JOST SMIRS

Predavanja:
U 19.veku javljaju se saloni odbijenih gde vidimo da se ono to je umetniki progresivno ne dogaa na oficijalnoj
izlobi. Sa jedne strane imamo oficijalne institucije sa njihovom ponudom, a sa druge jednu potrebu koja mora da
se neguje i da se hrabri. Smirs govori o paradoksu gde je umetniki jezik u sukobu sa jezikom reklame i
menadmenta koji je sugestivan, jednoznaan i iskljuujui za druge. Umetnost treba da demokratski doprinese
da se uju razliiti glasovi to je izmeu dva svetska rata ugroeno ekonomijom i politikom. Smirs insistira
upravo na tom liberalizmu u umetnosti. Studiranje vlastite kulture i kulture suseda treba da bude potencirano i ne
treba da bude kopiranje onoga sto se dogaa u metropolama. Problem nije samo u suprotstavljenosti jezika
umetnosti i jezika reklame nego i svoenje umetnosti na potroaki odnos.
Smirsov interes vezan je prevashodno za pojam geopolizacije koji je ekvivalent globalizaciji koja podrazumeva
da se lokalno ini u potpunosti umetnicki drugorazredno. Sve sto nije iz velikih produkcijskih kuca, sve sto je
lokalno se devalvira. Nije re o tome da globalizacija donosi iskljucivo promociju jedne kulture, jedne ekonomske
klase, jednog ideolokog miljenja. Geopolizacija podrazumeva da danas imamo vise posebnosti nego ikada ali su
one emitovane sa jednog mesta.
I sv. rat je prvo globalno, a ne teritorijalno iskustvo. Pre toga su sva seanja bila lokalna. Kulturna razmena u
globalizacijskim uslovima, posle I svetskog rata se smanjila zbog toga to se subjektivnost i volja koja govori sta
je umetniki relevantno izmestila izvan lokalnog. Zemlje ne razvijaju vlastiti komunikaciju sa drugim kulturama,
npr ne prevode knjige iz indije koje su tamo relevantne vec samo one autore iz Indije koji su uspeli u Njujorku,
Parizu...Mi prisvajamo autoritete koje odredjuje velike metropole. Kulture se medjusobno razlikuju u
globalizacijskim uslovima po tome da li same kreiraju svoj arhiv.
Smirs predlaze reenje da bi trebalo ograniiti uvoz umetnosti iz inostranstva na 25%, on predlaze cenzuru koja je
kontra principima neoliberalizma da onaj ko je uspesan bice jos uspeniji, a onaj ko je neuspean propae.
Savremena posledica takve ideje je da je mo vidljivosti onda rezervisana za one koji su najuticajniji.
Globalizacija podrazumeva ekonomski model koji nije vise nacionalan ve je multinacionalan. Liberalizam polazi
od ideje nacionalnih drzava, dok neoliberalizam polazi od ideje umreenog sveta.On se odlikuje borbom protiv
socijalne drzave (socijalna pomoc, invalidska penzija) koja nastaje kao posledica demokratizacije. Posledica
socijalne drzave jeste smanjenje produktivnosti zajednice koja poiva na konkurenciji (zato bi ja radio za 1000 e,
kad je socijalna pomoc 800e?). Socijalna drzava dugorono unitava zajednicu jer kreira pojedince koji nisu
motivisani. Najuspeniji snose posledice u takvoj drzavi jer placaju poreze za da bi neuspesni primali socijalnu
pomoc. Amerika je zato ukinula taj princip (kapitalistiko drustvo).
UMETNOST POD PRITISKOM
Stotine hiljada pisaca, glumaca, muziara, vizuelnih umetnika, dizajnera i multimedijalnih umetnika irom sveta
stvara i izvodi svaki dan u svojim okruenjima, prelazei granice i sve vie prodirui u digitalni i elektronski
domen. Neki od njih izvor inspiracije nalaze u svom kulturnom nasleu, a drugi vie vole da preko ograde
pogledaju u budunost. Sve njih karakterie upotreba razliitih tehnika i materijala, jedni se usmeravaju na
tvorevine koje zahtevaju ozbiljan napor da bi se shvatile, drugi stvaraju dela koja su kao otvorena knjiga, neki
opsluuju ogromnu publiku, dok drugi uglavnom dobijaju priznanje male grupe ljudi.
Meutim, kulturna situacija irom sveta nije toliko ohrabrujuca kao to se na prvi pogled ini. Kulturni
konglomerati imaju previe vlasti nad produkcijom, distribucijom i promocijom umetnikih dela i kontroliu
autorska prava za vei broj istih. Veina umetnika ne stoji dobro ekonomski, a lokalni umetniki ivot postaje
delokalizovan. Kulturne inicijative na lokalnom nivou manje vrede od uticaja i konkretnih umetnikih proizvoda
koje stvara ogranien broj proizvodnih centara to ispunjava svet korporacijskom kulturom u kojoj je krajnji cilj
poveana potronja.

Iz demokratske perspektive ova oligopolizacija 1 i delokalizacija proizvodnje, distribucije, promocije i

intelektualne svojine u umetnosti treba da bude ponistena. Umetnike manifestacije koje nas okruuju vise ne bi
trebalo da kontrolie ogranien broj sila. Lokalni nivoi na kojima ljudi ive, podizu svoju decu i dele svoja
zadovoljstva i tuge, ponovo bi trebalo da postanu srediste umetnikih pokreta. Korporacije koje imaju nesto da
prodaju vise ne treba da budu glavni kontrolori umetnikog zivota.
Trine oligopolistike sile ne obezbeuju odgovarajue okruenje za razvoj demokratskih umetnikih prava gde
glasovi mnogo razliitih umetnika mogu da se uju kroz njihova dela. Ljudi su razliiti, pa tako i izvori koji
razvijaju njihov senzibilitet za boje, kompozicije i konture treba da budu razliiti.
Umetnosti nas edukuju i predstavljaju registre u kojima se razvijaju nasa osecanja. Ove komunikativne procese ne
bi trebalo prekidati reklamnim porukama. Naravno, svaki umetnik pokuava da proda svoj rad, to je komercijalni
in. I organizatori i promoteri njihovih dela ine to isto. Problem, meutim nastaje kada trgovina postane centar
njihovih aktivnosti i kada je njihov rad sveden na sirovine i ideje koje kulturne industrije i komercijalne
korporacije transformisu ili menjaju da bi izasle u sustret svojim ukusima i ekonomskim potrebama,
predstavljajuci delo samo u okruzenju koje je osmisljeno za uveanje njihovog profita. Umetniki aspekti ljudske
komunikacije koji se mogu pronaci u muzickim strukturama ili impresijama koje bacaju slike postaju
problematini kada na prvo mesto dou korporacijske namere.
Oigledno je da mnogi ljudi vole to to im nude kulturni konglomerati, tako da ne treba zanemariti zavodljivost
korporacijske kulture. Treba potovati ta oseanja, a opet analizirati ta se gubi kada stvaranje, produkciju ,
distribuciju i promociju umetnikih dela pokreu korporacije. Moraju se napraviti druge strukture za kulturnu
produkciju, distribuciju, promociju i recepciju u kojima razni umetnici i mala i srednja kulturna preduzeca mogu
da cvetaju. Takve strukture mogu takoe proizvoditi umetnika dela koja se sviaju velikom broju ljudi; nigde ne
postoje stroga pravila koja kazu da samo ono to dolazi iz kulturnih industrija moze biti prijatno za veliki broj
ljudi.
1. TRGOVINA: JO JEDAN SVETSKI RAT
U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima pie da Svako ima pravo na slobodu miljenja i izraavanja to
obuhvata pravo da ne bude uznemiravan zbog svog misljenja, kao i pravo da trai,prima i iri obavetenja i ideje
bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Svako podrazumeva udaljavanje od elitistikog koncepta kulture
i drugih vrsta monopolistikih izvora koji stvaraju kulturu.Umetnost je specifian vid komunikacije i stoga
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima podrazumeva da svako ima pravo da bude aktivan u oblasti
umetnikog izraavanja.
Potom pie da Svako ima pravo da slobodno uestvuje u kulturnom ivotu zajednice. Uee ne podrazumeva
samo igru, pisanje, slikanje ili stvaranje muzike ve i aktivno uee u umetnikom ivotu zajednice. Postoje
mnoge vrste zajednica od kojih je jedna lokalno oznaena oblast u kojoj ljudi zive. Postoje i zajednice koje se
sastoje od ljudi kojima su zajednicka slina ekonomska pozicija, religiozna ubedjenja, drustveni ili kulturni
stavovi. U svakom sluaju, ljudi koji pripadaju jednoj ili vie zajednica imaju aktivno pravo da uestvuju u
kulturnom ivotu tih zajednica.
Jedan element treba posebno naglasiti, a to je sa svako ima pravo da trai, prima i iri obavetenja i ideje bilo
kojim sredstvima i bez obzira na granice. Koncept traenja i primanja pokriva ono to mi danas nazivamo pravo
pristupa. Ljudi bi trebalo da imaju pravo pristupa svim medijima, a ne samo onim najoiglednijim. Iz
demokratske perspektive to je bespogovorno; svi glasovi treba da se uju i svako bi trebalo da moze da igra
aktivnu ulogu u public domain bilo kojeg drustva. U protivnom e se uti samo najglasniji ili najmoniji glasovi,
samo e najvidljivije slike insistirati na tome da ih gledamo. Demokratija je jaka samo kada manjinske take

1 Trzisna situacija kada nekoliko prodavaca vlada celokupnim trzistem nekog

proizvoda

gledita igraju aktivnu ulogu u drutvenom i kulturnom polju iskustva, a to ukljuuje itav spekart umetnikih
izraza, od kojih nijedan ne treba da ostane skriven.
Pre nego to je nastala Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, prva Generalna skuptina Ujedninjenih nacija
je usvojila rezoluciju u kojoj je izjavila da je sloboda informisanja osnovno ljudsko pravo. Veina delegacija je
stekla utisak da su Amerikanci favorizovali ideju slobode informacija, kako bi osigurali slobodno trite za svoje
novinske agencije. Taj utisak je pojaalo ameriko suprotstavljanje pokuajima kineske i indijske vlade da zatite
svoje nacionalne novinske agencije. Sloboda izraavanja kao ljudsko pravo je poela da se mea sa ekonomskom
slobodnom novinskih i kulturnih preduzea koja dominiraju tokovima vesti i kulture irom sveta. Ideja
slobodnog protoka je u praksi dala zeleno svetlo globalnom prodoru proizvoda amerikih medijsko kulturnih
konglomerata.Pokuaj bilo koje nacije da zakonski regulie taj tok je otro odbijan i uporeivan sa
totalitarizmom.
Pedesetih i poetkom ezdesetih godina, doktrina slobodnog protoka je bila uvedena na globalnom nivou, sa
masivnim uplivom medija iz zapadnih centara (Njujorka, Holivuda, Londona) meu narode irom sveta. Zbog
ega su neke drave elele da zakonski reguliu tokove informacija i kulturnih proizvoda? U nekim sluajevima
to jeste bilo iz totalitarnih razloga-u drzavama koje kontroliu ta su ljudi itali, gledali ili sluali. U drugima su to
radili da bi se osigurali da lokalni umetniki ivot i vesti nee biti ugroeni spoljnim silama i oligopolima. Bivse
kolonije koje su stekle nezavisnost su tako uoile da su njihova sredstva i mogunosti za komunikaciju bili
zanemarljivi u odnosu na komunikacionu silu koju su zapadne zemlje irile po celom svetu. Slobodan protok
informacije je postao jednosmerni protok sa Zapada u ostale delove sveta.
U mnogim nezapadnim zemljama filozofija slobodnog protoka informacija bila je odbijena iz drugih razloga.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima pretpostavlja univerzalnu ljudsku prirodu koja je zajednika svim
narodima te drutveni poredak koji je zasnovan na liberalnoj demokratiji u kojoj je drutvo prost skup slobodnih
pojedinaca. Meutim, osnovna filozofija mnogih drutveno-kulturnih sistema u mnogim delovima sveta se
razlikuje od ovog. Poto autonoman, izdvojen pojedinac ne postoji u nezapadnim kulturama i tradicijama, nema
smisla priati o njegovim pravima, a tamo gde nema prava apsurdno je pricati o njihovom uskraivanju. To ne
znai da pojedinana prava nemaju nikakvu vrednost ve da ih treba posmatrati u irem kontekstu. Potrebno je
dosta truda da bi se razumeli razliiti koncepti ljudskih prava i da bi im se ukazalo duzno postovanje i tek tada
bismo naucili da zivimo sa tako razliitim konceptima.
U okviru Ujedinjenih nacija i Unesco-a zemlje treeg sveta pokrenule su raspravu na tri teme: traile su veu
raznolikost izvora informisanja, manje monopolizacije oblika kulturnog izrazavanja i ouvanje dela nacionalnog
kulturnog prostora od sveobuhvatne komercijalizacije zapadnih izliva kulture. Vazna pitanja su bila potreba da se
preusmeri amerika i zapadnoevropska dominacija i da se uvedu nove meunarodne norme po pitanju medijskog
sadrzaja i tehnoloske jednakosti. Meunarodni napori zemalja treeg sveta da se promeni globalni kulturni model
dostigli su svoj vrhunac na generalnoj konferenciji Unesco-a u Keniji. Na tom sastanku, amerika delegacija je
bila primorana da prizna da zaista postoji meunarodna informativna nejednakost. Tada je razvijena ideja o
Informativnom komunikacijskom poretku novog sveta. Unesco je osnovao komisiju koja je podnela izvetaj pod
nazivom Mnogo glasova, jedan svet. Zapad je odmah napao ovaj izvetaj da je komunistiki i da eli da ogranii
demokratiju, slobodan protok ideja, tampu i kompjutersku industriju. Nakon toga Sjedinjene Drave su napustile
Unesco tvrdei da je Unesco zauzeo antizapadni stav. Koiro Matcura, generalni direktor Unescoa, je kasnije
uspeo da ubedi Vaington da se ponovo prikljui organizaciji.
Pitanje neuravnozeenosti izmedju bogatih i siromasnih zemalja na polju komunikacija do sada nije bilo na
dnevnom redu Unescoa. Jo nije dat odgovor na pitanja koja su pokrenuta u debati o Informativnom i
komunikacionom poretku novog sveta. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima sigurno nije podrazumevala
da samo komercijalne grupe treba da imaju efikasnu moc da komuniciraju dok je vecina svetske populacije
pasivna publika koja mora cekati i gledati to sto im korporacije prezentuju.
Do 1984.godine, u Unesco-u je postojalo priznanje da bi razmena i razvoj umetnikih kulturnih vrednosti trpeli
ako bi trine sile same odluivale ta treba da se stvara, proizvodi, distibuira i promovie. To je bila platforma na

kojoj se moglo raspravljati o nejednakostima u komunikacijama. Meutim na globalnom nivou, odgovornost za

kulturu je sa Unesco-a prebaena na STO koji posmatra umetnika dela i zabavu i kulturne vrednosti kao
proizvode. U kontekstu STO ne postoji ideja da odreene vrednosti treba zastititi da ne zavise samo od trzisnih
sila.
Meutim, drzave nisu u obavezi da otvore svoja trita u potpunosti za strane kulturne proizvode. To znaci da je
kultura izuzeta iz pravila o rezimu slobodne trgovine. Drzave teoretski jos imaju pravo da donose zakone koji se
ticu kulture koji stite njihovo unutrasnje trziste.
Meutim, primer Kanade pokazuje da su efekti minimalni. Ameriki udeo na kanadskom kulturnom trzistu iznosi
95% prikazanih filmova, 83% prodatih casopisa, 70% muzike na radio stanicama, 70% prodatih knjiga i 60 % TV
programa. Na mnogim mestima irom sveta se mogu nai sline brojke. Takav razvoj, na mestima na kojima je
kulturna delokalizacija uobicajna stvar, su logina posledica sadasnjih ugovora o slobodnoj trgovini.
Lokalna kulturna trzista su monopolizovale transnacionalne korporacije koje ostavljaju malo prostora za lokalne
kulturne snabdevace. Liberalizacija svetske trgovine stimulie razvoj potrosackog nacina zivota i polako unistava
kompetitivne kapacitete domacih kulturnih industrija, iskljuujui lokalnu zatitu i kontrolu domaih uslunih
delatnosti u koje spadaju i masmediji,telekomunikacije, advertajzing, marketing i tuizam.
Smirs ovde prelazi sa Univeralne deklaracije o ljudskim pravima na neuspene pokusaje zemalja treceg sveta da
na dnevni red Unesco-a stave pitanje jednakih prava na komunikacije za sve zemlje i grupe ljudi sirom sveta.
Ideja o osnivanju Informativnog i komunikacijskog poretka novog sveta je unistena. Krajem osamdesetih, stav da
su kultura i komunikacije uglavnom proizvodi kojima se moze trgovati postao je dominantna vizija i praksa.
2. PONOVNO RAZMATRANJE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE
Zdrava kultura je zajednicki poredak secanja, vrednosti, rada i aspiracija. Ona otkriva ljudske potrebe i ljudska
ogranienja. Ono to nama zapravo treba jeste osecanje zajednistva i ideja da je dobrobit pojedinca u velikoj meri
uslovljena dobrobiti zajednice. Pogresno je verovanje da komercijalno usmereni odnosi i elektronski odrzavane
mreze mogu zameniti tradicionalne odnose zajednice jer su tradicionalni odnosi sacinjeni od stvari kao to su
porodicne veze,etnicitet, geografija i zajednicke duhovne vizije. Oni su spojeni idejom uzajamnih obaveza i vizija
zajednicke sudbine.Odnosi koji su pretvoreni u robu su po prirodi instrumentalni, oni su pre ugovoreni nego
uzajamni. Odrzavaju ih mreze zajednickih interesovanja sve dok ukljucene strane postuju obaveze iz ugovora.
Ideolozi slobodne trgovine rtvuju zastitu nacionalne tradicije i podeljene drustvene obaveze radi nesigurnih
efekata stranih investicija i kompetitivnog stava u globalnoj ekonomiji. U mnogim delovima sveta kultura i njeni
umetnicki aspekti bivaju delokalizovani. Meutim kako moemo ponovo izgraditi drutva i kulture koje su
povezane zivotom ljudi, njihovim materijalnim potrebama, moralnim dilemama i brigom za kvalitet njihovog
okruzenja? Kako mozemo napraviti odlucujucu promenu da umetnost u kojoj ljudi uzivaju ne dolazi iz
oligopolistickih izvora koji su udaljeni od njihovih umetnickih i kulturnih impulsa?
Prva stvar je da u potpunosti iznova razmislimo o konceptu neometane slobodne trgovine. Slobodno trziste je
finalni proizvod drustvenog inzinjeringa i politickih pritisaka to ukazuje da pravila trzisne igre moraju biti
izlolovana od demokratskog razmatranja i politikih amandmana.
Na primer Internet je bio sjajno tehnicko dostignuce do kojeg se nikada ne bi doslo na trzistu slobodnih
inicijativa.Internet je model onoga sto se moze dostici kombinacijom javnog finansiranja i novih tehnologija.
Koncept zajednice i ideja o dodavanju neceg vrednog zajednickom zivotu postaju suvisni u sistemu vrednosti
neoliberalizma. Posledica je to se internet danas transformise u elektronski trni centar i katalog za prodaju, a
samo je pitanje vremena kada ce njegovi najkorisniji atributi nestati usled komercijalizacije. Postavlja se pitanje
da li drzava kao institucija treba da igra kljucnu ulogu?
Herman Franke, osvrui se na sedamdeste godine, zakljucuje da je u to vreme imao previse optimistike ideje o
ljudskoj prirodi. Medjutim on kaze ljudi nisu po prirodi dobri jedni prema drugima; ubedjen je da su vecina ljudi

samo pohlepni grabljivci koje treba zastititi jedne od drugih jer inace ce najjaci prozdirati one slabije. On
zakljucuje da su iz ovog razloga neophodne drzavne intervencije, kao i javne vlasti koje donose zakone kojim
sprecavaju medjusobno ubijanje ljudi i pretvaranje sveta u smetljiste zbog zelje za profitom. Ideologija koja nam
treba vise nego ikada je da treba zastititi sve sto je slabo i razlicito.
Jo jedna aktivna uloga koju drava treba da igra tie se onoga to zovemo sistem blagostanja. Ono to se trai od
sistema blagostanja jeste da postavlja granice u radu trzista, da finansijski podrzava drustvenu koheziju i da
pomaze u proizvodnji vrednosti koje odrzavaju kooperaciju bez koje uspesne ekonomije ne mogu da se razvijaju.
Neophodne su efikasne drzavne institucije za nadziranje uticaja koji ljudi vrse na zivotnu sredinu i za
ogranicavanje eksploatacije prirodnih resursa od strane neobjasnjivih interesa. Oigledno, ulogu kulturnih
konglomerata i drugih transglobalnih korporacija u odredjenim drzavama i zajednicama trebalo bi redefinisati i
staviti u okvir rezima koji kombinuju preduzetnicku slobodu i citav niz obaveza. Treba povratiti kulturna
preduzeca na normlanije velicine i proporcije tako da jos jednom moze postojati velika raznovrnost na trzistu.
U danasnjem svetu treba nam drzava kao entitet koji stvara i sprovodi pravila. Da bismo regulisali velike
korporacije, ukljucujuci i umetniko i kulturno polje, potreban nam je sistem koji ima legitimitet da donosi uredbe
a koji istovremeno ima i moc da sprovodi zakone. Isto tako znamo da veliki broj oseca da pripada manjim
entitetima nego sto je drzava. U drustvima koja nisu imala drzavu, funkciju odranja je vrila kultura. Domen
kulture je sadrzavao pozeljno i nepozeljno u oblasti vrednosti. Vrednosti su se nalazile u pricama, pesmama i
drugim kulturnim praksama zajednice. Stoga su price, igre, festivali i rituali medjusobno ojacavali u produkciji,
reprodukciji i sirenju etickih i moralnih ideala.
Zbog toga je izazov ponovo ojacati drzavu kao entitet koji stiti razlicite interese ljudi-interese koje ne pokrecu
korporacije- i osigurati da taj entitet stvori koliko je god moguce prostora za ljude da na lokalnom nivou donose
odluke koje se ticu njihovog svakodnevnog zivota. Dejli i Kob primecuju da je u mnogim slucajevima nacionalna
drzava vec previse velika i previse udaljena od obicnih ljudi da bi efikasno uesce bilo moguce.
Dosledno i sistematski tradicionalne zajednice su unistene u mnogim delovima sveta, posebno u ruralnim
oblastima u kojima vecina stanovnistva treceg sveta i dalje zivi. Npr da je Indija usvojila Gandijevu ekonomiju
tamo bi bilo daleko manje teske industrije ali bi bilo i manje urbanih sirotinjskih cetvrti i daleko zdraviji seoski
zivot. Uspesna srednja klasa bi bila manja, ali bi i ocajno siromasnih bilo daleko manje. Surova je cinjenica da su
se zivoti mnogih ljudi sirom sveta znatno pogorsali u protelih nekoliko decenija. Doslo je do surove
delokalizacije koja utice na njihove poljoprivredne metode, na ekonomiju, kulturu, na sve sto je moglo da posluzi
kao zdrav temelj za njihov dalji razvoj.
Reenje nije da se drzava podeli na vise manjih drzava. Primer Jugoslavije gde je posle rata rezultat mnogo
mrtvih, unistena drustvena i ekonomska infrastruktura i stvaranje nekoliko malih drzava koje nemaju mogucnosti
da zastite ekonomske, socijalne, kulturne i ekoloske interese svojih gradjana, a umetnost ne igra nikakvu lokalnu
ulogu. Da bi se napravile jake drzave jedna nacija treba da proizvede sve sto moze da proizvede. Trgovina na
daljinu se tada smanjuje na snabdevanje onim to ne postoji u zemlji. To bi omogucilo porast lokalne kontrole
ekonomije i potencijal bi lokalno bio pravednije podeljen.
Jedna od sredinjih tema je preusmeravanje finansijskih tokova na koji se trosi novac od poreza. Sume novca koje
sve zemlje troe da bi privukle strane kompanije neizbezno znaci da se novac od poreza nece trositi za lokalne
potrebe. Trebalo bi uvesti kontrolu nad kapitalom koja sprecava dalju liberalizaciiju, osigurava da novac
uglavnom ostaje lokalan, a da novac koji napusta zemlju zbog stranih investicija ima smisao. Izvozne subvencije i
osiguranja treba ukinuti i izmeniti u subvencije za lokalne investitore. Sadasnje stimulativno nagradjivanje u
bogatim zemljama, koje podstice preduzeca koja rade u inostranstvu, treba ukinuti i mesto toga, treba stvoriti
stimulacije koje nagradjuju drustveno i ekoloski odgovorne prakse. Demokratska kontrola nad kapitalom je
kljucna za obezbeivanje novca za vlade i zajednice za obnovu lokalne ekonomije i poboljsanje ekoloskih i
drustvenih uslova. Potrebno je izvesti sirok i koordinisan napad na korporacijsko izbegavanje poreskih obaveza.

ta bi to znailo za umetnost? U mnogim zemljama, jedan od najvaznijih oblika podrske umetnosti je javno
finansiranje. Jedna od najvecih pretnji globalizacije je smanjenje citave finansijske podrske vlada. Korporacije
mogu da gotovo u potpunosti izbegnu placanje poreza, kako u bogatim tako i u siromasnim zemljama. Smanjenje
javnog finansiranja, koje je osnovni izvor vladinih prihoda, vazan je aspekt onoga sto preti umetnosti.U tom
smislu, svaka aktivnost koja pomaze odrzavanju posla i ekonomskih aktivnosti u granicama lokalnog pomaze
umetnosti, posto ponovo stvara poresku osnovicu, od koje se mogu finansirati i kulturne aktivnosti.
Trebalo bi da se vratimo na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima koja svim ljudima daje pravo da
komuniciraju, pojedinacno i u zajednici, putem umetnickih i drugih sredstava. To je medjutim ugrozeno
neometanom slobodnom trgovinom. Zbog toga postoji potreba za snaznom institucijom koja moze da odbrani
javne interese; u savremenom svetu tu ulogu moze preuzeti jedino drzava. Privatna trzista ponovo treba pretvoriti
u javna. Kulturni konglomerati i druga mega preduzeca treba da budu podlozni korporacijskoj povelji koja
ogranicava njihovu veliinu. Ekonomiju ponovo treba lokalno kontrolisati,a istovremeno treba smanjiti trgovinu
na daljinu, progresivno oporezivati, kontrolisati kretanja kapitala, ukinuti izvozne subvencije. Jake lokalne
ekonomije ce ponovo stvoriti javno finansiranje kulturne inicijative i umetnost.
3. NOVI MEUNARODNI SPORAZUM O KULTURNOJ RAZNOLIKOSTI
Kompeticija izmedju velikih korporacija, ukljuujui i kulturne konglomerate, je toliko otra da nema jakog
podsticaja da se pogleda u budunost-ak ni u njihovu, a kamoli u budunost oveanstva. Ipak ova preduzea
treba da imaju neku protivteu. To ne mogu biti drave jer ove korporacije rade globalno, a sasvim sigurno ne
moe ni bilo koja vrsta propisa koju bi donele lokalne ili regionalne politike vlasti. To znai da mora postojati
globalni politiki entitet koji moe doneti okvir propisa, direktiva i pravila ponaanja, koja bi obavezala i
preduzea i nacionalne vlade. Nepodnoljivo je da se o najvanijim pitanjima u ljudskom ivotu odluka donosi
samo na osnovu profita transnacionalnih korporacija. Ekonomija mora biti pod nadzorom.
Dzon Grej predlae reim globalnog upravljanja u kojem se svetskim tritem upravlja tako da se promovie
kohezija drutva i integritet drava. Samo okvir globalnih propisa moe omoguiti kreativnost svetske ekonomije
da bude upotrebljena u svrhu ljudskih potreba. Uslov je da mora postojati dovoljno moi na svetskom nivou da
bismo se izborili sa goruim problemima. Ali, ostaje pitanje gde se ova vlast konkretno moe nai. Jedan od
uslova da se ovo postigne jeste stvaranje potpuno nove Svetske trgovinske organizacije kao jedne od institucija
Ujedinjenih nacija. STO danas funkcionie izvan okvira UN. Telo koje odreuje pravila za trgovinu irom sveta ,
ukljuujui i kulturnu trgovinu, treba da bude odgovorno generalnoj skuptini UN. Trgovina se tie svih zemalja
sveta i zato sve zemlje treba zajedniki da odluuju o uslovima trgovinske razmene dobara i usluga. Nova STO bi
uspostavila uslove za pristup upotrebi najvecih prirodnih resursa, a takoe bi i odreivala cene sirovina.
Stvarnost nas obavezuje da budemo svesni da nova STO ovog tipa nece nastati danas ili sutra. Kao posledica
toga, neto drugo e se dogoditi to e narodima dati puno pravo da zatite kulturnu raznolikost u svojim
drutvima, regionima i lokalnim zajednicama. To je pravo na ouvanje svoje kulture kao nain ouvanja svog
identiteta. Kako moemo organizovati ovo pravo?
U sadanjem trenutku, UN, Unesco, STO i SAD nisu ta jaka tela koja oekujemo. Dakle, postoji potreba za novim
meunarodnim vezivnim instrumentom koji dravama daje pravo da preduzimaju mere koje smatraju prikladnim
ili nunim da bi zatitile razvoj kulturne raznolikosti u svojim drutvima, bez straha od sankcija STO koje bi bile
uvedene kao osveta za nedovoljno otvaranje kulturnih trita za spoljne sile. Oigledno, treba da priznamo da su
drave slabe u poreenju sa snagom koju imaju velike korporacije i kulturni konglomerati. Pa ipak drave su
jedini instrumenti koje sada imamo za zatitu osnovnih ljudskih vrednosti od trgovakih sila.
Meunarodna mrea za kulturnu raznolikost osnovana je u Lucernu u vajcarskoj. Jedan od njenih ciljeva je da
doprinose uspostavljanju novog meunarodnog vezivnog instrumenta za kulturnu raznolikost. To bi bio
meunarodni sporazum koji bi potpisale mnoge zemlje i koji bi tim zemljama dao instrumente da se odupru
pritisku STO da zaborave oblike zatite kulture i umetnosti i da se bave osnovnim izrazima ljudskih vrednosti kao
da su u pitanju trgovinski proizvodi. Zato je novi meunarodni instrument ove vrste jedini nain da se kulturi

prui potpuna zatita kakva joj treba? Ivan Bernije tvrdi da vec postoji impresivan broj regionalnih instrumenata
koji se bave kulturom. Meutim, velika veina ignorie problem ouvanja raznolikosti kulturnog izraavanja pred
sve veom globalizacijom ekonomije. Zemlje u razvoju generalno imaju ograniena trita sa prilino
ogranienim resursima i obino veina kulturnih proizvoda koje troe dolazi iz uvoza iz nekoliko razvijenih
zemalja. Uvoz iz zemalja u razvoju skoro da ne postoji u tim sluajevima. U oba primera trpi kulturna raznolikost,
ne samo u pogledu izrazavanja nacionalne kulture, vec i u pogledu otvorenosti za druge strane kulture.
U analizi Ivana Bernijea ono to nam treba jeste instrument koji reflektuje pozitivnu obavezu drzava potpisnica da
preuzmu akciju u korist kulturne raznolikosti i koji sadri mehanizam za nadgledanje ove obaveze. Tek tada moe
zapoeti kreativno razmiljanje o tome koje vrste mera treba preduzeti. Sasvim je sigurno da sve zemlje nece
dosti do istih tipova kulturne politike. Ono to je potrebno zavisi od okolnosti i od toga sta se smatralo
tradicionalno dobrim nacinom bavljenja kulturom koje bi omogucilo postojanje kulturne raznolikosti.Mnoge
drzave takoe treba danau nove naine postupanja ili donoenjanovih propisa i kulturne politike. Koja vrsta
propisa i politike se moze uspostaviti da bi se zastitila i promovisala kulturna raznolikost u odredjenim
zemljama?
4. PUT KOJI VODI DALJE OD KULTURNE KONGLOMERACIJE
Videli smo da kulturni konglomerati imaju oligopolistiku kontrolu nad kanalima za proizvodnju, distribuciju i
promociju. Velika pitanja se zato tiu toga na koji nain ponovo osvojiti otvoren prostor u kojem jo vie
umetnika svih vrsta moe stvarati umetnika dela, kako ih efikasno distribuirati i kako prenositi informacije o
njima u razliitim delovima drutva. Vazne teme su i da li postoji dovoljno nezavisnih lokacija za umetnike,
mogunosti za kontrolu cena od strane oligopolistickih trzista i dovoljnom broju prilika za pridoslice na medijsko
trziste. Prema tome, veliki izazov je ponovno uspostavljanje demokratije u kulturnoj perspektivi. To je ono o
emu se radi u konceptu pristupa.
Sigurno je u bogatim delovima sveta infrastruktura za stvaranje i sirenje umetnikih dela skoro neograniena, ali
samo mali broj odluuje o tome ta ide, a ta ne ide. Pravo pristupa postaje sve vaznije u svetu koji je svakim
danom sve vie sainjen od elektronskih trgovakih i drutvenih mrea. Zemlje i regioni irom sveta bi trebalo da
imaju puno pravo da izuzmu kulturnu komunikaciju iz trenutne politike slobodne trgovine kako je formulisana u
sporazumu STO jer umetnost nije kao drugi trgovaki proizvodi. Trgovinska sloboda bi u sustini trebalo da bude
povezana sa pravom na zastitu. Iz kulturne perspektive, osnovno pravo bi bilo i pravo da zemlje i regioni mogu da
preduzmu mere da promivisu rast prave raznolikosti u proizvodnji, distribuciji i promociji svih oblika umetnosti.
To znai da bi vlade mogle da imaju svoje sisteme podrke i da uspostave pravila o tome koja koliina stranih
kulturnih proizvoda moe proi kroz razliite domae kulturne objekte.
U Junoj Koreji koalicija za kulturnu raznolikost pokretnih slika je veoma aktivna i ima veliku podrsku javnosti.
Jedan od najvaznijih rezultata koalicije je da je prikazivanje stranih filmova ogranieno na maksimalno 150 dana
godinje za svaki bioskop. Koalicija se ponaa kao uvar korejske filmske industrije i radi na zatiti suvereniteta
korejske medijske kulture kao i kulturne raznolikosti. Ono to koalicija primecuje jeste da su mnoge nacionalne
filmske industrije bankrotirale ili su na putu da propadnu zbog snanog napada Holivuda koji je opremljen
monim kapitalom, tehnologijom i distributivnim mrezama. Juzna Koreja je uspela da izbegne tu propast i smatra
da sve zemlje treba da usvoje politiku koja ce trzisni udeo audiovizuelnih sadrzaja iz odredjene zemlje drzati na
manje od 50% ukupnog domaceg trzista.Korejska koalicija za kulturnu raznolikost tvrdi da sve zemlje sirom
sveta treba da zadrze pravo da obezbede razlicite mere (subvencije, poreske olaksice,kvote za emitovanje..) kako
bi zastitile svoju medijsku kulturu. Bez takvih prava kulturna raznolikost ne moze biti garantovana i to moze
imati stetne posledice za oveanstvo. Treba da se vidi postojanje domaih medija i veca kulturna razmena medju
zemljama.
Koliko kupaca i prodavaca treba da bi trziste bilo kompetitivno? Dovoljno da niko sam ne moze uticati na cenu.
Kompeticija je ono to drzi profit na normalnom nivou, a resurse podeljene na odgovarajuci nain. Meutim
moramo je stalno iznova uspostavljati ukidanjem trustova (udruenje krupnih kapitalista radi diktiranja
cene na tritu). Ukidanje trustova je nuznost jer monopol je po definiciji antikompetitivan.

Da bismo ponovo osvojili slobodu komuniciranja, treba preduzeti drastine mere, koje bi dovele do postojanja
velike raznovrsnosti autonomnih medija, raznolikosti vlasnika i mnotva kanala koji su dostupni publici. Kako se
ovo moe postii? Za poetak, osnovni princip treba da bude da kulturni proizvodi koji dolaze iz inostranstva ne
mogu imati udeo na tritu vei od 25%, a vlasniku medija treba dozvoliti da poseduje samo jednu stanicu.
Vecina vlada u bogatim delovima sveta daje finansijsku podrsku kompanijama koje su ukljucene u izvoz ili strane
investcije. Uz to vlade esto finansiraju programe za reklamiranje proizvoda u inostranstvu i ponekad
subvencioniraju izvozne industrijske grane. Meutim, princip slobode izraavanja ne znai da kulturni izvoz treba
da bude toliko olakan da u meuvremenu potiskuje lokalni umetnicki zivot u mnogim delovima sveta. Treba da
su udaljimo od ideologije globalne ekonomske integracije slobodnom trgovinom i rastom koji predvodi izvoz i
da krenemo prema nacionalnoj integraciji koja pokuava da razvije nacionalnu proizvodnju, upotrebljavajuci
medjunarodnu trgovinu samo kada je to ocigledno mnogo efikasnije. Ovaj princip bi dao dovoljno prostora
kulturnoj razmeni ali ne po cenu lokalnog umetnikog zivota.
Treba ograniiti koliinu stranog kapitala koju kulturne industrije mogu da imaju u odnosu na broj preduzeca koja
se smatraju pozeljnim u odredjenoj zemlji. Oigledno je da treba da se sprovede stroga kontrola kako bi se
sprecila utaja poreza kulturnih preduzeca, koja sama po sebi treba da budu organizaciono transparentna. Takoe
se mogu preduzeti mere kako bi se preuzela korporacijska imovina u ime zajednica i izbacile korporacije iz
nadlenosti, oduzimajuci im pravo pristupa resursima, trzistima i radnoj snazi.
Robert Makezni ali to je analiza komerzijalizacije interneta zasnovana na potpunom odsustvu svake politike
debate to se tie toga kako je najbolje uposliti sajberspejs. Ako e pitanje komunikacije postati politiko pitanje,
nema razloga da internet ne bude preusmeren sa svog sadasnjeg naglaska na usluznoj delatnosti. U proslosti se
internet cinio kao velika misterija u kojoj se nije moglo uci u trag porukama i aktivnostima. Svako ko je zeleo
mogao je izbeci sve propise koji postoje u normalnom drustvu. Taj problem je gotovo zavrsen. Sve je lakse pratiti
signale, cak i one nejasne, sve do njihovih posiljalaca. Tvrdnja da tehnologija otezava propise je zabluda. Upravo
suprotno, ona olaksava njihovo sprovodjenje. U srcu satelitske i kablovske tehnologije je veoma sofisticiran
pretplatnicki sistem. Svaki prekid finansijskih tokova do emitera bi brzo doveo do praznih ekrana. Stoga sve mere
koje su spomenute mogu se primeniti na kulturne konglomerate i druga kulturna preduzeca koja rade u digitalnom
svetu.
Briga da znatan broj umetnika moze da radi i time cini dostupnim mnoge razliite kulturne kreacije je javna
odgovornost. Istovremeno drzava, koja predstavlja javni interes, ne bi trebalo da se mesa u umetnicke procese i
njihov sadrzaj. Uloga drzave je da osigura da raznolikost na kulturnom polju moze da postoji i da javnoj raspravi i
kriticarima prepusti ocenu estetskog kvaliteta i vaznosti dela. Trebalo bi izbei jedan nesporazum,a to je da se
drava u potpunosti povlai iz ekonomskog ivota, to je trenutna neoliberalna filozofija.
U kojim oblastima drzava moze da intervenise i zbog kojih interesa i gde treba da se uzdrzi od mesanja? Svrha
mesanja drzave jeste da ponovo osvoji dovoljno prostora u sirokom polju komunikacija da bi kulturni public
domain procvetao. Novi kablovski i satelitski sistemi mogu u potpunosti da se razviju u okviru drzavnog
vlasnistva, ne za neku staru ili novu vrstu monopolskog snabdevaca, vec kao sistem zajednickog nosioca koji bi
bio dostupan velikom broju producentskih i provajderskih tela. To bi znacilo da bi privatizacija nosilaca kulture
bila zaustavljena i razvili bi se sistemi koji su svima dostupni na lizing, a ne samo oligopolistima. Stoga bi tokovi
kapitala koji su isli u pravcu privatnih inicijativa bili okrenuti prema public domain.
Iz kulturne perspektive vazno je, za razne vrste umetnikih i zabavnih inicijativa, da postoji vise mogucnosti
pristupa raznim sredstvima komunikacije, a to vazi i za vlasnike kulturnih preduzeca. Vlade bi, u opstem interesu,
trebalo da podstaknu vecu i efikasniju upotrebu kablovske televizije,satelitske televizije, optickih kablova i
kompjutera. Poto su sredstva za komunikaciju-kablovska TV,sateliti, bioskopi- esto monopolizovani i posto
mere koje su spomenute ne mogu odmah biti efikasne, potrebno je preuzeti jos neke mere. Jasno, informacijske i
komunikacijske mreze koje su sada u privatnim rukama treba otvoriti za sve umetnike i kulturne inicijative.
Vlasnici tih mreza treba da budu obavezni da dozvole da razliciti umetnici koji su ukljuceni u razlicite kulturne
programe i inicijative koriste njihove mreze, znatan deo vremena i po niskim cenama, a u nekim slucajevima cak i

besplatno. Ne treba da zaboravimo da svi ti privatni operateri koriste javni prostor i public domain za svoj rad. Za
uzvrat trebalo bi da otvore svoje sisteme za opste interese. Isto bi moglo da vazi i za nekoliko oligopolistickih
elektronskih knjizara. I oni bi trebalo da imaju obaveze u vezi sa opstim kulturnim interesom i da ponude usluge
onima koji bi inace ostali izvan sistema distribucije knjiga.
Za svako drustvo je izazov da obezbedi mogucnosti, van kontrole konglomerata koje pokrece trziste, za
proizvodnju, distribuciju i prezentaciju muzike, vizuelnih umetnosti, pozorista, filma, knjizevnosti, igre, opere i
drugih vrsta zabave koje mogu otkljucati potencijale svih umetnickih kreacija i pojacati a ne unistiti, zdravu i jaku
kulturnu demokratiju. U poreenju sa situacijom u kojoj mnogo galerija predstavlja veliki broj umetnikih formi
koje postoje u odredjenom drustvu, stvari su potpuno drugacije kada postoji ogranien broj kulturnih preduzeca
koja proizvode, distribuiraju i rade na veliko. Preduzeca koja rade na veliko se na kulturnom trzistu ponasaju
oligopolistiki i to treba ispraviti zbog demokratije.Drzavne vlasti stoga treba da preuzmu odgovornost i ojacaju
veliku raznolikost umetnike produkcije. Npr, mogu obezbediti da bude ukljuena i znatna koliina domaih
kulturnih proizvoda kao to su film,TV emisije, muzika, pozorite, vizuelne umetnosti ili knjizevnost.
Ovde treba raspraviti jedno pitanje, a to je iroka oblast advertajzinga. Treba da obnovimo praksu jasnog
razlikovanja izmeu programa i reklama. Ako ne elimo razvijeno potroako drutvo, u kojem je jedina briga
kako usmeriti svu panju na potrebu za potronjom, trebalo bi da svakodnevno imamo dosta vremena u kojem
nema reklama. Dravne vlasti su dune da uspostave standarde i jednaka pravila za sve u vezi sa vremenom i
prostorom za reklame. Mnogo toga bi trebalo uraditi da bi se ponovo objasnilo da se sloboda umetnikog
izraavanja ne moe porediti sa slobodom reklamiranja. Sloboda umetnikog izraavanja je u odnosu sa
razmenom argumenata i oseanja, sa stalnim preispitivanjem onoga to je predstavljeno kao istina, sloboda
umetnikog izraavanja dopusta kontradikcije i konfrotacije i ona je kontekst u kojem se moe pojaviti
demokratija. Nju bi trebalo zatititi i ne bi je trebalo remetiti komunikacijom koja nema nikakve demokratske
namere. Jezik advertajzinga nije povezan ni sa jednom demokratskom vrednoscu. On pokusava da sprei debatu.
On autoritativno govori sta je vredno. Moral nije njegova briga. Njegove poruke su cesto nametljive i pokusava
da bude sto je manje moguce odgovoran. Zaista mnogo toga treba uraditi u svetu u kojem su sloboda izrazavanja i
sloboda advertajzinga postale beznadezno pobrkane.
Donedavno, u mnogim zemljama je javno finansiranje bilo jedan od najveih oblika podrske umetnikoj
raznovrsnosti. Jedna od najveih pretnji koja stize sa globalizacijom jeste unistavanje finansijske podrske vlade.
Sve vise korporacija moze da izbegne plaanje poreza u zemljama u kojima su aktivne. Mnoge zemlje treceg
sveta nemaju finansijske i ekonomske koristi od rada velikih zapadnih korporacija. Ovi fenomeni predstavljaju
jednaku pretnju za raznolikost umetnike produkcije,distribucije i promocije. Svaka mera koja pomae da se
lokalni biznis odrzi u zivotu znaci da vise resursa ostaje na lokalnom nivou, a da poreska osnovica ostaje za
odrzavanje public domain, ukljucujuci i veliki broj umetnosti.
Osnovni princip trebalo bi da bude:to preduzee vie drzi monopolsku poziciju u jednoj zemlji ili irom sveta,
vie e biti obavezano propisima koji e osigurati da public domain koji se tie umetnikih tvorevina i
komunikacije moe da cveta. To ne ometa slobodu komuniciranja, jer ta preduzeca mogu i dalje da postoje, ali ne
sa istom monopolskom snagom koju su nekada imala. Sloboda komunikacije postaje ugroena kada raznovrsna
umetnika produkcija i distribucija svih tih umetnikih dela bude nadvladana radom samo ogranienog broja
kulturnih konglomerata.
5. KULTURNA POLITIKA
Sada cemo videti da vlade imaju pravo i obavezu da aktivno kreiraju uslove u kojima veliki broj snabdevaca
moze da ponudi veliku raznovrsnost umetnikih dela iz svakog zanra i za sve ukuse. Vlade imaju svako pravo da
intervenisu i podrze te umetnike i kulturne aktivnosti u kojem trziste nema interesa ili koje trzisne sile udaljavaju
od javne paznje.
Javne vlasti treba da zastite ono to nastaje i to ne moze odmah da racuna na odobravanje velikih masa ljudi.
Zastita onoga to samo nekoliko ljudi zeli da vidi, cuje ili procita pripada procesu garantovanju opstanka kultura.

Sloboda komuniciranja je osnovna vrednost za drustvo, tako da vlade ne samo da treba da se uzdrze od mesanja u
kulturne i umetnicke procese vec imaju i duznost da stvore uslove u kojima gradjani mogu slobodno da
medjusobno komuniciraju, ukljucujuci i komunikaciju preko umetnosti.
Ima mnogo pogresnih shvatanja o tome kako se umetnika kreacija razvija, a posebno u svetu u kojem se toliko
promovise slava zvezda. Lako je zaboraviti koliko je vremena potrebno umetniku da stvori nesto vredno kroz
muziku, film, pozoriste,slikarstvo ili pisanu rec. U svim kulturama za razvoj umetnikog talenta je potrebno
vreme, novac, briga i energija.
Ne treba da zaboravimo da zadovoljavajuci i bogat kulturni zivot u bilo kojem drustvu ne cini samo par slavnih
ljudi. Bogatstvo proistie iz velikog broja umetnika, grupa i inicijativa koje su mozda manje poznate, ali
doprinose neto posebno naim oseanjima, svesti,uivanju. Tu meavinu treba negovati. Kada trziste ne
obezbedjuje tu raznolikost, javna je obaveza da se podrzi ono to je novo, krhko ili vazan doprinos raznolikosti.
Istina je da su odredjene umetnicke kreacije i predstave oduvek zahtevale odredjenu finansijsku podrku, od
kralja, crkve, bogataa, a sada od drave. Nakon svega umetniki rad je esto fiziki naporan. Zbog toga je cena
esto vea od one koja se moe platiti na trzistu sada a verovatno i u buducnosti.
Oigledno mehanizmi podrske umetnosti se razliku prema tome kako ih drave regioni i lokalne zajednice
osmisljavaju. Ipak mogu se dati neke indikacije o pravcu koji mogu uzeti aktivne kulturne politike. Za poetak,
vano je da politike partije artikuliu programe kulturne politike. Moraju biti svesni da e preputanje kulture
trinim silama rezultirati smao isuivanjem kulturnog ivota. Toliko tipova umetnikog izraavanja ne moe
preiveti na tritu bar ne u ovom trenutku, a moda nikad i nee moi. Treba ih zatititi. To moraju pratiti
nacionalne, regionalne i lokalne debate o tome koji tip kulturnog ivota je poeljan, iz demokratske perspektive,
imajui u vidu injenicu da kulturnu budunost treba hraniti novim i neoekivanim oblicima umetnikog
izraavanja. Tano je da kulturi trebaju entuzijasti, ljudi koji se oseaju motivisano da rade naporno,esto za
nimalo impresivne plate. Zarad kreativnosti, oni smatraju da je to vazno za njih i za one sa kojima se udruzuju.
Kulturi su potrebni ne smao ljudi koji cuvaju i razvijaju tradiciju kroz svoju linu umetnilku aktivnost, ve i
entuzijasti koji obezbedjuju neophodnu infrastrukturu.
U celom tom procesu, jedna ideja vodilja bi trebalo da bude centralna, a to je takozvani princip odstojanja. Vlade
i ministri kulture ne bi trebalo da definisu sta je kultura i kako ona mora da funkcionise. Njihova uloga je da
omogue, olaksaju i otvore prolaz. Ono to trite ne moze da ponudi treba da finansiraju i olaksaju, ali treba da
se drze na odstojanju od prakse kulturnog zivota. Umetnici ne treba da budu sluge drzave, cak ni kada drzava
plaa i olaksava njihov rad. Odluke o subvencijama za umetnike projekte i inicijative treba to je vise moguce
donositi na umetnickim savetima ili slicnim institucijama u kojima su clanovi nezavisni, nisu ukljuceni u pitanja o
kojima se radi i treba da se rotiraju svake dve ili tri godine da bi se izbegao zamor od odredjenih projekata.
Poeljno je formulisati novi propis za podrsku umetnosti, koji sluzi kao okvir, ali koji istovremeno ne treba da
bude previse strog. Nakon svega, umetnicki zivot je uvek promenjiv i potrebno mu je kratko, srednje i dugorocno
planiranje. Najzanimljivije politike cine cvrstu infrastrukturu za umetnost, a pritom daju dovoljno prostora
velikom broju razlicitih inicijativa. Dobar mehanizam za odrzavanje kulturne politike na pravom putu-to
podrazumeva sluzenje razvoju demokratije i inspiraciji kulturnog zivota- jeste postavljanje nezavisnog
Opserviranja umetnikog zivota da se nadgleda sprovodjenje kulturne politike i analizira svaka promena i
inicijativa do koje se dodje.
Jedan od najvaznijih izvora tenzije je to sto se neke inicijative mozda podrzavaju finansijskim sredstvima, a ne
privlace veliki broj posetilaca ili citalaca, ali koje nisu nista manje vazne za razvoj kulturnog zivota. Takve
inicijative treba podrzati, treba se potruditi da dodju do znatno vece publike nego sada, ali treba i zadrzati pravo
da nema kompromisa u umetnockom smislu. Na kraju krajeva, umetnost ozivljava preko komunikacije sa
publikom, cak i kada je ona mala, ali pazljiva i kriticna.Izazovni metodi kulturnog obrazovanja u skolama i van
njih su neophodni da bi se mladi upoznali sa velikom raznovrsnou kulturnih izraza u svom drustvu i u
inostranstvu. Umetnost nije otvorena knjiga za svakoga i vie je vrednih stvari od onoga to je slucajno popularno
u odredjenom trenutku, cesto zbog trzisnih sila. To znaci da ministri obrazovanja i kulture i regionalne i lokalne
vlasti treba blize da saradjuju.

Nekada se u tradicionalnim afrikim drutvima ugledalo na umetnike i oni su smatrani vaznim protagonistima u
procesu ekonomskog i drustvenog razvoja. U medjuvremenu, oni postaju profesionalni umetnici, za koje njihova
drzava ili regioni kao novi autoriteti treba da preuzmu odgovornost.
Meutim izuzetno otra ekonomska kriza koja pogaa Afriku postala je glavni alibi politikih donosilaca odluka.
Procenat nacionalnog budzeta koji je namenjen za kulturu se smanjuje iz godine u godinu. Takvi nacionalni,
regionalni i lokalni procesi formulisanja koju vrstu kulturnog zivota zelimo i koju vrstu kulturne politike treba
sprovoditi, odrazavaju drustvenu vaznost umetnosti i zastite raznolikosti umetnickog izrazavanja na dnevnom
redu politicara. Prvi cilj bi bio da bar budzeti za kulturu ostanu toliki koliki su i da se dalje ne smanjuju.Takva
kulturna politika vazi i za vlade iz bogatih zemalja koje bi trebalo da doprinesu jasnim kulturnim aktivnostima,
uspostavaljanju stabilne infrastrukture za proizvodnju, distribuciju i promociju razliitih oblika umetnosti.
U ovom poglavlju Smirs opisuje metode za smanjenje diminacije kulturnih konglomerata i predlaze razne vrste
njihovog oporezivanja, to zajedno moze ojacati domaci kulturni zivot i sa ekonomske strane. Traganje za novim
izvorima finansiranja za kulturni ivot se svakako moze intezivirati ako ne zavrsi u istovremenoj
nezainteresovanosti vlasti.Znatna podrska za mnoge umetnike inicijative se moze obezbediti putem garancija o
neoporezivanju, kao i smanjenjem poreza na donacije u kulturne svrhe. Meutim raznolikost nece biti
promovisana ako ovi propisi stimulisu rast kulturne industrije koja je vec velika i dominira na kulturnom trzistu.
Osetljivo pitanje tice se upravljanja kulturnim inicijativama i institucijama. U krajnje kompetitivnom svetu,
zadatak kulturnih lidera je da uce kako da kombinuju adekvatne menadzerske vestine sa sposobnoscu da saslusaju
umetnike, njihov stvaralaki ritam, njihove potrebe,a da istovremeno postuju uticaj njihovog rada. Clanovi odbora
kulturnih institucija ciji zadatak je da odrzavaju instituciju na pravom putu,treba da budu obueni da kombinuju
menadzersku cvrstinu sa finim razumevanjem mesta njihove specifine grupe, muzeja, festivala u irem
kulturnom kontekstu njihovih drustava. Za kulturnu politiku bi bio dobar znak ako bi bila podrzana i specificna
obuka za menadzere u umetnosti.
Podrka kulturnom ivotu se ne moe svesti na uuvanje postojeih kulturnih institucija i naina na koji se stvari
rade. Vano je izbei situacije u kojima previe novca odlazi na nekoliko prestinih kulturnih institucija a nista ne
preostaje za irok spektar umetnickih kultura. Zbog demokratije i odrzavanja mira u drustvu, izuzetno je vazno
podrzati umetnike prakse, kulturne dogadjaje i infrastrukture mnogih razliitih manjina. Vlade treba da obezbede
postovanje prava na jednak tretman za sve jezike i kulture manjinskih etnikih grupa koje su rasute po njihovoj
zemlji. Sasvim je uredu odvojiti kulturne institucije od ministarstva za kulturu regionalnih ili lokalnih vlasti.
Zato bi oni upravljali svakodnevnim zivotom tih institucija? Mudar potez je uciniti te institucije nezavisnim od
mesanja birokratije, ali to ne treba da znaci ni potpunu privatizaciju. Mogue je stvoriti zakonske strukture koje
kulturne institucije manje vezuju za vlade, a da ih pritom ne prepusti u privatne ruke.
Veoma vazan aspekt kulturne politike jeste da informacije treba da budu slobodne, a ne roba. Domenu
univerzalnih ljudskih prava pripada i to da treba da se stvaraju prilike za samounapredjenje. Stoga je od izuzetne
vaznosti da se izgradi siroka mreza biblioteka koje u nekim delovima sveta nisu samo mocni simboli proslosti vec
i putokazi za buducnost. Uloga biblioteke je u obezbedjivanju informacionog servisa tako da osnazi gradjane i na
taj nacin omogui premoscavanje jaza izmedju informacijama bogatih i informacijama siromasnih. Izuzetno
vazna usluga koju javne biblioteke mogu da ponude jeste snabdevanje svojih korisnika pristupom informacijama i
umetnikim izrazima svih vrsta koje digitalni domen poinje da nudi, ali koji nisu svima tek tako dostupni.
Postoji potreba da se sprovedu sveobuhvatna istrazivanja ekonomske pozicije i socijalnog osiguranja umetnika.
Vecina njih tesko zivi od svog rada. Koji mehanizmi podrske se mogu napraviti sad i u buducnosti? Kako se
mogu obuciti da prodaju svoja dela i na kojoj vrsti trzista?Sta se moze uraditi sa porezima da bi se olaksala
njihova ekonomska pozicija? Sasvim je tano da se u siromasnim zemljama ne raspolaze velikim subvencijama,
ali je sigurno da im se mogu garantovati druge olaksice.Izuzetno je vazno podrzati ih u osvajanju pristupa novim
svetovima digitalne komunikacije. Mnogi umetnici osnivaju svoje svetske distributivne digitalne mreze. Njih
treba podrzati u razvoju tih vestina tako da mogu postati poznati siroj publici pod uslovom da komunikacionim
kanalima ne dominira aica konglomerata.

U dananjem globalizovanom svetu je zauujue da susedne zemlje imaju manju kulturnu razmenu nego to su
imale pre nekoliko decenija.Na najelementarnijem nivou bilo bi dobro da drzave nauce jedna od druge sta moze
biti najbolja praksa u oblasti kulturne politike. Zemlje iz istog regiona teze da imaju zajednicka odredjena
iskustva, mogucnosti i probleme.Deljenje iskustva bi pomoglo na nadju zajednicko resenje. Npr, kako se izboriti
sa kulturnim konglomeratima koji dominiraju u celom regionu i sputavaju kulturnu raznolikost. Jo vei izazov je
razviti zajednike infrastrukture za saradnju i kulturnu razmenu. To bi obezbedilo vise posla umetnicima i
pomoglo bi ljudima da uce jedni od drugih, da ih inspirisu radovi umetnika iz obliznjih zemalja.Neke
zapadnoevropske zemlje imaju svoje institucije koje rade u inostranstvu ( British Council, Instituto Servantes...).
Ove institucije ostatku sveta govore o tome ta se na polju kulture desava u zemljama odakle su. Grupe zemalja iz
arapskog sveta, Afrike, Azije ili Latinske Amerike bi mogle da se udruze i da imaju svoje kulturne predstavnike u
drugim delovima sveta, omoguavajui umetnicima iz svog regiona da upoznaju ljude iz drugih delova sveta sa
svojim radom.
Neometana slobodna trgovima nije dobar uslov za opsti ekonomski razvoj, a svakako ne za razvoj raznovrsnog
kulturnog zivota. Isto tako, raznolikost u umetnosti i slavljenje bogatog domaceg kulturnog zivota cine jaku silu
protiv neoliberalne ekonomije, pojaavajui svest da postoji nesto sto treba odbraniti, to je vrednije od onoga sto
nudi potrosacka kultura. Jedan od odbrambrenih mehanizama je razvoj sirokog spektra kulturnih politika. Jedna
takva kulturna politika bi se mogla odnositi na cinjenicu da u najvecem delu sveta filmovi iz susednih zemalja
vise ne prelaze granicu. U ovom slucaju treba da razmisljamo kako zemlje mogu zajedno, u svom regionu, da
rade na preokretu ovog kulturnog nedostatka. To moze posluziti kao podsticaj za pokretanje kreativnih procesa
otkrivanja potpuno novih i prikladnih kulturnih politika koje mogu odrzati raznolikost.