Konstruktivizam je pravac apstraktne umetnosti koji je nastao u Rusiji 1913. godine.

Pokret je
ubrzo stigao i u Evropu, naroito u Holandiju, a neto kasnije i u SAD. Pojam konstruktivizam je
nastao najpre u slikarstvu a kasnije se upotrebljavao za obeleavanje naina pristupa projektovanju
u arhitekturi. [1]

Karakteristike

[uredi]

U osnovi konstruktivizma, bila je upotreba jednostavnih geometrijskih oblika; kruga, trougla,

kvadrata i proste linije, koji su bili bojeni, a u svojim uzajamnim odnosima stvarali su tenzije u
unutranjosti slike. U konstruktivizmu slika se konstruie od osnovnih geometrijskih elemenata.
Konstruktivizam polazi od ranog futurizma, a njegovim tvorcima se smatraju Kazimir Maljevi i
Aleksandar Rodenko. Maljevi je svoj konstruktivizam nazvao suprematizam. Maljevi je naslikao
seriju slika sa kvadratima, meu kojima je najpoznatija, slika Crni kvadrat na beloj pozadini
(1915.), koja je postala ikona tog pravca. U dvadesetim godinama Maljevi je poeo da stvara
trodimanzionalne umetnike instalacije koje je nazivao arhitektonama i koje su ule u stalan
repertoar konstruktivizma.[2]
Konstruktivizam je doneo revoluciju u arhitekturi i njegov najznaajniji predstavnik u arhitekturi je
poznati arhitekta Le Korbizje. U arhitekturi je ovaj pravac posle nazvan funkcionalizmom u kojem
je sve podreeno funkciji i lepota proizilazi ne iz razloga primenjivanja dekorativnih elementa u
ukraavanju objekta primenjiavnjem i imitiranjem dekoracija iz prolih arhitektonskih stilova ve u
jednostavnim geometrijskim oblicima i funkciji.[3]
U Holandiji je pod ovim uticajima nastala grupa De Stijl, iji su najistaknutiji predstavnici bili Teo
van Dusbrih i Pit Mondrijan.[1]
U godinama 1919.1934. radila je u Nemakoj kola Bauhaus koju je vodio Valter Gropijus i iz
koje je izalo mnogo novatora u stilovima 20. veka. Interdisciplinarno opredaljenje je rodilo ideju o
jedinstvu estetike i funkcije a najpoznatiji lanovi Bauhausa su bili Vasilij Kandinski, Paul Kle,
Lajonel Fajninger i drugi.
Konstruktivizam je uticao na kubizam, futurizam kao i avangardne pravce kinetizam, optiku
umetnost i na mnoge druge pravce u istoriji umetnosti i arhitekture n.p.r. arhitekturu
dekonsruktivizma.

Najznaajniji Konstruktivisti

Naum Gabo
El Lisicki
Kazimir Maljevi
Laslo Moholji Na
Antoan Pevzner
Aleksandar Rodenko
Vladimir Tatljin
Braa Vesnin

[uredi]

Konstruktivizam je, pre svega, pria o znanju, ili o uticaju procesa saznavanja na uobliavanje
miljenja o ljudskoj prirodi.
Polazei od stava da ljudi nemaju neposredan pristup stvarnosti, ve da uvek konstruiu sopstvene
verzije te stvarnosti unutar dostupnih referentnih okvira, konstruktivisti istiu da je istina pojam
koji u drutvenim naukama treba oprezno koristiti. Umesto jasnog i nedvosmislenog razlikovanja
ta je istina, a ta ne, konstruktivizam staje na pozicije relativizma i naglaava sapostojanje razliitih
referentnih okvira. I pored svih nastojanja ljudi da dosegnu jednu privilegovanu perspektivu i
izvesno ovladaju znanjem koje je ispravno i nepromenjivo, i koje bi ih moglo liiti neprijatne
strepnje o tome kakve e biti posledice njihovog delanja, do ostvarenja ovakve tenje se jo uvek
nije dolo.
Pokuaj redukovanja brojnih razliitih merila i naina da se ova ispravnost utvrdi imao je u
dosadanjoj istoriji ljudske rase ogromnu cenu koja je suvie skupo plaena i pored toga to cilj
nije postignut. Projekat utvrivanja istine u drutvenim naukama najee je podrazumevao
dolaenje do sutine objekata prouavanja, koja je stabilna, nepromenjiva i nezavisna od delatnosti
naunika. Konstruktivisti, pak, naglaavaju da ne postoji takva sutina unutar neke osobe, ve da se
to kakva je neko osoba, stvara kroz odnose sa drugim ljudima. Ovaj konstruktivistiki stav priziva
ideje Vigotskog da je prelaz od interpsihikih funkcija ka intrapsihikim opti zakon razvitka svih
viih psihikih funkcija, koje nastaju prvobitno kao vidovi delatnosti u saradnji (Vigotski,
1983:331,332). Ne samo da konstruktivizam daje primat odnosima nad sutinom, ve oslanjajui
se na, izmeu ostalog i domete savremene fizike, zagovara stav da je posmatra uvek deo slike koju
posmatra. Na
taj nain ono to mi znamo o drugim ljudima nije odraz neke njihove unutranje sutine koja ostaje
nepromenjiva uprkos naim naporima da je osmislimo, ve osmiljavajui znaenje postupaka
drugih mi uestvujemo u izgraivanju njihove subjektivnosti.
Dotiui tradicionalno i nikad na zadovoljavajui nain reenog problema odreenja normalnog i
patolokog, ne odgovara se na pitanje ta je sutina abnormalnosti, ve kako je postalo uopte
mogue da postavimo to pitanje i kuda nas to vodi, kao i kako se tom problemu moe pristupiti na
nov nain. Ono to mentalno obolelu osobu ini mentalno obolelom ne zavisi samo od toga to ona
ini, ve i od toga kako njena kultura kategorizuje njeno ponaanje. Ove kategorije zavise od jezika
kojim se uobliavaju, imaju svoj rok trajanja i s vremenom se menjaju u zavisnosti od
preovlaujuih naina miljenja. Zato se pitanje ljudske normalnosti mora prouavati kao deo
drutvenog ivota, a to pre svega podrazumeva uzimanje u obzir i njegove politike uloge.
Jedna vana implikacija konstruktivizma kao paradigme u oblasti obrazovanja i vaspitanja jeste da
se psihoterapija i pedagogija mogu shvatiti kao srodne oblasti. Znaaj ovog pitanja se najbolje moe
sagledati u svetlu opte prihvaenog poziva na demokratizaciju procesa obrazovanja. Neretko
nastavnici i roditelji govore uenicima da nisu dovoljno obrazovani, zainteresovani, odgovorni ili
vredni. Uenici ovakve kvalifikative doivljavaju kao nepravedne, irelevantne ili patronizujue. U
tenzijama koje katkad proizilaze iz konfrontacija dve strane, koje insistiraju na svojim gleditima,
retko dolazi do napretka. Mnogo ee dolazi do produbljivanja nepremostivog jaza i perpetuiranja
nerazumevanja. Zato je neophodno rei da demokratizacija obrazovanja i vaspitanja pre svega treba
da tei multiperspektivizmu toleranciji sapostojanja i istovremenog negovanja razliitih
perspektiva. Emancipacija i demokratizacija vaspitanja zato treba da se zasniva na duhu tolerancije
ovih disharmonija i njihovom dugotrajnom dijalokom usklaivanju. Sa druge strane zahtevi
savremenog obrazovanja i vaspitanja dovode do uobliavanja i menjanja identiteta, a ne samo do
sticanja znanja i vetina, tako da proces obrazovanja zapravo predstavlja jedan od domena
izgraivanja subjektivnosti.

Na primeru lenjosti, koja se moe smatrati problemom koji pripada graninom podruju pedagogije
i psihoterapije, vidimo konstruktivizam na delu: Zbog toga ljude koji ne rade ono to mi mislimo
da oni treba da rade, ne treba odmah optuivati za lenjost i otpisivati brojne druge lingvistike
resurse pomou kojih se njihovo ponaanje moda moe mnogo bolje razumeti. ak i samog
Gonarovljevog Oblomova mogue je lake i bolje razumeti kao bespomonu, uplaenu,
skuenu, uaurenu ili depresivnu osobu nego kao otelotvorenje iste nepatvorene lenjosti, iji je
istaknuti simbol vremenom postao. Zato i svaki vaspita ili nastavnik koji roditeljima ukazuje na
lenjost njihovog deteta, ili lekar koji, sleui ramenima roditeljima govori da im ne moe pomoi
zato to lenjost nije poremeaj duevnog zdravlja, ve crta karaktera koji se ne moe leiti treba
dobro da se zapita zato otpisuje mnotvo drugih diskurzivnih resursa pomou kojih je dete
mogue razumeti i eventualno mu pomoi.
Ovaj novi pogled omoguava da se prihvati postojanje drugih perspektiva koje se ne odbacuju kao
pogrene, ve se prihvataju kao jo jedan od uglova posmatranja.
I na kraju, postavlja se pitanje: Da li postaje mogue da se ljudi posmatraju ne samo kao profili ili
zbir osobina linosti koje poivaju na nepromenjivim biolokim i fiziolokim odrednicama
zajednikim za sve ljude, ve i kao drutvena bia okupljena u zajednici; bia ija
intencionalnost predstavlja izvor znanja i smisla; bia u stalnom nastajanju, odreena svojom
biologijom, ali i odnosima sa drugim ljudima i simbolikom komunikacijom kroz koju se ti odnosi
ostvaruju?

Le Korbizje jednom prilikom rekao da je konstruktivizam termin cija je oznaka nejasna pa potom i
neodredjena, suprotno purizmu ili italijanskom racionalizmu granice ovog pokreta nisu nikad jasno
definisane. Preciznije, ovaj pokret kao termin mozemo razmatrati u domenu brisanja tradicionalnih
razlika, odvajanja umetnosti od zivota ili kako su produktivisti u sloganu iz ranih dvadesetih
izjavili: "Dole sa umetnoscu! Neka zivi tehnologija! Neka zive konstruktivisti!"
U tadasnjoj Rusiji konstruktivizam je prosao kroz dve razlicite faze. Prva je bila period AGITPROP
drvenih konstrukcija koje su upotrebljavane za izlozbe kao i za revolucionarne forme ulicne
umetnosti. Druga je bila profesionalna faza u kojoj su zgrade bile zamisljene kao zanr koji lezi
negde izmedju masinske forme i bioloske strukture.
Naucna ideologija ove dve faze, racunala je na otkrica slozenih preseka kao sto su prozimajuce
stambene jedinice, i na konstrukcije prilaznih puteva u vidu rampi i stepenista, zatim liftova.
Takodje, uvode se posebni elementi kao reflektori, elektricne svetlece reklame, radio antene i
filmska oprema.
Takva retorika masinskog izraza okupila je u savez vise umetnika kao sto su suprematistielementaristi, kao sto je Lazar Markovic poznatiji kao El Lissitzky ili vodja nemackog
neoplasticizma Theo Van Doesburg ili izvesni Rusi, koji su kako se cini bliski radikalnom izrazu i
impulsu, kao npr. VHUTEMAS sa arh. Nikolaj Ladovskim koje je osnovao formalist, ali i novo
udruzenje arhitekata iz 1923.godine ASNOVA.
Kanonski rad konstruktivista bio je projekat Vladimira Tatljina za veliki spomenik III
internacionali, prvi put izlozen 1920. godine. Ovaj dizajnerski poduhvat bio je ispirisan, kao i ceo
pokret konstruktivizma, trijumfom moderne tehnologije, a uzor za ovaj rad bila je Ajfelova Kula iz
1889. godine, Pariz, dok je naucno fantasticna tzv. aura za ovaj rad izvedena iz futuristicke opere
Alekseja Krucenikha, Pobednik na suncu. Naum Gabo javno kritikuje Tatljinov predlog, kao
sugestiju ili graditi funkcionalne kuce i mostove ili kreirati cistu umetnost, nikako obe. Ne mesati
jedno sa drugim.

Spomenik je bio postavljen u moskovskom Vkhutemasu, bio je sredstvo u navodjenju brojnih

umetnika da napuste fine umetnosti radeci kao industrijski dizajneri, figure kao npr. Aleksej Gan,
Ljubov Popova, Aleksander Rodcenko,Varvara Stepanova i Vladimir Tatljin. Tvrdili su za sebe da
pre pripadaju produktivistima nego konstruktivistima!
Sto se tice arhitekture, ruski konstruktivizam nije nikad bio vise orijentisan ka produkciji nego u
ranim strukturama od drveta projektovanim od strane Konstantina Meljnikova ciji je Mahorka
Paviljon bio izlozen 1923.g na ruskoj poljoprivrednoj i zanatskoj izlozbi u Moskvi. To je bila
nenarodna ponovna interpretacija tradicionalne ruske agrarne konstrukcije. Ovaj metod gradjenja se
ponavlja na Meljnikovom Suharevom marketu izgradjenom u Moskvi iz 1923. god. i njegovom
Ruskom paviljonu iz 1925. god. podignutom u Parizu za Exposition Internationale des Arts
Decoratifs et Industrielel Modernes. Meljnikov kasnije menja stil iz retorickog u sofisticiraniji
radeci seriju radnickih klubova, od kojih je Rusakov klub u Moskvi iz 1927-8. g karakterisitcan
primer ovog pravca.
Postrevolucionarni pokusaji razvili su totalno nove arhitektonske izraze, jedan od njih baziran je na
potpuno novom direktnom otkrivanju strukturne i tehnicke forme, tako da su se unutar Vkhutemasa
pojavile suprotne frakcije.
Najistaknutija od njih je grupa OSA, osnovana 1925. kao grupa modernih arhitekata od strane
Aleksandra Vesnina. Vesnin koji je drzao predavanja od 1921. god. u Vkhutemasu bio je jedan od
prvih autora koji su formulisali arhitektonsku sintaksu konstruktivizma na njegovom projektu
Lenjingradske zgrade pravde u Moskvi iz 1923.g., o cemu je Lisicki napisao 1929. god. da svi
pribori koji idu uz zgradu kao npr. liftovi, satovi, reklame, govornice, znakovi, moraju biti
ukomponovani kao sastavni elementi projekta i kombinovani u unifikovanu celinu. To je tzv.
estetika konstruktivizma.
Medjutim, metod za determinisanje forme varira od jedne do druge frakcije, jer je postojalo siroko
razmimoilazenje izmedju funkcionalisticke ideologije Vesninove Osa grupe i formalnijih Gestalt
teorija predlozenih kasnije od Asnove. Trazi se leksikon cistih formi koje mogu biti vidjene kao
podsticaj izvesnih psiholoskih stanja u programskim terminima.
Ruski arhitekti konstruktivizma u se fokusirali na dve primarne teme. Na prvom mestu oni su
pokusali da uvedu formu idealnog socijalistickog grada, nastojanje koje je dostiglo kulminaciju u
N.A.Miljutinovom modelu u tzv. linarnom gradu iz 1930. god. Na drugom mestu oni su pokusali da
uspostave tzv. socijalni kondenzator drustva istovremeno kao arhitektonski i institucionalni nivo,
preovladjivanjem radnickih klubova u kasnim 20-tim i sovjetskim ponovnim traganjem u okviru
prototipa zajednickog stanovanja pod rukovodstvom arhitekta iz udruzenja Osa, Mojsej Ginzburga.
Tako je on ostvario jedan Dom Kommund prototip u svom Narkomfin bloku za stanovanje u
Moskvi. Stambene jedinice izvedene u ovom bloku nastale su na Osa takmicenju u stanovanju iz
1927.g i citavo istrazivanje je bilo od strane ovog Osa magazina.
Dajuci prioritet Sovjetskom Savezu, ruski konstruktivizam se uglavnom susreo sa potrebama
drustva. Vecinu realizovanih radova cine strukture poslovnih objekata, robne kuce,
sanatorijumi,stamparije, istrazivacke stanice, fabrike, radnicki klubovi kao i hidroelektircne
instalacije. Tu treba pomenuti najveceg ruskog grdjevinskog preduzimaca u posleratnom periodu
Dnieperstroj zavrsenu od V. Vesnina 1932. god.
Kasnijih 20-tih godina ovaj pokret vrsi uticaje van zemlje u Francuskoj, Sveskoj, Cehoslovackoj,
Svajcarskoj, pa cak i SAD i to u Filadelfiji. Uticaji se i danas osecaju u radovima umetnika. Kod
nas je to npr. Mrdjan Bajic.

Ella Bergmann-Michel - (1896-1971)

Carlos Catasse - (1944-Present)
Theo Constant - (1934-Present)
Naum Gabo - (1890-1977)
Gustav Klutsis - (1895-1938)
El Lissitzky - (1890-1941)
Louis Lozowick
Estuardo Maldonado - (1930-Present)
Konstantin Melnikov - (1890-1974)
Lszl Moholy-Nagy - (1895-1946)
Tomoyoshi Murayama - (1901-1977)
Victor Pasmore - (1908-1998)
Antoine Pevsner - (1886-1962)
Lyubov Popova - (1889-1924)
Manuel Rendn Seminario - (1894-1982)
Aleksandr Rodchenko - (1891-1956)
Oskar Schlemmer - (1888-1943)
Varvara Stepanova - (1894-1958)
Enrique Tbara - (1930-Present)
Vladimir Tatlin - (1885-1953)
Joaquin Torres Garcia - (1874-1949)
Anbal Villacs - (1927-Present)
Oswaldo Viteri - (1931-Present)