ne moe
striktno nai u fizikoj nauci, ve u sveobuhvatnoj filozofiji prirode. Naime, Njutn se, shodno
duhu vremena oblikovanom u specifinoj sintezi hrianskog svetonazora i novih naunih ideja,
nije libio da proglasi prostor i vreme senzorijumom samog Boga, te da im pribavi supstancijalni
karakter. Lajbnic je spremno doekao ovo, s obzirom na njegovu vlastitu metafiziku i teoriju
saznanja, nedozvoljeno hipostaziranje prostora i vremena, te je u korespondenciji sa Semjuelom
Klarkom, zagovornikom Njutnovih ideja, ustro napadao njutnovsku supstancijalnost prostora i
vremena. U prepisci Lajbnica i Klarka raznoliki su Lajbnicovi argumenti protiv njutnovske ideje
prostora i vremena, a za svrhe ovog rada odabran je kljuni argument koji poiva na identitetu
nerazluivosti. Razlog ovakvog odabira jeste skretanje panje na to da striktno iz Njutnove
definicije apsolutnog prostora ne sledi njegov supstancijalitet koji je predmet Lajbnicove kritike.
Naime, Lajbnic kae: Pretpostaviti da su dve stvari nerazluive znai pretpostaviti istu
stvar koja ima dve oznake. I stoga pretpostaviti da Univerzum moe imati drugaiji poloaj u
Vremenu i Prostoru u odnosu na onaj koji on zaista ima; a da pritom svi delovi Univerzuma budu

u istom meusobnom odnosu kao ranije; takva pretpostavka, tvrdim, jeste nemogua fikcija
[prevela K.N.].1

Meutim, ukoliko bismo konsultovali Njutnovu definiciju apsolutnog prostora kao

uniformnog i nepokretnog, te apsolutnog kretanja kao premetanja tela sa jednog apsolutnog
mesta na drugo, tada Lajbnicov argument o identitetu nerazluivosti ne bi uopte imao
argumentativnu snagu. Naime, kako tvrdi Robert Disal, Njutnovo odreenje apsolutnog prostora
jeste s obzirom na razliku izmeu kretanja i mirovanja na istom apsolutnom mestu tokom
vremena; ali ne implicira bilo kakvu realnu razliku izmeu jednog univerzuma i drugog u kom je
sve pomereno na razliito apsolutno mesto; kretanje tela zavisi od toga da li ostaje na istom
apsolutnom mestu, a ne od toga koje apsolutno mesto zauzima [prevela K.N.]. 2 Dakle, ne radi
se o razliitim mestima, koji po Lajbnicu svakako moraju biti ista s obzirom na identitet
nerazluivosti, nego je u sreditu odnos prema istom mestu tokom vremena, koji fundira pojam
kretanja. Drugim reima, Lajbnic je Njutnovom apsolutnom prostoru uitao supstancijalitet koji
podrazumeva distinkciju delova prostora, dok se kod Njutna zapravo radi o fundamentalno
drugaijoj strukturi prostora, koja uopte ne odgovara Lajbnicovoj monadikoj metafizici (kada
bi apsolutno mesto bilo monada, onda bi se apsolutna mesta morala razlikovati), ve o onoj
strukturi koja jeste ekvivalentna sa apsolutnim kretanjem, odnosno, mirovanjem. S obzirom na
to, iz pojma apsolutnosti prostora onako kako ga je Njutn odredio, ne sledi Lajbnicova
pretpostavka supstancijalnosti apsolutnog prostora.
Ovom argumentacijom se htelo otvoriti polje mogunosti itanja Njutnovih postavki s
obzirom na Kantov transcendentalni projekat zasnivanja nauke. Meutim, time se ne ele
osporiti nesumnjive metafizike implikacije Njutnove nauke u pogledu temeljnog odreenja
prostora i vremena, nego se upravo namerava tematizovanje celokupnosti Njutnovih uvida, iz
rakursa Kantove kritike pozicije. Ako poemo od teze da je Kant dereifikovao Njutnov
prostor3, onda je apsolutno relevantno Kantove uvide u prirodu prostora istraivati s obzirom na
vezu sa Njutnovim, ali i sa Lajbnicovim.
1 Leibniz-Clarke Correspondence, Oxford, London, 1717., str. 95.
2 R. Disalle, Newton's philosophical analysis of space and time u: The Cambridge Companion to
Newton, Cambridge University Press, Cambridge, 2004., str. 40.
3 Prostor i vreme danas, Nolit, Beograd, 1987., str.
7

Argumenti Transcendentalne estetike

U Kritici istog uma, u poglavlju Transcendentalna estetika, Kant preduzima ispitivanje
prostora i vremena s obzirom na svrhu fundiranja ulnog saznanja. U tom smislu, teite
argumentacije Transcendentalne estetike jeste pre epistemolokog nego metafizikog karaktera
(mada se oni ne mogu striktno odvojiti). Drugim reima, iako se Kant na poetku Metafizikog
ispitivanja prostora pita da li prostor i vreme poseduju metafiziki realitet (aludirajui time na
Njutna), te na kraju metafizikog i transcendentalnog ispitivanja prostora utvruje da on nikako
ne moe biti osobina stvari po sebi, ipak glavna tema celokupnog ispitivanja pojma o prostoru
jeste njegov apriorni i opaajni karakter. Jo odreenije, stoer Kantovog uenja o ulnosti jeste
opaajnost kao fundamentalno svojstvo predstave prostora. U tom smislu, Kant ovde, pre svega,
denuncira Lajbnicovu epistemologiju prostora kao racionalnu doktrinu, te svojevrsnu
konceptualizaciju prostora4. Argumenti koji se tiu neempirijskog, a potom i apriornog karaktera
prostora dobijaju sekundarni smisao u odnosu na Kantovu noseu ideju o prostoru kao opaaju.
Naime, u prva dva argumenta o neempirijskom i apriornom karakteru prostora Kant tvrdi
da predstava prostora mora ve da lei u osnovi i da se ne moe dobiti iskustvom iz spoljanje
pojave, ve je pre svega samo ovo spoljanje iskustvo mogue jedino pomou te predstave, te
da je prostor jedna nuna predstava a priori 5. To da se prostor ne moe dobiti apstrakcijom iz
spoljanjeg iskustva jeste jasna aluzija na Lajbnicovo relacionistiko poimanje prostora, u kom
se, po Kantovom uvidu, ideja prostora jedino moe dobiti apstrahovanjem iz aktualnih odnosa
meu telima. Meutim, u prepisci sa Klarkom, Lajbnic kae: Prostor ne zavisi od aktualnog
odnosa izmeu tela, ali je Red onaj koji omoguava da tela budu u odnosu, i s obzirom na koji
ona koegzistiraju u meusobnom odnosu [prevela K.N].6 Dakle, nije ni Lajbnic podrazumevao
4 Spor sa Lajbnicom je dakako iri od poimanja prostora, naime, tie se celokupne Lajbnicove intelektualizacije
pojava, te injenice da je ulnost za njega bila samo neki nejasan nain predstavljanja, a nikako jedan naroiti
izvor predstava. (KU, str. 207). Te prigovore Kant je formulisao s obzirom na koncept amfibolije koja je
epistemoloka zabluda i tie se nerazlikovanja ulnosti od razuma.

5 I. Kant, Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1990., str. 54.

6 Leibniz-Clarke Correspondence, Oxford, London, 1717., str. 113.
8

da je prostor puki empirijski pojam, pa se ini plauzibilnim da Lajbnicovo poimanje prostora ne

proglasimo ad hoc empirijskim. Izgleda da se kod Lajbnicovog poimanja prostora radi o
svojevrsnom paradoksu, naime, prostor bez tela nije mogu, ali idealni i apstraktni prostor ipak
nekako upravlja telima. Kant tvrdi: Nikada se ne moe stvoriti predstava o tome da ne postoji
prostor, premda se sasvim lepo moe zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti. 7 To da
se ne moe predstaviti nepostojanje prostora, u ogranienom smislu konceptualnosti
geometrijskog prostora moe vaiti i za Lajbnica. Ali za Kanta je nemogue zamisliti
nepostojanje prostora kao uslova mogunosti spoljanjih pojava! Za Lajbnica, opaanje
prostorno-vremenskog sveta fenomena jeste saznanje koje ne moe imati apodiktinost, ve
samo arbitrarnost. Upravo se zbog toga teina Kantovog argumenta o prostoru sastoji u njegovoj
opaajnosti, naime, u tome da je ist opaaj prostora onaj koji predstavlja mogunost geometrije
koja je jedno par exellence sintetiko apriorno znanje, a ne prvenstveno analitikog tipa kao kod
Lajbnica. Dakle, Kantov argument o opaajnosti prostora implicitno je pretpostavljen u
prethodnoj argumentaciji o njegovoj apriornosti.
Lajbnicova intelektualizacija opaaja se, dakako, ne moe posmatrati sa iskljuivo
epistemolokog stanovita, ve iz pozicije nosee kantovske distinkcije transcendentalnog
idealizma i transcendentalnog realizma, gde potonji Kant vezuje za Lajbnica (i ne samo za njega,
ve za celokupnu tradicionalnu metafiziku, kao i empirizam). Naime, inteligibilnost za Lajbnica
predstavlja jedino svet monada, te nauno saznanje fizike i matematike nikada ne moe dostii
metafiziko. Majkl Fridman stoga tvrdi: Iako se ini da je Lajbnic napravio izvesno proirenje
aristotelovske logike u cilju zasnivanja novih algebarskih metoda njegovog kalkulusa, ipak nema
sumnje da tradicionalna subjekat-predikat struktura ove logike dominira u njegovoj monadikoj
metafizici: upravo zbog toga to je konana metafizika realnost sutinski intelektualna u smislu
logike, itav mehaniki svet, ukljuujui prostor, jeste samo sekundarnog realiteta, kao fenomen.
Iz ovoga sledi, da iako Lajbnic, kao i bilo ko u tom periodu, misli da postoje egzaktni
matematiki zakoni koji upravljaju ulnim i materijalnim svetom, ipak uspostavlja nuni jaz
izmeu realnosti koju saznaje intelekt i ulnog sveta [prevela K.N.]. 8 Kantovo uenje
transcendentalnog idealiteta i empirijskog realiteta prostora predstavlja jedinstven primer
poimanja prostora u njegovo doba. Za Kanta su, pak, matematika i fizika paradigme saznanja, te

7 I. Kant, Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1990., str. 54.

8 M. Friedman, Newton and Kant on Absolute Space: From Theology to Transcendental Philosophy,
Stanford University, Stanford, 2009., str. 38.
9

uenje o istoj opaajnosti prostora i vremena slui njihovom utemeljenju kao sintetikih i
apriornih.
Ipak, ini se da se uenje o istoj opaajnosti prostora fundamentalnije oslanja na uvide
transcendentalnog ispitivanja o geometriji kao sintetikom i apriornom znanju, nego na
prethodno metafiziko izlaganje. Naime, Kantov nepokolebljiv stav o geometrijskom znanju kao
onom koje ne moe biti analitiko znanje (na osnovu pukih geometrijskih pojmova izvode se
matematike propozicije), niti aposteriorno, samim tim to je apodiktino, izgleda da je potreban
i dovoljan uslov da prostor ne moe da bude nita drugo osim istog opaaja. Jedino se s
obzirom na konstruktibilnost geometrijskih predstava moe doi do teorema (Kantov omiljeni
primer za to je teorema da je zbir uglova u trouglu 1800, do ega se ne moe doi na osnovu
pojma trougla, ve jedino konstrukcijom; nevolja nastaje u XIX veku, pojavom trouglova iji
je zbir vei, odnosno, manji od 1800).

Od prostora kao istog opaaja do apsolutnog prostora

Poduhvat Transcendentalne estetike koji se ovde posmatra u horizontu zasnivanja
naunog znanja, samo je poetak konstituisanja jedne sveobuhvatne epistemologije nauke, koju
daje cela Kritika istog uma. Pratei Kantov uveni uvid da su opaaji bez pojmova slepi, a
pojmovi bez opaaja prazni, tek Transcendentalna logika moe prikazati prirodu znanja, s
obzirom na sintetiko jedinstvo kategorija i opaaja. Prostor kao ist opaaj zadobija svoje mesto
u konstituisanju takvog jedinstva. Posebno je uputno napraviti paralelizam izmeu Kritike istog
uma i Metafizikih osnova prirodne nauke, jer se u potonjem delu radi o primeni
kategorijalnog aparata iz Kritike istog uma na fizike entitete i zakone.
Naime, odeljak Metafizike osnove mehanike gde Kant izlae tri zakona mehanike,
svedoi o povezanosti sa Analogijama iskustva iz Kritike istog uma, gde Kant govori o nunoj
sintetikoj vezi izmeu kategorija relacije (supstancija, kauzalitet i zajednica) i formi opaaja.
Supstancijalnost (analogno za druge dve kategorije) ne moe poivati na sumnjivo utemeljenim
metafizikim spekulacijama, ve se ona ematski obrazlae, a u tome je, kako Fridman
primeuje, fundamentalno spoljanje iskustvo, konkretnije ist opaaj prostora. 9 Naime, Kant i
u Kritici istog uma, kao i Metafizikim osnovama prirodne nauke govori o tome da je za
postojanost supstancije (odnosno, materije) neophodan opaaj u prostoru, jer je jedino on

9 Isto, str. 45.

10

odreen kao postojan, dok vreme stalno tee.10 Takoe, ovaj stav je Kant iskoristio za direktno
pobijanje kartezijanske metafizike unutranjeg iskustva, jer je ovim ego cogito nemogue
fundirati na samoizvesnosti svesti, koja ne moe imati postojanost supstancijalnosti.
U svakom sluaju, zakoni mehanike tvrde da u prirodi kvantum materije mora ostati isti,
da svaka promena materije mora imati spoljanji uzrok (ovde Kant jasno aludira na Lajbnicovu
koncepciju monade kojoj je promena inherentna; Kant to naziva hilozoizmom koji nema nikakve
povezanosti sa spoljanjim iskustvom i konceptom sile koja deluje na udaljenosti), naposletku,
zakon akcije i reakcije. Vie je nego oigledna analogija sa Njutnovim zakonima kretanja, koja
govori o snanom uticaju Njutnove fizike na Kantovu filozofiju prirode razvijenu s obzirom na
transcendentalne principe. Fridman11 govori o tome da postoji zapanjujua korespondencija
izmeu doktrine o materijalnoj supstanciji razvijene u potonjem delu, koja se zasniva na
temeljnom stavu da se kategorije moraju striktno odnositi na opaaj prostora, i slinih uvida koje
je Kant dao u Kritici istog uma, bez obzira na prvobitno formulisanje analogija iskustva s
obzirom na intuiciju vremena.
Naposletku, dolazimo do Kantove tematizacije apsolutnog prostora u odeljku
Fenomenologija Metafizikih osnova prirodne nauke. Naime, ve je bilo rei metafizikim
implikacijama Njutnove ideje o apsolutnom prostoru, koje Kant takorei okonava
proglaavanjem apsolutnog prostora idejom uma.12 Zakoni kretanja jesu apriorni zakoni dokazani
na osnovu analogija iskustva, ipak, kretanje ostaje u nunoj vezi sa empirijski datim prostorima,
dok je Njutn govorio o apsolutnom prostoru koji nam jedino moe ispostaviti raun o pravom
kretanju. Ipak, Kant tvrdi: Da bi kretanje bilo dato, ak samo kao pojava, empirijska predstava
prostora je potrebna, s obzirom na koju ono to se kree menja relaciju; ali prostor koji se opaa
mora biti materijalan, i samim tim u kretanju, s obzirom na koncept materije uopte. Sada, da
bismo ga poimali u pokretu, moe se initi da on treba da bude sadran u veem prostoru, koji se
uzima kao mirujui. Ali isto se moe rei i za potonji, i s obzirom na sve vee prostore, i tako u
beskonanost, a da se nikada ne stigne iskustvom do nepokretnog (imaterijalnog) prostora, u
10 I. Kant, Kritika istog uma, str. 186. i Metaphysical Foundations of Natural Science, Cambridge
University Press, Cambridge, 2004., str. 81.
11 M. Friedman, Philosophy of natural science u: The Cambridge Companion to Kant and modern
philosophy, New York, 2006., str. 321.
12 Antinomije istog uma u Kritici nam pruaju uvid u to da apsolutni prostor ne moe biti supstancija, jer se
prihvatanjem takvog stava um nuno zaplie u antinomije, jedanput tvrdei da je svet beskonaan, a drugi put da je
konaan. Odbacujui mogunost saznanja prostora kao stvari po sebi (mada on ni ne moe biti stvar po sebi, jer
njegova ista opaajnost to onemoguava), on s obzirom na nae iskustvo uvek jeste konaan, a s obzirom na ideju
apsolutnog prostora, koja prevazilazi granice mogueg iskustva beskonaan.

11

odnosu na koji bilo koje kretanje ili mirovanje moe apsolutno biti pripisano bilo kojoj materiji
[prevela K.N.].13
Kretanje ad infinitum daje ideju apsolutnog prostora, te omoguava postavljanje granice
iskustvenog saznanja, to nikako nije konstitutivan princip, ve samo moe biti regulativan.
Mogue iskustvo nije i jedino mogue iskustvo, jer bi to za Kanta bilo ograniavanje dometa
naunog znanja i same njegove prirode koja je uvek u razvoju. Ipak, u krajnjim konsekvencama
svog uenja, Kant jeste sveo nauno znanje fizike na Njutnovu fiziku, jer ideja apsolutnog
prostora (ma koliko da predstavlja mogunost daljeg istraivanja uslova kretanja) ipak poiva na
jednoj dovrenoj naunoj paradigmi. Naime, privilegovani referentni okvir jeste centar mase
naeg Solarnog sistema, koji jeste najbolja aproksimacija apsolutnog prostora. Do njega se dolazi
postavljanjem gravitacione sile kao apriornog principa, te Kant uoptava Njutnove empirijskodeduktivne uvide o gravitaciji.
Martin Karijer ima zanimljive uvide u prirodu Kantovih ideja o prostoru, te donekle
oponira Fridmanovim idejama o dubokom slaganju Kantove filozofije nauke sa Njutnovom
fizikom, tvrdei da je Kant dao jednu relacionu teoriju apsolutnog prostora. Naime, Kant je na
osnovu zakona mehanike tvrdio da postoji pravo relativno kretanje. Kant je potom iskoristio
ovaj rezultat da pokae da je centar mase univerzuma zaista u stanju mirovanja. Ono to je Njutn
smatrao pukom hipotezom, to je prema Kantu, teorema njutnovske mehanike. Poto je taj
mirujui entitet ispravno identifikovao sa apsolutnim prostorom, i poto je njegovo postojanje
izvedeno samo s obzirom na relativna kretanja, Kant je naposletku stigao do relacione teorije
apsolutnog prostora [prevela K.N].14 Naime, Kant je hteo da konstituie pravo kretanje s
obzirom na relativno kretanje. Meutim, ini se da je Kant nameravao sasvim suprotno od toga,
on nije smatrao da je kretanje relaciono, ve da se iz jednog uvida o univerzalnosti i apriornosti
gravitacije Njutnovim zakonima kretanja moe pribaviti empirijsko vaenje, te u tom medijumu
govoriti o pravom kretanju. Ipak, centar mase solarnog sistema jeste pravi referentni okvir u
odnosu na koji se moe ustanoviti pravo kretanje tela, te se ini da Kant njega uzima za Njutnov
apsolutni prostor.

13 I. Kant, Metaphysical Foundations of Natural Science, Cambridge University Press, Cambridge,

2004., str. 98.
14 M. Carrier, Kant's relational theory of absolute space u: Kant-Studien, University of Konstanz,
Konstanz, 1992., str. 400.
12

Zakljuak
Kantova uverenost u sintetiko-apriorni karakter matematikog i prirodno-naunog
znanja, i konsekventno konstituisanje prostora kao istog opaaja, filozofski je fundiralo kako
njutnovsku klasinu mehaniku, tako i euklidovsku geometriju sve do razvijanja novih sistema
matematske fizike u XIX i poetkom XX veka. Pojavom neeuklidskih geometrija, kao i
revolucionarnim dometima Ajntajnove teorije relativiteta fundamentalno je dovedena u pitanje
klasina mehanika, te je, kunovski reeno, period normalne nauke doao svom kraju
uspostavljanjem radikalno nove naune paradigme. U tom kontekstu, ne samo da su
tradicionalne naune ideje dovedene u pitanje, ve i njihova filozofska pozadina, u kojoj je Kant
bio i dalje eminentna figura. Njegove ideje o euklidskom prostoru kao nunoj predstavi naeg
fizikog sveta ozbiljno su uzdrmane, pogotovo s obzirom na eksperimentalna istraivanja fizike
nauke XX veka. Ajntajn je dokazao da prostor nije apsolutan ve relativan, i da ima objektivni
realitet. Nova struktura sveta pretila je da odmeni sada ve tradicionalnu fiziku, te su Kantove
ideje, kao filozofski glasnogovornici te nauke, morale biti revidirane. Empiricizam sa jedne,
logiki pozitivizam sa druge strane, pobijali su Kantove ideje o fundiranju naunog znanja.
Konvencionalistike ideje, poput Poenkareovih, bile su neto blae prema mogunostima
klasine nauke. Naime, sistem euklidske geometrije jeste logiki konzistentan, kao i sistem
neeuklidske geometrije, te je re o interpretativnom kontekstu u kom se izvode geometrijske
propozicije. U tom smisli, moe se govoriti o izboru geometrije, ili teorijske fizike, pa ona
moe da nam ponudi principe na osnovu kojih se njenim konceptima pribavlja empirijsko
vaenje. Koliko god da je ovakvo poimanje nauke blisko Kantovom transcendentalnom
stanovitu, toliko je od njega i udaljeno, jer se kod Kanta ne radi o formalnoj prirodi euklidskih
ili njutnovskih principa, ve o tome da oni, i ni jedni drugi, odgovaraju naoj intuiciji prostora. U
tom smislu, danas su gotovo neodrive njegove ideje o nunoj prirodi prostora kao euklidskog.
Neodriva je stara nauna paradigma jer, u poperovskom smislu, ima manju objanjavalaku
mo od matematske fizike XX veka, kao to su i same ideje njutnovske mehanike imale veu

13

objanjavalaku mo od galileovskih (koje ipak doivljavaju svojevrsnu renesansu s obzirom na

teoriju relativiteta).
Ipak, Kantova kolosalna zasluga stoji u odvajanju naunog znanja od metafizike
filozofije prirode, stavljajui ljudski um kao generator svekolikog znanja, te podrobno ispitujui
njegovu prirodu i mogunosti.

Literatura

Carrier, Martin (1992.) Kant's relational theory of absolute space u: Kant-Studien. Konstanz:
University of Konstanz.
Disalle, Robert (2006.) Understanding space-time. New York: Cambridge University Press.
Friedman, Michael (2009.) Newton and Kant on Absolute Space: From Theology to
Transcendental Philosophy. Stanford: Stanford University Press.
Kant, Imanuel (1990.) Kritika istog uma. Beograd: BIGZ.
Kant, Immanuel (2004.) Metaphysical Foundations of Natural Science. Cambridge: Cambridge
University Press.
Prostor i vreme danas (1987.) Beograd: Nolit.
The Cambridge Companion to Newton (2004.) Cambridge: Cambridge University Press.
The Cambridge Companion to Kant and modern philosophy (2006.) New York: Cambridge
University Press.
A Collection of papers which passed between the late Learned Mr. Leibniz and Dr. Clarke, in the
years 1715 and 1716. Relating to the principles of Natural Philosophy and Religion (1717.)
London: Oxford.
14

15