Vladimir Prvulovi

ZAM

I
Stefan je sa mukom koraao, polako se penjui uz puteljak
koji je strmo vodio ka vrhu planine. Inae, planina Vitica,
nalazila se sa druge strane reke koja je proticala kraj njegovog
sela. Taj momak od dvadeset i tri godine esto se kupao u Vrli,
kada bi poseivao svoje mesto porekla. Ranije su to bili
raspusti, kada bi sa roditeljima dolazio kod dede i bake,dok su
jo uvek bili ivi. A sada, sada Stefan doe u Kolu kada mu
ivot u gradu postane dosadan, i kada oseti potrebu za samoom
i odmorom.
Vitica, zapravo, nije bila visoka. Njen vrh se nalazio na neto
vie od sedamsto metara nadmorske visine, uzdiui se iznad
mnogih okolnih brda po kojima su bila razbacana sela,
uglavnom spojena tako to su se nala na putu izmeu dva vea
mesta. Stefanov otac, David, roen je u ovom kraju. Napustio je
roditelje,otiavi u veliki grad,u kome je,pre nekoliko
godina,njegov sin zavrio srednju kolu. Meutim,sudbina je
htela da Stefan rano ostane bez oca koji je umro u svojoj
pedesetoj,ostavljajui enu i sina, situirane i obezbeene.
Stefanova majka se trudila da to vie zatiti sina od nedaa
puberteta i rane mladosti,u emu je, moe se rei, i uspela. Ali
tek koju godinu posle oeve smrti, sa nepunih dvadest, Stefan
1

je, odgajan u ateistikom drutvu, naiao na boga i pojmove

koji tu spoznaju prate. I sada, kao to rekoh, sa mukom,
neumorno je koraao ka vrhu Vitice, zadavi sebi zadatak da
barem jednom baci pogled na zaviaj svoga oca i u potpunosti
ga, u prirodi sagleda, ispunjavajui time neko provienje koje
mu se javilo u dui, moda kao boja volja.
Ko bi rekao da je ovoliko teko?, razmiljao je u sebi. ...A
lepa je ova planina... I ja, eto, sve do sada nisam bio na njenom
vrhu, a toliko sam puta gledao u njega... udno!
Obrisao je znoj sa ela,na trenutak prekinuvi milsi. Da sam
nisam bio nevernik, ne bih nikada mogao da razumem ljude
koji ne veruju u boga. Meutim, izgleda da je svedritelj
vaseljene oveku ostavio i tu mogunost; da ode toliko daleko
u svojim fantazijama, i ak da veruje da bog ne postoji...
Kakvog li slepila!
Pruao je korak po korak, vie se divei prirodi nego kada je
bio mlai.Bogatije za onu nijansu,izazvanu oseajem da je sve
to neko stvorio. Eto, na primer, moja majka misli da sam
zastranio upustivi se u religiju.A ne vidi ni prst pred nosem...
Smeno! Toliko puta sam pokuao, argumentuvano i
pristupano ateizmu, da joj objasnim koliko je bog oigledan. I
nita. ak, kao da se udaljila od boga time to je odbila da u
njega poveruje.
Zastao je da se odmori,spazivi veliku pticu koja je letela
traei neki plen na zemlji. Zazvonio mu je mobilni telefon,
trgnuvi ga i skoro ga prepavi.
- Zar je i ovde u dometu?
Zaudio se i pogledao ko zove.Odazvao se.
- Zdravo mama.
- Pa, dobro, Stefane, to se nisi javio kada si stigao tamo? Da
ne brinem.
- Mama! Doao sam u Kolu da se odmorim, a ne da
razgovaram mobilnim.
2

Na trenutak je zavladala tiina.

- Uostalom, i ja sam glup pa ga nisam izvukao iz torbice sino
posle dolaska - nastavio je mladi.
- Mislim da je bio osnovni red da se javi kada si stigao.
Slae se sa mnom?
- U redu, mama. Evo,sada se ujemo. I sve je u redu. Nema
nikakve potrebe da brine.
- Nemoj sluajno da ti se desi da ne doe na razgovor sa
mojim bratom.
- Dobro,dobro.
- Jesi li me uo. U onaj tamo petak da si kui,jer e sigurno
dobiti taj posao.
- Vai mama. Dolazim do drugog petka uvee... Pa,i sama
zna da je to to ujak nudi idealno za mene.
- E tako, da zna. Dragan dolazi u subotu na ruak, pa ete se
o svemu dogovoriti. On sigurno otvara tu firmu.
- U redu, Vae Velianstvo. Bie sve po dogovoru!
Oboje se nasmejae.
- Hajde sada,mama... Vidimo se za jedanaest dana,ako sam
tano izraunao ree mladi, jo uvek se smeei.
- Ako bude nekih problema obavezno se javi - zavravala je
Dara razgovor - I pozdravi tetku...
- Dobro. Pozdraviu tetku. Pozdrav.
- Vidimo se. Zdravo.
Stefan je pritisnuo taster za okonanje poziva, u trenutku
pomilsivi da baci telefon. Iskljuiu ga skroz , rekao je,
potom, sam sebi, a onda nastavio u milsima: udo da me niko
do sada nije zvao. Potpuno sam zaboravio na taj prokleti
mobilni!
Pritisnuo je,zatim,dirku kojom je sebe sasvim odsekao od
sveta. Tako. Sada, ko zove nisam dostupan!, pomislio je,
nastavivi da se penje putiem koji je, pomalo koso, vodio do
3

izvesne visine posle koje e Stefan morati travnatim terenom da

doe do vrha.
Kada se budem popeo malo u da uivam u pogledu, a onda
e mi nizbrdo, u povratku, biti mnogo lake. Samo da me ne
uhvati mrak. Na trenutak je ponovo zastao, sa namerom da
pogleda na sat, jer, ne bi bilo nimalo poeljno da sunce zae
pre njegovog povratka u selo. Naime, na Vitici su ivele divlje
svinje, a prialo se da ima i vukova, tako da je mladi, u tim
momentima procenjivanja situacije, osetio i izvesnu dozu
straha. Ma nema ovde vukova. To su samo prie seljaka.
Moda ih je nekada bilo, ali sada,... ko zna. Seam se dede koji
me je, kao malog, plaio priom o crnom medvedu koji krade
neposlunu decu i odvodi ih u peinu na vrhu planine. Bilo je
tano tri i petnaest po podne kada je mladi procenio da e se
do est, eventualno sedam, ve vratiti, kako je i bilo. Dobro
sam proao!, razmiljao je, polako se pribliavajui
staroj,oronuloj kui od blata, u kojoj su, nekada, iveli njegovi
preci. Ah, taj pogled,... Velianstveno nebo, i brda ispod mene.
Mislim da sada mogu da shvatim kako se oseaju ptice.
Nasmejao se sam sebi, hodajui iscrpljeno. Izdri jo malo,
izdri jo malo!, ponavljao je misao u ali,kako se ini,i ne
shvatajui koliki je podvig nainio. udan je taj gradski
avanturistiki duh!, nastavio je potom. Koliko samo ima
seljaka kojima je Vitica u blizini, a koji se nikada nisu popeli na
nju. Da mi je otac ostao na selu, i, da sam i ja sada seljak,
verovatno nikada ne bih uinio tako neto. Ali ovako, dananje
puteestvije mi izgleda sasvim normalno! Ponovo se nasmejao,
oseajui bol u nogama. Ipak,odluio je da ne zastane i odmori
se na panju koji je jo uvek bio na istom mestu kao i dok je bio
dete, na petnaestak minuta hoda od kue.
Napokon sam stigao. Uf! Da sednem ja malo. Kakvo
olakanje. Al me bole listovi. Da je tu Danijela, pa da me
izmasira. Sada bi mi tako neto zaista prijalo! Setio se svoje
4

devojke, sa kojom mu,u zadnje vreme, ba i nije ilo i maio se

za paklu plavog besta uzevi jednu cigaretu. Neverovatno je
kakav uitak ovaj dim prua! A po starom zavetu je izgleda i
dozvoljeno; izgleda da se mislilo na duvan kada je na onom
mestu zapisano dimite. Priznajem vernici mnogih religija, a ne
samo hrianstva, su protiv, ali, ja milsim da bog nema nita
protiv. No, ko zna, moda me jednom bude pozvao da ostavim
duvan, ako nije po njegovom zakonu. A ja u ga u svakom
sluaju posluati. Ali, ipak pie dimite. To je valjda dozvola da
se pui. Sa druge strane, i medicina je protiv, dok, po mojoj
proceni, barem dvadeset posto onih koji profesionalno sprovode
antipuake kampanje i sami pale.
- Oj, Stefane!
Iznenada, zau se glas ene, iz kue, udaljene jedno pedeset
metara od one u kojoj je bio mladi. Au! Tetka me zove na
veeru a ja nisam stigao ni cigaretu da popuim.
- Evo me, tetka! Za deset minuta!-odgovori mladi,ustavi sa
stolice i izaavi na prozor
- U redu! ekamo te!
ta li ima za veeru? ,pitao se Stefan, pomalo strasno
uvlaei dim u sebe. Seoski obroci su skoro uvek sa mesom.
Jo, ako je tea ponovo napravio vino kao prole godine-bie
odlino. Izvadivi mobilni iz torbice i odloivi ga na staru
policu, jo uvek sa cigaretom u ruci, krenuo je.
- Dobro vee!- kazao je, uavi u tetkinu kuu. - Ima li koga!?naalio se potom, siguran da je ve primeen.
- Hajde. Hajde,ulazi. Ne stoj tu na vratima. Treba da
veeramo.- pozvao ga je tea da ue iz hodnika u kuhinju, dok
mu je pored nogu protrala maka.
- Dobro vee!-ree Stefan.
- Dobro vee, momino!-uzvratio mu je podebeo ovek sa
osmehom na licu.
- Ti pravo iz grada , pa, na vrh Vitice.
5

- Mladost je to.- dodala je, takoe, punija ena, dok je

postavljla sto.
- Pogledaj ga koliki je izrastao!-ree gromoglasno tea,
mrgoei obrvama kao da ga odmerava.
- A, kao da je jue bilo kad ga je pokojni David uspavljivao,
njiui ga kao bebu.
U oima njegove ene se, izgleda, pojavilo nekoliko suza koje
je ona uspela da sakrije.
- Ah, David... Laka mu zemlja. Koliko te je samo on voleo,
sine, dok si bio dete.
- Znam tetka.
Stefan je stoiki je prkosio sudbini, ne elei da izgovori da je
i on njega voleo.I da ga jo uvek voli. Domain, pak, kao da je
uvideo da je, moda, ishitreno ili u nevreme pomenuo pokojnog
uraka, odlui da nekako ispravi stvar.
- Nego,da sednemo mi da veeramo?- rekao je malo tie,
naiavi na susretljivost gosta koji je pokuao da ponovo alu
stavi na prvo mesto.
- Nego tetka ta ima za veeru?
- A ta na Stefan najvie voli?- pitala je ena, i sama prelazei
preko bola u srcu i, na to mesto, vrativi spokoj.
- Nije valjda piletina?- radosno i, ve trljajui ruke, kazao je
mladi, dok se tea odmah nadovezao:
- Pa,mi znamo ta Stefan najvie voli! Zar ne?- kazao je tea, a
dojam koji je njegova kua ostavljala, vratio se, gotovo u
trenutku, na onaj seoski, domainski.
Mladi je, sa osmehom, i sam se oseajui prijatno u gostima
kod ljudi koji su ostavili peat u njegovoj prolosti i koje je
spominjao seajui ih se i za vreme boravljenja u gradu, seo na
stolicu, istesanu od drveta i, jo ko zna od kada, napravljenu.
- Evo ga!-kazala je tetka, postavljajui na sto peeno pile i
dodajui jo neke seoske akonije.
6

- Pile, pile!- ve rumen u obrazima,progovorio je Stefan, kome

je domain sipao au vina.
- De, de reci mi kako ceni ovogodinje vino?-pitao je odmah
posle.
- Deluje gusto.- odgovorio je mladi njiui au u krug.
- Probaj, pa se izjasni. Po meni je bolje od prologodinjeg.
Zapravo, mislim da mi vino skoro nikada nije ovako dobro
uspelo.
Stefan je uzeo jedan a potom i drugi gutljaj.
- A, odlino! Zaista odlino!
- Da vidi tek kako deluje kada ga popije malo vie - kao da
te majka podojila! - smejao se debeli domain na ovu svoju
izjavu.
- Nego, da mi veeramo!? Hajde, posluite se!
- Hajde, dete, slui se.- dodala je i tetka, uzimajui sama jedan
batak predhodno se prekrstivi.
- Nego kako ste ti i majka?- pitala je odmah potom.
- Kako se ivi u gradu?
- E, da. Zaboravio sam; Majka vas je pozdravila!-preneo je
majin pozdrav, sa ve masnim rukama kojima je kidao meso.
- Inae dobro smo.
Govorio je jedui.
- Evo, ba u onu tamo subotu treba da porazgovaram sa ujka
Draganom o izvesnom poslu koji bih radio.
- Lepe vesti.- primeti tea. - I koji je posao u pitanju?-pitao je
odmah potom uzimajui gutljaj vina.
- Ono to meni moda najvie odgovara; Grafiki dizajn.
Znate i sami da volim taj posao, a i dobro je plaen.
- E, ja ti se u te kompjutere ne razumem! - rekla je domaica
upadujui mu u re.
- Ali, ako uspe, svaka ast!
- Majka me uverava da e uspeti... ba sam danas razgovarao
kratko sa njom.
7

- Lepe vesti nema ta.- sva zadovoljna to se i ova vrata

Stefanu otvaraju rekla je njegova tetka.
- Svaka ast mladiu, svaka ast!- odmah se nadovezao njen
mu, ponovo uzimajui au vina u ruku.
- Da nazdravimo mi tome? ta kae na to?
Mladi je takoe uzeo au, ne skidajui osmeh sa lica.
- E, pa, iveli!- rekao je gromoglasno domain, i svi se,
meusobno, kucnue aama, u zdravlje i sreu svih, a naroito
za Stefanov posao.
Veera se uskoro zavrila i mladi je otiao u kuicu njegovog
dede, gde je bio, koliko gost, toliko i domain, s obzirom da je
ta oronula hrpa blata koja se sastojala od samo dve male
prostorije inae bila pusta. Koliko mieva ima ovde!,
pomislio je. Ala u noas da se ispavam. U sledeem trenutku
se nasmejao jer mu je napamet palo da bi neki mi mogao da
mu izgricka uvo ili nos. Nee valjda., rekao je u sebi, a potom
glasno izgovorio:
-Mievi,objavljujem vam mir!
Upalio je lampu koju je njegov otac kupio njegovom dedi, a
koju je, jo pre nego to e krenuti u pohod na vrh Vitice,
spremio za vee. Uz slabu svetlost, onako umoran, pokuao je
da proita neke delove iz Svetog Pisma. Meutim, jedva da je
mogao da razaznaje znakove koliko je bilo mrano, i, posle
samo nekoliko stihova, ija je slova sa naporom itao, odustao
je od namere da ponovo proba da deifruje izvesne delove
knjige oko kojih je lupao glavu, a koji su ga izuzetno
interesovali. Idem ja da spavam. Prvo u da se operem, krpom
i vodom iz lavora, a onda pravo u krevet. A brzo e mi proi
ovih jedanaest dana. U stvari sada ve deset; jedan je proao.
Nasmejao se. Problem je to nisam navikao da ovako rano
idem na spavanje. Moda da zapalim jo koju. Hm, jedva da se
ita vidi pomou ove lampe. Toliko je pranjava. A staklo je
sada ve suvie vrue da bih ga brisao. Trebalo je setiti se ranije
8

da oistim svetiljku. Moda bih uz nju ipak mogao da itam.

Ovako prljava, svetli barem upola slabije. Ili, da izvuem jo
malo fitilj. Ha, sada je mnogo bolje. Da vidim, moe li se sada
itati. Nema anse. Jo su slova mala. Ma, nemam nameru da se
napreem, ne gori nita, sutra u na miru uraditi ono to je sada
teko izvodljivo. Odloio je Bibliju pored kreveta i zapilio
cigaretu. Uz blagu svetlost, na svoj osoben nain, uivao je u
dimu, dok je razmiljao zato mu sa Danijelom ne ide u
poslednje vreme. Mislio je kako su se previe udaljili jedno od
drugog. Ma, nema tu nikakvih problema. Jednostavno smo
zapustili vezu koja e opstati samo ako nama bude stalo, ako se
potrudimo oko nje, i ako se ponovo vratimo jedno drugom.
Nego, da ja legnem. Pikslu u da stavim na sto, tako da mogu
da je dohvatim iz kreveta. Tako. im zavrim cigaretu
pokuau da zaspim. A umoran sam. Mada mi se, sa druge
strane, toliko i ne spava. Pa, tek je devet sati. Kui obino ne
leem pre dvanaest. Umoran sam fiziki, mnogo vie nego
psihiki. Hou li ja uopte zaspati u narednih dva sata.
Razmiljao je, ugasivi popuenu cigaretu i okrenuvi se na
stranu. Zaista Stefan je imao utisak da nije ni blizu dovoljno
mentalno umoran da bi zaspao, ali ga je taj oseaj prevario jer
je, na istom i toplom vazduhu, zaspao za samo nekoliko
minuta, kao jagnje.
Ujutru, kada se probudio, nije mogao da veruje da je tako rano
ustao. Neverovatno. Tek je pola sedam. Da sam se kui,
povodom neega, digao u ovo vreme, samo bih se stropotao
nazad u krevet. Ma, selo i priroda za as promene oveka,
nema tu ta! Jo sam odmah i gladan. Mogao bih da pojedem
onaj sendvi od preksino koji je ostao sa puta. Da. To u i da
uradim. Siguran sam da se nije pokvario. Ha, ha. Gradska brza
hrana! Razmiljao je dorukujui, dok je mlado sunce ulazilo u
malu sobu sa jednim krevetom, jednim stolom i dve male
stolice. Sda bih mogao da zapalim jednu. Siguran sam da Bog
9

to dozvoljava. Nema druge. Pie, dimite. Ponovo se maio za

paklu plavog besta, posle ega je izaao u dvorite. Mada, pie
i ne zaudi, a, kako mi se ini, ja sam enjivi ovisnik za
cigaretama. Hm. Moda bi trebalo da duvanim iz nekih drugih
razloga. Na primer, iz istih onih iz kojih pijem alkohol. isto
ponekad, a ne da budem zavisnik koji na svakih dvadeset
minuta pali po jednu. Stefan je stavio nogu na jedan kamen
pod starom jabukom, tako da se nadlaktio na koleno. Pitanje je
da li bih ja upte mogao da zapalim, na primer, jednu ili dve
cigareta dnevno, kao to rade neki ljudi. Moda je dozvoljeno
tako neto, a ne ovaj moj pristup. Mada je tano i to da, kada mi
dim ue u plua, i kada osetim ono zadovoljstvo koje on prua,
ne uoavam nikakvu religioznu odbojnost u srcu koja bi
poticala od boga. ak, ta vie, imam utisak da je dozvoljeno.
Da. Dozvoljeno je nema nikakve sumnje. Ipak, ne zaudi. A
oigledno je da ja, na neki nain, oseam strast prema cigareti,
moda i veu nego to je to udnja o kojoj govori, izmeu
ostalog, i apostol Pavle. Nesumnjivo, treba se drati Svetog
Pisma i zakona koji je njime dat. Meutim, i tamo pie da je
ovek grean. ak, da je puenje bog i zabranio ipak imam
utisak da to nije onaj greh k smrti. Ustalom, ko sam ja, u
odnosu na svevinjeg, da odreujem ta je dozvoljeno a ta ne.
Ipak, treba protumaiti Bibliju to je mogue vie. Eto, tako ,na
primer, stoji da onaj ko ita razume u vezi ukidanja rtve
svagdanje i postavljanja gnusobe pustone, a meni to nije
jasno. ak, ta vie, nisam ni sreo nekog ko je to protumaio.
Zapravo, mogue je da je na meni da razotkrijem dvanaestu
glavu knjige proroka Danila. I sam imam nekako utisak da je
vreme u kome ivim poslednje, i da u, moda, iv doekati
drugi Hristov dolazak. Opet, sa druge strane, nisam siguran u to
jer , to bi pisalo da je Gospod rekao da odlazi za dugo vreme, i
da prvo treba da primi carstvo. Hm. Koje carstvo? Zar on ve
nije boji sin? Drugo lice boga i, samim tim, kao to ga crkve
10

nazivaju, protektor. Svedritelj. Moda je to neto to treba tek

da se potvrdi kao istina... Ah, udesni su putevi Gospodnji. To
je istina.
Stefan se u meuvremenu vratio u kuu i seo za sto.
Da. Bila je to sreda. Leto. Deseti avgust dve hiljde i prve, kada
je mladi poeo da neprimetno menja ivot, pokrenut uticajem
boga, ili onoga to je on smatrao bogom i odnosom sa njime.
Taj dvadesettrogodinji, pa, moglo bi se, po nekim
kriterijumima, rei, ve ovek, nije ni slutio u ta se upustio
kada je, ne znajui ni sam, krenuo nekima poznatim i
protumaenim lestvicama ka nebu. Stefan je naime bio iskren u
svojoj veri, za koju je smatrao da je neto to je stavio na prvo
mesto u ivotu, i nije ni slutio koliko e ga to, moda, promeniti
kako polako bude odgovarao na pitanja koja inae religija sama
sebi postavlja, na neka nudei i odgovore. Uglavnom, moe se
rei da je taj momak, kao i veina njegovih vrnjaka, mislio da
je na samo korak do iskona, a to zapravo i ne primeujui, i ne
znajui da se ti, kako ih je on nazivao, putevi gospodnji,
nekada, zaista znaju poigrati sa sudbinom oveka.
Uh, oedneo sam a soka vie nema. Ili se sa starog bunara jo
uvek moe zahvatiti voda ili u morati kod tetke po nju. Postoji
samo jedan nain da se uverim ta u; a to je da se spustim do
bunara i vidim da li je sa njime sve u redu. Krenuo je desetak
metara niz dvorite koje se, na neprimetan nain, stapalo sa
okolinom, i, da nije bilo kuice, ne bi ni primeivalo kako tu
neto zasebno postoji. Evo vode, evo vode!, pomislio je,
zadovoljan time to mu je ova tenost, kojom se ve umivao i
prao na domak ruke dostupna. Ovo je ono pravo, a ne ono to
mi u gradu pijemo; hladna i pitka. Trebalo je jo jue da doem
na bunar, a ne da se koristim vodom koja mi je ostala sa puta.
Hm, nisam poneo flae! Ponovo je otiao u kuicu i uzeo ono
to je zaboravio. Zatim se vratio sa etri plastine boce koje je
oprao i napunio, i, ne primetivi koliko, za samo nepuna dva
11

dana provedenih na selu, postao odgovorniji i samostalniji.

Ovo e mi biti dosta za danas. Ma, i vie nego to mi je
potrebno. Nego, ja od jutros nisam popio nijednu kafu!,
najednom je pomislio, a gotovo u sledeem trenutku se prodrao:
- Tetka,...!
Niko se nije odazivao, a momak je imao utisak da jo uvek
uje svoj glas koji kao da je odjeknuo.
- Tetka!- prodrao se malo jae, postajui smean samom sebi.
- Oj, Stefane!- uo je, posle nekoliko sekundi,glas koji je
nastavio sa reima:
- Doi da dorukuje!
- Dorukovao sam sendvi koji mi je ostao sa puta!
- Pa za koga sam ja spremala kajganu?- pomalo ljuto i
razoarano je pitala Stefanova tetka.
Naavi se u neprijatnoj situaciji, njemu se, pak, uinilo da je
zaista trebalo da dorukuje kod nje. Tada je shvatio da ga
sendvi i nije toliko zasitio i da bi, zaista, mogao neim boljim
da dopuni stomak i ujedno popije kafu, tako da je kazao da e
ipak jesti i otiao ponovo na mesto gde je i sino bio.
Isto onako kao to je prole veeri bilo prijatno kod tetke, bilo
je i toga jutra, i, Stefan je proveo jo jedan prijatan dan u Koli.
Zatim trei, pa, etvrti... Sve do dvadesetog Avgusta, kada se
ve spremao za put kui, sa eljom da to pre vidi Danijelu.

II
U grad je stigao oko dvanaest sati popodne, i u stan uao
umoran od puta, bacajui malu torbu sa stvarima, koju je nosio
sa sobom, na pod, sam legavi u krevet i sklopivi oi. Ne
znam zato, u zadnje vreme, imam utisak da me neko prati.
Zapravo, mislim da taj neko to radi od kada sam poverovao u
12

boga, samo to toga odmah nisam bio svestan. Da, gotovo sam
siguran da sam praen, ali, ko i zato to radi, jo uvek mi nije
jasno. ak, ta vie, ne znam ni da li je dobronameran ili nije. A
opet, imam utisak da planira neto veliko sa mnom. Ili, pak, eli
moju propast. Hm! Gotovo da ne mogu da definiem da li je to
neka organizacija, ili moda neka osoba. Ja, barem, imam
utisak kao da je to neka neodreena sila, to jest da, eventualno,
ti to me prate imaju veliku mo. ta li hoe od mene?
Iznuren od puta, Stefan je, pre nego to je prolo pola sata od
kako se vratio, ponovo razmiljao o tome da se oko njega, od
strane neke njemu neobjanjive sile, deavaju bitne stvari
vezane za njega. U odreenim trenucima, imao je utisak da je to
to mu se uvuklo u ivot, a da niko to ne zna, dobronamerno,
dok mu se, u zadnje vreme, sve ee inilo da pratilac, izgleda, i
nije toliko pozitivan. Vreme e pokazati sve; ko me prati, zato
me prati, ta hoe od mene... Moje je da ekam i da se prema
njima ili njemu ili tome, ne znam ni ja vie kome ili emu,
postavim na adekvatan nain na koji bih bog to hteo, a ja sam
siguran da njegova volja nee biti uskraenja mojoj spoznaji.
Leei ve desetak minuta na krevetu i razmiljajui, odluio je
da prekine sa mislima vezanim za temu njegovog praenja i da
ustane, presvue se i okupa. Izaao je iz kupatila, gde se
predhodno presvukao i obrijao. Tako sada liim na neto...
Vie od deset dana se nisam brijao, a i ovo udo od civilizacije,
kupatilo koje imam, je pravi letei tanjir u odnosu na kupanje u
Vrli; topla voda, ampon, tu... ma, idi bre! Zadovoljan i, u
izvesnoj meri, sretan jer je ponovo u svom gradu koji je voleo
kao neku vrstu znamenja i koji bi ga kao i uvek obradovao kada
bi se sa puta vratio u njega Stefan je ukljuio kompjuter i pustio
muziku. Tako! Sada jo samo da skuvam kafu i da se uz nju i
cigaretu zavalim u fotelju. Samo, ne znam zato majka jo uvek
ne dolazi sa posla? Ma, verovatno je svratila u kupovinu. Sa' e
ona! I zaista, posle samo nekoliko minuta, kada je kafa bila
13

ve skuvana, Dara je gurnula klju u bravu, tako da je njen sin,

uvi ovaj zvuk, krenuo ka vratima da je poljubi.
- O, Stefane!
Sva radosna, iako ga je oekivala, ta ena je ipak bila prijatno
iznenaena.
- Pozdrav, mama!-priao joj je sin, pozdravivi se sa njom,
poto je spustila kesu sa namernicama koje je kupila.
- Pa, kako si, mama? - pitao je mladi, i sam oduevljen to
ponovo vidi majku. Ona ga je, pak, uhvatila prstima za obraze,
utinuvi ga i rekavi:
- Kao da te sto godina nije bilo. Nedostajao si mi!
- I ti meni, majko! Hajde, izuj se. Ja sam ve spremio kafu!
- Odlino, odlino! Evo, kupila sam, izmeu ostalog, i hladan
sok. Moemo i njega da pijemo.
- Pravo da ti kaem, meni bi prijao. Vrue je.
Seo je za sto sa majkom, koja se predhodno raskomotila i
poela da zapitkuje ta se sve desilo u Koli.
- Kako su tetka i tea?
- Odlino su. Uzgred, izvini to sam iskljuio mobilni, ako si
me zvala. Hteo sam da se malo odvojim od svega ovde.
- A sad ti sve ponovo prija vie nego ikada.-nasmejala se Dara.
- Da. Ba tako, kao i uvek!
I na Stefanovom licu, koje je bilo jo uvek rumeno, omaijano
seoskim vazduhom, pojavio se smeak.
- Da li je bilo ribe u Vrli? Jesi li iao na pecvanje?
- Dva puta!- uskliknuo je radosno mladi koji se ve smejao
tome to nita nije ulovio.
- I?- nasmejala se i Dara.
- Nita mama, nita nisam upecao ni prvi ni drugi put!
- E ba teta. Mogla je barem jedna da se zakai.- alila se ova
ena.- Jedna dobra, za veeru!
- Pa, ja sam se trudio, ali, izgleda da u Vrli vie nema ribe kao
nekada.
14

- Eto, i ta reka, koja je bila jedna od najistijih u naoj zemlji,

sada je zagaena. Tuno!
-Ma, ovek e unititi sopstvenu planetu. To je proreeno.
- Moda se, ipak, osvestimo na vreme.- ve se uozbiljivi,
rekla je Dara, dok je Stefan samo dodao:
- Ako ve nije kasno.
Razmenili su jo nekoliko reenica, u vezi mladievog
boravljenja u Koli, kada je majka pitala sina.
- Kako moe da pui taj plavi best? Jeste da ti esto
prigovaram, ali propae ti plua od toga. Ako ve hoe da
koristi cigarete, hajde da kupujemo neke kvalitetnije. Od ovih
ak i ja, koja sam pored tebe pasivan pua, esto se nakaljem.
- A, ne, ne! Ve sam ti rekao. To je moja cigareta i ja je ne
menjam.
- Stefane, reci mi samo, kako e, ako se, a sigurno e se ve
one tamo nedelje zaposliti, iriti taj miris trulei u kancelariji.
Hajde, ja te istrpim ali te cigarete, izvini, ali zaista smrde.
Mladi se zamislio. Zaista, dosta puta mu je bilo prigovarano,
od strane drugara, da pui jedne od najgorih cigareta. I oni su se
alili na njihov neprijatan miris i savetovali ga da pree na neke
kvalitetnije. Meutim, on kao da se vezao za plavi best,
koristei ga od kako je propuio i nemajui ni najmanju nameru
da ga promeni.
- Mama, ovo je slobodna zemlja i ovek ima pravo da koristi
cigarete koje hoe. Pa, nisam ja jedini koji pui ba ove, zar ne?
- I to to si rekao. Ipak,ve sada imamo dovoljno para da bi
mogao sebi da priuti neto kvalitetnije. Kako ti hoe.
- Eto, ja hou ba njih!- glasno je kazao Stefan, nasmejavi ih
oboje.
- Dobro, dobro sine.
Dara i mladi su askali jo neko vreme, dok nisu popili
kafu, posle ega se on povukao u svoju sobu, ekajui ruak
koji je uskoro trebalo da bude gotov. Posle ruka, Stefan je
15

nazvao devojku i ugovorio sa njom sastanak uvee. Inae,

razgovor je bio pomalo napet, isuvie formalan i pomalo usiljen
sa obe strane. Ipak te veeri je taj par ostao do duboko u no u
gradu, zujei po kafiima i prijatno se provodei sa, kako je
izgledalo, Danijelinom eljom da ipak ostanu u vezi. Ovo dvoje
mladih ljudi je znalo da u gradu doeka i jutro, meutim, Stefan
je imao zakazan razgovor sa ujakom koji je trebalo tada ve tog
dana da doe kod njega na ruak, tako da se druenje moralo
zavriti ranije nego to je to devojka htela.
Dara je bila slobodna i subotom i nedeljom, tako da je ujutru,
oko deset asova, probudila sina koji je bio, ve po obiaju,
bledunjav i kome je onaj seoski odmor, izgleda, ve ostao
uveliko iza njega.
- Hajde, Stefane, ustaj!- rekla je glasno, prodrmavi mu rame.
- Koliko je sati, mama.- bunovno e mladi.
- Deset. Hajde, ustaj!
- Jo pola sata, mama, molim te.
- Ne zafrkavaj. Treba da dorukuje barem neto. Hajde, ujak
dolazi za najvie tri sata.
- Dobro onda jo deset minuta.- okrenuo se na stranu Stefan,
jo uvek umoran i neispavan.
- O, kako li e se ti naviknuti da ustaje ujutru u sedam, da bi
s do devet stigao na posao? Samo me to zanima. Ima deset
minuta, inae te polivam vodom.
- U redu, mama, u redu. Evo, ve ustajem.
Trljajui oi i zevajui, pridigao se iz kreveta.
- Hajde, presvici se i umij. Ja te ekam u kuhinji.
Dara ga je ostavila u sobi u sedeem poloaju, a, kako je ona
izala, Stefan se ponovo bacio u krevet kao u vodu. Jo
minut. Rekao je sam sebi, nesvesno planirajui da se, za to
vreme, razbudi i sasvim se osvesti. Posle samo nekoliko
desetina sekundi je, sa veom energijom, praktino skoio iz
kreveta, pokuavajui da se, od poetka dana, to bolje spremi
16

za susret sa ujka Draganom. Moram dobiti taj posao. elim taj

posao. iroko su mi otvorena vrata ka njemu, a i ovek za koga
u raditi je roeni brat moje majke. Bog misli na mene i izaao
mi je u susret im sam ga ugledao. Sada moram, iz zahvalnosti,
a i savesti radi, da inim boju volju u vezi toga. A mislim da bi
on hteo da, prvenstveno, proniknem ko to nadgleda svaki moj
korak! Meutim, ta strana se oito krije. ak, ta vie, moda i
zna da sam ve primetio da sam praen. Ponovo se Stefan
poeo baviti mislima vazanim za njegovu, kako je izgledalo,
nastupajuu paranoju. Bie najbolje da ipak zadrim tu
spoznaju, na koju mi je, izgleda, sam bog ukazao, samo za sebe.
Mislim da, barem za sada, ne treba dizati nikakvu nepotrebnu
buku oko toga.
Hm! ini mi se da u jedno postajem siguran; a to je da pratioc
ima konkretne veze sa mojom verom u boga, a moda i sa
bogom samim.
Oko pola dvanaest, Dragan je doao na ruak kod Pania. Bio
je pomalo neraspoloen i, kako se inilo, nervozan, mada se
trudio da prekrije ta svoja oseanja. Ljubazno se pozdravio sa
Darom i Stefanom, posebno njemu stisnuvi ruku i mimikom
mu davi do znanja da je sve sreeno. Domaica je, inae, za
ruak spremila pilav sa niclama i oni su se svi, ubrzo, nali za
trpezom.
- E pa, Stefane!- kazao je Dragan, sav vaan, i pomalo
ponpezno, kao da najavljuje neku taku u cirkusu, sa primesom
neplaniranog humora u koji se zapetljao, a koji ga je inio, na
prvi pogled, trapavim. Stefan se nasmejao.
- Reci, ujae.
On, pak, kao da se, negde u sebi, opsovao zato to je, na
trenutak delovao glupo. Sa vie prisebnosti i truda u
odmeravanju svojih rei, kaza:
- U vezi tvog posla je gotovo sve isplanirano. Ja definitivno
otvaram tu firmu i ti e biti jedan od trojce grafikih dizajnera.
17

- Odlino! Odlino!-radosno je zapljeskala rukama Dara.

- Jedino to moramo, radi formalnosti, da ispunimo jedan
uslov koji zahteva moj partner. Naime, ja znam koliko si ti
dobar, ali on eli da se uveri u kvalitet tvoga rada, tako da ti je
poslao jednu fotografiju koju bi ti trebalo da uradi onako kako
je ti doivljava u fotoopu. Izvoli, pogledaj.
Stefan je uzeo sliku na kojoj je bio prikazan prilino izazovan
akt jedne plavue. Lepa je. Pomislio je, a onda pitao ujaka:
- Pa ta ja zapravo treba da uradim?
- Praktino, da na svoj nain iskoristi akt kao motiv i napravi
ilustraciju onako kako ti to vidi i umetniki doivljava. Moja
ti je preporuka da tvoj rad ne izgubi na erotinosti i da, ak, ta
vie, pojaa strast koja je predstavljena.
Mladi je odmeravo fotografiju i ve praktino planirao ta e
da uradi.
- Da... da... da.- mrmljao je sebi u bradu, a onda se, onako, iz
pognutog poloaja, uspravio i, kao da je ve odluio kako e
mu izgledati rad, rekao:
- Dogovoreno, ujko.
- Inae, ako se mome partneru svidi to to e uraditi,
poznavajui tvoj talenat i umee, siguran sam da hoe, firma bi,
zvanino, trebalo da pone sa radom onog tamo ponedeljka,
dok bi prvi posao, koji bi ti radio kod kue, mogao da se pojavi
i ranije.
Stefanova majka je pitala za platu i radno vreme koje bi njen
sin imao, na ta je Dragan rekao da e se klasino raditi, od
devet do pet, a da je naknada trista novia nedeljno za,
ukupno, est radnih dana, od kojih se subotom radi od deset do
tri.
- Pa, jesi li zadovoljan, Stefane?
On se promekoljio na stolici kao da premerava radno vreme,
koje je i oekivao, i sraunava platu o kojoj nije ni razmiljao.
Majka ga je prekinula u mislima.
18

- Sine, mislim da je trista novia sasvim dovoljna suma. Pa,

ja dobijam hiljadu meseno za moj rad a ti e, sigurno, ako se
pokae, dobiti vremenom i vie. Zar ne, Dragane?
Njen brat kao da se naao zateen, jer nije imao nameru da
poveava platu svojim radnicima. Uhvatio se rukom za bradu,
malo pocrvenevi ali se, u trnutku, odlui da slae, to je i
uradio.
- Pa, ako posao krene, moda je i to mogue.
Stefan, poverovavi i ponadavi se veoj sumi novca u skorije
vreme, barem onoj kojom je taj posao u proseku bio plaen,
kaza da je zadovoljan, pitavi do kada treba da zavri svoj prvi
probni rad.
- Ima tri dana.- odgovorio mu je ujak. - Mislim da ti je to
dovoljno.
- Sasvim dovoljno. - hladno se nasmejao mladi u kome su,
izgleda, ve poele da se stvaraju varnice nezadovoljstva.
Naime, plata koja mu je ponuena je bila skoro za etrdeset
posto manja od onih koje imaju ljudi to rade isti posao koji je i
on trebalo da radi, tako da je pomislio da, ako u skorije vreme
ne dobije poviicu, ujkinu firmu iskoristi samo kao odskonu
dasku za neko drugo mesto, gde bi mogao raditi za adekvatnu
naknadu. Sa ovim mislima u pozadini, rekao je Draganu da rado
prihvata ponudu i da jedva eka da pone sa poslom.
- Drago mi je, Stefane, da smo se dogovorili. Videe, bie to
prava mala fabrika snova u kojoj e i ti davati svoj doprinos.
Ruak se zavrio i Dragan je, pogledavi na sat, kazao da bi
trebalo da krene. Dara je pokuala da ga zadri, nudei mu kafu,
meutim, on je pristojno odbio, rekavi da ima posla preko
glave i da ve kasni na jedno mesto.
- U redu onda, brate.
Svi su ustali od stola, sa namerom da isprate gosta koji je
napustio stan Pania, vrsto stisnuvi ruku sestriu.
- Poalji mi ilistraciju na mail, kada zavri!
19

- U redu, ujko. Bie po dogovoru.

Dragan se, potom, pozdravio i sa Darom, pokuavajui da
ostavi utisak kako je on, eto, neko ko je pomogao njenoj
porodici, nudei posao njenom sinu, i time im omoguio veu
svotu novca koju e privreivati.
Stefan je, sa majkom, ubrzo ostao sam u kui. Seo je u fotelju,
dok se Dara udobno smestila na dvosed.
- Mogao je i vie da ponudi! - rekao je potom, nezadovoljno
trljajui nos.
- Pa trista novia nedeljno, zar ti to nije dovoljno? - malo se
udila njegova majka, neupuena u problematiku posla
grafikih ilustratora i njihovih orijetacionih plata.
- Znam ljude koji dobijaju i esto za isti rad.
- U redu, Stefane, ali ni trista nije malo. Nije da nemamo, ali
ve je uveliko trebalo da pone da radi. Vreme je za to. Inae,
ja ne verujem da je ujak u tebi naao jeftinu radnu snagu.
Verovatno se ta cifra od trista novia uklapa u njegovu
kalkulaciju sa partnerom.
- Po mome miljenu, mogao je da mi da barem etiristo... Ali
nije bitno, ve u se ja snai.
Posle jo nekoliko razmenjenih reenica sa majkom, mladi se
povukao u svoju sobu, gde je, kao i uvek, pustio muziku na
raunaru, seo u svoj krevet na rasklapanje, zapalivi cigaretu i
utonuvi u misli. Ipak, nisam siguran da je Dragan bio iskren
kada je rekao da e mi poveati platu ako posao krene. Koliko
ja znam, u vezi njegovog posla, sve je ve izvesno i do
krajnjosti razraeno. Treba samo da profunkcionie, a onda je
to to, bez ikakvog, eventualnog, daljeg napretka u poslovanju.
Pa da, raditi dizajn za dravnu firmu kasije ne moe biti nita
naroito uspenije nego to je to na poetku, jednostavno svako
zna svoj deo posla i stvari e, kako mi se ini, biti neprivlano
statine. No, ta je tu je. Ipak, ujak ne bi sigurno zaraivao na
meni. Raditi takvu vrstu posla za osiguravjue drutvo
20

verovatno i nije toliko unosno kao raditi za neku banku. Da,

sigurno je zato plata toliko mala. Meutim,... Stefanu je prola
kroz glavu ponovo ista pomisao kao pre jedno pola sata: Ja u
taj posao iskoristiti kao poetak. Uostalom, i sam sam svestan
da vrsto planiram da ja, lino, u doglednoj budunosti, imam
svoj sopstveni grafiki studio... Ili me neko, u stvari, samo
navodi na to!, odjednom je blesnula misao Stefanu, kao kakav
grom. Boe moj imam utisak da se gubim u ovoj osveenosti,
da me neko prati. Nema sumnje, neko pokuava da me izludi, i,
verovatno zna sve o meni, od mojeg najranijeg detinjstva pa do
privatnosti koju imam sa Danijelom. Mladi je zastao i
osvrnuo se oko sebe, a zatim je pomislio: Mogu da se
opkladim da sam i prislukivan, ako ne i sniman u sobi nekom
minijaturnom kamerom. Moram spoznati da li je pratilac
dobronameran ili nije, da li me priprema na neto veliko ili,
jednostavno, hoe da mi nanese zlo. Oh, boe, molim te, ako je
tvoja volja, otkrij mi ovu zagonetku!, poeo je da se moli.
Onda je pomislio da oni koji ga prate, u stvari, i sami veruju u
boga, i da se pred njime postavlja, kao zadatak, izvrenje nekog
komplikovanog bojeg dela. Ipak, moe se rei da je Stefan bio,
u izvesnom smislu, neodreenog stava, kao praeni, i da se, u
njegovom umu, jo uvek nije iskristalisalo mnogo toga to je
vezano za njegov, ako se tako moe rei, problem. Ponekad
imam utisak kao da je na meni da ispunim neki zadatak koji je
od ogromne vanosti, i da me izvesni ljudi prate iz
dobronamernih razloga, i sami me navodei na ono to treba da
uinim; na prepoznavanje problema, njihovo neprimetno
predstavljenje meni, sa njihove strane, do ije sam spoznaje ja
ipak doveden, pa do njihove sopstvene poslunosti mojim
buduim odlukama i akcijama. A ponekad mi se ini da me
proganja zlo samo, da, ak, ta vie, avo od mene oekuje ba
neke od ovih pojmova koje on, mojom rukom, planira da
sprovede u delo. Oh, Boe, samo da nije ovo zadnje... Molim
21

Te, sauvaj me, ako je tako, i neka se moja dua okrene protiv
njih, inei, Tvoju volju, Tebi u slavu, a meni na spasenje.
Stefan je, popuivi cigretu pojaao muziku, u izvesnom
smislu, pokuavajui da se rastereti od stvari o kojima je
razmiljao. Ipak, izgledalo je da, kako raste njegovo poznanje
boga, tako raste i njegov utisak da je praen od nekog
nedefinisanog. esto su ova paranona mladieva razmiljanja
njemu bila optereujua, dok se, sa druge strane, oseao
pozvanim da celu stvar razrei, sa namerom da korist koja bi,
po njemu, u svakom sluaju trebalo da proizae iz svega,
posveti bogu. Zapravo, moe se rei da je mladi, u viem
smislu, svu tu stvar shvatao, nekako, na njemu, tada jo uvek
nepojmljiv, nain. Uzvieno. Da joj je pridavao nadljudsku
dimenziju, jo uvek ne shvatajui ko ga vrbuje. Sebe je stavio u
poziciju da je od velike vanosti nekom drugom ko sa njime
neto planira.
U sledeim trenucima, misli su Stefanu odlutale ka muzici.
Pitao se da li je, kao to se to pitao i za cigarete, rock 'n' roll u
skladu sa bogom. I, kao i za ovo prvo, imao je utisak da bi
odustao i od njega ako bi prepoznao da je to boja volja. Onda
je shvatio da je ta muzika, u stvari, mnogo vea komponenta
njegovog ivota u odnosu na onu posveenu bogu, i, prvu put je
pomislio kako bi, moda, trebalo da promeni svoj ivot iz
korena, moda ak da pripadne odreenoj religioznoj grupi koja
ispoveda hrianstvo. Ali kojoj? Ima toliko crkava, a veina
njih negira ispravnost ostalih! Moda zaista postoji odreena
skupina ljudi koja je bogom potvrena za onu koja je
najispravija, koja je po njemu, u stvari, zaista mesto ispravnog
tumaenja i ispovedanja vere. Ili, pak, kao to sam do sada
mislio, svaka verska organizacija krije odreenu istinu, ima
najistinitije tumaenje odreenog bojeg aksioma. Eto, ja sam
hrianin, ali, praktino, od kako mi se bog otkrio, i od kako
sam poeo da itam Sveto Pismo, iako smatram da je ono
22

najsutinskije, ipak imam sluha i za druge religije, a rado bih se

upoznao i sa njihovim svetim spisima. Na primer, uo sam da je
Kuran vrlo slian Bibliji, a da su vedski spisi nekoliko puta vei
od nje. Uglavnom, preda,mnom stoji veliko suoavanje sa
bojom naukom; njeno tumaenje i sprovoenje u delo. Ko zna
ta u sve otkriti i kojim u sve oima sagledati veliinu boga...
Hm, nekako se plaim da me pratilac ne osujeti povodom ovog
zadatka koji je bog, u obliku gladi za spoznaju njega samog,
ugradio u mene. A moda mi predstoji i okraj sa tim
nedefinisanim pratiocem. Ko e ga znati?
U sledeem trenutku, Stefanu je zazvonio mobilni. Bila je to
Danijela.
- Pozdrav mili! - rekla je, poto se mladi javio na telefon.
- Zdravo Danijela.
- Kako je prolo sa ujakom? - pitala ga je, delujui mu
raspoloeno i vedro.
- Sve je kako sam i oekivao. Zapravo, mislio sam da u imati
malo veu platu, ali i ovo je dovoljno za poetak.
- Pa koliko je to?
- Tristotine novia nedeljno.
- Klasino radno vreme?
- Da. Od devet do pet, i subotom od deset do tri.
Na trnutak je zavladala tiina u razgovoru, a onda je devojka
nastavila:
- Nego, hoemo se mi videti veeras.
Stefan se nasmejao.
- E, pa, Danijela, izgleda da je doao kraj naim nonim
pohodima na grad.
- to, zar ve sutra poinje da radi.
- Ne. Za desetak dana, od prilike.
- Pa, daj da iskoristimo to vreme, dok moemo. Noas je urka
kod moje sestre. Pozvani smo.
- Hm!
23

- Hajde, hajde!
Devojka je pokuavala da natera mladia da i ovu no ne
prespava, provodei se sa njom, upadljivo avui vaku,
pravei balone i pucajui.
- U redu idemo! - glasno je uzviknuo Stefan, poevi da se
ali, i, u sutini, jedva doekavi tako neto.
- Onda se vidimo na trgu u deset uvee.
- Dogovoreno ljubavi! - zadovoljno i, i dalje sa povienim
tonom, Stefan je potvrdio sastanak.
- Zbogom, ljubavi moje mladosti. Do deset uvee!
Razgovor izmeu momka i devojke se polako, u ali, privodio
kraju.
- Vidimo se Danijela!
Sa pozitivnim raspoloenjem koje je, inae, ona prenela na
njega, Stefan je prekinuo vezu. Ponovo je ostao sam u sobi, sa
ukljuenom muzikom na kompjuteru. Inae, on je, zapravo,
veinu svoga vremena provodio u kui, za komjputerom, na
kojem je usavravao rad u fotoopu i coreldrive-u. Uivao je da
se bavi ilustracijama kosmosa i predstavljanjem Hrista u
savremenim izrazima. esto je kombinovao ove dve teme i
preklapao ova dva motiva na istom radu. Sve u svemu, Stefan je
ve odavno znao svoj posao, i bilo je samo pitanje vremena
kada e nai zaposlenje kao grafiki dizajner, i, iako je plata
koja mu je ponuena u ujakovoj firmi bila, po njemu, mala, on
je ipak bio zadovoljan, to se i ogledalo u prijatnosti u
njegovom srcu i radnim elanom koji ga je, u trenucima, toga
popodneva, preplavljivao. Odluio je da odmah pone sa
poslom koji mu je bio zadat, da ga zavri to pre, a zatim se
opusti i u miru doeka svoj prvi radni dan. Znam ta u da
uradim!, pomislio je. Od ove plavue u napraviti crnku. Bie
to staro-Egipanka sa minimalno odee na sebi. Da, to u da
uradim. Stefan je u glavi video ve gotov rad, sevi za
kompjuter i poevi da ga sprovodi u delo. Oko osam sati uvee
24

odluio je da je gotovo za danas. Zavrio sam vie od pola!,

mislio je. I, izgleda bolje nego to sam oekivao. Sutra u sve
doraditi, a sada bih mogao da zapalim jednu... Ah, divota!,
rekao je naglas kada je udahnuo dim. Pitam se samo, ko je
smislio to da duvan moe da se pui. Opet se glasno nasmejao,
pomislivi: Moda isti oni koji me prate! Iako je ovo
poslednje, nekako, bilo u ali, mladi se, potom,ozbiljno
zapitao da to moda i jeste istina. Sve je mogue, ali u jedno
sam siguran, a to je da je pratilac vrlo, vrlo moan. I jo neto
vezano za njega; mislim da i te kako zna ta radi.

III
O Stefanovom ubeenju da ga neko prati, jo uvek, osim
njega, niko nije imao ni deli spoznaje. U njegovom ponaanju
se nita nije promenilo, a mladiu ni na kraj pameti nije padalo
da, moda, umilja sve te stvari.Ili ga je neko zaista pratio. U
svakom sluaju, Stefan je oekivao da bi klupko tek trebalo
poeti da se odmotava.
Obrada fotografije koju je dobio od ujaka je uspela.Dragan i
njegov partner su bili oduevljeni. Zapravo, obojica su rekli da
uveliko premauje senzibilnost originala.
I Stefan je dobio posao.
Prvih nekoliko dana je bio vrlo zadovoljan novonastalom
situacijom, a onda je otkrio svoga velikog, budueg prijatelja.
Neto starijeg kolegu, tridesetpetogodinjeg, velikog majstora
kompjuterske animacije, gospodina Vladimira Petrovia. Inae,
ovaj ovek se takoe interesovao za religiju i, po Stefanovom
miljenju, bio mnogo upueniji od njega. Nekih mesec dana
nakon to su se upoznali, mladi je posetio Vladimira u
njegovoj maloj kuici nadomak grada, gde je ovaj iveo
25

povueno i, u mnogo emu, odvojeno od ostatka sveta.

Zapravo, sve to je Petrovi imao bio je kompjuter, i, osim to
je imao jo nekoliko prijatelja, internet, na kome,uglavnom
itajui, provodio sate, predstavljao je sav njegov susret sa
spoljanou. Nikada se nije enio i, moglo bi se rei da je bio
razoaran u ene, nakon to je bio ostavljen od jedne koja mu je
predstavljala sve.
A dok je jo uvek bio u neformalnom braku, njegova
drutveni ivot je tekao mnogo dinaminije. Moglo bi se rei i
da je bio neka vrsta boema koji uiva u ivotu vie od veina
ostalih ljudi. No, tada se desio razlaz i, ovaj ovek se povukao u
samou i neku vrstu izolacije. Iako je preboleo raspad svoje
veze, izgleda da vie nije bio spreman za ponovno spajanje sa
nekom drugom enskom osobom. Nastavio je da dalje, nekom
vrstom usamljnikog ivota i, na neki nain, moda i
zadovoljan samim sobom. Ipak, u Stefanu je video izvesnu
karekternu finesu koja ga je podseala na sebe. Zbliio se sa
mladiem i, tog popodneva, pozvao ga u goste, po dogovoru
spremivi nekoliko flaa piva.
- Dakle, Vi ovde ivite?- pitao je mladi oduevljen
skromnou i Njegovim Velianstvom, Mirom, koji je vladao u
Vladimirevom domu.
- Prigradski spokoj, mala kuhinja, mala soba, wc i kompjuter.
Moram priznati da se nimalo ne alim!- odgovorio je Petrovi,
po prvu sipajui au piva obojci. Zanesen harmonijom kojom
je odisao, kao i nainom ivota koji je vodio, Stefan je poeleo
da se zameni sa ovim ovekom.
- ta bih dao da sam na vaem mestu.- rekao je potom, osetivi
se prijatno ugoen.
- Jesi li siguran?- pitao je Vladimir.
- Mislim da jesam!- glasno je kazao Stefan, sam ve eznuvi
za nekakvom samoom i ivotom u prirodi, u kojoj, kako je
sebi predstavio, boji duh arlija svuda okolo.
26

- Vi mora da ste sretni ovde?- nastavio je mladi. Domain se

nasmejao.
- Moe biti i da jesam.- kazao je, uvidevi ta je zapravo
privuklo njegovog novog poznanika i kolegu.
- Tih, povuen ivot koji se sastoji iz malog broja
fragmenata... Da moglo bi se rei da sam, posle svega, srean.
Otpio je prvi gtljaj piva. I, kao da se trgao.
- Pa mi nismo nazdravili Stefane!
Mladi se smeio.
- E, pa, iveli dragi kolega. Za sreu u tvom ivotu koji je,
veim delom, pred tobom.
- iveli! I neka bog bude sa nama!
- Ah, taj bog.- uzdahnuo je ovek kao da se radi o neemu
vraki komplikovanom, to je i rekao svom gostu.
- Kako mislite uvrnuto komplikovano?- pitao je mladi.
- udesni su putevi gospodnji, a tebe, izgleda, put kojim ide
vodi ka dubioznom dokuivanju boga. To nije tako jednostavno
da bi se moglo pojesti za jedan obrok. Potrebne su godine, ako
ne i decenije, pa da ovek zadovolji sebe onim to ga zanima.
Stefan se zamislio.
- Mislite da je intelektualna spoznaja boga ono to je preda
mnom?
- Pred obojicom mome! Pred obojcom.
- Pa, imate li neki savet kojim ja to bojim alatkama da se
sluim?- nasmejao se mladi, pokuavajui da provue nit ale
kroz, inae, sasvim oputenu atmosferu koja je vladala u domu
Petrovia.
- Ne znam.- nasmeio se i Vladimir.
- Za poetak, lopatom i motikom moda.
Obojica prasnue u smeh.
- Ja sam, u stvari, bio prilino ozbiljan.- naglasio je domain
kada su se smirili.
- Pa, ta bi to trebao da iskopam?- Stefan se jo uvek smeio.
27

- Izgleda smisao!- odgovorio je Petrovi,mrtav ozbiljan, a

mladi ga je, prestavi da se smeje, izgleda, razumeo.
- Opet, jedan gnostik je rekao da od razuma, kao i od mnogih
drugih pametnih stvari, na prvi pogled, nema nikakve koristi.
- A ta u stvari propoveda gnosticizam?-zainteresovano e
Stefan
- Pravo da ti kaem, i pored njegovog deliminog prouavanja,
ni ja tano ne znam... Mislim da je to, u stvari, samo jedan od
uglova gledanja na boga.
- Ja smatram da se ipak treba drati proverenih puteva ka
bogu.
Vladimir je uputio blag pogled prema mladiu.
- Sa druge strane, ovek nekako stoji sm pred bogom kada je
on sm u pitanju, ma kako verovao i ma kojoj crkvi pripadao.
Eto, ja sam na primer pravoslavac a ini mi se da postoje
monogo blii bogu. Budisti, recimo. Ili je, pak, neki Hindus
manji duhom od mene.
- Tako nekako i ja milsim!- kazao je Stefan, uzimajui gutljaj
piva. Zna, Vladimire, ja tebe doivljavam kao neku vrstu
uitelja, nekog ko je upueniji u materiju koja, iskonski
gledano, zanima i mene.
Domain se nasmejao.
- Nisam ja nikakav uitelj. Iza mene stoji proitano ne vie od
pedesetak knjiga i veliko lupanje glavom o pojmove vezane za
religiju i filozofiju.
- Svejedno. Pitao bih te da li bismo mogli ee da se
sastajemo kod tebe i raspravljamo na ovu temu.
- Na koju temu?- pitao je Vladimir izazivajui smeh kod
obojice.
- Pa, mislim, o bogu uopte.- kazao je Stefan, i sam uvidevi
da, zapravo, i ne govore o neem odreenijem.

28

- Mome, - Petrovi je podigao au u visini ela, tako da se

zrak suneve svetlosti, koji se uunjao u sobu, prelomio kroz
nju. -ja lino mislim da dragi bog sve nas umilja.
-Kako misli umilja?- pitao je Stefan,prilino zauen, sa
oseajem da se upravo zainje izvestan interesantan razgovor.
Domain se samo nasmejao, odajui utisak da ni sam ne zna da
objasni ono to je izjavio.
- Trebalo bi da mu neko kae da bi to valjalo raditi savreno.
- Ne razumem!- radoznalo e mladi.
- Jednostavno, moda ga treba dovesti do toga da stvari - koje
smo, izmeu ostalog, i mi - zamilja na nama prihvatljiviji
nain, a ne ovako; jedan nema nogu, drugi je slep, trei je, iako
ceo, nesretniji od obojice.
- Hoe da kae da mi nismi materijalni?... I ja sam nekoliko
puta to pomilsio.
- Mogue je da smo umiljani i kao materija.
- Vidi, meni je nekoliko puta palo na pamet da je ovaj svet
samo duhovan.
-Dobar put ka alternativi!- pomalo mudro i oputeno se
nasmejao Vladimir.
- Ali, ja ne elim da prihvatim nikakvo krivo uenje. Mene
zanima ono to je istina.- rekao je Stefan.
- A ko te moe ubediti da ba on zna istinu? Ako
pretpostavimo da je bog, izmeu ostalog, skup sveg znanja,
verovatno niko to znanje ne zna u potumosti. A isto je toliko
sigurno da ima i pogrenih pretpostavki.
Gost ve kao da je poeo da gori. U njemu se javila spoznaja
da on u stvari hoe da zna odgovor na sva pitanja koja se tiu
boga, to je i rekao svom sagovorniku.
- Ah. A to bi ti to znao.
- Jednostavno imam tu potrebu... Evo, ba sada u meni kao da
gori neka vatra. U mom stomaku.
29

Vladimir se ponovo, onako ozbiljno i pomalo vano,

nasmejao.
- Izgleda da e se ta trenutna vatrica ili, verujem, neizvesnost
koju osea, za neko vreme, pretvoriti u pravi oganj.
Mladiu je pao napamet stih prema kojem e Hrist krstiti
ognjem i duhom.
- Pa da bih se krstio duhom verovatno bi najpre trebalo da to
uradim ognjem... Ako sam uopte ja taj koji bi trebalo da vodi
taj proces.
- Ako si rodno ito, u svakom sluaju e proi kroz njega.
Mislim, kroz taj, kako si ga ti nazvao, proces.
Stefan se ponovo zamilsio. Iz usta mu je izletelo pitanje.
- Pa, zar ne bi trebalo da me neko, ipak, vodi Hristovim
putem?
- Misli, neko od ljudi?
- Da!
- Dobri ljudi ti samo mogu pomoi da ide putem koji je Hrist,
a da te neko vodi, na nain na koji sam ja shvatio da oekuje,
ini mi se da moe samo lino on.
- Pa zato onda, uopte, postoje crkve i njihovi vernici.
Petrovi je ponovo otpio gutljaj piva, jedan od poslednjih iz
prve flae i rekao:
- To je dobro pitanje. Hrist kae da gde se, u njegovo ime,
nae dvoje ili troje, da je i on tu. A meni je, nedavno, jedan
prijatelj dao do znanja da moe i jedan ovek sm da bude, pa
da Gospod bude i sa njime.
Stefan se jo jednom duboko zamilsio. Imao je utisak da je on,
u stvari, taj koji sam dolazi bogu. Tada mu je nekoliko misli o
tome da je praen prolo kroz glavu i pokuao je da ih
iskombinuje s time da je, na izvestan nain, samotnjak.
Pomislio je i da se ipovedi Vladimiru, da mu kae da je praen,
ali je u tim trenucima tiine shvatio da je boja volja da uti o
tome. Ipak, Stefan se indirektno dotakao i ovoga.
30

- ta misli, da li postoje ljudi koji iz nekih razloga prate, na

primer, izrazito nadarene osobe?
- Ha, ha! Naravno da postoje; Na primer, masoni vrbuju
uglavnom, duhom ili materijalnim bogatstvom, mone ljude.
- A ta je njihov moto?... Mislim, ta ispovedaju masoni?
- Eto, ja ni to ne znam tano. Pitanje je da li ikoja organizacija
zna ta tano ispoveda. Meutim, uo sam da ba oni
pokuavaju da na presto postave avola, dok mi je, opet, ba
nekoliko pripadnika te organizacije reklo da nije tako, da se i
meu njima, prevashodno, potuje bog, dok se avo smatra
iskuiteljem. Nekim ko je zaduen za prividno protivljenje
bogu, i da je ta, na prvi pogled, dualnost, u stvari, boja volja.
Stefan je, posle ovih Vladimirovih rei, uvideo da je njegov
domain upuen u opte poznavanje ispovedanja religija, i da
sam ima neki svoj izgraeni pogled u koji sam veruje.
Njegova elja da i dalje povremeno poseuje Petrovia i
razgovara kao i ovog letnjeg popodneva naila je na
odobravanje domaina koji je i sam uivao u razgovoru, barem
u onom delu koji mu je omoguavao da posmatra sebe kroz
prizmu mladia. Nakon to su popili po tri flae piva, pomalo
pripiti, naroito Vladimir, ova dva poznanika se rastae, gotovo
izvevi neki ritual obostranog potovanja. Domain je, ostavi
sam uljuio kompjuter, i posle skuvane kafe otiao na internet,
dok je Stefan putovao natrag kui prigradskom autobuskom
linijom, rekapitulirajui gotovo sve o emu je razgovarao sa
Vladimirom. 2Interesantan ovek, zaista interesantan ovek!
Kada bih ja u njegovim godinama dosegao njegov nivo u
nekom svom pravcu? A kako se samo udobno smestio u maloj
kuici u blizini grada gde, u stvari, ipak vlada mir, rastereen
gradske guve.
Neto u Stefanu je zavidelo njegovom poznaniku, kolegi kod
koga je upravo bio, i toga nije bio svestan. Isplivavalo je na
povriu kao elja da bude neko kao to taj ovek jeste, i mladi
31

jo uvek nije mogao da razgranii da li ga je opinila atmosfera

Vladimirirovog doma ili sam Vladimir, ili, moda, oboje.
Uglavnom, Stefan kao da se odluio da se zaista potrudi da na
poznanstvo sa Petroviem iskoristi kao nain da se
intelektualno priblii bogu, i, kroz razgovore koje bi vodio sa
njime prodre u dubine religije, koje su ga posle samog susreta
sa verom poele vui.
Stigao je kui uvee oko pola osam. Ve je utedeo nekoliko
stotina novia za koje je planirao da kupi gitaru. Meutim,
mladia je jo uvek i te kako vukla spoznaja, ili, bolje reeno,
potreba da postane deo tela neke verske grupacije. Pa,
pravoslavlje je neto to mi se namee samo po sebi.
razmiljao je, ponovo usmeravajui sebe ka pravoslavnoj crkvi.
Meutim, ja ne oseam da bog to eli... Ali, ipak, ja bih hteo
da se krstim, a neverujem da e me neki svetenik krstiti, a da
pri tome ne postanem vernik njegove crkve. U doba apostola je
bilo drugaije. Pa, i sam Jovan Krstitelj je jednostavno krtavao
najavljivajui mesiju. Uostalom onaj stih, to kae da se treba
uvati onih koji vole nositi dugake haljine, malo me asocira na
svetenike... Ili greim... O, kada bi postojala samo jedna crkva
koja bi ispovedala sve vere ovoga sveta, sloene u harmoniju u
kojoj se one i nalaze a ne ovako. Imam utisak da se
pripadnitvom jednoj verskoj zajednici odriem istina koje neka
druga ima. Mogao bih, kao Vladimir, da se samo manje-vie
formalno priklonim pravoslavlju, a da u svom odnosu sa bogom
ostanem individua... A je li to poteno? Zar time ne skrnavim
moj pristup bogu? Stefanu su se ponovo javile paranoidne
misli: ta li pratilac oekuje da uradim; gde da se krstim; da li
uopte da se krstim? Moda on ima neki plan namenjen meni, a
ja jo uvek nisam spoznao da li je on dobronameran ili nije. Ali,
u jedno postajem siguran, a to je da me prati velika grupa ljudi
kojoj je ko zna ko na elu. moda sam bog, a moda i sam
avo. Opet, Vladimir je rekao da je avo samo iskuitelj. No,
32

pitanje je da li postoje ljudi koji ine zlo, ne zato to im je to od

boga zadato, nego ima i onih koji to rade jer nemaju due, koji
su jednostavno zli? Sveto Pismo sa jedne strane kae da e
svako telo videti spasenje, dok se na mnogo vie mesta
objanjava da postoje oni koji nisu spaseni! Veliko je pitanje ko
se od ova, eventualna, dva dela ljudskog roda okomio na mene.
Moram priznati da bih voleo da me prate dobri, i da nameravaju
neto sa mnom. No, moda me prate ovi zli i ele mi propast,
ili, jo gore, pokuavaju da uine da kroz mene dou sablazni
koje moraju doi, kako je, takoe, zapisano. Oh, kada bi bog
hteo da me u momentu uniti, ako sam moda zao, ili, sa druge
strane, da mi podari sretan ivot, ako sam po njegovoj volji.
Stefan se nasmejao svojoj zadnjoj pomilsi. Pa, ja ne mogu da
tvrdim ni da sam spasen... Ipak, negde u dubini moga srca
oseam da sam dobar, a i mislim da boga iskreno smatram za
gospodara. Opet, pisano je da i avoli veruju i drhu... Potrebna
mi je cigareta. Stefan je ponovo strasno udahnuo dim, pravei
kolutove dok je izdisao, i udei se koliko se, u stvari, njegov
ivot iskonplikovao, ne samo od kada je primetio da ga prate,
ve i sada, kada vie nije bio naisto sa tim ta je boja volja i
ta mu je raditi. Toliko mognosti se postavljalo pred njega, a
on kao da je onu, kako je mislio, prvu ljubav prema bogu
zamenio nekom drugom, koja nije vie toliko ista i iskrena,
koja nije kao onaj vetar to duva gde hoe. Sve to mu je ostalo
bilo je da se, ako je to uopte bilo mogue iz njegove pozicije,
nada da e se spokoj njegove rane mladosti, kada nije bio
vernik, a opet nesvesno vodio bogougodni ivot, vratiti, da e
se nemir koji je poeo da se uvlai u njegov ivot, izrodivi
izvesne plodove, pretvoriti u neku vrstu ponovo uspostavljenog
mira konanog i definitivnog. Ipak, ovaj krajnji spokoj mladi
jo uvek nije nazirao, sve to je primeivao bilo je to da mu se
ivot promenio sa dve strane, koje je,u poslednje vreme, poeo
da kombinuje. Sa prve strane,bio je praen, a sa
33

druge,religiozne irine i dubine su poele toliko da ga

provociraju da se u njemu, zaista, lagano pojavljivao onaj oganj
o kome je govorio sa Vladimirom.
Sve u svemu, Stefan je poetkom jeseni bio skoro svim
svojim silama usmeren ka ovim dvema stvarima; religiji i
razotkrivanja pratioca. Zapravo, ovo drugo mu posebno nije
davalo mira, i esto je bio vidno iznerviran ili, bolje rei,
frustruiran milju da mu neko stoji za vratom, a da on u to nema
nikakvog uvida.
Do poetka zime njegova, sklonost religioznoj misterioznosti
i utisku da je praen jo uvek je bila konstantna, ali tada, u
decembru, Stefan se ve oseao maltretiranim od strane
progonioca, za kojeg je poverovao da je zlonameran, da mu eli
napakostiti u ivotu to je mogue vie, i da ga eli unititi u
oima boga.

IV
Nee oni meni zagoravati ivot... Opet, ta im mogu.
Toliko ih ima, a i steu sve ui obru oko mene... Ipak, istrajau
ja u borbi protiv neprijatelja. Pa, bog je na mojoj strani. I toliki
ljudi koje treba pronai, a koji imaju iste stavove kao i ja. Da, sa
njima treba biti prijatelj. Na primer, ljudi kao to je Vladimir
Petrovi, a moda i Danijela, koji su razbacani po svetu. No,
pitanje je da li se mi moemo ikako instituciono organizovati?
ak, ta vie, smatram da to bog ne bi ni hteo, i da nas, u stvari,
on sm dri u nekom viem poretku kojim upravlja. Da, Hrist
sigurno ima neku vrstu ureenosti kojom kontrolie sve ta se
zbiva, verovatno uz pomo anela. Pa, i ja inim neto. Evo
suprostavljam se neprijatelju i odvalim njegovu panju,
34

smanjujui time pritisak na druge ljude. Gotovo sam siguran da

je krst koji svako od nas nosi pravedno rasporeen i da je svima
podnoljiv, da nikome nije preveliki.
Donosio je zakljuke koji su mu padali, pa, moe se rei,
nasumice, ali do kojih je, ipak, drao. Njegova krtinost nije
bila slaba, i, celokupno njegovo razmiljanje je bilo usklaeno i
povezano. Njegova tenja da se krsti je postala toliko jaka da je
mislio da ode u neki manastir i, jednostavno, zamoli nekog da
ga krsti bez podnoenja ikakvih molbi ili nekih ostalih
formulara koji bi, inae, neminovno pratili taj in. Meutim,
smatrao je da ne bi bilo fer sa njegove strane da od nekog
monaha, koji, verovatno, vrsto veruju ba u pravoslavlje, trai
da uradi neto to mu nije odobreno niti mu je po volji.
Iznenada, jedna misao mu je pala na pamet.
Pa, zato mene ne bih krstio moj prijatelj Vladimir? Da. Sutra
u ga pitati. Taktino u mu prii i proveriti da li od njega to da
zatraim tako neto... Ma, ne, jednostavno u ga direkno pitati i
to je sve!
I zaista, sutradan se na poslu, tokom pauze za kafu, u trenutku
kad su bili sami, obratio Petroviu:
- Vladimire, mogu li da te pitam neto?
Ovaj ga pogleda malo odmerivaki jer mu je Stefan, iako malo
uobiajeno, priao sa odreenom dozom odlunosti koja se
oseala u njegovom nastupu i koja je izgledala kao da hoe da
prelomi neto.
- Pitaj, drue!- kazao je stariji sagovornik, kao da mladiu
daje do znanja da bi trebalo da se opusti i slobodno kae ta mu
je na dui.
- Da li ti hoe mene da krsti?- bio je direktan i kratak Stefan.
Petrovi je zabezeknuto rairio oi i iznenaeno ponovio ono
to je uo.
-Ja tebe da krstim?-rekao je, uvidevi da mu je iznenada
postavljeno pitanje koje nije bilo ni malo jednostavno za njega.
35

- Stefane, kako milsi da te krstim?... Pa, ja nikada nikoga

nisam krstio!- nastavio je potom jo uvek, ne verujui da njegov
mlai kolega trai od njega tako neto.
- A to da ne?!- mladi je uputio prodaran pogled koji kao da
je gledao u dubinu Vladimirovog uma, dajui mu do znanja
koliko mu je stalo da se tako neto desi.
- Ja znam da si ti pravoslavac!- nastavio je Stefan.- Ali, isto
tako, dobro znam da ima iroke vidike, moda ak i za moje
pojmove, i ne bih od tebe traio tako neto da ne mislim da je to
nemogue.
- Moram priznati da si me zatekao prijatelju. Jednostavno ne
znam ta da ti odgovorim. Moram da razmilsim... Vidim, ti me
to ozbiljno pita?- Jo uvek ne verujui ta mu se deava, rekao
je Vladimir.
- Najozbiljnije. Jednostavno, zamolio bih te da mi to uini!
- Moram da razmislim. Moram da razmislim!- ponavljao je
Vladimir, u nekoj vrsti uda. Kao da je predoseao da e
njegova molba biti usliena,Stefan je pritisnuo jo malo.
- Ti zna da se ti i ja esto druimo kod tebe i razgovaramo o
svemu i svaemu u vezi religiju. I ti nisi nimalo naivan ovek,
ak, ta vie, ponekada uhvatim sebe kako ti zavidim na tvojoj
duhovnosti. Hou rei da ja zaista elim tako neto i da bi mi to,
izgleda, bila i ast.
Vladimir se, na trenutak, nasmejao svojoj pomilsi koju je
odmah i rekao naglas:
-'Ajde da me zove za kuma pa, da odmah pristanem... Ali ti
trai da te krstim!... O boe!
Na ove rei se nasmejao i Stefan koji je u sledeem momentu
stavio svoju desnu ruku na Vladimirovo levo rame.
- Uinie mi to. Ja znam da me nee odbiti. Mogue je da
bog to i oekuje od tebe.
Petrovi se zamislio. Kao da je tek sada mogao istim umom
da proceni ono to je od njega traeno. Pomilsio je da zatrai
36

nekoliko dana od Stefana da razmilsi, kada je primetio njegov

blag pogled koji kao da ga je molio da mu izae u susret.
- U redu! Krstiu te!
- Evo ruke! - radosno e mladi, kome kao da je neka teina
nestala sa srca.
- Evo ruke! - rekao je i Vladimir, koji je shvatio da, iako e
uraditi neto neuobiajeno, nee uraditi nita loe. ak, ta vie,
izai e u susret prijatelju.
- Pa, kako ti to zamilja?- pitao je kroz alu.
- Jednostavno, kristie me u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.
- Pa, postoje razliiti rituali krtenja. U pravoslavlju, na
primer, postoji kum. Protestanti, barem neki od njih, uranjaju
celo telo u vodu. Milsim, kako ti to eli.
Petrovi je, u tim trnucima, ve bio ozbiljan, iz dna due
pristajui na Stefanovu molbu. Mladi se, pak, zamilsio i u
momentu doneo odluku.
- Jednostavno ja u doi kod tebe, a ti spremi bosiljak i vodu,
ime e me i krstiti.
- U redu mladiu! - rekao je Vladimir, moda tek sada shvtivi
koliko, u stvari, znai svom poznaniku, da mu je prijetalj, i to
jedan od najveih.
- Evo, ako si slobodan sutra, ja u doi kod tebe da to
obavimo. - sa srcem koje je igralo, progovorio je Stefan, kome
se inilo da prua korak u neto novo ili, bolje reeno, da
okree jo jednu stranicu u svome ivotu.
- Zna da sam slobodan svakog dana nakon posla. takoe, sa
izvesnom milinom u srcu, rekao je Petrovi, rukujui se
Stefanom u znak potvrde dogovora.
Tako je i bilo. Po dogovoru, obavljeno je jedno
nesvakidanje krtenje, uz odavanje slave bogu. Mladi se,
posle kraeg zadravanja i pomalo sveanog druenja sa
Vladimirom, uputio kui. Oseao se kao da hoda po oblacima, i
duh mu je treperio poput lista na vetru. Ukratko, bio je
37

prezadovoljan i srean. Takoe, mislio je da nije moglo bolje da

ispadne. Jednostavno krtenje, u njemu toliko milom domu,
izvreno od strane nekoga koga je smatrao za starijeg brata,
neku vrstu istomiljenika i prijatelja kojih ovek sretne tek
nekoliko u ivotu. Sve je prolo ugodno mome srcu!,
razmiljao je mladi. Eto, i to je gotovo. Bog mi je ispunio
elju koja mi se ostvarila na nain na koji sam ja lino hteo.
Nikoga nisam prevario, nikoga nisam povredio, a primetio sam
i suze u Vladimirovim oima kada me je krtavao. Izgleda da
emo taj dogaaj i ja i on pamtiti u prijatnom seanju, do kraja
ivota. A moda i veno!, blago se nasmejao mladi.
Autobus u kome je putovao se polako vukao po prvom
zimskom snegu koji je ba te veeri poeo da veje i,
potpomognut temperaturom koja je bila u minusu, zadrava se
na kolovozu. Milsim da upravo zime prijaju mojoj vezi sa
Danijelom! , skrenuo je misli ka devojci sa kojom je ouvao
vezu i nalazio se, kako je izgledalo, pred veridbom. Do due,
nijednom od njih dvoje, jo uvek, nije padalo na pamet da e do
toga doi, mada je njihova veza imala sve predispozicije da se
pretvori u brak. Kako e samo da se iznenadi kada joj budem
ispriao dananji dogaaj!, zadovoljno je trljao ruke, oseajui
hladnou svaki put kada bi se otvorila vrata na nekoj stanici.
Danijela je, u poetku, delimino kao i Stefanova majka,
osporavala njegovu religioznost, ali, prebrodivi krizu u kojoj
se njihova veza nala i shvativi da ga voli, na neki nain je i
sama bila zahvalna bogu to je i dalje sa istim momkom. Iako je
bila moda zrelija, ta devojka je bila delimino patrijahalno
vaspitana, tako da je skoro sve bitnije inicijative preputala
mladiu. Inae, da je moda bila samo malo manje pasivna,
verovatno bi ve odluila da se sa Stefanom vee i brakom, to
bi joj sigurno polo za rukom, s obzirom da ju je on zaista
voleo. Danijela je, inae, sa manje ili vie uspeha, to je bilo za
raspravu, studirala filozofiju i, u zadnje vreme, njena misao se,
38

pokrenuta Stefanom, takoe poela dodirivati sa moguim

postojanjem boga. Od vremena kada je Darin sin polednji put
bio u Koli, naroito je obraala panju na filozofe koji su bili
nepokolebljivi vernici ak se zainteresovala i za spise nekih
svetih otaca koji su se dodirivali sa filozofijom, i, iako i dalje
savremeno orijtisana, sama se esto pitala o tome da li je Logos,
u stvari, sm iskon. U nekim religioznim knjigama je pronala
da je iva Re, opisana na poetku evanelja Jovana Bogoslova,
izvor svega, i neka vrsta savrenog ivog razgovora koji bog
vodi sa svim biima istovremeno, poput vode u koritu reke
koja, na svakom mestu svog toka, u svakom trenutku, dotie
svoju obalu.
Inae, Danijelini razgovori o veri sa Stefanom nisu bili esti,
ali su bili dubiozni i ozbiljni. Zapravo, oni su svoju vezu jo
uvek, iako je ona otila podaleko, shvatali kao zabavu, uivajui
u mladosti u kojoj su se nalazili. Nisu planirali nita ozbiljno i, s
obzirom da su oboje ve uveliko preli dvadesetu, drugima su
delovali moda i pomalo neozbiljno i neodgovorno. Naroito je
Dara, Stefanova majka, esto prebacivala sinu da bi, moda,
ve bilo vreme da pone da razmilja o enidbi ta bi esto
dobijala nezreo odgovor: Ma, nije brak za mene., ili Jo
uvek sam mlad da bih o tome razmiljao. Meutim, mladi je
ipak nazirao ono to tada, u izvesnoj meri, jo nije shvatao, i,
neretko je pomiljao kako normalan ivot sa sobom nosi i brak.
Ipak, istina je i to da Danijelu nikada nije zamislio kao svoju
enu, a da je to bilo iole ozbiljno.

39

Usput, presevi iz autobusa na drugu liniju mladi je stigao

pred stan. Ala veje!, konstatovao je, prelazi kratku
razdaljinu od stanice do zgrade u kojoj je iveo,dok je sneg
padao na njega. Ako ovako nastavi celu no, do jutra e ga biti
vie od dvadeset santimetara. Neka pada, neka pada. ini mi se
kao da je ovo boja nagrada i njegovo odobravanje moga
dananjeg krtenja. Jeste da je malo bajkovito ali ja zaista
mislim da je tako. No, moda je to samo utisak, moda sam
povezao stvari onako kako meni godi, bog zna. Otkljuao je
vrata i uao u dom. Gde je Dara? Pomilslio je, zauen to
njegove majke nema kod kue u to vreme. Moram je pozvati
da vidim ta se deava., pomalo zabrinuto je pomislio Stefan.
- Halo, mama!
- Da, sine!- javila se Dara, na, kako je izgledalo, mladievo
olakanje.
- Nema te kui?
- U komiluku sam, u komiluku.- progovorila je ena, u
trenutku shvativi da je njen sin bio zabrinut.
- Evo, dolazim za pola sata najvie.- nastavila je zatim.
- U redu, uredu. Samo da znam da si dobro.
- Hajde, vidimo se uskoro.
- Pozdrav mama.- Steafan je zavrio kratak razgovor sa
majkom.
im doe, ispriau joj dananji dogaaj. Nisam siguran da
e biti ba oduevljena, ali red je da zna. Kladim se da su moji
neprijatelji ve doznali ta se desilo. Okupirali su mi ivot u toj
meri da bi mi isti, da nije boga, bio nesnoljiv. Nekome bi ipak
trebalo da se poverim. Moda da zatraim pomo ako oni koji
me prate ponu da mi konkretno rade o glavi... Ukoliko im je to
uopte cilj.Verujem da bi pre eleli da se odreknem boga. Da, u
pravu sam! Kako samo ranije nisam shvatio da me prate ba iz
tog razloga, od kada sam spoznao istinu! Njihov cilj mi je tek
40

sada jasan, a on je da se ja moram odrei boga i prei na

njihovu stranu! To je istina, sada mi je sve jasno!
Stefanu su, poput sevanja munja, ove milsi prole kroz um,
urezujui se u njega poput noia za duborez. Ko zna, da se
danas nisam krstio moda mi bog ne bi otkrio ovo to sam
spoznao, a to e mi i te kako biti od koristi u okraju sa njima.
Oni e mi verovatno oteavati ivot, kao to je avo preko
zlikovaca upropastio gotovo sve to je bilbijski Jov imao, a na
meni je da izdrim i ostanem veran bogu i istrajan u borbi.
Mladi je grozniavo zapalio cigaretu, ponovo se zapitavi da
li je to ispravno i ve pomalo osuujuii sebe zato to pui.
Moram u svome ivotu sve dovesti u sklad sa bojom voljom.
Ako treba rtvovau i cigarete i muziku... Ma, sve to je
potrebno. Toliko mi je stalo da ispunim maksimum koji je
oveku zadat. Pa i Hrist je to uradio, a ne pie li da bismo
trebali biti poput njega... Da, moram postii taj maksimum,
inae se moe desiti da me neprijatelj savlada i zauvek odvoji
od boga.
Ve pomalo grozniavo i panino, uzbuen poslednjim
zakljucima koje je doneo, uvukao je dim u sebe. Moda se
ono dimite i ne odnosi na cigarete. ii mi se da sam sigurno u
periodu kada me bog sprema za to da ostavim duvan... Ne
znam. Ako je tako ja u to i uraditi. Toliko ima ljudi koji ne
pue. Nevidim zato jedan od njih ne bih bio i ja ako je to
ispravno. Doe mi da ugasim ovu cigaretu i u momentu
prestanem, a to bih sigurno i uradio kada bih znao da se to od
mene oekuje. Ovako, ispaliu ovu paklu. Ma, niko se nije
rodio veliki odjednom, ni telom a ni duhom. Ako su cigarete
samo ostatak mog predhodnog ivota, koji sam vodio stihijski i
koji nije bio ni tamo ni ovamo, to se boga tie i, ukoliko je
duvan u suprotnosti sa nainom na koji on oekuje od oveka
da ivi, gotovo je sa duvanom. Ipak, moram priznati da mi je,
moda, bog u samom poetku bio nekako blii, pa, moda ak i
41

prisutniji u mom srcu. Ali, pie i to da onoga koga voli toga i

kori. Ne znam, moda je ak i to to sam praen,smiljeno radi
mog dobra. Ili je u pitanju samo nerazumno zlo, koje je u
pravremenu nastalo nikakvom iniciniranou od strane dobra.
Ko zna? Toliko ima velikih pitanja na koja bih hteo da dam
odgovor, a ja, izgleda, ne znam ni ono najednostavnije.
Ali bog sve zna i emu hoe, tome e me i poduiti. A ta ako
je moja e za znanjem usaena od strane avola i ako me on u
stvari sprema da kroz mene dou sablazni, tako to e od mene
stvoriti mudraca koji e se, na kraju, odrei dobrote. Eto, ja ne
znam ak ni to; da li sam spasen ili nisam, hou li u budunosti
biti dobar ili zao, kroz koja vrata u, u stvari, proi. Ipak,
donekle mogu da tvrdim da pripadam bogu i da se, barem sada,
nazivam njegovim slugom, sa eljom da to uvek i budem!
U tom trenutku Stefanu je zazvonio mobilni telefon. O
Danijela!
- Pozdrav, mila!
- Zdravo, vernie!
- Hajde, hajde,... Ne zafrkavaj. Pa i sama si u poslednjem
razgovoru koji smo na tu temu vodila izjavila da ti pojmovi o
bogu imaju sve vie smisla.
- Zato te i zadirkujem. Sada sam ba proitala u jednoj knjizi
da je logos bie koje konstantno ri, kome, poput ubora vode,
izviru dobre pomisli o svemu to je mogue i koje, samim tim, i
odrava pozitivno bivstvo.
- Interesantno.- kratko, ali i zainteresovano je rekao Stefan.
- ta jo pie?
- Pie da je to nain na koji Hristov um funkcionie, dok je
boji um spokoj u kome se Hristov nalazi.
- A Sveti Duh?
- A Sveti Duh je, kao i to se kae, duh koji nas spaja u
svetou, sa Hristom i bogom. Samo, moram ti rei da je knjiga
zaista teka za itanje, iako je, na prvi pogled, jednostavna.
42

- Hajde ti to meni daj da proitam vai!

- Hoe da ti sada donesem?
- Odlino. ekam te!
Stefan je ponovo ostao sam. Odluio je da saeka i devojku,
poto mu se vrati majka, pa da obema kae da ga je Vladimir
Petrovi krstio. Verujem da e se barem Danijela
obradovadovati i da nee nita zvocati. Za nekih etdeset i pet
minuta su obe bile zajedno sa njime i mladi im je obznanio
dananji dogaaj.
- Stefane, ta ti bi?- iznenaeno ga je pitala majka, dok se
devojka smekala.
- Imao sam potrebu da taj in sprovedem u delo, ali nisam
znao kako. Onda mi se ideja da me krsti Vladimir uinila
najprihvatljivijom i, eto, to se danas popodne i desilo.
Dara je, donekle, bila zadovoljna time to Stefan nije, po
njenom miljenju, previe odlutao, usidrivi se u neku od sekti,
crkvi koja nije tradicionalna i koja je nepoeljna za njegovu
nacionalnost. Ipak, jo uvek je bila zateena.
- Pa, pobogu, sine, kako to?
- Eto, tako, majko. Od danas sam krten vodom. Ostaje mi jo
da se krstim duhom, ako ve nisam i to.
Stefanova majka je odluila da u ovom trenutku ne zapoinje
nikakvu diskusiju na temu ispravnosti verovanja u boga, ali je
po prvi put uvidela da je njen sin zaista ozbiljno shvatio sve to
to je njoj, moda, izgledalo kao jedna od njegovih prolaznih
faza. Po prvi put je, negde sa strane, u svom umu ostavila
pitanje za kasnije dokuivanje koje je bilo vezano za sve veu
religioznost njenog sina.
- Ja predlaem da nazdravimo ovom!- zauo se Danijelin glas
koja je do tada bila negde u pozadini sa konstantnim osmehm
na licu koji niko nije primetio.
- Da nazdravimo kae?- iznenaeno e Stefan.
43

- Da, da. Da nazdravimo, nego ta!- preuzela je inicijativu

devojka kojoj je izgleda bilo drago u vezi svega.
- Da nazdravimo?- pitao je mladi ponovo, okreui se ka
majci koja je slegla ramenima i odmahnula rukom.
- Hajde, kad ve vidim da vas oboje hoete!- rekla je i otila u
pajz. Nestavi za trenutak, pojavila se ponovo sa flaom
orahovae koju je skrivala od Stefana. Napunila je tri male
aice do vrha.
- iveo ti meni, sine!- rekla je potom, nazdravljajui.
- Sretno mili!- kazala je Danijela, jo uvek sa onim istim
smekom.
- Za dobro svim dobrim ljudima!- radosno i ponosno e
mladi, posle ega se meusobno kucnue aama.
- Neobian dogaaj, moram priznati.- kazala je Dara posle
nekoliko momenata, poto joj je kratko vreme utanja dozvolilo
da na brzinu razmisli o dogaaju koji se danas desio Stefanu.
- Ako, ako!- progovorila je Danijela, vidno zadovoljna.
- Cenim njegovu potrebu da individualno koraa onim to
naziva puemt istine.- obratila se potom Dari, usput hvalei
orahovau.
- Ipak, mogao se krstiti u crkvi, kao to se svi normalni
krtavaju.
- A, ne, mama.- vidi kako ova rakija ima poseban ukus, to je
i Danijela primetila? Tako je i moj put ka bogu poseban.
- Kako to misli poseban?
- Hm! Ja sebe, zapravo, i ne,smatram obinim vernikom ve
nekim kome religioznost predstavlja neto emu se skroz
posvetio, i ko je spreman da ispuni i najmanju finesu koju bog
postavi njim.
Dara se zapitala dokle e zapravo njegovog sina dovesti koraci
kojima je poeo da koraa u poslednjih nekoliko godina.
- Zar ti stvarno misli da taj tvoj bog zaista postavlja neke
zadatke pred oveka?
44

Rekla je potom.
- Mama, ve smo toliko puta priali o tome. Ja mogu da
shvatim tvoje ne verovanje u boga, ali te molim da ti, isto tako,
moju odanost onome to smatram da je meni otkriveno.
- I dobro. ta je to to je bog postavio pred tobe? Da li ti je
neto konkretno rekao da bi trebalo da uradi? Kako uopte
moe da bude toliko siguran da on zaista postoji?
- Bog se obraa ljudima preko proroka. dok oni koji poveruju
u njega prihvataju i ue se iz onoga to je religiozno
obznanjeno... Mama, ja znam da ti nisi oduevljena mojim
okretanjem ka istini, ali to ne znai da treba da se udaljava od
mene.
- Da se udaljavam! To mi ne pada na pamet!
- Znam. ali ti to upravo radi, suprostavljajui mi se u mom
verovanju i osuujui ga.
- Polako vas dvoje.- umeala se Danijela, sa smekom se koji
se ponovo pojavio na njenom licu.
- Nemojmo da kvarimo ovaj, za Stefana, poseban dan. Ipak, on
se danas krstio i ovo bi trebalo da bude prijatan dogaaj
povodom toga, a ne jo jedna od vaih rasprava oko toga da li
bog postoji, kako postoji ako postoji, i ta oekuje od nas.
Momak se nasmejao na ove Danijeline rei.
- Doveu ja nju bogu kao to sam i tebe!- obratio joj se
potom.
- Polako, polako! Nisi ti mene doveo bogu ve si me
zainteresovao za tu problematiku.
- To nije nikakva problematika!- jo uvek se smeio mladi,
nastavivi misao da je to u stvari spoznaja istine.
- Meni je, ipak, prevenstveno filozofija u glavi. A to to imam
deka koji je fanatini vernik je, izgleda, jedini razlog da se i ja
upoznam sa religijom, i to samo sa take gledita moje budue
profesije.
Stefan se na trnutak zamislio a onda se nadovezao.
45

- I sama zna da su mnogi filozofi bili vernici. Takoe, zna i

to da, i pored toga to su bili i te kako mudri, nisu uspeli da
naunom metodom dokau boga iako su to skoro svi od njih
pokuavali. Zar ti nije oigledno da je vera u boga zasebna u
odnosu na filozofiju, dok je ona sama samo produena ruka
onima kojima se bog otkrio na totalno drugaiji nain.
- Pa, ta si time hteo da kae?- pitala je Danijela.
- Hteo sam da kaem da tvoje interesovanje za boga, ako je
inicirano njime, ne potie od elje za intelektualno filozofskom
spoznajom istine... Zapravo, smatram da se ovek, negde u toj
tvojoj filozofiji, u odreenom trenutku uputi ili da nauno
dokazuje ili na isti nain osuuje mogue postojanje
svevinjeg... Ono to ja, u stvari, mislim je da te bog zadirkuje i
izaziva onim to su filozofi koji su verovali u njega napisali.
- Izgleda da si u pravu.
- Naravno da sam u pravu. Uenjem i razmiljanjem nikada
nee doi do toga da li bog zaista postoji, ako si to pitanje
postavila sebi isto intelektualno i sa namerom da bez
predhodne vere u njega i njegovog prihvatanja, doe do
odgovora.
- Pa, ta mi predlae Stefane?- naalila se Danijela, uzimajui
malo orahovae.
- Ne znam!- odgovorio je glasno mladi, rairivi ruke u visini
stomaka. Dara je ovaj kratak razgovor izmeu devojke i Stefana
iskoristila za razmiljanje. Shvativi da od odvraanja njenog
sina od vere nema nikakve koristi, postavila je sebi za cilj da
on, i pored svoje spomenute osobenosti, ostane normalan
pripadnik drutva, i da, sluajno, ne postane neko ko se svojim
ubeenjima drastino razlikuje od ostalih, ve da bude ovek
kao i toliki broj ljudi koji veruju na socijalno prihvatljiv nain.
Odluila je da ovo sve odmah kae sinu to je on i potvrdio.

46

- Mama, pa nisam ja nikakav ekstremista, ja samo verujem da

ovek kome se boanstvo otkrilo ima dunost da se na odreeni
nain postavi prema ivotu.
- Dobro, dobro!- potapala ga je majka po ramenu.
Druenje povodom Stefanovog krtenja se zavrilo desetak
minuta poto su popili pie, nakon ega su on i Danijela otili u
njegovu sobu gde su jedno pola sata razgovarali o knjizi koju je
devojka donela. S obzirom da je ve bilo kasno, a da je mladi
trebalo ujutro da ustane rano, Danijela je otila ranije od njega
nego to je to bio obiaj dok nije radio, i takoe, nije bila, kao
tada, sa njegove strane bila otpraena kui.
Bila je istina da se njihovo druenje vremenski znaajno
skratilo, tako da su samo po par sati dnevno bili zajedno od
kada se Stefan zaposlio. Ali oboje su prihvatili to kao neku
vrstu novonastale obaveze sa kojom su se pomirili, ipak
pronalazei dovoljno vremena jedno za drugo. Zapravo, oboje
su, sa izvesne strane, imali i koristi od mladievog posla; sa
jedne strane imali su vie novaca, a sa druge Danijela je imala
vie vremena da se posveti uenju.
Stefan je ostao sam u sobi, oseajui delimini, kako fiziki,
tako i psihiki umor. Ovaj dan je za njega bio poseban i prijatno
ispunjen. Imao je onaj oseaj povezanosti sa bogom,
manifestovane kao prijatna prisutnost svetosti van bia koje ga
pojmi. Legao je na krevet zadovoljno, i ovi talasi ili, bolje
reeno, pozitivne vibracije su strujale njegovim duhom dok se
on odmarao. Gotovo sam siguran da je i bog, isto kao i ja,
svestan da sam sa njime u duhovnom kontaktu i da uivamo
jedan u drugom. Da, mora da je tako. Zaista, ovi trenuci, kada
mislim na boga i kada oseam da on obraa panju na mene,
aljui mi blagoslov zajednitva sa njime, su neto najsvetije to
ovek moe da doivi... A opet, sa druge strane, neprijatelj kao
da isto toliko budno bdi nada,mnom i oekuje da se spotaknem i
oskvrnim ono to je najblaenije... Da! Pratilac sigurno oekuje
47

da pohulim na Svetog Duha. A ne, to nikako. Prvo, ne zbog

toga to mi to ne pada na pamet, zbog moje sopstvene savesti, a
drugo, to je to neoprostiv greh. Ali ta je to, uopte, hula na
Svetoga Duha? Moda su to samo misli koje ovek u trenutku
pomilsi i pohuli automatski, osuujui sebe na venu propast.
Pretpostavljam da je tako jer, kad god sam kuan da tako neto
pomislim, oseam nepobedivu silu van mene koja osujeuje
pokuaj iskuitelja da mi takve milsi padnu na pamet. Opet nije
valjda da se samo zbog jedne pomilsi gubi glava... Ne, ja sa
time ne bih eksperimentisao. Ni sluajno. Iako nisam siguran da
je to ta hula, ipak sam na neki nain osvedoen da bog svojom
silom deluje na mene kada mi, obino prilikom molitve, dou
takva iskuenja. A zar je mogue da nikada neu pomisliti tu
misao. Hm! Ako je to zaista hula i ako sam spasen, sigurno je
da neu. Ipak,...?
Stefan je premeravao misli u glavi dok ga je umor polako
savlaivao. Moda je prolo pola sata od kako je Danijela
otila, i mladi je, pomalo uznemiren poslednjim
razmiljanjima, ipak zadovoljno odluio da ode na poinak.
Ve je skoro pola jedan. Prola je pono, a ja sam jo uvek
budan. Dosta je za danas. Da, danas je bio sveti dan, danas sam
krten i ne bi trebalo da kvarim doivljaj time to u ostati due
budan. Samo da se presvuem u piamu i odoh na spavanje.
Zaspao je im je legao. Moda je samo nekoliko molitvi
uputio bogu i san ga je savladao. Spavao je spokojno, poput
jagnjeta. Sat je zvonio u sedam ujutru. Zar je ve jutro!,
pomislio je im se probudio, imajui utisak da je no isuvie
brzo prola. udno! Zaista udno., nasmeio se raspoloen i,
i pored toga to mu je izgledalo da je krae spavao, odmoren.
Mama je ve sigurno otila na posao. Obino ode nekih
petnastak minuta posle pola sedam, a meni sat zvoni u sedam.
Idem da se umijem i obuem. Skoio je iz kreveta i otiao u
kupatilo. Naravno, eka me skuvana kafa. Imam utisak da bez
48

nje ne bih mogao da se sasvim razbudim. Evo je, jo uvek je

topla. Hvala, mama, hvala, mama! Da nije tebe ne znam ta
bih? Nego, gde su mi cigarete. A da, u sobi na stolu, idem po
njih. Kakva je to kafa bez cigarete. Ili jo bolje kakve su to
cigarete bez kafe!, glasno se nasmejao samom sebi, zapalivi
jednu i uivajui u njoj i u kafi koju je poeo da pije, sedei za
stolom u kuhinji i oseajui se kao neki gazda. Da, Stefan je
imao, pa, moglo bi se rei, velianstven doivljaj samoga sebe.
Kada god bi bio sam sa sobom, uivao je u svome postojanju.
Meutim, on jo uvek nije primetio, da je taj njegov doivljaj
mnogo vei nego kod drugih ljudi. Jednostavno, bio je svestan
svog uivanja u nekoj vrsti samoe koja je poela da postaje sve
veom i veom, i u kojoj je bio sam sa bogom. Ali, tu je bila i
ona druga njegova strana, oseaj da je praen od strane
zlonamernih osoba koje su mu, kako mu je sada bilo sasvim
jasno, elele zlo. U trenucima kada je o njima razmiljao znao
je da bude prilino uznemiren. ak, ta vie, moglo bi se rei da
je poeo polako i da ih mrzi, kao svoje sopstvene, a i boje
neprijatelje. Kako ja uopte mogu da se borim sa njima?
Naravno, voleo bih da ih osujetim u tome to mi rade, ali
oigledno je da je bog pustio to zlo na mene. Naravno, to
nikako ne znai da ne bi trebalo da se protiv njih borim i da ih
na kraju pobedim. Samo to ne znam kako e ta pobeda
izgledati? Da li e se to ogledati ak i mojom smru posle koje
u otii u raj, ili u ih, moda, pobediti za ivota, i umreti
spokojno. Ako, uopte, budem umro. Zapravo, kako vreme
prolazi, ja sam sve ubeeniji da u iv doekati Hrista. Ipak, ne
pie li da za dan i as drugog gospodovog dolaska niko, osim
boga, ne zna? Opet, pie i ono, znajte da kada vidite da se
deava sve ono to ja vidim da se deava u svetu i sa ljudima da
je kraj blizu. Ali, ljudi su jo u vreme apostola bili ubeeni da
Hrist uskoro dolazi, pozdravljajui se sa maran ata. Opet,
mogue je da je, nekako, sve odmah dato. Seam se da je
49

Vladimir priao kako je hinduistika boginja Maja stvorila ovaj

svet,opsenu, u stvari, i da nam je, po nekima koji u to veruju,
dato samo poslednje vreme toga sveta iz koga bi trebalo neto
da proizae. Opet, po nekima, kako mi je govorio Vladimir, i
to to je dano dvostruko je lano. Hm! Znai li to da je avo
dobro umoio prste u mastilo ispisivanja bivstva, pomaui
bogu da to pre doe do raja, ili...? Hej! Moda je avo samo
nadogradnja bojem postojanju, kao to je to ovek majmunu u
evoluciji. Ha, ha! Ko bi ga znao?
Ipak, neto sveto mora da postoji, a izgleda da je to zakon
via ljubav, onakva kakva je od poetka. Sada se pitam da li zli
uopte postoje ili je zlo samo imaginacija. Mogue je da je itav
segment o mome praenju inputiran u moju svest... Ipak, on je
tu, i kako ja gledam na stvari, bilo bi glupo predati se tim
biima i oskvrnuti tu ljubav koja je, izgleda, bog sam, ili barem
njegova istina! Ono to je meni predstavljeno kao injenica i
deo bojeg plana u vezi mene je da je na mene puteno zlo u
obliku iskuenja koje bi trebalo da me navede na odricanje od
Svetog Duha, na hulu, na kidanje te tananu nit koja je nena
poput latica cveta, i koja je ljubav sama.
Ono to mi postaje sve oiglednije, ono to se izgleda
kristalie kao sutinsko je da dam sebi, kako mi je Vladimir,
jednom prilikom, rekao, to vie odgovora vezanih za boje
bivstvo, da, ako je mogue, do kraja protumaim i spoznam
istinu... Da, istina! To je ono zbog ega sam spreman i ivot da
predam. Izgleda da mi je ovo tek sada postalo jasno... A da nije
to u stvari korak koji ide na ruku pratiocima. Moda me samo
dovode do vrha na kome u se, nemajui gde vie da se penjem,
odrei boga i svega dobrog... A da nisam ja, u stvari, samo
jedan veliki vuk u jagnjeoj koi koji jo uvek veruje da je
dobar. Moda e, kako vreme prolazi, mrnja u mome srcu
polako pokazivati zube, polaku sedajui na tron moje due, koji
joj i pripada.
50

udno je to to sam takoe primetio da, to se vie opirem

onima to me prate, to ih vie osuujem, to je vea moja
simpatija prema avolu. To su moje misli naklonjenije
opravdavanju ovoga bia u nekoj mojoj, pa moglo bi se rei,
metafizici, u koju sam, izgleda, zakoraio. Otiao sam toliko
daleko da gotovo mislim da su i on i bog na istoj strani. Da.
Ono to sam nekada postavljao samo kao pitanje sada mi se
namea kao istina moje due... Nema ta. Interesantno. A, ako
je avo na bojoj strani zato onda postoji zlo. Ili je bog
postavio velikog anela da kontrolie ponaanje otpada u
svemiru. Mogue je ak i da su demoni ti koji na fantastino
sraunat nain teluju dogaanje zla, koje je, u stavri, samo
pedagoki dato kao neka vrsta evolucije istine u oima oveka!
Uf, ja sam se zamislio a ve je osam sati!
Steafan je u trenutku prekinuo svoje razmiljanje i, popivi i
zadnji gutljaj kafe, obuvi cipele i uvukavi se u mantil, krenuo
na posao koji je radio ve vie od pola godine.

VI
Prolo je jo pola godine, tokom kojih se mladi borio sam sa
sobom, ili, bolje rei, sa pratiocima koje je ve pokuavao da
uoi. Sa jedne strane, smatrao je da mu zaista preti opasnost od
tih ljudi, i u tome je iao toliko daleko, kao to je ve reeno, da
je i sebe smatrao za potencijalno zlog oveka, a sa druge, da se
nalazi u nekoj vrsti filma u kome ga prate svi oni to su
pohulili, a koji su, u stvari, privienje, otelotvoreno u njegovom
mozgu. Ono to nikada, osim moda kada je primetio da ga
prate, nije uzimao kao mogunost jeste da je sve samo umislio.
Bio je ubeen da je, u svetu koji on doivljava kao istinit,
51

praen, i njegova psiha je bila sve optereenija time. U

poslednje vreme je nebrojeno puta iznova pomiljao da se
poveri nekome, ali je shvatio da bi bio pogreno shvaen, da mu
se ne bi poverovalo i da bi dobio samo preporuku da ode kod
neuropsihijatra. Bilo je interesantno da je mladi poeo da
primeuje izvesne poruke koje su mu pratioci indirektno
obznavljivali. Stvari koje bi za normalnog oveka bile sasvim
obine on je tumaio kao delo onih koji su se okrenuli protiv
njega. A ono to je bilo ulje na vatru je to da se Stefan sve vie
plaio da e se na kraju pridruiti tim, kako je tada ve bio
siguran, zlim ljudima.
Razgovori sa Vladimirom Petroviem, koga je esto
poseivao, i dalje su bili posveeni bogu i filozofiji na tu temu.
Moe se rei da mu je taj prijatelj znaio vie od Danijele i
ponekad se stideo samog sebe to mu ne otkriva istinu, ve i od
njega krije da je meta zlonamernih. Ipak, koliko god mi
Vladimir bio blizak mislim da me ne bi razumeo. Ovo je bitka
koju vodim sam. Da. U to sam postao siguran. I tako e ostati
do pobede, ako me snaga ne izda. Oigledno je da su ti nitkovi
odluili da mi, ne kao Biblijskom Jovu, kao to sam mislio,
oduzmu sve ovozemaljsko blago i puste na mene neku bolest,
ve da me izlude, da me slome i uine jednim od njih. Ali nee
moi! Pomoi e bog! Da, on e mi sigurno dati snage da se ne
izgubim u ludilu besmisla i nitavila koje vlada meu njima.
Prosto mogu da zamislim kako se oseaju; tup i beznaajan
oseaj u srcu, nemogunost da se ikada vie zavoli, samo glad
da se zadovolje ivotinjski porivi, koje jo uvek imaju kao
ostatak onoga to su bili dok nisu prestali da imaju bilo kakav
kontak sa smislom. Opet, ja sam doveo u pitanje i njihovo
postojanje, kao onu viu injenicu koju ja, u svome svetu, ne
vidim kao takvu. Moda su oni samo fikcija moje line
realnosti koja nije u apsolutnom skladu sa bojom istinom.
Moda svaki ovek ima svoj sopstveni svet koji se tek u nekim
52

segmentima preklapa sa svetom nekog drugog oveka. A tu je i

pria o budisti koji je, kada je bio mlad, mislio za kiu i
planinine da su neto posebno i nadrealno, kao to sada ja
razmiljam, a, kada je taj mudrac ostario, shvatio je da su to
samo planine i kia! Moram se uvati da ne budem prevaren.
Ne pie li da se avo u samog anela svetlosti preoblai, a ja
ga, izgleda, u svojim oima, stavljam suvie visoko, gotovo ga
poravnjavajui sa bogom. Ne smem ni da pomislim da je to
zaista pali aneo, onakav kakvim ga, na prvi pogled, Biblija
predstavlja... Jesam li ja zavedem, kao to apostol Pavle, kae
praznom naukom i filozofijom?
Iznerviran poslednjom pomilju, lupio je pesnicom o sto
pesnicom, zadrmavi monitor komjutera. Zatim je, opsovavi
glasno i besno, sa dosta mrnje u srcu, rekao:
-Pa, zar sam ja majmun?Sam u sobi u kojoj je bilo malo svetla, ve poevi da osea u
sebi oganj koji mu je njegov prijatelj Petrovi najavio, u
pomalo oajnom stanju, podlaktivi se, stavio je ruku na elo.
Nee ovek samo od hleba iveti ve i od rei koje izlaze iz
usta gospodnjih. I to pie. Pie i da bi trebalo da budemo mudri
poput zmije, a nevini kao golubovi. A kome sam ja neko veliko
zlo naneo? Pa, i da jesam, zar mi nebi bilo oproteno ako sam
spasen... Ma, moda je cela koncepcija shvatanja istine kroz
Sveto Pismo pogrena... Oh, boe!, nervirao se mladi, kiptei
od potrebe da spozna ono za ta nije bio dorastao, ili mu, barem
u tom trenutku, nije bilo dano. A ta da uzmem kao polaznu
taku ako se odreknem svetih knjiga? Lenjir i estar? I da opet
doem na isto, a to je da je neki opis istine ipak dat oveku, i da
je jedna od tih istina da ovek ima pravo da se nada neemu
krajnje dobrom? U to sam siguran, barem ako pretpostavim da
postojim,... hahaha... ili da me neko samo umilja. Kako je
samo teko opovrgnuti ovo poslednje. Kako je samo teko
dokazati da ita postoji. I, kako je sasvim lako pomisliti da ono
53

to ipak postoji moe biti obmana. Prestao sam i bogu da se

molim kao nekada. Moda su se moje molitve pretvorile u
borbu, i sa samim bogom. Nadam se da je tako. Inae, teko
meni ako je sve prosto i jednostavno. Opet, teko ljudima ako ja
nisam u pravu u onome to smatram da je istina; da, u sutini,
nikakvo zlo ne postoji odista... Ipak, oni me prate, i prate. Prate,
poput zmije koja je otrovnija od same sebe i koja je kadra da se
ubije sopstvenim otrovom samo da bi isterala svoje! Ali nee
moi. Sada sam svestan da bi i ja trebalo da se okrenem protiv
njih, kao to su se oni okrenuli protiv mene! Istina!
Poskoio je sa stolice, u trenutku postavivi situaciju u neki
novi poloaj. Odluuio je da pone zadavati udarce onima koji
ga prate, iako jo uvek nije mogao nikoga da identifikuje kao
njihovog pripadnika. Smatrao je da su svi oni stranci koje, i da
su se, izmeu ostalog, tako zatitili, spreavajui ga da
razotkrije i jednog od njih.
Kako da im zadam udarac?... Jo od poetka mi je bilo jasno
da bi treblo da pobedim, meutim, sva moja stremljnja su bila
uperena ka tome da ne uinim neto loe u bojim oima. Nije
mi bilo jasno da bi trebalo da isuem ma! Da, ma! Pa, makar
me to kotalo i glave... Prokleti bili!, odjednom je naglas
zaurlao, shvativi da oni uvek idu barem korak ispred njega.
ak, ta vie, iao je toliko daleko da je sumnjao da znaju svaku
njegovu misao. Moda i znaju moje misli, ali ne mogu nita
protiv moje namere i intuicije. Milsim da se nesvesno mogu na
taj nain usmeriti i programirati, ne bi li ih barem razotkrio i
indetifikovao, prozreo njihove planove i nain na koji su
organizovani. Da, jedan sajt na internetu, sa jasno uperenim
prstom i pesnicom koja ih razbija i raskrinkava, izvlaei ih na
videlo. To je ono to treba uraditi... Ali, ko su oni!? Gde su
oni!?
Prvi put, otkako je primetio da ga prate, bio je uplaen za
svoju sudbinu i svoj opstanak. Koliko iz straha, koji se
54

odjednom pojavio, toliko i iz odluke da neto ini sa sobom,

usmeravujui se protiv njih, odluio je da, dok ih ne razotkrije
nikom nita ne govori, i da se, iako, kako je mislio, oni to i
oekuju, nastavi sa razotkrivanjem boanskih istina, jer ba zato
su se na njega okomili. Imam utisak da se sama hula okrenula
protiv mene. Neko tajno drutvo koje, iz iste podmuklosti,
skriveno povlai konce svakog konkretnog i neizbenog. Oni
sigurno prate i ostale ljude... Moda ne sve, ali one koji su iole
bitni...Hm? Otpad veanstva koji se, osiljen u svojoj
zlokobnosti, odluio da zatre sve pa, ako treba, i samog sebe.
Na trenutak je prekinuo ove misli, koncentrisui se na ideju
koja je poela da se javlja u njemu. Mislim da znam ta im je
cilj!, trgnuo se odjednom, sa utiskom da je odgonetnuo moto
pratioca. S obzirom da nisu spaseni, oni hoe da unite
dovoljno dua i time nateraju boga da uniti ceo svemir, i sve
to postoji. Pa, da. Hoe li gospod nai veru kada doe drugi
put? I to je zapisano... Moda je i jo gore. Izgleda da je njihov
cilj da se svemir veno nanovo stvara od strane boga, a unitava
njihovim pobedama, ime bi se veno nanosilo zlo onima koji
vole. Sa jedne strane, bog, primoran da iz ljubavi stvara, a sa
druge, oni koji svojom mrnjom dovode do ponitenja i samoga
boga, inei i njega svojim robom... O, boe... Ima li ta gore od
toga?
Pomislivi da su njegove zadnje misli mogua istina,maldi
sse uhvatio za glavu. Ali..., odjednom se uspravio, kao da je
prepoznao ulogu koju mu je bog dodelio. Da. Moj zadatak je
da ih zaustavim u tome, da osujetim takvu mogunost. Gotovo
sam siguran da im nije palo na pamet da je bog sa mnom i da
e, pomou mene, spreiti nestanak svemira i ovu, moda
najgnusniju, ideju... To mora da je gnusoba pustona, kao to je
zapisano! Da, taj pojam koji mi je, izgleda, osvesen od boga,
pre samo nekoliko minuta, i, odmah zatim, sa njegove strane,
mome umu objavljen, i zadatak koji imam pred sobom.
55

Zapilio je cigaretu, skoro podrhtavajui od pomisli da mu je

bog, kako je u tim trenucima mislio, namenio borbu protiv
onoga to se u Svetom Pismu naziva gnusobom pustonom.
Razmilja je moe li se on sam boriti protiv takve sile koja,
kako mu se inilo, ako, ak, i ne postoji, moe predstavljati
ovekovu neodgovornost prema ljubavi i uiniti da oveanstvo
bude uniteno jer je, kao to je, takoe, zapisano, zakopalo
talant koji mu je dat.
-Ovo je jezivo ozbiljno- rekao je, povukavi jo jedan dim.
Da. Ova stvar zahteva vie nego iskonsku posveenost bia
da uini neto to mu je karmiki predodreeno, a opet
presudno za itavo oveanstvo.
Imao je utisak da se, u vatri koja je poela da gori negde
duboko u njegovoj dui, zainje zatvaranje kruga, to bi i bila
njegova kosmika uloga. Uspeo je da odgonetne kako njegovi
protivnici, bez obzira da li zaista postoje, ili su samo tamni zrak
koji upozorava, kroz njegovu spoznaju ivota, na odreenu
opasnost to bi mogla da se ostvari, ako se ljudi dovoljno ne
potrude, ako ne postanu moralniji, ako ne prestanu da
unitavaju sami sebe. Vie nisam siguran da li da ovo radim
sam... Moda bi, ipak, trebalo da se poverim Vladimiru. Da!
Najednom je zastao, opomenuvi se kako je ovo iskuenje dato
samo njemu i da je samo na njemu da ga razrei. Ali, pomislio
je i da postoje ljudi koji su na njegovoj strani, moda ne toliko
organizovani, ali dovoljno odluni da pohlepu i sve one stvari
koje svima zagoravaju ivot, inei ga bljutavim i nesretnim
saseu u korenu. O, boe, jesi li mene predodredio da budem
neka vrsta predvoditelja ovima kojima je ast na prvom mestu?
Ili je, ipak, gospod taj koji sve kontrolie, a zlo je neminovno
pobeeno jo pre stvaranja? Hm! Bilo kako, bilo pred mene je
stavlje zadatak koji treba da reim, sa ovim znanjem koje
posedujem, a ne samo da tresnem dlanom o dlan i kaem
odluio sam da budem na bojoj strani, ne radei vie nita.
56

Oigledno je da bi, umesto pljeska, trebalo da odem toliko

daleko i razapnem svoj um, utiui time i na druge ljude i inei
dolazak konanog dobra, ili, bolje reeno, obeanog raja
moguim. Gotovo da sam siguran... razmiljao je Stefan,
shvativi da, sa jedne strane, stoji mogunost realnog postojanja
pratioca, i kobnog, paradoksalnog, niim izazvanog i niim
opravdanog kosmikog pada u ambis zla, a sa druge sve to kao
ideja koja postoji zajedno sa spletom drugih okolnosti, koje
drugi ljudi imaju za zadatak da ree, koje su takoe neto to
predstavlja opasnost i iskuenje za polustvaran svet u kome
svako od nas ima svoj poseban doivljaj, namenjen samo
njemu. Ipak ti svetovi, gotovo sam siguran, imaju zajednikih
injenica koje su, u stvari, ona suta istina, ono to postoji van
nae spoznaje, zamagljen, jo pre nego je bog pustio kiu da
natapa vrt, kako je zapisano, kako bi zaista nastalo sve to treba
da postoji . Sklopio je ruke, molei se. Traio je od boga da
mu otkrije da li je zlo samo privid, emu se on lino nadao, ili
je zaista nastalo kao izvesna tragedija svemira. Meutim, osim
tiine i kie, koja je upravo poela da pada, udarajui u njegov
prozor, nikakvog signala od boga nije bilo. U svakom sluaju,
hvala ti boe! Ja znam da ti preko mene deluje, i da ja nisam
prorok, pa da mi govori na uvo. I da, ono to,takoe, sigurno
znam jeste da si ti zacrtao put kojim idem. Prosto mogu da
osetim tvoje ishodite, iz koga izvire sve ivo i kojim hrani
moju duu mirom i spokojom, to, ipak, vladaju mojim
bivstvom. Izgovorio je jo nekoliko reenica u molitvi i vratio
se malo unazad. A da nije to ishodite, u stavari, ona svetinja
nad svetinjama, o kojoj je pisao prorok Danilo? Prijatan oseaj
spokojne sree, koji pravoslavci nazivaju mirom i radou u
Duhu Svetom. Zar je mogue, boe, da e dozvoliti da se taj
kontakt sa tobom oskvrni, i da e, neko vreme, gnusoba
pustona biti postavljena na njeno mesto? Hoe li tada nastati
ludilo meu ljudima, i hoe li se ljudi pretvoriti u neto gore od
57

ivotinja? Oh, boe, ako je tvoja volja, nemoj, nemoj da

dozvoli da se izvor tvoje vode ivota zatruje i da se nae due
smetu u traenju tebe!
Poslednje dve reenice Stefan je izgovorio kroz apat, u
nemogunosti da predpostavi ta je to to bi dolo na mesto
onoga oseaja koji se doivljava u kontaktu sa bogom. O zar je
mogue da se ovek na taj poseban nain divi neemu drugom
osim bogu i svemu onom dobrom, ime nas on obasipa? Zar je
mogue da e se ta svetost zameniti nekim zlom, kada e oni
to su mi za petama, ma kako ja to shvatao, doi do vlasti da
pogube one koji ne prime njihov peat, opisan u Bibliji kao ig
zveri... Kada sam prvi put itao Knjigu otkrivenja i naiao na taj
pojam, pri prvoj pomisli sam zakljuio da e taj peat biti neka
vrsta elektronskog ipa...
Pomislio je da bi to, moda, bilo poslednje iskuenje
oveanstva. Hoemo li se opredeliti da se, svojom dobrotom,
vratimo prirodi, inei je ponovo blagoslovenom u svome
susretu sa njom, ili emo se opredeliti za kontrolu i praenje.
Imao je utisak da je otkrio jo jednu bitnu stvar,vezanu za svoju
ulogu u ivotu. Njegov stav i njegovo miljenje, s obzirom da
nije bilo voeno rukom nekog duhovnjaka koji zna provereni
put ka istini, ve je bilo haotino i, moda, previe individualno,
matovito, poinjalo je da poprima psihotine elemente. Da.
Stefan je zasigurno, u odnosu na svoj pubertet, umesto da krene
onim putem kojim ide veina, skrenuo u izvestan oblik
religiozne metafizike i, pod jakim utiskom da je praen od
strane onih koji su protiv boga, pomalo sumanuto donosio
zakljuke. Moda je to zaista bio poziv iz neke dubine njegove
due, koja se i ticala onoga to se naziva bog, i, moda je
mladi bio u pravu u svemu o emu je donosio sud, ali nije ni
slutio da se ba takvo duevno izraavanje sankcionie od
strane sistema. A izgleda da se ba ta injenica u njegovoj psihi
58

ogledala kao misao o praenju. Ili ga je neko zaista pratio i bio

dobro primeen sa Stefanove strane.
U svakom sluaju, da mu je ovo bilo jasno verovao bi da je u
pravu. Naime, sistem bi bio taj koji ga prati. Ali ovako, jo uvek
uspevajui da svoju borbu dri samo u sebi, nije mu bilo ni na
kraj pameti da moda postaje neuropsihijatriski bolesnik.
Naime, Stefan je ve bio osuen na izvestan oblik ludila, kojeg
je i on sam, u izvesnoj meri, bio svestan, s tim da to za njega
nije bilo ludilo ve duhovna borba. Borba za dobrobit svih, iako
tajna, i za njega sve tea. Moda, da je mladi te veeri i o
ovome mislio, gotovo je sigurno da bi sve to uporedio sa onom
borbom na koju bog, kako je, takoe, zapisano, poziva oveka
protiv sebe. No, on je bio u nekoj vrsti filma, glumac koji se do
te mere uiveo u svoju ulogu da je pretio da postane jedan od
stvarnih junaka. Sve to to se zbivalo sa njegovim umom bilo
je, moda, strano onoj pravoj religiji. Ali ta religija je imala
kutak i za takve kao to je bio Stefan. Naime, eventualni bog bi,
moda, osudio Stefana kao nekoga ko je zastranio, i opet mu
dao mogunost da stvar uradi na svoj nain, dolazei k' njemu
po sopstvenoj elji. Ili greim...

VII
Prija mi ova cigareta., nastavio je sa razmiljanjem te
veeri. A i ova kia kao da je neki znak od boga. Pa, zar nije
biblijski dad, u stvari, dar? Moda pada ba zbog toga da bi me
jo vie ohrabrila da istrajem na svome putu. Hm. Oseam se,
nekako, poput tih kapi koje padaju. Kao da sam i ja isto kao i
svaka od njih, na neki nain, predvoen... Ili, bolje rei
predodreen.2
59

Stao je na trenutak, onako sam u svojoj sobi, ugasivi cigaretu,

i ponovo postavio sebi pitanje. A ta ako sam ja dete avola?
Ako sam ono seme koje je on posejao kao kukolj u gospodnjoj
njivi? Moda se i tada mogu spasiti. Zapisano je i to, kako ja
razumem, da nijedan izabrani ne pogine, a da se, u isto vreme,
pokua sa spasavanjem jo nekog. A ja, boe, ako sam avolje
seme, molim te da budem jedan od njih. No, kako u se spasiti
ili kako u se odrati no bojom voljom? Ponekad me obuzme
utisak kao sada, da je sve do zla boga zeznuto proraunato, i da
odstupanja nema ni za vibraciju jednog atoma. A zato se onda
jednostavno ne predam bogu do krajnjosti i kao Buda preem u
raj? Hah, ha. Zloesta je Hrina, zloesta nema ta. A ta da
radim tek sa avolom? Ili na kraju krajeva sa sobom?
Stefan je jo neko vreme, usput popuivi jo dve cigarete,
razmiljao o onome o emu inae razmilja. Zatim, kada je
video da je ve pola dva posle ponoi, spremio je sebi krevet i,
obukavi piamu, otiao na spavanje. Sluao je zvuk letnje kie
koja ga je i uspavala, donevi sveiji vazduh u njegov grad.
Doao je naredni dan. Nedelja.
- Stefane, doruak je spreman!- oglasila se Dara iz kuhinje,
dok je mladi imao utisak da sanja ono to je bila java. Njegova
majka ga je pozvala jo dva puta, a onda odluila da ga probudi
tako to e ga prodrmati po ramenu.
- Stefane.. Stefane!
Nije ni primeivala da, u stvari, tiho govori, neno ga
dodirujui. On, pak, kao da je shvatio da ne sanja ve da je u
nekoj vrsti polu sna.
- Hej! Probudi se ve jednom.
Prodrman je malo jae i u potpunosti doao svesti.
- Mama!
- Dobro jutro! Hajde, ustaj. Doruak te ve eka.
Na trenutak otvorivi oi i pridigavi se u jednom pokretu iz
kreveta,mladi se ponovo bacio nazad.
60

- Evo, minut, i ustajem...- rekao je.

- Nemoj da taj minut potraje malo due, kao i obino, u
poslednje vreme.
- Nee, mama, nee!
Protezao se u krevetu, spremajui se da ustane to pre, a da ne
narui onaj oseaj lenjosti i pospanosti koji ga je jo uvek
mamio.
- Nego, ta ima za doruak?- pitao je virei iz kreveta.
- Pita sa sirom. A ima i jogurta.
- Jel' topla pita?Ve je ustao, spustivi noge na pod i sevi na krevet.
- Mislim da mi je uspela. Ba onakva kakvu ti voli. Hajde,
umij se, pa da dorukujemo. ekam te gladna ve pola sata.
- Pa to me nisi probudila ranije, ako je tako?
- ekala sam da se naspava... Primetila sam da si sino satima
sedeo u na stolici. Jesi li radio neto u vezi posla?
Stefan je bio zateen. Znao je da mora da slae, to je i uinio,
rekavi da je radio neto za svoju duu.
- Hm! Nisam primetila da ita radi?
- Vie sam razmiljao kako bih mogla da izgleda jedna
ilustracija... A kako ti zna da nisam nita radio!?kazao je mladi, unapred osuujui majku za mogue
pijuniranje. U sledeem trenutku je zavladala tiina u kojoj je
Dara napravila ozbiljan izraz lica, dok je Stefan shvatio da je
njegova la bilo kratkog veka.
- Hajdemo da dorukujemo. Gladna sam.- tiho je progovorila
Dara, uvidevi da njen sin krije neto od nje. Tada je po prvi put
primetila izvesne nijanse sivo plave boje koje su se ocrtavale na
Stefanovom licu. Pogotovo na obrazima i elu, dok su mu
podonjaci bili bledunjavo crvenkasti. Ova ena je odmah
shvatila da je ta promena izraza lica kod Stefana nastala mnogo
pre nego to je ona uspela da je uvidi, i njen enski instikt je
61

proradio, upozoravajui je da, moda, sa njenim sinom nije sve

u redu.
- Odlina je pita!- zadovoljno e mladi, koji uzeo jo uvek
toplo pare i pravio se da se nita nije desilo.
- Rekla sam da mi je uspela.- tiho je rekla majka, pokuavajui
da sakrije zabrinutost koja se odjednom pojavila u vezi njenog
sina.
- Zaista je dobra. Sir je onaj pravi... Sipaj mi jogurt, molim te.
Stefan se ponaao kao i uvek, dok je njegovo srce bilo tuno
to je, eto, morao da slae. Uz to, imao je i tremu povodom toga
to je ta la, gotovo u trenutku, bila razotkrivena, a i brinuo se
da li ga majka zasta sino uhodila. Ona ga je, pak, neprimetno
zagledavala, tek sada uspevajui da, primeti i to da su mu
obrazi postali nekako ravni, dok su mu slepoonice, bile upale
koji milimetar ka unutra. A i oi!... Oi mu nisu bile vie onako
zelene, nisu vie sijale na suncu koje bi, ba za vreme doruka,
bilo prisutno u kuhinji, ve su, kao i njegovi obrazi i elo,
dobile neki taman pigment. Dara je odmah shvatila da neto
mui njenog Stefana, ali je odluila, smatrajui da e on to
sakriti u svakom sluaju od nje, da nita ne pita, ve da u
budue obrati vie panje na njega.
Doruak je bio gotov. Stefan je otiao u svoju sobu, gde je
pustio muziku, dok je Dara, onako zabrinuta, sama sa svojim
milsima, ostala u dnevnoj sobi koju je ona koristila i koja je
liila, koliko na mesto za prijem gostiju, toliko i na spavau
sobu, nalik onoj drugoj koja je pripadala njenom sinu. Jedina
razlika je bila u tome to je njena soba bila neto vea i imala
sto sa est stolica.
Stefan je, po obiaju, ukljuio muziku na kompjuteru.
Udobno se smestio u krevet, zauzevi poluleei stav. Poeo je
da lupka prstima o ivicu kreveta, primeujui da mu neto fali.
Onda se nasmejao videvi na stolu paklu cigareta i upalja.
Moda, ipak, ne bi trebalo. Moda to bog ne dozvoljava. Eto ja
62

sam, kao, pronaao neki stih u bibliji u kome pie dimite i to

protumaio kao da je puenje dozvoljeno a moda se to dimite i
ne odnosi na bilo ta slino paljenju cigareta. Opet, nigde
decidirano u toj knjizi ne pie ni da je tako neto zabranjeno.
Hm? Da nije tumaenja crkava da je puenje greh, ja bih ga
shvatio sasvim normalnim, to ono moda i jeste. Vladimir deli
sa mnom moje razmiljanje da je to tema za raspravu i da se
moe tumaiti tako da je to zaista greh. Ipak, imam utisak da,
iako sam ne pui, da kada bi to radio, imao bi mnogo manje
dvoumljenja da li je to dozvoljeno. Jednostavno, taj deli koji
puaa naginje nekoj vrsti slobode, u moru bezlinih pravila
koja danas pritiskaju obinog oveka, bi ga u toj meri zaneo da
bi se mnogo lake oseao, smatrajui da ne ini nita ni
priblino grehu. Ja u ipak da zapalim!, pomislio je na kraju,
ustavi sa kreveta i uzevi cigaretu. Duboko je udahnuo dim
koji ga je oputao, jo uvek se smeei tome kako je cigareta,
posle jela, nekako izmaglila iz njegovog uma i bila
zaboravljena, inei da pone da zabavlja prste na drugi nain.
Moram priznati da se sve manje dvoumim oko toga da li mogu
da duvanim. I da je greh, mislim da je dovoljno mali da se moe
ak i zanemariti. Neki zaista prenagljuju u osudi toga. Ma, ini
mi se da je to oblik nekog fanatizma koji se, ko zna iz kojih
razloga, uvukao u stavove razliitih hrianskih crkava. U
glavnom, to me sve manje i manje tangira i nekako kao da se
mirim sa kaznom koja bi mogla da usledi, makar dobio i rak na
pluima. Stefan se nasmejao ovoj zadnjoj misli, uveren da je
korienje cigareta neka vrsta relaksacije koju je bog dozvolio
oveku. Nego, slagao sam majku jutros, proklet bio. Ali ta
sam mogao? Da joj kaem da me prate hulnici i psi koji bi da
mi duu bace u pakao? Ne, to nikako nisam mogao. Apsolutno
sam siguran da me ne bi razumela. ak, ta vie, shvatila bi me
pogreno.I ko zna kako bi to sve zavrilo? Ovako je bolje. Na
kraju krajeva, mogue je da i ona vodi neki rat u duhu, jer ne
63

pie li i to da neznabozci dre zakon po savesti, a ja sam

siguran da je moja majka dobra ena. Da, dobra, verovatno
bolja i od mene, i ja joj ne smem stavljati nikakav teret u smislu
toga da je sablaznim u odnosu na onaj nain na koji bog poziva
lino nju. Nego, ja bih mogao da nazovem Danijelu. Imamo
dogovor da se vidimo... U ostalom, kao i uvek, viamo se svaki
dan.
Stefan je, uzevi mobilni telefon, naao svoju devojku u
imeniku.
- Zdravo mila!- rekao je radosno i zadovljno, uvi njeno
Halo.
- O, Stefane!
- Zvui nekako zateeno. Kao da me nisi oekivala?
- Pravo da ti kaem, u poslu sam.- rekla je devojka, pomalo
zlovoljno, tako da se i njen momak delimino naao
iznenaenim.
- U kakvom poslu, ako nije tajna?- pitao je posle kraeg
utanja, uvidevi da je, kako mu se u pravi mah uinilo,
neraspoloena.
- Ma, mama je odluila da danas napravimo veliko spremanje
u kui.
- Au!
- Nisam se poteno ni razbudila a ve rmbaim. ini mi se da
sam u veem haosu nego stan. Moe da zamisli...? Bez ikakve
najave me je jutros probudila: Hajde, ustaj! Danas te eka
dosta posla u kui!
- Da, da...
- Ako si mislio da se vidimo danas,... nita od toga?- zaista
zlovoljno i neraspoloeno je zvuala Danijela, sa oiglednom
namerom da to pre zavri razgovor i vrati se poslu.
- Pa, dobro. Da te ne zadravam onda.- sa razoarenjem e
mladi.
64

- Da...- tiho je rekla devojka, kojoj je bilo krivo kada je

primetila da je oneraspoloila i momka.
- Stefane, zna ta?- nekako je uspela da iznedri vedrinu,
pomilsivi da e ta nedelja brzo proi i da i nema toliko razloga
da bude neraspoloena i troma u sebi.
- ta?- pitao je mladi, primetivi promenu u njenom glasu
koja je odavala osmeh.
- Volim te!
- Ha, ha, ha! Super si!
- Hajde, zvau te negde popodne posle ruka, da se barem
ujemo jo jednom, ako ve ne moemo da se vidimo.
- Vai, Danijela.
- I, zna ta?
- ta?
- Zaista te volim! - oboje su se radosno nasmejali.
- Volim i ja tebe!
- ... Da, da, da. Hajde, momino moram da radim. ujemo se
kasnije.
- Pozdrav, mila!
Prekinuo je vezu sa utiskom da je, za taj dan, ipak dobio onaj
griz jabuke ljubavi koju je delio sa Danijelom. Sa osmehom je
pojaao muziku, pitajui se ta bi danas mogao da radi. A da
vidim ta radi Vladimir, pa, ako je slobodan da odem do njega?
Da, zvau ga. On barem nedeljom ne radi nita, visei na
internetu i etujui sa nekom.
Ponovo je uzeo mobilni i ovaj put stisnuo na ime Prijatelj,
kako je Petrovi inae bio zapisan u njegovom telefonu.
Zvonilo je skoro desetak puta i Stefan je pomislio da njegov
drugar jo uvek spava. Imao je nameru da prekine vezu da ga ne
bi probudio. Meutim, kako je odmaknuo slualicu, odustavi
od poziva, sa prstom na dirki za prekidanje veze, u trenutku je
uo Da! sa druge strane.
65

- Vladimire, jesam li te probudio!- smekao se radosno ponovo

prinevi mobilni uhu.
- Halo... Ko je?
- Naruili ste buenje u jedanaest i deset. Ovde sluba za
buenje.
- Hm... Ne, to mora da je greka.- Jo uvek bunovan, u
polusvesnom stanju, Stefanov prijatelj je pokuavao da doe
sebi.
- E Petroviu, Petroviu spavalice!- naglas se smejao Stefan,
pokuavajui da smisli jo neku alu i imajui oseaj da mu
ovaj dan prija, iako je poeo pomalo neprijatno.
- Koliko je to sati?- pitao je Vladimir, i samog sebe i
sagovornika koga jo uvek nije prepoznao.
- Pa, jedanaest i deset.
- Dobro ali ja nisam naruio nikakvo buenje.
- Jeste li sigurni!- smejao se naglas Stefan, inei time da ga
Petrovi prepozna. Ovaj je, pak, posle kraeg buenja, prilikom
koga je bio prilino smeten, brzo dolazio sebi.
- E, podlae jedan!- rekao je potom i sam poevi da se smeje.
- Izvini, ako si imao nameru jo da spava. Ne bih te zvao da
sam znao da nisi budan.
- Jel' stvarmo jedanaest i deset?
- Ha, ha, jeste!
- Pa, hvala ti to si me probudio.- kroz alu e Vladimir.
- Koliko ja znam ti si ranolanilac. ta treba da znai to si do
ovoliko kasno u krevetu?
Petrovi se zakikotao, kao da je uradio neko podlo delo, pa se
sada avolski divi samom sebi.
- Napio sam se sino. Sam sam ispio litar vodke, u nadi da u
pronai barem malo zabave u pijanstvu.
- I ne boli te glava?- pitao je mladi.
- To emo tek da vidimo. Za sada se oseam dobro. Pitanje je
ta e biti kada ustanem?
66

- E, Vladimire, danas Danijela ne moe da se vidi sa mnom!odjednom je skrenuo temu Stefan, oekujui da e biti shvaen
tako da bi ponovo mogao biti pozvan u onu kuicu na domak
grada, njemu toliko dragu i spokojnu.
- Ne znam da li ti ima neto isplanirano za danas?- pitao je
potom, sa eljom da dobije odgovor koji je oekivao i
prieljkivao, to jest da uje kako je Vladimir slobodan i ove,
kao i skoro svih, nedelja.
- Ja, jok! Zna ti mene. Nego ti bi oigledno svratio do mene!
- Pa, da!
- Ha, ha. Nije bilo ni malo teko pogoditi. Vai! Samo, ovog
dana nema alkohola. Dosta mi je bilo ovo sino... Uf, glava!najdnom e Petrovi, koji je ustao i pokuao da se protegne.
- ta je?- smejao se Stefan, ve predpostavljajui o emu se
radi.
- Kao da imam beton u glavi majku mu!
- Pa, znao si da te tako neto oekuje jo pre nego to si sino
poeo da pije.
- to je najgore, znao sam. ak sam i, negde, posle pola litre,
mislio o tome. Seam se, rekao sam samom sebi: Nita od mog
normalnog raspoloenja sutra ujutro!... Uh, ala boli.
- E, moj stari, da mogu da te izleim uradio bih to!- alio se
mladi neskidajui osmeh sa lica, dok je njegov sagovornik ve
planirao kako da ublai bol u glavi, trljajui desnom rukom
elo.
- Tebi je do ale, a ja sam bolan.- promumlao je sinoni
pijanac.
- Daj mi jedno dva sta da doem sebi, pa kreni do mene... I da,
usput kupi dva hamburgera.
- Ok, stari. Da te ne zamajavam vie vidim da si u mukama...
Onda, vidimo se oko tri etri.

67

- Tako je, pametnice. Vidi kako zna da rauna!- nasmejo se

samom sebi Petrovi i, odmah zatim, poalio to je doveo sebe
do naprezanja.
- Ah, joj, glava...- nastavio je bolnim glasom da jadikuje, a
onda, sa namerom da se umije i nekako doe sebi, zamolio
Stefana da prekinu razgovor.
Stefan je ponovo ostao sam sa sobom. Njegovo, moda,
paranoidno, razmiljanje je uzimalo sve vie maha i, iako sam
to nije primetio, sve vie je milsio o progoniocima, a nain na
koji je to radio bio je sve morbidniji. Kao da je postao zavisan
od tih misli, vie i nemogavi da ih sprei onda kada bi to hteo,
to mu je ranije polazilo za rukom. Jednostavno, tada je samo
malo dublje analizirao mogunost, ili, bolje rei, njegovo
ubeenje da je praen, dok ga je, sada, ideja da je progonjen
okupirala.
Opet, mora se priznati da je on, ipak, adekvatno odgovarao na
sve pozive koje ivot nosi sa sobom i bio je normalan u oima
drugih ljudi. Ali, spoznaja da ga prate mu je ve ula u sr
kostiju i bilo je pitanje da li je jo uvek bio mentalno zdrav.
Naime, pratioci su, ako su zaista postojali, uspeli kod njega da
izazovu duboku paranoju koja je bila prisutna i nezavisno od
njih. Stefan to jo uvek nije shvatao, i u njemu se pojavio jo
jedan segment, vezan za ona njegova razmiljanja da je
spreman, ne samo da snosi uhoditelje, ve i da im zada udarac.
Negde, duboko u njemu, jo uvek neispoljena, rasla je
agresivnost i, u poslednje vreme, esto bi popreko pogledao
nekog za koga bi mu, iz bilo kog razloga, palo na pamet da je
jedan od protivnika. Moda to i nije bila istina, ali po izrazu lica
koji je imao toga jutra, za vreme doruka, avo je u njemu
posadio seme mrnje i smrtni greh, gnev, ve je kucao na
njegova vrata. Takoe, moe se rei da je bilo samo pitanje
vremena kada e mu misli o tome da je praen postati neto bez
68

ega vie ne moe. Kada e, ako to ve nije, njegov um postati

zavisan od njih kao od neke droge.
No, bilo kako bilo, oko podneva, mladi je ponovo razbijao
um i osakaivao duu svojom uobiajenom paranojom. Usput je
pio sok i puio cigaretu ,smatrajui da se bavi delom koje mu je
bog namenio. Da mi je samo jednog od njih da dohvatim.
Skoro mogu da vidim to bie koje su formirali i koje se okomilo
na mene. Kao da zlo, kao da njegova krv prolazi pored mene i
dodiruje moje telo, i kao da ima neumoljivu nameru da postane
izvor i moga ivota, da ue u moje srce i otruje ga kobnim
ujedom, koji e se ispoljiti u tome to sam pohulio na duha
svetoga. Ali to se nee desiti. Ja se kunem sebi i bogu... Da.
Nee se desiti siguran sam u to! Novina u Stefanovim mislima
bilo je i to to je poeo da razmilja o sebi kao o nekome
posebnom, sa posebnom ulogom, dodeljenom od boga. Naime,
ta pomisao se provlaila, moda, jo kroz njegovo detinjstvo,
kada nije bio religiozan. Tek sada je ta nit, u njegovoj psihi,
poela da poprima formu i da biva razraivana.
U njegovoj svesti poelo je da se raa jo jedno abnormalno
stanje.
Inae, ta dva pojma su se ikombinovala i on je doao na ideju,
koju je oberuke prihvatio, a to je da bog sa njime planira ono,
u svetom pismu opisano, zatiranja zveri bez rei. Nekako je
smatrao da e, izmeu ostalog, i njegovim dejstvovanjem taj
ovek, iji je broj imena est stotina esdeset i est, biti
pobeen, i da e, sm, doekati Hrista iv i primiti zaslugu po
delima svojim.
Opet oni steu obru oko mene. Zapravo, tek sada shvatam
da se duhom vodi prava borba protiv njih, iako im je krajnji cilj
da me privole da primim ig zveri i time povuem ogromnu
energiju koju je bog ba meni namenio u nadi da u biti spaen.
A, tako mi svega, hou! Biu spaen! Pa, ja bih i hteo svo to
obilje koje je bog obeao ljudima koji vole... Da! Vole!
69

Dovoljno je voleti i to je garant da si na bojoj strani, u ma ta

ti, lino, verovao...Hm!... A koliko ja volim? Nije li mi se ona
ljubav prema bogu sa poetka otkrivanja istine ohladila? A i ja
sam postao nekako krut. Oigledno mi je da se borim sa nekom
vrstom nemani, a Vladimir mi je rekao onu rusku poslovicu u
koju sam odmah poverovao; Ko se sto godina bori sa adajom i
sam postaje adaja!... Samo da istrajem... Oh, boe, molim te,
daj mi snage da istrajem. Pa, eka me beskrajan, spokojan ivot,
u neprestanoj radosti i bez boli. Ah, ta bol koja je poela da se
uvlai u moje srce. I to samo zbog toga to imam dumane. Ma,
gore nego dumane. Za petama su mi lino oni koji su zauvek
prestali da vole i sada,budui da su jo uvek ivi, moraju po
nekoj novoj zloj savesti da nanose zlo ovima drugima. Ali, kako
su se najvei, to jest, najvie zli meu njima, gotovo
matematiki tano organizovali, tako e svi oni samo jednim
bojim delom, moda najhumanijim delom koje iko moe da
uini, biti pretvoreni u prah i pepeo. Ispod njih e se samo
izvui temelj. Uzee im se duh ivotni, koji je od boga udahnut
u njihove nozdrve i u trenutku e svi popadati mrtvi, poseeni
Hristovom reju kao maem! Nego, kako da se ja borim? Treba
li ita da osmislim. Ili mi je bog namenio samo teret njihovog
praenja, kao krst koji nose svi koji idu za gospodom?...
No, ja sam ovek od dela, i, kako se sada oseam, nije mi
strano da uzmem ma i udarim po prokletima. Moda mi je bog
namenio tako neto. Ili se moja borba, po bojoj volji, nalazi
negde u sredini, moda se tie samo intelekta i takvog naina
suprostavljanja zlu... Ipak ja se borim iako jo uvek ne znam
kako to zaista treba da radim... To mi, nekako, postaje jasno.
Da. Bog sigurno vodi moje korake i ja, verovatno, stojim u
vojsci bojih vojnika. U ostalom, na to sam nesvesno pristao na
poetku, a i sada se ne opirem tome. Samo da ne usahnem, da
se ne osuim u toj meri da moja ljubav, polet moga srca za
duhom svetim, ne otupi previe. Toga iskuenja se najvie
70

plaim, i, kao da oseam da u, ako doe do situacije da

sagorim od prezira prema onima koji preziru, u tom trenutku, u
stvari, biti raspet na krst koji nosim, i da u, tada, konano
odluiti pred bogom da li mu pripadam ili ne. ini mi se da e,
u trenutku moga raspea, moje ime biti zapisano u knjigu ivih
ili mrtvih, kao to je i pisano. Ali emu nada u spasenje, ako,
ipak, mogu da padnem zauvek? Nekako mi je oigledno da sve
ide uz dobru volju. Da. Ako sam dobre volje to je garant da
nisam na krivome putu... A trenuci malih padova mi se ine
nunim i neizbenim. Pa nije li i Hrist uzeo bi i poeo sam da
zavodi red pred kuom bojo?... Ipak, kada bih pripadao nekoj
verskoj organizaciji... Ali, kao to sam ve jednom, seam se,
razmiljao, siguran sam da Hrist vodi svoju nebesku crkvu, iji
se pripadnici nalaze i na zemlji, i kojoj ja, iako sm u
molitvama izlazim pred njega, mislim da pripadam. Nego, ja jo
uvek ne mogu da prepoznam svoju ulogu u ratu izmeu te crkve
i ovih nimalo loije organizovanih hulnika. A polako ostavljam
ideju da zlo, u ime boga, vodi neko dobro bie, ve smatram da
su zli organizovani nekim svojim zakonitostima... Ma, mora biti
da je meni stavljeno u zadatak da raskrinkam i svima obznanim
tu organizaciju. Ali, jo uvek nisam siguran... Ne znam... Vrlo
je mogue da je ovako kako sam posledje pomislio. Ali, kako ja
to sam da uradim. Seam se, kada sam razmiljao da na
internetu postavim sajt gde e biti raskrikane sve njihove
aktivnosti i namere... To mi i sada deluje primamljivo, ali ja o
njima jo uvek ne znam skoro nita. Izgleda da je ba njihovo
razotkrivanje pred oima ljudi onaj udarac koji treba da zadam.
Da. To je najtei udarac koji im mogu zadati. Objaviti svima
kakvi su, kako su organizovani, koji su im ciljevi... Apsolutno
raskrinkati taj olo. Nego, da ja saekam njih da se upecaju na
udicu moje prividne nezainteresovanosti?... Ali, ja sam po
nekom mom stihijskom planu, ve odluio da se nesvesnim
okrenem protiv njih i time im dozvolim da to manje znaju na
71

emu su sa mnom... O, boe, skoro da mogu da poverujem da

mi u svakom trenutku neko od njih ita misli i uredno belei
svaki moj pokret. Ovo mi, zaista, ne zvui nimalo neverovatno.
Mogue je, ak, da sve te podatke stavljaju u kompjuter,
proraunavajui kako u se ja ponaati... Uh, moram da zapalim
jednu.
Na trenutke je skrenuo misli sa progonitelja na obinu ivotnu
sitnicu, kao to je cigareta. Uzeo ju je u ruku i poeo, zadubljen
u tiinu svoga uma, da je okree, a onda se obratio samom sebi:
Vidi, ova cigareta ima formu, svoj oblik i veliinu. Ima filter,
duvanski papir i duvan. Donekle je mogue definisati je, ali rei
sve o njoj, od makro do mikro kosmosa, je moda nemogue.
Tako je i meni za sada dano da tek delimino spoznam nain na
koji hulnici funkcioniu. A, koliko sam se borio u duhu protiv
njih, ini mi se da, iako neznam nita konkretno o njima, imam
utusak da ih odlino poznajem.
Ba u narednom trenutku, kada je mladi udahnuo poslednji
dim, iz kuhinje se zaula Dara.
- Stefane!
O, ne. Zaboravio sam da kaem majci da mi ne sprema nita
za ruak! Idem da joj objasnim sve.
- Izvolite gospoo!- rekao je u ali, uavai na vrata kuhinje.
- Hajde da ruamo.
- Oh, mama, ja neu ruati kod kue danas.
- Nego, gde e?
- Imam dogovoreno sa Vladimirom da odem do njega.
- Jo uvek mi nije jasno kave to veze ima sa rukom?
- Pa ja i on emo ruati hamburgere koje me je zamolio da
kupim.
- Pa to sam ja onda kuvala pilav?
- Izvini, totalno sam zaboravio da ti kaem... Eto, moe pilav
za veeru.
72

- Da samo to e ti doi posle ponoi. U to mogu da se

kladim... U redu onda... A sa Danijelom se nee videti danas,
ini mi se?- pitala je, sa neuobiajenom usredsreenou.
- Danijela danas ima veliko spremanje kod kue... Nego, ta
je s tobom?
- Kako to misli ta je sa mnom?
- Pa, to si toliko ozbiljna. Skoro da deluje zabrinuto.
- Stefane, to bi vi mladi rekli, tripuje.- osmehnula se levom
polovinom usana, pokuavajui da njena briga ne bude
razotkrivena.
Mladi se nasmejao, pomislivi da mu se samo uinilo kako
njegova majka ima neku brigu.
- Ne brinem ni o emu. Nego, hajde barem kafu da popijemo!
- O, to bih moglo. Samo da donesem cigarete.
- Idi ti po svoje cigarete, a ja u da pristavim dezvu.
- Odlino... Nego, kada bolje razmislim, ja od jutros nisam
popio ni jednu.
- Tano. Zato sam ti to i predloila!
- Hip, hip, hurej!
Stefan se veselo druio sa majkom koju je, inae, veoma voleo
i potovao. Naroito od smrt svoga oca. Zapravo, ona mu je bila
moda i vei oslonac u ivotu od Danijele. inila je da se
Stefan u kui, makoliko to udno zvualo za njegove godine,
osea bezbedno i sigurno, budui mu izvor stabilnosti. Moda
se moe rei da je mladi i nasledio tu svoju unutranju snagu
od svoje majke. Jedino to je on, za razliku od nje koja je svoju
energiju okrenula obinom ivotu, otiao u religiozne vode, iz
ijih tokova je posmatrao.
Stefan se vratio u kuhinju sa cigaretama, seo za sto i saekao
jo koji minut da kafa bude gotova, a onda je, zapalivi jednu,
sa majkom, u prijatnoj atmosferi, u kojoj je ona oduluila da ga
posmatra, samo pamtei ono to su govorili, proveo narednih
petnaestak minuta. Zatim se ponovo povuko u sobu gde je neto
73

oputenije saekao da proe jo neko vreme, kada je posle

nekoliko izgovorenih molitvi, poeo da se sprema da krene do
Vladimira. Usput je, po dogovoru, kupio dva hamburgera koji
su bili jo uvek topli i zakucao na vrata svog prijatelja.
- Stefane, jesi li ti?- zauo se glas koji kao da je, po
mladievoj proceni, dolazio iz kupatila.
- Jesam! Ja sam!
- Daj mi samo minut da se obriem... Upravo sam zavrio sa
tuiranjem.
I dva prijatelja su, posle par minuta, sedeli u onoj tako
prijatnoj sobi u kojoj je gost uivao, jo uvek oseajui tihe
vibracije duha i slobode.
- Jesi li preboleo jueranje ispijanje vodke?
- Uf! Pravo da ti kaem, jedva sam uspeo da se oporavim. Jo
uvek oseam blag priritisak u glavi... Hej, litar vodke za
nekoliko nonih sati! Nije to malo!- smejao se Petrovi,
maui rukama pri izgovaranju dve poslednje reenice.
- Pa dobro. Ako smem da znam ta ti je to trebalo...? Mislim,
to nije tvoj obiaj; da pije sam velike koliine alkohola.
- Ah!- snudio se domain. - Setio sam je se.- rekao je potom.
Tiho, kao da govori o nekoj tajni. Stefan je utao, a alost mu se
pojavila u srcu.
- Setio sam je se, majku joj njenu! Kao da se pojavila meu
ovim zidovima i lebdela u veernjoj izmaglici moje sobe, ba
poput dima te tvoje cigarete.- nastavio je da se ispoveda
Vladimir, lomei prste na rukama.
- Zna, ponekad se uplaim sopstvene senke, mislei da je
njena. Onda to u trenutku proe kao da se nita nije desilo, ali
sino, kao da je bila tu, kvarei moj tihi spokoj.
Petrovi se, sa bolom u srcu, pred prijateljem, seao svoje
najvee ljubavi koja ga je, kao to je ve reeno, u jednom
trenutku ivota, gotovo ubila. Sada su od svega, izgleda, ostali
74

samo plamenovi vatre koja se, ponekad, na kratko povampiri i

popije Vladimiru malo krvi.
- No, neemo vie o tome.- rekao je potom.
Stefan ga je pogledao, shvativi da mu je ta velika ljubav
njegovog prijatelja donela, koliko negativnog, toliko i dobra u
ivotu. Barem je on imao takav utisak. Ipak, mislio je mladi,
moda je to samo u njegovim oima tako i, moda Vladimir, u
oima onih koji ga samo ovla poznaju, odaje utisak usamljnog
pustinjaka. A izgleda da je on to zaista i bio, ivei samo u
svom svetu, napustivi gomilu onih ivotnih sitnica, ali i
krupnih stvari, kojima je, uglavnom, zakinurena okolica
obinih ljudi.
- Kako ti kae.
Petrovi je ustao sa kreveta na kome je, inae, sedeo pri
druenju sa gostom, uspevajui da celokupno ispovedanje baci
u senku i stvar okrene na humor, i, podiui kaiprst desne ruke
u vazduh, u visini slepoonice, kao kakav pajac u cirkusu,
rekao:
- Imam iznenaenje!
Stefan se ovla nasmejao, i sam zadovoljan time to nee
morati da slua neije ljubavno jadanje.
-ta?
- Nita posebno. Samo da zna, ceo dan nisam hteo da ga
nainjem, iako me je glava urnisana samo zbog tebe.
- Pa, dobro. Reci ta je u pitanju, makar i ne bilo nita
posebno!- mladi se smejao i radovao u novom raspoloenju
koje je nastalo u kui domaina.
- Jue sam bio na pijaci.- poeo je Vladimir odvano i
nedvosmisleno, ceo svoj nastup pretvarajui u alu.
- I naiao na prodavca koji je prodavao prirodni sirup soka od
vinje.
- I?
75

- Ne prekidaj.- kazao je Vladimir, i dalje glumei nekog

smetenjaka. - A ja,... ja sam negde uo...- govorio je, sav vaan,
- da su vinje najbolje voe. I naravno, kupio sam sok.- zavrio
je sveano svoj mali nastup naklonom.
- Dakle hoemo li da probamo ukus prirode?- pitao je.
- Ha, ha, ha!- Stefan je poeo da se smeje. - I to je to
iznenaenje!
- Pa naravno; Sok od vinje nije ala!
Obojica prasnue u smeh, kikoui se poput dva mia.
- Ne, zaista,... jesi li za sok, Stefane?- pitao je Petrovi nakon
to su se obojca malo uozbiljili.
- Moe sok, Vladimire. Nego, ja predlaem da prvo pojedemo
ove pljeskavice to si naruio, poto vidim da si zaboravio na
to.
- Vidi, zaista. A ba sam razmiljao kako u jesti im ti bude
doao, dok sam odlazio na tuiranje. Daj to ovamo da
pojedemo.
Stefan se ponovo nasmejao shvativi da je, kao i uvek, sa
radou primljen u domainov dom.
- Izvoli!- ree, vadei iz kese dva hamburgera, umotana u
foliju.
- Hm! Odlian je!- kazao je Vladimir, uzevi prvi griz i
vaui.
- Rekao sam prodafcu da stavi dosta priloga.- takoe
mrmljajui dok jede, hvalio se mladi.
- Ma, prste da polie! Zaista je bio odlian!- Vladimir je, uz
poslednje zalogaj, posle par minuta tiine, ponovo dozvao re u
svoju malu sobu.
- Vidim kupio si ih na naem mestu.- potom e nasmejano,
briui usta od keapa i sira.
- Da. I mogu ti rei da su poskupeli, a ja najvie tada volim da
astim, tako da mi je bilo zadovoljstvo ugostitti te, makar i u
tvojoj kui!
76

- Ha, ha. A sada, prelazimo na, moda, isto toliko ukusan deo
ruka; Na sok od vinje. Ma, jedva ekam da ga probam.
Rekavi ovo, Vladimir je otiao do kuhinje, gde je iz friidera
izvadio flau sa modro crvenom tekuinom. Uzeo je dve ae sa
police koja se nalazila iznad sudopere i u njih sipao sirup, a
zatim ga razblaio vodom i vratio se u sobu.
- Kolike ae... Odakle ti?- zaudio se Stefan. - Ja imam sline
kui. Iz njih obino pijem ispasirano voe. Samo, nisu ba
toliko velike. Ove tvoje su ogromne.
- I njih sam jue kupio. ta da ti kaem?... Kao da sam znao da
e doi danas na ispijanje prirodnog, vonog soka od vinje...
Izvoli, probaj!
Mladi je uzeo au koja je, onako sa sokom, bila tea od pola
kilograma.
- Nije alkohol, ali,... U nae zdravlje!
- U nae zdravlje! - potvrdio je i Vladimir, oduevljeno
reagujui na ukus soka.
- Od kada nisam pio neto ovako... Koliko si flaa ovog sirupa
kupio?
- etiri. Ako ti se toliko svia mogu da ti dam jednu!
- Hm!
- Ma, dau ti. Ponesi majci. Ti zna da ja nju izuzetno cenim,
iako nisam imao tu ast da je upoznam.
Nastavak druenja izmeu Stefana i Vladimira je proao u
razgovoru o avolu, o njegovom moguem spasenju ili
unitenju, ako, kako su se na kraju obojica sloili, takvo bie
zaista postoji.

77

VIII

Moda je Petrovi u pravu kada predstavlja avola kao la,

pomeanu sa istinom, koja ini da stvari ne budu idealne. Samo,
to bi ta la mogla da bude iva. Ili je, ak, avo produktor lai,
ukoliko postoji i zaista jeste zao, a to to ja gajim simpatiju
prema njemu, kao nekom ko je moan i mogui izvor neke
krajnje slobode koja je u skladu sa bogom, mogu da okaim
maku o rep. Opet, to Sveto Pismo i stihovi koji zbunjuju
oveka... Ne znam zato, ali mislim da je avo predstavljen
onim drvetom na koga su sletale ptice nebeske i odmarale se na
njemu. A onda je drvo poseeno. Meutim, posle sedam
vremena, opet je izraslo. i ponovo postalo stan svima koji su na
njega sletali. Je li mogue da sam u pravu u vezi ovoga? A
moda je bog namerno odgurnuo to bie od sebe, inei time da
se zlo to manje ispolji. Moda su i ovi moji progonitelji na
kraju spaseni, iako su zli. Ali, u jedno sam siguran; zlo nee
trajati zauvek, i, ma koliko se mogu braniti metafiziki stavovi
da ono istinski ne postoji, ipak, stoji da je neka neravnotea, u
svetu koji mi ljudi nastanjujemo, napravljena i da nanosi toliko
bola oveku.
Razmiljajui, Stefan je saekao autobus koji je od
prigradskog naselja, u kome je stanovao Vladimir, vozio do
grada. Ugasivi cigaretu koju je puio dok je ekao, uao je
unutra. Osvrnuvi se oko sebe, ugledao je mesto na koje bi
mogao da sedne, to je i uradio. Pitam se dali postoje ljudi koji
su prestali da vole, ili je peat mrnje dat jo prilikom roenja.
Da li je mogue da je bog namerno stvorio zlo, da bi preduhitrio
i umanjio ono koje bi nastalo da je sve bili savreno. Da li je i
bog indirektno kriv, ili je sve uradio iz iste ljubavi. Ako je ovo
drugo u pitanju, izgleda da to znai da bi se neko iskustvo greha
78

moralo imati. Moda je, ak, u prirodi ljubavi da postoje i da su

stvoreni oni koji nisu spaseni, samo zato to je njihov
potencijal, u stanju pre stvaranja sveta, postojao i to su imali
pravo na svoje bivstvo, kakvo-takvo. Ima li takvih ljudi zaista
pitam se? Ili je sve zlatno savreno i isto zamraeno samo
malim oblakom opsene koji nam samo trenutno zaklanja
sunce... Hm... Imam utisak da na neka pitanja nikada neu
doznati odgovor. A seam se kada sam se posvetio istini, a i
sada je tako. Jednostavno imam potrebu, nasunu potrebu da
doznam sve to se zapitam o velikim stvarima... Opa, jo dve
stanice!
Mladi je prekinuo razmiljanje, spremajui se da izae i
presedne na drugi prevoz, koji e ga odvesti do kue, gde e, sa
cigaretom, utonuti u misli i, ponovo i ponovo, vrteti film o
dananjem razgovoru sa Vladimirom. A onda, uz blagi letnji
povetarac koji e neprimetno duvati napolju, kao i uvek,
zaspati, sa ponovnim milsima o pratiocima.
Legavi ranije u krevet, sutradan, u ponedeljak, Stefan je ustao
i poeo da se sprema za posao. Bio je pomalo mrzovoljan, iako
je jue, bez obzira to se nije video sa Danijelom, imao
interesantan dan. Sunce, koje je ve uveliko izalo najavljivalo
je vrlo toplo vreme. Jutarnja kafa mu nije prijala. ak ni u
cigareti nije uivao kao uvek. Sve u svemu, Stefan kao da je
imao oseaj da e se toga dana desiti neto neprijatno. Sav u
melanholinom raspoloenju, doao je na svoje radno mesto,
ipak uspevi da se dobronamerno pozdravi sa svim kolegama,
od kojih mu je jedino Petrovi ulio malo sveine u njegovu
iznenadnu umalost.
- Dakle, evo zadatka za danas!
Iznenada, kao grom iz vedra neba, pred njime se pojavio
njegov ujak, Dragan, ukratko mu objasnivi ta bi sve trebalo da
uradi toga ponedeljka. Stefan je, videvi da je dobio neuobiajni
posao za danas, pitao:
79

- Od kada mi radimo ilustracije kosmosa?

- uti! Ovo je stiglo od izvesne kompanije Film. Izgleda da
emo se prestruktuirati da radimo za njih. Ako stvar uspe, bie
vie para za sve nas. Samo kaem uti! Ovo sam samo tebi
rekao. Zna, da ne izbaksuziram stvar.
- Znai, ovo treba to bolje uraditi?- ree Stefan, sa
sumnjiavim osmehom, koji kao da je pitao kakva je to sada
kompanija Film.
- Upravo tako. Uradi ovo kao da radi doktorat. Moda se, na
kraju, ispostavi da sve oko ovog novog posla zaista i ima tu
teinu.
- A,..?
- Nita me vie ne pitaj!... Samo ovo uradi najbolje to moe.
Daj sve od sebe. I to e, moda, biti to!- nasmejao se Stefanov
ujak, potavavi ka po ramenu, a zatim se izgubivi u svojoj
kancelariji gde je uronio u silne papire koji su, prolog petka, tu
iznenada dospeli.
A mladia kao da je pogodio grom. Naime, on je svom silinom
pomislio da je ba ta kompanija sastavljena od ljudi koji ga
prate. Tako se dakle zovu, prokleti bili! Idem odmah na
internet da vidim ta ima o njima! Konektovavi se, na
pretraivau je ukucao: Kompanija Film, i dobio gomilu
izlistanih sajtova. O, boe,... Ko e ovde da ih pronae!?,
rekao je u sebi. Da dodam jo koju re na guglu? Na primer,
hula. Jo uvek ima puno ponuenih alternativa. Hm. Vidim,
uglavnom, razliiti filmovi... Hajde , hajde, Stefane. Na pravom
si tragu! Bodrio je sebe, otvarajui razne internet stranice ne bi
li pronaao ba tu kompaniju. Bio je siguran da, ako pronae
njihov sajt, to e biti pravi pogodak, i da e sigurno prepoznati
da je na pravoj adresi. Potroio je skoro dva sata, uzalud
pretraivajui, kada je Dragan doao do njega, pitajui ga kako
ide posao.
80

- Evo, ba neto proveravam na internetu!- glasno je

odgovorio, zateen time da nita nije uradio i molei se da mu
ujak ne trai da pogleda dokle je stigao. Meutim, na njegovu
sreu, on je, pak, bio previe zauzet.
-Samo nastavi. Nastavi. Treba nam bomba za ovaj posao!rekao mu je, posle ega se vratio u svoj ured.
Stefanu je laknulo to njegov dananji rad, od koga jo uvek
nije bilo ni deli od poetka, nije bio proveravan. Ovo
ostavljam za kod kue... A sada bi zaista trebalo da uradim ono
to mi je zadato... Ali, ekaj! Da li ja to treba uopte da radim.
Ako odbijem posao, snosiu posledice i verovatno razoarati
ujaka, a i sam se nai u situaciji u kojoj ne znam da objasnim
svoje postupke. Ako pak uradim posao, bie po mome, da
polako poinjem da ih razotkrivam. O, kako mi je samo jasno
da su to oni? Gotovo da sam jo siguran da su ovaj posao
ponudili naoj firmi samo zbog mene. Ili e, moda, biti po
njihovom, da polako preuzimaju kontrolu nada mnom. U
svakom sluaju, izgleda da su me stavili u bezizlaznu situaciju.
Kada bih, eventulno, rekao ujaku da je ta kompanija prokleta,
mislio bi da sam skrenuo s uma. Opet, ovo je odlina prilika da
se, makar i na njihov izazov, suoim sa njima. Pitam se, da li
bog od mene oekuje da ustanem i dam otkaz, smislivi neki
totalno apsurdan razlog, ili uradim ovaj posao? Da razmilsim...
Ujak kae da e biti bingo!, ako pone da radi za njih. ta to
znai za mene? Da. To znai da, na neki nain, ulazim u sam
centar... Ili me, barem, oni u njega postavljaju. A koliko meni ta
pozicija odgovara? Uf, moram brzo da mislim i donosim,
izgleda, najvanije odluke u mome ivotu tek tako. Bog
verovatno oekuje od mene da uradim po svome srcu. Siguran
sam u to, a ja ne bih da ostavljam firmu. Tu je i Vladimir, kome
nikako ne bih zario no u lea. No, moda u to upravo uiniti,
ako ostanem... Da. Tako u da uradim: Ovaj posao u danas
uraditi, a kasnije u ve videti ta u dalje. To je ispravna
81

odluka. A nekako je i najloginija. Oigledno je da ova stvar

zahteva barem neki znak od boga.
Ovo je, na kraju, odluio mladi kada se latio posla, poevi
da vue prve linije, koje bi trebalo da budu konture ilustracije.
Za nekoliko sati, posao je bio gotov i Stefan ga je predao ujaku.
- Odlino, odlino!- rekao je ovaj, zadubivi se u ekran na
kome je gledao ilustraciju. Zatim je odtmapao u originalnoj
veliini, sedamdeset puta pedeset santimetara, i praktino joj se
diveo, dok se mladi, takoe iznenaen uspehom koji je
postigao, pitao kako to da je toliko dobro uradio posao za
danas. Onda je, u trenutku, vratio film unazad, shvativi da ga
je neka sila inspirisala da napravi to bolji rad.
- Hm! - izustio je, privlaei ujakovu panju sa slike na sebe.
- Pa, zar nije odlina. Pogledaj samo ovaj lik koji si uradio, to
se oslikava tek ovla u pozadini, a to dri planete. Kako si
samo uspeo od njegovog oka da napravi zvezdu?... Zaista,
odlino. Ja sam prezadovoljan.
- Mogu li da tu ilustraciju jo jednom odtampam za sebe
lino?- pitao je mladi, sa udnim sjajem u oima, kada mu je
jedna misao pala na pamet.
- Pod uslovom da je samo za tebe!- u ali, i sa zadovoljstvom
to je Stefanov deo posla uraen odlino, zapretio mu je
kaiprstom Dragan.
- Samo za mene. Obeavam!- pomalo uzbueno je rekao
mladi. Isti onaj prst, koji je malopre mahao vazduhom, je bio
na dirci za odtampavanje jo jednog primerka.
- Izvoli! kazao je Dragan, ponovo zagledajui u svemir i, i
sm primeujui neku posebnu magiju u ilustraciji.
- Mogu ti rei da u odtampati jo jedan primerak. Za sebe,
lino. Sve vie i vie mi se ini da je ovo malo remek delo.
Mladi kao da je, zbog, moda, samo njemu poznatih razloga,
izgledao malo ljut, ali njegov ujak to nije primetio dok je uvijao
sliku u rolnu, sa namerom da je kod kue urami i stavi na zid.
82

- Ovo u da okaim u dnevnu sobu, obeavam ti!- rekao je

glasno kada se zamislio i odmotao sliku.
- Nego potpii se ti meni ovde dole u desnom uglu, da imam
neto od tebe... Zaista odlino, zaista odlino...- mrmljao je
Dragan sebi u bradu, dok je Steafan na svoj rad, crnim
flomasterom, stavljao potpis.
- E tako!- ree. - Ovo vredi, iako je samo tampa sa tvojim
potpisom... pomalo koristoljubivo je gladio je bradu.
- Drago mi je da ste zadovoljni.
- A mora priznati da si kod mene dosta napredovao.- ponovo
e Dragan, sa tonom samohvalisavosti i, navodno, izvesne
sopstvene zasluge povodom Stefana. Ovaj je, pak, jo uvek bio
ljut, i bilo mu je jasno zbog ega. Naime, oseao se iskorieno.
Ali prvo to je potom pomilsio je da e stvari sigurnu krenuti,
ako ne odmah onda posle izvesnog vremena, njemu na ruku.
Njegov ujak kao da je primetio njegove ukoene jabuice koje
su odavale mladievo nezadovoljstvo. Tada se Draganov pogled
rasuo svuda po njegovom licu i, i on sam je uvideo istu onu
promenu koju je primetila i njegova sestra, Stefanova majka.
- Jesi li ti to zabrinut zbog neega?- pitao je, odjednom
shvativi da je lik njegovog sestria ve due vreme izmenjen.
- Ne razumem. Kako zabrinut?
- Pa, da li te mui neto u ivotu... Mislim, ima li kakav
problem? Meni se moe slobodno poveriti.
Stefan se nasmejao, ne shvatajui o emu se radi.
- A to mislite da sam zabrinut?- pitao je.
Dragan ga je jo bolje zagledao, shvativi da lik mladia od
pre godinu dana nije, kako je izgledalo, ni priblino isti ovom
sada.
- O, Stefane, ja tek sada primeujem koliko si se ti promenio u
izgledu.

83

On se, pak, ponovo nasmejao, kazavi:

- Pa nisam se ugojio, nisam smrao,... Kako to milsite da mi se
promenio izgled?
- Da. Ali tvoj lik... Kao da nisi spavao noima, kao da te neto
mori!
Sledeeg trenutka mladi je shvatio o emu se, zapravo, radi.
Odmah je pomislio da se njegova duhovna borba ocrtala na
njegovom izrazu lica, koji je zaista bio prilino iznuren, inei
ga starijim i umornim. Meutim, odluio je da zaobie razlog
zbog koga je bio takav; taman, i odsutan.
- Ne znam, ujae. Nemam nikakvih veih briga... Moda,
jednostavno, starim.
- Ma, idi. Kakva starost. Pa, tebi je tek dvadeset etri godine...
Nego, da nisi bolestan.
- Ne oseam nikakve tegobe...- jo uvek se smeio mladi,
shvativi da e se morati suoiti sa uvanjem tajne, a u isto
vreme dati neka objanjenja.
- Prii blie, molim te!- ree Dragan glasnije.
Stefan je priao, a ujak mu se zagledao u podonjake,
proveravajui koliko su crveni i da li je njegov sestri, moda,
malokrvan. Zatim je odvano rekao.
- Morau da porazgovaram sa tvojom majkom. Zna li ti
koliko ima tih podmuklih bolesti od kojih ode za as?
Mladi je utao, pitajui se kako da nae izlaz iz situacije u
kojoj se naao. Dragan je bio toliko ozbiljan da je, kako mu se
inilo, bio spreman da ga u istom trenutku strpa u kola i odvede
na lekarska ispitivanja.
- Polako, ujae. Sve je u redu sa mnom, uveravam te.
- Ne, ne... Ti si ve due vreme takav. Evo, ba sada
pokuavam da osvestim od kada je ta promena poela, i jasno
mi je da se sve odigralo u poslednjih,... pa, od prilike, desetak
meseci. Nego, saekaj ti mene da zavrim jo neka posla ovde,
pa emo zajedno, mojim kolima, kod tvoje majke.
84

- O, boe. Kao da gori kua!- negodovao je Stefan.

- Lino preuzimam stvar u svoje ruke. sve to mi treba je
formalno Darino odobrenje, i ja te vodim na detaljan pregled.
Ujak je bio toliko ozbiljan da je mladiu bilo jasno da nee
uspeti da izbegne ono to mu je ovaj zacrtao. Nego, to e
uplaiti i majku., brimuo se Draganov sesti.
- A da ne meamo Daru u sve to?... Mislim da ja i ti, ako si ti
odjednom ve toliko zabrinut, sami odemo do lekara.
- Ne. Tvoja majka mora da bude upoznata sa time. udi me da
sama do sada nije primetila nikakvu promenu kod tebe. Idi,
saekaj me jedno petnaestak minuta za svojim stolom, i
kreemo kod tebe, kao to sam ti rakao. Proklet bio, kako ranije
nisam primetio da sa tobom nije neto u redu?
- Nema nikakve potrebe da brine ujae. Sve je u redu sa
mnom. Uveravam te!- Stefan, apsolutno siguran da je uzrok
promena njegovog lika briga u vezi ljudi koji ga prate, pokuao
je da proba jo sam da ga natera da odustane od svoje namere.
- Prestau da brinem kada mi tvoj lekar bude potvrdio to to si
ti kazao. Hajdem, sada. Idi, saekaj, dok zavrim jo par sitnica,
pa kreemo.
- U redu.
Pomalo uplaeno i pokunjeno se uputio ka svome stolu Stefan,
znajui da kada njegov ujak neto naumi to, ako je izvodljivo,
mora da se ostvari. Samo mi je jo ovo trebalo!, mislio je.
Samo da mama ne napravi paniku... Oh boe pomozi! Moda
je trebalo da, kada sam uo za kompaniju Film, pobegnem
glavom bez obzira. Nego, da oni sve ovo nisu isplanirali? Ko
zna koliko vraara i vetaca radi u toj kompaniji. Ne bi me
udilo da je tako. A opet, ta moe da mi se desi? Proi u kroz,
manje ili vie, detaljne preglede i sve e se ponovo vratiti na
isto. Osim to e oni znati sve o mome zdravlju. Prokleti bili!
Stefan je saekao ujaka koji je pourio sa poslom i pojavio se
u radnom uredu, gde je, inae, bio sto za kojim je mladi radio.
85

- Kreemo!- kazao je Dragan, podigavi ruku uvis, kojom mu

je pokazivao da krene.
- Pa, dobro, ujae. Je l' ovo zaista mora?
- Dete, sa zdravljem se nije igrati.
- Ali..
- Mora!
Uskoro su se nali u Draganovim kolima, kojima su se zaputili
u Stefanov stan.
- Ti kae da ne osea nikakve promene u svome zdrvlju?
- Ne. Oseam se sasvim normalno.
- Ne bih da te podseam, a jo manje da te plaim, ali, zna
kako je rak pokosio tvoga oca?
- Ma, nije to kod mene.
- Kako to misli da nije to kod tebe, kao da zna ta je?
- Ma, ujko, sasvim sam zdrav.- Stefan kao da se pravdao dok
su mu obrazi, onako porumeneli, odavali, koliko zabrinutost,
toliko i bes povodom svega to se trenutno deava sa njime.
- Iz tvojih usta u boje ui. No, zna ti onu nau Bolje spreiti
nego leiti!
- Samo, ujae, molim te, pazi kako e sve izneti pred majku.
Ne bih da je potresamo i zabrinjavamo ni oko ega.
- Nita ti ne brini. Ja sam lino uzeo stvar u svoje ruke!- ve
pomalo pompezno i nadmeno govorio je Dragan, malo bre
vozei kola. U sebi je, pak ,skromno razmiljao kako to da
ranije nije primetio promenu u liku svoga sestria i iskreno se
brinuo.
- Evo, stigli smo. Samo da naem mesta gde da se parkiram.
Mislim da bih ovde mogao da se uguram, a?
- I ja mislim da moe.
- Tako. A sada, u tvoj dom. Kod Dare!- rekao je glasno,
zakljuavajui vrata automobila i ukljuujui alarm.
Popevi se na sprat, zvonili su na vrata, i Stefanova majka je
otvorila.
86

- O, vidi ko je doao!- sva obradovana se pozdravila sa

Draganom.
- Zdravo, Daro!- odvano e njen brat.
- Kojim dobrom?- pitala ga je, ne skidajui osmeh s lica i jo
uvek ga drei ga za ruku.
- Polako, polako!- glasno i hladno je odgovorio Dragan, dajui
joj do znanja da je neto ozbiljno. ena se odmah zabrinula, i,
prvo to je pomilsila bilo je je da se zahvali bogu to je sa
Stefanom, koji se izuvao, sve uredu.
- Reci ta je, brate?- sa prethodim olakanjem to je videla
svoga sina koji je, iako ona to nije primetila, delovao malo
usplahireno, ipak jo uvek zabrinuta, pitala.
- ekaj, eno. Prvo da uemo.- tiho e Dragan.
- Hajdete, hajdete. Izvolite.
Svo troje je selo za sto u Darinoj sobi. Pokuavajui da sputa
emocije, ponudila ih je kafom.
- Moe kafa.- odgovorio je Dragan.
- Moe i meni.- sa osmehom na licu, koji je ve dosta olakao
srce njegovoj majci, jo uvek pokuavajui da se sabere i sa
pomalo umilnim glasom, rekao je Stefan.
- Nego, o emu se radi?- ponovo je pitala Dara, vrativi se iz
kuhinje.
- Vidi li ti svoga sina, sestro?
- Stefane, ta si uradio?- gotovo uverena da je neto zabrljao,
sa strahom je promrljala ova ena.
- Nije nita uradio. Nego, vidi li ti na ta on lii?
- Kako to misli?- pitala je,ve pomalo poinjui da se nervira.
- Sestro, ti i ja mora da smo slepi! Ja sam tek danas sluajno
uio koliko se njegov lik izmenio. Bukvalno se izobliio.
Pogledaj ga.
Dara se snudila, odluivi da sakrije kako je i ona to ve
primetila. Prepustivi se onoj enskoj intuiciji automatskog
reagovanja, nije znala ta da kae.
87

- Pa, jeste malo bled.

- Malo?- razrogaeno i pomalo ljutito e Dragan.
- Po meni, on mora na jedan detaljan pregled kod doktora.
Sestro, nije se za igrati!
Stefanova majka je oduevljeno ula ta joj je brat rekao,
znajui unapred da je njen sin na to ve pristao. Samo je traila
rei kojim bi potvrdila da i ona misli isto tako. Meutim,
Dragan ju je preduhitrio.
- Imam prijatelja koji je lekar u zdravstvenom centru. Ja
preuzimam ceo posao na sebe.
- Pa, dobro. Ako ste se ti i Stefan tako dogovorili...
- Ma, to je ujakova ideja. Sa mnom je sve u redu, mama.
Obeavam.- u pola reenice prekinuo ju je sin.
- Sve u svemu, da se dogovorimo; ja celu organizaciju
preuzimam na sebe, prevashodno zbog toga to sam ja
zabrinut.- govorei ovo,Dragan je sspustio ruke na sto.
- Dogovoreno, ujko!- hitro je potvrdio Stefan, samo da to
manje uznemiri majku.
Ona je, pak, jedva smislivi kako da nastupi, rekla:
- Pa, pregled kod lekara jo nikome do sada nije kodio. Neka
bude kako ste se dogovorili.
Mladi se, u prvom mahu, zaudio kako je tako nagl, bez
imalo propratnih komentara, Dara pristala na ceo poduhvat koji
je ujak zamislio.
- Mama nije mi nita. Zaboga, ljudi, zdrav sam!
- Mogu ti rei, kada te bolje zagledam, i meni deluje malo
bledo.
Stefan je, posle ovih majinih rei, odluio da vie ne ubeuje
ni nju ni ujaka da je dobro.
- U redu. Pregledau se i videete da sam zdrav!- siguran u
sebe i, sa ve i deliminom brigom da je praenje, zaista, u toj
meri uticalo na njega da mu se i izgled promenio, da su se, kako
88

njegov ujak, tako i njegova majka, odjednom dogovorili da bi

trebalo da poseti lekara.
- Evo mene odmah. Samo da zakuvam kafu.- ustala je pomalo
usporeno Dara od stola, ne krijui pred sobom zadovoljstvo
ishodom stvari oko Stefana.
- Evo, gotovo je!- kazala je jaim tonom koji je tek sada
odraavao njenu, pa, moe se rei, sreu to e njen sin posetiti
lekara. On, pak, nije mogao da veruje da je istina sve to to se
desilo toga dana. Nije mogao da veruje da e kod lekara i poeo
je, dok je ispijao prve gutljaje kafe, da se pribojava da bi mogao
otii i kod neuropsihijatra. Zapalio je cigretu, udiui dim koji
ga je relaksirao i nekako uspevajui da tako povrati vlast nad
sobom.
- Moda bi zaista trebalo da idem na pregled. Mada, ja ne
uoavam nikakvu promenu kod sebe. Moda je stvarno neto
podmuklo poelo da me izjeda.
- Stefane, ne glupiraj se, molim te!- naprasno e Dara, koja je
u trenutku odluila da bude iskrena, smatrajui da je ovo moda
pravi trenutak za to. Nego, sine, da tebe neto ne mui?
Onako,...? Mislim, u dui?... Koliko znam, sa Danijelom ti
dobro ide... Da nije neto drugo?
Dragan se odjednom cimnuo u sebi, shvatajui da je ovo istina
i da je, izgleda, dao sebi odgovor na to ta je sa njegovim
sestriem. Pogledao ga je upadljivim pogledom koji je oekivao
od Stefana da odgovori.
- Zaista, Stefane, da ti nema neki problem moda?
- Vas dvoje niste normalni!- glumei da je ljut, mladi je
povisio je ton. Meutim, Dragan ga je, izgleda, prozreo.
- Ti, ipak, ima neto to te vrlo titi?
- Ama ljudi...!- protestvovao je Stefan, gotovo razotkriven.
Njegova majka ga je ozbiljno pogledala. Prvo njega, pa
Dragana.
89

- Sine, reci slobodno ta je. Pa, ko e ti pomoi ako neemo

mi?
Mladi je, skoro automatski, toliko ubedljivo rekao da je, u
stvari, Danijela problem, da su mu naisto poverovali.
- Jednostavno, ne volim je vie. A, sa druge strane, sve je
ostalo kao i pre vezano za nju.
Dragan se iuivao, polako odustajui od ideje da ga vodi
kod doktora. Onda je ozbiljnim i dubljim glasom, koji je,
izgleda, trebalo da osudi sestria, kazao svojoj sestri:
- Daro, ima li ti neto estoko!
- Ma, imam, izmeu ostalog, jednu orahovau. Nju ti
preporuujem.
Takoe nezadovoljna, sa razoarenjem koje je trebalo tek da
se pojavi, uhvativi se za elo, kazala je Stefanova majka i
pogledala svog sina tunim pogledom.
- Pa kako to sine?- zaplakala je. - A bila sam ubeena da je
ona ena tvoga ivota. Jeste da niste bili kao na filmu, ali, sve
vam je ilo. Da te nije prevarila?- poskoila je odjednom.
- Ma ne! Problem je sa mnom.
- Zavoleo si neku drugu?- bila je uporna Dara, briui suze sa
lica.
- Nisam majko. Jednostavno, prestao sam da je volim.
Dragan, koji je bio najprisebniji, za razliku od njegove sestre
koja je plakala i Stefana koji nije bio svestan ta radi te je poeo
da lae kao dete, duboko se nasmejao.
- Pa, ovo ispade najbolje to je moglo! A ja se zabrinuo ta je
sa njime! Bukvalno sam pomilsio da je neto ozbiljno, kao to
je David imao, a ono, obian, deaki, ljubavni problem.
Pogledao je sestru i nasmejao se jo jae.
- A, vidi nju!... Ona plae!... eno, ima toliko devojaka na
ovom svetu. Pa, nije Danijela jedina.

90

- Znam, ali zavolela sam tu vrednicu.- i dalje je brisala suze

maramicom, mislei u sebi da e njen sin ostaviti devojku koja
je, barem to se nje tie, bila idealna za njega.
- Idem po rakiju!- kazala je potom, dok se njen brat jo uvek
smejao.
- Hajde da zalijemo, pa da idem kui.
- Samo, pre nego to ode,...- uznemireno e mladi. - a i tebe,
majko, molim... - rekao je okreu i se Dari, koja je se vratila iz
kuhinje sa flaom i tri aice. - o ovome veeras, Danijeli nita!
Ni rei! Kao boga vas molim!
Dragan se jo vie zasmejao, ve tresui stomakom.
- utaemo kao zaliveni! Je l' tako, Daro.
- Majko, mogu li da raunam da za ovaj razgovor, osim nas
troje, niko nee znati?
- Pa, ta planira sa Danijelom?- pitala je.
- Jo uvek ne znam. Zato bih i da ona ne sazna ta tano
oseam prema njoj.
- U redu onda, sine. Sve ovo ostaje meu nama.- rekla je u
nadi da e se, moda, Stefanova ljubav prema Danijeli ponovo
vratiti.
Prestavi da se smeje tek da bi ispio rakiju, Dragan je rekao:
- iveli!... Za nau tajnu!
I ponovo poeo da se smeje.

IX
Posle burne veeri, isprativi gosta i rekavi majci da mu je
potreban mir, Stefan je otiao u svoju sobu. Prokleti Film! A
moja majka je primetila da neto nije u redu sa mnom i nije mi
to ranije rekla. Pitam se zato? Nisam se, valjda, toliko
91

promenio u liku? Samo da Danijela ne sazna za ovo veeras. I

odakle mi to samo pade na pamet? Izgleda da sam, jednostavno,
reagovao impulsivno, ili, bolje rei, automatski. Slagao sam i
gotovo je. Zapravo, moda ja, sve ovo vreme, laem utei.
Ipak, ja to oekujem od sebe jer smatram da to i bog radi. Ovo
je samo izmeu mene, njih i boga, a ako postoje ljudi koji su
takoe praeni od ovih zlotvora moda u i dozvoliti da se
udruim sa njima kada bog to bude hteo. Kako sam samo bio
prinuen da slaem. Ipak je greh. Ili je to samo moje oruje. Pa,
boe mili, nisam savren. Oprosti mi, molim te! Rasplakao se
Stefan, osetivi veliku bol u srcu. Onda je te boli postao i
svestan i zakljuio da, kako mu se inilo, ima izvesnu rupu u
grudima koju su iskopali oni to ga prate i koja je pretila da ga
proguta, postajui sve vea i vea. Toliko se borim, boe, a od
tebe nijednog jasnog znaka. Samo ponekada protumaim da me
podrava raznim lepim stvarima koje mi se sporedno deavaju.
Da nije ovo prevelik teret za mene, mili boe? Moda i zaista
zdravstveno popustim i razbolim se od neega.
Tada se desilo neto udno. Mala sliica Jovana Bogoslova,
koju je Stefan, inae, drao naslonjenu na jedan zvunik, je
zasvetlela. O, boe!, iznenaeno i religiozno usplahireno
pomislio je mladi. Sledee to se desilo je da je sliica
progovorila, jasno i glasno:
-Stefane, ti e iv doekati Hrista!
O, boe!, oduevljeno je ponovio ovaj mladi koji se toliko
trudio da ugodi bogu da je smatrao da je sve ono to je do sada
uinio samo sitnica u odnosu na ovaj sveti znak koji se desio.
Zaista?, pitao je, kao da je oekivao da razgovara sa nekim.
Meutim, svetlost i glas su bili sve neobino to se desilo. Ali, i
to nije spreilo momka da pone da skae od sree po sobi.
Prokleta kompanija Film! Prokleta kompanija Film!,
ponavljao je, tiho govorei, dok je, u stvari, imao potrebu da se
92

dere. Ponavljao je, takoe, i Hvalim te, boe! Hvalim te,

boe!
Tada je shvatio da bi trebalo da se smiri i da pred njime jo
stoje mnoga iskuenja i muke, ali to da nee umreti se toliko
srodilo sa njime da je mislio kako je tako neto moda i
oekivao, ali se ispostavilo da je to boji dar njemu lino, da je
njegovo neumiranje, u stvari, jo jedna njegova dunost pred
bogom. Sve u uiniti samo da bude po bojem. Napokon sam
dobio znak koji mi je dao snagu za hiljadu godina. I istrajau u
svemu! Raskrinkau ja tu prokletu kompaniju! Milsim da sam
sada definitivno siguran da je to moja sveta dunost;
obznavnjivanje u javnosti svega o hulnicima. Da. U to sam sada
siguran... Ma, ko kae da bog ne pomae!? Slavio je te veeri
Stefan, ne primeujui umor koji ga je sve vie savlaivao, sve
dok nije shvatio koliko je dananji dan, u stvari, bio naporan i
da mu treba dobar odmor. Ipak, legavi u krevet, nije dozvolio
da se uspava bez molitvi. Molio je Oe na desetinu puta, sav
uzbuen i srean. Onda se, svojim linim govorom, koji mu je
izlazio iz srca, zahvaljivao bogu. Zatim, opet Oe na. Sve dok
mu san nije doao na oi.
Prolo je nekoliko meseci, tokom kojih je Stefan uzaludno
pokuavao da pronae bilo ta o kompaniji Film. Inae, ostao je
na svom radnom mestu, radei za tu nepoznatu firmu sa kojom
je Dragan sklopio dogovor da samo radi za njih, bez ikakvog
ugovora. Jednostavno, na odreen e-mail je slao ono to je bilo
naruivano da se uradi, a novac dobijao na raun odmah
sutradan, iz nepoznatog izvora.
Nekoliko puta, mladi je pokuao da sazna od ujaka neto vie
o toj kompaniji, ali uvek je nailazio na jedan te isti odgovor:
-Iskreno reeno, ni ja nemam blage veze za koga radimo!
Inae, bio je ubeen da je Film ruka kojom se njegovi pratioci
slue da bi tehmiki pomerali stvari. I nije mu bilo ba po
savesti da radi za njih, s obzirom da je mesecima sate i sate
93

provodio na internetu, bezuspeno pokuavajui da sazna bilo

ta o njima. Njegove sumnje su ile od toga da samo hoe da
ga, u izvesnom smislu, dre u aci, pa do toga da posebnim
programom utiu na njegovu psihu, prilagoavajui je poslom
koji je nima obavljao.
Inae, jo uvek je iveo pod utiskom uda koje mu se
dogodilo, seajui ga se svakog dana. Njegova shvatanje tih
rei - da nee umreti - bilo je neto to se savreno uklopilo u
njegovu psihu, praktino je ispunivi, i on je slepo verovao da
e zaista veno iveti i spasen doekati drugi Hristov dolazak.
Ipak, smatrao je da za to, bez obzira to je stvar, po njemu, bila
gotova, treba uloiti veliki napor i utroiti ogromnu energiju,
borei se na strani dobra, to jest, na vreme razotkriti hulnike. I
nije mu bilo nimalo neverovatno da u tome nee uspeti, da e,
moda, razoaran ui u raj, kao neko ko je spasen jer voli i
kome nije uzeto za zlo to nije ispunio ono to je sam od sebe
oekivao. Ipak, mislio je da je sve to se deava, na neki nain,
boji plan, duboko verujui da e mu sam bog pomoi da uradi
ono to je naumio; da temeljno obznani sve o ljudima koji, kako
je sada ve bio siguran, nisu spaseni jer su prestali da vole, ili,
pak, to nikada nisu ni umeli. Ne bi bilo na odmet rei da je
Stefan imao i odreenu dozu straha od pobede hulnika, a bojao
se i da e, moda, on sm doekati Hrista na onaj drugi nain;
kao neko ko nije na njegovoj strani, ve neko ko je pobeen i
priklonjen kompaniji Film!
Bilo kako bilo, ono u ta je bio siguran je da, iako bog, barem
njemu pomae u svemu, sve zavisi od njega samog, od njegove
istrajnosti i, na kraju krajeva, od toga da li e, moda, i on
prestati da voli. A kod sebe je primeivao odreenu hladnou,
koja mu se u zadnjih, pa, i vie od godinu dana, uvlaila u srce.
Ipak, pravdao je ovakvo stanje due time da se bori i da je
nemogue, pod pritiskom pod kojim se nalazi, voleti kao to je
voleo tokom prethodnih devetnaest godina.
94

A toga doba se setno seao. U njemu se javljala sve vea i

vea elja da se ponovo osea tako kao kada je prvi put poeo
da poseuje nebeske visine i kada je otkrio boga. Meutim,
njegovo srce se promenilo. Puno je gneva bilo u njemu. Moda
toliko puno da mu je, onako pokleklom, pod pritiskom, moda,
sopstvene umiljenosti, ostala samo kamena vera; u boga i u to
da je praen. Izgleda da je, tanije reeno, ovo drugo do te meri
proelo njegovo bie da bi se moglo nazvati opsesijom. Na
primer, njegova majka, Dara, nije ni u jednom trenutku
posumnjala da Stefana neko prati, a to nije padalo na pamet ni
ostalim njegovim prijateljima. U to je verovao samo on. I to
sumanuto, bez i trunke sumnje da moda nije u pravu. Njemu
nije padao na pamet paradoks da samo on primeuje da je
praen, i, izgleda da je milsio da je, kao to je ve reeno, sve to
do perfekcije sklopljen plan od strane progonitelja koji su se u
njegovom ivotu neposredno predstavili kao kompanija Film.
Naroit gnev u Stefanu izazivalo je to to, kako mu se inilo,
od poetka tapka u mestu, a trebalo bi da uradi neku ogromnu
stvar koju jo uvek nije ni poeo. Sa njegove strane nije
uinjena ni trunka u razotkrivanju onih koje je prokleo, a
smatrao je da mu je to zadatak namenjen od boga. No, on je
verovao da e se u trenutku sve razotkriti, da e mu bog
pomoi, dovodei ga do nekih informacija u obliku spisa, ili
ega ve, i otkriti sve o nepratiteljima i kompaniji Film. Ipak,
nije bilo retko, a da je u ovo sumnjao, mislei da bi sam,
svojom inteligencijom, trebalo da uradi ovo delo i da, bez svoje
inicijative, nita nee uraditi, to je inilo da se osea nitavnim,
nemonim i preputenim nekoj vodi koja je toliko jaka i brza da
valja i mrvi kamenje i vee od njega.
Vreme je prolazilo. Zapravo, prolo je jo godinu dana
ponavljanja i ponavljanja istih misli u Stefanovoj glavi, i,
moglo bi se rei, da je bio toliko iskidan unutranjim
nepodnoenjem sopstvene nemoi u odnosu na one koji kao da
95

su mu postali bliski, poput ljudi koje je svakodnevno viao, a

koje je mrzeo, bez obzira to ni u jednoga od njih nije mogao
uperiti prst, jer su bili, jednostavno, kako je mladi verovao,
savreno tajanstveni.
Njegov lik se jo vie izmenio; obrazi su mu upali toliko da su
se rupe oslikavale na njima. Dobio je prve bore na elu koje su,
poput stepenica, ile od vrha njegovih obrva pa do kose. A
izgledalo je i da je izgubio nekoliko kilograma. Dara mu je u
vie navrata rekla da bi trebalo da uradi neto sa soboml, jer
propada na njene oi.
- Stefane, ako ve ne moe sa Danijelom, raskinite.
- Daj mi jo malo vremena, majko, molim te!
- Pa, ubie te ta dvolinost prema njoj. Imam utisak kao da ve
dugo nosi kamen na srcu. Jednostavno, ako je ne voli, ostavi
je.
- Ali, majko, meni je, ipak, i pored toga to je mi je, barem sa
jedne strane, postalala daleka, dobro sa njom.
- O, kamo sree da se pojavi neka koja e te vratiti u ivot.
Milsim da bi je pronaao kada bi ostavio Danijelu.
- Mama!,... moj ivot je moja stvar! - odbrusio je Stefan,
prilikom jednog od razgovora koji je vodio sa majkom u vezi
Danijele.
- Kako ti hoe, ali ja ne vidim da postupa ispravno. Nisi
iskren ni prema sebi, a jo manje prema njoj!
- Dobro, mama. Dobro.- zavrio je razgovor sa Darom posle
nekoliko izmenjanih reenica koje su se toliko puta do sada
ponovile. Obino bi samo okrenuo lea i otiao u svoju sobu,
gde bi uz muziku, zapalio cigaretu. A puio je mnogo vie nego
ranije. Njegov unutranji svet se promenio, vrtei se u malom
krugu spojenom takama, i bog mu je rekao da e iv doekati
Hrista, da je praen i da bi trebalo da razotkrije pratioce, o
kojima zna samo da se kriju iza izvesne kompanije Film, o
kojoj, posle toliko vremena, nije uspeo nita da sazna. Ovaj
96

krug ga je toliko pritiskao, toliko promenivi njegovo ponaanje

da je i Danijela, navodno, uoila da sa njime neto nije u redu.
Onda ga je i ona pitala ta je sa njim, a on joj je, ne dozvolivi
da ita blie sazna, kategoriki dao do znanja da ne eli da
raspljavla o sebi, tvrdei da je sa njim sve u redu i da su stvari
iste kakve su i bile.
ak je i Vladimir primetio kako je njegov prijatelj smrao i
zatvorio se u sebe, i da nije vie ona ila osoba koja se raduje
bogu i njegovim istinama, istraujui duhovnost, ve da je
negde zapeo. Videvi ovo, odluio je da pomogne Stefanu jer je
bio siguran da ima problem o kome ne eli da govori. Jedne
subote, u Januaru dve hiljade pete, na poslu je sa osmehom
priao njegovom radnom stolu.
- Stefane, kako je?
- Evo, odlino... radim. to?
- Nita. Mislio sam da sutra doe do mene. Ima skoro pola
godine od kako se nismo druili kao to znamo.
Mladiu se ova ideja isprva nije svidela, a onda je osetio kako
mu je krivo u srcu to se udaljio i od Vladimira.
- Sutra, kae?
- Evo, ja u spremiti i pie i klopu, a ti samo doi.
- Da doem, a?
- Pa, doi, naravno. jesmo li prijatelji ili nismo!
Ona alost, to se pojavila u Stefanu pre nekoliko momenata,
odjednom je narasla, i njemu su se zasuzile oi.
- ta ti je sada?- pitao je Vladimir, primetivi ovo, i nastavio: Kada bude doao kod mene razgovaraemo o emu ti hoe.
- U redu, u redu. Doi u sutra. Samo mi reci u koje vreme?
- Kad tebi odgovara; prepodne, popodne... biraj. - Saoseajno
se stavio na raspolaganje svome prijatelju Vladimir
- Uvee, oko etiri. Odgovara?
- Eto. Vidimo se ja i ti sutra kod mene u etiri, pa e mi se
ispovediti ako hoe!
97

Stefan je samo tuno spustio glavu, imajui utisak kao da su

mu Vladimirove poslednje rei donele olakanje.
-Vidimo se onda!- samo je kratko rekao, suzdravajui se da
ne zaplae.
Vladimir je otiao od njegovog stola, a mladi je posle toga
odmah otiao u wc gde se silno isplakao.
Oh, boe, ta da radim? Ne mogu vie sam. Kao da imam
teak teg koji mi pritiska srce. Pritiska ga sa namerom da uini
da prsne. Opet, zar nisam odavno shvatio da je ovo moja
privatna borba. Ali, i Vladimir veruje u boga. Zar mi, samim
time, nije brat? Ma, odakle meni pravo da svojim morama
optereujem druge ljude... Opet, kada bih mu se poverio imam
utisak da bi mi bilo lake. Problem je to iamam oseaj da to
bog ne oekuje od mene. Moram biti zadovljan znakom koji mi
je pruio. Moram istrajati, moram! Jednostavno u otii sutra
kod njega i priznati mu da imam problem o kome ne mogu nita
da mu kaem. Njega ne mogu da laem. Da. Uz to u ga
zamoliti da nikome ne pria. Tako e biti. To je boja volja. Pa,
bog je pobednicima obeao venac pravde, a ne onima koji se
jadaju drugima, a ja moram da pobedim. Ipak je meni obeano
da u, kao spasen, iv doekati Hrista, i ja moram iveti od to
malo soli to mi je dato. To mi mora biti dovoljno!
Stefan je zajecao u wc-u, ronei suze i, zbog toga, oseajui
izvesno olakanje. O, Vladimire bog te je poslao danas k meni.
Hvala ti za, barem ovakvu, utehu.
Obrisavi suze posle nekoliko minuta plakanja mladi se umio
i vratio na posao.
I zaista, sutradan je otiao kod prijatelja. Te zime nije bilo
puno snega i vreme je bilo delimino toplo za to doba godine.
Jedino to sunce nije izlazilo ve danima, sakriveno iza tmurnih
oblaka iz kojih je povremeno sipila slaba kia. Tek je vetar znao
da se oglasi svojim fijukom koji bi bio malo jai, nosei,
98

uglavnom u tim trenucima, malo te kie koja je rominjala i vie

liila na krupnu rosu.
Mladi je pokucao na vrata svog prijatelja.
- Stefane, ti si?- ulo se iza njih.
- Ja sam! - pomalo vojniki, odgovorio je Stefan. Barem se
tako uinilo domainu koji je otvorio vrata, uinivi da topao
vazduh iz sobe zapljusne gosta.
- Pa, dobro doao! - susretljivo e Vladimir, pomalo sveano
pruajui ruku prijatelju.
- Bolje te naao, gospodine Petroviu. - nasmejao se gost,
uspevajui da, negde iz podsveti, dozove ono staro oseanje
koje je imao u domu svog prijatelja.
- Hajde, upadaj, ohladie mi kuu!
- Iako si rekao da e ti sve spremiti, ja sam ti ipak doneo vino.
- kazao je Steafan uavi unutra.
- Izvoli, sedi... Da vidimo mi ta je ovo? ree Vladimir,
odmotavi flau.
- O,...! Vranac!- odjednom e, ushieno.
- Pa, znam ja koje ti vino najvie voli.
- Pa, jesi li za au piva ili emo ovo vino?
- Ne znam! Kako ti hoe!
- Ti si gost. Ti bi trebalo da izabere!
- Pivo emo. uvaj to vino za neku drugu priliku.
Otiavi do kuhinje i vrativi se sa dve flae i dve ae,
Vladimir je seo na svoje omiljeno mesto, dok je njegov gost, jo
uvek nekako neuobiajeno, stajao kao da odmerava situaciju.
Njegov zverski instikt je proradio i tu, u Vladimirovoj kui,
tako da se haotino vrpoljio, stojei i pomalo se nelagodo
oseavi. Kao da se ona vedrina od maloas, pri susretou sa
Petroviem, vratila u svoj tajni kutak, koji je Stefanu sve vie i
vie bivao zabranjen.

99

- Sedi, ovee. ta si se zbunio!

Mladi je seo na krevet, gde je, inae, bilo njegovo mesto kada
bi doao u ovu kuu.
- Opusti se, pobogu. Nisi ni jaknu skinuo. - pomalo se alio
domain na raun gosta, pokuavajui time da ga opusti i
oraspoloi.
- Da. Nisam ni jaknu skinuo! ree Stefan, neprijatno se
oseavi i smotano okaivi jaknu na iviluk.
Ponovo je seo i upadljivo, sa dosta panike u nastupu,
odjednom rekao:
- Da. Nisam ni jaknu skinuo. Naravno da nisam ni jaknu
skinuo, kada vie neznam gde mi je glava. Oseam se ovde, kod
tebe, kao u nekoj neprijatnoj kancelariji. A nekada sam uivao
ovde sa tobom. Nekada mi je u ivotu bilo dobro. - poeo je
ponovo da plae Stefan, ronei suze i jecajui. Njegov prijatelj
ga je zabrinuto i sauesniki gledao, pomalo i sam potresen.
- eli li da razgovaramo o tome to te titi? - pitao ga je
potom tiho.
- U tome i jeste stvar; - Stefan e sada, ve pomalo besno.- to
je to moj rat. Lino moja stvar, u koju ne treba da upliem
nikoga. Moda bi ti i mogao da mi pomogne, ali znaj da ja po
tu pomo nisam doao i, ako si ti imao nameru da menja moj
ivot, bolje da nisam ni dolazio!
- Polako, prijatelju. Polako. - umirivao je mladia Vladimir. problem i jeste u tome to u ovakvim stvarima prijatelji ne
mogu biti od pomoi. Ako to prihvata, ostau jo malo, a, ako
eli da se mea u moje privatne probleme, odlazim odmah!
- Dobro! Pristajem i potvrujem tvoje pravo da se u, ma u
kome ratu, kako si ti to nazvao, bori sam i odustajem od
namere da ti pomognem. - pomalo hladno je progovorio
Vladimir, sklopivi ruke i vrtei paleve jedan oko drugog.
- Jo neto: zamolio bih te da o ovom mom kukanju, i uopte,
o svemu ovom, ne pria nikome nita.
100

- Dajem re! - mladi je pogledao Petrovia u oi, sa namerom

da proveri da li govori istinu.
- Onda, moemo popiti to pivo.
- Ja sam, inae, po obeanju , spremio i neku hranu, uglavnom
suhomesnato i dobar kakavalj. eli li da i to postavim za sto?ponovo se smeio domain, shvatajui da mu, eto, nije dano da
bude od pomoi Stefanu.
- Dozvoli mi da te barem ugostim kako sam hteo, ako ve ne
eli da mi se poveri.
Mladi nije bio gladan, ali ree:
- Pa, kada ve pijemo pivo hajde da neto i zamezimo!pokuavajui da promeni sopstveno raspoloenje i dozvoli da
ga arolija Petrovievog doma ponovo zanese, kao da se
naprezao iznutra. Uskoro se malo mesa nalo za stolom, u
jednom velikom tanjiru na ijem obodu je bio porean
kakavalj koga je Stefan odluio da prvog proba.
- Ovo je zaista dobro.- odmah je prokomentarisao ukus.
- Probaj, tek, tu prutu!
- Odlina je! Zaista odlina. Prosto, ne znam ta je bolje!
Posle nekoliko zalogaja mladi je ponovo uzeo re:
- Zna, Vladimire, shvatam tvoju elju da mi pomogne, ali ne
znam shvata li ti mene. Moda je i alosno kada ovek doe u
situaciju da mu se, po bojoj volji, koju ja prepoznajem u mom
sluaju, ne moe pomoi, ak i od strane najbliih.
- Nisam siguran da te razumem. Meni se, barem, takva
situacija nikada nije desila, osim, moda, sa devojkom koju
sam, jedino, zaista voleo. Uostalom tu priu zna i sam.
Stefan je, najednom, hteo ponovo da zaplae. Kao da je
shavtio da bih mu Vladimir zaista mogao biti od pomoi.
Meutim, nepokolebljivo je i dalje smatrao da, barem za sada,
mora sam. A u emu bi mi on pomogao, uostalom? Sve to bi
se desilo je da sam se ja nekome poverio, rastereujui sebe, a
optereujui nekog drugog. On se bori sa smisliom. Milsim da
101

je bog njemu to zadao za dokuivanje. Do due, on deli svoju

borbu sa mnom, ali je stvar u tome da njega, u ta sam siguran
ne prate. Da mislim suprotno, verovatno bismo udruili snage.
Ovako, svako mora ostati na svome bojnom polju i pobediti
nainom na koji to bog oekuje od njega. E, Vladimire,
Vladimire,... I ti si imao teak period u svome ivotu pa si
nekako pregurao, a od onoga to ti je ostalo napravio si svoj
mali svet... Pa, nemam li i ja prava na svoj privatni doivljaj
problema koje moje bitisanje ima? No, kraj moje borbe se
zavrava drugim Hristovim dolaskom, ili, tanije,
razotkrivanjem hulnika... Pa, i tvoja borba, Vladimire, jo uvek
traje, iako si se zacario u svome svetu... Nego, hou li ja uspeti
da stavim krunu slave ivota na svoju glavu pre samoga kraja?
Hou li pobediti u svojoj borbi? Hoe li i meni bog pomoi da
ostvarim ono to mi je zadato i na vreme sve uradim? Oni se
moraju razotkriti, najkasnije, malo vremena pre nego apsolutno
uzmu ovozemaljsku vlast. A hou li ja uspeti u tome?
- Moe jo jedna aa piva? - u momentu je, ni ne primeujui
da njegov drug neto razmilja, prekinuo Stefanove misli
Petrovi.
- Pivo...?- zbunio se mladi. - Moe. Moe jo jedna aa.
Sipaj.
- Izvoli!
- A dobro je i pivo kada bolje razmislim.- obojcu ih je
zasmejao mladi. - Ja ipak mislim da je kakavalj najbolji!
- Ne bih da ti protivureim, ali meni je pruta bolja!
- Ma, iveo ti meni, prijatelju! - uzeo je au u ruke Stefan i
nazdravio, sada se ve prijatno oseajui.
- iveli, iveli! I da to pre prebrodi muku. Od srca ti elim!sa velikom sigurnou da nije rekao nia to mladi nije hteo da
uje, nazdravio je i Vladimir. U asu kada im se ae kucnue i
pogledi su im se sreli. Stefanov, rasplamsao vatrom koja je
odavala oganj u njegovoj dui, ali, sa duge strane, i proaran
102

bolom i naporom koji ulae borei se, a Vladimirov spokojan i

miran, i sauesniki, takoe, jer, kao da je dvom prijatelju
govorio: Bez obzira to nee da mi se poveri, ja te
podravam u tvojoj borbi!
- Dae bog, pobediu, i jednog dana e gotovo sigurno znati
ta danas nisam mogao da ti kaem.- rekao je mladi.
- Nego, Stefane kako je Danijela?- odjednom je prekinuo
dosadanju temu Vladimir.
- Dobro je ona. I, da mi nije ove muke, verovatno bih je do
sada zaprosio.
- Zaista!? - koliko iznenaeno toliko i oduevljeno e Petrovi.
- A majka?
- I ona je dobro.- kratko je odgovorio da ne bi dao mogunosti
da se razgovori o Danijeli i Dari poveu i da lae prijatelja u
vezi komplikacija koje je sam sebi napravio.
- Nego, ja bih uskoro da krenem.- tiho e Steafan, u nadi i
bojazni da ne doe do toga da opet mora da vara.
- Ako hoe, moemo i da utimo. Iako ne mogu da ti
pomognem, mogu barem da ti ulepam jedan dan.
- Kako milsi da utimo? - nasmejao se mladi, po prvi put
radosno, iz srca.
- Jednostavno, da pijemo i jedemo dok ima i da ne priamo
nita.
- Ha, ha! Ti si blesav!
- Samo, ne bih hteo da zaboravi da sam ti prijatelj i da uvek
moe zatraiti bilo kakvu pomo od mene.- ljubazno, sa
osmehom na licu, kao da je pruao neku nevidljivu ruku kojom
se rukovao sa gostom, ipak uspevi da mu olaka srce i da ga
barem malo rastereti.
- Ne nikada neu zaboraviti da si mi prijatelj i, moda ba
zbog toga, kao to, moda, moe da primeti, se udaljavam od
tebe, da bi nae prijateljstvo ostalo isto, i da bi, kada ja uinim
ono to treba se uini, ponovo procvetalo, ostajui oaza
103

meusobnog mira i radosti u duhu svetom, kako bi to hriani

rekli. A ja ti izjavljujem, tvoga mira radi, da sve ovo o emu ti
utim radim u ime Hrista.
- U redu, ako je tako. A sada, ako se slae, da u miru i tiini
dovrimo ovo meze i popijemo jo po koje pivo.
Vai, dragi moj prijatelju, vai!, pomislio je Stefan,
klimnuvi glavom i osmehnuvi se kao nekada.
Narednih petnast minuta je prolo u tiini, i, dok Vladimir kao
da je meditirao na neki svoj specifian nain, mladiu su
prolazile slike njegovog dotadanjeg ivota kroz glavu. Izmeu
ostalog setio se prve posete domainu, to je izazvalo osmeh u
njegovoj dui, koji je mogao biti primeen i spolja, da njegov
prijatelj nije bio odsutan i u nekom svom svetu, u kome se
nalazio ve godinama.
- Eto vidi da moemo i ovako!- u jednom trenutku prekinuo
je tiinu Petrovui, otkrivajui Stefanu, kako se inilo, jo jedan
nain druenja. On se jo jednom nasmejao, ispustivi dah
olakanja iz sebe.
- Izgleda da moemo.- nadovezao se, shvativi da je njegov
odnos sa Vladimirom Petroviem otiao toliko daleko da su
mogli i utei prijatno da provode vreme, a da im ne bude ni
malo dosadno. Prolo je jo desetak minuta, tokom kojih su bile
razmenjene samo etri reenice, kada su flae piva ostale
prazne.
- Moda je vreme da krenem?- rekao je Stefan.
- Meni ne smeta... Moda, jo jedno pivo?
- Ne, ne. Ipak bih krenuo.
- U redu. Ja te ne bih zadrava.- mladi je ustao, protegavi se.
Potom je ustao i Vladimir, sa namerom da ga isprati.
- E, pa, prijatelju moj, vredelo je to sam danas doao kod
tebe. Mogu ti rei da mi se ovde olakalo srce.
- To znai da bi trebalo ee da dolazi ovamo. Onako kao
to si radio na poetku naeg druenja. Milsim da ta stvar koja
104

te mui nije takva da me ne moe poseivati. Ako nita,

utaemo, kao u poslednjih pola sata.
Stefan se smekao na ove Petrovieve rei, shvatajui da su
tane.
- Pa, kad je tako, oseaj se kostantno pozvanim kod mene.
Samo mi se najavi na poslu i doi... Da budem iskren, ti si
jedan fragment moga sveta koji ne bih nikako izgubio. Drag si
mi kao ovek, i iskreno, teret koji optereuje tebe, u izvesnom
smislu, i ja oseam.
Stefan je oblaio kaput dok je Vladimir stajao pored njega,
odustavi od namere da mu pomogne. Moe on i sam,
dovoljno je jak i mentalno i fiziki tako da moe da izdri i
veu muku nego to ga je snala., pomislio je.
- Pa, gospodine, Petroviu,...ja idem!
- Nita onda. Vidimo se sutra na poslu.
Tako je i bilo. Sutra, i narednih dana, mesecima Stefan je redio
kod ujaka za izvesnu kompaniju Film, uglavnom one ilustracije
koje je radio i pre nego to je uopte dobio posao. Moe se rei
da je njegov otpor prema progoniteljima splasnuo i da je,
moda, bio spreman i na neku uslovnu predaju. Toliko je bio
iznuren, gubei snagu, koja je, uglavnom, liptila iz njega u
obliku gneva i mrnje prema pratiocima, da je i sam poeo da
susustaje u otporu prema njima, moda spreman i da odustane
od njihovog raskrinkavanja, pod uslovovom da oni njega
presatanu da prate. Ali, i pored toga to je na ovo bio prisiljen,
svojom duhovnom oronulou koja je bila spremna na
odustajanje od onoga to mu je bog predodredio, Stefan se nije
usuivao da ide toliko daleko i da prestane da daje svaki otpor,
a da se njegovo praenje nastavi. Sam, pak, kao da je imao
utisak da ga bog sprema, slabou koja se pojavila u njegovoj
borbi, na konaan obraun sa, kako ih je mladi nazivao,
hulnicima, sa namerom da mu da snagu i ono za ime je tragao
u poslednje skoro dve godine, za nekim podatkom u vezi Filma,
105

privodei svoju borbu sebi u korist, i ostvaranjem boje

promisli, onako kako je on to oduvek zamiljao. Da, Stefan je
definitivno imao utisak da e se, uskoro, neto bitno promeniti,
makar to i oalostilo njegovo srce time to bi ujak odjednom
ostao bez naruioca poslova, a on prestao da bude praen bez
ijednog svog zadatog udarca, da ne govorimo o masovno
poseivanom sajtu gde se raskrinkava nekakva oraganizacija
koja zagorava ivot celoj planeti i protivi se bogu. Izgleda da
je mladi prieljkivao nastavak i pravo rasplamsavanje borbe
protiv neprijatelja. esto se i molio bogu da ga ne ostavi u
njegovoj tenji i, ako je njegova volja da mu mo kojom bi
pobedio one u koje je neminovno verovao bez i traka
mogunosti da je sve umislio.
Danijela je bila jedina koja, barem za sada, nije primeivala
nita previe udno kod svoga momka. Zapravo, sva ta
promena koja mu se desila dola je u roku od nekoliko godina,
tako da je devojka to shvatala kao neki Stefanov duhovnoisposniki odnos sa bogom koji je uinio da njen mladi izgleda
prilino iznureno i oronulo, moda previe staro za svojih tek
dvadeset i est godina.
Meutim, Danijeli je postala jasna jedna stvar, a to je da, ako
se njeno druenje sa Stefanom ne pretvori u brak, njihova veza
bi mogla da zapadne u stanje melanholije, iz kojeg e jedini
izlaz biti raskid. Razmiljala je da samoinicijativno uini taj
korak i zarije sekiru u koren. Ili brak ili raskid. Jednom
prilikom, dok je bila sama sa Stefanom. to je i uinila. Postavila
je pitanje svome momku da li eli da je uzme za enu. Mladi
se naao u udu.
- Odkud ti sada to odjednom? - pitao je.
- Jednostavno Stefane, mislim da smo stigli do te take da
moramo prelomiti sve to sa nama.
- Ne razumem!
106

- Mislim da je vreme da se naa veza krunie brakom, inae

bismo mogli da propadnemo kao par.
- A to to misli?
- Stefane, pogledaj celokupno nau situaciju. Sada je vreme za
brak, i, ako tu priliku ne iskoristimo, ne verujem da e nam se
pruiti jo jedna ansa.
- Znai, ti tako misli?
- Upravo tako. Ako me zaista eli za enu, u svome biu ti
e pristati na moju ponudu, a, ako je sve ovo do sada bila samo
zabava, ti e me odbiti, a ja nemamm nameru da gubim vreme.
- Hoe da kae da e me u suprotnom ostaviti?
- Mislim da hou! - naglasila je ozbiljno poslednju reenicu i
njome, praktino, povukla tepih jednostavnosti na kome je
mladi stajao, to se tie njihove veze.
- Ima mesec dana da razmisli ta namerava sa mnom, posle
ega emo se ili venati ili mirno razii!
Ovaj naprasit nastup svoje devojke, sa konkretnim i velikim
stvarima koje je stavila pred njega, totalno je zbunio Stefana i,
moe se rei, da on uopte nije znao o emu se, zapravo, radi
to je ukratko i objasnio.
- Znam! - kazala je ona ozbiljno.- Zato i ne traim od tebe da
se momentalno izjasni, ve ti dajem mesec dana da razmisli i
trezveno donese odluku.
- Hoe rei da ne postoji nikakva mogunost...
- Ne Stefane. Ne postoji! bio je prekinut u pola reenice
kojom je hteo da, ipak, nae neki kompromis, ne elei
promenu u svom odnosu sa devojkom.
- Danijela, ti zna da te ja volim...
- Znam, Stefane, i, volim i ja tebe, ali ovo e biti kako sam ja
zamislila.
- Znai, ili brak ili raskid? nervozno se maio se za paklu
cigareta, zapalivi jednu.
- Milsim da poinje da me shvata.
107

- Da, da, da...

- Izvini, ako ovaj uslov nije po tvojoj volji, ali ja sam, pre
ovoga, duboko razmislila o svemu.
Mladi kao da je ponovo stao na noge, iako je jo uvek bio u
oku. Udahnuo je jo jedan dim, pokuavi da shvati svoju
devojku. Ona ima prava na ovakav zahtev, ako je dola do te
spoznaje sama sa sobom!, pomislio je, a zatim, moda i
iznenaujue za Danijelu, rekao da e mu trebati samo nekoliko
dana da razmisli o svemu, ve planirajui, barem na prvi,
pogled, koji e, izgleda, prevagnuti, da da potvrdan odgovor.
Devojka mu je rekla da ne treba da uri, to se nje tie, ve da
dobro razmisli o svemu, jer mu nije postavila bilo kakav uslov,
ve neto to se ozbiljno tie njihovog budueg ivota.
- Daj ti meni dva, tri dana, da ja sam sebi potvrdim ono to ve
imam nameru da ti odgovorim, i bie dovoljno.
Ova Stefanova reenica je zaintrigirala Danijelu, kojoj je srce
zadrhtalo od strepnje kakav e odgovor biti, ali se suzdrala od
bilo kakvih insunijacija koje bi mogla da da mladiu.
- Kako ti hoe. - kazala je potom tiho, pokuavajui da da
utisak hladne i trezvene ene, krijui emocije koje su bile toliko
jake da je, negde iznutra, htela da zaplae i zamoli Stefana da
odgovor bude potvrdan.
Meutim, devojka je odluila da stvar koju je iznela svome
momku ostane, sa njene strane, ozbiljna ponuda u koju, u tom
trenutku, nije htela da uplie. Naravno, podrazumevalo se da
Stefan zna da ga voli, i znala je da i on voli nju, ali, da li je
spreman na to da ostatak ivota provede sa njom za nju je bila
enigma, i sama se, do tada, ponekad udila zato nije zaproena
sa njegove strane. Negde, duboko u sebi, Danijela se plaila da
je mladiu njihova veza ostala neka vrsta igre, to je i bila na
poetku, samo, to je shvatila ono to bi moda i Stefan
spoznao, da ta igra mora imati neki kraj, da se mora pretvoriti u
108

neto vie ili se, jednostavno, zavriti. Na trenutak je pogledala

mladia, blagim pogledom, uhvativi ga za ruku,
- Tako... Ti razmisli, pa se javi.- rekla je.
Stefan se nasmejao, kao da eli da da do znanja devojci da e
odgovor biti potvrdan i da mu je samo potrebno da do kraja
rasisti ono to, izgleda, ve zna.
- Ja sada idem.- osmehnula se i ona, ustavi sa stolice i
pruivi ruku mladiu, koji je shvatio da vie nema pravo na
Danijelu, na nain na koji je to pravo do tada imao, tako da mu
je bilo jasno da e se ovog puta rastati bez poljubca, na koji e
ponovo imati pravo samo ako pristane da je uzme za enu.

X
Ve iste noi, mladi je razmiljao, pitajui se da li je on
zaista, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi, spreman za brak.
Sa druge strane, njegova devojka mu je postavila konkretan
uslov, dajui mu do znanja da je njegovim momakim
godinama kraj ako se odlui da je uzme za enu, to mu se, na
poetku, uinilo kao logian izbor. Ali, te noi, Stefan je uvideo
da njegov eventualni brak i njegova pozicija u kojoj je, kako je
mislio, bio praen, teko idu zajedno. Ako kaem da Danijeli,
samo u sebe staviti u jo teu situaciju. Opet, sa druge strane,
ne elim da je izgubim... Hm! Kada bolje razmilsim, moda ja i
nisam spreman i sposoban da budem otac, to se logino
namee. U borbi koju vodim, bojim se da bi moje dete smo
patilo pored mene, oseajui neki nedefinisani pritisak sa moje
strane. A ne bih hteo da jo jedno bie uvlaim u svu tu kob
koja je mene snala od strane tih prokletnika. Gotovo da sam
siguran da bi se oni okomili i na njega. Sa druge strane, volim
svoju devojku i ne bih hteo da je izgubim. I, evo, sada kada se
109

koncentriem, imam utisak da mi je ona bogom namenjena. A

pie i to da to je bog sastavio ovek ne rastavlja. No, moda e
mi moje, eventulano, budue dete dati neki vei smisao ivotu i
dodatnu snagu da se borim. Ali, nikako ne smem dozvoliti da
mu bude nanesena neka bol, vezana za moje praenje. Sada mi
zaista treba iva re od boga, da ujem ta mi je initi? Stefan
je, u trenutku, onako sm, poeo da se moli u svojoj polu
tamnoj sobi, osvetljenoj samo jednom stonom lampom, kada je
uo glas i ponovo doiveo jo jedno udo vezano za svoju
sliicu Jovana Bogoslova.
- Uzmi Danijelu za enu!
Mladi se, na tren, prepao, a onda, na brzinu, sabravi se i
prikupivi dodatnu koncentraciju, pogledao sliicu koja je, kao i
prvi put, zasvetlela. On je, pak, u trenutku pao na noge. O,
hvala ti, boe, na jo jednom znaku... Hvala ti, boe... Jo uvek
pomalo iznenaen i zateen, mucao je u sebi. Proao je jedan
minut dok se zahvaljivao, kada je konano shvatio ta je
zapravo doiveo. Da je, kako se njemu inilo, dobio ono to je
traio; ivu re od boga ta mu je initi. U sledeem momentu
je poskoio, stegao pesnicu i rekao To!, malo jaim tonom, i
uplaio se da bi ga Dara mogla uti. Tie budalo, tie.,
ponavljao je sebi, a onda se bacio na krevet, poevi, u sebi, da
se smeje od sree. Ponovo se zahvaljivao bogu, mislei ba na
dete koje bi trebalo, moda, da se nae na njegovom i
Danijelinom putu. Ono je nagrada od boga, meni, ovde, na
zemlji, i jo jedan spaseni ovek. Ja prodajem duu za to! U
trenutku mu je palo na pamet, u deliminoj euforiji u kojoj se
naao, i ne primeujui ta je pomilsio. I dalje se vrpoljio po
krevetu, leei na leima, i govorio tiho:
-To! To! To!- radovao se gotovo petnast minuta, da bi se,
potom, smirio, kada je nalet sree prestao da uzbuuje njegov
um.
110

Ve sutra u rei majci i Danijeli ta u uin...- razmiljao je,

kada se u trenutku setio ta je pomislio za svoje dete: O, boe,
nisam vljda rekao da prodajem duu za to? Uozbiljio se, dok
mu je jedna kap znoja pola niz levu slepoonicu. Ta reenica
nije liila na mene... zato mi je to palo na pame?... Oh, boe!
Iz stanja euforije, gotovo u trenuku, preao je u stanje oaja,
kleknuvi pored kreveta i poevi da moli boga za oprotaj.
Nisam hteo, mili boe... Nisam hteo... Jednostavno, palo mi je
na pamet... Proletelo poput munje kroz moje misli. Na trenutak
je zastao, onako kleei i drei ruke oko glave. Ta misao
definitvno nije bila moja. Moda je sam avo uinio da mi tako
neto padne u trenutku na pamet. Iz moje due i moga uma te
rei ne bi nikako mogle, bez uticaja neke druge sile, da se
pojave. Hm... Izgleda da je bog dozvolio nekom zlom da mi
zatruje zadovoljstvo i sreu, radi opomenu i znaka da glas koji
sam uo shvatim odgovorno i savesno; da zatitim svoje dete i
nikako ne odustanem od njegovog spasenja... I ne prodajem
duu za to, ve sam spreman da poloim svoje spasenje za dete,
i, iskreno ista srca i savesti, izjavljujem to bogu. Pa, nije li
istina da nema vee ljubavi nego li poloiti svoju duu za
prijatelja? I to je zapisano.
Mladi je ustao i seo na krevet. Laktove je podboio na
kolena, dok mu je na akama bila poloena glava. Ovo nisu
ista posla. Izgleda da je bog dozvolio neastivima da mi duu
diraju, a ne kao Jovu da me samo fiziki iskuavaju. Ako me
bog ne sauva, odoh ja u ludilo. Ali, ipak, oigledno je da je
preda mnom brak sa Danijelom. Jeste da pie kako se avo i u
anela svetlosti preruava, ali ja ipak verujem da su rei, prema
kojima u iv doekati Hrista i oeniti se, bile upuene od boga.
Da. To su sigorno boje izjave i poruke meni... Ili nije tako?
Mora da je tako. A, ako nije tako, neka se bog smiluje meni
grenome. Ja ne znam vie ta da mislim, ve mi ostaje da
111

verujem onako kako oseam, u nadi da je moje srce isto pred

bogom i da on upravlja mojim umom po njegovoj volji.
Prolo je jo nekoliko minuta Stefanovog dvoumljenja i brige
oko toga zato je pomislio da prodaje duu, kada je definitivno
razluio ono to je bilo od boga i ono to je bilo od nekoga zlog,
ili ga je samo, to mu je bila poslednja misao, bog kuao.
Prolo je dva sata i no je ve bila tu, odmah iza mladievog
prozora. Nekoliko popuenih cigreta i ispijena olja kafe bile su
na njegovom stolu, za kojim je sedeo, razmiljajui i
pokuavajui da sagleda kakav e mu ivot biti kada se oeni.
Ne znam zato sam odmah pomislio na to da u imati dete sa
Danijelom. Moda samo treba da mi bude ena, i to je sve. Bez
dece... Ovo je za psiholoko razmatranje... A moda je boja
volja da ja nemam decu. a da budem u braku. Stvarno, to mi je
to dete palo na pamet?... Hm!... Imam oseaj da u ipak imati
jedno dete, i to samo jedno. Nekako mi se ini da je to boja
volja. I skoro isto toliko sam siguran da e to biti sin. Bilo kako
bilo, stvar u vezi braka je reena, u to moram da verujem.
Barem sam prinuen da to prihvatim kao neto to mi je
zacrtano i to je za dobro svih. Ve u sutra rei majci da sam
odluio da Danijelu uzmem za enu. Jednostavno, kazau joj
kako stvari stoje i da sam odluio da na njen zahtev odgovorim
potvrdno. Uostalom, volim je! Nasmejao se povodom
poslednje pomisli, maivi se za paklu cigareta, sa namerom da
zapali jo jednu pre spavanja. Bie ovo, izgleda, neprospavana
no. , rekao je u sebi, siguran da nee moi da spava, zbog
stvari koje su mu se desile te veeri. Ne znam zato se nikada
ne molim bogu dok puim cigaretu. Ah, te cigarete! Kao da mi
pomou njih uspeva da ostanem svoj bez obzira na sve.
Nekako, nezavisan i slobodan. Moda je ono dimite, u stvari,
neka vrsta sporedne zapovesti. Moda bi svaki ovek trebalo da
koristi duvan. Da... Moe biti da je tako! Opet, mogue je da
neki ljudi uspevaju da pronau zamenu onoga to puenje nosi
112

sa sobom u nekoj drugoj stvari. Ali ja ne vidim ta bi to moglo

da bude? Sve u svemu, kako sada stvari stoje, ja sam duvan
prihvatio kao neto to je bog smislio kao neku vrstu
zadovoljstva, a svako zadovoljstvo utie pozitivno ukoliko je od
svevinjeg. Tako..., dao je Stefan potvrdu samom sebi da ne
ini nikakvo zlo, ve da ispunjava neto to je povoljno, i to na
sopstveno zadovoljstvo. Ugasio je raunar, a odmah zatim i
cigaretu. Iz ormara je izvadio piamu, sa namerom da legne u
krevet koji je ve bio razmeten i no provede, to u molitvi, to
u razmiljanju.
Tako je i bilo. Te noi mladi je odluio da ve sutra saopti
devojci da pristaje na brak. Negde pred jutro, udio se tome
kako nije ni malo umoran. Tanije, oseao se kao da je spavao,
probudivi se pred zoru, odmoran i sve. Odluio je da oko
deset sati pre podne nazove Danijelu i saopti joj svoju odluku
ili, moda, bolje reeno, ono to mu je glas rekao i time mu dao
neku vrstu naredbe koju je oberuke prihvatio.
Bila je nedelja, tako da je Stefan ostao u krevetu do nekih
devet sati, kada je ustao, ponaajui se kao da je spavao. Dara
je, po obiaju, ve spremila doruak i skuvala kafu, verujui da
njen sin tek treba da se probudi.
- Dobro jutro, mama! - uao je Stefan u kuhinju, zraei
nekom pozitivnom energijom, koju je Dara primetila kao neku
sveinu u liku svoga sina.
- Dobro jutro, dobro jutro.- dva puta je ponovila ova ena,
pomalo iznenaena Stefanovom unutranjom radou kojoj se
obradovala osmehom i nadom da je njen sin ponovo pronaao
neki izvor zadovoljstva u ivotu, koji je, kako je verovala,
negde do tada, zaboravio.
- Hajde da popijemo kafu, pa da dorukujemo.- nastavila je,
obradovana svojom enskom intuicijom da stvari koje su do
tada muile njenog sina nestaju negde u sudbini ivota, isto
onako nenadano kako su i dole. Primetivi spokoj u oima
113

majke, kome se nesvesno iznenadio, pitao je odakle taj osmeh u

njenim oima. Dara ga je, pak, samo pomilovala i rekla da je,
jednostavno, prijatno raspoloena, ne elei da odgovori ono to
je mislila, da joj je, kako joj se inilo, pao kamen sa srca,
povodom te sree kojom je njen sin toga jutra zraio, inei da
poveruje da je raskrstio sa nekom mukom koju je do tada imao.
- Pa, ta je uzrok tvome raspoloenju, ako sme da se zna?
- Eto, moda tvoj bog eli da se ja oseam prijatno ovog jutra.
- Hoe rei da i ne postiji neki razlog tvome dobrom
raspoloenju?
- Koliko vidim, i ti si nekako zadovioljan!
- Pa, jesam... Valjda zbog toga to je lep dan, a lepi dani znaju
da donesu i dobre vesti.
- Hoe da kae da ima neto novo u tvome ivotu?
- Upravo tako!
- Pa, izvoli. Reci koje su to dobre vesti?
- A ne! Prvo mora Danijela to da uje!- kaiprstom desne ruke,
uz osmeh, zamahao je Stefan. - Zvau je tano u deset da joj
saoptim moju odluku, posle ega e ti odmah saznati ta ima
novo.
- Pa, sada je pola deset! - sa velikom radoznalou, Dara je
pogledala na sat.
- Odlino! Taman da popijemo kafu i dorukujemo.
- U redu! Saekau tih pola sata, pa da vidim ta te to toliko
raduje da su ti se obrazi zarumenili i da si sve kako skoro nisi
bio.
- A ta ima za doruak? Gladan sam!
- Napravila sam proju sa unkom, a ima i jogurt.
- Hajde onda da jedemo. Evo ja sam popio kafu.- zaista
nekako osveen i, u dubini sebe, zadovoljan, trljao je dlanove
mladi, dok je Dara postavljala hranu na sto.
- E, pa, prijatno! - kazala je i sama sevi da jede.
- Prijatno i tebi.
114

- Jo uvek je vrua proja.

- Ako, ako. Moda je malo toplija. Hou rei, uz jogurt moe
da se jede.
- Da li smem da znam, barem od prilike, o emu se radi?pitala je Dara.
- Neto radosno u vezi Danijele, ali to je sve to u ti rei za
sada.
- Moram ti rei da sam zaintrigirana. I, uz to, moram ti priznati
da nemam nikakvu predstavu ta je u pitanju.
Pred kraj doruka, Stefan je pogledao na sat.
- Evo ga! Pet minuta do deset. Ja sada idem u sobu da
telefoniram, samo da uzmem jo ovo pare i jo malo jogurta!
Posle toga ti izjavljujem neto to e te sigurno obradovati!
- Hajde da vidimo i to udo! - uz osmeh je progovorila ena,
zaista nemajui predstavu o emu se radi. Ono u ta je bila
sigurna je da se njenom sinu dogodilo neto to je sa njegovog
lica odnelo onu mranu senku koju je toliko dugo imao.
Zaista, mladi je nekako sijao toga jutra. Kao da je njegova
odluka, uz glas koji je uo, prelomila neku teinu, koju je, do
tada, imao u srcu,a koja je proizilazila iz toga to se toliko
vezao za one koje je nazivao dumanima. Moda je on, po prvi
put, osetio da nije sam u toj borbi, iako za nju niko ne zna. I,
izgleda, da mu je Danijelino uslovljavanje godilo i imponovalo.
Moe se, ak, rei i da je godilo njegovoj sujeti. U glavnom,
dalo mu je zaista neku snagu, ili, bolje rei, probudilo ivot u
njemu. Meutim, on nije primetio nikakvu bitniju promenu kod
sebe, osim izvesne zateenosti koju je jo uvek oseao.
Jednostavno se oseao sretnijim, a da toga nije bio ni svestan.
Uavi u svoju sobu, zatvorio je vrata za sobom. Odluio je da
zapali jednu cigaretu pre nego to telefonira. Moda potvrdan
odgovor ne bi trebalo da dajem Danijeli preko telefona. Moda
bi trebalo da je izvedem negde na veeru. Kupim joj prsten i
verim je, isto elegancije radi. Ali ne... Hm! Ja zapravo nisam
115

ni primetio koliko smo mi srasli. Tek sada mi je jasno koliko mi

znai i da bi retko koja devojka mogla da mi prui onoliko
koliko sam od Danijele dobio. Ma, trebalo je, jo davno da je
zaprosim, to mi je tek sada jasno. Ali, ti hulnici i prokletnici su
mi okupirali ivot, tako da mi nikada nije padalo na pamet da je
uzmem za enu, ve sam, poput slepca koga vodi konfuzna
sudbina, koraao sm, bez ikakve pomoi i podrke, pa, makar
ona bila i sporedna u odnosu na moj problem koji mora i dalje
da ostane tajna. Moda mi je samo Vladimir olakao teret koji
nosim. Ali, pravi smisao, moja borba, izgleda, poprima ba
sada, kada mi je bog ivom reju rekao da se oenim devojkom
koja me je, praktino, zamolila za brak. Da. Sada, kada se setim
njenog drhtavog pogleda pri mojoj izjavi da mi nee trebati
mesec, ve nekoliko dana da joj dam odgovor, shvatam koliko
me, u stvari, voli. I zaista, u pravu je. Ovo je, moda, poslednji
trenutak da naa veza ne pone da propada i ostane bez krune
braka i bez blagoslova koji je dete. Ne znam zato sam toliko
okupiran detetom. Moda, jednostavno, elim porodicu onakvu
kakvu veina sretnih ljudi ima. Da. Siguran sam da elim sreu,
a Danijela e me usreiti, u to sam siguram. A siguran sam u to
jer znam da se izvrsno slaemo ve tolike godine, i da se, kako
mi je tek sada jasno, jako volimo, da smo, jednostavno, srasli, i
da je nae jedno telo, pred bogom, jae od svakog krsta. Ipak u
joj rei preko telofona da bih eleo da mi bude ena. Ipak u joj
to rei tako. Stefan je uzeo poslednji dim i maio se mobilnog
na kome je kliknuo na ime Danijela.
- Halo! - ulo se sa drge strane.
- Zdravo, mila! - radosno e Stefan.
- Zdravo! - usplahireno i iznenaeno e devojka, zauena
zbog poziva koji je usledio posle samo jednoga dana od
postavljanja njenog uslova. Stefan je, kroz smeh, dok mu je srce
treperilo, odmah rekao da e se oeniti sa njom i da smatra kako
je to boja volja.
116

- Dobro, boja,... A da li je i tvoja? - nekako, tunim glasom

koji je najavljivao suze, pretivi da se pretvori u pravu radost
ukoliko uje potvrdan odgovor, pitala je devojka.
- Pa, moram ti priznati da se apsolutno slaem sa bogom, tako
da u ti rei samo; Vie nego da! - naglasio je poslednju
reenicu mladi, a zatim, sa druge strane zauo pla.
- Hej mila! - ustupio je brizi mesto humora, pomalo i sam
iznenaen Danijelinom reakcijom.
- Pa, ne plai!
- Jesi li siguran?... Mislim, nije proao ni dan...- plakala je
Stefanova izabranica, jo uvek ne mogavi da veruje da e se
udati za onoga koga voli.
- Apsolutno sam siguran. Obeavam. - ponovo se nasmejao,
izazivajui time radost i kod devojke.
- Oh, boe, hvala ti! - rekla je kratko, uz uzdah olakanja, a
mladi ju je,po obiaju, pozvao da doe kod njega i dodao u
ali:
- Ne mora ni da se vraa kui. Moe slobodno odmah da se
preseli kod mene!
- Ma, daj,... Ne zafrkavaj... Moram ti priznati da sam takav
odgovor i oekivala, ili mu se, barem, nadala... Jesi li ti siguran
da hoe da me uzme za enu? - poela je da se ali.
- Siguran sam. Siguran sam. Siguran... i tako, u beskraj.
Zapravo, moe se rei da sam bio siguran i kada si mi postavila
uslov, ali je to trebalo da dopre do moje svesti.
- Hoe rei da me zaista eli za enu? Izvini to sam, moda,
u neverici jo uvek.
- Da. Sino kao da mi se sloilo sve u glavi, i celu no nisam
spavao, potvrujui samom sebi razloge koji su ili u prilog
naem braku. ak sam razmiljao i o naem buduem detetu, i
zakljuio da sreu svoga ivota podelim sa tobom.
- Ha, ha! Nisi valjda toliko daleko iao da si razmiljao i o
detetu koje bismo mogli da imamo.
117

- Pa, brak onih ljudi koji su sreni podrazumeva decu.

- Moram ti priznati da sam, ipak, zateena tvojom lakoom
kojom si doneo odluku. Hou ti rei da sam se pribojavala da si
me shvatao kao prolaznu saputnicu u ivotu, koja ti je,
jednostavno, tu radi zabeve i da ne bude sam.
- Ima istene i u tome, ali je tvoj zahtev probudio u meni neto
iskonsko, barem mi se tako ini, i shvatio sam da si u pravu, i
sm radostan zbog toga to u ti dati potvrdan odgovor... O,
Danijela ti, u stvari, ne zna koliko mi znai, a ini mi se da to,
do sino, nisam znao ni ja, iskreno reeno. Nego, hoe li ti
doi kod mene danas?
- Evo, oko pet popodne. Moe?
- Ha, ha! Jedva ekam da vidim ponovo svoju buduu enu!
- Hajde onda, muiu moj. Vidimo se u pet.
- Vidimo se ljubavi!
Stefan i Danijela su prekinuli razgovor oboje oduevljeni
jedno drugim. Mladi se etao po sobi kao da je nanovo roen. I
zaista, tako se i oseao. Kao da je popio neki arobni napitak
koji okrepljuje i uzdie duu. To, to!, ponavljao je u sebi,
drei vrsto stegnutu desnu pesnicu, sa oseajem kao da je
zadao, svojim pristankom na brak, udarac pratiocima, a da to
nije planirao. Jednostavno, imao je ustisak da ga je bog doveo
do toga da u njegovom ivotu doe do olakanja koje mu je
dalo novi smisao i razlog da se vrati onome to je nazivao
prvom ljubavlju prema bogu, a za koju je smatrao da je ve
due vreme zamrla.
I zaista, kao to je njegova majka primetila, Stefan se,
praktino, za jednu no, promenio. Ne, on nije razreio to da je
praen, ve je u duhovnom smislu, kako je imao utisak, gotovo
u nekoliko sati dobio duevnu energiju koja ga je toliko
obradovala da je promenila njegovu umalost i bezlinu
melanholiju, u kojoj se dosta dugo nalazio, u sve i oran duh,
118

koji je spreman u odlunosti da svoj ivot oplemeni, dobijajui

time snagu za borbu protiv onijh koji su ga pratili.
Dara je, primetivi da iz Stefanove sobe vie ne uje njegov
glas, pokucala na njegova vrata, i sama ushiena od
radoznalosti ta se to desilo njenom sinu.
- Stefane, jeli slobodno?
- Slobodno je. Ui! - zauo se radostan glas iz sobe.
- Mogu li sada da znam o emu se radi? - pitala je, uavi
unutra.
- Mama, enim se.... enim se, enim se...!
- Danijelom? - zateeno e ova ena, na trenutak se uplaivi
da e njen sin uzeti za enu onu koju ne voli.
- Da mama, da! Ponudila mi je brak i ja sam pristao.
- Ali...- poela je da zamuckuje Dara.
- Znam, mama, ta ti nije jasno. Ali ono to ti imam rei je da
je, posle svega, ja ipak volim. To mi je tek noas postalo jasno.
- Jesi li siguran? - pitala ga je Dara neno, sa trunkama straha
u srcu da moda i nije tako kako on misli.
- Siguran sam, majko! - uspeo je da se snae i izmigolji,
prepravljajui svoju nekadanju la da je njegova ljubav prema
Danijeli prestala i u nekoliko reenica uspeo da ubedi majku
kako je, vremenom, ponovo zavoleo svoju devojku koja mu je
to osvestila time to mu je ponudila brak.
- Dobro, onda emo ja i ti da nazdravimo! - sigurna u istinitost
rei svoga sina, kazala je Dara i otila po orahovau.
- iveli, mama! - radosno e Stefan, sa velikim kezom na licu,
poto je sebi i Dari nalio po jednu aicu.
- iveo ti meni, sine! - popila je na iskap rakiju Dara,
oseajui se, sa izvesne strane, kao da prirodno gubi deo svoga
sina koje e sada pripasti njegovoj buduoj eni. Iako radosna,
osetila je u sebi neku egu u dui, i srce joj je bilo, nekako,
zategnuto. Kao da se, negde u sebi, ve brinula kako e Stefanu
biti sa Danijelom. Ali, shvativi da je to to je ula od njega,
119

moda ,logian sled dogaaja u ivotu njenog sina, sa

stegnutom aom u ruci, samo je izustila.
- iveo, i svaku sreu ti elim sa Danijelom!
Naime, Dara je, na prvi pogled, moda, bila sumnjiava u vezi
njenog sinom i njegove devojke. Sa svim tim to je saznalae
onako naprasno, toga jutra. Ali, tu je bio jedan argument koji je
iao protiv njenog neverovanja u istinitost da je Stefan iz
ljubavi prihvatio branu ponudu; a to je da je njen sin zaista
ivnuo. Ne, on nije bio onaj isti kao pre neku godinu, i njegovo
lice je dobilo neki svoj novi sklad, a njegove oi su dobile svoju
staru boju, povrativi sjaj i radost u dui koja se ocrtavala na
njima. Nekada je taj sjaj, kada se pojavio posle Stefanovog
puberteta, znao i da uplai Daru, ali, vremenom, kao da je
shvatila da, u stvari, ocrtava iskrenu radost i, na prvi pogled,
neoekivani spokoj i mir u srcu. Kao takav, on je majci postao
drag, i ona je veoma patila, i sama nesretna kada se on izgubio,
kada je ustupio mesto melanholinosti i nekoj spiritualnoj
dezorjetisanosti, u koju je mladi, za relativno kratko vreme,
potonuo, gotovo bez nade da e njegovo oko ponovo zasijati
mladou i krepou koje njegovo doba nosi sa sobom. I Dara
nije imala izbor, ve da svoju brigu i nevericu odbaci, videvi
ponovo sveinu u svome sinu koju je, kako joj se inilo, i sama,
zajedno sa njime, izgubila. U nekoliko minuta sabravi sve i
zauzevi stari stav u odnosu Stefana i Danijele, promenila je
miljenje, poverovavi da je ta devojka, ipak, donela sreu
njenom sinu.
- Nego, da popijemo mi jo jednu! - pitala je sina, shvativi da
bi trebalo nadoknaditi mu oca, u tom trenutku.
- Mama, pa nisam ni ovu popio.
- Ti zavri tu, a ja imam potrebu da zagrejem srce i, do kraja,
shvatim ta se, zapravo, deava.
Stefan se nasmejao.
120

- Znam da si, moda, pre oekivala da ostavim Danijelu nego

da je uzmem za enu. Ali, mama, ja te uveravam da se sve to
nae druenje pretvorilo u plodno drvo koje je ponovo
procvetovalo, iznenadivi i mene. Evo, i sada mi srce drhti kada
pomislim da e Danijela doi u pet.
- Hoe da kae da ona dolazi danas?
- Mama,...! - usporeno i malo glasnije e mladi, sa namerom
da objasni da njen dolazak nije nita posebno, ve da se one
stvari koje su zaista promena i novost deavaju prekrivene
obinim i ustaljenim, redosledom. Dara je, pak, ponovo bila
zateena. ta e rei Danijeli, kako e se ponaati prema njoj?
- Mama, oputeno. Evo, ja u se potruditi da sve bude kao
prilikom moga krtenja. Pridaemo malo panje ovoj novosti,
napraviti neku malu proslavu i, odmah potom, nastaviti sve po
starom, kao da se nita bitno nije desilo.
Dara je, i neshvatajui koliko je iznenaena, stavila levu aku
na elo.
- U redu sine, u redu. Kako ti kae. - rekla je potom tiho, tek
tada spremajui se da, kada njen sin ode u sobu, rezimira
novosti u vezi njega i Danijele.
Tako je i bilo. Posle jo nekoliko razmenjenih reenica,
Steafan je otiao u svoje malo carstvo, ukljuvii kompjuter i
pustivi muziku. To! Rock 'n' roll je zakon!, kao da je ve
poeo da slavi svoje budue venanje, i, shvatajui da ni
muzika koju je sluao, takoe, nije nita to je protiv boga, ve
neto to on podrava i, moda, sam uiva u njoj. Zatim je uzeo
gitaru, onu koju je kupio od prve uteevine i pokuao da prati
barem ritam, nabadajui tonove koji su dolazili iz zvunika.
Oseao se kao da mu srce podrhtava, zajedno sa taktovima i
udarcima bubnja i basa. Poeo je da lipti od zadovoljstva,
uspevajui da svoju omiljenu pesmu, ipak, koliko-toliko,
odsvira kako treba i, u tom zanosu, oseao se nekako avolski
kada se desilo neto udno. Onako, dok je klimao glavom gore
121

dole, okidajui ice, inilo mu se da, kada god bi mu se pogled

naao usmeren ka oku njegove sobe, vidi malog patuljka, ije
mu prisustvo, zbog njegove zanesenosti, nije predstavljalo nita
udno. Tada je u momentu doao sebi i, prestavi da svira,
poeo da bulji u stvorenje koje je podsealo na neku lutku, koja
je prestala da klima glavom kada i on, i u istom trenutku,
zadubio se u nju. Stefan nije bio iznenaen, iako je to bilo za
oekivati. Hteo je da pita to stvorenje za identitet.
Ne! Nama je komunikacija dozvoljena samo u mislima!
Jasno je spoznao poruku upuenu od ove udne spodobe. Malo
je zastao, odluivi da poslua lutka koji se pokretao odseno i
na cimove, to je liilo na isprekidani film u uglu njegove sobe.
Na trenutak se pojavilo iznenaenje na mladievom licu koje je
bilo prpraeno smekom.
U redu. Samo u milsima..., pomilsio je, oekujui da e
njegova poruka upuena lutku biti primljena, isto kao to je i on
primio njegovu.
Hteo si da me pita ko sam ja!?
Da!, odmah je uzvratio u milsima mladi, i ne stigavi da se
nae u udu, ve je, onako, u razdraganom raspoloenju
sluanju muzike doiveo pojavu gosta kao neki mogui logian
redosled stvari.
Ja sam vesnik novih bogova!
Ha, ha!, naglas se nasmejao Stefan. Kako misli vesnik
novih bogova?
Tako lepo! A, inae, ime mi je Herlit!
Herlit kae?, jo uvek se smeio mladi koji je oekivao,
izgleda, nesvesno, da upoznaje nekog novog prijatelja, jo uvek
se ba ne usuujui da svemu to se deavalo da epitet jo
jednog uda. Zapravo, sve se slagalo sa muzikom koju je
sluao, i, izgleda da je domain u sobi oekivao da e gost
nestati kao to se i pojavio, ne ostavljajui nikakve tragove bilo
ega za sobom.
122

To stvorenje ga je gledao ozbiljno, svojim oima koje su,

izgleda, bile od nekakvih kamenia ili tvrde plastike boje
slonovae. Inae, novi junak u Stefanovom ivotu ostavljao je
utisak gotovo pravog pozorinog lutka, kojeg neko pomera
koncima i govori umesto njega. Noge su mu bile tanke i
izgledalo je da su od nekog tvreg sunera, a na stopalima je
imao crvene patofne koje su se spreda zavravale u izdueni i
nagore povijeni pic. Posebno interesantna je bila njegova kapa,
koja se, onako dugaka, povijala sa ubicom na kraju. Lutak je
non stop, rukama koje su takoe bile od materijala slinog
onom od kojeg su bile noge, sklanjao vrh svoje kape sa lica,
koji se, inae, povijao tamo-amo, kako se on, u naglim i
odsenim pokretima, pomerao u oku sobe.
Zar nije interesantno, zar nije interesentno!, ponovio je,
moda, novi Stefanov prijatelj u mislima. Napokon postojim!
Ha, ha! Napokon postojim!
Kada mu je od lutka poruena ova misao, mladi se, izgleda,
napokon dozvao sebi i, ok, koji je izostao na poetku, polako
je poinjao da ga obuzima. Glas iz sliice Jovana bogoslova
sam protumaio kao poslat od strane boga... A kako ovo da
razumem? Moda i haluciniram!, bile su misli domaina, kada
ga je bie iz ugla sobe, visoko oko pedeset cetrimetra, strogo
pogledalo.
U sliicu veruje, a u mene ne! Tako dakle!
Mladi je razmiljao ta da porui sagovorniku. U njemu se
jo uvek nije javljala nikakva veza izmeu izvoaa minijaturne
predstave, koji kao da je imao dosta toga da porui i, svojim
stalnim pokretima, koji su poskakivali poput plamenova vatre, i
onih koji su ga pratili. Meutim, gotovo u trenutku pomilsivi
da, ako ne halucinira, lutak verovatno zna dosta toga, i sa
odlukom da pristane na zahtev da komuniciraju samo putem
misli, odjednom je ga je upitao:
123

Da nisi ti povezan sa kompanijom Film, ili, moda, zna

neto o njima?
Hoe da me iskoristi! E pa nee moi tako. Tek sam nastao,
a ve se suoavam sa ljudskim slabostima.
Stefan je zastao. Razmiljao je kako je, moda, neprilino i sa
nepoverenjem postupio, uvredivi lutka koji je, kako mu se, sa
druge strane, poelo initi, pomalo pakosnim i, kako se
pribojavao, odbojnim kretanjem, koje je bilo pomalo avolsko
i, u izvesnom smislu ludo, upivalo na mogue neprijateljstvo
sa njime. Lutak kao da je praznio neku pakosnu energiju iz
sebe, prenosei, kako se inilo, svoj nemir i na Stefana.
Dolazi li ti u miru?, nekako je uspeo da promeni atmosferu
u odnosu, onako sedei na krevetu sa sklopljenim rukama kao
pri molitvi.
Sve zavisi od toga kakav stav ti bude zauzeo prema novim
bogovima, iji sam ja vesnik... No, to e trajati dugo, te se
slobodno opusti i tretiraj me kao neto to samo ti doivljav,...
kako bi vai neuropsihijatri rekli, kao halucinaciju.
Nekoliko trenutaka je vladao mir, kako u razgovoru, tako i u
pokretima. Lutak je, izgleda, procenjivao ta e njegov
izabranik odluiti da uradi sa porukom koju on ima da mu da, a
koja je, gotovo, itava nova religija. Mladiu je, pak, palo na
pamet pregrt pitanja koje je hteo da postavi Herlitu. Na primer,
Ko su ti novi bogovi? ta je sa njegovim bogom? Kako to misli
da je tek sada nastao? Zapravo, neto mu je govorilo da e sve
ovo saznati i da e se sa lutkom druiti jo veoma dugo, to mu
je ovaj i potvrdio. Kada god hoe da se pojavim samo stisni
levu pesnicu tako to e palac staviti izmeu srednjeg i
domalog prsta, neto slino kao ipak, samo palac za jedno
mesto nadole! Ha, ha! Sada je vreme da krenem.
Gde e?, pomalo razoarano to se rastaje sa lutkom, pitao
je Stefan.
124

Tu sam ja. Uvek kraj tebe. Zapravo, iznad tvoje glave. Tu

ivim, tu sam iveo, tu u i iveti, samo to sam tek sada uspeo
da nastanem,... kako bih rekao,... da se osvestim i shvatim sve
ono to se moe shvatiti u istom trenutku.
Ali,...
Pa, ne ostavljam te ja zauvek. Siguran sam da i sam zna da
emo se jo dugo druiti. Uostalom, rekao sam ti kako me
moe uvek pozvati i ja u se pojaviti. A sada je stvarno vreme
da krenem. Zna, sve ovo treba poeti polako. I, ako bogovi i ti
date, da klizi poput gutljaja dobrog vina. Ha, ha! Pozdrav, sada.
Pozdrav!, mahnuo je u nekoliko pokreta lutak, sa obe ruke, i
nestao.
Stefan je ostao sam. Majko boja ta je ovo?, pitao se,
netremice gledajui u sliicu, a ve u sledeem trenutku u
oak, gde je bio patuljak. Zatim je klekao i poeo da se moli.
Boe, da li ja ludim? I, da je lutak bio stvaran - to je, ipak,
previe za moj um. Boe, nemoj dozvoliti da padnem u ambis
ludila i daj mi snage da sve to mi se deava sloim u svojoj
glavi kako treba. Ti, gospode, zna da li je ovo stvorenje, koje
se predstavilo kao Herlit, plod moje mate i preoptereenosti, ili
sam prisustvovao jo jednom udu. Boe, da li me uje? O, da
li me uje!? Da li me uje!?, gotovo besno je zavrio
molitvu, i, pojaavi muziku,bacio se u krevet. Sada nije
prilika da zovem patuljka., razmiljao je mladi, gledajui u
svoju desnu aku i savijajui prste. Pa tek je otiao. Moda bih
ga i uznemirio pozivom... Hm!... Da. On zna sve to mene
interesuje, samo ne znam ta je podrazumevao pod time da je
Vesnik novih bogova, kako je rekao. I, nimalo mi ne izgleda kao
neko ko e se sukobiti sa mnom. A i simpatian mi je, sada
kada ga se setim. Moda bi bilo preterano rei da je sladak, ali
simpatian je sigurno. Ha, ha... Ha. Jadniak mali. Nema ni
pola metra u visinu. Kako se samo kree poput robota, onako
125

odseno, a vrh kape mu se samo pretura na vrhu i esto pada

preko lica.
Stefan se ponovo naglas nasmejao. Kladim se da bi svet bio
mnogo bolji da svako od nas ima po nekog patuljka kao to je
ovaj moj. A deca...! Deca se ne bi odvajala od njega, i, kladim
se da bi on bio spreman da im izae u susret... Hm... Moj ivot
je udo... Da... Toliko je uda u njemu da, kada bih ga ispriao
nekom, siguran sam da bih bio procenjen kao ludak.
Na trenutak je, sa Herlita, skrenuo misli na sebe. Odloio je
gitaru i priao kompjuteru, da bi pustio istu onu pesmu tokom
koje se pojavio lutak. Kao da je hteo da sve ponovo doivi i
ispita istinitost stvari koje su se do malo pre deavale. Ovog
puta, pesma je zvuala nekako tunije. Zapravo, iz nje nije
liptila ona energija koja je Stefana inila onako pozitivno
zloestim. U stvari, ona je zvuala obino, kao i uvek, i mladi
je shvatio da je novi doivljaj pesme, u stvari, vezan za pojavu
lutka. Moda, za njegovo roenje.
Pitao se kako to da taj patuljak ivi iznand njegove glave. ak
je, to u ali, to ozbiljno, nekoliko puta desnom rukom preao
preko temena, onako znatieljno, kao da e doiveti neto
posebno. Meutim, osim uzbuenja koje je oseao, nije
primetio nita udno. Ko bi rekao da tu ivi moj novi drugar.
Jo jedna moja tajna... Da. Zahtevau od njega da nae druenje
bude tajno... Hm... Kada bolje razmislim, to on i od mene
oekuje. Zapravo, izgleda mi, kada bolje razmislim, da je uslov
naeg druenja da njegovo postojanje bude poznato samo nama
dvojci.
Bilo je oko pola dvanaest kada je Stefan odluio da, pre nego
Danijela doe kod njega, jo jednom vidi lutka, dozivajui ga
na nain na koji mu je on rekao. I zaista, posle ruka ponovo se
naao sam u svojoj sobi i stegao levu pesnicu sa palcem izmeu
srednjeg i domalog prsta.
126

Da li si dobro ruao!? da li si dobro ruao!?, odmah zatim je

osetio kako mu neko u mislima govori.
Poeo je da se okrei oko sebe ne bi li ugledao Herlita.
Evo me gore! Na lusteru sam!
Mladi se nasmejao ovoj, sada ve smenoj, pojavi, koja mu
se, u poetku, i nije inila toliko dobronamernom.
Pozdrav tebi, Herlite!, mahnuo je mladi.
Pozdrav, pozdrav, tako je! Svaki dan - dobar dan, svaki dan dobar dan!... Da, da, da! Skakutao je po svetiljkama lutak, a
zatim nastavio:
Znam ta hoe da me pita i o emu si do sada razmiljao!
Hajde, ba me interesuje da li zna o emu?
Pitao si se da li sam ja stvaran ili samo halucinira. To te je
preokupiralo zadnjih sat vremena, je li tako?
Tako je., poeao se po glavi mladi, poevi sve ovo sa
lutkom da shvata kao neku vrstu ale. Meutim, patuljak mu je
skoro zapretio prstom, delujui sasvim ozbiljno i ukoravajue.
Moda sam ja malo smean, ali stvari koje bi trebalo da
uradimo su sasvim ozbiljne. Zato te molim da, i pored toga to
ti sve, jo uvek, izgleda, na smean nain, nestvarno, ipak nae
druenje shvati ozbiljno!
Ovu Herlitovu poruku mladi je ponovo primio sa izvesnom
dozom humora, kada je primetio smeak i kod njega.
No, da te ja ubedim da sam stvaran i da, iako vezan za tebe,
nezavisno postojim u svom malom svetu, u maloj sobi, koja se
ne vidi isto, kao to se ne vidim ni ja.
Pa, ja tebe vidim, ali ne vidim tvoju sobu!
Pa, eto je iznad tvoje glave. I, ima jedan sto i stolicu na kojoj
ja sedim i planiram ta u sa tobom. A to to je ti ne vidi i
treba tako da bude. Nisi u stripu, pa da nosi oblai iznad sebe.
Ha, ha!
Kako onda tebe vidim?
O, ala si glup! Pa, vidi me samo kada ja to hou, razme!
127

Razumem!
Nego, evo potvrde da ja nisam nikakva ala, niti tvoja
izmiljotina. Kao to sam zna, oko pet, tanije u pet sati, tri
minuta i dvadesetak sekundi, doi e ti devojka i ponuditi
prsten na poklon!
Stefan se uozbiljio.
Kako to misli prsten?
Lepo, poklonie ti zlatan prsten. Ti, zapravo, i ne zna koliko
te ona voli. Mnogo vie nego ti nju. Ali i ti nju voli dovoljno,
tako da, ako sve bude u redu, bie joj dobar mu.
Mladi je protrljao nos vrhovima prstiju.
Dakle,... prsten, kae?
Da, prsten! Mogu da ti opiem i kako izgleda., cimao se
lutak na lusteru, odavajui utisak Stefanu da on na materiju
nema nikakav uticaj, dok fizike stvari utiu na njega isto kao i
na bilo koga.
Pa, opii ga u jednoj reenici, ako hoe., zamolio je mladi,
sa prvim pramenovima ljubavi prema svome, kako je izgledalo,
novom prijatelju.
Patuljak ga je ozbiljno pogledao.
Hm... Pa, na sebi ima stilizovano uraen krst!, poruio mu je,
na trenutak zaustavivi svoje konstantne pokrete, a zatim opet
nastavio sa njima. Eto, sada zna. A i videe da je istina to to
sam ti rekao.
Stefan se zamislio i, zapitavi se, na trenutak, dao sebi
odgovor da ni u kom sluaju nije oekivao takav dar od
Danijele, nastavivi druenje sa Herlitom do dva sata popodne,
kada je ponovo ostao sam, sa muzikom u sobi, isekujui
devojku.
Rekao je pet sati, tri minuta i dvadesetak sekundi. Prvo u to
da proverim, a, ako je u pravu i za prsten, on sigurno postoji
van moje mate, i stvaran je, barem za moj svet, imajui uvida,
kako mi se ini, u mnogo toga.
128

Tako je i bilo. Danijela je dola u navedeno vreme, a posle

kraeg pozdravljanja, ponudila je Stefanu, kao poklon, zlatan
prsten sa izrezbarenim krstom.
- Je li to vereniki prsten? - pitao ju je mladi, kome su stvari
u sopstvenom umu tekle kao bistra voda planinskog potoka.
Jednostavno, povezano i, na njegovo iznenaenje, bez i malo
pritiska i konfuzije, koju je danas, prilikom molitve, oekivao.
- To je poklon za potvrdan odgovor na moju molbu da se
izjasni da li hoe da ti budem ena.
- Hvala ti Danijela. Iz srca ti hvala!
- Ah, moe ti da mi se zahvaljuje koliko hoe, ali pitanje je
kakav e mi mu, uistinu, biti! - naalila se ona.
- Dovoljno dobar... Ne! Vie nego vrlo dobar. Zapravo, nadam
se, odlian!
Oboje su se nasmejali i Stefan je odluio da ponudi devojku
orahovaom devojku. Inae, to je inio samo u posebnim
prilikama, kada bi neto proslavljali.
- Moe jedna aica! - odgovorila je ona radosno.
- Pa, red je... Ne, zar nije? - smeio se i on. - Evo me odmah!izustio je poput mia, izlazei iz sobe sa namerom da donese
flau i dve ae. Kako je na brzinu otiao, tako se brzo i vratio,
poskakujui blago u kolenima.
- Jedna aa za mladu damu, a jedna za mene. Izvoli!
- Hvala. ree Danijela, sva usplahirena i radosna, u prelepoj
crvenoj haljini koja se, poput krila leptira, njihala, pratei njene
pokrete.
- Da sipam do vrha? - pitao je sretno Stefan, i sam prolazei
kroz neku vrstu ekstaze, onako preplavljen ljubavlju, kojojm je,
toga dana, njegova soba bila opijena.
- Ha, ha! - nasmejala se devojka.
- Moe. Napuni!
- E, pa, iveli, onda!
- iveli, dragi moj!
129

- Za nas i za nau ljubav!

- Amen! rekla je u ali, nagonei oboje na smeh.
- Nego, ti jo uvek nisi stavio prsten?... Ja sam ga, inae,
planirala za domali prst. Ne znam da li e ti odgovarati.
- A na koju ruku u probati da ga stavim?
- Hm. Nisam razmiljala o tome. Na koju bi ti?
- Ne znam. Na levu moda.
- Hajde, probaj!
Stefan je stavio prsten koji mu je savreno odgovarao. U
prvom trenutku se oserio kao neko ko je, upravo tim inom, tek
postao kralj. Imao je utisak da je na vrhu neke planine sa koje
se prua pogled na njegovo carstvo to se prostire neogranieno
daleko, kako iza istoka tako i iza zapada.
- Savren je! - rekao je kratko, posmatrajui svoju levu ruku.
- Znai veliina odgovara.
- Perfektno.
Mladi je sa divljenjem gledao u svoj novi prsten. Inae, tako
neto nikada nije nosio jer su mu sline stvari izgledale kao
nelogian nastavak njegove linosti. Meutim, u ovom prstenu
video je neto posebno, neto magijsko, to mu je, kako mu se
inilo, otvorilo neka nova vrata u ivotu. Onda je shvatio da ne
pripada vie samom sebi, ve da je, u velikoj meri, mnogo veoj
nego to je to do sada bio, Danijelin. I kao da je po prvi put
osetio silu koju ta devojka ima u sebi, i zadivio joj se.
- O, boe, mila, koliko si ti jaka! - rekao je potom, uozbiljivi
se.
- Odakle ti sada to? - pitala je ona, jo uvek se smeei.
- Ne znam. Kao da je neka tvoja sila ula u mene kada sam
stavio prsten.
- Ha, ha, ha! I kakva je to sila?
- Ti se smeje a ja ozbiljno govorim.
Danijela je skinula osmeh sa lica, pogledavi Stefanovu levu
ruku.
130

- Pravo da ti kaem, i ja oseam neku nedefinisanu silu,

povodom moga poklona, ali ona dolazi iz tebe.
- Ne znam! Ja sam, izgleda, tek sada shvatio koliko si ti jaka
osoba, i to na specifian nain.
- A koji nain?
- Pa, to to si ti nazvala silom... jednostavno sam osetio jainu
i snagu tvoga bia, koja kao da je prostrujala mojom telom,
uinivi da se oseam uzvieno.
- Ma, ti meni laska. - odmahnula je rukom Danijela, elei da
prestane da se bavi razgovorom o snazi i da ovaj trenutke
provede romantinije. Mladi je to odmah primetio. Pa,
dovoljno je poznavao svoju devojku posle toliko vremena da je
mogao da oceni ta ona, u odreeom trenutku, hoe.
- U svakom sluaju hvala za poklon. To mi je jedan od
najdraih u ivotu.
- Hvala, hvala! - devojka je pokuavala da izgleda to ljupkija
i nenija.
- Nego, da mi popijemo jo po jednu aicu? ta kae? - pitao
je mladi.
- Moe, ali samo jo jednu!
- Vai!
Stefan je nalio orahovau, posle ega je jo nekoliko sati
proveo sa devojkom, u milini, nakon ega je ona otila i
ostavila ga u raspoloenju koje je njemu, barem to se tie nje,
bila novina. Naime, oseao se oenjenim. Kao da je sve ve bilo
gotovo. Ona pripadnost njoj, koju je pri razgovoru osetio, bila
je, izgleda, trajna, nagovetavajui mladiu da e ceo njegov
ivot, ako ne i due, rjati. Zapravo, mladi je jo uvek verovao
da e iv doekati Hrista, i poeo je da se moli, onako sam u
sobi. Vidim, boe, spojio si me sa Danijelom. I vidim da je na
brak tvoja volja, pa te molim da zajedno uemo u tvoje obeano
carstvo...
131

Koje carstvo, kakvo carstvo?, odjednom ga je prekinuo

Herlit, koji se iznenada pojavio na njegovom stolu.
Stefan se nasmejao, a izgleda, i obradovao svom novom
prijatelju. Moe se rei da mladi nije bio svestan da ga za
patuljka najvie vezuje ono to bi od njega mogao spoznati. I,
iako se nije ba slagao sa njegovom najavom novih bogova,
Stefan je bio speman da ui od lutka.
Vidim moli se., pitao je patuljak, klimajui glavom levo
desno.
Da!, odgovorio je mladi, sa namerom da pita da li je to neki
problem, to mu se uinilo kao izazivanje sukoba sa Herlitom,
koji kao da je jedva ekao da se neemu suprostavi.
Dobro, dobro! Molitva je zdrava za duh i telo. Barem bi ti
rekao da je tako zapisano!
Da. Rekao bih da sve to je zapisano ima svoje tumaenje
koje, kada se odgonetne, dovodi do istine.
A istina e nas osloboditi. Rei e i to je zapisano!
Da, i to je zapisano. Ti se ne slae sa time?
Svoje miljenje u, za sada, sauvati za sebe. Samo se ti moli.
Ja i ne oekujem da se ti promeni, ve da se pretvori u neto
novo!
U ta, na primer?, pitao je Stefan zaintrigirano.
Morau da te uskratim i za tu informaciju. Sve e doo na
svoje mesto, sve e se postaviti kako treba. No, idemo polako!

132

XI

Za poetak, ispriau ti jednu kratku priu!, poruio je lutak

mladiu, navodno pretei kaiprstom i ponaajui se kao da su
njih dvojca deca od nekih desetak godina.
Koju priu?, tek sada e mladi zainteresovano.
Ovo je pria o jednom oveku koji je imao, barem za oveka,
udnog prijatelja, i ide ovako:

MOJ PRIJATELJ GAVRAN

Moe se rei da sam u brdima koja su se nalazila u podnoju

jedne planine vodio samotnjaki, vuji ivot. Imao sam svoj
mali luk, strele koje sam pravio i obmazivao ih mau nekih
otrovnih bobica. Ovakve male strele su bile smrtonosne, ak i
za poveeg vepra. Ponekad nije bilo uzaludno ni pratiti trag
ponekog jelena koga sam ustrelio, a koji je podlegao otrovu
bobica. A iveo sam u ugodnoj peini u kojoj je zimi
temperatura bila poviena i koja je leti bila pravi spas od
vruine, vrlo izrazite u tom podneblju. ivot divljaka sam vodio
od svoje dvadeset este godine, kada sam, razoaran u svet,
odluio da sve promenim, sve to je mogue. Napustio sam
civilizaciju za sva vremena i, pronaavi idealno mesto za lov i
stanovanje, udomio se u brdima u kojima sam ja bio gospodar.
Seam se, od prvih dana moga odlaska iz sveta pratio me je
veliki entuzijazam i krvoedna elja za opstankom ba na mestu
koje sam nastanio. I nije bilo teko, s obzirom da sam nekoliko
133

meseci, dok sam jo iveo sa devojkom, prouavao stvari

vezane za ivot koji sam nameravao da vodim.
Divljina me je prihvatila oberuke, i ja, ne samo da se nisam
pokajao, ve sam pronaao istinsko zadovoljstvo i smisao u
onome to sam sam sebi priredio. Prolazile su godine i postao
sam iskusan lovac, i nije mi bio nikakav problem, kao prvih
nekoliko zima, da preivim. Postao sam pravi peinski ovek
koji se, jo uvek, sea mnogih zakonitosti i pravila elektronike
koju je studirao, koji je vodio civilizovan ivot i kome je, iz ne
toliko velikog razoarenja, palo na pamet da uradi sve ovo to
je uradio. Jedino to mi je nedostajalo bila je ena. Toliko puta
sam uvee, kada sunce zae, uz ognjite koje je gorelo na ulazu
u peinu, razmiljao o tome kako bi bilo dobro da imam neku
ensku osobu pored sebe. Meutim, brzo sam odustajao od tih
misli, jer ja nisam pobegao samo iz civilizacije nego sam
pobegao i od oveka, a sa enom bih verovatno ilo i dete, to
je za mene bilo neprihvatljivo. Ipak, taj seksualni nagon, koji je,
ponekad, goreo u meni, dovodio me je do takve elje da sam
jedno vreme bio u nedoumici koju sam razreio. Raistio sam
sa sobom; nema ene! I to mi je, od izvesnog trenutka, postalo
jasno. Neto sam morao da rtvujem i nije mi bilo krivo.
Mislim da sam bio na ogromnoj dobiti i sa tim gubitkom.
Kako je vreme odmicalo, postajao sam sve vei i vei divljak,
i, desilo se neto udno sa mojom psihom. U njoj su se stvorili
neki ivotinjski pojmovi koji su funkcionisali kao fragmenti u
mom celokupnom razmiljanju, postavi deo moga bia. I ja
sam shvatio da sam zauvek otiao iz sveta, ne samo svojom
voljom, ve i doivotnom promenom razuma koja mi se desila.
Sa druge strane, postao sam mnogo dovitljivii i lukaviji u
razmiljanjima koja su se ticala mog opstanka. Nije prola
godina ivota u divljatvu, a da nisam pronaao neki novi trik
kojim bih sebi olakao neki posao ili ga uinio moguim. Bio
sam superioran na teretoriji svoga lovita, svojoj teritoriji, koju
134

nisam naputao. Nedaleko od moje peine tekla je mala reica.

Hladna planinska voda koja je bila puna pastrmki, koje sam,
takoe, lovio. I, kako je vreme prolazilo, ja sam, nekako, sve
vie postajao ivotinja, a sve manje ovek, tako da sam, nekih
dana, u to doba pomiljao da u se pretvoriti u neto to zapravo
nije ni jedno ni drugo, to je neki div koji se eta brdima i
prodire sve to moe. I zaista, ja sam to i postao. Neko ko se
vie ne moe nazvati ovekom, a opet neko ko je toliko
superioran u odnosu na ostale ivotinje to su se kretale u
brdima koja sam zaposeo. I, kako je vreme odmicalo, poela je
da se javlja neka vrsta oseanja u meni, kojeg sam se seao
opisanog u slici kromanjonaca i ostalih ovekovih evoluitivnih
korena. To oseanje je bila neka divlja, ista i prirodna
zakonitost, kojoj sam ja pridao neku vrstu oboenja. Oseao
sam duh divljine koji je bio iv i od moga bia spoznat kao
neto emu se divim i klanjam. Da. Poeo sam da mu se
klanjam. Tada, posle deset godina provedenih u divljini, gotovo
da sam prestao na svaki nain da mislim civilizacijski ustrojeno,
ve sam i ono to mi je ostalo od razmiljanja usmerio ka
opstanku u divljini na nivou OVEKA-IVOTINJE. esto sam
sebe hvatao u raspoloenju u kojem su mi emocije, u nekom
ritmu, odskakale i stupale u kontakt sa prirodom koja mi je
podarila dovoljno inteligencije i dovitljivosti, tako da sam, uz
pomo desetak alatki, sam sebi garantovao opstanak u istoj toj
divljini. Istina, nekoliko puta mi je ivot bio zaista ugroen.
Jednom sam pobegao, popevi se na drvo od razjarenog vepra,
kome sam, sa grane, noem iskopao oi, a posle ga nekoliko
nedelja slatko jeo. Druga dva puta sam za dlaku izmako jednom
istom medvedu koga sam kasnije takoe ubio, iz straha da bi
me taj mesoder mogao ipak stajati glave na kraju.
Posle jedanaeste godina divljina me je svog opsela, i ja sam
poeo vie da ne bivam sam, ve, kako mi se inilo, da
komuniciram sa njenim duhom. Imao sam jak utisak da neto
135

hoe da mu se poklonim i da bih, ako to ne bih uradio, mogao

da zaalim. Ovaj strah je bio toliko istinski da sam se uplaio za
svoj ivot i, posle nekoliko meseci, ispred peine od kamenja
koje sam naslagao jedno na drugo, napravio oltar. To to sam
tada mogao zakljuiti je da ono to se u civilizaciji naziva
Bogom zaista postoji. Neumoljiva sila koja, proeta duhom,
trai naklon. Naklon, koji sam iz dna svog zverskog JA pruio,
gradei ovaj mali poklon svome novom gospodaru. Imao sam
nameru da na rtveniku svakog sedmog dana prinesem rtvu u
obliku paljenja izvesne koliine mesa, koju sam sm sebi
odredio.
Tada sam ponovo poeo da raunam vreme. Dani, koji su do
tada prolazili neprimetno, od izlaska do zalaska sunca, dobili su
neku novu dimenziju, i ja sam ponovo poeo da se vraam onoj
ljudskosti koju sam izgubio i bez koje sam bio jedno vreme.
Prineo sam prve rtve paljenice i vratio se razumu. Kasnije,
kada sam razmiljao o ovoj promeni koja mi se dogodila, o
pozivu koji se desio, shvatio sam da bih izgubio i poslednji
traak oveka u sebi, postavi ivotinja koja je poludela zato to
se odrekla bazinih naela svoje vrste. Sve u svemu, ponovo
sam poeo da razmiljam o neemu uzvienom i, moda,
lepom, ali ovaj put to nije bilo iz detinjstva steeno usmerenje
koje se kasnije, uglavnom nenamerno, regenerie i evocira ve
istinski odaziv onome to sam tada smatrao svetim. Meutim, ja
nisam odustao od svog votinjskog JA, koje je sluilo mome
opstanku, istovremeno se uklapavi u ono to sam spoznao,
emu sam sluio i ega sam se bojao. A strah, koji se crpeo,
izlazio je ba iz njega, iz divlje prirode moje due, to se nikada
vie nije dala ukrotiti i vratiti meu ljudski rod koji sam odavno
napustio.
Taj duh me je nauio kako da vrebam poput zveri, a ipak da se
posle toga bavim razmiljanjima o dubini, sutini i iskonu lova i
smrti ulovljene divljai. Nije prolo mnogo vremena, moda
136

nekoliko godina, a ja sam postao poput nekog sveca-pustinjaka,

uporno se uzdiui uz lestve prirodnog poredka i njegovog
smisla. Na primer, mogao sam da predvidim kakvo e vreme
biti narednih dana, gde u uloviti nekog zeca ili koja me
opasnost na kojem mestu eka. Iako sam se setio svih onih
opisa o Bogu, to potiu iz raznih religija, nisam se usudio da
prihvatim nita unapred, ve sam svaki nivo spoznaje
doivljavao neoptereen dogmatikom koja postoji u svetu. A
istina, adekvatna i u skladu sa mojim ivljenjem, polako mi se
otkrivala sve vie i vie, i poeo sam da oseam stopljenost sa
prirodom to me okruuje. Vie je nisam doivljavao tako
surovom, ve sam u svemu video sklad i harmoniju, sve me je
asociralo na reicu koja je neprekidno tekla, u svojim nenim
brzacima, apatom govorei kako nijedan ivot koji sam oduzeo
nije bio uzaludan i da sve ima svoj tihi smisao i namenu.
Prolo je pet godina od kada sam prineo prvu rtvu, i ja sam
poeo da slutim neke stvari koje u bliskoj prolosti nisam
oekivao. Poeo sam da se oseam kao monah, zavetovan na
samou, to oekuje neku vest od Boga. A sunce je ba tih dana
svetlelo kao da e progovoriti i ja sam ga esto gledao kroz
gusto lie divljeg kestena, koji je izrastao u mom, sada ve
sreenom, dvoritu. Intuiciju takve vrste, od kako sam, upote,
poeo da se klanjam i rtvujem paljenicu, jo nisam imao, ali
ista ta intuicija me do sada nikada nije prevarila. ak, ta vie,
mogla bi se potpisati neka sutina u mom sveukupnom ivotu u
prirodi, moda dati razlog i za naputanje sveta, to meni, u tom
trenutku, nije ni bilo bitno.
Prolo je nekoliko dana, pa, moda i itav mesec od kada me
je ovaj predoseaj totalno obuzeo. Oekivao sam neto zaista
udno i, jednog jutra, dok sam sekao drva u umi, na jednoj
visokoj topoli sam ugledao gavrana. U trenutku mi se seenje
pokrenulo u nazad, u nizu slika koje sam imao, i ja sam shvatio
137

da taj gavran ve due vreme pokuava da na sebe skrene moju

panju.
Neto iskonsko u meni me je nateralo da ga pogledam
popreko, pri emu mi se desna obrva podigla i moj pogled se,
namrten ispod moga ela, zaustavio na njemu. Odmah mi je
bilo jasno da i gavran na isti nain gleda mene i, po prvi put,
sam sreo nekog ravnog sebi od poetka boravljenja u divljini.
Gledali smo se otroumno, nekoliko desetina sekundi, ne
skreui pogled jedan sa drugog. Moe se rei da smo
odmeravali snage, a ja tu silu, koju sam sreo u gavranu nikada
nisam video otelotvorenu.
U sledeem trenutku, gavran je, odskoivi, poleteo u nebo,
preletevi preko meseca koji, tog zimskog dana, od noi nije ni
nestajao. Zatim se spustio na jednu stenu koja je trala u
odnosu na ostale, nastavivi da me gleda. Shvatio sam da ni ja
ni on ne znamo da li smo jedan drugom prijatelji ili neprijatelji,
a gavran kao da je prvi traio da se ja izjasnim. Smatrao sam za
skladno da, pre nego mu duhom poaljem odobravanje, i ja
promenim poloaj, i, okrenvi se, nastavio da gledam u njega
mnogo blae, pokuavajui da sekiru koja mi je bila u ruci ne
predstavim neprijateljski. inilo mi se da je gavran jo uvek
namrgoen i, pomislio sam da, moda, ne eli da mi bude
prijatelj, kada je on jo jednom odskoio, poletevi i vrativi se
na istu topolu koja je bila nedaleko od mene i, sledeeg
trenutka, osetio sam sreu u srcu, jer sam pronaao prijatelja.
Gavran je nekoliko puta zagraktao, dajui mi do znanja da je
moja dobronamernost odobrena i, na njemu svojstven nain,
odletevi iza obronka nekog brda, kako sam shvatio, dao do
znanja i to da je sa druenjem, za danas, gotovo. Ovaj dogaaj
me je, iako je neko udo bilo oekivano, iznenadio, i sa
strepnjom sam nastavio sa seom, u neizvesnosti kakve bi sve
promene u mome ivotu mogao doneti moj novi poznanik.
Sakupivi drva koja sam nasekao, vratio sam se u peinu,
138

mislei da bi sila koja je donela gavrana u moj ivot mogla da

bude zla. Ali, posle nekoliko desetina minuta, moda pola sata,
pomislio sam da moda i nije tako. Moda je gavran bio neko
kao ja, i da je, na svom ivotnom putu, naiao na mene kao i ja
na njega.
Poeo je da pada sneg, doneen oblacima sa istoka, i ja sam
pokuavao da se to bolje zagrejem pored vatre. Imao sam
dovoljno hrane za nekoliko dana i odluio sam, pokrenut onim
to mi se tog jutra desilo, da se narednih dana odmorim da
saekam ponovni susret sa svojim poznanikom u miru.
A te noi, koja je dola vrlo brzo, san mi nikako nije hteo na
oi. Oseao sam se udno i, oslukujui vukove koji su ponovo
zavijali, pokuavao da odgontnem smisao dananjeg susreta.
Imao sam utisak da ni gavran ne spava ove noi, ako uopte
gavranovi spavaju, pitao sam se, kada sam, najednom, shvatio
da na mojoj teritoriji nikada nije bilo gavranova. Tano sam se
seao da sam ih viao samo kako u jatu preleu, uglavnom sa
juga na sever. Sledee to sam se zapitao bilo je da li meni
uopte treba prijatelj, i da li sam i ja gavranu, moda, viak u
njegovom ivotu, kao to mi se, u tom trenutku, inilo, da je on,
izgleda, meni.
Dugo sam se borio sa ovom milju, kao i sa milju o moguem
nestanku moje slatke samoe, a onda sam pred jutro zakljuio
da gavran nije poslat ni zlom ni dobrom silom, ve nekim viim
zakonom koji vlada u prirodi. A prirodu tog zakona je trebalo
jo da upoznam. To je bila sledea stepenica u mom razvoju, i,
izgleda da to nisam mogao sam. Tog jutra, pomalo umoran,
spoznao sam da je gavran, verovatno, mojoj dui najbliskija
ivotinj i, moe se rei, da sam, ak, bio i zadovoljan to sam ga
jue upoznao, pomalo ga eljno i nestrpljivo iekujui i ovog
dana. Odluan u tome da prihvatim ono to me je zadesilo i
mirno saekam ponovni susret sa ovim biem, u koji sam bio
139

siguran, sklopio sam oi i, opustivi se, pokuao da barem malo

nadoknadim neprospavanu no.
U narednim trenucima nisam razmiljao ni o emu. Ponovo
me je zadesio spokoj uma, koji se manifstovao odsustvom
misli. Tako sam, obino, odmarao psihu, a ovakva stanja, koja
bi se mogla nazvati meditacijom, su mi veoma prijala, vraajui
mi duhovnu mo. Inae, smatrao sam neprikladnim da se
unosim u bie gavrana kao to sam ispitivao ivotinje koje
lovim, ili one kojih se klonim. On nije bio ni rtva ni neprijatelj.
On je bio neko ko mi se, dan ranije, predstavio kao ravan meni,
ko je, ak, ta vie, moda bio i dostojanstveniji od mene. Za to
sam naao razlog u predpostavci da je stariji nego ja. Bilo kako
bilo, gavran je za mene predstavljao neku vrstu otelotvorenja
onoga u ta sam verovao, nekog ko mi je poslat da bih opstao u
ovoj prirodi, kako praktino, tako i duhovno. Da, naroito ovo
drugo, to mi je bilo sasvim jasno.
Odmorivi jedno sat vremena u blagom snu, ustao sam,
pogledavi u nebo, po navici. I dalje je padao sneg. Ove zime je
bilo dosta snega, a takve zime, obino, nisu toliko hladne kao
one kada je nebo vedro i kada, bez peine i ognjita, na hladnoj
meseini ne bih preiveo ni jednu no. Tih zima se moete
jedino uteiti zracima sunca, koji znaju da prijaju i razvesele na
vetru to see lice. Najbolje je kada padne suvi sneg, tako da
vam obua od koe bude suva. esto je veliki problem kada je
sneg mokar ili kada se topi. U tim sluajevima ne idem u lov i
trudim se da to ree naputam peinu. A, ako nakvasim obuu,
obavezno je zamenim, jer se moe dobiti prehlada koja zna da
vrlo zagora ivot. No, ja sam, tokom vremena, pronaao
nekoliko biljaka kojima sam, uglavnom, lako reavao probleme
ove vrste. Ipak, seam se nekoliko groznica koje sam jedva
preiveo. Zaista, bilo je gusto tih par zima kada sam, u jednom
sluaju, zaradio upalu plua i jedva se izleio.
140

Izaao sam napolje, trudei se da ne remetim ravnoteu

prirode i beline koja je bila predivna, ve da se u nju uklopim.
Dodao sam nekoliko paradi drva na ognjite, koje se, inae,
nikada nije gasilo i koje je samo nou znalo da utihne, jo uvek
u sreditu imajui ar, to je bilo dovoljan da zapali svea drva.
Ubrzo sam zakljuio da je to jutro bilo, na neki nain, posebno
sveto. Imalo je neku silu u sebi. Mo. Kao da mi se moj prijatelj
iz daljine najavljivao, i ja sam bio zanesen tim duhom. Odluio
sam da ne spremam nita za doruak, ve sam pojeo par paradi
mesa koja su ostala od jue. A hranio sam se iskljuivo mesom
i biljem, u iju pripremu se nije morao ulagati preveliki trud.
Imao sam malo suvih ljiva koje su mi ostale i kojima sam
zasladio jelo. I, upravo vaui ove ljive, uo sam graktaje.
Bio je to gavran. Pogledao sam iza sebe, odakle je njegov glas
zapravo doao, i primetio ga na svom kestenu kako me
posmatra ukoenim pogledom. Razmiljao sam kako da
odgovorim na ono to sam shvatio kao pozdrav, i odluih da
podignem desnu ruku i mahnem mu. Posle ovog mog postupka,
ptica je poskoila, promenivi i poloaj i mesto na grani. Ovaj
njen skok mi se uinio tako gipkim i elegantnim da sam
pozdrav, koji sam izrazio, moda, pomalo povrno, ponovno
osetio u srcu, kao sreu koju sam spoznao, pronaavi nekog
bliskog. Gavran me je pronicljivo gledao, i, stekao sam utisak
da je daleko vie uspeo on da upozna mene nego ja njega. Ovaj
utisak mi je delovao nekako prihvatljiv, i ja sam mu dozvolio tu
prednost koju sam slutio. Sledee to mi se desilo bilo je to da
me je zaokupila misao da gavran oekuje neku vrstu
komunikacije sa mnom, u smislu razumevanja dveju razliitih
ivotinja koje je sudbina dovela jednu do druge. U to vreme,
sasvim mi je bilo jasno da svaka ivotinja ima svoj jezik, i neke
njihove znakove, koje su meusobno upotrebljavale, koristio
sam u svoju korist. Ali, nikada do tada nisam pokuavao da se
socijalizujem sa njima.
141

Ovoga puta bilo mi je jasno da u ,ako elim da zadrim svog

prijatelja, morati da nauim da komuniciram s njime na nekom
zajednikom jeziku. Zapravo, izvesno razumevanje u obliku
intuicije ve je postojao od naeg prvog susreta, ali gavran je
oekivao razgovor sa mnom, druenje. inilo mi se kao da mi
ta crna ptica poruuje kako ne treba biti sam i kako u svakoj
situaciji treba imati nekog druga. Ipak, ono to je bilo sutinski
bitno je da smo i gavran i ja oekivali prijateljstvo izmeu nas.
Posmatrao sam ga, razmiljajui da li je i on odbeglica od svoje
vrste, koja je, takoe, na svom putu, nekim udnim
provienjem, srela mene, isto kao i ja njega.
Tog jutra, gavran se zadrao u mojoj blizini due nego jue, i,
uz to, posetio me je na nekoliko minuta i predvee. Zakljuio
sam kako pokuava da me naui da prepoznam ba njega kada
ga vidim meu sto drugih gavranova. Mislim da sam ispravno
zakljuio da je gavran u naem druenju preuzeo neku vrstu
dominacije, vodei na odnos u njemu poznatom pravcu. Ovo
mi se uinilo pomalo neprikladno, tako da sam odluio da se
naa meusobna spoznaja razvija ravnomerno. Pokuao sam u
nekim stvarima da napravim korak ispred, kada sam shvatio da
je gavran, za nijansu, verovatno, superiornija ivotinja od
oveka. Tada sam se setio prie prema kojoj ove ptice imaju
obiaj da ubiju svog srodnika ukoliko ovaj ne prui pomo koja
je, u nekom trenutku, potrebna nekom od njih. Ovo mi se
uinilo izuzetno pravednim, tako da sam, te veeri, kada me je
moj drugar po trei put napustio, shvatio da e mi ovo biti
jedini ivi prijatelj u ivotu.
I zaista, kako je vreme proticalo mi smo nauili da se
pomaemo, razvili nekoliko glasova i pokreta koji su nam
obojici predstavljali iste pojmove i, za nepunih godinu dana,
zasnovali neku vrstu igre koju smo, isto radi zabave,
upranjavali, koristei se ovim znakovima. Kao to sam i
predpostavljao, gavran je bio kompletnija linost od mene.
142

Jedino to ga je kod mene istinski udilo bio je moj obiaj da

prinosim rtve paljenice. Po mom utisku, ni ja, ni on, nismo jo
uvek shvatali zato nas je priroda spojila, a obojca smo teili
tom dokuenju i, izgleda, imali neki preutni dogovor da do
njega doemo istovremeno. Odgovor na ovo pitanje mi se inio
sve daljim, kako je vreme odmicalo, dok je, pak, komunikacija
sa gavranom prerasla u proste razgovore koje smo vodili lovei
zajedno i druei se. ak smo razvili posebnu strategiju
pronalaenja i praenja rtve, iji smo plen kasnije delili. Sm
gavran je imao dostojanstven i ponosan karakter. Bila je to
izuzetno otromna ptica koja me je uila svome govoru,
istovremeno uei moj. Skoro nikada nije bio iza mene, uei se
oveku, iako mu to nije predstavljalo nimalo manji problem
nego to je meni bilo odgonetanje njega.
Gavran me je, kao i ja njega, imao za jedinog prijatelja.
Zapravo, kako sam shvatio, gavrnovi oko pedesete godine
ivota pronalaze prijatelja sa kojim sklapaju izvestan savez. Ko
zna zato je ba ova ptica, od tolikih gavranova, za saveznika
izabrala ba mene. Moram priznati da mi je vrlo imponovao
ovaj zakljuak, kao i ast koja mi je ukazana ovim pravilom
koje je vladalo kod te vrste votinja. Taj gavran je uao u moj
svet, postavi veliki deo njega, a ne naruavajui ni najmanji
deo moje linosti. Sve to se izmeu nas deavalo bilo je
obostrano prihvaeno i usaglaeno. A ja sam shvatio da takvog
prijatelja u svetu nikada ne bih naao. Shvatio sam da poinjem
da volim tu pticu, i jo mi je jasnije bilo da ona voli mene. Ova
ljubav nam je, odjedenom, obojici postala oigledna i bili smo
ponosni jedan na drugog. Ono za ta sam se bojao bilo je da li
u uspeti da, kao ovek, ispunim svrhu saveza koji gavranovi
sklapju meu sobom imaju. Ipak, ja jesam bio ovek. Divlji
ovek, do due, ali nisam bio gavran, iako sam se i te kako
trudio da ga razumem, i imao sam utisak da bi ta ptica dala sve
samo da ja umem da grakem ili ona da govori. Ovo isto sam i
143

ja eleo, i slutio sam da e se naa konana, konkretna

komunikacija ostvariti, i da e mi unutranji svet gavrana, koji
mi je, u velikoj meri, jo uvek bio tajanstven, postati dostupan.
Isto tako, imao sam gomilu intimnih stvari koje sam na tako
estok nain pokuavao da saoptim svome prijatelju, ali on me
nije razumeo. I on i ja znali smo da e ovaj zid utanja,
nekompletnog meusobnog razumevanja, biti sruen snagom
naih volja. Primetio sam da je i ta ptica poela da se, u
izvesnoj meri, klanja Bogu na nain na koji sam ja to radio.
Nekoliko puta je u vatru, na moje oduevljenje, bacio pare
mesa koje je odvojio od svog obroka. I ja sam se osetio
odgovornim da naklon bogu dam na njegov nain, koji mi je jo
uvek bio tajan.
A bio sam siguran da i on veruje u Boga i da mu Bog
predstavlja veeg prijatelja nego meni, koji sam se vie smatrao
za neku vrstu sluge, to je, verovatno, svojstveno oveku. I
naredno vreme sam posvetio otkrivanju ove stvari. A ono to
sam otkrio, to mi je moj prijatelj, u stvari, pokazao je da se
gavran sakrije negde gde ga niko ne vidi i satima provodi vreme
u utanju, ne mislivi ni o emu. Posle ovoga i ja sam poeo da
inim isto, sakrivajui se u bunje od svakog pogleda i, ne
razmiljajui ni o emu, provodio po sat vremena dnevno u
gavranovoj molitvi. Odmah mi je bilo jasno da je to, u stvari,
neto slino onom mom oputanju koje sam upranjavao pre
nego to zaspim. Ali postojala je bitna razlika. uanje u
bunju je bila molitva tamnoj polovini Boga. Onoj koju sam ja
doivljavao kao neminovnost u prirodi, kao neku vrstu nude
koja se mora potovati. Meutim, gavran je, izgleda, slavio ba
ovaj deo Boga. Boga tiine, mraka, i krvi. Ja, lino, bio sam
zadivljen silom koju je Bog izlivao na one koji su mu se klanjali
na moj nain. Isto tako bilo mi je jasno da je, u sutini, i
gavranova molitva dobronamerna, i da ona, takoe, slui
opstanku prirode. Ali, meni ta sila, koju sam posle takve
144

molitve oseao, nije prijala. Bio sam, nekako, neraspoloen i,

pre nego to u uti svoga prijatelja, odluio sam da na trenutak
prestanem sa takvom vrstom molitvi. U sledeem momentu
gavran se oglasio svojim glasom. Intuitivno sam naslutio da bi
trebalo da se skoncentriem na njegov glas i da ga, tako
koncentrisan, pratim. Graktaj sam uo nekako usporeno. Barem
je njegov eho, u meni, tako zvuao.
A onda se desilo neto udno, neto to sam oduvek
prieljkivao. Naime, rezak glas moga prijatelja izazvao je u
mojoj glavi nekoliko pomisli koje su mi se, od nekud, vratile
kao misli sklopljene u dve reenice. Bilo mi je jasno da mi je te
dve reenice rekao on. Nisam znao kako da odgovorim, pa sam,
jednostvno, upotrebio svoj normalan jezik, nastavljajui mogui
razgovor.
Gavran je nekoliko trenutaka utao, a onda opet zagraktao. I
komunikacija je bila ostvarena.
- Pozdrav, prijatelju! Kako ste?
- Zdravo. Da li mi to zaista razgovaramo?
- Ja sam Vas razumeao, a, ini mi se, i Vi mene. - rekao je
gavran, poskakujui i, na kratko, irei krila, to mi je ukazalo
na to da se neizmerno raduje. Moe se rei da ja jo uvek nisam
bio dovljno svestan onoga to se desilo, ali ovo radovanje moga
prijatelja me je razdrmalo I znajui da se ostvarilo ono o emu
smo obojca sanjali, pogledao sam u njega sa tolikom sreom u
svom srcu da su mi suze pole na oi. Pomislio sam da bih
mogao duu predati za ovu pticu, podigavi vrsto stegnutu
desnu pesnicu u vazduh, u znak nae pobede nad mostom koji
je postojao izmeu nas, dve razliite vrste koje su, svojim
biima, prirodno, delimino leima okrenute jedna od druge,
tako da se ne mogu meusobno razumeti.
- Da, prijatelju, odlio vas razumem! - rekao sam radosno,
sasvim siguran da je na razgovor, odjednom, nekom silom koja
nas je blagoslovila, povodom naih tenji, postao jednostavan,
145

mogu kao da pripadamo istoj vrsti. Ono to me je zadivilo

jeste to da je znaenje rei isto, nama obojici, i da je prepreka,
nemogunost komunikacije, bila samo u naoj prirodnoj
razliitosti.
Vreme je prolazilo, i ono to je nekada bila enigma izmeu nas
postalo je dostupno obostranoj spoznaji. Vrlo brzo, po, moe se
rei, dozvoli da razgovaramo jedan sa drugim, gavran i ja smo
poeli da se bavimo filozofskim razgovorima, koji su, za nas,
bili pravo otkrovenje, jer je svet gavranova bio bazino drguiji
od ovejeg, iako je u sutini, kako smo vremenom otkrivali,
zapravo bio kao i oveji, samo jedan ugao iz koga se moglo
posmatrati ono to se naziva ivotom. Na primer, i gavran i ja
smo verovali u boga ali, kako smo spoznali jedan od drugog,
jo pre naeg dostignua da moemo prosto da razgovaramo,
bog je za nas dvojicu predstavljao neto apsolutno razliito. Ja,
lino, boga sam shvatao kao bie koje postoji i dela izvan mene,
dok je gavran smatrao sebe bogom i izvorom svega to postoji,
pa i mene samog. Ono to je vera moga prijatelja dozvoljavala
je da bi i ja, umesto njega, mogao biti bog, a on, pak, posledica,
kako je on shvatao, moga zraenja, koje ja sm vidim i sa kojim
se suoavam. Kada sam ga pitao zato ima takav pristup veri,
rekao je da, po njegovom verovanju, bog sigurno egzistira na taj
nain i da bi mogao biti bilo koje bie. Takoe, rekao je da je
njegova namera da se osea na svakome mestu kao da je tamo, i
da, stoga, i mi moramo u to verovati. Takva je priroda stvari.,
rekao bi moj prijatelj.
Takoe, imao je razumevanja za moja stav da je Bog
neprikosnoveno bie koje ekzistira izvan svih nas i od nas
oekuje naklon i veru u njega. Bilo je prilino interesantno i,
zapravo, ja sam tek iz tog razgovora, koji se vodio oko pitanja
zato smo izabrali jedan drugog za prijatelja, shvatio njegovu
veru. Gavran je rekao da je, jednostavno, on tako, u svome
provienju, odluio dok sam mu ja objanjavao da je nae
146

druenje proisteklo iz predoseaja da e se neto bitno desiti u

mome ivotu i da je taj dogaaj bio poznanstvo sa njim. Mnogo
vremena smo provodili, objanjavajui svet kome pripadamo, u
smislu da sam ja ovek koji pripada, ili je barem pripadao,
svojoj vrsti i da je on gavran koji je mene, po svojoj odluci, a po
pravilu koje gavranima njihov zakon vrste nalae, izabrao za
doivotnog prijatelja. Jednom prilikom mi je rekao da ni njemu
samom nije jasno prijateljstvo koje se kod gavranova sklapa,
ali mi je naznaio da e on svakako ispuniti ono to je njemu
namenjeno, oekujui od mene da traim neku protivuslugu,
kojom bi m se oduio za pristanak da budem njegov saputnik.
Meni se ova njegova ponuda uinila, moda, malo
neprikladnom, jer mi je prijateljstvo sa njim, naroito od kada
smo poeli jednostavno da razgovaramo, bilo, praktino, smisao
ivota. No, poznavajui gavrana, razumeo sam to kao dunost,
na koju je pozvan, da tako neto izjavi. U trenutku kada mi je
moj prijatelj rekao za ovaj njegov dug prema meni, prihvatio
sam to sa najveim uvaavanjem, i nisam ni slutio koliko u
njemu ima smisla, koliko je on vezan za njegovu ast, a za
mene istinski vaan.
Moram rei da se nikada nisam iznenadio zato to on ne
provodi vreme sa ostalim pticama. Od poetka mi je bilo jasno
da je odluio da svoj ivot provede sa mnom. Jednom prilikom
sam ga pitao, ipak zaintrigiran njegovom odlukom da oveka
uzme za prijatelja, ta ga je navelo na to.
-Ne znam. Uostalom, ja sam Bog. odgovorio je.Mogu.,valjda, izabrati za prijatelja koga god hou.
Bilo mi je jasno na ta misli i kako on to, u svojoj dui, shvata,
i njegov odgovor mi je bio ist i iskren.
Gavran nije imao poznanike meu svojim srodncima, i, ja
sm, nisam mogao razgovarati niti razumeti ni jednog od
drugoih gavrana koji su proli mojom teritorijom, a bilo ih je
malo, i, imao sam utisak da dolaze da se ude mom prijatelju.
147

Ono to sam zakljuio je da bi se mogla podvui neka slinost

izmeu njega i mene, ali iz ugla gavrana to uope nije bilo tako.
Ono to je meni, nekako, bilo vano je nae meusbno
uvaavanje i neugroavanje naih pojmova koji su bili podeljeni
na tri dela: gavranove, moje i zajednike. Hou rei da sam ja
imao svoj ivot, gavran svoj i da je iz ta dva ivota proizilazio
odnos koji je bio neto savsim tree. Nae prijateljstvo. I to
prijateljstvo je, izgleda, pored moje vere i duhovnosti, koju sam
pogotovo sa gavranom proeo razliitim bojama, bilo boje
prirode, kojoj sam se divio, i kruna moga ivota. Mogu
slobodno rei i da je moj jedini prijatelj bio mranog karaktera,
ali i istog, slobodoumnog i divljeg. Uglavnom je jeo hranu
koju bih ja, uz njegovu pomo, ulovio, ali je, ponekad, znao i da
ulovi po kojeg mia, to je, inae, bila njegova omiljena
poslastica. Posmatrao sam njegovo zadovoljstvo kada bi tu
ivotinju, u slast, kidao na komade, sav opijen njenom krvlju.
Njena smrt radi hrane bila je neto u emu takoe treba uivati i
to je deo, ili, bolje reeno, in koji je celina sa samom
prehranom. Za mene, pak, ta smrt je ostala neugodna nunost,
koja proishodi iz prirodnog zakona da je svako nekom hrana.
Prolazili su dani, meseci, godine. Pa, evo, i etvrta decenija,
od kako sam napustio svet, je bila ve u toku. I doao je dan
kada je trebalo da rezimiram svoj ivot. Mnogi bi se, u mom
sluaju, moda, odluili da napiu memoare ili neto slino. Ja
sam, pak, imao potrebu da definiem sve to sam doiveo, da
dam neki dublji smisao svom ivotu, u mom linom stavu
prema njemu. I nije bilo nimalo lako reavanju te zagontke
koja se nazivala smislom ivota, a oseao sam da se mome
ivljenju pribliava kraj, i, kao da mi je jo ostalo da
protumaim zato sam bio ovde, na zemlji. Te, jedne od
poslednjih, veeri moga ivota sam bio u svojoj peini i
priseao se prvih dana provedenih u divljini sa nekim
strahopotovanjem. Mesec je nestao iza brda, tako da je jedina
148

svetlost bila vatra. I mene je spopao strah. Strah da nemam

sutinski odgovor zato je moj ivot uopte postojao. Na
trenutke mi se inilo da je jedino to jer bilo vredno moja
samoa i moj veliki prijatelj koji tu samou niim nije naruio,
koji ju je, ak, produbio i dao joj neki vii smisao. Razmiljao
sam kako u uskoro pokucati na vrata neba. Nadao sam se da e
to biti nebo i imao utisak da, i pored sve moje duhovnosti i
zakona kojih sam se pridravao u ime moga boga koga sam
istinski oseao i kome sam se iskreno klanjao, moj sluaj, jo
uvek, nije reen. Moda to i nee biti nebo,, razmiljao sam,
ve mrak i tama... avo. Bojao sam se i itavu no proveo u
nekoj borbi koja kao da je pretila da bude sudbonosna. Molio
sam se i goreo iznutra u isto vreme. Neto me je vuklo da sav
svoj ivot prokunem. Neka sila koju, do tada, nikada u ivotu
nisam sreo. A te noi sam se borio protiv nje. Prevrui se po
krevetu, usplahiren i sav u neizveznosti koje nisam bio ni
svestan, imao sam utisak da opiranju toj sili kraj nikada nee
doi. Na trenutke sam pomiljao kako sam propao, a onda bih
ponovo prikupio snage, uviajui kako jo ima nade.
I tako cele noi. Tek u cik zore, u trenutku kada e sunce
pustiti po zemlji prve zrake, moj prijatelj je zagraktao, za
momenat me otrgavi od borbe koju sam vodio, pomislio sam
neto divno, i sav onaj nemir to me je morio je nestao. Bio sam
svestan da u u raj, a, takoe, sa mnom i moj prijatelj, koji mi
se oduio za moju vernost.
- I ti si meni pomogao da izvrim ono to je bitno za ivot
gavrana. rekao je.
Radosno smo proiveli nekoliko prvih proletnjih dana,
odmarajui se i ekajui ono to smo oboje znali da e doi.
Posle tog kratkog vremena, provedenog u apsolutnoj blagosti i
svetosti, moj prijatelj i ja smo zajedno napustili ovaj svet.

149

Eto, to je ta, pomalo udna, pria! , zavrio je patuljak.

Stefan se duboko zamislio. Imao je utisak da mu Herlit ukazuje
na to kako bi on trebalo da se postavi prema njemu.
Kao ovek prema gavranu?
Ne znam, ne znam. Priu shvati kako hoe, a zato sam ti je
ispriao... sada se i ja pitam. No, ipak mislim da bih, barem ja,
hteo da sa tobom budem prijatelj po uzoru na junake iz prie.
Stefan se osmehnuo desnim uglom usne. Pitao se da li je
spreman na takvo prijateljstvo i na ivot koji je toliko udaljen
od uobiajenog sveta. Sedei na svom krevet rairenih nogu i
nadlaktivi se, postavio je patuljku jo jedno pitanje:
Ko si ti, u stvari?
Ja sam vesnik novih bogova. Ja sam vesnik novih bogova!.
Da, ali, odakle potie? Kako to da sve zna?... Uopte, reci
mi neto vie o sebi!, bio je uporan mladi.
U redu, ali nemoj nikome da kae., vrpoljio se Herlit,
pokretima koji su Stefanu, izgleda, ve postali toliko simpatini
da je, ako ne svesno, onda nesvesno bio oduevljen lutkom.
Ja sam tvoja sutina. Ti bi to protumaio kao da sam ja tvoja
dua, to uistinu i jesam, ali ja jo postojim. I nezavisno od
tebe. I, ako elim da preivimo, moram da te nauim svemu to
znam, a to je Sve. I, molim te, nemoj milsiti da si ti neto
posebno u odnosu na druge ljude. Moda je kod tebe specijalno
to to ima mene za duu, ali da zna, ako ne bude bio dobar,
ja te mogu i ostaviti, a ti e onda poludeti. Sada, kada sam ti na
tvoj zahtev ukratko rekao ko sam ja, a oko toga sam mogao jo
mnogo govoriti, nemoj da se uzoholi, ve se ponizi, ma koliko
ti ja izgledao trapav i smean.
Na ove patuljkove rei, mladi je pomislio da bi trebalo da
mu se pomoli, ali, ve u sledeem trenutku je shvatio koliko je
to besmisleno, tako da je bio zbunjen i pomislio da je, ako je
sve ovo to je Herlit rekao tano, on neka vrsta proroka ili
150

apostola. Opet, lutak je za sebe rekao da je vesnik novih

bogova, i Stefan se pitao otkud neko takvo bie u njemu. Da li
je ono sastavni deo njega ili postoji nezavisno? Onda se setio
rei da je Herlit rekao da postoji nezavisno od njega, i shvatio
da je, izgleda, taj mali stvor, iako njegova dua sma, kako je
mislio, moda i jedan od tih novih bogova o kojima je govorio.
U sledeem momentu je pomislio da je Herlit, ne samo njegova
dua, ve, uopte, neka dua na koju je on prikljuen, izmeu
ostalih.
Na kraju krajeva, esto je sa Vladimirom Petroviem
razgovarao o tome da ovek postoji na mnogo mesta
istovremeno tako da je zakljuio kako je, moda, neko iza te
maske, koja predstavlja odreenu skupinu ljudi, u stvari
patuljak. Odluio je da sve ovo pita lutka; Da li moda patuljak
poznaje i due ostalih paralelni ljudi i da li, moda, to znai
Vesnik novih bogova? Herlit se vragolanski nasmejao i izveo
nekoliko udnih pokreta.
Mnogo pita, mnogo pita!, poruio je i nestao.

XII

Proao je koji sat kako je Stefan bio sam u sobi. Napolju se

ve dobro smrailo. I jo jedna no mladievog ivota je prola.
Ujutru je ustao i, popivi kafu uz cugaretu, poeo da se sprema
za posao. Doao je u iskuenje da pozove lutka, kada je
primetio koliko je, u stvari, oduevljen njime. Taj mali trapavi
stvor! Ne mogu da verujem da moja dua izgleda tako. Da i ne
spominjem njegovo znanje i harizmu kojom odie. O, moj boe,
zar tako neto ivi iznad moje glave? Mislim da bih naisto
pogreio kada bih njegovo znanje pripisao sebi... U stvari,
151

moda je ta nauka zaista zakopana negde u meni, ali patuljak mi

je rekao da on postoji nezavisno od mene, ak i da me moe
ostaviti. udne stvari, udne stvari se deavaju sa mnom. Pitam
se samo, kako e se uklopiti to to sam praen sa stvarima koje
lutak hoe da me naui. Da mi je, barem, odgovorio da li je on
samo moja dua koja pripada samo meni. A, ako je tako, kako
to da smo dvojica?... Zar ovek nije jedno sa svojom duom?
Opet, reeno mi je i da ja nisam nita posebno. Da! Trebalo bi
da spustim loptu, da se saberem i ne dozvolim da se na meni
primeuje ita to se tie Herlita. On je moja tajna, i to tako
treba da ostane. Sada mi je sasvim jasno da je to i njegova elja,
iako to nije spomenuo. Ipak, na odnos bi trebalo da bude slian
kao kod oveka i gavrana iz ispriane mi prie. Sada mi je jasno
da sam spreman na to... Ne, ne! Nemogue je da sam sve
izmislio. Pa, dobio sam prsten, kako mi je bilo reeno...
Mladi je razmiljao, gledajui ba u taj prsten na domalom
prstu leve ruke. Odlino mi stoji. I opet, kao da iz njega izlazi
neka sila koja, potom, biva upijena mojim umom. Moj magijski
prsten...Ha, ha! Mislim da ga neu nikada skinuti. O, draga
Danijela, srce moje milo. Hvala ti. Jo jednom ti hvala. Nego,
vreme je da ja krenem! I zaista, ovek kome se njegova dua
javila kao udan patuljak, koji misli da ga savreno prate
odreeni zli ljudi i koji je jue prihvatio branu ponudu devojke
sa kojom se zabavljao ve nekoliko godina, obukao je plavi
sako i, obuvi svoje nove crne cipele, otiao na posao. Stigavi,
objavio je kolegama da se eni.
- Danijelom? - pitao je Vladimir.
- Da. Pogledaj prsten koji mi je poklonila!
Oi su mu zasijale kada ga je prijatelj potapao po ramenu,
nakon to je znatieljno pogledao prste.
- Lep poklon, nema ta. Kao da zrai nekom energijom.primetio je Vladimir, dok se mladi naao zauen, posle ega
se odmah nasmejao.
152

- I na tebe ostavlja neki magijski utisak? pitao je.

- Hm!... Da... Ima neka sila u njemu koja me podsea na boga.
- Interesantno!
- Da nije tvoja budua ena neto zamaijala sa tim prstenom?
Mladi je na ovo Vladimirovo pitanje prasnu u smeh.
- Danijela je filozof, a ne vetica! - nastavio je da se smeje
Stefan.
- Ne znam ja! Ali, taj prsten zaista zrai neim to oveka tera
da se pokloni i oda potovanje onome ko ga nosi.
- Ha, ha, ha!- zatresao se mladi od smejanja, dok ga je
Vladimir, koji se takoe smeio, ponovo potapao po ramenu.
- Samo se ti kliberi, ali, po meni, to nije obian prsten. Ja sam
ozbiljan!
Stefan se uozbiljio, shvativi da prsten, izgleda, na sve ostavlja
odreen utisak.
- Daj i meni da pogledam. - zatraio je i ujak da pogleda
prsten, dobro ga odmerivi.
- Lep je. Zaista je lep!
- Je l' da da zrai pozitivno i dostojnstveno! - pitao je Petrovi
efa, Stefanovog ujaka.
- Ja, lino, ne verujem u magiju, ali odaje zaista moan utisak.
Nego, jesi li ti siguran da hoe brak sa Danijelom?
- Ujae, ipak sam shvatio da je volim.
- Sigurno?
- Apsolutno! - odgovorio je mladi, napravivi mig, ne bi li
podsetio ujaka na tajnu o tome da je, navodno, prestao da je
voli. On se, pak, malo trgao, sa utiskom da je, moda, ve
razotkrio deli onogo to je trebalo da preuti.
- Nego, kad e svadba? - U momentu je pokuao da prekrije
pitanje o tome da li je njegov sestri spreman za pomenuti brak.
- Ne znam kad e, ali e je biti. Moda e biti neto skromnija,
ali bez proslave neemo ostati. Svi ete biti pozvani, to je
sigurno.
153

Stefan je ponovo na licu imao osmeh, koji je, za trenutak,

ustupio mesto uenju povodom Vladimirovog pitanja o
prstenu i Danijeli.
I ba u tim trenucima, Dragan je, odjednom, zapazio onu staru
sveinu na Stefanovom licu. Ovaj je, pak, jo uvek imao
ispijeno lice, ak su mu i sleponice jo uvek bile udubljene,
dajui utisak da od neega boluje. Meutim, mladiu se vratio
onaj stari osmeh, kako na licu, tako i u oima, i njegov ujak se
nasmeio, nadajui se da e se uskoro Stefan vratiti na ono
staro. Ovu sveinu je primetio i Vladimir.
- Vidim, veseo si danas!
- Istinu govorei, tako se i oseam. Zapravo, Danijela mi je
ponudila brak, i, od kada sam shvatio da je neu odbiti, kao da
je u mene ulo neto to me je ponovo pokrenulo. - birao je rei
mladi, poto nije hteo da zapetljava stvari koje je ve
iskomplikovao, dajui razliita obrazloenja svoje oronulosti i
melanholije. Ujak kao da je shvatio da su se stvari u sestrievoj
vezi promenile na bolje i da je ljubav, barem to se tog para
tie, pobedila.
- Ako, ako. - zastao je Dragan, pokuavajui da u sebi rezimira
stvari vezane za svoju brigu o Stefanu, kada je pomislio da se
sve idealno zavrilo. Jednostavno, stekao je utisak da je mladi
oduevljen ba povodom toga to se eni, i da to ini ista srca.
- I treba da se eni! Vreme ti je.
- I meni to izgleda sasvim logino. - nadovezao se Vladimir. Ja ,barem, znam koliko ti je Danijela znaila sve ovo vreme.
- Da, da... - poeo je da zamuckuje Stefan, pokuavajui da
navodi razgovor tako da se ne otkrije da je, pre dve godine,
rekao ujaku kako vie ne voli svoju devojku, poto se od uvek
hvalio Petroviu da se sa njom razume i slae u svemu.
- Nego, hajdemo mi da radimo! - ree odjednom, pokuavajui
da zavri razgovor, jer je to video kao najbolji izlaz iz problema
u kome se iznenada i neoekivano naao.
154

- Ja, barem, imam dosta posla.

- Posao na radnom mestu pre sveg, posao pre svega. - kazao je
svoju parolu Dragan, pljesnuvi dlanom o dlan i uinivi da e
razgovor, povodom Stefanovog saoptenja, koje je sve okupilo
oko njegovog stola, zavri.
Prolo je nekoliko dana, za vreme kojih mladi, iako je to
nekoliko puta pokuao, nije uspeo da izvue iz razgovora sa
Herlitom nita o pratiocima i kompanije Film. Meutim stekao
je utisak da patuljak zna sve o tome i da, barem izvesno vreme,
o tome ne eli da govori. Moda je Herlit taj koji e mi, u
vreme koje je on isplanirao, razotkriti progonitelje. A izgleda, i
to veoma jasno, da e, u vezi njih, stati na moju stranu. Ipak,
ini mi se da i ja postojim nezavisno od patuljka, kao i on od
mene, i ne smem se prepustiti tome da mi patuljak, jednostavno,
kae to je ovako, a ovo je tako, ve ja treba da nastavim, moda
i nezavisno od njega, sa borbom protin hulnika. Mogu samo da
predpostavim koliko se ujedaju u sebi povodom mog venanja.
Da! Siguran sam da im je taj udarac zadao bog u moje ime... A
moda,..., palo je napamet Stefanu, Moda ja treba da tim
bezbonicima otkrijem boga, dovodei ih k njemu. I to bi mogla
biti boja volja. Ko bi znao ta je istina. Jedno mi je jasno, a to
je da ja o njima, jo uvek, ne znam nita. U pravu je Herlit to
sa mnom nee da razgovara o tome kada ja toliko malo znam o
pratiocima i kada bi bila potrebna itava knjiga, koju tek treba
da proitam, da bih shvatio ta je boja volja u vezi njih.,
postavio je jo nekoliko pitanja sebi mladi, kada je odluio da,
potezom ake, u svoju sobu pozove lutka i pita ga ta on misli o
bogu.
O, zdravo, zdravo. Pozvao si me!
Pozdrav i tebi, Herlite!
Jesi li me zvao, kao po obiaju, da askamo o istini ili ima
neki poseban razlog?, pitao je patuljak, ovoga puta se
pojavivi sedei na krevetu pored Stefana.
155

Ja znam da ne voli da govori ni o emu konkretno i da su

tvoje rei neka vrsta programa kojim me dovodi do neega, ali,
ja bih hteo da znam gde smo se mi to, zapravo, uputili?
Konkretno bih te pitao ta ti misli o bogu, onakvom kakvim ga
ja vidim?
Ne znam. Ne znam!, ve po obiaju bio je zavodljiv lutak,
izbegavajui direktne odgovore.
Pa, da li po tebi postoji jedan jedini pravi bog?
Ima vie bogova! Mnogo raznih bogova!, trljao je nos od
drveta patuljak.
Evo, ispriau ti priu gde su pauci ti tvoji pratioci, a njihova
matica neto veliko, emu oni slue.
Hajde da ujem jo jednu priu!, pomislio je Stefan,
zamolivi lutka da se pomeri sa kreveta kako bi on legao i na
miru sasluao priu.
Ovako!, rekao je Herlit i nastavio:

PAUCI

Obilazio sam zapadnu planinu, istraujui prirodu raznih

insekata u tome podneblju za svoj nauni rad. Zapravo, osim
prolaznog obraanja panje na razne bubice, o kojima sam ve
dosta znao, moj glavni cilj bila je izvesna vrsta pauka za koju
sam uo od jedne vraare koja mi je rekla da od njih pravi
izvestan lek, a koji su, kako je u svome opisu podvukla, jo
uvek nepoznati nauci. Objasnila mi je da ive pod kamenjem, u
grupama, uglavnom pored malih potoka. Ta stara vetica je bila
vrlo enigmatina povodom tih insekata, objanjavajui da oni
nikada nee ni biti otkriveni jer su vrlo retki, i, kako je rekla,
156

imaju izvesnu zatitu od oveka, te da im mogu prii samo

odreeni ljudi, i to ne onima ivim, ve uginulim jedinkama, to
ive bube ostavljaju na odreenoj mahovini koja raste po
kamenju, a speifina je po mirisu koji podsea na svee mleko.
Moram da priznam da nisam uspeo da po opisima starice
otkrijem o kojoj se mahovini radi, ali sam gotovo bio siguran da
sam odredio vrstu grupacije te biljke kojoj ona pripada.
Prvo sam razepeo svoj ator, na proplanku koji se nalazio
duboko u divljini. Sa sobom sam imao standardnu opremu za
kampovanje u ovakvim uslovima, a, s obzirom da je u planini
bilo medveda, poneo sam i jednu samaru. Nekoliko dana sam
uzaludno obilazio teren. Ja, lino, sam uivao u prirodi nekako
budui siguran da takvi pauci ipak postoje i da u napraviti
znaajno otkrie. Meutim, osim poznatih vrsta osmonoaca,
nije bilo ni traga neemu slinom. Proveo sam jo nepuna tri
dana u atoru, kreui se u preniku oko njega i preko deset
kilometara, traei potoke i prevrui kamenje. Nita u vezi
traene vrste na tome terenu nisam pronaao, tako da sam
odluio da se prebacim vie u planinu, i protiv upozorenja da ne
bi trebalo toliko da zalazim u divljinu. Ipak, moj entuzijazam je
bio toliki da mi nije ni na kraj pameti padala moja bezbednost, i
slepo sam gledao u oi opasnostima koje prete na ovakvim
mestima.
Jo petnaestak dana sam proveo u planini, uzaludno, ali
uporno traeii vrstu insekata za koju me je vraara, koja me je,
inae, i izleila lekom pripremljenim od mrtvih paukova,
obavestila. A bolovao sam od raka plua i, po lekarima koji su
se brinuli o meni od kada je moja bolest otkrivena, ostalo mi je
jo nekoliko meseci ivota. Meutim, po predlogu jednog
prijatelja koji se i sam bavio okultnim, a u potrazi za spasom,
doao sam do vraare. Moram priznati da sam, posle sree koju
sam doiveo kada mi je saopteno da je moja bolest nestala,
odmah spoznao neodoljivu elju da, kao profesor biologije koji
157

je, inae, bio fanatino usmeren ba ka insektima, pronaem ili,

bolje reeno, otkrijem tu vrstu pakuva. Skoro da sam, ve, vie
od dvadeset dana peaio po planini, preturajui kamenje oko
potoka. Za to vreme nisam sreo nijedno ljudsko bie, a imao
sam prilike da ugledam vei broj jelena i dva medveda, koji
mene, izgleda, nisu primetili, budui udaljeni na velikom
rastojanju od mesta na kome sam se nalazio. Inae, odlino sam
se snalazio u divljini, u kojoj sam se naao po ko zna koji put na
istraivakom radu. Jedino to sam ovog put bio sam. Naime,
nisam uspeo da ubedim nijednog kolegu da poe sa mnom, jer
niko od njih nije poverovao u ono u ta sam ja bio ubeen, da
postoje pauci pomou kojih se moe leiti rak.
Na delu planine na koji sam se prebacio bilo je neto manje
ume, i to vie zimzelenog nego listopadnog drvea. Po mojoj
proceni, nalazio sam se barem na hiljadu i trista metara
nadmorske visine. Sa planom da istraujem novo podruje na
kome sam se nalazio, i dalje sam bio gotovo siguran da u
pronai ono to traim. A, ako ne naem nita odluio sam da
se ni tada ne predam, ve da se popnem jo jedno petsto metara
ka vrhu i uem jo jedno trideset kilometara dublje u divljinu.
Seam se visokih borova koji su nasumice bili izrasli na jednoj
visoravni, a pored kojih sam postavio ator. U neposrednoj
blizini je bio jedan potok iste i hladne planinske vode od koje
su trnuli zubi. Ujutru, sam ustajao u cik zore i, sa rancem i
pukom, odlazio u istraivanje, gledajui da se vratim kreui
se u luku i pronaem jo koju reicu gde bih tragao za tim
insektima. Prola je, od prilike, jo jedna nedelja
od kako sam promenio bazu, i shvatio sam da mi ponestaje
hrane, to jest, da je imam za jo nekoliko dana. Tada sam
odluio da ne prekidam svoje istraivanje, ve da upotrebim
puku da bih do hrane doao. Ulovio sam jednog poveeg
srndaa, sa namerom da, ukoliko ne pronaem ono to traim
na teritoriji na kojoj sam se kretao, ostavim od ulova onoliko
158

koliko ne budem pojeo i na novom prostoru ponovo naem

hranu.
Tako je i bilo. Pretraivi podruje i naiavi na, ukupno,
sedamnaest potoka od poetka moga istraivanja, ijim sam se
tokovima kretao, vreme je bilo da ponovo preselim ator i da se
popnem jo onih pola kilometara prema vrhu planine.
Da. Kada sam pakovao ator, ne samo da me nije napustio
entuzijazam, ve sam imao izvestan nadrealni predoseaj da u
uspeti. Kao da su mi pauci koje traim dozvolili da ih upoznam
i da ih vidim. Imao sam utisak da sam u izvesnom telepatskom
kontaktu sa nekim ko bi, iako to kod pauka nije nikada obiaj,
bio matica ovoj vrsti.
Krenuo sam uz brdo, ka svom novo odredite, pitajui se da li
je moja psihika spoznaja plod eventualne iscrpljenosti i
boravka van civilizacije, ili, moda, prevelike elje i
neodmerene ubeenosti da takva bia zaista postoje. Tada sam
snano udario nogom o zemlju, pomislivi: Nai u ja vas!, a
daleko sa visine, kao da mi se javio glas ili, bolje reeno, zov,
mnogo jai i proimniji od onog utiska koji je, kako sam mislio,
verovatno bio plod moje mate. Tada kao da se neto u mome
biu prelomilo, i shvatio sam da ta bia imaju izuzetnu
telepatsku sposobnost, a da je deo te misaone energije, od
odreene grupe paukova, okrenut upravo ka meni. Kao da oni
oekuju da ih pronaem, istom onom silinom kojom ja njih
traim. U sledeem trenutku, u meni se iskristalizovao jasan
poziv bia koje je bilo glavno meu paucima. Doi, doi! Od
tada sam, skoro automatski, sa mnogom veom snagom u
koracima iao uz brda, popevi se na dve hiljade metara. Bilo
mi je jasno da sam ve odavno izgubio snagu, i da je ono to me
pokree da se jo uvek penjem bila energija koja mi je slana.
Naiao sam na jedan potok oko koga je bilo dosta kamenja i
pomislio da sam, napokon, naao ono to traim. Razumom koji
je funkcionisao gotovo ivotinjski, nagoski sam shvatio da mi
159

vie nije cilj da ispunim ono to sam nameravao kada sam

krenuo u istraivanje, ve ono to od mene oekuje matica. Pao
sam na kolena, odjednom izgubivi mo pokretanja. Bio sam
apsolutno paralisan, leei na leima pored jedne skupine
kamenja. Jedino sam mogao da diem i malo okreem glavu, i,
sporim pokretanjem oiju, posmatram ta se oko mene deava.
Odjedno sam video hiljade malih, crvenih buba kako izlaze,
probijajui se ispod kamenja. Kada su se dovoljno pribliili,
bilo mi je jasno da su to, u stvari, pauci koje traim, i meni se, u
par sekundi, vratila stara svest. Hou rei da nisam vie bio
opsednut uticajem tih insekata i njihove matice. Ali telo mi je
jo uvek bilo paralisano i pauci su poeli da se penju po meni,
da se podvlae pod mene i ulaze u moja usta, nos i ui. Poeo
sam da oseam ogromne bolove posle nekoliko sekundi jer su ti
insekti poeli da me grizu poput pirana. Skoro sva koa mi je
ve bila oguljena i krv mi je u kapima izvirala iz tela.
Odbrojavao sam poslednje trenutke svoga ivota kada sam se
zaudio zato pauci ne diraju moje oi. Tada se jedan vei
kamen naglo pomerio, i ispod njega je izala velika crna buba,
vukui za sobom jo veu kesu sa jajacima, koja su, kako mi je
ta enka poruila, potrebna da nahrane oi oveka. Poslednja
misao, koja mi je, takoe, imputirana od matice, bila je da njih
nijedan ovek nije video ive, a da nije zavrio kao ja, i da je to
prirodni zakon.

Vidi kako su pauci i dali i oduzeli ivot oveku!

Vidim. I mogu ti rei da je kraj prie pomalo jeziv.
Da. ali je i pouan. Naime, trebalo bi da ti i ja iskoristimo
pauke, jer smo u prii predstavljeni kao matica. Jednostavno,
ako hoe da pobedi pratioce, mora to uiniti svojim
razniljanjima. Samo, tu postoji jedna opasnost, a to je da si ti u
160

prii predstavljen i kao ovek kojim se matica nahranila. Zato

mora pronai svog gavrana!
Hoe rei da, ako ne ispunim prvu priu, po drugoj bih
mogao biti rtva pratiocima?, pitao je ve vrlo zaintrigiran
Stefan.
To je tano, samo to tu ima jedan problem!, namrtio se
Herlit. Ti si pogreno definisao svoje progonitelje!
Kako to misli?
Lepo. Sagledao si ih oima starih bogova, koji su, tek, slika
onih pravih, koji e doi i iji sam ja vesnik.
Hm!... udan si ti, Herlite. Jo e me naterati da promenim
veru
Ha, ha, ha!, nasmejao se zloesto patuljak i otiao, sakrivi
se u svoju sobu, Stefanu iznad glave.

XIII

Kao da se nalazim u nekom trouglu ili kvadratu... Kocki,...

Tako neto., ponovo je poeo da razmilja Stefan, nakon to je
izvesno vreme proveo sam i oputen Ali, izgleda da polako
poinjem da shvatam kako treba da se borim. Protiv ovih mojih
neprijatelja treba se boriti voljom, jednostavno, do nekog kraja
terati svoje, dok ih moja veliina duha ne pobedi. U pravu je bio
Vladimir kada mi je jednom rekao da treba iskopati smisao. A,
ja bih sada dodao, i istinu... Da. Dokuivanjem ovih dveju
stvari, hulnici e biti pobeeni. Kada sve budem znao to u i
zapisati i objaviti kao knjigu, tako da e svako znati gde mu je
mesto. Da li meu prokletima ili meu spasenima. Seam se da
mi je moj najbolji prijatelj, Petrovi, jednom prilikom rekao da
moda mi i ne postojimo, da nas neko umilja. Ako je tako
161

zaista ga treba naterati da to radi ispravnije; da umilja raj, a ne

ivot, onako kako ga mi vidimo... A moda je sve avolji trik,
kojim se on samo zabavlja sam sa sobom. Ipak, ja sam, nekako,
svestan. Ako nita ne postoji... Ma, ne, ipak postoji neto, im
sam svestan, pa makar postojala samo ta svest. Ne mogu da se
setim da li mi je Vladimir, ili ko li ve, ispriao kratku teoriju
bivstva prema kojoj je boginja Maja stvorila svet koji je
obmana, a iz koga treba da proizae neto to sam ja do sada
nazivao rajem. Takoe, u vezi toga, mislim da mi je reeno
kako je dato samo poslednje vreme, pre nego se, kako je
zapisano, javi carstvo nebesko. Da. Takva ideja se moe
pronai i u Svetom Pismu. Samo to sam ja svestan te obmane, i
nekad mi je zaista preteko da nosim svoj krst. Ponekad mi se
uini da je slika koju ja konstatujem kao istinitu, zapravo,
zamrljana prevarom, ili, bolje reeno, obmanom. Da, da... Ta
slika bi se sastojala od kolaa crno-belih papiria, koji
predstavljaju ono to vidim i ujem, oseam. I, kako meni
deluje realno, beli papirii bi predstavljali pravu istinu dok bi
crni bili la to obmanjuje, iako daje, sveobuhvatno, jedan
jedinstven pogled, predstavljajui se kao neka maska. Mogue
je, a i verovatno mi je, da iza crnih papiria postoje beli, koji,
kada bi zamenili ove koji su la... Da! To! Dolo bi do nastanka
sveta koji je blagosloven. Hm! Moda je drugi Hristov dolazak,
u stvari, monat brisanja crnog sa slike koja e, u narednom
trenutku, biti proiena i sveta.
Mladiu su se, na trenutak, od uzbuenja koje je imao
povodom ovih zakljuaka, blokirale misli, ali, par sekundi
kasnije, pomislio je da je ovaj svet, u stvari, vrsta istilita. Ne,
ne, ne... Beli papirii su sve ono to je dobro a crni su sve ono
to je zlo... Dakle, ako bih uinio da la nestane, samim tim bih
ostvario blagostanje. Ali, kako to da uradim? Moda bi, ipak,
trebalo da se direktno borim sa hulnicima koji su crni i koji, u
pravoj istini, ne postoje. Hm! Ako je tako, ja bih mogao vrlo
162

lako da budem jedini koji postoji, taj koji umilja, jer sam
siguran u svoju svest i svoj doivljaj sveta. O, kako da od svoga
sveta stvorim raj i uinim da sve ono to je dobro postane, ako
sam u svojoj poslednjoj milsi u pravu. Ali ne! Ja, ipak, ne bih
eleo da sam sm. Mislim, voleo bih da postoji mnotvo dobrih
ljudi koji postoje isto kao i ja... A ta da radim sa lai, kada je
tako zakovana za istinu? Ne znam... Ali, dau ja sebi sve
odgovore, uz pomo Herlita i Vladimira, a i ostalih ljudi za koje
sam siguran da su dobri.
Zakljuivi ovo, Stefan je seo za sto, upalio cigaretu i pustio
muziku. Na trenutak mu se uinilo da se lutak ponovo pojavio
na krevetu. Okrenuo se da pogleda. Meutim, nije ga ugledao.
E, Herlite, Herlite! ta u ja sa tobom?, pomislio je, da bi,
potom, spoznao kikot sa svoga ormara, na kome je patuljak
plesao uz muziku.
Ti si, Stefane verovatno primetio da ja ne mogu fiziki da
utiem na svet.
Tako mi se ini., odgovorio je mladi.
I to je tano., klimao je glavom lutak, u ritmu muzike.
Vidi, mogu da skoim na luster!, kazao je, zaista skoivi u
sledeem trenutku. Vidi, luster se nije pomerio ni malo, tako
da je to istina. Zato bih te zamolio da neto zapie i to da
Danijeli, kao neki spis koji si pronaao, na primer, na
internetu!
Hoe da kae da bi mi neto izdiktirao?
Da, Stefane, da, Stefane. Neto bih ti izdiktirao, i to bi
Danijela trebalo da proita... Zna, ene znaju da budu udo
kada se nau u odreenim situacijama. Zapravo, ispriau ti jo
jednu priu, posle ega u ti izdiktirati jedan vrlo mali,
nedovreni esej.
Spreman sam i za jedno i za drugo!, nasmejao se mladi.
Nee prvo da legne na krevet?
Sasvim mi je udobno i na stolici. Moe poeti sa priom.
163

U redu. Ovako:

OGLEDALO

Bio je to jo jedan od onih tekih,... laem,... smrdljivih dana,

koje sam provodio pijui alkohol. Vrativi se s posla, bio sam
vrlo umoran i, verovatno zbog toga, nisam mogao da zaspim,
tako da sam se nervozno vrzmao po sobi, pokuavajui da, u
opijenosti alkoholom, nekako dozovem san na oi. Jutro kada
sam, zapravo, doao kui bilo je hladno, kiovito, jesenje, i ja,
umesto da zaspim, kao i obino, ostao sam budan, osujeen u
svom uspavljivanju, zamenjenom vodkom, uz koju sam
bezuspeno pokuavao da se opustim, ne bih li se, ipak,
dokopao sna i odmorio, barem malo, pre sledee noi, kada je
opet trebalo da krenem na posao nonog uvara. Trebalo je opet
buljiti u monitore na kojima su prikazivani svi vani kutci u
mojoj firmi. Dodue, pljakati neku tako obezbeenu firmu, gde
se, zapravo, i nema ta odneti to bi se moglo pretvoriti u
novac, bilo je apsurdno, ali, ipak, postojalo je radno mesto
nonog uvara koji gleda u kamerom snimane hodnike,
stepenita i razne kancelarije, a to mesto je pripadalo meni,
omuguujui mi da preivim u ovom jadnom svetu, u kome
nisam nalazio nikakvog zadovoljstva ve skoro itavu deceniju.
A taj moj svet sastojao se, praktino, ni iz ega. Zapostavio
sam sve prijatelje koje sam imao, tako da ni jednog od njih
nisam video ve godinama, i pitanje je da li su mi uopte ostali
prijatelji, ne pokuavajui ni oni da stupe u kontakt sa mnom,
koji sam doiveo krah u ivotu i, od vlasnika ugledne
advokatske firme, koja je doivela bankrotstvo, postao bednik
164

koji nikada nee uspeti ponovo da ima platenu karticu i koji je

jedva uspeo da se, ipak, nekako snae i postane obina sirovina
to ne spava nou i ima tek za paklu cigareta dnevno i koji litar
pia, kojem se, izgleda, iskreno predao.
I eto, ja, koji sam, sa samo dvadeset i neto godina, imao
nekoliko stotina hiljada dolara, veliku kuu i perspektivu kojoj
svako moe, napravio sam poslovni promaaj koji me je kotao
ivota. A bilo je lepo, iskreno govorei. Bogat ivot, devojke,
provodi,... A sada? Sada sam samo aura onoga to sam nekada
bio, i evo me u iznajmljenoj sobi, koju plaam odvratnoj
gazdarici. A ona mi je, inae, dala rok do kraja meseca da se
iselim. Odvratna, ogromna masa mesa trai poviicu. Hoe jo!
A ja nemam toliko.
- Ako nema, seli se. Ima ko ima!- kae.
I jo se smeje samozadovoljno, kao da se naslauje mojom
mukom.
Ja sam, pak, u ivotu uspeo da razvijem izvesnu flegmatinost,
to mi je prilino olakavalo emocionalno doivljavanje samog
sebe. Pa, moda i otupljenost, za koju je, izmeu ostalog, bio
zasluan i alkohol, delujui na mene kao anestezija, i ja sam,
ponekada, ak i uivao u pojedinim sitnicama. Sa druge strane,
istina je da je onih loih dana, ili, bolje reeno, teih perioda
bilo vie. Bili su ei i due su trajali.
Uglavnom, ja sam toga dana odustao od spavanja i odluio da
odem do trafike i kupim oglase, u nameri da potraim sobu gde
bih stanovao. Napolju je bilo odvratno vreme. Padala je kia i
duvao nekakav prljav vetar, koji je, iz neke svoje dubine, ba
svojom odvratnou, davao utisak da loije u ivotu ne moe
biti. I ja sam se, u trenutku, ponadao da bi novo mesto
stanovanja moglo predstavljati, moda, neki novi poetak ili,
barem, nastavak onoga to sam ve due vreme prihvatao kao
ivot. S obzirom da je trafika bila blizu, nisam poneo kiobran, i
trkom sam preao ulicu, doavi pod nadsternicu prodavnice,
165

gde je jedan starac kupovao cigarete. Dobro sam ga zagledao,

pomislivi na svoju sopstvenu starost i mogue muenje u njoj,
ukoliko bi mi ivot nastavio istim tokom. Ne, nikako ne bih bio
kao on. Dostojanstven izgled tog oveka u meni je izazvao, u
isto vreme, prezir i divljenje. Divio sam se njegovoj
prefinjenosti i uglaenosti, koja je odavala uspean ivot to je
bio iza njega, i bezbrinost koju je uivao u poslednjem periodu
svoje egzstencije. esto sam se nadao nekom preokretu u svom
ivotu, koji bi doveo do ishoda kao to je pojava ovog starca.
Ali, u isto vreme sam smatrao da je to samo uteha, neka igra
koju igram sam sa sobom, kako bih se njome zavarao, uspeno
odolevajui suoavanju sa istinom da sam obina propalica, to
nikako nisam mogao da prihvatim..
No, ja sam, ipak u nadi, kupio novine, i, iako sam znao, negde
u dubini svoje due, da se stvari nikada nee promeniti na bolje,
u ruci sam ih drao veselo i, pazei da se ne nakvase, otrao
natrag u svoju sobu. Seo sam u fotelju i poeo da itam.
Neplanirano sam obratio panju na zaposlenja i video koliko
ima ponuda koje su mi zvuale primaljivo. A opet, ja, sa
svojom prolou, sam mogao da budem sretan sa onim to
imam. Bez ikakvih prava i stvarne nade da ponovo neto
postignem u ivotu, hranio sam oi oglasima u kojima se trae
pravnici za razliite poslove. Najvie me je ubijalo to sam, za
najvei broj tih ponuda, bio adekvatan za rad koji se traio ali...
No, nije bitno., rekao sam sebi i okrenuo stranicu na kojoj su
se nudile sobe za izdavanje. Ah, koliko nepristupanih cifara za
plaanje. Nisam ni znao da su cene za ovu vrstu usluge skoile.
Nije ni udo to mi je gazdarica traila veu svotu novca.
Olovkom sam podvukao nekoliko oglasa koji su spadali u
domen moje platene moi. Zatim, po svojoj volji, te oglase
sam oznaio brojevima, po ijem redu sam nameravao da
zovem. Bilo ih je sedam, i, od tih sedam, ja sam morao pronai
moju novu sobu, gde bih mogao da se ujutru uvuem u krevet i
166

tamo ostanem do, nekih, pet sati popodne. Nazvao sam prva tri
telefona, bez uspeha da ostvarim stvar koju sam nameravao.
Kada sam okrenuo etvrti broj, javila se neka devojka sa
prijatnim glasom. Odmah mi je prola kroz glavu ljubavna veza
koja bi moj status u ivotu uinila dostojanstvenim. Ah. Tako
dugo nisam imao enu. A ova, eto, ima toliko prijatan i, moglo
bi se rei, seksualno provokativan glas. Naravno, nisam bio lud
da odmah otponem udvaranje tako da sam razgovaro isto
poslovno. Ona je rekla da poseduje stan od etri sobe, od kojih
koristi dve, dok u jednoj od preostale dve ivi njena psihiki
obolela majka.
- etvrtu sobu izdajem, jer nisam ba u dobroj finansiskoj
situaciji. - rekla je potom. - Kao to vidite, kirija nije prevelika,
zbog moje majke, koja vam, inae, nee smetati. Ali, ipak je
neprijatno. - dodala je.
- Vi biste imali na raspolaganju jednu malu sobu, i mogli biste
ostati nekoliko meseci, dok ja ne stanem na noge. - zavrila je.
Nisam imao ni ja ta puno da kaem i, napravivi dogovor sa
njom da pogledam mesto gde bih mogao da stanujem,
praktino, ve pristao na ponudu.
Uvee sam stigao do jedne zabaene, male ulice, skrivene
pokraj reke koju sam nekada toliko voleo, etajui kejom. Bilo
je mnogo velikih kestenova koji su pravili senku leti, tako da
sam se obradovao, videvi da su zgrade niske i da u preko leta
biti u senci ovog, kako mi se tada inilo, predivnog drvea.
Pronaao sam kuu koju sam traio i pozvonio na interfonu, na
ime koje mi je dala moja budua gazdarica na interfonu. Javio
se ponovo onaj izazovni glas, ovoga puta neto tii, a ja osetih u
stomaku onu pubertetsku uzbuenost koja je, u stvari, neka
smesa zaljubljenosti i seksualnog poriva.
-Uite gospodine! - rekla je devojka, koja kao da je primetila
da me je, na izvestan nain, ve osvojila, otvarajui vrata
167

tasterom. Popeo sam se na prvi sprat koji i nije bio toliko

visoko, s obzirom da je prizemlje bilo malo ukopano u zemlju.
- Ovde, gospodine, ovde! - ugledao sam prelepu plavuu koja
mi je mahala rukom i pozivala da uem.
- Dobar dan. Ja sam Dragan! - pruio sam joj ruku, zadivljen
njonom pojavom.
- Jelena! Drago mi je. - smekala se mlada ena od, nekih,
dvadeset pet godina. - Uite, uita slobodno. - pomerila se sa
vrata, puatujui me da proem. - Ne morate se izuvati...
Mislim, ako nemate nameru odmah da ostanete...
Predpostavljavam da biste, ipak, prvo pogledali gde bi ste
iveli. - smekala se sama sebi na tome to se zbunila.
Pogledao sam sobu koja je bila sasvim prijatna. Naroito mi se
svidelo to to je pogled sa prozora bio ka reci, pomalo
zaklonjen jednom granom koja je rasla na dole. Bio je tu jedan
sto sa dve stolice, mali ormar crne boje i tamno plavi kau, na
koji sam se odluio da sednem, ve se oseajui prijatno.
- Kako vam se svia? - pitala me je Jelena, dok sam ja ve
odluio da uzmem sobu, to zbog njene skladne i prijatne
skromnosti kojom je odisala, to zbog privlanosti gazdarice,
koja me je, kako mi se inilo, ve zavodila.
- Ako hoete, mogu vam pokazati i ostali deo stana. rekla je
devojka. - Posebno obratite panju na kuhinju i kupatilo koje
ete, takoe, moi da koristite.
Ustao sam sa kreveta i poao u razgledanje.
-Ovde je soba moje majke, ali ona je nepokretna u krevetu.
Gotovo da ne govori nita. Inae, dok je bila mlada, bila je
komunikativnija. Meutim, oko esdeset pete je obolela od
izofrenije i, od tada, ne govori ni sakim nita. Lekar mi je
rekao da su njeni vitalni modani procesi do te mere oteeni da
bi teko mogla biti svesna sebe, tako da je, praktino, gajim kao
biljku. Ponekada mi padne na pamet da je smestim u bolnicu,
ali mi je, i pored svega, nekako ao, shvatate. To mi je, ipak,
168

majka. Naalost ne mogu vam pokazati njenu sobu jer tu ulazim

samo ja, navikla sam se tako, a mislim da to i majci godi.
Gledao sam je sauesniki, u oi, dok je ona nastavila priu o
majci koja je, inae, stavila po strani moju uzbuenost
devojkom.
- Moda ete me nekada uti kako joj govorim. Ponekad se
ponadam da me uje i razume, a to i mene relaksira. ini me da
se oseam humanom. I moram Vam priznati da, i pored svega,
moja majka meni, jo uvek, mnogo znai. Naime, kada god se
osetim osujeeno u ivotu, ja porazgovaram sa njom, i gotovo
sam sigurna da me njena dua ipak uje i razume, a to me opusti
i da mi novu snagu.
Nisam znao ta da kaem. Samo sam klimao glavom dok je
Jelena govorila, a kada je stala osetio sam potrebu da
prokomentariem to to je rekla, da se nekako nadoveem na
njeno izlaganje i, ako nita drugo, iz kurtoazije kaem neto
uteno ili pohvalno devojci, ali, kao da mi se jezik svezao. Ne
mogu rei da me je njena pria naroito dirnula. Pa, na svetu
ima i gorih nedaa od ove koja je zadesila moju novu gazdaricu.
No, ipak sam mogao rei neto to bi se ticalo njene majke,
izraziti svoje sauee, ili razumevanje, bilo ta. Ali, ja sam, u
tom trenutku, stajao kao ukopan pred Jelenom, utei. Ona je
samo klimnula glavom, davi mi do znanja da ne marim
povodom toga to sam zbunjen. Tada se nasmejala i ponovo,
onako zavodljivo, upitala ta mislim o sobi i svemu ostalom, i
ja joj rekoh ono to sam ve odluio, da u uzeti sobu.
- Kada imate nameru da se uselite?
- to je pre mogue... Zapravo, veeras mi istie poslednji
dan kod stare gazdarice.
- U redu. Onda, nema problema. Da Vas oekujem uvee?
Na trenutak sam zastao, htevi da jo vie ubrzam svoje
useljenje, ali, nekako, da li zbog Jelenine majke ili iz nekog
drugog razloga, iz koga sam osetio da bi bilo nepristojno to
169

upadam kao neki prostak, pruih ruku, potvrdivi da u doi

veeras sa svojim koferom.
- Onda, Dragane, do veeras! - pozdravila me je uz ljubazam
osmejh, koji kao da je najvljivao njenu zainteresovanost za
mene. Ja se osetih nekako alosno to se druenje sa Jelenom
prekida u roku od nekoliko asova, i, moram priznati, nekako
neobjanjivo mi zasmeta prisustvo njene majke u stanu, ali
pomislih da je devojka i skrenula panju na to da je kirija,
upravo zbog toga, neto nia.
Vratio sam se u staru sobu, gde sam imao nameru da
provedem jo jedno sat vremena i, za to vreme, spakujem ono
malo stvari to sam imao. Na vrata je pokucala stara gazdarica.
- Dakle, hoete li plaati onoliko koliko traim ili ete se
iseliti!?
Tada sam se, prvi put posle dueg vremena, osetio viim u
odnosu na nekoga. I, iako je to, u stvari, bilo psihololoko
samoobmanjivanje i govor moje sujete iz mene, ja sam se, ipak,
osetio nekako ponosnim.
- Selim se ipak.
Palo mi je napamet da dodam kako mi je drago to je tako i
kako bih se rado preselio i da mi nije traila vie novaca za
kiriju, jer sam se, kako mi se inilo, ve zaljubio. Ali preutah
taj deo i samo klimnuh glavom.
- U redu, onda. - ree gazdarica, ljuta to je u mojim
oimavidela dostojanstvo, po kojem je toliko esto gazila.
- Znate da vam danas istie rok!? - praktino je kiptila od besa,
videvi oputenost i spokojstvo na mome licu.
- Znam. I naputam Vas za nekih pola sata, najvie! - rekoh
odseno, sa smekom koji je, u stvari, bio neka vrsta podsmeha.
Ne mogavi da izdri moju pobedu i shvativi da sam pronaao
neto bolje nego to sam imao, ona iskezi zube, uzvrativi mi
osmeh. Onda ih razmae, a njen jezik progovori poput
zmijinog.
170

- Zbogom, onda!
Zatim se okrenu, poto sam joj vratio kljueve, a ja osetih da
je, ipak, uspela da prevazie moju sujetnu pobedu time to je i
sama pomislila da je, uostalom, bolje to idem. Poslednje to
sam spakovao bila je fotografija moje preminule majke, ije me
je smrt dotukla, zadajui mi onaj najpodmukliji udarac, prazan
oseaj usamljenosti, koji je, od tada, u potpunosti vladao u
meni. No, sada se pojavio novi motiv za udnju. Jelena. I ja,
kao da sam urio da to pre odem u svoje novo prebivalite.
Izaao sam na ulicu sa dva vea kofera, od kojih sam jedan
kupio samo za ovu priliku. Na njega sam vie pazio nego na
onaj drugi, toliko star da se praktino raspadao, koji sam drao
u desnoj ruci i, ini mi se da sam ga koristio kako bih sebi
napravio prostor za prolaz, ipitujui teren ispred sebe njime.
Odmah sam pozvao taksi, u nameri da moj, kako sam tada
mislio, novi poetak bude luksuzan i pompezan, setivi se onih
vremena kada sam mogao sebi priutiti mnogo, mnogo vie.
Uavi u kola, toliko sam poverovao u svoje ivotno
vaskrsenje da sam se naglas nasmejao, sedei pored vozaa.
- Gde emo? upitao je taksista, i ja mu rekoh gde je moj novi
dom. Stigli smo za nekih desetak minuta i ja ga, za sreu,
astih, ne traei da mi vrati kusur od malo vee novanice.
- Svako dobro! - rekosmo jedan drugome, poto sam izaao
iz kola, posle ega on ode, a ja ostah da stojim pred zgradom u
kojoj se nalazila moja nova soba. I, naravno, Jelena. Ponovo
sam sa tremom i uzbuenou pozvonio na interfon, i javi se isti
onaj glas koji me je sada ve podseao na glas nekog anela
koji najavljuje ponovno svetlo u mome ivotu.
- Dobro vee! - rekoh. - Dragan je pred vratima.
- Dobro vee, Dragane. Uite! - gotovo oduevljeno je kazala
Jelena. Barem sam ja takav utisak imao. Popeo sam se uz
stepenice, jedva vukui kofere sa sobom, i pogledao u vrata
koja su ve bila otvoren. Pred njima je stajala lepotica, sva
171

doterana i naminkana. Kosa putena, usne crvene, a oko plavih

oiju, sivi kreon. Bila je obuena u bluzu, toliko tanku da joj se
na njoj oslikavao svaki deli tela, dok je dole nosila crni mini
od strea.
- Kakve noge! - pomislih. - Kakvo telo!
Na trenutak sam zastao, zabezeknut, a onda posumnjah da se
zbog mene spremila, ve da je povod neko drugi.
- Dobro vee, Jelena, jo jednom! kazah, pomalo razoaran
svojom zadnjom pomilju.
- Izvolite, izvolite, dragi Dragane...- rekla je, toliko zraei
pozitivnom energijom, koja me je, izgleda, tek sada privukla
svom estinom. Da. Shvatio sam da je sve, ipak, zbog mene.
Oigledno je bilo, barem u tom trenutku, da je oduevljena
mnome, ili barem da se pravi tako. A meni kao da je bilo
svejedno i, onako zaaran, uao sam u stan.
- Mogu li da vam pomognem.- smeila se dok sam ja vukao
kofere u sobu.
- Pa, ve je gotovo. - rekoh
- Mislila sam da vam sloim stvari u ormar?
Moram priznati da me je ova njena poslednja reenica toliko
pozitivno zabezeknula da sam Jelenu, na trenutak, video ve
kao svoju.
Tako se i ispostavilo. Ona je, zapravo, ve za to vee, spremila
predivnu veeru, posle koje smo, askajui uz vino, postali
ljubavnici. Sledeeg jutra sam se probudio sa utiskom da sam
sanjao neki san koji je uinio da se oseam mamurno. Nisam
mogao da ga se setim, ali, ve sledee to sam pomilsio bilo je
da mi se srea osmehnula po drugi put u ivotu. Da mi je
pruena jo jedna ansa, u obliku predivne mlade ene koja bi
mogla da ulepa moj ivot, inei ga ponovo dostojnim i
vrednim.
Ispostavilo se da je Jelena, u stvari, sudija Vieg sudu i da mi
moe pruiti jo jednu priliku. To jest, preko nje sam video
172

mogunost da ponovo ponem da se bavim pravima,

zaobilazei, njenom pomoi, neke zakonske lanove koji su mi
to onemuguavali. Tako je i bilo, i ja sam ponovo stao na svoje
noge, uivajui sa svojom, sada, ve, enom. Jedino to mi je
bilo udno je to to mi nikako nije dozvoljavala da vidim njenu
majku.
- To je za njeno dobro...- imala je obiaj da kae, i ja sam ve
nekoliko godina iveo u stanu, ne videvi je. U poetku mi je to
smetalo, ali sam se naviko. Jelena je, uglavnom, uvee ulazila u
sobu, kada se uo njen glas koji je, zbog zatvorenih vrata, bio,
praktino, nerazumljiv. I onda je doao taj dana. Moja ena je,
histerino vritei, izala iz majine sobe.
- Majka mi je umrla! Umrla je!
Plakala je gotovo kao da ludi. Pokuao sam da je smirim, ali
ona je bila izvan sebe i njeno ponaanje je bilo toliko panino
da je i mene napala, grebui me noktima i ujevi me za vrat. Ja
sam u toj situaciji uspeo da ostanem pribran koliko god je to
bilo mogue, pokuavajui da umirim njeno besnilo,
neprimereno ak i za smrt majke. Nekako sam sputao Jelenu u
njenoj agresivnosti, i ona je leala na krevetu, bulaznei neke
udne rei bez znaenja. Tek tada me je, gotovo, uhvatila
panika. Mogu vam rei da sam se ozbiljno zabrinuo za nju.
Pokuavajui da je urazumim, gotovo pola sata sam potroio na
uzaludne rei umiravanja, dok je ona, kako mi se inilo,
doivela izvestan ok, od koga je i sama upala u neku vrstu
totalne neuravnoteenosti i psihikog beznaa, ponovo postavi
agresivna i ujevi me jo jednom, ovaj put za dlan. Iako
uspanien, mozak mi je, u intervalu od kada se desila smrt, pa
sve do sada, radio ispravno, i ja sam, ipak, iako uznemiren i
zabrinut, jo uvek bio pri sebi. I ba iz tog razloga, videvi da je
Jelenino duevno stanje, odjednom, toliko narueno, odluio
sam da hitno pozovem lekara, jer nisam vie znao ta da radim
sa enom. Usput sam pozvao i policiju, dok je Jelena leala,
173

savijena na podu i grila se u nekakvom napadu. Samo da se

ne povredi., pomislio sam, i, u momentu, odluio da proverim
dali je njena majka, moda, kojim sluajem, jo iva. Jo uvek
se seam jeze, kada sam ulazio kroz vrata njene sobe, i strave,
kada sam uvideo da je soba potpuno prazna. U njoj je bilo samo
jedno razbijeno ogledalo, iji su se parii nalazili na podu,
presijavajui se na svetlosti ludila.
Herlit je zavrio priu, a zatim se odmah nadovezao:
Vidi, ta se moe desiti sa enom, ako joj se polomi
ogledalo. U ovom sluaju, ti si Danijelino ogledalo, i ona te
moe naterati da se polomi. U isto vreme, ti si i njen suprug i,
ako te ona nekada ostavi, ti e nastaviti, manje ili vie,
povreen ivot, ali e biti slomljen za sva vremena. Zato, bi
trebalo na vreme da je priblii sebi, ne bi li ti ona dozvolila da
se upozna sam sa sobom, da se vidi u ogledalu, i, uz pomo
toga, shvati, kako sebe, tako i svoju enu. Jesi li razumeo?
Velike su tvoje rei Herlite, ali, ne znam da li u uspeti u
tome. Hou rei da tu ne treba nita da se radi, da treba pustiti
stvari da idu svojim tokom, i da e se stvari same od sebe nizati,
jedna za drugom, ako smo dobre volje.
Grei, Stefane! Iako se vi volite, ti bi nju,kao enu, trebalo
da zaslui pred novim bogovima, kako bi te oni blagoslovili i
uinili vau vezu venom... Prihvata li ovo to sam ti rekao?
Stefan je bio zbunjen prvih nekoliko sekundi, a onda,
stegnuvi srce u pesnicu, poruio:
Prihvatam!
Onda, zapisuj ovo:

174

XIV

TEORIJA ISTINE
Od najranijeg doba, dolazimo do neega to nazivamo istinom,
i to nam, kako vreme odmie, postaje sve jasnije i konkretnije.
U pitanju su oni najjednostavnijim pojmovi, kao to su roditelji,
igra, hrana. Posle toga, polazimo u kolu i poinjemo da
stiemo prva znanja, koja e, ako nastavimo sa uenjem, u
onom obimnijem smislu, kad-tad doi, barem delimino, u
kontradikciju. ovek toliko moe da ode u spoznaji da se zaista
mudro zapita da li uopte ita postoji?
Zaista, ovo pitanje moda i nema odgovora, i moda je, u
stvari, reakcija na njega vera. Moda je ispravno zakljuiti da je
jedino to sigurno postoji vera u konkretnost ili obmanu onoga
to doivljavamo, ili se i to moe dovesti u sumnju.
Kada se ovek skoncetrie na sebe, dolazi do spoznaje koja je,
moda, za njega vrhovna, a to je da je oreen. Pitanje je dali
smemo da nepokolebljivo verujemo u ita vie o sebi. Ali, ipak,
ovek razmilja, i spreman je da se spusti i na nii nivo
postojanja, ne bi li umirio sebe i, moda, ak, dao neke
uzvienije odgovore.
Mnogi od nas su se zapitali da li ivot ima smisla, da li ita
ima smisla, da li, smisao, kao takav, postoji. I da li je smislen,
opravdan i taan. Ako je ovo poslednje tano, izgleda da je
ispravno predpostaviti da postoji taka u kojoj se sve prave
seku, neka vrsta sutine svega, koja je data sama po sebi.
Oponent ovoga je da nita ne postoji i da je sve neka vrsta
trika, koji je besciljan i koji nema ni smisla ni tanosti. Ono to
175

nam se, shodno ovome, neminovno namee jeste pitanje

hoemo li verovati i videti smisao, ili nam je sve, u najboljem
sluaju, ako smo srene ruke, neka vrsta igre koja se gasi ili se,
moda, ak, pretvara u neto drugo, to nam je, iz ove
perspektive, nedokuivo. Neto to opovrgava prvo, a samo ima
zakonitost, ili, barem, pojam kojim bi se ta, iz naeg ugla
gledano, zakonitost predstavila u svome svetu. Mogue je da, i
bez smisla i sa njime, i sa verom da istina postoji ili, pak, da ne
postoji, dolazima do istog; Do onoga to je, u prvom sluaju,
predstavljeno sutinom, a u drugom, nitavilom, koje vodi ka
sutini, koja se, u ivotu, ili iz perspektive Rei, ne moe
dojmiti. ini se da, kako god okrenemo, neki razlog za bivstvo,
barem onakvo kakvim ga znamo, postoji. Isto tako, injenica je
da, kao to sam ve rekao, neke injenice, barem prividno stoje,
iz nae perspektive gledano, kontradiktorno.
Ono to je sigurno je da svu relativnost moemo oiviiti
istinom, pa, makar sve bila la. A ako je sve la, onda je to
neminovno jedina istina, jer smo slagani.
Sa druge strane gledano, ako predpostavimo da sve ima neki
vii cilj, onda se moe predpostaviti i da smo u nekom
predstanju konanog stanja. U nekoj vrsti postajanja nestvarnog
stvarnim, imaginarnog realnim. Ono to pokuavam da kaem
je da, kao to smo nekada uili da kaemo mama, tako sada
pokuavamo da ugledamo konano i savreno, to, izgleda,
jeste jedna od najveih religioznih ako ne i sutinskih istina,
barem u sadanjoj nesavrenosti i nekompletnosti, neznanju i, iz
nekog razloga, spreenosti da se bivstvuje u onom sutinskom
smilu kojem tei svaka pojava.
Ono to moemo predpostaviti je da smo ak i slagani, kao da
je istina zamagljena laju, to je mogui izvor oveje, i ne
samo oveje, patnje, koja proistie iz spreenosti da ono
sutinsko prome bie, jer je osujeeno izvesnim vikom koji je
mogu, ali nema smila. Onim to se u religiji naziva padom.
176

Neminovno se namee pitanje da li je ta la - koja, moda,

toliko zamagljuje istinu da skoro sve ljude ini, barem malo,
nesretnim promisao, ili, pak, nepotrebni, koban
egzibicionizam? Neki e rei da je u pitanju ovo prvo, dok e
drugi neopozivo osuditi la na nestanak, proklinjui je kao
neto to se desilo, a bilo je vie nego nepotrebno. Izgleda da je
istinito i jedno i drugo. Izgleda da se stanje poremeenosti,
neravnotee pojavilo i kao prokletstvo, a i kao edukacija.
Pitanje je da li je ono ishodite koje sam nazvao presekom svih
prva, ili smislom, ili Bogom, iz potrebe ili, sa druge strane,
moda, sa namerom izazvalo nered u harmoniji u kojoj smo
poiva. Izgleda da je odgovor opet dvostruk i da podrazumeva
oba pojma. Iako teko shvatljivo, a jo tee prevodivo u rei,
izgleda da je priroda ljubavi bila takva da se postanak istine
oformi kao skup injenica koje su istovremeno i lai. Ono to
ostaje je nada da e se prvobitna harmonija, sa izvesnim trnom,
vratiti, to jest, ponovo postati jedina istina.
Iz dosadanjeg izlaganja moe se nazreti da kao da postoje
dve mogue istine, to je, kako se meni ini, tano; jedna
starija, kojoj e se ova druga, iz nje nastala, na kraju ponovo
vratiti. Ono to je, izgleda, moralni zadatak oveka je da,
disharmoniju u kojoj ivi uini to podnoljivjom za svakog
pojedinca. Da napravi red koji garantuje prioritet onoj istini
koja je via i plemenitija, koja ne sadri lai i koja ne stvara bol,
ve godi oveku jer je u skladu sa njegovim biem.
Drugi pogled na ono to je do sada reeno bio bi da je istina,
na neki nai, maem sudbine, raspolovljena u oima oveka,
koji bivstvuje negde izmeu mira i nespokoja, ljubavi i mrnje,
bola i ugodnosti...
ini mi se da svi mi gledamo film koji je razliit za svakog od
nas i koji ima tek po koju istu scenu za dva razliita oveka
toliko je la jaka da nam se ivoti tek u nekim segmentima
poistoveuju sa onom vrhovnom istinom koja je sama po sebi
177

takva neprikosnovena i pravedna. Celokupna ideja o prirodi

istine, izlagana do sada, zasniva se na predpostavci da je neija
istina ili imaginacija samog pojedinca, u bitnoj meri, naruila
doivljaj injenica, da svi mi onaj skup svog znanja
posmatramo sa velike udaljenosti i kroz maglu sobstva, tako da
ga vidimo prilino subjektivno. Takoe gledamo ga i iz
razliitih uglova, tako da ga vidimo i razliito. Zamislite koliko
je bilo potrebno da ovek naui sve to danas zna, na primer, o
kosmosu. Pak, sva ta istina bi bila verovatno nekakvo
bulanjenje, kada bi bila priana nekom ko je iveo u vreme
faraona i slepo verovao da je sunce neka vrsta Boga. ak, ta
vie, moda e oveku za hiljadu godina obe teze o kosmosu
biti podjednako smene. Hou rei da je ovek sklon greci u
procenjivanju, a da je priroda istine, jednostavno gledano, esto
pogreno tumaena sa njegove strane. Naravno, stoji i to da je
dobar deo nekih ve odustao od daljeg itanja ove knjige, jer se
ne slae sa grubim i smelim predpostavkama, ali, ja,
jednstavno, iznosim svoje miljenje i, do sada, trudim se da
objasnim relativnost koja vlada u svetu, a koja nije nepoznata ni
nauci, i koja je na drugim mestima mnogo strunije i obimnije
objanjena.
Svi mi ivimo u subjektivnom doivljaju istine. Neki su otili i
dalje nego ja, pa, na primer, smatraju da je sve radi njih; Da su
oni, kako ih ve ja vidim, neka vrsta Boga oko koga se sve vrti,
bez prisustva jo neke svesti. Drugi, pak, smatraju da je ivot na
zemlji, u stvari, hipnoza sa drugoga sveta. Naravno, ovakvim
idejama nema kraja, ali, ono to je interesantno je da se ne
mogu opovrgnuti nimalo lako. Siguran sam da bi ste i vi, da
elite, sami doli do nekih stavova i razmiljanja, udenuvi sebe
u neku grupu ljudi koja ima odreen pogled na svet. Ukoliko se
niste, pak, nikada bavili relativnou istine, moda je ovo
prilika da se zapitate koliko su stvari za koje verujete da su
injenice, u stvari, tane. Kako one koje ste lino doiveli, tako
178

i one koje ste, kao grupa ljudi koja gleda TV i dolazi do

informacija o najnovijim otkiima, prihvatili zdravo za gotovo.
Naravno, mislim da vas ima najvie; onih koji sporadino i
povrno veruju u nauku, a istovremeno, i zamole ponekad neto
Boga. Sa druge strane, istine ovakve prirode su, valjda je to ve
politika, i najmasovnije i najureenije u intelektualne i naune
spise, na ijim nogama stoje, i, uprkos svojim dalekim
dostignuima, to se realno potvruju, ipak se meusobno
suprostavljaju. Opet, mnogi naunici koji se bave, na primer,
fizikom nisu esto nezainteresovani za magiju ili hiromantiju,
pa, sa jedne strane, vae kao vrsni strunjaci, a sa druge, u
teini svoga ivota, odu do vraare da im se neto prorekne ili
pomogne u nevolji, sa strane koja je, gledano sa neke tree
take gledita, apsurdna i smena, pa i sramotna i poraavajua.
Ovo poslednje se tie neznanja, ili, bolje, pogrenog znanja.
kada verujemo da je odreena la istina. to nije nimalo redak
sluaj ako nije ni obimniji od onog ispravnog. U svakom
sluaju, da se zakljuiti da ovek prilazi izvesnoj stvari kao
istini, a da ona to uopte nije, da je esto zavaran, kako samim
sobom, tako i onim delom koji se tie dela bia koji je van
njega, a koji on pogreno tumai, jer je proraun, koji je
delimino taan, za odreenu injenicu krajnje netaan, a ovek
ga, zbog svoje mane, koja je, izgleda, uroena njegovom biu,
ipak proglaava tanim, na nain na koji je on doivljava.
Naime, oigledno je da su, u istoruji oveka, najednostavnije
stvari izvrnuto tumaene.
Ipak istina, barem ona suta, bi trebala da bude dostignuta, i
ovek je veliki deo svoga bivstva uloio ba u taj trud. Sa druge
strane, teko je zamisliti oveka koji zna sve, ali bi podaci o
injenicama, sa njihovim tumaenjima, mogli biti arhivirani, i
ovek bi, u svojoj bogatoj kolekciji, mogao imati biblioteku
koja bi se mogla zvati Istina o svemu.
179

No, vratimo se korak unazad i predpostavimo da pojedincu

nije dovoljno samo predstaviti odreenu istinu, ve on ima i tu
potrebu da je sebi objasni, na njemu zadovoljavajui nain.
Neminovno se postavlja pitanje da li je zabluda, ili opsena, koja
se kratkotrajno pojavljuje u doivljaju neega to se tumai,
neminovna, i, dali je odreeni haos, za oveka, u izvesnoj meri,
neizbean. Meni se, barem, odmah namee ideja da bi ovek u
svojoj prirodi trebalo da promeni neto to ima veze sa uenjem
Da naui da ui!. Naravno, ovo je, izgleda, mogue tek kada
sazna sve, ako je to, uopte, mogue!
Ipak, ono to sam nazvao skupom sveg znanja mogao bi biti
sledea korak od one take u kojoj se seku sve prave. Ono to
dolazi posle smisla samog, izvesne poetne injenice koja
opravdava sve ostale, dajui im ispravan i zadovoljavajui
razlog. Neko bi tu istinu, taj razlog svih razloga, mogao nazvati
Bogom. Taj razlog bi ako, bi se imao pristup svoj istini, bio
neprikosnoven. Primetiete da je ovde Bog sveden na, moda,
neivo bie, na izvesno protumaenje svih odgovora, meutim,
ta sutinska spona bi, takoe, mogla biti oreena i, ba na taj
specifian nain, iva. Moda je ispravno naslutiti da ba to
udo, koje opravdava sve, u totalnom, iskonskom smislu je
upravo zbog toga ivo! A taj ivot bi mogao biti, kako uzrok,
tako i opravdanje svakoj drugoj pojavi ivota.
Ako predpostavimo da je smisao iv i da ima neki oblik
inteligencije, postavlja se pitanje zato je istina naruena. O
ovome je ve bilo rei, i ja bih to produbio pitanjem ta je
opozit toj taki u kojoj se seku sve prave. Izgleda da je odgovor
izjava ili la (ako je la) da taka ne postoji, da je neto drugo u
pitanju, da je jedina istina da je sve la, i da to, samo po sebi,
ima smisla ba u toj vrhunskoj lai.
Naravno, mladlakom duhu, punom energije i enje za
znanjem, moda je teko da predpostavi kako se sve prave seku
u jednoj taki, ve da su te prave nasumino razbacane u nekoj
180

svojoj slobodi. Meutim, sa druge strane, oigledno je da, kada

se upitamo postoji li smisao, dolazimo do zakljuka da, ako
postoji, ipak postoji konano ishodite svega, neki poetak,
praiskon. Mlad ovek je plodno tle za upijanje bilo koje istine, i
svako od nas je, na neki nain, u svojoj mladosti, u izvesnoj
meri, u nekom pravcu usmerio sebe. A skoro svi smo mi imali
ista pitanja na koja, moda, jo uvek pokuavamo da
odgovorimo. Pitamo se da li je moralo ovako? Zato postoji zao
haos? Umesto onog blagog, pomalo erotsokog, na specifian
nain detinjastog, uz koji nae srce arlija poput proletnjeg
vetra, naslaujui se mirom i zadovoljstvom kada je u kontaktu
sa Bogom.
Da li je ovaj doivljaj istina? Verujem da bi i najvei skeptik,
koji zna o emu govorim, rekao da, ako je neto istina, onda je
to istina! Uopte, da li bi imalo smisla pitati se ta je istina da
nema te uzviene komunikacije izmeu ishodita i oveka.
Naravno, meni je jasno da neki ljudi, izgleda, ne znaju o
kakvom doivljaju govorim, ali, po meni, radi se o jednoj od
najviih istina: komunikaciji dve svesti koje se blagosloveno
drue i vole u miru, na obostranu radost. Da li je ovo poetak ili
inspiracija za svo stremljenje naih umova ka spoznaji istine?
Da li postoji neki oponent ovom stremljenju? Da li je on u
svima nama, u sutini, ili smo podeljeni na one koji se
naslauju istinom i one koji vee zadovoljstvo pronalaze u
laima? Postoji li opasnost da se toliko raspolovimo ovim
krajnjostima da je potrebna neka via urgencija za nau
konanu odluku, i, da li smo svi proli ili prolazimo kroz to? Da
li je za sve ovo zasluan onaj oponent koji je prividno, ili
trenutno, ili, moda, zauvek postao laan? Drugim reima,
ukratko, postoji li uopte istina? Moje miljenje je da retko ko
moe i da zamisli koliki bi haos bio u nama, i kolika
obezgavljenost, da ona pozitivna istina ne postoji. Zapravo,
zahvaljujui ovoj istini, koja jeste, a koja nije samo zlonamerna
181

predpostavka, to jest la, ivot nam i jeste lepi. A ono to se

moe oekivati je da zlonamerna la nestane i ostane samo ona
konstruktivna zabluda, koja je mogua, i o kojoj sam govorio.
Oigledno je da bi oponent onoj, nazovimo to smisao-istini, ili
Bogu, bio neto to se njima suprostavlja teoretski. Moda je
ovaj oponent i koristan, kao to je to spoznaja ovih krajnjosti,
jedne o drugoj. Ja lino ne verujem da e, ako dobro pobedi,
pobednik pisati istoriju, ve da je i zlo, ako uopte postoji,
injenica koja se deavala ili se jo uvek deava, istina. Ostaje
mi samo vera da je strana kojoj ja pripadam dovoljno jaka da se
nikome ko voli ne prekorai prag bola, koji, s obzirom na
nevolju u koju smo upali, nije preveliki.

Zapisano od rei do rei.

Herlit se ponovo vratio na vrh ormara.
Odlino, odlino!
Stefan kao da je hteo neto da pita, kada mu je patuljak
poruio:
Malo magije nije na odmet. Hou rei da e ti, uz malo
magije koju sam ja programirao, Danijela postati prijatelj kao
oveku gavran. Zapravo, ovaj tekst e vam biti isto to i prvi
graktaj koji ete oboje razumeti.

XV
Interesantna pria, Herlite, i, meni sasvim prihvatljiva. Hou
rei da je mogue sve to si mi izdiktirao u svom eseju. Da!
Nema sumnje, interesantano razmiljanje!
182

Videe da e i Danijela prihvatiti spis isto kao i ti, a to e

vas pribliiti i omoguiti vam da te ona upozna sama sa
sobom.
Hoe rei...?, pomislio je Stefan, a patuljak ga je
preduhitrio. Da. Hou rei da e vam se ideje o ivotu
uskladiti. A samim tim e dozvoliti da svojom voljom, koju
e u braku razviti, stekne dovoljno snage i mudrosti, ime e
pobediti one za koje ti misli da te prate.
Kako misli da mislim da me prate? Pa, zar me ne prate?
Ne znam, ne znam!, ponovo je bio enigmatian patuljak.
Polako, polako! Sve u svoje vreme. Naime, ako bi te hulnici
pobedili, to jest, oni koje ti naziva hulnicima, bilo bi kao u
sledeoj prii... Hoe da ti je ipriam?, ekao se po glavi
lutak, kao da se i sam pitao da li bi to trebalo da uradi.
Hou!, odseno e mladi. Ba me zanima ta bi mi uradili,
prokleti bili!
Onda ovako:

NALOG ZA SOBU

Nada je pospremala svoju sobu u ranim jutarnjim asovima.

Inae, stanovala je kod gazdarice koja je imala kuu u
zabaenom i pomalo mranom delu grada. Tu je studirala,
zavravajui treu godinu arheologije sa zavidnom ocenom.
Naime, bila je najbolja u svojoj generaciji, i, ve tada, planirala
je da nastavi da radi na fakultetu kao asistent, a ako smogne
snage i uloi dovoljno truda, da postane i profesor.
Njena gazdarica Marta bila je u poznijim godinama, i, moe se
rei, zajedno sa Nadom se radovala skoro svakoj njenoj desetki.
Sama nije imala dece, tako da se zbliila sa svojom mladom
183

stanarkom, zavolevi je i trudivi se da joj izae u susret to se

tie stanarine, smanjivi joj kiriju na najmanju moguu cifru.
Inae, Marta, iako blagog srca, negde u sebi je imala primesu
okrutne hladnoe. Ponekad bi joj pogled bio toliko mraan da je
se Nada, na trenutke, zaista plaila. Devojka je zbog toga bila
pod nekom nedokuivom i okrutnom vlau ove Martine
hladnoe, koja je inila da, u izvesnim trenucima, bude
paralisana psihom gazdarice. Sa druge strane, mlada stanarka se
odupirala ovoj vrsti szdsriinog posednitva, i sama sebi ne
znajui da objasni na koji nain stvari stoje onako kako stoje.
Zato je strah od Marte u toj meri prisutan u njihovom, inae,
toplom odnosu. Sve u svemu, deo potovanja prema gazdarici
Nada je gajila upravo iz iste crte koja joj je, sama po sebi, bila
suvina i neprijatna. Nekako, kao da je vie volela da Martu
potuje kao majku, a ne kao nekog kome treba rtvovati jedan
deo due, slepo ga pokoravajui, kako je devojka mislila, svome
nadreenom. Sa druge strane, iako je kao to sam rekao, odnos
ovih dveju ena bio blizak, gazdarici je smetala prevelika
duevna sloboda njene stanarke. Kao da je smatrala da bi ovek
trebalo da ivi u nekoj skruenoj pokornosti prema izvesnoj sili,
koja bi se, u ovom sluaju, mogla nazvati sudbinom, dok je
Nada bila ta koja je pokuavala da upravlja svojim ivotom
sopstvenim rukama, unosei duh sree u sve to radi i sve to je
se tie.
Nadi je ostalo jo da obrie prainu sa svog malog stola, koji
se nalazio u uglu sobe i za kojim je ona, inae, provodila sate,
uei, kada je zaula Martu:
- Vreme je za jutarnju kafu, mlada damo!
Oh! Zar je ve osam sati?, pomisli devojka.
- Dolazim za minut! - uzvratila je odmah, nekako,
neraspoloena Nada. Izgledalo je da tog jutra nije poeo dan u
kome bi uivala, i devojka se, u trenutku, iznervirala, bacivi
krpu kojom je brisala prainu i nedovrivi posao, otvorila vrata
184

sobe, sa namerom da, kao i uvek, popije jutarnju kafu sa

gazdaricom. Samo da ne primeti da sam sva rastrojena.,
mislia je Nada. Uh! Nervozno je zatvorila vrata trudei se da
ne napravi buku. Jo ako je i ona neraspoloena, bie to jo
jedno od muenja na poetku dana... Do due, retka su ta jutra
kada mi Marta ne prija... Moda me i oraspoloi.
- Izvolite, sedite, gospoice! - sa osmehom koji je imao
prizvuk prijatne ljubaznosti i duebrinosti, rekla je baka,
videvi devojku, koja, pak, kao da se oraspoloi, u istom
momentu naiavi na, njoj dobro poznatu, pozitivnu energiju u
kuhinji, kojom je taj prostor bio zaaran kad god bi Marta bila
dobre volje. Za taj period gazdarica kao da je odustajala od
svoje hladnoe, putajui, kako sebe, tako i druge da diu
duom kako hoe. Nada se nasmeja u sebi, a deo tog osmeha se
primetio i na njenim usnama, kada je gazdarici poelela dobro
jutro.
- Ba je lep ovaj dan! - smekala se Marta, dok je Nada, delom
pokrenuta raspoloenjem gazdarice, a delom prisilivi sebe da
bude raspoloena, u nadi da tako nee pokvariti atmosferu to je
ve zavladala i njom samom, sela za sto.
- Evo i kafice sa tano dve kockice eera.
- Hvala Vam, gospoo. Moram Vam rei da ste mi preokrenuli
ovo jutro. Oraspoloili ste me.
- Hoe da kae da ti je jutro loe poelo?- smekala se Marta
- Sada je sve u redu, draga. Kaem, sve ste Vi promenuli, i
sada se oseam prijatno.
- Eto, vidi; kada je jedan raspoloen, obino mu se i drugi
pridrui.
- Valjda je tako. - nasmejala se i Nada, uivajui u mirisu kafe,
i nastavila.
- Jedino to nemam puno vremena... Mislim, moram ranije na
fakultet.
185

- O! Samo ti popij kaficu, pa na obaveze. Obe znamo da ti je

uenje na prvom mestu.
Nada se ponovo nasmejala. Ovog puta, glasno i, zaista, u
stanju duha nimalo slinom onom koje je imala u sobi. Kao da
se, zaista, nekom Martinom magijom, sve preokrenulo, i
devojci se, sasvim neoekivano, tok toga dana, to se
raspoloenja tie, sasvim promenio. Bila je onakva kakvom je
sebe poznavala, sretna i ila, i izgledalo joj je da je ona nervoza,
koju je oseala dok je bila u sobi, odneena i izbrisana iz njenog
srca, barem za taj dan. Nakon jo nekoliko minuta askanja sa
gazdaricom, poivi kafu, devojka je, moda neto bre nego to
je imala obiaj, rekla da bi zaista trebalo da krene.
- Ja se izvinjavam. Zaista se izvinjavam! - pokuavala je da se
opravda to ne moe due da ostane sa gazdaricom. Ali, zaista
sada moram da krenem.
Marta ju je pogledala, potvrujui oima da shvata i odobrava
to to ovo jutro nee provesti, kao po obiaju, barem pola sata
zajedno, to je, izmeu njih dve, bio neki uhodani red.
- Hajde, dete. Pouri da ne zakasni eka tebe jo mnogo rada
i uenja. Pouri! rekla je, i dalje izuzeto zadovoljna.
Nada se vratila u svoju sobu, gde se na brzinu spremila i otila
na fakultet.
Za to vreme, mnogo hiljada kilometara dalje, dva oveka su
razgovarala ba o njoj:
- Kada bismo mogli da je pridobijemo, bila bi dobar senzor!
- Slaeme se sa Vama.
- Ali, ona je previe nezavisna. Teko da bi svoju slobodu
rtvovala za nau stvar.
- Da, da. Zapravo, njena srea u toj meri proima njen karakter
da je pitanje dali je upte upotrebljiva, na nain koji nama
odgovara - A da je ostavimo jo koju godinu, da se njen karkter
slomi pri ulasku u sredoveno doba, postajui pogodan, pa da
joj ponudimo saradnju?
186

- Hm. Ja sam gotovo siguran da nee pristati. Ne bih se igrao

sa tom devojkom. Ona previe zrai energijom koja menja
sistem. Iako sama nije svesna toga, mi to ve oseamo.
- Znai, Vi odustajete definitivno od mogunosti da ta osoba
postane jedna od nas?
- Izgleda da je tako. Njeno potenje i njena istoa su
nepromenljive, i ja je, lino, smatram trajno nepogodnom za
promenu kroz koju smo mi proli!
- Dakle, da piem nalog za sobu?
- Mislim da ete morati. Pa, i Vama je jasno to i meni. Njen
uticaj na duu sveta se mora sputati. Na kraju krajeva, mi smo
svesni da je ostvarenje koje se naziva blagostanjem, konanom
pravdom, ili, u religiji, rajem, u stvari, pogubno za oveanstvo
i sistem, i da se svaka pretnja koja ima uticaja na to da se stvari
menjaju u navedenim pravcima mora osujetiti.
- Da, naravno. Zapravo kada i ja bolje razmislim slaem se sa
vama.
- Onda, napiite taj nalog i da zavrimo sa ovim sluajem!
- U redu. Dokument e biti gotov za pola sata i bie Vam
prosleen. Vi slobodno obavestite ostalu dvadeset dvojicu da je
sluaj zapeaen i da emo odstraniti devojku.
- Prijatno, onda!
- Vidimo se prilikom raspravljanja o sledeem sluaju.
- Dovienja!
Nada je stigla na fakultet. Jo uvek je bila pod utiskom
promene svog raspoloenja, emu je uzrok bila njena gazdarica
Marta. Stavila je svoja skripta za sto i, zajedno sa svojim
kolegama, ekala profesora. Kako je vreme proticalo, njoj je
poela da se vraa nervoza i neraspoloenje koje je oseala
poetkom jutra. Gde li je do sada? Kasni ve sat vremena.,
pitala se devojka, lomei prste i uzvrpoljeno iekujui dolazak
predavaa. Iako uznemirena, jo uvek je bila skoncentrisana i
spremna za predavanje. Meutim, posle jo pola sata vremena,
187

pojavio se jedan student koji je izjavio kako je profesor

prehlaen i da danas nee doi. Au!, pomislila je Nada. Eh,
da sam ovo znala, pa da jo uvek askam sa gazdaricom. Ovako
se ponovo oseam jadno. Bez veze. Ipak, ovom danu nije
sueno da mi prija., konstatovala je studentkinja, pokupivi
sve sa stola i krenuvi u etnju ne bi li se, ipak, malo opustila i
ponovo razvedrila. Kui se vratila oko tri asa po podne. Gde
li je Marta?, zapitala se, uavi unutra i ne zatekavi nikoga.
Moda je najbolje da odmorim posle svega, pomislila je i
legla u svoj krevet, i zaspala sa oekivanjem da e se probuditi
za jedno sat, dva, posle ega e, kako je isplanirala, prionuti na
uenje. Meutim, spavala je, gotovo, do devet sati uvee,
probudivi se sa jakim bolom u glavi. U bunilu se upitala, jo
uvek onako pospana, ta joj je danas, a onda je osetila
neodoljivu potrebu, to da bi osujetila bol, to zbog toga to ju
je neto ponovo vuklo u san, da nastavi sa spavanjem do jutra.
Okrenula se na stranu i, uurivi se, pokrila se ebetom preko
glave. Tada je, prvi put, pre nego to je naglo zaspala, primetila
da se u njenom ivotu neto menja. Imala je jak utisak da joj
neke velike sile prete, i, samo kao odblesak, kroz glavu joj je, u
nekoliko desetina kratkih slika, proteklo par poslednjih meseci od kada je, u stvari, zaista i primeena - iz kojih je zakljuila da
neto krupno nije u redu. Meutim, ve u narednom trenutku je
zaspala. Probudila se u pola noi, drhtei. Imala je groznicu sa
povienom temperaturom. Nekako je uspela da dozove Martu,
koja je, kako je Nadi delovalo, bila udesno hladna.
- Ja u pozvati lekara! - kazala je gazdarica, ne izgledajui ni
malo zabrinuto. - Da. Pozvau lekara. Imate previsoku
temperaturu da biste je ignorisali.
- Kako Vi mislite, Marta. Uradite tako. - Jo uvek sa
poverenjem, drhtavim glasom izjavila je Nada.
Hitna pomo je stigla za nekih dvadeset minuta i doktor je
uao u devojaku sobu. Tu je bila i gazdarica koja je sa njime
188

govorila neto to Nada nije mogla da uje. Mislila je da joj

samo prenosi ta je sa njom, a onda joj je, iznenada, palo na
pamet kako je i Marta, od poetka, na strani ljudi koji joj ele
zlo i uhvatila ju je panika kada je pokuala da pobegne, naglo
ustavi iz kreveta. Tada je pala u nesvest, u kojoj je bila
nekoliko minuta. Lekar ju je podigao sa poda i vratio u krevet
pre nego to se osvestila.
- ta je sa mnom? ta je sa mnom? - neprekidno je ponavljala
devojka, dok su pokuavali da je smire.
- Ovo je protiv temperature. Nita se ne bojte! - poeo je da je
uverava doktor kako je sve u redu, spremajui se da joj da
injekciju.
- Vi hoete da me otrujete! Vi hoete da me otrujete! - poela
je gotovo pomahnitalo da urla Nada, u agoniji, dok su je dva
medicinska tehniara spreavala da ponovo pokua da ustane i
pobegne.
- ta je, zapravo, sa njom!? - pitao je lekar Martu, i sam vidno
uzbuen.
- Zaista, ne znam! - ozbiljno e starica, dok se Nada
bezuspeno otimala tehniarima, u ubeenju da e joj, uskoro,
biti naneeno neko zlo.
- Jutros je bila savim normalna... Hou rei, sve je bilo u redu.
Nita nisam primetila kod nje, iz ega bi proizilo ovako neto.
- Ja ne smem da preuzmem odgovornost, a da je ne
hospitalizujem. - ozbiljno je izjavio lekar.
- Devojko, kako se zovete? - pitao je zatim Nadu,
pokuavajui da je smiri. Meutimm ona je i dalje pokuavala
da se otme bolniarima ne bi li time, kako je mislila spasila
svoju kou.
- Kako se zove gospoica? - ponovo je usledilo isto pitanje,
ovoga puta upueno starici.

189

- Zove se Nada... Oh, Boe! - uzdahnula je Marta, dok je

devojka, u svojoj glavi imala paranoinu ideju da ju je
gazdarica izdala.
- Nado,... Nado! - bezuspeno je pokuavao doktor da stupi u
kontakt sa pacijentkinjom. Onda se okrenuo ka gazdarici i, i
sam, pomalo neuravnoteeno, izjavio da, po proceduri, u ovom
sluaju, mora pozvati neuropsihijatrijsku ekipu, i Nada se,
uskoro, nala u duevnoj bolnici, pod dijagnozom da je doivela
iznenadni nervni slom, dajui znake paranoidnog ponaanja.
Prolo je nekoliko dana u sanatorijumu, koji su na nju delovali
smirujue. Meutim, ubeenje da se neko urotio protiv nje, u
njoj se samo produbilo. Sama sebi nije znala da objasni odakle
joj takvo miljenje, ali, njena intuicija da stvari stoje tako bila je
toliko jaka da je Nada mislila kako e prave nevolje tek doi.
- Zato mislite da neko ima neto protiv Vas? pitao je doktor
pri jednom razgovoru, nakon to mu je ona ,i protiv svoje volje,
ipak, rekla ono to misli.
- Zaista, ne znam! - odgovorila je uplaeno. Ali, videete,
uskoro e se i Va, koliko vidim, dobronameran stav prema
meni promeniti, kada okolnosti u vezi mene zakucaju na vrata
vaeg opstanka.
Psihijatar se na ovo nasmejao, u sebi krijui aljenje to je
jedna odlina studenkinja naprasno obolela od paranoidne
psihoze, kako je tada zakljuio. Zatim ju je, ponadavi se u
njeno ozdravljenje, pogledao ljubazno i sauesniki, i rekao:
- Izleiemo mi Vas. Videete.
- Ali, ja nisam bolesna. Kako ne razumete!?
- U redu, u redu gospoice. Poite sada u svoju sobu.
Odmorite se malo.
Nada je otila u sobu plaui. Nekiliko minuta je razmiljala o
tome da li se zaista razbolela. Zakljuila je da je, ipak, sve pod
kontrolom izvesnih ljudi koji nameravaju da joj uine neto loe
190

i da je sasvim zdrava, iako, zaista, po njenoj informisanosti,

njeno ponaanje lii na paranoino.
Koja li je sledea stanica gde u dospeti, i gde je, uopte, kraj
svemu ovome?, pitala se, pokuavajui da se smiri i
proanalizira moe li sebi nekako pomoi. Meutim, nije znala
nita o svome neprijatelju, nije znala ni kako da se brani ni kako
da, eventualno, uzvrati. Jedino to je mogla bilo je da se
prepusti situaciji koja ju je ve nosila, kao bujica mutna i
mrana.
Sutra ujutro, psihijatar juje ponovo pozvao na razgovor.
- Dobro jutro, Nado!
- Dobro jutro. - odgovorila je tiho i snudeno, skoro sasvim
slomljena duhom.
- Prepisao sam Vam odreenu terapiju.
Devojka je utala.
- Imam radosnu vest za Vas! - Nastavio je, potom, doktor,
pokuavajui da, barem, izvue trunku razumnosti i one sree
kojom je Nada odisala, a za koju je uo predhodno
razgovarajui sa Martom. Nada je i dalje utala, bledoga lica i
izraenih tamnih podonjaka.
- Za jedno dvadesetak dana idete kui! - nekako ponosno, i sa
nadom da e je to razveseliti, ponovo je progovorio lekar. Zatim
je zavladala tiina koja je trajala gotovo dva minuta.
- Neu ja vie nikada videti svoj dom! - zagledana u taku,
toliko ubedljivo je progovorila devojka da se i doktoru to
uinilo istinito. Meutim, posle nekiliko sekundi zateenosti, on
se vratio na svoje staro, profesionalno stanovite i ponovo
nasmejao, pokuavajui da ostvari prijateljski odnos sa
pacijentkinjom.
- Videete, ako ste zainteresovani za mene, ja u, na vae oi,
napustiti ovaj svet.
- Kako to mislite?
191

- Jednostavno, imam utisak da e mi se odavde izgubiti svaki

trag.
Doktor se ponovo nasmejao, smatrajui suvinim da svojim
objanjenima razuverava Nadu i objanjava joj proceduru koja
se sprovodi kod bolesnika.
- Hoete da se kladimo u okoladu da ete za manje od mesec
dana biti kui i vratiti se uenju, naravno uzimajui terapiju
koju smo vam prepisali.
- Vama je do ale, a meni je sasvim jasno da neko, zbog
neega, pokuava da me ukloni, i, to e i uraditi, znali vi za to
ili ne.
- Onda, ovako: Ako bude sve u redu, ja vama dajem, prilikom
prve kontrole, okoladu. U suprotnom, Vi niste meni nita
duni.
Pacijentkinja je utala dok su joj emocije komeale u srcu,
tako da su joj se oi ovlaile suzama. Doktor je, jo uvek,
pokuavao da je indirektno razuveri, vezano za, kako je mislio,
njena sumanuta verovanja, pristupajui joj kroz alu i
pogodnosti, za koje je verovao da je ekaju. Ali, Nada je bila
jo uvek potitena, izgubivi svaku nadu u svoju svetlu
budunost, za koju se toliko spremala.
- Idite sada. Druite se sa ostalim pacijentima. Moda
pronaete slinosti i primetite kod drugih apsurd, identian
Vaem. - rekao joj je psihijatar, u nadi da e, za nekoliko dana,
kada lekovi ponu da utiu na njenu svest, devojci biti bolje.
ak joj je, osim neuroleptika, prepisao i jedan antidepresiv pred
spavanje, smatrajjui da je pacijentkinja, pored svega, i
depresivna.
Prolo je desetak dana od kada se Nada nala na psihijatriji, i,
tog jutra, njen lekar je doao na posao sav natmuren i odbojan.
Bio je neraspoloen na onaj isti nain na koji je to bila i Nada,
poslednjeg jutra provedenog u svojoj sobi. Uao je u svoju
ordinaciju nervozno, sa, nekakvim, bezoblinim izrazom lica.
192

Nada je ba u tome momentu etala hodnikom, ugledavi ga. I

on me je izdao. Pristao je na njihove ucene. Pa, kome ne bi bilo
jasno da je tako., pomislila je, primetivi istu onu krutost koju
je imala prilike da vidi i kod Marte, kada je, one noi, pozvala
hitnu pomo. Na trenutak je poelela da zatrai razgovor sa
njime i kae kako mu oprata to je, ipak, pristao na njeno
uklanjanje, ali shvatila je da je on sigurno ve smatra za
neprijatelja, za neku osobu koju bolje da nikada nije upoznao u
ivotu. Nekako je smatrala da je taj ovek dovoljno pokuao da
joj donese dobra, iako je pogreno procenio situaciju, vezano za
njenu psihu. Sigurna sam da se osea razoaran samim
sobom... Da. Zato je i neraspoloen. Sve emu mogu da se
nadam je da nije toliko blag ovek koliko se meni uinilo, i da
mu njegovo sauesnitvo, na koje je, verovatno, prisiljen ili
ucenjen, nee previe zaseniti ivot.
U sledeem trenutku iz ordinacije je prozvano Nadino ime.
Ona, pak, kao da je znala da su ovo poslednji trenuci u kojima
njeno zvanino postojanje jo uvek vai, polako je krenula ka
sobi. Uavi, zatekla je doktora, utuenijeg nego to je ona
sama bila, i to joj se uinilo smenom.
- Izvolite! - rekla je.
- Premetamo Vas na drugu kliniku. - promrmljao je psihijatar,
sav zbunjen i smuen, odavajui utisak da ni sam ne zna o emu
se, zapravo, radi.
- Ipak, Vi meni dugujete tu okoladu. - Nadu je nasmejao
celokupan apsurd koji se deava u vezi nje, te izvue ove rei
ironine ale iz sebe. Doktor, pak, nespreman za humor, sedei
za stolom, uhvati se desnom akom za elo i samo ree:
- Idite i spremite svoje stvari.
- U redu, u redu! - pogledala je jo jednom psihijatra, kao da
ga je htela zamoliti da je spasi. Meutim, pomislila je: Ma, nije
on bog. Zapravo, mislim da mi ni bog ne moe pomoi vie.
- Idem, doktore... Zbogom! kazalala je.
193

Lekar je spustio pogled i, kako se Nadi uinilo, samo naizgled

poeo da prelistava nekakve papire, a, u stvari, se samo trudio
da izbegne svaku dalju komunikaciju sa njom.
Devojka se obukla u stvari koje su joj izgledale najpristojnije i
najotmenije od onoga to je imala, dok je, tokom tih poslednjih
nekoliko minuta koje je provela u bolnici, ono ostalo razdelila
pacijentima koji su, kako je mislila, bili poslednji ljudi sa
kojima je imala priliku da se drui.
- Nado, pourite, pourite! - najednom se zauo glas nekog
oveka, iza kojeg je ona primetila jo dvojcu.
Doli su po mene!, usporeno joj je prola misao kroz um.
Jo je sporije koraala prema ovim ljudima koji su stajali na
izlaznim vratima sanatorijuma. Kao da je jo jednom htela da
vidi sunce, kao da je, jo uvek, htela da se eta kejom uvee i, u
svojoj mati, razgovara sa mesecom. Meutim, noge su joj
oteale i ponovo je poela da je hvata nesvestica. ak su joj se
pojavile i kapi znoja na slepoonicama. Poela je da posre, i,
kada je jedan od trojce ljudi video da e pasti, u trenutku je
povukao ostalu dvojcu, tako da su joj , pritravi pomogli da ne
padne i da nastavi sa hodanjem, drei je pod mikama. Nada
je, iako polusvesna, opaala ta se sve deava sa njom, pre nego
se osvestila. Prvo su je izveli iz bolnice, smestivi je u neki crni,
jednostavan i neupadljiv kombi. Dvojca su bila pozadi sa njom,
dok je trei vozio. Deo u kome se ona nalazila bio je osvetljen
lampom, i nije imao nikakav prozor ili bilo kakav spoj sa
spoljanjou. Oi oba oveka su bile uprte u nju, i ona je u
njima videla neku udnu toplinu. Meutim, onako bunovnoj,
odmah joj je kroz glavu proletela slika Marte koja razgovara sa
lekarom, poto je pozvala hitnu pomo, tako da su joj ovi ljudi,
ve u sledeem trenutku, postali hladni i bezoseajna. I njoj je
postalo hladno, te je pomislila da zatrai neto to bi je ugrejalo.
Ali, to bi bilo nekulturno u ovoj situaciji, kako je zakljuila,
tako da je, naslonjena na sedite, pomalo poela i da drhti.
194

Vonja je trajala dugo, a ona je imala utisak da joj ceo ivot, u

slikama, prolazi pred oima. Kombi je stao. Pomislila je kako
e sada izai, ali poeli su da se kreu unazad, pravei neke
lukove u vonji. Imala je utisak da su se ukrcali na neto, i
zaista, ubrzo je poelo brujanje, mnogo jae od oog koje je
pravio motor kombija. Uskoro su poleteli, u ta je ona bila
sigurna, malo se povrativi i lake diui. Ali, bila je je jo uvek
bunovna i, sada, ve skroz mokra od znoja. Bilo joj je udno
to je toliko dugo u polusvesnom stanju, iz koga se niti pribira
niti jo dublje pada u njega. Posle nekoliko sati, sleteli su, u ta
je, takoe, bila sigurna. Bilo joj je udno to to njena dva
sagovornika nisu progovorila ni re. Bilo joj je udno i to to ih
ni ona nita nije pitala, ali joj se inilo da je to normalno za
ovakve situacije. Vozilo se spustilo iz aviona i to je bilo
poslednje to joj je ostalo u seanju, pre nego je sasvim izgubila
svest.
Probudila se posle nekoliko asova, u jednoj sobi koja je liila
na neku sterilizovanu malu odaju. Unutra je bio jedan sto, jedna
stolica i mali krevet na kome je leala. Kada je bolje zagledala,
u oku sobe je bio i jedan umivaonik i wc olja. Kao da joj je
bilo jasno ono to je i bila istina, da se nalazi hiljadu metara pod
zemljom, ispod nekakve pustare. Hrana je u sobu dolazila
automatski, bez ikakvog uea oveje ruke, pospremljena na
povrini zemlje. Takoe i voda. Na plafonu je konstantno sijala
blaga svetlost, izvirui od sijalice, koja je, po Nadi, imala
neogranieni vek trajanja, ili, bolje rei, do njene smrti, kako joj
je ironino palo na pamet. Na kraju je pomislila jo jednu stvar;
da nije jedina ovde iva zakopana, ve da ih ima na stotine oko
nje, koje ona nikada nee ni uti ni videti, i koji su, iz njoj
nepoznatih razloga, zauvek otklonjeni iz sveta.

195

XVI
Kakva pra! Nee, valjda, rei, mili Herlite, da u ja, ili
Danijela, zavriti tako?, zabrinuto je pitao Stefan.
Ti si, kao prvo, zamenio teze. Oni koje ti naziva pratiocima
su ljudi iz sistema kojim je ovek organizovan, i oni samo rade
svoj posao. A to to ti ima utisak da se bori protiv izvesne
organizacije Film je posledica tvog dubokog neslaganja sa time
kako je oveanstvo programirano. Ja to znam. Ja to znam kao
samu sutina tebe.
Herlite, nee valjda rei da ja, jednostavno, svojim
postojanjem menjam taj sistem?
Vie ja nego ti... Zapravo, za druge, mi smo jedno, iako smo,
za nas same, dvojica... Razume?... U sutini, odgovor je Da!
Polako, Herlite, polako. Nisam siguran da te razumem!
Stvari su veoma jednostavne; tvoje telo koje je, kako bi ti
rekao, hram tvoje due, odnosno mene, meni izuzetno prija i
trudim se da ga sauvam, ali ja imam uticaj i nadruge ljude, i,
ja, lino, izmeu ostalog, i uz tvoju pomo, menjam taj sistem,
onako kako bi to novi bogovi hteli. I ne samo ja, ve i oni!
Imam posebnu potrebu da ti naglasim ovo poslednje.
Pa, dobro, Herlite, ko su ti novi bogovi?
To su darodavci koji, opet, kako bih ti rekao, upisuju zakon
ljubavi u oveja srca.
A, jesam li ja jedan od njih.
Ne, Stefane. Ti samo uiva u meni, kao i ja u tebi. Pravi
darodavac sam ja, razume?
Ne razumem o kakvim se darovima radi?
Onima koji menjaju oveka, a samim tim i sistem kojim je
oveku, u izvesnoj meri, sputana sloboda, zabranjena ljubav...
Ukratko, kome robuje!
Hoe rei da sam umislio pratioce?
196

Nisi ba umislio, jer sistem jeve poeo da se bavi darovima i

darodavcima, a ti nema zadatak da raskrinka sistem, ve, vie,
da ga promeni i uskladi sa darovima!
A o kojim darovima mi, zapravo, govorimo?
Videe, videe!... No, vreme nam istie. Sve ono to ti ima
da uradi je da zavri svoj karmiki zadatak pre svoga
venanja. Moramo da pourimo, Stefane!
ta konkretno ja treba da uradim? Nije mi jasno., pitao je
mladi, sav zauen i ve promenjen. Skoro da je sve
poverovao lutku, iako je, moe se rei, sam bio zbunjen.
Iz tebe bi, nezavisno od mene, trebalo da proistekne isvestan
esej, slian onom mom. Videe, bie to kao automatski diktat
tvoga mozga, koji e ti zapisati. Zapravo, ti ve sada zna ve
dosta o tome, ali nisi jo uvek spreman. Zato u ti ja priati
prie koje e pomoi, kako tebi, tako i meni, da doemo do
cilja. Inae, rekao sam ti da ti nisi nita posebno. Ali ja jesam! I
ja imam da te dovedem, odnosno da ti pomognem da pronikne
u izvesnu sutinu koja bi trebalo da se pojavi!
Dobro, Herlite, ta bi to ja trebalo da zapiem?
Ono to ti je predodreeno. No, sada nemamo vremena za to,
ve u ti ja, u sledeih nekoliko dana, priati prie koje e
pomoi da se ja i ti stopimo, da naa dvojnost postane blia
jedna drugoj. A onoga trenutka kada se poistovetimo, kada
postanemo jedno, na trenutak, tada e nastati ono to bi ti
nazvao carstvom nebeskim.
Herlite, ti meni govori o nekoj novoj religiji, ili ja greem?
Tako je, tako je! O novoj religiji koju sam ja, lino, iz mojih
razloga, nazvao ZAM. A, u ostvarenju te religije, ja imam bitnu
ulogu!
Hm!
Nema tu nieg za uenje. Nego, hajde da ti i ja ponemo sa
priama. Evo jo jedne. Na primer, ova:
197

JEDNO JUTRO

Te noi sam bio popio previe, tako da me je ujutro strano

bolelela glava; imao sam utisak da e pui. Eto, na primer, taj
prokleti konjak, kojeg sam se nalokao, i jadna slika mene
samog, tog jutra, podseali su me na moje bivstvo. Kao da sam,
u ivotu koji sam iveo, opijajui se njime kao kakva svinja,
ispovrativi se negde oko pola noi, alio to sam u njemu bilo
ta uinuo, uz teku muku koju sam oseao. Da, bilo je muno.
Te proklete srednje godine, kada shvati da nita u ivotu nisi
uinio, niti e uiniti. I ta ti preostaje, osim da povrati nad
svim svojim delima i zgadi se samom sebi, kao to sam to ja
uradio. A neki traak nade, koji je do pre nekoliko godina
postojao,... Ne , i to je nestalo. Jednostavno, shvatio sam da u
ostati bednik do kraja, do smrtimn posle koje u verovatno u
pakao, ako i on uopte postoji. Dodue, nekada je ta nada,
pogotovo u mladosti, bila ivlja. Zapravo, nosila me je kroz sve
to sam inio, i ne pitajui se dali ita od toga ima ikakvog
dubljeg smisla, i, ta zabluda, koja je postojala zbog odsustva
odgovora na ovo pitanje, inila mi je mladost sretnom. Posle su
dola prva razoarenja: u ljubav, u ljude, u brak, u ljubavnicu,
decu i, na kraju, sebe samog. Ponekad bi mi se uinilo da bih
sve mogao skonati akom tableta ili kanapom oko vrata, ali i to
je bilo daleko od mene, slabia, kojem ni ova alternativa nije
donosila nikakvu smislenost, borbu, koja, kod onih to se
ozbiljno bave temom samoubistva, oznaava jo i neko
spasavanje ivota, hvatanje za slamku ili, moda, balvan, u
njihovoj borbi sa samima sobom ili svetom. Ne, ja definitivno
nisam ni jedan od njih. Meni se ak i smrt ini kao neka
198

splaina, to se, eto, u ivotu, kao sva ostala svinjska hrana

kojom se hranim, mora pojesti. Naravno, ponekad bih naao
zadovoljstvo u tom poslednjem obroku, ali je i ono bilo tupo,
bez zrnca soli, bljutavo i ogavno, neprihvatljivo, ak, i za
najniu ivotinju. Moda ovek i jeste najnia karika u lancu
duhovnog postojanja, nii i od pacova i od svinja, koje sebi
nikada ne dozvole duhovni pad i nitavilo nesvrsishodnosti koje
je ovek u stanju da doivi. Taj stvor koji se ususdio da
razgovara sa bogom i da iznosi svoje zahteve pred njega, nebi li
postojanje uinio boljim za sve; taj stvor koji se zanosi reju,...
milju, i jadno misli da je vrednost njegovog razuma na vrhu
nekakvog bivstva, odmah iza anela i boga. A taj Bog nas je,
izgleda, sve prevario i ostavio, nakaradno nas stvorivi,
pljunuvi na nas kada nas je izbacio iz Edena. A ono to je,
izgleda, oigledno je to to neemo uspeti da unitimo ni sami
sebe, kako bi moda bilo pravedno, nego e nas, umesto
kolektivnog atomskog samoubistva, proderati neki virus,
ostavljajui u ivotu samo one ponosne ivotinje koje, eto, ak i
ovek vidi kao takve. Te ivotinje kao to su: orao, lav,
anakonda... potuje itavo ivotinjsko carstvo i divi im se, dok
oveka verovatno preziru sve ivotinje, smatrajui ga
nedostojnim za ono to poseduje, jadno se, u svojoj samobmani,
divei nekom oseanju koje se zove ljubav.
A ima li vee prevare od ljubavi? Eto, na primer, koliko je
onih koji su sretni due vreme, a vole? Moda niko. Verovatno
niko. Ako i ima sretnih, onda su to, verovatno, oni koji u ivotu,
barem donekle, uspevaju da naslade ivotinjske porive, bivajui
osuivani od savesti vernika, pa, i od svoje sopstvene. Ali oni
su ti koji su oigledno dominanntni u drutvu. Ceo sistem je
stvoren radi njihovog linog uitka, i gomila ljama i ulizica
gmie pod njima, obezbeujui im hranu za njihovo divljatvo,
koje je, moda, najblie onom prirodnom, krvavom zakonu, to
vlada celom planetom, pa, verovatno, i svemirom. I ta ja,
199

povodom svega ovoga, da radim, nego da popijem jo jedan

konjak za dobro jutro i nazdravim suvinom oveku i njegovim
nasladama, koje mu produavaju agoniju, jo uvek ga
odravajui u ivotu... iveli!
Diem ovu au mojoj izgubljenoj nadi, koja, izgleda, nikada
nije ni postojala, koja je nekada bila samo obmana da neto
istinski vredi. A to je uopte istina nego ovaj bljutavi konjak,
koji ispijam, gadei se samom sebi i, verovatno, i drugima.
Istina je, ako ne ulazimo filozofski dublje u taj smisao, da ljude
poput mene svi preziru, da se gnuaju od svake pomisli da su i
oni takvi, iako sigurno jesu. A kakvi bi i bili nego nekakvi
polualkoholiari koji, ako ne konjakom, svoje ja ponitavaju
veim ili manjim zabludama. Zabludama koje je neko doveo do
savrenstva... Moda neki crvi, koji se naslauju smru
pokojnika u sanduku, nekoliko stopa ispod zemlje. Crvi, kojima
je sva tajnovitnost ovejeg sveta jasna kao najprostija
drutvena igra oveku. Kojima je, moda, najukusnija sluz
ljudskog oka, koju koriste za predjelo i u kojoj najvie uivaju,
usisavajui je u sebe nekakvim pipcima ili, kako li ve... O, da,
ja sam svestan da i ovog jutra moram otii u svoju kancelariju i
kao pravnik, kojem, tek, prava nisu jasna, - iako sam smatran za
dovitljivog radnika preduzea u kojem radim i pravno ga
zastupam - i tamo lupati peate i potpisivati se na razne vane
papire, pokuavajui da budem od koristi svim kolegama koje,
takoe, manje ili vie predano, rade za koju flau konjaka. Ili,
moda, paklu cigareta, koju e iskoristi da kroz njihov dim
uvide besciljnost i mrtvilo kojim tumaraju dok, ih sudbina ne
spoji sa ilovaom. No, moda e me starost promeniti, ili,
moda me iza ugla eka blagoslov u obliku saobraajne nesree
koja e uiniti da postanem neko ko je bio niko, zapamen
samo po krstu to stoji iznad njega, na jeftinom groblju, u
najboljem sluaju. Ali, poeo sam o starorsti i, moda, sebi dao
neki traak nade da u tada biti neko ko vie vredi, ili je, barem
200

nekakvu vrednost, napokon, pronaao, posle besciljnog

tumaranja kroz prazan ivot. Neko ko je, nekom viom silom,
darivan neim to se, u nekim priama, naziva kamenom
mudrosti. Neko ko je ni iz ega, kao sm Bog, uspeo da stvori
neto, materijalizje svoju sreu ili neku drugu, iskonski vrednu,
stvar udene u svoju duu, prkosei time samom sebi, koji se
nekada smatrao nulom. Naravno, i te kako mi je jasno da je
saobraajna nesrea, neumoljivo mogunija, moda na moju
alost, ili ponovno proklinjanje samog sebe. A i to je,
verovatno, bolji izbor od nekakvog smrdljivog starca, koji, u
svojim podetinjelim razmiljanjima, misli da je do neega
doao. Istinu govorei, ja, lino, nisam nikada ni verovao da u
doiveti neku dublju starost; esdeset pet, sedamdeset, najvie.
Moda sam tako razmiljao jer sve preko ovih godina bi bila
nastavljena agonija, i liila bi na sprovod koji se oveku
odrava jo dok je iv, poniavajui me do samog dna. Da. Do
samog dna, gasei time i onaj poslednji traak, ili lani uitak,
koji nudi konjak.
No, da popijem jo jedan, pa da krenem. Vreme je da se krene
na to prokleto robovanje direktoru i svim njegovim ogavnim
hirovima, i poniavanju do besvesti. Ponekad se u meni javi
pomisao da ga ubijem, a ja, eto, nisam ni ubica. Ah, kako bih
samo sebi dozvolio da mu uskratim njegovu zabludu da je
srean, da uspeno rukovodi firmom i vodi kvalitetan ivot.
Zapravo, svi poslovi koji su preduzee doveli do uspeha su
uraeni na moju inicijativu. Ja sam ih pokrenuo, pa i,
delimino, sproveo u delo, dok moj direktor pljuje u moj bedni
konjak, prebacujui mi kako esto na posao dolazim mamuran i
nesposoban za rad. Ah, jee i njega isti crvi kao i mene.
Ponekad mu, ak, zavidim na njegovoj zabludi da neto u
ivotu vredi, i ini mi se da on to primeuje, s obzirom da
analizira sve svoje podreene, a, ja, lino, verujem, i prijatelje,
i, takoe, znam da ga je, bez obzira na sve, briga, kako za mene,
201

tako i za moja razmiljanja i moje stavove, i da me nadmeno

smatra obinim alkoholiarem kome je propao ivot.
Dakle, da obujem cipele, navuem kaput i stavim svoj sivi
eir, koji je toliko star da me, prosto, udi kako je izdrao sve
ovo vreme, i mene samog. Kako mi nikada nije palo na pamet
da ga unitim, ve je vremenom postao zatitni simbol moje
malenkosti. Do due, bio je iskrzan na nekoliko mesta, i, ko bi
bolje zagledao, primetio bi da je star, ali imao je neku mo u
sebi. Mo koju sam i ja oseao i koja je proisticala iz filozofije
moga ivota, koja je isti proglasila za ljam, a sama, opet,
stajala surovo i, moda, nadahnuto nad njim, bez ikakve namere
da mu pomogne. Toliko je kia taj moj eir utopio u sebe,
proao toliko jesenjih i zimskih nepogoda, ponekad sam ga,
ak, i leti nosio. I ja sam imao utisak da mi je jedino to mi je
ostalo u ivotu taj eir. Simbol moje malenkosti, koji mi je
tako esto stajao na glavi. Tada sam pomislio da ga neu
nadiveti. Kao da sam bio siguran da, dok god traje njegova
upotrebljivost, trajae i moj ivot, i ja u stii da, pored svih
bljutavosti, ispod njega popijem po koji konjak. E, drue
moj,..., govorio sam mu. Ti zna sve moje tajne. Moju muku
koja mi ne zadaje nimalo bola, ak ni nesree, ve samo
oznaava teritoriju nitavila i otupelosti, verovatno stvorenu
alkoholom, kojim pokuavam da ublaim virtuelnu bol to me
je snala u ovih nepunih trideset osam.
Ah, mogao bih vam mnogo priati o ivotu. Moda vam i rei
sve o njemu. Ali, opet, i to je zrnce peska koje bi vam samo
postalo trn u oku. Sva ta filozofija ivota koja je trebala da
pronae neki smisao, da me usrei, priblii Bogu... Moete li
zamisliti, nekada sam, dok sam se duhom borio za stanje koje
se u religiji naziva raj, molio tog istog Boga da se rodi, ne bi li
se radovao kao ovek. Kakva glupost. Danas bih ga zamolio da
uini bilo ta drugo pre nego to. Moda da potezom etkice
precrta na avoljem platnu ovaj glineni svet i oslobodi ga
202

samog od sebe. Ili, barem, vrati film unazad, i moje roenje i

moj nastanak dodeli nekom koji e takav dar u ivotu nauiti da
ceni,... ukoliko je to, uopte, mogue. A ja ga tako esto
spominjem, tog Boga, mislim, spomenuo sam i avola i, pravo
da vam kaem, neznam jo uvek kome da se poklonim. Moda
da ih oba pljunem i prokunem, ako i to ima ikakavog smisla,
jer, istinu govorei, vie ne verujem da i oni predstavljaju neto
mono. Nekako podseaju na oveka, ili ovek podsea na njih.
Meni se, u svakom sluaju, vie svia orao, koji na kilometar
iznad zemlje, jedva primetan, krstari nebom, i kome bi i Bog i
avo mogli, kako kae moja, jo uvek iva, majka, da prdnu
pod prozor. A i ta se ja sprdam sa njima kada sam ih, tek, na
tren upoznao, toliko kratko da ne mogu rei ni ko je od njih
koliko zao, ni ko je koliko dobar. Sve ostalo to znam o njima
rekli su ljudi, a ja ljudima, ve due vreme, verujem manje nego
pacovu koji pored nekog kontejnera jede neku leinu.
Ah. Retki su ovakvi trenuci kada sam iskren sam sa sobom,
kada ponovo rekapituliram svoje jadno stanje. Inae, prestao
sam da budem iskren prema drugima i to mi oteava da budem
iskren i sam sa sobom. Uostalom, to bih ja prosipao bisere
pred svinje? Ja koji sam, moda, samo malo bolji od ostalih na
vazi dobrote, koja je izgleda prodata nekom prevarantu, tako da
vie i ne znate ta je dobro, a ta loe. I zaista, da mi nije
seanja i nekog vaspitanja iz mladosti, bio bih ona najnia
splaina na koju krvolono keze zubi oni kojima, iz istog tog
vaspitanja, ne mogu da se prbliim, da postanem kao i oni. Ja,
zapravo, ne vidim nikakvu vrednost ni u njima, samo mislim da
su na lestvici postizanja zadovoljstva uspeli da se popnu najvie
od svih ostalih slojeva drutva. Ha, ha. No, meu njih sigurno
ne spada moj direktor koji se uspeno, sluzovito bori da ostane
pred sobom neko, a sve to je uspeo je da bude jedina osoba
koju moja malenkost mrzi. Ali, ta njega briga za mene. ak,
ta vie, ta mrnja je izgleda obostrana, tako da i ja osetim,
203

ponekad, neku emociju u mojoj praznoj dui, to je ostala bez

ikakve druge satisfakcije i nadraaja. Praznina, omreni ef,
zbog proklete ljubavnice odbegla surova biva ena, protiv
mene indoktrinirana deca,koja ne daju ni pet para na sopstvenog
oca. Sve je to deo mog ivota, a i, izgleda, i samo to. Moda
neka seanja mogu da pozovem u pomo, iz vremena kada se
moje srce radovalo ovim stvarima, i jo mnogim drugim, do
kojih je moj duh doao, spoznavi neke vie nivoe postojanja,
na kojima bi mogao da mi zavidi i neki budistiki svetenik
vieg ranga. Ali, umesto da me sve to ojaa, da mi da snagu, da
zaokrui moj ivot, inei ga sretnim, ja sam, eto, pao na ispitu
koji se zove duhovnost i, iako jo uvek, moda, negde u dubini
due, nesvesno verujem u neke ljudske vrline do kojih sam
nekada drao, ja, kao ugavi, pas u sopstvenoj ubogosti, liem
svoje rane, naneene, uglavnom, od drugih ljudi. Hm... Da...
Moglo bi se rei da sam vie ojalovljen od strane drugih nego
od samog sebe, ili sam, ipak, ja sam iskopao grobnicu
sopstvenog ivota, u kojoj sada bitiem. I mogu vam rei da mi
je sve jedno. Na primer, kada bih mogao da utiem u ovom
trenutku i promenim ivot negde u prolosti, skrenuvi njegov
tok u neku drugu stranu, koja garantuje neto to sam nekada
nazivao sreom, ja to ne bih uradio. Izgleda da je ovo stanje
otupelosti i samoe,... O, te samoe koju do sada nisam ni
spomenuo, a koja mi predstavlja trn na rui, na koji sam nabijen
kao na kolac,... Dakle, to stanje moga ivota u kojem se nalazim
ne bih menjao ni za kakvo drugo. Zapravo, izgleda da ga
smatram najveim savrenstvom koje je moja dua mogla da
postigne. Da, velianstvo i uzvienost moraju biti prolazni
poput ivota vilin konjica, koji, eto, ivi samo jedan dan, diui
vazduh, letei kroz blagi povetarac, negde iznad neke reke, to
odlazi negde gde on nikada nee stii. Taj dan, dan sree i
sunca u mom ivotu je proao, nestao, a, eto, ja, iako mrtav, jo
uvek diem, i udiem sopstveni dah koji smrdi na jeftin konjak.
204

I, ta jo da vam kaem, nego da se, moda, iskreno

ispovedim, i, ipak, priznam kako smatram da su gubitnici kao ja
najblii iskrenosti. Toliko puta sam video prosjaka ili nekog
apsolutnog alkoholiara, koji, onako smrdljivi i prljavi, na
samom dnu ekonomskog poredka, u pocepanim odelima, koja
me podseaju na moj eir, stoje u nekom uglu grada, pored
nekog jeftinog drakstora i, pijui pivo ili neko unue, od svih
ljudi, najvie podseaju, ako ne na orla, onda na nekog lava koji
je uspeo da proguta sopstveni ivot, apsolutno se osvestivi i
postigavi vrhunac onoga to ovek moe dostii.
Meutim, za razliku od mene, svi ti ljudi koje sam spomenuo,
- saaljivani od okoline, koja e, sa najveim gaenjem,
promeniti mesto na kojem sedi, ukoliko neko od njih, u
gradskom prevozu, sluajno sedne pored nje - svi oni su, po
meni, neka vrsta olinjalih i starih lavova. A ja sam pacov.
ovek koji nije smeo da kae NE!, i zbog toga je proglaen za
onu vrstu ivotinja koja vie ima isprepreden ivot sa svinjama
nego sa ovim jadnicima. A zato ja nisam rekao to NE!, zario
no u, takozvanu, drutvenu socijalizaciju, sistem, poredak,
ustaljene vrednosti, kojih se niko nikada nije ni pridravao?
Zato? Zato sam i ja pare samlevenog mesa koje se koristi na
gozbama kao to su svadbe, godinjice, roendani... Ipak,
asimiliran i proglaen nekim ko ima svoj broj, pod kojim se
vodi, kojim je vezan ili, jo bolje, okaen o kuku, kao zaklana
svinja koja jo uvek smrdi na svoja creva i sa ijeg se mesa
sliva jo po neka kap krvi? Zato to sam slab! Da. To mora biti
odgovor. Mene je drutvo, definitivno, kao i sve ostale,
pretvorilo u mleveno meso, i ja se tako i oseam, i to i jesam.
Ha, ha, ha...!
Pade mi napamet misao da sam se, verovatno, prodao za
dobar viski, koji nikada neu ni probati. Ali nije mi krivo.
Zapravo, verujem da mi ovaj konjak vie prija i da u njemu i
svom eiru ipak pronalazim neko svoje ja. Pa, makar i
205

smrdljivo, ipak je ono moje, samo moje, i zato sam pacov, a ne

ta okaena svinja. Ipak sam se nekada bavio filozofijom,
teologijom, psihologijom,... i, definitivno, mogu i pred Bogom i
pred avolom braniti svoje stavove iza kojih stojim. Dostigao
sam neki rast koji prkosi svemu, pa i meni samom. Tako da moj
bedni ivot, izgleda, ipak ima smisla. O, da. Ipak postoji neka
nit koja povezuje sve, - barem od toga jo uvek nisam odustao sklapa u sutinu i sklad, koji, moda, ipak vlada u svim
svetovima to postoje, pa i u onima koji ne postoje, kao to je
izgleda, ovaj u kome ivimo. Meutim, ne bih bio pravedan ako
ne bih kritikovao i tu nit, koja je vie vezana za estetsku
prefinjenost, koju sam zadrao u ivotu jo od najranijeg
detinjstva, koja je, izgleda, poslednje uporite mog, kolikogtolikog, optimizma, ili je, moda, i ta elegancija, kojom stupam
u kontakt sa svime to poznajem, samo pepeo kojim se
posipam, da ne bih poludeo i u potpunosti se odvojio od ovog
sveta, sakupljajui se u jednu taku, to oznaava samo jedno,
koje se u nedogled ponavlja, i, razorenog razuma, vodi me u
neko divljatvo, to kipi uzaludno nekom emocijom, opijajui
se njome i crpei snagu iz nje.
Ne, ne, ne! Nisam ja ni ludak. Naravno, ukoliko moj
nihilizam nije doveden do savrenstva koje me ini ludim. A
moda je tako. Verovatno je tako... Meutim, ta bivstvena
melanholija, u stvari, prazna, i, moda se i ne bi mogla nazvati tako je sigorno - onim Ne!, koje sam propustio da kaem. I,
zbog toga sam zadovoljan. Zapravo, time se ponosim. A zato?
Zato to je to, izgleda, deo moga identiteta, neto kao moj eir,
samo spirutualno, iako samo alatka kojom se koristim pri
komunikaciji sa svetom i samim sobom... U emu je, zapravo,
stvar? Stvar je u tome da su oni olinjali lavovi, oni jadnici, o
kojima sam govorio, - za razliku od mene, koji sam prefinjeniji
i intelektualno razvijeniji - u svom primitivizmu uspeli da se
206

odvoje od sveta, jer svet se za njih ne interesuje, tako da su od

njega osloboeni.
Ali, taj svet je za mene i te kako zainteresovan, jer ja bih
mogao nekome biti posluen kao krvav biftek, koji e, u slast,
biti pojeden. Moje meso je kvalitetnije od njihovog, i zato ja
nisam uspeo da kaem definitivno Ne!, ne zbog toga to sam
slabiji od tih alkoholiara i prosjaka, ve zato to je na mene
izvren mnogo vei pritisak, pritisak koji me je osakatio i uinio
da sam, u svom sopstvenom ivotu, apsolutni stranac,
izgubljeni ovek koji se pronae tek u ponekom umu to se
iznenada pojavi i nestane isto tako brzo, ne dajui mu vremena
ak ni da, barem, deliem due jo koji put oseti ar muzike, to
je nekada znala da zasvira na klaviru sutine koju je otkrivao.
A ponekad se zapitam jesam li ja otkrio jedinu moguu bit
koja se moe otkriti, ili neko jednak meni, koji drugaije poima
svet, sa istom jainom argumenata moe da mi se suprostavi,
dovodii me do pitanja jesam li u pravu?. Moda takav ovek
postiji, ali moja terminologija ovu mogunost samo
predpostavlja kao postojeu, i ne dozvoljava da ta pretpostavka
ima neku veu teinu. Ja imam i dokaz za to, a to je moje
iskustvo, moji nairoko razlagani pojmovi koje sam, kao kakve
figurice koje se pokreu po odrenom zakonu, razloio u detalje
i doveo do savrenstva.
Dakle, eto, cipele su na nogama, kaput obuen, a eir na
glavi. Idem ja polako da odrobijam jo ovaj dan. Uvee u,
verovatno, svratiti do kafane i, kao i uvek, sm za svojim
stolom, popiti nekoliko konjaka. A ta mi drugo preostaje do
njega, eira i moje perfidnosti, koja me jo uvek odrava u
ivotu, barem dok eir ne propadne sasvim i postane
neupotrebljiv. To je, verovatno, jo koja godina, moda
nekoliko. Izdraau ja to. Trebalo bi. ak, ta vie, voleo bih da
tako i bude. Ne, ne elim da kaem da mi je ivot mio, ali neto
se ipak mora ispuniti. Zaokruiti neki krug. Ispuniti onaj
207

rezervni plan, s obzirom da je glavni doiveo totalni fijasko,

propao, razletevi se kao konfete u vazduhu. Jednostavno, kao
da sam proitao ono to me eka, doao do knjige u kojoj je sve
zapisano i video da e biti ono to oekujem. Izdrae ovaj eir
jo nekoliko godina, i zato ga dobro uvam i, ponekad, stisnem
u aci, pre nego ga stavim na glavu, kao da je taj dan poslednji.
A jednom e se moja predpostavka ostvariti. I elja da se sve
skona i da se ode negde drugde, moda ne u pakao, moda, na
neko mesto koje ima malo vie smisla i gde ovek moe imati
vie vere, biti sretniji i voleti, biti slobodan, bie ispunjena.
U sledeih desetak dana lutak je priao po jednu priu Stefanu,
koji je poeo toliko da se menja da je poeo i da shvata svoju
ulogu u svetu i svoj zadatak koji bi trebalo da ispuni. U
potpunosti je prihvatio da je ono to je smatrao za praenje, u
stvari, pritisak sistema na njega. Sledee to mu je postalo jasno
iz patuljkovih pria, koje su bile, u stvari, neto to je iskonski
izlazilo iz njega, iako su bile Herlitove, bilo je da e i sam
doprineti dolasku nekog novog vremena. Vremena darova,
kojih je, u meuvremenu, i sam dobio nekoliko. Neke prie
svoje due je ak i zapisao.

XVII

KOBNA DEBATA
12. 09. 1007. Prokleta jesen je ve poela da unosi mrtvilo u
moj ivot. O, kako ne podnosim to godinje doba! Kao da se
208

itava muka oveanstva svaljuje na mene, da je nosim na

leima. Bolje da sam razapet kao to je bio i gospod. Samo to
to moje raspee nije na krstu, ve na umalosti i bezvoljnosti,
koja se, poput zmije, uvlai u moje srce, hladei i bojei moju
duu tamom i oajem. Ponekad se to oseanje pretvrara i u elju
da sam sebi oduzmem ivot, da zavrim ovaj razgovor koji mi
je, jo, moj pokojni deda, za ivota, najavio. Da dozvolim mom
suoitelju da pobedi u debati koju vodimo ve skoro sedam
godina da li da umrem ili ne? Naravno, ja se borim, i, ak i u
najnejasnijim predelima svoga bivstva, uvek izvuem argument
zato bi trebalo da ivim. Ali, uporan je moj protivnik. Sa
jezikom kao ma. Njemu ne moete ni podvaliti niti mu laskati.
Sve to prihvata to su argumenti koje ja izvlaim iz najdubljih
tamnica moga mozga. A kako vreme prolazi, ja sve jasnije
uoavam da su razlozi za moj ivot kao pesak u gornjem delu
peanog asovnika, kojeg je ve odavno ostalo tako malo. Pa,
meni je esdeset i sedam godina. I, moda mi, u svakom
trenutku razgovora sa neprijateljem, bude bilo postavljeno
pitanje na koje neu imati odgovor, neu moi da pronaem
razlog zato ivim i tada e siguran sam doi kraj.
Negde, do pedeset i pete ja sam jo uvek bio, pa, moglo bi se
rei, oran ovek, koji jo uvek pronalazi veliko zadovoljstvo u
ivotu i u onome to je ostvario u njemu. Meutim, od tada mi
se sve ee u svest vraala slika moga dede, i ja sam se
opiminjao njegovih rei koje mi je rekao pred smrt. Skoro da
mogu da ih citiram, iako su izgovorene tako davno, u vreme
kada je meni bilo dvadeset i dve godine. Naime, otac moga oca
mi je, prilikom jednog ozbiljnog razgovora, koji se ticao moga
sazrevanja i moga budueg ivota, rekao... Ah, ne smem ni da
izjavim o emu se, u stvari, radi, iako sam priu ve poeo.
Uglavnom, deda je poeo, seam se kao da je jue bilo,
ozbiljnim tonom:
209

- Naa porodica vue veliko prokletstvo! Naime, na predak je

sm Ana, koji je organizovao i uestvovao u raspeu Hrista. Od
tada, svako drugo koleno izabrane loze se suoava sa neim
stranim, a toj lozi pripadam i ja, a ja sam izabrao tebe da
nasledi ono to je zapisano u tvojoj knjizi, jo pre tvoga
postanja. Isto tako, ti e doekati nekoliko unuadi, i doi e
vreme kada e i ti uraditi isto to i ja sada; izabrati jednog od
njih da, kao to to, ve due vreme, radim ja, i, kao to e to
raditi i ti, a posle tvoje smrti i ono,...
Pitao sam dedu, koji je, posle ovih rei, zautao, o kakvom se
prokletstvu radi, i njegove su oi zablistale nekim udnim,
ludakim sjajem. Njegovo elo kao da se izdiglo, i ja sam
spazio veliku mudrost, koja je, u tom trenutku, bila tako vidljiva
na mome dedi. On je utao dok sam se ja pitao da nije neto
vezano za to da li je trebalo da Isus bude raspet ili ne. Da li bi,
da nije dolo do tog zloina, kako sam tada milslio, i da je,
umesto togo, bio priznat za cara Izraela, raj ve odavno bio na
zemlji. U sledeem trenutku, kao da je ustao moj predak Ana, i,
u meni, digao svoju re: Uradio sam ono to sam morao!, a
ja sam, nekako, bio ponosan na njega, iz meni neobjanjivih
razloga. ini mi se da sam na usnama svoga dede primetio
osmeh, kada me je on samo potapao po ramenu, poverivi mi
ono to mi je, izgleda, sudbina, ono to ja ve nameravam da
kaem mome unuku Petru, jer oseam da je on taj koji je u
nekoj bojoj knjizi, ili, jo gore, avoljoj, zapisan kao Izabrani.
No, da vratim korak u nazad. Kada mi je deda do kraja
ispriao prokletstvo, namenjeno lozi kojoj pripadam, ja sam ve
tada milsio da se ali sa mnom i da tako neto nije mogue.
Kako mi se sada ini, kao da sam izaao iz neke vrste transa, u
koji me je deda gurnuo, ponaajui se, verovatno, isto onako
kao i njegov predak sa njime, ostavljajui mi prostora da dobar
deo ivota proivim u spokojstvu. Ipak, bio sam znatieljan i
pitao ga ima li kakvog blagoslova vezanog za to prokletsvo.
210

- Ima! - odgovorio je on.

- Pa, koji? - upitao sam na tren ponovo ozbiljno shvativi ovu
priu.
- Jednom, bie roen onaj koji e pobediti u debati i izboriti se
za to da svetom zavlada mir i blagostanje koje e veno trajati.
On e zavesti boje carstvo, onakvo kakvo svako razuman
oekuje, i, sm nee nikada umreti, ve e, sa Izabranima,
veno iveti u svakoj dobroti.
- A, ko e to biti?, - poput strele, izlete pitanje iz moga srca.
- Problem je to to niko ne zna, osim moda boga. Mogao bi ti
da bude taj, ili e to biti jedan od tvojih potomaka. Ako ti nisi
izabran, pred kraj ivota e izabrati unuka kome e preneti
ovu kletvu ili blagoslov, sve zavisi kako se na to gleda.
Onaj smeak koji je imao ve se pretvorio u osmeh, i ja sam
ponovo bio povuen u onaj deo bivstva u kome sam mislio da
se deda samo ali.
- Jo da dodam!, - rekao je, skinuvi ruku sa moga ramena i
podigavi kaiprst desne ruke, - ako se tvoje srce slomi, ako,
osim malo nade, ne vidi nikakv izlaz za oveanstvo, ako ti se
um smete i ako oseti da gubi rat sa onim sa kojm e se boriti,
znaj da ti nisi izabran, i, od tada, poni da planira kome e
ostaviti kletvu u nasledstvo!
Ne, deda mi nije rekao kako e mi biti kada budem doao do
toga da shavtim da nisam izabran. Kako e se moji snovi sruiti,
odnosno, kako e polako tamneti svaka moja vera u dobro, i
kako e u srcu nastajati sve vea i vea rupa, napunjena bolom,
zato to, verovatno, neu pobediti u raspravi. No, ono to
moram priznati, osim lepog ivota koji sam vodio do susreta sa
onim sa kojim e trebati da ratujem mudrou, bilo je trenutaka
kada sam mislio da u promeniti ceo svet. Seam se da sam bio
spreman i na najveu bol, samo da zavlada raj, samo da se
ostvari proroanstvo, ba na meni. I prvih nekoliko godina sam
nepokolebljivo verovao u pobedu. A onda su dola prva
211

razoarenja u oveanstvo, u oveka, uopte, i, ne samo moj

protivnik, - to stvorenje koje sam i ja sm osuivao, sve vie i
vie, - sve mi se vie gadilo to grotlo koje se naziva svetom, u
kome svako juri samo za svojom koriu, gazei po drugima
kao da su zemlja preko koje se nalazi pepeo to se pui iza
neumoljivih koraka bezdunika. Svako vee, pred spavanje, kao
to rekoh, u proteklih, skoro, sedam godina, moj ivot umara
bljutavost, izmeu ostalog, u zadnje vreme, i mene samoga.
Prvo sam mislio da u ja poneti taj barjak novog sveta, onakvog
kakvog sam ga video, istog i nevinog, da u moje argumente
uspeti da dokaem, bez obzira na injenice da ovek ne vredi,
koje je moj protivmik izgovarao, da u i njemu uspeti da
dokaem kako e se popraviti u skorije vreme, i da ivot
svakoga pojedinca ima smisla koji se krije negde u ljubavi.
Ali, kako je vreme prolazilo, ja sam sve vie i vie oronjavao u
izjavama koje je su mi bile izgovarane. Sve vie sam klecao
pred priama o tome ta je sve ovek spreman da uradi, i da ne
zasluuje ni truntku svetlosti koja ga obasjava. Uzaludno sam, u
poetku, smatrao da ta svetlost nije dobro uoena od strane
ljudi, i da su zaslepljeni neim to je u biti glupo i nema
nikakvog smisla, ali, evo, ima ve skoro vie od godinu dana
kako polako poinjem da verujem da je oveku draa tama
nego svetlost, i smrt od plemenitog ivota. A, da. Znam. Kada u
ovo zaista budem poverovao, sigurnu u se i sam svrstati u te
ljude; proglasiti se svinjom koja bi., isto kao i moj predak Ana,
raspela Hrista, kada bi mogla, jer to smatra nunim. Ipak,
moram priznati da sam nelako izgovorio poslednju reenicu, jer
toliko puta su mi rei ovog svetog oveka bile od presudne
koristi. Meutim, kako se i njima, u sopstvenim odjecima, u
mojoj dui, gubi smisao, esto pomislim da one i nisu, kako se
to smatra, izgovorene od strane pravog bojeg sina, kao to je
zapisano. Opet, sa druge strane, danas mi je vie nego jasno da
je ovaj moj emer nametnut meni kao jaram, upravo, zbog
212

nepravednosti njegovog raspea, i esto pomislim da je bolje da

se, sa kamenom oko vrata, bacim u bunar, kako je on govorio,
za neke, nego da nastavim ivot. A moda e presudni as biti
tren kada budem sasvim prestao da volim, i, moda e se ba
tada spustiti mrak u moj ivot, inei da preem u venu tamu,
gde je pla i krgut zubima.
Da. Ve odavno sam prestao da verujem da je pakao mesto
puno vatre i uasa, i poeo da verujem kako je to, u stvari,
prazno, tamno mesto, u kome je svest due koja ne voli osuena
na jo vee muke nego da je u gejeni. Zapravo, mislim da se tu
ovek u apsolutnoj samoi suoava sa svojom duom, koja vie
ne moe da voli, doivljavajui samo ogroman strah, bez trunke
blagoslova. Ponekad, kao da mogu da okusim to samilo, u koje,
kako mi se ini, svakim danom i sam upadam, sa sve manje
volje da se borim i, barem, sauvam onaj oganj koji gori jo
uvek u meni, po mom miljenju, inei da jo uvek ivim i
gledam u sunce. Ponekad mi se provue misao kroz glavu da
blagoslov koji mi je deda opisao moda i ne postoji, i da je
prokletstvo jedino to je proreeno. Ali, moram vam priznati da
ove svoje poslednje dane provodim upravo crpei energiju iz
toga obeanja, i ponekad se nadam da e ba moj unuk Petar
dovesti ovaj svet do vaskrsenja njega samoga, i do dolaska
onoga to je obeano. Ponekad, ponovo poverujem u priu koju
sam sm smislio, da je bog, s obzirom da je Judeja odbacila
njegovog sina, zadao za zadatak upravo njihovim pokolenjima
da urade ono to je on trebalo da uradi. A ta nada mi, u stvari,
pomae da se uspavam, vodei debatu o tome dali ima smisla
iveti, i doekam sledee jutro u nadi da e se konano dobro,
ipak, nekada pojaviti i da e oveanstvo postati svoja
suprotnost i odustati od bezumlja i huljenja. Moda je ovo
prilika da se zavetujem da neu odustati od ove vere, i time
sebi, ipak, osiguram da se posle smrti neu zatei u ledenoj i
mranoj hladnoi. Ali, po proroanstvu, ja sebe nisam
213

prepoznao kao onoga koji je pobednik, a ne razumem kako e

me moj protivnik pobediti, ako i od ovoga ne odustanem, to
meni, kako sada gledam na stvari, i nije nemogue. Gotovo da
sam svestan da e i zadnji atom ivotne snage biti izvuen iz
mene, i da e se svi moji argumenti, pa, i taj da e, moda, Petar
pobediti, pretvoriti, u nitavilo i beznaaj, kada e me moj
protivnik konano dotui i ubiti, nateravi me da poverujem i u
smrt boga samoga.

KOCKA
Pre nekoliko decenija, dok sam jo uvek bio mladi,
zainteresovao sam se za religiju koju sam poeo da prouavam,
uei se njenim vrlinama. Vrlo brzo moja interesovanja su
postala prava strast za mudrou, Bogom i istinom. Seam se
kako sam samo gutao podatke iz razliitih vera i njihovih
pravaca, i ponaao se kao da u moj um mogu usaditi svo znanje
ovoga sveta iz te oblasti. A to sam, dosta dugo, radio uspeno.
Nisam imao uitelja i, mogu rei, pomalo haotino, ali sa jakom
verom, hodao sam putem spoznaje. Tada, negde u dvadeset
sedmoj godini moga ivota, doiveo sam neku vrstu
prosvetlenja ili, bolje rei, spoznaje. Izvesni red u duhu pozvao
me je da mu se pridruim, to sam, u tridest osmoj, i uinio.
Pronaavi formu i prihvativi alatke, kojima se ova struja, to
se mogla svrstati u izvestan oblik gnosticizma, sluila,
premeravao sam svoju duhovnost, trudei se da, prevashodno,
ja, lino, napredujem pred onim to sam tada nazivao Bogom.
Prouavao sam Sveto Pismo, Kuran, Vede i mnoga druga
uenja. Red kome sam pripadao nije imao ni hram niti neki
odreen skup vernika. Sve se zasnivalo na injenici da ovek,
214

na razliite naine prilazi Bogu, i da je, izmeu ostalih, i ovo

jedan od njih. Zapravo, ovaj red, iako nije insistirao na svojoj
tajnosti, bio je tajni, i ono to ga je karekterisalo i tu tajnost
inilo uoblienom je to da se njegovi pripadnici, kako sam tada
mislio, meusobno ne poznaju, niti mogu znati jedan za
drugoga. Jednostavno, svaki pripadnik je inio dela koja su bila
od koristi ljudima, a koja su se, opet, mogla svrstati u uenje
koje je red propovedao. U toku svoga ivota, esto sam sretao
ljude koji su se proklamovali kao pripadnici ovoga reda, a da,
po mome miljnju, to nisu bili. Opet, mnogi od njih su doticali
njegovo uenje u onom sutinskom smislu, ineei red
postojeim meu ljudima i u javnosti. Ali, ona prava snaga,
koja je red inila istinskim, bila je, upravo, u mladim ljudima
koji su potovali pravila reda i bili delimino informisani o
njemu, oseajui se njegovim simpatizerima i istraujui tajne
koje je red uvao i darivao ih njima, posle dueg ili kraeg
vremena. Istinu govorei, ovakvo ustrojstvo je zadavalo mnogo
muka, ne samo onima koji su se smatrali pripadnicima reda ve
i okolini, to je trpela razne oblike ponaanja i izliva formi, koje
je sticanje znanja na ovakav nain iziskivalo. Takoe. nije ni
malo onih koji su zalutali na putu istine, skrenuvi zauvek u
ludilo ili neki drugi oblik nekonvecionalnosti, koja se u ovom
svetu sankcionie.
Iskreno, i ja sam vie puta hospitalizovan i leen, i, dan danas,
imam dijagnozu paranoidne izofrenije. No, ta je tu je. Teko
je popeti se na veliku planinu bez i jedne ogrebotine. Neki se
danak svemu mora platiti. Ja, lino, primeujem nekakvu
slinost izmeu simptoma moje dijagnoze i naina na koji sm
psihiki funkcioniem, ali ovo podudaranje smatram
nedovoljnim za takvu osudu kao to je neuropsihijatrijska
dijagnoza. Ipak, moram da priznam da je bilo trenutaka kada je
moje duevno stanje bilo toliko narueno da mi je zaista trebala
pomo koja mi je i ukazivana, od strane, manje ili vie,
215

dobronamernih lekara, koji su svoju dunost, kako mi se danas

ini, radili nekako uzgred. Ponekad sam imao utisak da sam
flaa na koju stavljaju pampura, tako da sam njihovu strunost
esto smatrao nedovoljno razvijenom da bi ispravno
protumaili uzroke mojih stanja i dali mi adekvatnu pomo.
Danas se, pak, ja, lino, kao pripadnik reda, oseam
odgovornim za taj defekt koji postoji u drutvu i koji nije bio
neprikladan samo u mom ili meni slinim sluajevima. ak, ta
vie, moje spiritualno iskustvo me je dovelo do toga da je ono
to se naziva medicinom, takoe, organizacija koja se, bez
obzira na odreene nesuglasice sa mojim nekadanjim
stavovima, takoe moe smatrati i nekom duhom obavijenoj
stvari, blagoslovljena od Boga, moda, vie nego ono ime sam
se ja bavio i ime se i danas bavim. Takoe, oekujem i od
druge strane da, u ime mira, prihvati kritike koje su na mestu, i
koje govore o oiglednim propustima neuropsihijatrie.
No, dosta o ovoj nesuglasici izmeu dveju struja, koje se,
zapravo, zalau za isto, a to je dobrobit oveka. Vratio bih se
sri i nastavio priu o mom putu, koji je vodio kroz razne oblike
otkrivenja. Kaem, u poetku sam, a da toga nisam bio ni
svestan, bio samo uenik, iako sada, kada se prisetim, sva ta
spoznaja, koju sam u sebe upijao, bila je nekako tu, u meni. Da.
To mora biti ono to se u hrianstvu naziva Svetim Duhom.
Taj predivan oseaj Boje prisutnosti, koji se javi oveku i
obraduje ga, kao dete sneg ili mladia letnji pljusak. Vrlo rano
sam primetio da u uenju kojem sam se posvetio nema nikakvih
dogmi, niti knjiga po kojima bi se spoznalo neto konkretno,
ve se znanje o onome to se istrauje stie samostalno,
prolazei se kroz razne oblike duhovnih iskustava i doivljaja,
od kojih su neki, na moje iznenaenje, u najednostavnijem
smislu, dostupni svima. No, svi mi imamo nekakav nedostatak
u savesti koji nedozvoljava da neku jednostavnu stvar vidimo
jasno. A jedna od, da tako kaem, spletki reda je to to ba tu
216

oveju nesavrenost iskoriava da bi je izleilo kroz druge

spoznaje, kojima je ovek sklon, ba, zbog onog svog
specifinog nedostatka. A, eto, moja zabluda je u mojim
mladim godinama bila ta da mogu da se igram sa ludilom, to
me je skupo kotalo, jer sam, u ivotu, zbog ove svoje mane,
ispio gorku au ui. Ali, kao to rekoh, uz ludilo najee ide,
ako, ve, smo ludilo to i nije, poveana lucidnost. I, tu
lucidnost mehanizam reda, to jest skup njegovih pravila i
zakonitosti, je iskoristio da spoznam, tokom vremena, mnoge
istine koje su drugim ljudima nepoznate, i koje, uzgred, nemam
nameru ni da iznosim, barem, ne sve. Neke, ipak, da, kao, na
primer, stihiju koja nosi svakog ko do znanja istine dolazi
samostalno, i njeno, pa, mogu slikovito rei, nasilnitvo nad
biem to se uporno dri povrine nabujale vode, koja, ukoliko
nije iskren i pravedan u svojim namerama, poinje da ga davi i,
vrlo esto, usmruje, ili ga, pak, baca na neku obalu koja vie
odgovara njegovoj savesti, ukoliko je ima, ukoliko voli. Tako
sam se i ja, pre nego sam osvestio to da pripadam redu, nagutao
dosta bljutave i mutne vode, a i dan danas popijem po koju kap
otrova. No, ona aa spoznaje istine, koja, takoe, moe biti
teka dui, je nagrada i vie nego dovoljna satisfakcija za onog
ko putuje ovim putem. Da, kao to sam spomenuo, moda je
najtee, i ume dovesti do razoarenja, kada ono to ste saznali
da je istina, a u ije istraivanje ste uloili mnogo truda, ne prija
vaoj dui. Ja sam, lino, vie puta okusio ovako gorak med, i
hteo da odustanem od svega, ali e stihija, koja poinje od
poetka, ako vas je izabrala, neumoljivo biti u stanju da vas
donese do ua u okean blagoslova. Konkretno, jo uvek, i dan
danas, nisam stigao dotle, i, ponekad mi se ini da je ovo,
moda, zabluda, ali to su samo pramenovi sumnje, to nekada
znaju da okupiraju um koji, sa druge strane, ne samo da hoe,
ve se mora okrenuti daljem plivanju. Takav je zakon. Tako
217

ljubav obasjava one koji su uli u ovo kolo, puno, kako

blagoslova, tako i bola, kako radosti, tako i patnje.
Ne bih vam, ba, otkrivao svoj taan poloaj u redu, niti
zaduenje koje mi je bilo karmiki dano jo u kolskim danima,
tako da ga, u to vreme, nisam ni shvatio, niti bih vam otkrivao
svoju mo, koju mogu upotrebiti samo u svrhu dobra. Izazvao
bih ozbiljne probleme ako bih, kojim sluajem, postao zao, ali
sam, vremenom, shvatio da je budunost oveanstva bila
zasnovana na onome to sam u mladosti inio, a da to nisam ni
znao. Danas, kada sve rekapituliram, ta moja borba, koja je bila
prvenstveno duhovna, sprovedena je donekle u delo, a donekle
korigovana onim injenicama koje sam ja propustio, a koje je
dokuio neko drugi. Takoe, mogu rei da je moje veliko delo
gotovo i da e se svet razvijati na nain koji sam u glavnim
crtama ja odredio. Siguran sam da sam imao brae koja su, kao
i ja, imali zaduenja da u duhu, sprovoenom u konkretne
injenice, indirektno sarauju sa mnom, otklanjajui ono
najopasnije: moje zablude.
No, ja, sm, mislim da se iz dobre volje ne moe postii vea
teta nego korist, tako da moj veliki trud nije bio uzaludan.
Dokaz ovome je to to, prosto, vidim otelotvorenje stvari koje
su mi ponekad samo padale na pamet, a koje su bile kljune i
vane, preko kojih sam prelazio kao preko nekog mosta koji
vodi do krajnjeg smisla i otkrivanja apsolutne istine. Ova istina,
kod mene, naravno, nije kompletna, i ja ne mogu rei da sam
skup sveg znanja strpao u svoju glavu, ali, ono to sam nauio
je da se i u najdubljim dubinama pakla, ponekad, nalazi zrnce
istine, koje je potrebno pronai i udenuti ga u sutinu iz koje e,
kasnije, proizai itav ep.
A bisere te pesme, to se zove mudrost, tokom ivota sam
nizao najnenije to sam mogao. Ima puno ljudi koje sam,
bavei se duhom, zavoleo i sa kojima sam u nekoj vrsti
kontakta, iako nikada nisam sa njima progovorio ni nekoliko
218

rei. Mnogi od njih su moje sestre i moja braa, i sami udenuti

u neki kutak kocke u kojoj se nalazi istina, obavijena mistikom i
enigmom. Zapravo, svi mi smo vezani za tu kocku, i, ono to se
u njoj nalazi je neprevodivo u rei. A ja vam tu istinu mogu
opisati samo kao ljubav, koja je neprekrivo postojanje, zakon,
iji su lanovi sve vrline to ovek moe da ima. Ipak, pitanje
zato je to tako? je paradoksalno, i odgovora, jednostavno,
nema, osim, moda, da ljubav i to podrazumeva. Kada sam
pominjao poslednji stadijum bitisanja u redu, rekao sam da ga
jo uvek nisam dostigao. Taj okean o kome govorim je, u stvari,
ta ljubav, spokojstvo, seme koje je niklo, ali jo uvek nije dalo
plodove. A te jabuke u sigurno jesti. O, da, i te kako. Njihov
misris kao da oseam jo od kada znam za sebe. Dok ono to
oekujem je njihov sladak ukus, poput onih Petrovaa, to jest,
mir koji e zavladati u mome biu kada stvari, ve, same od
sebe, dou na svoje mesto. I to ne samo kod mene, ve kod svih
koje volim i koji vole. A taj trenutak, ili vreme, polako dolazi, i,
kao to se maka polako unja i priprema skokom da uhvati
lopticu, u igri sa nekim detetom, tako se i ta kocka polako slae
u naim duama, upoznavajui sve ljude sa svojom
uzvienou, zakonom i slavom.
I, ta da kaem za kraj? Moda da okus Petrovki poelim svim
dobrim ljudima, kako onima koji pripadaju redu, tako i onim
Bogu milim duama, toj kocki koja predstavlja enigmu za
oveka, ali, ujedno, i njegovo ostvarenje. Ljudima dobre volje,
koji sa verom oekuju ono to je obeano u svim religijama, a
to sam ja spoznao da je istina vea od sadanjosti. Eto, pozdrav
od mene, namesnika sedmoga reda, i svaka dobra nada, i sve
najbolje, svakom dobrom oveku.
Iz kocke, 28.2.2034.

219

KRAJ SVETA

Ja sam,.. to jest, bio sam princ, prestolonaslednik u jednoj od,

u to vreme, najmonijih kraljevina,... od detinjstva sam odgajan
sa ciljem da budem dostojan kraljevskog prestola, koji je
trebalo da naslednim posle smrti svoga oca. Meutim, kako sam
stasavao u mladia, iako se nisam protivio sudbini, za koju sam,
kako sam tada mislio, bio predodreen, poeo sam da se
zanimam za knjige to su ih, inae, posedovali mudraci na
dvoru moga oca. On se, u prvi mah, protivio tome da, eto, ja,
koji sam predodreen da vladam, upliem prste u jedan segment
koji se, inae, i tie vladavine, ali tek u izvesnom,
savetodavnom obliku, koji je, kao takav, udenut u sistem,
stojei na mestu koje mu i prpada. Da. Moj otac je smatrao da
bi trebalo da se posvetim prestiu, a ne mudrosti; moi, a ne
uenjatvu. Mislio je da e me, vremenom, proi moja sklonost,
ili, bolje rei, uvrnotost, i, kako je meni tada izgledalo,
specifini stav da bi budui kralj vie trebalo da bude neko ko
naginje mudrosti i magiji, nego vojsci i vladavini. Nekako mi se
inilo da se moe vladati i na taj nain, koji sam u mladosti sm
sebi predpostavio. ak sam imao i planove da vece i
arobnjake stavim iznad sile i maa i napravim promenu u
nainu vladanja, uprkos vekovima ve utvrenoj tradiciji,
prema kojoj su mudrost, i oni koji se bave njome, tek posle
vojske i svetenstva. Ovu sam promenu, sa nekih dvadeset i dve
godine, kao kraljev najstariji sin, i predloio, prvo ocu, a onda i
senatu. Naravno, bio sam odbijen, iako od nekih preutno i
podran. Sve u svemu, moji podanici, koji su bili, koliko ispod
mene, jer sam ja bio taj kome ostaje kraljevstvo, toliko i iznad,
220

jer ja sam bio, jo uvek, princ, i moja re je imala tek sporedni

znaaj u onome to se deavalo sa dravom, dok je senat, na
elu sa mojim ocem, bio taj od koga zavisi kako e biti
rasporeeno, gotovo, svako zrno ita to se nalazilo na naoj
teritoriji.
Sa druge strane, bio sam krotak i mio mladi, tako da, i pored
moje zanesenosti, nisam svojim idejama, sebi na lea, navukao
neprijatelje. Naravno, ne samo po stavu konzervativnih ljudi u
senatu, ve i po stavu moga oca, da bih nasledio krunu morao
sam da se, barem, prilagodim i u budunosti vladam po zakonu,
koji je bio, kao to sam ve rekao, generacijama ustanovljen, i
na kome se zasnivala mo drave, kao jedne, ako ne
najmonije, onda jedne meu najmonijima to su postojale na,
barem, onom delu sveta za koji se znalo da postoji.
Ovo poslednje to sam rekao je vrlo bitno, jer sam, negde oko
dvadest etvrte, u jednoj knjizi staroga veca, naiao na legendu
koja govori o tome da postoji kraj sveta, do koga, jo uvek, niko
nikada nije doao. Putevi koji vode do toga mesta su, kako je
pisano, bili poznati samo bogovima i i viim vilenjaciam, koji
su ovu tajnu uvali od ljudi, kojima je je bilo zabranjeno da
ikada pronau to mesto, osim ako ne uspeju da se odreknu svoje
ljudskosti i postanu sinovi bogova. Bie koje bi zasluilo ovu
privilegiju, da pree granicu posle koje vie nita ne postoji,
trebalo bi da se odrekne prava na svoj spokoj i mir. To je kako,
je pisalo, bila cena pronalaenja kraja sveta. Za uzvrat bi taj
ovek stekao pravo da veno ivi i dokuuje najvee misterije
sveta, ostavljen na miru od svih.
Iako mi je vetac rekao da se, po njegovom miljenju, radi
samo o legendi, mene je pria o kraju sveta, kjoju sam vam
ukratko ispriao, vrlo privukla, i postao sam uznemiren
mogunou da je ona, ipak, istinita. Naime, kao da sam hteo da
ba ja postanem jedan od onih koji e sve znanje koje postoji
veito ulivati u svoj um. ak mi je palo na pamet i da me je
221

vetac slagao, jer je prozreo moje ushienje ovom legendom,

koje je bilo toliko da sam bio spreman uputiti se na taj put i
pronai vrata kraja sveta. Da. Nekoliko meseci posle moga
itanja o mogunosti da se moe postati jedan od sinova bojih,
ja sam, gotovo, bio spreman da svoju budunost promenim i
postanem putnik to traga za biserom, koji mu se, u jednom
trenutku, uinio toliko vrednim da je ostavio kraljevstvo zbog
njega. I, zaista! Ve u narednom periodu od nekoliko nedelja,
sa odlukom o putu koji vodi do svespoznaje i najviih mudrosti,
poeo sam se spremati za odlazak.
Pre nego to u otii, tajno sam se raspitivao, meu ljudima od
znanja, o spomenutoj legendi, i shvatio da je ona zapisana samo
u jednoj od knjiga veca koji je, izgleda, prozreo moje namere
da u napustiti svoj dom i da e, po svemu sudei, moj mlai
brat biti budui kralj umestio mene, to se tom, kako sada
mislim, podlacu i svidelo, jer je u njemu video mnogo boljeg
naslednika nego to bih ja to bio.
Sve u svemu, jedne noi sam se iskrao iz dvora i, preruen u
prosjaka, izaao kroz jednu od etiri kapije grada, inae,
ovienog vrlo visokim zatitnim zidom.
U poetku me je bilo strah, ali moja elja da se sve spozna je
tek tada rasplamsala moje srce, koje je teilo bojim istinama,
tako da su bojazni od velike muke pre nego to doem do cilja
bile pobeene hrabrou i nagradom koja e uslediti na kraju.
Seam se, ta no je bila svea, iako je bilo leto, i ja sam se
zaputio ka istoku, jednim od manje korienih puteva, koji vodi
do oblienjeg sela, iza koga postoje samo staze kojima seljaci
dolaze do svoje zemlje da bi je obraivali. Iza ove zemlje, posle
kraja sela, nailazi se na borovu umu, gde je, inae, poetak
brdovitih predela koji vode ka, iz grada, dobro vidljivoj planini,
koja kao da dotie nebo i dobrim delom zahvata istoni horizont
moga dotadanjeg doma. Odluio sam da zaobiem planinu.
Nekako me je pomisao da je kraj sveta na istoku, tanije iza
222

mesta sa koga sunce izlazi, uzela pod svoje, i ja sam, sa tim

ubeenjem, ve izaao iz sela, hodajui po mraku i pod nebom
na kome je mesec u prvoj etvrtini zasenio izvestan broj
zvezda, koje su, po meni, bile sinovi bogova, oni koji su preli
granicu kraja sveta i sada uivaju u dobijenim blagodetima.
Istrajno hodajui, gledao sam netremeci ispred sebe, a, u
stvari, bio ba udubljen u te zvezde, te podvinike koji gledaju
svet sa visine, dok se ne pojavi Sunce, jedan od bogova, i pone
da im pripoveda nove istine. U tom trenutku kao da sam shvatio
da taj bog, kao mesec, obitava i nou, na drugi nain, zajedno sa
svojim sinovima, dozvoljavjui im da se i oni proslave i
meusobnom razgovaraju. I ba kada sam shvatio da je kraj
sveta van zemlje, negde daleko, iza svakog mora i brda, kada
sam pomislio da se na izvesnom mestu nalazi provalija posle
koje poinje nebo smo, poeo sam da oseam umor. Noge su
mi oteale, dok je hladan vetar neprijatno hladio znoj na meni
za koji nisam uspeo da objasnim zbog ega se pojavljuje.
Posle pola sata sam, ve, malo vie poeo da alim to sam
ostavio dom i pomiljao da se, ipak, vratim, ali u trenutku kada
sam odluio da to i uradim, shvatio sam da moj grad nije vie
iza mene i da u, svejedno, ovako umoran, morati da pronaem
neko mesto da prespavam. Da. Umoran sam, i iako e skoro
jutro, oigledno mi je da moram da odmorim. Odspavau par
sati, pa u sutra, po danu, kui., razmiljao sam, pronalazei
meku i to suvlju travu na koju bih legao. Napokon sam
pronaao mesto ge bih mogao da prespavam i, legavi i
prekrivi se, kao da sam poeo da se stidim samog sebe zbog
toga to sam odluio da se sutra vratim, odustanem od svoje
svete dunosti, od onoga to mi je, ve, skoro pola godine
predstavljalo neto kao enu koju sam smrtno zavoleo, a koju
sada, eto, zbog slabosti ostvaljam. Tada sam poeo da
ukoravam i osuujem sebe da, sa takvom voljom, nikada neu
uspeti da doem do kraja sveta, to mi je, najednom, opet
223

postala prevashodna elja. ak sam toliko bio samoprekoran da

sam se, najednom, pridigao i prepeaio jo jedno deset
kilometara, kada se sunce ve uveliko pojavilo a ja, ovog puta
ponosan na sebe, pozdravio jednog od bogova i, zamolivi ga
da mi pomogne da postanem zvezda, da doem do kraja sveta,
praktino se stropotao na travu, i sretan zaspao, onako iscrpen i
umoran.
Probudio sam se oko podneva, shvativi da sam, na sreu, pao
pod neku kronju koja me je zaklonila od sunca, inei de ne
izgorim i napravim sebi problem. Bio sam gladan, a jo vie
edan, i odluih da potraim neki izvor vode, sa koga bih pio, i
neku jabuku ili neto slino, ime bih povratio snagu. Trebalo
mi je skoro dva sata dok nisam naiao na neki potok i, totalno
iscrpen, poeo halapljivo da pijem vodu sa njega. Kada sam se
napio, kao da se i glad povukla. Ipak, shvatio sam da u na
mome putu morati da se hranim, tako da sam isplanirao da,
kada god mogu, jedem, a posle toga ponesem izvesnu koliinu
hrane sa sobom i koristim je do sledee prilike, kada u opet
moi da doem do nje. Posle kraeg razmiljnaja, reio sam da
izbegavam ljude; da ne uzimam hranu od njih, niti da ih pitam
gde vodi koji put, ve da se uporno i neumorno kreem ka
istoku, gde, kako sam posle nekoliko dana ve mislio, mesec
postaje sunce, izlazei na povrinu zemlje. Iao sam skoro
sumanuto, svaki dan dobivi neku dodatnu snagu, koja kao da
mi je bila znak da me moj bog-sunce podrava u tome da
doem do njegovog iskona. Prolo je mesec dana, i planina.
koja je bila istono od moga grada. sada se nalazila na zapadu.
Ovo me je zbunilo, i nisam znao sebi da objasnim kako to da
ono to je, nekada, sa jednog mesta, na istoku, na nekom
drugom se nalazi na zapadu. I skoro godinu dana sam
razmiljao o tome, kao i mnogim drugim stvarima, vezanim za
taj pojam. Odjednom mi je palo na pamet da postoje vrata,
razbacana na razliita mesta, na koja sunce izlazi, i neka druga,
224

na koja zalazi. Isto tako, pomislio sam i da sam umesto na istok

mogao poi i na zapad, time postigavi isti cilj; pronai vrata
koja su, u udnom obliku koji ima zemlja, pravilno rasporeena
i posle kojih se ulazi na drugu stranu, na onu boansku. Te
veeri, kada je jesen ve pela da uti lie, donosei kie koje
su mi predstavljale sve vei problem, jer sam bio svestan da u
se razboleti ako se ne sakrijem od njih, pomilsio sam da neka
od vrata mogu pronai, a da ne doem do samog istoka, za koji
sam milsio da je jedan, ve da se istoci nalaze sakriveni po
raznim mestima na zemlji. Ujutro sam zakljuio da se jedna
vrata koja traim sigurno nalaze negde na mestu na kome je, sa
dve pozicije, u isto vreme, to i istok i zapad. Bio sam siguran da
je tako, i skoro celu jesen sam proveo kruei u jednom krugu,
koji sam sebi nekako predstavio dovoljnim za jedan prolaz.
Meutim, gde god sam se naao, postojalo je i mesto zalaska i
mesto izlaska sunca. Ali ja sam bio uporan u traenju i duboko
uveren u moj zakljuak, ne samo kao u neto to
ovek,eventualno, predpostavlja, ve do ega je doao duhom i
sada je svestan da je to istina, ne zato to je u nju uveren
materijalno, ve to mu je to, na drugi nain, postala istina.
I, taman kada je stigla zima, ja sam doao do jo jednog
zakljuka, a to je da se vrata moda mogu pronai i duhom.
Shodno ovoj pomilsi, a i tome da se zimi ne moe kretati,
pronaao sam izvesnu peinu i nekako uspeo da zaloim vatru.
Tada sam shvatio da e, uskoro, sneg prekriti zemlju i da e
poslednji izvori hrane nestati, tako da sam odluio da na tom
mestu prezimim i lovim, postavljajui zamke za zverke, za koje
sam znao kako se prave jo dok sam bio kui. Cele zime sam
odravao vatru, u poetku lomei grane sa drvea, a zatim
pomou izvesnog otrog kamena koji sam nekom biljkom to je
liila na puzavicu prvrstio za jednu podebelu motku. Moram
priznati da sam jedva ekao da doe prolee kako bih nastavio
svoje traenje, i ujedno olakao muke koje prate zimu, to je
225

veliki problem za oveka koji ivi sam u divljini najprimitivnije

to moe. Meutim, zima se oduila, a moja razniljanja su me,
negde pred njen kraj, dovela do pomisli koja me je, u prvom
trenutku, naterala da se nasmejem naglas, a onda postala sasvim
ozbiljna: Moda se vrata nalaze u meni!
U sledeem trenutku kao da sam spazio nekog starca kako
prolazi ispred moje peine. Nisam hteo da mu se javim, niti da
mu otkrivam svoje prisustvo ni na koji nain. Imao sam utisak
da je starac otiao, proavi pored moje peine, i, sa eljom da
ga, ipak, neprimetno, ponovo vidim, izvirio napolje. On je ve
bio dovoljno daleko, hodajui gipko, za svoje godine, po mestu
gde je jo uvek bilo malo snega. Neto mi je govorilo da i on
trai kraj sveta, i ironino sam se nasmejao tome kako nije ni
blizu mojim otkriima, i da ga sigurno nee nai. U tom
trenutku starac, je, onako odlazei, okrenut leima, mahnuo.
Pokuao sam da pronaem gde se nalazi ta druga osoba koju
pozdravlja, kada mi je srce reklo da sam to ja.
Prolo je puno godina kako sam sve vie u sebi traio vrata, a
sve manje spolja. U trenucima slabosti, u oaju sam se pitao da
li kraj sveta zaista postoji i, jo ee, alio za tim to nisam
kralj, nego pustinjak. Ipak, moja vera da u pronai vrata je, ak
i tada, bila jaa nego kada sam prvi put poverovao u tu legendu.
Godine mudrovanja su mi bile, koliko zadovoljstvo, toliko i
prokletstvo, sa jedne strane, naslada, a sa druge, ponekad,
nepodnoljivi nemir.
Sve u svemu, posle petnaest godina provedenih u divljini, bio
sam siguran da se prolaz nalazi u meni. Moda je on i vezan za
neko specijalno spoljanje mesto, ali ja sam, ve tada, smatrao
da bi i njega trebalo duhom pronai. Prolo je jo dve decenije,
i ja sam bio siguran da oganj koji je goreo u meni zna da je to
spoljanje mesto ba ona peina u kojoj sam proveo prvu zimu,
od kada sam napustio svoj dom. Vratio sam se tamo, nadajui
se da smrt nee doi pre mog prolaza kroz prolaz u venost.
226

Prolo je jo nekoliko godina provedenih u samoi i traenju,

kada sam, pred kraj jedne otre zime, prolazei nekim poslom
kraj peine, jasno ugledao vrata koja sam traio kako stoje
bono od ulaza u peinu. Bio sam presrean i toliko oduevljen
da sam mahnuo mladiu koga sam, sluajem, spazio kako sedi
sa one strane kraja sveta i trudi se da ne bude primeen.
Danas znam da je sm taj mladi u stvari bio ja. Da, isti onaj ja
koji je jednom video satrca kako prolazi pored njegovog
sklonita, trudei se da ne bude primeen. Ono u ta sam
siguran, ovde, sa druge strane, je da sam jo tada ostvario svoj
san, i da mi je trebalo vie od polovine ivota da shvatim da je
to tako i da sam, u stvari, na nebu bez mira i spokoja, iako sam
sve vreme mislio da tragam, ja sam, u stvari, jo odavno postao
zvezda. Sledeeg jutra, kada je sunce izalo, podmladio sam se,
ne seajui se niega to mi se dogaalo poslednjih etrdeset
godina. Bio sam princ u jednom od najveih carstava koja su se
nalazila na zemlji, i zanimao se, sa svojih dvadeset godina, za
mudrost, skrivenu u knjigama.

NO
Te noi sam kasno doao kui. Kao i svakog dana, radio sam
do pet, ali, onda, neto u mome raspoloenju, u mojim
stremljenjima je bilo drugaije, tako da sam svratio do kafane
Za jednu no. Tamo sam prvo naruio au crnog vina, koje mi
je izuzetno prijalo. Poto mi se ovaj boanski napitak toliko
svideo, odluio sam da naruim celu bocu. Imao sam nameru da
je celu ispijem uz veeru. A veera je bila porcija od deset
evapa. Seam se jo uvek ukusa tog mesa i masti koja je iz
njega izlazila dok sam vakao. Zatim, gutljaj vina, pa ponovo
227

nekoliko zalogaja. Takoe, seam se da, dok sam jeo to meso, u

mislima mi je preovlaivalo da je to nekada bilo ivo tele i da ja
sada jedem samlevene parie njegovog tela, i, u trenutku mi se
jelo zgadilo, tako da sam prekinuo i zamolio konobara da
ostatak odnese. Zapalio sam cigaretu, ne bi li ovaj ukus
ubijenog ivota, koji je bio u mojim ustima i mome stomaku,
iezao. Od dobrog Vranca, pak, nisam odustao, tako da sam,
uz cigarete, u sledeih pola sata, ispio celu flau. Moram rei da
sam bio pripit. Ne pijan, ali pripit, da, a ukus mesa koje sam
pojeo se jo uvek, kao kakav dim neke rtve paljenice, nalazio u
meni, gorei i, na moju alost, sporo nestajui. Sve u svemu,
pokajao sam se to nisam naruio neku salatu ili neku drugu
hranu koja me ne bi, na ovako brutalan nain, asocirala na smrt.
Kada sam ovo pomislio, shvatio sam zato te veeri nisam
otiao kui i ta je to u meni to me je nateralo na ovu gozbu,
koja mi se na kraju uinila perverznom.
O, da. Bilo je to njeno visoanstvo, kraljica Smrt. esto sam
razmiljao o njoj, i bila mi je neka vrsta prijateljice. A kako i ne
bi, kada je, sa sobom, odnela meni toliko dragih ljudi? A ja, eto,
njeno siroe, ekao sam ponekad da doe i po mene. Pa, meni
je ve esdese tpet. Znao sam noima da se mazim sa njom i
oekujem je da izvri svoju presudu, svim ljudima izreenu.
Znate, nije meni to bi me ona oslobodila pretekog ivota koji
sam vodio, nego to bi, njenim dolaskom, nestale i one sitnice
koje, ponekad, umeju ivot da uine toliko dragim. I tako, ja
sam je as molio da doe, a as beao od nje kao avo od krsta.
Bila je to neka naa igra, znana samo njoj i meni. Na ples, koji
je, moda, trebalo da se zavri jo davno. No, ta je tu je. Ja sam
te veeri doao kui sa dosta alkohola u krvi. Uavi u svoj
jednosobni stan, u kojem sam ve trideset godina iveo, izuo
sam cipele. Seam se da sam pomislio da prvo sednem i
odmorim se malo, kada sam, najednom, odluio da pristavim
kafu, to sam prvo i uradio. Zatim sam seo u fotelju, iz koje
228

sam, obino, u slobodno vreme, gledao televizor, i zapalio jo

jednu cigaretu. Udahnuo sam dim nekoliko puta, kada se u meni
javila munina, i poalio sam to sam popio i onih sedam deci
vina. Javilo mi se neko tupo oseanje beznaa. koje kao da je
uvek bilo tu, samo se sada, onako prepredeno, izvuklo i postalo
svesno. Ovako izneveren, ugasio sam napola popuenu cigaretu
i zaplakao se nad svojim jadnim ivotom, lijui suze kao lane
kada ga lovac ustreli. O, da. Moja prijateljica hoe sada da
zakuca na moja vrata, mislio sam. Da i ja, kao toliki drugi
ljudi, odahnem. Da se i ja pretvorim u prah i pepeo. Ali, nje ni
tada nije bilo. a ja sam kao oajnik, tonuo sve dublje i dublje, u
nitavilo. Razmiljao sam o svom jadnom ivotu koji vodim
sam, bez ikoga ko mi je istinski blizak i koga zaista volim, i
proklinjao sam sm sebe zato to je tako. U sledeem trenutku,
pala mi je na pamet ideja koja mi se najavila odlaskom u
kafanu, da sam sebi oduzmem ivot. Tren kasnije, shvativi
ozbiljnost ove pomisli, sledio sam se. inilo mi se kao da je ve
sve gotovo, da bi samo trebalo uzmeti kanap i okaiti ga sebi
oko vrata. A onda, kao da sam odahnuo. Pa, nije to tako lako.,
misli utehe mi se javie kroz prozor bivstva. Prozor koji se,
odmah zatim, pretvorio u ogledalo, a ja sam u njemu video
krah. Krah moga ivota, koji je bio oigledan. Slom koji se
godinama podvlaio pod moju kou, okupirajui moj ivot
prazninom, koju sam u dui, po prvi put, video tako i jasno. I
ta sada? Oigledno je da sam propao, da je sve gotovo, i sa
kanapaom i bez kanapa. Da, da, znam. Da nisam kukavica ve
bi me ona prva hladnoa okaila o neto, a ovako se, bez
potrebe, preznojavam. Zaista, osetio sam kako mi se ruke
vlae i kako me obliva hladan znoj, i, u sledeem trenutku,
uhvatila me je nesvestica, tako da sam se jako uhvatio za fotelju
u kojoj sam sedeo. I film se prekinuo. Izgledalo mi je da sam,
na trenutak, zaista izgubio svest. Tek me je voda, koja je ve
uveliko vrila u dezvi, trgla iz onoga to mi se inilo kao kratak
229

san. Odluio sam da ustanem i zakuvam kafu, da se ma'nem

crnih misli i pogledam neto na televiziji. No, mene je, ipak,
ekala jedna besana, sudbinska no, i, ubrzo, spoznaja moje
nitavnosti, koja mi se, u trenutku, uinila toliko jasnom,
ponovo me je zaokupirala, i po prvi put sam se pitao emu sve
ovo. Uvideo sam da ovaj odgovor neu nai na TV-u, tako da
sam ga iskljuio i poeo da gledam u ugaeni ekran, kao u neku
rupu na kojoj je nekada znalo da bude neto zanimljivo i
zabavno, a koja me je sada asocirala na rupu zvanu raka. U
sledeem trenutku sam pomislio da bi bilo poteno da, ako ve
hou sebi da oduzmem ivot, trebalo bi sam sebi da iskopam
grob, i nastavio da gledam u tamno sivi ekran. Bilo mi je jasno
da mi se moja prijateljica ove noi javila pomomalo nepoteno,
na prevaru. Noanje misli nisu bile kao pre, nisu opisivale smrt
kao neku kolevku za bebe, napravljenu tako da moe da se njie
i uspavljuje dete, ve je smrt ove noi iskezila svoje vuje zube.
Ovoga puta nije bilo onako nevino kao ranije, kada sam na sve
to gledao kao na prirodni zakon, koji e stii da in ponitenja
izvri i na meni. Ovaj put sam ja taj koji je po prvi put glumio
rtvu to kri zakon, jer se predaje. Umesto lakog pera, koje
sam toliko puta neno prieljkivao, a koje je trebalo da se u
obliku poslednjeg sklapanja oiju spusti na mene, ja sam te noi
oekivao ubicu. oveka u kome se neto prelomilo i kojem je
naloeno od nekih viih sila da presudu, u ime ivota koji vie
ne vredi, izvri sam.
Oh. Kako me je samo bolelo to to mi se ivot tako odjednom
razotkrio na toliko razoaravajui nain. ta sam do sada radio?
Zato sam dozvolio da upadnem u ovu jamu besmisla u kojoj se
vie nema za ta iveti? Jedolinost, tupost i praznina odjednom
su postali toliko oigledni, hranei se jedno iz drugoga i
zaokruujui sve to sam ve godinama doivljavao. Bez
prijatelja, bez ene, bez dece, liio sam sebi na ono samleveno
meso koje sam sat vremena ranije, u obliku ukusne hrane, jeo u
230

kafani. Onda sam se zapitao ta se desilo sa vinom, zato mi je i

ono dojadilo, kada je ona prva aa bila tako ukusna i pitka. O,
tmo, tmo... Da li da proem svojom voljom kroz tvoja vrata?
A ta moe biti dublje dno nego dotai nitavnost, koja se kao
tigar prikradala i, u trenutku razotkrivi se, epala rtvu svojim
zubima, hladnim poput maa to preseca duu. A ta e biti sa
mojom duom, pitao sam se. Nisam li ve osuen presudom
koja je izreena i objavljena ove noi. Pakao i vena
usamljenost. Samoa i praznina. Sve ovo, kako sam tada
oseao, ve je bilo poelo, i samo je trebalo da se iz ivota, u
kome mi je duu avo ve progutao, preselim u njegovo
carstvo. Da. Tamo e ovi, za ovaj svet, oajni epiteti, verovatno
dobiti neku vrednost. A ta ako bude jo gore? Ako mi se
pridoda jo neka muka, jo neka nesrea?
Tada sam pomislio da je moda bolje prespavati ovu no, i ve
skuvana kafu sam ostavio na stolu, ne okusivi je. Otiao sam u
krevet. Znao sam da neu zaspati, ali sam pobegao. Pobegao
sam od te pomisli da e posle ovog ivota, to mi se ove noi
sruio kao kula od karata, doi neto jo jadnije. Ali, stigla me
je kazna, poslata od neke moje dubine. Pomislio sam da e u
paklu sve biti isto i da u imati samo glavu. Da. Samo glavu bez
tela. Tada sam se u krevetu pokrenuo i, na moje zadovoljstvo,
pronaao neku nadu u uitku pokreta. Ako sebi oduzmem ivot
i taj pokret e nestati, mislio sam, a zacelo mi je jo uvek dat.
Moda ima jo nekih stvari koje bih samoubistvom mogao
izgubiti? Setio sam se cigareta. Jedino njihovo konzumiranje
noas mi se nije ogadilo i da,... o da,... posle pola sata
prevrtanja po krevetu, ustao sam da zapalim jo jednu i popijem
nenaetu kafu. Seo sam za sto, za kojim sam sedeo pre nego
sam otiao u krevet, i zatekao sebe da, puei, ponovo buljim u
ugaeni ekran. Tada mi je bilo jasno; ako noas ne pronaem
neki dovoljan razlog za ivot, jutro u sigurno doekati visei o
konopcu. Poeo sam da preturam po svojoj istoriji, ne bi li, u
231

nekom kutku zaboravljene sree, pronaao neku figuricu koja bi

mi dala povod da pronaem neto smisleno, neko opravdanje i
razlog za nastavak ivota. Dugo sam se priseao svoga ivota,
skoro do u detalje, i, osim zakljuka da sam u mladosti, kao i
veina ljudi, moe se rei, bio sretan. Sve ostalo je bilo
protkano muklim glasom koji mi je, iz neke dubine moje due,
govorilo da je ve odavno sve zavreno i da ve godinama, u
stvari, decenijama, nisam doiveo nita to bi mi u ovom
trenutku bilo od koristi. Da, osim mladosti - nita, samo ki,
koji je uspeno, do ove noi, stvarao iluziju da ivot ima smila,
sam po sebi, i da o tome ne treba ni razmiljati. Ali, ove noi je
doao taj neki udni demon, traei odgovor i pretei paklom.
Pitao sam se kako to da do sada nisam doiveo ovakvo
raspoloenje, koje nije imalo ni trunke samilosti, ve je,
neminovno, pretilo i pritisklao moje srce u sam centar grudi.
Poeo sam teko da diem i svaki pokret mi je delovao
usporeno. Mogu rei da mi se inilo kako je posao oko
samookonanja ivota otpoeo ovim pokretima to su liili na
pokrete neke od onih velikih divljih ivotinja kao to su slon ili
nilski konj. Ustalom, prolo mi je kroz glavu, verovatno
asocirano ovim ivotinjama, koje, verovatno, osim instiktivnih
nagona, i nemaju svest da su ive, da na ivot ne treba ni uticati,
da i dalje treba nastaviti putem kojim sam do sada iao, kao da
se nita nije desilo. Kao da te veeri nisam svratio do kafane.
Ipak, meso, koje mi se tamo onako zgadilo, bilo je nekada ivo,
posluilo je svojoj svrsi i nalo se na trpezi. Moda sam tako i
ja, shvativi, dodirnut smislom, koji, u ivotu koji sam ja vodio,
nije postojao, pomislio da je dolo vreme da postanem samo
glava.
Dolo mi je da se pomolim, ali nisam znao nijednu molitvu.
Krenuo sam da iz oaja ponavljam Boe pomozi, boe pomozi.,
i, posle nekoliko desetina sekundi, u meni se javila neka snaga.
Ali ja nisam, u sutini, verovao u boga. Sva ta religiozna pria
232

meni je, barem do tada, bila strana. Ali, napravio sam jo jedan
pokuaj, prizivajui seanja na Novi zavet, koji sam, u mladosti,
jednom proitao, po nalogu svoje religiozne tetke, odavno
preminule. Interesantno, nieg se nisam mogao setiti. Bila mi je
poznata samo pria koju zna skoro svako ko je imalo
obrazovan, legenda o raspetom oveku koji j pre dve hiljade
godina bio na zemlji. Ono to sam mogao uzeti u razmatranja, a
to me je zainteresovalo, je kako se taj ovek oseao,
neposredno pre raspea, i, mogu vam rei, da sam pronaao
traak nade za svoj ivot. Ali, taj blagoslov, moda poslat od
boga, povodom moga zapomaganja, ubrzo se raspraio u mom
ateizmu.
Sledee je to da sam, kroz moj polu otvoreni prozor na
kuhinji, uo nekakav um. Pribliio sam se prozoru i,
prislonivi se uz njega, shvatio da je poela kia. um padanja
kapi po liu bio mi je, u tom trentku, tako mio, da sam
pomislio kako sam, eto, i u ovom asu doiveo jednu, kako mi
se dojmilo, vrlo ljupku malenkost. Ali, nakaza u obliku tupog
oseanja se opet vratila, u obliku gaenja svake lepote, pa, i u
nasluivanju skorog i potpunog gaenja ove sladunjavosti u
obliku prirodne pojave, koja bi, u nekom drugom trenutku,
nekom pesniku, moda, znaila inspiraciju za delo njegovog
ivota. A ja sam se samo povukao unazad, izvivi se u leima, i
zatvorio prozor, ostavi u tiini, i mku moje male grobnice.
Ponovo sam poeo da plaem, ali ne onako oseajno kao
predhodni put, ve su suze silazile niz moje lice ne dodirujui
mi srce. Nisam se oseao kao da plaem, a ipak sam plakao. To
mi se prvi put desilo u ivotu, i postalo jak argument da je
veeranja no posebna. Setio sam se da mi je tetka, koju sam
spomenuo, rekla, negde, pred smrt, sledee rei: Kako je
reeno, tako e buti! I ja sam pomislio da je, moda, u nekoj
knjizi, iji su se pojmovi krili u mome skrivenom sujeverju, u
mojoj sudbini ova no zapisana kao poslednja i da ja tu nemam
233

niti ta da biram, niti ta da odluujem. Jednostavno, trebalo bi

to laganije i sa to manje neodlunosti izvriti taj spasonosni i
predodreeni in. No, iako mi se inilo da sam odluku ve
doneo, odluio sam da na miru popijem kafu i zapalim jo jednu
cigaretu. Neka to bude poslednji uitak koji u sebi priutiti, i,
neka bude zaista sladak, jer e mi posle toga ostati samo glava.
udno je to kako sam toliko mnogo verovao u avola, a toliko
malo u boga. Valjda, uz ateizam ide i simpatija prema avolu,
ko bi ga znao. Snano sam udaaahnuo dim, osetivi kako mi
prodire u plua i stvara lagani bol koji se pretvarao u uitak.
Zatim, gutljaj hladne kafe. Uh! Tek mi je ona prijala. Udahnuo
sam jo nekoliko dimova, i, iznenada je poeo da me hvata
strah od onoga to sam malo pre odluio, i uitak je nestao.
Primetio sam da kako bi mi se neto osladilo, dalo poetak nadi,
da se tako vraao bol i gubio se svaki nain da se ovo delo, sa
jedne strane, uini, a, sa druge, zaobie. Iako je to bila topla
prolena no, tek kada sam popio kafu, primetio sam kako sam
sav znojav. Zapravo, nije mi ni padalo na pamet da sam u
groznici, kada sam primetio da iznutra drhtim. Stavio sam svoju
desnu ruku na elo, uvidevi da sam veoma vru. Moe se rei
da mi je tek tada postala jasna borba koju sam vodio te noi.
Zaista je bilo na ivot i smrt. Sa jedno strane, toliko argumenata
protiv nastavka ivota, a, sa druge, aica i njena malenkost:
elja za ivotom, koja je, u ovom sluaju, bila bez opravdanja i
razloga. Pomislio sam da u preiveti samog sebe, i tog
samoubicu, u kojeg sam se ove noi pretvorio, samo ako
doekam jutro, i, povodom toga, znatieljno pogledao na
asovnik. Bilo je pola jedan. Ideja da sve okonam poslednjom
cigaretom se pretvorila u ovaj nain razmiljanja, i stegao sam
zube poput psa koji je odluio da bude veran gospodaru ivotu.
Meutim, taj gospodar je bio toliko surov da sam bio spreman
na to da ga smrtno ujedem. Moe se rei da sam, u sledeih
nekoliko trenutaka, prekinuo vezu sa realnim razmiljanjem.
234

Groznica u koju sam upao uzela je svoje, i poeo sam da

bunujem. Smrt; ivot; Smrt. Imao sam utisak da mi se krug tih
rei vrti u glavi. Morao sam da legnem i ponovo sam otiao do
kreveta. Mislio sam da u ponovo pasti u nesvest. Ovog puta, to
sam i prieljkivao, jer to bi, verovatno, bio spas. Bio sam
siguran da se neu probuditi pre jutra, a tada e, verovatno, ve
sve proi, kao to je i dolo. Jako sam zatvorio oi i stegao
pesnice, ne bi li potpomogao gubljenje svesti i dolazak sna. Ah,
taj san! Koliko sam ga u tom trenutku eleo. No, ipak, njega
nije bilo i ja sam se grozniavo, u znoju i agoniji, prevrtao po
krevetu. Tada sam osetio jaku bol u predelu grudi, i srce mi je
lupalo. Ovo je trajalo dosta dugo i uskoro nisam mogao ni da se
pomerim. Zakljuio sam da mi je hitno potreban lekar, jer, kako
mi se, u onom delu svesti koji je jo uvek, u pramenovima,
ispravno funkcionisao, inilo, je... zaista u umreti.
Neko olakanje mi je ulo u srce, koje je, izgleda, uz blaen
osmeh, prestalo da kuca. Bilo mi je jasno da umirem i da je
kasno za bilo kakvu pomo, jer nisam bio u stanju ni daak
vazduha da uzmem. Svest se polako gubila, i ja sam, u sebi
ponavlajo neke rei iz ranog detinjstva, koje su mi tada dole u
seanje. I da! Osvestio sam te rei na samom kraju: Najlepe je
iveti sam. A poslednje to sam pomislio, uz blaen osmeh koji
mi se pojavio na licu, je: ivela samoa. Potom sam sklopio oi
i otiao negde daleko, negde gde je sve ispunjeno milou i gde
je sve blago. U jednu malu kuicu kraj uzanog puta, iznad
kojeg su rasli empresi i gde je sve ono to mi se poslednje
noi ivota desilo dobilo smisao.

235

XVIII
Stefan se tih dana, pod uticajem lutka, prosvetio. Izmeu
ostalog, jedne veeri, pred venanje, shvatio je ta mu je initi.
Kao da se u njemu sve sloilo. Imao je utisak da je sve gotovo,
da je shvatio sve to moe da shvati. Seo je za kompjuter i,
gotovo, kao iz rukava, zapisao svoje shvatanje onoga o emu se
oduvek pitao, ime je zavrio ono to je patuljak od njega
oekivao:

O BIVSTVU
1
Moe se rei da je udo ukoliko do trideset i pete godine
ivota niste doiveli ni jedno udo. Moglo bi se, takoe, rei da
vi, ukoliko je sluaj takav, imate problem sa bivstvom i onim
to je istinski realno, zapravo, da trite za prostim
materijalistikim nainom ivota, koji je, ako bolje razmislite,
odustajanje od same rei to jest svesti koja vam je dana, ili
koju, iz ko zna kojih razloga, imate. Ali, ne marite, jer, i pored
toga to niste doiveli ni jedno udo, ipak, jedno jeste, a to je da
ste svesni.
Ne deava se retko da se udimo neemu kada naa svesnost
primeti neloginost u stvarima koje smo zapazili, a nismo
navikli da se deavaju na taj nain. Kada ova neloginost, sa
naim shvatanjem realnoga, postane drastina, moe se rei da
se desilo udo. Na prvi pogled, udo se suproti bivstvu, ali
samo bivstvo, ako nije udo, ono je, barem, udesno, jer se,
ipak, nekad neemu zaudimo i zamislimo, ulazei na kratko ili,
236

u specijalnim sliajevima, na due, u magijsko nemamo

odgovor na jednostavno pitanje. Moda e ljudi jednoga dana
dati odgovor na sva pitanja, ali zabuna meu njima e jo uvek
postojati, jer niko nee moi da zna sve, dok je za ukidanje
magijskog potrebno mnogo vie, a to je: da svi znaju sve, to je,
naravno, nemogue. Ipak, oveanstvo se kree putem sve vee
spoznaje, i znanje se umnoava, civilizacija dostie svoj
vrhunac i, moda, ulazi u novu eru, ili u svoju propast. Za sada,
neotkrivena znanja shvatamo, moe se rei, mitoloki, na ovaj
ili onaj nain, kao laici ili kao strunjaci koji ne znaju neto
bitno ba iz svoje oblasti. Zapravo, uzrok uda bi mogao biti, a
izgleda da, uglavnom, jeste, magijsko. Dakle, magiju, ili ono
nepoznato, a to bi moglo da ima ak i inteligenciju, moemo
da proglasimo postojeom. Ili, ak, da negiramo sve, pa da
kaemo; ako uda postoje, onda je mogue i udo da nita ne
postoji ili, barem, da je ono to smatramo istinitim daleko od
tanosti. Moemo ukljuiti i boga, moda i kao sam uzrok
bivstva i njegovog iniciranja, i uplesti se u teko razmrsive
konce religija koje, dogmatizirane od strane oveka, delimino
unose i haos u oveji ivot. A moemo i razmrsiti, pa rei da je
tenja ka religiji odgovor na velika pitanja oveanstva. Pitanja
njegovog postojanja, njegovog poetka i njegovog eventualnog
kraja. No, vratimo se korak u nazad i pokuajmo da dokaemo
da bivstvo nije nita, ve da ipak ima neega tanog i
postojeeg.
Razlog za utvrivanje da ipak neto postoji je tendencionalno
vei, jer i na prvi podgled ima smisla odgovoriti da neko
bivstvo postoji, makar ono bilo i nita. Zapravo, paradoksalno
je da to nita, ipak, teoretski, jeste apsolutno nepostojanje,
totalna i apsolutna opsena neega; nas koji smo prevareni da
postojimo. Moe se zakljuiti da, ako istine nema, onda se la
povrno prihvata kao injenica kojom se manipulie i kreira
njeno pretvaranje u istinu.
237

ta bi, zapravo, bivstvo onda bilo? Sve to jeste, iako se moe

rei da se i la nekada, usled skromnosti naeg uma, tumai kao
istina; ukoliko neto, ipak, dokuivo i tano postoji.
Vratimo se udima i dajmo odgovor na jedno pitanje. Ako
uda postoje, onda znai da su stvari barem malo drugaije u
odnosu na to kako ih mi vidimo, i, ako se vratimo nekoliko
reenica unazad, moemo vrlo lako zakljuiti da smo, ako ne
skoro totalno, onda, barem, malo slagani, to jest, da neke stvari
koje su lane smatramo tanim.

2
Kao to postoji izreka da je matematika jasna, tako moemo
rei da postoji izvesna zakonitost, Zakon, kojem je sve
pokoreno. Ovim zakonom je obavijeno celokupno bivstvo, ma
kakvo ono bilo. Od njega zavisi, ak, i istina, sa kojom se on
preplie.
Odakle zakon?
Zakon je dat istinom, i od njega istina sma zavisi.
On je posledica bivstva, i, ak, i da ga nema, opet se po njemu
sve deava, jer po zakonitosti i dolazimo do toga da se moda
varamo ako mislimo da postojimo, ili, pak, opet, po njemu ne
postojimo. Ako malo bolje razmislite, moda ete i vi doi do
zakljuka da je sve po zakonu, kako opsena, tako i istina,
Zakonom zapravo dolazimo do toga da nekakav pojam postoji.
Na primer, razumom i zakonitim razmiljanjem dolazimo do
neega. Ukoliko razumom ne krimo zakon, dolazimo do
injenice koja je tana. Bez zakona, injenica je relativna i
podlona zabludi. Prihvatanjem zakonom istinitog bivstva,
ovek prihvata svrhu svog postojanja i daje sebi mogunost da
238

se ovaploti i oslobodi patnje, sjedinjujui se sa onim to se

naziva ili jeste bog.
Naravno, moemo se predati i rei da nema smisla, jer je sam
izvor postojanja, u sutini, moda, patnja, ali onda moramo
odbaciti svoju ljudskost i odustanemo od ooveenja i svih
ljudskih vrlina koje, u tom sluaju, postoje kao la, i predati se
kazni, koja je sama po sebi dana, bez obzira da li je, u sutini,
zaista patnja, ili kazna sledi zbog krenja zakona koji upuuje
na to da smisao postoji i da mu zakon slui, uvajui smo
bivstvo koje ima smisla.
Moemo rei da je zakon prekriv, ali on u stvari nije takav.
Njegovim prividnim krenjem mi ulazimo u zabludu koja je
opsena, neto nestvarno to se nama privia kao injenica, a, u
stvari, je samo zamiljena zabluda u koju verujemo i koja je
netana. Sama zabluda, koja se desi, takoe se odvija po
zakonitostima prekrene teorije u kojoj se ona nalazi. Pitanje je
ta se, uopte, deava kada smo svojom svenou u zabludi.
Mogue je da se ne deava nita, da je aktivnost koja kri zakon
samo ubaena, kao segment, u istinsku realnost, koja je
nepostojanje, to jest, seme budueg vremena u kome se zakon
ne kri, jer vie nema potrebe za time, jer je ostvarena potrebna
edukacija koja omoguava poetak postojanja.
Neminovno se postavlja pitanje zato, uopte, zabluda postoji i
zato je dat nesklad, kao da od poetka postoji nesavrenost,
koja je uzrok onoga to bismo mogli nazvati grehom. Odgovor
bi bio smo savrenstvo, a to je da zabluda ima u korenu
nepotovanje zakona i zabunu koja se pri tome deava. Ova
zabluda potie od toga da se svi, svojom slobodom, nisu
odluili za postojanje, da im je svesnost o dobru i zlu izabrala
zlo, bezakonje, i, samim tim, ukinula njihovo postojanje. Oni,
jednostavno, nee biti stvoreni, to je njihov slobodan, izbor, a
to je po zakonu.
239

Oni koji uivaju u postojanju zakona i onome to on

dozvoljava, ne samo to su osueni na opsenu, ve i vidno pate,
zbog bolesti koja je nestanak bia koja su mogla da postoje, a
koja su im nanela izvesno zlo. Postepeno izleenje ovih ljudi e
dovesti do krajnjeg stanja, koje se naziva raj, do pobede oveka,
do njegove spoznaje dobra i zla i svesnosti koja je dola do tog
nivoa da vie ne ini nikakvo zlo, do konane pobede dobra.

3
Moda je ispravno smatrati da nita ne postoji, jer savrenstvo,
koje je smisleno, nije ispunjeno. Iz ovoga se d zakljuiti da bi
svet koji jeste tek trebalo da se rodi, da proizae iz starog,
nesavrenog u istinito postojee i savreno, to jest, da ljubav
uini da re postane istinita, a telo telo.
U ljubavi se i krije odgovor, a to je da svi koji mogu da
postoje to ne moraju, jer imaju slobodnu volju da se priklone
mrnji i, jednostavno, prestanu da vole, dovedu sebe do toga da
im je nestanak ono to na kraju jedino hoe.
Takoe, moda je ispravno rei da zakon zabranjuje da ikakvo
zlo postoji, jer je zakon iz ljubavi. Ipak, mi primeujemo
nesavrenost i greh, meutim, to je, po zakonu, zabluda. Od
toga u kolikoj smoj zabludi zavisi koliko smo istiniti i
naklonjeni savrenom, koje e nastupiti kada oveanstvo za
njega bude spremno.
ta je zapravo zabluda?
Ona je sve ono to se ne deava iz ljubavi. Iz ovoga proizilazi
da zakon i ljubav, koji jesu, zabranjuju svaku radnju koja nije iz
ljubavi, tako da se moe rei da u njihovim utrobama rastemo
bezgreno. Iako nam, vrlo esto, izgleda da smo neto zgreili
to se, zapravo, nije desilo. Jedino zlo koje je postojalo su dela
240

onih koji su prestali da vole i poinili neki stvaran greh, koji je

u memoriji budunosti istinit, uinili svojevoljno neto to je,
po spoznaji dobra i zla, zlo. Zbog ovog nepotrebnog i
besmislenog zla mi u svom relativnom postojanju doivljavamo
sebe kao grene i nesavrene, to je netano. U stvari smo sveti
i bezgreni.
Slobodno se, posle svega, moe postaviti pitanje ta, zapravo,
jeste?
Istina je to da volimo, iako, jo uvek, ne postojimo, to jest,
postojimo samo teoretski, ali ne i stvarno. Takoe se moe
dodati da emo, kada za to budemo spremni, biti stvoreni,
ostvarujui istorijski san o blagostanju i venom bratstvu meu
ljudima sam raj i vean ivot.
Ipak, mi moramo da delamo, iako, kao to rekoh, verovatno,
jo uvek ne postojimo, mi jesmo svesni i odgovorni za svoja
dela. ovek bi trebalo da prepozna zakon koji proizilazi iz
ljubavi i da se ponaa u skladu sa njim.
Time smanjuje svoju patnju i ubrzava dolazak konanog, i
onoga to je u svim religijama obeano. Nauno tumaenje
sveta takoe moe dovesti do iste spoznaje o kojima govori
svaka religija. na primer filozofija, fizika ili bilo koja nauna
disciplina. Svaka nauka ima svoj poetak i kraj, ostvarenje,
trenutak kada je u njoj objanjeno sve ime se ona bavi.
Zapravo, svako ljudsko delanje ima svoj poetak i kraj, a,
takoe, i istinitost onoga to se deava izmeu. Ovaj zakon koji,
kao to rekoh, proizilazi iz same ljubavi, bi, od strane onih koji
vode ovaj svet i odgovorni su za nain na koji on postoji,
trebalo da se prihvati i ozvanii. On e, svejedno, kad-tad,
stupiti na snagu, i dobro je da to bude to pre, jer time
olakavamo sebi ivot i postiemo da, iako pod teinom, jo
uvek, nepostojeeg savrenstva, ivimo sa manje patnje i
opsene, a, takoe, i da budemo spremni za nastupajue vreme.
Vladari ovoga sveta bi trebalo da se okrenu ka uspostavljanju
241

venog mira na ovoj planeti, a ne da se bore za domonaciju i

tako stvaraju konflikte meu narodima. Sama politika trebalo bi
da bude u svrsi mira. Zapravo, politika je, uostalom, tu da bi se
izbegao konflikt mogui rat. ( Prihvatanjem istog zakona u
svim dravama ujedinili bi svet. )

4
Svaka religija govori o neemu to je nadljudsko, o izvesnim
stvarima koje su iznad oveka i kojima je ovek pokoren. One,
takodje, govore i o tome da bi trebalo, odnosno, da ne bi
trebalo, initi neke stvari. ovek koji je upoznat sa vie
religija, potuje sve njih, iako se, moda, smatra konkretnim
pripadnikom odreene religije. Zapravo, religija je zato i dana
da bi se u nju verovalo i otkrivalo ono to nas ini svetima, to
nas poboljava i produbljuje.
Mislim da je pogreno verovati da je samo lina religija tana,
ili samo odreeno tumaenje, koje samo odreena grupa ljudi
ima.
Svi mi imamo odreen pogled na svet, tako da nije udno kad
vidite da je, na primer, jedan ateista bolji ovek od nekog
ekstremnog vernika. Zapravo, svako od nas ima neke vrline
koje se, religiozno, duboko cene. Svi smo mi deca budunosti,
pa i sam Bog, za kojim imamo toliku potrebu, ukoliko
verujemo. Religija se duboko preplie sa onim to smo do sada
nazivali bivstvom, za koje je data teza da jo uvek ne postoji I
tako se dovri postanje neba i zemlje, dok ih joio ne bee
stvorio bog.
Spomenuto je da svi koji su mogli nee biti stvoreni. Mnogi,
zbog svog nerazumevanja toga zato Bog doputa zlo, se bune
protiv njega i smatraju ga, ako ne krivcem, ono barem uzrokom
242

deliminog zla, kojim bi se opravdali oni koji su prestali da

vole. Meutim, sloboda je neto to je svim biima dano, i mi
smo odgovorni za to kako je koristimo. Sloboda, takoe
dozvoljava i to da bude prekrena, to jest, da se uini neto to
e unititi onog koji poini nekakvo zlo - Plata za greh je smrt.
Moe se pretpostaviti da se, nekada davno, sakupila grupa
mudraca i napisala sve svete knjige, ili je, pak, njihov nastanak
uzroen stremljenjem ka bogu, i uz njegovu pomo. Mogue je,
ak, da sve te knjige jo uvek nisu zapisane, i da su iz
budunosti sputene u sadanje vreme, kako bi smo sebe doveli
do onogo do ega smo naim razmiljanjem o postojanju doli.
Svaka religija objanjava sve. U jednoj su neke istine jasnije
nego u drugoj, dok su, pak, neka objanjenja jasnija u nekim
drugim zapisima. injenica je da je religija data oveku da bi
uzdigao sebe i postao savren, prestao da ini zlo. Takoe,
moe se konstatovati da zlo postoji, barem, tako izgleda na prvi
pogled, i da ima neku svrhu. Zapravo, moe se rei da je
svesnost o spoznaji zla bezgrena, a, pak, injenje zla
smrtonosno.
Jevanjelje Jovana bogoslova poinje na misteriozan nain:
U poetku bijee rije, i rije bijee u Boga, i Bog bijee rije.
Ona bijee u poetku u Boga.
Sve je kroz nju postalo, i bez nje nita nije postalo to je
postalo.
U noj bijee ivot, i ivot bijee videlo ljudima.
I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obbuze.
Moe se rei da je prvo bio potencijal da se otpone postanje.
Neko ko zna sve ( skup sveg znanja, ljubav ), pa, ak, i toga da
e se zlo pogreno protumaiti od strane nekih, ali se ipak
odluio na stvaranje, jer je, takoe, znao da je sve u redu i da bi
trebalo da nastane ono to e biti blagosloveno, vena srea
243

milijardi onih koji e veno iveti. Moe se predpostaviti da

smo blagosloveni time to su oni koji su prestali da vole
stvoreni pre stvaranja, i da nam je budunost bezbrina, da
moemo da ivimo u spokoju, da se pogibao nee dii dva puta.
Takoe, kao to smo ve rekli, postoji patnja zbog toga to zlo
nije samo pojam koji slui dobru, ve je ono bilo stvarno i
posledice njega se jo uvek oseaju. Zapravo, sama Re, Isus,
nije raspeta na drvenom krstu, ve taj krst predstavlja ljubav.
Svetu svrhu mira meu nama.
Adam i Eva, koji, moda, predstavljaju oveanstvo, su
probanjem ploda spoznaje dobra i zla bili izbaeni iz Edena,
zato to su postali potencijalno zli i, dok se ne naue da je, kao
to je ve reeno, zlo samo pojam koji ne treba initi, ve, na
primer, odgledati horor film u raju, nee se vratiti u njega.
Moda e se njihova savest uzdii dovoljno visoko da e dobiti
dozvolu i da beru plodove drveta ivota.

Spomenuti Adam i Eva predstavljaju i brak koji bi trebalo da

bude vean. Zapravo, verovatno je istina da svaki mukarac i
svaka ena imaju svoju kosmiku polovinu svog venog
saputnika, partnera. Lino, verujem da je preljuba krenje
zakona, tako da je naa spoznaja bivstva pogrena, ukoliko
mislimo da nismo nevini, to jest, da smo imali vie partnera.
Ipak, mi se venavamo, osnivamao porodice, deca se raaju,
porodica je stub skoro svakog drutva, ali sve ovo je samo slika
onoga to pokuavamo da uinimo, a to je da zasnujemo
drutvo koje cveta na svim svojim poljima.
Sama istina je skrivena, i ona je ono to jeste, a to je da, ma
kako to suludo bilo, nikad nismo prevarili branog druga, koji
244

je samo nama naklonjen svim svojim biem. ovek bi trebalo

da se posveti ekanju i traenju svog partnera, jer jedino sa njim
moe da zasnuje savreni brak. Paradoks koji je po zakonu je da
ovek moe da voli vie osoba suprotnog pola, a to bi i trebalo,
na neki nain da zaini svoj seksualni ivot
samozadovoljavanjem ili druenjem koje nije preljuba ve
elegancija izmeu dva bia koja je seksualno zainjena. Ovo bi
bila vrsta zabave, na primer: Veerati uz vino i elegantno priati
o seksu.
Moete samo naslutiti u kolikoj ste zabludi bili, ako ste bili u
braku sa nekom osobom, i ta ste tada radili, a ta ste mislili da
radite. Ako ste se, moda, razveli to znai da vaa ena nije
imala vae rebro, to jest, da niste bili od rebra vaeg pravog
mua. Moda se pitate odakle vam deca ako niste imali
seksualni odnos. Odgovor bi bio jednostavan koliko i
paradoksalan. Zapravo, to bi bilo pitanje:
Odakle bilo ko?
Pronalaenje branog druga, kome treba biti veran od roenja,
je slino uenju deteta da govori. Ono u poetku ne zna ni jednu
re, ali, kako vreme prolazi, dete polako ui, dok ne progovori.
Dete se, verovatno, raduje govoru, on je za njega neto novo,
to, od odreene dobi, poinje da shvata. Njegove prve rei i
njegovi prvi koraci su veoma slini kasnijem pubertetu i prvom
zaljubljivanju.
Kako sazrevamo, tako bivamo spremni za brak, a skoro uvek
se desi da, usput, zavolimo nekog toliko da smo spremni da mu
damo sve, a ta osoba nas odbija, dok mi verujemo da nam je
bogom dana. Zatim, uvidimo da i nas neko voli, a kao da nas
neto spreava da tu ljubav ostvarimo uglavnom, vernost
prema osobi koju mi volimo. Ukratko, uimo ari ljubavi i svu
njenu umetnost, i, kao to dete naui da govori, istinskim
traenjem i mi pronalazimo svoju polovinu tela, sa njenom
duom. Jedino sa ovom osobom ovek ili ena ostvaruju
245

savrenstvo, pronalaze veno zadovoljstvo i sreu, stiu

mogunost da se vrate u raj jednostavan ivot u svemiru, u
kojem je zavrena borba izmeu dobra i zla i gde vlada ljubav.

6
Kao to je ve spomenuto, vrlo je mogue da je dobar deo
onoga to nazivamo realnou, u stvari, zabluda, da se ne
deava. Ukoliko nam se konstantno ponavlja neka zabluda, koja
je duevnog tipa, moglo bi se rei da smo, na neki nain,
bolesni, to jest, da imamo karakterno slepilo u pogledu neke
istine. Meutim, lek postoji, a to je druga osoba, koja sa sobom
nosi i daruje sve izvesnim darom, to otklanja zabludu u kojoj
se nalazimo. Ovakvih ljudi ima puno, i moe se predpostaviti da
oveanstvo ima tajni dogovor, koji izvestan broj ljudi ve
prepoznaje, a to je ulaenje u vreme sklada i harmonije, koja
ve vlada svemirom. Logino je oekivati da ono to je
sutinski u nama kad-tad izlazi iz nas, a, ako volimo, imamo
garanciju da emo tu ljubav kad-tad ispoljiti na pravi nain, koji
nas ini sretnim.
Moda, na prvi pogled, postoji konfuzija u ovim sutinskim
oplemenjenjima, ali se i to, takoe, moe podvesti pod zabludu,
koja postoji kao inercija preanjeg ustrojstva. Takoe se moe
rei da nijedno od ovih oplemenjenja, koja su konkretna, nikada
pre toga nije ni bilo prekreno, to dovodi do toga da mi jesmo
esto u zabludi, da nam se neto deava, odnosno, da neto
inimo, to jest, mislimo, i ubeeni smo u odreenu opsenu
bolujemo.
Pitanje koje se neminovno postavlja je da li svako od nas ima
svoj poseban svet u kome misli da postoji, i da li je istina, u
stvari, presek injeninog dogaanja koje nam se deava, a
246

koga mi nismo svesni povezani smo samo onim to je stvarno,

iako, jedni druge doivljavamo samo iz sopstvenog ugla.
Ako sve ovo to piem ima smisla, onda se slobodno moe
zakljuiti da trenutak u kojem to radim obiluje zabludama, ali
se, ako prihvatimo da sitnice ivot znae, i da, u savrenom
ivotu, upravo zbog njegovog savrenstva, nije sve ba idealno,
ve postoji neto to bi nas inilo, na primer, da brinemo o
neemu, ili da se trudimo oko neega, d se zakljuiti da emo,
u jednom trenutku, osloboditi sebe i iveti u svetu gde vlada
savren oveji ivot.
ta se zapravo eka? eka se to da se izbegne vea patnja, iz,
do sada, nenavedenih razloga, i izabere manja da se to vie
osvestimo, kako bi, zapravo, i uli u vreme o kojem govorim.
Ovo zvui pomalo paradoksalno, ali injenica je da je svako ko
voli spasen, religijski reeno, a i psiholoki bi mogli da
predpostavimo da je ljubav, u stvari, koren koji u nama ini da
svet bude podnoljiviji, zapravo sretniji. Moemo se uporediti
sa decom koja su u zabavitu, gde vlada opti haos, jer je
vaspitaica trenutno odsutna, ali, kako se ona pojavljuje, tako
stvari dolaze u red i mi postajemo mirniji to se, u stvari, i nama
vie svia to treba shvatiti.
O emu se zapravo radi?
Trebalo bi dovesti stvari u red. Meutim, desilo se neto
neplanirano i vaspitaica je morala da nas ostavi, kako bi nam
obezbedila ruak. Kuvarica je bila zla i otrovala je hranu, ali se
to na vreme otkrilo i mi smo spaseni od trovanja, ali smo, na
izvesno vreme, ostali sami i postali nemirni, jer smo, kao mala,
intuitivna deca, osetili da neto veliko nije u redu. ak smo
pomislili da je kuvarica, moda, u pravu, jer, kao mali, nismo u
stanju da razlikujemo ta valja, a ta ne, zbog ega smo poeli
da umiljamo razne stvari i da se, ak, svaamo i kada je
opasnost ve otklonjena. Ali, pomiriemo se kada budemo
shvatili da je kuvarica kanjena i da je vie nema, kada budemo
247

shvatili da nas je posvaala i da je ona kriva za sve nae

zablude, kako velike, tako i male.
Zamislite oveka koji, drogiran, halucinira da ubija drugog
oveka. Kada dejstvo droge proe, on shvata da je tada samo
bio u zabludi. Moe se predpostaviti da smo mi svi drogirani
velikom mistinom borbom izmeu dobra i zla. Dobro je
pobedilo, ali smo mi, jo uvek, pod uticajem droge.
Moda ima smisla oekivati da emo dobiti injekciju, koja
anulira dejstvo droge, i odjednom se osvestiti, pa, makar se i
seali ta nam se sve deavalo dok smo bili drogirani. Moda
emo, kako vreme prolazi, ak i osvestiti kakva su nam se sva
dobra stvarno deavala za vreme dejstva zablude.

248

Sva autorska prava zadrava pisac!

Kontakt sa piscem: vladimirprvulovic3@gmail.com

249

250