PROBLEMATIČNI JUNAK

Danima sam se mučio kako najbolje da ga opišem. On je trebao biti glavni junak moje
najnovije priče i u mojoj glavi je već bio sasvim formiran i živ, ponekad toliko stvaran da
mi se činilo kako sjedi pored mene zavaljen u masivnu maslinastu fotelju sa izlizanim
naslonjačem. Ali o njegovom mentalnom sklopu nisam uspjevao da napišem ništa. U
stvari, gotovo ništa, jer činjenica je da sam ga mogao opisivati na deset strana u duhu
velikana realizma, ali ja sam tražio samo jednu riječ, sveobuhvatnu i široku poput
čarobne vreće bez dna u koju mogu da se strpaju sve ljudske osobine. To nije nimalo lak
zadatak, kada malo bolje razmislite, jer složenost ličnosti se u najboljem slučaju samo
djelimično može uhvatiti u okvire nekih stereotipa. Zapravo, ljude primjećujemo,
doživljavamo (i izmišljamo) prema osnovnim psiho-fizičkim karakteristikama, s tim što
ih primarno definiše ona glavna, najupečatljivija i odreñujuća osobina. Utonuo u misli,
tješio sam se da ovakve poteškoće prije ili kasnije pogañaju sve pisce, iako nisam imao
nikakvih dokaza za to.
Nema sumnje da je momak beskrajno narcisoidni egocentrik koji gura nos u sve i svja,
ali nisu upitni ni njegova prosječna inteligencija i odlična rječitost. Sa druge strane, on je
i pompezni, bahati pseudopametnjaković čije bi mišljenje valjda trebalo biti vrednije od
Šopenhauerovog ili Kantovog. Opet, njegova arogancija i samodopadnost ponekad
izbijaju u prvi plan kada drži besjedu zadivljenoj publici. Publiku, naravno, po pravilu
smatra totalnim glupanima kojima je on kao s nebesa dodijeljen da ih prosvijetli i da im
otvori neke nove vidike. Sa druge strane, ti isti glupani su hrana za njegov grandiozni
ego, što takoñe mnogo govori o dotičnom. Bez ikakve sumnje, on nije izbirljiv, on je
svaštojed. I u sve se razumije. Kod nas bi rekli da je svakom loncu poklopac. I to onaj
vreli poklopac tek skinut sa usijane starinske šerpe koji prži ili barem pecka bilo koga ko
pokuša da ga dotakne. Zaista, to je još jedna od njegovih osobina; on zajedljivo pecka
bilo koga ko dovodi u pitanje njegov autoritet (po svim pitanjima), njegovo znanje ili
vještinu opčinjavanja ogromne većine slušalaca. On je i samoproklamovani intelektualac
koji uporno gradi takav imidž u nekom magnovenju bez temelja. Voli da se fotografiše i
da pritom zauzima poze antičkih filozofa ili nekih modernih globalnih pop ikona, što je u
principu isto, imamo li u vidu da su filozofi nekada bili pop ikone antičkog svijeta.
Razmišljajući kako da ga najbolje opišem jednom riječju, počeo sam preturati po
riječnicima, zbornicima i starim ljetopisima. Nizale su se riječi: umišljenko, sveznalica,
brbljivac, egomanijak... Meñutim, nikako nisam bio zadovoljan ponuñenim izborom.
Počeo sam da sumnjam u bogatstvo našeg jezika, što je svakako težak grijeh dostojan
spaljivanja na lomači ili barem giljotine. (Već sam vidio kako mlañi članovi Udruženja
književnika po čitavom gradu lijepe letke i postere sa pozivom grañanstvu na javno
smaknuće jeretika. Začudo, nije me zaprepastila činjenica da ću uskoro umrijeti u, po
svemu sudeći, grozomornim mukama, već me zaprepastilo to što je Udruženje koje pati
od hronične besparice pronašlo novac za štampanje ovih pozivnica na linč.) Zatrpan
papirima iza kojih su mi tek uši virile, iznenada sam naišao na jednu zanimljivu riječ i bio
sam ubijeñen da sam pronašao rješenje - Šlagfertig - koji nikada nije u neprilici da neće
naći podesan odgovor, doskočljiv, dovitljiv, lako snalažljiv. Moje oduševljenje je
splasnulo kao četiri dana stara buhtla kada sam shvatio da „Šlagfertig“ i nije najsrećnije
rješenje. Ipak, pronalazak „Šlagfertiga“ me je ohrabrio da ne gubim nadu i da nastavim sa
svojim literarnim detektivskim radom.
Idućeg dana sam istraživao zbornike radova koji su proučavali karakterologiju
najpoznatijih likova svjetske književnosti. Uzaludno sam se održavao budnim svježom
kafom jer eseji, traktati i kritički osvrti na ovu temu ne samo da mi nisu dali traženi
odgovor, nego su bili beskrajno dosadni i izazivali su, za moje poimanje, gotovo panične
količine zijevanja. Ubrzo sam zaspao i usnio čudan san o Argonautima. San je bio nekako
istrzan, nepovezan i čas smo bili u Kolhidi, a čas na nekom nepoznatom ostrvu. Zlatnom
runu ni traga ni glasa, samo užasni bolovi u ramenima i leñima od danonoćnog veslanja.
Probudio sam se odmah nakon što je neko iz Argove posade uzviknuo: „Idmone, pauza
za ručak je gotova!“ Idmon bi mogao biti rješenje, moje Zlatno runo! Okretao sam
stranice brzinom uragana i potvrdio da je Idmon („onaj koji zna“) zaista imao veze sa
Argonautima i da je opisan kao prorok. Ali moj junak nije prorok, uprkos tome što je
tobože sveznalica. Osim toga, kolika je vjerovatnoća da se piscu ovako posreći u snu?
Valjda kolika i da se dobije sedmica na sveevropskoj lutriji. Dakle, ni Idmon nije bila
prava riječ. Ipak, ponukala me je da potražim kraj ove moje patnje u nekim starim
knjigama, odnosno, da se vratim korijenima i krenem od početka. Bukvalno.
Nošen novim elanom, započeo sam sa iščitavanjem bezbrojnih starogrčkih spisa ne bi
li pronašao toliko priželjkivanu riječ. I već kada sam bio na izmaku snage i živaca, pred
mojim očima se ukazalo jedno ime – Gorgija. Gorgiju - sofistu sa Sicilije - i sam Platon
je pohvalio zbog oštroumnosti. On je jednom obećao da će svima odgovoriti na sva
pitanja (što je bio idealan opis ponašanja i stava glavnog junaka moje priče), a kasnije se
žalio kako ga godinama niko ništa novo ne pita. I već kada sam pomislio da sam ovaj
mazohistički maraton konačno priveo kraju, pročitao sam da je Gorgija, moj Gorgija,
smatrao da:
1. Ničega nema.
2. Ako bi nešto i postojalo, ljudi to ne bi mogli spoznati.
3. Ukoliko bi se to i moglo spoznati, ne bi se moglo saopštiti drugim ljudima.
Sve je propalo! Kako neko ko vjeruje da ničega nema može biti junak? Još gore, kako
može biti glavni lik priče kad ne vjeruje da se priča može saopštiti drugim ljudima!?
Izmožden, digao sam ruke od ovog poduhvata, shvativši da ipak nije sve već napisano
kako neki tvrde. Možda bih trebao izmisliti neku riječ koja bi opisala mog junaka i koja
bi vijekovima kasnije bila sinonim za čitavu nisku karakternih osobina. Da, da, treba
smisliti naku zvučnu riječ, ili neko ime koje će vječno biti prepoznatljivo; nešto kao Edip,
ili Don Kihot, ili Rumpelstilskin... Ko ono bi Rumpelstilskin, do ñavola?

ПРОБЛЕМАТИЧНИ ЈУНАК

Данима сам се мучио како најбоље да га опишем. Он је требао бити главни јунак
моје најновије приче и у мојој глави је већ био сасвим формиран и жив, понекад
толико стваран да ми се чинило како сједи поред мене заваљен у масивну
маслинасту фотељу са излизаним наслоњачем. Али о његовом менталном склопу
нисам успјевао да напишем ништа. У ствари, готово ништа, јер чињеница је да сам
га могао описивати на десет страна у духу великана реализма, али ја сам тражио
само једну ријеч, свеобухватну и широку попут чаробне вреће без дна у коју могу
да се стрпају све људске особине. То није нимало лак задатак, када мало боље
размислите, јер сложеност личности се у најбољем случају само дјелимично може
ухватити у оквире неких стереотипа. Заправо, људе примјећујемо, доживљавамо (и
измишљамо) према основним психо-физичким карактеристикама, с тим што их
примарно дефинише она главна, најупечатљивија и одређујућа особина. Утонуо у
мисли, тјешио сам се да овакве потешкоће прије или касније погађају све писце,
иако нисам имао никаквих доказа за то.
Нема сумње да је момак бескрајно нарцисоидни егоцентрик који гура нос у све и
свја, али нису упитни ни његова просјечна интелигенција и одлична рјечитост. Са
друге стране, он је и помпезни, бахати псеудопаметњаковић чије би мишљење
ваљда требало бити вредније од Шопенхауеровог или Кантовог. Опет, његова
ароганција и самодопадност понекад избијају у први план када држи бесједу
задивљеној публици. Публику, наравно, по правилу сматра тоталним глупанима
којима је он као с небеса додијељен да их просвијетли и да им отвори неке нове
видике. Са друге стране, ти исти глупани су храна за његов грандиозни его, што
такође много говори о дотичном. Без икакве сумње, он није избирљив, он је
сваштојед. И у све се разумије. Код нас би рекли да је сваком лонцу поклопац. И то
онај врели поклопац тек скинут са усијане старинске шерпе који пржи или барем
пецка било кога ко покуша да га дотакне. Заиста, то је још једна од његових
особина; он заједљиво пецка било кога ко доводи у питање његов ауторитет (по
свим питањима), његово знање или вјештину опчињавања огромне већине
слушалаца. Он је и самопрокламовани интелектуалац који упорно гради такав имиџ
у неком магновењу без темеља. Воли да се фотографише и да притом заузима позе
античких филозофа или неких модерних глобалних поп икона, што је у принципу
исто, имамо ли у виду да су филозофи некада били поп иконе античког свијета.
Размишљајући како да га најбоље опишем једном ријечју, почео сам претурати
по ријечницима, зборницима и старим љетописима. Низале су се ријечи:
умишљенко, свезналица, брбљивац, егоманијак... Међутим, никако нисам био
задовољан понуђеним избором. Почео сам да сумњам у богатство нашег језика,
што је свакако тежак гријех достојан спаљивања на ломачи или барем гиљотине.
(Већ сам видио како млађи чланови Удружења књижевника по читавом граду
лијепе летке и постере са позивом грађанству на јавно смакнуће јеретика. Зачудо,
није ме запрепастила чињеница да ћу ускоро умријети у, по свему судећи,
грозоморним мукама, већ ме запрепастило то што је Удружење које пати од
хроничне беспарице пронашло новац за штампање ових позивница на линч.)
Затрпан папирима иза којих су ми тек уши вириле, изненада сам наишао на једну
занимљиву ријеч и био сам убијеђен да сам пронашао рјешење - Шлагфертиг - који
никада није у неприлици да неће наћи подесан одговор, доскочљив, довитљив, лако
сналажљив. Моје одушевљење је спласнуло као четири дана стара бухтла када сам
схватио да „Шлагфертиг“ и није најсрећније рјешење. Ипак, проналазак
„Шлагфертига“ ме је охрабрио да не губим наду и да наставим са својим
литерарним детективским радом.
Идућег дана сам истраживао зборнике радова који су проучавали
карактерологију најпознатијих ликова свјетске књижевности. Узалудно сам се
одржавао будним свјежом кафом јер есеји, трактати и критички осврти на ову тему
не само да ми нису дали тражени одговор, него су били бескрајно досадни и
изазивали су, за моје поимање, готово паничне количине зијевања. Убрзо сам
заспао и уснио чудан сан о Аргонаутима. Сан је био некако истрзан, неповезан и
час смо били у Колхиди, а час на неком непознатом острву. Златном руну ни трага
ни гласа, само ужасни болови у раменима и леђима од даноноћног веслања.
Пробудио сам се одмах након што је неко из Аргове посаде узвикнуо: „Идмоне,
пауза за ручак је готова!“ Идмон би могао бити рјешење, моје Златно руно!
Окретао сам странице брзином урагана и потврдио да је Идмон („онај који зна“)
заиста имао везе са Аргонаутима и да је описан као пророк. Али мој јунак није
пророк, упркос томе што је тобоже свезналица. Осим тога, колика је вјероватноћа
да се писцу овако посрећи у сну? Ваљда колика и да се добије седмица на
свеевропској лутрији. Дакле, ни Идмон није била права ријеч. Ипак, понукала ме је
да потражим крај ове моје патње у неким старим књигама, односно, да се вратим
коријенима и кренем од почетка. Буквално.
Ношен новим еланом, започео сам са ишчитавањем безбројних старогрчких
списа не би ли пронашао толико прижељкивану ријеч. И већ када сам био на
измаку снаге и живаца, пред мојим очима се указало једно име – Горгија. Горгију -
софисту са Сицилије - и сам Платон је похвалио због оштроумности. Он је једном
обећао да ће свима одговорити на сва питања (што је био идеалан опис понашања и
става главног јунака моје приче), а касније се жалио како га годинама нико ништа
ново не пита. И већ када сам помислио да сам овај мазохистички маратон коначно
привео крају, прочитао сам да је Горгија, мој Горгија, сматрао да:
4. Ничега нема.
5. Ако би нешто и постојало, људи то не би могли спознати.
6. Уколико би се то и могло спознати, не би се могло саопштити другим
људима.
Све је пропало! Како неко ко вјерује да ничега нема може бити јунак? Још горе,
како може бити главни лик приче кад не вјерује да се прича може саопштити
другим људима!?
Изможден, дигао сам руке од овог подухвата, схвативши да ипак није све већ
написано како неки тврде. Можда бих требао измислити неку ријеч која би описала
мог јунака и која би вијековима касније била синоним за читаву ниску карактерних
особина. Да, да, треба смислити наку звучну ријеч, или неко име које ће вјечно
бити препознатљиво; нешто као Едип, или Дон Кихот, или Румпелстилскин... Ко
оно би Румпелстилскин, до ђавола?