EMANUEL LEVINAS

Predavanja:
Ono sto fasinira ljude u 20 veku jeste odkud rat tolikih ramera? Obicno se u interpretacijama govori o
zivotinjskoj dimenziji ljudskosti sto je u skladu sa tradicionalnim shvatanjem coveka kao homosapiensa.
Oduda se te zivotinjske dimenzije otimaju kontroli i ljudi nisu vise ugledna gospoda nego postaju zveri
koje ratuju (frojd). Kultura je jedini nacin da se ta divljina u coveku upristoji. Ideja koju Frojd donosi
jeste da je covek sustinski prirodno bice koje sebe pokusava artikulisati kulturom jer mu je tako
podnosljivije. Ono to govori Levinas spada u suprotnu vrstu definicije. Imamo autore koji govori da se u
najvisim dostignucima evropske civilizacije krije ono najgore. Levinas spada u ove autore koji misli da je
u biti evropske racionalnosti ta klica ludila, da ona nije u nekakvim zivotinjskim aspektima coveka. On
projektuje tog praevropljanina u figuru Odiseja. On kaze da Odisej odlazi da bi se vratio. Taj povratak i
taj odnos prema svom, prema onom odakle sam ima prevashodnu ulogu. Problematicno je sto iz takvog
odnosa nastaje figura modernog egoizma, a masovni egoizam koji je racionalan kreira jednog izuzetno
opasnog i agresivnog subjekta. Principi koje takva subjektivnost donosi su prisvajanje- odlazim sa
namerom da prisvojim ono sto mi se ucini prikladnim za mene. To sve cinim iz principa samoodrzanja
koje predstavlja civilizacijski oslonac u evropskom duhu.
Moderna kolonizacija proistice iz ove vrste racionalnosti- manjak resursa iz svog sveta nadoknadjujem
uzimanjem resursa iz drugog sveta. Kolonizacija u savremenom svetu ima drugacije motive nego
kolonizacija u izvornom smislu kod starih grka i ti motivi su krajnje racionalni. Tretman kolonizovanih je
takoe nova tema jer su stare grcke kolonije kolonizovale tamo gde nikoga nema,a nove kolonije
pokoravaju predhodno stanovnistvo. Kolonije se sad pretvaraju u imperije.Ono sto nam govori Levinas u
osnovi se tice pokusaja da sagledamo svoju civilizaciju kao nesto sto je zasnovano na racionalnosti i koja
ima svoju osnovu u znanju.
Meuljudski odnosi podrazumevaju instituciju zajednice. Odgovorni odnos prema drugom coveku je
nesto sto je u korenu filozofije, u korenu racionalnosti, nesto sto ima veze sa pitanjima nacina
organizovanja ljudske zajednice. Roenje odgovornosti se suprotstavlja nasledjenoj definiciji moci. Taj
odnos prema vladanju nema veze sa tim ko je najjacji a ko najslabiji vec sa odnosom relacije prema
drugim sto ima veze sa osnovom subjektivnosti koju Levinas predlaze a to je gostoprimstvo. Ukoliko smo
brutalni prema drugima, to znaci da medju sobom nismo dobri. Imamo subjektivnost koja ne trpi nikakvu
drugaciju civilizaciju. U racionalnoj subjektivnosti u osnovi lezi totalitarna ideja. Taj racionalni odnos ne
podnosi ono sto mu se ucini stranim, drugaciji, fundamentalno neupotrebljivim. Levinas ima ideju
nomadske egzistencije i etike. Etika bi trebalo da bude u korenu i umetnosti i nauke. Etiku on vidi kao
jednu vrstu dovoenja u pitanje spontanosti posredstvom pristustva drugog. Nelagodnost pogleda drugog
proistie iz tog intimnog osecaja o identitetu onoga sto mi mislimo o sebi i onoga sto drugi misle o nama.
Nelagoda ne bi postojala kada bismo mislili da taj drugi ima blagonaklon stav prema nama. Prva
racionalnost sve sto susrece pretvara u samog sebe-prisvaja se nesto sto se uklapa u moje okvire. S druge
strane imamo vrstu gesta koji dopusta da bude poremecen, da bude doveden u pitanj. Levinasova
dinamika ljudskosti se zasniva na tim neprekidnim iskoracima iz sebe. Kada napustamo svoj identitet ne
prihvatamo drugi nego nadogradjujemo postojeci.
MEU NAMA. MISLITI NA DRUGOG
Filozofsko odreenje ideje kulture
1. Kultura kao imanencija
Kultura se najpre moze tumaiti kao namera da se otkloni drugost Prirode koja strana i predhodna u
odnosu na nju pogaa neposredni identitet. Otud ljudsko bie kao ja onog ja mislim i kultura kao znanje
koje ide do samosvesti i do identiteta.

Mesto smislenog odrzace se u znanju i izjednaie se sa zapletom duhovnog u celokupnoj zapadnoj

kulturi. U znanju, radikalna spoljanjost Prirode, ravnodusne ili neprijateljski nastrojene prema coveku,
preobraca se u prisustvo. Prisecanje i imaginacija ce se shvatiti kao ono sto privodi sadasnjosti ono to je
prikriveno. ak i ono to je odsutno iz nedovrsene nauke ubuduce je prisutno u otvorenosti sveta
istrazivanju.
2. Praksa kao momenat znanja
Ali bivstvo sveta, u svojoj izlozenosti znanju jeste jedno dati se i jedno dati se uzeti koje najpre odgovara
shvatanju istine. To dati se jeste jedno ponuditi-se-ruci-koja-uzima i, sledstveno tome, ruka koja
dohvata ve raspolae materijom koju obuhvata. I tako se u percepciji istie jedno ciljanje, jedno
referiranje na neki cilj, neku stvar, neko bivstvujue. Percepcija je uzimanje, prisvajanje, sticanje
zadovoljenja; pomaljanje, u vlastitom ja, jednog zainteresovanog i aktivnog subjekta. Kultura u kojoj
nita ne bi moglo da ostane drugo, smesta je okrenuta praksi. Jo pre tehnologije industrijskog doba i bez
navodne korupcije za koju se to doba optuuje, kultura znanja i imanencije zaetak je otelotvorene prakse,
zaplene i prisvajanja, zadovoljenja. Najapstraktnije pouke budue nauke poivaju na toj manuelnoj
sproenosti sa stvarima gde je prisustvo stvari, ako se tako moe rei, o-dravanje.
Ruka koja oblikuje, to je in umetnika, ili koja, baratajui kistom, dovodi do pomaljanja oblika u materiji
stvari, i gde miljenje prepoznaje svoj do tada nikad neopaeni model! Znanje ili neznanje, umetniki
pokret, nain drukiji od naina znanja koji se sastoji u pridavanju smisla bivstvu, je umetnika
dimenzija kulture, o kojoj emo uskoro govoriti. Kultura kao miljenje potvrdjuje ljudski identitet, gde
subjekt opstaje uporno u svom identitetu bez mogunosti da ga drugo stavi u pitanje ili izbaci iz sedla.
3. Smisleno kao otelovljena misao
Ali da li kultura kao znanje uspeva do kraja u tom obujmljivanju drugog? U stvari, ve se percepcija
stvari ne moe ostvariti kao ista imanencija. Ona nije mogua bez pokreta, na primer, oiju i glave, bez
pomeranja ruku i nogu, bez uea celog tela u inu spoznaje, gde banalna analiza jedino razaznaje
sadraj predstave.
Prisustvo u svojoj spontanosti pokreta koji se prilagodjavaju stvarnosti nikad ne treba da budu navodjeni
kao prirodni uzroci znanja oni na neki nain pripadaju samom senzornom sadraju onog objektivnog i
inteligibilnog to percepcija donosi.
Postojao bi, znai, jedan naroiti anahronizam u strukturi znanja: svet obujmljen tim ja mislim ili shvaen
u iskustvu ve se zapravo nalazi medju obujmljujuim elementima, pripada, na neki nain, ploti onog ja
mislim. Otud pojam sopstvenog tela potpuno drugog u odnosu na telo koje se objektivno moe
identifikovati, koje je deo sveta, kakvo mi se pokazuje u ogledalu, kakvim ga vidi lekar kad me pregleda;
i, u isti mah, isto kao to telo! Relacija izmedju Istog onog ja mislim i Drugog Prirode koju kultura kao
znanje ne bi mogla da objasni.
4. Kultura kao izraavanje u umetnosti
Da li je to ist poraz univerzalne mudrosti shvaene kao trajan napor, za jednu misao, da udje u sebe i tu
pronadje bivstvo kao dato u svojoj prisutnosti, to je moglo izgledati kao ono to daje ivot celokupnoj
kulturi Zapada? Ili bi tu postajalo neto novo, po reima Merlo-Pontija u Znacima izmedju
transcendentne Prirode, onog po sebi naturalizma i imanencije duha, njegovih inova i njegovih normi?
Praiskonsko stanje ive ploti ili ovaploenja, konkretnost koja prethodi istoj duhovnosti idealistikog
subjekta i istoj materijalnosti prirode a obe su konstruisane apstrakcije! U konkretnom senzibilitetu,
izmedju vlastitog ja i onog to je drugo u odnosu na vlastito ja, inicijalna relacija ne bi bila
suprostavljenost ili radikalno pravljenje razlike, ve izraavanje, izraavanje jednog u drugom, kulturni
dogadjaj, izvor svih umetnosti. Izmedju miljena ja i spoljanosti materije, smislenost izraavanja znai
znaejstvom, razliitim od interiorizacije znanja i dominacije Istog nad Drugim, kultura u etimolokom

znaenju te rei nastanjivanje jednog sveta koji nije obina prostorna inherencija, ve stvaranje ulno
opaljivih izraajnih formi u bivstvu pomou jedne netematizirajue mudrosti ploti, koja je umetnost ili
poezija. U jo uvek tehnikoj kretnji koja slui dostizanje nekog predloenog cilja, ve se nasluuju
spretnost i elegancija: u glasu, ve se nazire jedan znaenjski jezik i mogunost pojanja i poezije. Noge
koje umeju da hodaju, umee ve da pleu; ruke koje dodiruju i dre, opipavaju, slikaju, vajaju i pokreu
dirke u iznenadjenju to se saobraavaju jednom nikad neopaenom idealu. Prerano ili izvorno
ovaploenje miljena, radjanje, u njenom raznovrsju, jedne umetnike kulture gde ono smisleno ne
upuuje na noetiko-noematiku strukturu transcendentalnog konstituisanja u znanju, ni na neko opte
pravilo; ve gde saglasje i nesaglasje u ljudskom nastaju bez pribegavanja univerzalnom i svodjenja na
njega i ostaju u krajnjem egzotizmu te raznolikosti. O ukusima se ne raspravlja! U razlici medju mnogim
osobama i medju rasprenim zajednicama materija, ili priroda ili bivstvo otkrivali bi ili izraavali ili
slavili, kako to kae Merlo-Ponti, njegovu duu. A ono ljudsko (ili sam ovek) bi tu znailo samo mesto
tog izraavanja i itavo uredjenje neophodno manifestovanju Lepog, umetnosti i poeziji koji su aktivni
modusi tog slavljenja ili izvornog ovaplodjenja Istog u Drugom koje je takodje svojevrsna manifestacija.
Manifestacija koja raskida sa inteligibilnou znanja misli onog kojoj je jednak i koja, ne izlai iz
kulturne imanencije, zauzima u ateizmu znanja nae zapadne kulture mesto jednog nepoznatog boga i
dobija ime duhovnog ivota.
Ali da li je drugost bivstva u tom sluaju dovoljno odmerena i dovoljno procenjena kao ono drugo
ljudskog? Nije li ona sama jo uvek suvie prirodna? Ne preti li kulturi nastanjivanja, u njenom
umetnikom izraavanju, krah, i to polazei od jedne apsolutne drugosti koja se ne da svesti na Isto i koja
poziva na neku kulturu drugaiju od kulture znanja i poezije?
5. Drugost drugog oveka
U dimenziji kulture otvorene znanjem gde ono ljudsko asimiluje neljudsko i ovladava njime,
potvrdjuje su i utvrdjuje ono smisleno kao povratak Istog i Drugog jedinstvu Jednog; na analogni nain,
jedinstvo jednog se potvrdjuje i utvrdjuje i to je opet smisleno izmedju due i tela u umetnikom
izraavanju i ve se nazire u ambivalentnosti plotskog i duevnog i u komunikaciji ukusa kroz same
razlike. Sve to situira Kulturu, znanje i umetnost, kao odanost (devociju) neoplatonovskom idealu
Jednog kome se mnotvenost sveta pobono vraa da bi postala imanentna jedinstvu Jednog ili da bi ga
oponaala u autonomiji ili slobodi znanja i tehnike i u uznositoj samodovoljnosti Lepog. Sama drava,
okupljajui ljudsko mnotvo, smatra se u toj kulturi znanja i umetnosti sutinskom formom tog jedinstva a
politika, opte uee u tom jedinstvu, uzima se za naelo medjuljudske bliskosti i moralnog zakona koje
reciprono povezuje gradjane, pripadnike prethodnog jedinstva Celine. itava jedna strana zapadne
kulture sastoji se u tome da se univerzalna drava i pun razvoj senzacije u vidu apsolutnog znanja
promiljaju i prikazuju kao da proishode iz iste istorije ili iz istog Logosa ili iz iste fenomenologije.
6. Relacija sa drugou oveka: etika
Moramo se, medjutim, zapitati moe li inteligibilnost shavena kao razreenje antagonizma Istog i
Drugog znaiti i drugaije a ne samo svodjenjem Drugog na Isto ili preobraanjem Drugog u Isto polazei
od drugog koje se prilagodjava Istom. Moramo se zapitati da li, upravo u ljudskoj mnotvenosti, drugost
drugog oveka jedina ima znaenje logine drugosti delova jednih prema drugima u jednoj izdeljenoj
Celini ijim strogo recipronim relacijama iskljuivo upravlja jedinstvo te Celine, tog Jednog
degradiranog u svojom delovima: drugim reima, moramo se zapitati da li, u ljudskoj mnotvenosti,
drugost druggog oveka izvorno ima znaenje polazei od nekog znanja politikog znanja, ali
prvenstveno znanja gde se vlastito ja prepoznaje kao deli jedne Celine koja nalae ljudsku solidarnost,
po slici jednog organizma ije jedinstvo obezbedjuje solidarnost njegovih delova. Ili se a to bi bio drugi
lan alternative moramo zapitati: drugost drugogo oveka, drugost drugog, nema li ona, za vlastito ja,
smesta obeleje apsolutnog, u etimolokom smislu te rei, kao da drugi ovek nije samo, u loginom i
formalnom smislu te rei, drugi (to jest drugi u odnosu na neki autoritet koji je logiki ili ak
transcendentalno prevladiv, koji je podesan za sintezu jedinstva kantovskog ja mislim), ve drugi na

jedan nesvodiv nain, jednom drugou i jednom odvojenou koje se opiru svakoj sintezi, koje prethode
svakom jedinstvu i gde je mogua relacija izmedju vlastitog ja i drugog, drugost nepoeljnog tudjinca
gde je drutvenost nezavisna od svakog prethodnog priznavanja i svakog obrazovanja totaliteta? Etika
relacija! Projekat jedne kulture koja prethodi politici i koja se, u bliskosti izmedju vlastitog ja i blinjeg,
koju ona oznaava, ne svodi na bilo kakvu definiciju ili lienost u odnosu na jedinstvo Jednog. Relacija
s drugim ovekom kao takvim, a ne relacija s drugim ve svedenim na isto, na srodno onom mom.
Kultura transcendencije, uprkos prevashodstvu, navodno iskljuivom, imanencije koja na Zapadu vai
kao vrhovna milost duha.
7. Epifanija lica i kultura kao odgovornost za drugog oveka
Ta drugost i ta apsolutna odvojenost manifestuje se u epifaniji lica, u odnosu licem- u lice. Kao
zbrinjavanje koje je sasvim drukije od sinteze, ono uvodi jednu bliskost razliitu od one kojom upravlja
sinteza datosti okupljajui ih u jedan svet, a delove u jednu celinu. Milju probudjenom za lice, ili
licem, upravlja jedna nesvodljiva razliitost: to je misao koja nije misao o, ve smesta misao za....., jedna
ne-ravnodunost (ne-in-diferentnost) prema drugom koja naruava ravnoteu jednake spokojnoneosetljive due spoznaje. Znaenjstvo lica: budjenje za drugog oveka u njegovom identitetu
nerazaznatljivom za zanje, prilaenje prvom oveku sa ulice u njegovoj bliskosti blinjeg, optenje snjim
nesvodivo na iskustvo. Pre svakog posebnog izraza drugog i pod tim izrazom koji, kao ve zauzet stav,
titi golotinja i ogoljenost izraza kao takvog. Izloenost, iz blizine, izruenje nekog opkoljenog i
progonjenog progonjenog pre svake potere i hajke. Lice kao sama smrtnost drugog oveka.
Ali u toj okrenutosti licem i s lica, u toj smrtnosti pozivanje i zahtev koji se odnose na vlastito ja,
koji se odnose na mene. Kao da je nevidljiva smrt pred kojom suelice stoji lice drugog moja briga, kao
da me se ta smrt tie. Smrt drugog oveka me stavlja i dovodi u pitanje, kao da vlastito ja zbog svoje
ravnodunosti postaje sauesnik te smtri i mora da odgovara za tu smrt drugog i da ga ne ostavi da umre
sam. Upravo u tom podseanju na odgovornost vlastitog ja licem koje ga poziva, koje ga zahteva, koje ga
iziskuje, drugi i jeste blinji tom ja.
Polazei od te otvorenosti izmedju drugog i vlastitog ja, mogli smo ranije da napiemo da je lice za
jedno ja da je lice za mene u isti mah iskuenje da se ubije i ono ne ubij koje ga ve optuuje, mene
sumnjii i to zabranjuje, ali me ve iziskuje i trai. Bliskost blinjeg je odgovornost vlastitog ja za nekog
drugog. Odgovornost za drugog oveka, nemogunost za drugog oveka, nemogunost da ga ostavim
samog tajni smrti, to je, konkretno, kroz sve modalitete davanja, primanje poslednjeg dara umiranja za
drugog. Odgovornost ovde nije hladni pravni zahtev. To je svekolika ozbiljnost ljubavi prema blinjem
ljubavi bez poude na koju se oslanja urodjeno znaenje te istroene rei i koju pretpostavlja celokupna
knjievna kultura, sve biblioteke i cela Biblija gde se pripoveda o njenoj sublimaciji i njenoj profanaciji.
8. Kultura kao prodor ljudskog u varvarstvo bivstva
Kultura koja univerzalno ima znaenje kao, u modernom dobu, kultura znanja i tehnike i kao
kultura koje se, poev od univerziteta, otvorila svim oblicima kultura koje ne pripadaju grko-rimskoj
batini. Ali kultura gde se, nasuprot kulturi znanja, tehnike i umetnosti, ne radi, za ono Isto ljudskog Ja, o
tome da se potvrdi u svom identitetu apsorbujui ono drugo Prirode ili se izraavajui u njemu, ve da
stavi u pitanje sam taj identitet, njegovu neogranienu slobodu i njegovu mo, ne injei da on izgubi
svoje znaenje jedinstvenog. Etika kultura gde lice drugog oveka lice apsolutno drugog budi u
identitetu vlastitog ja neustupljivu odgovornost za drugog oveka i dostojanstvo izabranog.
Novo znaenje duha u tom znaenjstvu smislenog. On ne prebiva u miljenju koje prisvaja ono
drugo prirode ili koje, u poeziji i umetnosti, slavi, to e rei manifestiju stanovanje u svetu. Varvarstvo
bivstva preti polazei od jedne radikalnije spoljanosti, polazei od transcendencije i stranosti drugog
obeka. Spoljanost spoljanjija od svakog prostornog rastojanja. Kultura nije prevazilaenje, niti
neutralizacija transcendecije; ona je, u etikoj odgovornosti i obavezi prema drugom, odnost prema

transcendenciji kao transcendenciji. Moemo je nazvati ljubav. Nju nalae lice drugog oveka, koje nije
neka datost iskustva i ne potie iz sveta.Prodor ljudskog u varvarstvo bivstva, ak i ako nam nijedna
filozofija istorije ne jemi da nee doi do povratka varvarstva.
O JEDINSTVENOSTI
1

Formalni poredak

Ljudsku jedinku bi najpre trebalo promiljati u formalnom okviru njene pripadnosti jednom rodu
ljudskom rodu. Ona je deo celine, koja se deli na vrste i zavrava se nedeljivim jedinstvom, logiki
poslednjim identitetom Pojedinca situiranog meu empirijske datosti i prepoznatljivog po determinisanim
znacima vrste i vremena gde se to jedinstvo postavlja kao bivstvujue, u svojoj posebnosti, koja, po
aristotelu, jedina postoji, van idealne ili apstraktne egzistencije rodova.
Jedan pojedinac je drugi u odnosu na drugog. Formalna drugost: drugi nije drugi, ma kakav bio
njegov sadraj. Svako je drugi u odnosu na svakog. Svako iskljuuje sve druge, i postiji zasebno, i postoji
za sebe. isto logika i reciprona negativnost u zajednitvu roda.
Izgleda da se ta pozitivnost bivstva koja se postavila i ta negativnost iskljuivanja pronalaze i
veliaju ili optuuju u ljudskosti ljudskog Pojedinca. Pozitivnost posebnog Pojedinca jeste istrajavanje
u bivstvovanju koje je ivot; ljudski Pojedinac ivi u svojoj volji za ivotom, to jest slobodi koja se
potvruje kao egoizam vlastitog ja, iji se identitet, spolja nerazaznatljiv, ljjudskog Pojedinca, upravo
identifikuje, kao iznutra, samooseanjem.
Ali ljudski Pojedinac je takoe i negativnost u svojoj slobodi, iskljuujui slobode drugih koji
ograniavaju njegovu. Drugost, ponovo reciprona, vlastitih ja: eventualni rat svih protiv svih.
2.Autonomija umnog pojedinca
Meutim, sledei mudrost zapadne tradicije i miljenja, Pojedinci prevladavaju iskljuivu nasilnost
svojih conatus assendi i svoje suprostavljenosti s drugima u miru koji se uspostavlja pomou znanja iju
istinu obezbeuje Um. Ljudski Pojedinaci bi bili ljudi po svesti. Razliita ja se usaglaavaju u
racionalnoj istini kojoj se povinuju bez prinude, bez odricanja od sopstvene slobode. Posebna volja
Pojedinca izdie do auto-nomije linosti gde nomos, univerzalni zakon, prinuuje ego, svesni i umni, ne
prinuujui ga. Volja je praktiki um. Linosti, meusobno druge ili strane, poistoveuju se. Samim tim,
ostvaruje se ili se tome barem tei slobodno okupljanje posebnih linosti oko idealnih istina, naroito
Zakona. Pojedinac se otvara ljuskom miru polazei od drave, institucija, politike. ak se i autoritet
religijskog namee pomou teologija, u istini Uma, slobodi vlastitog Ja. Um koji prevladava drugost
spoljanje prirode naukom i tehnikom, upravlja jednakom preraspodelom stvari. Prema tome, znanje,
istina i mudrost, a svest je ve mogunost mudrosti, ve ljubav prema njoj prema tome, filozofija, u
grkom smislu te rei, majka svake nauke i svake politike bili bi suta duhovnost ljudskog Pojedinca,
ovenost oveka, linost u pojedincu, izvor ljudskog prava i naelo svakog opravdanja.
Duhovnost koja znai jednakost meu linostima u miru. Mir ljudskog Pojedinca kao egzistencija
za sebe, kao sigurnost oveka zadovolj(e)nog u blagostanju i slobodi. Spokojstvo poinka u svojoj
pozitivnosti i svojoj poziciji: supstancijalnost supstance obezbeena vlastitom ja. Jednakost kojoj drava
tei tokom istorije, i gde se obeava, kroz Um, za ljudske pojedince, tako razliito obdarene od Prirode,
formalna jednakost pojedinca (jedinke) u rodu. Ljudski pojedinci u ljudskom rodu nude se suenju i
podleu objektivnosti nunoj za upranjavanje pravde koja eventualno vaspostavlja mir. ema na koju se,
za nas Evropljanje, na taj nain izvorno referiraju ljudski poloaj i uveno ljudsko pravo, naelo i merilo
svakog opravdavanja. Referiranje ljudskog prava na dravu i na logiku Univerzalnog i Posebnog, ljudsko
pravo je zacelo neminovan nalog u humanizaciji Pojedinca, njegove pravde i njegovog mira. Da li je u
tome, ipak, izvorni momenat te humanizacije Pojedinca. Nije li potrebno da se njegova politika sudbina,

postavljajui se i poivajui u miru posebnog, priseti drugog dodeljivanja prava i drevnijeg modaliteta
mira? To je problem kojim u se ovde pozabaviti.
3.Nemirna savest Evropljanina
Meutim, savest Evropljanina nije u miru, u sadanjem asu modernog doba, bitnom za Evropu,
takoe asu svoenja rauna. Nemirna savest na kraju milenijuma proslavljenog Uma, trijumfalnog Uma
znanja; ali takoe na kraju milenijuma bratoubilakih, politikih, ali krvavih borbi imperijalizma
smatranog univerzalnou, ljudskog prezira i eksploatacije, pa sve do ovog veka dvaju svetskih ratova,
ugnjetavanja, genocida, holokausta, terorizma, nezaposlenosti, bede Treeg sveta koja nikako da prestane,
nemilosrdnih doktrina faizma i nacionalsocijalizma do vrhunskog paradoksa gde se odbrana linosti
izokree u staljinizam. Da li je Um (razum) uvek uspevao da uveri volje? Da li su volje uvek bile
praktini um da bi ostajale nepopravljive u jednoj kulturi gde je trijumfalni Um nauka pokretao samu
istoriju i nije smeo da tu donese nijedan pogrean zakljuak? Evropa ima nemirnu savest i sebe osporava
dotle da ak stavlja u pitanje centralnost i prevashodstvo svoje logike, dotle da velia na svojim
univerzitetima misli koje su nekada smatrane primitivnim, pa ak i divljim. Evropa sama sebi osporava
svoju filozofsku povlaenost koja je trebalo da obezbedi njen mir! Nije li Evropa prestraena drutvenom
nedovoljnou sopstvene istine i nauke, koja, na svom vrhuncu, predstavlja pretnju ljudskom Pojedincu i
njegovom bivstvovanju kao bivstvovanju iji je problem, postavljen u grkoj, razbuktao njenu
filozofiju?
Ali onda se takoe treba zapitati da li ti elementi nemirne savesti ve ne otkrivaju i ne opuuju
evropsku ljudskost to pridaje ljudskom pojedincu smisao koji nije samo helenski, ma koliko da je
neophodan poev od izvesnog momenta, njegov sutinski uticaj.
Razbijanje univerzalnosti teorijskog uma koje se rano javilo u onome spoznaj samog sebe, da bi
ponovo izgradilo itav univerzum u samosvesti. Svedoanstvo o poznanju koje potie iz duha ija ljubav
prema mudrosti ne iscrpljuje sve moi ljubavi, a moda ak ni njene izvorne moi.
4. Ne ubij
Ta nemirna savest zapravo ne izraava prosto razoarenje izazvano protivrejem izmeu izvesnog
projekta kulture, ugodne i spokojne, i nedovoljnosti postignutih rezultata. Skepticizam ili cinina
dijalektika uzalud obznanjuju, u svakoj krizi kulture, lenjost miljenja i strah od smrti: postoji neto poput
uasavanja od ubijanja. Postoji nespokojstvo u pogledu legitimnosti patnji nanetih nekima neoborivom
logikom stvari, ak i kad smo, kad je re o sopstvenim kunjama, sebi nametnuli stav filozofskog
prihvatanja. Postoji nespokojstvo u pogledu legitimnosti svega to je na izgled logino, u ogledalu
legitimnosti patnji nenatih iz jednostavne perspektive onoga to Hegel naziva identitet identinog i
neidentikog. Postoji strepnja od odgovornosti koja lei na pojedincima koji su preiveli nasilnu smrt
rtava. Neto poput moralne nelagode to su se preivele opasnosti koje prete drugima. Kao da svako,
istih ruku, i u svojoj pretpostavljenoj ili nedosmislenoj nedunosti, mora da odgovara za glad i ubistva!
Svaiji strah za sebe, u svaijoj smrtnosti, ne uspeva da apsorbuje sablazan ravnodunosti prema patnji
drugog oveka.
Nismo li mi uli u naem ljudskom poznavanju u Evropi, jo s vieg mesta nego s mesta blage
vesti istinite spoznaje koja bi raspolagala naim voljama ne prinuujui ih i usmeravala ih ka miru,
imperativ iz Deset bojih zapovesti: Ne ubij? Iza reciprone i formalne drugosti pojedinaca koji
pripadaju nekom rodu, iza njihove reciprone negativnosti, no u kojoj su oni, u ljudskom rodu slini
meu sobom zbog zajednitva roda i obdareni umom, svi obeani Umom miru za svoj raun ima
znaenjstvo jedna druga drugost. Kao da, u ljudskom mnotvu, drugi ovek biva naprasno i paradoklaslno
uprkos logici roda onaj koji me se po prevashodstvu tie; kao da, jedan meu drugima, ja bivam
upravo ja onaj ko je, pozvan, uo imperativ kao onaj kome je on iskljuivo upuen, kao da je samo
prema meni, prema meni pre svega, taj imperativ usmeren; kao da ja, ubudue jedini i izabrani, ja moram

da odgovaram za smrt, a prema tome i za ivot drugog. Povlastica za koju se inilo da ju je ukinula logika
roda i pojedinaca (jedinki):ne ubij izvanredna dvosmislenost pojedinaca (jedinki) i roda. Izvanredna
dvosmislenost vlastitog Ja: u isti mah suto mesto gde se bivstvo i napor usmeren na bivstvovanje gri
kao lino sopstvo, kao ipseitet sklopljen nad samim sobom, primordijalan i autarhian, i mesto u kome je
mogue udno ukidanje ili obistvaljanje te prenosti egzistiranja i samoodricanja u brizi za probleme
drugog: oni su me se ticali i oni su mi bili povereni, kao da je drugi pre svega lice. Eto kako se drugostjedinke-u-rodu povratila od svoje formalnosti i svoje logike banalnosti kojom je ta relacija, jasna i
zasebna ideja, ila simultano ili ravnoduno (bezrazlino) od vlastitog ja ka drugom i od drugog ka
vlastitom ja. Kao da je svest tu izgubila svoju simetrinost u odnosu na svest drugog!
5.Jedinstveno pre individualnog
Treba postaviti pitanje: da li izvorna semantika situacija u kojoj ljudski pojedinac dobivao smisao
ili stie pravo jednaka logikoj emi rod/jedinka (pojedinac) gde, od jednog pojedinca do drugog, drugost
ostaje reciprona i gde se pojam ljudskog Pojedinca utvruje objektivacijom bilo kog pojedinca iz datog
roda, budui da je svaki drugi u odnosu na drugog? Ili drugi lan alternative izvorni pristup pojedincu
kao ljudskom Pojedincu, daleko od toga da se svodi na prostu objektivaciju jednog pojedinca meu
drugima jeste karakteristian pristup gde onaj ko pristupa i sam pripada konkretnoti susreta i ne moe
da zauzme rastojanje neophodno objektivirajuem pogledu, ne moe da se oslobodi relacije i gde to nemoi-se osloboditi, ta ne-ravnodunost (ne-in-diferentnost) u pogledu razliitosti (diferentnosti) ili
drugosti drugog ta nepovratnost nije prost poraz jedne objektivacije, ve upravo pravo dato
razliitosti drugog koji, u toj ne-ravnodunosti (ne-in-dioferentnosti) nije formalna i reciprona i
nedovoljna drugost u mnotvu pojedinaca jednog roda, ve drugost jedinstvenog, spoljanjeg u odnosu na
bilo koji rod, koji transcendira svaki rod. Transcendencija koja tada ne bi bila prost promaaj imanencije,
ve nesvodivo prevashodstvo drutvenog u njegovoj bliskosti, sam mir.
Ne mir iste sigurnosti i neagresije, koji svakom obezbeuje njegovu poziciju u bivstvu, ve mir koji je
ve sama ta ne-ravnodunost. Mir gde pod ne-ravnodunou ne treba podrazumevati neutralnost neke
naputene radoznalosti, ve ono za-drugog odgovornosti. Odgovor prvi govor; primordijalna dobrota
koju mrnja ve pretpostavlja u svojim obzirima, ljubav bez poude gde dobija smisao pravo ocveka,
pravo voljenog, to jest dostojanstvo jedinstvenog.
Blizina transcendentnog u oveku koja bi upravo imala znaenje vika drutvenosti o odnosu na
svaku samou u kojoj i dalje boravi spoznaja pojedinaca rasprenih u rodu. Viak drutvenosti u ljubavi.
Mi ne izgovaramo olako tu esto varljivu re. U etikom miru, neuporedivom drugom, jedinstvenom
drugom, samo jedinstveni apsolutno drugi. Ali jedinstvenost jedinstvenog, to je jedinstvenost voljenog.
Jedinstvenost jedinstvenog ima znaenje uljubavi. Time ne elimo da kaemo da se jedinstvenost
drugosti promilja kao subjektivna iluzija zaljubljenog. Ve naprotiv, upravo e subjektivno kao takvi biti,
u spokojno-neosetljivoj sutini tog bivstva, u generikoj raznovrsnosti objektivnog, uslov mogunosti
jedinstvenog. Putem subjektivnog koji nije samo spoznavanje, no koje postaje ljubav eto, kroz
strogost logikih formi i njenih rodova, prodora koji see do jedinstvenog. Kroz potmulo nasilje
istrajavanja u bivstvovanju jedna onostranost. Dalje nego sa spoznatim pojedincem, eto, sa apsolutno
drugim, ljudskog mira i bliskosti. To je mir razliit od jednostavnog jedinstva raznolikog u okviru sinteze
koja ga objedinjuje: mir kao relacija drugim u njegovoj drugosti apsolutnog, priznavanje u pojedincu
jedinstvenosti linosti. Ljubav kao logika operacija!
6. Pravda i jedinstveni
Ova analiza interpersonalnog odnosa koja je nastojala da pokae izvorno znaenje prava pojedinaca
u bliskosti i jedinstvenosti drugog oveka nije, ni u kom sluaju, prenebregavanje onog politikog.
Nekoliko rei, na kraju, da naznaimo kako samo to izvorno pravo vodi liberalnoj dravi, politikoj
pravdi i to na osnovu pluraliteta pojedinaca koji pripadaju ekstenziji ljudskog roda; ali takoe i da bi
smo rekli kako referiranje na lice drugog uva etiku te drave.

Ljudska mnotvenost ne doputa vlastitom ja recimo: ne doputa meni da zaboravim treeg koji
me otre bliskosti s drugim: odgovornosti koja vremenski prethodi svakom sudjenju, prethodnoj
odgovornosti za blinjeg, u njegovoj neposrednosti, jedinstvenog i neuporedivog, izvornoj drutvenosti.
Trei, drugi u odnosu na blinjeg, takodje je moj blinji. I takodje je blinji blinjeg. ta oni ine- kao
jedinstveni ta su ve uinili jedan drugo,? Za mene bi znailo da sam izneverio svoju odgovornost
vlastitog ja svoju prethodnu odgovornost prema jednom i drugom, svojim blinjima kad bi zatvorio
oi, zbog te odgovornosti koja prethosi svakom prosudjivanju, zbog biliskosti, pred ogreenjem o
drugogo. Nije ovde re o vedjenju rauna o eventualnoj teti koju bih ja morao pretrpeti od jednog ili
drugog, u o demantovanju moje nesebinosti (nepristrasnosti); re je o tome da ne zatvaram oi pred
patnjom drugog koja je u mojoj odgovornosti.
To je as pravde. LJubav prema blinjem i njegovo izvorno pravo jedinstvenog i neuporedivog, za
koga ja moram da odgovaram, i sami se na kraju pozivaju na Um sposoban da poredi neuporedive, na
mudrost ljubavi. Jedna mera se superponira na ekstravagantnu velikodunost onog za-drugogo, na
njenu beskonanost.Ovde, pravo jedinstvenog, izvorno pravo oveka postulira sudjenje, i samim tim,
objektivnost, objektivaciju, tematizaciju, sintezu. To su potrebne institucije koje arbitriraju i politiki
autoritet koji je podupire. Pravda iziskuje i utemeljuje dravu. Tu, zacelo postoji neophodno sprovodjenje
ljudske jedinstvenosti na posebnost pojedinaca ljudskog roda, na poloaj gradjanina. Derivacija. Mada je
njena imperativna motivacija upisana u samom pravu drugog oveka, jedinstvenog i neuporedivog.
Medjutim, sama pravda ne bi smela da nas navede da zaboravimo poreklo prava i jedinstvenosti
drugog koju ubudue zastiru posebnost i optost ljudskog. Ona ne bi smela da prepusti tu jedinstvenost
politikoj istoriji koja biva angaovana u determiniznu moi vlasti, dravnih razloga, totalitarnih
iskuenja i pogodnosti. Ona eka glasove koji sudove i prosudjivanja sudija i dravnika podsjeaju na
ljudsko lice skriveno pod identitetom gradjanina. Moda bi to bili proroki glasovi.
Anahronizam koji nam izmamljuje osmeh! Ali proroki glasovi po svoj prilici znae mogunost
nepredvidljive dobrote za koju je sposobno vlastiti Ja u svojoj jedinstvenosti koja prethodi svakom rodu
ili oslobodjenoj svakog roda. Oni se pokatkad uju u povicima koji se uzdiu iz medjuprostora i koji,
nezavisno od zvaninih instanci, brane ljudska prava; pokatkad u pevanju pesmika; pokatkad naprosti u
vrevi i na trotoarima liberalnih drava gde sloboda izraavanja ima status prve slobode i gde je pravda
uvek preispitivanje pravde i oekivanje vee pravde.