Sa druge strane injenice predstavljaju potpuno drugi predmet uma i ne mogu da se ustanove na

nain kao kod odnosa ideja. Verodostojnost svake injenice predstavlja pto manje ukljuivanje
protivreja. Dat je primer: sunce izlazi svakog dana. Moemo videti da ovo i nema neka
protivrenosti u sebi iz razloga jer je jue i dan unazad sunce izlazilo kao to je danas izalo i
nema nikakve prepreke da i sutra izae. Pored oiglednosti koji imamo ovde, trebalo bi nam vie
od toga od pamenja i naih ula. Iz tog razloga jedina stvar koja je merodavna da utvrdi
istovetnost neke injenice jeste odnos izmeu uzroka i posledice. Na koji nain moemo tako
neto pojasniti Hjum navodi, Ako biste nekog upitali zato vjeruje u neku injenicu koja nije
neposredno dana, na primjer da se njegov prijatelj nalazi na selu ili u Francuskoj, on bi vam za
to naveo neki razlog. Taj bi razlog bio neka druga injenica, recimo primljeno pismo ili znanje o
njegovim ranijim odlukama i obeanjima.1 Akcenat se stavlja na vezu izmeu sadanje
injenice. Pitanje uroka i posledice nije u mogunosti posledino kauzalne veze ve kako mi
shvatamo takav odnos. Dakle, Hjum na poetku svoje knjige navodi da je ovek delatno bie
zbog raznih potreba u ljudskom ivotu, ovek je drutveno bie, ali ovek je i razumsko bie
koje svoj izvor crpi iz nauka. I na samom poetku vidimo granice koje je Hjum postavio u svom
istraivanju. I sva tri ovekova segmeta vezuje jedan: miljenje. Da bi na pravi nain doli do
toga kako i na koji nain shvatamo i kako ideje egzistiraju. Naime, na poetku svoje filozofije
navodi pod uticajem tadanjeg vremena, odbacuje metafizika shvatanja koja su teko razumljiva
i stvaraju zabunu. Cela stvar je usko vezana za Hjumovu intenciju da postavi temelje za nauku
koja e biti krajnje antropoloka i da e sva istraivanja biti ujedinjena a ne izuavana
pojedinano kako je do pre prosvetiteljskog perioda bio sluaj. Njegovo delo, Istraivanje o
ljudskom razumu predstavlja jedan klasino predstavljanje problema indukcije gde je prvo
prihvato empirijske poetne postavke i razvoj naune spoznaje. Na taj nain doao je slabih
taaka empirijske poetne postavke spoznaje. A to je izvor iskustvene spoznaje koja je stoer
naukama. Jedino preko emprijskog iskustva moemo doi do otkrivanja uzrono posledine
veze. Stim da je kauzalna veza stoer formulisanja prirodnih zakona, uzrono posledina veza
izmeu dve pojave. Celokupno saznanje nauka poiva na tome. Meutim, kauzalnost je kod
Hjuma drugaije koncipirana, konj njega dva pojma ne proizilaze nuno iz jednog, ve se odnos
uzroka i posledice vidi samo kao konstantna povezanost i da ako stavimo uzrok pored posledice
ni jedan na drugu ne upuu niti ih moemo dovesti u vezu. Kada zakljuujemo a priori i
razmatramo neki predmet ili uzrok jedino kako se pojavljuje duhu, nezavisno od svih
promatranja, on nam nikad ne bi mogao dati pojam bilo kog drugog predmeta kao njegove
posledice, a jo manje pokazati nepovredivu i neodvojivu vezu meu njima2. Jedino konstantnim
ponavljanjem iz kojeg sledi mogunost koja nam otvara vezu izmeu uzroka i posledice. Odatle

1 David Hume, Istraivanje o ljudskom razumu, Naprijed 1988, ZAgreb, str. 82

2 Ibid, str. 87

dolazi i korisnost tog iskustva, steenog dugim ivotom i raznolikou poslova i drutva, za nau
pouku o principima ljudske prirode i za ravnanje naeg budueg ponaanja i razmiljanja3
Sve to zakljuimo iz iskustva jeste indukcija, ona predstavlja generalizaciju naeg iskistva koji
je predstavljen kao temelj prilikom zakljuivanja o konstantnoj povezanosti dve stvari tj uzroka i
posledice. Dakle, sud dobijen generalizacijom iz iskustva dobijamo nunost kao vezu izmeu
dve pojave. Hjum smatra da takvo pripisivanje nunosti je nedopustivo. Upravo odavde Hjum
formulira problem indukcije. Ako su dve pojave u iskustvo konsantno bile zdruene, to ne znai
da e u budunosti biti na isti nain zdruene. Kruh koji sam ranije jeo hranio me je; tj. tijelo
takvih osjetilnih svojstava imalo je tada takve tajne moi. No da li iz toga slijedi da me drugi
kruh u drugo vrijeme mora takoer hraniti i da je jednaka osjetna svojstva moraju uvijek pratiti
jednake tajne moi? Taj zakljuak nikao ne izgleda nuan. 4 Za Hjuma upotreba prolog iskustva
tj njegova primena na neki konkretan predmet koji je nama u prolosti poznat, npr. sunce i
ugrejani kamen. Ako iz iskustva znamo da je razlog ugrejanog kamena sunce, tu indukciju
imamo samo u tom datom momentu, a za budunost nemamo pouzdanu indukciju i protiv toga je
Hjum, kako je mogue da sadanje iskustvo moemo primeniti u budunosti? doslovce kritikuje
taj nain razmiljanja, da opravdano koristimo projektovane kauzalne odnose izmeu sunca i
ugrejanog kamena ali u budunosti. Stoga, kako budunost nije mogue proveriti iskustvom,
tako ni sud o zdruenosti dve pojave nije mogue iskustveno utvrditi. Kada bi to postavili ovako:
priroda naeg zakljuivanja o dve pojave glasi na odnos uzroka i posledice, i ako je temelj svih
zakljuivanja o tome nae iskustvo, ta bi onda bio stoer naih zakljuaka iz iskustva? Ako
iskustvo ne moemo opravdati iskustvom, onda moramo traiti elemente van iskustva i pokuati
a priori opravdati indukciju, to je Kant kasnije i pokuao.
Postoji princip u Hjumovoj filozofiji koji je usko vezan za zakljuivanje u procesu izmeu dve
stvari, a to je princip obiaj ili navika. Jedino kroz naviku nae iskustvo postaje korisno. Kad
bacim komad suhog drveta u vatru, moj je duh smjesta nateran da zamisli kako to drvo poveava
plamen, a ne kako ga gasi. Taj prelaz misli od uzroka k posljedici ne potie od uma. Njegovo
porijeklo dolazi u potpunosti od navike i iskustva. Iako smo malopre kritikovali kako sadanje
iskustvo ne bi trebao i ne moe biti koriteno u budunosti, ali princip navike koju Hjum
spominje nam daje neku vrstu legitimnosti da zakljuujemo stvari koje su se desile u sadajnosti ,
da e se desiti i u budunosti. Tu moemo dodati primer izlaska sunca, ako je sunce jue izalo
nema razloga da sutra ne izae i to je injenica koja ne moe neprihvatljiva jer u sebi nema
protivrenosti. To smo u jednom poglavlju i spominjali. Ali gledajui celokupno Hjumovo
izlaganje, postoji dosta nedoslednosti, nema ak ni nekog logikog sleda. Kao to smo videli da
je osporavao i egzistenciju stvari, smatrajui da jedino one tek opaene od strane nas egzistiraju.
I da stvari koje nisu opaane od strane nas ne postoje. Bio je tog uverenja sve dok nije dobio
pismo od prijatelja koje ga je razuverilo u suprotno. Pismo je putovalo miljama, tek kada je
3 Ibid, str. 134
4 Ibid, str. 89

dobio pismo od potara, zapitao se, kako je mogue da pismo koje nije bilo opaeno od stane
njega doe do njega. Ipak je stvarni/spoljanji svet neto to postoji nezavisno od naeg opaaja,
to bi znailo da bi i naa egzistencija bila dovedena u pitanje da nismo konstantno opaani od
nekog drugog ili je to reavano tako to sami sebe samoopaamo.
Zajedno je sa Berklijem ukazivao Loku na materijalizam koji je prisutan prilikom spoznaje neke
stvari.