Naziv originala: Dani Atkins FRACTURED

Copyright Dani Atkins 2013.

Dani Etkins

ZAUVEK S TOBOM
Prevela Aida Bajazet

Beograd, 2014.

Posveeno Ralfu.
S razlogom.
I naravno, Luku, ali bez razloga.
A najvie Kimberli, koja mi je pomogla da sve ovo zavrim.

Moj ivot zavrio se u 22.37 jedne hladne decembarske noi, u

pustoj ulici pored stare crkve.
Moj drugi ivot zapoeo je nekih deset sati kasnije, nakon
to sam se probudila u bletavo osvetljenoj bolnici, s velikom
ranom na glavi i bez ikakve predstave o svom ivotu. Oko mene
su bili moji prijatelji i porodica i zbog toga je trebalo da se
oseam bolje. Ali nisam, jer jedan od njih vie nije bio meu
ivima.
Ideja da napiem sve ovo rodila se iz iste znatielje. Htela
sam da vidim da li u, nakon to sve bacim na papir, uspeti da
pohvatam konce i izvuem pouku iz toga. Ili, ako nita drugo, da
dokaem svima da nisam odlepila. Dugo sam mislila da priu
treba da zaponem dogaajem pored crkve, ali sada shvatam
da, ako zaista mislim da dokuim pravu istinu, moram da se
vratim u prolost. Jer, zapravo, sve je zapoelo pre pet godina,
na toj oprotajnoj veeri.

Poglavlje 1
Septembar 2008.
Nakon to je vriska utihnula, ulo se samo tiho jecanje mojih prijatelja, koji
su ekali da stigne ambulantno vozilo. U ruci sam jo uvek stiskala onaj
sreni novi. Moji prsti vrsto su stiskali to pare metala kao da e se
dogoditi udo koje e vratiti vreme unazad i ponititi svu ovu tragediju.
Samo pola sata ranije, Dimi je taj isti novi podigao sa asfalta parkinga
ispred restorana.
Za sreu, nasmejao se, bacio ga u vazduh, a zatim ga veto uhvatio
drugom rukom. Uzvratila sam mu smekom. Onda mu je Met dobacio:
Dimi, drue, trebalo je da mi kae da ima problem s keom, a ne da
skuplja lovu s poda. Pogledala sam prema Dimiju i videla kako su
njegove svetloplave oi gnevno zasijale.
Met se nasmejao svojoj ali, a zatim je prebacio ruku preko mojih ramena
i privukao me blie sebi. Pomislila sam da je Dimijevo smrknuto lice bila
samo prirodna reakcija na Metov neumesan komentar, kojim je, valjda, hteo
da naglasi da je mnogo bogatiji od njega. Ali nije. Bilo je tu mnogo vie od
toga. Samo to ja to dugo nisam shvatala.
Te tople, septembarske veeri, nas troje stajali smo ispred restorana
ekajui ostatak drutva. Kad smo Met i ja stigli, Dimi je ve bio tamo. Pre
nego to je parkirao svoj novi auto, Met je kruio naokolo, epurei se
novom imovinom. Ne znam zato, ali izgleda da svi momci, kada dobiju novi
auto, prolaze kroz neminovnu fazu zaljubljivanja u njega. Ponadala sam se da
e biti dovoljno razuman i da se nee previe hvalisati pred ostalima.
Nema ta, auto je bio sjajan, udoban i veoma skup. To je sve to sam

inae znala o etvorotokaima. Dobio ga je od roditelja kao nagradu za

poloen prijemni ispit na fakultetu. Na osnovu ovog, nije teko shvatiti da
Met potie iz veoma imune porodice i da njegovi komentari na temu novca
svima idu na ivce. Ali sve u svemu, nije bio lo momak. Dodue, umeo je
ponekad da ubaci neto ovako neumesno i tako zapodene svau. Sada sam
samo elela da zauti i ne pokvari nam poslednje vee koje emo provesti
zajedno, pre nego to odemo na fakultet.
Bio si danas na poslu, Dimi? upitala sam ga, mada sam znala da se u
ovom trenutku silno trudi da se obuzda i ne plane. Okrenuo se prema meni i
nasmejao se. Mogla bih se zakleti da se isto tako smejao i kada mu je bilo
etiri godine.
Jesam, ali ovo je poslednja nedelja da pomaem ujaku. Nakon toga, sa
zadovoljstvom u mu vratiti kolica, aov i grabulje. Konano se rastajem sa
batovanskim poslovima.
Gledaj na to iz lepeg ugla. Sigurno ne bi tako lepo preplanuo da si celo
leto radio u samoposluzi.
Nisam ga slagala. Od viemesenog fizikog rada na otvorenom, njegova
inae svetla put sada je dobila lepu bronzanu boju, a ruke su mu postale
mnogo miiavije nego pre. Za razliku od njega, Met i ja smo nau boju
dobili na francuskoj rivijeri, u vili njegovih roditelja. To je bio jo jedan
njihov poklon, samo ovog puta namenjen oboma.
Moj tata nije bio naroito srean zbog toga. Nije da nije voleo Meta;
dobro ga je poznavao i dopadao mu se i, mada smo se nas dvoje zabavljali
ve skoro pune dve godine, bilo je povuci-potegni hoe li me pustiti da idem
s njima na letovanje. Njegovo negodovanje delimino se ticalo i novca, zato
to Metovi roditelji nisu hteli ni da uju da uzmu pare od njega, ali mnogo
veim delom odnosilo se na odnos tata-kerka-momak. Svi oevi se valjda
tako ponaaju, ali poto nisam imala majku, moj tata je bio mnogo tvrdi orah
od ostalih. Na kraju smo Met i ja ipak uspeli da ga ubedimo da me pusti;
obeali smo mu da emo spavati u odvojenim sobama i da emo sve vreme
boraviti s Metovim roditeljima. Naravno, sve to smo slagali.

Razmiljajui sada o njemu, po zna koji put se pitam kako e preiveti

kad budem otila na fakultet. Ova misao me je rastuila, pa sam je brzo
odagnala iz glave. Celo leto lupam glavu pitajui se kako e se tata privii na
praznu kuu, a onda sam odjednom odluila da jednom zauvek prestanem da
se nerviram oko stvari koje ne mogu promeniti.
U tom trenutku su se jo dva automobila, mnogo starija od Metovog, ali
nita manje oboavana, zaustavila na parkingu restorana. Zadnja vrata malog
plavog vozila irom su se otvorila, iz njega je izala Sara i odmah se uputila
ka nama, nabadajui tiklama preko neravne povrine parkiralita.
Rejel, lepa moja, kako si?, izgovorila je i bacila mi se u zagrljaj.
Uzvratila sam joj istom merom, istovremeno oseajui kako mi se grlo stee,
jer uskoro odlazim i nas dve se vie neemo viati svaki dan, kako smo
navikle od detinjstva, ve samo o praznicima. Ona i Dimi bili su moji
najbolji i najstariji prijatelji. Mada sam s Dimijem bila mnogo bliskija, ipak
su postojale neke teme o kojima sam mogla da razgovaram samo s njom.
Oprosti to kasnim, izvinila se.
Pogledala sam je ispod oka. Ona je uvek kasnila. Mada je bila prirodno
lepa, satima bi se sreivala, menjala frizure, cipele i odeu, pre nego to bih
uspela da je ubedim da je savrena i da moe da izae. Ali koliko god da se
sreivala, nikad nije bila zadovoljna rezultatom. Meni je to bilo smeno: sa
onim lepim, srcolikim licem, sonim usnama i smeim, sjajnim uvojcima,
uvek je izgledala prelepo.
Dugo nas ekate? upitala me je, a zatim me je uhvatila podruku,
odvojila me od Meta i povela preko parkiralita do ulaza u restoran. Znam da
je to uinila samo da se ne bi polomila na onim tulama i da bi stigla do
restorana u jednom komadu, ali delimino i zbog toga da ne bi morala da
gleda kako Trevor i Fil balave gledajui Keti, koja je u tom trenutku izala iz
drugog automobila.
Kasni dovoljno dugo da je Met uspeo da kae neto glupo i uvredi
Dimija, odgovorila sam joj tiho, da me drugi ne uju. Osmehnula se, jer je

tano znala o emu govorim.

Dakle, niste nas dugo ekali.
Stigle smo do poploane staze iza restorana, a onda smo zastale da
saekamo ostale momke koji su svi odreda (ukljuujui i Meta) kao
omaijani zijali u Ketin dekolte, glumei da ne primeuju njene lepe, vrste
grudi koje se naziru ispod uzane, oskudne bluze. Onako vitka, duge plave
kose, u uskim farmerkama i sandalama s visokom tiklom, izgledala je kao
da je upravo sila sa naslovne strane Voga. Za razliku od Sare, Keti se
odlino snalazila s visokim potpeticama. U stvari, ta devojka je bila toliko
savrena da sam se pored nje oduvek oseala kao ofucana maka.
Keti je bila relativno nova u naem drutvu. Nas estoro, Sara, momci i ja,
druili smo se od detinjstva. Moda je odnos momaka i devojaka u naem
drutvu bio malo neusklaen, ali budui da smo bili izuzetno dobri drugovi,
to nam uopte nije smetalo. Imajui u vidu Ketin izgled, bilo je i vie nego
jasno zato je veina momaka bila oduevljena kada je poela da izlazi s
nama. Ali osim dobrog izgleda, Keti je bila i zabavna. Poto se u Veliki
Biopsford doselila iz velikog grada, bila je mnogo upuenija u urbani ivot
od nas. Osim toga, bila je veoma otvorena i drueljubiva, s pomalo uvrnutim
smislom za humor, tako da mi je bila simpatina ak i kad bi se nabacivala
svakom mukarcu u krugu od pet kilometara.
Sara je pak bila prilino rezervisana prema njoj. Kad god bi je Keti
iznervirala ili naepila, promrmljala bi sebi u bradu: Zadnja dola, prva leti.
Kad se Dimi konano dovukao do nas, Sara se odvojila i otila da
pogleda jelovnik, koji je stajao u zastakljenom izlogu pored ulaza u restoran.
Ostali su otili da se dive Metovom novom automobilu ili, bolje reeno, da
zijaju u Ketino poprsje, pomislila sam zlobno dok sam je posmatrala kako se
naginje, toboe, da pogleda aluminijumske felne na tokovima. Sve se ona pa
razume u felne!
Ti si mnogo lepa od nje, apnuo mi je Dimi, kao da mi je proitao
misli.

Toliko me je lako proitati?, nasmeila sam mu se. Uzvratio mi je onim

svojim karakteristinim osmehom - blagim podizanjem usana praenim
irenjem zenica.
Kao knjigu, potvrdio je, ali veoma dobru.
Pre bih rekla da sam stari ivrljani aki udbenik, a ona fensi asopis.
Shvatio je moju ironiju, jer je istovremeno kad i ja pogledao prema Keti,
koja je stajala pored Meta, i kao zadivljeno sluala ta joj on drobi o autu.
Mislim da nema razloga za brigu, teio me je, blago me potapavi po
ramenu. Met bi bio kompletna budala da te zameni njom.
Ne znam, bilo je sve to sam mu odgovorila. Iznenadilo me je to to su
mi njegove rei naterale rumenilo u obraze. Brzo sam se okrenula na drugu
stranu, da on to ne bi primetio.
Pogledala sam se u izlogu restorana i zakljuila da moj drug nije bio
sasvim iskren. Ako jeste, onda bi morao pod hitno da poseti oftalmologa.
Moj izgled nikad ne bi mogao izazvati reakciju kakvu izaziva Keti. Moja
kosa je duga, tamna, ravna, moderno oiana, oi su mi krupne, ali bez
kontaktnih soiva niemu ne bi sluile i, za moj ukus, usta su mi bila
preiroka. Sve u svemu, moje lice je bilo prijatno i ljupko, ali ne od onih
zbog kojih mukarci padaju na teme. Iskreno, sve dok nisam poela da se
zabavljam s Metom koji je, bez ikakve sumnje, bio najzgodniji i najlepi
momak kog poznajem, uopte mi nije bilo vano kako izgledam. Ali od tada
naovamo, sve ee sam sebe podseala da je Majka Priroda ipak mogla biti
malo izdanija prema meni.
Upamti, za mene e zauvek ostati moja pegava devojica s razdvojenim
prednjim zubima i klempavim uima, rekao mi je Dimi.
Tada mi je bilo deset godina! pobunila sam se. Hvala bogu to su
izmislili zubne proteze. Mora li ba da se sea svih tih groznih detalja?
ta u kad ne mogu da odolim, odgovorio je udnim tonom. Da nam se
ostali nisu pridruili u tom trenutku, svakako bih ga naterala da mi objasni

svoj komentar.
Hajdemo, povikao je Met i vrsto me uhvatio za ruku, dok jo nisu
nekom drugom ustupili na sto.
Uli smo svi zajedno kroz velika, dvokrilna vrata, drei se za ruke ili
leerno zagrljeni, ne slutei da e nam se za samo pola sata ivoti zauvek
promeniti.
Poveli su nas do naeg stola koji se nalazio u prednjem delu restorana,
odmah uz dugaki stakleni izlog, odakle se pruao pogled na glavnu ulicu i
crkvicu na oblinjem uzvienju. Dok smo se provlaili izmeu stolova,
primetila sam kako mukarci izvru vratove zurei u Keti, a ene ispod oka
zaneseno posmatraju Meta. Mada mi je neki glasi sumnje mesecima brujao
u uima, trudila sam se da ga ne sluam.
Met je bio izuzetno privlaan momak i normalno, gde god da se pojavio,
privlaio je panju ena. Ali uprkos injenici to je bio samo moj i to je
sada, dok se provlaimo izmeu stolova, moja ruka bila u njegovoj, pre ili
kasnije, morau se suoiti s nedoumicom: ta e biti s nama kad se budemo
razdvojili? Hoe li naa ljubav odoleti izazovu ili emo postati samo jo
jedan par koji se rastao zbog odlaska na studije?
Iz misli me je prenuo konobar, koji nam se u tom trenutku obratio mekim
italijanskim akcentom, rekavi nam da moemo da sednemo za sto. Poto je
bila guva, morali su da spoje dva stola da bismo svi stali, ali se izmeu nas
i stola ispreio betonski stub. Da bi se stiglo do sedita sa suprotne strane,
trebalo se provui kroz uzani prolaz izmeu stola i stuba. Poto je Sara bila
dosta sitnija od mene, pustila sam je da proe prva, a posle nje sam i ja
nekako uspela da se provueni i smestim.
Met je seo do mene, a zatim su i ostali, jedan po jedan, zauzeli svoja
mesta. Dimi je seo tano preko puta mene, a Sara s njegove desne strane.
Keti se, naravno, smestila s Metove druge strane, dovoljno blizu da bi on
mogao imati dobar pogled na njen izazovni dekolte. Kriom sam ispod stola
povukla i rub svoje majice nadole, ne bih li tako spustila izrez za koji

centimetar nie. Primetivi ta sam uradila, Dimi se prigueno nasmejao, a ja

sam pocrvenela kao bulka.
ta je tako smeno, Dimi?, upitao ga je Met. Kao po komandi, svi su
odjednom zautali da uju Dimijev odgovor. Oima sam mu pokazala da ne
sme da me oda, mada sam i bez toga znala da nee. Uzeo je jelovnik i leerno
slegnuo ramenima.
Setio sam se neeg smenog to mi je ujak jutros rekao, nita drugo.
Zadovoljni odgovorom, svi su potom uzeli jelovnike u ruke, a ja sam se
Dimiju zahvalila izgovorivi tiho: Hvala ti. Uputio mi je irok, topao
osmeh, zbog kog me je, sasvim neoekivano, neto acnulo u dnu stomaka.
Zbunjena, skrenula sam pogled, pretvarajui se da se uestvujem u diskusiji
jesu li kaneloni bolji od lazanja, ili je moda ipak obrnuto. Kad smo zavrili s
naruivanjem, Met me je obgrlio oko struka i privukao blie sebi. Kad sam
trenutak kasnije pogledala prema Dimiju, on je razgovarao sa Sarom i, mada
je uhvatio moj pogled i uzvratio mi smekom, ovog puta se nita udno nije
dogodilo u mom stomaku.
U vazduhu ispunjenom mirisom belog luka, paradajza i bosiljka, lebdela je
i neka tuga. Nad svima nama, priznali to ili ne, nadvilo se oseanje nostalgije
zbog skorog rastanka. Dodue, do mog odlaska u Brajton preostalo je jo
nekoliko nedelja, ali su Trevor i Fil planirali da odu ve za vikend, dok je
Sara planirala da otputuje nekoliko dana posle njih. Bilo mi je teko da
prihvatim da e ve za nekoliko dana ostati samo nas etvoro: Dimi, Met,
Keti i ja.
Odjednom me je zbog toga obuzelo snano oseanje otpora. Nije da nisam
htela da idem na studije. Naravno da sam to elela.
Nisam se valjda uzalud toliko trudila da postignem dobre ocene da bih
mogla da upiem studije urnalistike. Nije to bilo u pitanju, ve neto drugo:
u tom trenutku, shvatila sam da se zauvek zavrava jedno divno poglavlje
naih ivota. Zato nikako nisam mogla da usredsredim misli na svoje nove
poetke, ve sam samo mislila na to da u ostaviti momka i dvoje najboljih

prijatelja. Oi su mi se ispunile suzama. Okrenula sam glavu prema prozoru.

Lake mi je bilo da se pretvaram da gledam zalazak sunca nego da moji
prijatelji vide da cmizdrim.
Jesi li dobro?, upitao me je tiho Dimi, nagnuvi se preko stola blie
meni. Met je u tom trenutku bio zauzet naruivanjem pia, tako da sam imala
vremena da mu odgovorim.
Jesam, samo sam se malo rastuila. Mi odlazimo i vie nita nee biti
kao pre... zastala sam, oekujui da me prekine nekom svojom alom,
meutim, umesto toga, ispruio je ruku preko stola i vrsto stegao moju.
Bio je to drugaiji stisak; ni nalik onom koji dobro poznajem jo od
vremena dok smo zajedno ili u vrti. Uinio mi se vrim i intimnijim nego
obino, moda zato to su mu ruke bile ogrubele i ovrsnule od batenskog
posla, a moda i zato to je njime hteo da mi prenese neku tajnu poruku. Bilo
kako bilo, osetila sam da je Met krajikom oka uhvatio Dimijev gest, jer se
u tom trenutku primakao blie meni, dajui mu time do znanja da se kloni
njegove teritorije. Meutim, Dimi nije odmah povukao ruku, ve ju je jo
sekund zadrao u mojoj. Ba u tom trenutku mi je spustio na dlan onaj
novi, koji je bio pokupio sa zemlje.
Stiskala sam to pare metala kao da je ne znam ta. Ovo je bilo tipino za
Dimija: nas dvoje smo oduvek sve delili, pa je tako i sada hteo da podeli sa
mnom ono za ta je verovao da donosi sreu. U stvari, on mi je bio vie kao
brat. Njegovi su me voleli vie od svoje rodbine. U njegovoj kui oduvek
sam se oseala kao kod svoje kue. Inae, Dimijeva i moja majka bile su
dobre prijateljice jo pre naeg roenja. Kad je moja mama iznenada umrla, a
tada sam bila veoma mala, Dimijeva porodica prihvatila je mene i tatu kao
najroenije. Zato mi je i bilo toliko teko da odem iz ovog grada, jer nisam
ostavljala samo oca, ve i Dimija, njegovog mlaeg brata i njegove roditelje.
Kad su za sto stigle dve boce vina koje je Met naruio, nasuli smo pie i
podigli ae da nazdravimo.
Za srean odlazak...

Da ne padnemo godinu..,
Za nov ivot...
... i za stare prijatelje...
Poslednju reenicu ponovili smo nekoliko puta, kucajui se pritom
aama, svi redom obasjani udesnim rumenilom zalazeeg sunca.
Dok su se ostali alili i oputeno askali, obuhvatila sam ih sve pogledom,
kao da sam htela da mi ta slika zauvek ostane urezana u seanju. Znala sam
da emo, kada odemo na studije, svi sklopiti neka nova poznanstva i
prijateljstva, ali sada, u ovom trenutku, inilo mi se da ne postoji snanija
veza od ove, kojom smo bili povezani.
Kako sam pogledom prelazila preko njihovih lica, tako su se u mom srcu
budile brojne uspomene i nena oseanja. Bilo ih je toliko da se ne mogu
prebrojati i svako od njih inilo je temelj naeg divnog prijateljstva. Iskreno
sam se nadala da e taj temelj ostati dovoljno vrst i da nee nikad popustiti,
ma gde nas ivot razbacao.
Kad sam zaustavila pogled na Sari, usne su mi se razvukle u osmeh. Na
neki udan nain, ve sada sam bila ljubomorna na sve njene nove prijateljice
koje e upoznati u umetnikoj koli. aava, odana, zabavna i neopisivo
brina, Sara je bila moja najdraa prijateljica, a nae prijateljstvo - moja
najvrednija imovina. Ti ljudi nisu bili svesni koliko su sreni to e je
upoznati.
A onda, bio je tu i Dimi. Celo leto sam mozgala kako u se snai bez
Meta, meutim, kad god bih pomislila na Dimija i rastanak s njim, bre-bolje
bih skrenula misli na neto drugo. Znam da zvui udno, ali sama pomisao na
to da ga neu svakodnevno viati bila mi je toliko teka da moj um prosto
nije hteo da je prihvati. S tugom sam priznala sebi da uopte nisam spremna
da se rastanem s mojim dragim prijateljima.
Dok smo ekali da stigne hrana, povremeno sam bacala pogled kroz izlog
restorana, gledajui prema ulici i crkvici na bregu. Sunce se lenjo pomeralo
ka horizontu obojivi nebo i ulicu crvenim nijansama, tako da su se

uobiajeno sive i bezline gradske kulise sada pretvorile u neto to je liilo

na scenu iz bajke. Na ulici je bilo tek nekoliko prolaznika, ali sam po broju
automobila parkiranih s obe strane ulice zakljuila da su svi oblinji pabovi i
restorani te veeri bili dupke puni. Negde iz daljine ulo se zavijanje neke
sirene.
Rejel, slua li me?
Trgnula sam se i okrenula prema Dimiju. Neto mi je govorio, ali nisam
ula ta. Oprosti, ta si rekao?
Oima mi je pokazao prema Metu, koji je u tom trenutku veselo askao s
Keti. Po izrazu Dimijevog lica, shvatila sam da mu uopte nije drago to
mora da mi ponovi ono to sam preula.
Pitao sam te da li e sutra imati vremena da doe do mene. Zbunila
me je ozbiljnost njegovog tona. To nije liilo na Dimija.
Nas dvoje smo odrasli zajedno i, prirodno, svakodnevno smo visili jedno
kod drugog, tako da mi nije bilo jasno emu taj zvanini poziv.
Naravno da hou. Ionako sam mislila da doem da se pozdravim s
tvojima pre nego to odem.
U stvari, oni sutra nee biti kod kue. Onda je ponovo usledio onaj
ozbiljan, zvanian ton. Biu sam. Odnosno samo ti i ja. Ovaj... hou neto
nasamo da ti kaem. U redu?
Nisam bila sigurna da li je pritom pocrveneo ili ga je samo obasjalo
zalazee sunce. Shvativi da nestrpljivo eka da mu odgovorim pre nego to
se Met okrene prema nama, brzo sam mu skratila muke. Da, naravno. Doi
u oko dva. Odgovara ti?
Klimnuo je glavom i glasno odahnuo, kao da je upravo obavio uasno
teak zadatak, ime je samo jo vie pobudio moju znatielju. Ipak, nisam
htela da ga zapitkujem, ve sam reila da saekam do sutra i ujem ta ima
da mi kae.
Utom je stigao konobar i poeo da stavlja tanjire s hranom pred nas. Met

se ispravio u stolici, sklonio ruku s mog struka, a onda se, sasvim

neoekivano, okrenuo prema meni i poljubio me u usta.
Hej, vas dvoje, mi ovde jedemo! uzviknula je Sara i napravila grimasu
gaenja.
Osmehnula sam se Metu, a on se nagnuo blie meni da bi mi sklonio
pramen kose s lica. Bio je to jedan sasvim obian, skoro mehaniki gest, ali
kasnije sam se milion puta upitala ta bi se dogodilo da to nije uinio i da
nije video onaj auto.
Gospode boe, ta je ono? povikao je iz sveg glasa.
Okrenula sam se, pogledala u pravcu gde je pokazivao, i sledila se od
straha, jedan crveni auto uleteo je u krivinu luakom brzinom i, oigledno,
izgubio kontrolu. Sekund kasnije, u kadar je uleteo i drugi, vozei jednako
sumanuto kao i prvi, samo s vise kontrole i s ukljuenim rotacionim svetlima
i sirenom. Tada je iz sporedne ulice naiao kombi iji je voza s obe noge
nagazio na konicu i tako za dlaku izbegao sudar s crvenim automobilom, ali
se zato zabio u zadnji deo jednog od parkiranih vozila. kripa konica
kombija i snaan udarac privukli su panju svih nas, ali je Met, koji je pratio
celu situaciju od samog poetka, za nijansu bio svesniji nadolazee
opasnosti. Kada se policijski auto pribliio crvenom, ovaj je naglo zakoio
runom, okrenuo se u suprotnom pravcu, ali sada vie nije mogao da izbegne
sudar s parkiranim vozilima.
Ovaj je izgubio kontrolu! Udarie ovamo! Sklanjajte se od stakla,
odmah!
U deliu sekunde, svi smo odjednom postali svesni injenice da sedimo
ispred velikog staklenog izloga i da nas od pomahnitalog automobila, koji e
se svaki as zabiti u staklo, odvaja samo uski trotoar. Met je skoio na noge i
poeo da urla iz sveg glasa da se sklonimo. Osetila sam stisak njegove ruke
na svom ramenu. Odjednom, svi su poeli da vrite, a konobari su pobacali
nae tanjire s hranom.
Posle ete se ba naistiti, proletela mi je najgluplja misao ikada. Nije da

nisam shvatala ta se deava, niti da nisam razumela Metovo upozorenje,

nego mi se odjednom sve uinilo kao usporeni snimak. inilo mi se kao da
imamo dovoljno vremena da ustanemo i sklonimo se na bezbedno, te stoga
nije ni bilo potrebe da konobari pobacaju nau hranu. Sve mi se zamaglilo, a
zvukovi se priguili. Videla sam kako Dimi i Sara skau sa svojih stolica i
tre prema Filu, urlajui iz sveg glasa da beimo. Metova ruka se sada nala
ispod mog pazuha i snano me povukla sa stolice. Drugom rukom gurnuo je
Keti, koja je stajala nedaleko od stola. Nastala je neopisiva buka od
prevrtanja stolova, stolica i razbijenih aa i tanjira. Usred sve te gungule,
uinila sam neto izuzetno glupo: zastala sam i okrenula se da vidim gde je
onaj auto. On je jurio nesmanjenom brzinom prema nama, bez namere da
uspori ili da se zaustavi. U tom trenutku, Metova ruka skliznula je s moje
nadlaktice. Prestravljena, okrenula sam se i videla da su se on i Keti podosta
udaljili. U brzini, Met je oborio svoju stolicu, koja se zaglavila izmeu stola i
stuba i tako mi prepreila put. Povukla sam je prema sebi svom snagom, ali
nije htela da se pomeri.
Rejel!, vrisnula je Sara iz sveg glasa. Skloni se odatle!
Po njenom izbezumljenom izrazu lica, shvatila sam da onaj auto samo to
nije uleteo u restoran. Nasmrt uplaena, cimala sam i utirala onu stolicu kao
sumanuta. Od straha nisam ula nita drugo osim otkucaja svog srca, koje je
udaralo toliko snano da sam mislila da e mi iskoiti iz grudi. Oajna,
pogledala sam prema Metu. On je istog trenutka potrao prema meni, ali ga
je Keti snano povukla, urlajui.
Ne, Mete, nemoj! Kasno je! Poginue!
Mada je situacija bila napeta do bola, dobro sam ula ta je tada rekla.
Utom se iza mojih lea zauo novi zvuk - kripa konica. Jo uvek se
bezuspeno borei sa zaglavljenom stolicom, okrenula sam se poslednji put.
Da, dobro sam ula, poludeli auto jeste pokuao da zakoi, ali je, po mom
miljenju, bilo prekasno. irom otvorenih oiju, gledala sam pravo smrti u
oi. ak sam mogla videti i izbezumljeno lice mladog vozaa.
Nemam pojma odakle se Dimi stvorio pored mene. Mora da se bacio

preko stola, zgrabio me i svom snagom me povukao, ruei flae, ae i sve

to mu se nalo na putu. Oiju razrogaenih od straha i od napora nabreklih
vena na vratu, oajniki me je vukao prema sebi kao da se bori za sopstveni,
a ne moj ivot. Uhvatila sam se za njega i nogama se snano odgurnula
napred.
U tom trenutku, iza mojih lea zauo se zloslutni udarac, koji je oznaio
da je auto konano sleteo s puta i nagazio trotoar tik do izloga. Tada me je
Dimi podigao uvis i bacio me. Doslovno tako. Podigao me je i bacio kao
krpenu lutku, metar od tog stola. Taj in neverovatne snage i hrabrosti
dogodio se samo deli sekunde pre nego to je auto proleteo kroz staklo
restorana. U tom trenutku, Dimi se nalazio tano ispred njega.
Prvo to sam osetila bila je vrelina. Neto teko mi je pritislo noge i nisam
mogla da se pomerim. Sve me je uasno bolelo. Niz elo i preko obraza
curila mi je neka slana gusta tenost. Usta su mi, takoe, bila puna te
tenosti. Pokuala sam da viem, ali nisam uspela da pustim glas. Iza mene
je neko vritao, a neko drugi plakao. Pokuala sam da okrenem glavu, ali
sam tada shvatila da nita ne vidim jer su mi oi bile ispunjene neim
lepljivim. Mahinalno sam protrljala oi i videla da su mi prsti krvavi. Od
gomile kra unaokolo nisam videla ni metar ispred sebe. Onaj auto, ili bolje
reeno ono to je ostalo od njega, nadvio se nada mnom, visei napola unutra,
napola van potpuno unitenog izloga. Vazduh je bio ispunjen prainom i
dimom te je bilo nemogue disati, a kamoli ita videti. Bila sam potpuno
prekrivena krhotinama stakla, na osnovu ega sam zakljuila da se nalazim
meu komadima razbijenog izloga. Utom sam zaula da nas neko doziva.
Neko je dozivao moje i Dimijevo ime i pokuavao da se probije do nas.
Nas dvoje. Nisam bila sama. Dimi je ostao na mestu gde je proleteo prokleti
auto. Moj najbolji drug vratio se po mene i spasao me.
Ne obazirui se na to to sve jae krvarim, uspela sam da odignem glavu
nekoliko centimetara od poda, da bih videla gde je on. Zavesa od dima i
praine jo je bila gusta, ali mi se uinilo da vidim neto na nekih pola metra
od sebe. Odlomljeni komadi betonskog stuba i izuvijani komad metala, za

koji sam pretpostavila da je otpao od automobila, leali su pod udnim

uglom na nekoj ploi. Kako se praina malo razila, shvatila sam da to nije
nikakva ploa, ve ono to je ostalo od naeg stola. Po uglu pod kojim je
stajala, bilo mi je jasno da se neto ili neko nalazi pod njom.
S tekom mukom uspela sam nekako da zavuem ruku ispod slomljene
ploe i prstima napipam neto meko.
Dimi!, izgovorila sam promuklim glasom. Dimi, jesi li to ti? uje li
me? Odgovori mi. Nema odgovora. Zaplakala sam. Suze su mi se u
potocima slivale niz krvavo, pranjavo lice. Dimi, o ne! Dimi, molim te,
reci neto...
Kad se praina slegla, konano sam uspela da vidim ta sam to napipala.
Ispod smrskane ploe virila je Dimijeva ruka. Ista ona miiava, preplanula
ruka, koja me je pre samo nekoliko trenutaka podigla i spasla sigurne smrti.
Ali sada se nije micala. Mnogo pre nego to su bolniari uspeli da se probiju
do nas, bilo mi je jasno da se vie nikad nee pomeriti.

Poglavlje 2
Decembar 2013.
Pet godina kasnije...
Pozivnica za venanje stajala je na okviru mog kamina i jedva da se videla
od hrpe neplaenih rauna i flajera za naruivanje brze hrane. Ne znam,
valjda sam tako htela namerno da se pravdam zato sam, kao, zaboravila taj
dogaaj i sluajno promaila datum. Kao da se tako neto uopte moglo
dogoditi. Naravno da sam prihvatila poziv i poslala odgovor jo pre nekoliko
meseci kada je pozivnica stigla, i to mi uopte nije bilo teko. Tada mi je
povratak u Veliki Biopsford delovao potpuno nestvarno, kao neto to e se
dogoditi u dalekoj budunosti i o emu u meuvremenu ne treba da
razmiljam. Ali sada, kad je do polaska preostalo jo samo dva dana i dok
gledam u poluspakovani kofer, pitam se odakle mi uopte ideja da u smoi
snage da to uinim. Da se vratim nazad.
Ostavila sam na trenutak kofer i uzela s kamina malu, lepo ukraenu
pozivnicu.
Gospodin i gospoa Donson sa zadovoljstvom Vas pozivaju da
svojim prisustvom uveliate slavlje povodom udaje njihove
kerke Sare...
Prela sam prstom preko lepo ispisanog Sarinog imena i tog trenutka sam
znala da moram da odem, da nema smisla da se ne pojavim na venanju
najbolje prijateljice samo zato to se ono odrava u mom rodnom gradu.
ega sam se, zapravo, plaila - samog grada ili uspomena koje me tamo

ekaju? Svih tih seanja koja sam duboko zakopala i kojima godinama nisam
dozvoljavala da isplivaju na povrinu.
Jo uvek drei u ruci onu pozivnicu, podigla sam pogled prema ogledalu
iznad kamina. Tada sam u svojim oima prepoznala pravu istinu; povratak u
taj grad bio je samo pola mog problema. Mnogo vie me je plailo to kako u
podneti ponovni susret s celim drutvom nakon toliko godina. U stvari, tamo
nee biti svi. Senka tuge prela mi je preko lica, a pogled mi se sledio.
Veoma dobro sam znala da mi ne predstavlja veliki problem da se ponovo
sretnem sa ivima, ve da se suoim s uspomenom na onog koga vie nema.
Poela sam nasumino da trpam stvari u kofer, ne razmiljajui ta
stavljam unutra. Ionako u biti odsutna samo tri dana, a onda u se lepo
vratiti u svoj stani i ponovo utonuti u sivilo velikog grada, u kom sam
samo nepoznata jedinka. Sigurna sam da e veini ovo zvuati udno, ali ja
prosto uivam da ivim tamo gde me niko ne poznaje.
Jedine dve stvari ijem sam pakovanju posvetila malo vie panje bile su
sveana bluza, koju sam planirala da obuem za devojako vee, i
tamnocrvena pliana haljina, koju sam kupila posebno za venanje. Hvala
bogu pa se Sara, nakon mnogo natezanja, do kraja ipak pomirila s tim da joj
neu biti deverua.
Ali mora, Rejel! Hajde, to si takva..., moljakala me je istim onim
tonom kao nekad u koli, kad je htela da me nagovori da uestvujem u nekoj
njenoj svinjariji ili ludosti koju bi zakuvala.
Samo, za razliku od onda, sada nije uspela da me nagovori, mada sam
znala ta e me pitati i pre nego to je otvorila usta.
Nije me esto poseivala u Londonu, mada smo se svake dve nedelje ule
telefonom. Nije mogla da dolazi zbog posla, ali i zbog Dejva, njenog momka
- mislim verenika, ispravila sam se u sebi - koji je iveo u istom gradu i s
kojim je, naravno, provodila veinu svog slobodnog vremena. I zato, kad mi
je nenadano banula jednog vikenda, odmah sam znala o emu se radi, ali
poto sam imala malo vremena da se pripremim, nekako sam ipak uspela da

se odbranim.
O, Rejel, razmisli jo jednom, preklinjala me je. Zvuala je toliko
snudeno da sam se zamalo predomislila. Ne postoji osoba koju bih vie
volela za deveruu od tebe. Molim te, pristani! Plaei se da ne oseti ni
trunku kolebanja u mom glasu, nisam htela da joj odgovorim reima, ve sam
samo nastavila da odmahujem glavom. A onda mi je, sasvim nenamerno,
postavila kljuno pitanje, koje mi je omoguilo da se izvuem iz te prie i ne
ostavim joj prostora da nastavi da me ubeuje.
Hajde, reci mi, zato nee da mi bude deverua?
Umesto da joj odgovorim, pribegla sam kukavikoj taktici: podigla sam
kosu sa strane i otkrila veliki oiljak u obliku munje, koji mi se pruao od
ela do obraza. Napuila je usne i duboko uzdahnula; to je bio znak da je
upravo priznala poraz.
Opet igra na staru ofucanu kartu, a? Opet glumi paenicu s unakaenim
licem? Odgovorila sam joj smekom. Svi moji poznanici zaobilazili su ovu
temu u irokom luku. Jedino je Sara imala smelosti da mi tresne golu istinu u
lice.
Pa, ako e mi ta karta obezbediti mesto u poslednjem redu u crkvi i
spasti me noenja one uasne ruiaste haljine i hodanja do oltara, onda si u
pravu.
Na trenutak je promenila izraz lica pa mi se uinilo da upravo smilja
novu strategiju da me natera da se predomislim, ali se onda ponovo snudila i
napuila usne. Zna i sama da te ne bih terala da nosi ruiasto. vrsto
sam je zagrlila, ne samo zbog toga to sam je upravo mnogo razoarala, ve
zato to mi je to dozvolila i nije se naljutila.
Pre nego to sam zatvorila kofer, posegla sam za smeom boicom s
tabletama, koja je stajala na nonom stoiu, s namerom da je ubacim u
neseser. Osetivi da je previe laka, namrtila sam se i podigla je prema
slabom decembarskom svetlu, koje se probijalo s prozora, da bih prebrojala
tablete u flaici. Bilo ih je manje nego to sam mislila, tek za jo nekoliko

dana. Kako je to mogue, upitala sam se. Proverila sam datum na lekarskom
receptu. Bio je napisan pre samo deset dana. Znam da su moje glavobolje
postale sve ee i intenzivnije, ali nisam shvatila da sam za tako kratko
vreme progutala toliko mnogo analgetika. Niz kimu mi prooe hladni trnci.
To nikako nije bilo dobro. Koliko god da sam uspevala da prevarim oca
uveravajui ga da sam dobro svaki put kada bi me upitao kako sam, i koliko
god da sam (glupo) lagala lekare u vreme kad su se glavobolje tek pojavile,
pre ili kasnije morau da se suoim sa surovom istinom. Glavobolja je bila
upozoravajui znak na koji su nam lekari skrenuli panju jo pre nekoliko
godina. Iz tog razloga, moj otac je svaki telefonski razgovor unazad tri
godine, koliko ne ivimo zajedno, zapoinjao s dva pitanja: Kako si? i
Boli li te glava? Bila sam srena to sam tokom prve dve i po godine
mogla da mu odgovorim da sam dobro, jer sam stvarno i bila; meutim, u
poslednjih est meseci uporno sam ga lagala odgovarajui mu isto, mada vie
nije bilo tako. Zato sam se konano udostojila da zakaem pregled kod
specijaliste kod kog sam poslednji put bila nekoliko dana nakon izlaska iz
bolnice. Delovao je zabrinuto zbog jaine i uestalosti mojih glavobolja, a ja
zbog injenice to sam im pridavala veoma malo znaaja. Pilule koje mi je
propisao trebalo je da budu samo privremeno reenje, poto je lekar
insistirao da odem u bolnicu na dodatno testiranje. Uzela sam recept, ali
nisam posluala njegov savet, te sam odlagala odlazak u bolnicu koliko god
sam mogla. I sve to sam tajila ocu. I sam je imao dovoljno zdravstvenih
problema pa nisam htela da ga optereujem i svojim. Koliko god da su
prognoze njegovog onkologa bile loe, on je samo ponavljao: Bitno je da si
ti dobro, hvala bogu. Nisam imala srca da mu kaem istinu.
Ponekad bih se zapitala koliko li smo ogledala porazbijali, i koliko lije
romskih kletvi moralo biti baeno na nau porodicu, kad nas stalno prat i
ovolika nesrea? Prvo mama, onda ja, pa tatina bolest i sad jo i ove uasne
glavobolje. Kao da nas je neko zaarao i nae godine sree i prosperiteta
poklonio nekom drugom. Mada je tata uporno ponavljao da niko nije kriv za
njegovu bolest, znala sam da je ponovo poeo da pui ubrzo posle moje
nesree. To je bio njegov nain da se nosi s tugom i pretrpljenim stresom. Da

nije ponovo propuio, verovatno sada ne bi bio ovoliko bolestan.

Toliko stranih stvari povezano je s onim uasnim danom. Iznenadan,
zaslepljujui napad bola, jai od svih mojih glavobolja, prekinuo mi je tok
misli kao da je hteo da ih sprei da zalutaju u tu zabranjenu zonu.
Nameravala sam da krenem odmah ujutru, pa sam dan pre pregledala red
vonje da vidim kada imam prvi voz iz Londona. Mada je Sara zakazala
devojaku zabavu tek za etvrtak uvee, uzela sam dva slobodna dana da bih
to ranije stigla. U stvari, znala sam da e mi trebati vremena da se psihiki
pripremim za sve to, jer nisam imala pojma koliko e mi taj trodnevni
boravak, zapravo, teko pasti.
Odbila sam Sarinu ponudu da se smestim kod njenih roditelja. Koliko god
da sam volela te ljude, u njenoj kui je oduvek bilo mnogo turbulentnije nego
kod nas, tako da sam pretpostavila da mi nee naroito prijati ludilo koje e
neminovno vladati zbog venanja njihove jedinice. Sreom, njeni roditelji su
pokazali razumevanje i nisu se uvredili kada sam ljubazno odbila njihovu
ponudu i rezervisala sobu u jednom od dva hotela u mestu. Pretpostavila sam
da e tako postupiti veina zvanica koje su, poput mene, dole sa strane.
Kad je voz krenuo sa stanice, imala sam na raspolaganju puna dva sata da
se prisetim ljudi koje u veeras ponovo videti posle toliko vremena. Mojih
starih prijatelja. udno je to kako veze meu nama, za koje sam mislila da e
trajati doveka, ipak nisu bile toliko vrste koliko sam mislila. I nisu se one
cepale lagano i postepeno, s godinama, kako to obino biva, ve su se
pokidale u jednom jedinom trenutku, i to zbog ludila nekog mladia koji je
izgubio kontrolu nad ukradenim vozilom.
Sara je bila posebno paljiva kada bi me obavetavala o novostima iz
starog kraja. Znala sam kad je ila kod svojih i kad je bio sajam vina u gradu,
javila mi je kada se Trevor vratio u grad, kao i to da je poeo da ivi s
devojkom, koju ona jo nije upoznala, ali je znala da radi kao menader u
banci. Bilo mi je teko da zamislim neobuzdanog Treva, koji je u
tinejderskim danima svirao gitaru u lokalnom rok bendu, kao smernog
graanina koji vodi miran ivot u uspavanom gradiu.

Fil je, po svemu sudei, jo uvek iveo kao nomad. Po zavretku faksa
reio je da napravi pauzu od godinu dana i proputuje svet, ali ta godina
pretvorila se u dve, da bi mu na kraju takav nain ivota postao profesija.
Postao je slobodni fotograf, i mada je njegova porodica jo uvek ivela u
istom mestu, retko kad je navraao jer je zbog poslovnih zadataka boravio i
po nekoliko meseci na drugom kraju sveta. Kad su se jednom prilikom sreli,
Sara je u njemu osetila teak nemir zbog kog se verovatno i bavio time ime
se bavio, i zbog kog nikako nije mogao da se skrasi.
Onda, bio je tu Met... i naravno - Keti, iji su se ivotni putevi u
meuvremenu ukrstili. Mogu misliti koliko je Sari bilo teko da mi ovo
saopti! Seam se kako je paljivo birala rei, da me sluajno ne bi
povredila. Ima sigurno vie od godinu i po dana otkako mi je javila da su
Keti i moj bivi momak zajedno. Kad sam spustila slualicu i rezimirala
novosti, oekivala sam da me neto zaboli i acne, ali na moje iznenaenje,
apsolutno se nita nije dogodilo. Nije me iznenadilo to to su ta dva
neverovatno lepa bia zajedno, ve to to je Keti bilo potrebno toliko dugo
da konano ostvari svoj cilj.
Skrenula sam misli s njih dvoje isto kao i onog dana kada mi je Sara
prenela novost. Budem li sebi dozvolila da razmiljam o Metu, to e me
dovesti do nae tune prie i raskida, a zatim i do razloga... a to e me opet
odvesti do neega ega ne elim da se seam.
Kako se voz udaljavao od gradske sredine i kako su umesto zgrada i kua
pred mojim oima poela da se niu polja i ume, tako sam postajala sve
napetija. Pokuala sam da se smirim gorkom kafom kupljenom u bifeu i da,
umesto na prolost, usmerim misli na pravi razlog svog povratka u stari grad.
Bio je to Sarin vikend, njen veliki dan, i ne mogu dozvoliti da joj ga pokvarim
time to e se ona brinuti kako u ja podneti povratak kui. Ova misao me je
estoko prodrmala. Mogu li to mesto uopte vie nazvati svojim? Tehniki
ne, jer sam ve pet godina ivela u Londonu. Ali ako to nije bilo moje mesto,
koje onda jeste? Tata i sada ivi u Severnom Devonu, gde smo se preselili
tokom dugih meseci mog oporavka. Ali to je bio njegov dom, a ne moj,

uprkos tome to sam tamo ivela dve godine. Moda bih mogla svoj
londonski stani nazvati domom? Teko, jer sam u njemu provodila malo
vremena i odabrala sam ga samo zbog blizine stanice metroa, a ne zato to
sam se emocionalno vezala za zgradu u kojoj se nalazio. Uostalom, nije lako
emocionalno se povezati sa iznajmljenom nekretninom koja se nalazi iznad
razdrndane veernice u jednom od najzagaenijih delova grada. Planirala sam
da se preselim im dobijem prvu poviicu, meutim, kako se to nije dogodilo
u dogledno vreme, upala sam u koloteinu, navikla se i prestala da
primeujem njegove loe strane. U retkim trenucima dobrog raspoloenja,
govorila bih da je moj stani nameten u abi ik stilu, samo bez onog ik.
Kako je voz poeo polako da usporava, tako sam uvidela da su mi ta dva
sata puta proletela mnogo bre nego to sam se nadala, i kada je muki glas
iz zvunika izgovorio: Sledea stanica Veliki Biopsford, uasno sam se
uspaniila. Odjednom sam shvatila da ni sada, kao ni tokom proteklih pet
godina, nisam nita spremnija da se suoim s prolou. Nakon to se voz
zaustavio, ustala sam i krenula da uzmem torbu sa mree za prtljag iznad
moje glave.
Dopustite meni, rekao je muki glas iza mojih lea i, pre nego to sam
uspela da ga odbijem, snane ruke u konoj jakni spustile su moj koferi na
sedite. Kad sam se okrenula da mu se zahvalim, na njegovom licu videla
sam zgranutost i saaljenje zbog mog runog oiljka koji se pokazao u
trenutku kad sam podigla glavu. Osmehnula sam mu se u znak zahvalnosti i
brzo spustila glavu da bi mi duga i gusta kosa ponovo prekrila to odvratno
obeleje. S vremenom sam usavrila tu vetinu do savrenstva; bilo mi je
mnogo lake da sakrijem oiljak kosom nego da se suoavam s reakcijama
ljudi. Oni koji se nisu okirali, nisu mogli ni da oute pa bi me pitali kako
sam ga zaradila, a ja sam se odavno zarekla da o tome neu da govorim.
Moda je upravo to bilo ono ega sam se najvie plaila: kako emo provesti
ceo vikend zajedno a da se ne dotaknemo one kataklizmine veeri koja je
svima na neki nain promenila ivote?
Na stanici sam uzela taksi, mada se hotel u kom sam rezervisala sobu

nalazio na svega deset minuta hoda. Ali u tih deset minuta morala bih proi
pored kole i jo nekih mesta koja bi mi sigurno uzburkala seanja, za koja
jo uvek nisam bila spremna. U taksiju sam sve vreme gledala u svoja kolena
i pod, silno se trudei da, koliko god je to mogue, odlaem ono neizbeno.
Hotelska soba bila je uredna, ista i, to je najvanije, meni potpuno
nepoznata. Budui da nikad pre nisam kroila u tu zgradu, nisam imala
nikakvih seanja u vezi s njom. Raspakovala sam se za cela tri minuta i
bacila pogled na sat koji je stajao na stoiu pored kreveta. Bilo je vreme za
ruak pa mi je palo na pamet da odem do hotelskog bara, da pojedem
sendvi, meutim, u poslednjem trenutku sam se predomislila i naruila ga
telefonom u sobu.
Samo polako, rekla sam sebi. Samo polako, mic po mic, i sve e biti
dobro. Pogledala sam se u ogledalo. Iz njega me je sumnjiavo gledao moj
odraz. Pobogu, ako ne mogu sebe da ubedim da u biti dobro, kako u
uopte uspeti da preivim naredna sedamdeset i dva sata?
Nakon to sam pojela sendvi, nazvala sam Saru mobilnim telefonom, da
joj javim da sam stigla. Po uzdahu olakanja koji joj se oteo, shvatila sam da
nije bila skroz sigurna da u doi. To je jo vie pojaalo moju odlunost da
budem snana, ako ni zbog ega drugog, ono zbog nje.
Doi odmah do mene, neu da ekam do veeras da te vidim. Njen elan
mi je izmamio osmeh, ali tako je oduvek bilo. Nadam se da je njen budui
mu svestan koliko je srean to e s takvom posebnom osobom provesti ceo
ivot.
Doi u malo kasnije, obeala sam. Sutra sam ti ceo dan na
raspolaganju pa emo imati dovoljno vremena da se ispriamo pre nego to
postane udata ena. Zakikotala se na to i izgovorila u slualicu prilino
nedolinu reenicu.
U stvari, nastavila sam. Mislim da u se po podne prvo malo proetati,
isto da vidim imam li snage da se suoim s ponekim starim uspomenama.
Prima li drutvo? Nasmeila sam se njenoj ponudi. Sigurna sam da

trenutno ima sto i jednu obavezu i da bi ih sve odreda zanemarila samo kad
bih joj pozitivno odgovorila.
Ne, hvala ti, odgovorila sam joj. Mislim da e biti bolje da idem sama.
Uostalom, opet poinje da me boli glava. Podigla sam ruku i protrljala
mesto izmeu obrva, jer je u tom trenutku bol stvarno poeo da seva.
Prijae mi malo sveeg vazduha.
Dobro, ali nemoj da ide predaleko jer e onda biti preumorna za moje
devojako vee.
To ne bih propustila ni za ta! Jesi li nabavila one specijalne tanjire i
tijare za goe?
Ma, jok, odgovorila je pomalo podrugljivo. Rekla sam ti da e to biti
sasvim obina ali lepa veerica s mojim starim prijateljicama s kojima elim
da proslavim svoj odlazak iz drutva usedelica. Uzgred reeno, jesi li mi
organizovala nekog zgodnog striptizera?
Naravno, odgovorila sam joj i nastavila da se osmehujem i nakon to
sam spustila slualicu.
Napolju je bilo mnogo hladnije nego to sam oekivala, pa mi je bilo
drago to sam obukla svoj debeli kaput i stavila oko vrata pleteni al. Bez
nekog svesnog plana i posebne namere, noge su mi same krenule vijugavim
ulicama, pravo prema mojoj staroj kui. Glava se nije pobunila. To je prvo
mesto koje elim da obiem i koje e me najmanje zaboleti. Tamo me ekaju
samo lepe uspomene iz detinjstva.
Neko je zamenio staru drvenu tarabu ogradom od kovanog gvoa i kapija
je sada bila vea i zelena, meutim, osim te promene, sve ostalo je izgledalo
nepromenjeno. Bilo mi je drago to novi vlasnici nisu drastino izmenili kuu,
osim to su malo bolje odravali vrt od mog oca koji, ruku na srce, nikad nije
bio posebno talentovan za batovanstvo. Umesto zavesa, koje smo mi imali
na prozorima, novi stanari stavili su drvene aluzine, ali osim toga, ovo je u
osnovi bio dom u kom sam odrasla. Dok sam polako koraala trotoarom,
pustila sam seanjima da poteku. Pred oima mi se nizao kaleidoskop lepih

slika na kojima nije bilo ni trunice runog. Sve do pre pet godina, ova kua
bila je moje jedino utoite, moje gnezdo u kom sam se oseala uukanom i
bezbednom. Dok sam stajala na ploniku ispred kue, oseala sam se kao da
jo uvek tamo pripadam, kao da je ta kua jo uvek moj dom i kao da imam
pravo da isteram te nove ljude i kaem im da su tu grekom. Tek tada sam
shvatila da nisam bila ovde od one kobne veeri, kada se dogodila nesrea.
Tokom meseci mog bolnikog oporavka, tata je prodao kuu, spakovao
stvari i preselio se u drugo mesto. Pitam se da li je ta odluka uopte bila
dobra? Moj jadni otac bio je toliko oajan da bi uradio sve to sam traila od
njega, samo da bi meni olakao. A ja sam mu, onako poluluda od bola i tuge,
stalno plakala na ramenu i molila ga da se odselimo to dalje odavde: i on mi
je ispunio elju.
Iznenada, kroz glavu poee da mi se roje neke otrovne i bolne uspomene.
Okrenula sam se i nastavila brzo da hodam niz ulicu. Oi su mi se ispunile
suzama, ali poto je duvao hladan vetar, ubedila sam sebe da je to zbog
njega. Koraala sam sve bre da bih do kraja skoro potrala. Stigavi na kraj
ulice, zastala sam, oklevajui. Dola sam do raskrsnice, u svakom smislu
znaenja te rei. Da nije sve bilo toliko tuno i bolno, moglo bi biti skoro
zabavno. Moja glavobolja, koju sam obino uspevala tekovima da dovedem
do podnoljivosti, sada je pretila da me pokori. Mogla bih je iskoristiti kao
izgovor da se vratim u hotel i da odustanem od sledeeg mesta koje sam
planirala da posetim. Ali neu, pomislila sam. Isuvie dugo sam se skrivala
iza izgovora.
U trenutku kada sam uhvatila zvekir na vratima, kroz glavu mi je proletela
spasonosna misao. Moda su se i oni preselili? Sara mi to nikad nije rekla,
ali sve da je i htela, nije mogla, poto njegovo ime nismo pominjale sve ove
godine. Neke rane prosto su preduboke da bi ikada mogle zaceliti.
Ako se i zabezeknula ugledavi me na svojim vratima posle toliko
vremena, onda se to uopte nije moglo primetiti. Osim toga, odlino je
prikrila i svoju reakciju na moje unakaeno lice, koje je svakako morala
primetiti poto mi je vetar nosio kosu svuda oko glave. Isto tako, nadam se

da sam i ja uspela veto da prikrijem iznenaenost time koliko je ostarila za

ovih pet godina. Iako mi se iroko osmehnula i vrsto me prigrlila, tuga na
njenom licu bila je veoma duboko urezana, nijedno drugo oseanje nije bilo
toliko snano da bi moglo da je izbrie. Oseanje krivice preseklo me je
poput bodea. Ja sam kriva to je ta ena toliko ostarila. Zbog mene je
izgubila sina jedinca.
Bilo je to jedno prilino muno popodne. Do povratka u hotel, glavobolja
mi se pojaala do nepodnoljivosti. im sam ula u sobu, odmah sam
izvadila flaicu s lekovima iz nesesera i, ne obazirui se na preporuenu
dozu, ubacila u usta dve tablete, umesto jedne. U meuvremenu, dok sam
ekala da lek pone da deluje, pustila sam vruu vodu u kadu.
Kad sam uronila telo u penuavu i miriljavu kupku, glava me je i dalje
uasno bolela. Kad sam nakon pola sata sva rumena i smeurana izala iz
vode, bilo mi je malo bolje, a do vremena kad je trebalo da se spremam za
polazak, bol se sveo na poznatu podnoljivu meru.
Trudila sam se da sada ne mislim na posetu Dimijevoj majci. Bilo mi je
jasno da moram dobro razmisliti o nekim stvarima koje mi je rekla, a isto
tako, bila sam jo svesnija da to ne smem uiniti veeras. Nisam sebi mogla
da dozvolim da pokvarim vee takvim mislima. Prvo, treba da proslavimo
Sarin radostan dogaaj; drugo, nikom od nas nee biti lako da se izbori sa
oseanjima kad se budemo videli posle pet godina, i tree, svi emo morati
da progutamo tugu zbog toga to nas je samo estoro, a ne sedmoro.
Samo polako, korak po korak, mrmljala sam sebi u bradu, a zatim sam
sela za toaletni stoi i poela da se minkam.
Sara je odabrala odlino mesto za svoje slavlje. Rezervisala je sto u
otmenom restoranu na drugom kraju grada, koji je bio toliko skup i prefinjen
da je bilo sigurno da nijedno od nas nikad pre nije bilo u njemu. Namerno
sam stigla pola sata ranije, da bih sebi dala malo vremena da se psihiki
pripremim. Nakon to sam se prijavila efu sale, nisam htela da ekam ostale
za ankom, ve sam zamolila konobara da me povede do naeg stola. Odveo
me je do velikog ovalnog stola u najudaljenijem uglu restorana. Odabrala

sam da sednem na stolicu okrenutu prema ulaznim vratima da bih mogla da

vidim ko e sledei doi. Dodue, mogla sam to videti i u velikom ogledalu
postavljenom na zidu naspram naeg stola, ali nisam, jer mi je ionako bilo
dosta ogledanja i nerviranja u hotelskoj sobi, pa sada nisam elela da se i
naredna pola sata nerviram razmiljajui da li je tamnoplava haljina s
dubokim V-izrezom bila dobar izbor. S obzirom na to da nisam ponela nijednu
drugu, ionako nisam mogla mnogo toga promeniti. Sada sam samo povremeno
bacala pogled u ono ogledalo, isto da proverim da li mi kosa u potpunosti
prekriva unakaeni obraz.
Prvi posle mene stigao je Fil. Bio je lepo preplanuo i mnogo miiaviji i
pleatiji nego to sam ga upamtila. Privukao me je k sebi i toliko me vrsto
stegao u zagrljaju da sam mislila da e mi sva rebra popucati.
OK, sada bih malo da diem, rekla sam. On se nasmejao i pustio me iz
zagrijala, a zatim je privukao stolicu do moje i seo.
Lepo izgleda, Rejel, poeo je, a ja sam morala da sednem na svoju
ruku da ne bih stalno povlaila kosu i nametala je preko oiljka. Ako je i
primetio ovaj moj gest, bio je isuvie pristojan da bi to glasno izgovorio.
Nismo se videli sto godina. Kako si? Jo uvek ivi u Devonu?
Priali smo jedno drugom o onome ta nam se u meuvremenu dogaalo.
Njegova pria bila je vedra i zanimljiva pa nam je vreme brzo proletelo do
dolaska sledeih gostiju: Trevora i njegove devojke Kejt. Nisam znala da je
Sara pozvala i partnere, ali nakon to sam se srdano pozdravila s Trevorom,
shvatila sam da je njena odluka bila pametna. Nova lica meu nama, starim
drugarima, svakako e doprineti smanjenju pritiska.
Tek tada sam prebrojala stolice i tanjire na stolu i, shvativi da ih ima vie
nego nas, zapitala sam se za koga je bila postavljena ta jedna stolica vika.
Odgovor mi je pruila Sara, koja se pojavila samo trenutak kasnije sa sve
onim zaraznim osmehom, balonima na kojima je pisalo Udajem se i svojim
verenikom, kao prikolicom.
Jo nisam uo da mladoenja prisustvuje devojakoj veeri!, naalio se

Fil i ustao da se pozdravi s Dejvom.

ta da vam kaem? ovek jednostavno ne moe ni pet minuta bez mene,
dodala je Sara.
Toplo sam joj se osmehnula i glavom pokazala prema balonima.
Klasika.
To sam i mislila.
Ovo je stvarno lepo mesto, sveano je izjavio Dejv, izvukao stolicu i
pustio Saru da sedne, a zatim se smestio pored nje. Stvarno je fensi, nema
ta.
Aha, potvrdila je ona i obratila mi se poluapatom: Nadam se da se
neemo previe dosaivati, a zatim mi je namignula. U tom trenutku,
Trevoru je priao konobar, i dok su se ostali dogovarali koje vino da izaberu,
Sara je iskoristila priliku, nagnula se prema meni i apnula mi u uho. Kako
si, mila? Ali stvarno.
Drim se, odgovorila sam joj, ali sam po njenom namrtenom pogledu
shvatila da nije zadovoljna mojim odgovorom. Ma, dobro sam, ne brini za
mene. Kratko mi je stisnula ruku i vratila se nazad u svoju stolicu.
Nakon to je konobar svima doneo porueno vino, nastupio je prvi
neprijatan trenutak.
Dakle, ko nam jo nedostaje? Koga nema?, nespretno je upitao Trevor,
nakon ega je nastupila nelagodna tiina zbog dvosmislenosti njegovog, inae,
potpuno bezazlenog pitanja.
Met i Keti su rekli da e moda malo zakasniti, brzo se ubacila Sara. Na
njenu reenicu odmah se nadovezao i njen budui suprug, ispunivi ovaj
trenutak neprijatnosti neverovatno smenom priom o iskustvu koje je
nedavno imao s momkom koji parkira automobile. Jo smo se svi smejali
njegovoj prii kad sam primetila da su gosti za okolnim stolovima okrenuli
glave prema ulaznim vratima. Nisam morala ni da pogledam - znala sam da
su stigli Met i Keti. I u vreme dok su bili raspareni, gde god da bi se pojavili,

ljudi su se okretali za njima. Znam to jer sam se zabavljala s Metom. A tek

ovako zajedno! Izgledali su fantastino. Kao da su poznate face s naslovne
strane. Kao da su holivudske zvezde. Bili su toliko lep par da su ljudima
oduzimali dah, a dok su nam prilazili, konstatovala sam da oboje izgledaju
ak i bolje nego pre pet godina, kad sam ih poslednji put videla. Nikad se
nisam oseala toliko obinom, ni tako praznom kao u tom trenutku. Da su se
stvari odvijale onako kako nisu, i da se kockica ivota malo drugaije
okrenula, sada bi za ovim stolom sedeo neko ko bi me razuverio u to i rekao
mi da sam lepa.
Bilo je i vie nego oigledno da se Keti veeras obukla tako da sve u
restoranu ostavi bez daha. Njena uska haljina s kopanjem oko vrata postigla
je upravo takav efekat; dubok dekolte i izrez sa strane privukli su poglede
svih mukaraca - jedni su piljili u njene grudi, a drugi u duge i vitke noge.
Kosa joj je bila neto svetlija nego pre. Bila je savreno isfrizirana i
stilizovana tako da savreno istie lepe crte lica. Meutim, moj pogled nije
se dugo zadrao na njoj, ve je preao na Meta. I on mi je, ba kao i Fil,
izgledao preplanuo, vii i pleatiji nego to sam ga zapamtila. Njegov tamni
sako i besprekorna bela koulja delovali su veoma skupo i, sudei po tome
da su mu stajali kao saliveni, shvatila sam da ih nije kupio na rasprodaji, ve
u nekom otmenom butiku. Lice mu je bilo mravije, ali malo naboranije,
meutim, kad su nam se pogledi sreli i kad mi se nasmeio u znak pozdrava,
zakljuila sam da su mu oi tople, isto kao i pre. Uzvratila sam mu osmehom,
trudei se da delujem smireno. Odjednom me je obuzelo udno oseanje,
slino onom kao dok sam danas stajala ispred svoje stare kue; gledam u
neto to je bilo moje i sada nekako moram da se pomirim s injenicom da to
vie nije tako.
Usledilo je uobiajeno pozdravljanje, rukovanje i utivo postavljanje
kurtoaznih pitanja, tako da sam, sve do trenutka kada se Met sagnuo i ovla
me poljubio u obraz, imala dovoljno vremena da se saberem i potisnem isto
hormonsku reakciju, koja mi se dogodila kad sam ga ponovo ugledala. Keti
se takoe sagnula da me poljubi i pozdravi. U deliu sekunde uhvatila sam
pogledom trzaj njenog oka poto je ugledala moj oiljak. Da se razumemo:

nije nju okirao samo moj oiljak. Svi ovde prisutni su me redovno
poseivali u bolnici, pa su imali prilike da vide posledice nesree na mom
licu. Oiljak ju je samo podsetio na taj uasni dogaaj.
Vee je istovremeno bilo i uspeno i neuspeno. Povrinski gledajui, svi
smo se trudili da veto odglumimo svoje uloge. Onda, tu je bio zaljubljeni
budui brani par, okruen starim prijateljima koji su se skupili sa svih strana
da im poele sreu. Ali uprkos svemu, meni je sve to delovalo kao loa
predstava s drugorazrednim glumcima. Svi smo izgovarali prave reenice,
podizali ae i izgovarali zdravice u pravom trenutku, ali to smo se vie
trudili da ne pominjemo tragian dogaaj iz prolosti, to nas je on sve vie
guio i spreavao nas da uivamo u veeri. Zapitala sam se da li su Dejv i
Keti bili toga svesni.
Sve ove godine bila sam uverena da se veina ljudi iz starog drutva ipak
viala, makar tokom studentskih ferija, meutim, silno sam se iznenadila kad
sam iz razgovora shvatila da se nijednom nisu okupili tokom svih ovih
godina. Nisam mogla ni pretpostaviti da su Dimijeva smrt i moja izoptenost
do te mere uticali i na ostale.
Ako nita drugo, te veeri nije bilo neprijatnih pauza u razgovoru. Svako
od nas imao je dovoljno novosti iz ivota koje je eleo da podeli sa ostalima,
tako da nije bilo anse da ijednog trenutka za stolom zavlada tiina. Saznali
smo da se Met posle zavrenog faksa zaposlio u porodinoj firmi i da Keti
radi neto u marketingu - objasnila je i ta, ali iskreno reeno, nisam je
paljivo sluala. Vie me je fascinirao njen govor tela nego rei koje je
izgovarala. Od trenutka kad smo seli, svakim pokretom pokazivala je da je
Met njeno vlasnitvo. Dok smo ekali da nam poslue veeru, non-stop ga je
drala za ruku i uvijala se oko njega kao maka. Poto su njeni udovi vei
deo veeri na neki nain bili obavijeni oko njegovih, pitala sam se da li je
uopte uspela da ubaci u usta ijedan zalogaj. Jo udnije, imala sam utisak
da sve to radi zbog mene, samo mi nije bilo jasno zato. emu? Prole su
godine otkako smo Met i ja raskinuli. Odnosno, u naem sluaju je mnogo
primerenija re razili. Nakon nekoliko izuzetno bolnih i bezuspenih

pokuaja da stupi u kontakt sa mnom, Met je konano odustao, nadajui se

da e me tako privoleti da se predomislim. Meutim, tada sam mu jasno dala
do znanja da ga ne elim u svom ivotu. I sada se ponaam u tom maniru, pa
mi, tim pre, uopte nije bilo jasno Ketino napadno ponaanje.
Kad su sklonili i poslednje jelo, konobar mi je priao u nameri da mi
dopuni au, na ta sam je prekrila dlanom.
Ne, hvala vam, meni je dosta.
Ti ne vozi, je li tako? upitao me je Trevor, koji, oigledno, nije imao
nameru da prestane s alkoholom.
Ne, dola sam taksijem, odgovorila sam mu. Ba sam se pitala kada e
neko primetiti da sam za celo vee popila jedva nekoliko gutljaja vina. Ali
potrebna mi je bistra glava da sutra izaem na kraj sa Sarom. U suprotnom,
potpuno e me izludeti, znam to.
Sara je na to napravila uvreenu facu i time uspela da zasmeje celo
drutvo, a meni se uinilo da su svi lepo progutali moju la. Istina je bila da
nisam smela da pijem alkohol zbog ogromne koliine analgetika koje sam
gutala tokom dana. A onda, kao da sam tom milju probudila uspavanu zver,
glava me je zabolela toliko snano da sam mislila da u se onesvestiti. Ustala
sam i podboila se rukama o sto, iskreno se nadajui da niko nee primetiti
ta se deava sa mnom.
Izvinite me za trenutak, rekla sam i uputila se nesigurnim korakom
prema enskom toaletu, svim silama se trudei da hodam pravolinijski.
Naavi se u raskono opremljenoj garderobi, ispustila sam uzdah olakanja i
spustila se na malu klupu presvuenu pliom. Bol u slepoonicama i jo
negde unutar lobanje bio je toliko snaan da mi je zamaglio periferni vid.
Dosad mi se ovakav napad desio samo dvaput, ali i tada nije naleteo tek
tako, niotkuda, ve se postepeno pojaavao, pa sam znala kako da ga
predupredim. Ovo je za mene bilo sasvim novo iskustvo, kome je doprinelo i
to to sam celog dana bila napeta i pod stresom.
Otvorila sam tanicu i drhtavim prstima potraila boicu s pilulama. Ali

avaj! U urbi da to pre otvorim poklopac, polomio mi se nokat i umalo sam

zaplakala od muke. Zgrabila sam dve pilule i progutala ih nasuvo, onako bez
vode. Sklopila sam oi i ekala da ponu da deluju i ublae mi nesnosan,
pulsirajui bol. Sada mi je postalo jasno da vie ne smem da odlaem
odlazak u bolnicu. Ovo muenje nee prestati samo od sebe. Koliko god da
rezultati budu zastraujui, svesna sam da neto ozbiljno nije u redu sa mnom
i da mi nee biti bolje od toga to ne znam o emu je re. Bilo je neke crne
ironije u tome to sam upravo sada preivljavala posledice povreda koje sam
zadobila ba u ovom gradiu, u koji sam se vratila prvi put nakon toliko
godina. Samo da proe ovo venanje, obeala sam sebi, i ve u ponedeljak
idem u bolnicu da zakaem pregled.
Ne znam koliko je vremena prolo otkako sam ula u toalet, ali oseala
sam da je moralo biti predugo i da e Sara uskoro doi da vidi ta je sa
mnom. Nisam elela da pomisli da moje dugo zadravanje ima ikakve veze
sa Ketinim razmetanjem i uvijanjem oko Meta. A posebno nisam elela da
ue ovamo i otkrije pravi razlog mog odsustva. Iznenada, obuzeo me je strah
da sam ozbiljno bolesna.
Ustala sam s klupice, zadovoljna to mi je malo bolje i to mi se vid
prilino razbistrio. Oprala sam ruke hladnom vodom, a zatim sam natopila
jedan od pekiria, uredno sloenih pored umivaonika, i pritisla ga na elo.
Taman kad sam htela da krenem i vratim se za sto, vrata su se irom otvorila
i unutra je ula Keti.
Sve u redu? upitala me je. Pitanje je bilo na mestu, ali ton kojim ga je
postavila uopte nije. Ili mi se to uinilo zato to me je pogledala na nain
kojim mi je jasno dala do znanja da joj je do mog odgovora stalo kao i do
lanjskog snega. Kad li je postala ovako hladna? Istina, oduvek je u njoj
postojalo neto iritirajue, ali ipak smo bile prijateljice. ta sam joj uradila i
ime sam zasluila ovakvo njeno ponaanje? Ako nita drugo, trebalo bi da
mi bude zahvalna. Bilo je jasno da joj se Met sviao i dok je bio sa mnom,
tako da bi trebalo da mi zahvali to sam ga se dobrovoljno odrekla i sklonila
se sa scene. Osim toga, prole su godine. I bili smo tinejderi. Valjda smo

prevazili te klinake fazone. Jeste, sve je u redu. Malo sam premorena,

imala sam paklenu nedelju na poslu, izmislila sam.
Oprosti, zaboravila sam, ime se ti ono bavi? Ba lepo od nje to je
sluala dok sam o tome govorila za stolom. Radim kao sekretarica.
A, da. Znai nisi uspela da se zaposli u novinarstvu? Ako se dobro
seam, to si elela da studira, je li?
Gadura! Kako samo moe da bude toliko bezobzirna? Znala je veoma
dobro kako i zbog ega su se moji planovi za budunost izjalovili i zato
nisam upisala fakultet.
Nisam, ali nema veze, potrudila sam se mi glas zvui manje otrovno
nego to su mi bile misli. Kao to vidi, sve se promenilo od...
Klimnula je glavom i onda mi se na trenutak uinilo da joj je bar malo bilo
ao to je dodirnula moju bolnu taku i odvela razgovor u pogrenom pravcu.
Ali taman kad sam pomislila da je osetila bar malo saaljenja, okrenula se
prema ogledalu i poela da elja svoju bujnu grivu i da se detaljno zagleda,
ne bi li pronala takicu nesavrenstva na svom besprekorno negovanom licu.
Tim gestom ponitila je sve prethodno izreeno. Uopte nije morala da se
ogleda, mogla sam joj odmah rei da joj je lice savreno. Bez obzira na to ta
je tamo videla, bilo savrenu sebe ili mene s oiljkom, to je prouzrokovalo da
njena netrpeljivost splasne. Shvativi da joj ovako unakaena ne predstavljam
nikakvu konkurenciju, okrenula se prema meni i srdano mi se osmehnula.
Bez uvrede, Rejel, ali jesi li pomislila da se nekom obrati u vezi s
tvojim licem? Moda neto moe da se uradi s tim oiljkom. Nekad si bila
tako lepa devojka.
Nije mi promaklo da je upotrebila prolo vreme i dobro sam razumela
zato je to uinila. Palo mi je na um da se pretvaram kao da ne znam o emu
ona uopte govori. Moje lice? ta nije u redu s njim? Ali ipak sam odustala
od te ideje. Koliko god da sam bila nesrena zbog svog izgleda, nije mi
padalo na pamet da idem kod plastinog hirurga, kog bi mi ona sada
verovatno preporuila. I bila bih luda kada bih pomislila da jedna plitka i

glupa osoba, u kakvu se Keti u meuvremenu pretvorila, uopte moe da

shvati da ovde nije re o tome moe li se ili se ne moe neto uiniti s mojim
licem, ve o tome kako se oseam iznutra. A oseala sam da ne zasluujem
da se ita promeni. Moj otac i Sara ve su nekoliko puta pokretali ovu temu
(naravno, s mnogo vie takta i obazrivosti od Keti), i nisu uspeli da shvate
moju mueniku logiku. Znali su koji je razlog takvog mog ponaanja, ali ga
nisu razumeli.
Sreom, u tom trenutku vrata toaleta ponovo su se otvorila i na njima se
pojavila Sara. Uletela je unutra takvom brzinom da je izgledala skoro
komino. Obe nas je oinula pogledom znam ja ta se ovde zbiva i
zakiljila na oba oka. Znajui da to uvek ini kad ima nameru da se s nekim
posvaa, neprimetno sam odmahnula glavom, dajui joj do znanja da to nije
pametna ideja. U tom trenutku, vatra u njenim oima se naglo ugasila, ali po
izrazu njenog lica, shvatila sam da je imala nameru neto gadno da joj saspe
u lice, neto to je , sreom, ostalo neizreeno.
ta je bilo, devojke? Reile ste da ovde partijate bez mene?, rekla je
veselo, a zatim nam se pridruila pred ogledalom i uhvatila me za ruku,
dajui time do znanja Keti da je uz mene, telom i duom. Keti jeste bila
bezobzirna, ali ipak ne toliko glupa da ne shvati Sarin gest.
Ma, ne. Rejel i ja smo samo malo askale. Hajdemo. Ali Keti ne bi
bila Keti kad ne bi odapela bar jo jednu otrovnu strelicu u mom smeru.
Bolje da pourim, Met e se zabrinuti i pomisliti da mi se neto dogodilo.
Ako se i jeste zabrinuo, onda je to veoma veto krio.
Meutim, kad sam ponovo sela na svoje mesto, uspela sam da uhvatim nit
razgovora od kog sam strahovala cele veeri i nadala se da ga niko nee
pokrenuti. Srce mi je umalo stalo od tuge. Uhvatila sam delove reenice
razgovora izmeu Fila i Dejva, koji se, i vie nego oigledno, odnosio na
Dimija.
... tako je glupo nastradao... a bio je sjajan momak... teta...
Dejv je promrmljao neto neodreeno, na osnovu ega sam zakljuila da

ga je Sara upozorila da obavezno skrene razgovor na neto drugo bude li iko

za stolom pokrenuo tu temu.
Posle te veeri, sve se promenilo... Svi smo se promenili.
Tiina, koja je usledila nakon ove reenice, znaila je da su je svi dobro
uli. A onda su se njihovi pogledi mahinalno okrenuli prema meni.
Pretpostavila sam da je to tako zato to su svi smatrali da je nesrea mene
najvie pogodila, ne toliko zbog runog oiljka koji kao beleg nosim na licu,
koliko zbog onog drugog, skrivenog i duboko urezanog na mojoj dui.
Hajde da veeras ne govorimo o tome, rekla je Sara.
Neemo, naravno, sloio se Fil. Mada sam u tom trenutku gledala u
stolnjak, ipak sam osetila njihove znaajne poglede na sebi. Ne znam zato,
ali odjednom me je obuzela jaka elja da nestanem i da se zatvorim u etiri
zida svoje hotelske sobe.
Uasno mi je ao to prekidam zabavu, poela sam, a uporedo sa mnom,
ulo se nekoliko uzvika negodovanja, i uveravam vas da ovo nije zbog...
Dimija. Malo sam zastala pre nego to sam uspela da prevalim preko usana
njegovo ime. Stvarno imam jaku glavobolju i, ako mi ne zamerate, ja bih da
odem da legnem.
Sara se prvo glasno pobunila, a onda se naglo povukla. Poznavajui me
dobro, podrala je moju odluku.
Naravno, lepa moja. Bio je ovo naporan dan za sve nas.
Videvi da je namerila da zbog mene rasturi celu zabavu, postidela sam
se.
Ne, Saro. Ti ostaje ovde, sa svojim gostima. Niste jo ni kafu popili.
Pozvau taksi. Molim te, nemoj zbog mene da prekida zabavu. Molim te.
Ustala sam i odgurnula stolicu. Budui da je Sara i dalje delovala neodluno,
u priu se umeao njen budui mu.
Dopusti da te otpratim napolje i pozovem taksi, ponudio mi se Dejv.
Trevore, dok se ne vratim, ti nam narui kafe i vidi ko ta pije.

Zahvalno sam mu se nasmeila. Nije udo to je osvojio Sarino srce. Taj

momak je stvarno bio vredan njene ljubavi.
Nemoj da joj zove taksi, dobacio je poznat glas. Auto mi je parkiran
tu ispred, ja u odbaciti Rejel do hotela,
Ostala sam zateena ovom Metovom ponudom, jer mi se cele veeri,
izuzimajui ono pozdravljanje na poetku veeri, nijednom nije direktno
obratio. Pre nego to sam uspela da mu odgovorim, on je ustao od stola i
ovla poljubio Keti u elo.
Neu dugo, rekao joj je bespogovornim tonom i odmah zatim se
okrenuo prema meni. Idemo li?
Taman kad sam htela da ga odgovorim i ponem da ga ubeujem da
stvarno nije potrebno da se cima da bi me vozio, krajikom oka uhvatila sam
Ketin pogled. Na njenom licu jasno su se videli bes, neverica i
neodobravanje i upravo to me je nateralo da se predomislim. Uostalom,
morala sam da joj vratim za ono iz toaleta. Sagnula sam se, uzela tanu sa
naslona stolice i svima se iroko osmehnula.
ao mi je to idem ovako rano, ali svakako emo se videti na venanju u
subotu. Laku no.
Kad sam krenula prema izlaznim vratima, osetila sam Metovu ruku na dnu
svojih lea, kako me usmerava izmeu stolova i pored konobara koji je nosio
tacnu s kafama prema naem stolu. Drutvo me je horski ispratilo
izgovarajui vidimo se, ali mislim da meu njima nisam ula Ketin glas.
Naavi se napolju, na hladnom decembarskom vazduhu, ubrzala sam
korak da bi se njegova ruka odvojila od mojih lea.
Ovuda, rekao mi je i podigao ruku prema skupom sportskom
automobilu koji se presijavao pod neonskim osvetljenjem, a zatim ga je
daljinski otkljuao. Otvorio mi je vrata i pomogao mi da se smestim na meko
kono sedite be boje. Saekala sam da i on sedne na svoje mesto, a zatim
sam prokomentarisala: Nema ta, ovo je mnogo luksuznije od taksija. Tvoja
nova igraka?

Kratko je slegnuo ramenima. Ovo je kompanijski automobil.

Ali ti si vlasnik te kompanije.
Ponovo je slegnuo ramenima. Prei na stvar. ta si time htela da kae?
Nagnuo se prema meni, i mada jo nije okrenuo klju i pokrenuo motor,
unutranjost automobila bila je dovoljno osvetljena svetlom iz restorana, tako
da sam mu mogla dobro videti lice. Omamljena prizorom i njegovom
neposrednom blizinom, zaboravila sam ta sam htela da kaem. Dodavola,
bude li nastavio ovako da me gleda, zaboraviu i kako se zovem, pomislila
sam i brzo promenila temu.
ini mi se da Keti nije bila naroito oduevljena time to si mi ponudio
prevoz.
Preivee. OK, shvatila sam da i ovo polje razgovora treba zaobii u
irokom luku, meutim, tada se on neoekivano vratio na tu temu.
Keti i ja... nadam se da si znala za nas dvoje... mislim, pre veeras?
Slegla sam ramenima, trudei se da delujem potpuno nezainteresovano.
Sara mi je rekla... odavno.
Glas mu se odjednom promenio. Postao je meki i mnogo manje
samouveren, kakav se trudio da bude cele veeri. Zvuao je isto kao momak
kog sam nekad davno veoma dobro poznavala.
I nema nita protiv? Mislim, nisi ljuta zbog toga?
Oklevala sam sekundu due nego to je trebalo, a onda sam mu
odgovorila veselo, gotovo bezbrino. Ne. A zato bih imala neto protiv?
Odjednom se naglo ispravio u seditu i okrenuo klju, nakon ega se na
komandnoj tabli popalilo milion lampica. Rekao mi je kratko: Vei se, a
zatim je ubacio u rikverc i isparkirao se. Ne pitajui me kuda da vozi,
okrenuo je auto prema mom hotelu.
Odsela sam u...
Znam gde si odsela! otro me je prekinuo.

Sjajno, nema ta! Sad se dasa jo i naljutio na mene. U tom trenutku,

poelela sam da pucnem prstima, nestanem i da, umesto u njegovom
otmenom automobilu, sedim u nekom prljavom, smrdljivom taksiju. U
mislima sam pokuavala da pronaem neku bezazlenu temu, ali nijedna nije
htela da se nametne. Naa prolost bila je poput minskog polja, pa je zato
bilo gotovo nemogue neobavezno askati, a ne aktivirati neku minu. Osim
toga, analgetici koje sam popila jo uvek nisu poeli da deluju, tako da mi je
savreno odgovaralo da preutimo celu vonju. Ali nisam bila te sree.
Kad smo stali na prvom semaforu, na kom se trenutak pre upalilo crveno
svetio, Met je krajikom oka video da vrhovima prstiju masiram koren nosa
ne bih li ublaila bol.
Ti stvarno ima glavobolju. Nisi se pretvarala? Osetila sam trunku
sumnje u njegovom pitanju, i to me je prilino razbesnelo pa sam mu osorno
odgovorila:
Da, stvarno imam glavobolju. I, ne, nisam se pretvarala.
Nedaleko odavde je apoteka koja radi i nou. eli li da stanemo da
kupi neto protiv bolova? Iznenadila me je njegova iznenadna ljubaznost.
Ne, sve je u redu. Imam neke pilule. Samo to, izgleda, vie ne deluju,
pomislila sam.
Proteklo je jo nekoliko minuta u tiini. Taman kad sam pomislila da smo
izali iz minskog polja opasnih tema, on je ponovo vratio razgovor na taj
kolosek.
Keti i ja... to uopte nije ozbiljna veza... vie je stvar navike. Hteo sam
to da zna.
Previe zbunjena da bih znala ta da mu odgovorim, malo sam se pribrala i
kao iz topa izbacila: Sumnjam da Keti tako misli. Sudei po izrazu njenog
lica kad si mi ponudio prevoz, teko bi se tako neto moglo zakljuiti.
Uostalom, zato mi to govori?
Duboko je uzdahnuo. Videla sam da se trudi da upotrebi prave rei.

Bilo mi je teko kad sam te veeras video. I sve nas ponovo na okupu.
Neko ipak nije bio s nama, pomislila sam, ali nisam to glasno izgovorila.
Kratko se nasmejao, a zatim dodao: Cele veeri sam se oseao udno i
nikako nisam mogao da se otarasim oseaja da sedim pored pogrene
osobe.
Nisam znala ta da mu odgovorim na ovo. Treba li da budem polaskana?
Ili moda treba da se naljutim zato to mi je to rekao a pritom je u dugoj vezi
s drugom devojkom?
Mete, mislim da te je samo uhvatila nostalgija za starim vremenima ili
tako neto. ini mi se da si malo pobrkao prolost i sadanjost. Uostalom,
tada smo bili samo deca. Glas mi se utiao i zadrhtao dok sam izgovarala
poslednju reenicu. Neto uasno nam se dogodilo i sve se promenilo. Mi
smo se promenili.
Ali sada vise nismo deca, izjavio je i bez upozorenja sklonio ruku s
volana i uhvatio moju, koja mi je poivala na krilu. Trgla sam se kao da me
je neto opeklo.
Nemoj. Nemoj to da ini. Ima devojku, nisi slobodan... nastavila sam,
a kad sam primetila da nema nameru da odustane, brzo sam dodala: ak i
da jesi, to nita ne bi promenilo. Jo se oseam isto kao onog dana kada smo
se rastali.
Ovo ga je , izgleda, prilino pogodilo. Skrenuo je pogled s puta i zapiljio
se u mene, ne verujui sopstvenim uima.
Nije valjda da jo krivi sebe zbog Dimija? Boe blagi, molim te, reci
mi da to nije istina! Pobogu, Rej, prole su tolike godine...
Nema veze koliko je vremena proteklo, poela sam, istovremeno se
pitajui koliko puta u morati da govorim istu priu i ubedujem ljude u
iskrenost svojih oseanja. Da se nije vratio da me spase, sada bi bio iv.
Ali ti ne bi bila. Slegla sam ramenima.
Dakle, ovako namerava da se iskupi? Da se celog ivota iskljuuje iz

svega, okajavajui grehe koje nisi poinila? Misli da e se neto promeniti

bude li se ponaala kao usahla stara usedelica? Pobogu, Rejel, tebi je tek
dvadeset i tri godine!
Primetila sam da uporedo s njegovim besom raste i brzina kojom vozi.
Misli li da bi Dimi to eleo? ta bi rekao kad bi video da ivi sama,
bez igde ikoga?
Nisam sama, opovrgla sam njegovu tvrdnju, uvreeno se durei kao
neko derite.
Onda mi reci, jesi li otad imala nekog momka?
Ovo me je zabolelo i instinktivno poeleh da mu vratim milo za drago.
Nisam. A zatim sam zabacila glavu i sklonila kosu sa obraza, pustivi
da mi ulina rasveta osvetli oiljak. Na ovo se momci ba i ne pale, zar ne?
Opsovao je nekoliko puta. Oigledno su ga moje rei inile sve
agresivnijim.
Ne ini to sebi! Zato sve svodi na taj oiljak?
Automobil je poskoio preko neega i tek tada opazih da smo stigli do
dvorita pred mojim hotelom. Naglo je zakoio i svuda unaokolo razletee se
kamenii s poljunanog parkiralita. Meutim, kako je motor prestao da
bruji, tako se stiao i njegov gnev. Okrenuo se prema meni i rukom mi
podigao bradu.
Taj oiljak... Preao je prstom preko neravne povrine na mom obrazu.
Potpuno je nebitan i nita ne znai. Tvoja linost je mnogo jaa.
Uplaena njegovom bliskou, pomerila sam se unazad ne bih li tako
razbila intimu koja je ispunila prostor izmeu nas. Premorena sam, pomislila
sam, inae mu nikad ne bih dozvolila da mi se ovoliko priblii. Oajniki
sam se trudila da ga vratim u stvarnost.
Tvoja devojka ne misli tako. Rekla mi je da bih morala da posetim
plastinog hirurga.

Keti ume da bude... pomalo nepromiljena. Rekla ti je to samo zato to te

se plai i ljubomorna je.
Na ovo sam se ispravila u seditu i razrogaila oi, ne verujui ta sam
upravo ula.
Ona je - ta? Ne razumem. Zato bi uopte bila ljubomorna? I to na
mene?
Ono to je sledee izgovorio, ostavilo me je bez teksta.
Zato to dobro zna da te nikad nisam preboleo. Zato to je svesna da njen
savren izgled meni nije dovoljan. Zato to zna da za nas dvoje nema
budunosti.
Ovo je sad ve predaleko otilo. Gurnula sam ga nazad na njegovo
sedite.
E pa nema je ni za nas, odgovorila sam odluno. Molim te, nemoj to da
mi govori. Ne elim nikoga da povredim, ni tebe, a ni Keti, ta god ona
mislila. Ako nisi srean s njom... raziite se. Nemoj mene da koristi kao
izgovor. Ja nisam reenje tvojih problema.
Nije u tome stvar...
Nisam mu dozvolila da zavri reenicu.
Sluaj, Mete, ne znam odakle ti sve ovo niti ta te je odjednom spopalo,
ali ako si mislio da e se meu nama ponovo neto razbuktati, uveravam te
da nee. Potrudila sam da budem to uverljivija da bih ga urazumila i time
uinila da vikend pred nama proe kako treba. Deo mene zauvek e te...
zastala sam da pronaem neku drugu re umesto glagola voleti. Uvek e
mi biti drag. Bio si vaan deo moje prolosti. Ali to je to i nita drugo. Desila
se jeziva stvar, ne samo Dimiju, ve svima nama. To to ne mogu da budem
ni sa kim, to je moj nain kako se nosim s tim... mislim, nee to tako biti
zauvek, ali zasad je tako.
To to ti radi je ist kukaviluk i skrivanje, a ne noenje sa situacijom!
utala sam. Ovu reenicu sam ula mnogo puta. Meutim, sledea koju je

izgovorio - tresnula me je posred ela.

Zar stvarno misli da bi Dimi voleo da te vidi ovakvu? Samu i
usamljenu? Pobogu, Rejel, on je bio toliko zaljubljen u tebe da je ak
rtvovao svoj ivot da bi te spasao!
Pogledala sam ga zaprepaeno. Bila sam toliko okirana da mi je
glavobolja u momentu prestala. Videvi moju reakciju, iznenaeno me je
pogledao.
ta? Nisi to znala? ovek je do uiju bio zaljubljen u tebe! Pa to bi i
slepac video!
Ovo je bilo previe za mene. uti ovu reenicu dva puta u istom danu
bilo je zaista preteko. Vrtela sam glavom u neverici, a oi mi se ispunie
suzama.
Grei. Mnogo grei. Nas dvoje smo bili samo prijatelji... dobri
prijatelji, tiho sam proaputala.
Moda si ti tako mislila, ali on nije. Svi su to znali. Bilo je tako
oigledno.
Bila sam toliko zbunjena da sam jedva uspevala da sastavim dve misli u
glavi.
Nije istina. Da jeste, znala bih. Nikad mi nita nije rekao... nijednom, za
sve te godine...
Poela su da mi naviru seanja. Zamagljena, nejasna i nedokuiva.
A ta misli, zato me je toliko mrzeo?
Nije te mrzeo, stala sam u odbranu svog pokojnog prijatelja. Ali ma
koliko da sam se opirala tome, negde u dubini due morala sam sebi priznati
da je izmeu njih dvojice oduvek postojala dobra doza antagonizma.
Met mi se ponovo pribliio i obuhvatio mi lice svojim snanim rukama.
Bila si moja, a ne njegova. Siguran sam da je to teko podnosio.
Osetila sam snaan bol u grudima. Ovo je stvarno bilo previe za moju

ionako ranjavu duu. Procenivi da je imao nameru da me poljubi, pomerila

sam se unazad da bih mu to onemoguila.
Nemoj, Mete. Nemoj mi ovo raditi. Nije fer.
Ovog puta uspela sam prstima da napipam skoro nevidljivu ruku kojom
se otvaraju vrata. Povukla sam je i otvorila ih, pustivi unutra hladni
decembarski vazduh, da nam ohladi glave. Otkopala sam pojas i izala pre
nego to je on uspeo da stigne do moje strane automobila. Sudei po
njegovom tonu, koji je zvuao krajnje brino, mogue je da je tek tada,
videvi me pod svetlima hotela, shvatio koliko me je uznemirio i koliko mi
stvarno nije dobro.
Oprosti mi, molim te, ako sam te povredio, Rejel. Odmahnula sam
glavom. Molim te, idi. Vrati se u restoran. eka te Keti. Klimnuo je
glavom, ali nije delovao sreno. Hoe li biti dobro?, oima je ispitivao
moje lice. Ba loe izgleda.
Biu OK. Treba samo dobro da se naspavam. Ne brini.
Osetivi da okleva i da ne eli da me ostavi samu, poslednjim atomom
snage uspela sam da namaknem osmeh ne bih li ga tako ubedila da ode.
Idi.
Uzvratio mi je osmehom. Samo da zna, neu odustati od tebe, rekao je
i vratio se u automobil. Jednom si me otkaila, ali se ovog puta neu lako
predati.
Idi, molim te!, ponovila sam, preklinjui ga. Konano me je posluao.
Ubacio je u brzinu i pokrenuo auto. Pre nego to se ukljuio u saobraaj, iz
mraka su samo zasvetlucala njegova stop-svetla.
Dok sam se, jedva vukui noge, pela kamenim stepenicama do hotelskog
foajea, nisam mogla da se otrgnem utisku da mi je Metova poslednja reenica
zazvuala vie kao pretnja nego obeanje.
Kad sam se konano dovukla do vrata svoje sobe, provukla sam karticu
kroz prorez i ula unutra. Videvi da je tek deset sati, silno sam se iznenadila.

Mislila sam da je mnogo vie. Izula sam cipele i bacila se na krevet.

Nagurala sam jastuke pod glavu, pogasila sva svetla, izuzev none lampe na
natkasni, i sklopila oi. Glava me je jo uvek prilino bolela, pa sam
pretpostavila da e tako ostati i preko noi. Znajui da je prerano da se
ponovo nakljukam lekovima jer e mi ih nestati pre venanja, odluila sam
da istrpim bol i malo se dovedem u red.
Uzalud sam se trudila da se opustim i izbacim sve misli iz glave. One su
nastavile da se kolaju poput usporenog snimka, odmotavajui tako dogaaje
od dananjeg dana. Pred oima mi se iznova i iznova pojavljivao lik
Dimijeve majke, koja mi pria o svom mrtvom sinu i tome koliko sam mu
mnogo znaila. U uima mi odzvanjaju moje rei kojima sve to negiram, ba
kao to sam pre pola sata to isto uinila u Metovom autu. Nisam mogla da
poverujem da su oboje u pravu. Da su svi osim mene znali.
Jesam li zaista bila toliko slepa da nisam videla ono to su svi oko mene
znali? Kako mi je tako neto vano uopte moglo promai? Na ova pitanja
bilo je nemogue odgovoriti. Posebno me je bolelo to to nikad neu saznati
istinu. Treba mi ba sada. Bio mi je potreban vie nego ikada. Upravo sada
mi je bilo potrebno da ujem njegov glas i vidim njegove oi, one iste u
kojima je krio smeak namenjen samo meni.
Ne prestajui da razmiljam o Dimiju, podigla sam se u sedei poloaj,
prebacila noge iz kreveta i prstima napipala svoje cipele. Nije me brinulo to
je kasno. Znala sam da postoji samo jedno mesto na kom mogu dobiti
odgovore na svoja pitanja i na kom smem otvoreno da kaem ono to me
mui.
Kad sam ponovo prola pored zbunjenog vratara, onog istog kojem sam
pre samo pola sata poelela laku no, pogledao me je zaueno i otvorio mi
ulazna vrata. No je sada bila jo ledenija, a vetar se pojaao. Dok sam
odlunim korakom hodala prema svom odreditu, lice mi je utrnulo od
hladnog severca koji je nemilosrdno duvao. Budem li nekog srela, uvek se
mogu opravdati glavoboljom i potrebom da se nadiem sveeg vazduha.
Meutim, u stvarnosti, meni je bila potrebna sasvim drugaija vrsta utehe.

Nisam se plaila mesta na koje idem. Zato bih? Tamo je samo duh osobe
koju sam neizmerno volela.
Mrane ulice bile su potpuno puste; ko bi normalan po ovoj hladnoi
izaao u veernju etnju? Preko plonika poela je polako da se navlai
ledena korica pa sam se nekoliko puta okliznula. Vetar se sve vie pojaavao
i bockao me po licu ledenim iglicama. Nisam odustajala. Zagnjurila sam
bradu dublje u al i jo odlunijim korakom krenula u njegov studeni zagrljaj.
Usporila sam korak tek kad sam zala za ugao poslednje ulice i u daljini
ugledala slabo osvetljenu crkvu. Nalazila se na vrhu brda, nasaena kao
usamljeno drvo. U njenoj okolini nije bilo ni kua ni prodavnica. Njena
najblia kominica bila je zgrada eleznike stanice, a i ona je bila udaljena
bar dva kilometra. ak i kada je bilo vedro, crvena stanina zgrada jedva se
videla od visoke gvozdene crkvene ograde. Verujem da su crkvu namerno
tamo postavili da bi ljudi, koji dolaze u nju, osetili mir i spokoj u srcu.
Meutim, ove mrane decembarske noi, meni nije bilo blisko nijedno od ta
dva oseanja.
Dok sam prilazila velikoj lunoj kapiji sa otrim iljcima na vrhu, zapitala
sam se ta u ako bude zakljuana. Preskoiu je? Podigla sam pogled i
suoivi se s visinom kapije, shvatila sam da to ne dolazi u obzir. Bude li
zakljuano, doi u ponovo sutra, pomislila sam. Brzo sam odustala od te
ideje. Snana potreba da odmah i sada ostvarim fiziku vezu s Dimijem
nadjaala je sve moje strahove i poterala me napred.
Sreom, kad sam pritisnula kvaku, kapija se glatko otvorila. Nije ak ni
zakripala, mada sam bila uverena da e se to dogoditi isto da bi upotpunilo
klie. Naavi se na stazi koja vodi ka groblju, srce mi je malo zadrhtalo. Da
me sad neko vidi, pomislio bi da sam skroz enula kad lutam grobljem usred
noi. Ovakvim filmskim scenama uvek sam se smejala, smatrajui da su
glupe.
Iz misli me je prenuo zvuk dolazeeg automobila. Brzo sam se sklonila iza
irokog hrastovog drveta, da me ne bi osvetlili farovi. Potpuno sam smetnula
s uma da me ljudi mogu videti iz automobila. Osim toga, ovako odevena, u

dugom belom kaputu, nisam bila prikladno odevena za igru murke. Nisam
znala da li svojim neovlaenim ulaskom u crkveno dvorite krim neki
zakon i inim krivino delo, ali svakako nisam elela da zavrim u policijskoj
stanici. Ipak, moj unutranji oseaj za opasnost odluio je da ne odustanem,
ve mi je rekao da treba nastavim dalje prema svom cilju. I zato, im je
automobil skrenuo u drugu ulicu, istrala sam iz svog zaklona i uputila se
brzim korakom prema malom groblju, smetenom podno crkvene porte.
U ovom delu groblja nije bilo mnogo nadgrobnih spomenika. Postojao je i
drugi, mnogo vei deo, gde je bilo dosta praznog prostora obraslog travom,
koji je ekao na nove stanare. Pogledala sam levo i desno, ne bih li
ustanovila gde bi mogao biti Dimijev grob. Neto mi je govorilo da njegova
majka Denet ne bi elela da joj sin bude daleko, pa sam zato krenula prema
najbliim i najlepe ureenim nadgrobnim spomenicima. Samo trenutak
kasnije, ugledala sam ono ta sam traila. Dok sam se provlaila izmeu
nekoliko granitnih ploa, itala sam dirljive epitafe uklesane na njima.
Ljubljenom suprugu. Voljenoj baki. Neprealjenom ocu. Ovde je sve jecalo
od tuge i prolivenih suza.
Dimijev spomenik bio je malo izdvojen i neto noviji od ostalih. inilo
se kao da njegova nagrobna ploa, izraena od tekog belog mermera, prosto
svetluca pod zimskom meseinom. Napravila sam krug i stala s prednje
strane da bih mogla da proitam posvetu.
Dimi Kendal Izgubio ivot u cvetu mladosti
Ljubljeni sin i odan prijatelj
Voleemo te zauvek
Iz grudi mi se oteo jecaj, toliko glasan da je zvuao kao krik ranjene
ivotinje, a ne oveka skrhanog od tuge. Kolena su mi zaklecala te padoh na
hladnu travu pored groba. Dola sam ovamo nadajui se da u uspeti da se
suoim sa svojim oseanjima, ali nijedno nije uspevalo da se probije kroz

bujicu bola koji me je nemilosrdno obuzimao. Verovala sam da sam za

proteklih pet godina uspela da se saivim s injenicom da Dimija vie nema,
ali sada sam shvatila da sam se samo zavaravala i da je rana u mom srcu
preduboka da bi tako lako zacelila. Nisam imala snage da govorim. Samo
sam se njihala napred-nazad i uporno izgovarala njegovo ime.
Ovo je bilo isuvie bolno. Nisam bila ni fiziki ni psihiki dovoljno jaka
da se izborim s tolikom koliinom tuge. Imala sam oseaj da u se uguiti u
suzama. Nije trebalo da dolazim ovamo, pomislila sam. Jo uvek jecajui,
krenula sam da ustanem, ali sam se negde na pola puta zanela unapred i, da
ne bih pala, rukom se oslonila o smrznuti busen trave. U tom trenutku, glava
mi je odjednom toliko oteala da mi je bilo teko da je drim na ramenima.
Osetila sam kako me snaga izdaje i kako mi poputa ruka kojom sam se
oslonila, te padoh na smrznutu zemlju pored Dimijevog groba.
Bol se iz glave proirio na vrat i ramena te se upitah jesam li moda
udarila glavom u neki kamen dok sam padala. Ali pod mojim obrazom nije
bilo niega tvrdog, ve samo hladna, injem prekrivena trava. Sasvim polako,
trudei se da to je manje mogue pomeram glavu, namestila sam dlanove
pored sebe, kao da se spremam da uradim sklek. Pokuala sam da se
podignem, koristei svu preostalu snagu, ali moje drhtave podlaktice
jednostavno nisu htele da me sluaju. Posle nekoliko uzastopnih pokuaja,
shvatila sam da neu uspeti da se podignem.
Odjednom sam postala svesna opasnosti u koju sam se dovela. Leala
sam na hladnoj zemlji pustog groblja, sve me je bolelo i bila sam doslovno
nepokretna. Niko nije znao da sam ovde, pa me niko nee ni traiti - bar ne
do jutra. ta ako umrem ovde, proletela mi je kroz glavu zastraujua misao.
Nisam imala pojma koliko dugo je oveku potrebno da se smrzne i umre od
hipotermije, ali znala sam da, uprkos nesnosnom bolu koji mi je razarao
glavu, ne smem umreti ovde, na ovom mestu gde je sahranjen momak koji je
izgubio ivot spasavajui moj.
Trudei se da ignoriem agoniju u glavi, pokuala sam, mic po mic, da se
prevalim na stranu. Sporo sam napredovala. I najmanji pokret izazivao bi

bolan gr koji mi je paralizovao vrat. Zastala sam nekoliko puta da bih dola
do daha i da bih prikupila snagu da nastavim, ne toliko da bih spasla
sopstveni ivot, koliko da sauvam svog oca od bola koji bi doiveo kad bi
me izgubio pod ovakvim okolnostima.
Kad sam uspela malo da se povratim, oprezno sam privukla kolena
grudima. Ako nita drugo, taj deo tela me nije boleo, mada su mi i noge bile
utrnule, verovatno od leanja na polusmrznutoj zemlji. Uspevi da dovuem
kolena u eljeni poloaj, shvatila sam da vie ne smem, ukoliko mislim da se
podignem na kolena, oklevati, ve moram to naglo uiniti. Duboko sam
udahnula, zadrala dah i poslednjim atomima snage podigla se na kolena.
Pred oima mi je zasijalo na hiljade svetlaca. Shvativi da u se
onesvestiti, snano sam zagrizla donju usnu i nastavila duboko da diem.
Trenutak kasnije, poelo je da mi iti u uima, ali sam ipak uspela da
otvorim oi. Jo uvek sam bila u poloaju na sve etiri, kada sam shvatila da
neto nije u redu s mojim oima. Neto veoma ozbiljno. Sa smrznutih usana
oteo mi se jauk proet iskonskim strahom. Na desno oko nisam apsolutno
nita videla, a na levo tek toliko da mi se inilo kao da gledam kroz gustu
maglu. Ovo nije imalo nikakve veze sa smrzavanjem, hipotermijom ili tugom.
Gubitak vida bila je poslednja karika u nizu svih onih zastraujuih simptoma
na koje su me lekari uporno upozoravali i na koje se ja, jo upornije, nisam
obazirala.
Ponavljajui sebi da ne smem da paniim, levom rukom sam napipala
ivicu Dimijeve nadgrobne ploe i tekom mukom se podigla na noge,
klimave poput babinih zuba. Tada sam ustanovila da mi je mobilni telefon
ostao u sobi i da moram nekako da se dovuem do puta, jer mi je to jedina
ansa da naem nekoga da mi pomogne. Hvatajui se za nadgrobne
spomenike, u sebi ponavljajui da mi pokojnici oproste zbog uznemiravanja,
uspevala sam da se nekako pomeram prema izlazu.
Vid u levom oku smanjivao se drastino; sada sam na njega videla kao da
gledam kroz usku cevicu. Trudila sam da u sebi potisnem strah da bi ovo
stanje moglo postati trajno. Nisam smela da dozvolim da me ovo strano

oseanje paralie. Morala sam da nastavim dalje, mada sam se oseala kao
tek probueni zombi.
Kad sam stigla do poslednjeg spomenika, uinilo mi se da sam neto ula.
Da li je to bio zvuk voza koji ulazi u stanicu, ili je moda ipak nailazio neki
auto? Nije bilo jo ni jedanaest sati, pa ne bi bilo udno da se neko ovuda
vraa kui, mada je ulica bila prilino zabaena. Kako god bilo, ovde, u senci
crkve i drvea, niko nee moi da me vidi. Zvuk je postajao sve jai. To ipak
jeste bio automobil!
Upomo!, povikala sam koliko me je grlo nosilo. Molim vas, pomozite
mi! Stanite!
Krenula sam napred teturajui se. Pokuala sam da potrim i podignem
ruke da bi me voza automobila opazio. Bila je to moja poslednja loa ideja
u toj veeri punoj pogrenih odluka. Kad jedva stojite na nogama i jo pritom
ne vidite ni prst pred nosom, nije pametno trati. U trenutku kada su farovi
obasjali zvezdano nebo, moja glava je ve bila udarila o tlo.

Poglavlje 3
Prvo ega sam postala svesna bio je kontinuirani bol u glavi, koja mi se
inila nekako uveanom. Pomerila sam je moda za milimetar i zaula meko
grebuckanje zavoja o pamuk. Htedoh da podignem ruku i opipam glavu, ali
sam se zaustavila jer me je zabolelo neto to je bilo zabodeno u moju
nadlanicu. inilo mi se kao da sam povezana s nekom mainom. Uporno
pijukanje nekakvog aparata iza moje glave uverilo me je da sam verovatno
prikopana na neki ureaj i da u ruci imam kanilu. Bilo mi je jasno da sam u
bolnici, ali nije mi bilo jasno zato nita ne vidim.
Trepnula sam nekoliko puta. Nita se nije dogodilo. Oko mene je i dalje
bio mrak. Zato nita ne vidim? ta mi se dogodilo? Poela je da me obuzima
panika. Zato se niega ne seam? ta nije u redu s mojom glavom i oima?
Upinjala sam se da se setim. Kroz glavu su mi prolazili samo nepovezani
delii predhodnog dana. Seam se da sam obila staru kuu, ali se posle toga
ne seam niega do dolaska u restoran. Znam da sam se vratila u hotel. Ali
kako sam stigla do njega? Jesam li zvala taksi? Ne seam se. Seam se da
sam stigla do svoje sobe i... posle toga nita, prazno. Oigledno, u mojoj
glavi postoji neka duboka provalija u koju su se survala sva moja seanja.
Pokuala sam nekako da se pomerim i sednem uprkos svim onim iicama
i cevicama. Mora da sam tim pokretom proizvela neki zvuk, jer mi se tada
neko obratio.
O, zdravo i dobro dola nazad, Rejel. Lepo je videti te budnu. Idem da
pozovem tvog oca.
ula sam zvuk otvaranja vrata i korake koji se udaljavaju prema bunom
hodniku. Pre nego to sam uspela da pomerim utrnule usne i postavim
pitanje, opet sam ostala sama u sobi.
Da li je ta ena otila da telefonira mom ocu? Ili ga je neko ve obavestio

da sam u bolnici? Presekla me je strepnja. Kako je tata primio takvu vest?

Pored njegove bolesti, samo mu je jo ovo trebalo! Volela bih kad bi mi neko
doneo telefon do kreveta. Bude li mi uo glas, bie mu svakako lake. Ali
kako da ga uteim i uverim da sam dobro kad ne znam ni sama ta je sa
mnom? Ljutito sam jauknula od nemoi.
Hej... mani se sada ljutnje. Sve e biti u najboljem redu. ula sam kako
mi se neko pribliava brzim i odlunim koracima. Kako je ovo mogue?
Uspaniena i besna pokuala sam da se pridignem u krevetu, ne obazirui
se na bol i ne hajui za sve one cevice. Tata? Tata, jesi li to ti?
Topla, poznata i pomalo gruba ruka obuhvatila je moju, koja je ukoeno
poivala na utirkanom arafu.
Naravno da sam ja, mila moja. Osetila sam njegov topao dah i
grebuckanje brade kad se sagnuo da me poljubi u obraz.
O, tata..., zapoela sam i odmah stala. Mada je bilo hiljadu stvari koje
je trebalo da mu kaem i koje sam elela da mu kaem, rei su mi se
zaglavile u grlu i tada poeh da grcam u suzama.
Nemoj, de, bie sve dobro, mrmljao je moj tata usput mi milujui ruku.
Mada nisam mogla da ga vidim, tano sam znala kakav mu je sada izraz lica.
Oduvek je bio boleiv na moje suze, i dok sam bila klinka, ali i kasnije, kad
sam postala buntovniki nastrojena tinejderka. Znajui koliko mu je uvek
bilo teko kad bi me video da plaem, tekom mukom sam se obuzdala i
svesno zaustavila bujicu suza.
Tako mi je drago to si ovde, tatice, rekla sam mu mrcajui, tek tada
shvativi da sam mu se obratila kao kad sam bila mala.
A meni je srce na mestu samo kad si mi se ti konano probudila. Nema
pojma koliko sam se prepao kad sam te ugledao ovakvu - prikopanu na sve
ove aparate. Ponovo su mi se vratila sva ona uasna seanja. Osetila sam da
mu glas podrhtava. Naravno da je tako, kako bi uopte mogao zaboraviti onu
jezivu no kada se desila nesrea? Mogu misliti koliko mu je onda bilo teko
da me gleda u bolnikom krevetu ekajui da se probudim iz kome. Mada su

ga doktori uveravali da e sve biti u redu, da su me na vreme prikljuili na

kiseonik i da je samo pitanje vremena kad u se probuditi, on je, jadnik, sve
vreme probdeo pored mene, nestrpljivo iekujui trenutak kad u otvoriti
oi.
Nakon to se to dogodilo, njegova patnja je prestala, ali je zato zapoela
moja. Nisam mu dozvolila da me potedi i saeka dok ne ojaam da bi mi
saoptio stranu vest. Uostalom, ko uopte moe ikada dovoljno ojaati da bi
spremno primio vest o smrti najboljeg druga, koji je poginuo spasavajui
vas?
Mada se desila pre pet godina, ta tragedija se duboko urezala u njegovu
duu, ba kao i u moju.
Uasna seanja na nesreu? tiho sam proaputala.
Nesreu? zvuao je zbunjeno. Ne, ljubavi, mislio sam na tvoju jadnu
majku.
Sad sam se ja zbunila. Tata je veoma retko pominjao mamu. Pretpostavila
sam da mu je pomisao da bi me mogao izgubiti otvorila staru ranu i bolna
seanja na maminu bolest. Nisam znala ta da mu kaem, ali u tom trenutku
su se vrata otvorila i u prostoriju je ulo nekoliko ljudi.
Zdravo, doktore, pozdravio ga je moj otac. Po zvuku njegovog glasa i
nainu kako mu se obratio, zakljuila sam da se njih dvojica poznaju
odranije. Tek tada mi je postalo jasno da moj tata nije sad stigao u bolnicu i
da je proteklo neko vreme.
Koliko dugo sam ovde? upitala sam ga.
Neto vie od trideset i est sati, mlada damo, odgovorio mi je lekar
tonom koji je trebalo da me umiri. Ali ja uopte nisam bila mirna. Nisam se
nieg seala i to me je inilo uznemirenom. Imala sam oseaj kako se ba u
ovom trenutku moj mozak silno trudi da povee sve te razbijene delove
seanja i omogui mi da shvatim ta se dogodilo. A onda, kao varnica koja
skoi kad se dotaknu dve ice, u mom mozgu se neto povezalo i ja se setih:
groblje, paraliua glavobolja, iznenadno slepilo. Svega sam se setila.

Podigla sam slobodnu ruku i dodirnula zavoj na svojoj glavi.

Jeste li morali da me operiete zbog onih uasnih glavobolja? Jesam li od
njih oslepela?
Doktor se zakikotao. Nisam shvatala ta je bilo toliko smeno u mom
pitanju.
Pobogu, Rejel, nisi oslepela!
Ali nita ne vidim!, zajaukala sam.
Ponovo smeh. Ovog puta se i moj tata smejao.
Ne vidi zato to ima zavoj preko oiju. Zadobila si gadne ogrebotine,
pa su morali da te previju. Verovatno si se izgrebala na kamenie kad si
pala i tresnula glavom. Poteno si se udarila.
Okrenula sam glavu u smeru bolniarkinog glasa.
O emu ona to, pobogu, pria? Je li slepa pa ne vidi kao ni ja?
Zato smo doveli doktora Taloha da ti skine zavoje i pogleda avove.
Ali ja nisam udarila glavu, odgovorila sam svima njima. Osetila sam
kako me tata ponovo uzima za ruku.
uti sada, Rejel, nemoj da se uznemirava. Pusti doktore da rade svoj
posao.
Mislim da bih znala da sam udarila glavu! rekla sam neto otrijim
tonom, mada to nisam nameravala. Imala sam jak napad glavobolje,
pokuala sam da im objasnim. Bol je bio skoro neizdriv.
Da li sada ima glavobolju?, upitao me je lekar.
Pa, ne, odgovorila sam, istovremeno shvativi da ovaj bol nije isti kao
onaj koji sam oseala dok su me muile glavobolje. Mislim, boli me, ali
nekako drugaije.
Znam, potrajae jo nekoliko dana. Kao to ti je bolniarka rekla, bio je
to gadan pad.

Nameravala sam da nastavim da se bunim, ali su me u tome spreile ruke

koje su poele da odmotavaju zavoj s mojih oiju. Sa svakim slojem zavoja
koji je spadao, moje nestrpljenje je sve vie raslo. Kad je konano spao i
poslednji sloj, ostala sam zateena i razoarana.
I dalje nita ne vidim! Jo sam slepa!
Lekarov glas je sada zvuao mnogo napetije. Pretpostavila sam da me
sada gleda kao neku lujku koja drami bez razloga.
Saekaj malo, mlada damo. Uveravam te da nee morati da koristi beli
tap. Jo uvek ti nisam skinuo gazu. Sestro, spustite roletne.
Koliko god da se ovaj ovek dopadao mom ocu, meni nije, ali sam ipak
okrenula glavu prema njegovom glasu i dopustila mu da mi skine prvu od
dve okrugle gaze na oima. Osloboena tereta, konano sam mogla normalno
da trepem. Soba jeste bila zamraena, ali se kroz venecijanere ipak
probijalo dovoljno svetiosti da sam mogla da vidim zamagljene konture etiri
figure koje su stajale oko mog kreveta: jedan je bio lekar, drugi neki mladi u
belom, trea je bolniarka i etvrti moj otac, koji je stajao s druge strane.
Vidim samo konture, rekla sam tonom koji je bio meavina radosti i
neverice. Sve mi je zamagljeno, ali...
Saekaj malo. Sestro, molim vas za malo vie svetlosti.
Malo je podigla roletne i stvari oko mene poele su da se bistre. Sad sam
jasno videla da je doktor stariji ovek sede kose, mladi pored njega nosio je
naoare, a bolniarka je bila srednjih godina. Poela sam da im se
osmehujem, a zatim sam okrenula glavu prema tati. iroko sam se
osmehnula, a zatim mi se pogled zamrznuo i unezverio.
Rejel, mila moja, ta ti je? Doktore? ta nije u redu?
Mlai doktor odmah se stvorio pored mene i uperio mi u oi upaljenu
lampicu da proveri moje zenice, ali ja sam ga odgurnula rukom da bih
ponovo pogledala svog oca.
Rejel, reci nam ta nije u redu, insistirao je doktor. Osea li bol? Da

li dobro vidi?
Ma da, vidim. Razbistrilo mi se skroz.
Pa, ta onda nije u redu?
Moj tata.
Ja? moj otac je zvuao potpuno zbunjeno. Dobro doao u klub.
Razrogaila sam se i pogledala ga jo jednom, ali nita mi nije bilo jasno.
Doktor mi se obratio tonom kojim se psihijatri obraaju mentalno obolelim
osobama.
ta nije u redu s tvojim ocem? Nisam mogla da ispustim glas.
Rejel, duo, plai me. Molim te, reci nam ta se deava.
Neto nije u redu s tvojim tatom?, ponovio je doktor.
Okrenula sam se prema njemu u nameri da mu odgovorim, ali nisam, ve
sam se opet okrenula prema tati, gledajui ga s nevericom. Obrazi su mu bili
punaki i rumeni, oi sjajne, ak je nabacio i nekoliko kilograma. Nigde nije
bilo traga onom ispijenom, mravom, prerano ostarelom oveku koji se borio
s karcinomom i kog sam videla pre samo tri nedelje.
Sve je u redu! U tome i jeste stvar! S mojim tatom je sve u najboljem
redu!

Poglavlje 4
Decembar 2013.
Takoe pet godina kasnije...
Taj ovek mora da me je zaista dugo posmatrao pre nego to sam to
primetila. Mogao je stajati tik do mene na prenatrpanom peronu podzemne
eleznice dok sam ekala voz, ba kao i polovina Londona, koja petkom po
podne obino odlazi negde na selo da provede vikend. Dok sam se kretala
isprepletanim hodnicima, jedino ega sam bila svesna bila je teina moje
torbe, koju sam teglila probijajui se kroz guvu. Zastala bih samo toliko da
se izvinim petoj po redu osobi koju sam uspela da naepim. Mnogo sam
pogreila to sam na put krenula ovako kasno: bilo bi mnogo pametnije da
sam krenula jutros s Metom kao to mi je ponudio, ali nisam mogla zbog
vanog lanka na kom sam radila i koji sam morala danas da zavrim.
Hoe li da saekam da zavri s poslom pa da onda zajedno krenemo?
Razmiljala sam trenutak, ali sam ipak odbila njegovu ponudu. "Nemoj,
nema smisla da oboje zakasnimo. Ti kreni ujutro, a ja u doi vozom im
zavrim s poslom." Tada mi se uinilo da mi je ideja dobra, ali sada uviam
da nije bila ni blizu dobrog. Dok sam se probijala kroz masu, nervozno sam
pogledala na sat derui se to u moda zakasniti da uhvatim direktan voz
za Veliki Biopsford. Kako stvari stoje ovog trenutka, biu srena ako
stignem u restoran pre nego to budu servirali desert. Grizla me je savest to
u razoarati Saru, pa sam malko ubrzala korak i progurala se izmeu
dvojice biznismena u skupim odelima. Sudei po psovki koju je izgovorio,
mora da sam se o jednog dobro oeala.
Oprostite, promrmljala sam, ne osvrnuvi se da vidim da li je moje

izvinjenje prihvaeno.
Ponovo sam bacila pogled na sat; do polaska voza ostalo je jo samo
dvanaest minuta. Mislim li stii na vreme, morau da potrim. Kako sam
spustila ruku, tako mi je pogled privuklo svetlucanje s moje ruke. Doavola!
Sad se videlo koliko sam bila u urbi i sva spetljana. U suprotnom, ne bi
moglo da mi se desi da zaboravim da sakrijem prsten dok se probijam kroz
ovoliku guvu. Brzim pokretom, okrenula sam prsten naopake, tako da
veliki, sjajni dijamant bude okrenut prema mom dlanu. Met bi sigurno
pobesneo kad bi video da ga nisam okrenula. Nije mu se dopadalo da ga
nosim dok se guram po prevozu, ali meni opet nije bilo logino da ovako lep
vereniki prsten drim kod kue, zakljuan u kutiji za nakit. Ko bi ga onda
uopte video?
Ni sama ne znam kako, ali uspela sam da uletim u voz nekoliko sekundi
pre nego to je krenuo. Dok sam smetala kofer u prostor za prtljag iznad
moje glave, srce mi je jo udaralo kao ludo. Noge su mi klecale i jedva sam
dolazila do daha. Obeala sam sebi da u odmah posle Nove godine konano
poeti i da odlazim u teretanu, koju sam svakog meseca uredno plaala, a u
koju nisam kroila vie od tri meseca. Kao i u ostalim sferama mog ivota,
sve moje dobre namere bile su zatrpane pod lavinom posla. Srea moja to je
Met bio jednako zauzet kao i ja, pa me je dobro razumeo, jer inae ne bismo
sastavili zajedno ni mesec dana, a ne ovoliko dugo. Oboje smo zbog posla
morali da ostajemo prekovremeno i stoga nam se oboma esto deavalo da, u
minut do dvanaest, moramo da otkaemo neki plan. Kad malo bolje
razmislim, odnosno, kad uspem da pronaem malo slobodnog vremena da bih
razmiljala o neem drugom, a ne o poslu, zapitam se kako uopte uspevamo
da napravimo ravnoteu izmeu uspene karijere i veze. Ako je negde u
dubini moje svesti i postojao glasi razuma koji mi je ponavljao da naa veza
ne bi trebalo da bude ovakva, svesno sam ga utiavala pravdajui se da je
trenutna frka prolazna i da e sve doi na svoje mesto kad Met i ja budemo
dogodine pronali stan i kad budemo poeli da ivimo zajedno. A to e se
dogoditi kad pronaemo malo slobodnog vremena da ponemo da ga traimo.

Kad bih samo mogla da se oslobodim tog nesrenog oseanja da sam

novajlija u asopisu, moda bih uspela malo vie da se opustim. Ali svaki
put kad bih odluila da smanjim doivljaj, prisetila bih se sumnjiavog tona
poslodavca dok je itao moj CV, u kom je pisalo da imam dve godine radnog
iskustva, ali u lokalnim novinama. Meutim, uprkos mom neiskustvu, uspela
sam da dobijem taj posao, mada je za njega, bar na papiru, bilo mnogo
kvalifikovanijih i iskusnijih kandidata. Od tada, a to je bilo pre osam meseci,
ne prestajem da se trudim da svima dokaem da sam vredna njihovog
poverenja i da nisu pogreili to su odabrali ba mene. Ako je to
podrazumevalo da dolazim prva na posao i odlazim poslednja... tako je
moralo biti. Bar zasad.
Tek kad sam shvatila da none spremaice viam ee od svog verenika,
poela sam da razmiljam da malo usporim s poslom i reorganizujem svoje
obaveze. Inae, Met nije bio jedini kog sam zapostavljala. Ve est meseci
nisam videla oca. Stalno sam odlagala odlazak u rodno mesto, znajui da u
u decembru svakako doi na Sarino venanje, to mi je posluilo kao dobro
opravdanje.
Gledala sam kroz prozor dok je voz prolazio kroz stanicu, ostavljajui za
sobom arenilo ljudi koji su stajali na peronu i strpljivo ekali svoj prevoz.
Kad smo ponovo zaronili pod zemlju, uhvatila sam u prozorskom staklu
odraz mukarca koji je sedeo dijagonalno od mene, u suprotnom redu. Bio je
zdepast, proelav i jedini od putnika nije piljio u ajpod ili itao novine. Ne,
ovaj je imao samo jednu zanimaciju. Mene. Mada nisam napravila nijedan
pokret, on je, izgleda, shvatio da sam primetila da pilji u mene, ali nije
okrenuo glavu, kako to ljudi obino ine u slinim situacijama, ve je
besramno nastavio da zuri u mene. tavie, odjednom je poeo zlobno da se
cereka, otkrivajui niz runih, trulih i nepravilnih zuba. Niz kimu mi prooe
hladni trnci. Ne znam zato, ali ovo me je malo uplailo.
Izvadila sam asopis iz torbe i okrenula se prema prozoru, odnosno,
leima prema ostatku vagona. Nakon to sam prelistala desetak stranica,
ukapirala sam da nemam blage veze ta sam proitala. Jo uvek sam fiziki

oseala pogled onog oveka na sebi, to se, nakon to sam nekoliko puta
kriom podigla pogled prema prozoru i pogledala u njegov odraz, pokazalo
sasvim tanim. Osetila sam kako mi se jei koa na vratu. Nastavila sam
kriom da gledam u njegovom pravcu, i on je to, izgleda, primetio. Kad sam
sledei put podigla oi prema staklu, ponovo se nacerio i sasvim neprimetno
jezikom preao preko ispucalih usana.
Tad mi je prekipelo. Da sam drugaija, verovatno bih mu uzvratila besnim
pogledom ili bih ga napala verbalno, ali ja nisam bila od takvih. Oseala sam
se glupo, ali nisam imala potrebu da ulazim u raspravu s njim. Naglo sam
ustala, zgrabila kaput sa sedita do mene i krenula prema suprotnom kraju
vagona, gde sam ugledala slobodno mesto. Dok sam urno koraala prema
svom novom seditu, iza lea sam zaula priguen, bezobrazan,
samozadovoljan smeh.
Sela sam preko puta jedne sredovene ene, koja je itala knjigu. Sada
sam bila leima okrenuta prema onom strancu i nisam vie mogla videti
njegov odraz. Meutim, umesto da se zbog toga oseam bolje, umalo da sam
zaalila to sam se premestila, jer sam se sada oseala ranjivijom, poto
nisam znala gde se taj lik nalazio. Stvarno smeno. Zato li sam se uopte
nervirala zbog tog kretena? Nije mi bilo prvi put da moram da se branim od
neeljenih pogleda nepoznatih mukaraca. I mada nisam bila u istoj kategoriji
kao moja stara kolska drugarica Keti, za kojom su se okretali svi odreda,
oseala sam da ovo nije bilo isto. Neto iznutra upozoravalo me je da namere
onog oveka nisu dobre.
Bilo je ovo jedno od najneprijatnijih putovanja vozom koje pamtim. Teilo
me je to to je u vagonu bilo dosta ljudi. Kad je doao kondukter da nam
pregleda karte, proletelo mi je kroz glavu da mu se poalim na tog oveka, ali
ipak nisam. ta bih mu rekla? Da me taj lik gleda na udan nain? To ipak
nije bilo dovoljno da nekog optuim za maltretiranje. Mada sam odustala od
toga da mu se poalim, mora da mi je u oima video strah jer me je, nakon
to mi je vratio kartu, upitao: Da li ste dobro, gospoice? Delujete mi
nekako kao... Uutao je usred reenice. U glavi sam prebirala koji odgovor

bih mu mogla dati: paranoik/manijak/ ludak. ena preko puta spustila je

knjigu i pogledala znatieljno prema meni, iekujui odgovor. To je, inae,
uobiajena reakcija ljudi koji svakodnevno putuju vozom. Bilo mi je drago
to u je razoarati.
Ne, sve je u redu, hvala. Samo sam malo zabrinuta. Kasnim na jednu
veoma vanu veeru. To je sve.
Stiemo tano na vreme, tako da za eventualno kanjenje ne moete
kriviti Britanske eleznice, naalio se. Nasmejala sam se njegovoj
duhovitosti, ali sam sama sebi zazvuala usiljeno i izvetaeno. Kad je
kondukter otiao do sedita iza mene, usudila sam se da pogledam preko
ramena u pravcu onog oveka. Krajikom oka videla sam kako ustaje i
urnim koracima grabi prema vratima susednog vagona. Oteo mi se glasan
uzdah olakanja, na ta je ona ena ponovo spustila svoju knjigu i pogledala
me ispitivaki ispod oka. Kratko sam joj se nasmeila i nastavila da itam
asopis.
Ritmino i ujednaeno drmusanje voza uinilo je da mi se prispava.
Nekoliko trenutaka kasnije, spustila sam asopis u krilo, naslonila glavu na
naslon sedita i sklopila oi. Oseala sam se nekako udno to se vraam
kui i to u se videti s prijateljima koje nisam videla godinama. Nemogue
je ne oseati krivicu kada znam da smo obeali jedni drugima da emo ostati
u kontaktu. Ispostavilo se da su sve to bila samo prazna obeanja, u stvari,
dobre namere koje nismo uspevali da realizujemo.
Dok smo studirali, redovno smo se viali jer smo svi dolazili kuama
posle svakog semestra. Meutim, kad smo se posle studija ratrkali po celoj
zemlji i zapoeli karijere, to vie nije bilo mogue, osim za one koji su ostali
u mestu ili okolini. to se mene tie, zbog novinarskog poziva bilo je
neizbeno da se preselim u London. Ko je eleo da uspe u tom poslu, morao
je biti blie vatri. Isto to odnosilo se i na Meta, koji je preuzeo porodinu
kompaniju nakon to su mu roditelji otili u penziju i preselili se u paniju.
Saru sam, naravno, viala esto koliko sam mogla; neka prijateljstva toliko
su jaka da mogu da preive i due periode nevianja. Meutim, bilo je u

naem drutvu i dragih ljudi za koje sam mislila da e zauvek ostati u mom
ivotu, ali se to, naalost, nije dogodilo. ivot nas je razbacao na sve strane i,
prirodno, nai odnosi su s vremenom izbledeli.
Radovala sam se veeranjem okupljanju i bilo mi je ao to sam zbog
poslovnih obaveza rizikovala da zakasnim i stignem nekoliko sati posle
ostalih. Posebno me je zanimalo da li su niti naeg dugogodinjeg
prijateljstva ostale netaknute ili su se nepovratno pokidale.
Onaj ovek, ije me je prisustvo veoma uznemirilo, nije se vie vraao u
na vagon. Mada je ovo trebalo da me smiri, ipak sam provirivala kroz
prozor na svakoj stanici i gledala ko silazi iz voza, nadajui se da u meu
putnicima ugledati i njegovu ofucanu jaknu. Nisam ga videla. Nije me mnogo
uteilo saznanje da se on, najverovatnije, jo uvek nalazi u vozu. Na jednoj
od veih stanica silo je veoma mnogo sveta. Na peronu je bilo toliko mnogo
ljudi da je bilo nemogue da vidim da li je i on bio meu njima. Do Velikog
Biopsforda preostalo je jo samo nekoliko stanica, a posle njega, jo jedva
jedna ili dve. Kolika je bila ansa da onaj ovek sie ba na mojoj stanici?
Velika. Hladni trnci ponovo su mi prostrujali telom.
Planirala sam da se odvezem pravo u restoran im sednem u taksi. teta
to sam toliko mnogo kasnila pa nije bilo vremena da svratim do hotela da se
presvuem. Pokajala sam se to nisam rekla Metu da me saeka na stanici,
ali nisam htela da budem sebina i da ga odvlaim od drutva usred urke.
Zato sam odluila da je taksi pravo reenje. Iskreno sam se nadala da e bar
jedan biti na stajalitu na stanici.
Budui da je do moje stanice ostalo samo desetak minuta, otvorila sam
tanu i izvadila iz nje pudrijeru, ogledalce i ealj.
Poto je osim mene u vagonu ostalo jo samo troje ljudi, smatrala sam da
je u redu da malo popravim minku. Mada je svetio nad mojoj glavom bilo
prilino slabo, ipak je bilo dovoljno da vidim ta radim. Nanela sam malo
pudera na lice, popravila senku i premazala usne sjajem, ali je ogledalce bilo
premalo da bih u njemu mogla videti celo lice. Zato sam ga pomerala levodesno, ne bih li se bolje videla. I taman kad sam htela da zatvorim kutijicu, u

uglu ogledalceta ugledala sam rukav jakne onog oveka. Okrenula sam se
kao oparena, mislei da mi stoji iza lea. Meutim, tamo nije bilo nikoga. U
vagonu je osim mene bilo jo dvoje ljudi i oboje je spavalo. Oprezno sam
ustala sa sedita, uplaena da se onaj zdepasti ovek sakrio iza sedita.
Polako sam krenula izmeu redova, sve vreme drei na oku mesto na kom
se nalazila konica za hitne sluajeve. Briga me za kaznu od dvesta pedeset
funti, koliko kota zloupotreba konice. Bude li mi onaj ovek odnekud
iskoio, povui u je bez dvoumljenja i zaustaviti voz.
Ali tamo nije bilo nikoga. Stigavi negde do polovine vagona, poela sam
glupo da se oseam. Skoro sam uspela da se ubedim da je ono to sam
videla u ogledalcetu bila moja uobrazilja, ili odraz spoljanjeg svetla. Nema
nikoga iza te klupe, niti iza bilo koje druge, i ako ne mislim da pretraim celu
kompoziciju, to svakako neu, bilo bi dobro da odmah zaboravim na svoju
paranoju.
Kad se preko zvunika ula najava da je idua stanica Veliki Biopsford,
pao mi je kamen sa srca. Imala sam taman toliko vremena da pokupim torbu
sa starog sedita i ostatak stvari s drugog. Stajala sam pred automatskim
vratima i nestrpljivo ekala da se otvore. Kad se voz zaustavio u stanici, prva
sam sila. Videvi da je jo troje silo, obradovala sam se i bre-bolje
krenula za njima. Dok sam se pela stepenicama i usput vukla torbu za
sobom, izgubila sam iz vida ostale putnike. Odjednom sam neto ula, ili mi
se samo uinilo da ujem na peronu ispod mene, ali nisam mogla da vidim ko
je niti gde se taj neko nalazi. Oigledno, taj neko je morao sii s voza posle
mene. Potrala sam uz stepenice vukui torbu, koja je doslovno poskakivala
preko metalnih ojaanja. Kad sam stigla do male biletarnice, okrenula sam se
oko sebe traei nekog od putnika, ili moda uvara. Nikog nisam uspela da
vidim, ali sam po zvuku odlazeih automobila zakljuila da je sve ostale
putnike neko doekao na stanici. Zato nigde nema nijednog uvara, a bilo je
tek deset sati? Otkud to da ve ovako rano nema nigde nikoga?
Ima li koga? povikala sam drhtavim glasom. Radi li iko?
Nita. Oko mene samo tiina. Postavi svesna svoje ranjivosti, brzo sam

se udaljila od stepenita. Ko god da je siao s tog voza posle mene, mogao je

zaas stii do dela gde se prodaju karte. Naulila sam ui da proverim uje li
se odzvanjanje neijih koraka, ali nisam nita ula.
Ovde su bila mogua dva scenarija: ili sam uobrazila da ujem nekog na
donjem peronu, ili je taj neko ipak bio tamo i primirio se. Ako je bilo tako,
onda se on morao sakriti na odmoritu i teko da e izai u foaje. Meni se
vie dopao prvi scenario: vie mi se dopadalo da budem paranoina nego da
postanem statistiki podatak u nekom policijskom izvetaju. Zato sam
odluila da potisnem strah, skupim hrabrost i pretrim preko dela za prodaju
karata, a zatim do taksi stanice. Ona se nalazila bono od stanice i, sreom,
bila je dobro osvetljena. Potrala sam prema jednom parkiranom taksiju, na
ijem krovu je svetlela oznaka da je slobodan. Podigla sam ruku da privuem
vozaevu panju. U tom trenutku, svetio se ugasilo, voza je ubacio u brzinu
i pokrenuo vozilo s ivinjaka trotoara.
ekajte! povikala sam bespomono. Molim vas, stanite!
Ostavila sam torbu nasred plonika i potrala za taksijem, maui s obe
ruke da bi me voza konano primetio. Budui da je u vozilu bio mrak, nisam
mogla da vidim da li je taksista povezao nekoga ili je jednostavno odluio da
zavri smenu i krene kui. Mada sam znala da je uzaludno, trala sam za njim
jo nekoliko metara, sve dok njegova stop-svetla nisu postala samo dve
crvene mrljice u daljini.
Dok sam se vraala nazad da uzmem torbu, zaplakala sam od besa i
nemoi. Nigde unaokolo nije bilo nijednog taksija i, koliko znam, nee ih ni
biti do sledeeg jutra. Nije mi preostalo nita drugo nego da pozovem Meta.
Ali i pre nego to sam izvukla mobilni iz tane i ukucala njegov broj, znala
sam da e mu trebati najmanje pola sata da doe po mene. Nije me plaila
injenica to u to vreme provesti sasvim sama na ulici, ve to to sam sad
ve bila prilino sigurna da se tu negde skriva neko ko mi ne eli dobro. Dok
sam ekala da se uspostavi veza, okrenula sam se licem prema ulazu u
staninu zgradu, isto da imam bolji pregled situacije. Ali umesto da zazvoni,
telefon je uporno utao. Pogledala sam u ekran telefona. Na njemu su se

pojavile dve rei. U bilo kojoj drugoj situaciji, ne bih se uopte uzbudila to
ih vidim, meutim, sada i ovde, te dve rei su me naprosto prenerazile. Nema
signala.
Ne, nemogue! Nemoj mi to raditi, molim te, ne sada!, preklinjala sam
telefon kao da u time neto uspeti da promenim. Pritisnula sam dugme za
ponovno biranje, nervozno dobujui prstima po oplati telefona kao da u ga
time ubrzati, meutim, nekoliko trenutaka kasnije, koji su delovali dugi kao
venost, ponovo sam dobila istu poruku - da nema signala, odnosno, da sam
van dometa. Ne razmiljajui o tome koliko glupo e to izgledati, podigla
sam ruku iznad glave i njome pravila zamiljene lukove, ne bih li nekako
uhvatila signal. Dok sam se okretala naokolo, uzaludno pokuavajui da
ostvarim vezu, uinilo mi se da sam videla kako neija senka see zrak
svetlosti koji je padao na put s ulaza u stanicu. Sledila sam se. Kao zec kada
ga osvetle farovi automobila, stajala sam nepomino, pogleda prikovanog za
ono mesto. Tek kad su mi od silnog naprezanja oi zasuzile, shvatila sam da
sam od straha zaboravila da trepem. Mada nisam uspela nita da vidim,
znala sam da ne greim: neko ili neto pritajilo se unutar te zgrade, i to neto
ili neko vrebalo me je iz tame.
Mada sam znala da je uzaludno, ipak sam jo jednom pritisla dugme za
ponovno biranje. Kada sam ponovo dobila isti odgovor, da sam van dometa,
dolo mi je da tresnem telefon o plonik i razbijem ga na komade. Ipak
nisam. Najvea ironija je bila u tome to se u staninoj zgradi nalazilo
nekoliko govornica. Videla sam ih dok sam trala stepenicama prema izlazu
iz zgrade. Ali sada ne bih mogla da se nateram da ponovo uem u tu zgradu,
ba kao to ne mogu snagom volje da nateram svoj mobilni da uhvati signal.
Morala sam da se suoim sa surovom istinom da stojim potpuno sama, u
mranom i pustom delu grada, bez ikakve mogunosti da ostvarim telefonsku
vezu sa svojim verenikom i sa zastraujuom pretpostavkom da me je ovek,
koji je bezobrazno piljio u mene u vozu, pratio dovde, i da se sada krije
negde u mraku.
Svim silama sam se trudila da smirim misli koje su besomuno proletale

kroz moju glavu. Moram da se usredsredim na reenje problema koji je bio i

te kako stvaran, a ne plod moje mate. Moram nekoga nazvati, bilo Meta,
bilo taksi dispeera ili policiju, svejedno, ali ne znam kako to da uinim. Kad
ovek ovako sagleda situaciju, ispadne da je reenje lako. Ali nije! Moram
pronai neku govornicu. Negde mora postojati neki telefon. Dodue, u eri
mobilnih telefona, teko mi je bilo da se setim kad sam i gde poslednji put
koristila obian telefon. Ali nisu svi nestali, zar ne? Prela sam pogledom
preko parkinga i taksi stajalita. Ne, ovde svakako neu pronai govornicu.
Ko bi ih postavio ovde, kad u staninoj zgradi, na samo dvesta metara
odavde, postoji itav niz telefonskih kabina? Bilo bi sasvim normalno da
uem unutra i nazovem, ali ne smem, jer me unutra moda eka poremeeni
serijski ubica.
A onda sam se setila! Na trotoaru ispred stare crkve postoji jedna
govornica. Ili je bar postojala. A do tamo nije daleko, kilometar, najvie dva,
raunala sam u sebi. Ako te govornice tamo vie nema, razmiljala sam, u
najgorem sluaju, biu na pola puta do centra, a tamo u lako pronai drugu
govornicu ili u zaustaviti taksi. Poto sam imala kakav-takav plan, mnogo
bolje sam se oseala. Polako i preterano oprezno krenula sam nazad ka putu
koji vodi prema crkvi. Mada nisam znala koliko daleko se zvuk prenosi u
tiini noi, potrudila sam se da budem to je mogue tia. Zato nisam htela da
vuem kofer na tokiima, ve sam ga uhvatila za ruku i ponela ga. Bila
sam svesna da e me to usporiti, ali i to je bilo bolje nego da me neko prati
po tandrkanju tokia. Mada mi nije bilo lako da teglim toliko stvari, ipak
nisam isputala telefon iz ruke i na svakih desetak sekundi pritiskala sam
dugme za ponovno pozivanje, za sluaj da ipak negde usput uhvatim signal.
Ne seam se kada sam shvatila da je on iza mene.
Mislila sam da sam bila dovoljno tiha. Sve dok se nisam dovoljno udaljila
od stanice, hodala sam kao po jajima, samo da se ne bi ulo odzvanjanje
mojih koraka. Ubrzala sam korak tek kada sam procenila da se nalazim
dovoljno daleko i da se s te razdaljine zvuk mojih koraka vie ne moe uti.
Usput sam se stalno osvrtala, ali nikog nisam videla. Od stanice do crkve

vodilo je nekoliko puteva. Ako me taj neko nije video kad sam krenula, bilo
je prosto nemogue odrediti kojim putem sam pola. Nisam se plaila sve
dok iza sebe nisam ula neki zvuk - tek tada je ponovo poela da me hvata
panika. Prvo je neto zazvealo, a zatim se zakotrljalo; zvualo je kao da je
neko sluajno utnuo neku staklenu ambalau.
Ukopana u mestu, naulila sam ui i izbeila oi. U ovom delu puta nije
bilo uline rasvete, a koliko se seam, nee je ni biti sve do same crkvene
porte. Osim toga, ova mrana ulica puna je drvea, a samim tim, u njoj je
bilo na stotine mesta gde neko moe da se sakrije, pogotovo ove hladne
decembarske veeri, u kojoj, osim meseine i zvezda, nije bilo drugog svetla.
Sad vie nisam smela samo da budem oprezna. Potrala sam. Odmah
zatim, iza lea sam ula neije teke, ubrzane korake. Oigledno, i taj neko je
potrao. Mada nisam mogla tano da procenim koliko je udaljen od mene,
uinilo mi se da je dalje nego to sam isprva mislila. Da bih se uverila gde se
nalazi, osvrnula sam se preko ramena i, mada sam i dalje ula bat njegovih
tekih koraka, nisam uspela da ga vidim. Potrala sam jo bre.
Nisam bila u nekoj formi; u to sam se ve bila uverila dok sam trala da
uhvatim voz, ali ipak sam uspevala da odrim neki ritam - udo jedno ta sve
ovek moe kad mu skoi adrenalin! Ovoliko brzo nisam trala jo od
srednjokolskih dana, meutim, koliko god da sam se trudila, iza sebe sam i
dalje ula bat koraka svog progonitelja. Nikako nisam uspevala da se
odlepim od njega, ve sam samo uspevala da odrim istu razdaljinu. Znala
sam da neu jo dugo izdrati. Moje cipele, vie namenjene modnoj pisti
nego sprintanju, nekoliko puta su mi proklizale na poledici. Na jednom
posebno klizavom mestu izgubila sam ravnoteu i osetila kako gubim tlo pod
nogama. Ispruila sam ruke ne bih li se nekako odrala na nogama, ali pritom
sam ispustila kofer, koji je uz buku tresnuo na zemlju. Nisam pala, ve sam
ostavila kofer nasred trotoara i nastavila dalje. Dvadesetak sekundi kasnije,
iza sebe sam ula tresak i odmah zatim glasan jauk. Sad sam bar znala koliko
je bio udaljen od mene. Bilo je previe ponadati se da se sapleo i slomio
skoni zglob, ali i sama pomisao da bi mogao biti iole povreen bila je

dovoljna da dobijem vetar u jedra.

Nisam bila daleko od cilja. Na meseini se ve nazirao vrh crkvenog
krova. Bila sam stvarno blizu. Ali ve sada sam napola ubedila sebe da kad
budem stigla do crkve, tamo nee biti telefonske govornice. Ovo definitivno
nije bio moj dan. Danas se sve urotilo protiv mene, razmiljala sam. Zato,
kad sam ugledala obrise govornice na oko stotinak metara ispred sebe,
obradovala sam se kao da sam videla provienje. Srce mi je udaralo kao da
e iskoiti iz grudi, slabine su mi se raspadale od bola i umora, ali ipak
nisam usporila. Iza sebe nisam nita vie ula, ali znala sam da moram da
pourim ako mislim da na vreme okrenem 192. Koliko vremena e biti
potrebno da mi se neko javi? Hou li uspeti da zatraim pomo pre nego me
progonitelj stigne? Hou li od silne zadihanosti uopte uspeti da progovorim?
Jedini odgovor na sva ova pitanja bio je da nastavim da trim, to sam i
uinila, ali nisam prestajala da pritiskam dugme za ponovno pozivanje na
svom mobilnom telefonu.
Bila sam nadomak govornice. U trenutku kad sam ispruila ruku u nameri
da dosegnem telefonsku slualicu, stala sam na ivicu svog kaputa, saplela se,
pala i tresnula glavom o beton. Pala sam takvom silinom da sam sa sobom
povukla i njega. Nakon to sam se stropotala, iza sebe sam zaula tup zvuk
kad je njegovo zdepasto telo udarilo o zemlju. Mislim da nisam bila svesna
da mi se krv sliva niz lice, ve sam se podigla na kolena. Nisam nita
slomila, mogu da se pomeram, i mada sam gadno oderala kolena i dlanove,
nisam oseala nikakav bol.
Ali u trenutku kad sam se podigla na sve etiri, u nameri da ustanem, on
me je iznenada zgrabio za lanak noge, povukao me unazad i ja se ponovo
nadoh na zemlji. Instinktivno sam se ritnula i po jauku, koji je usledio odmah
potom, zakljuila da sam ga strefila tiklom na nezgodno mesto. im je
njegov stisak malo popustio, pokrenula sam se napred, puzei na laktovima
kao komandos. Uspela sam da se odmaknem metar od njega, ali tada me je
ponovo stigao i kolenom mi pritisnuo lea. Sada vie nisam imala kud.
Prikovao me je za zemlju celom svojom teinom, usput mrmljajui i psujui

sve u esnaest. Pokuala sam da se nekako iskobeljam, ali nisam uspela. Vid
mi se zamaglio od krvi koja mi se slivala iz rane na glavi. Osetila sam kako
polako gubim svest. Sve i da sam htela da mu se oduprem, nisam vie imala
nimalo snage za to. Grubo je zgrabio rukav mog kaputa, skroz umrljanog od
krvi, i savio mi ruku iza lea pod neprirodnim uglom. Izgovorivi samo jednu
re - Kuketino! - zgrabio je debelim prstima moju ruku i svukao mi s prsta
vereniki prsten. U tom trenutku nestalo je teine s mojih lea.
O tome se, dakle, radilo? O prokletom dijamantskom prstenu? Sve ovo mi
se dogodilo samo zato to sam danas stavila na ruku svoj vereniki prsten?
ak ne mogu ni da identifikujem svog napadaa, jer mu nisam videla lice.
Moda to uopte nije bio onaj ovek iz voza.
inilo mi se kao da mrak oko mene postaje sve gui. Oseala sam se
kao da stojim na ivici ogromne mrane provalije u koju u se strovaliti
svakog trenutka. Pored uha sam zaula neki priguen zvuk, za koji sam
mislila da je liptanje moje krvi, ali odmah potom shvatih da nije to u
pitanju... Bila je to vibracija telefona! Budui da sam sve vreme besomuno
pritiskala dugme za ponovno pozivanje, moj se trud konano isplatio i Met je
na kraju video da ima proputen poziv.
Halo, Rejel. Gde si, pobogu?, ula sam njegov glas koji je zvuao tiho,
kao da me je zvao s druge planete.
Mete, pomozi mi... bilo je jedino to sam uspela da izgovorim, a zatim
sam propala u mranu provaliju.

Poglavlje 5
Drali su me pod sedativima. Predpostavila sam da moraju tako, mada je bilo
suludo da najpre ekaju dva dana da se probudim, a da me odmah potom
ponovo uspavaju lekovima. I to sam se vie opirala i molila tatu da im to ne
dopusti, u njegovim oima bilo je sve vie straha i zabrinutosti. Dok je lekar
odseno davao uputstva bolniarki koji sedativ da pripremi, jo sam
moljakala tatu, trudei se da mu objasnim da sam dobro i da mi to nije
potrebno, ali on je samo utao i zbunjeno odmahivao glavom to me je jo
vie oneraspoloilo. Kad je tenost koju su mi dali preko infuzije dospela u
moj krvotok, osetila sam olakanje i kapci mi se ponovo sklopie.
Neto kasnije ponovo sam otvorila oi. Mada je u sobi bilo mrano, inilo
mi se da je puna ljudi. ula sam mnotvo priguenih ali poznatih glasova.
Kapci su mi bili toliko tromi i teki da sam uspela da ih podignem jedva
milimetar. Nisam mogla videti ko je sve u sobi. Kao kroz maglu, nazirala sam
etiri ili vie visokih figura u tamnoj odei, ili mi se to samo uinilo. Onda
sam ponovo utonula u san.
Te noi, ponovo sam se nakratko probudila. Oni ljudi, ko god da su bili,
vie nisu bili tu. U sobi je bilo mrano. Jedino slabo svetlo dopiralo je s
mesta gde je moj tata dremao u fotelji, s otvorenom knjigom preko kolena.
Na nahtkasni pored mog kreveta stajala je prazna tacna na kojoj donose
hranu, pa sam ispravno zakljuila da se nije pomerao od moje postelje celog
dana. Usta su mu bila neznatno otvorena i, svaki put kad bi udahnuo, zaulo
bi se blago hrkanje. Izgledao je premoreno i neuredno... ali ipak, uprkos
svemu, delovao je tako neverovatno zdravo i mnogo bolje nego pre. Morala
sam da popriam s njim; oajniki mi je bilo potrebno da mi neko pojasni ta
se to zbiva, ali nisam mogla da ostanem budna. Pre nego to sam uspela da
ga zovnem, ponovo me je savladao san.

Idueg jutra probudilo me je tandrkanje kolica za hranu. Zatreptala sam

borei se s jarkim jutarnjim svetlom koje je obasjalo moju bolniku sobu.
Odlino, probudila si se na vreme, taman za doruak, izgovorio je moj
tata preterano razdraganim tonom. Tromo sam okrenula glavu prema njemu,
nadajui se da je sve ono od sino bila samo moja imaginacija. Ali on je i
dalje izgledao odlino! Primetivi moj zaueni pogled, osmeh se na trenutak
izgubio s njegovog lica. Presekao me je otar bol u dui. Kakva sam ja to
osoba kad se ne radujem to moj jedini roditelj izgleda odlino i to se
oigledno, mada ne znam kako, izborio sa stranom boleu. Potrudila sam se
da mu uzvratim osmeh.
Dobro jutro, promrmljala sam tekom mukom. Oseala sam se kao da
mi je neko napunio usta vatom.
Kako si od jutros? Hoe li neto da pojede?
Odmahnula sam glavom. Stomak mi se prevrnuo i od same pomisli na
hranu.
aj zakretala sam. Grlo i jezik su mi bili suvi kao Sahara. Daj mi
samo malo aja, tata, dodala sam s tekom mukom.
Podigao je pogled prema meni dok sam usnama prinosila prostu belu
olju, i nije ga skidao s mog lica sve dok se nije uverio da sam iskapila i
poslednju kap aja. Uinilo mi se kao da ga raduje to sam tu tako obinu
radnju dovrila bez incidenta i neprimerenog izliva oseanja. Je li to bila
mera za stepen moje uraunljivosti? Zar ludaci ne piju aj?
Hoe li da kaem bolniarki da ti donese jo jednu olju aja?
Klimnula sam glavom. Kad je otiao, bilo mi je drago to sam dobila par
minuta da sredim svoje misli. Naalost, zadrao se prekratko da bih uopte
uspela i da zaponem s procesom samoproienja. Ispila sam i drugu olju
aja, koja me je malo osveila, ako ne duhovno, ono bar fiziki.
Pa, kako ti je glava danas, mila moja?
Malo bolje, ini mi se. Tata, ta se ovde, pobogu, deava? Delovao je

zbunjeno, a zatim mi je odgovorio pitanjem. ta se deava? Na ta misli?

Prestani, tata. Stvarno. Reci mi ta ti se dogodilo i zato ja nita ne znam
o tome? Jesu li ti dali neki arobni lek ili ta? Vie nema rak? Izleen si?
Po izrazu njegovog lica jasno sam videla da se mui da pronae pravu
reenicu.
Rejel, ljubavi, mislim da tebi jo nije dobro... ini mi se da si neto
pobrkala.
Upala sam mu u re, istovremeno pokuavajui da se namestim u sedei
poloaj, pri emu me je celo telo zabolelo, ali nisam imala pojma zato.
Napravila sam bolnu grimasu, a zatim sam se usredsredila i poela da
govorim, sasvim polako, naglaavajui svaku re, da nekom ne bi ponovo
palo na pamet da me nakljuka sedativima.
Tada, nita nisam pobrkala i dobro mi je. Moda ne izgledam najbolje, ali
znam ta govorim. Pre tri nedelje si izgledao... pa, kako da kaem, izgledao si
uasno. Hemoterapija te je iscrpla, bio si mrav kao kostur, bio si bled i
delovao si... skroz loe. A sada... sada nita ne kapiram. Izgleda kao
preporoen.
Njegovo brino, drago lice delovalo je tako zabrinuto, a oi mu se
ispunie suzama.
Rejel, mila moja, ja sam sasvim dobro.
Kako si uspeo da se izlei za tako kratko vreme? Ovo mu je oigledno
bilo previe, pa je posegao rukom za zvoncetom iznad moje glave.
Moda bi trebalo da pozovem lekara da te ponovo pregleda?
Nemoj!, povikala sam, prilino iznervirano, to se jasno videlo na mom
licu. Tuno vrtei glavom, moj otac je sklonio ruku sa zvonceta i spustio je
na moju, neno me milujui.
Nisu me izleili, Rejel, jer nisam ni bio bolestan. Ja nemam rak i
stvarno ne shvatam odakle ti uopte ta ideja?

Utom su se pojavile dve bolniarke, jedna da odnese tacnu s dorukom, a

druga da mi pomogne da odem do kupatila. U stvari, bilo mi je drago to me
je odvela iz sobe. Iz meni nepoznatog razloga, otac mi je tajio ta mu se
dogodilo. Moj mozak, jo uvek usporen od sedativa, nikako nije mogao da
dokui zato bi krio od mene neto tako vano.
Bila sam zahvalna bolniarki za pomo koju mi je pruila. Uprkos tome
to su mi tokom noi izvadili kanilu i to sam dobila etalicu, pa sam mogla
neometano da se kreem, ipak jo nisam mogla sama da skinem spavaicu
niti da preem dugaak put hodnikom do kupatila.
Nakon to me je oslobodila spavaice, pustila je vodu na tuu, proverila
da li mogu da stojim bez njene pomoi, a zatim je izala iz prostorije.
Naavi se pod iznenaujue snanim mlazom vode, pokuala sam da
raistim um od svih moguih misli, ali one nisu prestajale da naviru. ak i u
ovom obinom inu pranja postajale su zagonetke koje nisam mogla da
odgonetnem. Tek kad sam uzela sapun iz posudice i poela da sapunam ruke,
primetila sam da su mi dlanovi izgrebani. Dok sam ispirala sapunicu s koe,
obazrivo sam ih okrenula prema mlazu vode. Oba dlana bila su podjednako
izgrebana, kao da sam negde pala i potom se borila za ivot. Meutim, ni pod
pretnjom pitoljem nisam mogla da se setim gde i kako sam zaradila sve te
ogrebotine. Znam da sam pala pored Dimijevog groba, ali ne na beton, ve
na travu. Jedino to mi je u ovom trenutku padalo na pamet bilo je da sam se
verovatno izgrebala o hrapavi kamen nadgrobnog kamena, dok sam
pokuavala da se pridignem. U nastavku te misli, upitala sam se ko me je
pronaao na onom groblju i dovezao u bolnicu. U moru mnogo vanijih
pitanja, na koja nisam znala odgovor, ovo uopte nije bilo bitno.
Volela bih da je u ovom kupatilcu bilo neko ogledalo da mogu da vidim u
kakvom stanju su mi lice i glava, jer dok sam sapunala ostatak tela, videla
sam da sam sva u modricama, podlivima i ogrebotinama. Sudei po njihovom
izgledu, zakljuila sam da sam negde morala gadno pasti, inae se ne bih
mogla toliko unakaraditi. Bila sam i vie nego zbunjena. Ja sam bila sva u
ranama i modricama, a moj teko bolesni otac odjednom je volebno

ozdravio. Zapitala sam se da li je Alisa isto ovoliko bila zbunjena kad je

propala kroz onu zeju rupu. Dok sam se brisala grubim bolnikim pekirom,
na um mi je pala jedna suluda ideja. Moda tata nee da mi kae kako je
ozdravio zato to se podvrgnuo nekoj nezakonitoj terapiji? Ma kakvi! Prosto
nemogue. On je bio tolika potenjaina da celog ivota nije dobio ni kaznu
za pogreno parkiranje. Ipak, to sam vie razmiljala o toj mogunosti, ma
koliko apsurdna, postajala mi je sve realnija. Moda je privatno platio za
neki nelicencirani lek ili zabranjenu terapiju, pa sada ne sme da mi kae, da
bi na taj nain zatitio kliniku ili lekara koji mu je pomogao.
Dok sam ekala da se bolniarka vrati i donese mi istu spavaicu,
oseala sam se srenijom zato to sam pronala reenje za tu veliku
misteriju. Da se nalazimo negde drugde, a ne u bolnici, gde i zidovi imaju ui,
tata bi mi verovatno rekao istinu. Uostalom, kad smo kod tajni, i ja sam
njemu tajila da su mi se vratile glavobolje. Mislila sam da u na vreme otii
kod svog lekara i reiti problem koji je prouzrokovao napad, zbog kog sam se
onesvestila kod crkve.
Kad me je bolniarka uhvatila podruku da mi pomogne da se vratim nazad
u krevet, usledila je nova iznenaujua informacija.
Bolje da ti odmah kaem da te u sobi eka policajac. ekao je da se
probudi pa da porazgovara s tobom.
Zastala sam u pola koraka i zaueno je pogledala.
Policajac? Zato? U vezi s im?
Pogledala me je belo, ne shvatajui kako uopte mogu da postavim tako
glupo pitanje.
Pa valjda zbog toga to treba da im kae ta ti se dogodilo sino kod
crkve.
Sad sam ja nju pogledala belo. ta se dogodilo pored crkve? Zar ovdanja
policija nema pametnija posla nego da ispituje ljude zbog neovlaenog
upada na crkveno groblje? Istrebili su sve kriminalce pa sada maltretiraju
ljude i zbog ovako smenih prestupa? Uostalom, da li je to uopte krivino

delo? Mislim, nisam poruila niiji spomenik. Ba svata! Moda u ak

morati da platim neku kaznu?
Pitanja su se nizala, ali ni u najluim snovima ne bih pogodila o emu se
radilo.
U trenutku kad sam se pojavila na vratima, policajac je sedeo na drugom
kraju sobe, meni okrenut leima i razgovarao s mojim ocem. Sudei po tome
to su obojica prekinula razgovor u pola rei, zakljuila sam da su priali o
meni. Da bi me pripremio na prisustvo uniformisanog lica, tata mi je priao i
neno mi se obratio. Policajca nisam mogla dobro videti jer je sedeo u
polusenci.
Rejel, mila moja, policiji su potrebni neki podaci, ali ne brini... Vidi
koga su ti poslali. Glas mu je zvuao trijumfalno, kao maioniarev kada
izvlai zeca iz eira. Perifernim vidom primetila sam da je mukarac u
tamnoj uniformi ustao sa stolice i okrenuo se licem prema meni. Okrenula
sam se prema njemu. U tom trenutku, cela soba mi se okrenula. Mora da sam
prebledela kao krpa. Naslepo sam zamahnula rukom da se uhvatim za
dovratak, ali nije vredelo. Sruila sam se na zemlju kao klada, uspevi da
izgovorim samo jednu re:
Dimi!
Dobra strana onesveivanja u bolnici jeste to to tamo ima dovoljno
strunih lica koja znaju kako da vam pomognu. Minut - dva kasnije, ponovo
sam postala svesna gde se nalazim. S glavom meu kolenima, bila sam
smetena u fotelji u kojoj je moj otac proveo prolu no, svim silama se
borei da se podignem u sedei poloaj, ali nisam uspevala jer mi je sestra
drala hladan oblog na vratu.
Polako, Rejel. Saekaj malo da ti se krv vrati u glavu. Odmah zatim
usledio je i komentar mog oca: Mora da joj je pao pritisak od vrue vode.
Bie joj dobro, odgovorila mu je bolniarka. Nisam bila sigurna u to.
Oduprevi se o njenu ruku, podigla sam se u sedei poloaj.
Nisam vrisnula niti sam se ponovo onesvestila. Nisam ak ni viknula.

Samo sam zurila ispred sebe i kao omaijana gledala u njegovo drago lice,
koje mi je toliko nedostajalo - punih pet godina. Pet najteih godina!
Nasmeio mi se, ali se odmah zatim taj osmeh pretvorio u zabrinutost.
Rejel? Zvuao je zbunjeno.
Izgovorila sam prvo to mi je palo na pamet.
Jesam li ja to u raju?
Bolniarki je to oigledno bilo smeno. Dosad jo nisam ula da bolnicu
nazivaju rajem.
Pravila sam se da sam preula njenu upadicu.
Da li je ovo raj? Jesmo li svi mrtvi? Sad je ak i bolniarka uutala.
Uhvatila sam pogled koji je moj otac uputio Dimiju. ta sam ti rekao?
Rekoh ti da se udno ponaa, glasilo je njegovo neizgovoreno pitanje, mada
je bilo i vie nego jasno da je tim pogledom upravo to mislio.
Nakon to se pribrala, bolniarka se brzo prealtala na profesionalno
ponaanje.
Hajde, Rejel, brzo nazad u krevet. Mora da legne.
Sad je stvarno poela da mi ide na nerve. Ne obraajui panju na nju,
okrenula sam se prema Dimiju i upitala ga: Jesam li umrla pored onog
groba?
Pretpostavljam da samo osoba trenirana za ovakve situacije, kao to su
policajci, moe tako smireno da odgovori na ovako bizarno pitanje.
Ne, Rejel, ti nisi umrla. I pobogu, o ijem to grobu govori? Moj
naredni odgovor uspeo je ak i njega da poremeti.
O tvom! O ijem drugom?
Ne znam ko je ovog puta pritisnuo dugme za hitne sluajeve. Mogao je to
biti bilo ko od njih troje. A moda sam ga ak i ja pritisnula. U ovom
trenutku, mislim da je svima nama bila potrebna neka vrsta medicinske
pomoi.

U sobu je uleteo jedan mladi lekar, kog dotad nisam videla. Izmeu njega i
bolniarki poele su da lete rei od kojih sam pohvatala tek poneku:
pometenost, sedativ, testovi. Meni nisu nita znaile. Dok su me
polegali u krevet, samo sam nemo piljila u Dimijevo lice i poput zombija
utke posmatrala kako mi ponovo, po ko zna koji put, zabadaju iglu u venu.
Ovog puta su mi ubrizgali mnogo blai sedativ, verovatno zato to nije
bilo bezbedno davati jae lekove nekome s takvom povredom glave. Lekovi
su brzo poeli da deluju te sam se cela otromboljila i poela da se oseam
kao da lebdim na oblacima. Sklopila sam oi, ali nisam zaspala. Oseala sam
se kao da sam se napila, samo to mi se nije vrtelo u glavi i nije mi bilo
muka.
Je li ona to stvarno mislila? Zaista je mislila da sam mrtav? Moj otac je
zvuao slomljeno i utueno.
Ne znam, sinko, ko e ga znati. ta da ti kaem? Meni je rekla da
bolujem od raka.
Usledila je duga pauza.
Mora da je zadobila mnogo jai udarac nego to lekari misle. Danas nee
biti u stanju da odgovara na tvoja pitanja. Teko da e u ovakvom stanju
moi iim da ti pomogne da uhvati skota koji ju je opljakao.
Da, slaem se.
Ne mora ostati ovde. Koliko vidim, lekar joj je propisao jo nekoliko
testova. Nazvau te im joj bude bolje.
Ostau ovde, pored nje.
Vozali su me s odeljenja na odeljenje. Prvo su mi ponovo snimali glavu,
zatim su mi uradili rendgen, a potom i jo nekoliko testova s elektrodama
prikaenim na moju glavu. Do tada sam se skroz probudila i bila spremna da
postavljam pitanja. Ali niko nije hteo sa mnom da razgovara i svi su mi se
obraali nekim udnim tonom, da ne bi sluajno izazvali neki moj nov
ispad. Kad su me konano vratili nazad u sobu, u njoj nije bilo nikoga.

Deurna sestra, koja mi je pripomogla da se popnem u krevet, obavestila me

je da je moj tata, zajedno sa svima ostalima, siao u kantinu da popije aj.
Kad sam je upitala ko su ti ostali, nije znala da mi kae.
Zato sam se podigla u sedei poloaj, prekrstila ruke na grudima i reila
da saekam da vidim koliko e me jo pokojnika danas posetiti.
Ulazili su jedan po jedan. Prvo se pojavio moj tata, za njim je uao Dimi,
a za njim Met, Keti i Fil. Zbunjeno sam ih gledala, prelazei pogledom s
jednog na drugog, ne verujui sopstvenim oima. Trenutak kasnije, Met se
odvojio od ostalih, priao mom krevetu i neno me poljubio u usta. Osetivi
dodir njegovih mekih usana, trgla sam se kao oparena i instinktivno pogledala
preko njegovog ramena, da vidim kako e Keti odreagovati na to. Ali na
njenom licu nije bilo ni trunice ljutnje.
Mete, prosiktala sam, oima sevajui prema njegovoj devojci. Ne znam
kako, ali odjednom sam se setila rei koje mi je uputio kad me je dovezao
pred hotel: da me se nee tek tako odrei i da nee odustati od mene. Zar je
stvarno mislio da je ovo pravo mesto da zapone s tom misijom?
Osim toga, trenutno nisam bila u stanju da se koncentriem na bilo koga
drugog osim na osobu koja je stajala u dnu mog kreveta. Budui da je sada
na sebi imao majicu i farmerke, a ne uniformu, zakljuila sam da mu se u
meuvremenu zavrila smena. Ali to uopte nije bilo vano. Mnogo vanije i
zaprepaujue bilo je to to niko osim mene nije bio zauen njegovim
prisustvom. Ovo je bilo toliko neshvatljivo, apsurdno i nadasve nenormalno,
da je prosto bilo nemogue da sam samo ja bila zabezeknuta to vidim
Dimija.
Onda mi je sinulo. Kako se toga nisam setila? Toliko puta sam gledala
film esto ulo da sam ga znala skoro napamet.
Da li iko osim mene vidi Dimija u ovoj prostoriji?
Teko je objasniti kakve su izraze lica svi napravili. Nakon to su
razmenili zabrinute poglede, poeli su utke da se zgledaju. Umesto njih,
odgovorio mi je otac.

Naravno da ga vidimo, mila moja.

Tata, nemoj da se ali sa mnom. Odgovori mi iskreno. Tamo, u dnu mog
kreveta, vidim Dimijevog duha. Vidi li ga i ti? A vi ostali?
Dok se trudio da smisli odgovor, tatino lice zgrilo se od tuge. Ali pre
nego to je uspeo ita da kae, onaj neverovatno zgodan Dimijev duh se
pokrenuo i seo pored mene. Neno me je uzeo za ruku i nasmeio se. Osetila
sam kako je duek polegao pod njegovom teinom, ali i toplinu njegovih
prstiju dok su prelazili preko mojih izgrebanih dlanova. Teorija o duhovima
odjednom je pala u vodu.
Rejel, sad me samo sluaj i nemoj nita da govori, vai? Zinula sam u
nameri da mu se usprotivim, ali mi je on stavio prst na usta. Bez upadica,
molim. OK?
Boe, ako je ovo i bio duh, onda je bio zapovedniki raspoloen. A i taj
njegov prst na mojim usnama, bio je i vie nego... stvaran.
Dobila si gadan udarac u glavu. Nastavio je ubeivakim tonom, kao da
mi govori neto to nisam znala. Krenula si vozom ovamo, zbog Sarinog
venanja.
Konano ujem neto s ime se slaem. Da, znam to.
Usledili su kolektivni uzdasi olakanja, jer sam konano rekla neto
smisleno.
Neto ti se dogodilo kad si stigla. Po svemu sudei, neko te je opljakao
nakon to si krenula sa stanice. Mislimo da si tada nekako zadobila povredu
glave. I sva ta tvoja bulanjenja... sve te sulude ideje... i umiljanja... sigurno
su posledica tog udarca, rekao je u dahu, a zatim je zautao.
Onda sve ovo mora da je san. Ja sanjam, je li tako? odgovorila sam mu,
uhvativi se za ovo jedino razumno objanjenje. Neko je na ovo glasno
uzdahnuo, ali ne znam ko je to bio. Nije me ni bilo briga. Dakle, sve ovo je
samo jedan realistian nadrealan san koji se odigrava u mojoj podsvesti.
Pitanje je trenutka kad u se probuditi, je li tako? O tome je re?

Ponovo je nastupila duga pauza. Niko nije znao ta da kae na ovo. Bez
izgovorene rei, Met je stao s druge strane mog kreveta i neno me zagrlio. U
tom trenutku, neto je sevnulo u Dimijevim oima, nakon ega je odmah
ispustio moju ruku. Ovaj san je stvarno bio udan; njih dvojica su se
ponaala isto kao kad smo bili tinejderi. Signal iz zvunika prekinuo je ovu
neprijatnu situaciju.
Ovaj signal oznaava kraj posete, s olakanjem je rekao moj tata.
Sada bi svi trebalo da odete, mislim da Rejel mora da se odmori.
Poto sam ubedila sebe da je sve ovo samo san i da nita od svega ovoga
nije realno, malo sam se smirila.
Toni, zato ne biste otili kui da se malo odmorite?, rekao je Met mom
ocu. Izgledate umorno. Ja u ostati pored Rejel.
Tata je malo oklevao, ali je Met bio uporan. Molim vas, idite i
naspavajte se.
Ali tati se i dalje nije ilo.
Ne znam, mislim da treba da ostanem. Ne mogu tek tako da odem i
ostavim je. Zastao je na trenutak, a zatim je dodao, kao da mu se pravda:
Ipak, ona je moja kerka i potreban sam joj ovde.
Metov odgovor je bio jasan i odluan.
To mi je jasno, ali tako umorni i iscrpljeni neete joj biti od velike
koristi. Idite kui. U meuvremenu, ja u se starati o njoj. Znam da vam je
kerka, ali niste jedini kome je stalo do nje; uostalom, ona je moja verenica.
uvi ovo, trgla sam se kao da me je neko ubo noem i mahinalno se
okrenula prema Keti, koja je u tom trenutku uzimala svoj kaput i tanu i
pripremala se da ode kui. Metova izjava, izgleda, uopte nije delovala na
nju.
Samo to je sada verenica bez prstena, dodao je Dimi neshvatljivo
cininim tonom.

Pogledala sam prema svojoj levoj ruci, kao da traim potvrdu za njegove
rei. Na mom prstu nije bilo nikakvog prstena mada, kad sam se malo bolje
zagledala, primetila sam jedva vidljiv beliasti trag na mestu na kom sam ga,
oigledno, nekad nosila. Osim toga, lanak prsta bio mi je oteen i crven, kao
da mi je neko taj prsten silom, grubo strgao s ruke.
Sva zbunjena i pometena, podigla sam glavu i videla kako Met i Dimi
razmenjuju besne poglede. Imala sam utisak da e se pobiti.
Sluaj, prijatelju, s prstenom ili bez njega, Rejel je jo uvek moja
verenica.
O, boe, ovaj moj san postaje sve zanimljiviji!

Poglavlje 6
U naredna dvadeset i etiri sata, moj san je prestao da bude zabavan.
Koji je to trenutak kada se snovi pretvaraju u komare? Oduvek sam
mislila da se to deava kada neto to nam je poznato odjednom postane
strano i opasno: ili kad se izgubite i ne znate da pronaete izlaz iz mesta koje,
inae, dobro poznajete: ili kada stojite potpuno bespomoni, a pred oima
vam se odvija situacija u kojoj biste morali da reagujete. Bilo kako bilo, sve
ovo jesu komari, pod uslovom da sanjate.
Moj komar je poeo onog trenutka kada sam shvatila da ono to mi se
deava nije san, ve java, mada uopte nisam mogla da razumem kako sve to
uopte moe biti stvarno.
Ovo saznanje nije dolo tek tako, iznenada, ve se raalo malo-pomalo, iz
jednog glasia u mojoj glavi koji nikako nije hteo da zauti. A taj glasi mi je
govorio da neto u svemu tome ne tima. Prvo to mi se uinilo neloginim
bilo je to to je moj san imao logine nastavke. Umesto da sve bude
pobrkano, kako vremenski, tako i prostorno, ovde se sve lepo nadovezalo i
poklapalo. ne seam se da sam ikada u ivotu sanjala da radim sasvim
obine svakodnevne stvari! U ovom snu jedem bljutavu bolniku hranu,
spavam (a ko jo spava u snu?), odlazim u toalet i koristim toalet-papir.
Naravno, kad smo Met i ja ostali sami nakon to su svi ostali otili, jo
uvek sam bila uljuljkana u tom blaenom neznanju. Sedela sam udobno
zavaljena i putala da mi se sve odvija pred oima poput filma. Zato da ne?
Sve je ionako bio samo san, tako da nita izreeno niti uinjeno nije imalo
teinu.
Zato se uopte nisam protivila kada je privukao stolicu mom krevetu i
kada je upleo svoje duge, preplanule prste oko mojih. Malo sam se trgnula
kada je preao preko ogrebotina na mojim dlanovima, istovremeno se udei

kako mogu da osetim fiziki bol kad znam da se to u snovima nikad ne

deava. Nisam se usprotivila ni kada me je neno poljubio. Nisam prozborila
ni re dok mi je izmeu poljubaca aputao koliko je bio zabrinut za mene.
Ali kad se odvojio od mene, bila sam iznenaena brzim udaranjem svog srca,
koje se ponaalo kao usplahireni kanarinac koji lepra po kavezu. Ne pamtim
kada me je neko ovako poljubio, ni u snu, a ni na javi.
Jo vie sam se iznenadila kada se, nakon izliva ovolike nenosti,
odjednom uozbiljio i obratio mi se prekornim tonom.
Rejel, moram da te pitam, odakle ti ideja da krene sama, onako kasno,
onom pustom i mranom ulicom? Zar nisi pomislila da bi to moglo da bude
opasno?
utala sam i treptala, zauena njegovom promenom raspoloenja.
Zato me nisi nazvala da doem po tebe? Mogla si uzeti taksi ili zamoliti
nekog od putnika da te preveze.
Gledao me je pravo u oi, oekujui neki razuman odgovor. Nisam ga
imala.
Oprosti, ao mi je... poela sam nespretno. Ne seam se niega
osim... Osim onog to mi se stvarno desilo: veera, vonja u hotel i
nesrean odlazak na groblje.
Osim ega?, upitao me je, nadajui se da e uti neto novo.
Osim toga da sam se probudila ovde. ak i u snu sam bila dovoljno
pametna da mu preutim da se moje poimanje stvarnosti znaajno razlikovalo
od njegovog.
Nemoj me pogreno razumeti, nije mi do prstena, ali dobro je to smo ga
osigurali.
Prsten? Njemu je bilo stalo do piljivog prstena, a ne do mene? Zato me
to ne udi. Metu je ionako novac uvek bio na prvom mestu.
Mogla si i mnogo gore proi. Ovako si se samo poteno izgrebala,
ugruvala i dobila udarac u glavu. Kad samo pomislim ta je sve taj kreten

mogao da ti uradi...
Uinilo mi se da eka da neto kaem, ali poto nisam znala o emu
govori, samo sam zagonetno klimala glavom, kao da se i sama isto to pitam.
Kad smo dobili onaj poziv... kad si molila za pomo, nikad se u ivotu
nisam oseao toliko bespomono i uplaeno. Srea to je Dimi bio tamo...
Zna, ovo nee dvaput uti od mene!
Nasmeila sam se kiselo da ne bi primetio koliko sam zbunjena. Ali ipak,
ak i u snu, pobedila je moja znatielja da saznam ta se dalje desilo.
ta s Dimijem? ta je uradio?
Preuzeo je stvar u svoje ruke. Ipak je on policajac i zna ta da radi u
takvim situacijama. Mi ostali bismo lutali gradom kao muve bez glave, i
moda te ne bismo ni nali, ali on je ostao smiren, nazvao je policiju i rekao
im da preeljaju okolinu eleznike stanice, tako da su te njegove kolege
pronale pre nego to smo mi uspeli i da se isparkiramo. Odmah su pozvali
hitnu pomo, tako da si bila na putu ka bolnici u roku od petnaest minuta od
trenutka kad si nazvala.
Dakle, Dimi me je opet spasao. Valjda mu je moj mozak dodelio ulogu
junaka i u ovom snu. Uostalom, na javi je izgubio ak i ivot spasavajui me.
Samo, kasnije se ne bi moglo rei da se ponaao u skladu sa svojom
profesijom.
Na ovo sam paljivo naulila ui.
Zato, ta se dogodilo?
Pa, dok smo ekali u bolnici da te pregledaju i dok se jo nije znalo
koliko ozbiljno si povredena, on je, izgleda, malo izgubio kontrolu... Poeo je
da vie na mene. Rekao mi je da sam neodgovoran i da nisam smeo da te
pustim da sama putuje nou. Posebno me je uvredilo to to mi je rekao da te
ne zasluujem ako ve ne umem da se brinem o tebi. Protrljao je rukom
svoju lepu vilicu. A onda je potpuno odlepio i zamahnuo pesnicom da me
udari!

Skoila sam kao oparena. Stvarno?

Ne brini, nije uspeo da me udari. Fil se ispreio izmeu nas i uhvatio mu
ruku pre nego to me je dokaio. Stvarno se nisam tome nadao od njega, bez
obzira na to to tada nije bio na dunosti, Mogao sam ga tuiti... Videvi
moj ljutiti pogled, brzo je nastavio: Naravno, nisam. Pripisao sam to
uzavrelim strastima i trenutku. Ne brini, neu naeg dragog pajkana uvaliti u
nevolju. Uostalom, potpuno ga razumem. Deko je ionako godinama
zaljubljen u tebe.
Opet ista pria. ak i dok sanjam, uvek se nae neko da mi kae da je
Dimi do uiju zaljubljen u mene.
Mislim da je on malo zaboravio koliko ume da bude tvrdoglava i
koliko ne voli da ti se nareuje. Vas dvoje ba dugo niste bili u kontaktu, je
li?
Htedoh da mu kaem: Teko da bismo mogli da budemo u kontaktu bez
posredstva nekog spiritualnog medija. Ali nisam. Opredelila sam se za
manje problematian odgovor. Ne, nismo... Malo smo se udaljili i izgubili
kontakt.
Laknulo mi je kad je u tom trenutku ula bolniarka, gurajui kolica s
lekovima. Utivo je Metu dala do znanja da je vreme za posete odavno
prolo, to je on skapirao, te me je poljubio u elo i obeao da e sutra
ponovo doi.
Dok sam leala na utirkanoj bolnikoj posteljini, iekujui da pilule
ponu da deluju, razmiljala sam o udnom scenariju koji mi je priredila
moja podsvest. Sve injenice i ljudi bili su pravi, samo to je moj mozak sve
dogaaje izvrnuo u udnu paralelnu stvarnost. Mislim, to je na neki nain bio
moj ivot, ali ne onakav kakav jeste, ve mnogo bolji: u ovoj lepoj verziji,
Dimi je bio iv, moj otac nije bio bolestan, a ja sam bila verena za Meta.
Bila bi prava teta da se sada probudim.
I nisam. Hou da kaem, nastavila sam da spavam, a kad sam se
probudila, bio je novi dan, ali se moj san nastavio. Otprilike tad pojavio se

taj glas u mojoj glavi, koji mi je govorio da ovde neto poprilino nije u redu.
Tog jutra su me rasporedili na ko zna koji test po redu, i dok sam ekala da
me prime na novo snimanje glave, shvatih da je dolo vreme da se probudim i
vratim u svoj stvarni ivot. ak sam primenila i stari kineski trik i utinula se
do krvi, meutim, nita se nije promenilo, osim to mi je na nadlanici ostao
ruan crveni trag. Ne obazirui se na to, nastavila sam da se tipam, sve dok
se nisam susrela s namrgoenim pogledom bolniarke, koja me je gurala u
kolicima. Ubrzo se bolnicom pronela vest o devojci koja je potpuno odlepila
i izgubila kontakt sa stvarnou, pa su u mojoj blizini svi poeli da govore
onim tihim tepajuim glasom, kakvim se obino obraaju deci ili retardiranim
osobama.
Negde izmeu dva vaenja krvi, snimanja glave i pregleda, obuzeo me je
istinski strah. Oseala sam se kao zatvorenik u zemlji Nedoiji; ne kaem da
mi je tamo bilo loe, ali sada sam ve stvarno elela da se vratim kui, ma
koliko tamo bilo runo. Jedan od najpotresnijih trenutaka bio je kad sam prvi
put ugledala svoj odraz u ogledalu iznad lavaboa u mojoj sobi. Toliko sam
zavritala da je bolniarka utrala u sobu kao bez due, a zatim je ostala
zabezeknuta videvi me kako stojim pred ogledalom i unezvereno prelazim
rukom preko svog obraza, ponavljajui histerino: Gde mi je oiljak? ta ste
mi uradili s oiljkom? Gde je nestao?
Taman kad su pomislili da sam malo dola sebi, ponovo su morali da me
odvedu kod specijaliste. Bolniarka, koja je dola po mene s kolicima,
namrtila se videvi da nisam ni pipnula ruak. Od silne zbunjenosti i
strepnje, skroz sam izgubila apetit. Ali i od loe kuhinje.
Kad su me odgurali u specijalistiku ordinaciju, obradovala sam se to je
tamo bio i moj nov, potpuno oporavljeni otac.
Dobar dan, Rejel. Osea li se malo bolje danas? obratio mi se lekar
ljubaznim, ali zabrinutim tonom. Bilo mi je potpuno jasno da oekuje samo
potvrdan odgovor.
Odmahnula sam glavom nesposobna da progovorim, i u tom trenutku iz
mene je provalila bujica suza. Tata je ispruio ruku iz fotelje i neno uhvatio

moju. Namerno se ne osvrui na moj pla, lekar je taktiki nastavio.

Pa, mlada damo, imam lepe vesti. Na osnovu svih snimaka i rezultata
koje smo uradili, jasno je da udarac koji si doivela tokom one sulude
beanije nije napravio nikakvu unutranju tetu. Okrenuo je svoju stolicu
prema osvetljenoj tabli na koju je zakaio snimak lobanje, za koju sam
pretpostavila da je moja. Ovde sve izgleda savreno u redu. Nema povrede
mozga, a ni kranijuma.
Bogu hvala!, povikao je moj tata s vidim olakanjem. Nita nije u
redu!, povikala sam, postidevi se patetike u svom glasu.
O, jeste, Rejel! Uradili smo sve mogue testove i nijedan od njih,
sreom, nije pokazao nikakve abnormalnosti. Ovi testovi ne lau.
Ne govorim ja o testovima, usprotivila sam se, svim silama se trudei
da ponovo ne izgubim kontrolu i tako zasluim da me opet nakljukaju
sedativima.
Verujem da su vai rezultati tani i da mi ne biste tajili da ste na njima
videli neto loe. Ali sve ostalo ne valja! Sve je zbrkano i okrenuto
naopake.
Nemoj tako, Rejel, umeao se moj tata uplaeno. Oigledno su ga moje
rei ponovo uznemirile. Nisu samo njega. I mene su plaile, ali morala sam
nekako da ih nateram da me sasluaju do kraja. Duboko sam udahnula i
potrudila se da nastavim smirenim tonom.
Sluajte, znam da vam sve ovo zvui suludo, ali molim vas, sasluajte
me. Ne znam ta se deava, ali meni nita od ovoga nije stvarno. Mislim, ne
odgovara mom poimanju stvarnosti. U mom stvarnom ivotu, moj otac je
teko bolestan, a ni meni nije mnogo bolje.
Lekar mi se obratio blagim i smirujuim glasom.
Dakle, veruje da si i ti obolela od raka, je li tako?
Sad mi ga je bilo dosta. Taj ovek mi je stvarno iao na nerve.
Ne, ne mislim da imam rak, ve da neto nije u redu s mojim mozgom.

udno, nisu mi protivreili. To je sve posledica one nesree...

One kad su ti ukrali prsten?, upitao me je tata.
Ne, tata, nego one kada je auto uleteo u restoran! One u kojoj je Dimi
poginuo i u kojoj sam bila teko povreena.
Lekar je zbunjeno pogledao prema mom ocu, koji nije prestajao da vrti
glavom, kao da na taj nain pokuava da pronae pravi odgovor na sve to.
Znate li o kakvoj to nesrei govori Rejel?
Pa, znam, odgovorio je moj otac sa zadrkom, a ja sam zamalo vrisnula
od sree to je bar neko znao o emu priam. Tano je da je neki auto
proleteo kroz izlog restorana u kom je Rejel sedela s drutvom. To se
dogodilo pre pet godina ili tako neto, neposredno pre nego to su svi otili
na fakultet.
Njeni prijatelji su nastradali? Tada je i Rejel bila povreena?
Mislim da je samo voza tog nesrenog automobila bio teko povreden.
Sreom, Rejel i njeni prijatelji uspeli su na vreme da pobegnu od izloga. U
stvari, Rejel je najgore prola. Dok je trala, nezgodno je pala i udarila
glavu. Bila je u nesvesti nekoliko minuta. Od ostalih, samo je Dimi zadobio
gadnu posekotinu na glavi.
Ali niko nije poginuo? pourivao ga je doktor.
Nije, potvrdio je moj otac.
Ali Rejel tad jeste zadobila udarac u glavu?
Tako je. Ustanovili su i da je imala blagi potres mozga.
A onda, pet godina kasnije, neko je hteo da je opljaka, i ponovo je
udarila glavu...
Lekar je sastavio kaiprste u trougao i zamislio se, pokuavajui da
povee konce. Sada mi je malo jasnije.
Ali meni nije! Meni nita nije bilo jasno.

Doktor Taloh se nagnuo preko stola, a preko lica mu se razlio blaeni

smeak. Nas dvoje smo se mahinalno nagnuli prema njemu, eljno iekujui
ta e da kae.
Rejel, sad mi je jasno zato su ti misli pobrkane. Mislim da pati od
jake amnezije.
Amnezija? Ne bih rekla. U stvari, znala sam da nije tako. Zar amnezija
nije ono kad sve zaboravi? Ako sam u pravu, onda ja svakako ne bolujem
od te boljke. Moj problem je bio to pamtim neto to se, oigledno, nije
desilo. Kad sam mu to saoptila, ponadala sam se da nee imati adekvatno
objanjenje, ali me je on brzo razuverio.
Postoji mnogo vrsta amnezija. Udarci u glavu izazivaju mnogo sloenije
posledice od onog stereotipnog udario sam glavu i nieg se ne seam, kao
to viamo u filmovima.
Aha, jasno mi je, rekao je moj tata i okrenuo me u kolicima tako da
gledam u njega. Da li on stvarno veruje u to? Da li stvarno misli da je lekar u
pravu?
I koliko e ta amnezija potrajati, doktore?
Ja nemam amneziju!
Zavisi od uzroka. Moe da potraje dan-dva, ali i nekoliko nedelja. Bilo je
sluajeva da se ljudi oporave tek posle nekoliko meseci.
Ja nemam amneziju!
U Rejelinom sluaju, re je o specifinom obliku amnezije pri kojoj ona
veruje u neto to se nikad nije dogodilo. Teko je rei koliko dugo e to
potrajati. Zakazau vam pregled kod najboljeg specijaliste.
A onda je moj otac postavio pitanje od kog sam najvie strahovala.
Doktore, moe li ta amnezija postati trajna?
Usledila je duga pauza. Zaustavila sam dah, eljno iekujui doktorov
odgovor, i drala ga sve dok mi se nije zavrtelo u glavi od manjka kiseonika.

Pa, da budem iskren, postoji i takva mogunost, ali rano je govoriti o

tome, odgovorio je neno. Specijalista e to bolje znati da vam objasni
mnogo bolje od mene.
Onda je ustao i rukovao se s mojim tatom, dajui nam tako do znanja da
je konsultacijama doao kraj. Dok me je otac gurao prema vratima, okrenula
sam se i bacila pogled prema sedokosom doktoru, koji je u tom trenutku
prebirao po mojim nalazima i slagao ih u fasciklu. Pogledi su nam se susreli.
Ja nemam amneziju!
Po savetu lekara, stavili su me na listu za otputanje iz bolnice za sutradan
ujutru. Trebalo je priekati neko vreme na pregled kod onog strunjaka, pa su
smatrali da je za mene bolje da u meuvremenu budem kod kue. Meni se
nije tako inilo, jer poslednji put kada sam stajala ispred svoje kue, u njoj
su iveli neki drugi ljudi. Bilo kako bilo, jedva sam ekala da izaem iz
bolnice, ako ni zbog ega drugog, a ono da dokaem svima da ne patim ni od
kakve amnezije niti retkog medicinskog fenomena, ve da govorim istinu.
Budem li ostala u bolnici, sigurno neu uspeti nita da dokaem.
Ko zna, rekao je moj tata, kad se bude nala u poznatom okruenju,
moda e ti se tada jednostavno sve sloiti u glavi.
Zvuao je toliko optimistino da nisam imala srca da mu to kvarim.
Moda, kao bajagi sam se sloila. Mada, ak i u tvom svetu, ja odavno
ne ivim s tobom, zar ne? Zato nemoj da oekuje da e se dogoditi udo.
Napravio je bolnu grimasu, pokazavi mi time koliko su ga moje rei
povredile.
Ne postoji tvoj i moj svet, Rejel. Ne zna ta govori. Uverie se i
sama u to im doemo kui.
Nasmeila sam se usiljeno, ali sudei po njegovom osmehu koji ga je
sledio, bila sam dovoljno uverljiva.
U pravu si, tata. Sigurna sam da je tako.
Meta su verovatno obavestili o ishodu konsultacija s lekarom pre nego to

mi je doao u posetu. Kad je uao u moju sobu, skoro da se nije video od

ogromnog buketa cvea koji je nosio, i im je priao mom krevetu, sagnuo se,
poljubio me i odmah poeo da govori iritirajue pomirljivim tonom.
Rejel, ljubavi moja, sve sam uo. Amnezija, dakle. Nije ni udno to si
se onako ponaala. Sea li se iega? Zna li uopte ko sam ja?
U tom trenutku, pala mi je na pamet jedna nevaljala misao, ali sam brzo
odustala od nje. Ipak bi bilo previe okrutno da se tako poigram s njim.
Da, Mete, naravno da znam ko si... Znamo se jo od tinejderskih dana.
Ne seam se samo... malo mi je zbrkano ono to se dogodilo u poslednje
vreme.
Utom je ula sestra koja meri krvni pritisak. Met se okrenuo prema njoj i
pruio joj buket.
Moete li, molim vas, staviti ovo u vazu?
Uinilo mi se da joj nije bilo naroito drago to ju je omeo u vrenju
dunosti, ali je ipak preuzela dinovski buket iz njegove ruke, a ja sam joj se
zahvalila u njegovo ime. Jedno ipak nisam zaboravila: Met nije imao naroit
oseaj za tue potrebe i, ko ga nije poznavao, mogao bi ak pomisliti da je
uobraen.
Kad kae da se ne sea onog to se nedavno desilo, na ta si mislila?
Na poslednjih nekoliko dana?
Odmahnula sam glavom.
Nekoliko nedelja?
Ponovo sam odmahnula glavom.
Due vreme?
Ovog puta nisam odmahnula glavom.
Negde mi se zagubilo poslednjih pet godina. Stropotao se u fotelju.
Jebote!
utala sam i pustila ga da shvati smisao mojih rei.

Znai, ne sea se nieg u vezi nas? Nieg otkako smo zavrili srednju
kolu? Zar se ne sea ni nae veridbe?
Zagrizla sam donju usnu. Znala sam da je okiran, ali naalost, nisam
mogla da saoseam s njim. U mojoj glavi, naa veza je bila okonana jo pre
pet godina. I Met kog sam upamtila bio je osamnaestogodinji mladi, a ne
ovaj mukarac koji je sada zbunjeno piljio u mene.
utao je nekoliko trenutaka. Mada nisam dobro poznavala ovu njegovu
novu verziju, rekla bih da mu je mozak radio trista na sat ne bi li pronaao
pravo reenje. Verovatno je zbog toga i bio toliko uspean u poslu: im bi
naiao neki problem, on bi ga brzo reio i nastavio dalje. Prosto kao pasulj.
Mislim da je dobro to e neko vreme biti kod oca. Treba ti neko ko e
se brinuti o tebi.
Nisam bolesna, Mete.
Znam, Rejel. Nego, kaem da je dobro da bude ovde neko vreme, jer
e teko moi da bude sama u Londonu. Zna da sutra imam vaan
sastanak u Hamburgu.
U stvari, ne znam. Imam amneziju, zaboravio si? Znam da je ovo bilo
surovo s moje strane, ali nisam mogla da odolim.
Izgledao je zbunjeno. Kad je to Met izgubio smisao za humor?
O, da, naravno da se ne sea. Taj sastanak je bio zakazan jo pre
nekoliko meseci i sada je prekasno da ga otkaem. Da postoji nain, svakako
bih...
Prekinula sam ga potapavi ga po ruci.
Oputeno, Mete, ne brini. Sve je u redu.
Otiao je ubrzo nakon ovoga. Ali pre nego to je krenuo, zagrlio me je i
poljubio na nain koji mi je bio poznat, ali istovremeno i potpuno nepoznat.
Pokuala sam da se pobunim i neto kaem, ali on mi je zapuio usta toplim
usnama, tako da mi nije preostalo nita drugo nego da mu uzvratim istom
merom. Mada se nisam seala da sam mu verenica, to nije znailo da u ovom

trenutku opte pometenosti treba da se liim bar neeg prijatnog. Kad su nam
se usne konano razdvojile, oboje smo jedva dolazili do daha.
Ako nita drugo, nisi zaboravila kako se ovo radi. Po njegovom glasu i
sjaju u oima, jasno se videlo da mu se povratilo poljuljano samopouzdanje.
Ba me briga jesi li me zaboravila. Uiniu sve da se ponovo zaljubi u
mene.
Na rastanku mi je obeao da e me zvati iz Nemake i da e se brzo
vratiti, za samo nedelju dana. Ovo mi je dolo kao kec na jedanaest. Imau
dovoljno vremena da u njegovom odsustvu pokuam da razreim ovu
zavrzlamu. Nije me bilo briga to su svi progutali priu o amneziji. Bila sam
sigurna da to nije bilo istinito. Tu negde nalazio se moj stari ivot, i to pre se
budem izvukla iz ove glupe bolnice, tim pre u ga pronai i tako svima
dokazati da su pogreili.

Poglavlje 7
Sutradan ujutro bolniarka mi je donela odeu za koju su mi rekli da sam
nosila kada su me doneli u bolnicu. Nije mi bio poznat nijedan komad te
garderobe, ali kad sam je obukla, sve mi je savreno pristajalo. Nije mi se
dopadalo to to nosim tuu odeu, ali bilo je ili da je navuem, ili da izaem
meu ljude u onoj uasnoj bolnikoj spavaici. Posebno sam se iznenadila
kada je sestra stavila na krevet skupocenu konu tanu.
ije je ovo?, upitala sam je.
Odgovorila mi je s dozom saaljenja u glasu.
Tvoje.
Nije mi bilo jasno zato me je saaljevala. Pa ja sam bila ponosna
vlasnica Guijeve tane! Dok sam se muila da otvorim udnu bravicu, pitala
sam se da li mi ju je moda Met poklonio: bila je veoma otmena, skupa i
potpuno neprimerena mom stilu. Kad sam konano uspela da je otvorim,
okrenula sam je naopake i istresla njen sadraj na izbedeli bolniki
pokriva. Tamo nije bilo mnogo toga to bi me podsetilo na neto: kljuevi,
novanik, ealj, torbica za minku. Otvorila sam novanik: u njemu je bilo
vie gotovine nego to sam ikada nosila sa sobom, a pregrade su bile pune
kreditnih i drugih kartica. I sve su glasile na moje ime. meutim, vie od
svega me je zaintrigirao mobilni telefon. Mali, uglaen i sladak. Svetlucao je
u mojoj ruci poput najdragocenijeg blaga. Otvorila sam da i drhtavim prstima
pokuala da uem u glavni meni. Borba je trajala nekoliko trenutaka, ali sam
do kraja ipak uspela nekako da otvorim adresar. Oajniki sam se nadala da
e mi ova sjajna spravica pruiti odgovore na moja pitanja. Prola sam kroz
imena u adresaru: tek poneko mi je bilo poznato, ali veina njih nije. A onda
mi je jedno ime zapelo za oko. Doktor Vitaker. Te dve rei, koje su
zasvetlucale na zelenoj podlozi ekrana, bile su u mojoj zamuenoj svesti isto

to i svetionik brodu izgubljenom u gustoj magli. Doktor Vitaker je bio lekar

kog sam poseivala posle nesree. On mi je propisao analgetike protiv
glavobolja i kod njega je trebalo da odem posle Sarine devojake veeri, da
bi utvrdio zato su odjednom postale toliko nepodnoljive. Drhtavim prstima
pritisla sam dugme za poziv i, taman kada sam zaula zvuk zvonjave, ulazna
vrata su se irom otvorila i u sobu je ula bolniarka nosei buket cvea koji
mi je Met doneo.
Oprostite, ali ovde nije dozvoljena upotreba mobilnog telefona.
Neutivo sam joj okrenula lea i zabila prst u slobodno uho, da bih bolje
ula ako mi se doktor bude javio.
Zamoliu vas da iskljuite telefon. Ovde nije dozvoljeno njegovo
korienje. Ukljuite ga kad budete izali.
Neto u njenom tonu i pogledu reklo mi je da bi trebalo da je posluam...
Dobili ste ordinaciju doktora Vitakera, rekao je piskavi glas. Naalost,
on trenutno nije u mogunosti da vam se javi. Nae radno vreme je... Besno
sam sklopila telefon i tresnula ga na krevet.
Bolniarka me je podozrivo gledala ispod oka dok sam grozniavo
preturala po stvarima rasutim na krevetu, ne bih li meu njima pronala
hemijsku olovku.
Sluajte, stvarno mi je potrebna vaa pomo, rekla sam nervozno dok
sam cepala list papira iz dnevnika i vrljala broj telefona na njega. Ovo je
broj lekara u Londonu koji me je leio od... ma nije vano od ega. On jedini
zna ko sam i ta mi se stvarno dogodilo. Molim vas, dajte ovo doktoru
Talohu i zamolite ga da nazove ovog oveka. On e mu pojasniti sve u vezi s
mojim glavoboljama i... ostalim udnim simptomima, rekla sam joj i pruila
papir. Malo je oklevala, a zatim ga je uzela i strpala u dep svoje uniforme.
Neete zaboraviti? Veoma je vano, rekla sam joj moleivo.
Njeno lice, zategnuto i napeto od ljutnje zbog mog krenja pravila s
mobilnim telefonom, odjednom se opustilo i na njemu se pojavio izraz

saaljenja. Vie mi se dopadala dok je bila besna.

Zamolite ga da me nazove kod mog oca im bude razgovarao s doktorom
Vitakerom. Nema veze koje je doba dana ili noi, samo neka nazove. Tada e
svima sve postati mnogo jasnije.
Nastavila je da me gleda saaljivo ak i dok je sputala Metov buket na
moj krevet, paljivo i sveano, kao da ga sputa na grob, a zatim se okrenula
i izala iz prostorije.
Kad je neto kasnije stigao moj otac da me pokupi, reila sam da mu ne
kaem za doktorov broj koji sam pronala u telefonu. Ionako e se uskoro
sve razjasniti, im se dva lekara budu ula. Jednostavno nisam elela da
ponovo sluam nepotrebno objanjenje kako je moje stanje uslovljeno
amnezijom.
Naravno, jo uvek nisam imala predstavu o tome kako e utvrivanje
moje verodostojne medicinske istorije pruiti odgovore na ostale uvrnute
stvari koje su mi se deavale Dimijevo ustajanje iz mrtvih, neobjanjivo
ozdravljenje mog oca i moj odnos s Metom, ali resila sam da ih, zasad, drim
negde po strani. Ne smem dozvoliti da mi misli lutaju na sve strane. im se
doktor Vitaker bude javio, sve ostalo e se namestiti na svoje mesto.
Moja stara kua izgledala je potpuno isto. Mislim, isto kao pre pet godina
kad sam otila iz nje, ali ne isto kao pre nekoliko dana dok sam stajala pred
njom. Nije bilo ograde od kovanog gvoa niti drvenih aluzina. Ulazna vrata
i prozorski tokovi ponovo su izgledali zaputeno i hitno ih je trebalo obojiti.
Meutim, za razliku od onog drugog, ovaj vrt izgledao je prelepo.
Prvi talas iznenaenja naiao je im sam prekoraila prag. Nakon to je
tata otkljuao vrata, neto crno i dugako skoilo je sa stepenita i nestalo u
dnu hodnika.
ta je, doavola, ono bilo?
Nita, to je samo Kizi. Mora da smo je uplaili.
Izvini, a ta je ili ko je Kizi?

Naa maka. Odnosno, otkako si otila, pretpostavljam da je sada samo

moja.
Zastala sam da se priberem. Celo moje detinjstvo nismo imali kune
ljubimce, izuzev dve zlatne ribice, pa mi je sada bilo i vie nego udno to
tata ima maku.
Ti si mi je kupila kad si krenula na fakultet. Da ne budem sam i da imam
nekog da mi pravi drutvo, tako si rekla.
Ovo je stvarno bilo lepo od mene.
Koraala sam polako za njim hodnikom, postepeno postajui svesna jo
jednog novog otkrovenja. Upisala sam se na fakultet. Kad smo uli u meni
dobro poznatu dnevnu sobu, ceo jedan zid bio je prekriven dokazima te
tvrdnje. Sa zida me je gledalo moje lice uokvireno u pozlaeni ram. Stajala
sam u univerzitetskoj uniformi, s onom smenom kapom na glavi, sa izrazom
istog ponosa na licu i futrolom za diplome u levoj ruci. Znam da je
apsurdno, ali u tom trenutku oi su mi se ispunile suzama radosnicama.
Dakle, diplomirala sam! Upisala sam se na fakultet, zavrila ga i ostvarila
svoje snove. Tada sam se prvi put zapitala zato li je moja svest izbrisala
seanje na ivot koji je, po svemu sudei, bio mnogo bolji od onog u kojem
sam zapravo ivela.
eli li olju aja? upitao me je tata i uputio se prema kuhinji da stavi
ajnik na poret. On je pripadao onoj generaciji koja je smatrala da nema tog
problema na svetu koji se ne moe reiti oljom vrelog aja. Viknula sam mu
da hou, ali umesto da se smestim u jednu od pohabanih ali udobnih fotelja, i
odmorim se, nastavila sam nervozno da etkam po sobi traei... ni sama ne
znam ta: jesam li htela da pronaem dokaz da je sve ovo oko mene lano i
nestvarno ili da pronaem neto ime bih dokazala da je moda ba sve ovo
prava stvarnost?
Moja fotografija s diplomom u ruci nije bila jedina u sobi - bilo ih je jo
dosta na kaminu. Prila sam da ih bolje pogledam izbliza. Prve dve
fotografije odmah sam prepoznala: prva je bila s venanja mojih roditelja, a

druga jedina na kojoj smo sve troje. Slikana je na moru, ne seam se tano
gde, ali znam da sam bila srena dok sam stajala na tom molu izmeu mame i
tate, vrsto ih drei za ruku. Fotografija je odjednom poela da mi bledi
pred oima, a srce mi se ispunilo ogromnom tugom za rano izgubljenom
majkom. Ne pamtim da mi je ikada toliko mnogo nedostajala kao u ovom
trenutku.
Pored te dve fotografije, stajale su jo dve. Prva mi je izmamila osmeh,
sada tako preko potreban da poniti prethodno oseanje tuge. tavie, kad
sam je videla, poela sam da se kikoem. Na njoj smo bili Dimi i ja kad
nam je bilo oko sedam godina. Drali smo izmeu nas mali srebrni pehar koji
smo dobili za osvojeno prvo mesto u trci u dakovima na kolskoj
olimpijadi. Lica su nam sijala od ponosa, a u irom otvorenim oima isijavalo
je isto deje prijateljstvo pomeano s nepatvorenom sreom. Oboje smo
razvukli usta od uha do uha, potpuno nesvesni koliko smo, onako krezubi,
bili smeni. Poslednja u nizu bila je fotografija koju nikad pre nisam videla.
Podigla sam je da je paljivije pogledam. Oigledno je bila nedavno
snimljena, jer sam na njoj izgledala isto kao kad sam se jutros pogledala u
ogledalo. Frizura mi je bila ista i nisam imala oiljak na obrazu. Na luksuzno
ukraenom stolu, verovatno u nekom otmenom restoranu ili hotelu, leala je
gomila lepo upakovanih poklona, a ispred njih, u sreditu scene, stajali smo
Met i ja. Levom rukom vrsto me je obgrlio oko struka, podigavi moju ruku
prema foto-aparatu, da bi se lepo video sjajni dijamantski prsten na domalom
prstu. Njegov blistavi sjaj lepo se slagao sa staklenim okvirom u kom je
stajala slika.
Zauvi zveckanje oljica koje je najavilo dolazak mog tate, trgla sam se i
okrenula leima prema kaminu, kao da sam uhvaena u krai. Brzo sam
vratila fotografiju na njeno mesto.
Neeg si se setila, duo?
Tuno sam odmahnula glavom. Seam se samo ovih, prstom sam
pokazala na prve dve fotografije, ali one druge dve nikad u ivotu nisam
videla.

Tata se spustio u fotelju. Delovao je tuno.

Mada, nemam rei za prsten, prelep je, dodala sam aljivo,
pokuavajui da mu izmamim makar mali smeak. Sigurna sam da ga Met
nije izvukao iz automata sa vakama. Konano, usne su mu se razvukle u
kratak osmeh.
Oboje smo utke pijuckali vreo aj i, samim tim, razgovor nije bio mogu.
Nisam elela da pokvarim ovaj trenutak oputajueg uitka, ali morala sam
nekako da nagovestim ocu da e se dogoditi neto meni veoma vano.
Tata, oekujem telefonski poziv doktora Taloha. Obavesti me kad se
bude javio, hoe li?
Pogledao me je iznenaeno.
Zato e te on zvati? Zar nije ve potpisao onaj izvetaj o amneziji i time
stavio taku na tvoju dijagnozu?
Uzdahnula sam, trudei se da sakrijem koliko mi je postala mrska re
amnezija.
Znam, ali ostavila sam mu poruku i zamolila ga da mi neto proveri. im
bude saznao ono to me zanima, trebalo bi da me nazove. Ne brini. Nakon
njegovog poziva, sve bi trebalo da postane mnogo jasnije.
Tata je delovao pomalo zbunjeno, ali je ipak pristao da uini ono to sam
ga zamolila.
Dok je pokuavao da me ubedi da treba da legnem i odmorim se do ruka,
kroz sobu je iznenada, ko zna odakle, uletela ona ista crna maka, sva
nakostreena i besna.
ta se ovo deava... zapoeo je reenicu moj tata, a onda je promenio
izraz lica kada je maka iznenada zastala nasred sobe i poela kandama da
upa tepih. Zatim se okrenula prema meni i besno zasiktala.
Kizi! ljutito povika tata. ta te je spopalo?
Podvila sam noge pod sebe, uplaena da e me maka ogrebati. Ne

osvrui se na upozorenje mog oca, maka je stajala na istom mestu,

izbaenih kandica, piljei nepoverljivo u mene sjajnim smaragdnozelenim
oima. A onda je jo jednom zasiktala, naglo se okrenula i pobegla iz sobe.
Tata i ja smo se zbunjeno pogledali. Prva sam prekinula neprijatnu tiinu,
Da li ovo esto radi?
Ne, nikada se nije ovako ponaala. Ona te naprosto oboava. Uvek ti se
umiljavala.
Blago meni. Mogu misliti ta bi mi tek uradila da me ne voli.
Nasmejao se, ali usiljeno. Dok je skupljao oljice i odnosio ih u kuhinju,
videla sam po izrazu njegovog lica da je potpuno zbunjen makinim
ponaanjem.
Neto kasnije po podne, pokucao je na vrata moje stare devojake sobe i
doneo mi novu olju aja. Otila sam u sobu prvenstveno da bih pronala
neto toplije da obuem, poto sam na sebi imala samo svilenu odeu, u
kojoj sam izala iz bolnice. Meutim, kad sam otvorila svoju komodu i
garderober, ostala sam bez teksta ugledavi njihov sadraj. Kad je tata uao u
sobu, na podu pored mog kreveta leala je hrpa starih asopisa, odee i jo
nekih uspomena. Polako se probio kroz sav taj nered i paljivo spustio olju
s ajem na noni stoi pored mog kreveta.
Izgleda da nisam ponela mnogo stvari kad sam otila na fakultet.
Tako nekako. Ali vidi da je dobro to nisi - sada e ti dobro doi. A
moda e ti i probuditi neka seanja.
Prela sam rukom preko gomile na podu. Veina ovih stvari je matora
kao Biblija i sve su mi poznate.
Mada sam znala da ga je ovo povredilo, morala sam da mu kaem kako
se, zapravo, oseam.
Tata, i dalje mislim ono to sam govorila u bolnici. Znam da eljno
iekuje da mi se vrati pamenje, ali morau da te razoaram - ja nisam
nita zaboravila. U mom seanju nema rupa. Nijedne. Mogla bih ti opisati

mojih poslednjih pet godina do najsitnijih detalja. Problem je to se moje

saznanje o tih pet godina bitno razlikuje od tvog,
Ugledavi tugu u njegovim oima, pomeanu s neizmernom ljubavlju,
uutala sam posle te reenice. Budem li nastavila, neu pomoi ni sebi ni
njemu.
Hajde da ujemo ta e rei taj specijalista. ta misli o tome, Rejel?
Klimnula sam glavom nekoliko puta. Znajui da veruje u svemo lekaraspecijalista isto koliko se kune u lekovitost aja, ostaviu ga da to due
veruje u verodostojnost svojih uverenja. Pre nego to je izaao iz sobe, da bi
me ostavio da se druim sa uspomenama iz mladosti, zastao je na vratima.
Inae, mislim da znam ta je maloas uplailo maku.
Podigla sam pogled s hrpe asopisa koje sam nameravala da bacim u
smee.
Razmiljao sam o tome i doao do zakljuka da joj se nije dopao tvoj
miris.
Ba lepo od tebe, tata.
Ne, nisam mislio da smrdi, ve da nosi na sebi specifian miris
bolnice. Antiseptici, lekovi i te stvari, zna na ta mislim. To mora da ju je
uplailo. Videe da e se posle normalno ponaati.
Htela sam da poverujem u njegovu teoriju, ali meni se ipak vie inilo da
je ta maka svojim siktanjem branila teritoriju od osobe koju nikad u ivotu
nije videla.
Do sledeeg jutra niko me nije nazvao iz bolnice. U stvari, jedini put kada
je telefon zazvonio, bio je to Met koji je zvao iz hotelske sobe u Nemakoj.
Kad sam se javila i shvatila da nije doktor Taloh, ve moj novopeeni
verenik, potrudila sam se da prikrijem razoaranje u glasu. Sreom, Met nije
bio raspoloen za askanje, tako da se na ceo razgovor zavrio za manje od
deset minuta.
Kako je Met?, raspitivao se moj otac nakon to sam spustila slualicu.

Meutim, neto u njegovom glasu me je acnulo, pa sam ga pogledala ispod

oka.
Dobro je. Rekla bih da je prilino zauzet poslom. Oslukujui sopstveni
instinkt, preduhitrila sam ga sledeim pitanjem.
Ti ba i ne voli Meta, je li?
Nastavio je da prelee pogledom preko naslova novina koje je drao u
ruci i, po mojoj slobodnoj proceni, previe je odugovlaio s odgovorom.
Ba si smena. Naravno da mi se dopada. Otkud ti to?
Ne znam... Valjda zbog nekog udnog prizvuka u tvom glasu... Naglo
sam uutala.
Meutim, on je nastavio da govori o ovome.
ak i da sam imao... neke primedbe, nikad ih ne bih pokazao ili glasno
rekao. Uostalom, verena si za njega i zajedno ste ve dugi niz godina.
Pa, u mom svetu nismo. Raskinuli smo nedugo nakon... Nakon zavretka
srednje kole.
Moj odgovor je, izgleda, podstakao njegovu radoznalost.
udno je i ujedno veoma zanimljivo: tvoj um je proizveo paralelnu
stvarnost, neki novi svet u kom Met nije tvoj verenik. ivo me zanima
zato?
Napravio je zamiljen izraz lica, a zatim nastavio s postavljanjem pitanja
na istu temu.
Kai mi, jeste li u tom tvom novom svetu moda ti i Dimi par? Duboko
sam uzdahnula. Pobogu, uje li iko ta govorim? Teko, tata. U mom svetu,
Dimi je mrtav.
Zavladala je nategnuta i neprijatna tiina. Pogledi su nam se susreli, a
onda smo nakon nekoliko trenutaka oboje zakljuili da bi bilo najbolje da
promenimo temu.
Idueg jutra, tek to sam se istuirala, ula sam u kuhinju mokre kose, u

staroj kunoj haljini, koja mi je bila mala bar nekoliko brojeva. Tata je bio
zauzet izruivanjem gumaste ute hrpice na tanjir, koja bi trebalo da bude
kajgana. Odjednom mi bolnika hrana vie nije izgledala tako loe.
Tata, nije trebalo da se trudi. Ja ionako ujutru pojedem samo tost.
Svata, odgovorio je odluno. S tim parencetom prepeenog hleba
teko da e povratiti snagu.
Htedoh da mu objasnim da je za reenje mojih zdravstvenih problema
potrebno mnogo vie od kajgane za doruak, ali u tome me je spreilo zvono
na vratima.
Molim te, idi ti i otvori, ja moram da operem posude.
Krenula sam hodnikom prema ulaznim vratima, usput uvrui mokru kosu
da je iscedim. Iza zamuenog stakla nazirala se neija visoka figura. Kad sam
otvorila vrata, srce mi je preskoilo. Mislim da nita oveku ne moe tako da
pokvari apetit kao susret s mrtvom osobom... Dimi me je sledio hodnikom,
nosei u rukama veliku kartonsku kutiju.
Dobro jutro, mladiu. Stigao si taman na doruak. Hoe li nam se
pridruiti?
Dimi je bacio pogled na utu smesu u tanjiru i napravio slian izraz lica
kao i ja.
Hvala vam, Toni, ali ve sam dorukovao. Svratio sam samo nakratko,
da vas pozdravim.
Znala sam da je slagao za doruak ak i pre nego to su nam se pogledi
sreli. Oduvek smo mogli jedno drugom da proitamo misli. Ili moda nismo.
Odjednom, postavi svesna kratke i oskudne kune haljinice koju sam nosila,
obrazi mi se zaarie od stida.
Nego, ta ima u toj kutiji? upitao ga je moj tata, a ja nisam mogla da se
naudim apsurdnosti ove situacije: sedim u svojoj kuhinji, u kunoj haljini,
koju sam nosila pre sto godina, i askam s najboljim drugom, koji je ve
dugo pokojni. Naravno da mi nije palo na pamet da ga pitam ita u vezi s tom

kutijom.
Nije od mene, objasnio je Dimi. Naiao sam kada je kurirski kombi
stao ispred vae kue, pa sam se ponudio da donesem ovu poiljku za
Rejel. Pogledao je prema meni, a ja sam kao iparica navlaila rubove
haljine preko nagih kolena.
Za mene? ta je to?
Moj otac je pogledao preko mog ramena. O, to mora da je paket s
ostatkom tvoje odee. Met mi je rekao da ga je poslao. Znao je da nee
imati ovde mnogo ta da obue.
E, tu je u pravu. Ba lepo od njega.
Iz Dimijevog pravca dopro je zvuk nalik frktanju. Pre bih rekao da ga je
poslala njegova sekretarica.
Mada sam shvatila sutinu njegove opaske, instinktivno sam stala na
Metovu stranu. Zna i sam da mnogo radi. Sino je morao poslovno da
odleti za Hamburg.
Preko Dimijevog lica prela je senka sumnje, ali ipak nije nita dodao,
znajui da ga nova kritika upuena na Metov raun nikud nee odvesti. Moj
tata, potpuno nesvestan nae male verbalne prepirke, ubacio se s novom
informacijom.
Uzgred, Rejel, potpuno sam zaboravio da ti kaem da je Met nazvao
asopis i obavestio ih o tome ta ti se dogodilo.
Zbunjena, sela sam na stolicu i zaueno pogledala u oca.
asopis? Kakav asopis?
Pa, onaj u kom radi.
U stomaku mi se ponovo javilo isto oseanje kao da sam progutala
bombu, koja je upravo prasnula u mojoj utrobi. Ja ne radim u asopisu.
Ponovo ista pria. Njih dvojica razmenila su tugaljive poglede, iji bi
prevod trebalo da glasi: Jadna Rejel, jo uvek baljezga zbog te amnezije.

Odjednom sam osetila kako me obuzima bes. Skoila sam sa stolice

toliko estoko da sam je umalo sruila.
Prestanite obojica da me gledate kao da sam pala s Marsa! Nisam
poludela i dobro znam ta govorim. Ako nita drugo, nisam zaboravila neto
toliko vano kao to je mesto gde radim!
Koliko mi znamo, dugo radi u tom magazinu.
Dakle, vi tvrdite da sam ja novinarka? Pre nego to sam ljutito
odmahnula glavom, pomislila sam kako bi bilo lepo da sam stvarno uspela da
ostvarim svoje snove. Nisam! Zar ne mislite da bih se toga setila?
Rekao bih da si zaboravila mnogo vie od toga, promrmljao je sebi u
bradu moj otac i tada sam prvi put po njegovom glasu osetila da gubi
strpljenje.
Dimi, miran i sabran kao i uvek, ispruio je ruku i pomilovao me po
obrazu. Sedi, Rejel, molim te. Kad sam odbila da ga posluam, neno me
je uhvatio za ruku i naterao da sednem nazad za sto. Nakon to je privukao
svoju stolicu blie meni, upitao me je smireno, bez trunice uznemirenosti:
Onda nam reci gde radi, Rejel?
Nije skidao pogled s mojih oiju. Upitala sam se u sebi da li je ovo bila
tehnika koju je nauio u policiji, a koju je primenjivao prilikom ispitivanja
osumnjienih.
Radim u Anderson inenjeringu kao sekretarica u odeljenju prodaje.
Tamo sam ve skoro etiri godine. Broj telefona mog preduzea je 020/75814-387.
Ako sam ga iznenadila brzinom i preciznou svog odgovora, prikrivao je
to mnogo bolje od mog oca kom je izletelo: ta to, dodavola, pria?
Dimi ga je brzo uutkao reskim pogledom tipinim za policajce, a zatim
se ponovo okrenuo prema meni i nastavio da me ispituje.
Koga bismo tamo mogli nazvati da nam potvrdi... bolje reeno, koga da
nazovemo da im kaemo da e biti odsutna neko vreme?

Gospou Desiku Skot iz kadrovskog. Njen lokal je 203. Po izrazu

njegovog lica, shvatila sam da je ponovo bio iznenaen mojim odgovorom, ali
opet se suzdrao i utivo se obratio mom ocu. Toni, smem li da se posluim
telefonom?
Umesto da mu odgovori, moj otac je skinuo beini telefon s postolja i
dodao mu ga. Pre nego to je ukucao broj, okrenuo se prema meni.
Da li eli ti da razgovara s njima?
Odmahnula sam glavom. ta god im budem rekla, obojica e misliti da
laem. Bolje neka sam nazove i uveri se da govorim istinu.
Ponovila sam mu broj, a onda ga je ukucao u telefon. inilo mi se kao da
je prola itava venost dok nisam ula da mu se neko javio s centrale, nakon
ega je Dimi zatraio da ga spoje s lokalom koji sam navela. Dok je ekao,
ustao je od stola i okrenuo mi se leima, tako da vie nisam mogla uti ta
govori osoba s druge strane ice. Morala sam se zadovoljiti deliima
razgovora koje sam ipak uspela nauti.
Molim vas da me spojite s gospoom Desikom Skot... Dobro jutro,
gospoo Skot. Moje ime je Dimi Bojd, blizak sam prijatelj Rejel Viltir.
Zovem vas da vam saoptim da je ona doivela manju nezgodu i da nee doi
na posao, najverovatnije, do kraja nedelje, a moda ak i due.
Usledila je dugaka pauza.
Da, u prodajnom odeljenju... Da... Da... U redu, jasno mi je. Hvala vam
mnogo. Dovienja.
Pritisnuo je crveno dugme za prekidanje veze i polako se okrenuo licem
prema meni i mom ocu. Vrpoljila sam se u stolici kao petogodinjakinja,
umirui od znatielje.
I, ta ti je rekla?
Oklevao je. Izraz lica mu je bio neodreen. Naslutila sam da mi se nee
dopasti ono to sledi. Bila sam u pravu.
Rejel, rekla je da nikad nije ula za tebe. Ti ne radi u toj firmi.

OK, znam da nije bilo naroito zrelo s moje strane da briznem u pla, ali
nisam mogla da se uzdrim. Svaki put kad bi se odnekud pojavio i najmanji
traak nade, naao bi se neko da mi ga ukrade. Sva uplakana i oajna,
skoila sam sa stolice, ovog puta uspevi da je oborim, a zatim sam besno
odmarirala u svoju sobu, zakljuala se i bacila na krevet. I ba kao to sam
to inila dok sam bila tinejderka, i sada sam im vikala da nestanu i da
prestanu da cimaju kvaku. Urlala sam sve dok nisam izgubila glas.
Kad sam ponovo izala iz sobe, ve se bilo smrailo. Mora da sam
zaspala plaui, jer mi je jastuk bio potpuno mokar kad sam se probudila.
Moj tata je sedeo u dnevnoj sobi, pretvarajui se da gleda vesti na TV-u.
Spustila sam se pored njega na trosed, ne obraajui panju na maku
koja je istog trena frui iskoila iz njegovog krila, a zatim sam poloila
glavu na tatino rame.
Izvini, tata. Umesto odgovora, samo mi je stisnuo ruku. Teko mi je.
Sve mi se pobrkalo i nita nema smisla. Moda jesi u pravu. Moda sam
stvarno poludela.
Okrenuo se prema meni. U oima mu se videla izraena ljutnja.
Nemoj tako da govori. Niko od nas nije rekao da si poludela! Zadobila
si gadan udarac u glavu i pretrpela si veliki ok. Uopte ne treba da te udi
to si malo... zbrkana. To je sve, mila moja. Samo su ti se pobrkale misli.
Sve e to uskoro biti u redu. Videe.
Ovog puta bila sam previe umorna da bih mu se usprotivila.
Mora da se ba jako zabrinuo, jer sam u nekoliko navrata tokom noi
osetila miris njegovog losiona u svojoj sobi, tako da sam znala da je probdeo
celu no i obilazio me. Svaki put kad bi uao u sobu, inio je to sasvim tiho,
a ja sam se pravila da spavam.
Sutradan sam otvorila kutiju koju mi je Met poslao, ne bih li pronala
neto normalno da obuem. Nadala sam se da u tamo pronai farmerke i
neki duks, ali izgleda da moj novi ivotni stil nije podrazumevao noenje
neeg tako proizvoljnog i prostog. Zato sam morala da se zadovoljim

skupocenim crnim pantalonama i smaragdno zelenim demperom od kamira.

Pogledala sam se u ogledalo i morala sam da priznam da mi je ta odea
savreno pristajala, samo nisam mogla da dokuim odakle mi toliki novac da
kupujem prvoklasnu brendiranu garderobu. Ne znam - ili su me odlino
plaali u tom asopisu, ili mi je sve to kupio Met. Oduvek je bio iroke ruke
pa sam pretpostavila da je zadrao taj manir.
Pokaila sam ostatak garderobe u mali orman od borovine, a onda sam
navukla toplu jaknu i umotala se alom. Danima nisam izlazila niz kue pa je
bilo pravo vreme da ispitam koliki mi je prag izdrljivosti, ako uopte mislim
da ubedim tatu da se sloi s planom koji sam skovala u glavi. Meutim,
namera da mu obelodanim svoju ideju pala je u vodu u trenutku kad smo se
susreli u hodniku. Ja sam upravo silazila niz stepenice, a on je u tom trenutku
uao u kuu, verovatno posle jutarnje kupovine novina i mleka. Mada je
brzinom svetlosti sakrio neto crvenkasto u unutranji dep jakne, ipak sam
to videla. Gurnula sam ruku u njegovu jaknu i izvukla iz nje paklicu cigareta.
Pogledao me je postieno, ne rekavi ni re. Skrenuo je pogled u stranu, kao
postieni dearac.
Pobogu, tata, nemoj mi rei da si ponovo propuio! Zar ne zna koliko je
ovo opasno za tebe? Pa, zbog ovog si se razboleo!
Mada je cela ova situacija zamene uloga bila potpuno neprimerena, oboje
nismo reagovali kako bi trebalo: on zato to je bio postien, a ja zato to sam
bila previe besna.
Tata, mora mi obeati da e prestati!
Nije mi se izvinio, ali je bar pokuao da mi objasni.
Bio sam isuvie zabrinut za tebe, Rejel, a opet, tako nemoan da ti
pomognem. Ovim sam samo malo ublaio stres. Nita vie.
Nemoj, tatice, rekla sam dok su mi se suze slivale niz lice. Bilo mi je
veoma teko da vidim svog oca tako slomljenog. Obrisala sam dlanom slani
trag na svom obrazu - boe, kad li sam postala ovakva cmizdravica?
Uzela sam ga za ruku, trudei se da mu to bolje pojasnim koliko sam bila

potresena i uplaena kada su mu postavili dijagnozu karcinoma.

Tata, ako me voli... ako me stvarno voli, molim te da mi obea da
vie nikada nee prii tom otrovu. Oi su mu se zamaglile suzama. Bilo mi
je ao to sam rasplakala roenog oca, ali ako u time postii svoj cilj, onda
je bar bilo vredno toga.
Jednom sam premrla od brige zbog tebe i neu ti dozvoliti da se ponovo
razboli.
Satima sam besciljno hodala ulicama. Posle nedelju dana leanja, prijala
mi je ova duga etnja. Rekla sam ocu da ne brine za mene, ali kad sam
shvatila da je prolo nekoliko sati otkako sam otila, nazvala sam ga
telefonom samo da mu javim da sam dobro. Ve je bilo prolo etiri po
podne i tek tada sam shvatila da sam preskoila ruak. Poto nisam bila
daleko od centra, uputila sam se prema etalitu na kom je bilo nekoliko
restorana i kafia. Stajala sam na ploniku nekajui se u koji lokal da uem,
kada sam zaula topao glas iza svojih lea.
U onom kafiu, u dnu ulice, imaju najbolji izkejk.
Okrenula sam se i srce mi je istog trena bre zakucalo. Stvarno me je
prepao.
A ta ako ja vie ne volim da jedem izkejk?
Pogledao me je zaueno kao da sam izgovorila najveu glupost na svetu.
To nije mogue! Mogla si zaboraviti kako se zove, ali izkejk nisi mogla
da zaboravi. Neke ljubavi su nezaboravne.
Ni sama ne znam kako, ali preutno smo se sloili da uemo u taj kafi.
im smo uli, Dimi je naruio dve kafe i dva pareta kolaa. Mada je uz
izlog bilo nekoliko slobodnih stolova, oboje smo se nesvesno uputili prema
udaljenom, blizu kamina u kojem je pucketala vatra.
Kako to da danas ne radite, policaje Bojde? Nije udo to je kriminal u
ovom gradu u porastu kad nijedan policajac nije na dunosti.
U stvari, ja sam inspektor Bojd i danas imam slobodan dan.

Inspektor, je li? To ba zvui ozbiljno. Voli li svoj posao? Neto se ne

seam da si ikad spominjao da eli da postane policajac.
U tom trenutku, naila je konobarica i donela nam kafe i kolae. Saekao
je da spusti na sto oljice i tanjirie, pa mi je tek onda odgovorio na
postavljeno pitanje.
Da, zaista volim svoj posao. U stvari, mislim da mi je to bila najbolja
ivotna odluka. A to to ti nikad o tome nisam govorio... Nije to bilo jedino
to sam ti tajio. Bilo je jo toga to sam preutao, a znam da nije trebalo.
eludac mi se uvrnuo u vor. Imala sam oseaj da je hteo da mi kae
neto bitno i prilino veliko. Ali neto duboko u meni pobunilo se protiv
toga. Ne znajui kuda e me odvesti ova putanja i plaei se dubine tunela u
kojem bih mogla zalutati, odluila sam da skrenem temu razgovora na neto
sasvim drugo.
Dimi, htela bih da ti se izvinim za svoje jueranje ponaanje. Malo sam
pukla, izvini.
Odmahnuo je rukom u fazonu nema veze, ali ipak sam nastavila.
Ne, stvarno... Znam da ti delujem, ne znam ni sama... neurotino,
neuravnoteeno i nebadareno...
Odavno nisam uo toliko rei koje poinju sa ne.
Nasmejala sam se. Oduvek je znao kako da me nasmeje.
Zna, nije mi lako. Ispostavilo se da je sve u ta sam verovala da je
istinito, odjednom ispalo pogreno. To je prilino uznemirujue saznanje.
Otpio je gutljaj kafe. Znam. I veoma frustrirajue.
U njegovom glasu bilo je neeg to nisam ula ni kod koga drugog, neeg
to me je nateralo da spustim viljuku u tanjir, mada mi je zamalo bila u
ustima.
Reci mi, da li mi veruje? U svoj svojoj poremeenosti, potpuno sam
zaboravila da bar nekome postavim ovo jednostavno, ali ipak direktno

pitanje.
Njegove kao more plave oi, u kojima bi se ovek lako mogao udaviti
ako ne pazi, dugo su se zadrale na mom licu.
Verujem u to da ti veruje u ono to govori. I potpuno razumem kako se
osea pokuavajui da nas ostale ubedi u verodostojnost svojih misli.
Zastao je na trenutak. Htedoh da progovorim i - hvala bogu to nisam, jer
onda ne bih ula kada je apatom dodao: Srce mi se cepa od tuge zbog
svega to ti se dogodilo.
Nisam bila svesna da sam zaplakala sve dok mi nije podigao bradu i
vrhom salvete obrisao suze. I dalje mi se obraao neno i toplo. Nisam te
video da ovoliko plae jo od onog dana kada si pala s bicikla, a tada si
imala oko osam godina.
mrcnula sam i nimalo damski zaroktala, meutim, njegove rei su, ba
kao i uvek, postigle svoj cilj - trenutak kasnije, moje usne su se razvukle u
osmeh.
O, bogme, naplakala sam se poteno u poslednjih pet godina. Vie nego
to moe i da zamisli.
Zbog ega?
Bingo! Stigao je trenutak kada sam morala da mu kaem svoju istinu.
Zato to sam te izgubila. Poginuo si spasavajui mene. Nema predstavu
koliko me je to slomilo. Nikad nee saznati koliko si mi nedostajao.
Sada je bila idealna prilika da ponovo pokrene priu o amneziji koja e
uskoro nestati i sve e ponovo biti u redu. Ali on to nije uinio. Takav je bio
Dimi: deko koji me je voleo dok smo bili deca, postao je mukarac koji me
razume i kome mogu bezuslovno verovati.
Hajde, reci mi. Ispriaj mi ta se desilo.
I tako sam mu tog lenjog popodneva, uz treperavu svetlost vatre iz
kamina, ispriala celu svoju priu, poevi od noi kada se dogodila nesrea,
pa sve do dananjeg dana.

Poglavlje 8
Ostali smo poslednji gosti u kafiu, ali to nismo primetili sve dok gazda nije
poeo da gasi svetla, podie stolice i isti pod.
Izvinila sam mu se to smo se zadrali, a onda je Dimi uzeo jaknu s
naslona stolice i utivo mi je pridrao da je obuem, zadravi ruku preko
mojih ramena i kada smo krenuli prema izlazu.
Moj auto je odmah tu iza oka. Odbacit u te kui da tvoj otac ne bi
organizovao poteru.
im smo izali hladni decembarski vazduh poeo je da me tipa za
obraze, a otar vetar da mi se zavlai kroz slojeve odee, meutim, dok sam
koraala pored njega, uopte nisam oseala hladnou. Znala sam da se
nalazim na opasnoj teritoriji. Tog popodneva nekoliko puta odkrinuli smo
vrata iza kojih se nalazilo bezbroj pitanja bez odgovora, ali bez obzira na sve
nejasnoe i sulude situacije koje mi se deavaju, dok sam koraala pored
njega, oseala sam se bezbedno i uukano. Kako to nisam ranije primetila?
Kako me je tako neto moglo promai?
Vonja do moje kue trajala je svega pet minuta. Kad je Dimi parkirao uz
ivinjak trotoara, opazila sam da se zavesa na prozoru dnevne sobe naglo
pomerila. nasmeila sam se u neverici.
Moe li da veruje da moj tata jo uvek viri iza zavesa i eka me kao da
mi je petnaest godina?
Nagnuo se preko mene da pogleda kroz prozor s moje strane i u tom
trenutku me zapahnuo blagi miris njegovog ampona za kosu i afterejva.
Duboko sam udahnula, kao da sam time htela da utisnem tu kombinaciju u
svoje seanje, da tamo ostane zauvek.
ta ja to radim? Otkud mi uopte takve misli? Dimi i ja se nikad nismo

muvali niti mi se on ikada nabacivao: oduvek smo bili samo najbolji drugovi.
Osim toga, izmeu nas je uvek bio Met. U stvari, jo uvek je, podsetila sam
samu sebe. Nije u redu da me misli vuku ka Dimiju.
Moram da idem.
Znam, inae e tvoj otac izleteti s pukom. Zakikotala sam se,
zamislivi tu scenu.
U pravu si. Trebalo bi i Met uskoro da zove iz Nemake, pa... Naglo
sam zautala. Ovo je bilo najgore to sam u ovom trenutku mogla izgovoriti.
Istog trena nestalo je topline koja je do tada lebdela izmeu nas, a Dimijevo
raspoloenje se do te mere pokvarilo da sam mogla fiziki da osetim njegovu
naroguenost.
Da, u pravu si. S te tri rei zavrilo se neto neno i toplo, neto to je
umrlo pre nego to je i zaivelo.
Ponudila sam mu da ostane na veeri. Odbio me je i to me nije iznenadilo.
Otpratio me je do ulaznih vrata, drei me za ruku da se ne okliznem na
zaleenoj stazi. Ali u tom dodiru sada vie nije bilo one magine topline.
Sada je to bio samo prijateljski dodir i nita vie od toga. Nisam mogla da
poverujem da se neije raspoloenje moe tako naglo promeniti, pa sam se
zapitala da li je moje vienje celog tog popodneva bilo ispravno. Da li je tu
bilo neeg ili sam samo uobrazila da on osea prema meni neto vie od
iskrenog prijateljstva?
Uzeo je klju iz moje ruke i gurnuo ga u kljuaonicu. Spustila sam ruku
na njegovu pre nego to je uspeo da okrene klju.
Jesmo li nas dvoje jo uvek OK? Ide sutra sa mnom? Mislim, mogu ja i
sama da idem, nema frke.
Nisam nita mogla da proitam iz njegovog pogleda. Naravno da smo
OK. Zato ne bismo bili? Zato to sam pokvarila jedan lep trenutak,
ubacivi u njega osobu koja je oduvek bila kamen spoticanja izmeu nas. Da
stvar bude jo gora, za taj kamen sam bila i verena.

Ma samo pitam onako. Mislim, moda si drugaije zamislio svoj

slobodan dan... a ne da voda svoju odnedavno poremeenu prijateljicu po
Londonu.
Privukao me je k sebi i zagrlio me, strogo prijateljski. Nisi ti poremeena
odnedavno... Takva si otkako te znam. Pustio me je iz zagrljaja i
istovremeno okrenuo klju, a zatim me je neno ugurao u toplo predsoblje.
Kako sam ti rekao, mislim da je to veoma dobra ideja. Siguran sam da e
ti pomoi. Idi sada unutra u toplo. Vidimo se sutra ujutro.
Mada sam se pripremila na to da u morati dugo da ubeujem oca da je
odlazak u London dobra ideja, ispostavilo se da je moga briga bila
nepotrebna. im je uo da e Dimi ii sa mnom, tata se odmah sloio.
Meutim, dok sam sutradan ekala da Dimi doe po mene, ponaao se
zatitniki, kruei oko mene kao kvoka oko pilia.
Jesi li ponela sve lekove?
Potapala sam rukom Guijevu tanu koja mi je visila preko ramena.
I nazvae me ako oseti da ti nije dobro... Ponela si telefon, je li? I pare,
i...
Opusti se, tata. Idem samo na jednu no. Vraam se sutra, nadam se, s
odgovorima na mnoga pitanja.
I dalje me je sumnjiavo gledao, pa sam ga vrsto zagrlila da ga uverim da
nema razloga za toliku brigu. Nemoj toliko da se sekira zbog mene. Miris
njegovog afterejva podsetio me je na neto. I nemoj vie da me obilazi
nou. Ujutro si sav kao isceden zato to stalno ustaje i zaviruje u moju
sobu.
U tom trenutku Dimijev auto zaustavio se pred kuom i ja se sam se
sagla da dohvatim torbu pored svoje noge, te sam propustila da vidim njegov
zauen pogled.
Rejel, o emu govori? Nisam ulazio u tvoju sobu. Nijednom. Mora da
si to sanjala.

Tokom vonje do Londona, jo jednom sam se uverila u to da me je Dimi

gledao samo kao prijateljicu. Ponovo je bio samo onaj divan, plemenit i drag
deko kog poznajem celog ivota, odnosno, po mojoj verziji, do nae
osamnaeste godine, dok je onaj mukarac, koji me je sino neno drao za
ruku, paljivo sluajui moju ivotnu dramu, nestao netragom. Mada sam bila
tuna to sam dozvolila da mi ta druga osoba isklizne kroz prste, teila sam
se time da mi se vratio moj najbolji drug, to je, u odnosu na vreme od pre
nedelju-dve, bila drastina razlika.
Gde eli prvo da odemo? Ima li neku ideju? elju? Izvukla sam iz
tane presavijeno pare papira.
Mislim da treba prvo ovde da idemo. Sva ostala mesta nalaze se na
drugom kraju grada.
Papir je zaleprao u mojoj ruci na promaji od otvorenog prozora.
Imam zapisanu adresu, ali nemam pojma gde se to nalazi. Tata je morao
sve da mi zapie.
Dimijev pogled se na trenutak odvojio od puta i njegove oi preoe
preko teksta ispisanog na papiru. A to je...
Duboko sam uzdahnula i pogledala u rei na papiru koje mi nisu znaila
apsolutno nita.
To je moja adresa. Odnosno mesto gde, kao, ivim.
Trudila sam se da delujem oputeno, ali sa svakim preenim kilometrom,
oseala sam se sve nervoznijom. Odlazak u London, tamo gde, navodno,
ivim i radim, bio je moja poslednja nada da u uspeti da pohvatam konce
svog ivota, meutim odjednom sam poela da se pribojavam onoga to e
me tamo zatei. U tani sam pronala neke kljueve. Pretpostavila sam da u
njima uspeti da otkljuam vrata stana, koji se nalazio na meni nepoznatoj
adresi, onoj koju mi je otac jutros dao. Ali ko onda ivi u onom drugom
stanu? Onom iznad perionice? ta ako se bude ispostavilo da je i on moj i da
se u njemu, takoe, nalaze moje stvari, samo iz drugog ivota? Postoje li
paralelni ivoti? Da li je tako neto uopte mogue?

U glavi je poela da mi zuji jedna re. Re, koja mi je zvuala mnogo

stranije i jezivije od amnezije - izofrenija. Da li se moe javiti i u obliku
podeljene linosti? Odjednom se prisetih da sam nedavno neto proitala o
tome. Moda bolujem od toga? Moda sam stvarno mentalno obolela?
Da bih utiala taj glas, skrenula sam misli na neto drugo, iz ega je
proizalo pitanje koje sam postavila Dimiju.
Nisam te ni pitala da li si oenjen. Jesi li?
Auto nam se malo zaneo, na ta je kamiondija iza nas besno zatrubio.
Ja oenjen? Ne, nisam. Otkud ti to? Ti bi prva znala da jesam. Slegnula
sam ramenima. Moda i ne bih. Nisam znala ni da sam ja verena.
Kapiram.
utali smo nekoliko minuta, a onda sam nastavila u slinom maniru.
A ima li nekog?
Nasmejao se podrugljivo, ali mi nije odgovorio, ime je jo vie zagolicao
moju znatielju. Devojku? Ljubavnicu? Momka?
Nemam, naroito ne momka, ba ti hvala.
Zato nema?
ta me ti, zapravo, pita? Zato nisam gej?
Neno sam ga potapala po ruci. Zna ti dobro ta te pitam. Kako to da
nema nikog? Svaka bi te majka poelela za zeta. Otkud to da si jo uvek
samac?
Sada mi se prvi put uinilo da mu je postalo neprijatno, pa sam zaalila
to sam uletela u te, oigledno, zabranjene vode. Nekada smo mogli
razgovarati o bilo emu, ali sada, koliko vidim, to vie nije bilo tako.
Pre svega zbog posla. Mnogo radim, smene su mi blesave. S to dvoje u
kombinaciji, nijedna veza nema mnogo anse. A moda mi se i svia ovako.
Osetila sam da mi je neto preutao, ali shvativi po njegovom tonu da mu

tema ne prija, nisam htela da nastavim da ga ispitujem, na ta je on odahnuo.

Trenutak kasnije nali smo se u nekoj ulici, u meni nepoznatom delu
grada, vozili smo se okolo-naokolo, ne uspevajui da pronaemo adresu s
papira. Konano, posle nekoliko pogrenih skretanja, nali smo se pred
otmenom zgradom u viktorijanskom stilu.
To je ovde, rekao je Dimi i uparkirao auto na slobodno mesto u
dvoritu ispred zgrade. Tvoj dom.
Jeste neiji, ali moj nije, promrmljala sam, a zatim sam izala iz
automobila. Nekoliko trenutaka stajala sam u mestu i zbunjeno zurila u tu
nepoznatu zgradurinu. Na njoj nije bilo niega to mi je iole bilo poznato.
Hajdemo onda da vidimo ta to ima unutra. Ispruio je ruku prema
meni. Prihvatila sam je, vidno oklevajui, a onda sam ipak popustila i
dopustila mu da me povede prema kamenim stepenicama ulaza u zgradu. Kad
smo stigli do ulaza, pomislila sam da emo odustati od ove avanture, jer se u
zgradu nije moglo ui bez ukucavanja koda za otkljuavanje vrata. Videvi
to, zastala sam na treem od pet stepenika, i slegla ramenima.
Dakle, to bi bilo to. Idemo, izgovorila sam s vidnim olakanjem.
ekaj malo, usprotivio se Dimi i nastavio neno da me vue prema
ulaznim vratima. Upravo tada, s druge strane se pojavila neka bolniarka u
plavoj uniformi, oigledno u urbi da izae napolje. U trenutku kad je gurnula
vrata prema nama, Dimi je bre-bolje utrao unutra pre nego to su se vrata
zatvorila za njom. Pogledala ga je podozrivo ispod oka, ali im je ugledala
mene, osmehnula mu se, dajui mu time do znanja da nee protestovati.
Hvala vam, ljubazno joj se zahvalio Dimi, na ta sam mu se i ja
pridruila rekavi: Da, hvala vam. Bolniarka je bila ve na dnu kamenog
stepenita, kada se okrenula i doviknula mi preko ramena: Nema na emu,
Rejel.
U liftu smo oboje utali. Napetost je nastavila da nas prati i kada se lift
zaustavio na petom spratu. Pred nama je bio iroki, dugaki hodnik, koji se
prostirao i levo i desno od nas.

Kuda sada?, upitao me je Dimi.

Otkud ja znam! brecnula sam se.
Priao mi je i obratio mi se nenije i brinije nego to sam zasluila.
Znam da ti je teko, Rejel. Stvarno. Ali oboje znamo da mora da se
suoi s ovim. Nemoj sada odustati, molim te.
Naravno da je bio u pravu. Ali ja bih tako jako elela da sve ovo nije
istinito.
Klju koji sam pronala u tani otvorio je vrata mog stana. U to nisam ni
sumnjala. Bauljali smo po prostorijama kao to to obino ine potencijalni
kupci kad razgledaju nekretninu, i nismo znali kuda da krenemo. Kad sam
otvorila vrata, mislei da je iza njih spavaa soba, i nala se u pajzu, oboje
smo prasnuli u smeh. Sreom pa nismo izgubili smisao za humor, ak ni u
ovakvim napetim trenucima.
Dok sam preturala po ladicama i ormanima tragajui za neim to e mi
osveiti pamenje, oseala sam se kao provalnik. Prepoznala sam malo toga,
ali ipak sam nailazila na pojedine komade garderobe i nakita prema kojima
nisam bila sasvim ravnoduna. Po ubrzanom radu srca, koje bi se javilo kad
bih ih uzela u ruku, znala da su sve te stvari definitivno morale biti moje.
Meutim, tek kad sam pronala svoj paso i papire za plaanje poreza,
uredno sloene u metalnoj kutiji, shvatila sam da je to stvarno moj stan.
U bilo kojoj drugoj situaciji, ovo ne bi bila tragedija niti neto to bi iko
normalan odbio da prihvati; stan je bio otmen, veoma lepo ureen i bar
etvorostruko vei od onog iznad perionice. Meutim, uprkos svemu tome,
uopte mi se nije dopadao. Ali nema sumnje, ovo jeste bio moj dom i sada
teko mogu neim da potkrepim svoju tvrdnju da ovaj ivot, za koji sam
mislila da je laan, nije bio moj. Dok sam preturala po spavaoj sobi, Dimi
je bio u kuhinji, odakle se vratio s dve olje vrue kafe.
Nema mleka, pa sam skuvao obinu crnu, rekao je i pruio mi olju. U
stvari, u kui nema niega. Kredenac i friider su ti skoro prazni.
Pretpostavljam da si se uglavnom hranila po restoranima.

Ovo mi je zvualo sasvim logino i uklapalo se u Metov ivotni stil.

Drei paljivo olju izmeu dlanova, sela sam na koni trosed be boje.
Oprezno sam se smestila da ne bih prosula kafu na skupoceni nametaj. Bila
sam sama sebi u gostima i nisam se uopte oseala prijatno.
Odakle meni novac za sve ovo?, glasno sam razmiljala. Dobro znam
koliko su visoke kirije u ovom kraju. Ovo mesto mora da kota kao Svetog
Petra kajgana. Sigurna sam da me na tom novom poslu ne plaaju ba toliko
da mogu ovo sebi da priutim.
Pre nego to je poeo govori, primetila sam da se Dimijevo lice smrailo.
Mislim da su vlasnici ovog stana Metovi roditelji. U stvari, oni poseduju
jo nekoliko stanova u ovoj zgradi, pa pretpostavljam da ga tebi, kao buduoj
snajki, naplauju mnogo manje nego ostalima.
Ni sama ne znam zato sam pocrvenela. Oseala sam se kao da sam
uradila neto loe, a znam da nisam. Jednostavno, bilo mi je neprijatno to
sam neija budua snajka, a ja o tome nemam pojma.
O, tako... bilo je sve to sam uspela da izgovorim, to nije bilo naroito
reito, budui da sam novinarka po zanimanju.
Nastavili smo zajedno da pretraujemo stan. I mada sam se svim srcem
nadala da u ipak pronai neto to e ii u prilog mojoj tvrdnji da ovo ipak
nije bio moj stan, sve to smo pronalazili govorilo je upravo suprotno. Ako
mi rauni i pota adresirana na moje ime nisu bili dovoljni dokazi, jedna
fotografija u srebrnom ramu svakako jeste. Dimi mi je priao s lea i
naslonio bradu na moje rame. Hteo je da vidi u ta sam se to zablenula. Bila
je to fotografija Meta i mene ispred Ajfelove kule. Met je stajao iza mene, u
slinoj pozi u kojoj je sada stajao Dimi. Oboje smo bili nasmejani i delovali
tako spokojno i sreno, to me je stvarno iznenadilo. Sudei po toploj odei,
alovima i kapama koje smo nosili, zakljuila sam da je moralo biti zimsko
doba, a po blaenim izrazima naih lica, reklo bi se da smo nas dvoje bili
najzaljubljeniji par na svetu. Gledajui tu fotografiju, odjednom sam shvatila
da sam sve vreme otkako sam se vratila u Veliki Biopsford, uporno odbijala

da priznam da su izmeu mene i Meta ikada postojale neke jake emocije. Ne

znam zato, ali neto u meni bunilo se protiv ideje da samo nas dvoje jo par.
Verovatno te je tada zaprosio, rekao je Dimi ravnim tonom. Nisam mu
nita odgovorila, ve sam nastavila zadivljeno da piljim u tu fotografiju, zbog
ega se on naglo udaljio od mene, kao da je tim gestom eleo da mi pokae
svoj bunt.
Oduvek sam elela da vidim Pariz, rekla sam zaneseno.
Dimi je na to samo utke pokupio olje i krenuo da ih vrati u kuhinju, pa
tako nije mogao uti nastavak moje reenice, koju sam izgovorila sebi u
bradu, saaljivim tonom. Ali ja nikad nisam bila tamo.
Nije bilo vie razloga da se zadravamo u stanu. Odbila sam Dimijev
predlog da uzmem neke stvari i ponesem ih sa sobom, jer sam znala da bih se
oseala kao da sam ih ukrala. im smo seli u auto, osetila sam da treba neto
da kaem, neto pametno, ime bih oterala taj sivi oblak koji se namrgodio
izmeu nas dvoje.
Uprkos svemu to sam videla, ni sada mi se nita od svega toga ne ini
stvarnim. Pokazala sam rukom prema zgradi. Jasno, svi dokazi govore
suprotno, ali u dubini due i srca i dalje oseam da je sve ovo pogreno i da
nema veze sa mnom.
Shvativi ovo kao neku vrstu pravdanja, i Dimi je osetio da treba da kae
neto ime e olabaviti situaciju.
Ne brini. Ne moe oekivati da ti se seanje odjednom vrati. Hajde da
sada neto prezalogajimo, a onda emo skoknuti do te tvoje redakcije. Moda
emo tamo nai neto zanimljivo, to e ti pruiti vie odgovora.
U tom trenutku nije mogao znati koliko su njegove rei bile proroki
istinite. Zahvaljujui njemu, prvo smo telefonirali i najavili na dolazak, jer
da nismo, teko da bismo uspeli da se snaemo u toj zgradurini i pronaemo
odeljenje gde sam, kao, bila zaposlena. Preli smo preko sjajnog uglaanog
poda do zaobljene recepcije, za kojom je sedelo nekoliko slubenika. Svi oko
nas bili su skockani i elegantno obueni, i mada se svojom odeom nisam

mnogo razlikovala od njih, oseala sam se kao da sam pala s Marsa. Poto
sam zaboravila ime osobe kod koje je trebalo da odemo, po tani sam
potraila ceduljicu na koju sam to zapisala.
Gospoica Rejel Viltir kod gospoe Luize Kendal, preduhitrio me je
Dim, izdeklamovavi ovo glatko recepcionerki, dok sam se ja jo uvek
borila s brojnim pregradama svoje skupocene gui tane. Oekuje nas.
Molim vas da je pozovete.
Reeno nam je da moramo malo da saekamo. Seli smo na neverovatno
nizak koni trosed, tano naspram liftova, tako da smo jasno mogli videti sve
koji ulaze i izlaze iz njih. Dok smo ekali, nervozno sam se vrpoljila,
podiui se s troseda svaki put kad bi se vrata lifta otvorila i na njima se
pojavila neka ena. Stvarno smeno. Zgrada je bila ogromna i, normalno,
liftovi su se svaki as otvarali i zatvarali, tako da je pored nas stalno
proticala reka ljudi. Moja efica mogla je biti bilo koja ena meu njima.
Petnaestak minuta kasnije, iz lifta je izala mlada ena, starija od mene ne
vie od desetak godina. Nosila je brendirani sako i mini-suknju i kretala se
neverovatno brzo, nabadajui izuzetno visokim tiklama.
Rejel! povikala je s polovine prostranog hola. Ustala sam i pruila joj
ruku, ali ona je ignorisala moj gest i zagrlila me, ljubei vazduh s obe strane
moje glave, usput me zapahnuvi skupocenim parfemom.
Kako si, draga? Toliko smo se zabrinuli kad smo uli ta ti se desilo. U
njenom glasu bilo je neeg izvetaenog, na osnovu ega sam zakljuila da ne
govori istinu. Nije troila vreme na dodatno pozdravljanje, ve se okrenula
prema liftovima, u nameri da ode. Shvativi to, bre-bolje sam odluila da joj
predstavim Dimija.
Gospoo Kendal, ovo je moj najbolji drug Dimi Bojd. Dovezao me je
ovamo da bismo pronali neto to e mi osveiti pamenje. Okrenula se i
pogledala prema njemu, nakon ega je brzinom svetlosti namontirala
zavodniki osmeh i odmerila ga od glave do pete. Ponadala sam se da Dimi
to nije primetio.

Izostavimo formalnosti, za vas sam samo Luiza, rekla je i krenula prema

liftu, a mi za njom. Zatim je svojim savreno manikiranim prstom pritisnula
dugme za poziv lifta. Tvoj ljubljeni Met nazvao je u ponedeljak i ispriao
nam sve o toj uasnoj pljaki. Strano! Dakle, istina je da su ti ukrali onaj
prelepi dijamantski prsten? Pogled joj je pao na moju levu ruku, kao da je
time htela da se uveri da prstena stvarno vie nema. Uasna tragedija!
Nakon to smo sve troje uli u lift, nisam mogla da se otrgnem utisku da
je mojoj efici vie bilo ao tog prstena nego mene, koja sam pretrpela
udarce, kako fizike, tako i psihike. Podsetila me je svojim ponaanjem na
Keti, odnosno na osobu u kakvu e se ona najverovatnije pretvoriti za
desetak godina. Kad smo na devetom spratu izali iz lifta, Luizu su odmah
okruili pomonici koji su joj doneli neke papire na potpis. Kad je zastala
pored jednog boksa da neto razrei, Dimi i ja smo se iz pristojnosti
pomerili unazad i pogledom odmerili celo to mesto. Nalazili smo se u
ogromnoj prostoriji osvetljenoj neonskim svetlima, sa bezbroj boksova
izdeljenih plavim paravanima. Sve to mi je liilo na ogroman lavirint, poput
onih u laboratorijama, u kojima mali beli mievi pokuavaju da pronau put
do hrane.
Fina ti je ta efica, apnuo mi je Dimi na uho. Naroito mi se dopada
njena iskrenost.
Pst, rekla sam mu i zakikotala se, srena to je jo neko delio moje
miljenje.
Nakon to je razreila problem i otpremila pomonika, Luiza se ponovo
okrenula nama. Ne znam ta bi bilo najbolje za tebe. Hoe li da se
promuva okolo i pozdravi se s kolegama, ili bi moda radije samo da
proeprka po svom stolu?
Ovaj, ne bih da se ekam. Zadrala bih se samo na eprkanju po stolu.
U redu. elim ti puno sree. Nadam se da emo se jo jednom videti pre
nego to ode. Rekavi to, okrenula se u nameri da ode. Ovaj, Luiza...
Zastala je i pogledala me iznenaeno. Iza izvetaenog osmeha krila se

grimasa kojom mi je poruivala: Zar ne vidi da sam u guvi i da nemam

vremena za gluposti.
Koji je moj sto? Gde se nalazi?
Pogledala me je zaueno, ali se istovremeno njenim licem razlio osmeh.
Pa ti stvarno ima amneziju! Boe, kako je to neobino! Met nam jeste
rekao, ali ipak... Ovo je stvarno udno. Njena fasciniranost mojim stanjem
trajala je celim putem do mog stola, do kog smo se probijali izmeu
kvadratnih boksova, u kojima su moje kolege, kao u mini-kavezima, sedele
za pisaim stolovima. Mnogi od njih nisu se udostojili ak ni da podignu
glavu, ali ipak je bilo vie onih koji su me pozdravili osmehom. Ja sam se, za
svaki sluaj, osmehnula svima.
Konano smo stigli do dela u kom su dva stola stajala jedan naspram
drugog. Za levim je sedela devojka koja je kao mahnita udarala po tastaturi.
Di, moe li malo prekinuti posao? Treba neto da pokae Rejel. A
onda joj se obratila apatom, kao da treba da joj obelodani najstroe uvanu
tajnu: Ona stvarno ima amneziju! Niega se ne sea.
Saekali smo da Luiz ode i tek onda je ona devojka ustala od stola i
pruila mi ruku u znak pozdrava. ao, ja sam Di Elis. Nas dve smo dole
ovamo otprilike u isto vreme.
Klimnula sam glavom, smekajui se i zbunjeno je gledajui, ne znajui
ta da joj odgovorim na to.
I obe jednako ne podnosimo Luizu.
Srdano sam prihvatila njenu ispruenu ruku. Mada nisam imala pojma ko
je ona, imala sam oseaj da sam upravo stekla prijateljicu. Di je bila
neizmerno strpljiva, meutim, sudei po njenom estom gledanju prema
zidnom satu i raunaru, shvatila sam da je zadravamo.
Sluaj, znam da ima posla. Idi slobodno, snai u se sama. Osmehnula
mi se kiselo.
Oprosti, moram da zavrim neki tekst, rekla je pravdajui se. Zna i

sama kako je kad mora da ispotuje rokove. Nisam imala predstavu o

tome.
Postoji li neto na emu je Rejel radila prole nedelje? Neto to bi je
moglo podsetiti na neke dogaaje?, upitao ju je Dimi. Za razliku od Luize,
Di ga je pogledala na nain na osnovu kog sam zakljuila da joj se dopao.
Zbog toga mi je postala jo draa.
Koliko znam, nije. Sve je pozavravala ranije da bi bila slobodna za
prijateljiino venanje. I, kako je bilo tamo?
Propustila sam ga.
Kakav peh. Ba teta. Zamislila se, kao da pokuava da se seti gde je
ostavila klju od auta, a onda joj je neto sinulo.
Znam! konano je progovorila. Moda bi ti pomoglo ako bi pregledala
neke tekstove koje si napisala tokom proteklih meseci? ta misli o tome?
To bi bilo sjajno, radosno sam pohvalila njenu ideju.
Zatim je nestala, usput mrmljajui neto o arhivi. Dok smo ekali da se
vrati, sela sam za prazan sto. Otvorila sam fioke. Ni u jednoj od tri nije bilo
nieg zanimljivog. Kad se Di vratila s hrpom asopisa u rukama, brzo sam
zatvorila fioke, kao da me je uhvatila u nedozvoljenoj radnji.
Evo ih, rekla je. Tu je sve na emu si radila. Sala za sastanke je prazna
pa tamo moe na miru da pregleda svoje lanke.
Mada je sva bila u staklu, sala za sastanke je ipak bila mnogo zatienija
od neeljenih pogleda u otvorenom mravinjaku. Dimi je poredao asopise na
uglancani sto od hrastovine i privukao dve velike tapacirane stolice. Nakon
to sam proverila datume na asopisima, izvukla sam poslednji odtampani
primerak i stavila ga pred sebe. Dimi je, takoe, nasumino izvukao jedan, i
kad sam ga zagonetno pogledala, odgovorio mi je eretski: Dok ti bude
tragala za svojom prolou, mogao bih da reim poneki test.
Satima smo utke iitavali asopise. Dimi je dva puta ustajao i vraao
se s vruim kafama iz automata, koji je stajao na suprotnom kraju prostorije.

Sve vreme u sali se nije ulo nita drugo osim utanja koje prati okretanje
stranica.
Zna, neki tekstovi su mi stvarno dobri, rekla sam dok sam zatvarala jo
jedan asopis i smetala ga na gomilu pored sebe.
Uf, ala smo skromni! zadirkivao me je Dimi. Osetila sam da su mi se
obrazi zaarili.
Nisam htela da zvuim uobraeno, ispravila sam se. Samo sam
iznenaena kvalitetom svojih tekstova i injenicom da sam, po svemu sudei,
uspela da ostvarim svoje snove.
Prijateljski mi je stisnuo ruku. Nikad nisam sumnjao u tebe.
Nastavila sam da listam asopise. Odjednom, naila sam na neto to me
je vratilo u stvarnost. Nije me privukao naslov teksta, ve jedna mala kolor
fotografija u gornjem desnom uglu stranice.
Boe blagi!, prozborila sam i istovremeno prebledela.
ta? ta si videla? Neto nije u redu?, povikao je Dimi, a zatim je
ustao od stola i u dva koraka se stvorio pored mene. Nisam mogla ni glasa
da pustim, ve sam samo uperila prstom u onu fotografiju. Dimi se sagnuo
da proita ta pie ispod nje.
Doktor Dejms Vitaker s klinike Halingford. Okrenuo se prema meni i
zbunjeno me pogledao. Dakle, o emu se radi?
To je doktor Vitaker, izgovorila sam, a u glavi mi je zujalo kao u
konici. Doktor Vitaker je bio moj lekar, nastavila sam, vidno iznervirana
zbog njegovog neshvatanja o emu govorim. On je specijalista kod koga
sam ila posle nesree. On me je poslednjih est meseci leio od nesnosnih
glavobolja!
Oboje smo dva puta paljivo proitali tekst o njemu. Kad smo ga iitali i
trei put, belo smo se pogledali.
Ovde nigde ne pie da se bavi leenjem povreda glave, rekao je Dimi,
upitno me gledajui.

Vidim.
Koliko sam razumeo, ini mi se da odavno ne radi s pacijentima, dodao
je. Vidim i to.
ovek se uglavnom bavi klinikim istraivanjima i studijama. Ovog
puta sam utala.
Ali tekst ti je odlian, nema ta, rekao je da bi me uteio. Hvala.
Okrenula sam asopis prema sebi da jo jednom proitam naslov, ali nije
bilo potrebe za tim - znala sam ga napamet.
Poremeaj viestruko podeljene linosti: Medicinska injenica ili mit?
Odmah ispod naslova, sitnijim i nakrivljenim slovima pisalo je:
Autor teksta: Rejel Viltir.

Poglavlje 9
Ne seam se kako smo i kada izali iz zgrade. Dimi je preuzeo na sebe da
vrati asopise Di, a onda me je uzeo podruku i poveo prema liftovima. kad
smo uli u kabinu, svi su se okrenuli prema nama, udei se bledilu mog lica,
i verovatno se pitajui hou li se sruiti ako taj mladi bude sklonio ruku
kojom me pridravao. Pretpostavljam da sam izgledala kao da mi je bilo
muka, ali ne od onoga ta su oni pomislili.
Izaavi napolje, hladan vazduh me je malo povratio, te sam duboko
udahnula kao davljenik koji se bori za vazduh.
Dii duboko, govorio mi je Dimi. Nigdje ne urimo, samo polako.
Automatski se prebacio na svoju profesionalnu ulogu i poeo da se ponaa
isto kao prema svim rtvama oka. Stanje oka bio je sasvim taan opis
onoga to sam tada oseala.
Delii pobrkanog mozaika odjednom su mi se presloili, ali umesto da mi
se nova slika razbistri i ponudi mi objanjenje za kojim sam oajniki tragala,
ona se okrenula naopake, to me je ispunilo jo veim strahom nego pre.
Sve je istina. Ovo je, dakle, sve istina. Kako to? Kako je to uopte
mogue?, ponavljala sam toliko glasno da su se prolaznici okretali za mnom.
Mora da sam im izgledala kao kompletna lujka.
Hajde, lepa moja, idemo onamo, ula sam Dimija. Pruila sam mu ruku
i pustila ga da me povede do podzemnog parkinga gde je ostavio auto. Prvo
me je smestio na sedite kao da sam dete, a onda je zatvorio vrata i krenuo
ka svom mestu. Dok je hodao, posmatrala sam ga kroz staklo, pitajui se
kako moe da bude tako smiren. Zar ne bi trebalo da se uspanii i pozove
hitnu pomo? Ne, on je delovao spokojno kao novoroene. Moda smo
oboje poremeeni. Seo je za volan, i pre nego to smo uspeli progovorimo,
ve smo se nali u londonskoj saobraajnoj guvi.

Pa, rekao bih da je ovo bilo malo iznenaenje.

Malo? Prilino si omaio opis.
Prolo je sigurno jo deset minuta pre nego to je ponovo progovorio.
Vozimo se ukrug.
Dobro doao u moj svet, rekla sam ironino.
Ne, Rej, stvarno mislim. Vozimo se ukrug; proli smo pored ove zgrade
bar deset puta. Gde eli sada da ide? Hoe li da odemo do onog tvog
drugog stana i posla?
Okrenula sam glavu prema prozoru da ne bi video koliko sam potitena i
utuena.
Koja je svrha toga? Oboje znamo ta emo tamo zatei. Nisam mogla
iveti i raditi na dva mesta istovremeno. Mislim da je krajnje vreme da
prestanem da budem tvrdoglava i da ponem da sluam ta mi svi govore.
Skrenuo je pogled s puta i pogledao na svoj sat.
Nije kasno. Hoe li da krenemo kui? Stii emo do veeras.
Tuno sam uzdahnula, ne znajui ta da mu odgovorim. Na prvobitni plan
bio je da prenoimo u Londonu, smatrajui da e nam toliko vremena biti
potrebno da obiemo oba moja stana i oba mesta na kojima sam radila. U
svojoj glupo optimistinoj viziji, zamislila sam da e se naa potraga zavriti
u mom staniu, s bocom vina i nekom ukusnom hranom, uz koje emo
askati o tome kako smo uspeno sklopili delove mog pokidanog seanja.
Sada mi je on ponudio drugaiji zavretak dana, koji mi se uopte nije
dopadao. Pomisao da se veeras vratim svom ocu, s ovim novim saznanjem,
bila mi je veoma muna.
Neu veeras da idem kui, rekla sam tiho ali odluno. Treba mi malo
vremena da sloim stvari u glavi pre nego to budem spremna za ono to mi
predstoji.
Dimi je klimnuo glavom, dajui mi time do znanja da me potpuno
razume. Bila sam mu neizmerno zahvalna na tome.

Mislim da ne elim noas da budem sama, usudila sam se da kaem.

Panja mu je bila usmerena na vonju, poto smo se upravo provlaili
kroz neki uzan prolaz. im smo se izvukli, okrenuo se prema meni i iroko se
osmehnuo.
Naravno, potpuno se slaem s tobom. Ali samo pod uslovom da pod time
podrazumeva da ja budem s tobom. Nemam nameru da te ostavim noas
samu, Rejel.
Do kraja smo se oboje sloili da je to dobro reenje.
Da, ostaemo zajedno u Londonu i neemo jurcati nazad. I ne, neemo
prenoiti u onom stanu u viktorijanskoj zgradi, ma koliko da je bio moj. Niti
sam ga doivljavala kao svoj dom, niti bi Dimiju bilo prijatno da boravi u
prostoru koji sam, navodno, delila s Metom. Imajui sve to u vidu, nametnulo
mi se samo jedno reenje: da pronaemo hotel.
S obzirom na to da je bio petak po podne, odnosno poetak vikenda i
navale turista, imali smo ludu sreu da pronaemo sobu u prvom hotelu koji
smo nazvali. Ostavili smo auto na hotelskom parkingu, a onda je Dimi
poneo obe nae torbe do recepcije. Dok je on razgovarao s recepcionerom, ja
sam stajala pred suvenirnicom i belo piljila u izlog. Tek kad mi je priao
posle nekoliko minuta, shvatila sam da je dobio sobu. Meutim, tek tada mi
je palo na um jedno sasvim logino pitanje o kom dosad uopte nisam
razmiljala: da li je uzeo jednu ili dve sobe? Pre nego to sam naglas
postavila to pitanje, dobila sam traeni odgovor - gurnuo mi je u ruku
plastinu karticu, a drugu zadrao u svojoj.
Uzeo sam nam sobu do sobe, rekao je.
Nasmeila sam mu se, ali nisam mogla da odredim da li je u tom trenutku
u meni prevladalo olakanje ili razoaranje.
Sloila sam se s njegovim predlogom da prvo odemo na veeru, na neko
tiho mesto gde moemo neometano da razgovaramo. Odmah se setio da je iza
ugla video sladak italijanski restorani, a onda smo se dogovorili da se
naemo u hodniku za petnaest minuta, koliko je procenio da mi je dovoljno

da se osveim.
Nakon to sam se ispljuskala hladnom vodom i raeljala kosu zamrenu
od vetra, malo sam popravila minku i sela na krevet da saekam da proe
vreme do sastanka. Moja soba, mada uredna i prijatna, bila je isuvie prazna
da bi u njoj bilo iega na ta bih usredsredila svoje nepovezane misli.
Restoran se nalazio na uglu suprotne ulice, udaljen svega nekoliko minuta
hoda od hotela. Dok smo prolazili pored njegovog irokog, staklenog izloga,
zavirila sam unutra i odjednom me je obuzelo udno oseanje - ovo mesto mi
je bilo odnekud poznato. Dok smo ekali da nam konobar saopti ima li
slobodnog mesta, odjednom mi je sinulo.
Maza i Lunja!
Dimi je zbunjeno pogledao u svoje nove farmerke i istu be koulju.
Ja Lunja? Lepo bogami, nisam znao da ti izgledam kao pas lutalica.
Ma ne ti, budalice! Ovo mesto je iz Diznijevog crtaa. Okrenula sam se
oko sebe. Da, ovo mesto je najverovatnije posluilo kao inspiracija crtau za
uvenu scenu u kojoj Lunja nosom gura ufticu sa svojih pageta u Mazin
tanjir. Mali etvrtasti stolovi, karirani stolnjaci, svea udenuta u praznu bocu
vina... Zvuci violine, koji su dopirali iz skrivenih zvunika, samo su dopunili
atmosferu.
Shvativi na ta sam mislila, Dimi se nasmejao. Ba u tom trenutku
stigao je konobar i pokazao nam gde moemo da sednemo.
Ako misli da u podeliti svoje pagete s tobom, vara se. Tano je da si
mi draga, ali ne ba toliko da bih ti dao svoju poslednju ufticu, rekao je
aljivim tonom.
Vai, ali prvo mora da mi obea da nee pevati Bella notte\ uzvratila
sam aludirajui na njegovo potpuno odsustvo sluha.
Mada smo se oboje i dalje smejuljili dok smo prilazili naem stolu, nisam
mogla da se otrgnem utisku da smo, egaei se, zapravo samo maskirali
pravi razlog naeg dolaska ovamo. im smo poruili pie i jelo, preli smo

na pravu temu razgovora.

Jesu li ti se misli sada malo razbistrile? Ima li bar malo bolju predstavu
o svemu?
Pre nego to sam mu odgovorila, otpila sam veliki gutljaj vina.
Razbistrile nije ba najsrenija re za ono to se meni deava. Ako si
mislio na to jesam li se odjednom prisetila da mi se u poslednjih pet godina
dogaalo ono za ta svi vi tvrdite da je istinito, onda je moj odgovor
negativan. Za mene je i dalje jedina stvarnost koja postoji ona o kojoj sam ti
priala prekjue u kafiu. Jedina razlika izmeu onda i sada jeste u tome to
sada znam da se nita nije onako kako ja mislim da jeste.
Ispruio je ruke preko stola i uzeo obe moje ake u svoje.
Pa i to je neto, hrabrio me je. Ako nita drugo, kad bude otila na
pregled kod onog specijaliste za amneziju, imae vise volje da ga saslua i
sarauje s njim, ne bi li nekako povratila svoja prava seanja.
Valjda je tako, odgovorila sam skeptino. Nisam mogla da prikrijem
sumnjiavost.
Kada treba da ide kod njega?
Krajem idue nedelje. Upitala sam se hoe li se ponuditi da ide sa
mnom, meutim, setila sam se da e se Met do tada vratiti s puta i da on, kao
moj verenik, ima vie prava na mesto pored mene nego Dimi. Ali u dubini
due nisam bila sigurna koga bih od njih dvojice izabrala da ide sa mnom.
Kad je konobar doneo tanjire, pustio mi je ruke da bi napravio mesta na
stolu. Izgubivi fiziki kontakt s njim, osetila sam se kao ogoljeno drvce
nasred poljane i, upravo tada, nametnuo mi se odgovor na prethodnu
nedoumicu - moj izbor bio bi Dimi.
Zna, kad malo bolje razmislim, siguran sam da e uskoro poeti da ti se
odmotava to klupko koje ti se zapeljalo u glavi.
Misli?

Naravno.
Bilo mi je jasno da je i on ozbiljno razmiljao o mom problemu, samo to
se njegova policijska logika prilino razlikovala od moje. On je uporno
tragao za loginim i racionalnim objanjenjem, dok meni u svemu tome nita
nije bilo logino, a jo manje racionalno.
Nakon to smo slasno smazali ukusnu pastu i hrskavu zelenu salatu, a
onda sve to zalili neopisivo pitkim crnim vinom, Dimi je nastavio da me
ispituje o detaljima moje umiljene stvarnosti, pokuavajui da pronae
koren svih tih uobrazilja.
Dobro, hajde ti meni objasni kako sam onda mogla znati ime i prezime
one ene iz kadrovske slube?
To je prosto. Moda si nekad davno konkurisala za posao u toj firmi, pa
su ti se imena i brojevi telefona urezali u seanje a da toga nisi bila svesna.
itao sam da sve to vidimo, proitamo, zapiemo ili ujemo zauvek ostaje u
naem seanju, samo to mozak te podatke smatra nebitnim, pa ih zato pakuje
u donje fioke.
U redu, priznajem da je to bilo mogue, mada nisam verovala u to. Zato
sam krenula drugim putem.
Ako je tako, objasni odakle mi to uasno uverenje da mi otac umire od
raka? To se nije desilo, je li?
Malo je utao da bi razmislio, a onda je pronaao objanjenje i za tu moju
uobrazilju.
Ako se dobro seam, jednom davno, dok smo bili deca, gledali smo onu
groznu emisiju o tetnosti puenja. Tada si se uplaila da e ti se tata
razboleti od raka ne bude li prestao da pui, pa si ga danima gnjavila da
prestane, sve dok on to nije i uinio. Mislim da se, zapravo, nikad nisi
oslobodila tog straha. Urezao ti se u seanja jo dok si bila mala.
Pogodio je tano u metu! Oduvek sam oseala neobjanjivu netrpeljivost
prema puaima.

Osim toga, nastavio je sa iznoenjem jo jedne teorije, nakon to si

uradila onaj intervju s doktorom Vitakerom, negde ti se usadilo saznanje da
postoje ljudi koji u sebi imaju nekoliko zasebnih, potpuno razliitih osoba.
Nasmejala sam se, ali od muke.
Da, to objanjava odakle mi njegov broj telefona i zato mi se ta tematika
inila poznatom. Kako i ne bi bila poznata kad sam napisala taj lanak!
Vidi? Sve se polako raspetljava, podrao me je Dimi. Nastavi li
uporno da tumai deo po deo te svoje sulude prie, sve e se lagano
namestiti na svoje mesto.
Zastala sam da razmislim o onome to je upravo rekao. Dosad nisam
uspela da pronaem nijednu rupu u njegovim teorijama. Meutim, neto me
je ipak estoko kopkalo.
Ali zato je sve to to je moj um umislio toliko strano i runo? Toliko
sumorno i tragino? Zato mi je u toj prii otac smrtno bolestan, a ja
razoarana, tuna i usamljena? Zato nisam umislila da sam savreno srena i
da ivim u bajci umesto u tom komaru?
Zastala sam, namerno izostavljajui najveu od svih tragedija.
Zato sam umislila da si poginuo?
Dugo je utao. Toliko dugo da sam pomislila da na sve ovo nema
odgovor.
Moda je tvoj ivot bio, odnosno jeste savren, pa je zato tvoj mozak
kreirao potpuno suprotan svet. A to se tie moje... malo je zastao pre nego
to je prevalio preko jezika re smrt, verovatno si je umislila zato to ve
odavno nisam deo tvog ivota. Izgovorio je ovo tunim glasom. Mada smo
odrasli zajedno, dugo se nismo videli.
Moda je u prenesenom znaenju moja smrt, zapravo, znaila umiranje
naeg prijateljstva.
Ili ak i vie od toga, pomislila sam. Moda sam u podsvesti znala ono to
je moja svest uporno odbijala da prihvati - da je moj ivot bez Dimija

jednak paklu i najgoroj nonoj mori.

Poistili smo sve iz tanjira i ispili vino, nakon ega sam osetila kako me
lagano naputa napetost koja me je drala sve vreme otkako smo izali iz
redakcije. inilo mi se da se isto to desilo i Dimiju. Ne znam da li je bio
svestan da mi je sve vreme dok smo priali drao ruku i igrao se mojim
prstima, ali ja jesam! Svaki put kad bi se njegovi prsti spojili s mojim,
oseala sam elektrini naboj, koji je bio i vie nego stvaran. Otkako se
znamo, a to je ceo ivot, najmanje hiljadu puta smo se drali za ruke. Zato je
sada njegov dodir izazivao marce po mom telu? Zato su me ba sada, kada
sam pripadala drugome, preplavila ova oseanja prema Dimiju?
Nego, reci mi neto Rejel. Poto smo kao razreili tvoju misteriju,
zanima me tvoje vienje svega ovoga. ta ti misli da se, zapravo, dogodilo?
Izvukla sam grisin iz posude na stolu i poela da ga vrtim meu prstima.
Ne bih o tome. Sve to bih rekla nema veze s mozgom.
Nastavila sam prevrem grisin i da gledam u njega, svesna da se nee
zadovoljiti mojim odgovorom i da e nastaviti da me ispituje.
Hajde, nemoj da si takva, ba me zanima!
Sada sam ve toliko brzo vrtela onaj grisin meu prstima da sam mogla
osetiti kako se zagrejao od trenja.
Ma sve su to iste budalatine. Smejurija.
Obeavam da se neu smejati.
Grisin se sad vrteo jo bre.
Mislim da se neto veoma udno dogodilo one kobne noi. Neto u
domenu vremena. Moja teorija je da se stvarno vreme... zastala sam
oklevajui da nastavim jer mi je sada sve to zvualo jo blesavije. Da se
stvarno vreme u jednom trenutku razdvojilo na dvoje.
U tom trenutku, prelomila sam krhki grisin, simbolino prikazujui svoju
viziju. Nisam se usuivala da podignem pogled da vidim njegovu reakciju.

Celo popodne trudio se da me ubedi da nisam luda i da za sve to mi se

deavalo postoji logino objanjenje, a sada sam mu sopstvenom teorijom
dokazala suprotno.
Vreme se razdvojilo na dva dela? Po njegovom tonu nisam mogla da
dokuim da li mi se podsmevao ili se prestravio.
Da, tako nekako... Kao da se moj ivot u jednom trenutku nekako
rascepio... I ne samo moj, ve i ivoti sviju nas... i sve se to dogodilo tada,
one noi...
ivoti su nam se rascepili?
Uf! Da, i onda su nastavili da teku paralelno, kao u filmu Povratak u
budunost. I u jednom od ta dva ivota sve je nastavilo da se odvija u
najboljem redu, dok je u drugom sve bilo suprotno. Ja sam ostala unakaena i
ceo moj svet se sruio... a ti, ti si...
Poginuo.
Ova re je prevagnula. Podigla sam pogled prema njemu i videla da se
jedva suzdravao da ne pukne od smeha. Pogodila sam ga pariima onog
izlomljenog grisina, a onda smo oboje prasnuli u smeh i nastavili da se
smejemo grohotom, tako da se pola restorana okrenulo da vidi ta se deava.
Prestani!, brecnula sam se, posramljena zbog panje koju smo privukli.
To je ionako samo teorija.
Kad je konano uspeo da se zaustavi, obrisao je dlanom suze i rekao:
Eto, vidi ta se deava kada celog ivota ita romane Stivena Kinga!
Izali smo iz restorana dobro raspoloeni, to je bilo iznenaujue imajui
u vidu emocionalne traume koje smo oboje doiveli. U tom trenutku poeo je
da pada sneg pa su leprave meke pahuljice, u kombinaciji sa svetlucavim
boinim lampicama, davale poseban arm atmosferi, inei je nekako
posebnom i arobnom.
Nakon to sam se dvaput okliznula, Dimi me je uhvatio za ruku i
privukao sebi da se ne bih kao vrea prosula po zaleenom putu.

Ma to je zbog ovih cipela, branila sam se i krenula da padam, ali me je

njegova snana ruka brzinom svetlosti uhvatila i vratila u vertikalan poloaj.
Ona moja druga obua je mnogo udobnija i manje klizava.
Dimi nije rekao nita na ovo, mada smo oboje znali da ta moja druga
obua ne postoji, meutim, ipak je rekao: Nema to veze s obuom, ve s
tobom. Ti si ista obaveza i neko mora stalno da pazi na tebe.
Pa zar to nije dunost policajca? Koliko znam, vi funkcioniete po
sistemu sluimo narodu.
Nasmejao se. To je moto amerikih policajaca.
OK, ta god. Ne brini, mogu ja sama da se brinem o sebi, promrmljala
sam i istog trena se ponovo zateturala.
Ne bih rekao. Vidi da ne moe ni da hoda sama.
Kad smo se domogli toplog i osvetljenog hotelskog foajea, jo uvek smo
se cerekali. Prestali smo tek kad smo se nali u hodniku, pred naim sobama.
Pogledala sam ga i vrsto ga zagrlila.
Hvala ti to si danas bio sa mnom, apnula sam mu. Pogreila sam, ne
bih mogla sama. Mnogo mi je drago to si poao sa mnom.
Odgovorio mi je svojim najlepim osmehom, a zatim se sagnuo i spustio
poljubac na moje usne. Trgnula sam se, pomalo iznenaena, i pogledala ga u
oi; u njima je bilo neverovatno mnogo topline, ali ni trunke strasti. Bio je to
poljubac koji je znaio: nema na emu, to je sitnica, i drugi put. Bio je
sasvim primeren situaciji i potpuno ist. Bio je to poljubac najboljeg druga i
nita vie od toga. Ako je to tako, zato me je onda, nakon to smo uli
svako u svoju sobu, obuzelo oseanje koje mi je govorilo da bih jako elela
da je taj poljubac imao potpuno drugaije znaenje?
Mislila sam da uopte neu moi da zaspim te noi. Mislila sam da u
iznova i iznova vrteti u glavi film o dogaajima iz proteklog dana i da neu
moi oka da sklopim. Meutim, to zbog vina, to zbog nervne iscrpljenosti,
zaspala sam pre nego to mi je glava dotakla jastunicu. I nekoliko narednih

sati spavala sam kao beba.

San je poeo divno. Leala sam na nekoj lepoj plai. Bio je topao i vedar
dan, i mada nisam mogla skroz razaznati njegove rei, ula sam glas svog
oca. Htela sam neto da ga pitam, ali nisam, jer mi je bilo toliko prijatno da
se izleavam na suncu da nisam htela niim to da poremetim. A onda se
odjednom sve preokrenulo, kako to obino biva u snovima. Nestalo je one
plae i mog oca i odjednom sam se nala u onoj prokletoj noi, kada se
desila nesrea, samo to sada nije Met prvi ugledao onaj automobil, ve ja.
Znala sam da treba da upozorim ostale, ali nisam mogla da ispustim ni
glasa. Uspanieno sam mahala rukama, ne bih li privukla njihovu panju, ali
oni su svi toliko bili udubljeni u meusobne razgovore da me niko nije
primeivao, tako da sam i dalje jedino ja bila svesna uasne opasnosti koja
nam je pretila. Konobari su postavljali tanjire s hranom na sto i dopunjavali
ae, i niko nije video da smo u smrtnoj opasnosti. U tom trenutku spazila
sam na zidu iza sebe jarkocrveno dugme za opasnost. Pritisnula sam ga i
jezivi zvuk alarma razlio se celom salom. I dalje se niko nije micao sa svojih
mesta. Skoila sam na noge, pokuavi da se izbavim s mesta gde sam
sedela, ali nisam mogla od stola. Kako to da niko ne uje alarm? Bio je
toliko zagluujue snaan, a moji prijatelji ga ipak nisu uli niti su bili svesni
da se nalaze na rubu smrti.
Gledajui kako se onaj pomahnitali auto pribliava ogromnom brzinom,
ponovo sam u snu preivljavala jezivi trenutak koji me je proganjao
prethodnih pet godina, kako na javi, tako i u snovima, a onda sam konano
uspela da doem do daha. Vrisnula sam koliko me je grlo nosilo, i to upravo
u trenutku kada je auto probio izlog i kada se staklo razletelo svuda oko
mene.
Samo, to nije bilo staklo ve nona lampa koju sam u snu udarila rukom i
oborila je s nahtkasne. Sela sam na ivicu kreveta, jedva dolazei do daha.
Srce mi je udaralo kao ludo i nije htelo da se smiri. U magnovenju, negde
izmeu jave i sna, ula sam samo kako neko doziva moje ime i udara u vrata.
Jo uvek bunovna, ustala sam iz kreveta i nagazila bosom nogom na krhotinu

razbijene lampe. Glasno sam opsovala i oteturala se do vrata da otvorim

Dimiju pre nego to razbudi ceo hotel.
Da nas je neko tada video, verovatno bi svata pomislio. Sreom, u dva
posle ponoi nije bilo nikoga da vidi Dimija kako raupan i polunag stoji
na vratima moje sobe. Kad je uo moj vrisak, imao je samo toliko vremena
da navue farmerke. Bio je bosonog, ba kao i ja. Uao je unutra, sav
unezveren.
ta se desilo? uo sam te da vriti, rekao je vidno uznemirenim tonom.
Pogledom je prelazio preko sobe ne bi li to bre ustanovio razlog moje
uznemirenosti. Znajui da su policajci istrenirani da ostanu pribrani u svakoj
situaciji, zaudilo me je to se toliko uznemirio.
Runo sam sanjala rekla sam i odskakutala do jedine stolice u sobi, da
ne bih stajala na povredenoj nozi.
Iz usta mu se oteo uzdah olakanja.
O, boe, to je sve? Pomislio sam da te je neko napao i da se bori za
ivot. A onda se uo i neki tresak...
Malo sam se posvaala s nonom lampom.
Tek tada je primetio krv na mom raseenom stopalu.
Rejel, pa ti si se povredila! ta ti se dogodilo?
Ovo nije bio prvi put da sam pomislila da se bavio pogrenim poslom,
poto je u sve ukljuivao previe emocija.
Nagazila sam na krhotinu lampe dok sam urila da ti otvorim pre nego
to razbudi ceo kvart.
Znam da sam u tom trenutku zvuala pomalo nezahvalno, ali nije mi
mogao zameriti, poto sam jo bila pod utiskom sna, a uz to me je i stopalo
uasno bolelo.
Daj mi da pogledam.
Paljivo sam poloila svoje levo stopalo na njegov isprueni dlan, unapred

se pripremivi da e me zaboleti kad mi bude dodirnuo ranu. Meutim, on je

toliko neno to uinio da nisam nita osetila.
Ovo mora da se dezinfikuje, rekao je i ustao. Mislim da nema nita
unutra, ali ipak bi trebalo to pogledati na jaem svetlu.
Pre nego to sam uspela ita da kaem, podigao me je u naruje i poneo
prema kupatilu.
Mogu sama da hodam, pobunila sam se. Ili bar da skakuem.
Ne obazirui se na moje komentare, gurnuo je nogom odkrinuta vrata
kupatila i upalio svetio. Dok je gledao gde da me spusti, postadoh svesna da
sam naslonjena na njegove nage grudi i - to mi se dopalo. Bolje reeno, nije
mi bilo neprijatno. Osim toga, moja prilino kratka spavaica se zadigla i
uvrnula oko mene, otkrivajui mi butine i dekolte. Kad sam je povukla
rukom nadole, napravila sam sama sebi medveu uslugu - uspela sam malo
da prekrijem noge, ali mi je zato dekolte zinuo na izvol'te. Sreom, Dimijeva
panja bila je usmerena na moje povreeno stopalo.
Spustio me je da sednem na ivicu kade, a onda je ukljuio tu i isprao mi
ranu. Malo me je pecnulo, ali se nisam usudila da se pomerim, da bih kolikotoliko sauvala pristojnosti, s obzirom na to da sam sedela s nogom
prebaenom preko ivice kade. Mislim da nikad kao tada nisam zaalila to
sam pre spavanja skinula donji ve.
Ubrzo je topla voda poela da mi prija i rana je prestala da me pee. Pod
neonskim osvetljenjem, Dimi je paljivo pregledao moju ranu, a nakon to je
definitivno ustanovio da u njoj nema ostataka stakla, neno ju je pritisnuo
prstima da bi zaustavio krvarenje. Kupatilo je bilo veoma tesno pa smo silom
prilika bili veoma blizu jedno drugom. ak toliko blizu da sam jasno mogla
uti kako se njegovo disanje ubrzava, umesto da se smiruje, to bi bilo
prirodno poto se uverio da je sa mnom sve u redu. Na osnovu toga sam
shvatila da nisam bila jedina svesna prisnosti koja je meu nama tog trenutka
vladala. Jo uvek drei palac na mojoj rani, preostalim prstima je neno
kruio oko mog lanka. Ne znam da li je to inio svesno ili nesvesno, ali

znam da mi je njegov dodir prijao i da se zbog njega ritam mog srca nije
smirivao.
Upravo ovde raalo se neto novo, neto to je ispunilo vazduh
treperavom, neobjanjivom, ali veoma istom emocijom. U tom trenutku
podigao je pogled prema meni i tada sam prvi put u njegovim oima ugledala
neto to nisam nikad pre; oigledno je i sam to mogao videti, poto se to
neto odrazilo na mom licu i vratilo se njemu. Taj trenutak je, inilo mi se,
trajao itavu venost. Gledali smo se kao omaijani, ne usuujui se da se
pomerimo niti da progovorimo, da time ne bismo razbili aroliju.
Dimi, izgovorila sam i nesigurno ispruila ruku prema njegovim nagim
grudima. Mada su jagodice mojih prstiju samo na trenutak dodirnule njegovu
kou, to je bilo dovoljno da pod njima osetim snane otkucaje njegovog srca.
A onda, sasvim iznenada, zavrteo je glavom, kao da odbija da prihvati da se
ovo deava, i podigao se na noge. Trebalo mu je dosta vremena da pogodi
mesto na kom stoji tu i da zavrne slavinu, meutim, kad se ponovo okrenuo
prema meni, na njegovom licu vie nije bilo ni traga emocijama koje sam
maloas videla.
Rana je prestala da krvari. Ima li flaster?
Uf. To je bilo sve to sam uspela da izgovorim, poto nisam uspela tako
brzo da predem iz stanja krajnje bliskosti u stanje surove realnosti.
Ostavio me je u kupatilu da obriem stopalo i zalepim flaster, a on se
vratio u sobu da pokupi ostatke lampe s poda. Sedei na ivici kade, nemo
sam posmatrala njegove zategnute ruke i lea, na kojima se ocrtavao svaki
mii dok je, onako nagnut, kupio krhotine s tepiha. U tom trenutku shvatila
sam da su moja oseanja prema njemu uveliko izala iz okvira prijateljstva i
prerasla u neto vie. Silno sam poelela da ispruim ruke prema njemu i
vrsto ga zagrlim. Toliko silno da me je zabolelo... Ali iz sekunda u sekund,
postajala sam svesna da Dimi ne osea isto to i ja. Ili bar ne eli to da
pokae. ta god da se meu nama deavalo pre nekoliko trenutaka u onom
kupatilu, toga sada vie nije bilo. Budem li nastavila da se kreem u tom
pravcu, mogla bih postii suprotan efekat i izgubiti ga zauvek, a to, svakako,

ne bih jo jednom podnela.

Evo, gotovo je, rekao je i ispravio se. Mislim da sam sve pokupio, ali
ipak pazi kuda staje.
Hvala ti, rekla sam pomalo pokunjeno, ali ne znam da li je on to
primetio. Meutim, ono to jeste primetio bilo je da sam poela da drhtim od
hladnoe. Priao mi je i rukom mi obgrlio ramena.
Pobogu, Rejel, hladna si kao led. Zar nisi ponela kunu haljinu ili tako
neto?
Odmahnula sam glavom. Ponela sam samo osnovne stvari i svakako
nisam oekivala posetu usred noi.
Onda hajde da te smestim u krevet pre nego to se prehladi.
Sagnuo se u nameri da me ponovo podigne u naruje, ali sam se nekako
izmigoljila iz njegovih ruku i odskakutala do kreveta.
Nasmejao se, smatrajui da sam to uinila iz puke tvrdoglavosti, meutim,
meni je bilo drago to nije shvatio pravi razlog. Bolje da misli da sam
svojeglava nego da primeti kakav uticaj na mene vri njegova neposredna
blizina.
Uvukla sam se pod pokrivae, i tada mi je bilo vie stalo do zaklona koji
su mi oni pruali nego do njihove topline, koja bi trebalo da mi bude prea.
Na moje veliko iznenaenje, Dimi nije urio da se vrati u svoju sobu, ve je
seo pored mene, na ivicu kreveta.
Da ujem, kakav je to bio komar zbog kog si umalo demolirala sobu?
Stidljivo sam se nasmeila. Ma nita naroito.
Nije mi tako zvualo. Stvarno si me isprepadala. Zvuao je tako
iskreno.
Oprosti, rekla sam, ali nisam ba bila sigurna zato mu se izvinjavam;
da li zato to sam ga uplaila, zbog onog u kupatilu, ili zbog neeg to bi se
tek moglo desiti. Sanjala sam uobiajene grozote. Mislim, meni su

uobiajene i tiu se one veeri u restoranu, kad se desila nesrea.

esto to sanja?
Tuno sam klimnula glavom.
Od dana kad je onaj auto proleteo kroz izlog?
Ne, nego od dana kad si ti poginuo, ispravila sam ga. Oboje smo
zautali, ne znajui ta da kaemo.
Ali zato to i dalje sanja?, upitao me je i prekinuo tiinu, a onda se
nagnuo blie da mi bolje vidi lice. Zato kad sad zna da se to nije
dogodilo?
Zavrtela sam glavom. Ne znam.
A onda mi je neto palo na pamet. Setila sam se da mi niko do tada nije
ispriao ta se zapravo dogodilo te kobne veeri. Tata mi jeste neto
nabacio, ali on nije bio tamo i nije mogao znati detalje. Ako bih saznala
pravu istinu, moda bi se onda druga izmiljena stvarnost povukla pred
nepobitnou prave. Moda bih onda stvarno uspela da dokuim ta je
stvarno, a ta samo plod moje mate.
Hou da mi ispria sve, do najsitnijih detalja.
Proitavi s mog lica istinsku potrebu da saznam istinu, namestio se blie
meni i zagrlio me, kao da je time eleo da me zatiti od bolnih detalja koji e
uslediti.
Poetak njegove prie nije se mnogo razlikovao od mog seanja. ak se i
njegovo vienje prijateljske i srdane atmosfere poklapalo s mojim. Nisam
ga prekidala sve dok nije pomenuo novi koji mi je dao.
Sauvala sam ga! povikala sam nesvesno, a onda sam se brzo ispravila.
Mislim, sauvala sam ga u onom drugom ivotu. Drala sam ga u kutiji za
nakit. Nisam imala srca da ga bacim, jer to bilo jedino to mi je ostalo od
tebe.
Nasmeio se, ali nije nita rekao. Onda sam se setila jo neeg.

Tada si mi rekao da sutradan doem kod tebe. Zvuao si tajanstveno i

nisi hteo da mi kae o emu je re. Posle tvoje nazovismrti godinama sam se
pitala o emu se radilo. ta si to hteo da mi kae?
Da li zbog odsjaja lampe ili neeg drugog, ali obrazi su mu se zaarili na
moje pitanje.
O, nemam pojma. Davno je bilo, stvarno se vie ne seam.
Ne elei da remetim njegovu priu, nisam insistirala da mi kae, ali sam
se istovremeno zapitala zato me je moj najbolji drug upravo slagao, prvi put
u ivotu.
Nastavak njegove prie poklapao se s mojim seanjima sve do trenutka
kada smo poeli da beimo od stola kako bismo se spasli od pomahnitalog
auta.
... i tako smo svi uspeli da se sklonimo na bezbedno pre nego to je auto
proleteo kroz izlog.
Ali ja sam se zaglavila. Nisam mogla da proem od stolice koja se
prepreila izmeu stuba i stola. Zar nije tako bilo?
utao je nekoliko trenutaka, kao da smilja ta da mi kae.
Sve se dogodilo toliko brzo... Ne znam, moda jesi bila poslednja koja se
izvukla.
Neto mi je preutkivao, ali ja nisam htela da odustanem od potrage za
istinom.
Ne, nisam bila poslednja. Tata mi je rekao da si ti jedini bio povreen,
to znai da si bio blizu izloga kada je auto proleteo unutra. ta se, zapravo,
dogodilo?
Oklevao je, kao da mu je neprijatno.
Dakle, bilo je tako, zar ne? Vratio si se po mene. Ti si me izvukao
odande.

Sada mu je bilo vidno neprijatno. Svi smo pomagali jedni drugima.

Odmahnula sam glavom. I sada vidim tu scenu: svi su se povukli na
bezbednu razdaljinu, svi osim mene. A onda se on jedini vratio da me spase.
Ti si mi spasao ivot.
Za trenutak mi se uinilo da e nastaviti da porie svoje uee u mom
spasavanju, ali nakon to je uo s koliko sigurnosti sam govorila, priznao je,
ali na svoj nain, kroz alu.
Nisam mogao da dopustim da pogine i odnese sa sobom moj sreni
novi.
Ali nisam se dala zavesti na pogrean put.
Ti si mi spasao ivot, ponovila sam.
Ovog puta, u njegovom odgovoru nije bilo ni trunke ale, ve samo iste
iskrenosti. Kako bih uopte mogao drugaije da postupim?
Nisam znala ta da mu kaem. Za ovako neto ne postoje rei kojima se
nekome moe dovoljno zahvaliti. A ti si se povredio.
Ispruila sam ruku i podigla mu pramen kose koji mu je padao preko ela;
ispod njega je bio mali oiljak, koji se protezao od korena kose do ugla oka.
O, tvoj oiljak je skoro isti kao moj, zaudila sam se. Kao onaj za koji
sam mislila da imam, ispravila sam se. Samo je moj je bio dublji i dui.
Prela sam prstom preko njegovog oiljka. Moj je iao odavde, prstom sam
prela preko njegovog obraza, a zatim ovamo. Moj prst je nastavio da klizi
preko njegovog lica, ali umesto da se zaustavi na mestu gde je, navodno, bio
kraj mog oiljka, nastavio je svoj put do njegovih blago razmaknutih usana.
U tom trenutku, neto se desilo izmeu nas. Snaan elektricitet, rekla bih.
Onaj trenutak u kupatilu, za koji sam mislila da je aroban, bio je upola
slabiji od ovog monog naboja. Dok je vrh moje jagodice boravio na
njegovim usnama, neno i blago ga je uvukao meu svoje usne i dodirnuo ga
vrhom jezika. Talas strasti prostrujio mi je celim telom.

U sekundi sam se nala u njegovom zagrljaju. Iskreno reeno, ne znam ko

je napravio prvi potez, moda smo se istovremeno bacili jedno na drugo. Sve
to sam osetila bila je neverovatna strast u njegovom poljupcu i toplina
njegovog vrstog, dugakog tela pripijenog uz moje.
Vreme je stalo, a nai poljupci postali su sve dublji i vreliji; telo mi je
toliko podrhtavalo da sam se ak malo i uplaila tolike provale oseanja i
poude. Drhtavom rukom prevukao mi je spavaicu preko ramena, ali nije
bilo potrebe da uri. elela sam ovo isto koliko i on, moda ak i vie. Tog
trenutka, obuzeta vrtlogom snanih i istih emocija, poput boanskog
otkrovenja, shvatih da sam ovo elela godinama, samo sam bila previe slepa
da bih to uvidela.
Dok su njegove tople ruke i usne putovale mojim nagim telom, uzdah
zadovoljstva oteo mi se s usana. Nisam mogla da poverujem s koliko ara
sam odgovarala na njegove dodire. Ovako neto dosad nisam iskusila.
Sklonila sam pokriva sa sebe i uopte me nije bilo sramota da budem
naga pred njim. Imajui u vidu nae dugogodinje prijateljstvo, oekivala sam
da me napadne oseanje krivice ili grie savesti, ali nita od to dvoje nije se
dogodilo. Naprotiv, oseala sam se kao da je upravo ovo ono za im sa
udela celog ivota.
Disanje i pokreti su nam se ubrzali. U trenutku kad sam osetila njegovo
telo na svom, u sobi je zavladala tiina, a u mom srcu podigla se oluja koja je
pretila da me proguta celu, u jednom komadu. Iznenada, njegovi pokreti su se
zaustavili. Pogledao me je i odjednom se odmakao od mene. Sekund pre,
usne su nam bile vrsto spojene, a tela pripijena, a sad sam odjednom ostala
sama. Te iste ruke, koje su me samo trenutak pre vrsto stiskale uz sebe,
sada su me neno odgurivale.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priberem i shvatim ta se deava.
Moji drhtavi prsti jo su petljali oko njegovog dugmeta na farmerkama kada
mi je rukom obuhvatio runi zglob i sklonio mi ruku s njegovog lica.
Crvenkasta izmaglica strasti podigla se dovoljno da sam mu sada mogla
videti lice. Na njemu vie nije bilo one vatre i zanesenosti. Crte su mu se

zategle i na njegovom licu sada se videla samo odlunost. Ne elei da

priznam da se to deava, primakla sam mu se i ponovo pritisnula svoje usne
na njegove, mislei da u tako ponovo zapaliti plamen koji je, iz meni
nepoznatog razloga, odjednom zgasnuo. Ali njega vie nije bilo. Nije me bilo
briga zato je to uinio, znala sam samo da ne elim da sva ta divna arolija
prestane.
O, nemoj stati, molim te, preklinjala sam ga, ne marei za svoj ponos.
Drala sam pogled prikovanim za njegove nebesko-plave oi i tada, u tom
trenutku, videh kako se u njima ugasila i poslednja eravica poude.
Podigao se s mene i prebacio noge preko ivice kreveta.
Moram, Rejel. Zar ne shvata da moram?
Oigledno nisam shvatala. Jo odbijajui da prihvatim njegovo
povlaenje, zagrlila sam ga s lea i besramno ga povukla prema sebi, ali
uzalud. Sedeo je vrsto kao stena: hladan i nepomerljiv. Nije se ak ni
okrenuo prema meni, ve je samo dohvatio moju spavaicu i dobacio mi je
preko ramena.
Obuci se.
Ove dve rei konano su me vratile u stvarnost. Oseala sam se kao da
mi je zabio no u srce. Zgrabila sam spavaicu i brzo se uvukla u nju.
Oseala sam se posramljenom, ponienom i neistom. Dala sam mu se
bezuslovno, doslovno sam ga molila da me uzme, a on me je odbacio. Rekao
je to jasno da jasnije nije moglo biti. O, da, isprva je estoko reagovao na
moje poljupce, ali ubrzo shvatih da je to bila samo prirodna muka reakcija
na polunagu enu koja se potrudila da ga zavede. Bila je to samo fizika
reakcija koja ubrzava dotok krvi u odreene delove tela i nita vie od toga.
Meutim, ak ni to nije bilo dovoljno da bi nastavio. Morala sam sebi da
priznam surovu injenicu: da me Dimi nikad nije eleo na taj nain, ni u
prolosti, a ni sada, i da sam upravo napravila najveu moguu budalu od
sebe.
Mislim da treba da ode sada, rekla sam mu drhtavim glasom, na

sekund od trenutka kad e mi suze potei niz lice. Uinio je to brzinom koja
je samo potvrdila moju teoriju. Zastao je samo na trenutak, pred ulaznim
vratima, okrenuo se i ozbiljno me pogledao.
Jako mi je ao, Rejel, molim te, oprosti mi, rekao je tunim glasom. Pre
nego to sam ita uspela da mu kaem, otvorio je vrata i izaao.
ao mu je? Moli me da mu oprostim? ta je to, doavola, trebalo da mu
oprostim? Trebalo bi ja njemu da se izvinim. Izgubila sam kontrolu nad
svojim emocijama i on me je samo podsetio da to nije u redu.
Za ta je on to bio kriv? Ni za ta, osim za to to me nije eleo. Ko bi ga
uopte krivio zbog toga? U tom trenutku oseala sam se kao najgnusnije
stvorenje na svetu.
I ove noi zaspala sam plaui. To mi je, izgleda, prelo u naviku.
Pretpostavljam da je sledeeg jutra Dimi primetio da su mi oi crvene i
nateene, ali bio je isuvie pristojan da bi mi to i rekao. Morala sam da
priznam da ni on nije izgledao najbolje kad smo se sino rastali u hodniku.
Naravno, to je bio kulturan deo noi, pre nego to me je usred noi obuzelo
ono ludilo, nakon ega sam svojim neprimerenim ponaanjem verovatno
zauvek unitila nae prijateljstvo.
Kad sam se jutros probudila, pokuala sam da se ubedim da je sve to bio
samo ruan san i da je meu nama i dalje sve u najboljem redu. Meutim,
im sam ugledala polomljenu lampu na nonom stoiu, shvatila sam da je
sve bilo stvarno i da sam stvarno uprskala stvar. Pritisla me je teka gria
savesti, pomeana s blagom muninom.
Kad sam ugledala Dimija u dnu hodnika, zastala sam na pragu svoje
sobe. Nisam znala ta da mu kaem. Sreom, izgleda da ni on nije znao.
Hoe li da odemo negde na doruak ili eli da odmah krenemo?, bilo
je sve to je uspeo da kae.
elim da odmah krenemo, kratko sam mu odgovorila.
Videla sam trzaj na njegovom licu, ali ipak nije rekao nita, ve je samo

klimnuo glavom kao da je time hteo da kae da je oekivao takav moj

odgovor. Uzeo mi je torbu iz ruke i krenuo prema liftu.
Onda idemo.
Sigurna sam da je u mom ivotu bilo neprijatnih vonji, ali ova je,
definitivno, bila na vrhu liste najneprijatnijih. Meu nama je vladala
neprijatna, gotovo fiziki opipljiva napetost. Sedela je izmeu nas kao trei
putnik i nije htela da se skloni celim putem od Londona do Velikog
Biopsforda. Do kraja smo oboje odluili da je utanje bolje od bilo kakvog
usiljenog razgovora. Ali samo smo se zavaravali. Prvi put u svom ivotu
nisam mogla otvoreno da priam s Dimijem. Izmeu nas se smestio neki
nevidljivi zid preko kog nijedno od nas dvoje nije htelo da pree, niti se
usuivalo da prozbori re o onome to nas je oboje uljalo. Sigurna sam da
su nam misli bile veoma sline i da nam je glavom prolazilo bezbroj istih
pitanja. Kilometar za kilometrom, utanje se pretvorilo u teku zamiljenost
koju bih moda i prekinula nekom reenicom, ali nisam, jer se u tom trenutku
pred nama pojavila tabla s nazivom naeg grada, pa stoga vie nije bilo ni
vremena za ikakav razgovor.
Dok smo se vozili poznatim ulicama, dolo mi je da iskoim iz auta i tako
bar pokuam da nekako zbacim sa sebe ostatke prethodne noi. Taman kad
sam pomislila da ovaj dan ne moe biti loiji nego to jeste, on je to postao.
im smo skrenuli u moju ulicu, oboje smo ugledali sjajni sportski auto
parkiran pred mojom kuom.
Super, promrmljao je Dimi i parkirao se iza njega.
Zbunjeno sam pogledala prema nepoznatom automobilu, a onda mi je
pogled pao na njegovu registraciju: MR 10. Bio je to Metov auto.
Nakon to je zaustavio auto, Dimi se okrenuo prema meni i pogledao me
u oi prvi put nakon sinonjeg fijaska.
Rejel, hteo sam samo da ti kaem... da ti objasnim...
Zavrtela sam glavom. Molim te, nemoj nita da kae, nema potrebe.

Uhvatio me je za ruku. Deo mene hteo je da se istrgne i pobegne, dok je

drugi, mnogo vei, eleo da ostane pored njega zauvek. Primetivi da mi je
ruka zadrhtala u njegovoj, pogreno je to protumaio.
Verovatno me sada mrzi iz dubine due, nastavio je, Ali molim te,
prui mi ansu da ti...
Nisam uspela da ujem zavretak te reenice jer su se u tom trenutku
otvorila vrata s moje strane i pred njima se pojavio Met. Mada sam izvukla
ruku iz Dimijeve brzinom kao da sam se opekla, ipak mu to nije promaklo.
Da bih preduhitrila bilo kakav njegov komentar, bre-bolje sam izala iz
vozila.
Mete, otkud ti ovde? Mislila sam da ostaje jo tri dana u Nemakoj?
Privukao me je u zagrljaj, ali sam imala utisak da je to uinio vie zbog
Dimija nego zbog mene. Kad me je pustio, Dimi je takoe ve izaao iz
auta.
Zavrio sam posao ranije. Mislio sam da u ti biti potreban ovde... ali
koliko vidim, uspela si da se snae...
O, boe, zar opet? Staro rivalstvo iz tinejderskih dana ponovo je bilo tu,
samo to me je, za razliku od onog koje sam imala prilike da vidim u bolnici,
ovo prilino iritiralo.
Dimi je uzeo slobodan dan da bi me povezao u London. Bilo je mnogo
toga to sam morala da razreim, pa mi se on ljubazno ponudio da me
poveze.
Met je pogledao prema Dimiju preko krova automobila.
Koliko vidim, nije uzeo samo slobodan dan, ve i no.
Videla sam kuda sve to vodi, ali nisam elela da se dogodi ita neprijatno.
Sudei po izrazu Dimijevog lica, shvatila da nije zagrizao Metov mamac,
mada se, uprkos tome, svuda oko mene osetio naboj ispunjen testosteronom.
Bilo je isuvie kasno da se vratimo sino, pa smo prespavali u hotelu.
Uostalom, tata je znao da emo prenoiti u Londonu i vratiti se tek danas,

Met je klimnuo glavom, a ja se zapitah kakva li je bila njegova reakcija

kada mu je moj otac saoptio da emo Dimi i ja ostati preko noi u
Londonu.
Imali smo sree da u toj guvi pronaemo hotel s dve odvojene sobe,
dodala sam da bih mu dala do znanja da se meu nama nije desilo nita
posebno. Istovremeno, ilo mi je na ivce to mu se pravdam, mada sam
znala da, kao moj verenik, ima puno pravo da me pita gde sam bila. Takoe,
bilo mi je neprijatno to sam morala da ga laem.
Sve je bilo u najboljem redu, nastavila sam da ga uveravam, a zatim
sam se okrenula leima prema njima i krenula stazom ka kui.
Siguran sam da je bilo tako, odgovorio mi je Met. Mada je zvuao kao
da ni trenutak nije posumnjao u moje potenje, pogled koji je uputio Dimiju
govorio je neto sasvim suprotno. Zar nee ui unutra?, upitao ga je dok
mu je Dimi pruao moju torbu. Zastala sam na pola puta do kue i okrenula
se. Mislila sam da obojica idu za mnom.
Ne, ne mogu, imam nekog posla. Uostalom, siguran sam da vas dvoje
elite da budete nasamo. Rejel ima mnogo toga da ti ispria.
Osetila sam kako mi crvenilo obliva obraze. O, nemoj se odati, molim te,
nemoj se odati! Ne sada! Met je skrenuo pogled s Dimija na mene.
Sumnjiavost, koju sam maloas videla na njegovom licu, sada je zamenila
upitna radoznalost.
U vezi s asopisom, dodao je Dimi i krenuo nazad prema autu.
Dovienja, Rejel.
Dolo mi je da mu potrim u zagrljaj i zamolim ga da ostane. Kakva
glupost. Kakva neopevana glupost. Naravno da nisam to uinila. Ostala sam
da stojim ukopana u mestu, kao da su me zacementirali za stazu. Meutim,
uopte mi se nije dopao ton kojim mi je rekao to dovienja. Vie mi je
zvualo kao zbogom.
U trenutku kada je Met krenuo prema meni, Dimi ga je uhvatio za

podlakticu i zaustavio ga. Mada je govorio veoma tiho, da ga ne bih ula,

zbog tiine koja je zavladala u tom trenutku uspela sam da ujem svaku
njegovu izgovorenu re, ili bolje reeno - polupretnju. Dobro pazi na nju.
Mete. Preivela je prilino teke trenutke prethodnog dana.
Kad me je ugledao kako ulazim u kuu, malo je rei da je moj otac
izgledao kao da mu je pao kamen sa srca. Mada sam znala da se vei deo tog
olakanja odnosio na prirodnu brigu koju je oseao prema meni, jedan deo
tog tereta ticao se Metove reakcije.
Mora da mu nije bilo lako satima da sedi s njim i iekuje Dimijev i moj
povratak.
Hodao je tamo-amo po dnevnoj sobi kao lav u kavezu, proaputao je
moj otac dok smo stajali u kuhinji u kojoj mi je pripremao aj i tost. Mada
nisam bila naroito gladna, rekla sam Metu da jesam, da bih imala razlog da
odem u kuhinju i ujem od tate kako je moj verenik reagovao kad je uo da
nisam kod kue, ve da sam otila s Dimijem u London.
Izvini zbog ovoga. Stvarno ne znam zato je Met toliko uzrujan.
Odloio je posluavnik na koji je poeo da stavlja olje i znaajno me
pogledao. Nije rekao nita, samo me je udno pogledao.
ta? O emu se radi? upitala sam ga, pravei se neveta.
Mada sam se silno trudila da zvuim nezainteresovano, izdalo me je
crvenilo koje mi je, i protiv volje, jurnulo u obraze. I to me je due tata
gledao onim svojim brinim, roditeljskim pogledom, bivala sam sve rumenija.
Ne znam na ta je ciljao niti o emu je razmiljao, ali bila sam skoro sigurna
da nije daleko od istine.
uvaj se, Rejel. Pazi ta radi, inae bi neko mogao stradati. A onda,
dok me je grlio, dodao je mnogo blaim tonom. A ja nipoto ne bih eleo da
to bude ti.
Kad smo pojeli tost i popili aj, raspoloenje se malo popravilo, jer su njih
dvojica, prirodno, nestrpljivo ekala da im ispriam ta sam saznala tokom

boravka u Londonu. Priala sam kao navijena o svemu, svesno izostavljajui

delove prie koji su se ticali prethodne noi. Ni sama ne znam jesam li ih
zaobila zato da ne bih povredila Meta ili samu sebe.
Kad sam zavrila, usledila je duga pauza. Prvi je progovorio Met.
Dakle, sada se svega sea? upitao me je, sav srean.
Pa ne ba. Da budem iskrena, i dalje se nieg ne seam. Samo, sada bar
znam ta se nije dogodilo.
Razoaranje na Metovom licu bilo je i vie nego oigledno i rekla bih da
se vie odnosilo na mene nego na situaciju. inilo mi se kao da mi je
zamerao to se ne trudim dovoljno da povratim seanje, to jest, izgledalo je
kao da misli da bi se sve vratilo na staro samo kad bih se malo vie
potrudila.
Nema veze, mila moja, rekao je moj otac i stisnuo mi ruku u znak
podrke. Jo je rano, polako, bie to sve kako treba, samo nemoj da uri. U
najmanju ruku, sada kad zna ta se nije desilo, bie ti lake da razgovara sa
specijalistom ove nedelje.
Da, to isto mi je i Dimi rekao.
Na pomen Dimovog imena, Metovo lice se uozbiljilo, ali je ipak uspeo
da se uzdri od bilo kakvog komentara.
U meuvremenu, dok ne ode tom lekaru, iskopao sam sve to sam
mogao iz proteklih pet godina, to bi ti moglo iole osveiti pamenje.
Zvuao je toliko radosno da nisam uspela da prikrijem uzdah iznenaenja
kada je izvukao nekoliko albuma i kutiju punu nekih sitnica, i stavio ih pred
mene na sto.
Sada bih morao da odem u grad, a ti lepo pregledaj sve ovo. Siguran sam
da e Met umeti da ti odgovori na sva pitanja - moda ak i bolje od mene.
Pretpostavljam da kerke oevima ne govore ni polovinu onoga to im se
zapravo deava, je li?
Imajui u vidu ono to se sino desilo, bio je sasvim u pravu.

Bila sam otprilike na osmoj stranici prvog albuma kad sam ula kako se
vrata zatvaraju za mojim ocem. Istog trenutka, Met mi se blie primakao, a
zatim je neno sklonio album s mojih kolena i vrsto me zagrlio.
Ostavimo sad te stare fotografije. Mislim da znam mnogo bolji nain da ti
osveim pamenje.
Pre nego to sam uspela ita da mu odgovorim, ili da ga spreim, njegove
usne su se nale na mojima, strasno me ljubei, nalaui mom telu da
odreaguje. Nakon nekoliko trenutaka poetne iznenaenosti i ukoenosti, to
se i dogodilo. Moda mi je sve ovo stvarno bilo potrebno da mi povrati
pamenje. Moda ak i u stvarnom ivotu princ zaista poljupcem moe vratiti
princezu u ivot. A Met, onako zgodan, seksi i pun samopouzdanja, mogao je
uzbuditi i lutku iz izloga, a kamoli mene, koja je poslednjih pet godina i
zaboravila kako se to radi.
Dok su se njegove usne stapale s mojima i dok su se njegove ruke
posesivno pomerale gore-dole, odjednom sam se setila. Prisetila sam se kako
sam ludo bila zaljubljena u njega kao tinejderka i koliko mi je tada mnogo
znaio. Setila sam ga se, ba onako kao to i svaka druga ena na svetu nikad
ne zaboravlja svoju prvu ljubav. Ali takoe sam se setila i toga kako sam ga
grubo odgurnula od sebe i kako sam presekla sve veze s njim nakon Dimove
pogibije. Ipak, najvie mi je ostalo u seanju to to se bol zbog rastanka s
Metom nije mogla porediti s tekom agonijom koju sam preivljavala zbog
gubitka Dimija. I sada mi je bilo sasvim jasno kakvu poruku je moja
podsvest pokuavala da mi saopti. Za tako neto stvarno nije bilo potrebno
zavriti studije psihologije.
Nisam ga odgurnula od sebe, ali nedostatak vatre u mojim poljupcima dao
mu je do znanja da neto nije u redu.
Rejel?, mrmljao mi je u uho, istovremeno mi ljubei vrat sitnim
poljupcima. Protresla sam se, mada to nisam elela. Odmaknuo se od mene i
pogledao me. Na njegovom licu jasno se videlo da je sav goreo od strasti i
poude.

Malo sam preterao? eli li da prestanem?

Klimnula sam glavom i, hvala bogu, razumeo me je. Videla sam da se
tekom mukom obuzdao i u tom trenutku mi ga je bilo pomalo ao. Zapitala
sam se da li se Dimi isto tako oseao prethodne noi.
Hajde da pogledamo zajedno sve ovo to mi je tata ostavio, nespretno
sam se izvukla.
U redu, ako tako eli, sloio se, ali je odmah zatim dodao: Ali nemoj
misliti da u tako lako odustati od tebe.
Mada sam bila sigurna da se ova reenica odnosila na budue dogaaje,
ne znam zato nisam mogla da se otarasim oseanja da je bila neka vrsta
pretnje.
Tri sata kasnije, nakon to smo pregledali svaki papiri i fotografiju s te
gomile, i dalje mi je sve bilo nepoznato. Ljudi s fotografija bili su mi strani,
ba kao i sva ta mesta na kojima sam kao bila, a u stvari nisam. Mada mi je
Met opirno opisivao sva mesta i dogaaje tokom celih studija, i dalje mi je
taj period bio tajanstven i potpuno nedokuiv.
ini mi se da sam se dobro zabavljala, rekla sam drei u ruci
fotografiju na kojoj sam stajala nasmejana, s limenkom piva u ruci, zajedno s
jo nekoliko, oigledno, pripitih ljudi.
Bilo je lepo na faksu, rekao je Met, a zatim se ponovo nagnuo prema
meni i poljubio me. Ali sad je jo bolje.
ovek teko moe da se ne divi njegovoj upornosti i neunitivom
samopouzdanju. Ipak, nisam elela da se previe zanese i ponovo krene
putem koji mi nije odgovarao, pa sam skrenula temu razgovora na neto
drugo.
Reci mi, kako smo nas dvoje uspeli da odrimo vezu, budui da smo
toliko dugo bili odvojeni?
Da li mi se to uinilo, ili se Met malo trgnuo na ovo pitanje?
Vidi i sama da smo jo zajedno. Nekako smo uspeli.

U njegovom glasu bilo je neeg to mi je govorilo da mi neto preutkuje.

Jo vie sam bila sigurna u to kad je namerno preskoio temu faksa i
prebacio se u sadanjost.
I sad smo vereni, dodao je, nekako pobedniki, ne mogavi da sakrije
oduevljenje u svom glasu.
Da, sad smo vereni, ponovila sam, ali bez oduevljenja. tavie, moja
emocija bila je suprotna od njegove.
Zato nam se ne pridruite, Toni? Bilo bi nam drago, rekao je uljudno
Met mom ocu. Zapitala sam se da li je tata osetio neiskrenost u njegovom
glasu, kao i ja. Ali videvi kako je zatreptao i nabrao nos, shvatila sam da mu
je sve bilo savreno jasno.
Ne, hvala, samo vi idite i uivajte, neu da vam pokvarim veeru. A
treba i da spremim gostinjsku sobu za tebe, Mete.
Bravo tata, pun pogodak!
Met je utao sve dok se nismo smestili u udobna kona sedita u
njegovom autu.
Dakle, ponovo u spavati u gostinjskoj sobi, ha?
Trudila sam se da se ne nasmejem, ali nisam uspela da zaustavim usne.
Ponaa se kao da smo deca, poalio se, a zatim je nepotrebno dodao gas
i pomerio auto s trotoara. Jo uvek je u fazonu: nita pre braka i ne pod
mojim krovom. Zar on misli da u Londonu spavamo u odvojenim sobama?
Budui da nisam znala kako spavamo u Londonu, smatrala sam da je
najbolje da utim.
Uostalom, rekao je cerekajui se i namigujui, jo uvek tano znam
koje daice u parketu kripe, zato nemoj zaboraviti da noas ostavi vrata
otkljuana.
Nasmejala sam se nervozno, ne znajui da li se alio ili je mislio ozbiljno.
Za svaki sluaj, reila sam da te noi ipak zakljuam vrata.

Imajui u vidu sve okolnosti, te veeri smo se ipak lepo proveli. im smo
se udaljili od moje kue i brinog oevog pogleda, Met je poeo da se
ponaa mnogo prirodnije, onako kako sam ga zapamtila pre mnogo godina.
Bio je izuzetno paljiv i krajnje armantan, tako da je bilo nemogue ne
primetiti sve zavidne poglede enskog sveta u restoranu u kom smo veerali.
Ovo sam s uivanjem zaboravila, rekla sam mu, mislei na jo jedan
pogled neke devojke koji je trebalo da znai: ta li je samo tako zgodan
momak naao na njoj?
Videvi taj njen pogled, Met je samo slegnuo ramenima.
Ba te briga, ne obraaj panju na nju.
Nije me briga, samo mislim da je nepristojno tako zuriti u ljude.
Odjednom je ustao. Idem da vidim ta je s tim raunom. Pre nego to je
otiao, ovla me je poljubio u elo. Ne zaboravi, meni si samo ti vana.
Trenutak kasnije, dogodilo se neto to me je navelo da posumnjam u tu
njegovu izjavu. U trenutku kad je Met bio nadomak anka, sa ivice stola
zaulo se zujanje. Bio je to njegov mobilni telefon koji je vibrirao, udarajui
u ivice praznog tanjira. Mada sam mogla i naopake proitati ko ga zove,
ipak sam okrenula telefon prema sebi, tek da bih se uverila da sam bila u
pravu. Keti. Ta etiri slova, koja su svetlucala na ekranu, pokrenula su niz
pitanja u mojoj glavi. Zato ga ona sada zove? Otkud to? Telefon je i dalje
vibrirao. Treba li ja da se javim?
Posegnula sam rukom za tom svetleom spravicom, ali sam je instinktivno
povukla i nisam se javila. Nekoliko ljudi za stolovima oko nas okrenulo se
prema meni, izvijajui vratove i pitajui se zato ne prekinem tu buku.
Nasmeila im se u znak izvinjenja, ali se ipak nisam javila na telefon. Na
kraju je prestao da zvoni.
Minut kasnije, Met se vratio nosei moj kaput. Sad je bio trenutak da mu
kaem za proputeni poziv i da ga upitam zato ga Keti, za koju je tvrdio da
je nije video godinama, do noi kad mi se desila nesrea, a zove na broj
telefona za koji se dobro seam da je rekao da ga je dao samo najboljim

prijateljima i porodici.
Na putu do kue, telefon mu je ponovo zazvonio. Stajali smo na semaforu
i ekali da se upali zeleno kad je zavukao ruku u dep i samo ovla pogledao
u displej telefona. Ne menjajui izraz lica, brzo je pritisnuo dugme za
odbijanje poziva. Znala sam da je to Keti i pre nego to me je slagao.
Ko je to bio?
Neko s posla. Moe da saeka do sutra.
Kad smo stigli pred kuu, svetla na donjem spratu jo su bila upaljena.
Dok sam eprkala po tani da pronaem kljueve, Met je iskoristio priliku za
malo intime pre nego to uemo unutra.
Bilo mi je izuzetno lepo s vama, gospoice Viltir.
Nasmeila sam se usiljeno, ne mogavi da zaboravim udan izraz
njegovog lica u trenutku kada je video ko ga je zvao.
Misli li da e me tvoj tata vijati pukom ako te budem poljubio za laku
no?
Ne ekajui da mu odgovorim, privukao me je u zagrljaj i strasno
poljubio. U svakoj drugoj situaciji, od takvog poljupca zaklecala bi mi
kolena, ali sada se to nije dogodilo. Oi su mu sijale od poude i uopte nije
primetio da je meni neto drugo na pameti.
Ponovo sam zavukla ruku u tanu i izvukla kljueve iz nje. Dok smo
koraali hodnikom, iao je tik iza mene, a onda je zastao da se pozdravi s
mojim ocem. Zatim mi se ponovo pribliio i nestano mi dobacio: Nadam se
da nisi zaboravila da treba da ostavi otkljuana vrata.
Nisam bila svesna koliko sam bila napeta celog dana, sve dok se nisam
nala sama u svojoj sobi. Zbacila sam cipele s nogu i bacila se na krevet.
Ostavi potpuno sama, osetila sam kako mi polako poputa ep na otvoru
due u koji sam ugurala i zapeatila neke misli i emocije koje su sad, sve do
jedne, htele poto-poto da izau na povrinu. Bilo je toliko toga s im se
trebalo izboriti; u meni je bilo toliko konfliktnih oseanja koja su sada pretila

doslovno da me potope. Prvo, guio me je bol zbog Dimijevog odbijanja, a

tu je bio i Met, od kog je trebalo nekako da se odbranim, a koji je, sasvim
prirodno, bio zbunjen mojom mlakom reakcijom. I to mi je bilo previe, da ne
spominjem svoj um koji je uporno odbijao da prihvati sadanjost kao
realnost. Za njega, moja prolost je i dalje bila drugaija od onoga to se
deavalo oko mene.
Da bih utiala svoje haotine misli, poela sam da raspremam stvari i
sreujem sobu, kao da se koren mog problema nalazio u neaktivnosti.
Konano sam podigla torbu koju sam nosila prethodnog dana u London.
Otvorila sam rajsferlus i istresla sadraj na posteljinu. Trebalo mi je samo
nekoliko trenutaka da pokupim sitnice, a onda je preda mnom ostala samo
spavaica koju sam nosila prethodne noi. Uzela sam je s namerom da je
obuem, ali u trenutku kad su moji prsti dotakli mekog pamuka, pred oima
mi je blesnula slika iz hotela. Oseala sam se kao da me je neko
transportovao u prolost; mogla sam osetiti toplinu Dimijevih usana tako
realistino, kao da je sada sedeo pored mene. Nikad nisam verovala u
psihometriju i sline stvari, meutim, sada sam mogla osetiti njegove prste
kako bojaljivo skidaju tu spavaicu s mene. Obuzela me je takva toplina da
me je zabolelo. Stegnula sam tu spavaicu, u mislima oivljavajui svaki
sekund trenutka kada sam konano priznala sebi ono to sam godinama
poricala - da moje srce pripada Dimiju. Ali odmah zatim usledila je i bolna
istina - da njegovo ne pripada meni.
Besno sam jauknula i zafrljaila spavaicu u drugi kraj sobe. Leala je
tamo, kao bezoblina masa, obina zguvana tkanina, ali uprkos tome, na njoj
sam jasno mogla videti otiske Dimijevih prstiju. Za mene e to pare odee
zauvek ostati igosano strau koju sam osetila prema drugom mukarcu, te
je svakako neu obui veeras, dok moj verenik spava pod istim krovom. U
stvari, mislim da je vie nikad neu obui.
I te noi sam nemirno spavala i borila se s komarima. Moja podsvest bila
je uzburkana jednako koliko i moja svest. U tom snu nisam bila u svojoj
sobi, ve na nekom meni nepoznatom mestu. Ali pretpostavljala sam da sam

tamo ivela zato to je tamo bio i moj tata. U stvari, ula sam mu glas, ali
nisam mogla razabrati ta je govorio. Znam i to da sam imala neki vaan
sastanak. Ne znam tano s kim, ali znam da sam se plaila da u se uspavati i
propustiti neto veoma vano.
I pre mi se deavalo da pre ispita ili nekog putovanja provedem no u
slinom polusnu, odnosno, onom stanju kad niste sigurni da li spavate ili ne,
ali za razliku od tih snova, sada me je titilo snano oseanje da nipoto ne
smem da se uspavam, jer ako se to bude desilo, posledice e biti strane.
Toliko je bilo vano da se ne uspavam i da stignem na vreme na to mesto da
sam sasvim jasno mogla uti glas svog oca koji mi je aputao: Probudi se,
Rejel, vreme je da ustane.
Htela sam da mu odgovorim i kaem mu da jesam budna, ali nikako nisam
mogla da otvorim oi. To me je toliko uplailo da mi je u snu srce bre
zakucalo. Ni po koju cenu nisam smela da se uspavam!
Isprekidani, piskavi zvuk polako mi se uvlaio u san, bockajui me poput
iglice. Probio se kroz oblak snova jasno mi dajui do znanja da ga ne smem
ignorisati. Kakav je to bio zvuk? Kako su pipci mog sna polako poputali
stisak, tako je on postajao sve glasniji i realniji. U tom trenutku shvatila sam
da je to bio zvuk digitalnog budilnika. Oamuena, ispruila sam ruku prema
nonom stoiu. Mora da sam mahinalno namestila buenje pre nego to sam
zaspala. Ali ruka mi je propala u prazno - tamo nije bilo budilnika.
Podigla sam glavu s jastuka. Kao kroz maglu, i dalje sam ula taj zvuk
koji je postajao sve tii, dok nije potpuno utihnuo. Treptala sam u mraku,
potpuno zbunjena, to svojim snom, to zvukom koji sam ula. A onda mi je
do nozdrva dopreo poznati miris - bio je to miris tatinog afterejv losiona. To
me je sasvim razbudilo. Ovo nije bilo prvi put da osetim njegov miris u sobi,
to znai da jeste ustajao nou i obilazio me. ta je to znailo? Moe li se
halucinirati neiji miris?
Moje zbrkane misli odjednom su se razbistrile. ula sam neki zvuk u
hodniku. Ukoila sam se i naulila ui ne bih li bolje ula o emu je re. Da,
sasvim jasno sam ula kriputanje parketa u hodniku i prva pomisao mi je

bila - provalnik! Budui da sam ipak jo uvek bila bunovna, ne udi me to

sam donela ovakav zakljuak. Nakon to je parket jo jednom zakripao,
zaula sam korake, a onda sam, na tankoj meseini koja se probijala kroz
guste zavese, videla kako se kvaka na mojim vratima lagano sputa. Nakon
to se potpuno spustila, usledilo je guranje vrata, ali se ona nisu otvorila.
Onda se kvaka spustila jo jednom, pa jo jednom, nakon ega je ponovo
usledilo guranje vrata. Ona su i dalje ostala zatvorena.
Uspravila sam se u krevetu, nervozno grizui usnu. Ni sama ne znam zato
sam tada ak poelela da je pred mojim vratima provalnik, a ne moj verenik.
Rejel?, zaula sam Metov apat. Rejel, jesi li budna? Rejel?
Zaustavila sam dah da ne bi uo moje glasno disanje. Mada mi se inilo
kao da je prola venost i da u se onesvestiti zbog nedostatka kiseonika,
nekoliko trenutaka kasnije pritiskanje kvake je prestalo i tada zauh njegove
korake kako se vraaju hodnikom prema gostinjskoj sobi.
Kad sam idueg jutra sila u kuhinju, Met je ve sedeo tamo, obuen, s
novinama i praznom oljom kafe pred sobom.
Dobro jutro, pozdravila sam ga tonom koji sam smatrala primerenim.
Budui da sam mu zakljuala vrata pred nosom, smatrala sam da je u redu da
se iskupim poljupcem u obraz.
Lepo si spavala?, utivo me je upitao. U tom trenutku sipala sam kafu
leima okrenuta prema njemu, tako da mi nije mogao videti izraz lica.
Jesam, hvala na pitanju. Zaspala sam kao top im sam legla.
Prestani, Rejel, ovo je toliko providno da bi i budala videla da lae,
govorila sam sebi. Oigledno, i on je to shvatio.
Hoe da kae da nisi ula kad sam noas bio pred tvojim vratima?
Nisam smela da ga pogledam u oi. Nervozno sam meala kafu i gledala u
daljinu.
Ne, nisam. Zato, neto se dogodilo?

Dugo je utao, pa sam ipak morala da pogledam u njegovom pravcu.

Doao sam da bih bio s tobom.
Stvarno? Gledao me je, i dalje oekujui neko bolje objanjenje.
Mislila sam da si se alio kad si rekao da e doi.
Oigledno, ovo nije bio odgovor koji je oekivao. I dalje me je gledao
toliko prodorno da sam morala da mu ponudim neto zrelije i ozbiljnije.
Mete, ionako ne bismo nita uradili. Ne ovde i ne u sobi pored koje
spava moj otac.
To nam ranije nije smetalo.
Bio je u pravu. Setila sam se kako smo se kao tinejderi unjali kroz
prozor i kako nas je jo vie palila injenica da bi nas tata mogao provaliti.
Sad je drugaije, stariji smo. Osim toga, zna veoma dobro da su mi
stvari prilino pobrkane u glavi. Rekao si da me razume i da e biti
strpljiv.
Da je bar odglumio postidenost, sigurno bih nastavila blaim tonom.
Uostalom, nije mogao znati jesam li bila budna kad je bio na vratima moje
sobe. Pre nego to mi se obratio, uredno je presavio novine napola.
Mislim da sam bio i vie nego strpljiv, Rejel. iv sam ovek i imam
potrebe. I nikako ne mogu razumeti kako to u jednom trenutku imamo
normalan odnos, kakav odrasli treba da imaju, a onda odjednom, ponovo sve
zaboravi i pone da se ponaa kao iparica koja sedi u mraku i nee da mi
otkljua vrata.
Dodavola. Znao je da sam bila budna. I hladno sam mu dozvolila da me
uhvati u svoju zamku. Odjednom me je obuzela ljutnja.
E pa, jako mi je ao to sam bila opljakana i to ti je moja amnezija
pokvarila ivotne planove. Stvarno to nisam planirala. Ne znam za ta treba
da ti se izvinim, zbog toga to sam udarila glavom i zamalo umrla, ili zbog
toga to ne elim da spavam s osobom za koju nemam pojma ko je.

Ustao je od stola i krenuo prema meni. Mada sam jo bila besna,

dozvolila sam mu da me zagrli, ali se ni tada nisam opustila. Sigurna sam da
je mogao osetiti kako pulsiram od besa.
Oprosti, apnuo mi je u kosu. Mora da me razume. Teko mi je zato
to te mnogo volim i elim, a znam da ti ne osea isto prema meni. Zvuao
je toliko iskreno da je uspeo da otera moj bes i natera me da se pokajem
zbog podignutog tona. To to ja ne pamtim da smo nas dvoje u vezi svakako
nije bila njegova krivica. Odjednom sam se setila fotografije snimljene kod
Ajfelove kule. Ne pamtim oseanja koja sam tada nosila u srcu, ali sudei po
mom izrazu lica, bilo je i vie nego jasno da sam u tom trenutku bila do uiju
zaljubljena u momka koji je sada stajao pored mene. Duboko sam uzdahnula
i privila se uz njega. ak sam obavila ruke oko njegovog vrata i pripila se uz
njegovo miiavo telo.
Izvini, Mete. Potrudiu se. Stvarno hou. Samo, mora mi dati malo
vremena. Mora me pustiti da... mi bude bolje. Srce mi je preskoilo jedan
otkucaj. Umalo nisam rekla:... da prebolim Dimija.
Podigao mi je bradu prema sebi, kao to je to inio nekad davno.
Ipak, gledaj da to ne bude previe dugo.
Onda me je poljubio, strasno i dugo, kao da je hteo time da mi pokae ta
proputam. A ja sam mu odgovorila istom merom, ne zato to sam ga volela,
ve zato to sam se osetila krivom; zato to sam ga nekad jako volela... i zato
to je on bio Met.
Razdvojili smo se trenutak nakon to se moj tata nakaljao pred vratima
kuhinje.
Stvarno mi je ao, Rejel, ali moram u London danas, a ne sutra.
Osetivi se krivom zbog svog ponaanja, upitala sam ga saaljivo.
Stvarno mora da ide? Zar nismo planirali da provedemo dan zajedno?
Oprosti, ali stvarno moram da idem. Neto je iskrslo na poslu i to niko
drugi ne moe da sredi osim mene.

Ali danas je nedelja.

Zna i sama da u mom poslu to nema veze.
U stvari, ne znam. Amnezija...
Taman kad sam htela da promenim temu, primetila sam neto u njegovim
oima to je pokrenulo moju ensku intuiciju.
Ima li to neke veze s onim pozivom od jue?
Pogledao me je belo, kao da je zateen mojim pitanjem, ali samo sekund
kasnije, njegovo lepo lice poprimilo je saaljiv izraz.
Da, ima veze. Neto se desilo na poslu to ne moe da saeka do
ponedeljka. Ti lepo uivaj s tatom danas pa se ujemo veeras. OK?
Desetak minuta kasnije rukovao se s mojim ocem i poljubio me za
dovienja. Dok se njegov auto uz kripu konica udaljavao od kue, nas
dvoje smo stajali na vratima i gledali za njim.
Ba mi je ao to je morao tako brzo da ode, rekao je moj tata kad je
Metov auto nestao s vidika. Znajui da mu uopte nije ao, pogledala sam ga
znaajno, pitajui se koliko lai u jo uti tog dana.
Ostatak dana proao mi je ni u emu. Vie od sat vremena provela sam
pokuavajui da nateram tatinu maku da me zavoli; onda sam neko vreme
razmiljala kakva je to frka u vezi s Keti naterala Meta da tom brzinom ode u
London, ali ipak, najvie vremena provela sam razmiljajui o Dimiju,
odnosno o tome kako da prestanem da mislim na njega. Jedino lepo to mi se
dogodilo toga dana bio je Sarin telefonski poziv. Upravo se vratila s medenog
meseca, pa su ona i njen suprug Dejvid odseli kod njenih. Dogovorile smo se
da se sutradan naemo na ruku, pre nego to njih dvoje odu za Harogejt.
Te noi zaspala sam radujui se neem lepom. I te noi, prvi put nakon
mnogo vremena, nisam imala komar.

Poglavlje 10
Dogovorile smo se da se naemo pred malim kafeom u glavnoj ulici, i po
obiaju, Sara je kasnila. tokom noi je prilino zahladnelo, i mada sam se
umotala u topao al i navukla rukavice, hladan decembarski vazduh oteao
od vlage kakva obino biva pre snene vejavice, uvlaio se do kosti i tipao
mi lice i stopala.
A onda je ona stigla. Izletela je iz taksija, nosei sunce i toplinu u kosi,
tako da sam se istog trenutka u mislima vratila u dane nae mladosti. vrsto
me je stegla u zagrljaj zvani lomljenje rebara. to je prilino umeno za
osobu petnaestak centimetara niu od mene. Ostale smo tako zagrljene
prilino dugo. kad smo se konano razdvojile, obema su se oi caklile od
suza. Trenutak kasnije, obe smo prasnule u smeh. To nam je bio jedini nain
da se nateramo da ne zaplaemo.
Kako si, lepa moja?
Trebalo mi je malo vremena da joj odgovorim, jer mi se u tom trenutku
knedla zaglavila u grlu, i nisam mogla da odvojim lice od njenog ramena.
Prolaznici su nas udno gledali, ali nama dvema uopte nije bilo stalo do
toga.
Jo sam iva, ali ne naroito normalna. Rekla bih da je ovo bio najbolji
nain da opiem svoje trenutno stanje.
Dakle, bez promene, zakljuila je, a zatim me je uhvatila za ruku i
povela prema restoranu. Hajdemo unutra da se zagrejemo, pa e mi lepo
sve natenane ispriati. Dok smo koraale prema ulaznim vratima, vragolasto
je dodala: Ovde je mnogo hladnije nego na Karibima.
Saekale smo da nam pronau mesto, a zatim smo odmah naruile pie.
im se konobar udaljio, poele smo da govorimo skoro uglas.

Da ujem, da li ti se vratilo pamenje?

Ne, prvo ti meni reci kako ti je bilo na medenom mesecu.
Smejale smo se kao blesave, zaikavajui se koja e prva da prestane.
Oprosti, rekla je Sara. Mislim da su tvoja povreda glave i amnezija
malo vanije od mog trivijalnog putovanja u tropske krajeve.
OK, shvatila sam poruku, rekla sam joj smekajui se. ta prvo hoe
da ti priam? O pljaki koje se ne seam, ili o sonim detaljima koji su
usledili posle toga?
Sarino preplanulo lice sijalo je od sree. Hou prvo da ujem to sono.
Ali pre nego to sam poela svoju priu, predomislila se. Neu sono, hou
da mi pria sve po redu.
To bi moglo da potraje, upozorila sam je. Zar ti i Dejvid ne treba danas
po podne da putujete?
Slegla je ramenima kao da je time htela da mi kae da joj takva sitnica
sada uopte nije vana.
Ne budem li stigla na stanicu, morae da otputuje bez mene. U braku
smo tek dve nedelje - sigurna sam da mu neu nedostajati.
Nisam joj poverovala, ali sam ipak otpila dug gutljaj vina, a zatim sam
poela da joj priam o svemu ta mi se desilo od njene devojake veeri
naovamo. Sluala me je paljivo i s vremena na vreme me prekidala samo
toliko da bi mi postavila neko potpitanje. Naroito ju je fascinirala pria o
mojoj paralelnoj prolosti, kakva sam ja bila u tom tvom drugom ivotu?
Molim te, reci mi da sam bila visoka, vitka i lepa. Ne, bolje mi reci da je
Keti bila debela i runa. To bi bilo ba lepo videti.
Nasmejala sam se. Morau da te razoaram, ali Keti je bila ak i lepa
nego to je pamti. Samo mnogo zlobnija, moram priznati.
Sara je nestano napuila usne. To uopte nije teko zamisliti. Takva je i
sada.

Pogledala sam je zaueno. Sara nikad nije komentarisala Keti niti ju je

ikad pominjala. Budui da sam joj sve priala hronolokim redosledom, jo
nisam stigla do trenutka kada je zazvonio Metov telefon i kad sam videla da
ga zove Keti. Bila sam prilino sigurna da je onom reenicom htela da mi
kae neto drugo.
Nego, kai mi, taj tvoj drugi ivot bio je teko sranje? Je li? Svi su bili
bolesni, uasno uplaeni ili mrtvi? I sve lepe stvari, koje su nestale, nisu se ni
dogodile? Jesam li u pravu?
Ne skroz, ali u sutini je tako.
A ti se trudi kao blesava da dokae svima da ono to oni govore nije
tako, ve da mora da se vrati na ono mesto da bi im dokazala da si ti u
pravu?
Pa, tako nekako. Postalo mi je jasno ta namerava.
E pa da ti kaem, svi su u pravu. Ti jesi poandrcala. Zar ti nisu rekli da
kada izmisli neki drugi svet, on treba da bude pet puta bolji od onog koji
ima, a ne loiji?
Samo je Sara umela da me nazove ludaom a da se ja ne uvredim.
Jasno mi je ta mi govori. Ali ipak, morala sam da se, kao to si rekla,
vratim tamo, ne bih li ustanovila kakva je to moja prava stvarnost. Ali sada
to vie ne elim. Ne, nakon onog to se desilo preksino.
Opa, neto se desilo s Metom?
utala sam nekoliko trenutaka, znajui da e moj odgovor izazvati
reakciju koja se nalazi negde na pola puta izmeu zabezeknutosti i oka.
Ne, nego s Dimijem.
Kunem se da je tog trenutka nestalo preplanulosti s njenog lica, koje je
doslovno pobelelo. Gledala me je irom otvorenih oiju, ne verujui onome
to sam izgovorila.
Molim vas, uhvatila je za ruku konobara. Donesite nam jo jednu bocu

ovoga, rekla mu je i prstom pokazala prema praznoj boci vina na stolu.

Oseam da e nam biti potrebno.
Ne znam ta sam oekivala da e mi rei nakon to sam joj detaljno
ispriala o svemu to se deavalo u hotelu. Moda sam oekivala ok,
razoaranje ili ak pridiku o tome kako sam olako zamalo prevarila Meta.
Meutim, usledila je reenica koju nisam oekivala ni u najluim snovima.
Hvala dragom bogu! Konano!
Molim?
Dobro si me ula!
Jesam. Ali jesi li ti mene ula? Dimi me je odbio. Nije zainteresovan za
mene. A idueg dana jedva da me je i pogledao. A sad, reci da sam luda, ali
meni je to jasna poruka da me ne eli.
Pih! odmah mi je uzvratila. To ne znai ama ba nita. Za Dimija ne
postoji druga osoba osim tebe. To je tako oduvek.
Nisi bila tamo, Saro. Nisi mogla videti kako je izgledao. Pobegao je od
mene glavom bez obzira.
A jesi li ga sutradan, dok ste se vozili kui, upitala zato se tako poneo?
Nisam rekla sam, tuno se prisetivi tiine koja je vladala meu nama
tokom celog puta. Nijedno od nas dvoje nije se usudilo da progovori o
tome. Bilo mi je neprijatno i tako poniavajue.
Sara je zavrtela glavom. Tu mora da ima jo neeg. Dimi se ne bi tako
poneo ni prema kome, a kamoli prema tebi. Znam da se niste viali tokom
proteklih nekoliko godina, ali veruj mi, znam ta govorim. On je zaljubljen u
tebe isto onoliko, ako ne i vie, kao dok smo bili u srednjoj koli.
Grei, rekla sam joj snudeno.
Ne greim.
Zapale smo u orsokak. Vie nije bilo ta da se ispria o toj noi. Zato
smo, na moje veliko zadovoljstvo, konano prele na manje komplikovanu

temu o njenom venanju i medenom mesecu. Na putu ka restoranu, stala je

da pokupi album s fotografijama s venanja, pa ga je sada, kada su odneli
tanjire sa stola, stavila pred mene.
Nikad nisam videla mladu koja toliko sija od lepote i sree kao to je
Sara na dan svog venanja. Dok sam okretala stranice albuma, obuzela me je
tuga zato to nisam bila tamo da podelim s njom trenutke radosti. Dok sam
prelazila prstom preko fotografije na kojoj se ona i Dejvid, ludi od ljubavi i
sree, smeju pod kiom konfeta, Sara mi je stisla ruku, kao da mi je proitala
misli.
Kad smo saznali ta ti se dogodilo, htela sam da odloim venanje, rekla
je tiho, ali tvoj tata i Met nisu hteli ni da uju za to.
Dobro su postupili. Da si to uradila, jako bih se naljutila, da zna.
Nastavila sam da okreem stranicu po stranicu. Sad su preda mnom bile
fotografije s prijema; prelepi stolovi ukraeni cvetnim dekoracijama koje su
se savreno slagale s bojom svilenih mani, uvezanih oko naslona stolica.
Sve je prelepo izgledalo, promrmljala sam.
Na sledeoj strani bile su fotografije zvanica, nasumino slikane. Metovo
lepo lice gledalo me je s nekoliko grupnih fotografija. I Dimi se video na
ponekoj, ali je uvek negde u pozadini i ne smeje se direktno u objektiv poput
mog verenika. Nisam mogla da ne primetim da se Keti na veini fotografija
nalazi u Metovoj blizini. Zagledala sam se u njeno neverovatno lepo lice i
Sara je uhvatila taj moj pogled.
Izgledala je boanstveno, naravno. Ta haljina je bila toliko uzana da mora
da su je ili na njoj.
Nasmejala sam se. Tamnocrvena dugaka haljina koju je Keti nosila
stvarno je bila pripijena kao da joj je druga koa.
Mislim da je htela da izgleda bolje od mene. Ponaala se kao da se ona
udaje, rekla je Sara.
Ma kakvi. Lepa si od nje sto puta, razuverila sam je, ali kad sam

okrenula sledeu stranicu, na kojoj je Keti vrsto pripijena uz Meta dok

pleu, morala sam da je pitam: Da li se ona uopte odvajala od Meta te
veeri?
Sara je slegla ramenima, kao da je time htela da kae da nije sigurna, ali
ipak sam je previe dobro poznavala da bih nasela na to. Vidim, nije gubila
vreme.
Zna dobro kakva je, dodala je Sara.
Zautala sam na trenutak. Da, dobro sam znala kakva je Keti, ali ini mi
se da nisam dobro poznavala Meta.
Uostalom, nastavila je dok mi je uzimala album iz ruke i sklanjala ga u
stranu, moe ta namigua da koluta oima koliko joj drago i da mu nabija
dekolte pod nos, on je ipak tvoj verenik; zajedno ste celu venost.
Klimnula sam glavom, ali sam znala da takva sitnica nee zaustaviti Keti.
Nju nita ne moe spreiti kada se nameri na neto.
Znam da ste vas dvoje imali nekih trzavica u proteklih nekoliko meseci,
ali koliko se seam, rekla si mi da je neto u vezi s poslom, nita ozbiljno,
mislim, ne kao onda dok ste bili na faksu.
Ispravila sam se u stolici. ta? ta se to dogodilo na faksu? O emu
pria?
Shvativi da se izlanula, uzvrpoljila se na stolici i zacrvenela. Ponovila
sam joj pitanje, dajui joj do znanja da se nee izvui tek tako.
ta se to dogodilo na faksu, Saro? Reci mi. Nije fer da ne znam.
Uozbiljila se, shvativi da nema kud i da mora da mi kae.
Ti i Met ste se posvaali i raskinuli, otprilike etiri meseca od poetka
druge godine.
Ovo je za mene bila velika novost. Met mi to nikad nije pomenuo, mada
smo u poslednje vreme mnogo razgovarali o naoj vezi.
Raskinuli smo? Zbog ega? ta se desilo?

Ne mogu da ti kaem.
Ne budi luda, naravno da moe, moljakala sam je. Ne brini, neu se
rastuiti, samo elim da znam.
Ne radi se o tome da neu da ti kaem, ve ne mogu, zato to ne znam
razlog.
Ovo mi je stvarno bilo udno. Kako je bilo mogue da Sara ne zna nita o
neemu to je meni tada bilo veoma vano? Oduvek smo jedna drugoj sve
govorile. Kako to da joj nita nisam rekla o tome? Po svemu sudei, nisam.
Sigurna sam da se potrudila da iupa to iz mene, samo to ja nisam htela da
joj kaem.
Jesam li bila uznemirena? Da li me je to pogodilo?
Jeste, veoma. Ali koliko god sam se trudila, nisi htela nita da mi kae.
Nasmejala sam se zamiljajui je kako se dovija i smilja naine kako da
izvue iz mene ono to ju je zanimalo.
Zapretila mi je prstom. Eto, vidi da ne sme nita da preuti najboljoj
drugarici. Nikad ne zna kad ti se moe dogoditi amnezija. Ko e onda da ti
ispria ta ti se deavalo?
Tek tada smo primetile da je restoran polako poeo da se prazni.
Pogledala sam kroz izlog i videla da se dan uveliko povukao pred
nadolazeom tamom. Bilo je toliko toga o emu sam jo htela da razgovaram
sa Sarom, ali sada vie nije bilo vremena za to. Platile smo raun, a onda sam
joj ponudila da je otpratim do taksi stanice, ne bismo li uhvatile jo koji
minut zajedno.
Kada se to dogodilo, stajale smo na raskrsnici ekajui da se na semaforu
upali zeleno za peake. U trenutku kad se na semaforu pojavio zeleni
oveuljak, Sara je jednom nogom ve bila na drumu i tada se odnekud ulo
zavijanje sirena. Po jaini njenog zvuka, rekla bih da se kretala prema nama.
Pogledala sam brzo levo i desno, ne bih li ugledala vozilo hitne pomoi, ali s
obe strane put je bio prazan, nita se nije kretalo prema nama. Pa ipak, taj

zvuk je bio svuda, odbijao se o zgrade i odjekivao plonicima. Zbunjeno sam

gledala unaokolo dok su ostali peaci bezbrino krenuli da prelaze put,
sasvim nesvesni vozila koje se pribliavalo velikom brzinom. Ova situacija
bila je slina onoj iz mog sna, kada sam jedino ja videla nadolazeu
opasnost. Ali sada nisam imala vremena da razmiljam o tome, ve mi je
samo bilo na pameti da povuem Saru s puta i spasem je. Ona sirena je sada
bila toliko blizu da od nje nisam mogla uti samu sebe kad sam vrisnula da
upozorim Saru, a zatim sam je zgrabila za rukav kaputa i snano je povukla
nazad na trotoar. Oekivala sam da u tom trenutku vozilo velikom brzinom
projuri pored nas, ali to se nije dogodilo. Videla sam samo odsjaj nekih
farova, ali je put i dalje ostao prazan.
Ostali peaci, koji su bili na pola puta kad i Sara, sad su ve bili na
drugoj strani ulice, potpuno nesvesni opasnosti kojoj su bili izloeni.
Gde je nestao? Gde je?, sva unezverena upitala sam Saru, nesvesna
svog udnog ponaanja i zauenih pogleda preivelih, koji su mi se
smejali s druge strane ulice. Sreom, Sara je ostala pribrana.
Gde je nestao ko? O emu govori?
O sireni. Glasnoj, zavijala je. Gledala me je belo. Kako je nisi ula? Ti
farovi su jurili pravo na nas! Uutala sam shvativi da sada ni ja vie ne
ujem nikakav zvuk. Dakle, ponovo mi se desio dea vi.
Ti nisi nita ula, je li? Odmahnula je glavom.
Ali ta sirena je bila toliko glasna, kao da nam je iza lea.
Ponovo je odmahnula glavom, samo malo sporije nego prvi put. Sad mi je
bilo potpuno jasno da niko drugi osim mene nije uo taj zastraujui zvuk.
Da li ti se ovo ve deavalo?, upitala me je zabrinuto.
Setila sam se zvuka alarma koji sam ula prethodne noi, a kog nije bilo,
kao i mirisa afterejva mog oca.
Jeste, nekoliko puta, priznala sam joj. Deavalo mi se da ujem
zvukove i oseam mirise... Zautala sam.

Obavezno to reci lekaru kad se bude videla s njim ove nedelje

posavetovala me je. Znala sam da je u pravu, mada mi nije bilo drago to
moram dodati jo jedan neobjanjiv simptom svojoj ve dovoljno uvrnutoj
situaciji.
Moda je to neto to je povezano s tvojom amnezijom, rekla je, ali kad
je videla moj namrten pogled, bre-bolje je okrenula stvar na alu. A
moda si posle tog udarca u glavu zadobila neke moi pa sada moe da
uje i nanjui ono to mi, obini smrtnici, ne moemo.
Misli kao pas?
Nasmejala se i zagrlila me. Da, ali s dobrim pedigreom.
Lekarkine rei odzvanjale su mi u uima celim putem do centra grada;
ula sam ih i dok sam silazila mermernim stepenicama klinike, i dok sam
prolazila ulicom punom visokih poslovnih zgrada, i dok sam se provlaila
izmeu prepunih tezgi naikanih boinim ukrasima. Bilo je previe
oekivati da e svi moji problemi biti reeni jednom posetom strunjaku, ali
ipak, nadala sam se da u dobiti bar neke odgovore. Umesto toga, imala sam
jo vie pitanja nego pre.
Dok sam prolazila ulicom prepunom kupaca i turista, koji su se gurali da
zgrabe to vie robe na boinim rasprodajama, razmiljala sam o tome kako
moja poseta lekaru nije bila ni nalik onome to sam oekivala. Sama klinika
bila je mnogo otmenija i lepa nego to sam zamiljala, a lekarske ordinacije
nisu bile zastraujue, kao to sam mislila. U njima nije bilo onih groznih
konih kaueva na kojima ispituju pacijente, niti bolniara koji vrebaju s
luakim kouljama ukoliko neko pone da bulazni i pria besmislice kao ja.
Iznenadilo me je i to to me je primila ena, a ne mukarac, kako sam
oekivala. Bila je neoekivano ljubazna prema meni i nije se ponaala poput
onih namrtenih frojdovaca, koje sam viala po filmovima. Uspela je da me
opusti na potpuno nenametljiv nain i privoli me da joj slobodno govorim o
svom pogrenom vienju minulih godina, uverivi me da nita to joj budem
rekla nije udnije ili bizarnije od onoga ega se tokom karijere ve nasluala.
Jedino nisam oekivala da ujem da je ovo bila samo prva u nizu sesija koje

mi predstoje. Medicinski gledano, uradili su sve potrebne testove da bi

procenili moje stanje, meutim, uprkos tome, bila sam razoarana kad mi je
reeno da se ovakvi sluajevi ne mogu resiti preko noi. Priznajem, potajno
sam se nadala da u dobiti neku arobnu terapiju kojom e mi razbistriti
misli i uiniti da moja stvarnost postane... stvarno moja. Doktorka Endruz
jasno mi je dala do znanja da takva vrsta arobnog tapia u psihijatriji ne
postoji.
Kad sam joj postavila svoje konano pitanje, ono koje me je najvie
kopkalo, odgovorila mi je krajnje iskreno.
Rejel, ne mogu ti rei kada e ti se vratiti pamenje. To moe da se
dogodi sutra, idue nedelje ili tek za godinu dana. Ali moram ti rei i to da
postoje i sluajevi, dodue retki, u kojima je gubitak pamenja trajan.
Trajan gubitak pamenja. Te njene tri rei proganjale su me celim putem,
dok sam koraala blistavo osvetljenim ulicama prestonice.
Ali bilo je i svetlih trenutaka tokom te posete. Doktorka Endruz mi je bar
pojasnila zato mi se deavaju sve one udne stvari. Objasnila mi je da su
ulne halucinacije, pre svega one koje se tiu ula mirisa i sluha, veoma
este kod osoba koje su doivele povredu glave. Na moje pitanje zato su
moje halucinacije bile toliko specifine i povezane s odreenim ljudima i
dogaajima, pruila mi je razumljivo objanjenje. Prema njenim recima, miris
mog oca bio je povezan s oseanjem sigurnosti i verovatno je bio duboko
urezan u moju podsvest, iz koje se oslobaao svaki put kad bih se osetila
ranjivom i nezatienom. Miris roditelja je neto to svi mi nosimo u sebi jo
iz vremena dok su nas nosili u naruju, i povezan je sa oseanjem sigurnosti i
potrebom da budemo zatieni. to se tie mojih umiljenih sirena, dobila
sam jo prozainije objanjenje: nakon to sam zadobila udarac u glavu, po
mene je dolo vozilo hitne pomoi. Dok su me vozili u bolnicu, verovatno jo
nisam potpuno izgubila svest, tako da se zavijajui zvuk sirene duboko
urezao u moje pamenje i sada se javljao kad god bi se moja svest borila da
pronae uporite u stvarnosti.
Nije mogla da mi objasni zato ujem alarme kojih nema, ali me je uverila

da emo s vremenom razotkriti sve tajne. S vremenom. To bi bilo otprilike

sve to sam saznala. Moram biti strpljiva i pustiti da se stvari ree same od
sebe - s vremenom. Kad se bude sloila i poslednja kockica mog umiljenog
mozaika, znau ta je istina, a ta nije.
Meni se sve to inilo kao veoma spor proces. Priznajem, vie bi mi se
dopalo da mi je rekla da postoji nain, izuzetno bolan i neprijatan, ali brz i
efikasan. Pre bih pristala na tako neto nego da sedim i ekam skrtenih ruku
da mi se pamet razbistri.
Veoma mi se dopalo to to se doktorka nije smejala mojoj teoriji o
rascepu vremena i paralelnim prolostima. Njena reakcija nije bila ni nalik
Dimijevoj kada sam mu govorila o tome. Za razliku od njega, koji se jedva
suzdrao da ne prasne u smeh, ona me je sluala s interesovanjem. Protresla
sam glavom da bih zaboravila tu misao. Obeala sam sebi da neu misliti na
njega cele nedelje i da neu dopustiti da me poremete oseanja prema njemu.
Mada nisam lino razgovarala s njim, znala sam da je svakodnevno bio u
kontaktu s mojim tatom. Nekoliko puta sam ula kako njih dvojica apuu
iza zatvorenih vrata. Uprkos tome to, oigledno, nije eleo da razgovara sa
mnom, Dimi je dolazio svakog dana i raspitivao se za mene kod mog oca.
Jedan deo mene radovao se tome, zato to sam znala da mu je stalo, dok se
drugi ljutio i protestovao, zato to je priao samo s mojim ocem, ali ne i sa
mnom. Time je samo potvrdio moju teoriju da ne moe da mi oprosti ono to
se desilo u hotelu. Zapitala sam se hoe li na odnos ikada biti onako dobar
kao pre.
Umorna od guranja s neumornim kupcima i prolaznicima, ula sam u neki
kafi i sela za slobodan sto, U poslednjem trenutku, moj termin kod lekarke
bio je pomeren s kasnog popodneva na rano ujutro, tako da mi je sada ostalo
dosta vremena do susreta s Metom, s kojim je trebalo da ruam, a potom, po
dogovoru, da me odbaci kui. Prethodnog dana nisam imala vremena da mu
javim da je dolo do ove promene, i mada sam mislila da u vreme do veere
ubiti kupovinom boinih poklona, razgovor s lekarkom me je toliko psihiki
iscrpao da stvarno nisam imala snage za guranje po pretrpanim

prodavnicama. Bacila sam pogled na sat. Bilo je tek jedanaest, ali sam ipak
pomislila da bi Met mogao ranije izai, pa da mu na miru, dok mi je jo svee
u glavi, ispriam sve ta mi je doktorka Endruz rekla. Moda e mu to
pomoi da shvati zato mi je i dalje teko da se uklopim u ulogu njegove
verenice onako kako je on to oekivao. Izvukla sam mobilni telefon iz tane i
pronala u adresaru broj, koji sam zavela kao Met posao.
Njegova sekretarica javila se odmah posle druge zvonjave. Nakon strogo
profesionalnog uvoda, glas joj je omekao i postao topliji im mi je
prepoznala glas. Naalost, ja njen nisam.
Rejel, ao mi je, izaao je pre desetak minuta. Otiao je do stana, ali
svejedno, tamo treba da se naete oko ruka, zar ne?
Ovaj... ni sada ne znam zato je nisam ispravila. Znam samo da mi je
neki glasi iznutra rekao da to ne treba da inim, pa zato i nisam.
Trebalo bi da stigne tamo svakog asa, u zavisnosti od gustine
saobraaja. Molim te, reci mu da sam mu otkazala sve one popodnevne
sastanke, kako je i traio.
O, da, rei u mu.
Drago mi je to smo se ule i to ti je malo bolje.
Hvala..., nisam mogla da joj se setim imena, pa sam samo jo jednom
ponovila: Mnogo vam hvala.
Dugo sam gledala u displej svog telefona pre nego to sam ga sklopila i
ubacila u tanu. Ne seam se jesam li dovrila svoju kafu, ni da li sam je
uopte platila, ali poto niko nije potrao za mnom dok sam izlazila iz kafia,
zakljuila sam da najverovatnije jesam.
Postojalo je stotinu razloga zato je Metova sekretarica pogreno razumela
ono to joj je rekao. Nas dvoje trebalo je da se naemo na veeri i, kad joj je
rekao da otkae sve njegove popodnevne sastanke, mora da se zbunila i
pomislila da treba da se naemo u vreme ruka. Ali zato je bila toliko
sigurna da treba da se naemo u stanu? Kako je to mogla pogreno razumeti?

U svemu tome previdela sam najvanije pitanje. ta je to bilo toliko vano

zbog ega je jedan radoholiar poput Meta otkazao sve svoje dnevne
obaveze? Sigurno ne zbog ruka s verenicom.
Lako sam pronala taksi, ali budui da nisam znala napamet Metovu
adresu, morala sam prvo da pogledam u adresar da bih rekla vozau kuda da
vozi. Dok se vozilo sporo provlailo kroz dnevnu guvu, potrudila sam se da
ostanem smirena i da ne sluam glas u svojoj glavi, koji me je glasno
upozoravao na mogui ishod ove iznenadne posete. Ponavljala sam u sebi da
se ionako ne seam Metovih navika, pa tako ni sada ne mogu znati da li je
ovo njegovo nestajanje usred dana redovna rutina ili neto neuobiajeno.
Kako da ne, rekao mi je onaj glas.
Konano, taksi se zaustavio pred visokom luksuznom zgradom.
Stigli smo, malena. Ovo su Hanberijske zgrade.
Nasmeila sam mu se, vie izvetaeno nego prirodno, a zatim sam
izvukla novanicu iz novanika i pruila je vozau. Tek tada sam primetila da
mi ruka podrhtava. Ba sam smena, teila sam se. Zato li se toliko
uzrujavam zbog neeg za ta sigurno postoji jednostavno objanjenje? I dosad
sam preesto viala ono to nije postojalo, pa mi sada svakako nije bila
potrebna jo jedna muna epizoda. Taman kad sam htela da odustanem od
svoje namere i kaem vozau da me vrati nazad u centar, ugledala sam Metov
auto parkiran na privatnom mestu ispred zgrade. OK, dakle, bio je tu. Ali to
jo uvek nije nita znailo. Dvoumila sam se nekoliko trenutaka, a onda sam
pritisla kvaku, otvorila vrata i izala iz taksija. Dok sam se kretala prema
visokoj zgradi od crvenih cigala i stakla, jo jednom sam preispitala svoju
odluku. Kolika li u budala ispasti ako se bude ispostavilo da je sve ovo
samo jedan veliki nesporazum? Met bi mogao pomisliti da sam paranoina.
Bude li tako, imau jo jednu temu za razgovor s doktorkom Endruz. Pitanja
su se nizala u mojoj glavi, ali nisam prestala da koraam prema njegovoj
zgradi. ak i da je Met imao dobar razlog da ode kui usred radnog dana i da
o tome ne obavesti svoju sekretaricu, nisam mogla da se otrgnem udnom
oseaju koji me je obuzeo nakon zavretka razgovora s njom. ta god da je

bilo posredi, bila sam svesna da postoje i oni razlozi koji mi se uopte nee
dopasti.
Nakon to sam pozvonila, s druge strane ogromnih, staklenih ulaznih vrata
pojavio se vratar koji mi je otvorio, i ljubazno me pustio da uem u prostrani,
luksuzno ureen foaje. Tek tada mi je palo na pamet da nemam pojma na
kom spratu se nalazi Metov stan. Imala sam zapisanu samo ulicu i broj. S
leve strane hodnika, nalazio se niz od dvadesetak potanskih sanduia:
Metov je mogao biti bilo koji od njih. Jedino to mi je preostalo bilo je da
upitam uniformisanog vratara koji je broj stana Meta Randala. Ali u tom
sluaju, prema ustaljenom protokolu, uvar je duan da pozove telefonom
vlasnika stana i najavi mu posetu. Budem li to uinila, nee biti nita od
iznenaenja, tako da sam morala da smislim nain kako da proem pored
njega i nekako saznam broj Metovog stana.
Izvukla sam iz tane prazno pare papira i zapiljila se u njega pretvarajui
se da itam podatke osobe kojoj idem u posetu. Budem li nastavila da hodam
samouvereno, moda me vratar nee ni zaustaviti, razmiljala sam. Sreom, u
tom trenutku je zazvonio telefon na recepciji i, dok je on otrao da se javi,
iskoristila sam priliku i krenula brzim korakom prema liftovima. Ali nisam
napravila ni deset koraka, zaula sam glas iza svojih lea.
Izvinite!
Nisam se obazirala na njega, ve sam nastavila da koraam.
Gospoice, oprostite! Ovo je izgovorio mnogo glasnije. U foajeu nije
bilo nikog osim mene, tako da sam bila sigurna da se njegov poziv odnosio
na mene. Pomislila sam da nastavim, ali kad sam zamislila kako me dvojica
nabildovanih momaka iznose iz zgrade, okrenula sam se prema recepciji,
nevino se osmehujui. Drugi vratar, kog do tada nisam ni primetila, podigao
je glavu s gomile papira pred sobom: verovatno je procenio da e scena koja
sledi biti zabavnija od onoga to je radio.
Prvi ovek, onaj koji me je pozvao, pokazao mi je prstom da priem
recepciji. Ovo je bilo i vie nego neprijatno. Bacila sam pogled prema ulazu

na kom je jo uvek stajao momak koji me je pustio unutra.

Beanje nije dolazilo u obzir. Dok sam koraala prema recepciji, trudila
sam se da delujem to pribranije. Meutim, kako sam mu se pribliavala,
tako se njegovo isprva namrgoeno lice postepeno razvedravalo, sve dok mu
se usne nisu razvukle u prijatan osmeh.
Da? Izvolite?, upitala sam ga, silno se trudei da ne primeti
podrhtavanje mog glasa.
Da niste moda neto zaboravili? upitao me je.
Pogledala sam ga zaueno. ta sam to zaboravila? Da se prijavim na
recepciji? Da kaem da ne ivim u toj zgradi? Da ne pripadam tom svetu?
Doavola, sigurna sam da nije znao da sam zaboravila poslednjih pet godina
svog ivota.
Va klju?, rekao je to tonom kojim se uiteljica obraa detetu koje je
zaboravilo da napie domai zadatak.
Oh, da, naravno, moj klju, odgovorila sam, a zatim sam otvorila tanu i
poela da eprkam po njoj pretvarajui se da traim klju koji nisam imala.
Njegov osmeh se sada razvukao od uha do uha. Posegnuo je rukom prema
recepciji i pruio mi klju sa srebrnim priveskom.
Traili ste da va klju od gospodinovog stana uvamo na recepciji,
gospoice Viltir, objasnio mi je. Rekli ste da je to bolje nego da ga
izgubite.
Uzela sam klju iz njegove ruke i zahvalno pogledala broj ugraviran na
okrugloj ploici na privesku.
Pre nego to je nastavio, vratar je prvo saekao da mu neto odgovorim,
ali poto nisam, dodao je srdano: Drago mi je to vas ponovo vidim.
Nadam se da se sada bolje oseate.
Hvala vam, veoma ste ljubazni, odgovorila sam mu.
Stegla sam klju u ruci i osmehnula se obojici uvara, i tek tada sam

primetila da se mlai od njih dvojice neto snebiva. Neto mu je, oigledno,

zasmetalo, ali nisam imala nameru da se zamajavam s tim. Okrenula sam se i
jo jednom krenula prema liftu. Iza lea sam ula kako se ona dvojica neto
domunavaju. Pritisnula sam dugme za poziv lifta.
Usledilo je novo doaptavanje; inilo mi se kao da se svaaju oko neega.
Trenutak kas nije, videla sam kako jedan od njih tipka broj u brojanik
telefona. Zatim je usledila nova direktiva, a onda ponovo domunavanje.
Gde li je taj prokleti lift? Ponovo sam ula zvuk tipkanja, a onda je zvuni
signal oznaio dolazak lifta. Pre nego to sam ula unutra, ula sam da je
jedan od one dvojice rekao jo uvek mu je verenica. Taman kad sam htela
da uem u lift, stariji vratar povikao je za mnom: Gospoice Viltir! a
zatim je krenuo prema liftu. Ipak, nije bio dovoljno brz. Vrata lifta su se
zatvorila kad je on bio negde na sredini foajea.
Metov stan bio je na petom, poslednjem spratu. Pomislila sam kako bi
bilo super da mu je telefon zauzet i da vratar ne moe da ga dobije i upozori
na moj dolazak. Mislim da sam i tada bila sigurna da znam zbog ega je
vratar bio onako zabrinut i zbog ega nije eleo da stignem do njegovog stana
pre nego to ga bude upozorio. Srea je bila na mojoj strani. Kad sam izala
u hodnik, ni po emu se nije moglo videti da je vratar uspeo da razgovara s
Metom. Iz stana se nije ulo nita osim tihe muzike.
Duboko sam udahnula da se smirim, ali mi je srce toliko snano udaralo
da sam ga ula kako mi odzvanja u uima. Zatim sam ubacila klju u bravu i
okrenula ga. Vrata su se otvorila i ja se nadoh u prostranom predsoblju koje
je vodilo u jo prostraniju dnevnu sobu, luksuzno opremljenu crno-belim
konim nametajem. Muzika se ula s moje leve strane; bio je to neki
zavodljivi dez iji su zvuci dopirali iz skupocenog haj-faj ureaja. Na
etvrtastom, staklenom stolu stajala je otvorena boca vina, a pored nje dve
ae, dopola ispijene. S jedne strane ogromnog konog troseda stajao je
telefon, ija je slualica, sreom, bila sklonjena s baze. Moete da zovete do
sutra, momci, pomislila sam zlobno, iznenadivi se ukusom gorine koji mi
se pojavio u grlu. U sobi nije bilo nikoga.

Stajala sam u mestu nekoliko trenutaka, a onda se iz stranjeg dela stana

zauo neiji glas, nakon ega je usledilo kikotanje. Nisam se pomerila. Sada
sam znala odgovore na sva prethodno postavljena pitanja. Znala sam tano o
emu je re. U stvari, znala sam to i pre nego to sam pozvala taksi iz onog
kafia. Da li mi je stvarno bilo potrebno da nastavim i uverim se sopstvenim
oima u sve to? Noge su mi same krenule ka sobi. Oigledno, jeste.
Vrata sobe bila su otvorena. A zato ne bi bila? Bili su sami. Bar su tako
mislili. Tiho sam ula unutra. Prizor je bio onakav kakvom sam se nadala:
njihova naga tela bila su isprepletena, ali su se brzo rasplela kad su me
ugledali. Njihove reakcije bile su sasvim razliite: Met je skoio kao oparen,
u sekundi se udaljivi od ene koju je trenutak ranije strasno ljubio. Za
razliku od njega, Keti me je pogledala pobedniki, a zatim je lenjo dohvatila
pokriva i navukla ga preko nagih grudi.
Stajali smo tako nekoliko sekundi, ali u takvim trenucima te sekunde traju
kao venost. Mislila sam da u uspeti neto da kaem, ali rei su mi zastale u
grlu. Na moje iznenaenje, Keti je prva razbila tiinu.
O, ovo je tako poznata situacija.
Met ju je ljutito oinuo pogledom, a onda je posegnuo za pantalonama,
koje su nemarno leale na podu pored kreveta. Dok se muio da se uvue u
njih, drao je pogled prikovan za mene. A meni je bilo dosta. Videla sam
sasvim dovoljno, i vie nego dovoljno da sve shvatim.
Okrenula sam se, izala i brzim koracima krenula prema dnevnoj sobi.
Koraala sam to sam bre mogla, no ipak mi se inilo kao da se sve odvijalo
u snu, usporeno i nestvarno. ula sam da je Keti neto progovorila, na ta joj
je Met besno odbrusio. Prela sam preko dnevne sobe i umalo stigla do
ulaznih vrata, kada sam ula kako vie za mnom.
Rejel, ekaj! Molim te, saekaj!
Ne obraajui panju na njega, otvorila sam vrata. Njegove naredne rei
nisam uspela da ujem, jer su se poklopile s trenutkom kad sam zatvorila
vrata. Napominjem, nisam ih zalupila. Naavi se u hodniku, odahnula sam

to je ona grozna scena prevare ostala daleko od mojih oiju. Sve vreme dok
sam bila unutra, skoro da nisam disala. A sada, kada sam konano uspela da
udahnem, sustigao me je bol u grudima, a odmah zatim me je preplavilo
uasan oseaj ponienja. Jedino nisam bila iznenaena. Ovo je bilo tano ono
to sam predoseala da u zatei.
Nisam htela da ekam lift, ve sam se uputila prema poarnim
stepenicama. Ali tek to sam otvorila metalna vrata, ula sam Meta kako tri
hodnikom prema liftu. Isprva nije znao gde sam, ali je potom uo bat mojih
koraka na metalnim stepenicama, pa se bre-bolje stutio za mnom,
preskaui po tri stepenika. Ubrzala sam korak, ali ipak nisam mogla da
trim tako brzo kao on, to zbog visokih potpetica, to zbog vida zamagljenog
od suza. udno, do tada uopte nisam primetila da plaem. Ubrzo me je
sustigao i s lea uhvatio za ruku. Povukao me je prema sebi toliko snano da
sam umalo pala. Kroz tanku tkaninu njegove koulje osetila sam toplinu
njegovog oznojenog tela i zgadila se. Mirisao je na nju.
Rejel, stani, pobogu! Pae, uspori malo.
Okrenula sam se prema njemu. Od silnog besa, suze su mi se u deliu
sekunde osuile na licu. Pa ta ako i padnem? Tebi bi, kao, bilo ao!?
Na licu mu se videla iskrena tuga.
Naravno da bi. Kako moe tako da govori? Neto otrovno i tamno
prostrujalo mi je venama.
ekaj, samo malo da razmislim... Moda zato to sam te pre pet minuta
zatekla na gomili s drugom enom?
Lice mu se zgrilo u grimasu. Ispruio je ruku prema meni, ali sam ga
odgurnula i odmakla se korak unazad.
Rejel, molim te, pusti da ti...
Presekla sam ga u pola rei. ta, Mete? ta hoe? Da mi objasni? To si
hteo da kae? Nemoj se ni truditi. Videla sam dovoljno i ne treba nita da mi
objanjava. Savreno mi je jasno ta se deava izmeu vas dvoje.

Ali meu nama nema niega! zavapio je.

Stvarno?, brecnula sam se. Meni nije tako izgledalo. Moda imam
amneziju, ali jo uvek dobro znam da to to ste Keti i ti radili ne moe da se
nazove niim. To se zove prevara!
Proao je nervozno rukom kroz kosu. Nisam na to mislio. Hteo sam da
kaem da mi ona nita ne znai. Rejel, bio je to samo seks i nita vie od
toga.
Prvo sam mu se ljupko nasmeila, a onda sam ponovo zareala na njega
kao Iavica. I sad bi ja zbog toga trebalo da se oseam bolje, a? Delovao je
tako bespomono, oajniki se trudei da pronae prave rei. Iskoristila sam
taj trenutak za svoj novi napad. Zna ta, Mete. Boli me uvo. I za tebe, i za
nju. Moda ste i zasluili jedno drugo.
Nemoj tako, Rejel, molim te. Pusti me da ti objasnim. Dozvoli mi da
popravim stvar.
Sada mi je stvarno bilo dosta. Ilo mi je na ivce njegov neshvatanje
veliine onoga ta je uradio.
Nema naina da ita popravi, Mete. Zar ne shvata? Ne zanima me ni
ti, a ni tvoja opravdanja. Gotovo je.
Siguran sam da ne misli tako, ponovo je zavapio, skoro zaplakavi. Ne
mogu rei da me ovo nije dirnulo, meutim, njegova naredna reenica
definitivno je zapeatila nau vezu. A onda, prole nedelje, kada nisi htela
da me pusti u svoju sobu...
Nisam mu dozvolila da zavri. Ovo me je toliko razbesnelo da sam mislila
da u prokljuati kao vulkan. ta? Zbog toga si sve ovo uradio? Nije prolo
ni tri nedelje kako sam izala iz bolnice, a ti ve ima opravdanje da legne s
Keti? To si hteo da mi kae? Je li tako?
utao je. I sam je shvatio da u ovom trenutku nije mogao izgovoriti
pogubniju reenicu. Utom sam se prisetila Ketinih rei, koje je izgovorila kad
me je ugledala u spavaoj sobi.

Na ta je Keti mislila kad je rekla da je sve ovo tako poznata situacija?

uvi ovo, obrazi su mu se blago zaarili, dok se kod mene desilo obrnuto
- prebledela sam kao krpa. Sad mi je sve jasno. Ovo se ve desilo, je li?
Ve si me jednom prevario s njom, je li tako?
Ma ne, nisam. Rekao sam ti, bio je ovo samo seks na brzaka... Desilo
se.
Osetila sam da lae i da mi neto preutkuje.
Jesi li ili nisi ve bio s njom? Nemoj da me lae, Mete.
Po njegovom pogledu shvatila sam da je njegov odgovor bio potvrdan.
Odjednom, kao kockice mozaika, sloila mi se slika u glavi. O, boe, sad se
seam! Ve jednom sam te zatekla s njom! Na faksu, zar ne?
Mada je ovo saznanje stiglo u potpuno pogrenom trenutku, njegovim
licem se razlio osmeh. Ti se toga sea?.
Ne ba, odbrusila sam mu. Ali to se dogodilo, je li? Zatekla sam te s
njom i zato smo raskinuli?
Tuno je klimnuo glavom. Ali tada si mi oprostila.
Gledao me je pravo u oi, preklinjui me pogledom. Meutim, pre nego
to je uspeo i da se ponada, razbila sam mu tu nadu na komade, tresnula je o
zemlju i izgazila je dok nije izdahnula.
Tada jesam, ali sad je kraj, Mete. Nikada vie nee dobiti priliku da se
ovako poigra mojim srcem. Nikada vie!

Poglavlje 11
Hodala sam satima. Lutala sam besciljno sve dok nisam osetila kako mi bes
polako splanjava i da me ponienje koje sam doivela sada samo pecka, da
ne boli onoliko snano. Ali ma koliko daleko da sam ila, nisam mogla da
pobegnem od slike koju sam zatekla u Metovoj spavaoj sobi; pred oima mi
je stalno bila slika njihova dva savreno izvajana tela, prepletena u ekstazi,
kao neki savreni akt. Urezala mi se u seanje kao neko prokletstvo. Kakve
li ironije! U vreme dok sam se svim silama trudila da se prisetim
zaboravljenog, moj um je dobio sasvim novu i nenadanu zanimaciju.
Kad sam se dovoljno smrzla, konano sam stala. Pogledala sam prema
natpisu na tabli, i nakon to sam proitala naziv ulice, shvatih da nemam
pojma gde se nalazim. Ko zna koliko dugo sam hodala a da nisam obraala
panju kuda idem. Razmislila sam nekoliko trenutaka ta da radim i reenje
mi se nametnulo neoekivano brzo. Zaustavila sam taksi i dala mu adresu
stana u kom sam bila s Dimijem pre nedelju dana. Zamolila sam vozaa da
stane ispred neke prodavnice da kupim neto hrane i jo neke potreptine.
Sve to vreme, moj mobilni nije prestajao da zvoni. U stvari, zvonio je otkako
sam ostavila Meta da stoji bosonog na onom stepenitu. Budui da se nisam
nijednom javila, konano je ukapirao da nemamo o emu vie da
razgovaramo. Svaka re bila bi prazna i suvina.
Budui da sam nakupovala vie nego to sam planirala, voza mi je
pomogao da unesem stvari u zgradu i tako je zasluio debelu napojnicu.
Naavi se u svom stanu, za koji sam znala da nee jo dugo to biti,
poslagala sam kartonske kutije uza zid, zajedno s lepljivom trakom,
makazama i kanapom, koje sam takoe kupila.
Telefonski razgovor s mojim ocem bio je posebno teak. Njega nije bilo
lako zavarati niti mu ulepati stvari. Koliko god da sam se trudila da ga

ubedim da sam dobro i da ga uverim da me nije mnogo pogodilo to to se

dogodilo, tano je znao kako se oseam i jedva sam uspela da ga nagovorim
da ne sedne na sledei voz za London.
Ne svia mi se to si tamo sasvim sama. Sad e samo da razmilja o
tome ta se dogodilo.
Ne brini, neu, uveravala sam ga, istovremeno se nadajui da je to
istina. Zabaviu se pakovanjem i neu imati vremena za razmiljanje.
Stvarno.
Verovatno je u mom glasu bilo neeg to ga je uverilo da nisam
depresivna i da se neu baciti kroz prozor, jer je konano popustio pa smo
razgovor zavrili dogovorom da ga nazovem odmah ujutru. Spustila sam
slualicu, prilino sigurna da to to sam raskinula veridbu i to se vraam
kui nije ba toliko loe, samo je bilo isuvie rano da kaem da to zapravo i
oseam.
Poreala sam kutije po celom stanu, a onda sam poela da praznim ladice,
ormane, kredence i plakare, vadei iz njih sve te stvari koje su, navodno, bile
moje, a koje nisam poznavala i prema kojima sam bila potpuno ravnoduna.
Zato je mnogo toga zavrilo u kutijama koje nisam imala nameru da ponesem
sa sobom, dok se tek poneto, uglavnom lina dokumenta i stvari iz mladosti,
nalo u kutiji s natpisom Veliki Biopsford. Sve ostalo zavrie na smetlitu
ili u dobrotvornoj prodavnici. ta e mi sve te stvari prema kojima ne gajim
nikakva oseanja niti ih se seam?
Ovo pakovanje imalo je katartiki efekat. Kako bih zalepila koju kutiju,
tako bih osetila kako se komad tereta odvaja od mene i odlazi u nepovrat.
Radei to, shvatila sam da amnezija ima i svoju dobru stranu: dok sam
pakovala ostatke svoje prolosti, nisam oseala nikakav bol. Samim time to
se nieg nisam seala, oslobodilo me je bilo kakve patnje. Ipak, bilo je
nekoliko predmeta s kojima nisam znala kuda u. Jedan od njih bila je i
uokvirena fotografija Meta i mene u Parizu. Tada sam odluila da formiram
posebnu gomilu na koju u sloiti sve njegove poklone. Bili su preskupi da
bih ih bacila. Lepo u ih upakovati i vratiti mu ih.

Zavrila sam posao etiri sata kasnije. Lea su mi pucala i oseala sam se
kao isceena krpa, ali ipak, uprkos svemu, bila sam svesna da sam,
spakovavi svoju prolost u sve te kutije, napravila zapravo prvi korak ka
svojoj budunosti.
Naslonila sam se preko ivice kreveta nemajui snage da se podignem s
poda. Bilo mi je potrebno samo malo da sklopim oi.
Nisu me probudili snano lupanje i vika, koja se ula negde u blizini,
meutim, kada su se vrata otvorila tolikom silom da su umalo otpala sa arki,
to ve jeste. Sedei na podu, s glavom na krevetu, treptala sam kao
kratkovida sova gledajui zbunjeno prema vratima, na kojima se ispreila
neija visoka figura. Nisam mogla da vidim ko je, jer je bio u senci svetla iz
druge sobe, koje sam zaboravila da iskljuim. Hvala bogu!
ak i u polusnu, prepoznala sam taj glas. Dimi? Pobogu, ta ti radi
ovde?
Nije mi odgovorio ve se okrenuo prema oveku kog sam tek tada
primetila da stoji iza njega. Sredoveni oveuljak prelazio je pogledom od
mene do Dimija, a onda ga je nestrpljivo upitao: Da li je sve u redu,
inspektore?
Podigla sam se na noge i protrljala oi, isto da proverim da li sanjam.
Spustila sam ruke. Ne, nije bio san, obojica su jo stajala na istom mestu.
Dimi je onda poveo onog oveka prema vratima, usput mu se zahvaljujui
na pomoi, dok je ovek delovao pomalo razoarano to ga tako brzo sklanja
sa scene.
Ako je potrebno da dam neku izjavu... naglo je zautao.
Ne, nee biti potrebno, gospodine. Ali neizmerno sam vam zahvalan na
pomoi i saradnji.
Saekala sam da Dimi isprati oveka i zatvori vrata, pa sam tek onda
ula u dnevnu sobu. Gledala sam utke kako vraa svoju policijsku znaku u
dep. Mada nisam rekla ni re, po izrazu mog lica i podignutim obrvama,
znao je tano ta mislim. Bio je pomalo zbunjen, ali nije delovao pokajniki.

Da li je ovo bilo po zakonu?

Da li je ta bilo po zakonu?
To to si zloupotrebio policijsku znaku da bi provalio u privatni
posed?
Gledao me je u oi, ali nisam mogla da provalim ta misli. Nisam
provalio, ispravio me je, zamolio sam domara da mi otvori.
I ta si mu rekao? Da sam terorista? Ili da sam opljakala banku?
Luakinja koja je pobegla iz ustanove?
Na ovo poslednje se snudio, a onda je u dva koraka preao razdaljinu
izmeu nas i rekao tuno: Da ne moemo nikako da te dobijemo... Da si
nedavno doivela traumu i da si danas ula loe vesti... i da si moda
povreena.
Njegove snane ruke obavile su se oko mene i vrsto me privukle k sebi.
Po njegovom zabrinutom pogledu sve mi je bilo jasno, odnosno, shvatila sam
zato se uspaniio.
Rekla bih da si razgovarao s mojim tatom, rekla sam mu u koulju,
poto mi je lice jo uvek bilo pritisnuto uz njegovo rame.
Jesam.
Kako ti onda nije rekao da sam ostala samo da se spakujem i da se sutra
vraam kui?
Duboko je uzdahnuo. Morao sam da te ujem i lino se uverim da si
dobro. Zvao sam te, ni sam ne znam koliko puta...
Nisam se javila jer sam mislila da je Met.
Odmaknuo se od mene i zagledao mi se u lice, kao da je s njega hteo da
proita koliko me je zabolelo da izgovorim to ime. Poto nije uspeo nita da
vidi, dodao je. Tvoj tata mi je pomenuo da ste imali neke nesuglasice.
Zakaljala sam se i ironino nasmejala.
Da, to bi se moglo i tako nazvati. On je smatrao da je sasvim u redu da

se poevi s Keti u svom stanu, a ja se, za divno udo, nisam sloila s tim.
Na Dimijevom licu se u trenutku izmenjalo nekoliko razliitih emocija,
ali je bes ipak prevladao nad nenou i optimizmom.
O tome mi nije rekao ni re!
Zato to je od mene dobio preraenu verziju.
Ne isputajui mi ruku, Dimi me je poveo do troseda i seo pored mene.
Pomislila sam da izvuem ruku iz njegove, ali videvi da on to ne eli,
odustala sam od toga.
Hajde, ispriaj mi sve po redu, zamolio me je. Govorio je neno i tiho,
nadasve prijateljski i odano, meutim, u njegovim oima bilo je neeg to mi
je ubrzavalo puls.
Sluao me je veoma paljivo dok sam mu detaljno prepriavala dan, od
posete lekarki pa do Metove prevare. Dok sam govorila, nije se pomerio niti
sam na njegovom licu videla ikakvu reakciju. Tek kad sam stigla do onog
dela prie kada sam zatekla Meta s Keti u krevetu, primetila sam kako mu se
steu miii vilice i po tome sam znala da se bori da savlada gnev. Kad sam
zavrila, stegao mi je ruku i nekoliko trenutaka me samo utke gledao, kao
da u mislima bira rei kojima e mi se obratiti.
ao mi je, Rejel... Stvarno mi je ao to te je Met opet povredio. Znam
koliko ga... voli, ali mislim da zasluuje boljeg od njega.
Lice mu je bilo tik do mog. Podigla sam pogled prema njemu, nadajui se
da e mi proitati iz oiju ono to nisam smela da kaem. Spustio je glavu
prema meni, a ja sam sklopila oi oekujui poljubac. Ponovo sam pogreila:
umesto da me poljubi u usta, neno mi je preao usnama preko ela. Odmah
zatim, brzo je ustao, i u deliu sekunde, nestalo je sve te arolije. Pogledao je
na sat pretvarajui se da ne primeuje zbunjenost na mom licu.
Sluaj, prilino je kasno. Idem da nam donesem neto za jelo. Sigurno
nisi nita okusila ceo dan.
Odmahnula sam glavom, ali nisam bila sigurna da razumem promenu u

njegovom ponaanju.
OK, onda idem, neu dugo.
Izleteo je napolje takvom brzinom da mi je pomalo bilo ak i smeno.
Koliko puta treba pogreno da protumaim njegove signale, i gledam ga kako
bei od mene, da bi mi postalo jasno da oseanja koja gajim prema njemu
treba da zakopam i ne dozvolim im da ikad vie isplivaju na povrinu?
Vratio se brzo, nosei nekoliko pakovanja kineske hrane i dve boce vina.
Oekujemo drutvo? upitala sam ga aludirajui na koliinu hrane i pia
koju je stavio na sto.
Iskreno se nadam da on nee doi, rekao je dovoljno ironino da mi nije
bilo teko da shvatim na koga je mislio. Mada sam znala da ne postoji ni
najmanja ansa da se Met sada pojavi na mojim vratima, kad sam zamislila
scenu izmeu njih dvojice koja bi se dogodila da Metu ipak padne na pamet
takva glupost, protresla sam se celim telom.
Prvo sam podozrivo gledala u hranu, meutim, kad sam poela da jedem,
nenadano mi se otvorio apetit, te sam slasno slistila skoro dva pakovanja
hrane. I dok sam pokuavala da uhvatim tapiima poslednji zalogaj iz
pakovanja, primetila sam da me Dimi gleda s neskrivenim zadovoljstvom.
Zna i sam da ne mora to da radi.
ta to?, ree on, oigledno nesvestan da sam uhvatila onaj njegov brini
pogled.
Da stalno bdi nada mnom. Da konstantno proverava jesam li dobro,
jesam li jela, hou li pasti u depresiju ili uraditi neto glupo.
Uopte to ne radim, pobunio se, trudei se zvui uverljivo, ali isuvie
dobro sam ga poznavala da bi mogao da me zavara.
Zato si onda veeras ovde?
Pogledao me je u oi, ali nije mi odgovorio na postavljeno pitanje.
Ne treba mi jo jedan tata da pazi na mene, nastavila sam. Mada sam

znala da rizikujem da zvuim nezahvalno, morala sam to da izgovorim tim

tonom, da bih bila sigurna da me je dobro razumeo. Nije tvoj zadatak da me
stalno spasava.
Gledao me je udno, tako da nisam mogla da skapiram o emu razmilja.
A onda je konano progovorio, ali toliko tiho da sam ga jedva ula.
Znam... Ali oseam... zaustavio se. Da?
Oseam... da je ono to se dogodilo s Metom... delimino i moja
krivica.
Ovo definitivno nisam oekivala.
Kako si, majke ti, doao do takvog zakljuka?
Duboko je uzdahnuo, ustao, a zatim je ponovo seo na stolicu naspram
mene.
Zna i sama da Met i ja nikad nismo bili u dobrim odnosima...
Sad si mi otkrio toplu vodu.
Ne obazirui se na moju sarkastinost, nastavio je: I od tvoje nesree
naovamo, mnogo vie vremena sam ja provodio s tobom. Mislim, vie si bila
sa mnom nego s njim.
Pred oima mi je u sekundi blesnula slika nas dvoje u onom hotelu, koju
je izazvao ovom nenamernom dvosmislenou. Htedoh neto da kaem, ali
me je spreio stavivi mi prst na usta.
I to to se danas desilo u njegovom stanu... Mislim da sam i za to
delimino ja odgovoran.
Zurila sam u njega, ne verujui sopstvenim uima. Ako si platio Keti da
se skine i uskoi u Metov krevet, onda svakako jesi!
Zagladio je kosu nervoznim pokretom, oigledno nezadovoljan to nisam
ukapirala na ta je ciljao. Boe, Rejel, ne budi tako bukvalna. Zar ti nije
palo na pamet da je to to je Met uradio bila neka vrsta osvete za ono to se
umalo desilo izmeu nas dvoje?

Zinula sam kao da me je neko snano udario u stomak i izbio mi vazduh.

Molim? Ne misli valjda da sam mu to ispriala? Odakle ti takva ideja?
Zato bih uopte tako neto uradila?
Pogledom mi je istraivao lice, pokuavajui da na njemu pronae neku
emociju koju nisam smela da iskaem reima. ta god da je video u mojim
oima i kako god da je protumaio moju reakciju, oekivala sam drugaiji
odgovor od njega.
Da, stvarno nema razloga, izgovorio je strogo kontrolisanim tonom.
Potom smo utke rasklonili sto, svako udubljen u svoje misli. Toliko dugo
sam ekala da se konano dotaknemo te teme i sada, kada jesmo, poelela
sam da nismo. Sad mi je bilo jasno da mu je bilo krivo zbog onoga to se
desilo i da je, oigledno, mislio da se i ja tako oseam. Odjednom sam
osetila kako se slamam pod teretom celog tog dana i, ne elei da nastavim
sebi da kopam jamu u koju u upasti, zevnula sam i izjavila da mi se spava.
Uasno sam umorna i idem da spavam. Hoe li ti biti udobno tamo na
kauu? ebad je u ormanu.
Budui da smo oboje znali da ne postoji drugo mesto za spavanje osim
mog kreveta, nije me zaudilo to mi je odgovorio pre nego to sam uspela
da zavrim reenicu.
Da, bie mi sasvim dobro tamo. Bila sam na izlazu iz sobe kad sam ula
kako izgovara pevajui: Lepo spavaj, draga Rejel.
Za divno udo, i jesam lepo spavala. Nisam nita sanjala, nije bilo
tajanstvenog zvuka alarma niti mirisa tatinog afterejva. Samo mir i nita
drugo.
Kad sam ujutru ula u kuhinju, na tanjiru su me ekali zlatnouti kroasani,
a na poretu se puila svee skuvana kafa, na osnovu ega sam zakljuila da
je Dimi odavno ustao. Uzela sam jedan kroasan i slasno ga zagrizla, a on mi
je sipao kafu s mlekom.
Vidim da si bio u nabavci.

Toplo mi se osmehnuo. Hvala bogu, ponovo mi je delovao kao onaj stari

Dimi. Pretpostavila sam da e tako i ostati sve dok se budemo drali
neutralnih tema. Privukao je jednu od dve visoke ank-stolice i seo,
uzdravajui se da se ne nasmeje mom trapavom pokuaju da se uspentram
na drugu.
Mnogo je lake s visokim tiklama.
Pre nego to sam uspela da ga spreim, obuhvatio me je oko struka i bez
muke me podigao na stolicu. Njegova ruka zadrala se na mom telu tek
koliko mi je trebalo da se namestim, meutim, i to je bilo dovoljno dugo da
zadrhtim od njegovog dodira.
Hladno ti je? upitao me je i odmerio pogledom moju majicu bez rukava
i pamuni orts, u kojima sam prespavala. Teko da je ovo bilo moje najbolje
izdanje, posebno ne bez minke i s kosom skupljenom u konjski rep. Ne
saekavi da mu odgovorim, skinuo je svoju jaknu i prebacio je preko mojih
ramena. Istog trenutka, nozdrve mi se ispunie njegovim neodoljivim
mirisom. Pogledao me je s toliko topline da mi ne bi bilo hladno ni na
Severnom polu. U tom trenutku, pogled mu je skliznuo nie, na moja stopala
koja su visila nekih pola metra od zemlje. Mada mi se uinilo da uiva u
prizoru, usne su mu se odjednom razvukle u onaj njegov poznati eretski
osmeh.
ta ti je toliko smeno? upitala sam ga i otpila dug gutljaj kafe, da bih
oljom sakrila rumenilo koje me je oblilo zbog ispitivakog pogleda.
Ti si mi smena. Mlati nogama i vrpolji se kao kad ti je bilo trinaest
godina.
Vau. Ako svim devojkama daje ovakve komplimente, onda mi je jasno
zato si jo uvek samac, rekla sam aljivo i zgrabila drugi kroasan s tanjira.
Trebalo nam je skoro sat vremena da prenesemo sve kutije u prtljanik
Dimijevog automobila. Bili smo u liftu, na pola puta do mog stana iz kog je
trebalo da iznesemo poslednju turu kutija, kada mi je ponovo zazvonio
mobilni. Inae, od jutros je zvonio na svakih petnaest minuta. Izvadila sam ga

iz depa farmerki, pogledala ko zove i ponovo pritisnula dugme za odbijanje

poziva. Opet Met? kratko me je upitao.
Klimnula sam glavom i vratila telefon nazad u dep. Valjda e uskoro
odustati, izgovorila sam s uzdahom.
Misli? upitao me je sumnjiavo, gledajui me ispod oka, a zatim je
otvorio vrata mog stana i uao, tako da nisam mogla da mu vidim izraz lica
kad je dodao: Ja ne bih.
Zanimljivo. Veoma zanimljivo.
Trenutak kasnije, poslednji put sam zatvorila vrata svog stana i zakljuala
ih. Mada sam znala da u jednom morati da se vratim da bih poplaala
raune i namirila kiriju, ovo je za mene bio konani rastanak.
Jesi li dobro? upitao me je Dimi i zatitniki mi dodirnuo rame.
udno, ali jesam, odgovorila sam.
Odlino, izjavio je. Samo da zna, bude li se predomislila kad ti se
bude vratilo pamenje, morae da pronae nekog drugog da te ponovo
useli.
Nasmejala sam se, ali sam se malo zamislila nad ovim. ta ako jednom
stvarno budem zaalila zbog ovih odluka? Onda mi se pred oima ponovo
pojavila slika Meta i Keti u krevetu, i tada shvatih da neu. Ne, neke odluke
neu promeniti ma ta na to rekla doktorka Endruz.
S obzirom na to da je Boi bio veoma blizu, saobraaj je bio
iznenaujue redak; pretpostavljam da se ljudima nije mililo da izau napolje
po ovom vetru. Bilo kako bilo, u Dimijevom automobilu bilo je toplo. Ili
sam se moda ja tako oseala u njegovoj blizini.
Jesi li razmiljala ta e sa svojim poslom u redakciji?
Namrtila sam se. Jesam razmiljala. I to mnogo. U stvari, to je bio deo
prie kog je bilo najtee odrei se. O takvom poslu matala sam godinama i
sada mi se inilo pomalo pogreno to to sam ga dobila na tacni, bez imalo
muke.

Ba je to aavo, rekao je Dimi kad sam mu objasnila svoj stav.

Videla si svoje tekstove. Proitala si ih. Nema razloga da se tako osea. Ti
si odlina novinarka i zasluuje taj posao. Prijala mi je njegova pohvala, ali
sam ipak duboko uzdahnula, ne verujui da je to zaista tako.
Moda si u pravu. Ne znam ni sama. Saekau jo malo pre nego to
donesem konanu odluku.
Naravno, ne treba da uri, sloio se sa mnom. A moda bi mogla da
se vrati na stari posao u lokalnim novinama? Tvoj tata je rekao da moe da
te ubaci kad god poeli.
Ta ideja mi dosad nije pala na pamet. Jo sam razmiljala o tome kad je
dodao: Bilo bi ba lepo da si blie kui.
Okrenula sam se prema prozoru kroz koji se, inae, teko ta moglo videti,
jer je bio mokar i zamagljen od kie, samo da Dimi ne bi video osmeh koji
sam razvukla od uha do uha. Upravo tada sam ugledala neto to me je
vratilo nazad u svet moje ludosti.
Brzo skreni levo! povikala sam. Dimi me je prestravljeno pogledao.
ta? Zato? To je jednosmerna ulica!
Po izrazu mog lica shvatio je da ne treba da se raspravlja, tako da je naglo
skrenuo ulevo, nakon ega je taksista iza nas legao na trubu u znak opomene.
Vozi pravo prema onim svetlima! zapovedila sam.
Ponovo me je zaueno pogledao. Odmahnula sam glavom, te je samo
nastavio da vozi. Progovorio je tek kad smo stigli do ravanja.
Kuda sad?
Ovde skreni desno, a zatim vozi pravo do kraja ulice, pa opet levo.
Nije me nita pitao niti je traio da stanemo i da mu objasnim kuda idemo.
Nije se ak ni ljutio zbog mojih vojniki izgovorenih komandi. Samo je u
jednom trenutku rekao: Zna, ak je i ona dama iz GPRS-a ljubaznija od
tebe.

Mada sam bila napeta kao struna i uznemirena do krajnjih granica, njegov
komentar mi je ipak izmamio osmeh. Oseala sam se kao da sam pare
elika koji neki ogromni magnet privlai na odreeno mesto. Ne mogu da
opiem snagu te sile, znam samo da nisam mogla da joj se oduprem. Ostavili
smo iza sebe lepe, ureene zgrade i stigli u prilino prljavu uliicu sa
zgradama s oljutenim fasadama i naherenim prodavnicama.
Moe li stati tamo levo?, pokazala sam mu prstom prema praznom
mestu na parkingu. Tamo iza onog kombija.
Uradio je kako sam mu rekla. Uparkirao je auto, iskljuio motor i tek tada
se okrenuo prema meni. Panika koja me je drala punih petnaest minuta,
koliko je trajala ova sumanuta vonja, poela je polako da poputa, meutim,
i dalje mi se na licu video strah. Da sam tada progovorila i rekla mu ono to
mi se motalo po glavi, verovatno bi pomislio da me je ponovo obuzelo ludilo
i da ne znam ta govorim. Umesto toga, uzeo me je za ruke, koje sam
nervozno drala u krilu i upitao me smireno: Koji od ovih?
ta koji? zaueno sam ga upitala, ne usuujui se da podignem pogled
prema njemu.
Koji je tvoj stan?
Tek tada sam podigla glavu prema njemu, ali nisam mogla jasno da ga
vidim od suza koje su mi ispunile oi. Glavom sam mu pokazala prema
zgradi preko puta ulice.
U onoj zgradi, iznad perionice.
Pogledao je u tom pravcu, zadrao pogled na ofucanoj zgradi, a onda je
jednim pokretom ruke otkopao pojas. Hajdemo onda. Pogledala sam ga
zbunjeno. Hajde, idemo da ga vidimo.
Izaao je iz auta, doao do moje strane, izvukao me iz auta i vrsto
uhvatio ispod ruke. Mora da se uplaio videvi da sam bleda kao krpa i
potpuno prestravljena, ali je ipak ubacio neto duhovito da me malo raskravi.
Inae, budem li ikada uestvovao na reliju, tebe sigurno neu uzeti za

navigatora. Previe si nadrndana.

Saekali smo da preemo ulicu, na mestu na kom sam je prelazila hiljadu
puta dok sam ivela ovde. Onda me je Dimi povukao i odlunim korakom
preveo preko. Mora da je usput razmiljao kakva li e biti moja reakcija kad
ustanovim da nikad nisam ivela u tom stanu i ta da radi u tom sluaju.
Meutim, mene je muilo neto drugo. Okrenula sam se prema njemu i
upitala ga: A ta emo da radimo ako se ispostavi da je taj stan pun mojih
stvari?
U tom trenutku, stajali smo ispred perionice zajedno sa jo nekoliko ljudi
koji su ekali da unesu ve u malu prostoriju, punu isparenja od maina za
pranje. Ispruio je ruke i vrsto me stegao u zagrljaj, kao da je time hteo da
mi ulije snagu i otera demone iz moje glave.
Snai emo se. Reiemo sve zajedno, ma ta to bilo.
Ovo je zvualo kao zakletva, kletva i obeanje. Upravo ta njegova
reenica ulila mi je snage da se oslobodim iz zagrljaja i hrabro ga povedem
prema mom drugom domu.
Ulaz u zgradu nalazio se odmah iza ugla. Kad samo stigli, pustila sam
Dimija da se prvi popne stepenicama. Pogledao me je zaueno.
Vidi, tamo na zidu je tabla sa imenima stanara i zvonima. Okrenuo je
glavu prema zidu levo od ulaza. Vidim. I pored svakog zvona stoji
prezime...
Vinter. Hant. Veb. Friman.
Pogledao me je zblanuto, jer sam mu upravo izdiktirala sva prezimena s te
table, a da joj nisam ni prila.
Poslednje odgore je moje. Viltir.
Okrenuo se ponovo prema tabli, a zatim prema meni.
Pogodila si etiri od pet. Poslednje je prazno. Na njemu nita ne pie.
Popela sam se stepenicama i pogledala u tablu. Govorio je istinu. Kako

to? Poslednji put kad sam bila ovde, moje prezime pisalo je na kartici pored
petog zvona. Poela je da me kopka sumnja. ta me je onda uopte dovuklo
ovamo? I zato?
Moda je ovde stanovala neka tvoja prijateljica. Ili neko kod koga si bila,
ali se toga ne sea, neno mi se obratio. Da, rekla bih da je to bilo sasvim
logino objanjenje, samo da nije bilo jednog detalja.
Sea li se moda imena komija te tvoje prijateljice?
Nisam mu nita odgovorila, ali sam po izrazu njegovog lica zakljuila da
Dimijev policijski mozak traga za dokazima i reenjima.
Pritisnula sam drugo dugme od dole. Gospoa Hant. Ona puta svakog
ko joj pozvoni. ena stvarno nije normalna.
I stvarno, trenutak kasnije ulazna vrata su zazujala i otvorila se.
Dimi je prvi zakoraio u mrani hodnik u kojem se osetio snaan miris
deterdenta iz perionice. Poznati miris uvukao mi se u nozdrve i probudio
uspomene. Bojaljivo sam se popela na prvi stepenik i umalo da nisam pala
od uzbuenja. Utom se Dimi stvorio pored mene, uhvatio me za ruku i onda
smo zajedno poeli da se penjemo izlizanim stepenicama.
Proli smo prvi i drugi podest i nikoga nismo sreli. Meutim, kad smo se
popeli na sledei sprat i krenuli hodnikom, u susret nam je dolazila krupna
sredovena ena kose crne kao ebanovina, s nekim papirima u rukama, u koje
se zadubila.
Dobro jutro, gospoo Kivort, pozdravila sam je, a ona se trgnula,
podigla pogled s papira i belo me pogledala. Zastala je i automatski nam se
nasmeila, vie iz pristojnosti, a zatim mi je otpozdravila: Dobro jutro.
Meutim, po njenom zbunjenom izrazu lica bilo je i vie nego jasno da
nema pojma ko sam.
Oprostite, da li se poznajemo?
Ovo je zaista bilo zanimljivo pitanje. Stajala sam utke pred njom dok me
je ispitivala pogledom, a onda se naglo okrenula prema Dimiju i iroko mu

se osmehnula. Ovaj njen gest je i meni izmamio osmeh, jer sam dobro znala
da je oduvek bila predusretljivija prema stanarima mukog pola, naroito
mlaim.
Verovatno nas se ne seate, rekao joj je Dimi. Ovo je bila istina.
Mi smo prijatelji osobe koja ivi ovde. E ovo je ve bila la.
Gospoa Kivort jo uvek nije bila sigurna, meutim, nakon nekoliko
sekundi, lice joj se razvedrilo. O, da, naravno. Drago mi je to vas vidim.
Zatim je nastavila hodnikom, pa stepenicama nanie, ali se najmanje dva
puta okrenula, zaueno nas gledajui i pratei pogledom. Bilo je jasno kao
beli dan da i dalje nije imala pojma ko smo. Bolje reeno, sigurna sam da je
nastavila da se pita odakle poznaje Dimija, dok je mene ve bila zaboravila.
Kad se udaljila, pogledala sam prema Dimiju, koji je delovao prilino
zbunjeno.
To je bila moja gazdarica, gospoa Kivort. Nije loa, samo ponekad ume
da smori priom. I da zna, mnogo voli mlae mukarce.
Dimi je utao. Nije se ak ni nasmejao na moj poslednji komentar.
Delovao mi je ozbiljno, kao da ga je neto poljuljalo i poremetilo.
Mislim da si joj se dopao, zadirkivala sam ga.
Ponovo nita. Umesto duhovitog odgovora, kakav sam oekivala od njega,
samo je zbunjeno promrmljao: Ali ona tebe nije prepoznala.
Nastavili smo utke da se penjemo. Kad smo stigli do poslednjeg sprata,
neto me je acnulo jer sam prepoznala vrata svog stana.
Evo, stigli smo. Ono je moj slatki dom.
Dim se osvrnuo oko sebe: boja na ulaznim vratima bila je sljutena,
zidovi olupani, a staklo na prozoru u dnu polumranog hodnika bilo je toliko
prljavo da se kroz njega malo ta moglo videti.
Da budem iskren, mnogo vie mi se dopao onaj tvoj drugi stan. Slegla
sam ramenima.

Dobro, hoe li pokucati na vrata? rekao je i sklonio se u stranu da me

propusti.
Koraknula sam napred, ali nisam bila sigurna da je uopte potrebno da
kucam - ko god da je sada bio iza tih vrata, verovatno je ve mogao uti
glasno lupanje mog srca. Shvatila sam da ovo nije bio moj stan ak i pre nego
to sam podigla ruku da pokucam. Na vratima je bila ugraena nova sjajna
elzet brava, koja definitivno nije bila tu dok sam ja stanovala u tom stanu.
Ipak sam pokucala. Isprva tiho i bojaljivo, a zatim mnogo jae. Nita.
Samo odzvanjanje zvuka kucanja u praznom hodniku.
Izgleda da nema nikoga, zakljuio je Dimi. Moda niko ne ivi u
njemu, zna da nije bilo prezimena pored zvona, dole na ulazu.
Iznenadilo me je razoaranje koje sam osetila nakon to je ovo izgovorio. I
za sam dolazak ovamo trebalo mi je mnogo snage, a poto sam stigla
nadomak odgovora, neu da odem a da ne saznam ta se nalazi iza tih vrata.
Mada sam nasluivala da je sve ovo bio samo proizvod moje teke uobrazilje
ili ko zna ega, morala sam da uem unutra i uverim se sopstvenim oima da
stvarno nikad nisam ivela na ovoj adresi. Morala sam da vidim da li u tom
stanu ima ikakvih tragova mene iz ivota za koji ne znam ni da li je uopte
postojao. I dok sam bespomono stajala pred tim vratima, odjednom mi je
neto sinulo. Okrenula sam se od vrata i krenula prema prozoru u dnu
hodnika. Prela sam prstima preko pohabanog drvenog okvira, traei otvor
ispod njega.
Izvini to te ometam, hoe li mi rei ta radi?, upitao me je Dimi, a
zatim je i sam priao tom prozoru.
Nisam mu odgovorila, ve sam obema rukama uhvatila drvenu prozorsku
dasku i poela da je odvaljujem od osnove prozora. Dimi me je uhvatio za
ruku da me zaustavi.
Rejel, ako ne misli da te uhapsim zbog unitavanja tue imovine, budi
ljubazna pa mi objasni ta to, pobogu, radi?
Uzdahnula sam i okrenula se prema njemu.

Deko iz Amerike, koji je ovde stanovao pre mene, pokazao mi je da se

ova daska lako skida. Ispod nje je udubljenje u kom je drao rezervni klju,
poto je esto gubio kljueve. Zato hou da skinem tu prokletu dasku i
proverim da li je njegov klju jo uvek ovde. Ako jeste, otkljuaemo vrata i
ui unutra.
Sad to vie nije samo unitavanje imovine, ve i provala u tu posed,
dodao je. Lep nain da upropastim karijeru, nema ta.
OK. Ti me onda saekaj u autu. Ui u sama. Sad je on duboko
uzdahnuo.
Pa da neko pozove policiju i odvedu te u lisicama?
Uprkos tome to se nije slagao s mojim namerama, neno me je odgurnuo
u stranu, zgrabio onu dasku i povukao je nagore. Cimnuo ju je dva puta i ona
se lako odvojila od cigala na kojima je stajala, ali se istovremeno vazduh
ispunio prainom od izlomljenog maltera. im se praina slegla, oboje smo
zavirili u udubljenje, koje se ukazalo pred nama. Nije ni bilo potrebno. U
udubljenju izmeu dve cigle leao je klju u providnoj najlon kesici. Videvi
ga, Dimiju se oteo uzvik iznenaenja. Taman kad sam htela da izvuem
kesicu i uzmem klju, iza naih lea zauo se zvuk sklanjanja reze i
otkljuavanja vrata. U dva poteza, Dimi je brzo vratio onu dasku i lupio je
akom da bi nalegla na svoje mesto, i ba u tom trenutku, vrata mog starog
stana su se irom otvorila.
Zdravo vas dvoje, rekao je muki glas. Okrenula sam se i nasmeila da
ne bi primetio izraz krivice na mom licu. Na vratima je stajao visok i vitak
mladi. Oprostite to vam nisam odmah otvorio, razgovarao sam telefonom.
Kako vam mogu pomoi?
Smekao se zavodljivo, ali taj smeak i odmeravanje nije bilo namenjeno
meni, ve ponovo Dimiju. Izgleda da je moj drug veoma popularan ovde.
Dobro jutro, gospodine, obratio mu se Dimi, nametajui glas da zvui
profesionalno. ao mi je to vas uznemiravamo, ali treba nam samo minutdva vaeg vremena. Izgovorivi ovo, posegnuo je u dep jakne, izvukao

svoju policijsku znaku i pokazao je oveku.

Njegova reakcija na ovo bila je i vie nego zanimljiva. Odjednom je
nestalo onog vrckavog osmeha s vetaki preplanulog lica, a zatim je poeo
nervozno da provlai rukom kroz savreno isfeniranu kosu. Zapitala sam se
ime li se to nezakonitim bavio kad se toliko uzvrpoljio pred policajcem.
Moemo li da uemo na trenutak? upitao ga je utivo Dimi.
O,da, naravno, naravno odgovorio je snishodljivo. Izvinite na neredu.
Nisam oekivao posetu.
Pratili smo ga hodnikom koji sam ja okreila u uto da bih ga uinila
svetlijim. Sada je bio okreen u plavo, s tim to je jedan zid bio prelepljen
prugastim tapetima. Dnevni boravak je bio daleko od neurednog, kakvim ga
je opisao novi stanar. Naprotiv, bio je ureen sa stilom, minimalistiki
opremljen u mornarsko plavo-beloj boji. Stvarno je sada izgledao mnogo vei
i svetliji nego pre, dok sam ja ivela u njemu.
Izvolite, sedite. elite li neto za pie? Moda ste gladni? navaljivao je
nervozno plavuan. Meutim, kad je video Dimijev prijatan osmeh, malo se
opustio. Dimi je stvarno bio dobar policajac.
Dobro je umeo da proceni sagovornika i da prilagodi svoje ponaanje
prema situaciji. Mislim da bi lako uspeo da izvue ono to ga zanima ak i iz
najokorelijeg kriminalca, a kamoli iz ovog mlakonje.
Molim vas, recite mi svoje ime i prezime, upitao ga je Dimi ozbiljnim,
ali prijatnim tonom, a zatim je iz depa izvukao bloki, da bi to vernije
simulirao policijsku istragu. Boe, stvarno je bio dobar u ovome!
Maksimilijan Makrej, izgovorio je mladi, a zatim je seo na ivicu belog
troseda, tako da su njegove tesne tamne kone pantalone jo vie dole do
izraaja. Onda se nagnuo prema Dimiju i namignuo mu. Ali svi me zovu
samo Maks.
Boe, moe li biti oiglednije da je gej? Zagrizla sam usnu da se ne bih
nasmejala. Za razliku od mene, Dimi je ostao mrtav ozbiljan.

Gospodine Makreju, obratio mu se neto neslubenijim tonom,

ispitujemo sluaj nestale osobe. Znate li neto o gospoici Rejel Viltir?
Trgnula sam se na pomen svog imena.
Ne, ne znam. Nisam nikad uo za nju. Zato, neto joj se dogodilo?,
upitao je s posebnim zanimanjem, kao da je jedva ekao da uje neke sone
detalje. Da sam nekim sluajem stvarno nestala, ovaj tip bi bio prvi na mojoj
listi osumnjienih.
Nadajmo se da nije. Samo pokuavamo da ustanovimo gde stanuje. Po
naoj evidenciji, ovo je bila njena poslednja adresa.
Toliko je veto vodio taj razgovor da mi je dolo da mu aplaudiram na
snalaljivosti i nainu koji je primenio da bi saznao ono to je mene
zanimalo.
Stvarno? Ba udno, ja ivim ovde ve tri godine, a pre mene je ovde bio
neki deko iz Amerike, koji je, koliko ja znam, iveo u ovom stanu due i od
mene. Ako je ta devojka, kako ste ono rekli da se zove... Rejel, ikada i
ivela u ovom stanu, onda je to moralo biti veoma davno.
Jasno mi je, odgovorio mu je Dimi i znaajno me pogledao, kao da je
time eleo da kae: Je li to bilo dovoljno? Osvrnula sam se oko sebe. Ta
soba bila je moja isto koliko nije. Bilo me je u njoj i nije. Kratko sam
klimnula glavom. Odmah zatim, Dimi je ustao i krenuo prema izlaznim
vratima.
Hvala vam mnogo i oprostite jo jednom na smetnji, gospodine Makreju.
Za vas samo Maks.
Hvala vam mnogo, Makse. Bili ste veoma ljubazni. Maks mu se na ovo
iroko osmehnuo.
Nadam se da ete pronai tu devojku. Bude li vam trebalo jo neto,
slobodno navratite, bie mi drago. Ja sam stalno kod kue. Naravno, ovaj
poziv bio je upuen samo Dimiju; mene ionako nije ni primeivao. Ponaao
se kao da sam bila nevidljiva. Spustila sam pogled i zagledala se u vrhove

cipela da bih prikrila smeh. Kad sam podigla glavu i pogledala prema
Dimiju, koji je iao ispred mene, videla sam da mu se ramena tresu od
smeha. Maks nam je otvorio vrata i pustio nas da izaemo, a zatim se
naslonio na dovratak, posmatrajui nas kako odlazimo. Nismo napravili ni tri
koraka, a Dimi je zastao i okrenuo se prema njemu.
Inae, nije ba pametno da drite klju pod prozorskom daskom.
Maksovo lice se izobliilo od uenja.
Ali kako ste znali? Mislim, niko ne zna... Stvarno.
To je prvo mesto na kom provalnici pogledaju, rekao mu je, a zatim me
je uhvatio za nadlakticu i poveo niz stepenice. Usput je samo doviknuo:
Dovienja, gospodine. elim vam prijatan dan.
Uspeli smo nekako da se suzdrimo do bezbedne razdaljine, a onda smo
oboje prsli u smeh. Malo je rei da nam je u tom trenutku doao kao melem
na ranu. Kad smo izleteli napolje, na hladni decembarski vazduh, suze su mi
se slivale niz lice od kikotanja koje nisam mogla da zaustavim.
Bogami, danas ba ima mnotvo oboavalaca! konano sam uspela da
izgovorim, i dalje se smejui.
Dimi je eretski slegnuo ramenima. ta u kad sam neodoljiv!
Kad smo seli u auto, obratio mi se neto ozbiljnijim tonom. Ima li
predstavu koliko sam zakona danas prekrio zbog tebe?
Zagrizla sam donju usnu. Bar nekoliko, a? rekla sam stidei se.
Ba tako.
Izvini, promrmljala sam.
Ispruio je ruku i obmotao svoje duge prste oko mojih. Mada mi je njegov
dodir prijao vie nego ita drugo, obeala sam sebi da neu vie pogreno
tumaiti njegove poteze i pridavati im znaenje koje ne postoji. Bilo je
krajnje vreme da se osvestim i prihvatim realnost da me on gleda samo kao
prijateljicu.

Hajde, elim da ujem tvoje miljenje. Objasni mi ta se to tamo

dogodilo.
Pa, rekao bih da je Maksimilijan pao na moj neodoljivi arm i...
Izgovorila sam psovku neprimerenu damama i cimnula ga za rukav, da bi
prestao da se ali.
Zna ti dobro o emu govorim. Objasni mi kako sam mogla znati sve
ovo; put dovde, gazdariino prezime, imena stanara, biva i sadanja, da ne
pominjem skriveni klju.
utao je toliko dugo da sam pomislila da mi nikad nee odgovoriti. Kad
je konano otvorio usta, iz njih je izleteo samo dubok uzdah praen
reenicom: Nemam objanjenje.
Promekoljila sam se u seditu i namestila tako da mogu bolje da mu
vidim lice. Nisam navikla da on neto ne zna. ak mi je pomalo bilo ao to
sam ga ubacila u frku, znajui da njegov policijski mozak sada oajniki
pokuava da pronae racionalno objanjenje za ono to se dogodilo. Trenutak
kasnije, ispustio mi je ruku i okrenuo klju.
Moe li mi ovog puta manje frenetino pokazivati kuda da vozim?
Molim? A do ega to?
Pogledao me je kao da je pomislio da se namerno pravim blesava.
Do Anderson inenjeringa. Tako se zove mesto gde si radila, je li?
Klimnula sam glavom, zahvalno mu se osmehnuvi. Ne samo da je
upamtio naziv firme, ve je tano znao da mi je odlazak na to mesto preko
potreban a da me nije ni pitao. Poto sam znala da nisam sama u svemu
ovome, potraga za mojom prolou postala je mnogo manje zastraujua i
mnogo vie ohrabrujua.
Nakon neto manje od sat vremena, ponovo smo se nali u centru
Londona.
Na kraju ove ulice postoji malo parkiralite, rekla sam mu.

Pratei moja uputstva, stigli smo do malog parkinga, koji se nalazio tano
tamo gde sam i rekla da e biti. Ovog puta, Dimija to uopte nije iznenadilo.
Dok smo koraali prema ulazu u firmu, pogledom sam odmeravala sve
prolaznike koji su ulazili ili izlazili na vrata, ne bih li nekog prepoznala, ali
naalost, svi su mi bili nepoznati, ba kao i ja njima. Zastala sam na trotoaru
ispred ulaza do kog je vodilo dugako stepenite i okrenula se prema
Dimiju.
Hvala ti, tiho sam promrmljala.
Njegov iroki osmeh bio je sve to mi je u tom trenutku bilo potrebno da
smognem snage da zakoraim na to stepenite i krenem prema irokim
staklenim vratima. Kad smo se popeli i stigli do ulaza, Dimi je krenuo da
pritisne zvonce ispod kog je pisalo: Zvonce za goste, molimo, pozvonite.
ekaj, povikala sam i glavom mu pokazala prema maloj tastaturi s
brojkama na zidu. Mada su mi prsti bili ledeni, s lakoom sam ukucala
osmocifrenu ifru za zaposlene. Kad su vrata kliknula i otvorila se, iza lea
sam ula Dimija kako glasno udie, odajui svoju zapanjenost. Okrenula
sam se prema njemu i pogledala ga na nain koji je trebalo da znai: ik
ovo objasni!
Gledao me je zbunjeno, a zatim je nemono slegnuo ramenima. Kad smo
se nali u hodniku, ja sam bila ta koja se ukopala u mestu.
Rejel? Jesi li dobro?, upitao me je. Osvrnula sam se oko sebe - sve mi
je bilo poznato. Glasno sam uzdahnula.
ta mi, zapravo, radimo ovde? ta treba sad da uradim? Da odem do
svog stola i isteram osobu koja tamo sedi? Da odem do efa i ponem da ga
ubeujem da sam zaposlena ovde, pa da onda pozove obezbedenje da me
izbace napolje?
Kao da sam ga prizvala, ovek iz obezbedenja odjednom se pojavio u dnu
hola i krenuo prema nama ubrzanim korakom.
Izvolite, traite nekoga?, obratio nam se nimalo ljubaznim tonom.

Pretpostavljam da je video da smo uli na slubeni ulaz, ali poto nas nije
poznavao, dojurio je da vidi ko smo i ta traimo tamo. Mada sam mu se
osmehnula najljupkije to umem, to nije promenilo ledeni izraz njegovog lica.
Dobar dan vam elim. U stvari, traimo nekoga, pa se pitam moete li
nam pomoi. Moja prijateljica radi ovde i treba da se naemo s njom na
ruku. Poto je napolju veoma hladno, mislili smo da je u redu da je
saekamo unutra.
uvar nas je i dalje mrko gledao, s tim to su crte njegovog lica za nijansu
omekale, pa bi se moglo rei da vie nije bio besan, ve samo ljutit.
Naravno da nije poverovao da mi je ta prijateljica odala kompanijsku ulaznu
ifru za ulazak, jer se za tako neto dobijao momentalni otkaz. Nakaljao se i
nastavio da nas gleda namrgoeno, kao da smo dravni neprijatelji. Ponovo
sam mu se osmehnula, mislei u sebi da e mi se vilica odvaliti ako ubrzo ne
prestane da nas odmerava. Sreom, u tom trenutku je Dimi postavio pravo
pitanje.
Moete li nazvati nau prijateljicu i rei joj da je ekamo ovde?
Bogami, veoma je uverljivo lagao za jednog predstavnika zakona!
Ali ta njegova la oigledno je upalila, poto se nakon toga uvar okrenuo
i poao prema recepciji, pokazujui nam prstom da ga pratimo. Kad smo se
ponovo nali oi u oi s uvarom, on je stajao s jedne, a mi s druge strane
recepcije, i smatrao je da se sada red koliko-toliko uspostavio. Podigao je
pogled prema nama, ali nam se obratio mnogo prijatnijim tonom. Kako se
zove ta vaa prijateljica koja radi ovde?
Ne razmislivi, izgovorila sam u dahu: Rejel Viltir.
Dimi je sevnuo oima prema meni, ne verujui da sam izgovorila svoje
ime. uvar je dva puta preao prstom preko liste zaposlenih ije je prezime
poinjalo s V, a onda je ponovo pogledao prema nama, samo sada vie nije
bilo ljubaznosti na njegovom licu.
Rejel Viltir ste rekli? Takva ne radi kod nas.
Pogledala sam prema Dimiju, molei ga oima da me izbavi iz nevolje

koju sam sama prouzrokovala, ali on mi je uzvratio treptanjem koje je

znailo: Sama si zakuvala, sama se izvuci.
Uzvratila sam mu mrekanjem nosa i reila da odigram na sigurnu kartu.
O, boe, kako sam glupava. Rekla sam vam svoje ime. Ime moje
prijateljice je Emili Frost, izgovorila sam prvo ime koje mi je palo na pamet,
a za koje sam znala da pripada jednoj od mojih koleginica. Ali znate ta,
saekaemo je napolju... da je iznenadimo. Izvinite na smetnji. Zgrabila sam
Dimija za rukav i poela da ga vuem prema izlazu.
Suptilno, rekao je Dimi ne opirui se. Sad mu stvarno nismo sumnjivi,
zar ne?
Dok smo koraali, jo sam oseala uvarev pogled na svojim leima.
Trenutak pre nego to sam uhvatila kvaku, ula sam ga kako se obraa svom
kolegi koji je upravo odlazio na pauzu za ruak.
Vidimo se posle, Do.
S rukom na kvaci, okrenula sam se da vidim tog drugog uvara, koji se
takoe kretao prema izlazu. Bio je otprilike godina mog oca, samo malo
elaviji i crveniji u licu. Videvi ga, usne su mi se razvukle u irok osmeh.
Zdravo, Do. Kako ste, ta ima novo kod vas?
Prvo se zbunio i zaueno me pogledao. Meutim, kad sam mu postavila
naredno pitanje, zbunjenost se pretvorila u izraz totalne neverice. Kako vam
je ena? Da li je izala iz bolnice?
Prebledeo je kao krpa. Onda je nekoliko puta preao pogledom od
Dimija do mene, a zatim je pogledao preko ramena prema kolegi. Potom se
ponovo okrenuo prema nama i brzim korakom izjurio napolje. Tek kad smo
se sve troje nali izvan zgrade, okrenuo se prema nama i upitao me gotovo
neprijateljski: Oprostite, ta ste me to upravo pitali?
Nisam navikla da razgovara sa mnom ovim tonom, zaboravljajui da sam
za njega bila potpuni stranac.
Upitala sam vas kako je vaa supruga Mjurijel. Koliko znam, trebalo je

dosad da zavri s poslednjom turom hemoterapije.

Seam se da ste mi rekli da se nadate da e izai iz bolnice pre Boia.
Dimi se pomerio korak u stranu i prekrstio ruke preko grudi, da bi s
bezbedne razdaljine mogao da posmatra ovu udnu scenu. S druge strane,
Do je delovao potpuno potreseno.
Nita ne razumem... Ko ste vi?
Rejel. Rejel Viltir. Dugo je utao i belo me gledao.
Ne poznajem vas, govorio je i odmahivao glavom levo-desno.
Zanimljiva reenica, ovih dana je svi ponavljaju. Nisam znala ta da mu
kaem a da ne zazvuim uvrnuto.
Ali bih veoma rado voleo da znam kako, doavola, znate to o Mjurijel.
Nikome nisam priao o njenoj bolesti. Ama ba nikom.
Mislim da je Dimi pozvao Doa u pab iz pogrenih razloga. Rekao mu je
da bi bilo dobro da sednemo i uz pience popriamo, nakon ega e mu sve
biti mnogo jasnije. Bilo kako bilo, predloila sam da se sklonimo s one
vetrutine i odemo zajedno u pab Kralj Dord, u koji je veina zaposlenih
odlazila na ruak, s im se Do sloio. Bilo mi je malo neprijatno jer me je
celim putem odmeravao pogledom kao da sam neka ludaa s natprirodnim
moima, ili ak neto jo i gore od toga.
Pab je bio krcat, to nije bilo neobino imajui u vidu doba dana, tako da
smo jedva pronali slobodan sto. Za ostalim stolovima sedele su moje kolege
s posla, pa sam, dok smo se provlaili kroz pab, grizla za donju usnu da ih ne
bih sve redom pozdravljala u prolazu. Konano sam ugledala slobodan sto i
pourila da ga zauzmem, nakon ega je Do krenuo za mnom, a Dimi prema
anku, da nam narui pie. im smo seli, iroko sam se osmehnula Dou, ali
naalost, nije mi odgovorio istom merom, to me je malo rastuilo. Bio mi je
drag ak i pre nego to smo ustanovili da imamo mnogo toga zajednikog.
Utom se pojavio i Dimi s piem, usput nas obavestivi da nam je naruio
svakom po porciju zakuske, koju e nam brzo doneti. Neto mi je govorilo da
nijedno od nas troje nee imati apetita dok ne razjasnimo situaciju.

Da ujem, ko vam je rekao da je Mjurijel bolesna?, bilo je prvo to je

Do ispalio.
Zavrtela sam glavom, razmiljajui da je bolje da mu ne odgovorim na to
pitanje. Meutim, Do je nastavio da se brani, mada ga niko nije napao, to
se lepo videlo po njegovoj narednoj reenici.
Ne znam kakvu igru igrate vas dvoje... Ne elim da se zna za to i neu da
imam problema na poslu zbog toga.
Oigledno, bio je veoma potresen to neko, koga nikad u ivotu nije
video, zna njegovu strogo uvanu porodinu tajnu. Ispruila sam ruku u
nameri da ga potapem po ruci, ali sam odustala kad sam ugledala strah u
njegovim oima.
Nemamo nameru da vam stvaramo probleme, Do, rekao mu je Dimi
umirujuim tonom.
Samo da znate, ja nemam novca, nastavio je Do.
Naravno da nemate kad plaate kolarinu za dvoje dece i staraki dom za
vau majku, sloila sam se s njim, ne razmiljajui o posledicama. uvi
ovo, Do je umalo ispustio iz ruke napola popijenu kriglu s pivom.
Otkud to zna? Kako? Ko ste vi, ljudi?
Nije mi bilo lako da mu objasnim, ali sam ipak resila da mu kaem istinu,
ma kako uvrnuta ona bila.
Znam da mi neete verovati, jer je teko razumeti, ali ja sam vam
prijateljica. Pogledao me je sumnjiavo, a zatim se okrenuo prema Dimiju i
uputio mu isti pogled.
O, ne, pojasnio mu je Dimi. Mene ne poznajete, ona vam je
prijateljica. Jadniak se sad jo vie zbunio. Ponovo je zbunjen pogledao
prema meni. Sad mi ga je ve bilo ao.
Kako je to mogue? Ako ste mi prijateljica, valjda bih znao. Imam dobro
pamenje i ne zaboravljam lica. I sigurno ne bih priao o svom privatnom
ivotu nekome koga u ivotu nisam video.

Znam da zvui suludo, ali nas dvoje jesmo prijatelji. I to dobri. Razlog
zbog kog znam sve o Mjurijel i njenoj bolesti je to to sam i sama prolazila
kroz neto slino sa svojim ocem.
Prvi put, crte Doovog lica su omekale. Sad je u mene gledao onaj isti
dobroudni ika koji me je savetovao i pruao podrku dok smo razmenjivali
iskustva o bolestima naih najmilijih.
ao mi je to to ujem, izgovorio je mnogo blaim tonom. Uverivi se
da mu ne elimo nikakvo zlo, nastavio je: Ali i dalje mi nije jasno otkud
znate sve to to ste rekli. Budui da su proteklih meseci pljutali otkazi,
posebno sam bio paljiv da niko ne sazna da mi je ena teko bolesna.
Znam to, proaputala sam. Ova vrsta brige bila je tema mnogih naih
razgovora. Ba kao i iskustva koja smo oboje proivljavali borei se za ivot
lanova naih porodica. Zajednika tuga i svakodnevna briga povezale su nas
u neraskidivo prijateljstvo iz kog smo oboje crpeli snagu. Bilo mi je ao to u
ovom mom drugom ivotu nisam dobila takvu ulogu.
Ali kako znate? Ko vam je sve to rekao? ponovio je Do.
Sad vie nisam mogla da izbegnem odgovor na njegovo pitanje.
Vi lino.
Ne znam jesmo li uspeli da ubedimo Doa u nau iskrenost, ali znam da
sam nastavila da niem detalje u vezi s boleu njegove ene, koji su se u
velikoj meri podudarali sa svime kroz ta je prolazio i moj tata, da Do sada
vie nije mogao da opovrgne da znam ono za ta je on mislio da ne zna niko
osim njega samog.
Mora da mi je stres ovo uradio? rekao je na kraju.
ta to?, zanimalo je Dimija.
To da sam zaboravio ko je ona. Mora da sam od silne brige posenilio.
Oseam se kao da imam neku vrstu... amnezije.
Prvo sam pogledala znaajno Dimija, da bih ga spreila da
prokomentarie, a onda sam odgovorila Dou: Izgleda da je to zarazno.

Kad je stigla hrana, nismo jo dugo ostali. Dimi je jedini imao apetita, a
ja sam pomislila da je bolje da idemo i ostavimo jadnog Doa da na miru
rua.
Imala sam jo jedan bizaran susret u toaletu kad sam, izaavi iz kabine,
ugledala Emili Frost kako pere ruke nad umivaonikom.
Zdravo, Emili, pozdravila sam je srdano, potpuno zaboravivi da ona
nema pojma o naem dogovoru za ruak, niti uopte zna ko sam. Pogledala
me je zaueno u ogledalu. Odjednom mi je postalo veoma naporno da
objanjavam ljudima ko sam i odakle ih poznajem. Bilo je vreme da odem
odatle.
Dimi je ispruio ruku Dou.
Drago mi je to smo se upoznali.
Nismo se iznenadili to nam nije uzvratio istom reenicom. Samo se
osmehnuo kad sam dodala: ao mi je to smo vas uznemirili. Ali stvarno se
nadam da e vaoj supruzi biti bolje. Biete oboje u mojim mislima.
Okrenuli smo se i krenuli, kad nam se Do iznenada obratio.
Ovaj, Rejel..., povikao je za mnom. Oboje smo se istovremeno
okrenuli prema njemu. A tvoj tata, kako je on sada? Toplo sam mu se
nasmeila. Mnogo bolje. Hvala na pitanju, Do.

Poglavlje 12
Do mi deluje kao dobar ovek.
Nisam mu nita odgovorila, ve sam piljila kroz prozor i gledala kako mi
delovi predgraa prolaze pred oima. Pokuao je jo jednom. Mislim da
smo do kraja uspeli da ga ubedimo da nismo neki ludaci.
Ponovo nisam nita rekla.
Jesi li dobro? upitao me je brino, a zatim je sklonio ruku s volana i
ispruio je prema meni da bi me pomilovao po licu.
ovek me nije prepoznao. Nije znao ni da postojim. Mada sam se
potrudila da ovo izgovorim to ravnijim tonom, Dimi je u njemu prepoznao
moj bol.
Znam. U njegovom glasu osetilo se saoseanje i razumevanje. Ne znam
zato sam iznenaena time, trebalo je to da oekujem.
Ali on je bio prva osoba koju sam dobro upoznala i do je koje mi je
stvarno bilo stalo. On mi je prijatelj i, doavola, nije imao pojma ko sam!
Pomislila sam na sva ona lica u pabu koja su me bledo gledala. U stvari,
niko od njih nije znao ko sam.
Nisam mogla kriviti Dimija to nije smislio nikakav umirujui odgovor.
ta bi uopte i mogao da kae?
ini mi se kao da svi oni imaju amneziju, a ne ja! Boli me to su me svi
redom izbrisali iz svojih seanja.
Ne zeza me? Zvui kao da pria o naunoj fantastici.
Oigledno je mislio na onu teoriju koju sam mu izloila kad smo proli
put bili u Londonu: onu o paralelnim svetovima u kojima svi postoje, ali su
im ivotu potpuno razliiti.

To je ionako samo teorija, rekla sam. Jeste, ali je suluda.

Suluda ili ne, ta ako je ispravna? ta ako mi se stvarno neto dogodilo u
trenutku kad sam udarila glavom u beton? I ta ako je moj um stvarno
pobrkao dve stvarnosti i sada postoje dve verzije mene?
Dimi se nasmejao. Meutim, kad je video da meni nita nije bilo smeno,
prestao je.
Rejel, reci mi da ne misli ozbiljno, poeo je neno. Znam da tu
postoji mali milion neobjanjivih dogaaja, ali zaista ne verujem da je
mogue putovati kroz vreme i iveti paralelnim ivotima.
Ne govorim o putovanju kroz vreme, ve vie o nekoj vrsti rascepa.
Moda se neto dogodilo one noi, neto to je poremetilo kontinuum
vremena i prostora.
Zna li ti uopte neto o tom kontinuumu prostora i vremena?
Ne znam. Ali mogli bismo pronai nekoga ko zna. Nekog strunjaka koji
bi mogao odgovoriti na sva ta pitanja. Nekoga ko nee misliti da sam
potpuno odlepila, nastavila sam misao u glavi.
Rejel, duo, takve stvari se deavaju samo u filmovima i knjigama. Ne
moe tek tako uzeti imenik i u njemu pronai ime strunjaka za vreme i
prostor. Gde e pronai takvu osobu?
Ne znam, odgovorila sam nadureno. Znala sam da je u pravu, samo
nisam elela to da ujem.
Hoe li da uje moje miljenje? Okrenula sam se prema njemu.
Hou.
Mislim da se te noi, kada si udarila glavu, neto zaista dogodilo. Neto
veoma neobino i prilino retko... Neto zbog ega sada ima posebnu mo,
ta ja znam, da ita ljudima misli, da kupi psihiku energiju i pretae je u
seanja... Ne znam, tako neto.
Kako to da nijedan od sto testova koje su mi radili nije pokazao nikakve

nenormalnosti niti neobine impulse u mom mozgu? Sve je bilo u redu.

Zavrteo je glavom. Ne znam. Kao to sam rekao, verovatno je u pitanju
neka izuzetno retka pojava. Moda se to i videlo na testovima, ali lekari ga
nisu prepoznali jer nisu znali da tako neto uopte postoji. Moda si ti prva
osoba kojoj se to dogodilo.
Njegova teorija jeste bila donekle racionalna, ali nije se uklapala u moje
vienje stvari. Ovo je moglo da se rei na dva naina: da nastavim da tvrdim
da je u pitanju neto natprirodno i tako izgubim njegovu podrku, ili da se
izdignem iznad situacije i pustim celu stvar niz vodu. Odabrala sam ovo
drugo.
Dakle, ja sam jedinstven primerak, ha?, upitala sam ga, smekajui se.
Jedna jedina?
Nisam u to posumnjao ni na trenutak svog ivota.
Nisam mogla da se oduprem navali oseanja: usta su mi se razvukla od
uha do uha u irok kez, tako da sam verovatno poela da liim na onu
nasmejanu maku iz Alise u Zemlji uda. Osim toga, na njegovom licu se
jasno videlo da mu je ovakva moja reakcija veoma prijala.
Nakon nekoliko kilometara, ponovo sam zapoela istu temu. ta ako
nikad ne dokuimo tajnu svega ovoga? Ako nikad ne saznam odgovore? ta
emo onda?
Dimi je napravio dugu pauzu pre nego to mi je odgovorio otegnutim
tonom. U tom sluaju... ekaj, ti se dobro sea prvih osamnaest godina
svog ivota, je li?
Da, sve do one nesree s automobilom.
Dakle, gledajui celu stvar ire, ti si, u stvari, izgubila seanje na
procentualno mali deo svog ivota. Mislim da treba da se zapita koliko jo
vremena i energije misli da potroi vraajui se unazad? Zastao je,
skrenuo na sekund pogled s puta, pogledao me, a zatim je dodao neno. to
se mene tie, tvoja budunost mi je mnogo vanija od prolosti. Ove rei

ponavljala sam u sebi do kraja naeg puta.

Kad sam prela kuni prag nosei kutije i torbe sa svojim stvarima, tata
me je doekao irom rairenih ruku.
Nadam se da nema nita protiv ako ovog puta ostanem malo due?
upitala sam ga dok sam sputala prtljag u hodnik. Mada sam znala da je
pitanje bilo potpuno nepotrebno, iznenadila sam se kad sam videla suze
radosnice u njegovim oima.
Tata, jesi li dobro?
Obrisao je rukom oi. Ma dobro sam, samo sam se malo prehladio,
rekao je i sagnuo se da podigne kutije. Odneu ih gore. I naravno da moe
da ostane koliko god eli.
Dok se peo stepenicama, pogledala sam za njim i u tom trenutku
preplavilo me je oseanje bezgranine ljubavi prema svom jedinom roditelju,
i istovremeno oseanje ogromne zahvalnosti Bogu to mu je dao dobro
zdravlje. Nakon to sam ponovo razgovarala s Doom o bolesti njegove
supruge, shvatila sam, i bila presrena zbog toga, to je ovaj ivot, koji ne
pamtim, na bezbroj naina bolji od onog koji sam zapamtila. Izuzimajui onu
nesrenu epizodu s Metom. Ali ko zna zato je to sve bilo dobro? Bolje je
to sam sada uvidela da nije sposoban da bude veran, nego da sam to
ustanovila nakon udaje.
Sutradan sam se konano naterala da odgovorim na jedan od bezbroj
Metovih poziva. Morala sam; zvao me je bez prestanka, kako na mobilni,
tako i na fiksni broj, zato nisam imala izbora. Bio je to veoma neprijatan
razgovor, tokom kog sam izgovorila mnogo toga ime se ne ponosim. Ne radi
se o tome da nije zasluio sve to to sam mu rekla, ve mi je bilo krivo to se
nismo rastali kao ljudi, ve smo zavrili razgovor urlajui jedno na drugo.
Budui da se bliio Boi, nisam htela da unosim loe raspoloenje u
kuu, ne toliko zbog sebe koliko zbog mog oca, koji se oduvek radovao
prazniku i prazninoj atmosferi. Ne znam jesam li uspela da ga prevarim
nametajui osmeh na svoje tuno lice, ali u svakom sluaju, nije to

pokazivao. Samo me je znaajno pogledao kad sam ga, vrativi se iz etnje, s

vrata upitala: Da li me je neko traio dok sam bila odsutna?
Pretpostavljam da je pomislio da se ovo pitanje odnosilo na Meta, ali
nisam imala snage da mu objanjavam da nije u pravu. Nije mene muilo to
to je Met prestao da mi se javlja; mene je muilo to to se nisam ni videla ni
ula s Dimijem. S obzirom na sve to smo oboje izrekli onog dana, mislila
sam, bolje reeno nadala sam se, da e ee dolaziti kod nas, meutim,
nismo se videli otkako smo se vratili iz Londona. Znala sam da je zauzet i da
mnogo radi, ali mogao je bar da me nazove telefonom - za to mu nije bilo
potrebno vie od pet minuta. Moda se pokajao to je sa mnom proveo toliko
vremena? Ili sam, kao po obiaju, ponovo pogreno protumaila njegove
prijateljske rei, zamenivi ih onim za im sam udela?
Da bih ispunila vreme, svesno sam sebi zadavala razne zadatke, nadajui
se da e mi fizika aktivnost odvui misli to dalje od Dimija. Zato sam
preuredila svoju sobu. Dvaput. Onda sam sredila celu kuu od poda do
plafona. Kad ni to nije urodilo plodom, bacila sam se na pravljenje kolaa.
Ovo poslednje bilo je posebna avantura, imajui u vidu da nikad pre nisam
nita ispekla. I kako sam iz rerne vadila tacnu za tacnom s kolaiima
razliitih stadijuma jestivosti, tako je moj otac bio sve zaueniji, ali nita
nije komentarisao. Samo me je gledao visoko podignutih obrva. I bio je u
pravu. ta e nam toliko hrane kad emo za Boi nas dvoje biti sami?
Svake veeri pala bih u krevet potpuno iscrpljena, nadajui se da u zbog
umora zaspati pre nego to ponem da lupam glavu razmiljajui o mogunim
razlozima Dimijevog nejavljanja. Naalost, nije mi uspevalo. Osim toga,
udni snovi i halucinacije ponovo su poeli da me proganjaju.
Nekoliko dana pre Badnje veeri, moj tata je uao u hodnik vukui za
sobom ogromnu jelku. Sedela sam pored pei pokuavajui da sklopim mir s
tatinom neposlunom makom. Ako nita drugo, uspela sam da je privolim da
mi dopusti da je milujem nekoliko sekundi pre nego to bi, kao po obiaju,
pobegla frkui.
Mislila sam da ove godine neemo kititi jelku.

Znam, rekao je, usput se borei da dovue ono veliko drvo do

odreenog mesta u dnevnoj sobi. Ali mislio sam da bi bilo lepo da malo
uarenimo kuu i uinimo je malo sveanijom. Ipak je Boi.
Potrala sam da raistim mesto u uglu sobe, usput se trudei da
izbegnem sudar s otrim granicama koje su se, izgleda, ba namerile da mi
izbiju oi. Jelka je bila toliko visoka da joj je vrh udario u tavanicu kad smo
nekako uspeli da je ispravimo.
Nisi mogao da nae vee drvo?, naalila sam se.
U rasadniku je izgledala manja, pravdao se tata.
Ostavi svog jadnog tatu na miru. Trebalo je da vidi koliko se muio da
dovue tu jelku.
Okrenula sam se tolikom brzinom da me je vrat zaboleo. Toliko sam se
zanela ispravljanjem i nametanjem jelke, da uopte nisam primetila Dimija,
koji je upravo uao u dnevnu sobu.
Hvala na prevozu, drago mome, zahvalio mu se tata. Trebalo je da
krenem autom.
Nema na emu, odgovorio mu je Dimi, ne skidajui pogled s mog lica.
Usledio je trenutak tiine, koji je prekinuo moj otac.
eli li neko olju aja? upitao nas je i odmah se uputio prema kuhinji da
ga pripremi. Saekala sam da ostanemo sami i tek onda sam se obratila
Dimiju.
Zdravo, strance. Ve sam se zapitala hou li te ikad vie videti.
Delovao je zbunjeno. Izvini to te nisam zvao. Dobio sam tvoje poruke i
hteo da te nazovem, ali... Odjednom je uutao.
Bio si zauzet. Shvatam.
Ma ne, nije to, nego...
Ovo je poelo da me zamara. Hoe li taj momak ikada zavriti zapoetu
reenicu?

Lepa jelka, rekao je i zagledao se u drvo. Da ga nisam tako dobro

poznavala, ne bih rekla da se unervozio, ali nije mi bilo ni na kraj pameti
zbog ega.
Kad je tata doneo aj, uhvatila sam priliku da malo bolje pogledam
Dimija. Sudei po tamnim kolutovima ispod njegovih nebeskoplavih oiju,
rekla bih da se ni on nije mnogo naspavao ovih dana.
Imate li ime da ukrasite jelku?, upitao je Dimi nakon to je ispio svoj
aj.
Prijavljuje se da nam pomogne?
A ne!, ubacio se moj tata. Ja sam se nakitio jelki i jelki... Ova bi mogla
da proe bez mene.
Ustala sam s troseda. Idem po kutiju s ukrasima. Jo uvek je dri na
tavanu, je li? Oekivala sam da se jedan od njih dvojice, ili ak obojica,
ponude da odu po tu kutiju, i taman kad je moj otac hteo to da uradi, Dimi
ga je znaajno pogledao. Pretpostavljam da nije trebalo da vidim taj pogled,
ali jesam.
Siguran sam da e moi sama da se snae s tim, rekao mi je Dimi
samouvereno.
Naravno rekla sam, shvativi neizreenu ali jasnu poruku da treba da
nestanem.
Nisam bila svesna da mrmljam neto sebi u bradu dok sam sputala
drvene tavanske stepenice i nametala podupirae na mesto. U tom trenutku
ugledala sam Kizi kako pilji u mene s ograde na stepenitu.
I ti si nevaljala, rekla sam joj, na ta je ona frknula i skoila s ograde.
Dimi nije hteo da ide sa mnom, zato to je hteo da ostane nasamo s mojim
ocem. Verovatno je eleo da mu prepria moju uvrnutu teoriju, isto da bi
mom ocu bilo jasno da njegovoj kerki jo nije bilo dobro. Super! Tata je
taman poeo normalno da se ponaa prema meni, ali bude li mu sada Dimi
ispriao sve ono to sam mu pre neki dan rekla u autu, pretpostavljam da

emo se vratiti na poetak. Sve to me je razljutilo. Mada nisam nikad izriito

rekla Dimiju da ne elim da otac sazna moje vienje stvari, smatrala sam da
se dovoljno dobro poznajemo da mu je bilo jasno da ono to sam mu rekla
treba da ostane meu nama.
Kao to obino biva, dosta dugo sam se zadrala na tavanu jer nisam
mogla da pronaem kutiju s ukrasima, to je bilo sasvim dovoljno da Dimi i
moj otac zavre razgovor, o emu god da se radilo. Meutim, neto mi se
uinilo udnim, odnosno, bilo mi je i vie nego jasno da su po mom ulasku u
prostoriju naglo promenili temu, jer su govorili o fudbalu, a pouzdano znam
da se ni jedan ni drugi nisu naroito zanimali za taj sport. tavie, kad sam
poela da odlepljujem selotejp s kutije, moj tata je ustao iz fotelje, protegnuo
se i usiljeno zevnuo.
Ba sam se umorio! Odoh ja u krpe.
Pogledala sam prema satu iznad kamina i zaueno ga pogledala.
Ali nema jo ni devet!
Da li se on to upravo zacrveneo ili je to bio samo odsjaj vatre iz ognjita?
Nema, je li? Nema veze, bolje lei ranije nego kasnije. Laku no, Rejel.
Vidimo se, Dimi.
Saekala sam da prvo ujem kripu drvenih stepenika, po emu sam znala
da se tata popeo na sprat, pa sam se tek onda ljutito obratila Dimiju.
O emu ste to vas dvojica razgovarali dok sam bila na tavanu?
Umesto da mi odgovori, Dimi se uasno unervozio, a obrazi su mu se
jasno zaarili. Okrenula sam se prema kaminu, u kom je veselo pucketala
vatra, pitajui se da li je ovde zaista toliko toplo ili se deava neto veoma
udno.
Rekao si mu. Je li tako?, nastavila sam, ne saekavi da ita kae u
svoju odbranu. Ispriao si mu ono to sam ti poverila u autu?
Preko lica mu je preletelo oigledno olakanje. Odakle ti takva ideja?
Naravno da mu nisam rekao. Valjda zna da umem da uvam tajne.

U njegovom glasu bilo je toliko nepatvorene iskrenosti da nisam

posumnjala da govori istinu. Zato si me onda poslao na tavan?
Instinktivno je zatreptao i trgnuo se, ime je odao da mu je zbog neega
neprijatno, meutim, ipak mi je odgovorio potpuno smireno i pribrano.
Nisam te nigde poslao. Otila si da donese kutiju s ukrasima.
Pogledala sam ga ispod oka i prekrstila ruke na grudima, kao i uvek kada
sam mislila da mi neto preutkuje. Dobro je znao ta znai taj moj pogled.
Meutim, ovog puta me je potpuno ignorisao i okrenuo se prema jelci.
Hajde da ponemo. Velika je jelka. Ne budemo li odmah poeli, neemo
do jutra zavriti.
Hiljadu puta je potvrena injenica da ovek ne moe biti loe volje dok
kiti boinu jelku. Ima neeg arobnog u svem tom arenilu, svetlucanju
lampica i odsjaju vatre u krhkim, staklenim kuglicama, neeg to izvlai
negativnu energiju iz svakog ljudskog bia, pa tako i iz nas dvoje.
Po Dimijevoj elji, ak sam pustila i oev stari CD, tako da su, dok smo
radili u tiini, iz pozadine dopirali neni i veseli zvuci boinih melodija.
Atmosfera je bila topla i prijatna, naroito u onim kratkim trenucima kad
bismo istovremeno posegli za istim ukrasom iz kutije, pri emu bi nam se
prsti nakratko dodirnuli. Oigledno smo imali isti ukus, ime se, po ko zna
koji put, potvrdilo koliko dobro smo se poznavali i slagali.
Jelka je poela da izgleda veoma lepo. Bolje reeno, bila je kitnjasta i
osvetljena kao Las Vegas. Trebalo je jo samo da stavimo svetlucavu traku
oko drveta i da zavrimo posao. Da se ne bih ubola na otre iglice, morala
sam da se migoljim oko drveta, a onda sam ga zamolila da mi doda jedan kraj
trake da bih mogla da je obmotam oko donjeg, najireg dela drveta. Skrivena
iza guste kronje, ispruila sam ruku prema njemu, oekujui da mi stavi kraj
trake u aku... Ali nita se nije dogodilo. Umesto trake, osetila sam njegove
tople prste kako dotiu moje.
Ne mogu vie, izgovorio je nekako udno. Zvuao je kao da su mu se
ove rei nevoljno otele iz usta. Budui da mu od gustog granja nisam mogla

videti lice, mislila sam da se smorio i da ne eli vie da uestvuje u kienju.

U redu je. Skoro smo zavrili. Ne brini, mogu sama da dovrim.
Ne govorim o prokletoj jelci! Ovog puta u njegovom glasu nije bilo
nieg udnog - sad je zvuao kao da ga neto jako titi i boli.
Krenula sam da se izvlaim, rukom drei granice da me ne izbodu po
licu, ali sam zastala na pola puta kada je dodao: Govorim o nama. O tebi i
meni. O naem prijateljstvu.
Imala sam utisak da mi je u tom trenutku srce stalo. Sve od ega sam ikad
strahovala sada se spojilo u samo jedan strah, otprilike onaj isti kao kad mi
je bilo pet godina i kad mi je rekao da vie nee da se drui sa mnom.
Odjednom vie nisam imala elju da izaem iz svog skrovita. Nisam htela
da vidi koliko su me njegove rei pogodile. Ipak, ta god da je hteo da mi
kae, zasluila sam. Tolike godine sam ga zapostavljala i sada, kad mi je bila
potrebna podrka, setila sam se da postoji i preopteretila ga svojim
problemima.
Shvatam i razumem poela sam drhtavim glasom. Potpuno te razumem
ako vie ne eli da mi bude drug i rame za plakanje.
Glasno je uzdahnuo. Nije re o tome! U stvari, delimino i jeste. Tano je
da ne elim vie da ti budem drug... estok bol presekao me posred srca.
Ovo je neto najgore to mi je mogao rei.
... ali samo zato to bih eleo da ti budem mnogo vie od toga. U tom
trenutku, njegovi prsti sklopie se oko mojih. Promolila sam glavu izmeu
grana.
I ekao si da budem zarobljena izmeu jelovih grana da bi mi to rekao?,
izgovorila sam u dahu, isuvie oamuena da bih shvatila pravo znaenje
njegovih rei. Sklonila sam preostale grane koje su nas razdvajale i stala pred
oveka koji je tom jednom reenicom promenio moj celokupan pogled na
budunost.
Morao sam biti siguran da nema kuda da pobegne, rekao je i neno me

povukao prema sebi.

To je poslednje to bih uinila. U stvari...
Nisam uspela da zavrim reenicu jer se u tom trenutku sagnuo i vrsto
me privukao uza se. Moja nena enska figura utopila se u njegovu vrstu i
miiavu, inei savreno skladnu sliku. Izgledalo mi je kao da su se dve
polovine istog tela konano pronale i stopile u savrenu celinu: Dok me je
drao u naruju, osetila sam kako mu srce uzbueno udara pod mojim uhom.
Podigla sam pogled i susrela se s parom plavih oiju i licem na kom se nije
videlo nita drugo osim iskrene i iste ljubavi. Ovo me je naisto ostavilo
bez daha. Trenutak kasnije, njegove tople usne spojile su se s mojim. Dok
me je ljubio, privukao me je jo vre, kao da je eleo da me upije u sebe.
Upravo u tom trenutku, iz mog srca provalile su se emocije, toliko snane da
sam ih se ak malo uplaila. Plivajui u bujici omamljujuih oseanja, jo
vie sam se zaljubila u oveka koji mi je oduvek bio sudbinski namenjen.
* * *
Vatra se odavno bila ugasila, ali je naa plamtela istom jainom. Leali
smo na starom ofucanom trosedu, vrsto pripijeni, isprepletenih tela, kao da
se nikad vie neemo razdvojiti. Pod mojom glavom, koja je poivala na
njegovim grudima, kucalo je njegovo odano, ljubavlju ispunjeno srce, dok je
on prstom kruio po udubljenju na mom vratu, neno mi mrsei kosu. Nikada
kao tada nisam bila toliko spokojna, mirna i zadovoljna.
Pokuala sam da se podignem u sedei poloaj, ali mi njegove snane
ruke nisu to dozvolile.
Ne pomeraj se, rekao je, a zatim je prekrio moje usne svojim, kao da je
hteo da bude siguran da e moje telo ostati priljubljeno uz njegovo jo
nekoliko narednih trenutaka. Kad smo se konano razdvojili, jedva sam
dolazila do daha.
Dimi, mogu li neto da te upitam?

Oi su mu u sekundi postale jo modrije.

Radije bih nastavio ovo da radim, rekao je, a zatim me je obuhvatio
rukom oko struka i prebacio na sebe, tako da sad vie nisam leala pored
njega, ve na njemu. Osetivi njegovu toplu kou, kroz vene mi je ponovo
potekla reka vrele strasti. S tekom mukom, uspela sam da zadrim
koncentraciju i nastavim gde sam stala.
Dosta je bilo! rekla sam i naglo se podigla u sedei poloaj. Da me nije
uhvatio, verovatno bih se skotrljala s troseda na pod. Prepoznavi odlunost
u mom glasu, nevoljno se podigao s jastuka i prebacio noge preko troseda,
tako da smo sada sedeli jedno pored drugog. Jasno sam videla koliko mu je
bilo teko da se uzdri i prekine ovu navalu strasti, ali morala sam da znam
da li me eli isto koliko i ja njega.
Ima pet minuta, upozorio me je, zato brzo reci ta ima dok ne ponem
ponovo da te ljubim.
Njegove rei i blizina bile su dovoljne da mi ubrzaju puls. Mada sam
znala da mu znaim, postojalo je neto to sam, jednostavno, morala da
saznam pre nego to se prepustim svojim uzburkanim oseanjima.
Ovo... izmeu nas... Zbunjena sam. Mislila sam da... O boe, uspeo je
da mi oduzme ak i mo govora.
ta si mislila?, upitao me je dok mi je uzimao ruku i prinosio je svojim
usnama.
Da me ne eli... mislim, da me ne eli na ovaj nain.
Moje rei mora da su ga udarile kao grom, jer je neverica istog trena
sledila osmeh na njegovom licu.
Odakle ti, pobogu, ta ideja?
Pa, nakon onog to se dogodilo u hotelu... Naglo sam zautala. Tek tada
je poelo da mu biva jasno na ta sam mislila.
Te noi si mi jasno dao do znanja da me ne eli, izgovorila sam ovo
tiho, jo oseajui ponienje koje sam tada doivela.

Stvarno si to pomislila?, rekao je i nehajno provukao rukom kroz kosu.

Te noi sam te toliko eleo da sam mislio da u umreti. Nema pojma
koliko mi je bilo teko da izaem iz tvoje sobe.
Zato si onda onako naglo otiao?
Privukao me je k sebi, privlaei moju glavu svojim grudima. Dok je
govorio, osetila sam njegov topao dah na svom elu. Zato to sam smatrao
da nije u redu da te iskoristim. ak i sada se tako oseam.
Krenula sam da se usprotivim, ali me je spreio stavivi mi prst na usne.
Te noi delovala si veoma konfuzno. Bila si pometena i zbunjena, pa sam
zato smatrao da sam ti potreban kao prijatelj, a ne kao ljubavnik. Osim toga,
tada si jo uvek bila verena za Meta.
Njegove rei razbile su sve moje sumnje. Kako sam samo bila glupa! To
to je te noi smogao snage da ode pokazivalo je koliko me je mnogo voleo,
a ne suprotno. Sara je bila u pravu: Dimi me nikad ne bi odbio, osim u
sluaju kad je bio potpuno siguran da radi ono za ta je verovao da je jedino
ispravno.
to se tie Meta..., zapoela sam, a on je na to duboko uzdahnuo.
Moramo li sada da ga spominjemo?
Podigla sam pogled prema njemu. U tom trenutku nisam elela nita drugo
nego da oseti moju bezgraninu ljubav i da shvati da ga volim bezuslovno i
bezgranino, te da nita to budem izgovorila ne treba da ga vrea.
Htela sam samo da ti kaem da sada razumem zato si se drao po strani.
Znam i to da misli da mi je potrebno vreme da prebolim Meta, ali to uopte
nije tako.
Pogledao me je sumnjiavo.
to se mene tie, Met i ja smo raskinuli jo pre pet godina. Iskreno
reeno, bilo mi je mnogo tee da prihvatim da sam verena za njega, nego da
smo se razili.

Pogledala sam prema satu iznad kamina.

Isteklo je mojih pet minuta. Nagnula sam se prema njemu da ga
poljubim, ali sada se on izmakao.
Pre nego to potpuno izgubim pamet, mogu li samo neto da ti kaem?
Zvuao je toliko iskreno da sam se ak malo pribojavala onog to e
izgovoriti.
Ovo veeras. Nas dvoje... Ovo nije samo trenutna provala oseanja,
elim to da zna. Ono to oseam prema tebi... trebalo je odavno da ti kaem.
U stvari, jednom sam umalo to i uinio...
Odjednom su kockice mozaika poele da se slau.
Tada si jo bila s Metom, ali sam ipak obeao sebi da u ti, pre nego to
ode na fakultet, priznati ta oseam, odnosno ta sam oduvek oseao prema
tebi. Seam se da smo se ak i dogovorili da se vidimo, ali to je bilo vee...
... kada se dogodila nesrea, dovrila sam umesto njega.
A posle toga se vie nikad nije ukazala prava prilika. A onda, kad sam
video da ste nakon zavretka faksa vas dvoje jo zajedno, mislio sam da su
sve moje anse zauvek propale.
Srce mi se cepalo kad sam pomislila koliko mu je samo bilo teko da me
sve te godine gleda s Metom i ne sme nita da mi kae. I da ivim stotinu
godina, neu uspeti da se iskupim za sve to.
Hvala ti to si me ekao, proaputala sam.
Njegov iroki osmeh bio je najlepi odgovor koji mi je u tom trenutku
mogao pruiti.
Nema na emu. Bilo mi je zadovoljstvo.
Vatra je tiho pucketala, lampice s jelke osvetljivale su mranu prostoriju,
ali nas dvoje nismo nita ni uli ni videli. Samo jedno drugo.
Po glupavom smeku s kojim me je pozdravio narednog jutra u kuhinji,
pretpostavila sam da je moj otac tano znao ta se prethodne noi deavalo

izmeu mene i Dimija.

Izgleda sreno, bilo je sve to je rekao.
Moj osmeh bio je identian njegovom.
Kad je Dimi sino otiao?
O, boe, kad li je taj ovek izgubio oseaj za suptilnost?
Kasno, odgovorila sam i uzela olju kafe koju mi je pruio. Ti zna, zar
ne?
Klimnuo je glavom. Dimi mi je rekao da e ti priznati ta osea prema
tebi.
Dakle, o tome su njih dvojica razgovarala dok sam bila na tavanu!
Zato? Traio je tvoju dozvolu? upitala sam ga, pomalo iznenaena
ovim elementom iz XIX veka.
Ne, nije traio dozvolu, ve je hteo da uje moje miljenje o tome da li si
dovoljno jaka da uje tako neto, ili bi moda bilo bolje da jo malo
saeka.
JE, ta si mu ti odgovorio?
Rekao sam mu da, budui da je ve protraio dvadeset godina, ne sme
vie da eka nijedan dan.
Mislim da bi bilo glupo da mi je izjavio ljubav kad mi je bilo tri godine.
Tada svakako nisam bila spremna za tako neto.
A sada? Jesi li sada spremna?
Zar je bilo potrebno da me to uopte pita? Zar se to nije jasno videlo na
mom licu?
Sada je sve apsolutno savreno.
Tada jo nisam znala da moe biti ak i savrenije.
Ponona misa za Badnje vee. Nisam bila u crkvi godinama, meutim,
sada sam odluila da odem, smatrajui da ima mnogo toga na emu treba

nekome da se zahvalim. Mada je Dimi radio veernju smenu, zavrie na

vreme da bi stigao da ide s nama na bogosluenje.
Sedela sam pored prozora u dnevnom boravku i ekala ga, posmatrajui
meke, snene pahulje kako prekrivaju trotoare i ceste. Kako je sneg sve jae
padao, tako se moja ulica polako pretvarala u idilinu sliku s boine
estitke. Smekala sam se gledajui svu tu belu lepotu. U stvari, u poslednjih
nekoliko dana nisam ni skidala osmeh s lica. Svaki minut proveden s
Dimijem ispunjavao me je tolikom sreom i radou, da sam shvatila da mi
je postao potreban isto kao i vazduh bez kog mi nema ivota. Svaki minut
proveden bez njega bio je ispunjen mislima o njemu ili iekivanjem kad u
zauti poznato kucanje na vratima.
Da moj otac nije bio toliko oduevljen ovim preokretom, mogao bi rei da
ima uasnu kerku koja ne pria s njim, ve samo hoda po kui enjivo se
smekajui. ak je nastavio da odlazi na spavanje s kokokama samo da bi
nas ostavio same. ini mi se da su ovih dana i estogodinjaci ostajali due
budni od njega.
Tata je uao u sobu, kompletno obuen. Na sebi je imao topao kaput,
izme i kapu.
Je li stigao?
Sad e, svaki as, rekla sam mu sanjivo, na ta se on iroko osmehnuo.
Kako sam to rekla, tako sam ugledala automobilske farove kako seku
zavesu od pahuljica. Trenutak kasnije, auto je stao pred naom kuom.
Zgrabila sam jaknu s fotelje i potrala prema vratima. Srce mi je lupalo kao
da sam zaljubljena tinejderka. Otvorila sam irom vrata i ekala ga da izae
iz auta, ne obraajui panju na pahulje koje su me bockale po licu. Bila sam
prilino iznenaena jainom emocija prema njemu. Budui da smo se
poznavali celog ivota, oekivala sam da e naa veza biti vie kao
sporogorea svea, a ne ovako burna i strasna, poput tornada.
Izgleda kao snena kraljica rekao je, a zatim mi je priao i poljupcima
otopio pahuljice s mog lica. Nisi obukla jaknu, grdio me je, primetivi da

je drim u rukama. Prehladie se.

Neu se prehladiti, greje me ljubav prema tebi, odgovorila sam mu
enjivo, ali sam ipak uvukla ruke u rukave jakne koju je drao ispruenu
prema meni. Naroito sam volela trenutke dok mi je umotavao dugaki al
oko vrata i njime me privlaio sebi da bi me poljubio.
Hm, hm, ulo se kaljucanje iza mojih lea. Odvojili smo se i nasmeili
mom tati, nedvosmisleno pokazujui svoje iskrene emocije. Nadam se da
ete vas dvoje uspeti da se uzdrite sat vremena u crkvi, rekao je u ali.
Potrudiemo se, Toni, obeao mu je Dimi.
Ne brini, tatice rekla sam i uhvatila ga podruku dok smo hodali prema
Dimijevom autu. Svakako te neu obrukati pred svetenikom!
Stazica koja je vodila do ulaza u crkvu bila je ukraena sveama u
staklenim teglicama. Crkvena vrata bila su irom otvorena, a iznutra su
dopirali zvuci poznate boine pesme, koju je hor pevao u znak dobrodolice
celom skupu. Zastala sam na trenutak nasred staze: sve je bilo tako nestvarno
lepo, i muzika, i svee i snena idila, a naroito mukarac s moje desne
strane.
Tako je sve arobno lepo, izgovorila sam zadivljeno. Dimi nije obraao
panju na crkvu, sneg i ostale ljude, ve je drao pogled na mom licu.
Da, arobno si lepa, ponovio je.
Sluba je bila neverovatno dirljiva. ak sam i zaplakala kad su klinci iz
osnovne kole itali svoje radove. Posegla sam u tanu da uzmem papirnu
maramicu, ali je Dimi, videvi da plaem, ve spremio jednu i pruio mi je.
Obrisala sam suze nimalo postiena zbog oseanja koje me je obuzelo. Suze
radosnice nikad ne treba skrivati.
Kad smo se nakon slube ponovo nali na stazi, Dimi me je povukao u
stranu, na bonu stazicu, da se sklonimo s puta ljudima koji su urnim
koracima hitali prema svojim automobilima da se sklone sa snene vejavice.
Moj otac se zadrao u crkvi da porazgovara s prijateljem, tako da smo nas

dvoje ostali sami. Za tih sat vremena, koliko je trajala misa, temperatura je
pala za jo nekoliko stepeni. Dimi me je obuhvatio svojim snanim rukama,
vrsto me drei u svom zagrljaju.
Mislim da nas nee oterati u pakao dokle god budu verovali da ovo
inim samo da bih te zagrejao.
Ne znam po emu je primetio da neto nije u redu; da li po tome to mu
nisam odgovorila ili zato to sam se odjednom ukrutila kao da sam videla
avola. S mesta gde sam stajala pruao se pogled na groblje. Uasno seanje
na trenutak dok sam stajala pored Dimijevog groba odjednom je oivelo i
prestravilo me, i umalo sam zaboravila da me ba taj Dimi sada dri u
zagrljaju, iv i zdrav. Neno se odvojio od mene i pogledao me. Videvi bol i
agoniju u mojim oima, okrenuo se da vidi ta me je to toliko uplailo. Nije
mu bilo potrebno mnogo da shvati o emu sam razmiljala dok sam kao
skamenjena piljila prema groblju.
Nije li to mesto gde... Nemo sam klimnula glavom.
Bacio je pogled prema ulazu u crkvu i video da moj tata jo nije izaao.
Uzeo me je za ruku i neno me pomilovao po licu. Hajdemo onda tamo.
Stopala su mi ostala prikovana u mestu, pa je i on zastao. Ti to
ozbiljno?
Njegove oi bile su pune ljubavi i razumevanja. Treba da ode tamo i
uveri se svojim oima.
Zadrhtala sam od jeze. Bila sam jednom na tvom grobu i to mi je bilo
dosta za ceo ivot. Meutim, kao i uvek, bilo je teko odupreti se njegovoj
strpljivoj upornosti.
Tamo nema nieg stranog, Rejel. Hajde, idemo zajedno da vidimo.
Put do groblja bio je kratak, ali je meni i to bilo dovoljno da razmislim o
svim moguim stranim ishodima ove posete. Ipak, najstraniji od svih bio je
onaj scenario u kojem je njegov grob i dalje tamo. ta e se tada desiti?
Hou li se okrenuti i shvatiti da je ovek kog volim, a koji je trenutak ranije

stajao pored mene, sada odjednom nestao? Stresla sam se celim telom, a to
nije imalo nikakve veze s hladnoom. Nije li ovo savrena boina pria o
duhovima?
Gde je taj grob? upitao me je obazrivo Dimi. Mislim da je on bio
jedina osoba na svetu koja se raspitivala za lokaciju sopstvenog groba.
Eno tamo, pokazala sam drhtavim prstom. Iza one grupe nadgrobnih
spomenika.
Vodio me je polako ali odluno prema mestu koje sam pokazala. Dok smo
prolazili pored drugih spomenika, itala sam poznate epitafe. Da nisam bila
ovde ranije, sigurno ne bih znala ta je na njima pisalo. Najdraem suprugu.
Voljenoj baki. Neprealjenom ocu.
Kao omaijana hodala sam prema mestu na kom je sahranjen ovek kog
volim, ovek koji je rtvovao svoj ivot da bi spasao moj. Dimijeva ruka
vrsto je drala moju kad sam se konano usudila da pogledam ispred sebe.
Na trenutak sam ga mogla videti, stvarno jesam. Preda mnom je na trenutak
zasijala bela mermerna ploa, toliko stvarna da sam je mogla dotai.
Meutim, kad sam trepnula, preda mnom nije bilo niega - samo prazan
prostor prekriven slojem snega.
Dakle, to je bilo ovde, rekao je Dimi skrueno. Klimnula sam glavom,
jedva se suzdravajui da se ne rasplaem.
Natpis na grobu bio je tako tuan, proaputala sam. Poginuo u cvetu
mladosti, u osamnaestoj godini. Ljubljeni sin i odan prijatelj. Naa ljubav
prema njemu trajae doveka. Tek tada sam shvatila da su se te rei,
uklesane na nepostojeoj nadgrobnoj ploi, duboko urezale u moje pamenje.
Bilo je grozno. Mislila sam da e mi se srce raspui od tuge. Moe
misliti koliko mi je samo bilo teko... Nedostajao si mi toliko mnogo da me
je sve bolelo. Dolo mi je da legnem tu pored tebe i umrem.
Priao mi je i kleknuo pred mene. Prvo sam pomislila da na pomalo
bizaran nain pokuava da evocira moje uspomene, ali sam tek onda
primetila da ne klei s obe noge, ve na jednoj. Snene pahuljice lebdele su

unaokolo kao srebrne konfete. Gledao me je zadivljeno i istovremeno

sveano. Neu zaboraviti taj pogled dokle god sam iva.
Rejel, obratio mi se izuzetno smirenim tonom. O, boe blagi!, otelo
mi se uz duboki uzdah. Hoe li se udati za mene?
Snaga njegove ljubavi razbila je strahotu tog mesta na paramparad i
izvukla me iz kandi jezivih seanja, jednom zauvek. Dimi me je jo jednom
spasao, u svakom smislu te rei.
Ne mogu da verujem progovorila sam, plaui i smejui se istovremeno,
da u jednom priati svojim unucima kako me je njihov deda zaprosio na
groblju.
Ako je u njegovim oima bilo i najmanje trunice sumnje, moj odgovor ju
je oterao.
To znai da pristaje?
Spustila sam se na zaleenu zemlju popred njega i proaputala, neno ga
ljubei. O,da!

Poglavlje 13
est nedelja kasnije
Silazila sam niz stepenice polako i paljivo, drei u ruci skute svoje duge
haljine boje slonovae. Moj tata je stajao u dnu stepenita, ne skidajui
osmeh s lica. Kad je ispruio ruku prema meni, u oku mu je zasijala suza i
skotrljala se kao sjajni biser niz njegovo milo lice.
Bilo bi lepo kad bi mama mogla da te vidi sada. Bila bi tako ponosna.
Prila sam mu i poljubila ga, udiui poznati miris njegovog losiona posle
brijanja.
Nemoj sada, tata. Rasplakau se i pokvariti minku i sav Sarin trud.
Pogledala sam prema dnevnoj sobi; sa stepenica mi se inilo kao da tamo
vie nema nikoga. Zar su ve svi otili? Preao je pogledom preko prazne
kue. Jesu, mila moja. Ostali smo samo ti i ja. Auto nas eka napolju.
Duboko sam uzdahnula. Vreme je.
Jesi li nervozna?, upitao me je tata, pruajui mi bidermajer od
tamnocrvenih rua, koji je upravo stigao iz cveare.
Odmahnula sam glavom, smejui se. Nisam, samo sam ushiena.
Uzeo me je za ruku i poveo prema vratima. Vreme je da poemo,
Rejel!
est nedelja verenikog staa proletelo je u pripremama venanja.
Pretpostavljam da e danas mnogi znatieljno gledati u moj stomak da vide
postoji li razlog ovolikoj urbi. Naravno da to nije bio razlog, ali da me
pitaju, pre bih im rekla da jesam trudna nego da im kaem istinu. Svi bi
pomislili da smo enuli da su nekim sluajem uli razgovor izmeu mene i

Dimija na tu temu.
Neu da ekam, priznao mi je samo nekoliko dana posle Boia.
Predugo sam te ekao i dosta je vala.
Njegove rei ispunile su mi srce toplinom, ali jo je postojalo neto to
me je prilino muilo.
Znam da misli da govorim gluposti, poela sam, ali dopusti mi da ovo
kaem jo jednom i obeavam da neu nikad vie.
Klimnuo je glavom. Mislim da je znao ta u mu rei.
To to mi se dogodilo... kako god da se zvalo... mislim da je sve to
poelo nakon one nesree s autom kad sam zadobila povredu glave, a onda je
sve postalo totalno ludo nakon to sam prilikom one pljake ponovo
povredila glavu.
Nastavi, rekao je, a ja sam se mrtila napinjui se da pravilno
formuliem ono to sam naumila da kaem.
ta ako mi se ponovo neto desi? ta ako se nekako vratim nazad? ta
ako se ponovo dogodi neto udno i sve se ponovo promeni?
Privukao me je k sebi, neno i paljivo me ljubei, kao da je tim
poljupcima hteo da otera moje sulude ideje.
Nita slino ti se vie nee dogoditi, obeao je. Ne ide vie nikud bez
mene. Ne putam te od sebe.
Bila je to lepa izjava, ali je mene je i dalje neto kopkalo, to je on,
naravno, primetio.
U ivotu nita nije potpuno sigurno, a ni savreno bezbedno, Rejel.
Nesree i bolesti stalno se deavaju, i to je tako. Mi tu nita ne moemo. Eto,
i moj posao ume da bude opasan, a ima i ljudi koji poginu u kadi. Ali ipak,
ne smemo dozvoliti da nam strah upravlja ivotima. Treba iveti punim
pluima i uivati u onom to nam je dato.
Bio je u pravu. U poslednja dva meseca nauila sam da sreu treba

zgrabiti im se pomoli na vidiku i ne treba je isputati ni po koju cenu.

Ali ipak, da bih bio siguran da e biti bezbedna, kupiu ti lem kao
venani poklon.
O, on e se ba lepo sloiti s velom i venanicom.
Zna, mene vie plai neto drugo, nastavio je ozbiljnijim tonom.
ta emo ako ti se pamenje odjednom vrati i onda shvati da si se udala
za pogrenog momka? ta ako tada bude oseala da voli Meta, a ne
mene?
U njegovom pogledu bilo je ranjivosti kakvu dotad nikad nisam videla.
Dakle, ti misli da ljudi posle izleenja od amnezije naprasno oglupave?
Pokuao je da se osmehne, ali samo usnama - oi su mu i dalje bile tune.
Mislim da se nepotrebno maltretiramo neim to se ionako nikad nee
dogoditi.
* * *
Dugaka, srebrna limuzina, ukraena belim masnicama, ekala je ispred
kue. Kad smo tata i ja izali iz kue, susedi su se okupili da nas isprate.
Odnekud se uo pla nekog deteta, a onda je neko poeo da tape, nakon
ega se ulicom prolomio glasan aplauz.
Nakon to smo se smestili na zadnje sedite, tata mi je sklonio pramen
kose koji mi je pao preko lica.
Moja prelepa ki, rekao je iroko se osmehujui, dok je auto polako
kretao i nastavio da vozi prema crkvi.
Medicinska sestra je tiho ula u bolniku sobu, ali se ovek koji je sedeo
pored kreveta ipak trgnuo. Pogledao ju je potiteno, ali kad je video da je
dola sama, malo se opustio.
Treba li vam neto?, upitala ga je i krenula da zatee posteljinu koju,

zapravo, nije bilo potrebno popravljati.

Ne, hvala vam, odgovorio je utivo.
Pogledala ga je s puno saoseanja. Izgledao je slabo i izmueno, kao da
je njemu bila potrebna bolnika nega. Nije proao ni dan da nije probdeo
pored njene postelje. Kau da je prestao da odlazi i na svoje terapije. Bilo
je tako tuno gledati ga, a ne moi mu pomoi. Lekari su tu bili potpuno
nemoni.
Bolniarka je prila maineriji pored kreveta i ispruila ruku prema
tastaturi.
elite li da iskljuim zvuk? Ume da nervira.
Ne, molim vas, nemojte, zamolio ju je ovek drhtavim glasom. Volim
da ga ujem. to je glasniji, to bolje. Tako znam da je ona jo iva.
Bolniarka je progutala knedlu, i umesto da iskljui zvuk, pojaala ga je.
U tom trenutku je cela soba odzvanjala od pitanja aparata za odravanje
ivota.
Automobil se zaustavio pred crkvom. Pored glavne kapije stajala je Sara.
Izgledala je divno u tamnocrvenoj haljini prve deverue. Tata mi je pruio
ruku i pomogao da izaem iz auta. Sara se istog trenutka nala pored mene i
poela da mi nameta nepostojee nabore haljine. Spustila sam pogled prema
svojoj najboljoj prijateljici, koja je neto petljala oko mojih cipela, i upitno je
pogledala.
Uhvatila me za ruku i stegla je. Naravno da je on ve tu. Osmehnula
sam joj se blaeno.
Celog ivota je ekao na ovaj trenutak, Rejel. Gde bi drugo bio nego
ovde?
Bolniarka je izala i ostavila ih nasamo, smatrajui da u ovakvim
trenucima ovek eli malo privatnosti. Pogledao je prema krevetu na kom je
nepomino leala njegova voljena ki. Nije video sve te cevice kojima je
bila povezana sa aparatom. Video je samo lice svoje jedinice, koja je bila u

dubokoj komi, iz koje se nije budila.

Tata je ovde, tiho je mrmljao, dok su mu se suze slivale niz upalo lice.
Ispruio je ruku i pomilovao je, skoro ne primeujui oiljak u obliku
munje koji se protezao od ela do obraza. Drhtavim prstima sklonio je
pramen kose koji joj je pao preko lica.
Moja prelepa ki, izgovorio je kroz pla, jecajui.
Pre nego to je ponovo ula, bolniarka je tiho pokucala.
Htela sam samo da vam kaem da je doktor Vitaker upravo stigao. Doi
e ovamo za desetak minuta.
Tako brzo? upitao ju je uspanieno.
Sve se dogaalo tako brzo; ostalo je jo samo malo vremena.
Ostavi ponovo sam, ovek je posegao za boicom koju je drao na
stoiu pored kreveta. Drhtavim prstima je skinuo poklopac i nakapao
nekoliko kapi te tenosti na jastuk pored nje. A onda je kap-dve utrljao u
svoje upale obraze.
Rekli su mu da ljudi osete mirise i zvukove ak i u dubokoj komi. Zato bi
svaki put nakapao nekoliko kapi svog losiona posle brijanja, ne bi li joj
poznati miris probudio ula i dao do znanja njenom uspavanom mozgu da
nije sama, da je tata pored nje.
Bila si tako hrabra, ljubavi moja, proaputao joj je na uho. Znam da
ne eli da me ostavi samog. Ali ne brini, biu ja dobro. Zatim je bolno
zajecao, guei se u suzama.
Ponosim se tobom, nastavio je da joj govori. U tom trenutku, vrata
sobe su se otvorila. Odmah zatim, prostorija je poela da se puni ljudima.
Zastali smo u predvorju crkve.
Zvanice su sedele na skamijama i
iekujui da se pojavimo. Sara se
leve, uhvativi me za ruku. Nagnuo

Iza drvenih vrata zavladala je tiina.

izvijale vratove prema vratima, eljno
namestila s moje desne strane, a tata s
se prema meni i poljubio me u obraz, i

nozdrve mi se ispunie mirisom njegovog losiona. Ponosim se tobom, duo.

Mnogo te volim, tata, rekla sam i navukla veo od tila preko oiju. Iz
unutranjosti crkve zauli su se poznati zvuci orgulja. Utom su se vrata irom
otvorila i mi krenusmo prema oltaru.
Dok smo koraali, osetila sam na stotine pogleda na sebi, ali nisam videla
nikoga, ve samo njega. Stajao je ispred oltara, licem okrenut prema meni,
kao neki princ iz bajke koji strpljivo eka svoju princezu. Gledao me je s
toliko ljubavi da sam jedva disala. Jedva sam ekala da se naem pored
njega; oseala sam se kao da me je ljubav gurala u njegovo naruje, da tu
zauvek ostanem. Mada je tamo bilo mnotvo naih prijatelja i rodbine, jedini
ljudi koji su mi danas bili vani jesu oni pored i iza mene, oni koji su me
pratili do mesta gde treba da stanem, pored oveka s kojim u provesti
ostatak ivota.
Doktor Vitaker je uao u prostoriju u pratnji jo dva lekara koje on nikad
pre nije video. Bolniarka je ila iza njih. Dobro jutro, gospodine Viltire.
ovek nije imao snage da mu odgovori, samo ga je tuno pogledao
oima crvenim od silnog plaa. Doktor mu je priao i poloio ruku na rame.
Napolju se ula zavijajua sirena hitne pomoi, ali ovek nije obraao
panju na nju.
Vi znate ta danas treba da uradimo, gospodine Viltire? Toni?
ovek je ponovo podigao pogled prema lekaru, nemo ga preklinjui da
saeka.
Potpuno ste sigurni? Nema nade? Nikakvog znaka? Ni najmanjeg?
Doktor je tuno odmahnuo glavom. Zatim se okrenuo prema jednom od
kolega i neto mu tiho rekao. Jesu li svi papiri potpisani? Drugi doktor je
klimnuo glavom.
Ponekad mi se ini da ona uje ta se deava oko nje, planuo je ovek
oajno. Imam oseaj da osea moje prisustvo, naroito po mirisu losiona
koji pamti od detinjstva.

Doktor Vitaker je ponovo snudeno zavrteo glavom. Ovo je uo toliko

mnogo puta od lanova porodice bolesnika u komi, ali naalost, to su
najee bile samo njihove uobrazilje, podstaknute silnom eljom da njihovi
najmiliji otvore oi i probude se.
Svakog Boia, od njene trinaeste godine, poklanjala mi je po boicu
ovog losiona, rekao je ovek bolniarki, koja samo to se nije glasno
rasplakala od tuge.
Bila je to samo naa mala ala... glas mu je naglo utihnuo.
Ne seam se obreda venanja. Sigurna sam da je bio divan. Kao iz daljine,
ula sam zvuke orgulja, i valjda sam ono da rekla kad je trebalo. Sve
vreme sam bila toliko ponesena sreom, da mi se inilo kao da lebdim u
nekom arobnom snu. Sve ega se seam bio je neverovatan sjaj u
Dimijevim oima kad mi je stavio burmu na prst i kada mi je podigao veo s
lica. Dok su nam se usne spajale u nean poljubac, iza naih lea ulo se
veselo klicanje.
Jeste li se pozdravili?, obazrivo ga je upitao lekar. ovek je samo
utke klimnuo glavom.
Ima li jo nekoga s vama?, zabrinuto ga je upitao lekar, vie se plaei
za njega nego za pacijentkinju kojoj vie nije bilo pomoi.
Ne, nema nikoga, konano je odgovorio ovek. Nas dvoje smo sami.
Ona mi je bila sve to imam.
Iza doktorovih lea zaulo se bolniarkino jecanje.
Doktor Vitaker je onda priao aparatu pomou kog je Rejel disala. Ovo
je inio svakog dana ve puna dva meseca, otkako su je doneli.
Vidimo se uskoro, moja lepa devojice, proaputao je ovek kerki na
uho. U tom trenutku, doktor je iskljuio aparat.
Potrajae nekoliko trenutaka, izgovorio je tiho.
Otac je sve vreme vrsto drao kerkinu ruku, da bi znala da je s njom.

Okrenuli smo se leima prema oltaru i krenuli ka izlazu crkve. Konano

zajedno! Zauvek. Dok smo prolazili pored poslednje klupe u kojoj je sedeo
moj tata, uhvatio me je za ruku i vrsto je stegao. Pogledala sam ga i iroko
mu se osmehnula. Drala sam ga za ruku sve dok nisam osetila da su nam se
jagodice prstiju razdvojile.
Otila je. Sad je na nekom boljem mestu, apnuo je lekar oveku na
uho. Utom se s aparata oglasio dug, ravan zvuk, potvrujui doktorove rei.
Ravan, kontinuirani ton orgulja pratio nas je celim putem kroz crkvu, da bi
se odjednom pretvorio u moju omiljenu ljubavnu pesmu. Kad smo stigli do
vrata, crkvenjaci su ih irom otvorili. Jarka suneva svetlost, tako neobina
za ovo doba godine, probila se kroz tamu crkvene unutranjosti i osvetlila
nam put. Dimi i ja smo se znaajno pogledali, a zatim smo zajedno iskoraili
na svetlost dana.