Opta metodologija

Sadraj:
Mogunosti sociologije kao nauke ............................................................................................. 3
Epistemologija sociologije ......................................................................................................... 6
Vrednosti .................................................................................................................................... 9
Ideologija .................................................................................................................................. 13
Nejgel ....................................................................................................................................... 15
Metodoloki problemi drutvenih nauka ........................................................................................... 15
Objanjenje i razumevanje u drutvenim naukama ........................................................................... 17

Poper......................................................................................................................................... 20
Poperova kritika problema indukcije, shvatanje (objektivne) istine, racionalnosti, rasta naunog
znanja, indukcije i dedukcije ............................................................................................................. 20
Poperovo shvatanje opovrgljivosti i cilja nauke, pretpostavki i pobijanja ........................................ 20
Problem demarkacije, metafiziki istraivaki programi i Poperovo shvatanje darvinizama ........... 21
Poperova zamisao epistemologije bez subjekta saznanja .................................................................. 23
Poperova kritika sociolokog determinizma, sociologije znanja, "proroke filozofije" i istoricizma
........................................................................................................................................................... 24

Kun ........................................................................................................................................... 25
Kunovo shvatanje normalne nauke, paradigmi i kriza u nauci.......................................................... 25
Kunovo shvatanje naune revolucije, nevidljivost revolucija i reavanje revolucija ........................ 26
Kunovo shvatanje naunog progresa, postskript i naknadna razmiljanja o paradigmama............... 27

Lakato ..................................................................................................................................... 29
Lakatoeva kritika falibilizma i falsifikacionizma ............................................................................ 29
Lakatoeva metodologija naunoistraivakih programa.................................................................. 30
Lakatoeva kritika Popera i Kuna i shvatanje istorije nauke i njenih rekonstrukcija ........................ 31

Laudan ...................................................................................................................................... 33
Laudanove istraivake tradicije ....................................................................................................... 33
Laudanovo tumaenje progresa i revolucija ...................................................................................... 34
Laudanova kritika racionalnosti i sociologije znanja ........................................................................ 35

Fajerabend ................................................................................................................................ 37
Anarhistika teorija nauke ................................................................................................................. 37
Fajerabendova karakterizacija nauke i zalaganje za zatitu drutva od nauke .................................. 37

Ricer ......................................................................................................................................... 39
Mikro-makro translacija .................................................................................................................... 39

Metateorija ........................................................................................................................................ 40

Njutn-Smit ................................................................................................................................ 43
Jaki programi i umereni racionalizam ............................................................................................... 43

Elster......................................................................................................................................... 45
Znaaj mehanizama u drutvenim naukama ...................................................................................... 45
elje i mogunosti kao elementi drutvene akcije ............................................................................ 46
Racionalni izbor ................................................................................................................................ 46
Neracionalna drutvena akcija........................................................................................................... 47
Drutvena akcija i dugoroni i kratkoroni izbori ............................................................................. 48
Sebinost i altruizam ......................................................................................................................... 49
Emocije i racionalnost ....................................................................................................................... 50
Prirodna i drutvena selekcija............................................................................................................ 51
Mehanizam potkrepljivanja ............................................................................................................... 52
Neintendirane posledice .................................................................................................................... 53
Ekvilibrijum ...................................................................................................................................... 54
Kolektivno delovanje ........................................................................................................................ 54
Pregovaranje ...................................................................................................................................... 55
Drutvene norme ............................................................................................................................... 56
Drutvene institucije .......................................................................................................................... 57
Drutvene promene............................................................................................................................ 58

Mogunosti sociologije kao nauke

Prema svom osnovnom predmetu i obimu prouavanja sociologija se moe podeliti na: mikro
(analiza osobe i line interakcije), mezo (bavi se strukturalnim fenomenima, ali ispod nivoa
drutva, poput grupa, organizacija, institucija), makro (izuava nivo itavog drutva) i
globalnu (obrauje multidrutvene aspekte).
U pogledu tradicije sociologije iskristalisale su se tri orijentacije:
a) Nauna - fokusira se na prirodne zakone, zauzima objektivni stav ka subjektu
prouavanja, primat daje empirijskim istraivanjima;
b) Humanistika - fokusira se na ljude kao bia, ne suzdrava se od evaluacije, brine
o situaciji u kojoj se ljudi nalaze;
c) Artistika - naglaava primenu znanja, ali se esto preklapa sa humanistikom po
pitanju poboljanja drutva.
Najei prigovori sociologiji su:
1. Navodni neuspeh sociolokih istraivanja
Optube da socilogija nije dola do validnih saznanja, odnosno zakonitih generalizacija nisu
opravdane to se moe videti iz nekoliko primera. Na primer, mnoga istraivanja ukazuju na
to da kohezivnost socijalnih mrea rezultira u homogenim stavovima (to su osobe due,
intenzivnije i ekskluzivnije u meusobnoj interakciji, to e se vie identifikovati meusobno
kao grupa) ili da politika kriza nastaje kada se dravni aparat vojne kontrole raspadne usled
internih konflikata meu elitama. Ti primeri odgovaraju na kritiku da sociologija nije u stanju
da otkrije zakone.
2. Situacioni i refleksivni indeterminizam
Popularan je prigovor da deterministika objanjenja nisu mogua jer se drutveno delanje
sastoji iz situacione interpretacije i subjektivnosti. Neki simboliki interakcionisti smatrali su
da deterministike teorije nisu mogue u izuavanju drutvenog ivota. Ovo nije tano jer
drutveni svet nije nepredvidiv i indeterministiki. Ovakva indeterministika percepcija je
posledica fokusiranja na ogranieni deo socijalnog sveta. Mogue je postii sturktuirano
razumevanje jer u drutvenom svetu postoje regularnosti. Ono to situaciju ini esto
nepredvidivom je posledica toga to je akter sagledava sa sopstvene pozicije i poznate su mu
samo njegove namere. Meutim, ako znamo dovoljno o svim akterima koji uestvuju u
situaciji i strukturi njihove interakcije, ak i emergentni (spontano pojvaljivanje) dogaaji
poinju da budu visoko struktuirani. Postoji i argument prema kojem im ljudi saznaju zakone
do kojih dou sociolozi, oni mogu da deluju na nain koji e ih opovrgnuti. Ali poznavanje
nekog principa ne znai da smo uvek u stanju da mu kontriramo.
3. Drutvo kao diskurs
Jo jedan prigovor je da ivimo u svetu diskursa i da je drutvo samo tekst koji itamo na
raliite naine u razliitim trenucima. Treba shvatiti da je mogua akumulacija objektivnog
znanja o svetu oko nas. Ukoliko nema nezavisne stvarnosti, odnosno ukoliko su injenice
samo tvrdnje koje izgovaramo onda se podrazumeva da nema objektivne istine a tako se i
nauna istraivanja dovode u pitanje.
3

4. Istoricizam
Istoricizam insistira na tome da postoje samo istorijske partikularnosti, a ne opti zakoni.
Meutim, on sam sebe pobija, jer i istoriari imaju teorije. Nije tano da ne postoje principi
koji su univerzalni tokom istorije.
5. Metateorijski napad na kauzalnost
Kauzalne teorije se esto odbacuju kao nemogue, jer navodno ne postoji uzrok bilo ega, ve
samo kompleks uslova, koji opet imaju svoje uslove i tako u beskraj. Uzrok je samo metafora,
skraenica za skup uslova. Bez obzira na terminologiju, koncept uzronosti mora da ostane u
sociologiji jer omoguava da pravimo razliku izmeu objanjenja koja su uspena od onih
koja su pogrena. Kauzalnost nam daje mehanizme uz iju pomo moemo da analiziramo
procese koji se odvijaju pod odreenim okolnostima i govori nam kada moemo da
oekujemo odreene ishode.
6. Pozitivizam
Termin pozitivizam je u poetku oznaavao nauno prouavanje drutvenih fenomena, ali
danas je prilino nejasan. Obino se koristi kao peorativni termin, naroito u sociologiji, gde
se povezuje sa sirovim emprizmom i naunom pretencioznou. Kont je ovaj termin upotrebio
kako bi oznaio razvoj formalne i apstraktne teorije koja bi mogla da se koristi za poboljanje
drutva, tako da dananje upotrebe ne odgovaraju tom originalnom znaenju. Menjanje smisla
termina ne potie iz 19. veka ve je odgovor na to pitanje potrebno potraiti u Bekom krugu,
prirodnim naukama. Kao pretea kruga uzima se Ernest Mah, koji je tvrdio da najbolja teorija
upotrebljava minimalni broj varijabli i ne spekulie o procesima i silama koje nije mogue
posmatrati. U Evropi je sociologija uvek bila vrsto utemeljena u filozofiji, ali u Americi je
kvantitativna sociologija bivala sve popularnija. Pripadnici Bekog kruga su smislili i naziv
za svoja uenja - logiki pozitivizam, kako bi opisali odnos izmeu teorije (apstraktnih izjava
koje su formalno organizovane) i istraivanja (kvantitativni podaci za testiranje hipoteza).
Logiki pozitivizam je tako legitimisao ameriki empirizam. Usput je na misteriozan nain
nestala veza izmeu teorije i istraivanja i pozitivizam je poeo da se povezuje sa
empirizmom i kvantifikacijom.
7. Bungeova kritika antinaune sociologije
Antinaune struje naroito su aktuelne u sociologiji nauke i znanja. Postmertonovske
sociologije nauke su preteno relativistike i kritika ovih struja moe da se sprovede preko
sledeih tema:
a) eksternalizam (konceptualni sadraj je determinisan socijalnim kontekstom)
b) konstruktivizam (subjekat koji istrauje konstituie ne samo objanjenje injenica, ve
i same injenice i itav svet)
c) relativizam (nema objektivnih i univerzalnih istina)
d) pragmatizam (akcija i interakcija nautrb ideja, izjednaavanje nauke a tehnologijom)
e) ordinarizam (nauno znanje nema specijalni epistemoloki status. ne razlikuje se od
ideologije, pseudonauke i antinauke)
f) prihvatanje zastarelih psiholokih doktrina (biheviorizam, psihoanaliza)
4

g) zamena pozitivizma, racionalizma i drugih klalsinih filozofija za brojne nenaune ili

antinaune filozofije
Sutina ovih kritika je da sociologija nema naunu validnost. Nije sporno da se sociologija
bavi ljudskom subjektivnou, dinamizmom i epizodikim kretanjima makrostruktura, ali je
sporno da sociologija zbog toga ne moe da bude nauna.

Epistemologija sociologije
Epistemologija sociologije sadri tri komponente: ontologiju (ili metafiziku), epistemologiju
uem smislu (teoriju znanja) i metodologiju (normativnu epistemologiju).
Ontologija: priroda drutvenog
Dilema izmeu idealizma i materijalizma
Veina sociologa prihvata vulgarno shvatanje da je ljudsko bie skup tela i uma i ne pita se
kako su ove komponente povezane, dakle oni su najee dualisti i insistiraju na jednom od
dva monistika pogleda na svet: idealizmu ili materijalizmu. Idealizam je shvatanje prema
kojem je sve idealno ili idejno, a materijalizam tvrdi da je sve to postoji materijalno ili
konkretno. Konzistentni idealista e rei da je sve drutveno duhovno.
Materijalisti tvrde da su osobe i drutvene grupe materijalne, za razliku od idealista oni
govore o tome da su sve kulturne i politike aktivnosti pod uticajem ili ak deterimnizmom
okruenja, reprodukcije i materijalne proizvodnje. Marksizam je najstarija i jo uvek
najuticajnija materijalistika kola u drutvenoj nauci. Sociobiologija je najnovija i
najpopularnija materijalistika kola u drutvenoj nauci. Prema toj ideji socijalno je u
sutini bioloko, jer je evoluiralo kao adaptacija na prirodno okruenje. Ovo stanovite
zanemaruje sve tipove samodestuktivnog ponaanja, drutvene pronalaske i drutvene
revolucije. Sociobioloke spekulacije o poreklu mentalnih sposobnosti jo uvek nisu
proverene i nedostaje im empirijska podrka. Ipak, pokuaj da se drutvenim nauka redukuje
na biologiju nije u potpunosti pogrean.
Dilema izmeu individualizma, holizma i sistemizam
Postoje tri shvatanja o drutvenoj strukturi: da ona ne postoji, da postoji sama po sebi i da je u
pitanju osobenost sistema koji je sastavljen od individua. Prvo shvatanje je individualizam
koji drutvo identifikuje sa gomilom. Drugo je holizam koji drutvo vidi kao organizam, a
individue u potpunosti potinjene drutvu. Tree je sistemizam, koji drutvo shvata kao sistem
sainjen od individua koje su meusobno povezane razliitim vezama.
Individualizam naglaava delanje nautrb strukture, holizam kolektivna obeleja za koja
smatra da su neobjanjiva individualizmom, sistematizam doputa novitete sistemikih
osobenosti i mogunost da se oni objasne preko interakcija izmeu individua i
sistema. Individualisti shvataju individualnu akciju kao koren svega socijalnog, opiru se ideji
o drutvenom sistemu. Ali sociolog izuava drutvene injenice koje rezultiraju iz
individualne akcije, ali imaju neindividualna obeleja.
Holisti s pravom naglaavaju centralnost beza, ali preteruju u tvrdnji da drutvena struktura
prethodi individuama jer u stvarnosti postoje samo meupovezane individue, a odnosi su
samo proizvodi apstrakcije.
Sistemizam je neka vrsta sinteze prethodna dva. Individue su meupovezane, tako da se
individualno ponaanje moe razmeti samo preko intencija, drutvenih ogranienja i
sitimulusa. Akcija i struktura su nerazdvojive. Sistem se moe okarakterisati preko njegove
kompozicije, okruenja, strukture i mehanizma. Individualizam ignorie strukturu i potcenjuje
okruenje, a holizam kompoziciju i mehanizam dok sistematizam objanjava sve etiri
komponente.

Epistemologija: znanje i drutveno

Postoji nekoliko shvatanja prirode drutvenih nauka: skepticizam, apriorizam, empirizam,
nauni realizam.
Skepticizam se javlja u dva oblika - umereni i radikalni. Umereni sumnja u tezu sve dok nema
dovoljno dostupnih dokaza. Radikalni dovodi u pitanje i samu mogunost znanja bilo koje
vrste. Umereni je deo naunog stava, a radikalni je samodestruktivan.
Apriorizam je spekulacija bez provere u stvarnosti, nezavisno od iskustva. Danas
su najpopularnije a priori teorije modela racionalnog izbora, zbog pretpostavke da uvek
delamo u sopstvenom interesu i racionalno. Ove teorije su apriorne jer se retko kad testiraju u
odnosu na empirijske podatke, a neke nisu ni testabilne jer ako se akteri ponaaju iracionalno
kae se da se ponaaju racionalno u subjektivnom smislu.
Empirizam je shvatanje da se saznanje izvodi iz iskustva - raunaju se samo empirijski podaci
i oni su glavni izvor, sadraj i konani sudija ideja. Treba imati na umu da je naglasak na
podacima, a ne na objektivnim injenicama. Zanemarujui teoriju ili ograniavjui je na
podatke koji koindiciraju sa zdravim razumom, empirizam ograniava iskustvo.
Nauni realizam ili objektivizam (shvatanje da stvari postoje nezavisno od subjekta koji ih
saznaje) ima dve komponente - ontoloku tezu da svet postoji izvan nas i epistemoloku da
moe da se spozna. U sociologiji je u pitanju shvatanje da su drutvene injenice realne i da se
mogu saznati meanjem teorije i posmatranja. Realizam ne ograniava sociologiju kao
empirizam. Prema njemu, teorija i empirija idu zajedno, nekad se slau, a nekad sukobljavaju.
Metodologija: strategija drutvenog istraivanja
Metodologija je normativna grana epistemologije, koja pokuava da postavi, opravda, rafinira
ili kritikuje istraivaka pravila i procedure.
1. Prikupljanje podataka - Sami podaci ne ine nauku, treba ih objasniti, a objanjenje
podrazumeva pogaanje mehanizma.
2. Interpretativizam - Interpretativisti su u pravu kada kau da neko ponaanje moe da
bude objanjeno samo ako znamo namere aktera. Meutim, previa se injenica da mi imamo
pristup samo ponaanju, a ne namerama. ak i ako znamo namere, one mogu da objasne
uspeh neke akcije, ali ne i neuspeh.
3. Scijentizam - Prikupljanje podataka i stvaranje teorije koja je konzistentna sa podacima
predstavlja shvatanje prema kojem je nauni pristup najbolji od svih pristupa svim
vrstama kognitivnih problema u svim poljima. U sluaju sociologije scijentizam favorizuje
bliske odnose sa ekonomijom, politikologijom i istoriografijom. Takoe vai i za socijalne
indikatore. Socijalni indikator premoava ono to je uoeno sa onim to nije, kao posledice
sa uzrocima i podatke sa hipotezama. On to ini dvosmisleno sve dok se ne pokae da nijedno
drugo neuoeno obeleje ili dogaaj ne moe da objasni podatke.
Veza izmeu sociologije i epistemologije
esto se misli kako su nauka i filozofija nepomirljive, to je pogreno jer je nauka ispunjena
filozofskim konceptima kao to su stvarnost, pravo, znanje, a samo nauno istraivanje
pretpostavlja stvarnost i saznatljivost sveta. Izmeu drutvene nauke i filozofije postoje
delimina preklapanja. Delimina su zato to samo filozofi analiziraju filozofske konstrukte i
to su samo naunici u stanju da izuavaju drutvene injenice.
7

Sociologija epistemologije
Sociologija filozofije je jo uvek u poetnom stadijumu razvoja i u velikoj meri je jo uvek
spekulativna. Neke filozofije mogu da se prilagode svaijim drutvenim interesima. Meutim,
apstraktnije filozofske ideje, jesu socijalno neutralne. One ne mogu da podre neku
ideologiju, jer se ne odnose na drutvene injenice, ali korisne su za ocenu nekog stanovita i
u tom smislu imaju subverzivni potencijal.

Vrednosti
Mnogi udbenici o drutvenim naukama kao kriterijum njihove zaostalosti i naprednosti
navode njihov odnos prema vrednostima. Da bi se razumele vrednosti potrebno je razumeti
odnos izmeu injenica i evaluacije, izmeu deskripcije i preskripcije. Vrednosno neutralni
stavovi su oni koji su deskriptivni i neutralni po pitanju kako stvari treba da izgledaju.
Vrednosno obojen stav je normativni tj. evaluativni onaj koji izraava vrednost ili vri
evaluacija injenica. Postoji stanovite da ova razlika i ne postoji, tj. da drutvena nauka uvek
raspravlja o vrednostima.
Strana koja negira da vrednosti mogu da budu deo nauke istie da su moralna rasuivanja
izraz emocija, ukusa ili subjektivnih preferencija i za to nude dva dokaza. Prvi dokaz je
da ljudi mogu da se slau oko injenica ali ne i oko njihovih moralnih konsekvenci. Drugi
dokaz tie se moralnog relativizma koji je posledica kulturno specifinih obrazaca. Ako nema
istinitosti ili lanosti u pogledu vrednosti, onda ova rasuivanja ne mogu biti nauna.
Sam zahtev za vrednosno neutralnom naukom je vrednosno ispunjen stav. Vrednosti nisu
prepreka objektivnoj nauci. Razlikovanje injeninih i vrednosnih stavova je stari problem
filozofije, koji je naroito bitan u etici, jer su injenini stavovi proverljivi, a vrednosni nisu.
Vrednosni stavovi odraavaju odreene norme. Klasino filozofsko shvatanje koje postoji kod
Hjuma, jeste da trebalo bi da ne moe da se izvede iz jeste.
Verovatno najvea zabluda mnogih naunika jeste da su vrednosti domen u kojem religija ima
vie toga da ponudi u odnosu na nauku. Naturalistika sociologija posmatra vrednosti kao deo
prirodnog sveta i nema razloga za pretpostavke o opravdanom autoritetu religije u domenu
vrednosti, jer su vrednosti deo ljudskog sveta podlonog naunom prouavanju.
O tome da vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci najjasnije su govorili Klakhon i Homans,
a takoe su korisne i apirove i Dejvisove teze.
Prema Veberovoj teoriji, izbor problema je uvek vrednosno obojen, naunik se bavi onim
problemima kojima on pripisuje izvesni kulturni znaaj. Nae znanje o prirodi uvek mora biti
i jeste spoljanje - mi samo moemo da posmatramo spoljanje procese i dogaaje i da
beleimo njihovu uniformnost. Ali ljudsko delanje mora da se razume dopiranjem do
subjektivnog znaenja koje ljudi pripisuju sopstevnom ponaanju ili ponaanju drugih ljudi i
na taj nain subjektivni aspekti delovanja postaju podloni analizi. Veber se zalagao za
drutvenu nauku osloboenu od vrednosti u kojoj bi naunici trebalo da razumeju vrednosti
koje postoje u delovanju ljudi ili u institucijama koje istrauju. Njihov posao nije da
odobravaju ili poriu te vrednosti, akcije ili institucije.
Guldner eli da opovrgne Veberov mit o mogunosti drutvenih nauka da budu vrednosno
neutralne. Njegova teza je da se shvatanje o vrednosno neutralnoj sociologiji odralo i zbog
odreenih linih, ali i institucionalnih potreba. Veberova lina motivacija proistie iz
pokuaja da se napravi kompromis izmeu razuma i vere, znanja i oseanja
Dord Homans je napisao najpoznatiju kritiku Guldnerovog rada, koji je smatrao tetnim za
sociologiju i nauku uopte i u kojoj tvrdi da Veber nije postavio pitanje da li sociologija
moe/treba da bude osloboena od vrednosti, ve na koji nain ona to moe da
postigne. Pojma vrednosti Homans shvata kao bilo koju preferenciju koju odreena osoba ima
prema neemu, u odnosu na makar jednu alternativu. Vrednosti drutvenih naunika Homans
deli na dve grupe: interne intelektualne vrednosti i eksterne politike vrednosti. Nije ih uvek
mogue razdvajati. Zablude mnogih drutvenih naunika da sociologija ne moe da doe do
9

istine deli na dve grupe: Arhimedova pogreka (kulturni determinizam i epistemoloki

individualizam) i samoobistinjujue proroanstvo (naunik svojim aktivnostima nuno menja
procese koje izuava).
Klakhon se zalagao se objektivno izuavanje vrednosti. Vrednosti su drutvene injenice o
kojima se moe govoriti neutralno i moe se otkriti nauno poreklo vrednosti. Ako e
razmatranje vrednosti biti ekskluzivno vlasnitvo religije i humanistikih disciplina, nauno
razumevanje ljudskog iskustva je nemogue. Navodi etiri glavna pristupa problemu
vrednosti:
1. platonistiki - vrednosti vidi kao vene objekte;
2. subjektivistiki - pozicija radikalnog etikog relativizma;
3. pristup koji je karakteristian za marksiste, logike pozitiviste i lingvistike filozofe
koji rasuivanje o vrednostima vide kao puke emocionalne ili verbalne tvrdnje koje
nemaju veze sa kategorijama istinitosti ili lanosti;
4. naturalistiki, koji insistira na tome da su vrednosti podlone istim metodama
istraivanja i kanonima validnosti koji se primenjuju na sve oblike empirijskog znanja.
Dejvis deli nauku na:
1. nauka kao skup aktivnosti (ta radi naunik?)
2. nauka kao metodologija (koja pravila treba potovati?)
3. nauka kao telo znanja (rezultat, teorije kao proizvod aktivnosti i metodologije)
Dejvis takoe razlikuje kontekst otkria (kako je dolo do neke ideje) i kontekst opravdanja
(justify, ponuditi dokaz). Kada su u pitanju kontekst opravdanja i nauka kao skup aktivnosti anything goes.
Torndajk insistira na tome da je nauka kompetentna da govori o vrednostima i da je u stanju
da rezonovanje o vrednosti pobolja. On pravi razliku izmeu rasuivanja o vrednostima i
rasuivanja o injenicama, gde je rasuivanje o vrednostima samo jedna vrsta rasuivanja o
injenicama. Rasuivanje o vrednostima tie se posledica delanja svesnog bia. Ako X nema
uticaja na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nekoga, X nema vrednost, nije poeljno niti
nepoeljno, dobro ili loe. Vrednosti se javljaju kao odreeni oblici preferencija.
Prema Barberu vrednosti su strukture moralne preferencije, koje postoje u svim drutvima i
navode aktere da donose odluku prilikom raznih izbora sa kojima se suoavaju..
Hijerarhizovane su i sastoje se iz optijih vrednosti i specifinijih normi (norme su specifine
aplikacije optih vrednosti)
Parsons smatra da su interesi kod izuavanja prirodnih fenomena fokusirani na apstraktnu
optost i stoga je cilj prirodnih nauka formulacija sistema univerzalno primenljivih optih
zakona. Interesi kod prouavanja ljudi nisu u apstraktnoj optosti ve individualnoj
unikatnosti (ovek ne voli enu, ve odreenu enu). Parsons izvor ljudskog interesa u
prouavanju prirodnih fenomena vidi u kontroli prirode i njeno stavljanje u slubu ljudskih
ciljeva. Prirodni fenomeni su indiferentni u odnosu na ljudske vrednosti, dok prema ljudima,
njihovim akcijama i kulturnim dostignuima moemo imati vrednosni stav. Parsons je
vrednosti definisao kao normativne koncepcije poeljnog. Parsons, za razliku od Vebera koji
10

smatra da je vrednost atribut aktera, predstavlja vrednost kao kategoriju odnosa izmeu aktera
i situacije. Ukoliko je jedinica delanja individua onda je vrednost subjektivna.
Berdes je govorio o primatu grupnih vrednosti nad individualnim. Ljudsko ponaanje je
svojim najveim delom reakcija na grupne definicije poeljnog - nepoeljnog, dobrog - loeg.
Smatrao je da se one mogu objektivno izuavati.
Grej se nastavlja se Guldnera. Stav o vrednosnoj neutralnosti je samo posledica elje unutar
sociologije da bude nauna. Analizirajui klasina dela sociologije on zakljuuje da je
vrednosna pozicija ili eksplicitno ili implicitno sadrana.
Kultgen smatra da nije pitanje da li sociolozi treba da rukovode vrednostima, ve je bitno da li
su te vrednosti intrinzine ili ekstrinzine sociologiji.
Bush na najoptijem nivou analize vrednosti razlikuje:
1. neposredne, intrinzine, nezavisne;
2. posredne, instrumentalne i zavisne vrednosti.
Mekmalin pravi distinkciju izmeu epistemikih i neepistemikih vrednosti. Epstemike
vrednosti promoviu istinoliki karakter nauke, neke od njih su prediktivna preciznost, interna
koherentnost, eksterna konzistentnost, plodnost, jednostavnost(istina nije na ovom spisku
vrednosti). Neepistemike vrednosti su one iz domena politike, morala, drutva, religije
Epistemike vrednosti dominiraju naukom, ali takoe postoji uticaj neepistemikih vrednosti,
iako one nisu deo naunog metoda u uem smislu.
Merton smatra da sociologija ima drutvenu (drutvena pozicija, klasa, zaposlenje,
generacijska pripadnost, interesi...) i kulturnu osnovu (vrednosti, etos, klima miljenja, tip
kulture, mentalitet). Vrednosti imaju veliki uticaj u nauci i pitanje je samo koliina tog
uticaja.
Radner zagovara nunost uspostavljanja nauke o etici ali takva nauka nee biti mogua jo
due vremena. Vrednosni sudovi su nuni, jer se nijedna hipoteza u nauci ne moe u
potpunosti potvrditi.Naunici donose odluku o tome da li su dokazi dovoljno jaki za
prihvatanje neke hipoteze. Otvara mogunost upliva nekognitivnih interesa u nauci.
Braun izlae tri naina na koja se vrednosti prepliu sa naukom:
1. Postoje vrednosti koje rukovode samim naunim istraivanjem;
2. Vrednosti ulaze u nauku individualnim putem, preko samog naunika, svesno ili
nesvesno;
3. Neke vrednosti nastaju iz nauke i iz nje mogu biti distribuirane i inkorporirane u
kulturu i drutvo
Postoje etiri rivalska stava prema pitanju nekognitivnih vrednosti u sadraju nauke:
1. U nauci nema kognitivnih vrednosti na delu - naivan i nepopulara.
2. Nauka je impregnirana nekognitivnim vrednostima i nema objektivne razlike izmeu
dobre i loe nauke - tipian za socijalne konstruktiviste, koji sveoptu prisutnost
nekognitivnih vrednosti i interesa krive za nepostojanje objektivnosti.

11

3. Nekognitivne vrednosti ponekad igraju ulogu u nauci, ali one neizbeno dovode do
loe nauke - nauna ortodoksija, Lisenko koji je proizvodio lou nauku (i dobra
nauka nekad moe imati tetne posledice - atomska bomba).
4. Postoji vana razlika izmeu dobre i loe nauke, iako su obe proete nekognitivnim
vrednostima - feministika filozofija nauke, ima normativni aspekt (elja za
promenom nauke nabolje i elja da izbegne nihilizam i relativizam)

12

Ideologija
Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da se suoimo sa mnogim izborima u
svakodnevnom ivotu. Izbori koje akteri ine moraju da budu opravdani, a izbori koji se
odbacuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni. Ta opravdanja i kritike
jesu ideologije. Ideologija nije ni dobra ni loa. Moemo je definisati ne preko sadraja ve
preko funkcije koju vri, u vidu opravdanja ili kritike odreenih vrednosti ili normi.
Diskusije o ideologiju spadaju u dva iroka domena: ideologija u znanju i ideologija u politici.
U nauci se ideologija kontrastira istini i validnom znanju uopte, a u drugom nas zanima
funkcionalna vrednost ideologije. Ideologija je obrazac verovanja koja karakteriu razni
stepeni posveenosti, bez obzira na tip sadraja. Gotovo sve rasprave o ideologiji istiu
univerzalnu ljudsku potrebu za njom.
I pogled na svet i socijalna paradigma mogu da se pretvore u ideologiju od strane ljudi koji ih
svesno koriste kako bi opravdali sopstvene akcije. Socijalna paradigma je vie ograniena od
pogleda na svet, zajednika je samo ogranienom broju ljudi i nije nuno da je prihvate svi ili
veina pripadnika drutva, odnosi se samo na odreene aspekte ivota i na izvestan nain ona
je mini pogled na svet.
Razlog za prihvatanje i promovisanje ideologije jeste da se objasni, opravda i legitimie neije
delovanje i cilj. Ideologija je ui pojam od sistema verovanja. Verovanje nije ni miljenje o
neemu ni ideja. U verovanja se prosto veruje, ona se ne istrauju i ne preispituju.
Teoretiar od kojeg se u sociologiji najee kree kod rasprava o ideologiji je Manhajm. On
je razlikovao partikularni, totalni i opti koncept ideologije. Partikularna ideologija konstituie
samo segment miljenja oponenata, totalna celinu, a opta je karakteristina i za oponente i za
nas same. Pojmom opte ideologije Manhajm naglaava da nijedna ljudska misao nije imuna
na ideologizaciju od strane socijalnog konteksta.
Kada se u sociologiji govori o istini i ideologiji, obino se pod ideologijom podrazumeva
pogrena interpretacija istine ili stvarnosti. Ideologija nije nuno lani sistem verovanja.
Majnhajm je eleo da izbegne iracionalne i relativistike implikacije svog shvatanja pa je
pokuao da razvije relacionizam. Relacionizam je samo uvaavanje injenice da se znanje
uvek stie i iskazuje sa neke drutvene pozicije. Za Manhajma samo je inteligencija u stanju
da izvede teorijsku integraciju svih perspektiva jer je sastavljena od ljudi iz raznih drutvenih
klasa.
Parsons je pisao o kolektivnoj, a ne linoj ideologiji, dok se samo posredno bavio ideologijom
u nauci. Ideologija je sistem verovanja koji je zajedniki pripadnicima kolektiviteta. Sistem
verovanja sam po sebi ne konstituie ideologiju, sve dok se tie samo interpretacije situacija
preko relevantnosti postizanja nekog cilja, sistem verovanja je skup instrumentalnih
verovanja. Da bi postao ideologija, mora da poseduje nivo evaluativne posveenosti
verovanju, to predstavlja aspect pripadnitva nekom kolektivu.
Horton ideologiju upotrebljava u tri razliita znaenja:
1. kao bilo koju drutveno determinisanu perspektivu;
2. kao misao koja se identifikuje sa postojeim drutvenim okolnostima;
3. kao lano i pogreno miljenje.

13

Kritike koje dolaze od strane pripadnika konstruktivizma, postmodernizma i feminizma, esto

preteruju u naglaavanju pristrasnosti u nauci ili ideoloke obojenosti stavova samih naunika.
I ideologije mogu da igraju veoma istaknutu ulogu prilikom odabira neke teorije, ali njihov
uticaj nije presudan na duge staze. Drutvenom naukom rukovodi jedna (ali ne i jedina)
najvie nauna vrednost, a to je traganje za istinom, koja je uvek aproksimacija. Naune istine
ne vae samo za odreene grupe, niti presudno od konteksta. Ukoliko je neka ideja
kontekstualno zavisna, onda nije u pitanju nauna istina. Ako je neko nauno stanovite
prihvatljivo samo za neke drutvene grupe, onda je u pitanju ideoloki, a ne nauni stav.

14

Nejgel
Metodoloki problemi drutvenih nauka
Oblici kontrolisanog istraivanja
Najei pominjani izvor tekoa za sistematsko objanjenje i predvianje jeste mala
mogunost za izvoenje kontrolisanih eksperimenata u prouavanju drutva. U strogom
smislu tokom kontrolisanog eksperimenta, eksperimentator moe proizvoljno baratati, moe
menjati odreene uslove, posmatrati efekte tih promena na pojavu koja se izuava i odnose
zavisnosti izmeu te pojave i promenljivih. Meutim, takav eksperiment se moe jako retko
izvesti u drutvenim naukama, a moda i nikad sa pojavom koja ukljuuje uestvovanje
nekoliko generacija i velikog broja ljudi. Tvrdnje o ogranienom opsegu ukazuju na znaajne
probleme:
1. da li je kontrolisano eksperimentisanje neophodan, nuan uslov dolaenja do
potvrenog injenicnog znanja, a posebno za utvrivanje optih zakona;
2. da li u drutvenim naukama postoji samo zanemarljiva mogunost da se primeni
kontrolisani empirijski podatak?
Istraivanja u kojima se mogu uvesti kontrolisani eksperimenti imaju poznate i neosporne
prednosti. Ali van sumnje je da su mnoge nauke doprinele i dalje doprinose unapreenju
uoptenog znanja uprkos strogo ogranienim mogunostima kontrolisanih eksperimenata.
Svaka grana nauke koja nastoji da doe do optih zakona mora koristiti, ako ne kontrolisano
eksperimentisanje, onda bitne logike funkcije eksperimenata. Nejgel taj postupak naziva
kontrolisanim istraivanjem. Kontrolisano istraivanje se sastoji u svesnom nastojanju da se
razdvoje prilike u kojima se pojava manifestuje uniformno (na jedan ili vie naina) od prilika
kada se pojava manifestuje u nekim, ali ne i drugim sluajevima.
Glavne forme u kojima se empirijsko prouavanje stvarno javlja u drutvenim naukam su:
Laboratorijski eksperiment slian je onom u prirodnim naukama. Sastoji se u konstruisanju
vetake situacije koja je slina u nekim aspektima na realne situacije u drutvenom ivotu,
ali koja ispunjava uslove koje inae realna situacija ne ispunjava. Neke promenljive se mogu
kontrolisati dok se neke mogu bar odravati konstantnim. Pogrena je kritika laboratorisjkih
eksperimenata koja kae da, poto je laboratorijska situacija nerealna, njeno prouavanje ne
moe da osvetli drutveno ponaanje u relanom ivotu. Naprotiv, mnogi eksperimenti su
objasnili mnoga sporna pitanja. Ali se ne moe prihvatiti generalizacija o drutvenim
pojavama koja je zasnovana iskljuivo na laboratorijskim eksperimentima, a da se ne ispita da
li ona vai i u prirodnim drutvenim sredinama.
Eksperiment s poljem u ovakvim eksperimentima neka prirodna, mada ograniena
zajednica, predstavlja ekspermentalni subjekat u kojem se mogu kontrlisati izvesne
promenljive tako da se u ponovljenom broju pokuaja moe utvrditi da li promene tih
promenljivih izazivaju odreene razlike u nekoj drutvenoj pojavi. Eksperimentisanje sa
poljem ima prednosti nad eksperimentom u laboratoriji, ali u takvom eksperimentu je tee
odrati relevantne promenljive konstantnima.
Prirodni eksperimenti cilj ovih ispitivanja je da se utvrdi da li postoji neki dogaaj, skup
dogaaja ili kompleks osobina koji je kauzalno povezan sa nastankom izvesnih drutvenih
promena ili karakteristika u datom drutvu, i ako postoji, na koji nain. Ono o emu se
15

raspravlja jesu npr.: migracije, varijacije u natalitetu, prihvatanje novih oblika komunikacije...
Uprkos injenici to se ne moe proizvoljno baratati promenljivama, ova ispitivanja
zadovoljavaju u manjoj ili veoj meri zahteve za kontrolisano empirijsko istraivanje.
U ovim istraivanjima nastojimo da doemo do obavetenja o nekoj pojavi i o faktorima za
koje se pretpostavlja da su relevantni za njeno deavanje, tako da je posle statistike analize
prikupljenih podataka mogue ili ukloniti neke faktore kao kauzalne determinante te pojave
ili nai osnovu da se nekim faktorima pripie kauzalni uticaj na tu pojavu. Primedba je i da se
u velikom delu empirijskog istraivanja u drutvenim naukama ak i ne ine pokuaji da to
bude kontrolisano istraivanje.
Kulturni relativizam i drutveni zakoni
Druga tekoa koja se esto navodi kao prepreka utvrivanju optih zakona u drutvenim
nakuama jeste istorijski uslovljen ili kulturno determinisan karakter drutvenih pojava.
Upravo zbog toga to oblici ljudskog ponaanja ne zavise samo od neposrednih prilika koje
izazivaju to ponaanje ve i od utvrenih kulturnih navika , oni e se menjati u zavisnosti od
drutva u kome se to ponaanje javlja kao i od karaktera njegovih institucija u datom
istorijskom periodu. Tako da zakljuci do kojih se doe kontrolisanim prouavanjem
podataka iz uzorka dobijenog u jednom drutvu nee vaiti i za druga drutva. Generalizacije
u drutvenim naukama su ograniene na pojave koje se javljaju u relativno kratkoj istorijskoj
epohi i u okviru institucionalnih odnosa.
Mnogi naunici koji su se bavili ljudskim ponaanjem tvrdili su da su transkulturni zakoni
(zakoni koji vae u svim drutvima) u principu nemogui. Postoje tri razloga za to.
Uobiajen skepticizam prema transkulturnim drutvenim zakonima jeste pretpostavka da nam
zakoni moraju omoguiti precizna predvianja pa ak i neodreene budunosti. Nemogunost
da se predvidi daleka budunost nije odlika ljudske aktivnosti niti je znak da o tim pojavama
nisu utvreni ili da se ne mogu utvrditi sveobuhvatni zakoni.
Druga greka je pretpostavka da velike razlike u specifinim odlikama i pravilnostima u
ponaanju, koje se ispoljavaju u jednoj klasi sistema, iskljuuje mogunost da postoji
zajednika struktura odnosa koja je u osnovi ovih razlika i da, oigledno raznolike,
karakteristike tih sistema ne mogu prema tome da se shvate u okviru jedinstvene teorije o
njima.
Ukoliko jedan zakon u bilo kojem domenu istraivanja treba da se odnosi na veliki broj
pojava, koje ispoljavaju navodno relevantne razlike u formulaciji tog zakona, moraju se
zanemariti te razlike tako da se termini upotrebljeni u formulaciji eksplicitno ne odnose na
specifine odlike pojava koje se javljaju u posebnim okolnostima. Izum koji se upotrebljava u
prirodnim naukama sastoji se u izraavanju jednog zakona za takozvani idealni sluaj .
Tada zakon iskazuje neku relaciju zavisnosti koja verovatno vai samo pod izvesnim
graninim uslovima, makar ti uslovi bili retko ostvareni, ako se uopte ostvaruju. Tako da se
moraju uvesti dodatne pretpostavke ili postulati da bi se premostio jaz izmeu idealnog
sluaja za koji je zakon formulisan i konkretnih okolnosti na koje se zakon primenjuje.
Analize drutvenih pojava usmerene ka utvrivanju optih zakona bile su najveim delom
rukovoene razlikama koje su ljudi uoili u svojim svakodnevnim aktivnostima. U
dosadanjim pokuajima da se utvrde sveobuhvatni transkulturni zakoni upotrebljavane su
razne vrste pojmova (ili promenljivih) koje presecaju kulturne razlike, npr. promenljive koje
se odnose na fizike faktore (klima), bioloke faktore (organski nagoni), psiholoke faktore
16

(elje ili stavovi), ekonomski faktori (oblici svojnskih odnosa), strogo socioloki faktori
(drutvena kohezija ili drutvena uloga). Nijedan od ovi predloga nije bio uspean.
Znanje o drutvenim pojavama kao drutvena promenljiva
Trea tekoa, skoro najtea sa kojom se drutvene nauke suoavaju ima svoj izvor u injenici
da ljudi esto menjaju svoje uobiajene naine drutvenog ponaanja zato to stiu novo
znanje o dogaajima u kojima uestvuju ili o drutvu iji su lanovi (npr. svest uesnika o
tome da uestvuju u intrevjuu utie na njihove odgovore). Ova tekoa je vrlo ozbiljna i ne
posotoji opta formula da se ona izbegne, ali nije jedina, niti je nesavladiva. Na primer
naunici u prirodnim naukama su dugo znali za injenicu da instrumenti pomou kojih se vre
merenja mogu izazvati promene u samim veliinama koje se mere.
Nejgel se takoe bavi valjanou zakljuaka do kojih se dolai u istraivanju drutva. Zakljuci
mogu biti obesnaeni ukoliko se saopte jevnosti, te zbog toga ljudi promene svoje ponaanje
na kom se ti zakljuci i zasnivaju. Nejgel navodi dva tipa takvog ponaanja: samoubilako
predvianje i samoobistinjujue proroanstvo. Najee se smatra da ovakva predvianja u
drutvenim naukama nastaju zbog "slobodne ljudske volje", meutim Nejgel smatra da se isto
moe desiti i u prirodnim naukama.
Uticaj vrednosti na socioloko istraivanje
Jo jedna od tekoa je uticaj vrednosti na socioloko istraivanje. Nejgel navodi etiri
razloga zbog kojih se najee veruje da drutvene nauke ne mogu biti vrednosno neutralne, a
to su: izbor problema, uslovljenost sadraja zakljuka, identifikacija injenica i procena
dokaza.
1. Nejgel smatra da vrednosti ne utiu na izbor problema samo u drutvenim naukama,
ve i u prirodnim. Selekcija problema ne mora da bude prepreka objektivnosti.
2. Uslovljenost sadraja zakljuka podrazumeva uplitanje sopstvenih vrednosnih
koncepcija u zakljuke istraivanja u drutvenim naukama. Meutim, u nauci postoje
transpersonalni kriterijumi za proveravanje rezultata, kritike, poboljanja, tako da
objektivnost nije umanjena individualnim vrednosnim poreklom.
3. Identifikacija injenica odnosi se na distinkciju izmeu injenica i vrednosti je
neodriva kada je u pitanju analiza ljudskog ponaanja, jer su vrednosne procene
neraskidivo povezane sa injeninim stavovima. Ovo nije nuno tano.
4. to se tie procene dokaza, postoji stanovite o nunoj logikoj povezanosti izmeu
socijalne perspektive istraivaa i njegovih istraivakih standarda. Ova pozicije je
danas karakteristina za postmoderne i feministike teoretiar(k)e i Nejgel je
naziva samoporaavajuim skeptikim relativizmom.
(Struktura nauke, 397 - 446)

Objanjenje i razumevanje u drutvenim naukama

Statistike generalizacije i njihova objanjenja
Skoro sve ispravne generalizacije u empirijskom sociolokom istraivanju imaju relativno
usko podruje valjane primene (ili optosti nieg reda). To nazivamo statistikim
generalizacijama. Treba primetiti da su eksperimentalni zakoni u drutvenim naukama moda
iskljuivo statistiki.
17

Dva glavna razloga se obino navode kao objanjenje opte statistike prirode generalizacija
koje se dobijaju u empririjskom prouavanju drutva. Prvi je sloenost predmeta drutvenih
nauka. Poto nismo u stanju da pojedinano identifikujemo sve podesne promenljive, ne
moemo ni da izloimo tane uslove od kojih zavise razliiti tipovi ljudskog ponaanja. Drugi
razlog naglaava elemenat volje koji je prisutan u odreivanju ljudskog ponaanja. Ljudska
volja je slobodna i njeno delovanje se ne moe predvideti, tako da u drutvenim pojavama ne
mogu postojati neke stalne pravilnosti.
Ovi razlozi nesumnjivo imaju izvestan znaaj, meutim, sloenost jednog predmeta nije
precizan pojam. Nije izvesno da su drutvene pojave sloenije od prirodnih za koje se mogu
utvrditi strogo univerzalni zakoni.
Nejgel zapaa jo dva problema. Prvi se tie termina koji se koriste u empirijskom
sociolokom istraivanju koji esto imaju neodreenu konotaciju. Sociolozi bi trebalo da
razvijaju pojmove koji imaju veu mo razlikovanja ukoliko ele da utvrde storogo
univerzalne drutvene zakone. Drugi se odnosi na to to u veini drutvenih disciplina nisu
razvijeni adekvatni teorijski pojmovi koji bi sugerisali kako se mogu uspeno formulisati
univerzalni zakone za iste sluajeve drutvenih pojava.
Funkcionalizam u drutvenim naukama
Funkcionalizam predstavlja pokuaj objanjenja drutvenih pojava na nain koji je uoblien
prema modelu funkcionalnih objanjenja u fiziologiji. Njegovi predstavnici se ne slau u tome
koje su bitne odlike funkcionalne analize.
Malinovski je tvrdio da funkcionalistiko shvatanje kulture insistira da svaki tip civilizacije,
ideja, verovanje, ispunjava neku ivotnu funkciju, treba da izvri neki zadatak, predstavlja
neophodan deo u okviru celine koja funkcionie. Prema Malinovskom, osnovne drutvene
institucije odgovaraju primarnim biolokim potrebama ljudskih bia i mogu da preive samo
ako ispunjavaju izvestan skup uslova.
Redklif-Braun naglaava analogiju izmeu funkcionalistike analize u fiziologiji i u
drutvenim naukama. Funkcija bilo kog dela ivotnog procesa koji se ponavlja predstavlja
udeo koji taj deo ima, doprinos koji daje ivotu organizma kao celine.
Termin funkcionalizam odnosi se na klasu razliitih shvatanja:
1. uzajamna zavisnost dva ili vie promenljivih faktora;
2. skup procesa ili operacija u okviru jednog entiteta, npr. "funkcija eluca" (RedklifBraun);
3. "ivotna funkcija" koja podrazumeva organske procese pomou kojih se definiu ivi
organizmi, npr. disanje, reprodukcija (Malinovski);
4. opte poznata primena neke stvari, funkcija kao korisnost neke stvari, npr. funkcija
sekire je da see drvo (Malinovski);
5. skup posledica koje neto ima na sistem kao celinu;
6. oznaava doprinos koji taj entitet daje odravanju neke karakteristike (Redklif-Braun).
Pokuaji funkcionalnog objanjavanja drutvenih procesa nailaze na nekoliko problema. Prvo,
funkcionalisti nisu uspeli da pokau kakav doprinos ima neki element u odranju drutva kao
18

celine. Oni su najvei uspeh postigli u objanjavanju odravanja nekog stanja u sistemu koji
je daleko manji od itavog drutva
Drugo, u pogledu uslova pod kojima jedno drutvo preivljava, ne postoji nita to bi se u tom
domenu moglo uporediti sa opte priznatim ivotnim funkcijama u biologiji. Drutva ne
umiru doslovno, zbog toga nije lako utvrditi kriterijum drutvenog preivljavanja koji bi se
mogao korisno upotrebiti a ne bi bio sasvim proizvoljan.
Redklif-Braun je verovao da je jedan od glavnih zadataka drutvenih nauka da otkriju kako
drutveni sistemi odravaju svoju strukturnu formu. Drutvena struktura je zbir drutvenih
odnosa izmeu pojedinaca, drutveni sistem skup ljudi koji zajedno usklauju interese, a
drutveni odnosi ponaanje ljudi koje se zasniva na tom usklaivanju. Tako definisana
sturkturna forma ne moe biti predmet empirijskog prouavanja, ukoliko se ne kae ta treba
razumeti pod vrstom drutvenih odnosa ili pod onim to ostaje isto. Mi nismo uvek spremni
da kaemo da li drutvenu promenu koja se javlja u naem drutvu treba smatrati promenom
njegove strukturne forme. U nedostatku opisa koji su dovoljno precizni da bi se
nedvosmisleno identifikovala stanja koja se odravaju u jednom drutvenom sistemu, ta
tvrenja se ne mogu podvrgnuti empirijskoj kontroli.
Metodoloki individualizam i interpretativna nauka o drutvu
Ako se ograniimo na deskriptivne pojmove koji se odnose na ljude i njihova ponaanja,
obino razlikujemo dve klase termina koji se upotrebljavaju u istraivanju drutva. Prva klasa
sadri termine koji se odnose na pojedinane ljude ili na atribute takvih pojedinaca. Druga
klasa sadri termine koji oznaavaju grupe pojedinaca, atribute koji kolektivno karakteriu
takve grupe.
Mnogi kolektivni termini esto su izvor tekoa kada se postave pitanja na ta se oni odnose i
naunici koji se bave drutvom podeljeni su oko toga kako treba objasniti drutvene pojave
koje su opisane pomou kolektivnih termina.
Nema potekoa pri odreivanju obima kolektivnih termina kao to je termin "delegati
poslednje predsednike konvencije". Ali postoji mnogo manje slaganja i jasnoe u pogledu
kolektivnih termina kao to je francusko prosvetiteljstvo. Neki naunici su francusko
prosvetiteljstvo shvatali kao neku vrstu nadorganskog pojedinca obdarenog snagom da
upravlja tokom pojedinane ljudske akcije. To je hipostatika transformacija jednog sloenog
sistema odnosa izmeu pojedinanih ljudi u entitet koji postoji sam po sebi i koji moe
kauzalno uticati. Tako su politikolozi tvrdili da narod ima optu volju, koja je razliita od
volje pojedinca, psiholozi su postulirali kolektivnu svest, sociolozi su masi pripisali psihu itd.
Ove hipostatike interpretacije onoga to je oznaeno kolektivnim terminima esto su sluili
kao instrumenti u opravdavanju drutvenih nepravdi. Meutim, u optem sluaju nemogue je
oceniti njihovu valjanost, jer su one formulisane isuvie nejasno.
Aktivnost grupe predstavlja i aktivnost pojedinca te grupe u ostvarivanju svojih ciljeva. Na
ovo gledite je ukazivano kao na interpretativnu nauku o drutvu, a u skorije vreme je
zastupano pod imenom metodolokog individualizma. Opte tvrdnje metodolokog
individualizma kau da svi deskriptivni termini iz zadovoljavajuih objanjenja drutvenih
pojava moraju pripadati specijalnoj potklasi individualnih termina koji oznaavaju
subjektivna stanja pojedinca.
(Struktura nauke, 447 - 486)

19

Poper
Poperova kritika problema indukcije, shvatanje (objektivne) istine,
racionalnosti, rasta naunog znanja, indukcije i dedukcije
Poper kritikuje indukciju kao metod empirijske nauke. Iskazi izvedeni iz iskustva mogu biti
samo singularni iskazi. Princip indukcije mora biti univerzalni iskazi. Ne mogu se izvodi
univerzalni iskazi iz iskustva, bez obzira na to koliko su singularni iskazi mnogobrojni.
ta nam daje za pravo da verujemo da e sunce izai narednog jutra? Prema Poperu, to to je
do sada izlazilo svakog dana, ne znai da e se ista stvar dogoditi i sutra ili bilo kog
pojedinanog dana u budunosti. Jedan izuzetak bio bi dovoljan da obori teoriju koja predvia
izalazak sunca.
Meutim, Poper ovim ne sugerie da sunce sutradan nee izai. Sutina argumenta je u
sledeem: Teorija koja predvia izalazak sunca na horizontu je naelno opovrgljiva, mogue
je zamisliti eksperiment (misaoni ili laboratorijski), iji bi rezultati oborili teoriju. To je test
opovrgljivosti koji svaka teorija mora da proe da bi bila nauna.
Induktivni zakljuci kao zakljuci verovatnoe vode u beskonani regres: potreban princip
vieg reda, za koji je potreban princip jo vieg reda. Uveanjem sadraja neke teorije njena
verovatnoa opada. Rast naunog znanja podrazumeva bavljenje teorijama iji se sadraj
uveava, to znai da nauni rast podrazumeva da se verovatnoa teorije smanjuje. Zbog toga
Poper smatra da je raun verovatnoe neadekvatan i govori o istinolikosti tj. bliskosti istini.
Samo teorije visoke proverljivosti i opovrgljivosti i mogunosti pobijanja su vredne testiranja.
Kontinuirani rast je od sutinske vanosti za racionalni i empirijski karakter naunog znanja.
Rast naunog znanja za Popera ne podrazumeva sakupljanje posmatranja, ve neprestano
obaranje naunih teorija i njihovu zamenu boljim.
Objektivna istina za Popera podrazumeva korespondenciju sa injenicama. Prema teoriji
objektivne istine teorija moe biti istinita ak iako niko u nju ne veruje da je istinita; a druga
teorija moe biti lana ak iako imamo srazmerno dobre razloge da je prihvatimo. Teorije
objektivne ili apsolutne istine doputa da kaemo da tragamo za istinom, ali ne moemo zanti
kada je budemo nali; ne postoji generalni kriterijum istine, ali da smo ipak rukovoeni
idejom istine kao regulativnim principom. (Kada planinar stigne do vrha, ne zna da li je to
zaista vrh jer je obavijen oblacima)
Jo jedan od Poperovih razlog za odbacivanje induktivne logike sastoji se ba u tome to nam
ona ne prua pogodan znak raspoznavanja za empirijski, nemetafiziki karakter jednog
teorijskog sistema; ili, drugim reima, to ne prua pogodan kriterijumu razgraniavanja
demarkacije.
(Logika, 61 81; Objektivno saznanje, 11 - 36; Pretpostavke, 317 - 364; Traganje, 182 - 191)

Poperovo shvatanje opovrgljivosti i cilja nauke, pretpostavki i pobijanja

Jedan od osnovnih problema kojima se Poper bavio je problem demarkacije. On ovaj problem
reava falsifikacionistikom filozofijom nauke. Prema Poperu, kao kriterijum demarkacije
treba uzeti podlonost teorijskog problema da bude pobijen ili opovrgnut. Sistem treba da se
smatra naunim samo ako pravi tvrenja koja mogu doi u sukob sa posmatranjima. a sistem
se zapravo proverava tako to se ti sukobi izazovu - pokuajima da se opovrgne. Stoga je
20

proverljivost isto to i mogunost opovrgavanja i moe se uzeti kao kriterijum

razgraniavanja.
To gledite o nauci istie njen kritiki prilaz kao najvaniju karakteristiku. Teorije treba da se
izlau svim vrstama kritika i samo ako teorija izdri pritisak svih pokuaja opovrgavanja,
moemo tvrditi da je ona potvrena ili potkrepljena iskustvom.
Takoe, postoje i stepeni proverljivosti: neke teorije se izlau moguim pobijanjima sa vie
smelosti od drugih. Preciznije, kompleksnije teorije sa vie sadraja e biti sa manjom
verovatnoom, ali e takoe biti i interesantnije i bolje proverljive. Takve teorije mogu biti
podvrgnute preciznijim i stroim proverama i ako ih izdre bie bolje potvrene ili bolje
posvedoene.
Teorije se sastoje iz dve klase iskaza. Prva klasa obuhvata iskaze s kojima se ne slae - to je
klasa potencijalnih pobijaa. Druga klasa je klasa iskaza kojima teorija ne protivrei. Jedna
teorija je opovrgljiva ili empirijska ako klasa njenih potencijalnih pobijaa nije prazna.
Teorije obino imaju formu: Svi A su B. Da bi se teorije pobile dovoljno je nai jedan primer
kada A nije B. S druge strane, da bi se teorija potvrdila neophodno je dokazati da su svi A
takoe i B. Sa logikog stanovita, opovrgavanja sa mogua, ali ne i potvrivanja.
Poperov metod sastoji od pretpostavki i pobijanja. Beznadeno je pokuavati potvrditi neku
teoriju, ali nauni progres moemo odrati putem pokuaja i greke - iznoenjem pretpostavke
koju pokuavamo da pobijemo.
Poper pravi razliku izmeu opovrgljivosti i opovrgavanja. Opovrgljivost je iskljuivo
kriterijum za empirijski karakter jednog sistema iskaza. Teorija je opovrgnuta samo ako su
prihvaeni osnovni iskazi koji joj protivree. Ovaj uslov je nuan ali ne i dovoljan;
smatraemo je opovrgnutom samo onda kada otkrijemo da tu teoriju pobija neki efekat koji se
moe reprodukovati. Drugim reima, mi prihvatamo opovrgavanje samo onda ako je
predloena i potkrepljena neka empirijska hipoteza niega reda koja opisuje takav jedan
efekat. Takva vrsta hipoteze moe se nazvati opovrgavajua hipoteza.
(Logika, 110 - 124; Pretpostavke, 77 - 119)

Problem demarkacije, metafiziki istraivaki programi i Poperovo

shvatanje darvinizama
Poper se bavio problemom povlaenja linje izmeu stavova i sistema koji bi mogli da se
pripiu empirijskoj nauci i onih koji su pseudonauni ili metafiziki. Najire prihvaen stav o
ovom problemu je da je opservaciona osnova ili induktivni metod ono to karakterie nauke,
dok spekulativni metod karakterie pseudonauku ili metafiziku.
Poper kritikuje Karnapov pokuaj da pokae da se razgranienje izmeu nauke i metafizike
poklapa sa razlikom izmeu smislenog i besmislenog. On smatra da je ovaj pokuaj propao
jer je pozitivistiki koncept znaenja i smisla (ili mogunosti verifikacije i induktivnog
potvrivanja) neprikladan da bi se takvo razgraniavanje postiglo - metafizika, iako nije
nauka, ne mora da bude besmislena, smatra Poper.
Poper kao razlog za odbacivanje ovog gledita navodi kao primer Ajntajna ije su teorije bile
spekulativne i apstraktne, i sa druge strane verovanje u astrologiju i vradbine koji su
navodno zasnovani na posmatranju i induktivnom metodu, pa ih ipak moderna nauka
odbacuje.
21

Poper smatra kao kriterijum demarkacije treba uzeti podlonost teorijskog problema da bude
pobijen ili opovrgnut. Sistem treba da se smatra naunim samo ako pravi tvrenja koja mogu
doi u sukob sa posmatranjima. a sistem se zapravo proverava tako to se ti sukobi izazovu pokuajima da se opovrgne. Stoga je proverljivost isto to i mogunost opovrgavanja i moe
se uzeti kao kriterijum razgraniavanja.
To gledite o nauci istie njen kritiki prilaz kao najvaniju karakteristiku. Teorije treba da se
izlau svim vrstama kritika i samo ako teorija izdri pritisak svih pokuaja opovrgavanja,
moemo tvrditi da je ona potvrena ili potkrepljena iskustvom.
Takoe, postoje i stepeni proverljivosti: neke teorije se izlau moguim pobijanjima sa vie
smelosti od drugih. Preciznije, kompleksnije teorije sa vie sadraja e biti sa manjom
verovatnoom, ali e takoe biti i interesantnije i bolje proverljive. Takve teorije mogu biti
podvrgnute preciznijim i stroim proverama i ako ih izdre bie bolje potvrene ili bolje
posvedoene.
Poper naglaava injenicu da gotovo svaka faza razvoja nauke ima u vojoj osnovi metafizike
ideje. Pod metafizikim istraivakim programima Poper je podrazumevao one istraivake
programe koji poivaju na (isuvie) optim pogledima na strukturu sveta, a koji se se ne mogu
testirati. Njihova korisnost u tome to obuhvataju ideju o tome kako bi eventualno reenje
nekog problema moglo izgledati, odnosno zato to mogu pomoi u mnogim konkretnim i
praktinim istraivanjima, zbog ega doprinose rastu naunog znanja.
Darvinovu teoriju evolucije Poper naziva metafizikim istraivakim programom - ona moe
biti samo okvir za testabilne naune teorije. Prema Poperovom miljenju, Darvinova teorija je
primenjena situaciona logika i skoro je tautoloka, ona nema veliku eksplanatornu mo i nije
nauno proverljiva.
Jedan od klasinih prigovora teoriji evolucije jeste da ona predstavlja tautologiju, jer odgovor
na pitanje: "Koje jedinke preivljavaju?" jeste: "One koje su najbolje adaptirane". Prema
Poperu, adaptacija se definie kao ono to je dovoljno za opstanak u datom okruenju. Zato je
smatrao da teorija evolucije nema veliku eksplanatornu mo i nazvao ju je metafizikim
istraivakim programom, a ne naunom teorijom. Ipak, smatrao je da je vrednost ovog
"metafizikog" programa za nauku izuzetno velika (bilo mu je jasno koliko je darvinizam
superiorniji u odnosu na kreacionistiku alternativu).
Poperov stav o evoluciji nije toliko kontoroverzan kao njegov stav prema prirodnoj selekciji
kao njenom mehanizmu.
Poper je svoje falsifikacionistike ideje razvijo u okviru evolucije znanja. Metod pokuaja i
pogreki, tj. metod eliminacije koji zagovara Poper je isto evolucioni. Racionalni progres
nauke sastoji se iz smenjavanja slabijih teorija teorijama koje su u stanju da ree vie
problema - teorije preivljavaju jer su kompetitivne teorije slabije.
Poper kasnije menja stav o testabilnosti teorije evolucije i navodi da je pisao o prirodnoj
selekciji kao tautolokoj na osnovu tvrdnji autoriteta. Meutim, zadrava stav da je ova teorija
metafiziki istraivaki program.
Njegova kritika teorije evolucije zloupotrebljavana je kao argument kreacionista, koji su
navodili citate izvedene iz konteksta i na taj nain pokuavali da diskredituju teoriju evolucije.
(Pretpostavke, 369 - 421; Traganje, 192 - 195; 214 229; Objektivno saznanje, 233 - 256)

22

Poperova zamisao epistemologije bez subjekta saznanja

U analizi prirodnog i drutvenog sveta, Poper je ponudio i konceptualizaciju tri "sveta", kao
naina posmatranja stvarnosti. Naime, on je svet podelio na tri kategorije koje se nalaze u
meusobnoj interakciji:
Svet 1: svet fizikih predmeta i dogaaja,
Svet 2: svet mentalnih stanja i dogaaja,
Svet 3: objektivni sadraji miljenje (objektivno znanje).
Poper epistemologiju shvata kao teoriju naunog saznanja i s tim u vezi formulie tri teze.
Prva teza glasi da tradicionalna epistemologija, usredsreena je na drugi svet, izuava
saznanje ili miljenje u subjektivnom smislu svet stanja svesti, to je irelevantno za izuavanje
naunog saznanja. Postoje dva smisla saznanja ili misljenja.
Prvo, saznanje u subjektivnom smislu koje se sastoji od stanja duha, svesti, dispozicija
ponasanja ili reagovanja;
Drugo, saznanje u objektivnom smislu koje se sastoji od problema, teorija, argumenata (kao i
sadraja asopisa, knjiga i biblioteka). Takvo saznanje je nezavisno od onoga ko zna, od
neijeg uverenja ili disospozicije da se sa njim usaglasi. Saznanje u objektivnom smislu je
saznanje bez onoga koji zna: saznanje bez subjekta saznanja.
Protivnici teze objektivnog sveta e priznati da postoje ti entiteti, ali da su oni samo
simboliki ili jeziki izrazi subjektivnih mentalnih stanja i sredstva komunikacije.
Njegova druga teza glasi da je ono to jeste relevantno za epistemologiju izuavanje naunih
problema i problemskih situacija, naunih pretpostavki (hipoteza), naunih diskusija, kritikih
argumenata, naunih asopisa, knjiga, eksperimenata. Ukratko, prouavanje treeg sveta
objektivnog saznanja je od presudnog znaaja za epistemologiju. Naunici vrlo esto ne tvrde
da su njihove pretpostavke istinite, niti da ih oni znaju ili da u njih veruju. Oni delaju na
osnovu nagaanja, tj. subjektivnog uverenja o onome to obeava rast u treem svetu
objektivnog saznanja.
Trea teza tie se toga da objektivistika epistemologija koja izuava trei svet moe da
doprinese rasvetljavanju drugog sveta subjektivne svesti, a naroito subjektivnih misaonih
procesa naunika. Ali obrnuto, nije sluaj.
Poper pored ovih teza navodi jo tri pomone. Prva pomona teza je da je svet 3 prirodni
proizvod oveka (poredi ga sa paukovom mreom). Zatim, drgua teza je da je svet 3 u velikoj
meri autonoman iako mi stalno delujemo na taj svet i on na nas. Iako je on na proizvod, on
ima jako povratno dejstvo na nas, kao entitete drugog, pa i prvog sveta. Trea pomona teza
glasi da kroz tu interakciju raste objektivno saznanje i da postoji bliska analogija izmedju
rasta saznanja i biolokog rasta, tj. evolucije biljaka i ivotinja.
Ideja autonomije je zapravo centralna ideja Poperovog sveta 3. Iako je svet 3 ljudksi proizvod,
on sa svoje strane stvara vlastiti domen autonomije, kao to to ine proizvodi ostalih
ivotinja.
(Objektivno saznanje, 101 - 141)

23

Poperova kritika sociolokog determinizma, sociologije znanja, "proroke

filozofije" i istoricizma
Poper kritikuje istorizam i njegova osnovna naela da je zadatak drutvenih nauka da izriu
istorijska proroanstva i da su ta istorijska proroanstva neophodna svakoj racionalnoj teoriji.
Poper opisuje marksizam kao najistiji istoiricizam. On kritikuje Marksa, pre svega jer je
Marks smatrao da nauni metod mora biti zasnovan na strogom determinizmu. Marks
naglaava nauno predvianje i smatra da nauka moe predvideti budunost samo ako je
budunost ve predodreena. Meutim, nijedna vrsta determinizma ne moe se smatrati za
neophodnu pretpostavku naunog metoda. Determinizam nije nuan preduslov za nauku koja
je u stanju da predvia. Zato ne moemo tvrditi da je nauni metod sklon prihvatanju strogog
determinizma.
Marksovo istoricistiko shvatanje navelo ga je da modifikuje svoje ranije gledite po kome
nauka moe da promeni svet. Jer ako to treba da bude drutvena nauka i prema tome,
istorijsko proroanstvo, glavni tok istorije mora biti predodreen, pa ni dobra volja ni um
nemaju mo da ga izmene. Marks u Kapitalu pie: "ak i ako je neko drutvo uspelo da ue u
trag prirodnom zakonu svog kretanja, ono ne moe preskoiti faze prirodnog razvitka. Ali
poroajne bolove moe i da skrati i da ublai".
Drugi razlog zbog kog Poper kritikuje Marksa je nerazlikovanje naunog predvianja, kakvo
nam je poznato iz fizike ili astronomije, od irokog spektra istorijskog proroanstva, koje
predskazuje glavne tendencije budueg razvoja drutva. Predvianja u nauci su uslovljena,
ona tvrde da e se izvesnim promenama pridruiti druge promene. Ovakva predvianja
mogua su samo u sistemima koji su izolovani, stacionirani i ponovljivi. Ovi sistemi u prirodi
su retki, a moderno drutvo nije jedan od njih.
Takoe, Marks se suprotstavlja psihologizmu - ne odreuje svest ljudi njihovo bie, ve
obrnuto, njihovo drutveno bie odreuje njihovu svest.
Prema marksistikoj doktrini uverenja su odreena klasnim interesima i drutvenom i
istorijskom situacijom vremena. Ova doktrina naziva se sociologija saznanja ili
"sociologizam". Sociologija saznanja pokazuje da nauno miljenje i miljenje koje se tie
drutvene i politike materije ne nastaje u vakuumu nego u drutveno uslovljenoj atmosferi.
Razliite drutveno odreene sisteme pretpostavki i uverenja sociolozi saznanja nazivaju
totalnim ideologijama. Ideologije su skrivene i ukorenjene u nesvesnom, i jedini put ka
istinskom i objektivnom znanju je njihovo otkrivanje. To se moe nazvati socioterapija.
Meutim, sociolozi saznanja su i sami podloni socioterapiji. Naime, ako je teorija totalnih
ideologija korektna, svaka totalna ideologija bi verovala da je ba ona osloboena predrasuda
i da je sposobna za objektivnost. Tako oni koji u nju veruju nesvesno obmanjuju sebe.
Sociolozi saznanja nisu uspeli da iskorene ni sopstvene totalne ideologije.
(Otvoreno drutvo, 101 - 122; Pretpostavke , 477 - 491; Otvoreno drutvo, 255 309; Otvoreno drutvo, 311 - 336)

24

Kun
Kunovo shvatanje normalne nauke, paradigmi i kriza u nauci
Za Kuna, "normalna nauka" podrazumeva nauna dostignua koja nauna zajednica
priznaje. Takva dostignua nalaze se u udbenicima. Da bi neto postalo normalna nauka
mora da ispuni dva uslova: da nema prethodne uzore te je prihvaena od strane rivala i da
jedovoljno otvorena.
Normalna nauka u bliskoj je vezi sa pojmom "paradigma". Zastupnici odreene paradigme
pridravaju se istih pravila i standarda to je osnovni uslov za stvaranje normalne nauke. Kun
definie paradigmu kao prihvaen model ili obrazac, ali ne u smislu kopiranja primera, ve
kao objekat dalje artikulacije i specifikacije pod novim i stroim uslovima.
Naunik koji prihvati paradigmu nema potrebu da se bavi prvim principima i opravdava
pojmove, to mu ostavlja prostora da se bavi suptilnijim i ezoterinijim aspektima svoje
oblasti. Panja se usredsreuje na malo podruje ezoterinih problema paradigme i na taj
nain se ti problemi prouavaju detaljno i duboko. Takva istraivanja postaju sve manje
razumljiva laicima, i vie nisu dominantne knjige koje su namenjene veini ve lanci
namenjeni profesionalcima i ljudima koji poznaju paradigmu.
Kun probleme normalne nauke opisuje kao "zagonetke" i naunke kao "odgonetae". Tako
objanjava odakle entuzijazam i privrenost naunika - on potie iz elja naunika da rei
zagonetku koju niko pre nije reio (ili bar ne toliko dobro).
Paradigma nikad ne reava sve probleme, svaki problem koji se posmatra kao zagonetka moe
se istovremeno posmatrati i kao kontraprimer i izvor krize. Ako ne moe da se postigne
reenje zagonetke, diskredituje se naunik a ne teorija. Kada jedna nepravilnost pone da
izgleda vie od obine zagonetke, poinje kriza i prelazak na neuobiajenu nauku, dolazi do
artikulacija i ad hoc prilagoavanja i sve manje naunika se potpuno slae sa
paradigmom. Pravila normalnog reavanja problema postepeno labave da bi se na kraju
dopustilo nastajanje nove pradigme.
Duboka svest o nepravlnosti koja traje toliko dugo prodire toliko duboko da se moe opisati
kao stanje rastue krize. Kriza je neophodan uslov za nastajanje novih teorija. Svesno
uvianje i priznavenja krize je retko. Kriza zapoinje zamagljivanjem paradigme i
labavljenjem pravila normalne nauke. Kriza se moe zavriti na tri razliita naina:
1. normalna nauka se pokazuje sposobna da rei problem koji je izazvao krizu
2. problen ne moe biti reen ni novim pristupom i zato se ostavlja na stranu
3. nastaje novi kandadat za paradigmu koji nudi renje i bori se za njegovo prihvatanja
Naunici se ne odriu paradigme koja ih je dovela u krizu. Paradigma se proglaava
nevaeom samo kada je na raspolaganju rivalski kandidat koji e zauzeti njeno mesto
(odbacivanje jedne paradigme bez prihvatanja druge znai odvacivanje nauke). Prihvatanje
teorije nikad se ne zasniva na njenom uporeivanju sa svetom, ono uvek podrazumeva
odbacivanje postojee teorije i njihovo meusobno poreenje.
Da bi se neka teorija prihvatila kao paradigma, ona ne mora da objasni sve injnice, ve samo
da bude bolja od konkurentnih teorija, to ne znai da je ona sasvim uspena. Uspeh

25

paradigme na poetku predstavllja obeavanje uspeha, a normalna nauka sastoji se u

ostvarenju tog obeanja.
Prelazak sa jedne na drugu paradigmu nije kumulativan proces, ve proces rekonstrukcije. U
prelaznom periodu postoje problemi koji se mogu reiti pomou stare paradigme i oni koji se
mogu reiti pomou nove paradigme, ali postoji odluna razlika u nainima reenja.
(Struktura naunih revolucija, I VIII)

Kunovo shvatanje naune revolucije, nevidljivost revolucija i reavanje

revolucija
Kun pravi paralelu izmeu politike i naune revolucije. I naune i politike revolucije
karakterie loe funkcionisanje i neadekvatno reavanje problema to dovodi do krize. Cilj
politikih revolucija je izmena institucija, a cilj naunih revolucija je izmena paradigme. Kad
nastane kriza, dolazi do polarizacije, podele na rivalske tabore - jedni pokuavaju da odre
postojee institucije/paradigme, a drugi da uspostave nove.
Naune revolucije su nekumulativne razvojne epizode u kojima je stara paradigma zamenjena
novom koja je nespojiva sa tom starom. Naune revolucije su neminovne, ne moe doi do
prihvatanja jedne paradigme bez odbacivanja druge.
Revolucije nastaju u duhu jednog ili nekoliko pojedinaca. Oni su sposobni sprovedu
revoluciju jer se intenzivno bave problemima koji su izazvali krizu. Takoe, to su obino
mladi ljudi ili oni koji su novi u oblasti koje zahvata kriza.
Istraiva predstavlja onog koji reava zagonetke, a ne onog ko proverava paradigme. Tokom
traganja za reenjem on moe isprobati neke alternativne prilaze, to predstavlja proveravanje
njih samih, a ne proveravanje paradigme. Do proveravanja paradigme dolazi tek kada
neuspesi da se rei neka bitna zagonetka dovedu do krize. ak i tada, do proveravanje
paradigme dolazi samo ako postoji alternativni kandidat za paradigmu. Paradigme se nikad ne
porede sa prirodom, uvek je u pitanju takmenje dve paradigme za odanost naune zajednice.
Ne postoji jasan kriterijum koji e odrediti u kojoj meri se neka teorija slae sa injenicama,
ali mogu se uporediti dve ili vie teorija i odrediti koja se od njih najbolje slae sa
injenicama. Suparnitvo izmeu paradigmi nije bitka koja se moe reiti dokazima.
Nijedna paradigma ne reava sve probleme, ali ne postoje ni dve paradigme koje ostavljaju
iste probleme nereenim. To dovodi do pitanja koje probleme je znaajnije reiti? Odgovor na
ovo pitanje nalizi se van normalne nauke, a to pribegavanje spoljanjim kriterijumima ini
paradigme revolucionarnim. Ne postoji standard koji je vii od odobravanja od strane
relevantne zajednice.
Koji su razlozi za prihvatanje paradigme? Neophodno je da nova paradigma nudi reenje za
one probleme koji su izazvali krizu. Ali to je retko kad dovoljno samo po sebi. Postoje i
manje eksplicitni element koji se pozivaju na smisao pojedinca za prikladno i estetske, tvrdei
da je nova teorija istija, prikladnija i jednostavnija od stare. Takoe, da bi se neka paradigma
prihvatila neophodno je da ovek veruje da e ona u budunosti reiti one probleme koji su
izazvali krzu, znajui pritom da je stara paradigma podbacila kod nekoliko problema. Odluka
za prihvatanje paradigme moe se doneti samo na osnovu poverenja.
Izbor izmeu rivalskih paradigmi po pravilu raa pitanja koja se ne mogu razreiti
kriterijumima normalne nauke. U cirkularnim argumentima za svaku paradigmu e se
26

pokazati da zadovoljava one kriterijume koje sama sebi propisuje, kao i da ne ispunjava
nekoliko suparnikih kriterijuma.
Razlozi za nezamerljivost predrevolucionarnih i postrevolucionarnih normalno-naunih
tradicija:
1. Zastupnici rivalskih paradigmi esto se ne slau oko liste problema koje mora da rei
kandidat za paradigmu. Njihovi standardi i definicije nauke nisu isti,
2. Nove paradigme koriste elemente koje je koristila stara paradigma, ali ne na tradicionalan
nain. Stari termini, pojmovi i eksperimenti ulaze u nove meusobne odnose, tako dolazi
do nesporazuma rivalskih kola.
3. Zastupnici rivalskih paradigmi praktikuju svoje zanate u razliitim svetovima.
Naunici i laici dobijaju informacija o naunim aktivnostima iz autoritativnog izvora koji
prikriva postojanje i znaaj naunih revolucija. Taj izvor autoriteta su udbenici. Posle svake
naune revolucije dolazi do drastinih promena (jezika i sl.) zbog kojih udbenici moraju biti
ponovo napisani. U udbenicima su predstavljeni ishodi naunih revolucija, ali oni skrivaju
ulogu i postojanje revolucija koje su ih proizvele. Tako udbenici naunicima uskrauju
istoriju sopstvene discipline, pruajui zamenu za ono to su eliminisali. Ne pridaje se znaaj
onome u ta se ulagao napor da se odbaci. Sve to ini revolucije nevidljivim i negira njihov
uticaj. Udbenici ine da nauka izgleda linearno i kumulativno (a nije).
(Struktura naunih revolucija , IX - XII)

Kunovo shvatanje naunog progresa, postskript i naknadna razmiljanja o

paradigmama
Da li neka nauka napreduje zato to je nauka ili je nauka zato to napreduje?
U preparadigmatikom periodu, kada postoji vie rivalskih kola, teko je pronai evidencije
o progresu, osim unutar samih kola. Prihvatanje jedne paradigme i odsustvo rivalskih kola,
koje meusobno dovode u pitanje ciljeve i standarde, ini da se progres normalne naune
zajednice lake vidi. Kada je paradigma jednom prihvaena, naunici ne moraju vie da
preispituju prve principe, ve mogu da se posvete izuavanju najsuptilnijih i najezoterinijih
pojava. To poveava efikasnost i uspenost u reavanju problema kojim se dotina grupa bavi.
Izolovanost naunih zajednica od obinog sveta i svakodnevnog ivota takoe utie na
uspenost nauke. Umetnicima (i sl.) potrebna je svetovna potvrda njihovog dela, dok naunik
radi za publiku koja je sastavljena od njegovih kolega, ljudi koji dele njegove vrednosti i
uverenja, zato naunik moe da uzme odreen skup standarda kao priznat. Takoe, naunik
moe da se bavi problemima za koje veruje da je u stanju da rei, jer oni ne zahtevaju hitno
reenje (za razliku od npr. doktora, inenjera). U tom smislu moe se uoiti i razlika izmeu
prirodnih i drutvenih naunika, jer se drutveni naunici obino bave temama koje su
drutveno znaajne i zahtevaju reenje.
Obrazovanje u prirodnim naukama je usko i kruto, koriste se udbenici. Naunik je tako
savreno opremljen, ali samo u okviru konkretne tradicije koje udbenici definiu. To nije
sluaj kada doe do krize. Tako obrazovan naunik nije pripremljen da otkrije neki sve
prilaz. Zato naune revolucije iznose pojedinci - obino mladi ljudi ili oni koji su novi u toj
oblasti.

27

Kada doe do usvajanja nove paradigme ona tu svoju pobedu smatra da je progres. Nauna
zajednica ne priznaje udbenike, knjige i lanke koje su proizvod prethodne paradigme,
zanemaruje se istorija i tako krivi pogled na disciplinu. Smatra se da prolost pravolinijski
vodi do sadanje najvie take u kojoj se nalazi ta disciplina, taj razvoj posmatra se kako
progres.
Razvojni proces je proces evolucije od primitivnih poetaka do sve detaljnijem i suptilnijem
razumevanju nauke. Meutim to nije proces evolucije prema neemu!
(Struktura naunih revolucija, XIII)

28

Lakato
Lakatoeva kritika falibilizma i falsifikacionizma
Lakato obrazlae nekoliko vrsta falsifikacionizma. Dogmatski falsifikacionizam priznaje
pograivost svih naunih teorija bez ogranienja, ali zadrava jednu vrstu nepogreive
empirijske osnove. On je strogo empiristiki a da nije induktivistiki: on porie da se
izvesnost empirijske osnove moe preneti na teorije. Za dogmatskog falsifikacionista su
empirijska protivsvedoanstva jedan i jedini presuditelj koji moe prosuditi teoriju. Obeleje
dogmatskog falsifikacionizma je uoavanje da su sve teorije jednako pokuajne. Nauka ne
moe dokazati nijednu teoriju, ali je moe opovrgnuti.
Falsifikacionisti pruaju nove standarde naunog potenja. Nauno potenje se sastoji u
specifikovanju, unapred, eksperimenta takvog da se, ako rezultat protivrei teoriji, teorija
mora napustiti. Falsifikacionista zahteva da, im se neki iskaz opovrgne, ne sme biti nikakvog
okolienja: iskaz se mora bezuslovno odbaciti. Dogmatski falsifikacionizam otpisuje
neopovrgljive iskaze i oznaava ih kao metafizike. Prema logici dogmatskog
falsifikacionizma, nauka raste ponovljenim obaranjem teorija uz pomo tvrdih injenica.
Meutim, dogmaski falsifikacionizam je neodriv, jer poiva na pretpostavkama koje su
lane. Prva pretpostavka je da postoji psiholoka granica izmeu injenikih i teorijskih
iskaza, to nije tano (npr. posmatranje teleskopom se priznaje iako nije zasnovano samo na
ulima, jer se veruje da postoji prirodno razgranienje). Druga pretpostavka je da stavovi
mogu biti dokazani iz eksperimenata, sa ime se Lakato takoe ne slae. On smatra da su svi
iskazi nauke teorijski i da su pogreivi. Ove dve pretpostavke se dopunjavaju kriterijumom
razgranienja: naune su samo one teorije koje imaju empirijsku osnovu i koje su opovrgljive.
To bi znailo da upravo najpotovanije naune teorije uopte i nisu naune.
Metodoloki falsifikacionizam je jedan ogranak konvencionalizma. Metodoloki
falsifikacionista razdvaja odbacivanje i opovrgavanje, koje je dogmatski falsifikacionista bio
stopio. On nudi kriterijum razgraniavanja koji je mnogo liberalniji i stoga se mnogo vie
teorija moe kvalifikovati kao nauno. Ukoliko teorija nije opovrgljiva, ona se lako moe
uiniti opovrgljivom dodatnom odlukom naunika. Konvencionalni element metodolokog
falsifikacionizma je esto veoma rizian, jer se zasniva na odlukama naunika. Lakato
smatra da ovaj rizik treba da se manji i da se naivni falsifikacionizam zameni prefinjenijom
verzijom falsifikacionizma.
I prefinjeni falsifikacionizam koristi dodatne odluke kao i naivni, ali proizvoljnost ovih
odluka ublaava se postupkom apelacije.
Za prefinjenog falsifikacionistu teorija je prihvatljiva ili nauna samo ako ima potkrepljen
dodatni empirijski sadraj u odnosu na svoju prethodnicu, to jest, samo ako vodi otkriu novih
injenica. Teorija je opovrgnuta samo ako je predloena druga teorija koja ima dodatni
emprijski sadraj i objanjava prethodni uspeh. Nema opovrgavanja pre pojave neke nove
teorije.
Ideja rasta i pojam empirijskog karaktera spojeni su u jedno. Oni sugeriu linearan rast nauke,
u smislu da teorijama slede mona pobijanja koja ih uklanjaju; ovim pobijanjima opet slede
nove teorije.

29

Naune teorije se moraju procenjivati zajedno sa svojim pomonim teorijama kao i sa svojim
prethodnicama. Stoga se prefinjeni falsifikacionizam pre bavi procenjivanjem nizove teorija
nego izdvojenih teorija.
(Opovrgavanje i metodologja, 107 - 149)

Lakatoeva metodologija naunoistraivakih programa

Nauno istraivaki programi se sastoje iz metodolokih pravila koja nam kau koje staze
treba izbegavati (negativna heuritsika), a druga koje staze treba slediti (pozitivna heuristika).
Negativna heuristika programa zabranjuje da se modus tollens usmeri ka tvrdom jezgru.
Umesto toga artikuliu se i osmiljaju pomone hipoteze, koje oblikuju zatitni pojas oko
tvrdog jezgra i modus tollens se preusmerava na njih.
Ideja
negativne
heuristike
naunoistraivakih
programa racionalizuje
klasini
konvencionalizam. Moe se racionalno odluiti da se pobijanjima ne dopusti da prenesu
lanost na tvrdo jezgro sve dok raste pokrepljeni empirijski sadraj zatitnog pojasa pomonih
hipoteza. Ali ako neki program prestane da nagovetava nove injenice, njegovo tvrdo jezgro
mora da se napusti.
Pozitivna heuristika je feksibilnija od negativne heuristike. Ona se sastoji od delimino
artikulisanog skupa sugestija ili nagovetaja o tome kako menjati, razvijati opovrgljive
varijante istraivakog programa i kako modifikovati i poboljati opovrgljivi zatitni pojas.
Pobijanja su za istraivake programe irelevantna, jer se ona oekuju, a pozitivna heuristika je
tu kao strategija za njihovo predvianje. Pozitivna heuristika opisuje lanac komplikovanih
modela koji simuliu stvarnost. Model je skup poetnih uslova za koji se zna da ga je
obavezno zameniti tokom daljeg razvoja programa, i ak se, manje ili vie zna kako.
Istraivake programe moemo oceniti prema njihovoj heuristikoj moi: koliko novih
injenica su proizveli, kolika je bila njihova sposobnost da svoja pobijanja objasne u toku
svog rasta.
Lakato smatra da ne postoji krucijalni eksperiment koji bi trenutno mogao oboriti neki
istraivaki program. Naslaava retrospektivni element u procenama - tek posle dugog
vremenskog perioda moe se videti da li je neki istraivaki program zaista poraen.
Racionalnost je spora i pogreiva.
Kontinuitet u nauci i nauni rast mogu se posmatrati kao borba razliitih istraivakih
programa. Kada se dva istaivaka programa takmie, njihovi prvi idealni modeli se
obino bave razliitim aspektima domena. Kako se suparniki istraivaki programi ire, oni
postepeno jedan drugom prisvajaju teritoriju. Kada je jedan istraivaki program poraen, da
bi se povratio potrebno je da proizvede novi sadraj.
Lakatoevo pravi razliku izmeu zrele nauke, koja se sastoji od istraivakih programa, i
nezrele nauke, koja se zasniva na pokuajima i pogrekama. Zrela nauka se sastoji od
istraivakih programa, u kojima se nagovetavaju ne samo nove injenice, nego takoe i
nove pomone teorije. Ona ima heuristiku snagu - pozitivna heuristika nudi nacrt kako
izgraditi zatitni pojas i proizvodi autonomiju teoretske nauke.
(Opovrgavanje i metodologja, 149 - 199)

30

Lakatoeva kritika Popera i Kuna i shvatanje istorije nauke i njenih

rekonstrukcija
Lakato govori o etiri razliite "logike otkria" - induktivizmu, konvencionalizmu,
metodolokom falsifikacionizmu i metodologiji naunih istraivakih programa. Svaka od
ove etiri teorije racionalnosti naunog progresa (ili logike naunog otkria) prua teorijski
okvir za rekonstrukciju istorije nauke. Racionalna rekonstrukcija ili unutranja istorija je
primarna, dok je spoljanja istorija sekundarna. Sve normativne rekonstrukcije mogu biti
dopunjene empirijskim spoljanjim teorijama kako bi objasnile ne-racionalne inioce.
Induktivizam - Induktivistiki istoiari priznaju samo dve vrste naunog otkria: stavove koji
opisuju vrste injenice i induktivne generalizacije. Stav mora biti dokazan injenicama ili
izveden iz ve dokazanih stavova. Oni ine okosnicu njegove unutranje istorije. Revolucije
se sastoje u razotkrivanju greaka koje se onda proteruju iz istorije nauke u istoriju
pseudonauke - pravi nauni napredak poinje sa zadnjom naunom revolucijom.
Induktivistiki istoiari ne mogu se pruiti racionalno unutranje objanjenje zato su izabrane
odreene injenice a neke druge ne. To je ne-racionalni, empirijski, spoljanji problem.
Induktivizam je kao unutranja teorija racionalnosti spojiv sa dopunskim empirijskim ili
spoljanjim teorijama izbora problema.
Radikalni induktivizam osuuje sve spoljanje uticaje, dozvoljava samo sluajan izbor od
stane praznog duha. Radikalni induktivizam je posebna vrsta radikalnog internalizma. Dokaz
spoljanjeg uticaja za radikalni empirizam znai pobijanje, a s obzirom na to da spoljanji
uticaji uvek postoje, on je utopijski.
Zato neki uenjaci svoja otkria smatraju znaajnim iako u svetlu induktivizma deluju
neobino? Ove probleme iskrivljene svesti induktivisti dodeljuju psihopatologiji, tj.
spoljanjoj istoriji.
Konvencionalizam - Konvencionalizam doputa izgradnju bilo kakvog sistema pregrada
(pretinaca) koji organizuje injenice u neku koherentnu celinu, kako bi centar tog sistema to
due ostao netaknut. Kada doe do tekoa menjaju se i komplikuju samo periferni rasporedi.
Za konvencionalistikog istoriara glavna otkria su izumi novih i jednostavnijih sistema
pregrada. Zato se stalno vre poreenja u pogledu jednostavnosti. Komplikacije sistema
pregrada i njihova revolucionarna zamena jednostavnijima ine okosnicu njegove unutranje
istorije.
Kao i induktvisti, ni konvencionalisti ne mogu pruiti racionalno objanjenje su odabrane
odreene injenice i sistemi pregrada, tako da je i konvencionalizam spojiv sa dopunskim
empirijskim ili spoljanjim programima.
Do iskrivljene svesti dolazi se uzletom imaginacije.
Metodoloki falsifikacionizam - Metodoloki falsifikacionizam je nastao kao kritika
induktivizma i duhemovskog konvencionalizma. Induktivizam je kritikovan zbog dve
pretpostavke: da se injenini stavovi mogu izvesti iz injenica i da mogu postojati valjani
induktivni zakljuci. Duhem je kritikovan s obrazloenjem da poreenje intuitivne
jednostavnosti moe biti samo stvar subjektivnog ukusa.
Karl Poper predlae novu falsifikacionistiku metodologiju. Prihvataju se prostornovremenski singularni "bazini iskazi". Poperov deduktivni model naune kritike sadri
31

empirijski opovrgljive prostorno-vremenski univerzalne stavove, poetne uslove i njihove

konsekvence. Oruje kritike je modus tollens.
Poperovski istoriar traga za velikim, smelim, opovrgljivim teorijama i velikim negativnim
krucijalnim eksperimentima. Krucijalni eksperiment je za popera bazini iskaz koji je
nekonzistentan sa teorijom.
Poperovska unutranja istorija lako se dopunjuje spoljnim teorijama istorije. Falsifikacionisti
se pozivaju na marksizam kako bi objasnili smiljanje naunih teorija, dok je izbor injenica
odreen na unutranji nain teorijama.
Metodologija naunih istraivakih programa - Lakato zagovara metodologiju naunih
istraivakih programa. Prema ovoj metodologiji istraivaki programi mogu biti progresivni
i degenerativni, a naune revolucije se sastoje u tome to jedan istraivki program istiskuje
drugi. Ona sadri elemente kovencionalizma i falsifikacionizma.
Element koji ova metodologija pozajmljuje od konvencionalizma je prihvatanje i singularnih
injenikih iskaza i univerzalnih teorija. Sama teorija ne moe biti predmet ocene, ve to
mora biti istraivaki program sa vrstim jezgrom i pozitivnom heuristikom.
Za razliku od falsifikacionizma, opovrgavanje ne znai odbacivanje. Za Popera je krucijalni
eksperiment bazini iskaz koji je nekonzistentan sa teorijom, dok Lakato smatra da bazini
iskaz sam za sebe nije dovoljan da bi se odbacila teorija.
Lakato nudi kriterijum progresa i stagnacije na osnovu kog se moe eliminisati neki
istraivaki program. Za istraivaki program se kae da napreduje sve dok njegov teorijski
rast anticipira njegov empirijski rast , tj. sve dok uspeno predvia injenice (progresivna
smena problema). Istraivaki program stagnira ako njegov teorijski rast zaostaje za njegovim
empirijskim rastom, tj. sve dok daje post hoc objanjenja. Ako neki istraivaki program
objanjava vie od svog rivala, on ga istiskuje i rival moe biti eliminisan.
Lakatoeva kritika Popera i Kuna
Kunove revolucije su iracionalne - ne postoji logika, samo psihologija otkria. Kriza je
psiholoki pojam. Kao rezultat krize nastaje nova paradigma koja sadri sopstvene standarde i
nesamerljiva je sa prethodnom, ne postoje nikakvi racionalni, natparadigmatski standardi za
njihovo poreenje.
Za razliku od Popera, Lakato smatra da kritika ne ubija i ne sme ubijati - isto negativna,
razorna kritika poput pobijanja ili dokaza nesaglasnosti ne odstranjuje program. Kritika nekog
programa je dug i esto razoaravaju proces, a programi u razvoju se moraju tretirati
obzirno. Samo konstruktivna kritika, uz pomo suparnikih istraivakih programa moe
postii uspeh, a rezultati postaju vidljivi tek iz retrospektive i sa racionalnom
rekonstrukcijom.
(Opovrgavanje i metodologja, 199 - 211; Istorija nauke i njene racionalne rekonstrukcije, 266
- 312)

32

Laudan
Laudanove istraivake tradicije
Laudan smatra da je cilj teorija pribavljanje koherentnih i adekvatnih reenja za empirijske
probleme koji podstiu istraivanje, stoga sredinja saznajna provera teorija ukljuuje
ocenjivanje njene adekvatnosti kao reenja izvesnih empirijskih i pojmovnih problema.
Vrednovanje teorija je uporedna stvar. U saznajnoj oceni neke teorije presudno je kako ona
prolazi s obzirom na svoje suparnice.
Naune teorije mogu se odnositi na specifian skup srodnih uenja (koje se obino zovu
"hipoteze", "aksiomi", "naela") ili na spektar pojedinanih teorija (teorija evolucije, atomska
teorija)
Istraivake tradicije imaju nekoliko zajednikih crta:
1. Svaka istraivaka tradicija ima jedan broj specifinih teorija koje je egzemplifikuju i
delimino konstituiu;
2. Svaka istraivaka tradicija ispoljava izvesne metafizike i metodoloke obaveza;
3. Svaka pojedinana istraivaka tradicija prolazi kroz jedan broj razliitih, podrobnih
formulacija.
Istraivaka tradicija prua neki skup smernica za razvoj specifinih teorija. Funkcija
specifinih teorija unutar istraivake tradicije jeste da objasne sve empirijske probleme u
domenu redukujui ih na ontologiju te istraivake tradicije. Istraivaka tradicija
naznaava razliite oblike u kojima entiteti mogu meudelovati. Istraivaka tradicija je skup
ontolokih i metodolokih uini! i ne ini!.
Radna definicija istraivake tradicije glasi da je ona skup optih pretpostavki o entitetima i
procesima u nekom domenu prouavanja, kao i o prikladnim metodima koje valja koristiti za
istraivanje problema i izgraivanje teroija u tom domenu.
Istraivake tradicije nisu ni eksplanatorne ni prediktivne niti neposredno
proverljive. Istaivake tradicije su istorine tvorevine. One se stvaraju i artikuliu unutar
nekog posebnog intelektualnog miljea, one pomau pri stvaranju specifinih teorija i one rastu
i opadaju. Uspena istraivaka tradicija je ona koja preko svojih sastavnih teorija vodi
adekvatnom reenju rastueg niza empirijskih i pojmovnih problema. Pojedinane teorije koje
sainajvaju tradiciju su empirijski proverljive i ukljuuju precizna predvianja.
Odreivanje adekvatnosti neke specifine teorije nerazmrsivo je vezano za delotvornost
istraivake tradicije iji je ta teorija deo. Ukoliko je neka teorija blisko vezana za neuspenu
istraivaku tradiciju ona e se smatrati veoma sumnjivom. Nasuprot tome, ak i neadekvatna
teorija, imae vane argumente sebi u korist ukoliko je vezana za istraivaku tradiciju koja je
veoma uspena.
Do razdvajanja teorije od njene roditeljske istraivake tradicije moe doi, ali to se deava
samo kada tu teoriju, netakunutu ili uz neznatne modifikacije u njoj, moe preuzeti neka
alternativna istraivaka tradicija. Teorije retko mogu postojati same za sebe, a ak i kada je
to sluaj, tako je samo za kraa vremenska razdoblja.

33

Laudan govori o dva naina na koja se vane i sadrajne promene odvijaju unutar tekue
istraivake tradicije. Tokom svog razvoja istraivake tradicije i teorije koje one potpomau
susreu se sa problemima, otkrivaju anomalije, nastaju osnovni pojmovni
problemi. Najoigledniji nain na koji se menja istraivaka tradicija jeste modifikovanjem
neke od njenih podreenih, specifinih teorija. Naunikova saznajna lojalnost zasnovana je
prvenstveno u istraivakoj tradiciji, a ne njenim specifinim teorijama, stoga kad otkrije
teoriju koja je delotvornija od prethodnice, ona naputa ili modifikuje prethodnu teoriju. U
nekim sluajevima zastupnici istraivake tradicije nai e se nemonim da, modifikovanjem
specifinih teorija unutar tradicije otklone ove anomalije i probleme. Tada moe doi do
(minimalnih) promena nekih najosnovnijih sredinjih elemenata istraivake tradicije. U
ovom sluaju ne radi se o odbacivanju stare istraivake tradicije i stvaranju nove, ve pre o
prirodnoj evoluciji u istraivakoj tradiciji.
Pogled na svet se esto menja u skladu sa istraivakim tradicijama. Pogreno je smatrati da
Zeitgeist igra konzervativnu ulogu i zalae se za odranje statusa quo. Zeitgeist esto igra
bitnu ulogu u prihvatanju novih istraivakih tradicija.
Integrisanje istraivakih tradicija odvija se na dva naina. Jedan nain je da se istrivaka
tradicija nakalemi na drugu bez nekih ozbiljnih modifikacija. Drugi nain je da se odbace neki
temeljni elementi tradicija koje se kombinuju. Na ovaj nain najee dolazi do naunih
revolucja. Naime, istraivake tradicije esto ne sadre nove, revolucionarne elemente, ve
samo kombinuju stare sastojke na novi nain.
Vrednovanje istraivakih tradicija vri se na osnovu adekvatnosti i progresa. Istraivaka
tradicija je adekvatna ukoliko su njene najnovije teorije efikasne u reavanju problema.
Progesivnost istraivake tradicije odreuje se na osnovu toga da li je istraivaka tradicija
tokom vremena poveala ili smanjila delotovornost svojih sastavnih delova u reavanju
problema, a tako i svoju sopstvenu adekvatnost.
Laudan govori o dva konteksta unutar kojih se vrednuju teorije i istraivake tradicije. Prvi
kontekst je kontekst prihvatanja. Prihvatanje jedne tradicije je progresivno i racionalno
ukoliko izabrana tradicija reava probleme bolje nego njena suparnica. Drugi kontekst je
kontekst sleenja. Uvek je racionalno slediti istraivaku tradiciju koja ima viu stopu
progresa nego njene suparnice. Sleenje je zasnovano na relativnom progresu, a ne na
sveukupnom progresu. Istraivake tradicije u razvoju (budding) se prihvataju jer reavaju
vie problema od suparnica. Ovaj kontekst zaznovan je na "obeanju" ili "plodnosti".
(Progres, 104 - 152)

Laudanovo tumaenje progresa i revolucija

Laudan smatra da racionalnost ne mora biti povezana sa pitanjem istinitosti teorija. Vriti
racionalne izbore znai vriti izbore koji su progresivni, tj. koji uveavaju
problemskoreavaku delotvornost teorija koje prihvatamo. Vezujui racionalnost za
progresivnost, Laudan sugerie da moemo imati teoriju racionalnosti bez pretpostavljanja
bilo ega o istinitosti ili istinolikosti teorija koje prosuujemo da su racionalne ili iracionalne.
Naune revolucije se deavaju kada neka istraivaka tradicija, za koju naunici u datom
polju do tada nisu znali ili su je zanemarivali, dostie taku razvoja na kojoj se naunici u tom
polju oseaju obaveznim da je ozbiljno razmotre kao takmiara za privrenost njih samih ili
njihovih kolega.

34

Laudan naglaava veitu koegzistenciju sukobljenih tradicija istraivanja. Ispitivanje

temeljnih stavova, istraivanje alternativnih okvira, zamena starih perspektiva novijim i
progresivnijim neprestano se zbivaju u nauci. Ove promene su za Laudana pre evolutivne
nego revolucionarne.
Laudan smatra da takmiarske naune teorije i istraivake tradicije nisu nesamerljive i da se
mogu racionalno porediti. Za ovo nudi dva argumenta:
Argument iz reavanja problema: s obzirom na bilo koje dve istraivake tradicije mogu se
formulisati neki zajedniki problemi, tako da se ne pretpostavi nita to je sintaktiki zavisno
od specifinih istraivakih tradicija koje se porede.
Argument iz progresa: osim toga to se prihvataju tradicije koje imaju veu delotvornost od
drugih, delotvornost se moe izmeriti i u okviru same tradicije - pitamo se da li je tradicija
uspela da rei probleme koje je sebi postavila. Potencijalna nesamerljivost teorija i
istraivakih tradicija ne osujeuje postojanje uporednih procena njihove prihvatljivosti.
Laudan kritikuje Kunov stav o naunim revolucijama. On smatra da je razlika izmeu
"normalne" i "revolucionarne nauke" preuveliana. Naime, Laudan navodi da je teko nai
dui vremenski period u kom je naukom vladala samo jedna istraivaka tradicija ili
paradigma, koja bi se mogla nazvati normalnom naukom.
Nauka nije kumulativna. Za one koji smatraju da je nauka kumulativna, svaka nova teorija
mora da reava sve probleme koja je reila njena prethodnica i jo neke nove probleme da bi
bila progresivna. Laudan smatra da je ovo nemogue. Kada se govori o pregresu, treba uzeti u
obzir i relativnu vanost raznih empirijskih problema.
(Progres, 153 - 182)

Laudanova kritika racionalnosti i sociologije znanja

Vano obeleje kognitivne sociologije jeste da ona kao svoje empirijske probleme shvata
verovanja. Ono to razlikuje kognitivnu sociologiju od svih drugih polja, to je ini
sociolokom, mora biti pretpostavka da verovanja ne treba objanjavati u pojmovima
socijalnih situacija nosilaca verovanja. Tako je sutinski zadatak svakog kognitivnog
sociologa izlaganje, za svako verovanje koje eli da objasni, njegovih drutvrnih korena i
izvora. Postoje tri razliita metodoloka naela koja su kognitivni sociolozi saznanja veoma
esto navodili, i to su: pretpostavka aracionalnosti, istorijsko-socijalna pretpostavka i
interdisciplinarna pretpostavka.
Pretpostavka aracionalnosti
Mnogi sociolozi saznanja, sledei Manhajma, prave razliku izmeu imanentnih i neimanentnih ideja. Imanentne ideje su one za koje se moe pokazati da su prirodno i
racionalno vezane za druge ideje kojima je neki nosilac verovanja privren. Ne-imanentne
ideje su one koje sa sobom ne nose racionalnu verodostojnost i nisu racionalno povezane sa
drugim verovanjima. Samo ne-imanentne ideje, tj. one koje nisu racionalno utemeljene su
predmet sociologie saznanja. Meutim, to ne znai da kada god neko verovanje moe
racionalno da se objasni, ono ne moe biti socijalno uzrokovano. To znai na nije potrebno
traiti socijalne uzroke, ako postoji adekvatno racionalno objanjenje.

35

Istorijsko-socijalna pretpostavka
Prema Manhajmu postoje dve veoma razliite vrste verovanja za koja nalazimo da su
usvajana u prolosti: ona ija se sama formulacija i ije se pretpostavke mogu jasno dovesti u
vezu sa nekim posebnim vremenom i mestom, i ona ne odaju gotovo nita o svojim
istorijskim ili drutvenim izvorima. Prva vrsta verovanja se nazvaju kontekstualnima
verovanjima. Ona nose svoju istoriju sa sobom i pruaju vane nagovetaje u pogledu
kulturalnog konteksta koji ih je stvorio. Druga verovanja su ne-kontekstualna. Manhajm
smatra da je kontekstualno verovanje istorijski i socijalno determinisano i da je svako
verovanje koje se moe odreeno smestiti u istoriji podlono sociolokoj analizi. Laudan se
ne slae sa ovim izjednaavanjem termina "istorijski" i "socijalni".
Interdisciplinarna pretpostavka
Pretpostavlja da kad god mislioci u jednoj grani istraivanja ili disciplini crpe ili reaguju na
ideje u drugim disciplinama, tada imamo osnova da pretpostavljamo kako su na delu
socioloki inioci. Kad god na naunike utiu vannaune posledice naune teorije, onda
ovo ukazuje na uplitanje izvanracionalnih, socijalnih inilaca u naunu situaciju.
Kognitivno socioloko objanjenje mora tvrditi uzrone relacije izmeu verovanja i
drutvenih struktura. Ono e to initi pozivanjem na opti zakon prema kojem svi nosioci
odreenog verovanja (ili veina njih) prihvataju to verovanje u odreenoj situaciji. Meutim,
uprkos decenijama istraivanja, kognitivni sociolozi tek moraju da proizvedu jedan jedini
opti zakon na koji su radi da se pozovu kako bi objasninli kognitivnu sudbinu bilo koje
naune teorije, iz ma kojeg prolog razdoblje. Glavni razlog za neuspeh sociologa da nau
korelaciju izmeu naunog verovanja i drutvene klase jeste taj to veina naunih verovanja
nema drutveni znaaj. Verovanja u prirodnim naukama imuna su na socioloke uticaje i
socioloku analizu.
(Progres, 225 - 252)

36

Fajerabend
Anarhistika teorija nauke
Fajerabend zastupa teorijski anarhizam jer je humanitarniji i verovatniji u pogledu sticanja
napredka nego njegove alternative zakona i reda.
On smatra da se ne treba vezivati za jednu metodologiju, nego koristiti sve metodologije i
njihove varijacije.
Prema njegovom miljenju, nauno obrazovanje ograniava, uniformie, odreuje uzak
domen istraivanja. Nije poeljno podrati takvu tradiciju iskljuivi sve druge, jer se ne treba
ograniiti unapred poto se istrauju nepoznati entiteti.
Kako bi se maksimizirao sadraj neke teorije i kako bi se ona to bolje razumela, potrebno je
uvesti i druga gledita - prihvatiti pluralistiku metodologiju. Postojanje uzajamno
inkompatibilnih teorija potie njihov razvoj putem takmienja.
Potrebno je da postoji raznolikost kako bi se izbegao konformizam, jer teorija ne sme biti
oblikovana samo sopstvenim principima, ve treba da se podvrgne objektivnim proverama.
Ne postoji pravilo koje nijednom nije narueno. Naruavanje je neophodno, jer do razvoja
dolazi tek kada neko odlui da prekri odreena metodoloka pravila.
Nakon prihvatanja neke teorije (koja se prvo inila zanimljiva i zagonetna) stav prema
alternativama postaje manje tolerantan i dolazi do iskljuivanja potencijalno opovrgavajuih
injenica i teorija se pretvara u ideologiju i tei ouvanju statusa quo.
to se tie uslova konzistencije, Fajerabend smatra da je on neadekvatan jer brani stariju, a ne
bolju teoriju.
Teoriju ne treba menjati ako se ne slae sa nekom postojeom teorijom ve ako se ne slae da
injenicama. On smatra da injenice postoje nezavisno od toga da li neko uzima ili ne uzima u
obzir alternative teoriji.
Nijedna teorija nije konzistentna sa svim injenicama. Nesaglasnost sa injenicama je
neizbena. Postoje dve razliite vrste neslaganja izmeu teorije i injenice: numeriko
neslaganje i kvalitativni promaaji. Prvi sluaj je kad teorija daje odreeno numeriko
predvianje i vrednost koja se stvarno dobija razlikuje se od datog predvianja vie nego to
granica pogreke dozvoljava. U sluaju kvalitativnih promaaja, teorija ne protivrei
injenicama koje su poznate samo strunjacima, ve okolnostima koje su poznate svima.
(Protiv metoda, 9 - 60)

Fajerabendova karakterizacija nauke i zalaganje za zatitu drutva od

nauke
Fajerabend se zalae za zatitu drutva od nauke. On posmatra nauku kao ideologiju i smatra
da ideologije ne treba shvatiti previe ozbiljno. Prema njegovom miljenju ideologije mogu
biti korisne, ali su kobne kad se slede doslovno. Svaka ideologija koja razbija vlast doprinosi
oslobaanju oveka. Koja god ideologija podstakne oveka da dovede u pitanje nasleena
verovanja jeste pomo prosveivanju. Tako je i nauka 17. i 18. veka bila instument
37

oslobaanja i prosveivanja. Ali ne sledi da je obavezna da to i ostane. Ideologije mogu da se

iskvare i postanu religije. Nauka postaje kruta i nije vie element oslobaanja i prosveivanja.
U obrazovanju se deci od ranog uzrasta predaju naune injenice i to na onaj isti nain na koji
su se religijske injenice predavale. Ne postoji pokuaj da se probude kritike moi uenika
tako da bi se on osposobio da posmatra stvari u perspektivi, ve takve treba samo da ih
prihvati. Na uverzitetima je situacija jos gora, jer je indoktrinacija sistematinija. Najee se
kritikuju drutvo i njegove institucije, ali nauka je ta koja je izuzeta od kritike.
Fajerabend smatra da krutost nauke nije rezultat ljudskog htenja, ve da ljudi slede nauku zato
to je ona otkrila istinu ili veliki deo nje. Meutim, on smatra da je istina samo jedna od ideja
i da se nije jedina koju treba slediti. Sloboda i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina
sukobljava sa slobodom tada smo u situaciji izbora - moemo da odbacimo slobodu, ali
moemo da odbacimo i istinu.
Kljuna taka Fajerabendove kritike moderne nauke: ona sputava slobodu miljenja. A ako
nauka sputava slobodu zato to je otkrila istinu, Fajerabendov odgovor glasi: Postoje bolje
stvari nego pronai i slediti takvog monstruma.
Protiv metoda - Ne postoje odreena merila pri procenjivanju teorija. Uspeh neke teorije
moe da se objasni s obzirom na neku sveobuhvatniju teoriju. Odbaene teorije nisu zauvek
eliminisane, ve se mogu iskoristiti kao korektori. Ukoliko prihvatimo Poperovo gledite,
eliminisali bismo nauku, jer je svaka osrednje zanimljiva teorija opovrgnta.
Protiv rezultata - Pogreno je pridavati nauci poseban znaaj jer daje rezultate, jer Fajerabend
smatra da postoje i druge stvari koje daju rezultate (telepatija, telekineza, akupunktura).
Nauka je samo jedna od mnogih ideologija koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao
takva. Nauka moe da vri uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno
bilo kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje pritiska na javnost.
(Protiv metoda, 287 - 301; Kako zatiti drutvo, 351 - 364)

38

Ricer
Mikro-makro translacija
Postoje razliite teorije o tome ta je centralni problem u sociolokoj teoriji. Ricer nudi neke
teorije o makro-mikro povezanosti kao osnovnom teorijskom problemu sociologije.
Gidens smatra da rigidna podela izmeu makro i mikro nivoa nije korisna, meutim, njigova
integracija jeste. "Svako istraivako ispitivanje u drutvenim naukama ili istoriji ukljueno je
u meusobni odnos akcije i strukture. Ne postoji nikakav smisao u tvrdnji da struktura
determinie akciju i obrnuto". Moe se primetiti snaan Marksov uticaj - Gidens govori o
dijalektici izmeu aktivnosti i uslova u vremenu i prostoru. Teorije strukturacije zasniva se
na dualnosti strukture. Gidens strukturu vidi i kao proizvod ljudske akcije, ali isto tako smatra
da sama struktura moe uticati na akciju. Dakle, akteri utiu na strukturu, ali struktura takoe
utie na njihove akcije. Pored strukture, na akcije esto utiu i nenameravane posledice, koje
deluju na akciju kao povratna sprega.
Habermas razlikuje svet ivota i socijalni svet. On smatra da je neophodno izvriti ovu
distinkciju i zatim prouavati racionalnost oba nivoa. Racionalizacija socijalnog sveta
ukljuuje insitucionalizaciju normativnog sistema, dok racionalizacija sveta ivota zahteva
slobodno ljudsko sporazumevanje. Meutim, racionalizacija se ne razvija podjednako na oba
nivoa - socijalni svet se mnogo bre racionalizuje nego svet ivota. Kao rezultat toga
racionalni socijalni svet postaje dominantan u odnosu na svet ivota. Reenje ovog problema
lei u slobodno razvijenom komunikativnom sporazumevanju.
Aleksander zastupa ideju multidimenzionalne sociologije. Ova ideja se zasniva na dve bitne
pretpostavke. Prva ukljuuje problem delovanja (posebnu prirodu normi i motivacije), a druga
se odnosi na preblem poretka (kako veina takvih delovanja postaje meusobno povezana i
ureena).
to se tie problema reda, Aleksander naglaava da kontinuum makro-mikro postoji u odnosu
na nain na koji je poredak stvoren u drutvu. Na makro nivou red se kreira izvan i po prirodi
je kolektivistiki, a na mikro nivou je internalistiki i individualistiki. Delovanje
podrazumeva postojanje materijalistiko-idealistikog kontinuuma, koji takoe implicira
makro-mikro dimenziju. Na idealistikom kraju kontinuuma delovanje je normativno,
neracionalo i afetrivno (makrosubjektiviet). Na materijalistikom kraju kontinuuma delovanje
je instrumentalno, racionalno i uslovno (mikroobjektivnost).
Aleksander se bavi dijalektikim odnosom ova etiri nivoa, ali prioritet ipak ima
kolektivistiko, nomativno stanovite. Izvor reda je pre unutranji nego spoljanji. On smatra
da opti okvir socijalne teorije moe biti deriviran jedino iz kolektivistike perspektive i da
treba napustiti formalno priklanjanje individualizmu. + shema
Ricer smatra da opasnost lei u mikro i makro ekstremizmu. Aleksander je makro ekstremista,
dok su mikro ekstremisti Collins i Hetcher. Centar Collinsove mikrosociologije su
"interakcioni ritualni lanci" i on prouava samo individualno ponaanje i svest. Hetcher
razvija pistup racionallnog izbora za povezivanje makro i mikro nivoa. On smatra da makro
nivo , koliko god snano ograniavao aktera, ne spreava ga da vri izbor.
(Ricer 387 - 406)

39

Metateorija
Meta-analizu moemo definisati kao prouavanje temeljnih principa neke celine ve
postojeeg znanja. Pored injenice da se radovi o meta-analizama mogu nai i u drugim
oblastima pored sociologije, istina je takoe i da se razliiti tipovi sociologa, a ne samo metateoretiari, bave takvim analizama. Razliite tipove meta-analiza u sociologiji moemo
grupisati pod opti naziv metasociologije, koju moemo definisati kao prouavanje temeljne
strukture sociologije uopte, ali i njenih razliitih komponenata temeljnih podruja,
koncepata i metoda.
Furfey definie metasociologiju kao nauku drugaiju od sociologije, sociologija kao svoj
predmet istraivanja uzima drutveni svet, dok je predmet prouavanja metasociologije sama
sociologija. On tvrdi da metasociologija treba da ispuni tri zadatka. Prvo, da razvije
kriterijume za razlikovanje naunog od nenaunog sociolokog znanja. Drugo,
metasociologija treba razlikovati fenomene koji jesu i koji nisu relevantni za podruje
sociologije. Tree, metasociologija treba da osigura praktina proceduralna pravila za
primenu ta dva tipa kriterijuma.
Furfeyev rad se razvija pod uticajem njegovog stanovita da je sociologija nauka, a
metasociologija pomona nauka koja razrauje metodoloke principe koje sociologija
pretpostavlja. Veina metasociolokih i metateorijskih napora ne tee redefinisanju podruja,
nego ele prouavati ono to stvarno prodire u podruje sociologije.
U savremenoj sociologiji postoji nekoliko uglavnom dobro definisanih metateorija od kojih
sve ukljuuju formalno ili neformalno prouavanje socioloke teorije.
Prva je iz filozofije nauke Tomasa Kuna, koja tei identifikovanju osnovne paradigme u
sociologiji. Na kognitivnom nivou paradigme se ponekad izjednaavaju sa teorijama, nekada
sa grupama teorija, a ponekad i sa varijantama kognitivnih komponenata koje ukljuuju
teorije i metode.
Drugi pristup samo delimino sledi Kuna naglaavajui zajednike elemente raznih
sociolokih teorija. Tendencija ovog pristupa je da se usredsredi na relativno malu grupu
teoretiara koji su u meusobnoj vezi. U ovom pristupu razrauju se razliite ideje za
identifikovanje osnovnih kola u istoriji sociologije.
Trei pristup moemo nazvati pristupom kola miljenja. On se razlikuje od pristupa kola
time to kole miljenja predstavljaju ira grupisanja teoretiara od kojih veina nemaju
nikakav meusobni kontakt.
U etvrtom pristupu se centar prouavanja pomie na ono to uzrokuje paradigme, teorije ili
kole miljenja, to dovodi do promene, rasta ili pada neke teorije.
Peti metateorijski pristup ukljuuje preokret od nivoa zajednice ka mikronivou, interesujui se
za pojedine teoretiare.
esti pristup ukljuuje pomak ka makronivou pomou kojeg bi se prouavalo globalno
drutvo.
Sedmi pristup prouava socioloke teorije kao oblike diskursa, a socioloki teoretiari se
posmatraju kao osobe koje koriste retoriku da bi druge uverili u adekvatnost svog pristupa.

40

Osmi pristup je razvijanje optih metateorijskih orua pomou kojih se mogu analizirati
razliite socioloke teorije, ali i razviti nove.
Ideje Tomasa Kuna
Kunova teorija dominira metasociologijom. Kun koncepciju kumulativnog naunog razvoja
smatra mitom i nastoji je oboriti. On priznaje da akumulacija znanja ima izvesnu ulogu u
napredovanju nauke, ali bitna promena dolazi kao rezultat revolucija. Paradigma 1 >
normalna nauka > anomalije > kriza > revolucija > paradigma 2.
Paradigme mogu posluiti kao razlikovanje kognitivnih grupisanja unutar iste nauke. Ona
definie, sumira i povezuje primere, teorije, metode i instrumente koji unutar nje postoje.
Teorije su samo delovi irih paradigmi.
Sociologija multiparadigmatina nauka
Prema Ricerovom stanovitu, koji takoe sociologiju shvata kao multiparadimatiku nauku,
postoje tri izdvojene paradigme koje dominiraju savremenom sociologijom.
Paradigma socijalnih injenica - Primer za ovu paradigmu predstavlja Dirkemov rad. Socijalni
faktisti usmeravaju se na ono to je Dirkem nazvao drutvenim injenicama. Metode su
najee pisani upitnik i istorijsko-uporedni metod. Paradigma drutvenih injenica obuhvata
brojne teorijske perspektive. U ovu paradigmu spadaju teorije strukturalnog funkcionalizma,
konfliktne teorije i sistemske teorije.
Socijalno-definicionistika paradigma - Primer rad Maksa Vebera o drutvenom delovanju.
Veberov rad je pomogao porastu interesa socijalnih definicionista za prouavanje naina na
koje akteri definiu svoje socijalne situacije i uinke tih definicija na poduzete akcije i
interakcije. Metode su intervju s pisanim upitnikom, ali i posmatranje. U ovu paradigmu
mogu se ukljuiti socioloke teorije kao npr. teorija akcije, simboliki interakcionizam,
fenomenologija, etnometodologija i egzistencijalizam.
Socijalno-bihevioralna paradigma - Za ovu paradigmu model predstavlja rad psihologa
B.F.Skinera. Slika predmeta za socijalne bihevioriste je automatsko ponaanje osoba, od
posebnog interesa su nagrade koje prouzrokuju eljene oblike ponaanja, kao i kazne koje
inhibiraju neeljena ponaanja. Metoda je eksperiment. Ovde se mogu ukljuiti dva teorijska
pristupa, bihevioralna sociologija i teorija razmene.
Integrirana sociologijska paradigma
Osnovni element integrirane paradigme je pojam nivoa socijalne stvarnosti. Socijalni svet u
stvarnosti nije podeljen na nivoe. Socijalna stvarnost se najbolje moe posmatrati kao
ogromna raznolikost socijalnih fenomena koji su meusobno ukljueni u kontinuirane
interakcije i promene. Ideju o postojanju vie nivoa socijalne stvarnosti treba shvatiti kao
primer jedne od mnogobrojnih shema koje mogu biti i bile su koritene da bi se to uspenije
razmatrale kompleksnosti socijalnog sveta.
Najvaniji mislilac o problematici nivoa socijalne stvarnosti bio je or Gurvi, ali njegova
analitika shema je ekstremno kompleksna. Drutveni svet je previe komplikovan i da bi se
mogao razumeti, valja razviti relativno jednostavne modele. Jednostavan model kome se tei
oblikovan je u preseku dva kontinuuma nivoa socijalne stvarnosti.

41

Prvi je makroskopsko-mikroskopski kontinuum. Na makro kraju ovog kontinuuma nalaze se

globalni socijalni fenomeni, drutva, kulture. Na mikro kraju nalaze se individualni akteri,
njihove misli i akcije.
Drugi kontinuum je objektivno-subjektivna dimenzija socijalne stvarnosti. Subjektivno se
ovde odnosi na neto to se deava iskljuivo u podruju ideja, dok se objektivno odnosi na
stvarne, materijalne dogaaje. Neki sociolozi se zanimaju za subjektivna mentalna stanja, a
drugi za objektivne inove.
I makro nivo ima i subjektivne i objektivne dimenzije, a i mikroskopski nivo ima i
subjektivnu i objektivnu dimenziju.
(Ricer, 407 - 424)

42

Njutn-Smit
Jaki programi i umereni racionalizam
Njutn-Smit se bavi pitanjem objanjenja, racionalnosti i veze izmeu njih. Objanjenje koje
ne ukljuuje normativnu ocenu cilja ili vrednovanje istinitosti ili lanosti, razboritosti ili
nerazboritosti Njutn-Smit naziva minimalnim racionalnim opisom (minirac opis). On pravi
razliku izmeu objanjenja postupanja i objanjenja verovanja. Opisi postupaka potpuno
zadovoljavaju uslove nepristrasnosti i simetrije u tom smislu da je na sud o poeljnosti cilja
ili razboritosti verovanja irelevantan za prihvatanje objanjenja. Objanjenje verovanja
podrazumeva prikazivanje da je u kontekstu to verovanje bilo razborito u tom smislu i da je
on imao bolje razloge da veruje u njega nego u njegovu negaciju ili da se uzdri od verovanja.
Primer: uspean student filozofije naputa studije filozofije u korist kineskog, jer ima bolje
izglede za izgradnju akademske karijere.
Termin "racionalan" se esto primenjuje i na ciljeve. Ciljevi se uglavnom povezuju i vrednuju
u odnosu na druge ciljeve. Primer: nije racionalno slediti cilj zadovoljenja elje za maslacem,
jer imamo vaniji cilj a to je ouvanje zdravlja.
Kada ono to neko nudi kao razlog za verovanje zaista prua razlog da se veruje on sledi
naloge razuma. Meutim, to nije uvek sluaj. Racionalizacija predstavlja neuspeh da se slede
nalozi razuma (primer: robovlasnik se poziva na to da su crnci manje inteligentni da bi imao
jeftinu radnu snagu, iako se to verovanje suprotstavlja njegovim religijskim stavovima). Ili su
ljudi glupi i nezainteresovani.
Minirac opis naune promene - dati minirac opis postupka pojedinanog naunika pri
naputanju jednog istraivakog programa i u korist nekog drugog zniilo bi pokazati da je
bilo najerovatnije da taj postupak bude najbolje sredstvo za njegov cilj, ako su data njegova
verovanja, bez vrednovanja razboritosti bilo njegovog cilja bilo njegovih verovanja.
Kljuna postavka jakog programa jeste da, pri objanjenju zato su se neko ili neka grupa
pridravali odreenog verovanja, ili pri obanjenju zato se zbio prelaz verovanja, nije
relevantno da li su verovanja koja su u pitanju istinita ili lana, razborita ili ne. etiri postavke
jakog programa prema Bluru:
1. uzronost
2. nepristrasnost
3. simetrija
4. refleksivnost
Njutn-Smit smatra da su ove postavke neadekvatne, to se najbolje moe objasniti kroz
primer: Izabela i Ikabod +
Njutn-Smit takoe uvodi pojam maksirac (maksimalni racionalni) opis. Maksirac opis
podrazumeva objanjenje postupka koje ukljuuje pozitivno opravdanje navedenog cilja ili
verovanja. Nije dovoljno rei da je bilo naunog progresa zato to su naunici imali izvesna
verovanja. Ta verovanja e objasniti progres samo ako se pokae da su bila istinita ili da su
makar imala neto istine u sebi.

43

Racionalni model sastoji se iz dva elementa:

1. cilja za nauni poduhvat;
2. principa poreenja (metodologije) koji treba koristiti pri vrenju izbora izmeu
suparnikih teorja.
Umereni racionalizam nudi dinamiki racionalni model nauke. Osnovni cilj nauke je rastua
istinolikost. Dinamizam nastupa kada doe do evolucije u ciljevima nauke. Sa ciljevima
nauke menja se i metodologija. Za opravdanjem metodologije treba tragati prikazivanjem da
je ta metodologija bila delotvorna u proizvoenju progresa.
Kako bi se objasnio nauni progres potrebno je objasniti kako su preani naunici nainili
progres. Progres podrazumeva da je taj nauni metod u sebi imao istine. Prema tome, ukoliko
trenutni nauni metod vidi poimanje prethodnog kao potpuno pogreno, nailazi na problem.
(Njutn-Smit, 196 - 222)

44

Elster
Znaaj mehanizama u drutvenim naukama
Objasniti neki dogaaj znai rei zato se on dogodio, a ovde jeste naglasak na objanjenu
putem mehanizama. Kada objanjavamo neto navodimo neki prethodni dogaaj koji se desio
kao uzrok, ali zajedno sa prikazom kauzalnog mehanizma. Osoba menja miljenje o poslu
koji joj je bio privlaan, zato to ne moe da ga dobije i smatra ga nezanimljivim. Postoji
kauzalni mehanizam ili redukcija kognitivne disonance zbog koje ljudi prestaju da ele ono
to ne mogu da dobiju. Mehanizam redukcije kognitivne disonance opstaje kod nekih ljudi sa
sebi suprotnim mehanizmom. Zapravo, esto ljudi ele ba ono to ne mogu, im im se
postavi ograda, oni ele da je preu iako pre toga to nisu ni pomiljali. Ne postoje teorije koje
e nam rei kad e delovati jedan, a kad drugi mehanizam. Mehanizmi su u prednosti u
odnosu na pravila jer pravila zahtevaju optost i ne dozvoljavaju izuzetke.
Kauzalna objanjenja moraju se razlikovati od istinskih iskaza o uzrocima. Nije dovoljno
navesti samo neki uzrok, ve se mora dodati i kauzalni mehanizam. Ukoliko nam kau da je
osoba umrla jer je jela pokvarenu hranu, pretpostavljamo da je mehanizam trovanje hranom.
Ako je osoba umrla zato to je jela hranu na koju je alergina, onda je mehanizam alergijska
reakcija. Ali ako je osoba zaista umrla od trovanja hranom, a bila je i alergina, onda nas to
upuuje na krivi mehanizam.
Kauzalna objanjena moramo razlikovati od tvrdnji o korelaciji. Mi moemo da kaemo kako
iza neke vrste dogaaja slede druge vrste dogaaja, ali ne smemo da pomeamo koji je od tih
dogaala pravi uzrok nekog treeg dogaaja, jer je mogue da oba imaju uticaj.
Kauzalna objanjenja moraju se razlikovati od tvrdnji o nunosti. Objasniti neki dogaaj znai
rastumaiti zato se dogodio onako kako se dogodio, iako se mogao desiti na neki drugi nain.
Primer je ovek koji boluje od neizleive bolesti. Meutim, on nastrada u saobraajnoj
nesrei. Kako bi objasnili zato je umro u odreenom roku besmisleno je isticati da je zbog
bolesti morao umreti u tom roku. Kauzalni mehanizam zapravo ne mora biti na delu, njega
moe da preduhitri neki drugi. Tako da bi otkrili koji je stvarni razlog potrebna nam je jo
tanija spoznaja, potraga nikad ne prestaje. to vie znamo to je bolje, sigurniji smo u
valjanost objanjenja.
Nuno je razlikovati kauzalna objanjenja od ,,prianja pria. Istinski objasniti neto znai
tumaiti ono to se dogodilo ba onako kako se dogodilo, a ispriati priu znai rastumaiti
onako kako se moglo dogoditi. Tako da se prava objanjenja razlikuju i od tumaenja onoga
to se moralo dogoditi, a i od onoga to bi se moglo dogoditi. Prianjem prie se problem iz
sfere metafizikog moe preobraziti u neto to je podlono empirijskoj proveri i tada se
postavlja pitanje da li su premise istinite, a ne da li je mogue objasniti ceo niz pojava time
to e biti svedene na jednostavnije pojave. Prianje pria moe biti i tetno. Naunici se vode
idejom kako sve ima svoju funkciju. ak i neko ponaanje koje je tetno mora da se pokae
korisnim. Tako oni da bi pokazali funkciju i korisnost pribegavaju prianju pria. Uz neto
domiljatosti uvek je mogue ispriati priu u kojoj su stvari okrenute naglavake. Ali to ne
dokazuje da su one zaista takve.
Kauzalna objanjenja valja razlikovati od predvianja. Ponekad moemo neto da objasnimo,
a ne moemo predvideti, a nekad moemo predvideti, a ne moemo objasniti. Za mo
predvianja nije vano hoe li neki mehanizam preduhitriti neki drugi. Jer saznanje da neki
ovek ima neizleivu bolest doputa predvianje njegove smrti bez obzira da li e umreti od
bolesti ili neeg drugog (saobraajne nesree).
45

elje i mogunosti kao elementi drutvene akcije

Osnovna jedinica drutvenog ivota je pojedinano ljudsko delovanje (akcija). Delovanje
objanjavamo mogunostima (prvi filter) i eljama (drugi filter), onim to ljudi mogu uiniti i
onim to ele uiniti.
Prvi filter ine sva fizika, ekonomska, pravna, psiholoka ogranienja s kojima se pojedinac
suoava i delovanja unutar njih naziva se skup mogunosti. Drugi filter je mehanizam koji
odreuje koje e se delovanje iz tog skupa zaista ostvariti. Dva najznaajnija mehanizma:
racionalni izbor, drutvene norme.
Primer je potroako ponaanje: od toga koliko imamo para kada uemo u prodavnicu zavisi
koliko emo stvari kupiti i koje stvari. Postoji ogranien broj kombinacija, i koju od tih
kombinacija u izabrati zavisi od moje elje.
Mogunosti imaju prednosti u odnosu na elje. Nekad su ogranienja tolika da elje nemaju
nikakav uticaj. I bogati i siromani imaju mogunost spavanja ispod mosta, ali siromani
moda nemaju ni jednu drugu mogunost. Veina naunika se slae da se ljudi razlikuju i po
svojim eljama i po mogunostima. I dalje postoje rasprave u sociologija obrazovanja. Da li
radnika deca rano prekidaju kolovanje zbog toga to nastavak ne mogu da priute ili zato
to imaju drugaije vrednosti od dece iz srednje klase? Takva pitanja se reavaju od sluaja do
sluaja, a ne u sferi metodologije. Razlog zato su mogunosti u prednosti od elja tie se
izgleda da utiu na ljudsko ponaanje. Lake je promeniti okolnosti i mogunosti ljudi, nego
njihovu svest.
Pored primera gde se mogunosti i elje mogu menjati nezavisno, postoje i situacije gde trei
faktor utie na elje i mogunosti i situacije u kojima elje i mogunosti mogu uticati jedne na
druge.
Ljudi su u stanju da svoje elje svedu na ono to mogu dobiti, tako da mogunosti su te koje
oblikuju nae elje. Dva razloga zato se ljudi odluuju na samoograniavajue ponaanje.
1. slabost volje ljudi esto nemaju poverenja u racionalnost svog ponaanja.
2. strateko delovanje ponekad je mogue poboljati svoj rezultat izbacivanjem odreenih
opcija iz vlastitog skupa mogunosti.
Mogunosti su objektivne, a elje subjektivne, mogunosti su izvan osobe, a elje unutar nje.
ovek moe ne biti upuen u neke mogunosti pa ne moe izabrati najbolja raspoloiva
sredstva za ispunjenje vlastite elje. I moe pogreno da veruje kako su mu raspoloive neke
neraspoloive opcije, pa njegovo delovanje moe imati pogubne posledice.

Racionalni izbor
Racionalni izbor je instrumentalan: rukovodi se ishodom delovanja, a delovanja se vrednuju
kao manje ili vie korisna sredstva za neki cilj. Razlikovanje sredstva i cilja ponekad je
besmisleno. Kada odluim da radije provedem vreme sa prijateljima nego da ostanem do
kasno na poslu, to ne pretpostavlja postojanje jedinstvenog cilja ve mi se jednostavno vie
provodi vreme sa prijateljima i vanije mi je. Iako te odluke ne spadaju u kategoriju sredstvaza-ostvarenje-cilja, to nije razlog da se smatraju neracionalnim.
Moemo videti kako pojedinac rangira svoje opcije (redosled preferencija) i kada se opcijama
dodaju brojevi (funkcija korisnosti poeljnijim opcijama vei brojevi) tako pojedinac deluje
46

i ini ono to mu je najpoeljnije. Ali ta opcija moe da bude ona koja ne donosi ni malo
zadovoljstva.
Zaokupljenost ishodima moe se pokazati samorazarajuom. Tako je i sa spontanou, ako se
trudimo da budemo spontani, spontanost e nam izmicati.
Racionalni izbor se bavi nalaenjem najboljih sredstava za postizanje zadatih ciljeva. Opet
racionalni izbor nije nepogreiv mehanizam, jer pojedinac moe da izabere samo ono to on
veruje da su najbolja sredstva. Neki proces moe da bude racionalan, a da nas ne dovede do
istine.
Postoje dva rizika: prikupljanje premalo dokaznog materijala i prikupljanje previe dokaznog
materijala hirurg mora da pregleda pacijenta pre operacije, a opet ako potroi previe
vremena na prikupljanje podataka pacijent moe da umre.
Sva uverenja koja se tiu injenica su stvar verovatnosti. Prilikom odabira poljoprivrednih
kultura, poljoprivrednici moraju uzeti u obzir verovatnost ranog mraza u jesen, premalo kie u
prolee i previe leti. Oni esto igraju na sigurno birajui kulturu koja e im omoguiti dobar
prihod bez obzira na vreme.
Averzija prema riziku podrazumeva da se mogunost oekivanja izvesnog dohotka vrednuje
vie od oekivanja dohotka koji je sa najveom brojanom vrednou, ali je neizvestan.
Delovati racionalno znai prolaziti to je mogue bolje. Meutim, kada dva ili vie
racionalnih bia deluju meusobno, mogu proi mnogo gore nego to bi inae proli teorija
igara (teorija meuzavisnih odluka). Najpoznatija od svih igara je zatvorenikova dilema.
Dva zatvorenika su osumnjiena da su bila sauesnici u zloinu, smetena su u odvojene
elije. Policija kae da e ih pustiti ako odaju ovog drugog. Ako jedan ne oda drugog, a taj
drugi njega oda, dobie pet godina. Ako obojica odaju jedan drugog, obojica e biti u zatvoru
tri godine. Ako nijedan ne oda onog drugog, policija ima dovoljno dokaza da obojicu poalje
u zatvor na godinu dana. Tako da se pojam racionalnog izbora odnosi na pojedinca, a ne na
zajednicu dva ili vie pojedinaca.

Neracionalna drutvena akcija

Teorija racionalnog izbora nastoji da objasni ljudsko ponaanje. Da bi to uspela potrebno je
da odredi ta bi racionalna osoba uinila u datim okolnostima i da li je to zaista uinila.
Delovanje mora biti najbolje sredstvo za postizanje cilja ili elje neke osobe kad se uzmu u
obzir i uverenja te osobe. Sama uverenja moraju biti najbolja mogua s obzirom na
informacije koje su dostupne toj osobi. I ta osoba mora prikupiti optimalnu koliinu dokaznog
materijala, ni previe, ni premalo. Strasti ne podleu ocenjivanju od strane razuma. Neko
moda ne voli svoje vlastite elje, smatra ih nemoralnim, ali bi bilo besmisleno da ih smatra
iracionalnim. Ipak, predvianja teorije mogu biti neodreena i ljudi se mogu ponaati
iracionalno (ne postupati u skladu sa predvianjem).
Teorija racionalnog izbora je neodreena i zbog toga moe da zataji. Moe postojati nekoliko
jednako dobrih delovanja koja su ujedno i optimalna, primer je menader koji moe da uvea
svoju dobit na dva naina. Malom zapreminom prodaje uz visoku dobit po svakoj prodaji ili
velikom zapreminom prodaje uz malu dobit po svakoj prodaji. ta e menader izabrati vano
je za radnike, koji e biti otputeni ako se izabere prvi nain, ali ako je menaderu stalo samo
do dobiti, ne moe da se objasni izbor jedne, a ne druge situacije. Takve situacije se deavaju
sluajno.
47

Sluajevi u kojima pri odreenim verovanjima i eljama ne postoji optimalno delovanje

javljaju se kada ljudi nisu u stanju da naprave redosled ili da uporede sve opcije. Kada nismo
u stanju da od ponuenih delovanja odredimo koje je najpoeljnije niti da utvrdimo kako su
sva jednako dobra, tu se ne radi o ravnodunosti (kao u prethodnom sluaju) ve o
nesamerljivosti.
Kod vanih odluka esto biramo izmeu nesamerljivih opcija. Kada biramo izmeu dva
fakulteta, a oba elimo, mi ne moemo odabrati koji emo studirati na temelju iskustva. U
takvim sluajevima sporedni razlozi dolaze na pravo mesto. Poto ne mogu da odluim na
osnovu iskustva da li e mi ivot biti bolji ako upiem pravni ili umarski onda razmiljam u
drugom pravcu i mogu da biram onaj fakultet koji je u mojoj okolini.
Odluivanje o tome koliko dokaznog materijala treba prikupiti moe biti puno zamki. Moe
postojati rizik prebrzog delovanja lekara, na temelju nedovoljnih informacija i rizik
odugovlaenja, dok ne bude prekasno. Kad bismo znali vie mogli bismo da kaemo koji je
rizik vei, ali nemamo na osnovu ega da odluimo isplati li se sticanje tog znanja. Tako da
smo prisiljeni da delujemo proizvoljno. Takve situacije su svakodnevne. Prilikom tog
razmiljanja ta uraditi dolazi do neodreenosti.
Kada je racionalni izbor neodreen mora se ukljuiti neki drugi mehanizam. To bi bilo naelo
zadovoljavajueg izbora: izbor onoga to je dovoljno dobro.
Oblike iracionalnosti moemo nai i na drugim mestima. Na primer, ljudi nekad propuste
izabrati ono to smatraju najboljim sredstvom za ostvarivanje svoje elje. Ako to uine
grekom, to nije iracionalno, ali ako deluju svesno i namerno protiv svojih elja onda je to
iracionalno ponaanje.
Iracionalno ponaanje takoe moe imati koren u iracionalnim uverenjima. Neutemeljeni
optimizam podrazumeva sklonost verovanju da su injenice onakve kakve mi elimo da budu.
Bolje se oseam ukoliko verujem da su stvari onakve kako ih zamiljam iako bi na kraju za
mene bilo bolje da verujem da su onakve kakve zaista jesu. Ako elimo bilo ta da
postignemo u ivotu moramo da verujemo kako moemo da uinimo vie nego to zapravo
moemo.
Na kraju, nai ivoti mogu da krenu po zlu jer su nae elje iracionalne. Primer: Ako su moje
elje toliko usredsreene na sadanjost, usled ega ne pravim nikakve dugorone planove,
verovatno u onda patiti due vreme. To dovodi do definicije racionalnih elja: to su elje
koje nas, u okviru datih mogunosti ine toliko srenim koliko je to mogue. Meutim
definicija racionalnih elja je nezadovoljavajua. Definicija moe da se pobolja uz pomo
dva mehanizma.
Prvo, postoji nesvesno usklaivanje elja sa skupom mogunosti kao i prilagoavanje istom.
To se dogaa putem omalovaavanja onoga do ega ne moemo doi. Kada se deavaju takve
situacije neobino bi bilo smatrati dobijene elje racionalnim.
Drugo, moemo negovati dobru stranu onoga to nam je dostupno i nastojati umanjiti
intenzitet nae elje prema onome to ne moemo posedovati (velianje).

Drutvena akcija i dugoroni i kratkoroni izbori

U prirodnom stanju po Hobsu ljudi ive za sadanjost i brinu samo o sebi. Nijedno poznato
drutvo nije u potpunosti takvo. Glavni zadatak drutvenih nauka je da objasni zato mi nismo
48

u prirodnom stanju. Elster kao mogue objanjenje samokontrole razmatra dalekovidost, tj.
sposobnost motivacije dugoronim posledicama delovanja.
Neka osoba je diplomirala na ekonomskom fakultetu i moe da bira izmeu posla u banci ili
da nastavi studije. ta e izabrati zavisi od toga koliko mu je u tom trenutku stalo do
blagostanja u razliitim ivotnim razdobljima. Ako je okrenut ka sadanjosti on e izabrati da
radi u banci. A sticanje doktorata jeste na neki nain korak nazad, a dva unapred. Zapravo je
potrebna velika snaga da se odloi uivanje u zasluenoj nagradi.
Ako sam 1. septembra zakazala pregled kod zubara za 21. ne zato to me boli zub, ve zato
to je to dobra ideja. Pretpostavljam da e nai jedan ili dva pokvarena zuba koja e popraviti,
ali opet znam da dugorona dobit premauje tu privremenu patnju. Ipak, 20. zovem zubara da
otkaem pregled jer je on sve blii. Nisam izdrala u svojim odlukama upravo zbog slabosti
volje. Odluim se da uradim neto, ali kada doe vreme da to zaista i uinim ja promenim
odluku. Ta pojava se ne moe svesti na sklonost davanju prednosti sadanjosti na utrb
budunosti ili bliskoj budunosti na utrb daleke budunosti. Objanjenje ovog nedoslednog
ponaanja jeste to to budunost ne gubi svoju vrednost sa stajalita sadanjosti konstantnom
brzinom kako se od nje udaljavamo.
Primer: Jedna osoba moe izabrati izmeu male, skore nagrade i vee, odgoene nagrade.
Izbor se vri u trenutku kad je prva raspoloiva. to je budunost u kojoj e nagrade postati
raspoloive udaljenija, to e njihova sadanja vrednost biti nia. A preferencija osobe u datom
trenutku proizilazi iz uporeivanja sadanjih vrednosti opcija. Osobi je naravno najpoeljnija
ona opcija ija je sadanja vrednost najvea.
U situacija gde se budunost uruava konstantnom brzinom osoba nee promeniti svoje
miljenje kako se blii trenutak konzumacije izbora. Iako se ponaa impulsivno, osoba nije
podlegla slabosti volje.
U situaciji gde se budunost uruava naglo, zatim polako sadanjost vredi vie od bliske
budunosti nego bliska budunost u odnosu na daljnju budunost. Zato moe da doe do
zamene preferencije. U vreme t, B prestaje biti najpoeljnija opcija i A se poinje smatrati
privlanijom, sve do trenutka odabira. To je slabost volje nesposobnost, uiniti ono to
ovek veruje da bi trebalo uiniti.
Kako se pribliava iskuenje, dobre namere gube svoju motivacijsku mo. Ako se racionalno
nosim sa svojom znanom sklonou iracionalnom ponaanju, mogu proi mnogo bolje nego
da sam pasivna rtva te sklonosti. Trik je da se postigne mentalno stanje u kojem jedno
krenje pravila omoguuje da predvidi daljnja krenja pravila u svim kasnijim sluajevima.
Jedan od naina je delovanje na svoj skup mogunosti. Kako bih spreila neobuzdano
kupovanje u supermarketu, mogu da ponesem samo onoliko koliko mi je potrebno. Meutim,
takav nain razmiljanja moe biti koristan, ali i skup za ljudski karakter jer usled
nepredvidivih okolnosti mogu poeleti da nisam blokirao neke mogunosti.

Sebinost i altruizam
Altruistiko ponaanje podrazumeva delanje ili miljenje koje se upravlja obzirima na dobro
blinjih pa i svih ostalih, nesebinost. Cilj altruista je da drugima prue priliku za sebina
zadovoljstva. Kad niko ne bi uivao u primarnim, sebinim zadovoljstvima, niko ne bi mogao
ni da ima altruistike pobude. Ako su jedni altruisti, onda jedni moraju biti sebini, ali bi svi
mogli da budu sebini. Meutim, ni za opte, ni za pojedinane sluajeve ne moe se pokazati
da je sebinost rairenija od altruizma.
49

isto nesebino ponaanje predstavljeno je anonimnim prilozima dobrotvornim

organizacijama iji su tienici nepoznati. Samo darovi nepoznatih nepoznatima su
nesebini. Darovi nekim osobama mogu da se objasne time to donator nalazi zadovoljstvo u
pruanju zadovoljstva.
Meutim, moda ono proistie iz naeg linog interesa. Dobroinitelj je, na primer, motivisan
vlastitim prestiem, a ne potrebama svojih tienika, njemu je vano da se njegove donacije
vide i objave, a ne kome su namenjene.
Moemo odrediti koliko svako od nas treba proseno da da u dobrotvorne svrhe. I kad bi svi
tako delovali bilo bi sve u redu. Meutim, mnogi ljudi ne daju nita. Svesni toga, neki ljudi
smatraju da upravo zato treba da daju mnogo vie. Osetljivi na ishode i okolnosti oni daju vie
koliko drugi daju manje, i manje ukoliko drugi daju vie.
Ali postoje i oni koji deluju u zavisnosti od toga kako drugi deluju, ako jedni daju malo i oni
e, ako daju mnogo i oni e. Tu je motivacija norma potenja. Svako mora dati svoj doprinos,
ali ako daju i ostali. Primer: nakon zabave svi ele da pomau iako je kuhinja mala i guva je,
posao se obavlja manje korisno nego da su neki seli sa strane, ali norma potenja zabranjuje
da se neko vercuje, ak i kad bi svi imali koristi tako.
Davanje i pomaganje bi trebalo da budu u interesu primatelja ili korisnika. Interese primatelja
saznajemo pitajui ih. Do tekih situacija dolazi kad se interes koji su ljudi pokazali razlikuje
od onoga to mi verujemo da je njihov pravi interes.
Interes koji su sami ljudi pokazali moe odraavati preteranu zaokupljenost onim to se sad
dogaa, dok donatori ele da poboljaju njihov ivot u celini. Takav paternalizam je lako
opravdati kad je u pitanju odnos roditelja i dece, a tee kada su primatelji starije osobe sa
punim graanskim pravom.
Paternalistike odluke ne treba uzimati olako prvenstveno zbog toga to je mogunost izbora
sredstvo samopoboljanja, a i zato to postoji pretpostavka da svaki ovek najbolje prosuuje
o svom vlastitom interesu. Paternalizam, ak i ako je pogreno usmeren vodi rauna o
korisnikovom blagostanju, ali opet moe biti sredstvo manipulacije i dominacije.
estitost ne sme da se brka sa altruizmom. Ljudi se dre obeanja koje su dali drugima, ne
zato to im je stalo do njihovog blagostanja, ve zato to im je stalo do vlastitog ugleda asne
osobe.

Emocije i racionalnost
Bie bez oseanja ne bi imalo razloga ni iveti niti poiniti samoubistvo. Meutim, priroda ,
uzroci i posledice oseaja su meu najslabije shvaenim aspektima ljudskog ivota. esto se
oseaji doivljavaju kao izvori iracionalnosti i kao prepreke sreenom ivotu, pri emu se
zanemaruju injenice da bi ivot bez oseaja bio besmislen.
Tipologija oseaja:
Temeljni oseaji nastaju kad uivamo u lepim prizorima, u prijateljstvu, u ljubavi, kad
razvijamo sopstvene sposobnosti. Nastaju iz sopstvenog iskustva, a ne tuih. Odnose se na
sadanja iskustva, ne na prola ili budua i to na stvarna iskustva, a ne ona koja bi se mogla
desiti. Pored poeljnih postoje i nepoeljni temeljni oseaji kao to su gaenje, strah, mrnja,
stid.

50

Oseaji mogu da proizilaze iz razmiljanja o ranijim, buduim ili samo moguim prilikama za
temeljne oseaje, iz gubitka ili nedostatka takvih prilika ili iz tuih iskustava. Oseaji
iekivanja ili nade, oseaji bojaznosti ili zabrinutosti koji su usmereni prema sigurnoj ili
moguoj budunosti, ali i prema prolosti. Prizivanje runog iskustva je runa uspomena. A
nada je ugodna jer se nadamo nekom ugodnom iskustvu. Ali na primer, jedan obrok u
najboljem francuskom restoranu moe da bude divna uspomena, ali da svaki sledei obrok u
pristojnim francuskim restoranima uini manje vrednim. Tako da se ne zna da li emo bolje
proi sa vrhunskim obrokom ako ga ne moemo priutiti vie od jednog puta.
Neinjenini oseaji nastaju zbog onoga to je moglo biti, ali nije bilo. Tu spadaju olakanje,
aljenje, seta i sl. Takoe i estetski oseaji izazvani itanjem nekog romana ili gledanjem
predstave.
Oseaji prouzrokovani iskustvima stvarnih ljudi, a ne likova iz romana su pakost, zavist,
saaljenje i saoseanje. Dobra ili loa iskustva drugih ljudi mogu da nas navedu da se
oseamo dobro ili loe. Na mene moe delovati jednostavno ono to drugi imaju ili razlika u
tome ta oni imaju, a ta imam ja. Tokvil je primetio da mi zavidimo osobama koje su
neposredno ispred, iznad nas, a ne onima koji su na drutvenoj lestvici daleko od nas. S tim je
povezan oseaj da se s nama postupa nepravedno.
Postoji i grupa oseaja je prouzrokovana vie gubitkom, nego nedostatkom pri emu oseamo
jad i razoaranje ili olakanje. Prestanak jednog oseajnog stanja bilo pozitivnog ili
negativnog ne vraa nas na raniju oseajnu ravnu. Osoba koja je otkrila da ima kvricu na
dojci izuzetno je zabrinuta, ali nakon to uje od lekara da ne postoji nikakva mogunost da se
radi o karcinomu, njeno raspoloenje se privremeno pretvori u euforiju pre nego sto se vrati u
neutralno stanje.

Prirodna i drutvena selekcija

Da bismo objasnili zato je ponaanje ljudi prilagoeno okolnostima u kojima ive, moemo
se prikloniti tvrdnji da oni koji se ne prilagode ne preive. Odabir najboljih, a ne racionalni
izbor je ono to garantuje usklaenost izmeu ponaanja i zahteva okoline. Mehanizmi
selekcije deluju putem stvarnih ishoda dok se racionalan izbor bavi nameravanim ishodima
delovanja.
Uspenost selekcije zavisie od materijala koji mu je na raspolaganju. Proces selekcije
ogranien je na opcije koje su sluajno nabaene.
Naune discipline mogu biti u dve vrste meusobnih odnosa: redukcije i analogije. Disciplina
koja pokuava postii redukciju drutvenih nauka na evolucijsku biologiju se zove sociobiologija. Redukcija je objanjenje pojave n jednoj razini u hijerarhiji nauka. Redukcija je u
srcu naunog napretka. Iskuenje dokazivanja analogijom moda je najvea prepreka
naunom napretku. Analogija izmeu organizama i drutva upuivala je na
pseudoobjanjenja.
Bioloka teorija evolucije putem prirodnog odabira poiva na dva mehanizma. Prvo, potreban
je mehanizam za proizvodnju raznolikosti koje e biti materijal za selekciju. Sva raznolikost
nastaje stalnim odvijanjem sluajnih promena ili mutacija. Zatim je potreban mehanizam za
selekciju i zadravanje mutacija koje se pokau korisnim.
Prirodna selekcija poboljava optu spremnost-reproduktivnu sposobnost pojedinog
organizma. To moe imati katastrofalne posledice za populaciju u celini. Npr. jato riba.
Pretpostavimo da su ribe prvobitno plivale rasprenije, ali je dolo do mutacije. To je korisna
51

mutacija jer e ta riba biti bolje zatiena od grabljivica. Ali formacija e postajati sve
zbijenija jer e sve ribe nastojati da budu u seditu i kao rezultat toga, grabljivcu je olakan
posao. Ono to je vano kod prirodne selekcije je njen relativan, a ne apsolutan uspeh.
Najvea prepreka socio-biologije je to to se ljudi ne ponaaju na krut, stereotipan nain kao
ivotinje. Ono to ljudi ine proizilazi iz genetskih predispozicija koje uzajamno deluju sa
okolinom na naine koje ne razumemo najbolje.
Mogu se objasniti i tehnike promene. Kompanija dobro posluje i stoga ne menja svoju rutinu
i tehnike. Meutim, profiti se spuste ispod kritine razine. Zbog toga kompanija trai novu
metodu proizvodnje. Pronae se tehnika i potraga prestaje. Na kraju i druge kompanije
prihvate tehniku itd.
Svaki proces selekcija se odvija u promenljivoj okolini. Neki organizmi ili kompanije mogu
postati nesposobni samim tim to se ne menjaju u svetu koji se menja. Okolina se menja,
jedinice odabira se prilagoavaju.
Organska okolina se menja polako u odnosu na proces prilagoavanja. U ekonomskom
naticanju, menjanje okoline se odvija vrlo brzo, mnogo bre od procesa propadanja
neuspenih i irenja uspenih kompanija. Optimalna prilagoenost pre je izuzetak nego
pravilo.

Mehanizam potkrepljivanja
Potkrepljenje je termin koji se najee koristi u psihologiji uenja. Ukoliko je odreena
radnja praena pozitivnim efektima (za onog ko je izvodi) ona e biti uvrena u memoriji, a
verovatno i u ponaanju, i obrnuto ukoliko su efekti negativni ponaanje e biti eliminirano.
Pozitivno potkrepljenje je upravo spomenuta nagrada, odnosno pozitivan efekt odreene
radnje. Negativno potkrepljenje imamo u situaciji kada se organizam na neki nain maltretira,
kada on izvri odreenu reakciju prekida se sa maltretiranjem - taj prekid predstavlja
negativno potkrepljenje.
Posledice ne moraju biti svesni cilj delovanja. Kako bi razlikovali mehanizam potkrepljivanja
od racionalnog izbora korisno je ga definisati zahtevom da se posledice potkrepljivanja ne
trae sa namerom. Slikar moe biti ohrabren time to ga zajednica ceni, ali bi bilo pogreno
rei da je elja da bude cenjen ono to ga motivira da slika.
Postoje mnogi sluajevi u kojima ovaj mehanizam prua najbolje objanjenje nekog
ponaanja. Ljude susreemo manje-vie sluajno ali prijateljstva razvijamo s onima ije
drutvo volimo. esto ne inimo stvari iz zadovoljstvo ve zato to nam pruaju zadovoljstvo.
U tim sluajevima posledice nekog ponaanja su ugodne i nae uoavanje te injenice
potkrepljuje nau sklonost ka takvom ponaanju.
to se potrekpljujui dogaaj pre dogodi (nagrada ili kazna), te to je dogaanje izvesnije i
ee, to su vei izgledi da oblikuje ponaanje. Ispijanje tenosti gasi e trenutno, sigurno i
esto, i zbog toga je u stanju oblikovati ponaanje na najneposredniji mogui nain.
U veini drutvenih situacija malo je pravilnosti, a previe uticaja sa strane, da bi mehanizam
potkrepljivanja oblikovao ponaanje putem preciznog podeavanja. Veliki je izuzetak
emocionalno nagraivanje ili uskraivanje kojem su meusobno izloeni ljudi u vrsto
povezanim zajednicama.

52

Posledice mogu potkrepljivati motivaciju. ivotinjsko ponaanje se ravna prema posledicama.

A sve to je poznato o mehanizmu potkrepljivanja dolazi iz prouavanja kako ivotinje ue i
kako se prilagoavaju.
Kontrolisani eksperimenti s ljudima su teki. Ljudska sposobnost svesnog izbora i sloenost
ljudskog delovanja uglavnom e smanjiti vanost isto mehanikog potkrepljivanja.

Neintendirane posledice
Stvari ne ispadnu uvek onako kako mi to oekujemo, mnogi se dogaaji deavaju nenamerno.
Delovanje je rezultat elja i mogunosti. Ali delovanje moe takoe, nenameravno, oblikovati
elje i mogunosti.
Pored nameravanog ishoda nekog delovanja, postoji ponekad i nenameravni: promena elje.
Npr. zavisnost. Moda ono to elim je samo jo jedno pie, ali uz pie moda dobijem jo
jau elju za istim. Da sam to znao, moda ne bih uzeo pie.
Delovanja mogu imati i nenameravni uticaj na mogunosti. Znam da pie loe utie na moj
dep, ali to je oekivana posledica. Moda mi nije poznato kako ono utie na moje zdravlje pa
tako i na moju buduu sposobnost (mogunost) da uivam u drugim aktivnostima.
Postoje i neintendirane posledice koje proizilaze iz uzajamnog delovanja nekoliko osoba. One
posledice ija je neintendiranost najoiglednija, svima pogoravaju poloaj. Primeri
protivsvrsishodnosti su brojni. Kad svako ponaosob ustane kako bi bolje video utakmicu, niko
u tome ne uspeva i svi se umore od stajanja.
Ali neintendirane posledice mogu svima i poboljati poloaj. Primer je nevidljiva ruka Adama
Smita: tenja za vlastitim interesom slui optem interesu. Kompanija koja uvede novu
tehnologiju motivisana je vlastitim interesom, ali sniavajui na taj nain cenu robe iroke
potronje ona posredno slui optem interesu. Protivsvrsishodnost i nevidljiva ruka imaju
jednaku strukturu. Neka osoba deluje kako bi bila na dobitku. inei to, ona na neposredan
nain utie i na druge ljude. Obino, taj sekundaran uinak, bio pozitivan ili negativan, je
prilino malen u odnosu na primarni, nameravani dobitak.
Potkrepljivanje prua jo jedan mehanizam kojim bi neintendirane posledice mogle objasniti
upornost ponaanja koje ih uzrokuje. Npr. dete pone da besni zato to nije dobilo sladoled.
Nedugo zatim, ono dobije sladoled, tj. ono to je elelo. Ali dobija i neto to nije bilo deo
njegove namere, a to je panja roditelja. I ta nenameravna posledica postaje nekako povezana
sa poetnim ponaanjem i potkrepljuje ga.
Kad sociolozi objanjavaju ponaanje neintendiranim posledicama, obino na umu nemaju ni
mehanizam selekcije ni potkrepljivanja. Ali teko je rei ta imaju na umu. Npr. ovek bi
mogao pomisliti da je otvoreni sukob unutar neke organizacije lo za njenu uinkovitost.
Meutim, alternativa bi mogla biti gora. Ako se sukobi potiskuju, napetost se gomila dok se
jednog dana organizacija ne raspadne. Mnogo je bolje da se lanovi mogu izduvati putem
manjih oblaia pare u redovnim intervalima nego da ceo stroj eksplodira. Pa se postavlja
pitanje da li se moe zakljuiti kako je funkcija sukoba da odri organizaciju u dobroj formi i
da je sukob objanjen neintendiranom posledicom.

53

Ekvilibrijum
Drutvene nauke moraju objasniti zato nismo u prirodnom stanju i zato drutva ipak imaju
neto reda. Postoje naini kako se ljudski planovi mogu izjaloviti. Ali kada bi se svaiji
planovi uvek izjalovili, nijedno drutvo ne bi moglo da funkcionie.
Za drutvene nauke ekvilibrijum znai stanje u kojem su ljudski planovi u meusobnom
skladu. Obino, ono garantuje da nee doi do neintendiranih posledica. Npr. ako oekujem
da svi ostali voze po desnoj strani puta, u mom interesu je da inim isto. Kad svi voze po
desnoj strani puta postignut je ekvilibrijum, jer niko nema podsticaj da deluje drugaije.
Ravnotee kojima je svojstveno da niko ne bi eleo da deluje drugaije nazivaju se
konvencijskim ekvilibrijumima. Npr. jezike konvencije. elim da budem razumljiv, imam
podsticaj priati ispravno, a poto elim razumet ta drugi kau, eleo bih da i oni tako ine.
Izbor izmeu vonje desnom ili levom stranom puta je viestruki ekvilibrijum, jer su zemlje u
kojima svi voze levom stranom takoe u ekvilibrijumu. Sve dok svi rade isto, svejedno je ta
rade. U nekim sluajevima, moe biti vrlo vano koji e se ekvilibrijum ostvariti. U lakim
sluajevima, postoji ekvilibrijum koji je svima najpoeljniji, U teim, nekima je poeljniji
jedan, a drugima drugi.
Ako ponemo izvan ekvilibrijuma, postavlja se pitanje, postoji li mehanizam koji bi nas pre ili
kasnije doveo u ekvilibrijum. Neka se odstupanja od ekvilibrijuma ispravljaju sama, dok se
druga otmu kontroli. Ipak, ovaj preliminarni zakljuak se osporava. Jedan smer argumentacije
je da e nakon nekog vremena ljudi poeti sofisticiranije formirati svoja oekivanja. Ovaj
mehanizam uenja, koji se obino naziva prilagoavanjem oekivanja, ini postizanje
ekvilibrijuma verovatnijim. Ali u svetu koji se brzo menja, uenje i prilagoavanje mogu biti
neuinkovit mehanizam za postizanje ekvilibrijuma.
Drugi smer argumentacije je utvrivanje racionalnih oekivanja. Viestruki ekvilibrijum
predstavljaju straan problem za argument racionalnih oekivanja. Situacija moe ostati
beskonano bez ekvilibrijuma, ostvarenje jednog, a ne drugog ekvilibrijuma moe se dogoditi
sluajno, a i jedna grupa pojedinaca moe biti dovoljno mona da nametne ekvilibrijum od
kojeg oni mogu dobiti najvie.
Do saradnje moe doi decentralizovanim, neprisilnim delovanjem. Ali saradnja i
koordinacija mogu biti nametnute na centralizovan nain, od strane drutvenih ustanova iza
kojih stoji sila.
Katastrofalno naslee biolokog pristupa drutvu je pretpostavka da su drutva stabilna. Kod
organizama npr. svako odstupanje od normalne telesne temperature pokree procese kao to
su znojenje ili drhtavica, koji je vraaju nazad u normalu. Drutva nisu kao organizmi, nema
razloga verovati kako su ona savreno osmiljena da u njima automatski dolazi do ponitenja
svakog odstupanja od ravnotee.

Kolektivno delovanje
Uzmimo da svaki lan neke grupe moe birati hoe li se ili ne ukljuiti u neku aktivnost.
Grupa se suoava s problemom zajednikog delovanja ako je za sve bolje da se neki ukljue,
a ne da to ne uini niko, mada je za svakoga bolje da on ne bude taj koji e to uiniti. Moe,
ali ne mora biti najbolje ako se svi ukljue. Saraivati znai raditi protiv vlastitog interesa, na
nain koji je svima koristan ako neki, ili svi, rade isto. injenica je da je nesaradnja
individualno racionalna, u smislu sebinih koristi.

54

Ljudi koji rade ono to je najbolje za sve, ako to svi rade, nazivaju se saradnicima, dok se
ostali nazivaju nesaradnicima. U stvarnosti, tipina je situacija da prvi i poslednji saradnici
doprinose malo, a da su oni u sredini najdelotvorniji. Nekolicina revolucionara ne ini mnogo
dobrog, ali kad se pridrue gotovo svi, onda nije bitno hoe li se pridruiti jo nekolicina onih
koji to nisu uinili ranije.
U najpoznatijem problemu kolektivnog delovanja najbolje je za sve ako svi sarauju. U
drutvenom ivotu postoje nebrojeni primeri kako individualna racionalnost ima naopaku
tendenciju stvaranja kolektivne katastrofe. Za sve koji putuju na posao bolje kad svi idu
autobusom nego kad svi idu autom, ali za svakog pojedinano je bolje ii autom.
Troak saradnje moe porasti sa poveanjem broja ljudi koji sarauju. Kako sve vie ljudi
sarauje u davanju telefonske podrke osnivanju javnog radija, tako telefonske linije bivaju
zaguenje. Troak se moe i smanjivati, to se vie ljudi ukljuuje u revolucionarni pokret,
vladine se snage moraju razvui pa njihovi redovi slabe.
Nekad je vana saglasnost svih, a postoje sluajevi kada su postupci saradnje objektivno
tetni. Npr. za vreme rata svi nastoje biti u vojsci, usled ega nema ko da obavlja ostale
delatnosti neophodne za voenje rata. U tom sluaju nije dobro ako uestvuju svi.
Problemi kolektivnog delovanja javljaju se zato to je teko navesti ljude da sarauju za svoju
zajedniku dobrobit. Reiti taj problem znai postii uzajamno korisnu saradnju. Kada opta
saradnja nije poeljna takvim reenjem se mora odrediti ko e saraivati, a ko ne. Reenja
mogu biti centralizovana ili decentralizovana.
Do decentralizovanih moe doi zbog najrazliitijih linih motivacija, vlastitog interesa,
altruizma, drutvene norme ili neke kombinacije toga.
Problem kolektivnog delovanja delom je definisan time to za pojedinca, koji sledi samo svoj
lini interes, saradnja nije racionalna. Pa se zbog toga moe initi kako vlastiti interes nije
motivacija koja ima najvie izgleda da dovede do saradnje. Uslovi pod kojima e ljudi
suraivati iz vlastitog interesa prilino su strogi. Pojedinci ne smeju biti previe kratkovidi.
Kako bi pokretalo neto to e im biti uzvraeno u budunosti, njima do budunosti mora biti
stalo.

Pregovaranje
Postoje dva tipa saradnje: pojedinani postupci saradnje, npr. plaanje poreza, postupci koji
drugima koriste ak iako niko drugi ne sarauje; i saradnika ema ponaanja, to je saradnja u
doslovnom, svakodnevnom smislu to znai saraivati sa drugim ljudima.
Uspena saradnja mora reiti dva problema. Mora postojati mehanizam za raspodelu dobiti od
saradnje i, u sluajevima u kojima nema smisla da svi sarauju, mehanizam za odluivanje
kome e biti doputeno vercovanje. Ovi problemi se mogu reiti na centralizovan ili
decentralizovan nain. Jedan od decentralizovanih je pregovaranje.
Najjednostavniji primeri pregovaranja ukljuuju samo dve osobe. Npr. brani par koji se
rastaje i pregovara o starateljstvu nad detetom. Moe postojati vie ishoda, ukljuujui i onaj
gde stranke ne postiu sporazum.
Postoji vie elemenata koji teraju pregovarae na sporazum. Jedan element je troak
pregovora. Npr. u pregovaranju prilikom razvoda, suprunici esto prisiljavaju svoje ene da
prihvate nepovoljne nagodbe jer one ne mogu priutiti plaanje advokata.
55

Drugi element koji moe nametnuti sporazum su pretnje. Sindikat moe pretiti trajkom,
nadajui se da e firma popustiti pred mogunou gubitka proizvodnje, a moda i kupaca.
Sporazum je olakan ako postoji ishod koji se posebno istie. Npr. kad dve zemlje
pregovaraju o zajednikoj granici, njihov zadatak je olakan ako postoji reka koja ide kroz
granini prostor.
Navedeni mehanizmi mogu rezultovati u trenutnom sporazumu. Kad stranke sednu za
pregovaraki sto, ishod je unapred poznat. To ne znai da delovanja nema, samo je ono
pomaknuto u raniju fazu u kojoj stranke pokuavaju okrenuti pregovaraku situaciju u svoju
korist. Pregovaraka situacija je, meutim obino daleko od transparentne. Stranke ne znaju
dovoljno jedna o drugoj, to bi moglo onemoguiti postizanje dogovora. Ako prodavac veruje
da je kupac spreman platiti 100 000 za kuu, dok bi ovaj platio najvie 90 000, nikakav posao
se nee sklopiti, uprkos tome to bi prodavac kuu inae prodao za samo 80 000.
Paradoksalni aspekt neizvesnosti odraava se u izreci Grua Marksa: Ja se nikad ne bih
ulanio u klub koji bi mene primio. Ovo pobedniko prokletstvo se javlja jer vam pritisak
druge strane daje informaciju koja bi vas, da ste je imali ranije, spreila u davanju ponude.
Nikad ne dajte ponudu za koju ete poaliti to ste je dali ako bude prihvaena.
esto, ishod pregovaranja odraava pravdu: dae se onom koji ima. Npr. da se dvojica mogu
cenjkati oko podele 1000 dolara. Ako je jedan bogat, a drugi siromaan, prvi e dobiti vie.
Jer kako njemu zapravo i ne treba taj novac, on moe zatraiti 800 dolara i drugom rei ili da
prihvati takav dogovor ili nijedan ne dobija nita. Kako drugome novac treba, prihvatie.
Pregovori izmeu veeg broja osoba mogu lako propasti. Samo mnogobrojnost reenja moe
spreiti ostvarenje svakog od njih. Pregovori mnogih osoba kvalitativno se razlikuju od
pregovora dve osobe, po tome to omoguuju formiranje koalicija. U trostranakom
pregovaranju, dve stranke se mogu udruiti protiv tree. ak i kad se ne formira nikakva
koalicija, sama mogunost da doe do formiranja moe uticati na ishod pregovora.

Drutvene norme
Najjednostavnije drutvene norme su tipa: Uini Y. Ne ini X. Da bi norme bile drutvene,
moraju im se priklanjati ostali ljudi.
Neke norme poneto nalikuju konvencijama, jedino to njihov doprinos nekakvoj vioj svrsi
nije razvidan. Npr. norme oblaenja, pravila ponaanja za stolom itd.
Druge drutvene norme imaju oblik kodeksa asti, poput krvne osvete.
Postoje norme koje odreuju ta se moe kupiti novcem. Uzmimo da jedan vlasnik kue jeste
spreman da plati susedovom sinu za koenje travnjaka, ali ne vie od deset dolara. Onda
uzmimo da tom istom vlasniku se ponudi dvadeset dolara za koenje trave nekom drugom
susedu to on uvreeno odbija. Vlasnika kue vie pogaa rashod koji trpi njegov dep kad se
nekome plaa koenje trave, nego proputena prilika za ostvarivanje neoekivanog prihoda.
Ali to ne objanjava zato se vlasnik kue vrea na ponudu. Deo objanjenja je u tome to on
o sebi ne razmilja kao o osobi koja e za novac kositi tue travnjake. To se ne ini.
Katkad se ljudi pozivaju na neku drutvenu normu kako bi racionalizovali vlastiti interes.
Uzmimo da moja ena i ja pripremamo veeru za osmoro ljudi i da smo etvoro ve pozvali.
Raspravljamo o tome bismo li pozvali jedan par za poslednja dva mesta i ustanovimo da se ne
slaemo. Meni se svia ena iz para, a mojoj eni se ne svia to to mi se ona svia. Ali te
56

razloge ne elimo navesti. Umesto toga pozivamo se na drutvene norme. Ja se pozivam na

normu reciprociteta: budui da smo ve bili pozvani kod njih na veeru, sad je na red da
pozovemo njih. A moja ena se poziva na drugu normu: budui da smo ve pozvali dva
mukarca koja nemaju para, moramo pozvati dve ene, kako bi ostvarili ravnoteu.
Neki e rei da je to sve to norme jesu: sredstva manipulacije koja slue za stavljanje linih
interesa u prihvatljivu ambalau. Ali to ne moe biti istina. Neke norme, kao norma osvete,
preteu nad linim interesima. Ako neki ljudi uspeno iskoritavaju norme u vlastite interese,
to je samo zato to su drugi spremni svojim vlastitim interesima pretpostaviti norme. ak i oni
koji se pozivaju na neku normu, obino u nju veruju, inae to njihovo pozivanje ne bi imalo
toliku mo.
Kad ljudi potuju norme, esto imaju na umu odreeni ishod: ele izbei neodobravanje
drugih ljudi. Ponaanje koje se rukovodi normama podrano je pretnjom drutvenih sankcija
koje ine potovanje normi racionalnim. Za uinkovitost normi nisu presudne vanjske
sankcije. Kad su norme internalizovane one se potuju ak i kad bi njihovo krenje prolo
neprimeeno i kad ne bi dovelo do sankcija. Sram ili oekivanje srama dovoljne su unutranje
sankcije. To ne znai da sankcije, kad se norme jednom internalizuju, postaju suvine. Budui
da je ljudska priroda takva kakva je, vanjske sankcije su korisna protivtea slabosti volje.
Postavlja se pitanje zato ljudi kanjavaju druge zbog krenja normi, ta oni imaju od toga.
Jedan od odgovora moe biti to to e, ako ne pokau svoje neodobravanje prekraja i sami
postati meta neodobravanja treih osoba. Ali neke se sankcije moraju vriti iz drugih motiva,
a ne samo iz straha od kazne. Norme bi mogle postojati zbog toga to su korisne za pojedinca
ili grupu koja ih potuje. Neke od normi zaista jesu korisne, kao norme saradnje. Korisnost
drugih je pak upitna jer ne ini se kako norme oblaenja i tako to imaju korisne posledice. Po
Elsterovom miljenju norme proizilaze iz psiholokih sklonosti o kojima malo znamo.

Drutvene institucije
Instituciju moemo definisati kao mehanizam koji namee pravila i pomou spoljanjih,
formalnih sankcija, upravljaju ponaanjem odreene grupe osoba. Tu se pravi razlika spram
drutvenih normi koje nameu pravila pomou neformalnih sankcija.
Institucije mogu biti privatne ili javne, u zavisnosti od prirode sankcija. U privatne spadaju,
firme, sindikati, verske organizacije. Glavna kazna koja njima stoji na raspolaganju je
izoptenje iz grupe. U javne spadaju npr. Kongres, Vrhovni sud ili Minstarstvo obrazovanja.
U njihove sankcije spadaju subvencije, porezi, zatvor.
Institucije nas prisiljavaju ili navode na odreene naine delovanja. Menjanje ponaanja
primenom sile najuoljiviji je aspekt institucija. Ovde se pod silom podrazumeva bilo koje
delovanje iji je cilj uiniti nepoeljne aktivnosti skupljima za onoga ko bi se hteo u njih
upustiti. Npr. porez na alkohol kako bi odvratila ljude od pia.
Privatne institucije takoe koriste silu. Firma moe kazniti radnika time to e mu uskratiti
unapreenje ili primanje u stalni radni odnos. Krajnja pretnja je izoptenje, otputanje ili
ekskomunikacija, ali institucije obino imaju irok spektar sankcija.
Navoenje deluje tako to smanjuje cenu poeljnim oblicima ponaanja. Npr. drava daje
poreske olakice za investicije ili dobrotvorne donacije.
Neke su institucije osnovane kako bi nam omoguile preduzimanje odreenih aktivnosti, a ne
kako bi nas od neeg odvraale ili na neto navodile. Bez zakonski obavezujuih ugovora,
57

dugorona interakcija i planiranje poivali bi na krhkim osnovama potenja i uverljivih

pretnji.
Institucije mogu poboljati svaiji poloaj, poboljati neiji poloaj na raun drugih ili
pogorati svaiji poloaj. Posledice mogu biti neintendirane i intendirane. Ponekad ostvarenje
cilja izmakne jer institucija ne predvidi i odgoene posledice svojih delatnosti. Ako drava
obavezuje poslodavce da ljudima ponude stalni radni odnos kad su kod njih bili zaposleni dve
godine, mnogo e ljudi biti otputeno nakon osamnaest meseci. Krajnji rezultat bi mogao biti
manja, a ne vea sigurnost zaposlenja.
Ciljevi institucije se mogu formulisati tako da smanje prevare i korupciju. Ponekad se
porotnici, sudije i javni slubenici biraju nasumice, da bi ih bilo tee podmititi. Mogu se
ponuditi nagrade ljudima koji prijave sluajeve korupcije itd. Ali i ova reenja imaju
tendenciju proizvoditi vlastite probleme. Jer pojedinac koji otkrije korupciju mogao bi izvui
veu korist ako korumpirane strane uceni nego ako ih prijavi. Elster veruje da se razlike u
stepenu korupcije u raznim zemljama mogu u velikoj meri objasniti oseajem za javno dobro
koje poseduju njihovi slubenici, a ne time to su te institucije posebno mudro osmiljene.
Besmislica je da institucije ine ili nameravaju ovo ili ono, samo pojedinci mogu delovati ili
nameravati. Kad spominjemo instituciju, spominjemo skraenicu za pojedince koji deluju
meu sobom i sa ljudima van institucija, pa se i ishod tog delovanja objanjava motivima i
mogunostima pojedinaca.

Drutvene promene
Drutvena promena je neispunjavanje oekivanja. Ono to obeleava drutvene promene je
subjektivno iznenaenje, a ne objektivni novitet. U ekvilibrijumu nema iznenaenja, stoga je
drutvena promena vanravnotena pojava. Ona je progresivna ako su ishodi bolji no to se
oekivalo, a regresivna ako su gori. Tehnika promena potencijalno svima donosi koristi, ali
na kratke staze uvek postoje i dobitnici i gubitnici. Npr. neki e ljudi biti zamenjeni
mainama.
Naprezanja i napetosti koji nastaju ispadanjem iz ravnotee u razliitim grupama izazivaju
razliite reakcije. Najgore stojei retko imaju sredstva da neto uine kako bi poboljali svoj
poloaj. Tokvil je primetio da do revolucija ne dolazi u najsiromanijim delovima zemlje ili
kontinenta, ve u onim gde se ivi bolje. Oni koji e sa napretkom dobiti i koji bi eleli dobiti
jo vie, moda nisu dovoljno moni da sami nametnu promene. esto se udruuju sa onima
koji gube, npr. siromatvom. Tokvil je izneo i, sa tim povezanu, tvrdnju da do revolucija ne
dolazi onda kad se stvari pogoravaju ve kad se poboljavaju. Ako oekivanje poboljanja
linog poloaja raste bre od objektivnih mogunosti, nagomilana frustracija moe pokrenuti
kolektivno delovanje.
Postoje dve greke koje vlade mogu uiniti u situaciji koja je ispala iz ravnotee: oni ili
popuste premalo ili previe. esto uine ono prvo iz straha da e uiniti ono drugo.
Postoje dva izlaza iz toga. Jedan je u demokratskom sistemu neprestanog reavanja sukoba, a
drugi je da vladari preduhitre zahteve za promenom, da ih zadovolje i pre nego to su
postavljeni.
Danas, veina ljudi ivi u drutvu sa stabilnim, relativno delotvornim institucijama. Neke se
privrede u potpunosti temelje na centralizovanom planiranju, a u ostalim ima mesta vladinim
smernicama i regulaciji. Po tom konceptu, promena nije serija neintendiranih posledica
kojima se ljudi podvrgavaju bez razumevanja i kontrole, ve namerni proces racionalnog
58

poboljanja. Drutvena promena e biti rezultat traenja reenja. Istorija je rezultat ljudskog
delovanja, a ne ljudskih planova.
Institucionalne promene mogu imati vrlo razliite posledice kad se primenjuju na makro i
mikro planu. Velike promene izazivaju mnogo posledica. Trebalo bi mnogo vremena pre nego
to se utvrdi ravnotea novog sistema. Jedina stvar koja bi mogla motivisati ljude da podnesu
cenu tranzicije bilo bi uverenje da je reforma stvar temeljne pravde, a ne ekonomske
uinkovitosti.
(Uvod u drutvene znanosti, 23-199)

59