Praznik Mira

3.
Prva trijada:
1.

Od danas pak nije, nije neobjavljen on;

Nebesnih, tiho odjekukuih,

A jedan koji se ne uplai ni bujice ni plama,

to mirno se ire zvukova puna,

Zaprepasti se kad posta tiho, zalud ne, sada,

I provetrena je starozdana

Kad vlast se nigde ne da videti kod duhova i ljudi,

Blaeno uobiajena dovrana; oko zelenih tepiha

mirie,

To je, sluaju oni delo,

Oblak radosti i nadaleko blistaju' stoje,

Najzrelijih plodova puni i zlatom ovenanih pehara,
Valjano poreani, jedan raskoni niz,
Sa strane tu i tamo uzdiu' se nad
Zaravnjenim tlom stolovi
Jer izdaleka dolazei su,
Ovamo u veernji as,
Uputili se gosti puni ljubavi.

2.

to odavno se sprema, od jutra do veeri, sada tek,

Jer neizmerno hui, u dubini nemei,
Gromovnika eho, hiljadugodinja oluja,
Da zaspi, nadglasan glasovima Mira, tamo dole.
Vi pak to dragoceni postaste, o vi dani nevinosti,
Vi donosite i danas svetkovinu, vi ljubljeni!i cveta
Okolo s veeri Duh u ovoj tiini;
I savetovati moram, ma bili srebrnosedi
Uvojci, o vi prijatelji!
Da za vence se pobrinemo i obed, sad venim
mladiia slini.

I sa osvitkom u oku mnim ve,

Kako se smei zbog ozbiljna dnevna dela,

Druga trijada:

Njega lino da vidi, Kneza Svetkovine.

4.

Iako se ve rado odrie svoje tuine,

I ponekog bih zvao, ali o ti,

I kao umoran od duga junaka pohoda,

Koji prijateljski ozbiljno ljudima privren,

Obara oi, zaboravno, lako osenjen,

Tamo pod sirijskom palmom,

I poprima lik prijatelja, ti Sveznani ipak

Gde blizu lei grad, kraj zdenca rado bi;

Gotovo savija koleno ono uzvieno. Nita pred

tobom,

ito je umelo okolo, tiho disae hlad

Samo jedno znam, smrtno nita nisi

Mudrac mi moe poneto rasvetliti; no gde
Bog se jedan jo i pojavi,
To je ipak drugaija jasnoa.

Od senke posveene gore,

A ljubljeni prijatelji, verno oblaje,
Zasenjivahu te takoe, da svetosmeo,
Kroz divljinu blag tvoj je zrak dolazio do ljudi, o
mladiu!
Ah! Ali tamnije zaseni usred rei te,
Strano odluujui smrtni udes. Tako je brzo

Prolazno sve nebesko; no zalud ne.

S krajeva izdaleka, kua grubo pipaju' zabludu,

I sree u tom sudbinu, ali hvala

5.

Nikad ne sledi odmah nakon bogodanog poklona;

Jer tedei dodirne, meri svagda vian,

Duboko ispitujui valja on da se shvati,

Samo trenutak stanove ljudi

Takoe bi nam, da davalac nije tedeo,

Jedan Bog, nepredvien i niko ne zna kada?

Ve odavno se od blagoslova ognjiita

Takoe sme potom ono drsko preko toga prei,

Vrh i tle nam zapalili.

I doi mora do svetog mesta ono divlje