Bli Dejms

ZVEZDANE SPORE
Prevod: Suvin Darko/Suvin Truda
Blish James SEEDLING STARS (THE), 1957.

PROGRAM OSEMENJIVANJA
1.
Vasionski brod je poeo zujati oko Svinija, ali on nije primetio promenu. Kad se
glas kapetana Majkldona konano zauo iz zvunika na zidu, Svini je jo leao,
privezan za leaj, u udnom stanju obamrlosti za koje dotle nije znao niti ga je
shvatao. Da nije oseao otkucaje srca, pomislio bi da je mrtav. Prolo je nekoliko
minuta dok je odgovorio.
"Svini, uje li me? Je li ti dobro?"
Isprekidano pilotovo disanje smeno je zvualo Sviniju. S Majkldonovog
stanovita, i pretene veine ljudskog roda, Svini je bio nestvaran. On je, zapravo,
bio mrtav.
vrsto izolovana kabina sa sopstvenim vazdunim zatvaraem spolja, tako da
Svini nije mogao da ue u druge delove broda, bila je dokaz da je on nestvaran.
Takav je bio i Majkldonov ton: kao da oslovljava skrivenu stvar, a ne ljudsko
bie. Skrivenu zato da bi se zatitio svet - a ne da bi se ona zatitila od sveta.
"Naravno da mi je dobro", rekao je Svini i, otvorivi kopu, seo. Prekontrolisao
je termometar, koji je jo pokazivao minus 1250C - srednju temperaturu na
povrini Ganimeda, treeg Jupiterovog meseca.
"Dremuckao sam. ta se to zbiva?"

"Uleemo u orbitu. Sad smo, otprilike, hiljadu kilometara iznad satelita. Hoe
li malo da pogleda?"
"Naravno da hou. Hvala, Miki!"
Mikrofon se oglasi: "M-da. Kasnije u razgovarati s tobom." Svini se uhvatio za
preku i odvukao do bonog okna, manevriui prilino uspeno. oveku za koga
je jedna estina Zemljine tee normalna stvar, slobodan pad - odsustvo svake tee samo je granini sluaj. Stanje na koje je naviknut.
A i sam Svini je to bio. ovek, ali granini sluaj.
Gledao je napolje. Tano je znao ta e videti; detaljno je to prouavao na
fotografijama, na teletrakama, geografskim kartama, kroz teleskop - kod kue, na
Mesecu i Marsu.
Ako se Ganimedu prilazi s donje strane kao to je sada inio Majkldon, prvo
to pada u oi jeste velika jajasta mrlja nazvana Neptunov trozubac. Ime su joj
nadenuli prvi istraivai Jupitera jer je bila oznaena grkim slovom psi na staroj
planetarnoj karti Houva. Pokazalo se da je ime dobro odabrano, jer je ta mrlja
duboko more trozubog oblika, najire na istonoj strani, koje se prostire, otprilike,
od 120. do 165. stepena geografske duine i od 10. do 33. stepena severne irine.
Kakvo more? Vodeno, naravno - vode zauvek smrznute u vrstu stenu prekrivenu
naslagom od desetak centimetara iste takve praine.
Istono od trozupca nalazi se velika trouglasta oznaka nazvana Lieb, koji se
protee prema severu sve do Pola. To je iskidana dolina sa iprepletenim korenjem,
niz koju se lome lavine, a nastavlja se oko Pola i protee natrag gore, u drugu
hemisferu, i sve se vie iri du svog puta. (Gore jer je sever za vasionske pilote,
kao i za astronome dole.) Nema nita slino lebu ni na jednoj planeti, iako s donje
strane, kad se brod sputa na Ganimedov meridijan 180, podsea na Veliku Sirtu
gledanu s Marsa.
No, to nije stvarna slinost. Velika Sirta je, moda, najprijatniji kraj na celom
Marsu. leb je, meutim, koritasta kotlina.
Na istonom rubu ovog ogromnog oiljka, na geografskoj duini od 2180 i
severnoj irini od 320, nalazi se usamljeno brdo, visoko, otprilike 3.000 metara,

koje nije imalo imena, ili ga Svini nije znao. Na geografskoj karti Houva oznaeno
je slovom pi zato to je tralo usamljeno, iako se moglo zapaziti sa Zemljinog
Meseca, dobrim teleskopom, kad je Sunce izlazilo na toj geografskoj duini. Vrh bi
mu, izdvojen u tami, blistao kao mala zvezda. Polukruna izboina tri prema
zapadu iznad leba podnoja Houvovog pi, a strane su mu neshvatljivo strme za
svet u kojem, inae, nema ni traga nabranim slojevima.
Na toj izboini iveli su drugi Prilagoeni ljudi.
Svini je dugo zurio dole; u gotovo nevidljivo brdo s vrhom kao sjajna zvezda, i
udio se to na to ne reaguje.
Mogla se oekivati bilo koja prikladna emocija: iekivanje, nemir, nestrpljenje,
bilo ta, ak i strah. U stvari, poto je bio zatvoren u elinom ormanu vie od dva
meseca, trebalo bi sada da gori od elje da izie, pa makar samo zato da bi se
pridruio Prilagoenim ljudima. Umesto toga, ostao je miran. Samo za trenutak je
osetio radoznalost u pogledu Houvovog pi, kad mu pogled skrenu do samog
Jupitera koji se pojavio, udovian i fantastino obojen, samo milion kilometara
udaljen. A ak ga je i ta planeta privukla samo zato to je bila sjajnija, jer inae
nita nije znaila za njega.
"Miki!" rekao je prisilivi sebe da gleda ponovo dole u leb.
"Evo me, Svini. Kako izgleda?"
"Pa, kao reljefna geografska karta."
"Tako one sve izgledaju."
"Gde e se iskrcati? Zar nareenja ne doputaju da mi to odluimo?"
"M-da. Nemamo izbora", rekao je oklevajui, Majkldon. "Moraemo se
spustiti na veliku visoravan koja je kod Houva oznaena sa H."
Svini je s nelagodnou posmatrao jajastu povrinu. Kad bude stajao na njoj,
bie tako upadljiv kao da je posaen usred Meseevog Mare Crisuma.
To je i rekao.

"Nema izbora", mirno je ponovio Majkldon. Nekoliko puta se posluio

raketama. Svinijeva teina se za trenutak vratila, kolebala se na koju stranu da
pretegne, i ponovo iezla. Brod je sada bio u svojoj orbiti; no da li ga je
Majkldon zadrao iznad sadanje koordinate, ili umesto toga sada krstare iznad
povrine satelita, Svini nije znao, a nije ni pitao. to manje zna o tome, to bolje.
"Dobro, ali to je dugotrajan rad", ree Svini. "I ta atmosfera nije ba najgua u
Sunevom sistemu. Morau da padnem u zavetrinu brda. Ne klipe mi se nekoliko
stotina milja preko Houvovog H."
"S druge strane", rekao je Majkldon, "ako se spusti i suvie blizu, nai
prijatelji tamo dole otkrie tvoj padobran. Moda bi bilo bolje da te ipak spustimo
u leb. Dole ima toliko razbacane starudije, da je jeka radarske interferencije
sigurno vrlo jaka, pa nije verovatno da bi oni otkrili tako sitnu stvar kao to je
ovek s padobranom."
"Ne, hvala. Postoji i optiko prepoznavanje, a padobran uopte nije slian
kamenom grebenu, ak ni za Prilagoene ljude. Spusti me iza brda, gde u,
istovremeno, biti i u optikoj i u radarskoj senci. Osim toga, kako bih se iz leba
popeo na izboinu? Nisu se oni zabadava nasadili na rub litice."
"Pa, dobro", rekao je Majkldon, "dakle, usmerio sam katapult. Ja u sve udesiti
i sastau se s tobom na trupu broda."
"U redu. Kai mi jo jednom ta e raditi kad ja odem, da te ne dozivam
zvidanjem ako ne bude u blizini." U slualicama se zauo zvuk otvaranja ormana
s vasionskim odelom. Svini je ve imao na sebi svoju padobransku opremu, a za
nametanje respiratora i mikrofona na vratu dovoljan je jedan trenutak, Sviniju nije
bila potrebna nikakva druga zatita.
"Ja moram ostati ovde gore 300 dana i iskljuiti svu energiju broda, osim one za
odravanje", ponovio je Majkldonov glas, sada neto udaljeniji. "Pretpostavlja se
da e se za to vreme povezati s naim prijateljima tamo dole, i da e sve saznati.
ekam vesti od tebe na odreenoj frekvenciji. Slae mi samo ifrirane poruke. Ja
u ih staviti u robota, koji e mi kazivati ta da radim, a ja u u skladu s tim
postupati. Ako posle 300 dana ne bude vesti od tebe, izmoliu kratku i toplu
molitvu i vratiu se kui. Osim ovoga, tako mi boga, ne znam nita vie."

"I to je mnogo", ree mu Svini. "Hajdemo."

Svini izae iz svog vazdunog zatvora. Kao svaki pravi interplanetarni brod,
tako ni Majkldonov nije imao spoljne oplate. Sastojao se iz bitnih komponenata,
ukljuujui i loptu za posadu, koju je podupirao vidljivi ureaj traverza i nosaa.
Najdui nosa je ve bio usmeren prema Houvovom H, da poslui kao 'katapult'.
Svini je pogledao gore na loptu za posadu. Za trenutak ga je obuzeo stari, poznati
oseaj padanja; pogledao je dole, ponovo se orijentisao prema brodu, sve dok taj
oseaj nije iezao.
Majkldon se pojavi iza izboine kugle kliui se niz metal. U ogromnoj,
nezgrapnoj kosmikoj odei, on je sada izgledao neljudski.
"Jesi li gotov?" ree on.
Svini je klimnuo glavom i spustio se licem prema dole na nosa,
zakopavajui tipaljke za upravljanje na svojoj opremi. Osetio je
Majkldonove rukavice na svojim leima, kako uz njih prikopavaju mlaznu J A T
O jedinicu; ali sada nije nita video osim drvenih saonica, koje su titile njegovo
telo od vazduha.
"Gotovo", rekao je pilot. "Sreno, Svini." "Hvala. Broj mi, Miki."
"Pet sekundi. etiri. Tri. Dva. Jedan. Sad!"
J A T O jedinica je zadrhtala i lupila Svinija meu lopatice udarcem koji ga je
gotovo paralizovao. U magnovenju ga je akceleracija potisnula u njegovu opremu,
a saonice su kliznule prema nosau.
Odjednom vibriranje prestade. Leteo je slobodno. S malim zakanjenjem je
povukao kariku za osloboenje. Saonice ispod njega su krivudavo odmicale i brzo
nestajale meu zvezdama. Pritisak na leima je prestao kad je J A T O jedinica, jo
u pogonu, zaplamtela ispred njega. Mlaz toplote iz njene izduvne cevi ga je oinuo
tako da mu je za trenutak pozlilo. Ali mlaz je ubrzo prestao; jedinica e, posle
jakog udarca, i sama eksplodirati.
Preostao je samo Svini, koji je padao na Ganimed.

Od samog poetka, sve od najranijeg detinjstva kad je poeo shvatati da je

podzemni Meseev svod bio namenjen iskljuivo njemu, Svini je eleo da bude
ljudsko bie. eleo je to s nejasnim, bezlinim bolom, koji se brzo pretvorio u
uasnu gorinu njegovog ponaanja i razmiljanja o svom jedinstvenom
svakodnevnom ivotu. To se odrazilo i na njegove snove, u kojima je carovala
samoa. to je vie sazrevao, te su pojave bile ree, ali jo snanije, sve dok posle
jedne takve noi ne bi ostao uzbuen i nem po nekoliko dana, kao neko ko je
izbegao veliku nesreu.
Grupa psihologa, psihijatara i psihoanalitiara, koji su mu bili dodeljeni, uinila
je to je mogla, ali to nije bilo mnogo. Svinijeva istorija nije sadravala gotovo
nita to bi se moglo koristiti za bilo kakvu psihoterapiju, usavrenu zato da bi
pomogla ljudskim biima. A lanovi te grupe nisu se nikad ni sloili u tome kakav
bi trebalo da bude glavni cilj takve terapije: da li da se pomogne Sviniju da ivi sa
saznanjem da stvarno nije ljudsko bie, ili da se podrava onaj jedini traak nade
koji su u Sviniju odravali nestrunjaci na Mesecu, kao jedinu svrhu njegovog
postojanja.
injenice su bile jednostavne i neumoljive. Svini je bio Prilagoeni ovek, u
ovom sluaju prilagoen na estoku zimu, nisku teu i retku, zagaenu atmosferu
koja je vladala na Ganimedu. Krv koja je tekla njegovim ilama, i sunana podloga
u svakoj njegovoj eliji, sastojala se 9/10 od tenog amonijaka; njegove kosti su
bile led-IV; njegovo disanje bilo je sloen ciklus poev od vodonika do metana,
koji se nije zasnivao na katalizi pigmenta koji sadri gvoe, ve na kidanju i
spajanju dvostruke sumporne veze. Ako bi se ukazala potreba, mogao je
sedmicama da ivi hranei se ledenom prainom.
On je oduvek bio takav. Uzrok tome je bio, doslovce, u dogaajima pre
njegovog zaea. U pitanju je bila primena usavrenog sklopa raznih tehnika na
elije zametka koje su se kasnije sjedinile da bi sazdale njega. Selektivno mitotiko
trovanje, bombardovanje rendgenskim zracima, tektogenika mikrohirurgija,
gomilanje metabolikih prepreka i, verovatno, jo pedesetak procesa ija imena
nije nikad uo - a koji su se jednim imenom zvali 'pantropija'. Slobodan prevod ove
rei znaio je 'menjati sve', a to je i odgovaralo stanju stvari.

Kao sto su pantropisti unapred izmenili Svinijev ljudski lik, oblik i hemijski
sastav, tako su izmenili i njegovo obrazovanje, njegov svet, njegove misli, ak i
njegove pretke. Prilagoeni ovek ne moe se nainiti na taj nain da promenite
samo jednu komponentu, ponosno je tumaio dr Alfven Sviniju preko interkoma.
ak i iz poslednje elije zametka izbija stotinu ranijih generacija koje su, pre nego
to su prole stepen razvoja zigote kao jednoelijske ivotinje, raane jedna iz
druge, a svaka pojedina se sve vie usmerava prema cijanidu i ledu i svemu onom
lepom od ega se sastoje zgodni mali deaci kao to je Svini. Doktora Alfvena je
smenila s poloaja, krajem te sedmice, psiho-grupa, kad je pregledala
magnetofonske trake s podacima o svemu to je bilo reeno Sviniju i to je on
odgovarao, ali taj trud je bio suvian. Svini nije nikad uo stihove dejih pesama,
niti je doiveo traumu raanja, niti je patio od Edipovog kompleksa. On je bio
jedinstven primerak sa sopstvenim zakonitostima, a za veinu pitanja o njemu,
odgovori jo nisu bili iznaeni.
On je, naravno, primetio da se Alfven nije ponovo pojavio kad je za to bilo
vreme, ali to nije bilo nita neobicno. Naunici su se esto pojavljivali u blizini
velike, hermetiki zatvorene peine, uvek praeni uljudnom, divno uniformisanom
privatnom policijom luke Vea Zemlja, ali su se brzo smenjivali. ak je i meu
psiho-strunjacima uvek postojala neka udna napregnutost, gnevna uzdrljivost
koja se povremeno pretvarala u prave sukobe s jetkim povicima. Svini nikad nije
otkrio zato se vikalo, jer bi se spoljni zvuci odmah iskljuili im bi svaa poela,
ali je primetio da se neki uesnici nikad vie nisu pojavljivali.
"Gde je doktor Emori - nije li ovo njegov dan?"
"On je obavio svoje dunosti."
"Ali ja elim da govorim s njim. Obeao je da e mi doneti jednu knjigu. Nee
li se on makar jednom vratiti?"
"Mislim da nee, Svini, on je napustio slubu. Ne brini za njega, snai e se on.
Ja u ti doneti tvoju knjigu." Posle treeg ovakvog incidenta Svini je prvi put bio
puten napolje na povrinu Meseca, i mada su ga uvala petorica ljudi u kosmikoj
opremi, Sviniju to nije smetalo. Nova sloboda mu se inila divna, a njegova odea,
iako samo simbol onoga to su luki policajci morali da nose, kao da nije postojala.

Prvi put je tada okusio slobodu, koju e stei tek poto zavri svoj posao,
ukoliko se moglo verovati mnogim aluzijama. Mogao je da vidi ak i Zemlju gde
ive ljudi.
O zadatku je znao sve to se moglo znati, i to napamet. Usaivali su mu ga u
glavu jo od najranijeg hladnog i usamljenikog detinjstva, uvek sa istom
zapoveu na kraju:
Mi moramo te ljude vratiti.
Ovih pet rei bile su razlog Svinijevog bitisanja, ujedno i Svinijeva jedina nada.
Prilagoene ljude trebalo je uhvatiti i vratiti na Zemlju - ili, tanije, natrag u
kupolu na Mesec, jedino mesto osim Ganimeda gde oni mogu da ive. A ako nema
mogunosti da se svi uhvate - onda se on, u najmanju ruku, mora vratiti s dr
Jakobom Rulmanom. Samo bi Rulman, sigurno, znao da otkrije tajnu: kako da se
Prilagoeni ovek opet pretvori u ljudsko bie.
Svini je shvatio da su Rulman i njegove kolege kriminalci, ali kolika je teina
njihovog zloina, nikad se nije upitao. Njegova merila su bila suvie nejasna. No
od samog poetka je bilo jasno da je kolonija na Ganimedu obrazovana bez
odobrenja Zemlje, pomou metoda s kojima se Zemlja nije slagala, osim u
specijalnim sluajevima kakav je bio Svini, pa zato eli da je uniti. Ne silom, jer
je Zemlja najpre htela da sazna ta Rulman zna, nego pomou usavrenog
lukavstva, a to je bio sam Svini.
Mi moramo te ljude vratiti. Posle toga su mu nagovetavali - ali mu nikad nisu,
u stvari, obeali - da bi mogao postati ljudsko bie i upoznati savreniju slobodu od
ovog etanja bezvazdunom povrinom Meseca s pet uvara.
Obino bi posle takvog nagovetaja izbijala meu osobljem jedna od onih
neujnih svaa. Bilo koje bie normalne inteligencije posumnjalo bi u istinitost tih
nagovetaja. Svinijevo vaspitanje je razvijalo u njemu podozrevanje ali, na kraju
krajeva, on nije ni za ta mario. Jedinu nadu pruali su mu ti nagovetaji, pa ih je
prihvatio kao nadu uprkos maloj verovatnoi. Osim toga, iz onih uhvaenih
poetnih rei koje je uo pre nego to je interkom kljocnuo i zamuknuo, razabrao
je da je povod neslaganja neto jae od obine sumnje u mogunost preobraaja
Prilagoenog oveka. Jednom je, na primer, Emeri neoekivano i estoko planuo:

"Ali pretpostavimo da je Rulman bio u pravu."

kljoc!
U kom pogledu u pravu? Da li je prekritelj zakona ikada 'u pravu'? To Svini
nije mogao znati. Onda je tehniar rekao: "Troak je nevolja pri teraformiranju" ta je to znailo? - a posle toga su ga pod nekim izgovorom brzo izgurali iz
prostorije za sluanje. Bilo je mnogo takvih sluajeva, ali je Svini uvek proputao
da te odlomke sastavi u neku celinu. Samo je shvatio da se to ne odnosi na
mogunost njegovog preobraaja u ljudsko bie, pa ih je odmah prepustio
ogromnoj pustinji svog opteg neznanja. Na kraju krajeva, stvarna je bila samo
zapovest - zaposvest i mora.
Mi moramo te ljude vratiti. Ovih pet rei bile su razlog to je Svini sada, kao
ovek u bunovnom polusnu, padao naglavce na Ganimed.

Prilagoeni ljudi su nali Svinija na pola puta prema uzviici koja je

predstavljala jedini pristup do njihove kolonije, na rubu vrletne visoravni
Houvovog H. Nije ih prepoznao; nisu bili slini nijednoj fotografiji koju je pamtio;
ali oni su odmah prihvatili njegovu priu. Nije morao da glumi iscrpljenost - iako
je tea Ganimeda bila za njega normalna, ipak je to bilo dugo putovanje i jo dui
uspon.
I sam se udio to je, ipak, uivao pritom. Prvi put u svom ivotu iao je bez
pratnje ljudi ili mehanizama, u svetu u kojem se fiziki oseao kod kue; u svetu
bez zidova, u svetu u kome je bio stvarno sam. Vazduh je bio bogat i prijatan,
vetrovi su duvali odakle bi im se god prohtelo. Temperatura na uzviici je bila
znatno nia od one pod svodom na Mesecu, a svuda oko njega prostiralo se plavo
nebo posuto zvezdama, koje bi tu i tamo zablistale.
Mora biti oprezan. Bilo bi suvie jednostavno da se Ganimed prihvati kao dom.
Na to su ga bili upozorili, ali on nije uspeo da shvati da je ta realna opasnost
ujedno i - iskuenje.
Mladii ga brzo povedoe putem do kolonije. Bili su ravnoduni i bezimeni.
Rulman je bio drukiji. Izraz uenja i neverice na licu naunika kad su Svinija

doveli u njegovo visoko nadletvo usred stena bio je tako snaan da je delovao
odbijajue. On je rekao: "ta je to!"
"Zatekli smo ga kako se penje uzviicom. Mislili smo da je zalutao, ali je on
rekao da potie iz matine grupe."
"Nemoguno", ree Rulman. "Sasvim nemoguno." A onda je ustuknuo, merei
pridolicu od glave do pete. Izraz zaprepaenja na njegovu licu se neto ublaio.
Prilikom tog dugog, otrog prouavanja, Svini je imao
vremena da se u mislima vrati unazad. Rulman je bio stariji nego na slikama, ali
to je i prirodno. Zapravo, tragovi godina se nisu toliko primeivali koliko je Svini
oekivao. Bio je mrav, elav i sputenih ramena. Trbui ispod opasaa, koji se
video na fotografijama, gotovo je iezao. Oigledno ga je oeliio ivot na
Ganimedu. Ali slike nisu bile u stanju da doaraju oi tog oveka, skrivene i
nemirne kao u sove.
"Najbolje bi bilo da mi kaete ko ste", konano je rekao Rulman. "I kako ste
dospeli ovamo. Vi niste jedan od naih, to je sigurno."
"Ja sam Donald Levero Svini", rekao je Svini. "Moe biti da nisam jedan od
vaih, ali je moja majka rekla da jesam. Doao sam ovamo brodom. Ona je rekla da
ete me vi prihvatiti."
Rulman je klimnuo glavom. "To je takoe moguno. Oprostite mi, gospodine
Svini, ali vi ne moete ni zamisliti kakva ste bomba. Mora da ste dete irli Levero
- ali kako ste doli ovamo? Kako ste preiveli sve do sada? Ko vas je odrao u
ivotu, brinuo se za vas - poto smo napustili Mesec? A, to je najvanije - kako ste
izmakli lukoj policiji? Znali smo da je Luka Zemlja pronala nau laboratoriju na
Mesecu, ak i pre nego to smo ga napustili. Teko mi je da poverujem da vi uopte
postojite."
Uprkos tome, izraz potpune neverice bledeo je iz asa u as. Jo maIo pa da se
uhvati na lepak, ocenio je Svini. Tako je i trebalo da bude. Ovde pred njim je stajao
Svini udiui vazduh Ganimeda, stojei bez napora pod teom Ganimeda, s
ganimedskom prainom na svojoj hladnoj koi, injenica meu nepobitnim
injenicama.

"Luka policija je pronala veliku kupolu", rekao je Svini. "Ali oni nikad nisu
nali malu kupolu, eksperimentalno postrojenje. Moj otac je minirao tunel koji ih
spaja pre nego to su se oni iskrcali. Ubio ga je komad neke odronjene stene. Ja
sam u to vreme bio samo elija u nekom vru."
"Dakle, tako", zamiljeno ree Rulman. "Pre nego to smo uzleteli, uhvatili smo
prasak neke eksplozije na instrumentima naeg broda. Mislili smo da to luki
napadai bombarduju, iako je to bilo sasvim neoekivano. Pa nisu onda, znai, ni
unitili veliku laboratoriju?"
"Ne", rekao je Svini. Rulman to sigurno mora znati, radio-razgovori izmeu
Zemlje i Meseca moraju se hvatati ovde. "Ostale su jo neke interkom-linije do
njega; moja majka je utroila mnogo vremena prislukujui ta se zbiva. I ja,
takoe, kad sam dovoljno odrastao da ponem shvatati. Na taj smo nain i saznali
da kolonija na Ganimedu nije unitena bombardovanjem."
"Ali, odakle ste dobijali energiju?"
"Najveim delom od nae sopstvene stanice stroncijum-90. Sve je bilo
zatieno, tako da policija nije mogla da otkrije pojedinana polja. Kad je stanica,
konano, poela da slabi, morali smo se ukljuiti u glavnu akumulatorsku liniju
Luke. Najpre samo za kratko vreme, ali je dovod stalno jaao." Slegao je
ramenima. "Ranije ili kasnije morali su to otkriti - pa su to i uinili."
Rulman je trenutno bio miran, a Svini je znao da on sada rauna u glavi,
uporeujui dvadesetogodinje vreme poluraspadanja stroncijuma-90 sa
hronologijom Svinija i Prilagoenih ljudi. Brojke e, bez sumnje, delovati
verodostojno. Luni policajci su bili vrlo tani u ovakvim sitnim detaljima.
"Jo sam zapanjen to posle toliko godina moram da se vratim na taj dogaaj",
rekao je Rulman. "Sve je to lepo, gospodine Svini, ali je teko zamisliti da je irli
Levero pretrpela sve te patnje, sasvim sama s detetom koje nikada nee moi ni
dodirnuti, s detetom koje je tako teko i tehniko sloeno negovati kao atomsku
bateriju. Ja se nje seam kao nene malodune devojke, koja nas je bezvoljno
pratila samo zato to je Robert bio s nama." Pri tome se namrtio. "Govorila je: ,To
je njegova briga'. Nikada nije dalje od toga razmiljala."

"Ja sam bio njena briga", ree Svini mirno. Luki policajci su ga uili da sa
ogorenjem govori o majci, ali on nikada nije bio u stanju da podraava emociju
kojoj su ga uili. Ali, primetio je da ih zadovoljava ako izgovara slogove odseno i
kratko, menjajui glas. "Vae miljenje o njoj, doktore Rulman, bilo je pogreno ili
se ona izmenila posle oeve smrti. Imala je istrajnosti i smelosti za deset ljudi. I pri
kraju je zbog toga i platila. I to jedinom monetom koju luki policajci umeju da
naplauju."
"ao mi je", rekao je blago Rulman. "Ali ste bar vi uspeli da umaknete. Siguran
sam da je ba to bila njena elja. Odakle brod o kome ste govorili?"
"Pa, mi smo ga uvek imali. ini mi se da je bio oev. Bio je skriven u nekom
prirodnom tesnacu kraj naeg svoda. Kad su policajci provalili u sobu za sluanje,
iziao sam na drugoj strani - dok su ga oni zadrali s majkom i zlostavljali je.
Ionako ne bih mogao da bilo ta uinim."
"Dabome, dabome", rekao je Rulman dubokim, tihim glasom. "Vi ne biste ostali
ivi ni jedan jedini sekund u njihovom vazduhu. Postupili ste ispravno. Nastavite."
"Dakle, doao sam do broda i uspeo da ga stavim u pokret. Nisam imao
vremena da spasem ita osim sebe. Pratili su me itavim putem, ali nisu pucali.
Mislim da je jedan od njih jo gore."
"Nastojaemo da ga pronaemo. Ionako nita drugo ne moemo uiniti osim da
ustanovimo njegov poloaj. Pretpostavljam da ste iskoili."
"Da. To je bila jedina mogunost; izgledalo je da ele da me se doepaju makar
i na najstraniji nain. U meuvremenu su se, zacelo, ve dokopali broda a, takoe,
i koordinata za koloniju."
"Oh, oni su imali te koordinate otkako smo se iskrcali", rekao je Rulman. "Imali
ste sree, gospodine Svini, bili ste mali. Vi ponovo donosite oseanje
neposrednosti, koje godinama nisam osetio - sve od naeg prvog bekstva. Ali
postoji jo jedan problem."
"Kakav? - ako mogu da pomognem."

"Moraemo vas podvrgnuti testu", kazao je Rulman. "Vaa pria zvui

verodostojno, i ja doista ne znam kako biste mogli da postanete ono to jeste, osim
da ste zaista jedan od nas. Ipak, moramo biti sasvim sigurni."
"Svakako", ree Svini. "Hajdemo."
Rulman klimnu glavom i izvede ga iz kancelarije kroz niska kamena vrata.
Hodnik kojim su prolazili toliko je liio na one na Mesecu, da ga on nije paljivije
ni razgledao. Prirodna tea i cirkulisanje nepreraenog vazduha delovali su
umirujue. Svinija nije zabrinjavao sam test, i to zato to je znao da ne moe uticati
na njegov ishod. Ili su ga Lukini strunjaci nainili tako lukavim da poloio bilo
kakav test, ili - ili on nikad nee imati mogunosti da postane ljudsko bie.
Rulman je proveo Svinija kroz druga vrata, u nisku sobu u kojoj je bilo est
laboratorijskih stolova i mnogo staklenih predmeta. Ovde je vazduh bio aktivniji,
kao i na Mesecu, pokretali su ga ventilatori. Neko se pojavio iza ogromnog
komplikovanog aparata za frakciono destilisanje u kojem su kruili mnogi sitni
mehurii i uputio se prema njima. Bila je to, uoio je Svini, mala devojka sjajne
kose, belih ruku i tamnih oiju, s tankim pravim nogama. Bila je odevena u beli
tehniarski kaputi i suknju boje ljive.
"Zdravo, doktore Rulman. Mogu li neto da uinim za vas?"
"Sigurno, Majk, ukoliko moete da za izvesno vreme zanemarite to cedilo.
elim da izvrim ID tipiziranje; imam ovde novog momka. Jasno?"
"Mislim da jeste. Odmah u izvaditi serume." Otila je do drugog stola i poela
da vadi i muka ampule ispred zaklonjene sijalice. Svini ju je posmatrao. I ranije je
viao enske tehniare, ali nijednu tako graenu, tako neusiljenu ili - tako izbliza.
Bio je bezbrian i nadao se da nee morati uskoro da govori. Dlanovi mu se
oznojie, a krv mu zazuja u uima, pa je pomislio da bi mogao zaplakati.
Obreo se usred svog neiivljenog, vrlo zakasnelog puberteta. To mu nije bilo
milo, kao to nikad nikome nije milo.
Ali njegova kao brilijant izbruena opreznost nije potpuno otupela. Znao je da
treba pamtiti da se devojka nije nimalo zaudila kad ga je ugledala, kao ni ona dva
mladia kad su ga zatekli kako se uspinje njihovom uzviicom. Zacelo je dr

Rulman bio jedini Prilagoeni ovek koji je iz vienja poznavao svakog u koloniji,
i zbog toga jedini koji bi se zaprepastio ako bi ugledao strano lice. Posle toliko
vremena, naseljenici Ganimeda trebalo bi da poznaju svaiji i najmanji mig, da
pamte svaki pokret, svaku osobitost u ponaanju, svaku jamicu na obrazu, svaku
senku, manu ili vrlinu koja bi pomogla da se raspoznaju od ostalog neprijateljskog
i nadmonog oveanstva.
Devojka uze Svinijevu ruku i zaas mu se tok misli potpuno rasplinu. Onda je
osetio otar ubod u jagodicu desnog srednjeg prsta i Majk je istisnula kapljice krvi
u male koliine plavkaste otopine, a zatim ih prenela na staklene ploice.
Mikroskopska stabalca; Svini ih je ve ranije video. A to se tie krvi, moe je dati
i vie ako ona to zaeli.
Ali on se tvrdoglavo vratio na pitanje: zato mladii i Majk nisu pokazali
nikakve znake uenja ugledavi ga? Je li to bilo zbog njihove dobi? Prvobitni
kolonisti Ganimeda bi prepoznali jedni druge, a, po vienju, i njihovu decu, dok za
omladinu kojoj je sve bilo novo, nepoznato lice nije bilo udno.
Deca: onda su, znai, kolonisti plodni. O tome nikad nije bilo govora tamo na
Mesecu. Ali to za Svinija nije nita znailo. Ba nita.
"Pa, vi drete", rekla je devojka zabrinutim glasom. "Bio je to samo mali ubod.
Bolje bi bilo da sednete."
"Naravno", odmah dodade Rulman. "Bili ste izloeni velikim naporima,
gospodine Svini; oprostite to sam tako nepaljiv. Zaas emo biti gotovi s tim."
Svini je sa zahvalnou seo i nastojao da ni na ta ne misli. Oboje, devojka i
Rulman, sedeli su sada za stolom, ispitujui pod mikroskopom male mrlje
razreene krvi koju je Majk uzela od Svinija.
"Tipa O, Rh negativno", rekla je devojka. Rulman je beleio. "MsMs P
negativno od E cde, Luteran a - negativno, Kel-elano negativno. Luis-minus bplus."
"Hmm", oglasio se Rulman nerazgovetno, kao jednim zvukom "Takoe Difi anegativno, J-a, U pozitivno, Jay pozitivno, Bredberi - imune ploice IV, i ne
naginje na bolesti. Dosta dobro. Znai li to neto za vas, Majk?"

"Trebalo bi", odgovori ona, gledajui zamiljeno u Svinija. "elite, dakle, da ga

uporedim?"
Rulman je klimnuo glavom. Devojka je prila Sviniju i automatska lanceta mu
se zasekla u jo jednu jagodicu prsta. Vratila se k stolu i Svini je opet uo isti zvuk
i video kako ona svojim levim srednjim prstom dodiruje jedno stakalce. Tiina.
"Slae se, dr Rulman."
"Prihvaeni ste", ree on. Izgledalo je da se iskreno raduje tome.
"Dobro doli, gospodine Svini. Poite sada sa mnom u moju kancelariju,
videemo ta se moe uiniti da vas smestimo i, naravno, da vam damo posla; toga
imamo mnogo. Hvala, Majk."
"Molim, i drugi put. Do vienja, gospodine Svini. ini mi se da emo se ee
viati."
Svini je klimnuo glavom i zagrcnuo se. Tek kada je doao u Rulmanovu
kancelariju mogao je da vlada svojim glasom.
"ta je sve to znailo, dr Rulman? Mislim, znam da ste odreivali moju krv, ali
to vam je ona pokazala?"
"Pokazala mi je vau verodostojnost", odgovori Rulman. "Krvne grupe su
nasledne; one tano slede Mendeljejev zakon. Vaa krvna slika pruiIa mi je i va
identitet, ne kao jedinke ve kao lana jedne porodice. Drugim reima, pokazala je
da ste doista ono to tvrdite da jeste, potomak Boba Svinija i irli Levero."
"Tako, dakle. Ali vi ste me, takoe, uporedili s devojkom. ta je taj test znaio?"
"To su takozvani privatni faktori, oni koji se pojavljuju samo u krugu jedne
porodice a ne uopte u populaciji", rekao je Rulrnan. "Vidite, gospodine Svini,
prema naem raunu ovde, Majk Levero je vaa neakinja."

2.

Najmanje po deseti put za dva meseca Majk je sa uenjem posmatrala Svinija,

istovremeno zabrinuta i zainteresovana. "Otkada ti je sinula ova ideja", upitala je
ona.
Pitanje je bilo opasno, kao obino, ali Svini se nije urio. Majk je znala da je on
uvek sporo odgovarao na pitanja, a, ponekad, kao da ih uopte nije ni uo. Potreba
ovako korisne navike bila je Sviniju vrlo jasna i on je samo strahovao od pomisli
da bi to moglo postati jasno i Ganimedanima. Samo oigledna patoloka
introvertnost njegovog karaktera spasla ga je dosad od sumnje da izbegava
neprijatna pitanja.
Svini je bio siguran da e oni ranije ili kasnije posumnjati. On nije imao
iskustva sa enama, ali je bio uveren da je Majk izuzetan primerak. Njena
pronicljivost bila je, ponekad, slina telepatiji. On je razmiljao o pitanju,
naslonjen na ivu ogradu ispod brda, i zamiljeno gledao u leb, pripremajui svoj
odgovor. Svakog dana ih je bre smiljao, iako su pitanja ostala muna i teka.
"Od lukih policajaca", ree on. "Imam samo dva odgovora na to pitanje, Majk.
Sve to nisam saznao od majke, doznao sam, prislukivanjem policije."
I Majk je gledala dole u magle leba. Bio je dug, topao letnji dan. Dan na
Ganimedu je trajao koliko tri i po dana na Zemlji, kad je satelit bio uz sunanu
stranu Jupitera, i kad se zajedno s Jupiterom sve vie pribliavao Suncu. Vetar koji
je duvao preko litica proizvodio je zvuk slian flauti, a sa ove strane brda bio je
blag i nestalan kao dah flautiste, i nije njihao ogromne isprepletene stabijike i
izdanke koji su ispunili veliku dolinu, a ni lie priljubljeno kao neki plat, u vidu
hiljada plavo-zelenih Mebius-traka.
Tamo dole nije bilo mirno, iako je izgledalo tako. Kamenje koje se kotrljalo s
visina i udaljenih kamenih lavina dizalo je veu buku i vie tutnjalo nego u
hladnim danima. Korenje granitne kore je brzo raslo u toku svog kratkog rastenja,
podrivajui uporno dolinu da bi zametnulo novo drvee i nove stene. Na vrletima,
toplo vreme je menjalo vodu, kristaliui je od leda IV na led III, pa je voda, u tren
oka, iz jednog volumena prelazila u drugi, lomei naslage stena. Svini je znao kako
se to odigrava. To je bilo ljutenje, uobiajeno i na Mesecu, iako je na Mesecu ono
bilo prouzrokovano ponovnim smrzavanjem leda I u naslagama sadre. Konani
rezultat je ostao isti: odronjavanje stena.

Sva ta neprekidna lutajua tutnjava i priguena grmljavina, to su bili umovi

leta u lebu. Na Svinijevo uho delovali su tako umirujue kao zujanje pela za
oveka sa Zemlje, mada Svini nikada nije upoznao zujanje pela osim to je o tome
itao u knjigama. Kao sve biljke u razvoju, tako su i ovde ogromne kvrgave
puzavice iz dubokih dolina irile sve, ugodan miris sve do gore, u vazduh
Prilagoenih ljudi. Bio je ta onaj specifian miris biljke koji uspavljuje ivotinjski
njuh i ivotinjske lezde, tako da one zaboravljaju borbe iz prolosti.
Ganimed je stvarno bio divan svet, ak i za mrtvog oveka. Ili samo za mrtvog
oveka.
"Ne mogu da shvatim zato bi luki policajci traili vreme da izmiljaju lai",
konano je rekla Majk. "Oni znaju da se mi ne bavimo nikakvim napadima.
Otkako smo se ovde iskrcali, uopte se nismo makli s Ganimeda. A sve da sada i
hoemo, ne bismo mogli da uzletimo! A zato bi oni tvrdili da smo, toboe, neto
uinili to nismo? Zato bi oni o tome govorili kao da je to injenica, utoliko pre
to nisu znali da ih ti slua? To je besmisleno."
"Ne znam", rekao je Svini, "nikako mi ne ide u glavu da niste napadali. Da sam
po bilo emu mogao zakljuiti da oni ne govore istinu, traio bih skriveni razlog za
njihove lai. Ali mi to nikad nije palo na pamet. A sad je prekasno, pa mogu samo
da nagaam."
"Morao si neto uti. Neto to svesno ne pamti. I ja mogu da izvlaim
zakljuke, ali je jedino tvoj zakljuak vaan. Ti si ih sluao, a ne ja. Pokuaj,
Done."
"Dobro," rekao je Svini, "moda oni nisu znali da govore neistinu. Nema
zakona koji nalae da pretpostavljeni govore istinu svojoj lukoj policiji.
Pretpostavljeni su dole na Zemiji; ja i policajci bili smo na Mesecu. Zvualo je
sasvim ubedljivo; i to su ee pominjali u razgovorima, kao da je svakome
poznato. Svi oni su verovali da se s Ganimeda napada na putnike brodove dok su
jo u orbiti Marsa. To je bila nesumnjiva injenica. Ba tako sam ja to uo."
"Tako je", rekla je Majk. Ipak nije gledala Svinija, ve je dublje spustila glavu
nad rub leba, zgrivi ruke ispred sebe u mutnom prostranstvu. Svini je duboko
uzdahnuo. Miris loza kao da nije vie uspavljivao.

"Kai mi, Done", rekla je ona, "kad si uo da su policajci poeli da govore o

tome? Mislim, prvi put?"
Njegova panja, koja je bila neto popustila, opet se ukopala u hladni centar
njegovog bia, i to takvom brzinom da je ostavila vidljivu masnicu, kao da mu je
nezatieni mozak oinut biem. Majk je bila opasna; opasna. Treba da misli na to.
"Kada?" rekao je on. "Ne znam, Majk. Svi su dani bili slini. Mislim da je to
bilo pri kraju. Kad sam bio dete, uo sam da govore o nama kao da smo zloinci,
ali nikako nisam mogao da shvatim zato. Pretpostavljao sam da je to zato to smo
mi drukiji, i to je sve. Tek pred kraj su poeli da govore o specifinim zlodelima,
a i onda mi se to inilo besmisleno. Ni moja majka, ni ja, nismo se nikad bavili
gusarenjem. To je sigurno."
"Tek pri kraju. To sam i mislila. Poeli su da govore o tome kad je tvoja snaga
poela opadati. Nije li bilo tako?"
Svini je o tome dugo razmiljao, najmanje dvostruko toliko koliko bi, obino,
bez opasnosti razmiljao kad je govorio s Majk. On je ve znao kuda ga vode njena
pitanja. U takvom trenutku, odgovor bi mogao da bude koban. Trebalo je ostaviti
utisak kao da pokuava, iako s tekom mukom, da iz seanja iskopa informacije
koje su za njega beznaajne. Posle izvesnog vremena on ree:
"Da, bilo je, otprilike, tada. Poeo sam da proreujem snimanja njihovih
razgovora. Iako to nije oduzimalo mnogo energije, mi je nismo smeli troiti jer
nam je bilo potrebno sve to smo imali. Verovatno sam propustio da ujem vane
delove razgovora; to je moguno."
"Ne", ree Majk smrknuto. "Ja mislim da si sve uo. Ili sve to je tebi bilo
namenjeno da uje. I ja mislim, Done, da si ono to si uo tumaio tano onako
kao to su oni to eleli."
"Moguno je i to", ree Svini polagano. "Bio sam jo dete. Poverovao sam u sve
to sam uo, ali to bi znailo da su oni znali gde smo mi. Sumnjam u to. Ne seam
se tano, ali mislim da onda jo nismo bili poeli da krademo njihovu energiju. U
to vreme smo jo verovali da emo postaviti na povrini neku sunanu stanicu."

"Ne, ne. Oni su morali znati da ste tamo, mnogo ranije nego to ste poeli da im
oduzimate njihovu energiju. Nedavno je Rulman o tome govorio. Ima jednostavnih
naina da se otkrije ak i telefonski prikljuak, a tvoja stroncijeva baterija nije
mogla dugo ostati neotkrivena. ekali su samo dok ne budu potpuno sigurni da e
te uhvatiti kad konano napadnu. Tako oni misle. U meuvremenu su koristili tvoje
prislukivanje da bi te kljukali izmiljotinama."
Toliko o prii koju su policajci naredili Sviniju da pria. Pretpostavljali su da su
Prilagoeni ljudi vrlo glupi i samo zato je ovakva pria mogla sve dosad da
opstane. Niko ne polazi, bar u poetku, sa stanovita da ga njegov protivnik smatra
za mikrocefalinog idiota. Obmana je trajala dva meseca, ali nikako nee potrajati
300 dana.
"Zato bi oni to inili?" rekao je Svini. "Nameravali su da nas ubiju to pre
mogu - im pronau nain da to uine a da pri tom ne otete nau opremu. Mnogo
su oni marili za to ta mi mislimo."
"Muenje", rekla je Majk ispruajui i savijajui pri tom svoje ruke oko ograde
mehanikim grenjem ptiijih kandi kad dodirnu preku za spavanje. Gledala je
preko leba na udaljeni brdoviti gorski lanac s druge strane. "Hteli su da te ubede
kako je propalo sve to su tvoji ljudi planirali i uradili, i da smo svi mi svrili kao
bedni zloinci. Budui da nisu odmah mogli da se domognu tebe i tvoje majke, oni
su se u toku rada zabavljali vreajui vas. Verovatno su mislili da ete zbog toga
neto propustiti, da e vas to navesti da poinite neku greku i time im olakati da
vas uhvate. A moda su to inili i zato to ih je uveseljavalo. Jednostavno zato to
im je priinjavalo zadovoljstvo."
Posle kratkog utanja Svini je rekao: "Moda je tako. A moda i nije. Ja ne
znam, Majk."
Brzo ga je okrenula prema sebi i uhvatila ga za ramena. Oi su joj bile kristalno
plave. "Kako bi znao?" ree ona zarivi svoje prste u njegove deltoidne miice.
"Kako bi ita mogao znati kad nije bilo nikoga da ti kae. Zemlja zacelo vrvi
laima o nama - laima, i samo laima! Mora ih zaboraviti; zaboraviti sve - ba
kao da si sada roen. Ti i jesi tek sada roen, Done, veruj mi. Upravo sada. Na
Mesecu su te kljukali laima; ovde mora poeti da ui istinu, da je ui iz
poetka, kao dete!"

Drala ga je jo malo. Zapravo - drmusala ga je. Svini nije znao ta da kae; on

ak nije znao kakva bi oseanja sada trebalo da glumi. Emocija koju je oseao bila
mu je jo gotovo nepoznata. Nije se usuivao da je ispolji, a kamoli da joj da maha.
Dok ga je devojka besno gledala u oi, nije bio u stanju ni da trepne.
Na kraju krajeva, on se, zaprava, rodio davno. Rodio se mrtav.
Muan, snaan pritisak na njegova ramena naglo se pretvorio u oseaj bolnih
maraca, dok su Majkline ruke visile niz njene bokove. Gledala je u stranu, i opet
preko leba. "Nema smisla", rekla je nejasno.
"ao mi je. To je uasno drsko kad devojka na takav nain razgovara sa svojim
ujakom."
"Ne smeta, Majk. Meni je bilo zanimljivo."
"Verujem ... Hajdemo u etnju, Don. Sita sam zurenja u leb." I odmah se
krepkim koracima uputila prema nejasnim obrisima brda ispod kojeg je ivela
kolonija. Svini ju je posmatrao kako koraa, a njegova ledena krv umela mu je u
uima. Strasna je bila ta njegova nesposobnost da misli; nikad pre susreta s Majk
nije znao za tu vrstu vrtoglavice, ali sad mu se uinilo da ga nikad vie nee
napustiti - katkad bi popustila, ali ga nikada nije napustila. U poetku je bio i
alostan i radostan to e bliska 'krvna' genetska veza izmeu njega i Majk - koja je
stvarno postojala jer je on zaista bio Prilagoeni sin irli Levero - spreiti da se
zagreje za tu devojku, kao to je obiaj na Zemlji. Ali, u stvari, taj efekat je izostao.
Tabu na Zemlji nije se odnosio na njega, a ovde, na Ganimedu, taj posebni tabu
uopte nije vaio. Rulman mu je rekao zato.
"Nemojte o tome razbijati glavu", rekao je on ve prvog dana, podsmevajui se
Svinijevom zauenom izrazu. "Mi nemamo genetskih razloga da zabranjujemo
incest - naprotiv. U maloj grupi kao to je naa, najjai i najbri evolucioni uticaj
jeste raspravanje gena. Ako ne preduzmemo mere da to spreimo, dolo bi do
gubitka nevezanih gena kod svake nove generacije. Naravno da to ne moemo
dopustiti jer bismo na kraju dobili grupu u kojoj ne bi bilo pravih linosti: jer bi
liili jedan na drugog u nekom, bitnom pogledu koji se ne moe predskazati.
Nikakav tabu ne vredi toliko koliko znaaj takvih posledica."

Rulman je nastavio. Rekao je da jednostavna dozvola incesta ne moe sama po

sebi da zaustavi raspravanje gena; to, u izvesnom smislu, daje podstreka; i da
kolonija preduzima potrebne mere da sprei raspravanje, mere koje e uroditi
plodom meu pripadnicima osam generacija. Tada je poeo koristiti izraze alela,
izomorfa i letalni recesivi, vrljati kriptograme kao rrR: r RR/('r A) R'Rr na ploicu
od liskuna ispred sebe. Onda je, odjednom, podigao pogled i primetio da su se
sluaoci izgubili. Ali, i to ga je zabavljalo.
Sviniju je to bilo svejedno. Znao je da je neznalica. Osim toga, planovi kolonije
bili su za njega nevani, on je bio na Ganimedu zato da dokraji koloniju. A to se
tie Majk, znao je da nita ne moe ovladati njime osim njegove ogromne
usamljenosti, jer je ona gospodarila svim onim to je radio i oseao.
Ali ga je zaudilo otkrie da ista takva usamljenost, bar prikriveno, vlada
svakim pojedincem u koloniji, osim Rulmanom, kao jedinim izuzetkom.
Majk se osvrnula, a onda je s krutim izrazom lica ubrzala korake. Svini je iao
za njom, kao - to je znao da mora; ali se jo neprestano, kao izazvan nekim
udnim predoseajem, borio u mislima.
Mnogo ta to je nauio o koloniji, ako je bilo istina, a po svemu to je uspeo da
proveri, izgledalo je da jeste - bilo je suprotno onome emu su ga uili luki
policajci. Policajci su, na primer, rekli da su tobonji napadi imali dve svrhe: manje
vanu, da se snabdeju hranom i opremom, bitnu, da se povea broj kolonista
zarobljavanjem normalnih ljudi koji bi bili pogodni za prilagoavanje.
Sada nije bilo napada, to je bilo sigurno, pa je Svini bio sklon da poveruje Majk,
koja je poricala da ih je u prolosti ikada i bilo. Ako se shvati balistika vasionskih
putovanja, onda se moe shvatiti da je gusarenje nemoguan poduhvat,
jednostavno zato jer zadaje vie posla nego to donosi koristi. No, povrh svih tih
ubedljivih praktinih prigovora, postojala je i neverovatnost motiva koji su Luki
policajci pripisivali Ganimeanima. Prva svrha je bila besmislica. Kolonisti su bili
plodni, dakle nije im bilo potrebno regrutovanje. Osim toga, bilo je nemoguno
pretvoriti normalno odraslo ljudsko bie u Prilagoenog oveka. Pantropija
otpoinje pre zaea, kao to je bilo kod Svinija.

Naalost, i suprotno je moglo da bude istinito. Svini nije bio u stanju da nae
bilo koga u koloniji ko bi verovao u to da je moguno pretvoriti Prilagoenog
oveka u ljudsko bie. Obeanje kojim su ga zadojili luki poIicajci - iako ga nikad
nisu izrekli - zasnivalo se, zasad, na praini. Meutim, ako bi ipak bilo moguno
oveka kao Svinija vratiti u ivot, o tome bi samo Rulman neto znao, a Svini je
morao biti naroito oprezan kad je zapitkivao Rulmana. Naunik je ve bio stvorio
neke neprijatne zakljuke iz krtih injenica i velikih lai kojima ga je Svini, po
nalogu lukih policajaca, obasipao. Kao i svi ostali na Ganimedu, tako je i Svini
nauio da potuje odlunost i odvanost svih Rulmanovih poduhvata i izreka. No,
za razliku od svih ostalih na Ganimedu, on se plaio Rulmanovog razuma. S
fatalizmom koji je naruila samo Majk Levero, ekao je da Rulman pronikne onaj
leb koji je bio njegova bezoseajna sloena zamena za ljudsku duu. U
meuvremenu je jo preostalo pitanje zloina.
Mi moramo te ljude vratiti. Zato? Jer moramo saznati ta oni znaju. Zato ih
onda ne pitate? Oni nam nee rei. Zato nee? Jer se boje. ega? Oni su poinili
zloin i treba ih kazniti. ta su uinili?

TIINA

Tako je jo preostalo pitanje zloina. Nije bila re o napadu. Sve da su

Ganimeani i postigli nemoguno i zarobili koji vasionski brod, to ne bi bio glavni
zloin, onaj koji je prouzrokovao bekstvo Prilagoenih ljudi na Ganimed, zloin iz
kojeg proizilazi itava tehnika pantropije. Kakav li su teki zloin poinili preci
Prilagoenih ljudi, koji ih je prinudio da odvuku svoju decu na Ganimed, i to
zauvek?

Odgovornost nisu snosila deca, toliko je bilo jasno. Deca nikad i nisu bila na
Zemlji. Ona su u najveoj tajnosti bila roena i odgajena na Mesecu. Izgovor
policajaca da koloniste ele da vrate zbog nekog starog greha bio je takoe
prevara, isto kao i pria o napadima. Ako je zloin bio izvren na Zemlji, poinili

su ga normalni ljudi sa Zemlje, ija neosetljiva deca sada lutaju na Ganimedu.

Niko drugi ga nije mogao poiniti.
Izuzevi, naravno, Rulmana. Na Mesecu i na Ganimedu su pretpostavljali da je
Rulman nekada bio normalno zemaljsko bie. To je bilo nemoguno, ali se ipak
tako mislilo. Sam Rulman je izbegavao to pitanje, ali nije poricao tanost njegovog
sadraja. Moe biti da je on sam poinio zloin, budui da ga niko drugi nije
mogao poiniti.
Ali kakav zloin? To Sviniju na Ganimedu niko nije hteo ili nije umeo da kae.
Nijedan kolonist nije u to verovao. Veina njih je smatrala da im se nita ne moe
prebaciti osim to se razlikuju od normalnih ljudskih bia. Nekoliko izuzetaka je
mislilo da je razvoj pantropije glavni zloin. To je, nesumnjivo, bila Rulmanova
krivica, ako je krivica prikladna re.
Zato se pantropija ili odgovornost za njen razvoj smatra zloinom,
predstavljalo je tajnu za Svinija. Ali je misteriozno bilo jo mnogo ta to on nije
znao o Zemlji, njenim zakonima i normama, pa vie nije gubio vreme da to
odgoneta. Ako je Zemlja rekla da je izum ili primena pantropije zloin, onda je to
tako, a luki policajci su mu ve bili rekli da nikako ne sme propustiti da vrati
Rulmana, bez obzira na promaaje pri izvrenju ostalih naloga. To je bio odgovor
za njega, i to je bilo dovoljno.
Ali zato to policajci nisu odmah kazali? I zato su, ako je pantropija zloin, oni
sami poinili taj isti zloin stvorivi Svinija?
Sa zakanjenjem, on ubrza svoje korake. Majk je ve nestala pod sputenom
izboinom velike peine. On nije primetio u koji je od mnogih manjih ulaza ona
ula, a samo je za dva znao kuda vode. Odabrao je jedan, na sreu.
Posle etiri zavijutka beznadeno je zalutao.
To je bilo neobino, ali nije bilo sasvim neoekivano. Mrea tunela ispod
Houvovog pi bila je lavirint, i to ne sluajno, ve namerno. Kad su Prilagoeni
ljudi ukopavali svoj dom, uzeli su u obzir da bi naoruani ljudi u vasionskoj
opremi mogli jednog dana doi da ih trae. Ti ljudi ne bi nikad izili iz brda, ako ih
ne bi izveo Prilagoeni ovek koji je poznavao lavirint; ali, oni ne bi nikada
pronali Prilagoenog oveka. Poto nisu postojale geografske karte lavirinta, a

kolonistima je bilo strogo zabranjeno da ga nacrtaju, to je pamenje predstavljalo

jedini klju za izlaz.
Svini je uspeo da upamti otprilike polovinu lavirinta. Ako ne bude sreo nekoga
ko ga poznaje - jer, najzad, niko se nee skrivati pred njim - mogao je biti siguran
da e ranije ili kasnije pogoditi poznati predeo. A dotle je radoznalo prieljkivao da
vidi sve to ima da se vidi.
Prva zanimljivost koju je video bio je dr Rulman. Naunik se pojavio iz jednog
tunela smetenog pod uglom od 200 prema onome u kojem je bio Svini; udaljavao
se od Svinija ne primetivi ga. Posle kratkog oklevanja, Svini poe da ga prati to
je tie mogao. Buni sistem ventilacije nadjaao je bat njegovih koraka.
Rulman je imao obiaj da nestane za izvesno vreme, od pola dana pa sve do
itave sedmice. Oni koji su znali kuda je odlazio i ta je tamo radio, nisu o tome
govorili. Sad je Svini, eventualno, imao priliku da to sam otkrije. Nije, naravno,
bilo nemoguno da je Rulmanovo nestajanje u vezi s postojeom meteorolokom
krizom na Ganimedu, o emu je Svini mnogo sluao. S druge strane ... ta, s druge
strane? Nee biti na odmet da se to malo ispita.
Rulman je iao brzo, s bradom sputenom na prsa, kao da se kretao tako
poznatim putem da se bezbrino mogao prepustiti navici. U jedan mah ga je Svini
gotovo izgubio iz vida, pa je posle toga malo skratio rastojanje: lavirint je imao
razna skrovita u koja se mogao sakriti ako bi Rulman pokuao da se vrati. Idui,
naunik je proizvodio neoekivan ali skladan niz zvukova, vie otpevanih nego
izgovorenih. Nisu izraavali nita, niti su pokretali bilo kakav mehanizam, niti su
Rulmanu osigurali put, to je bilo oigledno jer se Svini kretao istim pravcem ne
sluei se bilo kakvim zvucima. Zapravo, ni Rulman nije bio svestan da ih
proizvodi.
Svini je bio zbunjen. On nikada dotle nije uo da neko mrmlja.
Stena ispod Svinijevih nogu poela se pomalo sputati. Istovremeno je primetio
da je vazduh osetno topliji i da pri svakom koraku postaje sve toplije. uo je
nejasan um ritmikog brujanja maina koje rade. Bivalo je sve toplije, ali Rulman
nije zastao. I um se pojaavao, Svini je sada mogao jasno da razabere da ga
proizvode mnogobrojne pumpe. Sad su se obojica sputala kroz dugaak ravan

hodnik uz ije su se ivice sa obe strane, umesto izlaza iz lavirinta, nizala zatvorena
vrata. Osvetljenje je bilo slabo, ali je Svini ipak dopustio da Rulman znatno
izmakne. Prema zavretku hodnika vruina je poputala, to je predstavljalo veliko
olakanje za Svinija jer je ve oseao vrtoglavicu. Izgledalo je da Rulman nita nije
primetio.
Na tom zavretku Rulman se, neoekivano, naglo spustio u jedan ulaz sa strane
u kojem su se, kao to se, zatim moglo videti, zavravale jedne kamene stepenice.
Sa njih se osetilo strujanje vazduha. Svini je znao da topli vazduh treba da se die u
teinskom polju, a zato odlazi u suprotnom smeru, to nije mogao da protumai.
Utoliko pre to nije video da su neki mehovi bili u radu. Poto je vazduh strujao
prema Rulmanu, to bi i svaki um koji dolazi od Svinija trebalo da se prenosio
prema njemu. Zato se, na vrhovima prstiju, oprezno sputao.
Rulman je iezao kad je Svini napustio stepenite. Ispred Svinija je bio dug,
visok prolaz s blagim zavijutkom udesno, sve do kraja vidnog polja. Du
unutranje strane zavijutka, u pravilnom odstojanju stajale su velike maine. Svaka
je imala radnu klupu s bonim vretenima, a ispod nje su se dizale metalne cevi. To
su bili izvori zvukova koje je Svini ranije uo.
Ovde je opet bilo hladno, nenormalno hladno, uprkos jakom strujanju toplog
vazduha koji je dolazio sa stepenita. Svini je mislio da ovde dole mora biti da je
neto potpuno pogreno, bar to se tie osnovnih zakona termodinamike.
Oprezno se unjao napred. Posle samo nekoliko koraka kad je proao pored
prvih mehanizama u pogonu - da, najhladnije je bilo kraj blistavih kalemova, kao
da zima izbija ba iz njih - pronaao je, neosporno, vazduni zatvara. tavie, bio
je u pokretu. Spoljna vrata bila su hermetiki zatvorena, ali je mala svetiljka kraj
vrata pokazivala da se zatvara kree. Nasuprot zatvarau na drugom zidu jedna od
mnogih pregrada s vasionskim opremama visila je otvorena i bez vlasnika.
Legenda ispisana kraj vazdunog zatvaraa razjasnila je, konano, sve. Glasila
je:

PANTROPSKA LABORATORIJA JEDAN

Pazi - Opasnost

Oinut jezivim strahom, Svini se odmaknu od vazdunog zatvaraa, kao to bi

se trgao ovek za kojim tragaju zbog ubistva, kad bi ugledao natpis sa oznakom
'50.000 volti'. Sad je sve bilo jasno. Termodinamika u ovom hodniku nije bila
pogrena, kao to nije 'pogrena' ni u friideru. Veliki motori bile su sisaljke, prave
sisaljke toplote. Vretena im nisu bila pokrivena injem samo zato to vazduh na
Ganimedu nema vodene pare. Uprkos tome, crple su toplotu iz tog vazduha i
prenosile je na drugu stranu stenovitih zidova u pantropsku laboratoriju.
Sad je bilo jasno zato je laboratorija bila hermetikim zatvaraem odvojena od
ostalog dela lavirinta - i to je Rulman morao da obue vasionsku opremu da bi
kroz njega proao.
Na drugoj strani bilo je toplo. I suvie toplo za Prilagoenog oveka.
Ali za kakvog Prilagoenog oveka?
emu je pantropija ovde sluila Rulmanu? Pretpostavljalo se da je ova faza
istorije zavrena i prola. A ipak je ono to se zbivalo u toj laboratoriji oigledno
bilo tako strano sredini Ganimeda kao to je sredina Ganimeda bila strana Zemlji.
A se odnosi prema B kao B prema - emu? Prema C? Ili prema A?
Da li je Rulman, uoivi nemogunost takvog poduhvata, pokuavao da ponovo
adaptira svoje ljude za ivot na Zemlji?
Trebalo je da na ovoj strani zida budu brojanici i merni aparati koji bi tanije
pokazivali kako je na drugoj strani. I bili su, doista, ovde, u malom natkrivenom
udubljenju u zidu, samo ih je Svini prevideo u svom uzbuenju. Glasili su:

059
stepeni F

0614
0030
milibara

047
rosite

0140
02 pritisak na mm Hg

U izvesnom smislu, to za Svinija nije znailo nita. Nikad ranije nije uo za

pritisak izraen u milibarima, a kamoli da bi shvatio skraeni nain obeleavanja
na ovim mernim aparatima. Isto tako, obeleavanjem, on nije znao kako da iz
rosita izrauna relativnu vlagu. Farenhajtovi stepeni bili su mu toliko nejasni da
nije umeo da ih pretvori u Celzijuse. Ali -

Pritisak kiseonika!

Postojala je jedna planeta, i to jedna jedina, na kojoj je takva mera mogla neto
da znai.
Svini je potrao.

Nije vie trao kad je stigao pred Rulmanovu kancelariju, mada je jo bio bez
daha. Kad je uvideo da se nee moi vratiti istim putem preko vrha pantropske
laboratorije i oseati kako ga zapljuskuju vrui talasi, uz delimino saznanje ta to

znai, krenuo je u suprotnom pravcu, kraj ogromnih izmenjivaa toplote i poeo se

penjati gore s druge strane. Put koji je prevalio bio je dui od tri milje lutanja, uz
nekoliko dodatnih otkria koja su bila gotovo isto toliko teka kao i ono prvo.
Nije bio siguran da li je jo pri istoj svesti. Ali, on je to morao da zna. Nita mu
sada nije bilo toliko vano kao odgovor na to glavno pitanje, na to konano
uvrivanje ili razbijanje nade s kojom je toliko dugo iveo. Rulman se ve bio
vratio u kancelariju gde su ga okruili njegovi saradnici. Svini se progurao napred
meu Ganimeane, isprsivi se uzbueno i odluno.
"Ovog puta zatvoriemo sva sigurnosna vrata", govorio je Rulman na telefonu.
"Povrine pritiska bie suvie strme da bismo se mogli osloniti samo na spoljanje
zatvarae. Pobrini se da svaki pojedinac bude obaveten gde treba da bude im se
zauje znak za uzbunu i gledaj da se ovog puta svi pridravaju te zapovesti. Ne
elim da se iko nae ukleten izmeu vrata. Ovog puta moe uasno brzo da se
obori na nas."
Telefon je zamumlao i veza se prekinula.
"Halmane, kako je sa etvom? Preostaje ti manje od jedne sedmice, je li
jasno?."
"Da, dr Rulmane, zavriemo na vreme."
"I jo jedna stvar - oh, zdravo, Donalde. ta eli? Ne izgleda dobro. Imam
mnogo posla, stoga pouri, molim te."
"Pouriu", rekao je Svini. "Sve u saeti u jedno pitanje, ako mogu s vama da
govorim nasamo. Samo nekoliko sekundi."
Rulman je podigao svoje rie obrve, ali kad je paljivije razmotrio Svinijevo
lice, naunik klimnu glavom i ustade. "Doi, onda, u susednu sobu ... Dakle,
mladiu, zini. Priprema se gadna bura, pa ne moemo gubiti vreme zbog sitnica."
"U redu", kazao je Svini uzdahnuvi duboko. "Re je o ovome: da li je moguno
da Prilagoeni ovek ponovo postane ljudsko bie? Zemaljski normalno, ljudsko
bie?"

Rulmanove oi su se vrlo polagano suavale, izgledalo je da dugo nee

progovoriti. Svini mu je uzvratio pogled. Bojao se, ali se nije vie plaio Rulmana.
"Kao to vidim, ti si bio tamo dole", konano je rekao naunik dobujui s dva
prsta po svojoj bradi. "Prema izrazima kojima se slui, primeujem da su vaspitni
metodi irli Levero ostavili - kako da kaem - mnoge praznine. Ali ostavimo to.
Odgovor na tvoje pitanje, u svakom sluaju, glasi: ne. Nikada nee biti u stanju
da ivi normalnlm ivotom ni na kojem mestu osim na Ganimedu, Donalde. Jo
u ti neto rei, to je ve tvoja majka trebalo da ti kae: treba zbog toga da bude
dvostruko zadovoljan."
"A zato bih bio?" upitao je Svini sasvim mirno. "Zato to ti, kao i svi ostali u
ovoj koloniji, ima J-pozitivnu krvnu grupu. To ti nismo zatajili kad smo otkrili
prvog dana po tvom dolasku, ali izgleda da ti to nisi shvatio - ili to tebi nije nita
znailo. J-pozitivna krv ne znai nita na Ganimedu, to je istina. Ali J-pozitivni
zemaljski normalni ljudi skloni su oboljenju raka. Oni su toliko skloni oboljenju
raka, kao hemofiliari krvavljenju koje prouzrokuje smrt - i u isto tako kratkom
roku.
Ako bi te neko, kojim udom, pretvorio u zemaljski normalnog oveka,
Donalde, istovremeno bi ti bila izreena smrtna kazna. Zato, kaem ti, treba da
bude srean to ti se to ne moe dogoditi - avolski srean!"

3.
Kriza na Ganimedu - koja, naravno, ne bi predstavljala nikakav dogaaj ako
tamo ne bi bilo nikoga ko je preivljuje - sazreva, otprilike, svakih jedanaest
godina i devet meseci. Posle tog perioda Jupiter se a, prema tome, i njegovih
petnaestak satelita - najvie priblii Suncu.
Ekscentrinost Jupiterove orbite je srazmerno vrlo mala za elipsu iji je prosek
483,300.000 kiIometara od njenih arita. Ipak je u perihelijumu Jupiter gotovo
deset miliona kilometara blii Suncu nego na epihelijumu. Meteoroloke prilike na
Jupiteru, koje su uvek paklene, postaju neopisive u toku tog pribliavanja. To isto,
iako u manjem obimu, deava se i na njegovom Mesecu Ganimedu.

Prerihelijska temperatura na Ganimedu nikad se ne popne tako visoko da otopi

led na Neptunovom trozupcu, ali se die za ono nekoliko krtih stepeni potrebnih
da se izazove pritisak pare Leda III u vazduhu Ganimeda. Niko na Zemlji ne bi ni
pomislio da rezultat toga nazove 'vlanost', ali vreme na Ganimedu se menja i
usled takvih minimalnih promena. Atmosfera koja ne sadri vode brzo reaguje i na
neznatan sadraj pare. I, to je vano, ona prikupi vie toplote. Taj ciklus se
smenjuje samo u toku nekoliko obrtaja pa se onda gubi, ali konaan rezultat je ipak
opasan.
Svini je razabrao da je kolonija prola kroz jedan takav period i da je pretrpela
samo manje tekoe, i to na taj nain to se potpuno povukla u brdo, ali sada to
nee vie biti moguno. Sada su tamo bile polustalne instalacije, meteoroloke
stanice, opservatorije, radio-svetionici i ostale sprave za merenje koje su se pre
krize mogle demontirati samo uz znatan gubitak vremena, a ponovo montirati
samo s jo veim gubitkom. Zatim, neke od njih su bile potrebne da izvetavaju i
belee tok same krize, pa su zbog toga morale ostati na svome mestu.
"Nemojte ni da pomiljate", rekao je Rulman, jednom, na masovnom sastanku
kolonista, u najveoj prostoriji lavirinta, "da bi ovog puta brdo moglo potpuno da
nas zatiti. Rekao sam vam to i ranije, ali elim ponovo da vas podsetim da se ove
godine vrhunac nevremena podudara s vrhom ciklusa Sunanih pega. Svi ste videli
kako to utie na vreme na samom Jupiteru. Mi moemo da oekujemo srazmerno
isto uticaj i na Ganimedu. Bie neprilika, bez obzira na sve pripreme koje
preduzimamo. Jedino se moemo nadati da e neizbena oteenja biti manja. Ako
neko misli da emo izbei tekoe a da ne platimo danak, treba samo malo da
oslune."
U proraunato dramatinoj pauzi koja je zatim nastupila, svi su oslukivali. ak
i ovde dole se ulo kako vetar urla u izlaznim i ulaznim cevima ventilacije, noen,
pojaan i upotpunjen mnogostrukom jekom kroz kilometre metalnih vazdunih
vodova. Buka je predstavljala opomenu da e na vrhuncu bure koja se pribliavala
sva spoljna vrata biti zatvorena, tako da e svi ispod brda udisati vazduh koji se
recirkulie. Posle jednog trenutka ulo se kako se masovni uzdah - nehotino
udisanje vazduha na raun budunosti koja se lako mogla zamisliti - otima svim
Rulmanovim sluaocima. On se smekao.

"Ne nameravam da vas plaim", rekao je on. "Izdraemo. Ali ne elim da to

olako shvatite, a, povrh svega, neu trpeti nikakve aljkavosti prilikom priprema.
Naroito je vano da ovog puta odrimo u potpunom redu sve spoljne uredaje, jer
e nam biti potrebni pre svretka idue Jupiterove godine - a i pre toga, ako sve
bude teklo povoljno."
Njegov se osmeh naglo ugasio. "Nije potrebno da nekima od vas istiem koliko
je vano da sve zavrimo na vreme, prema planu", mirno je rekao Rulman. "Moda
nam ne preostaje mnogo vremena do odluke luke policije da nas napadne. udim
se to to jo nisu uinili, naroito otkako krijemo jednog begunca koga su policajci
gonili gotovo do u nau atmosferu. Ne moemo raunati da e odustati od svojih
namera. Onima od vas koji su samo donekle upueni u plan elim da istaknem da
od njega mnogo ta vie zavisi nego to se trenutno moe sagledati. Moe biti da
itava budunost ljudi u vasioni zavisi od uspeha tog plana. Ne smemo dopustiti da
nas dotuku - ni Zemlja, ni vreme. Ako bi se to ipak dogodilo, itava naa duga
borba za opstanak postala bi besmislena. Verujem da e svaki pojedinac ovde
nastojati da se to ne dogodi."
Bilo je teko utvrditi o emu je Rulman govorio kad je pominjao 'plan'. U
pitanju su, dakle, bile pantropske laboratorije, toliko je bilo jasno, bila je re i o
vasionskom brodu kolonije na koji je Svini tog dana naiao, a koji je bio skriven u
okomitom tunelu za izbacivanje, gotovo istom kao onaj na Mesecu iz kojeg su
Svinija raketom izbacili da otpone sopstveni, slobodni ivot. Brod je bio prikladan
- ako se moglo poverovati oceni odoka - bilo za dugo putovanje nekoliko osoba ili
za kratko putovanje vee grupe.
To je bilo sve to je Svini znao o 'planu'. Uz to mu je bila poznata i injenica
koju on nije mogao potpuno da shvati: u pitanju su bile dugotrajne pripreme
kolonije da se sprei gubitak rasprenih gena. Moda je - nikom to ne bi bilo tee
da oceni nego Sviniju - jedina veza te injenice s 'planom' bilo to to je i on bio
dugotrajan.
Svini je, svakako, bio toliko pametan da ne postavlja pitanja. Prvenstveno je bio
zaokupljen burom koja je besnela u njemu samom. Za njega je ona bila vanija od
bura koje su besnele na Ganimedu. On nije bio vian da razmilja u razmerama
bilo kakvog, makar i malog drutva. Rulmanovi zahtevi u ime takvog ideala bili su

mu prosto neshvatljivi. On je bio najsavreniji individualist Sunevog sistema - i to

ne po njegovoj prirodi, ve po planu.
Moguno je da je Rulman to oseao. Ali bez obzira na to da li je oseao ili nije,
nalog koji je dao Sviniju mogao je biti savreno proraunat na to da baci usamljeno
bie u konanu samou koje se toliko plailo, da stavi teret mune odluke na plea
oveku koji mora da ga nosi; ili - da izoluje lukog pijuna tamo gde najmanje
moe nakoditi dok je panja kolonije usmerena u drugom pravcu. Ili, moda, a
ak i vrlo verovatno, on nije mislio ni na jedan od tih motiva. U svakom sluaju,
merodavno je ono to je uinio.
On je Sviniju naloio da ostane u junoj polarnoj meteorolokoj stanici za sve
vreme tog opasnog stanja. Tamo nije bilo nikakvog posla osim posmatranja kristala
metanskog 'snega' kako se gomilaju oko prozora i odravanja izolovanosti stanice.
Instrumenti su sami slali obavetenja bazi pa im se nije morala posveivati nikakva
panja. Moda e na vrhuncu krize Svini imati posla neko vreme, a moda i nee.
To e se tek videti.
A dotle je imao dovoljno vremena da postavlja pitanja - i nikoga kome bi ih
postavljao, osim samome sebi i bunom, sve jaem vetru.
Dolo je samo do jednog prekida. Svini je peice otiao na dui izlet natrag u
Houvov H da nae radio-otpremnik koji je tamo zakopao i onda se vratio na
meteoroloku stanicu. Za to mu je bilo potrebno jedanaest dana napora i odricanja,
o kojima bi Dek London mogao da napie itav roman. Za Svinija to nije znailo
nita. On nije znao hoe li ili nee koristiti radio kad se s njime vrati. A to se tie
prie o njegovom junatvu na tom usamljenom putovanju, on nije znao da je to bilo
junatvo, a ni to da je bilo neobino teko i bolno. On to nije mogao ni sa ime da
uporedi, ak ni s nekim romanom, jer jo nikada nijedan nije proitao. On je stvari
odmeravao prema promenama koje su izazivale u poloaju u kome se nalazio, a
posedovanje radio-aparata nije promenilo pitanja koja je sebi postavljao.
Omoguilo je, samo, da neto preduzme u sluaju da doe do nekih odgovora.
Vraajui se u stanicu, video je pticu pinah. im ga je spazila, ukopala se u
najblii smet, ali on, tako, bar za trenutak nije bio sam. Nikad je vie nije video, ali
je esto mislio na nju.

Jednostavno postavljeno, pitanje je glasilo: ta sada da radi?

Da se ozbiljno zaljubio u Majk Levero, u to nije bilo sumnje. Bilo mu je
dvostruko teko da savlada to oseanje, jer mu nije znao imena, pa je svaki put
morao da se bori s tim novim iskustvom umesto sa njegovim odgovarajuim
simbolom. Svaki put kad je na to mislio, ponovo se uzbuivao. Ali ono je bilo
stvarnost.
to se tie kolonista, bio je siguran da oni nisu kriminalci, ve da ih je Zemlja
svojom samovoljnom odlukom za takve proglasila. Oni su bili vredna, smela,
pristojna skupina u kojoj je Svini prvi put u ivotu upoznao nesebino prijateljstvo.
Kao i svi ostali kolonisti, i Svini se divio Rulmanu. Eto, te tri postavke govorile
su protiv upotrebe radija. Rok u kome se treba javiti Majkldonu primicao se kraju.
Trebalo je, samo, da nemi radio na stolu ispred Svinija emituje jedan od pet
znakova i kolonija na Ganimedu bila bi unitena. To su bili ifrirani znaci:

WAVVY: imam nadzor - treba doi po mene

NAVVY: imam nadzor - potrebna pomo
VVANY: nadzor potreban - imam pomo
AAVYV: nadzor potreban - treba doi po mene
YYAWY: imam nadzor - mogu da odem.

Nije bilo poznato kakav bi odgovor dao radar s broda, ni kakve bi dalje akcije
naredio kao odgovor na bilo koju od tih ifri. Ma ta da odgovori, bilo bi netano,
jer nijedna od tih pet ifri nije odgovarala stvarnom stanju - uprkos svim
intelektualnim naporima da budu dobro odmerene i tano sastavljene.
Ako se ne poalje nikakva vest, Majkldon e otii posle 300 dana. To bi moglo
znaiti da e se ostvariti Rulmanov 'plan' ma kakav on bio, ali to ne bi spaslo
koloniju. Zemlji bi bilo potrebno najmanje dve generacije da proizvede i odgaji
drugog Svinija, iz jajnika, na sreu, davno mrtve irli Levero, i nije bilo verovatno

da bi Zemlja to pokuala. Zemlja sigurno zna vie o tome 'planu' nego Svini - a
bilo bi teko znati manje - pa ako Svini ne uspe, idui pokuaj, imae,
najverovatnije, oblik bombe. Zemlja nee vie eleti da joj se vrate 'ti ljudi' kad
bude uvidela da ih ne moe pridobiti ak ni pomou tako lukavog, dvostrukog
agenta kao to je Svini.
Dalji predmet: lanana reakcija. Svini je znao da na Ganimedu ima znatnih
koliina deuterija, delom zamrznutih u ledenim pustinjama Neptunovog trozupca;
manje koliine bile su razbacane po stenama, u vidu litijevog deuterida. Nuklearna
bomba koja bi ovde eksplodirala imala bi odline uslove da izazove fuzionu
eksploziju koja bi raznela itav satelit. Ako bi neki aktivan deli te eksplozije
udario o Jupiter, koji je sada udaljen samo 665.000 kilometara, ta planeta bi bila
dosta velika da izazove jedan Beteov ili ugljenini ciklus. Spoljni talasi takve
nezamislive katastrofe izazivali bi isparenja Zemljinih mora u njihovim koritima.
Ona bi mogla - s verovatnou do 3/8 - da podstakne i prelaenje Sunca u stanje
'nove'. Dodue, niko ne bi ostao iv da bi se u to uverio.
Budui da je Svini to znao, pretpostavljao je da to i svi drugi znaju i da bi
Zemlja upotrebila samo hemijske eksplozive na Ganimedu. Da li bi ona to uinila?
Opte saznanje i Svinijevo nisu dosad imali mnogo zajednikog.
Ali, to nije bilo vano. Ako bi Zemlja bombardovala koloniju, s njim bi bilo
svreno. ak i ono malo drugarstvo, neizreena ljubav, oseanje da bi se jo mogao
roditi, sve bi to nestalo. I on bi nestao. Isto tako, zacelo, i ovaj mali svet.
Ali, ako bi se on javio Majkldonu i radaru, ivog bi ga odveli daleko od Majk,
daleko od Rulmana, daleko od okoline, daleko, daleko. On bi ostao sam sa svojim
mrtvim ja. On bi, ak, mogao dobiti novu priliku da naui istu beskonano dugu
lekciju o raznim oblicima samoe, ili - Zemlja bi mogla nainiti udo i pretvoriti ga
u ivo, J-pozitivno ljudsko bie.
Vetar je sve jae duvao. Bes bure oko Svinija i u njemu uporedo je rastao.
Njegova usklaenost bila je klasian primer za literarni poduhvat nazvan 'patetina
obmana' - samo to on to nije znao, jer Svini nikad nije itao neki roman. Sve da je
i prepoznao prirodu kako podraava umetnost, to mu ionako ne bi nita koristilo.

On nije ni znao kad je kriza spoljanje bure poela s milion zuba nevidljivog
gneva da podgriza ivice temelja meteoroloke stanice, da bi njegova samotna borba
za spas stanice mogla posluiti kao graa za jedan ep. itava poglavlja, itava
pevanja, itavi inovi onoga to je moglo biti svesno herojstvo kod nekog drugog, kod ljudskog bia, bila su odbaena dok se Svini bavio svojim poslom, u mislima
obuzet svojom usamljenikom diskusijom.
Nije postojao znak kojim bi mogao Majkldonu ili radaru saoptiti istinu. On
nije imao nadzor nad ljudima koje je Zemlja elela, niti je hteo da ga ima, dakle
bilo bi glupo da trai pomo. On nije vie verovao u to da Zemlja 'mora te ljude
vratiti', ni zbog ciljeva Zemlje - koji su mu i dalje ostali tajanstveni - kao ni zbog
svojih sopstvenih, mada su mu ovi poslednji izgledali sasvim beznadeni.
Ali bilo kakav znak odveo bi ga s Ganimeda - ako bi eleo da ga odvede.
Kriza je prola, to je video. Brzo je osposobio stanicu za rad.
Kontrolisao je radio. Bio je u redu. Uhvatio je dugme, okrenuo kazaljku prema
jednom od bakarnih kontakta i pritisnuo. Emitovao je VVANY. Posle pola sata
oscilator na aparatu je poeo ritmiki da kucka, pokazujui da je Majkldon jo na
Ganimedovom nebu i da ga je uo.
Svini je ostavio aparat na stolu u stanici, vratio se do brda i rekao Rulmanu ko
je i ta je uinio.
Rulman je u svom besu ostao potpuno miran, to je delovalo opasnije od
najbezumnijeg gneva. On je, jednostavno, i dalje sedeo za pisaim stolom
posmatrajui Svinija bez najmanjeg traga ljubaznosti na licu, ili topline u oima.
Posle nekoliko munuta Svini je uvideo da praznina Rulmanovog pogleda znai da
ga uopte ne vidi. On je svoje misli koncentrisao u sebi. Isto tako i svoj bes.
"udim se", rekao je on mirnim glasom kao da se nimalo ne udi, "najvie se
udim samome sebi. Trebalo je da predvidim neto slino tome. Ali ja nisam ni
sanjao da oni raspolau znanjem ili lukavstvom da sve stave na kocku jednog tako
dugoronog programa. Ukratko, bio sam idiot."

Za trenutak se njegov glas malo obojio, ali takvim prezirom da je Svini

ustuknuo. A Rulman jo nije bio izrekao nijednu re osude. Umesto toga,
prekorevao je samoga sebe. Svini je pokuao da kae:
"Kako ste mogli znati? Bilo je mnogo pojedinosti kojima sam se mogao izdati,
ali ja sam svim silama nastojao da to spreim. Mogao sam i due sauvati tajnu, da
sam hteo."
"Ti?" rekao je Rulman. Ta jedna re je bila gora od amara. "Ti, Donalde, ti si
nevin kao maina. Suvie znam o pantropiji a da bih drukije mislio. Vrlo je lako
izolovati Prilagoeno dete, spreiti ga da postane ljudsko bie, ako se to eli i ako
se poseduje dovoljna doza zlonamernosti. Konano, tvoje se ponaanje moglo
predvideti."
"Da li se doista moglo?" pomalo natmureno je upitao Svini. "Ja sam doao i
ispriao vam sve, nisam li?"
"Pa ta, ako i jesi? Moe li to sada da izmeni stvari? Siguran sam da je Zemlja
ukljuila i tu prilino veliku verovatnost u svoje planove. Ukoliko uopte zna za
odanost, nuno se morala podvojiti - verovatno se na to raunalo da e ostati
podvojena - naime da se nee potpuno promeniti. I eto kako ti pokuava da
izigrava obe strane prema sredini - s tim da si ti sredina - koja izdaje svoje
pretvaranje meni, a istovremeno izdaje koloniju Zemlji. Time se nita ne moe
postii."
"Jeste li sigurni?"
"Sasvim siguran", odgovorio je Rulman kruto. "Pretpostavljam da su ti oni
ponudili neto da te podstaknu. Sudei po pitanju koje si mi ranije postavio, mora
da su ti obeali da e te uiniti zemaljskim normalnim ljudskim biem - i to im
budu od nas saznali kako se to ini. Ali injenica je da je to neostvarljivo, i ti to
zna. A sada tebi nema budunosti ni s nama. alim te, Donalde, veruj mi. Nije
tvoja greka to su od tebe nainili stvar umesto ljudskog bia. Ali sada si ti samo
bomba koja je ve eksplodirala."
Svini nije nikad upoznao svog oca, a hegemonija lukih policajaca bila je suvie
rasplinuta da bi u njemu mogla automatski da izazove potovanje prema licima in
loco parentis. Odjednom je otkrio da je besan na Rulmana.

"To je uasno blesavo to ste rekli", rekao je zurei u oveka koji je pognut
sedeo za pisaim stolom. "Nita jo nije izgubljeno. Mogu vam dati jo mnogo
informacija koje moete koristiti ako elite neto da uinite da biste ih dobili.
Naravno, ako ste ve unapred odustali ..."
Rulman je podigao pogled. "ta ti zna?" rekao je pomalo zbunjen. "Sam si
rekao da raunska maina na brodu tog kapetana Majkldona odluuje o toku
daljih postupaka. A ti ne moe uspostaviti efikasnu vezu s Majkldonom. Nije
sada trenutak za obmane, Donalde."
"Zato bih vas ja sada obmanjivao? Ja znam vie o tome ta bi Zemlja mogla
uiniti s mojim obavetenjem, nego bilo ko drugi u koloniji. Moje iskustvo sa
Zemljom je skoranje. Ja uopte ne bih bio doao k vama da sam smatrao da je
situacija beznadena - i da nisam paljivo odabrao onu vest za Majkldona za koju
sam verovao da je donekle povoljna za koloniju. Ne kolebam se. Ja sam na vaoj
strani. Najgore od svega bi bilo da nisam poslao nikakvu vest. Ovako nam,
eventualno, preostaje jo rok za pomilovanje."
"Reci mi, kako moe oekivati da imam poverenje u tebe?" polagano je izustio
Rulman.
"To je pitanje koje vi treba da reite", kratko odgovori Svini. "Ako se ja doista
jo kolebam, onda je to propust kolonije, koja nije uspela da me ubedi da je moja
budunost ovde s njima. A ako je doista tako, onda nije re samo o meni - nego o
grekama kolonije, jer je tako tajanstvena prema svojim sopstvenim ljudima."
"Tajanstvena?" rekao je Rulman iskreno zauen. "U pogledu ega?"
"to se tie plana. I prvobitnog zloina zbog kojeg vas Zemlja trai. U pogledu
toga zato Zemlja eli da vas dovede natrag - naroito vas, dr Rulmane."
"Ali to je optepoznato, Donalde. Sve to."
"Moe biti da je tako. Ali to nije poznato meni - a veina starih naseljenika
smatra da o tome ne treba govoriti, osim u maglovitim kratkim napomenama, u
vidu intimnih sala koje su svakome poznate. Meutim, mnogi su neupueni, zar vi
to ne znate? Uverio sam se da polovina pripadnika vae druge generacije ima
sasvim nejasnu sliku o prolosti. Koliina obavetenja koju novajlija ovde moe

dobiti - bez obzira na to da li je tek stigao ovamo, kao ja, ili je novoroene - stala
bi u oko jedne pinah ptice. A to je opasno. Zbog toga sam mogao potpuno izdati
koloniju, da sam hteo, a vi mi ne biste mogli u tome spreiti."
Rulman se zavalio u stolici i ostao miran due vreme.
"Deca esto ne postavljaju pitanja kad misle da se pretpostavlja da ona ve
znaju odgovore", promrmljao je. Izgledalo je da ga je to mnogo jae pogodilo nego
kad mu je Svini doao sa svojom izjavom. "Deci je milo kad izgleda da neto
znaju, ak i onda kad ne znaju. To im daje oseanje vanosti u sopstvenim oima."
"Deca i pijuni", rekao je Svini. "Postoje izvesna pitanja koja ni jedni ni drugi
ne mogu postavljati, i to gotovo iz istog razloga. A to je deje znanje vie
starmalo, to je pijunu lake da se snae meu odraslima."
"Poinjem da uviam", rekao je Rulman. "Verovali smo da smo imuni od
pijuniranja jer pijun sa Zemlje ne bi ovde mogao iveti bez velike i sloene
zatite. Ali to je fiziki problem, a takvi se problemi mogu reiti. Trebalo je da to
pretpostavimo od samog poetka. Umesto toga, mi smo sami sebe drutveno
oslabili u najjaoj meri."
"Tako i ja mislim. Kladio bih se da vam moj otac ne bi dopustio da se tako
razvijete da je on mogao da pobegne s vama. On je vaio kao strunjak za ovakve
stvari. Ja ne znam, ja ga nikada nisam upoznao. Osim toga, smatram da to sada nije
vano."
"Ne", rekao je Rulman. "To je vrlo vano, i ti si to sada dokazao, Donalde. Tvoj
otac to nije mogao spreiti, ali nam je, moda, pruio sredstvo da to popravimo."
"Mislite - mene?"
"Da. Bio ti ili ne bio slian njemu, krv u tvojim ilama - i geni - bili su s nama
od poetka, a ja znam kako oni ispoljavaju svoje dejstvo. Vidim to i sada. Sedi,
Donalde, vraa mi se nada. ta da radimo?"
"Pre svega", ree Svini, "molim, molim vas kaite mi o emu je zapravo re u
ovaj koloniji!"

To je bilo teko pitanje.

Prvo: vlasti. Jo davno pre vasionskih putovanja, veliki gradovi u Sjedinjenim
Dravama nisu mogli da usklade svoje saobraajne probleme, tako da su isto
politike odluke o tome bile uzaludne. Nijedno gradsko rukovodstvo nije moglo da
obezbedi sredstva potrebna za radikalno reenje, jer bi ga na iduim izborima
izbacili gnevni oferi i peaci, kojima je pomo bila najpotrebnija.
Kako se saobraaj stalno pojaavao, poveravali su ga, uz veliku zahvalnost i
razne povlastice, poluzvaninim lukim, mostovnim i drumskim vlastima. To su
bila ogromna preduzea za investicije kapitala, osnovana po uzoru na 'Vlasti Luke
Njujork', koja je dokazala da je sposobna da sagradi ili upravlja tako velikim
poduhvatom kao to su tuneli Holand i Linkoln, Vaingtonov most, aerodromi
Teterboro, La Ovardija, Ajdlvild i Njujork, i tome slino. Godine 1960. bilo je
moguno putovati od kraja Floride do severnih granica SAD skroz preko teritorije
koja je pripadala lukoj vlasti, ukoliko je neko bio u stanju da plati odgovarajuu
taksu i nije mario ako u Peconosu u njega pucaju drevni vlasnici zemlje, koji su se
jo odupirali dinovskom Inkadel projektu.
Drugo: takse. Ove vlasti bile su dravna tvorevina, a obino su svoju delatnost
obavljale zajedniki, i stoga su uivale legalne povlastice, koje nisu mogle da
dobiju ostala privatna preduzea koja su se bavila meunarodnom trgovinom.
Meu povlasticama, u tipinom dekretu o ovlaenjima, bila je i zakonska
klauzula: "Da navedene dve drave nee smanjiti ili slabiti pravo vlasti pri
odreivanju poreza, ubiranju taksa i ostalih dabina ..." I savezna vlada je
pomagala: iako je Zakon o saveznim mostovima iz 1946. nalagao da se vie ne
ubiraju takse posle isplate amortizacije, ipak se Kongres gotovo nikad nije
suprotstavio vlastima pozivajui se na taj zakon. Sledstveno tome, takse nikad nisu
sniavane; 1953. godine vlast Luke Njujork ostvarila je profit od 20 miliona dolara
za jednu godinu, a dabine su bile u porastu za 10 odsto godinje.
Neto sredstava je utroeno za podizanje novih graevina - od kojih je veina
bila smetena tako da povea dobit, a ne da rei problem saobraaja. I ponovo su
vodile vlasti Luke Njujork, gradei trei podzemni put kroz Linkoln tunel, ime se
jo osam i po miliona vozila godinje slilo u centralno podruje Menhetna, dok se

grad guio u potrebi za odgovarajuim prolazima koji bi odvodili reku saobraaja

na putevima.
Tree: luki policajci. Ove su vlasti dobile ve od samog poetka ovlaenje da
u svojim preduzeima dre svoju policiju. Uporedo sa irenjem tih vlasti
poveavala se i njihova privatna policija.
Kad je, vremenom, dolo do vasionskih putovanja, i ona su potpala pod iste te
vlasti. One su uloile mnogo truda da ta putovanja preuzmu; iz operacija na svojim
aerodromima - koji su kao jedina grana njihovih preduzea uvek bili na gubitku nauili su da je efikasna samo potpuna kontrola. A to je bilo karakteristino,
interesovala su ih samo takva kosmika putovanja koja su iziskivala ogromne
izdatke, inae oni ne bi ostvarivali nikakve profite pri sklapanju ugovora s
potpreduzeima, nikakve profite od brze amortizacije zajma, nikakve profite od
zakona prema kojima se, na ime novih konstrukcija, oslobaaju poreza, nikakve
profite od ubiranja takse i trokova po raznim osnovima, posle podmirivanja
trokova za nabavke i odravanje.
Prvoj svetskoj kamercijalnoj vasionskoj luci 'Luka Zemlja' vlasnik je platio za
svaki brod pri svakom dodirivanju tla 5.000 dolara. Plaanje trokova za
iskrcavanje bilo je ve godinama ukinuto za letove u privatnoj atmosferi, ali
'Visoka vlast Luke Zemlja' dejstvovala je po pravilima koja je sama ustanovila,
tako da je naplata ateriranja bila redovan postupak. Ova vlast je izdravala prvu
vojsku luke policije, koja je bila vea od nacionalnih oruanih snaga. Posle
izvesnog vremena razlika je potpuno iezla; pa su luki policajci postali oruana
snaga Sjedinjenih Drava. To nije bilo teko postii, budui da je Visoka vlast Luke
Zemlja zapravo postala preduzee koje je progutalo sva ostala slina preduzea u
dravi, ukljuivi i Luku Zemlja.
Pa kad su ljudi ubrzo, posle prvih vasionskih letova, poeli da se pitaju "Kako
emo naseliti planete?" Visoka vlast Luke Zemlja ve je imala pripremljen
odgovor.
etvrto: teraformiranje.Teraformiranje je preudeavanje planete tako da bude
slina Zemlji, kako bi normalni zemaljski ljudi mogli na njoj iveti. Luka Zemlja je
bila voljna da otpone manje poduhvate. elela je da pomeri Mars van njegove
orbite, na taku koja je neto blia Suncu, i da obavi manja potrebna

prilagoavanja u orbitama ostalih planeta, da transportuje na Mars dosta vode,

otprilike toliko da se isprazni Indijski okean - sve je to sitnica za Zemlju, i samo
deset odsto onoga to e kasnije biti potrebno da se teraformira Venera; da odnese
na malu planetu humusa, otprilike onoliko koliko je podruje savezne drave
Ajove, tako da se moe poeti saenje biljaka, koje bi, malo-pomalo, izmenile
atmosferu Marsa. itava ta stvar, razborito je objanjavala Luka Zemlja, bila je
moguna i u pogledu snadbevanja i izvora energije i stajala bi manje od 33 biliona
dolara. Visoka vlast Luke Zemlja bila bi u mogunosti da doe do te svote ako bi
se oslobodila plaanja poreza za nepuno stolee, pomou raznih ubiranja naplata,
kao, na primer, 50 dolara za marku raketne pote, 10.000 dolara za jedno
iskrcavanje na Marsu, 1.000 dolara za jednosmerno osiguranje, 100 za jednu akciju
pustinjskog jutra zemlje itd. Razume se da bi se te naplate ubirale i posle pokria
trokova, u svrhu odravanja.
Konano, upitala se vlast, preostaje li koji drugi izlaz? Samo zatvorene kupole
na drugim planetama. Visoka vlast Luke Zemlja je mrzela kupole. Prvo, one su bile
i suvie jevtine, a obim saobraaja do njih i natrag bio bi uvek suvie mali. To je
jasno potvrivalo ravo iskustvo s Mesecom. I javnost je mrzela kupole, publika je
ve dokazala da nerado ivi ispod njihovih svodova.
to se tie vlada van Sjedinjenih Drava koje je vlast jo donekle tolerisala,
nijedna od njih nije bila raspoloena prema kupolama, zbog ograniene
mogunosti kolonizovanja pomou njih. Vlade su morale da se ree svojih naraslih
masa u snanim mlazevima, a ne u kapljicama. Iako je vlast znala da emigracija
poveava domau naseljenost a ne smanjuje je, ona se uzdravala da to prizna
zainteresovanim vladama. Neka oni sami ponovo otkriju Franklinov zakon. Kupole
su odbaene - teraformiranje prihvaeno.
A onda je dola pantropija.
Ako je ta trea mogunost problema kolonizovanja planeta iznenadila vlast i
Luku Zemlja, za to su bili krivi oni sami. Jer pretea je bilo mnogo. Zamisao da se
ljudski rod genetski modifikuje tako da moe iveti na neprilagoenim planetama,
umesto da se izmene planete i prilagode ljudima, potie jo od Olafa Stepldona. I
mnogi kasniji pisci su se dotakli tog problema. A ona se, zapravo, protee od

Prometeja i tako je duboko useena u ljudski um kao i predstave o vukodlaku,

vampiru, podmetnutoj deci, vilama i seljenju due.
Ali odjednom je ona postala moguna i ubrzo se pretvorila u injenicu.
Vlasti to uopte nije bilo po volji. Pantropija je iziskivala vetike poetne
investicije za dobijanje prvih kolonista, ali je to bio metod koji svojim
usavravanjem postaje sve jevtiniji i jevtiniji. A kad su kolonisti jednom naseljeni,
investicije prestaju. Kolonisti ive udobno u svom prilagoenom svetu, i sami
stvaraju nove koloniste bez iije pomoi. Dalje, pantropija je, u sluaju da je
najskuplja, bila upola jevtinija od postavljanja i najmanje i najjednostavnije
kupole. Uporedi li se s teraformiranjem ma i tako prikladne planete kao to je
Mars, ona je bila gotovo besplatna - posmatrano sa stanovita luke vlasti.
Meutim, nikako nije mogao da se iznae nain za ubiranje taksa, pa ni za
poetne izdatke. Bilo je to i suvie jevtino da bi se za to vredelo potruditi.

HOE LI VAE DETE BITI UDOVITE?

Ako neki uveni naunici pobede, jedno od vae dece ili unuadi moglo bi
nastaviti ivot u smrtnoj pustoi Plutona, odakle je Sunce samo blesak na nebu - i
nee se vratiti na Zemlju sve do smrti, a pitanje je hoe li i onda!
Da, ve se sada pripremaju planovi o promeni nevine, jo neroene dece u
strana bia koja bi umrla stranom smru u trenutku kad bi stavila nogu na zelenu
planetu svojih predaka. Nestrpljivi zbog polaganog ali sigurnog tempa kojim ljudi
osvajaju Mars, visoki intelektualci pronalaze naine za izopaavanje ljudskog
oblika, izopaavanje uz koje bi mogli, nekako, da preive u najstranijem i
najdivljijem planetarnom paklu.
Proces po kome bi trebalo dobiti te bedne nakaze - uz ogromne izdatke - nazvan
je 'pantropija'. To ve i sada postoji, nesavreno i opasno. Glavni od njenih proroka
je fanatini, sedokosi dr Jakob Rulman koji...

"Stani", rekao je Svini.

Vrhove svojih prstiju stavio je na slepoonice a onda ih je, drui, opet

odmakao i pogledao Rulmana. Naunik je spustio stare iseke asopisa koji su i u
zatitnim koricama bili sasvim pouteli od ganimedskog vazduha. Rulmanove ruke
su ostale sasvim mirne, a ono malo kose to mu je preostalo bilo je
crvenkastosmee kao uvek.
"Te lai! - ao mi je. Ali one deluju, znam da deluju. Hranili su me njima.
Drukije zvue kad se uveri koliko su svirepe."
"Znam", ree Rulman blago. "To je lako. Odgajanje Prilagoenog deteta je
naroit proces. Dete je uvek usamljeno i nastoji da podraava. Moe mu se priati
to god se eli, ono nema drugog izbora nego da veruje, jer oajno eli prisnije
veze, priznanje, topla oseanja, a nikad ih ne dobija. Ono je ekstremni sluaj dece
odgajene pomou boice; prsa koja je trebalo da ih hrane mogu biti i s druge strane
stakla, ali su, zapravo, generacijama udaljena u prolosti. ak i glas majke dopire
kroz icu - ako uopte dopire. Ja znam, Donalde, veruj mi. I meni se to zbilo.
Veoma je teko."
"Jakob Rulman bio je..."
"Moj davni, neposredni otac. Moja majka je rano umrla. To se esto dogaa,
verovatno zbog odricanja, kao kod tvojih. Ali moj me je otac uio istini, tamo, u
Meseevim peinama, sve dok ga nisu ubili."
Svini je duboko udahnuo. "Ja sve to sada uim. Nastavite."
"Jesi li siguran da to eli, Donalde?"
"Nastavite. Moram saznati, a jo nije prekasno. Molim."
"Dobro", rekao je Rulman razmiljajui. "Luka vlast je izdejstvovala zakone
protiv pantropije, ali neko vreme ti zakoni jo nisu predviali stroe kazne. U isto
vreme Kongres nije eleo da zabrani vivisekciju i nije znao ta se zapravo trai od
njega, ta da zabrani. Luka nije htela da se tano izjasni. Moj otac je odluno eleo
da vidi pantropiju isprobanu dok je u zakonima jo bilo nekih rupa - znao je vrlo
dobro da e se oni pootriti im Luka to bude smatrala za potrebno, a bio je ubeen
da nikad neemo naseliti zvezde izgradnjom kupola ili teraformiranjem. To bi

moglo uspeti na nekim od lokalnih planeta - na Marsu, Veneri - ali ne dalje

napolju."
"Dalje napolju? A kako bi iko mogao i otii tamo?"
"Meuzvezdanom propulzijom, Donalde. Ona postoji ve decenijama, ve
gotovo pola veka. im je otkrivena, obavljeno je nekoliko istraivakih putovanja,
i sva su bila vrlo uspena - iako se ne spominju u tampi onog doba. Luka nije
videla mogunost nikakvih profita od meuzvezdanih letova i prikrila je tu novost,
zaplenili su patente i unitili izvetaje o putovanjima - ukoliko je to bilo moguno.
Ali svi brodovl Luke imaju, za svaki sluaj, i ureaj za takve vonje. Pa i na brod
ga ima. Ima ga i tvoj prijatelj pilot tamo gore."
Svini je zautao.
"Stvar je u ovome: veina planeta, i ove ovde, u Sunevom sistemu, ne bi mogla
da nosi kupole, niti se one mogu na bilo koji nain teraformirati. Na primer, Jupiter
i velika veina drugih teko bi se prilagodili bilo kakvim postupkom; a profiti bi
bili i suvie mali da zainteresuju Luku. Dalje od meuzvezdanih udaljenosti Luka
nee ni da pokua, poto tamo ne bi bilo trgovine ili saobraaja, od kojih bi mogla
ubirati takse.
Bez sumnje, jedini odgovor je pantropija - naravno ne za Luku, ve za
budunost oveanstva uopte. Mom ocu je nekako polo za rukom da za tu ideju
zagreje neke politiare i imune ljude. Uspeo je, tavie, da pronae nekoliko
preivelih iz onih ranih meuzvezdanih ekspedicija, ljude koji su neto znali o
vansolarnim planetama i o operacijama potrebnim za takva putovanja. Svi ovi ljudi
su bili voljni da izvedu bar jedan eksperlment pantropije, eksperiment koji bi se
posle uspeha nastavio.
Taj eksperiment smo mi: ova kolonija na Ganimedu.
Luka je koloniju proglasila nezakonitom jo pre nego to je zapravo poela da
ivi. Ali u trenutku kad su pronali laboratorije na Mesecu, ve je bilo prekasno;
izmakli smo im. Tada su nastojali da se zakoni pootre i da dobiju retroaktivno
dejstvo. Dobro su znali da moraju unititi pantropiju.

To je razlog zato je i samo nae postojanje zloin, Donalde. Lukoj policiji je

potrebno da ta kolonija pretrpi neuspeh i da oni to mogu dokazati. Zato ele da nas
vrate. Oni bi eleli da nas prikazuju, da pokau kakve smo bespomone nakaze na
Zemlji, i da kau svojim ljudima da ni na Ganimedu nismo mogli da bitiemo, i da
su nas oni morali izbaviti iz sopstvene zbrke.
Osim toga, u pitanju su jo i oni tobonji napadi iz koristoljublja, o kojima si mi
ti priao. Oni bi nam sudili. Oni bi nas, verovatno, i pogubili na taj nain to bi nas
javno izloili zemaljskim normalnim uslovima. Bila bi to odlina pouka, u stvari,
zavrni potez."
Svini se skupio na stolici, sasvim zbunjen prvim potpunim uzbuenjem koje je
ikada iskusio: prezirom prema samom sebi. Sada je shvatio sazvuke u
Rulmanovom glasu. Svaki pojedini je izdat - svaki!
Glas je bez milosti nastavio, gomilajui pokajniki pepeo. "Sada o planu, to jest
naem planu, to je isto toliko jednostavno. Mi znamo da se, u krajnjoj liniji, ljudska
bia ne mogu naseljavati na zvezdama osim pantropijom. Mi znamo da Luka nee
dopustiti primenu pantropije. Zato smo svesni da mi sami moramo odneti
pantropiju na zvezde pre nego to nas Luka uniti.
Dakle, elimo to da uinimo, ili smo bili naumili da to uradimo. Snabdeli smo
na stari brod za to putovanje i imamo novu generaciju dece - malobrojnu - koja je
osposobljena da njime rukuje i prilagoena za - recimo, 'negde'. Ta deca ne mogu
iveti na Zemlji, a ni na Ganimedu, ali mogu da ive na jednoj od est razliitih,
vansolarnih planeta koje smo odabrali. Svaka od tih planeta nalazi se na razliitoj
taki kompasa i na razliitoj udaljenosti od Sunca. Ja znam imena samo dve, a
jedino deca znaju imena ostalih. Na koju e krenuti odluie se posle polaska, u
toku putovanja. Niko od onih koji ostaju nee ih moi izdati. Zemlja ih nikada nee
pronai.
To e biti poetak najmasovnijeg programa oploavanja u istoriji oveanstva:
oploavanja zvezda ljudima.
Ako nam jo poe za rukom da ih dignemo s tla."

U tiini koja je nastala otvorie se vrata Rulmanove kancelarije. Majk Levero je

ula zabrinutog izraza lica, s kartonom u ruci. Zastala je kad ih je ugledala, a
Svinijevo se srce naglo steglo zbog otapanja u njegovim krutim komorama.
"Oprostite", rekla je ona. "Mislila sam ... Je li se neto dogodilo? Obojica
izgledate tako neraspoloeni."
"Da, neto se dogodilo", rekao je Rulman gledajui u Svinija.
Ugao Svinijevih usta se trzao i protiv njegove volje. Pitao se da li je hteo da se
osmehne, a ako jeste, zbog ega.
"Tu nema pomoi", ree on. "Dr Rulmane, vai kolonisti morae da se pobune
protiv vas."

4.
Svetlea raketa se rasprsnula visoko, valjda tri kilometra u visinu. Iako je to bilo
na zapadnom kraju visoravni, dosta je svetlosti doprlo do dna leba.
No zvuk je bio i suvie slab da bi se probio kroz buku turbina. Svini se nije
zabrinuo zbog kratkotrajnog osvetljavanja. Kamion koji se probijao prema severu
ispod divlje vegetacije, brzinom od dvadeset kilometara na sat, teko bi se mogao
otkriti iz vazduha - kao mi koji tri meu korenjem.
Osim toga, nije verovatno da je neko sada gledao u leb. Znai, borbe na
visoravni privlaile su panju, i sam Svini ih je napregnuto pratio.
Majk je upravljala, ostavivi, tako, Svinija da slobodno ui u prostoru za alat i
instrumente kraj velikog aluminijumskog bureta i da posmatra radarski ekran.
Korpi slina parabolina radarska antena na vrhu kamiona nije sluila za
posmatranje, bila je okrenuta unazad, na put kojim su on i Majk doli. Posmatranje
se obavljalo s velikog radio-teleskopa na vrhu Houvovog pi.
Svini se nije osvrtao na oblinje, niske brze pruge na ekranu. Prikazivale su
raketnu artiljeriju manjeg kalibra - deo borbe koja se nije odnosila na opte stanje.
Stanje je ve bilo jasno. Ono je pokazivalo, kao i ranije, da buntovnike oruane
snage jo dre brdo sa svojim tekim orujem, ali da glavnina napadaa iz tabora

lojalista, gore na severu, preuzima inicijativu i prikuplja snage. Stalno su stajali na

mrtvoj taki. Iako su buntovnici, oigledno, uspeli da proteraju lojaliste iz
Houvovog pi, moda pomou nekih trikova s ventilatorima, ili, moda, nekom
vrstom gerilskog ratovanja, isto je tako bilo oigledno da se napolju nisu mogli
meriti s lojalistima. Tu su oni gubili teren dvostruko bre nego to su ga ranije
zauzeli. Pomona vatra s brda nije im izgleda, mnogo pomogla, bila je snana, ali
vrlo neprecizna. este svetlee rakete su najbolji dokaz slabe vidljivosti i jo
slabijeg poznavanja terena. A lojalisti, iako su bili potisnuti, posedovali su sve
avione, a posedovali su i drskost da u njima, sa upaljenim svetiljkama, lete iznad
bojita.
Drugo je pitanje ta e lojalisti preduzeti kad budu morali ponovo da zauzimaju
brdo. Samo najtei kalibar oruja moe da ostavi traga na tom visokom brdu. Pa
ak ako zanemarimo i injenice da se sve to teko oruje nalazi u unutranjosti
brda, predstavljalo bi samoubistvo za bilo koju od oruanih snaga da ga upotrebi
na Ganimedu. Borba jo nije bila dostigla takvu estinu. Ali je moe dostii.
Brodovi sa Zemlje, koji su se videli na ekranu radara, takoe su to znali. To se
jasno moglo zakljuiti po njihovom rasporedu. Sigurno su bili tamo zato to su
zakljuili da Svini predvodi buntovnike, ali nisu ispoljili elju da se priblie i
pomognu Sviniju. Umesto toga, pomerili su se malo u orbitu Kalista, oko 900.000
milja od Ganimeda - dosta daleko da bi sebi ostavili vremena za bekstvo ako bi
ugledali atomski blesak na Ganimedu, i dosta blizu da iskupe Svinija u trenutku
kad vide da je ionako pobedio.
Glas Majk, koja je vikala neto nerazumljivo, dopro je do njega zajedno s
bukom traktorskih turbina.
"ta je?" viknuo je ispruivi vrat.
"...ovaj greben pred nama. Ako je kao... ranije... verovatno e prekinuti radarsku
vezu..."
"Stani", viknu Svini, "treba jo jednom pogledati." Vozilo je posluno zastalo, a
Svini je kontrolisao svoj radarski ekran prema Rulmanovim belekama. One su se
slagale; 900.000 je dosta blizu. Moda malo blie, ali samo malo. Periferija talasa
pri punoj satelitskoj eksploziji prela bi tu razdaljinu za, otprillke, pet sekundi,

donosei momentalnu propast, ali pet sekundi bie dovoljno da dopusti automatima
na brodovima Zemlje da ih odbace pomou meudimenzionalnog pogona.
Njen se odgovor izgubio u buci, ali je video kako klima zatitnim lemom, a
kamion se poeo polagano i kao pijan uspinjati kroz darmar na nasipu koji su
napravili odroni i razbijeno kamenje: bila je to jedna vrsta nagiba, jedan od mnogih
koji su se svake godine svaljivali u leb usled ljutenja vrleti. Majk se osvrnula i
nasmeila mu se radosno, a on joj je uzvratio osmeh. Zveket njihovih gusenica je
bio suvie buan da bi mogli drukije da se sporazumeju.
itav poduhvat zavisio je od poetka od tako dugog lanca uslova, da se jo i
sada mogao svakog trenutka prekinuti na bilo kojoj pogrenoj karici. Samo je
poetak bio pouzdan. Signal koji je Svini poslao Majkldonu VVANY - nije za
Majkldona nita znaio, poto on nije znao ifru, ali je rekao raunskoj maini da
Svini jo nije nadjaao Prilagoene ljude koje Zemlja eli da vrati, ali da je
pronaao pomo za koju je verovao da e biti potrebna za postizanje cilja. Toliko je
bilo poznato. Kakve e naloge raunska maina izbaciti kao odgovor Majkldonu,
to je bila prva od onih nepoznatih.
Maina bi, naravno, mogla reagovati nekim neverovatno smelim potezom koji
se ne moe predvideti jer je daleko od normalnog ljudskog naina miljenja.
Senonove maine za igranje aha bi, ponekad, na taj nain pobeivale majstore.
Poto se nije moglo unapred znati kako e takva igra tei, Svini i Rulman nisu na
to traili vreme.
Druga alternativa je bila mnogo verovatnija. Maina e pretpostaviti da je Svini
bezbedan, to je potvreno ifriranim signalom, i da je, ako je naao pomo,
okupio tajno jezgro nezadovoljnih kolonista, neku lojalnu ganimedsku ilegalu, ili
neto tome slino. Zemlja e pretpostaviti, i ugradie tu svoju pretpostavku u
raunsku mainu, da su mnogi kolonisti nezadovoljni svojim ivotom. Takva se
nada na Zemlji mogla smatrati kao injenica a da se ne primeti prevara, poto niko
na Zemlji nije mogao pretpostaviti koliko je Ganimed divan. A i maine e
pretpostaviti da je potrebno jo samo malo vremena pa da Svini uzmogne da
Majkldonu javi WAVVY - ili, ak, i YYAWY.
"Kako emo mi to znati?" upitao je Rulman.

"Ako bude tako, onda e ugovoreno vreme proi a da se Majkldon nee ni

pomeriti. Drae se svoje orbite, dok maina ne promeni svoje miljenje. A ta bi
on i mogao da uini? On je samo pojedinac u malom brodu bez jaeg naoruanja.
Osim toga, on je zemaljsko bie - on se ne bi mogao spustiti ovamo i prikljuiti se
mojoj tobonjoj grupi otpora sve i kad bi mu sinula kroz glavu takva zamisao. On
e mirno ekati."
Vozilo se uspinjalo preko stena u vidu kocki, kliznulo je malo u stranu i svom
teinom se spustilo na korito od kamenia. Svini je podigao pogled s radara da
vidi kako aluminijumsko bure podnosi vonju. Bilo je okrueno morem runog
alata - motikama, bradvama, saonicama, ekserima, kalemima ice za brzo
odmotavanje - ali sve je bilo osigurano kaievima. udo pirotehnike hemije (a
naroito ganimedske hemije) jo je ivelo u njemu. On se popeo u kabinu do Majk
i privrstio se kaiem da bi uivao u vonji.
Ni na koji nain se nije moglo predskazati ili izraunati koliki e rok raunska
maina na Majkldonovom brodu dati Sviniju za razvijanje ustanka. Kolonija je
neprekidno, punom parom radila kao da i ne rauna na primirje. Kad je ugovoreno
vreme proteklo bez ikakvog znaka da Majkldon uopte postoji - iako je radioteleskop pokazivao da je jo bio tamo - Svini i Rulman ipak nisu odahnuli. Nisu
mogli da budu sigurni da taj mir i odgaanje znae ono to bi oni eleli da znae.
Mogli su samo da nastave rad.
Pokreti maina i ljudi, i troenje, trebalo je da Majkldonu prikau pobunu
kolonista koja se posle jedanaest dana razbuktala sa Houvovog pi. Svi su znaci
ukazivali na to da su lojalisti smestili svoju bazu blizu Severnog pola Ganimeda.
Svini i Majk su se i ranije vozili preko leba da bi postavili, u toj na radar
osetljivoj dungli, itavu seriju automatskih sprava, a sve je bilo tako smiljeno da
Majkldonovi detektori to registruju kao nepregledan mete tekih mainerija.
Vidljivi strategijski pokreti suprotstavljenih vojski takoe su pokazivali
koncentraciju lojalista na Polu.
A sada su se Svini i Majk vraali.
Izgleda da je raunska maina ekala. Majkldon je, zacelo, stavio u nju
podatke o zbivanju kao istinskoj pobuni. Oigledno je bilo da je isrpva vodila
Svinijeva strana. Raunar nije imao razloga da pravi novu ekstrapolaciju sve do

dana kad oruane snage lojalista ponu uspeno da brane svoje poloaje. Tada bi se
postavilo pitanje kako e lojalisti zauzeti brdo, sve ako i uspeju da u toku sledeih
sedmica pobede Svinija u polju.
"Detinjarije", rekao je Svini. "Ne znam zato bi mislio drukije. Suvie je
jednostavno da bi se ekstrapoliralo dalje od prve derivacije."
"Vrlo si siguran, Donalde."
Svini se sa oseanjem nelagodnosti vrpoljio na svome seditu setivi se
Rulmanovog osmeha. Nljedan Prilagoeni ovek, a ponajmanje Svini, nije imao
pravog detinjstva - nikakvih 'detinjarija'. Sreom, luki policajci su verovali da je
za Svinijev zadatak bitno to da poznaje teoriju igara.
Vozilo se umirilo i opet je relativno lako napredovalo, a Svini je ustao da
kontrolie ekran. Nagib kosine spreavao je prijem s radarske relejne stanice iza
njih, kao to je Majk i predviala. Svini je poeo da okree antenu. Veliki deo polja
bio je odseen s radarskog ekrana. Dno leba se stalno izdizalo to se vie
pribliavalo Severnom polu; iako nikad nije doprlo do nivoa ravnice. Sad se ve
primeivao toliki deo neba da su se na ekranu mogli videti zemaljski brodovi na
istom mestu gde su i ranije bili.
To je bio poslednji rizik: da Majkldon, uznemiren mirovanjem raunara,
zatrai od Zemlje miljenje viih pretpostavljenih. Nesumnjivo je da bi pobuna
kolonista na Ganimedu, pobuna koja se moe protumaiti kao pokret 'Mi elimo da
idemo kui' - bila idealna za ciljeve Zemlje. Zemlja ne bi od Majkldona zatraila
da samo sedi na svome mestu, kao to je to zahtevao njegov radar, ve bi pohitala
da dopremi pojaanje Sviniju.
I Svini i Rulman su znali koliko bi lako moglo doi do toga, pa su odluili da ne
rizikuju i da se na to pripreme. Zaista, brodovi Zemlje su stigli - no, pripreme su
jo mogle biti korisne.
Svini poe napred, zadovoljan onoliko koliko je, u tim okolnostima, to bilo
moguno. Pre nego to je posegnuo za sigurnosnim pojasom, zastao je da poljubi
Majk, to joj nije nimalo olakalo da kontrolie vozilo koje se teturalo.
Eksplozija ga snano odbaci na stranje sedite.

Nekako se iskobeljao, a u glavi mu je umelo. Izgledalo je da se motor kamiona

utiao; osim paljbe, uo je samo um turbina.
"Don! Jesi Ii dobro? ta je to bilo?"
"Uh", rekao je on i seo. "Nita nije slomljeno. Udarilo me je po glavi. Bio je to
eksploziv, sudei po zvuku. I to vea koliina."
Lice joj je izgledalo napregnuto i ispunjeno strahom pri blagom osvetljenju koje
je dopiralo s komandne table. "Jedna od naih? Ili..."
"Ne znam, Majk. Zvualo je kao da je udarilo dole u guduru. ta je s
motorom?"
Ona dodirnu starter. Zacvileo je i odmah upalio. "Mora da sam suvie naglo
koila", rekla je izvinjavajui se. Motor se upalio. "Oseam da neto nije u redu.
Slabo vue s tvoje strane."
Svini je otvorio vrata i siao na kameno tle. Onda je zviznuo.
"ta je?"
"Bilo je blie nego to sam mislio", odvrati on. "Gusenica s desne strane je
gotovo prepolovljena. Komad odronjene stene, pretpostavljam. Dodaj mi plamen."
Ona se sagla preko njegovog sedita, dodajui mu alat i zatitne naoari. Uputio se
prema stranjem delu kamiona i zapalio acetilenski plamen. Elektrini luk svetleo
je sumpornoplaviastom svetlou. Malo kasnije, oteene gusenice skliznule su sa
svoja etiri velika, za sneg podeena gumena toka, kao zmija na izdisaju. Vukui
lanac za sobom, Svini je odsekao i levi deo gusenice, a anda se vratio u kola
ponovo namotavajui lanac.
"U redu, ali vozi polagano. Ovi gumeni tokovi bie iseeni u kaie kad
stignemo u bazu."
Lice joj je jo bilo bledo, ali nije vie nita pitala. Traktor je mileo, i nije vie
liila na traktor. Posle, otprilike, dva kilometra, pukao je prvi od osam gumenih
tokova, i to ih je odbacilo uvis. Brzo su ustanovili da je to bio desni spoljni
stranji. Posle dva kilometra pukao je i unutranji. Nije bilo dobro to su oba prsla

sa iste strane vozila, ali su bar bili na razliitim osovinama i na suprotnim

stranama. Posle pet kilometara, na redu je bio levi unutranji.
"Don."
"Da, Majk."
"Misli li da je to bila bomba sa Zemlje?"
"Ne znam, Majk. Sumnjam, oni su suvie udaljeni da bi bacili bombu na
Ganimed, osim nasumice; a zato bi to inili? Verovatnije je da je to bio jedan od
naih torpeda kojim su neprecizno upravljali." Pucketao je prstima. "ekaj malo.
Ako bacamo eksploziv jedni na druge sada, policajci e to primetiti, a mi to
moemo kontrolisati."
Bum!
Vozilo se nagnulo na desni bok i poelo da kvasiti tle. Nije bilo potrebno
pregledati, Svini je znao da je to bio desni spoljanji za brzinu. Ta dva toka e se
za iduih hiljadu stopa istroiti do same ivice, na njima je poivala glavna teina tokovi za upravljanje bili su srazmerno malo optereeni.
Na ekranu se sada video mnogo vei deo neba. Bilo je nemoguno
triangulisanjem odrediti poloaj brodova Zemlje, sada kad je bila odseena
transmisija s Houvovog pi, ali signalni zvuci na ekranu su postajali sve nejasnijl.
Svini je mislio da su prevalili jo nekih sto hiljada kilometara. On se smekao i
prislonio lice uz devojino uho.
"Bio je to jedan od naih", ree. "Rulman prelazi na teku artiljeriju. Neki od
njegovih torpednih pilota mora da je izgubio jedan torpedo u lebu. Luki policajci
su, oigledno, otkrili pojaanje - oni uzmiu. Sve je vie verovatno da e
buntovnici pokuati da bace na bazu lojalista atomsku bombu, a oni ne ele da
budu na planeti kad do toga doe. Koliko jo moramo da idemo?"
Majk je rekla: "Mi smo..."
Bum! Zgrabila je prekida i motor je umuknuo. "...ovde", zavrila je ona, a onda
se, zaudo, poela smejati. Svini je to utke primio, ali onda je otkrio da se i on
smeka. "S tri ispravna toka", rekao je on. "Hura za nas! Hajde, na posao."

Jo jedna svetlea raketa se rasprsnula na nebu, ali ne tako blizu kao ranije.
Svini je obiao kamion, a Majk je ila za njim. Oboje su tuno gledali na ostatke
iseenih silikonskih guma, koje su nekada bile odlini tokovi. Dva obrua su bila
potpuno gola, a peta ispumpana guma, na kojoj se nije vozilo, jo se mogla spasti.
"Odvei kai na buretu i odguraj ga iz stranjeg dela", rekao je Svini. "Oprezno.
Hajde da ga sada spustimo na tle, tu dole."
Svuda oko njih, skriveni meu stenama i debelim kvrgavim stablima, bili su oni
mali instrumenti ije je veto elektronsko avrljanje ovom mestu davalo izgled
znaajnog vojnikog logora - za brodove koji su kruili nad Ganimedom. Na
fotografijama se to, naravno, ne bi videlo, normalna svetlost je bila preslaba,
infracrvena jo slabija, a atmosfera bi otetila ultravioletne ploe. Niko ne bi
oekivao da bilo kakvim metodom neto vidi iz vasione, bar ne u lebu, jedino bi
detektori beleili da se energija iri i da se izvori energije kreu u tom podruju - i
torpeda buntovnika, kako na njega padaju. A to bi bilo sasvim dovoljno.
Uz pomo koju mu je pruila Majk, Svini je stavio aluminijumsko bure u
sredinu ove zbirke. "Ja u sada skinuti onu probuenu gumu", rekao je. "Imamo na
raspolaganju petnaest minuta do odreenog roka, a moda e nam kasnije to biti
potrebno. Zna li kako se spaja ova stvar?"
"Nisam idiot! Samo ti idi i promeni gumu."
Dok je Svini radio, Majk je pronala glavni vod za nevidljive aparate-brbljivce i
prikljuila mu jo jedan novu. Opremila ga je prekidaem ije bi pero skoilo na
'pali' im struja stigne do solenoida koji pokree otponce. Jedna struka namotanog
kabla vodila je do solenoida, a druga do crveno obojene spojnice na
aluminijumskom buretu. Kontrolisala je kontakt s druge strane kabela. Sve je bilo
pripremljeno. Kad ukljue H u taj kontakt, mali brbljivi instrumenti e zautati u
istom trenutku kad se bure ukljui.
"Majk, je li sve spremno?"
"Sve je gotovo i eka. Ima jo pet minuta do odreenog vremena." "Dobro",
ree Svini i oduze joj kotur. "Ui brzo u kamion i odvedi ga preko Pola - preko
horizonta odavde."

"Zato? Ovde stvarno nema opasnosti. A ako bi je i bilo, ta bi mi koristilo da

budem sama tamo preko?"
"Sluaj, Majk", rekao je Svini. Iao je natrake prema severu odmotavajui u
hodu kabel. "Ja elim da se ovaj kamion skloni odavde, moda emo moi da ga
koristimo, a kad jednom ovo tu zapone, vatra bi mogla da zahvati i kamion. Osim
toga, pretpostavimo da policajci odlue da bolje osmotre sve ovo dole. Kamion je
vidljiv, ili je, barem, sumnjivo pravilnog oblika. A mene ne mogu zapaziti. Stoga bi
za mene bilo mnogo bolje da je kamion iza horizonta. Shvata?"
"U redu. Nemoj da te ubiju, to je sve."
"Ne elim to. Doi u posle svretka predstave. Kreni!"
Ona se neubedljivo namrtila i popela se u kamion koji je polagano odmicao
uza strminu. Dugo posle toga otkako se izgubio, Svini je uo struganje golih
tokova po nabacanom kamenju, dok se, konano, i to nije izgubilo.
Nastavio je da ide unatrake, odmotavajui kabel sa kotura sve do kraja, tako da
je lani logor bio od njega udaljen za itav kilometar. Uhvatio je prekida desnom
rukom, prokontrolisao svoj sat, i, ekajui, zgurio se iza dugakog niskog
breuljka.
itava serija svetleih raketa sazdala je niz plavih sunaca na nebu. Negde je
fijuknuo jedan projektil, a tle se snano potreslo. Svini se od svega srca nadao da
se 'buntovniki' upravljai torpeda nee suvie pribliiti.
Ali nee sve to vie dugo potrajati. Samo za nekoliko sekundi, preiveli brod brod, koji je bio usmeren ka jednoj od est nepoznatih zvezda s novom
generacijom Prilagoene dece - uzletee s brda.
Dvadeset sekundi.
Petnaest.
Deset.
Devet.
Osam.

Sedam.
est.
Svini je ukopao utika.
Alummijumsko bure se zapalilo uz tup zvuk, a jarka svetlosna lopta, suvie jaka
da bi se mogla ublaiti zatitnim naoarima ili zatvaranjem oiju, ili i jednim i
drugim, digla se na nebu Ganimeda. Toplota je zapljusnula Svinijevu kou tako
snano kao, svojevremeno, udar JATO-jedinice. Vazduni udar do koga je dolo
posle devet sekundi prilepio ga je za tle i izazvao krvavljenje iz nosa.
Ne hajui za to, on se okrenuo i pogledao gore. Svetlost je ve bila utrnula.
Ostao je stub belog dima protkan privlanim arkim bojama koje su hitale u nebo
brzinom od jednog kilometra u minutu.
Bila je to avolski ubedljiva atomska bomba - uzevi u obzir da je bila lana.
Stub se nije poeo iriti u peurku sve dok nije bio visok otprilike pet
kilometara. Tada je Svini bio stguran da nigde na rastojanju od deset astronomskih
jedinica od Ganimeda nema broda sa Zemlje. Niko se ne bi zaustavio da ispituje,
naroito kad su u trenutku eksplozije svi instrumenti logora prekinuli transmisiju.
Moda e se Luka kasnije dosetiti da je 'eksplozija' mogla biti jedna velika, sa
aluminijumskog bureta odapeta pirotehnika sprava koju je pokrenula smesa
hemijskih eksploziva niskog stepena. Ali za to vreme e spaseni brod biti daleko i
niko nee vie moi da ga prati.
Zapravo, ve je bio otiao. Krenuo je pri nuli, koju Svini nije ni odbrojao.
Svini je ustao i veselo je pevuckao - isto tako nemelodino kao Rulman - kad se
tekim koracima uputio prema severu. Pretpostavljalo se da leb s druge strane
Pola, to se vie primie Jupiteru okrenutoj ganimedskoj hemisferi, postaje sve
plii. Tamo je bila zona sumraka, koju je Sunce neredovno obasjavalo dok je
Ganimed bio na sunanoj strani Jupitera, a sasvim redovno kad bi satelit u
potpunosti iziao iz Jupiterove senke.
Meuperiod je bio hladan, ali je trajao manje od osam zemaljskih asova.

I na drugim mestima Ganimeda ostali kolonisti su nastojali da dou do slinih

mesta. Njihova lana ratna oprema bila je unitena, a cilj ostvaren. Bili su
snabdeveni na razne naine, ali svi tako dobro kao i Svini, a on je imao
besprekoran snegomobil na deset tokova na kojem se est preostalih guma moglo
razmestiti tako da se vozilo osposobi za teki teret. Na njemu se nalazio tovar alata,
semenja, beleki i iseaka, lekova, rezerve hrane i goriva. I enu je imao.
Zemlja e posetiti Ganimed. Svakako. Ali nita nee nai. Unutranjost
Houvovog pi sravnili su s tlom posle uzletanja broda. A to se ljudi tie - bie
bezopasni, neuki i razmeteni daleko jedan od drugoga
Bie seljaci, mislio je Svimi. Zvidao je prelazei preko Severnog pola. Samo
seljaci.
Konano je ugledao konture kamiona, uurenog na poetku doline. U prvi
mah se Majk nije videla, ali on ju je otkrio. Stajala je leima okrenuta prema
njemu, na maloj uzviici. Popeo se i stao kraj nje.
Dolina je bila uska jo otprilike trideset metara, a onda se otvorila kao iroka
lepeza ravnog zemljita; retka magla bila se nadvila nad njom. Za zemaljskog
oveka bi to izgledalo krajnje pusto - ali zemaljski ljudi je nisu gledali.
"Kladio bih se da je na Ganimedu najbolja zemlja za poljoprivredu", aptao je
Svini. "eleo bih"
Majk se okrenula i pogledala ga. elja je ostala nedoreena, ali je bilo sigurno
da je Majk pogodila ta je u stvari. Rulman vie nije bio na Ganimedu da uiva u
njegovoj lepoti - ovoj ili bilo kojoj drugoj. Otiao je s decom na brod, iako on
nikada nee ugledati kraj puta, a sve i da stigne na cilj, ne bi mogao tamo da ivi.
Svoje ogromno znanje poneo je sa sobom. On je bio veliki ovek, to je Svini znao.
Moda vei nego njegov otac.
"Hodi, Majk. Spusti se s kamionom", rekao je Svini neno. "Ja u za tobom
peaiti."
"Zato? Lako u voziti po tom tlu - tvoja teina ovde ne smeta."

"Ne brinem se ja zbog teine. Jednostavno mi se peai. To je, dakle - dovraga,

Majk, zar ti ne zna da je kucnuo as mog roenja? A ko je ikad uo da bi dete
dolo na svet u kamionu od etrnaest tona?"
BIE S TAVANA
Zapisano je da Divovi posle dolaska sa udaljenih zvezda na Teluru proboravie
neko vrerne i gledahu na povrinu Zemlje, naavi da je siromana i zloslutna.
Zbog toga oni stvorie ljude da ive uvek u vazduhu i pod suncem, i u svetlosti
zvezda, e da bi se podsetili na njih. I Divovi proboravie jo neko vreme i uahu
ljude govoru, pisanju, tkanju i da ine mnoge stvari koje su potrebne, o emu
govore spisi. Posle toga oni otidoe do udaljenih zvezda, rekavi: "Uzmite taj svet
za sebe, i mada emo se vratiti, ne bojte se, jer on je va."

Knjiga zakona

1.
Honata, Izraivaa kesa, dovukli su mreama sat pre ostalih zatvorenika, kao
to dolikuje najnevernijem meu njima. Jo nije poelo da svie, ali njegovi
straari su ga velikim skokovima vodili kroz beskonani vrt orhideja koji je
mirisao na mous, mali tamni likovi savijenih nogu, pogrbljenih ramena, tankih
golih repova obmotanih, kao i njegov, u koncentrinim spiralama u smeru kazaljke
na asovniku. Za njima je, na kraju dugog ueta, skakao Honat; usklaujui svoje
skokove s njihovima, jer ako bi se i najmanje okliznuo, smesta bi se zadavio.
On e, zacelo, morati da silazi do povrine, nekih 80 metara ispod vrta orhideja,
svakako odmah posle svitanja. Ali ni najneverniji nije eleo da otpone to
putovanje ak ni na kraju milosrdnog ueta za veanje - ma i trenutak ranije nego
to zakon kae: Idi!
Omasto isprepletena mrea loza ispod njih, ija je svaka vitica bila debela kao
ljudsko telo, otro se ispupila prema spolja i prema dole, kad su skakai stigli na
rub ume i drvea paprati koje je okruilo gutaru preslica. Cela grupa se
zaustavila pre silaenja i pogledala prema istoku, kroz mranu udubinu. Zvezde su

sve vie i bre bledele, samo se jo svetlost sazvea Papagaja mogla jasno
razabrati.
"Divan dan", ree jedan od uvara priljivo. "Bolje je sii za sunana dana nego
po kii, Izraivau kesa."
Honat zadrhta, ali ne ree nita. Naravno da je tamo dole u Paklu kia uvek
padala, toliko je moglo da uoi i malo dete. ak i za sunana dana, besprekidna,
igliasta kina isparavanja, sa sto miliona listova venog drvea, stvarala su
sumaglice pare u vazduhu ume i natapala veno crne kaljuge.
Gledao je oko sebe u maglovitom jutru koje se sve vie razvedravalo. Istoni
horizont je bio crn naspram obrisa velikog crvenog sunca, koje je ve bilo izilo,
otprilike, jednom treinom svog obima. Bliilo se vreme da izie i drugo sunce,
njegov mali, plavobeli, uasno vreli pratilac. Sve do ruba, kao i do svih drugih
horizonata, isprepleteni okean vrhova drvea talasao se blago u dugim mekim
talasima; bezlian i gladak kao ulje. Samo je izbliza oko moglo da razdvoji ovaj
okean u pojedinosti, u stvarni svet: veliki mnogokatni splet gusto obrastao sitnom
paprati, orhidejama koje gutaju vazduh, hiljadama vrsta gljivica koje niu svuda
tamo gde su se loze ukrstile i nanele malo humusa za njih, ivopisnim parazitima
koji sisaju sokove loza, drvea, pa i jedan drugog. U baricama kinice, okupljene u
gusto priljubljenom liu stoklasa, drevne abe i tajni posmatrai prekidali su svoje
hrapave pesme, to je dan vie osvajao, dok nisu, jedan po jedan, sasvim umukli. U
drveu ispod sveta, prvi jutarnji krici guter-ptica - due prokletih ili avola koji su
ih progonili, niko, zapravo, nije bio siguran ijih - nastavie koncert.
Kratak nalet vetra nasrnuo je iz udubljenja na proplanak preslica i malo
zanjihao mreu ispod grupe, kao na tkakom stanu. Honat se tome podao lako,
mehaniki, ali jedna od manjih puzavica prema kojoj je ispruio svoju golu ruku
zasiktala je na njega i izlila se dole u tminu. To je bila hlorofilno zelena zmija,
izmilela iz vlanih vazdunih staza po kojima je lovila u drevnoj tami, da u mirnom
jutru pozdravi oba sunca i osui svoje ljuske. Jo nie, zaueni majmun se
izvukao iz postelje poto ga je preplaila razljuena zmija, i skoio na drugo drvo,
nanizavi deset smrtnih uvreda jednu za drugom, dok je jo bio usred skoka. Zmija,
naravno, nije marila za to, budui da nije govorila ljudskim jezikom, ali grupica na
rubu proplanka preslica zakikotala se sa uivanjem.

"Loim jezikom se slue dole", ree jedan od uvara. "Pravo mesto za tebe i
tvoje huljenje, Izraivau kesa. Hajde sad."
Ue je steglo Honatov vrat, a onda su njegovi straari poleteli u cikcak
skokovima dole u udubljenje prema Stolici istinoljupca. On je iao za njima jer nije
imao izbora, dok je ue stalno pretilo da se obmota oko njegove ruke, noge ili repa,
i, to je jo gore - mnogo gore inilo svaki njegov pokret smrtno neskladnim. Iznad
njega, Papagajevo zvezdano perje zasvetlucalo je i iezlo u optem plavetnilu.
Prema sreditu udubljenja iznad gaja, kue saivene od lia i koe gusto su se
nagomilale, privezane uza samu lozu ili visei s grane, i suvie visoke ili suvie
vitke da podnosi lozu. Mnoge od tih kesa Honat je dobro poznavao, ne samo kao
posetilac ve i kao zanatlija. Najbolje od njih - prevrnuti cvetovi koji su se
automatski otvarali kad bi ih okupala jutarnja rosa, no koje su se u sumrak mogle
vrsto i sigurno sklopiti oko svog stanovnika jednim potezom konopca - on je sam
nacrtao i izradio. Divili su im se nadaleko i krivotvorili ih.
Ugled koji je time stekao, takoe je doprineo tome da se nae na kraju ueta za
veanje. Njegovim reima oni su pridavali najveu vanost, dovoljno veliku
vanost da od njega naine vodeeg nevernika, oveka koji vodi mlade u
bezverstvo, oveka koji ne veruje Knjizi zakona.
A verovatno je doprinelo i tome da zaslui putovanje Dizalicom u Pakao.
Kese su se ve otvarale kad se drutvo dokoturalo meu njih. Tu i tamo, sanjiva
lica virila su iz listova koji su se razmicali usled otvaranja kese, a uzdu i popreko
preko njih visili su vlani koni kaievi. Neki od probuenih stanara prepoznali su
Honata, u to je bio siguran, ali nijedan nije iziao da krene za grupicom - iako bi,
da je to normalan dan, graani u to vreme trebalo da ponu ispadati kao zrele
semenke iz srca svojih ivenih cvetova.
Bliilo se Suenje, oni su to znali. I ak oni koji su noas spavali u najboljim
Honatovim kuama nisu sada hteli da istupe u njegovu odbranu. Svaki od njih je,
konano, znao da Honat ne veruje u Divove.
Honat je sada ugledao Stolicu istinoljupca, viseu stolicu ispletenu od prua, na
poleini optoenu vencem ogromnih arenih orhideja. One su, toboe, tu bile
presaene kad je stolica nainjena, ali niko nije pamtio koliko su stare. Poto nije

bilo godinjih doba, moglo se pretpostaviti da su tu od pamtiveka. Sama Stolica

stajala je na stranjem delu arene, visoko iznad njih. Ali pri jaoj svetlosti Honat je
mogao da razabere lice Plemenskog pravobranioca obraslo belim dlakama, kao
neki usamljeni srebrno-crni dan i no meu velikim jarkim cvetovima.
U sredini arene bila je Dizalica. Honat ju je esto viao, i sam je bivao svedok
Suenja na kojima se Dizalica koristila, ali jo nije mogao da poveruje da e,
uskoro, sigurno on biti njen sledei putnik. Ona se sastojala samo od velike korpe,
dosta duboke da se iz nje mora iskoiti, a oiviene trnjem koje je spreavalo
povratak u nju. Tri ueta od konoplje bila su privrena uz njene ivice i veto
upletena oko jednostrukog ekrka koji su mogli da pokreu dva oveka i kad je
korpa bila puna.
I sam postupak je bio jednostavan. Osuenika bi nasilno stavili u korpu i zatim
je sputali van domaaja pogleda, sve dok oputena uad ne bi pokazala da je
dodirnula povrinu. rtva bi izila - a ako ne bi, korpa bi ostala dole dok sve rtve
ne bi izgladnele ili dok se Pakao na neki drugi nain ne bi za nju pobrinuo. Zatim
bi se uad ponovo namotavala oko ekrka.
Kazne su se razlikovale po trajanju, ve prema teini zloina, ali, praktino
govorei, to je bila puka formalnost. Iako je korpa, po dunosti, ponovo sputana
kad bi kazna istekla, nije bilo poznato da se iko u nju vratio. Razume se, u jednom
svetu bez godinjih doba ili meseci, i stoga bez ikakve druge osim svojevlasno
odreene godine, dug period nije lako tano izraunati. Korpa je, esto, umela da
stigne trideset ili etrdeset dana posle utvrenog datuma. To je bila samo tehnika
oznaka, jer pridravati se odreenog vremena bilo je teko u tavanskom svetu, a,
verovatno, nemoguno u Paklu.
Honatovi uvari su privezali slobodni kraj njegovog ueta za jednu granu i
poreali se oko njega. Jedan od njih mu je rasejano pruio borovu iarku, i on je
pokuao da svoje misli uposli vaenjem sonih semenki. Ali, uinilo mu se da su
one neukusne.
Sad su doveli i druge zatvorenike, dok ih je Pravobranilac, svojim svetlucavim
crnim oima, posmatrao sa svog visokog sedita. Bila je tu Matilda, Nabavljaica
krme, koja je drhtala kao u malarinoj groznici. Krzno na njenoj levoj strani bilo je
sjajno i nakostreeno kao da je, neoprezno, prevrnula na sebe biljku s rezervoarom

za vodu. Posle nje su doveli Alaskona Moreplovca, sredovenog oveka, samo

nekoliko godina mlaeg od Honata. Privezali su ga blizu Honata, i on se odmah
smirio, vaui s prividnom ravnodunou stabljiku trske.
Dotle je okupljanje teklo uz malo rei, ali se to izmenilo kad su uvari pokuali
da dovedu Seta Kovaa igala. Odmah se ulo kako on celim putem do istine
naizmenino brblja i vriti u raznim tonovima, koji su mogli znaiti strah i bes. Svi
na istini, osim Alaskona, osvrnuli su se da vide, glave su izvirivale iz kesa kao
mladi leptiri iz aura.
Trenutak kasnije, Setovi uvari su se pojavili na rubu istine zbijeni u grupicu, i
sami galamei. Negde usred guve Setov glas se jo jae uo. Bilo je oigledno da
se on sa svih pet udova hvatao za svaku lozu ili paprat koju je mogao da domai.
Tek to bi im polo za rukom da ga otkae, skoio bi prema kojoj drugoj, po
mogunosti unazad. Uprkos svemu, nemilosrdno su ga doveli dole u arenu, dve
stope napred, jednu stopu natrag, tri stope napred...
Honatovi uvari su nastavili da beru borove iarke. Dok je trajala galama,
Honat je primetio da je mirno doveden arl ita sa iste strane istine. On je sada
sedeo nasuprot Alaskonu, ravnoduno gledajui dole u lozovu mreu, s napred
povijenim ramenima. Zraio je oajanjem. Pri samom pogledu na njega Honat se
ponovo najeio. S visokog Sedita, Pravobranilac je rekao: "Honat Izraiva kesa,
Alaskon Moreplovac, arl ita, Set Kova igala, Matilda Nabavljaica krme,
pozvani ste da odgovarate pred pravdom."
"Pravda!" viknuo je Set, oslobodivi se jednim skokom svojih uvara i snanim
trzajem stigavi do kraja svog ueta. "Ovo nije pravda! Ja nemam veze s..."
uvari su ga uhvatili i pritisnuli mu smee ruke na usta. Pravobranilac ih je
posmatrao sa izrazom pakosne radosti. "Postoje tri take optube", rekao je
Pravobranilac.
"Prva, prianje lai deci. Druga, sumnja u boanski poredak meu ljudima.
Trea, nepriznavanje Knjige zakona. Svaki od vas moe da se brani redom, prema
godinama starosti. Honate Izraivau kesa, voljni smo da sasluamo tvoju
odbranu."

Honat se digao podrhtavajui, ali je, iznenada, osetio da mu se vraa

samopouzdanje.
"Sve vae optube", rekao je on, "zasnivaju se na mom poricanju Knjige
zakona. Ja nisam propovedao - nita suprotno onome u ta mi svi verujemo, i
nisam nita dovodio u sumnju. Odbijam optubu."
Pravobranilac ga je odozgo gledao s nepoverenjem. "Izraivau kesa, mnogi
mukarci i ene su rekli da ti ne veruje u Divove", rekao je on. "Nee nas
umilostiviti gomilanjem novih lai."
"Ja odbijam optubu", insistirao je Honat. "Ja verujem u Knjigu zakona u celini
i ja verujem u Divove. Propovedao sam samo to da Divovi nisu stvarni u istom
smislu kao mi. Propovedao sam da su oni bili zamiljeni kao simboli neke vie
stvarnosti i da nije bilo odreeno da se oni doslovce smatraju kao bia."
"Kakva je to via stvarnost?" pitao je Pravobranilac. "Opii to."
"Vi zahtevate da uinim neto to ni pisci Knjige zakona nisu umeli da uine",
rekao je Honat uzbueno. "Ako su oni otelotvorili stvarnost simbolima, radije nego
da je neposredno opisu, kako bi to obini Izraiva kesa mogao uiniti bolje od
njih?"
"Ta doktrina je jalova", rekao je Pravobranilac. "Oigledno namerava da podrije
vlast i red uspostavljen u Knjizi. Kai mi, Izraivau kesa, ako ljudi ne treba da se
boje Divova, zato da se boje Zakona?"
"Jer su ljudi, i u njihovom je interesu da se boje Zakona. Oni nisu deca kojoj su
potrebni fiziki Divovi da stoje nad njima s biem i ue ih kako se treba ponaati.
Dalje, Pravobranioe, ovo zastarelo verovanje nas samo po sebi slabi. Dokle god
budemo verovali da postoje stvarni Divovi i da e se jednog dana vratiti i nastaviti
da nam propovedaju, neemo biti sposobni da na naa pitanja sami nalazimo
odgovore. Polovina onoga to mi znamo bilo nam je dato u Knjizi, a druga
polovina trebalo bi da nam padne s neba, ako budemo dosta dugo ekali. U
meuvremenu mi ivotarimo."

"Ako je jedan deo Knjige neistinit, onda se u celu Knjigu moe sumnjati", rekao
je Pravobranilac znaajno. "A mi emo izgubiti ak i ono to ti naziva polovinom
naeg znanja - a to je, zapravo, itavo saznanje za one koji jasno gledaju."
Odjednom se Honat raestio. "Izgubite ga onda", vikao je. "Hajde da
zaboravimo sve to znamo samo po navici, da ponemo ispoetka, da uimo sve
iznova i na sopstvenom iskustvu. Pravobranioe, vi ste star ovek, ali neki od nas
jo nisu zaboravili ta znai radoznalost."
"uti!" rekao je Pravobranilac. "Dosta smo uli. Pozivamo Alaskona
Moreplovca."
"Mnogo ta iz Knjige je oigledno neistinito", rekao je Alaskon ustajui mirno.
"Kao prirunik za sitne zanate dobro nam je posluila. Kao vodilja za to kako je
stvoren svemir, ona je besmislena. Po mome miljenju, Honat je i suvie blag
prema njoj. Ja nisam skrivao to sam o njoj mislio, i ja to jo i sada mislim."
"I platie za to", rekao je Pravobranilac, mirkajui, odozgo, polagano u
pravcu Alaskona. "arl ita."
"Nita", rekao je arl ne ustajui i ne pogledavi gore.
"Ti ne porie optubu?"
"Ja nemam ta da kaem", rekao je arl, ali je onda naglo podigao glavu i upro
pogled u Pravobranioca. "Ja znam da itam, Pravobranioe. Video sam rei u
Knjizi zakona koje protivree jedna drugoj. Ja sam ukazao na njih. To su injenice,
one postoje na stranicama. Ja nisam nikada uio, nisam govorio lai, nisam
propovedao bezveruje. Ukazivao sam na injenice. To je sve."
"Set Kovau igala, sada ti moe govoriti."
uvari su, odahnuvi, skinuli svoje ruke sa Setovih usta; ugrizao ih je nekoliko
puta dok su ga uutkivali. Set je odmah nastavio da galami:
"Ja ne spadam u ovu grupu! Ja sam rtva kleveta zavidljivih suseda, kovaa,
koji su ljubomorni na moju strunost i moje obiaje! Niko ne moe o meni kazati
neto nepovoljnije nego da sam prodavao igle ovom Izraivau kesa - prodavao ih
iz neznanja. Optube protiv mene su lane - skroz naskroz!"

Honat je besno skoio na noge, a onda opet seo, progutavi uzvik kojim je eleo
da odgovori i ne osetivi pri tom gotovo nikakvo ogorenje. Zato je to vano?
Zato da on svedoi protiv tog mladia? Drugima ne bi pomoglo, a ako Set eli da
laima iskupi svoj put iz Pakla, neka mu se prui ta mogunost.
Pravobranilac je gledao Seta sa istim izrazom dubokog nepoverenja s kojim se
ranije bio obratio Honatu. "Ko je to urezao kletve u belogorino drvee kraj kue
Hosija Zakonodavca?" zapitao je on. "Otre igle su obavile taj posao, a postoje i
svedoci koji e dokazati da su njima rukovale tvoje ruke."
"Opet lai!"
"Igle naene u tvojoj kui odgovaraju brazdama!"
"Nisu bile moje - ili ih je neko ukrao! Ja zahtevam da me oslobodite!"
"Bie osloboen", rekao je Pravobranilac hladno. Nije postojala ni najmanja
sumnja ta je time mislio. Set je poeo da plae i vie istovremeno. I opet su se
nale ruke koje su mu zaepile usta. "Matilda Nabavljaica krme, da ujemo tvoju
odbranu."
Mlada ena je ustala oklevajui. Njeno krzno je bilo sada gotovo suvo, ali je jo
podrhtavala.
"Pravobranioe", rekla je ona, "ja sam videla stvari koje mi je pokazao arl
ita. Sumnjala sam, ali mi je ono to je Honat rekao vratilo verovanje. Ja ne
vidim nita zlo u njegovom uenju. Ono ne pobuuje sumnje, kao to vi tvrdite.
Naprotiv, otklanja ih. Ne vidim u njima nita zlo i ne shvatam zato je to zloin."
Honat ju je pogledao s novim potovanjem. Pravobranilac je teko uzdahnuo.
"ao mi je tebe", rekao je on, "ali kao Pravobranilac mi ne moemo dopustiti da
nepoznavanje Zakona slui kao odbrana. Biemo milostivi prema svima vama.
Odrecite se vae jeresi, potvrdite vae verovanje u Knjigu onakvu kakva je
napisana od poetka do kraja, pa ete biti kanjeni samo izgonom iz plemena."
"Ja se odriem!" rekao je Set. "Ja nikad nisam uestvovao u tome. Sve je samo
kleveta i svaka re je la! Ja verujem u Knjigu u celini!"

"Ti si, Kovau igala", rekao je Pravobranilac, "lagao pred ovim Sudom i
verovatno i sada lae. Ti nisi ukljuen u pomilovanje."
"Podmukli gade! Da te ..!"
"Izraivau kesa, da ujem tvoj odgovor."
Moj odgovor glasi : "Ne", ree Honat dostojanstveno. "Govorio sam istinu.
Istina se ne moe porei." Pravobranilac je pogledao ostale. "to se tie vas troje,
dobro razmislite pre nego to odgovorite. Uestvovati u jeresi znai uestvovati i u
kazni. Kazna nee biti laka zato to niste vi izmislili jeres."
Nastupilo je dugo utanje.
Honat je s mukom gutao pljuvaku i njihovo utanje proeto verom uinilo ga
je manjim i bespomonijim nego ikada. Odjednom je uvideo da bi njih troje
ustrajalo u utanju sve da ih i nije podsticala Setova prevara. Razmiljao je da li bi
i on mogao tako da se dri.
"Onda emo izrei kaznu", rekao je Pravobranilac. "Svaki od vas i svi zajedno
ste osueni na hiljadu dana u Paklu."
uo se opti dahtaj sa rubova arene oko koje se, a da Honat to ranije nije
primetio, sakupila nema svetina. Nije se zaudio uvi taj um. Bila je to najtea
kazna izreena u istoriji plemena.
Stvarno, to nije znailo nita. Niko se nikad nije vratio ni posle kazne od sto
dana u Paklu.

2.
Korpa se ljuljala. Poslednje to je Honat video od tavanskog sveta bio je krug
lica koja su kroz otvore izmeu spleta loza buljila dole za njima. Onda se korpa
spustila nekoliko metara, za sledei obrtaj ekrka, a lica su iezla.
Set je plakao na dnu Dizalice, smotan u klupko, a kraj repa je obmotao oko nosa
i oiju. Niko drugi nije mogao ni re da progovori, a najmanje Honat.

Tmina je poela da ih obavija. Sve je bilo neobino tiho. Povremeni jetki

kliktaji guter-ptice nisu naruavali tiinu, nego kao da su je jo vie isticali.
Svetlost koja se probijala dole u duge hodnike izmeu drvea izgledala je kao neka
plavo-zelena sumaglica kroz koju su puzavice ispreplele svoje duge izvijene linije.
Stubovi, stabla drveta, potpornji sveta, stajali su svuda oko njih, i suvie daleko u
mutnoj svetlosti da bi se prema njima mogla odmeriti brzina silaenja. Samo su
neravnomerni skokovi korpe svedoili da se jo uopte pomeraju, iako se ona
njihala u stranu, u zamrenom, izukrtanom nizu osmica ucrtanih u vazduhu kao
odraz rotacije planeta - Fokolova njihalica optereena s pet ivota.
Korpa jo jednom posrnu nanie, naglo se zaustavi, iskrene se na stranu i udari
sa svima njima o tvrdu trsku. Matilda je zajaukala tankim glasom, Set se gotovo
odmah odmotao, traei za ta da se uhvati. Jo jedan posrtaj i Dizalica se iskrenu
na bok i zaustavi.
Stigli su u Pakao.
Honat se poeo oprezno izvlaiti, traei put preko dugakog trnja na ivici
korpe. Posle jednog trenutka za njim je krenuo arl ita, a zatim je Alaskon
vrsto uhvatio Matildu za ruku i izveo je na povrinu. Tle je bilo vlano i
sunerasto, ali ipak ne elastino ve samo hladno. Honatovi noni palci su se i
nehotice zgrili.
"Hajde, Sete", rekao je arl priguenim glasom. "Oni je nee dii pre nego to
svi iziemo. To je jasno." Alaskon je gledao oko sebe u hladnu maglu. "Da", rekao
je on. "A vama e i ovde biti potreban kova igala. S dobrim alatom, postoji
izvesna mogunost da sebi pribavimo korisno oruje."
Setov pogled je lutao tamo-amo od jednog do drugog. Sa iznenadnim kreteim
uzvikom on poskoi s dna korpe i vinu se preko njihovih glava jednim dugim
skokom, udarivi kolenom o podnoje najblieg drveta, jedne ogromne lepezaste
palme. Pri udaru su mu se noge presavile, a zatim se uinilo da gotovo istim
pokretom okomito uzlee u sumoran vazduh.
Honat je, zinuvi, gledao za njim. Mladi Kova igala je podesio svoje pokrete
tano na deli sekunde. Ve se uspinjao uz ue na kome je visila dizalica. Nije se ni
osvrnuo.

Posle jednog trenutka korpa se uspravi. Setova je teina, udarivi o ue,

izazvala u grupi koja upravila ekrkom utisak da su svi osueni ljudi izili na
povrinu; trzaj ueta je bio uobiajen signal. Korpa se poela dizati klatei se i
poigravajui. Usled brzine dizanja korpe i svoje urbe, Set je uskoro nestao iz
vidokruga. Ubrzo zatim je iezla i korpa.
"On nikad nee stii do vrha", aptala je Matilda. "To je, suvie daleko, i on
prebrzo ide. Iscrpe snagu i pae."
"Ne slaem se s tim", rekao je ozbiljno Alaskon. "On je okretan i jak. Ako to iko
moe da izvede, onda moe on."
"Oni e ga ubiti ako uspe."
"Naravno da hoe", rekao je Alaskon sleui ramenima.
"Meni nee nedostajati", rekao je Honat.
"Ni meni. Ali ovde bi nam bile potrebne otre igle, Honate. Sada emo morati
nastojati da ih sami izradimo - ako budemo umeli da razlikujemo drvee ovde, gde
nema lia, koje bi nam pomoglo da ga raspoznajemo."
Honat je radoznalo posmatrao Moreplovca. Setovo bekstvo u nebo skrenulo je
njegovu panju tako da nije odmah primetio da je i korpa iezla, pa ga je sada ova
fatalna injenica utoliko vie potresla. "Ti zaista namerava da ostane iv u Paklu,
nije li tako, Alaskone?"
"Svakako", rekao je Alaskon mirno. "To nije u veoj meri Pakao nego to su,
tamo gore - Nebesa. To je, ni manje ni vie, povrina planeta. Mi moemo ostati
ivi ako se ne podamo strahu. Zar si nameravao da sedi ovde sve dok ne dou po
tebe demoni, Honate?"
"Nisam mnogo o tome razmiljao", priznao je Honat. "Ali ako postoji i
najmanja mogunost da bi Set mogao ispustiti ue pre nego to dopre do vrha i pre
nego to ga oni zakolju - zar ne bi trebalo da priekamo i da pokuamo da ga
doekamo na ruke. On ne moe biti tei od 16 kilograma. Moda bismo mogli
napraviti neku mreu."

"On bi samo smrskao i nae i svoje kosti", rekao je arl. "Ja sam za to da se
izgubimo odavde, i to to pre to bolje."
"Zato? Zna li ti neko bolje mesto?"
"Ne, ali bio ovo Pakao ili ne, ovde ima demona. Svi smo ih videli odozgo,
divove sa zmijskim glavama. Oni zacelo znaju da se Dizalica ovde zaustavlja i
izbacuje besplatnu hranu. To mora da je za njih mesto gde se hrane."
Jo nije bio zavrio, kad se, u visini, grane poee micati i njihati. Pljusak otrih
kapljica spustio se kroz plavi vazduh, a grmljavina je zatutnjala. Matilda poe da
plae.
"To samo dolazi oluja", rekao je Honat. Ali rei su zazvuale kao niz kretavih
glasova. to je vetar jae duvao kroz drvee, Honat je automatski savio kolena i
ispruio ruke da se pridri, oekujui da dugi talas njihanja proe ispod njega. Ali
nita se nije dogodilo. Povrina ispod njegovih nogu je ostala tamo gde je i bila, ne
pomerajui se nimalo u bilo kom pravcu. A u blizini nije bilo niega za ta bi se
moglo uhvatiti.
On je posrtao, pokuavajui da pokretima tela nadomesti elastinost tla, ali u
istom trenutku je doao novi nalet vetra kroz udubinu, jo jai nego pre, to je
iziskivalo novo prilagoavanje tela na talasanje koje je prolazilo vrhovima drvea.
Meka povrina ispod njega opet se nije prilagoavala. Poznato obostrano
poputanje isprepletene loze i vetra, deo njegovog sveta na koji je bio navikao kao
i na same vetrove, bilo je nestalo.
Honat je morao da sedne. Oseao se veoma bolesnim. Vlana, hladna zemlja
ispod njegove gole stranjice bila je neprijatna, ali on nije mogao due da stoji a da
ne povrati svoj mravi zatvoreniki doruak. Jednom rukom se vrsto uhvatio za
izbrazdane vrste stabljike jedne skupine preslica, ali ni taj dodir nije otklonio
oseaj nelagodnosti.
Ni ostali to nisu podnosili bolje nego Honat. Naroito se Matilda oamueno
ljuljala stisnutih usana, pritiskujui rukama nene ui.

Vrtoglavica. Taj oseaj je bio nepoznat tamo gore, osim kod onih koji su
pretrpeli povrede na glavi, ili inae bili ozbiljno bolesni. Ali na nepominom tlu
Pakla oigledno e ih stalno pratiti.
arl je uao i grevito gutao pljuvaku. "Ja - ja to ne mogu izdrati", kukao je
on. "To je arolija, Alaskone - demoni sa zmijskim glavama."
"Glupost", rekao je Alaskon iako je ostao na nogama samo na taj nain to se
priljubio uz veliku smeu lukovicu jedne palmolike cikadele. "To je samo
poremeaj u naim centrima ravnotee. To je - bolest nepokretnosti. Navii emo
se."
"To bi dobro bilo", rekao je Honat, liivi se snagom volje oslonca koji mu je
preslica pruala. "Smatram da je arl u pravu kad kae da je ovo teren za
prehranjivanje, Alaskone. ujem da se neto mie u paprati. A ako ova kia due
potraje, voda e i ovde porasti. esto sam odavde viao srebrnasti odblesak posle
jakih kia."
"Tako je", rekla je Matilda pomirljivo. "Podnoje ume papratskog drvea uvek
je poplavljeno: zato su i vrhovi drvea ovde mnogo nii."
Izgledalo je da je vetar malo popustio iako je kia jo padala. Alaskon je
pokuao da se uspravi.
"Hajdemo onda, krenimo", rekao je on. "Ako pokuamo da ostanemo zaklonjeni
dok ne doemo do uzvienijeg tla..."
Slab um praskanja visoko nad njegovom glavom prekinuo ga je. Sve vie se
pojaavao. Iznenada obuzet paninim strahom, Honat pogleda uvis.
Nita se nije moglo videti u prvi mah, osim daleke zavese od granja i paprati.
Tada, nevienom brzinom, neto malo i crno provali kroz plavo-zeleni pokriva,
prevrui se, u padu, prema njima. Bio je to ovek koji se okretao i prevrtao kroz
vazduh smenom sporou kao dete koje se prevre u snu. Oni se razbeae.
Telo je muklo udarilo o tle, ali uz otre propratne zvuke kao da je prsnula tikva.
U prvi mah se niko nije pomerio. Onda je Honat otpuzao napred.

Bio je to Set, to je Honat shvatio im je crni lik prodro kroz granje. Ali njega
nije ubio pad. On je bio proboden najmanje tucetom igala - od kojih su neke, bez
sumnje, bile iz njegove radionice, s vrhovima istananim kao vlas kose, njegovim
sopstvenim skupocenim brusaima od kore konog drva, moenim sve dok nisu
postali mekani, gipki i gotovo providni u blatu na dnu suncem zagrljenag bazena
od lia stoklasa.
Nema milosti tamo gore. Osuda je glasila na hiljadu dana. Unakaena, razbijena
hrpica krzna - to je bila jedina alternativa.
A prvi dan je tek poeo.

Ceo dan su se muili da stignu do uzvienijeg tla, mahom priljubljeni uza

zemlju jer se drvee, osim nekoliko gingkoa, vujih drenova u cvetu i nekih
hrastova nije razgranalo sve dok im stabla nisu dostigla visinu veu od osamnaest
stopa iznad tla. to su se, kriom, oprezno, vie pribliavali podnoju Velikog
lanca, tle je bivalo vre i mogli su da putuju po vazduhu. Ali tek to su se popeli
gore meu vrbe, kad se mnotvo guter-ptica, kretei, spusti na njih, borei se,
meusobno, za prvenstvo da ujedaju ove uhranjene i neverovatno spore majmune.
Nijedan ovek, bez obzira na to koliko slobodouman on bio, ne bi mogao da izdri
takav napad stvorenja o kojima su ga, dok je bio dete, uili da o njima misli kao o
svojim precima. Kad se to prvi put dogodilo, svaki lan te grupe se sruio kao
borova iarka na peskovito tle i leao kao oduzet ispod najblieg zaklona, sve dok
se arenopernati, lepezorepi bukai nisu zamorili u tako uskom krugu i usmerili
svoj let u ira prostranstva. ak i kad su ih guter-ptice napustile, oni su jo dugo
mirno uali, ekajui da vide nije li ta buka privukla vee demone.
Dosad se nijedan od zmijoglavih silnika nije pokazao - iako je Honat u nekoliko
mahova uo umove kretanja tekih tela u dungli oko njih.
Sreom, na uzvienijem tlu je bilo mnogo vie skrovita, od niskog bunja do
drvea - gajeva palmi, raznih vrsta lovora, magnolija i mnogo aa. Osim toga,
ovde gore se velika dungla poela razbijati i obilaziti oko velikih ruiastih
grebena, ostavljajui slobodan pogled na nebo, samo tu i tamo ispresecan
mostovima koji vode iz sveta loza do samih grebena. U slojevima plavog vazduha

koji su se izmeu njih prostirali, nanizala se itava hijerarhija leteih bia, sloj za
slojem. Prvo, bube koje nisko lete, pele i dvokrilni insekti. Onda konjici koji su ih
hvatali, a neki od njih imali su raspon krila otprilike dve stope. Onda guteraptice
koje su lovile konjice i sve ostalo to se moglo epati bez otpora. I konano;
visoko gore, veliki letei gmizavci koji su se sputali niza strmine grebena i jedrili
na vazdunim strujama zraka, hvatajui u svojoj nenasitoj gladi sve to je letelo unjajuci se, katkad, i za pticama iz tavanskog sveta i za leteom ribom iznad
povrine udaljenog mora.
Drutvo se zaustavi u esti aa. Iako je kia jo padala, i to ee no ikada, svi
su bili uasno edni. Jo nisu bili nali nijedan stoklas. Oigledno, ta rezervoarska
biljka ne raste u Paklu. Okrenuli su dlanove preme rasplakanom nebu, ali su,
zaudo, nakupili malo vode, a na pesku se nisu stvarale bare dosta velike da se iz
njih pije. Ali je, zato, bar ovde, ispod slobodnog neba, borba u vazduhu bila suvie
okrutna da bi se guter-ptice okupile i kruile nad njihovim skrovitima.
Belo sunce je ve zalo, a ogromni luk crvenog sunca se jo nadimao iznad
horizonta samo zato to je svetlost njegovog odseka dopirala s vieg belog sunca
koje je u telu neba prolazilo kroz jako gravitaciono polje. U tom jarkom sjaju, kia
je izgledala kao krv, a izborani likovi ruiastih grebena gotovo su bili iezli.
Honat je neodluno izvirivao ispod aa na kosine koje su jo bile vrlo udaljene.
"Ne znam kako bismo se mogli popeti uz njih", rekao je on tihim glasom. "Ta vrsta
krenjaka se raspada im ga dodirne, inae bismo bili bolje sree u naem ratu
protiv grebenskog plemena."
"Mogli bismo ii oko grebena", rekao je arl. "Podnoje Velikog lanca nije
mnogo strmo. Ako budemo izdrali dok do njega doemo, moi emo da
nastavimo sve do samog Vrha."
"Prema vulkanima?" protestovala je Matilda. "Ali tamo gore nita ne moe da
ivi, nita osim bele vatrene materije. A tamo su i potoci lave i zaguljivi dim."
"Dakle, ne moemo se popeti uz ove grebene. Honat je u pravu", rekao je
Alaskon. "A ne moemo se popeti ni na Bazaltne stepe - tamo nema hrane, a
kamoli vode ili skrovita. Ne znam, zato, ta nam drugo preostaje osim da
pokuamo da idemo dalje prema podnoju bregova."

"Ne moemo li ostati ovde?" tuno ree Matilda.

"Ne", rekao je Honat nenije nego to je eleo. Matildinih pet rei bile su, on je
to znao, najopasnije rei u Paklu. Znao je to sasvim sigurno zbog onog sputanog
bia u njemu koje je elelo da vikne - da. "Moramo izai iz zemlje demona. Ako
preemo Veliki lanac, postoji mogunost - mala mogunost - da se pridruimo
nekom plemenu koje nije saznalo da smo osueni na Pakao. Pretpostavlja se da na
drugoj strani Lanca ima nekih plemena, ali grebenski ljudi nikad ne bi dopustili da
neko od naih doe do njih. To sada ide nama u prilog."
"To je istina", rekao je Alaskon malo vedrije. "A s vrha Lanca mogli bismo da
siemo do drugog plemena umesto da pokuamo da se iz Pakla penjemo ka
njihovom selu. Honate, mislim da bi to moglo da uspe."
"Onda je najbolje da pokuamo da spavamo tu gde smo sada, i to odmah", rekao
je arl. "Izgleda da je dosta bezbedno. Ako elimo da se popnemo do podnoja,
bie nam potrebna sva preostala snaga."
Honat je hteo da se usprotivi, ali je odjednom osetio da je suvie umoran da bi
se dalje brinuo. Zato da se ne odspava? A ako ih nou nau i uhvate - pa, to bi,
barem, okonalo njihovu borbu.
Bio je to neudoban i vlaan leaj, ali boljeg nije bilo. Sklupali su se to su
bolje mogli. Ba pre nego to je utonuo u san, Honat je uo kako Matilda jeca. Bez
razmiljanja, otpuzao je do nje. Poeo je da joj lie krzno. Zaudio se osetivi da je
svaka pojedina svilena vlas bila puna rose. Mnogo pre nego to se devojka
sklupala i njeni se jecaji pretvorili u sanjivo mrmljanje, Honat je ugasio svoju e.
Stavio je sebi u zadatak da ovaj metod pomene ujutru.
Ali kad je belo sunce konano izalo, nisu imali vemena da misle na e. arl
ita je nestao. Neto ga je otkinulo iz njihovog kruga, tako uredno kao plod
hlebnog drveta - i isto tako nemarno bacilo njegovu oienu belokosnu lobanju,
otprilike ezdeset metara uza strminu koja je vodila prema ruiastim grebenima.

3.

U to kasno popodne, njih troje su naili na plavu nemirnu reku koja je izbijala iz
podnoja Velikog lanca. ak ni Alaskon nije znao ta da o njoj misli. Izgledala je
kao voda, ali je tekla kao reka lave koja se sputala iz vulkana. Ma ta da je to
moglo da bude, oigledno nije bila voda. Zna se da voda stoji, da se nikad ne
izliva. Moglo se zamisliti mirno telo vode kao ovo, ali samo u masti, kao
preterivanje koje proistie iz poznatih vodenih tela rezervoarske biljke. Ali toliko
vode u pokretu? To je izgledalo opasno, verovatno je bila otrovna. Nijednom od
njih nije ni na um palo da je pije. Bojali su se i da je dodirnu, a kamoli da preko nje
preu, jer je sigurno bila vrua kao i ostale reke lave. Oprezno su ili du njenog
toka do u podnoje brega, dok su im grla bila suva i hrapava kao stabljike preslica.
Osim ei - koja im je, u izvesnom smislu, bila prijatelj, jer je nadjaala glad uspon nije bio teak. Samo je bio zaobilazan zato to su morali da se skrivaju i
izviaju okolinu svakih nekoliko metara, pa su izabrali najzaklonjeniji put, a ne
najkrai. Po nekom preutnom sporazumu, nijedan od njih nije pomenuo arla, ali
im je pogled neprestano lutao levo-desno, letimino traei stvorenje koje ga je
uhvatilo.
Moda je to bio najgori, najstraniji vid tragedije, to nijednom otkako su bili u
Paklu nisu, zapravo, videli demona, ili neku ivotinju veliku kao ovek. Ogromni
trag noge s tri pete koji su otkrili u pesku kraj svog leaja prole noi - mesto na
kojem je taj stvor stajao i gledao etiri spavaa, hladnokrvno odluujui kojeg e
epati bio je jedini dokaz kojim su raspolagali da su sada zaista u istom svetu s
demonima - sa istim onim demonima koje su ponekad posmatrali sa udaljenih
isprepletenih vinovih loza.
Otisak stopala - i lobanja.
Do mraka su se uspeli otprilike pedeset metara. Teko je bilo oceniti udaljenost
u polumraku, a oni pomenuti mostovi isprepletenih vinovih loza koji su vodili od
tavanskog sveta do ruiastog grebena nisu se sada videli od mnotva samih
grebena. Nije izgledalo moguno da e se danas jo vie popeti. Iako je Matilda,
zaudo, dobro podnela uspinjanje, a Honat se oseao jo dosta sve, Alaskon je bio
potpuno bez daha. On je duboko posekao bedro kad je zapeo o zupasti vrak
vulkanskog stakla, a rana, obmotana zavojem od lia da ne ostavi tragove po
kojima bi neko mogao da ih prati, oigledno je postajala sve bolnija.

Honat je, najzad, odredio odmor im su stigli do malog slemena s peinom na

stranjoj strani. Pomaui Alaskonu da pree preko poslednjih stena, zaudio se
kako su mu ruke vrele. Odveo ga je u peinu i vratio se na izboinu.
"On je zaista bolestan", rekao je Matildi tihim glasom. "Treba mu vode i sve
zavoj na ranu. Moramo mu nekako stvoriti jedno i drugo. Ako ikada stignemo u
dunglu na drugoj strani Lanca, Navigator e nam biti mnogo potrebniji nego
Kova igala."
"Ali kako? Mogla bih mu poviti ranu da imam potreban pribor, Honate. Ali
ovde gore nema vode. To je pustinja, nikad je neema prei."
"Moramo se potruditi. Mislim da u moi da pronaem vodu. Na strmini kojom
smo doli bila je velika cikadela, ba pre nego to smo proli kraj onog vulkanskog
kamena na koji se Alaskom ozledio. Tikve takve veliine obino sadre dosta vode
- mogu se posluiti paretom tog kamena da je raseem."
Jedna mala ruka pomolila se iz tame i vrsto ga uhvatila za lakat. "Honate, ti se
ne moe vratiti tamo dole. Zamisli ako nas demon koji ... koji je epao arla, jo
prati. Oni love nou - a cela ova zemlja je tako udna ..."
"Snai u se ja, ii u za zamorom staklene reke, ili ta to ve jeste. Ti nakidaj
neto sveeg lia za Alaskona i potrudi se da se udobno smesti. Popusti malo
vitice oko zavoja. Ja u se odmah vratiti."
Dodirnuo je njenu ruku i neno je odmaknuo. A onda bez razmiljanja spusti se
sa slemena i upravi prema zamoru reke, puzajui na sve etiri kao rak.
Ali, brzo je zalutao. Tama je bila gusta i potpuno neprozirna. Uinilo mu se da
zamor reke dopire sa svih strana, ne sluei mu kao vodi. Uz to, njegovo seanje
na strminu koja je vodila do peine bilo je pogreno, jer je oseao da otro skree
udesno ispod njega, iako se on seao da je bila ravna do prvog ogranka, a onda je
zavijala na levu stranu. Ili je, moda, proao kraj prvog ogranka u tami, i ne
primetivi ga? Oprezno je pipao jednom rukom.
U tom trenutku, otar, isprekidani nalet vetra grunu iz noi preko slemena.
Honat je instinktivno podesio svoju teinu tako da se prilagodi kretanju tla ispod
sebe.

Odmah je uvideo svoju greku i pokuao da zaustavi sloeni sklop

napredovanja, ali, uslovljena navika, koja je tako usaena ne moe se potpuno
izmeniti. Obuzet vrtoglavicom, Honat je grabio rukama, nogama i repom po
praznom vazduhu i strmoglavio se.
Trenutak kasnije, uz poznati um i isto tako poznati hladni ok koji mu je
proeo itavo telo, on je sedeo usred - vode. Ledene vode, vode koja je umela
pored njega, neverovatno, uz pretee majmunsko brbljanje, ali ipak - vode.
Jedva se uzdrao da ne pone histerino da vriti. Spustio se u reku i pokvasio.
Neto mu je neno grickalo noge dok se kupao, ali on se nije plaio riba, od kojih
su se manje vrste ee pojavljivale u rezervoarima stoklasa. Sagnuvi njuku
prema brzoj nevidljivoj povrini, napio se, zagnjurio i zatim se oprezno popeo na
obalu, pazei da ne strese sa sebe kapljice.
Vraanje uza strminu bilo je mnogo lake.
"Matilda", dozivao je hrapavim apatom. "Matilda, imamo vode."
"Onda brzo doi ovamo. Alaskonu je zlo. Bojim se, Honate." Honat, s koga se
cedila voda, tapkajui je uao u peinu. "Nemam nikakve posude. Samo sam se
skvasio. Treba da ga namesti tako da moe da lie moje krzno."
"Nisam sigurna da je on u stanju da to ini."
Ali Alaskon je bio u stanju, slabo, no ipak dovoljno. ak mu je hladna voda sasvim novo iskustvo za oveka koji nikad nije pio nita osim toplog sadraja
stoklasa, pomogla, izgleda. Najzad je opet legao i rekao slabim, ali inae
normalnim glasom: "Dakle, reka je ipak bila voda."
"Da", rekao je Honat. "A i riba ima u njoj." "Nemoj govoriti", rekla je Matilda.
"Odmaraj se, Alaskone."
"Odmaram se, ako se budemo drali toka reke ... Gde sam ono bio? Oh ...
moemo ii du toka reke preko Lanca, sada kad znamo da je voda. Kako si to
otkrio?"
"Izgubio sam ravnoteu i pao u nju."

Alaskon se nasmejao. "Pakao nije tako rav, zar ne?" rekao je on. Onda je
uzdahnuo, a rogoz ispod njega je zautao.
"Matilda! ta se dogodilo? Zar je on - je li on umro?"
"Ne ... ne. On die. On je bolesniji nego to sam mislila, to je sve ... Honate, da
su oni znali, tamo gore, koliko si sran."
"Bio sam pozeleneo od straha", rekao je Honat odreito. "I jo i sada se bojim."
Ali njena ruka je opet dotakla njegovu u gustoj tami, a kad ju je dohvatio, osetio
je neobinu radost. Uz Alaskonovo glasno dahtanje iza njih, nije bilo mnogo nade
da e spavati te noi, sedeli su zajedno bez rei, na tvrdom kamenu, u nekakvom
zatiju. A kad se otvor peine poeo ocrtavati, prvo nejasno kao lebdea povrina
boje kakva se vidi iza sputenih trepavica, u prvom odsjaju crvenog sunca, gledali
su jedno drugo u zaveri svetlosti koja je bila njihova svojina.
Pakao, razmiljao je Honat, nije, na kraju krajeva, tako rav.
S prvim zracima belog sunca, poluodrasla mlada oksijena se digla ispred otvora
peine pred kojim je uala i protegla se sa zadovoljstvom otkrivi, pri tom, niz
neobino dugih zuba. Posmatrala ih je jedan trenutak naulenih uiju. Onda se
okrenula i, skaui, otrala kosinom.
Koliko je tamo utala prislukujui, nisu znali. Bili su sreni to su nabasali na
jazbinu mladuneta. Odrasla ivotinja bi ih sve rastrgla za nekoliko sekundi im bi
njene maje oi skupile dovoljno svetlosti da ih otkriju. Mladune, budui da jo
nije imalo svoju porodicu, bilo je oigledno zbunjeno videi da mu je jazbina
zauzeta i nije bilo spremno da se svaa zbog toga.
Posle odlaska te ogromne make, Honat je ostao kao sleen, ne toliko od straha
ve, jednostavno, stoga to se bdenje tako neoekivano zavrilo. Meutim, pri
prvom Alaskonovom jecaju, Matilda je ustala i tiho prila Navigatoru govorei mu
mirnim glasom reenice koje nisu imale smisla niti im je to bila svrha. I Honat se
digao i poao za njom.
Na pola puta do peine nogom je udario o neto i pogledao dole. Bila je to
bedrena kost neke ivotinje srednje veliine, ne sasvim oglodana, ni ba potpuno
svea. Verovatno je ba nju oksijena htela da spase od nasilnika koji su prisvojili

njenu jazbinu. Uz savijene unutranje povrine nalazila se gomilica debele sive

plesni. Honat je unuo i oprezno je zgulio.
"Matilda, moemo ovo staviti na ranu", rekao je on. "Neke vrste plesni
spreavaju gnojenje rane... Kako mu je?"
"Mislim da je bolje", mrmljala je Matilda. "Ali jo ima groznicu. Ne verujem da
emo danas moi da krenemo odavde."
Honat nije znao da li da se zbog toga raduje ili da bude zabrinut. Svakako, nije
mu bilo milo da napuste peinu u kojoj su se koliko-toliko bili udobno smestili.
Verovatno e biti bar donekle bezbedni, jer je ta niska rupa jo mirisala na
oksijenu, a uljezi bi prepoznali taj miris - dok ljudi iz tavanskog sveta to ne bi
mogli - i drali bi se daleko od njega. Uljezi ne mogu da pogode da je maak bio
samo mladune i da nije u rupi, iako e i taj miris brzo izvetriti.
A ipak je bilo vano da krenu dalje, da preu Veliki lanac, ako je to moguno, i
da se, na kraju, ponovo doepaju ovog sveta u koji spadaju, da se opravdaju makar
i posle dugog vremena. Sve ako se i pokae da e lako iveti u Paklu - a dokazi za
to bili su dosad malobrojni - jedini ispravan put je bio da se bore sve dotle dok
ponovo ne osvoje tavanski svet. Na kraju krajeva, bilo bi jednostavno i lako da su
preutali svoju jeres u samom poetku i ostali u dobrim odnosima sa svojim
susedima. Ali Honat je progovorio, a takoe i ostali; na svoj nain.
Bila je to drevna unutranja borba izmeu onog to je Honat eleo da ini i
onog to je znao da treba initi. On nije nikad uo za Kanta ni za kategoriki
imperativ, ali je dobro znao koja e strana njegove prirode na kraju pobediti. Bila
je to okrutna ala naslea, koja je usadila oseanje dunosti u jedan inae slab
karakter. Zbog toga je i donoenje beznaajnih odluka bilo bolno.
Ali, bar zasad, odluka nije zavisila od njega. Alaskon je bio suvie bolestan da
bi se mogao kretati. Osim toga, jarki sunevi zraci koji su blistali na dnu peine za
as su potamneli, a onda se uo udaljen tutanj, kao nagovetaj grmljavine.
"Onda emo ostati ovde", rekao je on. "Kia e ponovo padati, i to jako ovog
puta. Kad pone ozbiljno padati, mogu izai i nabrati malo voa - kia e me
zakloniti, ako se bilo ta oko nas unja. A sve dok kia pada, neu morati da idem
po vodu na reku."

Kia je potrajala itav dan, u vidu stalnog i sve jaeg pljuska koji je ve rano
posle podne potpuno zastro otvor peine. uborenje oblinje reke pretvorilo se u
pretee huanje.
Predvee je Alaskonu temperatura spala gotovo na normalu, a i snaga mu se
povratila. Rana je jo izgledala runo, ali ne zbog nekih komplikacija u mesnatom
tkivu ve zbog toga to je bila prekrivena s plesni i bolela je samo kad se Navigator
nepaljivo kretao. Matilda je bila ubeena da rana zaceljuje. Alaskon, koji je leao
nepomian itav dan, bio je neobino priljiv.
"Je li i vama palo na pamet", rekao je on u sve guem sumraku, "da je
nemoguno da reka dolazi iz Velikog lanca, budui da je voda? Svi vrhovi tamo su
sam pepeo i lava. Videli smo mlade vulkane u procesu stvaranja, zato smo sugurni
u to. Dalje, oni su obino vrui. Ne razumem kako bi bilo moguno da u Lancu
ima izvora vode - ak i onih koji su postali od kia."
"Ne moe, jednostavno, da izvire iz tla", rekao je Honat. "Sigurno ga pune kie.
Po tome kako sada hui, to bi mogao biti poetak poplave."
"Kao to ti kae, moe biti da je ta voda kinica", veselo ree Alaskon. "Ali
ona ne dolazi s Velikog lanca, to je van svake sumnje. Najverovatnije je da se ta
voda skuplja na grebenima."
"Nadam se da nisi u pravu", rekao je Honat. "Sa ove strane je nekako lake
popeti se uz grebene, ali treba jo imati na umu grebenska plemena."
"Moda, moda. Ali, grebeni su visoki. Plemena sa ove strane nisu, moda,
nikada ula o ratu s naim narodom s vrha drvea. Ne, Honate, mislim da je to
jedini put koji vodi odavde."
"Ako je tako", ree Honat smrknuto, "poeleemo vie nego ikada da imamo
nekoliko vrstih, otrih igala sa sobom."
Alaskonovo miljenje se brzo pokazalo kao tano. Njih troje su napustili peinu
u idue praskozorje. Alaskon se malo kruto kretao, ali inae nije davao utisak da se
slabo osea. Nastavili su da idu nizvodno du toka reke. Ona je sada bila nabujala
zbog oborina i postala buna, brza.

Otprilike kilometar vie u pravcu Velikog lanca, reka je skrenula i naglo se

sputala prema bazaltnim grebenima, ruei se preko tri izboene hridi. Onda je
ponovo skrenula pod pravim uglom, i njih troje su se nali na izlazu iz jednog
mranog klanca malo vieg od deset metara, ali uskog i dugakog. Ovde je reka
bila gotovo potpuno mirna, a tanke ivice zemlje sa obe strane bile su prekrivene
niskim zbunjem. Zastali su i gledali nepoverljivo u kanjon. Bio je neobino
turoban.
"Ovde bar ima dovoljno skrovita", rekao je Honat tiho. "Ali svata bi moglo
iveti na takvom mestu."
"Nita veliko se tu ne moe kriti", rekao je Alaskon. "Izgleda da je sigurno.
Svakako je to jedini put kojim se moe ii."
"U redu. Hajdemo onda. Ali spusti glavu i budi spreman da skoi!"
Honat je ono dvoje izgubio iz vida im su se uvukli u tamno bunje, ali je
mogao u svojoj blizini da uje kako se oprezno kreu. Nita se drugo nije micalo u
klancu, ak ni voda, koja je tekla nevidljivim koritom bez i najmanjeg talasanja na
povrini. Ovde nije duvao nikakav vetar, to je Honat zapazio sa zahvalnou, iako
je postojao pomalo neosetljiv prema bolesti izazvanoj mirovanjem.
Posle nekoliko minuta Honat je uo tihi zviduk. Puzao je porebarke prema
izvoru tog zvuka i gotovo se sudario sa Alaskonom koji je uao ispod vrlo
razgranate magnolije. Trenutak kasnije pojavilo se Matildino lice u gustom
zelenilu."Gledaj", aptao je Alaskon. "Kako to tumai?" 'To' je bila rupa u
peskovitom tlu, prenika, otprilike, etiri stope, oiviena niskim slojem zemlje oigledno iste zemlje koja je bila izgrnuta iz sredita rupe. Najvei deo zemlje
pokrila su tri siva elipsoidna predmeta, glatka i bezlina.
"Jaja", rekla je Matilda zaueno.
"Oigledno. Ali pogledaj kolika su. Ma ta da ih je izleglo, mora biti da je
ogromno. Smatram da nekog uznemiravamo u njegovoj privatnoj dolini."
Matildi je zastao dah. Honat je grozniavo razmiljao kako da sprei paniku u
sebi i kod devojke. Kamen sa otrim ivicama koji je leao u blizini omoguio je
odgovor. Dohvatio ga je i udario.

Spoljna povrina jaja je bila elastina a ne krta, otvor je bio nepravilnog oblika.
Honat se oprezno sagnuo i stavio svoja usta na sonu povrinu.
Bilo je odlino. Miris mu je bio mnogo jai nego u ptjih jaja, ali on je bio
suvie gladan da bi se gadio. Posle kratkotrajne zapanjenosti, nasrnuli su Matilda i
Alaskon na druga dva ovoida. Bio je to prvi pristojan obrok koji su imali u Paklu.
Kad su se konano odmakli od razorenog gnezda, Honat se oseao bolje nego ikad
posle hapenja.
Sputajui se dalje kroz klanac, zauli su opet ubor vode, mada je reka
izgledala mirna. Tu su, takoe, zapazili prve znake aktivnog ivota u dolini - jato
ogromnih konjica koji su nisko preletali iznad vode. Insekti su odleteli im se
Honat pojavio, ali su se brzo vratili, ubeeni u svojim nepostojeim mozgovima da
su ljudi oduvek bili u dolini.
Huka se brzo pojaavala. Kad su njih troje zaokrenuli uz dugu blagu okuku koja
im je zaklanjala vidik do izlaza, ugledali su i izvor te buke. Bio je to snaan luk
vodopada visok kao sam klanac, a padao je izmeu dva bazaltna stuba i ruio se u
mutni uspenuani bazen.
"Dovde, i nikuda dalje!" rekao je Alaskon viui da bi ga uli u toj uasnoj buci.
"Neemo se nikada popeti uz te zidine!"
Honat je zaprepaeno gledao s jedne strane na drugu. Ono to je Alaskon rekao
bilo je suta istina. Klanac je verovatno nastao od naslaga mekog kamena u
grebenima, koji se delimino topio i bio vulkanskim erupcijama iskrivljen navie, a
onda potpuno isitnjen snanim tokom reke. Obe strane grebena bile su od tvrde
stene, uglaane i sjajne kao da ih je neko rukom klesao. Tu i tamo poela se uz njih
penjati vinova loza, ali se nigde nije ni blizu vinula do vrha.
Honat se okrenuo i jo jednom pogledao veliki luk vode i vodene kapljice. Kad
bi samo postojao neki nain da se sprei njihovo vraanje.
Iznad huanja vodopada iznenada se zauo prodorni piskav krik. Jeka ga je
prihvatila i neprestano vraala, itavim putem gore do grebenskih utvrenja. Honat
je skoio visoko u vazduh i spustio se drui, leima okrenut prema bazenu.

U poetku nita nije moglo da se vidi. Tada je dole, pri otvorenom kraju okuke,
opazio neko neobino, vrlo veliko komeanje.
Sekund kasnije, dvonogi, plavo-zeleni gmizavac, samo upola nii od klanca,
pojavio se iza okuke jednim velikim skokom i besno se zaleteo u stenu u dolini.
Zaustavio se oamuen, a velika glava okrenula je prema njima, zloslutno i ljutito,
glupo lice.

Krik je ponovo pocepao vazduh. Balansirajui na svom ogromnom repu,

ivotinja je spustila glavu i besno gledala prema vodopadu.
Vlasnik opljakanog gnezda se vratio kui - a oni su konano sreli demona iz
Pakla.

Honatov mozak je u tom trenutku bio prazan i beskrvan kao kora jablana.
Postupao je bez razmiljanja, ak nije ni bio svestan ta ini. Kad su mu misli
ponovo navrle u glavu, njih troje su drui stajali u polutami i posmatrali nejasnu
senku demona koja se pomerala tamo, ispred zaklona od blistave vode.
Bila je to puka srea, a ne predvianje, to su nali dovoljno prostora izmeu
stranjeg dela vodopada i slepe stene kanjona. Srea je podstakla Honata da poe
du bazena do vodopada, to ih je sve odvelo iza srebrne zavese, do take gde je
teina vode u padu bila suvie slaba da ih uniti. A najsrenija okolnost je bilo to
to je demon na njih navalio direktno preko bazena, gde mu je duboka voda toliko
usporila kretanje stranjih nogu da je uspela da ga zadri ispod vodopada, kao to
je ranije tresnuo o tvrdu stenu klanca.
Ni trunka toga nije Honatu bila na umu pre nego to je otkrio ta se zbilo. U
trenutku kad je veliki gmizavac kriknuo po drugi put, on je jednostavno zgrabio
Matildu za ruku i pobegao s njom do vodopada, skaui od niskog drveta do
bunja i paprati, bre no ikada ranije. On nije zastao da vidi kako Matilda dri
korak s njim, ili da li ih Alaskon prati. On je samo trao. Moda je i vikao, ali se
toga nije seao. Sad su stajali sve troje, sasvim mokri, iza vodene zavese, dok

senka demona nije sve vie bledela i najzad nestala. Konano je Honat osetio kako
ga neka ruka tape po ramenima i polagano se okrenuo.
Ovde se nije moglo razgovarati ali je Alaskonov prst, uperen u neto, bio
dovoljno reit. Du stranjeg zida vodopada vekovna nagrizanja nisu uspela da
potpuno istroe mekani krenjak. Bila je jo preostala jedna vrsta zupastog leba,
otvorenog prema klancu, i izgledalo je kao da se po njemu moe verati. Na vrhu
vodopada voda je izbijala izmeu bazaltnih stubova u vidu glatke, gotovo krute
cevi koja je pravila luk od bar dva metra pre nego to se probila da bi se u
lepezastim kapljicama i dugama obruila u klanac. Kad se, jednom, obavi uspon iz
leba, trebalo bi da se ispod vodopada moe izai a da se ne mora opet ii kroz
vodu.
A posle toga?
Honat se, odjednom nasmejao. Oseao se potpuno iscrpen. Bila je to reakcija, a
demonovo lice verovatno e ga jo dugo progoniti u snu. Ali, istovremeno, nije
mogao da ugui nalet iracionalnog samopouzdanja. Pokazao je radosno prema
gore, stresao se i skoio napred u grlo leba.
Za nepun sat stajali su na strmini iznad klanca, a vodopad je tutnjao du obale
blizu njih. Odavde gledano bilo je jasno da je klanac samo dno jedne vee
pukotine, prelom izmeu ruiastih i sivih grebena tako otar kao da je bleskom
munje zabijen u stenu. Iza bazaltnih stubova iza kojih se ruio vodopad reka se
penuala, preskaui preko dugih lestvica grebena koje su izgledale kao da vode
ravno u nebo. S ove strane stubova strmina se irila u neku vrstu zarubljene
visoravni, kao da su vode vekovima proticale preko te povrine, a tek onda naile
na meki grebenski sloj koji im je dopustio da se dublje useku i tako stvore klanac.
Kamena visoravan je bila pokrivena velikim razbacanim gromadama kamenja koje
je bilo izlizano dugotrajnom erozijom vode. To su, zacelo, bili ostaci ispranih
naslaga slepljenog kamenja i ruda, ili drugih nataloenih slojeva.
"Alaskone, moemo li pogoditi demona jednom od ovih gromada?"
Navigator je oprezno pogledao u klanac. "Ne bih se tome zaudio", rekao je
konano. "On se stalno kree tamo-amo u istom malom luku. Sve stvari padaju
istom brzinom. Ako uspemo da proraunamo da gromada, u padu, dospe dole u

trenutku kad se on nalazi ispod nje - hm. Da, mislim da emo uspeti, ekaj da
odaberemo veliku da bismo bili sigurni."
No, Alaskonove ambicije su bile vee od njegove snage, gromada koju je on
odabrao nije se ni pomerila, uglavnom stoga to je bio jo i suvie slab da jae
upre. "Ne mari", rekao je on. "ak i manja e sve vie ubrzavati pad dok ne stigne
tamo dole. Izaberi jednu koju ti i Matilda moete da dokoturate, a ja u morati da
sve malo tanije proraunam, to je sve!"
Posle nekoliko pokuaja, Honat je odabrao kamen otprilike tri puta vei od
svoje glave. Bio je teak, ali on i Matilda su ga zajednikim snagama dokoturali do
ruba strmine.
"Stanite", rekao je Alaskon ozbiljnim glasom. "Nagnite ga nad ivicu tako da
padne im ga gurnete. Dobro. Sada ekajte. Demon se u ovom trenutku vraa. im
pree - u redu. etiri, tri, dva, jedan, guraj!"
Stena je pala. Njih troje je ualo u lebu iznad klanca. Komad stene je
iezavao, bivao sve manji, kao neki plod, onda kao nokat na prstu, pa kao zrno
peska. Senkom zaklonjen lik demona je stigao do kraja svog bezumnog
koopernog luka i besno zaokrenuo da se vrati.
I zastao. Samo za tren oka je zastao tamo. Onda se beskrajno sporo prevrnuo na
bok, u bazen, zadrhtao dva-tri puta i nestao. Vei talasi prouzrokovani padom vode
prekrili su uzburkanost vode izazvanu telom koje tone.
"Kao ribolov harpunom u stoklasu", rekao je Alaskon ponosno. Ali glas mu je
podrhtavao. Honat je tano znao zato.
Na kraju krajeva, oni su upravo ubili jednog demona. "To bismo mogli da
ponovimo", proaputao je Honat. "Ko zna koliko puta", saglasio se Alaskon ne
prestajui da gleda u bazen. "Izgleda da ba nisu mnogo inteligentni ti demoni.
Mogli bismo ih, kad se popnemo jo vie, namamiti u orsokak slian ovome i
bacati na njih kamenje do mile volje. ao mi je to se sam nisam tome dosetio."
"Kuda idemo sada?" pitala je Matilda, gledajui u pravcu lestvica iza bazaltnih
stubova. "Onim putem?"

"Da i to to bre, to bolje", rekao je Alaskon, uspravio se i pogledao uvis

zaklanjajui oi rukom. "Mora da je kasno. Neemo vie dugo imati svetlosti."
"Moraemo da idemo jedno za drugim", rekao je Honat. "Bilo bi pametno da se
drimo za ruke. Ako se na tim vlanim stepenicama malo okliznemo - dalek je put
do dole."
Matilda se strese i grevito uhvati Honata za ruku.
Zaudio se kad ga je istog trenutka povukla prema bazaltnim stubovima. Dok su
se oni penjali, nepravilni iseak neba postajao je sve tamnije ljubiast. esto su se
odmarali, priljubljeni uza zupastu strminu, da im se povrati dah i da u dlanovima
prikupe malo ledene vode iz reke koja se kraj njih ruila u dubinu. U stuonu se nije
moglo tano odrediti koliko su se popeli, ali je Honat pretpostavljao da su ve,
nekako, iznad nivoa svog biveg, lozom isprepletenog sveta. Vazduh je bio hladniji
i otriji nego ikad nad dunglom.
Poslednje udubljenje u grebenima kroz koje se reka ruila bio je opet kanjon,
jo strmiji i jo krtijih zidova od onoga uz koji su se popeli iz klanca ispod
vodopada, a bio je toliko uzan da se kroz njega moglo uspinjati odupirui se leima
o jednu, a rukama i nogama o drugu stranu. Vazdune struje u toj pukotini bile su
pune vodene praine, ali je i to u Paklu bilo sasvim malo zlo o kome se nije vodilo
rauna.
Najzad se Honat prebacio preko ivice kanjona na jednu ravnu liticu, sav mokar i
iscrpen, ali ipak pun oduevljenja koje nije mogao niti je hteo da skriva. Bili su
iznad dungle tavana, savladali su Pakao. Pogledao je oko sebe da bi se uverio je li
Matilda na sigurnom mestu, a onda je pruio ruku Alaskonu. Noga je zadavala
muke Navigatoru. Honat snano povue, a Alaskon se s mukom prebaci preko
ivice i lee u visoku mahovinu. Zvezde su zablistale. Neko vreme su mirno sedeli
duboko diui. Onda su se jedan po jedan obazreli oko sebe da vide gde se nalaze.
Nije ba bogzna ta imalo da se vidi. Visoravan prekrivenu zvezdama, sjajno,
visoko vreteno, kao dinovski klen, upereno u nebo u sreditu kamene visoravni, a
oko vretena, nejasni, u svetlosti blistavih zvezda...
...Oko sjajnog klena, uvajui ga, bili su Divovi.

4.
To je, dakle, bio kraj borbe za ono to je pravilno, ma koliko teko bilo. Sva
tobonja hrabrost nasuprot praznoverju, sve teke borbe protiv samog Pakla svrile
su se na tome: Divovi su stvarno postojali.
Oni su nesumnjivo postojali. Iako su bili dva puta toliko visoki kao ljudi, drali
se pravije, imali ira ramena, imali deblje stranjice i rep im nije bio vidljiv, bila je
oigledna njihova povezanost s ljudima. ak i njihovi glasovi, kad su se jedan s
drugim dovikivali oko svog ogromnog metalnog klena, bili su glasovi ljudi
preobraenih u bogove, glasovi toliko razliiti od ljudskih, koliko se ljudski glasovi
razlikuju od majmunskih, ali isto toliko, oigledno, iz iste porodice.
To su bili Divovi iz Knjige zakona. Oni su stvarno postojali, i vratili su se na
Teluru, kao to su obeali. A oni e znati ta da ine s nevernicima i beguncima iz
Pakla. Sve je bilo uzalud - ne samo fizika borba, ve i borba za slobodu miljenja.
Bogovi su postojali, bukvalno i stvarno. Ovo ubeenje je bilo pravi pakao iz kojeg
je Honat itavog svog ivota pokuavao da se oslobodi - ali sada to nije bilo samo
ubeenje. Bilo je injenica, injenica koju je video sopstvenim oima.
Divovi su se vratili da vide svoje delo. A prvi ljudi koje e sresti bie tri
izgnanika, tri osuenika i obeaena zloinca, tri odbegla zatvorenika - najgori
olo tavanskog sveta.
Sve je to Honatu prolo kroz glavu za nepun sekund, ali je Alaskonov mozak
jo bre radio. Uvek je bio najizrazitiji nevernik u itavoj grupici pobunjenika, onaj
meu njima iji se ivot zasnivao na postojanju racionalnih tumaenja za svaku
stvar, i njegovo je stanovite bilo najjae pogoeno onim to je sada video. S
dubokim uzdahom on se naglo okrenuo i udaljio se.
Matilda je uzviknula u znak protesta. Pokuala je, istina, da taj uzvik ugui, ali
je ve bilo prekasno. Jedno okruglo oko na velikom srebrnom klenu je zasjalo i sve
ih okupalo ovalnim mlazem sjaja.
Honat je skoio za Navigatorom. Alaskan je odjednom potrao ne osvrui se.
Jo jedan trenutak Honat je video njegov lik koji se ocrtavao i lelujao na tamnom

nebu. Onda ga je izgubio iz vida, tako iznenadno i potpuno, kao da nikada nije
postojao. Alaskon je podneo sve tekoe i uase uspinjanja iz Pakla, s velikom
hrabrou, ak i radosno - ali nije mogao da podnese saznanje da je sve bilo
uzalud.
Slomljenog srca Honat se okrete skrivajui oi pred udovinom svetlou.
ulo se samo dozivanje na nekom nepoznatom jeziku koji je dopro iz blizine
vretena.
Tada se uo bat koraka koji su se pribliavali.
Doao je as Drugog suenja.
Posle izvesnog vremena oglasio se neki snaan glas iz tame: "Ne bojte se.
Neemo vam uiniti nita naao. Mi smo ljudi kao i 'vi'."
Jezik kojim su govorili imao je isti onaj arhaini prizvuk kao u Knjizi zakona,
inae je bio potpuno razumljiv. Neki drugi glas je pitao: "Kako se zovete?"
Honatu kao da se zalepio jezik za nepce. Dok se borio da ga razvee, zauo je
Matildin jasni glas kraj sebe:
"On je Honat Izraiva kesa, ja sam Matilda Nabavljaica krme."
"Vi ste daleko od mesta gde smo ostavili vae ljude", rekao je prvi div. "Zar vi
vie ne ivite iznad dungle u lozovoj mrei?"
"Gospodine..."
"Ja se zovem Jarl Eleven. A ovo je Gerhard Adler."
Izgledalo je da je Matildu to potpuno dotuklo. Honat je shvatio zato: ve i pri
samoj pomisli da se Divovi oslovljavaju imenom ovek bi se prosto oduzeo. No
poto su oni ve jednom nogom bili zakoraili natrag u Pakao, ne bi se ni time
nita izgubilo.
"Jarle Eleven", rekao je on, "ljudi jo ive meu lozovim mreama. Zabranjeno
je da se kroi na tle dungle. Samo zloince alju tamo. A mi smo zloinci."
"Je li?" rekao je Jarl Eleven. "I vi ste proli itav taj put s povrine dovde?
Gerharde, pa to je izvanredno. Ti nema ni pojma kakva je povrina ove planete -

to je mesto gde evolucija jo nije prola razdoblje neumoljivih borbi. Dinosauri

svih mezozoika, primitivni sisari svih vrsta do praiskonskih maaka - sve. Zbog
toga je prva ekipa za oploavanje te ljude stavila na vrhove drvea."
Honatu je laknulo to je ispitivanje tako brzo poelo. Jarl Elevenovo
deklamovanje s mnogim izrazima koje nije shvatio plailo ga je svojom
beznaajnou.
"Bilo nas je petoro", rekao je Honat tihim glasom. "Rekli smo da mi - da ne
verujemo u Divove."
Nastala je kratka pauza. Onda obojica, Jarl Eleven i Gerhard Adler, prsnue u
nesavladljiv smeh.
Matilda je rukama zatvorila ui. ak je i Honat ustuknuo nekoliko koraka.
Smeh je za trenutak prestao, a Div nazvan Jarl Eleven kroio je u oval svetlosti i
seo kraj njih: Na svetlosti se moglo videti da na licu i rukama nema dlaka, mada je
imao kosu na glavi, a ostalo telo bilo mu je prekriveno nekom vrstom tkanine. U
sedeem stavu nije bio vii od Honata, i nije izgledao tako strano.
"Oprostite, molim vas", rekao je. "Bilo je nepristojno s nae strane to smo se
smejali, ali to to ste rekli bilo je sasvim neoekivano. Gerharde, doi ovamo i
uni ovde, tako da ne izgleda kao spomenik nekog generala. Reci mi, Honate, u
kom pogledu nisi verovao u Divove?"
Honat nije verovao svojim uima. Jedan Div ga je molio da mu oprosti! Je li to
bila neka svirepa ala? Ali, ma kakav razlog bio, Jarl Eleven mu je utivo postavio
pitanje.
"Svako od nas petoro bio je drugog miljenja", rekao je on. "Ja sam
pretpostavljao da niste - da niste stvarni, osim kao simboli neke apstraktne istine.
Jedan od nas, najmudriji, mislio je da uopte ne postojite. Ali svi smo bili
jednoduni u tome da niste bogovi."
"Naravno da nismo", rekao je Jarl Eleven. "Mi smo ljudi. Istog smo porekla kao
i vi. Nismo ni vai gospodari, ve vaa braa. Shvatate li ta vam govorim?"
"Ne", priznao je Honat.

"Dopustite, onda, da vam kaem. Ima ljudi na mnogim svetovima, Honate. Oni
se meusobno razlikuju, jer se i svetovi razlikuju, a potrebne su i razne vrste ljudi
da ih nasele. Gerhard i ja smo vrsta ljudi koji ive na svetu nazvanom Zemlja i
mnogim drugim slinim svetovima. Mi smo dva nevana lana velikog projekta
koji se zove program oploavanja, a koji se primenjuje hiljadama godina do sada.
Svrha programa oploavanja jeste da nadzire novootkrivene svetove i da onda
sazda ljude pogodne za ivot na svakam novom svetu."
"Da sazda ljude? Ali samo bogovi..."
"Ne, ne. Budi strpljiv i sluaj", rekao je Jarl Eleven. "Mi ne stvaramo ljude. Mi
ih inimo podesnim, prilagoavamo ih. Velika je razlika izmeu toga dvoga. Mi
uzimamo plazmu ivog zametka, spermu i jaje, i modifikujemo ih, otuda nastaje
modifikovani prilagoeni ovek, a mi mu pomaemo da se nastani u svom novom
svetu. To smo uinili na Teluri - bilo je to davno, pre nego to smo se Gerhard i ja
rodili. Sada smo se vratili da vidimo kako ste se snali i da vam pomognemo ako je
potrebno."
Prenosio je pogled sa Honata na Matildu i opet ga vraao. "Pratite li me?"
upitao je on.
"Pokuavam", rekao je Honat. "Ali onda biste morali da odete do vrha dungle.
Mi nismo kao ostali, ono su ljudi koje vi elite da vidite."
"Poi emo ujutro. Maloas smo se ovde spustili. Ali ba zato to niste kao
ostali, vi nas sada jos vie interesujete. Recite mi: da li je ijedan osuenik ikada
ranije pobegao s dna dugle?"
"Ne nikada. Ali to nije nikakvo udo. Tamo dole ima nemani."
Jarl Eleven je iskosa gledao u drugog Diva i izgledalo je da se smeka. "Kada
bude video filmove", primetio je, "nazvae to deminutivom stolea. Honate, kako
ste onda vas troje uspeli da pobegnete?"
Najpre uzdrano, a onda sa sve veim poverenjem, to su uspomene ivlje
navirale, Honat mu je priao. Kad je pomenuo gozbu pred demonovim gnezdom,
Jarl Eleven je znaajno pogledao Adlera, ali nije prekinuo Honata.

"I konano smo stigli na vrh kanjona i izili na ovu ravnicu", rekao je Honat.
"Alaskon je jo bio s nama, ali kad je ugledao vas i ovu svetleu stvar, bacio se
dole u ponor. Bio je zloinac kao i mi, ali nije trebalo da umre. Bio je hrabar i
mudar ovek."
"Nije bio dovoljno mudar da prieka dok ne odmeri sve dokaze", rekao je Adler
tajanstveno. "Sve u svemu, Jarle, ja bih rekao da je izvanredno prava re za sve
ovo. To je doista najuspelije oploavanje koje je ikada uraeno, barem na ovom
ogranku Mlenog puta. A kolika srea to smo prisutni ba u trenutku kad je
sazrelo, i to jo s jednim parom!"
"ta to znai?" rekao je Honat.
"Evo to, Honate. Kad je ekipa za oploavanje smestila tvoje ljude na Teluru,
njihova zamisao nije bila da zauvek ivite na vrhovima drvea. Oni su znali da ete
ranije ili kasnije morati sii na tle i nauiti da se borite s nedaama ove planete, i to
na specifian nain. Inae bi vae snage oslabile i izumrli biste."
"iveti sve vreme na tlu?" rekla je Matilda tiho.
"Da, Matilda. Trebalo je da ivot na vrhu drvea bude samo meuperiod, dok ne
prikupite dovoljno znanja o Teluri i dok se ne osposobite da ga koristite. Ali da
biste postali pravi gospodari sveta, moraete da osvojite i povrinu. Domiljatost
vaih ljudi da samo zloince alju na povrinu bio je najbolji nain koji su mogli
odabrati za osvajanje planete. Potrebna je snaga volje i naroito hrabrost da bi se
ustalo protiv obiaja; a obe te odlike su potrebne da se savlada Telura. Vai su ljudi
izgonili na povrinu ba takve borbene umove, iz godine u godinu, svake godine.
Ranije ili kasnije, nekim od tih prognanika moralo je poi za rukom da otkriju
kako se uspeno ivi na tlu i omoguiti ostalim vaim ljudima da napuste drvee.
Ti i Honat ste upravo to uinili."
"Pazi, molim te, Jarle", rekao je Adler. "Zloin je u ovom prvom uspenom
sluaju bio ideoloke prirode. To je bio presudan preokret u kriminalnoj politici
ovih ljudi. Ustaniki duh nije dovoljan, ali ako se spoji sa inteligencijom - ecce
homo!"
Honatu se vrtelo u glavi.

"Ali ta sve to znai?" rekao je on. "Zar mi nismo vie - osueni na Pakao?"
"Ne, vi ste jo osueni, ako elite da to tako nazivate", rekao je Jarl Eleven
trezveno. "Nauili ste kako se ovde dole ivi i otkrili ste neto jo znaajnije: kako
ostati u ivotu unitavajui neprijatelje. Znate li da ste goloruki ubili tri demona, ti,
Matilda i Alaskon?"
"Ubili?"
"Svakako", ree Jarl Eleven. "Pojeli ste tri jajeta. To je klasian nain, i zapravo
jedini, da se istrebe nemani kao to su dinosauri. Odrasle ne moete da ubijete
osim protivtenkovskim pukama, ali kao embrioni oni su bespomoni - a odrasli
nisu dovoljno razumni da uvaju svoja gnezda."
Honat ga je uo, ali kao iz daljine. Ni oseaj Matildine toplote blizu njega nita
mu nije pomogao.
"Znai da se moramo vratiti tamo dole", rekao je tupo. "I to ovog puta zauvek."
"Da", rekao je Jarl Eleven blagim glasom. "Ali neete biti sami, Honate. Poev
od sutra svi tvoji ljudi bie s tobom."
"Svi nai ljudi? Ali - vi ete ih proterati?"
"Sve do jednoga. No, mi im neemo zabraniti da koriste isprepletene loze, ali
od sada pa nadalje vai judi morae da se probijaju i na povrinu. Ti i Matilda ste
dokazali da se to moe. Krajnje je vreme da to i ostali naue."
"Jarle, ti i suvie malo misli na ovo dvoje mladih ljudi", rekao je Adler. "Kai
im ta im se sprema. Oni se boje."
"Naravno, naravno. To je jasno. Honate, ti i Matilda ste jedina iva bia vae
vrste koja znaju kako se moe preiveti dole na povrini. A mi neemo priati
vaim ljudima kako se to postie. Mi im, ak, neemo dati ni bilo kakve sugestije.
To preputamo vama."
Honat je bio zaprepaen.
"To je vaa stvar", ponovio je Jarl odluno. "Sutra emo vas vratiti vaem
plemenu i rei emo vaim ljudima da su vama poznati zakoni uspenog ivljenja

na tlu - i da svi moraju otii dole i tamo iveti. Rei emo im samo toliko, nita
vie. ta mislite da e oni u tom sluaju uiniti?"
"Ja ne znam", rekao je oamueni Honat. "Svata bi se moglo dogoditi. Oni bi
ak mogli da nas proglase Pravobraniocima - uprkos tome to smo samo obini
zloinci."
"Neobini pioniri, Honate. Mukarac i ena koji e izvesti stanovnitvo Telure s
tavana u iroki svet."
Jarl Eleven je ustao dok je velika svetlost poigravala oko njega. Gledajui za
njim prema gore, Honat je video da je najmanje jo dvanaest drugih Divova stajalo
iza same svetlosti paljivo sluajui svaku re.
"No, treba da proe jo malo vremena pre nego to ponemo", rekao je Jarl
Eleven. "Moda biste vas dvoje eleli da razgledate na brod."
Oamuen, ali s nekim tihim unutranjim uzbuenjem kao muzika, u sebi,
Honat je uzeo Matildu za ruku. Zajedno su krenuli iz klanca u Pakao, idui za
Divovima.
POVRINSKI NAPON
Prolog

Dr atvje je dugo gledao kroz mikroskop, putajui La Venturu da iz dokolice

posmatra mrtvi krajolik Hidrota. Vodolik, razmiljao je on, bila bi bolja re. Iz
prostora, na ovoj novoj planeti zapaen je samo jedan mali trouglasti kontinent,
smeten usred beskrajnog okeana: a i taj kontinent je bio, uglavnom, movara.
Olupina broda za oploavanje leala je, prelomljena, popreko na jedinoj pravoj
hridini koja se mogla nai na Hidrotu, a koja se velianstveno uzdizala sedam
metara iznad mora. Sa ove uzviice, La Ventura je mogao da vidi ezdeset
kilometara daleko do horizonta preko muljevite ravnice. Crvena svetlost zvezde
Tau Ceti, koja je odbleskivala na hiljadama malih jezera, bara i lokvi, pretvarala je
vodenu ravnicu u mozaik od oniksa i rubina.

"Da sam poboan", ree iznenada pilot, "ja bih ovo nazvao oiglednim
primerom boanske osvete."
atvje izusti samo: "Hm?"
"ini mi se kao da smo kanjeni zbog - hibrisa, zar ne? Zbog gordosti."
"Zbog hibrisa, doista?" ree atvje, diui, najzad, pogled. "Meni se ba ne ini
da sam se u ovom trenutku naduo od gordosti? A ti?"
"Nisam ba ponosan na svoje pilotiranje", priznao je La Ventura. "Ali ja nisam
ba na to ciljao. Prvenstveno sam podrazumevao ono zbog ega smo ovamo doli.
Treba biti mnogo razmetljiv da bi se poverovalo da se ljudi mogu raati, ili bar
stvorenja vrlo slina ljudima, po celoj galaksiji. Jo vie razmetljivosti je potrebno
da se taj posao obavi - da se pribavi sva potrebna oprema i da se putuje od planete
do planete i da se zapravo stvaraju ljudi, da se prilagoavaju svakom mestu kuda se
dospe."
"Verovatno je tako", ree atvje. "Ali mi smo samo jedan od nekoliko stotina
brodova za oploavanje u ovom sektoru galaksije. Stoga sumnjam da su bogovi
izabrali ba nas kao neke naroite grenike." Nasmeio se. "A da i jesu, verovatno
bi nam ostavili ultrafon da moemo da obavetavamo Kolonizaciono vee o naem
ispatanju. Osim toga, Pol, mi ne nastojimo da sazdamo ljude. Mi ih samo
prilagoavamo za ivot na planetama slinim Zemlji, i nita vie. Mi imamo
dovoljno razuma, ili, ako hoe, skruenosti da znamo da ljude ne moemo
prilagoditi za ivot na planeti kao to je Jupiter, ili na nekom suncu kao to je Tau
Ceti."
"Bilo kako bilo, sad smo tu", ree La Ventura mrano. "I neemo otii. Fil mi
kae da vie nemamo ni zalihu elija zametaka, tako da ovo mesto ne moemo
naseliti oploavanjem na uobiajen nain. ta e pantropi uiniti s naim leevima
- hoe li u njih ugraditi peraja?"
"Ne", ree mirno atvje. "Ti i ja, svi emo mi umreti, Pol. Pantropska tehnika se
ne bavi telom. Ono ti je bilo odreeno za itav ivot u trenutku kad si bio zaet.
Pokuaj da ti se telo preudesi, samo bi te osakatio. Pantropi su u stanju da deluju
samo na gene, nosioce naslea. Mi vam ne moemo dati ugraena peraja, isto tako

kao to vam ne moemo dati novi mozak. Verujem da emo moi da naselimo
ljudima ovu planetu, samo mi neemo doiveti da vidimo rezultat svoga rada."
Dok je pilot razmiljao o tome, u elucu mu se napravila ledena lopta. "ta
misli, koliko emo izdrati?" ree on najzad.
"Ko zna. Moda mesec dana."
Pregrada koja je vodila u oteeni deo broda bila je odmaknuta, tako da je slani,
vlani vazduh, bogat ugljen-dioksidom, slobodno prolazio. Filip trasfogl zaista
ue, ostavljajui za sobom blatnjav trag. Kao i La Ventura, i on sada nije imao ta
da radi, i izgledalo je da ga to mui. On nije bio roen za introspektivno
razmiljanje, a sada, kad mu je ultrafon bio sasvim razmrskan i neosetljiv prema
njegovim rukama, bio je prinuen da se povue u sebe, gde nije nalazio mnogo
zabave. I jedino zadaci koje mu je postavljao atvje spreavali su da se Filip
pretvori u mrzovoljnu masu.
On otkopa i skide sa struka platneni pojas u koji su bile zadenute plastine
posude kao patrone. "Jo nekoliko uzoraka, doktore", ree. "Svi jedan kao i drugi voda, vrlo mokra. Imam i neto peska u jednoj cipeli. Jeste li ta ustanovili?"
"Mnogo ta, Fil. Hvala. Jesu li ostali u blizini?" trasfogl izviri napolje i viknu.
uli su se i drugi glasovi s muljevitih ravnica. Nekoliko minuta kasnije, ostatak
preivelih nabio se u prostorije pantropske sekcije: Saltontal, stariji asistent
atvjea, veno nemiran, veno mlad tehniar, koji je bio spreman da sve oproba, pa
i smrt; Junis Vagner, iza ijeg se blagog lica krio mozak jedinog preivelog
ekologa; Elefterios Venezuelos, veno utljivi delegat Kolonizacionog vea, i
Doun Hit, lanica posade, koja sada, kao ni La Ventura ni Fil, nije mogla da
obavlja svoje dunosti, ali ija je lepa glava i visoko, prividno nemarno telo
blistalo u pilotovim oima jasnije nego Tau Ceti - a, od trenutka nesree, jasnije i
od Sunca domovine.
Pet mukaraca i dve ene - time je trebalo da naseli planetu gde je 'ivotni
prostor' bio voda.
Mirno su uli i smestili se na podu, po ivicama stolova, u okovima. Doun Hit
je prila La Venturi. Nisu se pogledali, ali njemu je bilo dovoljno to je oseao
toplinu njenog ramena kraj svoga. Sve je sad izgledalo nekako lake.

"Kakva je konana odluka, dr atvjs?" ree Venezuelos.

"Ovo mesto nije mrtvo", ree atvje. "Ima ivota u moru i u slatkoj vodi. to se
tie ivotinja, izgleda da se evolucija zaustavila kod rakova. Najrazvijeniji oblik
koji sam pronaao bio je rai iz jednog potoka, a i on nije, kako izgleda, ba
mnogo rasprostranjen. U barama i lokvama ima dosta vieelijskih bia, sitnih
metazoama niega reda, od kojih neka grade kuice kao to to ine floskularide na
Zemlji. Uz to postoji veliki broj raznovrsnih praivotinja, od kojih su veina
trepetljikai vrlo slini paramecijumu. Ima i neto biaa, pa ak i jedna
fosforescentna vrsta, koju bih oekivao da otkrijem samo u slanoj vodi. to se tie
biljaka, one poinju od jednostavnih plavo-zelenih algi pa do savrenijih, koje
proizvode neku vrstu korenja - iako nijedna od njih, naravno, ne moe da ivi
izvan vode."
"U moru je, otprilike, isto", ree Junis. "Otkrila sam i neka vea jednostavna
vieelijska bia - meduzu i tome slino - i neke rakove, velike gotovo kao jastog.
Pored toga, postoji i uobiajena planktonska populacija."
"Ukratko", ree atvje, "preiveemo ako se budemo borili."
"Samo trenutak", ree La Ventura. "Maloas ste mi rekli da neemo preiveti. A
govorili ste o sedmoro nas, a ne o ljudskom rodu, jer nemamo vie zaliha elija
zametaka."
"Nemamo zaliha, ali ih moemo sami pribaviti. O tome u malo kasnije
govoriti." atvje se okrete Saltonstalu. "Martine, ta misli o tome da se vratimo u
more? Nekada, davno, izili smo iz njega, moda bismo na Hidrotu to isto mogli da
uinimo."
"Nema smisla", brzo ree altontal. "Meni se ta zamisao, istina, dopada, ali ne
verujem da je ta planeta ikada ula za - pesme Svenberna, ili za Homera. Gledajui
na to samo kao na problem koloniziranja, i kao da se to nas lino nita ne tie, ja ne
bih za to slavno more dao ni prebijene pare. Pritisak evolucije je u njemu suvie
jak, borba za opstanak sa ostalim vrstama i suvie ogorena, tako da je oploavanje
mora poslednje u ta bismo se smeli upustiti, a ne prvo. Kolonisti se ne bi jo
dobro ni snali, a ve bi bili progutani."
"Zato?" upita La Ventura. I opet mu eludac zgri neprijatan smrtni strah.

"Junis, da li meu vaim morskim nalazima ima opasnih ivotinja kao to su

vodeni polipi?"
Ekolog Junis potvrdno klimnu glavom.
"Eto ti odgovora, Pol", rekao je Saltonstal. "More otpada. Potrebna nam je
slatka voda gde borba za opstanak nije tako estoka i gde ima vie skrovitih
mesta."
"Zar se ne moemo boriti s jednom meduzom?" usudi se da upita La Ventura.
"Ne, Pole", ree atvje. "Ne s tako opasnim vrstama. Pantropi mogu da
prilagode oveka, ali ne mogu od njega da naine boga. Oni uzmu elije ljudskog
zametka - u ovom sluaju nae sopstvene, poto su druge unitene - i genetski ih
prilagode za ivot u svakoj donekle podnoljivoj sredini. Rezultat prilagoavanja je
inteligentno stvorenje slino oveku. Ono, obino, sadri osobine linosti onoga od
koga je poteklo jer se, uglavnom, menja spoljni izgled, a ne razum nastalog bia.
Ali mi ne moemo preneti seanje. Prilagoeni ovek je gori od deteta u svojoj
novoj okolini. Nema istorije, nema tehnike, nema predaka, nema ni jezika.
Usvojenim planom kolonizacile predvia se da selidbene ekipe, kao u sluaju
Telura, prue neko osnovno obrazovanje novom biu pre nego to napusti planetu,
ali mi neemo iveti dovoljno dugo da bismo ih mogli bilo emu poduiti.
Moraemo da ih snabdemo zatitnim sredstvima i smestimo ih u povoljniju
sredinu, tako da e bar neki od njih ostati u ivotu uei se na neposrednom
iskustvu."
Pilot je kratko vreme razmiljao o tome, ali nita mu nije palo na pamet to bi
ublailo pomisao o neminovnosti i blizini propasti. Doun Hit mu se polako
pribliila. "Jedno od tih novih bia moe imati moj karakter, ali se nee seati
mene. Je li tako?"
"Tako je. U sadanjoj situaciji, ta bia e, verovatno, poticati od svakoga
pojedinog od nas, tako da e neki od njih, a moda i mnogo njih, imati nae
nasledne osobine. Moda e sauvati i neke sasvim nejasne tragove seanja pantropija je dala izvesne podatke koji potkrepljuju staru Jungovu predstavu o
nalsedenom pamenju. Ah mi emo svi umreti na Hidrotu, Pol, kao svesna bia. To
se ne moe izbei. Negde za sobom ostaviemo ljude koji e se ponaati kao i mi,

misliti i oseati kao i mi, ali koji se nee seati La Venture, ni dr atvjea, ni Doun
Hit - ni Zemlje."
Pilot nije rekao nita vie. Imao je gorak ukus u ustima. "Saltontal, kakav oblik
ti preporuuje?"
Pantropist se zamiljeno poea po nosu.
"Opne meu prstima, naravno, s velikim palcima u vidu bodlji, da se brane dok
ne steknu iskustvo. Manje une koljke, a bubnu opnu veu i blie spoljnom kraju
unog kanala. Moraemo da reorganizujemo sistem izluivanja vode. Ljudski
bubreg je sasvim prikIadan za ivot u slatkoj vodi, ali za bie sa slanom
unutranjou to znai da e osmotski pritisak u unutranjosti biti jai nego spolja,
tako da e bubrezi morati sve vreme da rade. U tim okolnostima e biti najbolje da
pomou pituitarne lezde pojaamo luenje mokrae."
"A ta je s disanjem?"
"Hm", ree Saltontal. "Smatram da e biti nuna plua nalik na harmoniku, kao
to ih imaju neki pauci. Kiseonik e ulaziti korz otvore meu rebrima. Takva plua
su prikladna da se, vremenom, prilagode na disanje u atmosferi, ako na naseljenik
ikad odlui da izie iz vode. Za taj sluaj predloio bih da zadrimo nos, ali da
vezu izmeu nosne upljine i drela prekinemo membranom od elija koje se
snabdevaju kiseonikom, pomou neposrednog upijanja, a ne putem organa za
disanje. Takva se membrana ne bi dugo ouvala ako bi to bie makar i samo
povremeno ivelo izvan vode, proivelo bi dve-tri generacije kao vodozemac, a
onda bi jednog dana ustanovilo da opet die kroz drelo."
"Dobro smiljeno", ree atvje.
"Takoe bih predloio, doktore, da prihvatimo razmnoavanje stvaranjem spora.
Kao vodena ivotinja, na e naseljenik imati neodreenu duinu ivota, ali
moraemo da mu damo rasplodni ciklus od, otprilike, est sedmica da bi se odrao
za vreme prilagoavanja, a posle toga bi moralo doi do dueg prekida. Inae e
doi do prenaseljenosti pre nego to bude znao kako da se protiv nje bori."

"Za nae naseljenike e, takoe, biti povoljnije da mogu da prezime u dobroj

tvrdoj ljuturi", dodala je Junis Vagner. "Stvaranje spora je jedino reenje. I mnoga
druga mikroskopski mala bia imaju ljuture."
"Mikroskopski mala?" ree Fil s nevericom.
"Svakako", ree atvje smeei se. "Ne bi ba bilo udobno da se ovek
normalne veliine smesti u baricu od pola metra. Ali tu se namee jedno pitanje.
Imaemo otru borbu s rotiferima, a neki od njih nisu ba mikroskopski mali; pa i
neki se praivi jo jedva mogu videti golim okom. Smatram da va naseljenik ne
sme proseno biti mnogo manji od jedne etvrtine milimetra, Saltontale. Morate
im dati mogunosti da se probiju."
"Nameravao sam da ih nainim dvostruko veim."
"Onda bi oni bili najvea iva bia u svojoj okolini", istakla je Junis Vagner, "i
ne bi razvili nikakvu umetnost. Osim toga, ako ih sazdate u veliini rotifera, to e
ih podstai da izguraju rotifere koji grade dvorce i da se oni u njih usele."
atvje klimne glavom. "U redu, ponimo. Dok im se odreuju nove osobine, mi
ostali bismo mogli razmisliti i sastaviti poruku ovim ljudima. Mi emo sitnim
znacima urezati tu poruku na niz listia od neunitivog metala, takve veliine da e
nai naseljenici moi lako da njima rukuju. Moemo im rei sasvim jednostavno
ta se dogodilo i staviti im do znanja da svemir nije ogranien na njihovu lokvu.
Moda e jednog dana oni uspeti da to odgonetnu."
"Jedno pitanje", ree Junis Vagner. "Hoemo li im rei da su mikroskopski
mali? Ja sam protiv toga. To bi im moglo opteretiti celu ranu istoriju nekakvom
mitologijom o bogovima i zlim dusima, a bolje bi im bilo da je nemaju."
"Da, rei emo im", ree atvje. Po promeni tona njegovog glasa, La Ventura je
razabrao da on sada govori kao vo ekspedicije. "Ti ljudi pripadaju ljudskom rodu,
Junis. Mi elimo da se oni ponovo probiju u zajednicu svih ljudi. Oni nisu igrake
koje treba zauvek zatititi od istine u slatkovodnoj utrobi."
"Osim toga", primetio je Saltontal, "oni nee biti u stanju da u svojoj ranoj
istoriji prevedu tu poruku. Morae najpre da usavre sopstveno pismo, ali mi im
neemo moi ostaviti dvojezini natpis, slian onome pomou kojeg smo mi

proitali hijeroglife, ni bilo kakav drugi klju. Kad budu mogli da odgonetnu
istinu, oni e biti i zreli da je saznaju."
"Ovu odluku slubeno potvrujem", ree iznebuha Venezuelos.
Time je, uglavnom, sve bilo gotovo. Dali su elije koje e biti potrebne
pantropima. La Ventura i Doun Hit otili su na svoju ruku ka atvjeu i zatraili da
ih daju zajedno. Ali naunik ree da e mikroskopski ljudi morati da budu
haploidni, kako bi stekli strukturu sasvim sitnih elija, s jezgrima tako malim kao
zemaljske rikecije, pa da, stoga, svako bie mora da daje rasplodne elije odvojeno
- zigote nee biti potrebne. Tako im je i ova uteha bila uskraena. Nee imati dece
nego e u smrti biti sami, kao i uvek.
Pomogli su koliko su mogli da se sroi tekst poruke koja je trebalo da se
prenese na metalne ploe. Dopustili su da se snimi struktura njihovih linosti.
Posvravali su nune poslove. Poinjali su oseati glad; morski rakovi, jedini na
Hidrotu koji su bili dovoljno veliki za ishranu, iveli su u vodi suvie dubokoj i
hladnoj za pecanje.
Poto je La Ventura stavio kontrolnu plou u prvi poloaj - nepotreban pokret,
ali navika koju je nauio da potuje i koja je na neki udan nain olakavala stvari njegovi su zadaci bili obavljeni. Sedeo je sam na krajnjem uglu stene, posmatrajui
crvenkasti zalazak sunca na Tau Ceti i bacajui kamenie u oblinje jezero.
Posle izvesnog vremena Doun Hit mu se utke priblii s lea i sedne. On je
uhvati za ruku. Sjaj crvenog sunca je ve gotovo bio nestao i oni su zajedno
posmatrali njegovo sedanje. La Ventura se, pri tom, alosno pitao koja li e
bezimena lokva biti njegova Leta.
Nikada to nije saznao, naravno. A i niko drugi od njih.

Prvi ciklus

U zabitom oku Mlenog puta, vodeni svet Hidrot se bez prestanka vrti oko
crvene zvezde - Tau Ceti. U toku mnogih meseci njegov je jedini mali kontinet

prekriven snegom i njegove bezbrojne bare i jezera koji okruuju kontinent bili su
u vlasti leda. Sad se, meutim, crveno sunce sve vie pribliava zenitu Hidrotova
neba, sneg u bujicama juri prema venom okeanu, a led se povlai prema obalama
jezera i bara ...

1.
Prvo to je doprlo do svesti usnulog Lavona bio je slab ali uestao um tihog
grebanja. To je izazivalo oseaj nemira u telu, kao da se itav svet - i Lavon
zajedno s njime - njie tamo-amo. On se pomeri s neprijatnim oseanjem, ne
otvarajui oi. Zbog vrlo usporenog metabolizma oseao se nepokretnim, a
neprijatno njihanje je jo pojaavalo taj oseaj. Meutim, posle njegovog pokreta,
zvuk i njihanje su se pojaali.
Izgledalo je kao da su proli dani i dani dok se magla u njegovom mozgu
razvejala, ali prouzrokova njegovog nemira nije mu dao odmora. Sa uzdahom je,
na silu, otvorio oi i uinio nagao pokret jednom opnastom rukom. Usled
fosforescirajuih taloga koji su izbijali iz njegovih ruku pri svakom pokretu,
mogao je da vidi da glatki, kao ilibar uti zidovi njegove spore, nisu razbijeni.
Pokuao je da pogleda kroz njih, ali je napolju video samo mrak. To je bilo
razumljivo: embrionalna tenost u spori svetlela je, ali obina voda nije, ma koliko
da se lako pokretala.
Ma ta da je to bilo izvan lopte, ponovo ju je njihalo, sa istim ukavim trenjem
o njenu ljusku. Verovatno neka radoznala dijatomska alga, pomisli Lavon sanjivo,
pokuava da sebi probije put kroz predmet, jer je i suvie glupa da ga obie. Ili
neki rani lovac prieljkuje zalogaj iz unutranjosti spore. Neka se samo trudi,
Lavon nije imao nameru da ve sada razbije ljusku. Tenost u kojoj je spavao
toliko meseci zaustavila je njegove telesne procese i usporila razmiljanje. Kad
opet bude u vodi, morae ponovo da die i trai hranu. Po potpunom mraku koji je
napolju vladao zakljuio je da su to tek prvi dani prolea, pa je i suvie rano da
pone misliti o tome.
Savijao je prste razmiljajui, usklaenim pokretanjem od malog prsta do palca,
koje nijedna ivotinja nije bila u stanju da podrava osim oveka, i posmatrao kako

se ire talasi zelenkaste svetlosti i u sve veim lukovima se odbijaju od lunih

zidova spore. Eto, bio je ovde, udobno sklupan u maloj lopti utoj kao ilibar i
smeo je tu da ostane dokle god i dubine ne budu tople i svetle. Verovatno je jo bilo
leda na nebu, i sigurno jo ne bi bilo mnogo hrane. Ne moe se, dodue, rei da je
ikad bilo mnogo hrane, jer su se i lakomi rotiferi budili s prvim mlazom tople vode.
Rotiferi! O tome je bila re! Postojao je plan da se oni proteraju. Seanje se
vraalo neprijatno brzo. Kao da je elela da tome pripomogne, spora se opet
zanjihala. To je sigurno bio jedan Proto koji pokuava da ga probudi, nikakva
ljudoderska bia nisu dolazila na Dno tako rano. Bio je ostavio ranu poruku
Parama, i sad je dolo vreme; hladno, i rano, i tamno, kakvo je mislio da e biti
potrebno.
Lavon se protiv svoje volje ispravi okrenuvi svoje none prste i savijajui
kimu to je jae mogao, odupirui se, pri tom, itavim telom o svoj ilibarski
zatvor. Sa slabim, otrim, raskavim zvukom irila se mrea naprslina po prozirnoj
ljusci.
Zatim se zid spore rastvori i razasu se u hiljadu otrih paradi i on estoko
zadrhta od dodira ledene vode. Toplija tenost iz njegove zimske elije ispravala se
tiho u laku svetleu maglicu. U kratkotrajnom blesku svetlosti video je nedaleko od
sebe poznati oblik: proziran, mehuriima ispunjen valjak, bezbojnu pihtijastu
papuu, spiralno izbrazdanu, gotovo toliko dugaku koliko je on bio visok.
Povrina joj je bila prekrivena tankim dlakama; zadebljanim prema korenu, koje su
lako podrhtavale.
Svetlost ieze. Proto je utao, ekao je jo dok se Lavon guio i kaljao,
izbacujui poslednje ostatke tenosti od spore iz svojih nabranih plua i usisavajui
istu ledenu vodu.
"Para?" ree Lavon, najzad. "Ve?"
"Da, ve", podrhtavale su nevidljive trepetljike u jednolinim, mirnim
tonovima. Svaka pojedina izraslina nalik na dlaku zvuala je na samostalan,
promenljiv nain. Zvuni talasi koji su na taj nain nastali irili su se kroz vodu,
modulirajui, pojaavajui ili ponitavajui jedan drugog. Kad je itavo elo talasa

doprlo do ljudskih uiju, zvualo je to prilino jezivo, ali se uprkos tome mogao
razaznati ljudski govor. "Vreme je, Lavone."
"Vreme, i vie nego vreme", zauje se drugi glas iz tame koja je ponovo
zavladala. "Ako treba da isteramo Floska iz njegovih dvoraca."
"Ko je to?" ree Lavon, uzaludno se okreui prema novom glasu.
"Ja sam takoe Para, Lavone. esnaest nas je otkako smo se probudili. Kad bi
se mogao razmnoavati tako brzo kao mi..."
"Mozak vie vredi od broja", ree Lavon. "To e derai dosta rano saznati."
"ta da radimo, Lavone?"
ovek privue kolena i utonu u hladno blato Dna da razmilja. Neto se uvijalo
pod njim - sitni spirilum u obliku spirale odlazio je nevidljiv, i samo se pipanjem
moglo prepoznati da je to on. Pustio ga je da ode, jo nije bio gladan, a morao je da
razmilja o deraima rotiferima. Uskoro e oni vrveti u visinama neba, gutajui
sve, pa ak i ljude, ukoliko uspeju da ih uhvate, ak i svoje prirodne neprijatelje
Protoe, tu i tamo. Trebalo je jo ustanoviti hoe li biti u stanju da Protoe organizuju
borbu protiv njih.
Mozak vie vredi od broja, ak je i to tvrenje trebalo jo dokazati. Protoi su,
uostalom, na svoj nain inteligentni, a poznaju svet bolje nego ljudi. Lavon se jo
seao kako mu je bilo teko da naui razliite rodove bia na svetu i shvati njihova
zbrkana imena. Njegov uitelj Sar neumoljivo ga je uio dok nije i sam poeo da
stie saznanja.
Kad si izgovorio re 'ovek', mislio si na bia koja, uopteno govorei, sva isto
izgledaju. Bakterija je bilo tri vrste: tapii, loptice i spirale, ali one su sve sitne i
mogu se jesti, tako da je brzo nauio da ih raspoznaje. Kad su na red doli Protoi,
raspoznavanje je postalo pravi problem. I Para ovde je Proto, ali se on svakako
mnogo razlikuje od Stenta i njegove porodice, a porodica Didina se razlikuje od
obeju. Uostalom, ispostavilo se da ako neto nije zeleno i ima vidljivo jezgro, onda
je to Proto, bez obzira na to koliko mu je oblik udnovat. derai su svi razliiti, a
neki od njih su tako lepi kao plodni vrhovi vodenih biljki, ali svi su oni smrtonosni,
i svi imaju krunu trepetljika koje se vrte i koje te mogu za tili as usisati u mastaks

koji neprekidno melje. Sve to je zeleno i ima naboranu staklenu ljusku, ar je

nazivao dijatomom, izvlaei stranu re, kao to ih je sve izvlaio iz nekog Dna
svoje lobanje koje niko od ostalih nije mogao da dosegne, a ak ni ar nije umeo
da protumai.
Lavon brzo ustade. "Potreban nam je", ree. "Gde je njegova spora?"
"Na jednoj paprati visoko blizu neba."
Idiot! Star ovek, a nikad ne misli na bezbednost. Spavati blizu neba, gde ga
moe uhvatiti i odneti svaki dera koji na njega naie dok je jo trom od dugog
zimskog sna! Kako moe jedan mudrac biti tako neoprezan? "Moraemo da
pourimo. Pokai mi put."
"Odmah, ekaj", ree jedan od Para. "Ti ne vidi. Nok u blizini trai hranu."
Tamna struktura se malo uskomeala kad je ustri valjak odjurio.
"Zato nam je potreban ar?" ree drugi Para.
"Radi njegovog mozga, Para. On je mislilac."
"Ali njegove misli su voda. Otkako je uio Protoe ljudskom jeziku, zaboravio je
da misli na derae. Stalno razmilja o misteriji kako su ljudi doli ovamo. A i
jeste to misterija - ak ni derai nisu slini ljudima. Ali ako to i razjasnimo, to
nam nee pomoi da ivimo."
Lavon se, ne videi, okrenuo prema stvoru. "Para, reci mi neto. Zato su Protoi
uz nas? S ljudima, naime? Zato smo im potrebni? derai te se boje."
Nastupilo je kratko utanje. Kad je Para ponovo progovorio, vibracije njegovog
glasa bile su jo nerazgovetnije nego ranije i jo vie se osealo odsustvo ovakvog
poznatog oseanja.
"Mi ivimo u ovom svetu", ree Para. "Sazdani smo od njega, vladamo njime.
Dospeli smo u to stanje mnogo ranije nego to su stigli ljudi, u dugom ratovanju sa
deraima. Ali mi mislimo kao derai, mi ne planiramo, mi delimo nae znanje
uzajamno, i postojimo. Ljudi planiraju, ljudi vode, ljudi se razlikuju jedni od
drugih, ljudi ele da obnove svet. Oni mrze derae isto kao i mi. Pomoi emo."

"I odrei se svoje vlasti?"

"Da, odrei emo se, ako je ljudska vlast bolja. To je razlog. Sad moemo ii,
Nok se vraa sa svetlou." Lavon pogleda gore. Jasno se video kratki plamsaj
hladne svetlosti visoko gore, a posle njega jo jedan. Za trenutak se pojavio na
vidiku okrugli Proto, ije je telo svetlucalo u pravilnim ritmikim plavo-zelenim
impulsima. Kraj njega je jurio drugi Para. "Nok donosi novosti", ree drugi Para.
"Para ima dvadeset i etiri. Hiljade Sinova je budno na nebu. Nok je razgovarao s
kolonijom Sina, ali nam oni nee pomoi, oni svi oekuju da e biti mrtvi pre nego
to se probude derai."
"Naravno", ree prvi Para. "To se uvek dogaa. A Sinovi su biljke, zato bi oni
pomagali Protoima?"
"Pitaj Noka da li bi hteo da nas odvede do ara", ree Lavon nestrpljivo.
Nok pokae svojim jedinim kratkim, debelim ticalom. Jedan od Para ree: "Zato
i jeste ovde."
"Hajdemo onda. Dosta smo ekali."
Meoviti kvartet odlebdi s Dna kroz tamnu tenost. "Ne", otro ree Lavon. "Ni
sekund due. Sinovi su budni, a Notolka dera dolazi odmah posle toga. Ti to
zna isto tako dobro kao i ja, are. Probudi se!"
"Da, da", odvrati starac srdito. Protegnuo se i zevnuo. "Ti se uvek tako uri,
Lavone. Gde je Fil? Njegova je spora bila blizu moje." On pokae na ilibarsku
loptu koja je jo bila itava i privrena uz list vodene biljke, jedan sloj nie.
"Bolje da ga gurne dole, bie sigurniji na Dnu."
"On ne bi nikada stigao na Dno", ree Para. "Obrazovalo bi se termoklinalno
strujanje."
ar se zaudi. "Zaista? Zar je stvarno ve tako kasno? ekaj dok skupim svoje
zapise." On pone traiti po listu meu pariima svoje spore. Lavon je nestrpljivo
gledao unaokolo, naao komadi neke biljke i bacio ga teim krajem na mehuri
Filove elije koja je bila ispod njega. Spora se smesta raspukla i snaan mlad ovek
je ispao, sav modar od udarca hladne vode.

"Uh!" ree. "Samo mirno, Lavone." Pogleda gore. "Starac je budan? Dobro. Na
silu je hteo da prezimi ovde, pa sam, naravno, i ja morao ostati."
"Aha", ree ar i podie debelu metalnu plou, duine njegove podlaktice i,
otprilike, upola uu. "Evo jednog od njih. Samo da, bar, nisam zametnuo drugi..."
Fil odgurnu mnotvo bakterija. "Evo ga. Najbolje da ih oba da Pari, da ti ne
smetaju. Kuda emo odavde, Lavone? Opasno je tako visoko gore. Ba mi je milo
to se nijedan Dikran jo nije pojavio."
"Ja tu", zatutnja neto iznad njih.
Ne gledajui gore, Lavon se odmah baci u otvorenu vodu, okrenuvi glavu tek
kad je poeo da roni najbre to je mogao. ar i Fil skoie u istom trenutku. Na
susednoj paprati iznad one na kojoj je ar proveo zimu, nalazilo se oklopljeno telo
rotifera Dikrana, nalik na trubu, oprueno u skoku za njima.
Njihova dva Protoa vratie se u luku, ko zna otkud. U istom trenutku, povijeno,
sklupano telo Dikranovo se ispravi u svom oklopu i naglo krete za njima. Zauo
se tihi zvuk i Lavon se zakoprcao u tankoj mrei, zamrenoj i neprobojnoj kao
busen liaja. Drugi takav zvuk propratila je kletva koju je promrmljao. Lavon se
snano razmahne oko sebe, ali je jedva mogao da se mie u pauini providne
materije.
"Tiho", ree jedan glas u kome je on prepoznao Parin. Nekako je uspeo da
okrene glavu i prekoreo je sebe to nije ranije shvatio ta se dogodilo. Pare su
probuile trihociste koji su leali kao sitna tanad ispod njihovih obmotaa, svaki je
izbacio tenost koja se u dodiru s vodom pretvara u dugu usku nit. To je bio njihov
uobiajeni metod odbrane.
Nie dole, ar i Fil su strujali s drugim Parom usred bele maglice, slini biima
obraslim plesni. Dikran skrenu da im izmakne, ali nije, izgleda, mogla da odustane;
uvijala se i vitlala oko njih, dok je njena korona hrapavo odjekivala zaboravivi i
ono malo ljudskih rei koje je znala. Gledano iz daljine, okretanje korone je
izgledalo kao varka, zbog ritma treperenja svake pojedine trepetljike, ali se Lavonu
ipak inilo da je udaljenost od nje suvie mala. Kroz prozirni oklop Lavon je
mogao da vidi veliku eljust Dikranovog mastaksa kojim je mehaniki mleo
komadie to su mu ulazili u usta.

Visoko iznad njih Nok je kruio neodluno, osvetljavajui itavu grupu brzim,
titrajuim blescima svoje plave svetlosti. Bio je bia i nije imao nikakvog
prirodnog oruja protiv rotifera. Lavon nije shvatao zato se zadravao ovde
privlaei panju na sebe.
Onda mu odjednom sine: neko bavasto bie sa udarnim pramcima, otprilike
Nokove veliine, okrueno s dva reda trepetljika. "Didin!" viknu on bez ikakve
potrebe. "Ovuda!"
Proto se graciozno okrene prema njima i izgledalo je da ih posmatra, iako je
teko bilo rei kako je mogao da ih vidi kad nije imao oiju. Dikran ga opazi u isti
mah i stade se polako povlaiti, a zvuk koji je proizvodila pretvarao se u otro
reanje. Uspela je da se dokopa biljke i da se sklupa.
U tom trenutku Lavon pomisli da e ona odustati, ali je iz iskustva mogao da
zna da za to nije imala dovoljno razuma. Odjednom je vitko, sklupano telo
ponovo bilo u napadu i ovog puta se ustremilo pravo na Didina. Lavon ga upozori
besmislenim povikom.
Ali Protou to nije bilo potrebno. Polako kruei, bie slino bavi baci se na
stranu, pa zatim napred, iznenaujuom brzinom. Kad bi samo uspeo da svojim
ubojitim otrovnim organom ubode rotifera u slabo mesto na oklopu.
Nok se pope kako bi se uklonio s puta dvojici boraca i zbog toga u oslabljenoj
svetlosti Lavon nije mogao da vidi ta se dogaalo, iako se besomuno penuanje
vode i Dikranovo zujanje nastavilo.
Posle izvesnog vremena izgledalo je da se zvuci udaljavaju. Lavon je uao u
mraku u arinoj mrei, sluajui napregnuto. Najzad se sve stialo: "ta se
dogodilo?" proapta uzbueno.
"Didin nita ne govori."
Jo vie venosti proe. Zatim mrak pone da iezava, jer je Nok oprezno
silazio k njima.
"Nok, kuda su otili?"
Nok je dao znak pipkom i okrenuo se oko svoje osovine prema Pari.

"Kae da ih je izgubio iz vida. ekaj, ujem Didina."

Lavon nije mogao nista da uje. Ono to je Para 'uo' bilo je neto kao
polutelepatski impuls koji je bio sopstveni jezik Frotoa.
"Kae da je Dikran mrtva."
"Dobro! Kai mu da donese telo ovamo."
Nastupilo je kratko utanje. "Kae da e ga doneti. Kakva korist od mrtve
rotifere, Lavone?"
"Videe", ree Lavon. Paljivo je posmatrao dok se Didin nije povukao do
osvetljenog podruja, zabadajui svoj otrovni kljun duboko u mlitavo telo rotifere,
koje se zbog svoje nene organizacije ve poelo rastvarati.
"Pusti me iz te mree, Para."
Proto se naglo trgne i upola se okrene oko svoje osovine, zgrabivi konce pri
dnu; ovaj pokret morao je da izvede vrlo precizno, jer bi inae i njegova opna
prsla. Isprepletena masa se lagano izdigla sa strujom i odlebdela preko podzemlja.
Lavon zapliva napred, uhvativi se za jednu ivicu Dikraninog oklopa i otkide od
njega ogroman komad. Njegove ruke utonu u sada gotovo sasvim bezoblino telo,
vadei iz njega dve tamne lopte: jaja.
"Uniti ih, Didin", zapovedi on. Proto ih spremno razbije.
"Odsad to treba da ini sa svakim deraem koga ubije", ree Lavon.
"Ne mujacima", naglasi jedan od Para.
"Para, ti nema smisla za alu. U redu, ne mujake, ali niko ionako ne ubija
mujake - oni su bezopasni." On besno pogleda u nepominu masu. "Zapamti uniti jaja. Ubijati te gadove nije dovoljno. Treba da istrebimo itavu rasu."
"Mi nikada ne zaboravljamo", ree Para bezoseajno.

2.

Grupa od preko dve stotine ljudskih bia, s Lavonom, arom i Parom na elu,
hitro je beala kroz providne tople vode gornje povrine. Svaki je ovek drao
drveni iver ili komad krea odlomljen od biljaka, kao tap, dve stotine oiju
pogledalo je paljivo sad na jednu, sad na drugu stranu. Iznad njih je kruila grupa
od dvadeset Didina, tako da su ih rotiferi koje su susretali samo gledali svojim
jedinim crvenim okom i ne
pokuavajui da ih napadnu. Iznad njihovih glava, blizu neba, suneva svetlost
se probijala kroz debeli sloj ivih bia koja su se hranila, borila i razmnoavala,
tako da su sve dubine ispod njih bile obojene zeleno. Najvei deo tog sloja bio je
sainjen od algi i dijatoma, kojima su se derai nesmetano hranili. S vremena na
vreme padala je po koja umirua dijatomeja kraj vojske.
Prolee je ve bilo prilino poodmaklo; ovih dve stotine, mislio je Lavon,
predstavljale su itav ljudski rod koji je preiveo zimu. Vie ih se, naime, nije
moglo nai. Drugi - nikada niko nee saznati koliko njih - probudili su se suvie
kasno ili su napravili svoje spore na izloenom mestu, tako da su ih rotiferi
uhvatili. Vie od treine grupe bile su ene. To je znailo, ukoliko ih niko ne bude
dirao, da e moi za etrdeset dana da udvostrue armiju.
Ukoliko ih ne budu dirali. Lavon se nasmeja i ukloni sa svog puta jednu
uznemirenu grupu Eudorina. Jedna reenica ga je podsetila na teoriju koju je prole
godine postavio ar: ako Pare niko ne bude dirao, rekao je starac, oni bi se mogli
razmnoiti tako brzo da napune itav svet vrstom masom Para, pre kraja sezone.
Niko, naravno, nikada nije bio neuznemiravan i nedirnut na ovom svetu. Ipak,
Lavon je nameravao da uvea preimustvo ljudi znatno vie nego to se do tada
smatralo normalnim.
Njegova ruka se podie, pa spusti. Brzi eskadroni zaronie za njim. Svetlost se
naglo smanjivala na nebu i posle izvesnog vremena Lavon je poeo oseati
hladnou. Ponovo je signalizirao. One dve stotine okrenule su se kao igrai, tonui
nogama napred prema Dnu. Udarajui o termoklinu u tom stavu, mogli su bre da
prou pored nje i iziu iz gornje povrine, gde se svakog minuta, uprkos konvoja
Protoa, poveavala opasnost.
Lavon udari u povrinu koja je poputala pod njegovim nogama i za as bunu
glavom u ledenu vodu. Ponovo ispliva gore, oseajui kako mu ledena granica

termokline prelazi preko ramena. ulo se i drugo puckanje du termokline, dok je

armija prolazila kroz nju, iako Lavon nije video stvarne udarce, jer je iznad i ispod
nje bila voda.
Morali su sada ekati da im spadne telesna temperatura. Na toj liniji koja je
delila svet zavravala se topla voda i temperatura se naglo sputala, tako da je voda
ispod te linije bila mnogo gua i potiskivala ih uvis. Donja granica hladnoe
dopirala je ravno do Dna - do podruja u koje rotiferi retko uspevaju da prodru, jer
nisu ba bili naroito pametni.
Jedna umirua dijatomeja padala je kraj Lavona. utozelena boja njenog tela
prelazila je u bolesnonarandastu, a njena lepa izrezbarena duguljasta ljuska bila je
obloena prodrljivim bakterijama. Ona se zaustavi na termoklini, a prozirna
pihtijasta pruga oko nje polagano se micala, uzaludno pokuavajui da krene
napred po graninoj vodenoj povrini. Lavon isprui opnastu ruku i odgurne
klupko tapia koji su podrhtavali i gotovo prodrli u ljusku kroz rebreni otvor.
"Hvala..." ree dijatomeja nerazgovetnim apatom. "Hvala... Umreti..." Ropac
se utia. Pihtijasta masa se opet pomeri, a zatim se umiri.
"To je nuno", ree Para. "to se brine za ta stvorenja? Glupa su i ne moe im
se pomoi."
Lavon nije ni pokuavao da bilo ta objanjava. Oseao je da propada, a voda
oko njegovog trupa i nogu nije mu vie izgledala hladna, nego prijatna, posle
zaguljive vrue vode koju je udisao. Odjednom se hladne mirne dubine sklopie
nad njegovom glavom. Pritajio se tako sve dok nije bio siguran da je i ostatak
njegove vojske sreno proao i dok dugo muno traenje preivelih u gornjim
slojevima nije konano prestalo. Onda se okrete i uputi se prema Dnu. Fil i Para
bili su kraj njega, ar je dahtao kraj prethodnice.
Neki kamen se isprei ispred njega; Lavon ga odmeri u polumraku. I odmah
ugleda ono to se i nadao da e videti: peanu kuu larve na brdovitim padinama
stene. Mahnu svojim specijalnim jedinicama i pokaza im na nju.
Ljudi se oprezno razvie u strelce oko kamena, u obliku slova U, u istom pravcu
kao i larvina kamena cev. Za njima je doao jedan Nok, lebdei kao zvezdana
koljka iznad vrha. Jedan od Para priblii se larvinoj kui, zurei izazivaki. Pod

zatitom tog izazova, ljudi se neopazice spustie na stenu i poee puziti napred.
Kua je bila tri puta via od njih; sluzava, crna zrna peska od kojih je bila
sagraena, bila su velika kao njihove glave.
Unutra se neto uskomea i odjednom proviri napolje runa larvina glava,
kreui se nesigurno prema zujeem Pari koji ju je uznemirio. Para uzmie, a larva
ga je pratila s nekom vrstom slepe gladi. Zbog naglog zamaha nala se gotovo do
polovine izvan svoje cevi.
Lavon viknu. Za tren oka larva je bila opkoljena urlajuim krdom dvononih
demona, koji su je nemilosrdno tukli i gazili. Ona nekako zamekee, zvukom
neverovatnim koji je bio slian i ptjem cvrkutu i zviduku ribe, i pone unatrag da
puzi u svoju kuu - ali zatitnica je ve bila ula tuda. Stoga ona opet navali
udarajui na sve strane.
Velikoj larvi preostao je jo samo jedan put, a demoni oko nje prisiljavali su je
da krene samo tim putem. Ona poe da tone prema dnu, gola i runa, tresui
svojom slepom glavom i blejei.
Lavon posla pet Didina za njom. Nisu mogli da je ubiju jer je bila prevelika da
ugine od njihovog otrova, ali boli su je toliko da je spree da se uspravi. U
protivnom bi se sigurno vratila na stenu i poela da gradi novu kuu.
Lavon se zaustavi na jednom stubu, sa zadovoljstvom posmatrajui svoj plen.
Bio je dovoljno veliki da u njega stane itavo njegovo pleme - velika, cevi slina
dvorana koju e, kad se popravi probuen stranji zid, biti lako braniti, a uz to je
bila udaljena od uobiajenih prebivalita deraa. ubre koje je larva ostavila
morae da se poisti, bie potrebno postaviti strae, nainiti otvore kako bi
kiseonikom siromana dubinska voda kruila kroz nju. teta to se nije moglo
zapovediti amebama da oiste to mesto, ali Lavon nije hteo da izda to nareenje.
Od Protovih predaka se nije moglo traiti da neto korisno rade, to mu je bilo jasno
stavljeno do znanja.
On pogleda svoju vojsku. Stajali su oko njega tihi i puni strahopotovanja,
gledajui na ishod svog obrauna s najveim biem na svetu. Znao je da se nikada
vie nee toliko bojati deraa. On brzo ustade. "ta buljite tako?" prodera se.
"Ovo je sve vae. Na posao!"

Stari ar je udobno sedeo na izdubljenom oblutku prekrivenom spirogirinom

slamom. Lavon je stajao blizu vrata, posmatrajui manevre svoje vojske. Bilo ih je
vie od tri stotine sada, zahvaljujui srazmerno mirnom ivotu u toku od mesec
dana u velikoj dvorani, i dobro su izvodili svoje take u vodenom treningu koji je
Lavon za njih izmislio. Leteli su i okretali se iznad stene, razbijajui i ponovo
formirajui svoje odrede, vodei zamiljenu bitku s nevidljivim neprijateljima,
dobro znanog izgleda.
"Nok kae da meu deraima postoje raznorazne svae", ree ar. "Najpre
nisu hteli da veruju da smo se udruili s Protoima, a zatim nisu verovali da smo se
svi zajedno udruili da osvojimo dvoranu. Masovni napad prole sedmice ih je
uplaio. Nikada ranije nisu doiveli neto slino, ali su verovali da nee doiveti
neuspeh. Sad se svaaju meusobno zbog toga to su ga ipak doiveli. Saradnja je
neto novo za ovaj svet, Lavone. Ona zasluuje da ue u istoriju."
"Istoriju?" upita Lavon, pratei vebe svojih jedinica znalakim okom. "ta je
to?"
"Ovo." Starac je stajao jednom rukom naslonjen na kamen i dodirivao metalne
ploe koje je uvek nosio uza se. Lavon se okrete nezainteresovano. Dobro je
poznavao ploe - ist sjaj, bez korozije, sa slovima urezanim u obe strane, koje
niko, ak ni ar, nije umeo da proita. Protoi su te ploe nazvali Nematerija - ni
drvo, ni meso, ni kamen.
"Kakvog to smisla ima? Ja ne mogu da ih itam, a ne moe ni ti."
"Ja ipak znam neto, Lavone. Znam da su ploe napisane na naem jeziku.
Gledaj prvu re: ha i es te o er i jot - upravo broj slova za re 'istorija'. To ne moe
biti sluajnost. Trebalo bi da sledea re bude 'naroda...' Idui dalje i sluei se
slovima koja ve poznajemo - ar se sae i pone crtati po pesku novi niz slova:
me (uzvez) (ne e) (e)icije."
"ta je to?"
"Poetak, Lavone, tek poetak. Ali jednog dana imaemo ve vie."

Lavon slee ramenima. "Moda kad budemo sigurniji. Sada ne moemo sebi
dopustiti da se brinemo o takvim stvarima. Nismo nikad iveli u takvom vremenu,
sve od Prvog buenja."
Starac se zamisli gledajui u slova u pesku. "Prvo buenje. Zato izgleda kao da
je tada sve prestalo? Mogu do u najmanje detalje da se setim svega to mi se od
tada dogodilo. Ali, Lavone, ta se dogodilo s naim detinjstvom? Izgleda kao da
niko od nas koji smo preiveli Prvo buenje nije imao detinjstva. Ko su bili nai
roditelji? Zato nismo nita znali o svetu, mada smo svi odrasli?"
"Da li se odgovor na to pitanje nalazi u ploama?"
"Nadam se", ree ar. "Ja verujem da se nalazi. Ali ne znam. Ploe su bile kraj
mene u spori prilikom Prvog buenja. To je sve to o njima znam, osim to znam
jo to da na svetu nema nieg njima slinog. Ostalo je dedukcija, koja me jo nije
daleko dovela... jednog dana... jednog dana."
"I ja se tome nadam", ree mirno Lavon. "Ne elim da se podsmevam, are, niti
da budem nestrpljiv. Imam i ja pitanja, a imaju i drugi. Ali svi emo mi morati da
odgodimo pitanja. Pretpostavimo da nikada neemo saznati sve?"
"Onda e saznati naa deca."
"U tome i jeste na problem, are, mi moramo iveti da bismo imali decu.
Moramo stvoriti takav svet u kome e oni imati vremena da ue. Inae..."
Lavon zauta jer je neto projurilo izmeu straara kraj ulaza u dvoranu i
zastalo uvijajui se.
"Ima li novosti, File?"
"Nema", ree Fil slegnuvi celim telom. Noge su mu dotakle pod. "Floskini
dvorci niu du cele brane; uskoro e ih zavriti i onda neemo smeti da im se
pribliimo. Veruje li jo da ih moe isterati?"
Lavon potvrdi.
"Ali zato?"

"Prvo, radi efekta. Dugo smo bili u stavu odbrane, mada je ona bila uspena. Ali
moraemo da ponemo da napadamo, ako elimo da i dalje zbunjujemo derae.
Drugo, dvorci koje Floska gradi su puni tunela, ulaza i izlaza - za nas su mnogo
bolji od larvinih kua. Strano mi je kad pomislim ta se moglo dogoditi da su nas
derai blokirali u ovoj dvorani. Osim toga, potreban nam je mostobran u
neprijateljskoj zemlji, File, gde ima deraa za ubijanje."
"Ovo je neprijateljska zemlja", ree Fil. "dera Stefanost je stanovnik Dna."
"Ali ona samo postavlja zamke, ne ubija. Kad god poelimo da je ubijemo, nai
emo je na istom mestu gde smo je ostavili. Prvo treba da istrebimo skakae kao
Dikrana i Notolka, plivae kao to je Totar i osnivae kolonija kao to je Floska."
"Onda najbolje da odmah ponemo, Lavone. Kad dvorci budu gotovi."
"Da. Pokupi svoje jedinice, Fil. Doi, are, naputamo dvoranu."
"Da napadnemo dvorce?"
"Naravno."
ar uze svoje ploe.
"Bolje da ih ostavi ovde, smetae ti u borbi."
"Ne", ree ar odluno. "Neu da ih gubim iz vida. Poneu ih."

3.
Nejasne slutnje prelazile su kao oblaci finog mulja kroz Lavonov mozak dok je
vojska naputala dvoranu na Dnu i penjala se prema termoklini. To ga je utoliko
vie uznemiravalo to nikada ranije nije oseao neto slino. Koliko je on mogao
da vidi, sve je teklo po njegovom planu. to je vojska vie napredovala, njen se
broj poveavao Protoima koji su sa svih strana hitali u njene redove. Disciplina je
bila dobra. Svaki ovek je bio naoruan dugakim, prepariranim iverom i svakom
je o pojasu visila kamena sekira, privrena kaiem. Svi su znali da rukuju njome
jer ih je ar tome nauio. Verovatno e biti mnogo smrti pre nego to proe ovaj

dan, ali je smrt bila svakodnevna stvar, a ovog puta je trebalo da estoko pogodi
derae.
Ali Lavonu se nije dopadala hladnoa koja je vladala iznad dubina, ni poetak
strujanja koje je bilo neprirodno ispod termokline. Utroili su mnogo dana za
prikupljanje vojske, regrutovanje zaostalih vojnika i osiguravanje dvorane. Zatim
je dolo intenzivno razmnoavanje, pa vebanje novoroenih i novoregrutovanih,
to je takoe oduzelo mnogo vremena. Mada je sve to bilo bitno, bilo je i
nepovratno. Ako ova hladnoa i struja znae preobraaj ka jeseni...
Ako je tako, nita se ne moe. Taj preobraaj se ne moe spreiti kao ni
nastajanje dana ili noi. On dozva najblieg Paru.
Blistavi torpedo se okrenu prema njemu. Lavon pokae prema gore.
"Evo, dolazi termoklina, Para. Jesmo li dobro usmereni?"
"Da, Lavone. U ovom pravcu je mesto gde se Dno die prema nebu. Floskini
dvorci su na drugoj strani, tamo gde nas ona nee videti."
"Peana brana koja se prua od severa. Tano. Biva toplije. Hajdemo."
Lavon oseti da se njegov let odjednom ubrzava, kao da su ga neki nevidljivi
palac i kaiprst izbacili kao zrno. On baci pogled preko ramena da vidi kako ostali
prolaze kroz toplotnu barijeru. Ono to je video potreslo ga je bar toliko kao i
svako buenje. Sve do sada nije imao pravu predstavu o veliini svojih snaga i
trodimenzionalnoj lepoti njihove dinamine, pokretljive organizacije. ak su se i
Protoi svrstavali u jedinice, slike moi dizale su se, jedna za drugom, za Lavonom
s Dna; prvo jedan Nok, kotrljajui se kao svetionik i vodi ostalima, zatim kupasta
prethodnica Didina, da pazi da pojedini derai ne pobegnu i upozore na opasnost,
pa, konano, ljudi i Protoi, koji su sainjavali glavninu vojske, u gustim
formacijama lepim kao elementarna geometrija, koja je aru pomagala pri
njihovom formiranju.
Peana brana izroni pred njima, velika kao kakav planinski lanac. Lavon se
naglo vinu u visinu, dok je naslagano grubo kamenje peanih zrnaca strelovito
jurilo ispod njega kao iroka kamena reka. Daleko iza grebena dizale su se u nebo,
kroz svetlucavu zelenu tminu, raljaste stabljike biljne dungle koja je bila njihov

cilj. Zbog udaljenosti, jo nije mogao da vidi Floskine dvorce, ali je znao da je
najdui deo mara iza njih. vrsto je stisnuo oi i prokrio sebi put kroz suncem
obasjanu vodu. Napadai se spustie za njim preko vrha planinskog lanca, u
pravilnim tokovima.
Lavon naini rukom kruni pokret. Jedinica koja je ila za njim, tiho se postroji
u veliki paraboloid, sa osovinom u pravcu dungle. Dvorci su se ve videli; do
formiranja te vojske oni su bili jedini proizvodi tesne saradnje koju je ovaj svet
ikada video. Bili su sagraeni od pojedinanih mrkih cevi, uskih pri dnu,
sastavljenih zajedno u nepravilnom obliku ija je celina bila lepa kao grana korala.
U otvoru svake cevi bila je rotifera, Floska, koja se od ostalih deraa razlikovala
etvorolisnom koronom i jednim prstom koji joj je izrastao na leima, kojim je
neprestano valjala tvrde loptice od mrke sline i privrivala ih uz ivicu cevi.
Kao i obino kad bi ugledao dvorce, kroz Lavonove miice prostrujala je ledena
sumnja. Bili su savreni i postojali su oduvek kao jedan od glavnih kamenih
cvetova leta, davno pre nego to je nastupilo Prvo buenje ili se pojavili bilo kakvi
ljudi. Uz to se, sigurno, nesto dogaalo s vodom u gornjim slojevima, bila je topla i
omamljujua. Glave Floska zujale su zadovoljno na otvorima njihovih cevi. Sve je
bilo onako kako je trebalo da bude, kao to je uvek bilo. Vojska je bila puka
fantazija, a napad osuen na neuspeh pre nego to je uopte poeo.
A onda su ih opazili.
Floske u tren oka nestadoe, naglo se uvlaei u svoje cevi. Tiho zujanje
izazvano njihovim neprekidnim hranjenjem svim to je prolazilo prestalo je. Zrna
praine kovitlala su se u svetlosti oko dvorca.
Lavon se nasmeio. Ne tako davno, Floske bi samo priekale da im ljudi priu
dosta blizu, pa bi ih onda usisale, tu i tamo, moda, uz slabu borbu, nekoliko
prekida u zujanju, dok veliki zalogaji ne bi bili sloeni i ubaeni u njihove
mlinove. Sad su se, naprotiv, sakrile. Bojale su se.
"Napred!" viknuo je to je jae mogao. "Ubijte ih! Ubijte ih dok su dole."
Vojska pojuri za njim sa zagluujuim povicima. Taktika je iezla. Venac od
latica se rairio po Lavonovom licu i zujei vir ga povue prema svom mranom
sreditu. Mahao je divlje svojim otrim drvenim maem.

Otrica prodre duboko u trepetljike. Rotifera viknu kao sirena i povue se u

svoju cev, skrivajui svoje ranjeno lice. Lavon ju je neumoljivo progonio.
U unutranjosti dvorca vladao je dubok mrak, mahnito strujanje koje je
prolazilo pored njega bacalo ga je od jednog kamenog zida prema drugom. On
zakrgue zubima i poe bosti drvenim maem. Odjednom udari u meku povrinu i
jo jedan vrisak mu zazvoni u uima pomean sa odlomcima Lavonovog
sopstvenog jezika, lien smisla i strastan u agoniji. Udarao je sve dok glas nije
umukao i nastavio da udara dokle god nije ponovo zavladao sobom.
im je opet zagospodario sobom, zavukao je ruku u raskomadano telo da nae
jaja. iljak ih je pronaao i probo. Drui, on se povue do otvora cevi i bez
razmiljanja se baci na prvog deraa, prosto da ga mine uas.
To je bila jedna Dikran; ona odmah estoko nasrnu na njega. ak i derai su
neto nauili o saradnji. A Dikran se dobro bori u otvorenoj vodi. Ona je bila
najbolje pojaanje koje su Floske mogle pozvati u pomo.
Dikranin oklop je sasvim lako iskrivio iljak Lavonovog otrog ivera. On je
ubadao estoko, nastojei da pronae av, ali pokretljivo stvorenje mu nije prualo
mogunost da cilja. Svom snagom je napadalo na njega i njegova zujea korona
obujmila mu je glavu i priljubila mu ruke uz bokove.
dera se grevito strese i omlitavi. Lavon je sebi probijao put pola zamahujui,
pola sekui oko sebe. Jedan Didin je odlazio izvlaei svoj organ za kvaenje.
Dikranin le potonu lebdei.
"Hvala", guei se ree Lavon. Proto otplovi ne odgovorivi nita. Nije imao
dovoljno trepetljika da bi mogao da podraava ljudski govor. Moda nije za to
imao ni volje, jer Didini nisu bili mnogo drueljubivi.
Opet se naao u viru koji ga je povukao dole i zgrio je svoju desnu ruku. Za
sledeih pet minuta koji su prohujali kao u snu usvojio je tehniku borbe protiv
nepominih siuih Floskina. Umesto da se bori protiv struje i da vitla maem
tamo-amo, on se prepusti vrtlogu da ga nosi, drei ma meu kolenima, sa
otricom prema dole. Rezultat je bio bolji nego to se nadao. Vrh pokretan
Floskinom sopstvenom snagom prodro je u mekano crvoliko telo do polovine, dok

se ono bilo otvorilo kao zamka za ljudski plen. Posle svakog susreta, Lavon bi
svirepo obavio odvratan ceremonijal unitavanja jaja.
Konano je iziao iz jedne cevi i konstatovao da se bitka udaljila od njega.
Zastao je na rubu da povrati dah, drei se ispupenih providnih komada kamena i
posmatrajui bitku. Bilo je teko u ovoj guvi pratiti bitku u vojnikom smislu, ali,
koliko je mogao da vidi, rotiferi su ravo prolaziIi. Oni nisu znali kako da se
suprotstave tako briljivo organizovanom napadu, jer, u sutini, oni uopte nisu
inteligentni.
Didini su prelazili s jedne strane bojnog polja na drugu, u dve guste, ubitano
efikasne grupe, unitavajui i opkoljavajui rotifere-plivae u jatima. Lavon je
video nita manje nego pola tuceta deraa koje su uhvatili Parini odredi; pri tome
je svaki Par gurao rtvu u mrei trihocista prema Dnu, gde e se, svakako, zaguiti.
Iznenadio se kad je video jednog od malobrojnih Voka koji su pratili njegovu
vojsku kako udara jednog preplaenog Rotara svojim u sutini bezopasnim
pipcima. dera je izgledao i suvie iznenaen da bi se borio i Lavon je mogao
sebi da predstavi kako se on oseao.
Neko polagano dopliva do njega odozdo. Bio je to stari ar, sav zadihan. Lavon
mu prui ruku i dovue ga do otvora cevi. Na licu mu se ocrtavao uas, napola od
oka, napola od alosti.
"Ode, Lavone", ree "Ode. Izgubljeno."
"ta? ta je otilo? ta se dogodilo?"
"Ploa. Bio si u pravu. Trebalo je da znam." Jecao je grevito.
"Kakva ploa? Smiri se. ta se dogodilo? Jesi li izgubio jednu ili obe istorijske
ploe?"
Njegovom uitelju se polako vraao dah. "Jednu", ree alosno. "Pala mi je u
bici. Drugu sam sakrio u jednu praznu Floskinu cev. Ali izgubio sam prvu - ba
onu koju sam poeo da deifrujem. Pala je sasvim na dno, a ja se nisam usudio da
krenem u potragu za njom - mogao sam samo da pratim kako je, kovitlajui se,
tonula u tminu. Mogli bismo veno da prosejavamo pesak, nikad je ne bismo
nali."

Zagnjurio je lice u ruke. Naslonjen na rub mrke cevi, izgledao je i patetino i

apsurdno. Lavon nije znao ta da kae. ak i njemu je bilo jasno da je gubitak bio
vrlo veliki, moda, konaan, da strana praznina u njihovom pamenju koja se tie
dogaaja pre Prvog buenja moda nikad nee biti ispunjena. ta je to za ara
znailo, mogao je samo da nasluti.
Drugo se ljudsko bie spusti okreui se prema njemu. "Lavone!" vikao je Fil.
"Uspeli smo! Plivai, ono to je ostalo od njih, bee. Jo ima nekih Floski u
dvorcima, skrivenih u mraku. Kad bismo samo mogli da ih namamimo na otvoren
prostor."
Vraen ponovo u sadanjost, Lavonov mozak je odmeravao sve mogunosti.
itav napad mogao bi, ipak, doiveti neuspeh ako se Floske uspeno ukopaju.
Masovan pokolj nije, ipak, bio jedini cilj, oni su krenuli da osvoje dvorce.
"are, jesu li cevi povezane jedna s drugom?"
"Da", ree starac ravnoduno. "To je neprekinuti sistem." Lavon skoi u
otvorenu vodu. "Hajde, Fil. Napaemo ih iz pozadine." Okrenuvi se, zaroni u
otvor cevi, a Fil ga je u stopu pratio.
Bilo je vrlo mrano i voda je bila zagaena smradom preanjeg vlasnika cevi,
ali posle kraeg traenja Lavon pronae otvor koji je vodio u susednu cev. Po
nagibu zidova bilo je lako pogoditi koji put vodi ka izlasku; sve to su Floske
gradile imalo je kupast oblik, koji se razlikovao samo po veliini. Lavon se
odluno uputi prema glavnom vodu, idui stalno nanie i ka uem delu. Prooe i
pored jednog otvora iznad kojeg se voda estoko penuala i iz kojeg je dopiralo
prigueno zujanje i buka. Lavon je zastao da bi ispitao rupu svojim maem. Rotifer
zaprepaeno uzvikne i povue svoj ranjeni rep gore, nehotice se opustivi sa
zidova cevi. Lavon krenu dalje sa osmehom. Ljudi e gore dovriti poraz.
Kad su, najzad, doprli do glavnog voda, Lavon i Fil krenue metodino od jedne
grane do druge, probadajui iznenaene derae kopljima odostrag, ili odlepljujui
ih sa zidova kako bi ljudi spolja mogli da dopru do njih dok su se snagom svojih
sopstvenih korona dizali gore. Trubasti oblik cevi onemoguio je deraima da se
bore ili da iznenada napadnu iz pozadine; svaka Floska je imala samo jednu
prostoriju, koju nikad nije naputala.

Osvajanje dvoraca nije trajalo due od petnaest minuta. Dan se upravo bliio
kraju kad se Lavon pojavio sa Filom na izlazu iz jednog tornja, da baci pogled na
prvi Grad oveka.
Leao je u tami, sa elom poloenim na kolena, nepomian kao mrtvac. Voda je
bila zaguljiva, hladna, mrak potpun. Oko njega su bili zidovi jedne cevi Floskinih
dvoraca, iznad njega jedan Para je stavljao novo zrno peska na novi krov. Ostali
deo vojske se odmarao u drugim cevima, pokrivenim novim kamenim krovovima,
ali se nije uo nikakav zvuk, ni kretanje, ni glasovi. Bilo je tiho kao u grobu.
Lavonove misli su tekle polagano i bile su teke kao sirup. Bio je u pravu to se
tie mene godinjih doba. Jedva je imao vremena da prebaci svoje ljude iz dvorana
u dvorce pre nego to je mena poela. Onda su se vode sveta jednom okrenule,
dovodei nebo do Dna i Dno do neba i meajui oboje. Termoklina je bila unitena,
dok je prolee, idue godine, ponovo ne formira.
I, neizbeno, nagla promena temperature i koncentracija kiseonika opet je
uticala na lezde, koje su poele da proizvode spore. Okrugla ljuska se zatvarala
oko Lavona, i on nije mogao nita da preduzme da bi to spreio. Bio je to proces
bez prisustva volje; tako lien uestvovanja njegove volje kao i kucanje njegovog
srca. Skoro e i ulje koje stvara svetlost poeti da se lui u spori i da izbacuje
hladnu pokvarenu vodu, a onda e doi san.
A sve to ba u trenutku kad su doiveli takav uspeh, kad su se smestili u
neprijateljskoj zemlji, doli u priliku da zauvek unite derae: Sad su derai
izlegli jaja i idue godine morae se sve poeti iz poetka. A ploa je bila
izgubljena; nije jo ni bio potpuno svestan toga ta e to znaiti za budunost.
Zau se tihi um kad se poslednje zrno peska spustilo na krov spore. Ali to nije
izazvalo u njemu oajanje, protiv koga se borio od poetka. Umesto toga, s njime
kao da je stigao talas udnog zadovoljstva u kome se njegova svest poela bre
gasiti. Ipak, bili su u sigurnosti. Nisu mogli biti izbaeni iz dvorca. A idue godine
bie manje deraa jer su mnogo jaja unitili... A jo je preostala jedna ploa... Mir
i hladnoa, tama i tiina.

Drugi ciklus

U zabitom oku Mlenog puta vodeni svet Hidrot se neprekidno vrti oko
crvene zvezde - Tau Ceti. Mnogo meseci ivot je vrveo u njegovim jezerima i
barama; ali se sada sunce povlai sa zenita, i sneg pada, i navire led iz venog
okeana. ivot ponovo pada u san i prividnu smrt, a borbe, i strasti, i ambicije, i
porazi hiljada miliona mikroskopskih bia povlae se u limb, gde takve stvari
uopte nisu vane. Ne, takve stvari uopte nisu vane dok vlada zima na Hidrotu,
ali, zima je nesiguran vladar.

1.
Stari Sar najzad spusti debelu izglodanu metalnu plou i zagleda se kroz prozor
dvorca, odmarajui oi na svetlucavoj zelenozlatnoj unoi letnjih voda. U slaboj
fluorescenciji koja je titrala po njemu, dolazei s Noka koji je tromo dremao u
udubljenju u sobi, Lavon je mogao da zapazi da je ar, zapravo, mlad ovek.
Njegovo je lice bilo tako neno da se moglo naslutiti da nije prolo mnogo
vremena otkako je prvi put iziao iz svoje spore.
Ali, naravno, nije bilo nikakva razloga da oekuje da to bude star ovek. Svim
arima se dodavao pridev 'Stari'. Razlog tome, kao i razlozi za sve drugo, bio je
zaboravljen, ali se obiaj sauvao. Taj pridev je, makar, davao teinu i dostojanstvo
njegovom zvanju - centru mudrosti celog naroda, kao to je svaki Lavon od
pamtiveka bio centar vlasti,
Sadanji ar je pripadao XVI generaciji i, prema tome, bio je bar dva godinja
doba mlai od samog Lavona. Ako je on bio star, onda je to bilo samo po znanju.
"Lavone, biu iskren s tobom", ree ar, najzad, ne prestajui da gleda kroz
visoki, nepravilni prozor. "Ti si doao k meni u doba svoje zrelosti, da uje tajne s
metalnih ploa, kao to su tvoji preci dolazili mojim precima. Mogu ti saoptiti
neke od njih - ali ja ne znam ta pretenim delom znae natpisi na ploama."
"Posle toliko generacija?" upitao je Lavon iznenaeno. "Zar nije ve ar III prvi
otkrio kako se ploe itaju, pre ko zna koliko vremena?"

Mladi ovek se okrete i pogleda Lavona oima koje su potamnele i poveale se

od dubina u koje su gledale. "Ja mogu da proitam ta pie na ploama, ali najvei
deo toga ne znai nita. A to je najgore, ploe su nepotpune. Nisi to znao? Jesu.
Jedna je izgubljena u bici za vreme prvog rata sa deraima, kad su ovi dvorci jo
bili u njihovim rukama."
"A zato sam onda uopte doao?" ree Lavon. "Ima li ita znaajno u onom to
je ostalo od ploa? Sadre li one doista mudrost Stvaralaca, ili je i to sve mit?"
"Ne. Istina je", ar ree polako, "onoliko, koliko je ima."
On zauta, i oba oveka se osvrnue i zagledae se u sablasno bie koje se naglo
pojavilo ispred prozora. A onda ar ozbiljno ree:
"Ui, Para."
Organizam po obliku slian papui, gotovo providan, osim na hiljade crnosrebrnih zrnaca i mehuria u njegovoj unutranjosti; klizio je u sobu lebdei, uz
beumno kovitlanje trepetljika. Za trenutak je ostao tih, razgovarajui telepatski s
Nokom koji je lebdeo u udubljenju, po obrednom obiaju svih Protoa. Nijedno
ivo bie nije nikad ulo ove razgovore, ali nije bilo nimalo sumnje da oni postoje;
ljudi ve generacijama koriste Protoe za saobraanje na daljinu.
A onda Parine trepetljike jo jednom zazujae. "Stigli smo, are i Lavone, kao
to je obiaj."
"I, dobro doli", ree ar. "Lavone, ostavimo sada za trenutak tu priu s
ploama, dok ne uje ta Para ima da ti kae; to je deo znanja kojim Lavoni
moraju raspolagati kad stupaju u slubu, a to dolazi pre ploa. Ja ti mogu donekle
staviti do znanja ta smo mi. Ali Para ima da ti kae neto tome ta mi nismo."
Lavon blagonaklono klimne glavom posmatrajui kako se Proto smeta na
tesani sto za kojim je ar sedeo. U tom stvorenju je bilo toliko savrenstva i
jednostavnosti grae, toliko elegancije i sigurnosti pokreta, da je on jedva mogao
da poveruje u svoju novosteenu zrelost. Posmatrajui Paru, kao i druge Protoe,
njemu se inilo da on sam nije dovren.
"Znamo da u ovom svetu logino nema mesta za oveka", naglo je zabrujao
svetlucavi, dotle nepomini valjak na stolu. "Nae seanje je zajednika svojina

celog naeg roda. Ono dosee daleko u prolost, jo dok nije bilo ljudi ni bilo ega
to bi makar priblino bilo slino ljudima. Ono takoe kae da su se jednom,
jednog dana, ljudi nali ovde, iznenada i u prilinom broju. Njihove spore su
prekrile dno. Mi smo pronali te spore ubrzo posle naeg godinjeg buenja, i u
njima smo videli ljudska bia kako spavaju.
A onda su ljudi razbili svoje spore i izili. U prvo vreme je izgledalo da su
bespomoni, i derai su ih prodirali na desetine, kao to su u tim danima oni
derali sve to se kretalo. Ali to se uskoro okonalo. Ljudi su bili inteligentni,
aktivni. Oni su bili obdareni neim, nekim svojstvom koje nije imalo nijedno drugo
bie u ovom svetu. To nisu imali ak ni divlji derai. Ljudi su nas organizovali da
istrebimo derae, i u tome je bila razlika: ljudi su imali inicijativu. Mi sada
poznajemo tu re koju smo od vas primili, i mi se njome sluimo, ali mi jo i danas
ne znamo ta ona hoe da kae."
"Vi ste se borili s nama", ree Lavon.
"I to rado. Mi nikad ne bismo ni pomislili na taj rat, ali on je bio dobar i doneo
je dobro. Ali smo se, ipak, udili. Videli smo da ljudi slabo plivaju, slabo koraaju,
slabo gmiu, slabo se penju. Videli smo da su ljudi sazdani tako da prave i koriste
orue, a to je ono to mi ni do danas ne shvatamo. emu slue udovi prikladni za
orue kao to su ljudske ruke? Mi to ne znamo. Izgleda jasno da tako bitno
razliita stvar mora voditi mnogo veoj vlasti nad svetom nego to se zapravo
pokazalo da ljudi mogu da ostvare."
Lavonu se vrtelo u glavi.
"Para, nisam imao ni pojma da je tvoj narod filozofski nastrojen."
"Protoi su stari", ree ar. Ponovo se okrenuo prema prozoru, prekrstivi ruke
na leima.
"Oni nisu filozofi, Lavone, nego su nemilosrdni logiari. Sluaj Paru."
"Ovakvo razmiljanje moe imati samo jedan ishod", ree Para. "Na udni
saveznik, ovek, nije bio slian niem u ovom svetu. On je bio, a i sad je,
neprikladan za njega. On ne pripada ovamo, on je prilagoen. To nas navodi na

pomisao da ima drugih svetova osim ovoga, ali gde su ti svetovi, i kakvi su, to
nismo u stanju da zamislimo, nemamo mate, a to ljudi znaju."
Da li se to bie ruga? Lavon nije znao. Polako je rekao: "Drugi svetovi? Kako
to moe biti?"
"Mi ne znamo", zujao je Parin jednolini glas. Lavon je ekao, ali Proto,
oigledno, nije vie imao ta da kae.
ar je opet seo na prozor lupkajui se po kolenima i posmatrajui kako nejasne
prilike dolaze i odlaze u osvetljenom zalivu.
"To je sasvim tano", ree. "To razjanjava ono to je napisano na ploama. Ja
u ti rei ta ploe kau. Mi smo bili sazdani, Lavone. Bili smo sazdani od ljudi
koji nisu bili ovakvi kakvi smo mi, ali koji su ipak bili nai preci. Njih je zadesila
neka nesrea i oni su nas stvorili i smestili u na svet - tako da je, mada su oni
morali umreti, ljudski rod dalje iveo."
Lavon ustade s prostirke ispletene od algi na kojoj je sedeo.
"Ti moda misli da sam ja budala", ree otro.
"Ne. Ti si na Lavon, ti ima pravo da zna injenice, a s njima radi ta zna."
ar prebaci svoja opnasta stopala natrag u sobu. "Moda je teko poverovati u
to to sam ti rekao, ali izgleda da je to istina. To potvruje i ono to Para kae.
Naa neprikladnost da ovde ivimo je oigledna. Evo nekoliko primera:
etiri ara pre mene su otkrila da neemo napredovati u prouavanju dok ne
nauimo kako da kontroliemo toplotu. Mi smo hemijskim putem proizveli
dovoljno toplote da pokaemo kako se i sama voda oko nas menja kad temperatura
postane dovoljno visoka ili dovoljno niska, to smo od poetka znali. Ali, to je
sve."
"Zato?"
"Zato to se toplota koja se proizvede u otvorenoj vodi raznosi isto toliko brzo
kao to se i proizvede. Jednom smo pokuali da zagradimo tu toplotu i razneli smo
itav jedan hodnik u dvorcu i ubili sve to je bilo u blizini. Potres je bio straan.
Izmerili smo pritiske koji su sudelovali u eksploziji i ustanovili smo da im se ne bi

mogla suprotstaviti nijedna stvar. Prema teoriji bi moralo biti i jaih materija - ali
nama je potrebna toplota da ih proizvedemo.
Razmotrimo nau hemiju. Mi ivimo u vodi. Izgleda da se sve topi u vodi do
izvesne mere. Kako onda moemo do kraja da izvodimo neki hemijski
eksperiment? Kako moemo da napravimo rastopinu, kad se ona stalno razblauje?
Ne znam. Svaka ulica me vodi do istih kamenih vrata. Mi smo bia koja misle,
Lavone, ali postoji neto iz osnova pogreno u tome kako mi shvatamo ovaj svet u
kome ivimo. Nae miljenje, jednostavno, ne dovodi do rezultata."
Lavon nemarno zabaci svoju kosu koja je lebdela.
"Moda misli na pogrene rezultate. Mi nemamo tekoa s ratovanjem ili
usevima, ali sa slinim praktinim stvarima. Ako ne moemo da proizvedemo
dovoljno toplote, nita zato, veini nas e to biti svejedno. Ona nam nije potrebna.
A kakav bi taj drugi svet morao biti, taj u kome su nai preci iveli? Je li on ita
bolji od ovoga?"
"Ne znam", priznade ar. "Bio je toliko razliit, da ih je teko uporediti.
Metalne ploe priaju nam o ljudima koji su putovali od jednog mesta do drugog u
posudi koja se sama kretala. Jedino sa ime to mogu da uporedim jesu barice od
alga kremenjaica u kojima naa deca klize du termokline, ali se, oigledno,
mislilo na neto mnogo vee.
Zamiljam ogromnu barku zatvorenu sa svih strana, dovoljno veliku da moe da
primi mnogo ljudi, moda dvadeset ili trideset. Ona bi morala generacijama da
putuje kroz neku vrstu prostora gde nije bilo vode za disanje, tako da su ljudi
morali da nose svoju vodu sa sobom i da je neprestano obnavljaju. Nije bilo
godinjih doba, led se nije stvarao na nebu, jer nije bilo neba u zatvorenoj barci, i
zbog toga nije bilo ni formiranja spora.
A onda se barka nekako razbiIa. Ljudi koji su bili u njoj znali su da moraju
umreti. Oni su nas stvorili i smestili su nas ovamo kao svoju decu. Budui da su
morali umreti, oni su ispisali ove ploe, da nam ispriaju ta se dogodilo. Verujem
da bismo bolje shvatili da imamo plou koju je ar I izgubio za vreme rata, ali je
nemamo."

"Cela stvar zvui kao bajka", ree Lavon sleui ramenima. "Ili kao pesma.
Razumem zato je ne shvata, ali ne razumem zato se mui da shvati."
"Zbog ploa", ree Sar. "Ti si ih sam sada imao u rukama i zato zna da mi
nemamo nita to bi im bilo slino. Mi imamo grube, neiste metale koje smo
iskovali, metale koji traju izvesno vreme a onda propadaju. AIi ploe blistaju i
blistaju, iz generacije u generaciju. One se ne menjaju. Nai ekii i orua za
urezivanje lome se na njima, ona toplota koju smo u stanju da proizvedemo ne
deluje na njih. Ove ploe nisu bile napravljene u naem svetu - sama ta injenica
me podstie na to da smatram vanom svaku re na njima. Neko se prilino
pomuio da naini ove neunitive ploe i da nam ih ostavi. Neko kome je re
zvezde bila toliko vana da ju je etrnaest puta ponovio, uprkos tome to ova re
prividno nita ne znai. Verujem da ako su nai tvorci ponovili jednu re ma i samo
dva puta na ploi koja je trebalo da veno traje da je, onda, njeno znaenje vano
za nas."
Lavon ponovo ustade.
"Svi ovi novi svetovi, i goleme barke, i besmislene rei - ne mogu rei da sve to
ne postoji, ali ne shvatam u emu je njihov znaaj", ree. "ari od pre nekoliko
generacija su se itavog ivota trudili da nam odgaje bolje alge i da nam pokau
kako da ih negujemo, umesto da stihijski ivimo od bakterija. Jo pre toga, ari su
planirali ratne maine i ratove. To je bio znaajan posao. Lavoni iz tog vremena su
se, oigledno, snalazili i bez metalnih ploa i njihovih zagonetki, a pobrinuli su se
da i ari ostanu bez njih. to se mene tie, ti se moe zabavljati ploama ako ti se
vie dopadaju nego poboljavanje useva - ali ja smatram da bi ih trebalo baciti."
"U redu", ree ar sleui ramenima. "Ako ti se ne dopadaju; onda je na
razgovor zavren. Hajdemo."
Sa vrha stola zauo se um. Para se dizao u talasima tresui trepetljikama, nalik
na vale koji su ovla prelazili preko nenih gljiva posejanih po dnu. Para je bio
tako tih da je Lavon na njega zaboravio, a inilo mu se da je i ar zaboravio na
njega.
"Ovo je znaajna odluka", zatitrali su talasi zvuka. "Svaki Proto je to uo i slae
se s tim. Mi smo se ve dugo plaili ovih metalnih ploa, plaili smo se da e ljudi

shvatiti njihov sadraj i, prema onome to one kau, otii na neko tajno mesto
ostavivi Protoe. A sad se ne plaimo."
"Nije trebalo da se bilo ega plaite", ree milosrdno Lavon.
"Nijedan Lavon pre tebe nije to rekao", ree Para. "Milo nam je. Baciemo te
ploe, kao to nareuje Lavon."
Rekavi to, bletava prilika zamae kroz prozor. Sa sobom je odnela preostalu
plou koja je bila ispod nje, na stolu, paljivo je drei savijenu vrhovima svojih
trbuastih trepetljika. U njenom providnom telu nabujale su vakuole, da joj
poveaju mogunost lebdenja kako bi mogla da nosi veliku teinu.
ar se s krikom baci prema prozoru.
"Stani, Para!"
Ali Para je ve otiao, toliko brzo da nije ni uo poziv. ar se presamitio i
jednim ramenom se naslonio na zid kule. Nije nita rekao. Njegovo lice je dosta
reito govorilo. Lavon nije mogao due da ga posmatra od jednog trenutka.
Senke dvojice ljudi poele su polako da igraju po neravnom tesanom podu. Nok
je siao k njima sa svoda udubljenja, uzburkavajui vodu svojim jedinim debelim
pipkom, dok mu je unutranja svetlost nepravilno svetlucala. I on je otplovio kroz
prozor sa svojim roakom i polako utonuo na Dno. Njegov jarki sjaj je polako
tamneo, zatitrao u dubinu i ugasio se.

2.
Posle toga, Lavon dugo nije razmiljao o tom gubitku. Mnogo posla je ekalo.
Odravanje dvoraca bio je zadatak kome se nije mogao sagledati kraj. Hiljade
zamrenih hodnika pretilo je da e se sruiti, a nijedan ar jo nije izmislio malter
koji bi bio tako dobar kao pljuvaka rotifera, koji su ih nekad sagradili. Uz to su i
prozori, koji su u davna vremena nasumce probijani, bili nesigurni. Graevina
deraa, sagraena po nagonu, nije bila prikladna za potrebe njenih ljudskih
stanovnika.

A tu su bili i usevi. Ljudi se nisu vie samo povremeno hranili, zgrabivi, tu i

tamo, koju bakteriju. Sad su imali lebdee prostirke od naroitih vodenih gljiva i
alga, i liaje na dnu, bujne i hranljive, koje su ari gajili ve pet generacija. Ove
useve trebalo je neprestano plevitl i paziti da starije i manje inteligentne vrste
Protoa ne pasu po njima. U ovom poslednjem zadatku, pametniji i dalekovidiji
tipovi Protoa saraivali su s ljudima, ali su ljudi ipak bili prinueni da i njih
nadziru.
Ubrzo posle rata sa deraima, ulo je u obiaj da se napadaju trome i glupe
alge kremenjaice ije su se tanke i krhke staklaste ljuske tako lako lomile i koje
nisu bile u stanju da shvate da prijateljski glas ne mora uvek dolaziti od prijatelja.
Jo i sada je bilo ljudi koji bi razbili po koju ljusku kremenjaice kad niko nije
gledao, ali su oni smatrani varvarima, na veliko uenje Protoa. Smuen i
prostoduni govor ovih bogato izrezbarenih biljaka naveo je ljude da ih smatraju
domaim ivotinjama - a to Protoi nikako nisu mogli da shvate. Naroito stoga to
su ljudi priznavali da su upola peene kremenjaice izvrsno jelo.
Lavon se ve odavno sloio s tim da je razlika izmeu algi bila sasvim
neznatna. Na kraju krajeva, ljudi su jeli alge lanarice, koje su se od kremenjaica
razlikovale samo po trima karakteristikama: njihove su ljuske bile elastine, nisu
mogle da se miu (a to su, uostalom, mogle samo neke grupe kremenjaica) i nisu
govorile. Lavonu se, meutim, inilo, kao i veini ljudi, da tu ima nekakve razlike,
shvatili to Protoi ili ne, i to je bilo sve. Oseao je, dakle, kao svoju dunost
naslednog voe ljudi, da titi kremenjaice od nekolicine zverokradica koje su
prkosile obiaju, vrebajui ih u visokim slojevima sunanog neba.
No, Lavon je ipak konstatovao da uprkos velikom poslu, nikako ne moe da
zaboravi trenutak kad su Poslednji podaci o ovekovom poreklu i sudbini bili
odneseni zbog njegovog sopstvenog lakomislenog preterivanja.
Od Pare se moglo zatraiti da vrati ploe, objasniti mu da je posredi greka.
Protoi su posedovali neumoljivu logiku, ali su potovali oveka, bili su navikli na
ljudsku neloginost i mogli bi se pod pritiskom predomisliti.
ao nam je. Ploe su bile odnesene preko praga i isputene u zalivu.
Narediemo da se Dno pretrai, ali ...

S neprijatnim oseanjem koje nije mogao da ugui, Lavon je znao da e

odgovor biti takav ili vrlo slian tome. Kad bi Protoi ocenili da je neto bezvredno,
oni to nisu skrivali po sobama kao stare ene. Oni bi to odbacili - i to uspeno.
Ali, uprkos grie savesti, Lavon je bio gotovo uveren da nema nieg ravog u
tome to su ploe izgubljene. Kakva je bila njihova korist za ljude, osim to su
navodile are da razmiljaju o nepotrebnim stvarima u poznoj dobi svog ivota?
Ono to su sami ari uinili za blagostanje oveka, ovde, u vodi, u svetu, u
svemiru, bilo je postignuto neposrednim eksperimentisanjem. S ploa nije dolo ni
malo korisnog znanja. U ploama nije nikad bilo nieg drugog osim stvari o
kojima je bilo najbolje ne misliti. Protoi su bili u pravu.
Lavon se pomerio na prostirci od biljaka, gde je sedeo da bi nadgledao etvu
eksperimentalnog useva - plavo-zelene alge bogate uljem, koje su plovile u
grumenastoj masi du nebeskog svoda, i blago je oeao lea o grubo stablo liaja.
Retko kad Protoi nisu bili u pravu. Nedostatak stvaralake snage, njihova
nesposobnost za bilo kakvu originalnu misao, bila je isto toliko talent koliko i
ogranienost. To im je omoguavalo da u svako doba vide i oseaju stvari onakve
kakve jesu - ne onakve kakve su se oni nadali da bi mogle biti jer nisu ni imali
sposobnost da se nadaju.
"Lavone! Laavooone!"
Otegnuto dozivanje izdiglo se iz sanjivih dubina. Naslonivi se jednom rukom
na liaj, Lavon se sagnuo i pogledao dole. Jedan od etelaca je gledao gore prema
njemu, labavo drei motiicu kojom je skidao sa splava lepljive slojeve algi.
"Ovde sam, gore. ta je?"
"Ponjeli smo dozrelu etvrtinu. Hoemo li je sada odvui?"
"Odvucite je", ree Lavon lenim pokretom. Ponovo se ispruio. I u tom
trenutku, sjajna crvenkasta svetlost se pojavila iznad njega i spustila se ka
dubinama kao obru za obruem najfinijeg zlata. Velika svetlost koja je ivela
iznad neba po danu, postajui svetlija ili tamnija po rasporedu koji nijedan ar
nikad nije uspeo da shvati - ta svetlost je opet cvetala.

Malo je ljudi koji bi na vrelom aru te svetlosti mogli da odole da pogledaju u

nju - naroito kad se nebeski svod talasao i smeio, tako blizu, kao i uvek. Lavonov
zamiljeni pogled upravljen u nebo nije mu otkrio nita osim njegove sopstvene
izlomljene promenljive slike i slike biljke na kojoj se odmarao.
Tu se nalazila gornja granica, trea od tri svemirske povrine.
Prva povrina bilo je dno, gde se zavravala voda. Druga povrina bila je
termoklina - nevidljiva granica izmeu hladnih voda dna i toplih svetlih voda neba.
Za vreme najvee vruine termoklina je bila tako odreena granica da se po njoj
moglo lepo sanjkati, ali se kroz nju moglo i proi, s malo vetine.
Trea povrina je bila nebo. ovek nije mogao proi kroz tu povrinu, kao to
nije mogao da prodre kroz dno, a ni za jedno ni za drugo nije bilo razloga. Tamo se
svemir zavravao. Svetlost koja je svakodnevno igrala po tom nebu, postajui
svetlija i bledei kad god bi joj se prohtelo, izgledala je kao da pripada tom nebu.
Pred kraj sezone voda se postepeno hladila i sve je tee bilo disati u njoj, dok bi
u isto vreme svetlost tamnela i razmaci izmeu dva mraka sve se vie skraivali.
Lake struje bi poele da se kreu. Gornji slojevi vode bi se sasvim ohladili i poeli
da se sputaju. Mulj na dnu bi se uskomeao i poeo zamuivati vodu nosei sa
sobom spore s polja gljiva. Termoklina bi se uvijala, prekidala i sasvim iezla.
Nebo bi se zamaglilo esticama meke sluzi koja je isplovila s dna, zidova i iz
uglova svemira. Za kratko vreme ceo svet bi postao hladan, negostoljubiv, pun
umiruih utih bia koja su padala na dno. Svet bi zamro dok sledea struja tople
vode ne bi poela da razgoni zimsku tiinu.
Tako je bilo kad bi nastala druga povrina. A da se i nebo rastopi...
"Lavone!"
Odmah posle otegnutog dozivanja, bletav mehuri se uzdigao kraj Lavona. On
se isprui i odgurne ga, ali mehuri odskoi od njegovog otrog palca. Mehurii
plina koji su se dizali s dna u pozno leto bili su gotovo nepovredivi i kad bi neki
naroito jak udarac ili iljak uspeli da ih probue, oni bi se razbili u manje
mehurie kojima niko nita nije mogao da uini, ostavljajui za sobom veoma jak
smrad.

Plin. Nije bilo vode u mehuriu. ovek koji bi dospeo u mehuri ne bi imao ta
da udie.
Ali, naravno, bilo je nemoguno ui u mehuri. Povrinski napon bio je suvie
jak. Jak kao arove metalne ploe. Jak kao vrh neba.
Jak kao vrh neba. A da li je iznad toga - ako bi se prolo kroz tu povrinu - svet
plina umesto vode? Jesu li svi svetovi bili samo mehurii vode koji lebde u plinu?
Ako je tako, bilo bi nemoguno putovati izmeu njih, jer se ne bi prvo moglo
probiti nebo. A takva nova nesavrena nauka o svetu ne bi mogla da objasni Dna
svetova.
A ipak su postojale neke ivotinje u ovom svetu koje bi se zarile u dno, prilino
duboko, traei neto u onim dubinama to je bilo van domaaja ljudi. Pa i sama
povrina mulja, i u najtoplije leto, bila je puna sitnih stvorenja koja su po njoj
gmizala i za koja je mulj bio prirodno mesto stanovanja. Konano, i ovek je
slobodno prolazio izmeu dva predela vode koji su bili razgranieni termoklinom,
iako je bilo mnogo stvorenja koja tu liniju nikako nisu mogla da preu.
A ako je taj novi svemir, o kojem je ar govorio, doista postojao, on je postojao
s one strane neba, na onom kraju gde je bila svetlost. A zato se, konano, ne bi
moglo proi kroz nebo? injenica da su se ponekad mogli probuiti mehurii
govorila je da povrinska koica koja se obrazovala izmeu vode i plina nije
nepovrediva. Je li to ikada iko pokuao?
Lavon nije pomiljao na to da bi se ovek mogao probiti kroz vrh neba, isto
tako kao to se nije mogao zakopati u dno, ali je moda postojao nain na koji bi se
ta tekoa mogla izbei. Eto, iza njega je rasla biljka, a po svemu je izgledalo kao
da se protee izvan neba; njeni su se vrhovi prekidali, a slika njihovog povijanja
unazad bila je samo varka izazvana prelamanjem svetlosti.
Uvek se smatralo da biljke umiru tamo gde dodiruju nebo. U veini sluajeva to
je i bilo tano, jer se esto videlo kako mrtvi produetak, izbledeo i ut, plovi po
jasnom ogledalu neba. Ali neke su biljke bile jednostavno prekinute, kao ova koja
je sada bila iznad njega. Moda je to bila samo iluzija, pa je i biljka, umesto da se
prekine, trala na nekom drugom mestu - na nekom mestu gde su se ljudi nekada
mogli roditi i gde i sada ima ljudi. Moda ...

Ploe su bile izgubljene. Postojao je samo jedan nain da to dozna.

Lavon se odluno poeo penjati prema drhtavom ogledalu neba. Njegove noge s
kandom na palcima bezobzirno su gnjeile hrpe algi kremenjaica koje su se
priljubile uz stablo. Zvonaste Vorte, mirni i aputavi roaci Pare, hitro su mu se
uklanjale s puta na spiralnim peteljkama i pravile glupe primedbe na njegov raun.
Lavon ih nije sluao. Nastavio je svoj uporni uspon prema svetlosti, vrsto se
drei rukama i nogama za stablo biljke.
"Lavone! Kuda e? Lavone!"
Nagnuo se i pogledao dole. ovek s motiicom, prilika slina lutki, mahao mu
je s plavo-zelene krpe koja je tonula u ljubiasti ponor. U omaglici je ponovo
pogledao gore pripivi se uza stablo; nikada nije bio tako visoko. Nije, naravno,
trebalo da se iega plai, ali strah od padanja bio mu je u krvi. A onda je nastavio
da se penje. Posle izvesnog vremena dotakao se rukom neba.
Zaustavio se da doe do daha. Neobine bakterije skupile su se oko korena
njegovog palca, gde se krv iz male ogrebotine irila po vodi. Razbeale bi se kad bi
odmahnuo rukom i opet bi se nerazumno skupile oko prljavocrvenog mamca.
Priekao je da mu vrtoglavica proe i nastavio da se penje. Nebo mu je
pritiskivao vrh temena, vrat i ramena. Izgledalo je kao da nebo pomalo poputa, sa
ilavim elasticitetom, bez imalo trenja. Voda je ovde bila neizdrljivo sjajna i
sasvim bezbojna. Uspeo se jo jedan korak gurajui ramenima tu ogromnu teinu.
Sa isto toliko uspeha bi mogao pokuati da probije stenu.
Morao je ponovo da se odmori. Dok je ubrzano disao, otkrio je neobinu
pojavu. Svuda oko stabla vodene biljke, elinoplava povrina neba je bila
zavinuta prema gore, kao neka vrsta korica od maa. Otkrio je da tuda moe da
proturi ruku - kao da je bilo dosta prostora i za to da proturi glavu. Pripivi se
sasvim uza stablo, pogledao je u te korice, pipajui po njima nepovreenom
rukom. Blesak ga je zaslepljivao.
Tada se dogodilo neto to je bilo slino beumnoj eksploziji. itava pesnica
bila mu je vrsto i mehaniki stisnuta, kao da neko hoe da mu je odsee. U
slepom uenju on je poskoio.

Krug bola se polako pomerao niz njegovu uzdignutu ruku i, dok se penjao,
obujmio mu ramena i grudi. Jo jedan trzaj i kolena su mu se stegla kao u
mengelama. Jo jedan...
Uasno se oseao. Pripio se uza stablo i pokuao da doe do daha, ali nije imalo
ta da se die.
Voda mu je ikljala iz tela, na usta, iz nosnica, iz otvora za disanje. Jak i vreo
svrab preao mu je preko celog tela. Pri svakom gru kao da su mu se dugi noevi
ubadali u telo i kao iz velike daljine uo je kako mu sve vie vode trca iz krga, uz
gadan um klokotanja. U glavi, kao da mu je vatra poela nagrizati dno nosne
upljine.
Lavon se davio.
Poslednjim grem se odbacio od stabla i pao. Potresao ga je sudar s neim
tvrdim, a onda ga je voda, koja ga je tako vrsto drala dok je nastojao da je
napusti, ponovo primila u sebe sa hladnom estinom.
Nezgrapno se kovitlajui, tonuo je sve nie prema dnu.

3.
Mnogo dana je Lavon leao neosetljivo sklupan u svojoj spori, kao da spava
zimskim snom. Udar hladnoe, koji je osetio kad se vratio u svoj rodni svet,
delovao je na njegovo telo kao predznak zime koja dolazi, a isto tako i glad za
kiseonikom, koju je osetio za vreme svog kratkog boravka iznad neba. lezde koje
stvaraju sporu odmah su poele da rade.
Da nije bilo toga, Lavon bi sigurno umro. Opasnost od davljenja je iezla ve
onda kad je pao i kad je vazduh iziao iz njegovih plua i napravio mesta
ivotvornoj vodi, ali za naglo isuenje i za teku opaljenost od sunca utonuli svet
nije znao leka. Jedino to mu je moglo pomoi bila je hranljiva tenost koja se
stvarala u sporama, oklopljena kao ilibar utom ljuskom.
Posle nekoliko dana, smeu sporu, umirenu u venoj hladnoi dna, primetila je
neka ameba koja je tuda lutala. Pri dnu je toplota uvek bila slaba, bez obzira na to

koje je godinje doba bilo, ali niko nikad nije uo da bi se tu mogla nai spora dok
su gornji slojevi jo bili topli i bogati kiseonikom.
Za samo jedan sat spora je bila okruena desetinama iznenaenih Protoa koji su
se gurali da bi mogli slepom njukom da udare u ljusku. Posle jo jednog sata, eta
zabrinutih ljudi doe iz dvoraca da i oni pritisnu svoje noseve o prozirni zid spore.
Brzo su izdata nareenja.
etiri Pare su se okupile oko ljuske ute kao ilibar. ula se potmula eksplozlja
kad su im pukle trihociste. Pare zazujae i digoe se, vukui teret.
Lavonova se spora lagano zanjihala u mulju, a onda se polako izdigla u tankoj
mreici. U blizini je Nok bacao hladnu svetlost na itav taj posao - ne zbog Para,
kojima nije bila potrebna svetlost, nego zbog zbunjene gomile ljudi. Lik usnulog
Lavona, pognute glave i kolena privuenih ka prsima, okretao se dostojanstveno u
ljusci. "Odvedi ga aru, Para."
Mladi ar je opravdao tradicionalnu mudrost kojom ga je po nasleu obdario
njegov zadatak, brinui se samo za svoj sopstveni posao. Odmah je shvatio da nita
ne moe da uini za zarobljenog Lavona to ne bi bilo obino uplitanje.
Naredio je da se lopta smesti u visokoj sobi, u tornju njegovog dvorca, gde je
bilo dovoljno svetlosti, a voda je bila topla, to je obamrlom biu moglo da
nagovesti dolazak prolea. A zatim je samo sedeo i posmatrao, zadravajui svoje
misli za sebe.
U spori, Lavonovo telo je naglo gubilo kou u dugim trakama i komadima.
Malo-pomalo, njegova udna zgrenost je poputala. Njegove zbrkane ruke i noge
i upali trbuh su se ponovo popunili. aru su dani prolazili u posmatranju. Najzad
vie nije uoavao promene i, voen nekom slutnjom, podigao je sporu do najvieg
zida kule, na direktnu svetlost.
Sat posle toga Lavon se pomerio u svom ilibarskom zatvoru.
Ispravio se i protegao, okrenuvi bezizraajne oi prema svetlosti. Imao je izraz
oveka koji se jo nije prenuo iz mune more. itavo telo mu je zrailo nekom
udnom ruiastom novinom.

ar lagano zakuca na zidove spore. Lavon okrete svoj prozirni pogled u pravcu
zvuka i njegove oi oivee. Pokuao je da se nasmei i odupro se rukama i
nogama o unutranji zid ljuske.
itava lopta se naglo raspala u komadie, uz otar zvuk. ivotna tenost iz
spore se razlila oko njega i ara, irei sugestivni miris ogorene borbe protiv
smrti.
Lavon je stajao meu pariima i utke gledao ara. Konano je rekao:
"are, bio sam iznad neba."
"Znam", ree blago ar.
Lavon je ponovo zautao. Tada je ar progovorio: "Ne budi skroman, Lavone.
Uinio si znaajno delo. To te je gotovo ubilo. Mora mi rei ostatak - sve."
"Ostatak?"
"Mnogo si mi otkrio dok si spavao. Ali da nisi, moda, jo protivnik nepotrebne
nauke?"
Lavon je utao. Nije vie umeo da razlikuje ono to zna od onog to bi eleo da
zna. Preostalo mu je samo jedno pitanje, ali on nije mogao da ga izrekne. Samo je
nemo gledao u arovo neno lice.
"Odgovorio si mi", ree ar, jo nenije nego ranije. "Prii, prijatelju, mome
stolu. Planiraemo na put prema zvezdama."

Bilo ih je petoro oko velikog arovog stola: ar, Lavon i tri tradicionalna
asistenta iz porodice Tan, Tanol i Stravol. Dunosti ova tri oveka - ili, ponekad,
ena bile su pod mnogim ranijim arovima jednostavne i teke: morali su da izvre
na poljima sa hranom genetske promene koje je ar sam obavio - u malom i u
laboratorijskim posudama. Pod drugim arovima, koji su bili vie zainteresovani
za rad na metalima i u hemiji, oni su obavljali prljavije poslove, bili su kopai,
radnici u kamenolomima, oblikovali su i istili aparate.

Pod arom XVI, meutim, ostali Lavonovi ljudi su im vie zavideli nego
obino, jer je izgledalo da gotovo uopte ne rade. Svakog dana su vodili razgovore
sa arom u njegovim prostorijama, udubljujui se u podatke, pravei sitne
zabeleke na ploama, ili uporno prouavajui jednostavne stvari koje naizgled
nisu bile tajanstvene. Katkad su zaista radili sa arom u njegovoj laboratoriji, ali su
najee samo sedeli.
ar XVI je, u stvari, pronaao izvesna zaboravljena pravila ispitivanja, koja je,
kako je tumaio Lavonu, otkrio kao sredstva koja poseduju ogromnu mo. Vie ga
je interesovalo da to preda buduim radnicima nego izvoenje bilo kakvog
specificnog eksperimenta koji je put ka zvezdama moda iziskivao. Tanu, Tanolu i
Stravolu njegove generacije uterivan je nauni metod u glavu. Taj je postupak,
tvrdili su oni, katkad je bio bolniji nego noenja hiljada stena.
Bilo je, stoga, neizbeno da e oni kao prvi od Lavonovih ljudi biti zauzeti
problemom konstruisanja vasionskog broda. Rezultati su leali na stolu: tri modela,
izraena od liskuna, pramenova alga, savitljivih komada celuloze, paria kamena,
drvenih iveraka i organskih lepila skupljenih iz izluina razliitih biljaka i
ivotinja.
Lavon dohvati najbliu, krhku okruglu tvorevinu, u kojoj su se nalazile loptice
tamnozelene lave, zapravo komadii pljuvake rotifera, koji su s mukom skinuti sa
zidova naputenog dvorca slobodno se kretali u unutranjosti, kao neka vrsta
kuglinih leajeva. "ije je ovo", rekao je, radoznalo okreui kuglu tamo-amo.
"To je moje", ree Tanol. "Da budem iskren, ne smatram da po bilo emu
odgovara zahtevima. Ali to je jedini nacrt koji verujem da moemo izraditi od
raspoloivog materijala i znanjem koje trenutno posedujemo. Ali kako
funkcionie?"
"Daj mi ga, za trenutak, Lavone. Mehur koji vidi u sredini sa upljom slamkom
od spirogira koja vodi iz njega do zidova broda rezervoar je za lebdenje. Osnovna
je zamisao da uhvatimo veliki mehur plina kad se die s Dna i da ga stavimo u
rezervoar. Verovatno emo to morati da radimo u vie mahova. Tada se brod die
prema nebu snagom pritiska mehura. Mala vesla ovde uz ove trake spolja okreu
se kad posada - to su ovi komadii tu u unutranjosti - pokrene zamajni toak koji
se okree oko unutranje strane ljuske. Tako emo dovesti do ruba neba. Ukrao

sam taj trik od Didina, posmatrajui nain na koji se oni kreu. Tada uvuemo
vesla koja se sloe u pukotine, evo ovako, i jo neprestano pomou prenosa teine
iz unutranjosti kotrljamo se uz padinu dok ne stignemo u spoljni prostor. Kad
dospemo do drugog sveta i ponovo uemo u vodu, ispustimo plin iz rezervoara,
postepeno, kroz ispusne cevi koje su u stvari napravljene od slamke i spustimo se
kontrolisanom brzinom."
"Vrlo domiljato", ree ar zamiljeno. "Ali, ja predviam neke tekoe. U
prvom redu, nacrtu nedostaje stabilnost."
"Da, to je istina", priznade Tanol. "A kretanje e iziskivati mnogo rada. Ali ako
bismo mogli da obesimo uteg koji se slobodno pokree, o teite maine, on bi se
delimino stabilizovao. Najvei utroak energije koji iziskuje itavo to putovanje
bio bi u prvom redu potreban za to da maina stigne do neba. A ovaj ureaj to
omoguava. U stvari, kad jednom uspemo da mehur stavimo unutra, brod e morati
da bude privezan do polaska."
"A kako stoji sa isputanjem plina?" ree Lavon. "Hoe li on zaista izlaziti kroz
ove cevi onda kad to budemo eleli? Nee li, umesto toga, prianjati uz zidove cevi?
Teko je deformisati opnu izmeu vode i plina - i ja sam lino svedok toga."
Tanol se namrti. "To ne znam. Nemoj zaboraviti da e cevi u pravom brodu biti
velike, a ne samo slamice, kao to su u modelu."
"Vee nego oveje telo?" upita Tan.
"Ne, u stvari. Moda e, najvie, imati obim ljudske glave."
"To nije moguno", ree Tan jednostavno. "Ja sam pokuao. Ne moe se voditi
mehuri kroz tako usku cev. Kao to Lavon kae, on se dri uz zidove cevi i
oslobaa se tek kad se upotrebi prilian pritisak. Ako sagradimo ovaj brod,
moraemo ga napustiti im stignemo u novi svet, nigde neemo moi da ga
spustimo."
"To ne dolazi u obzir", ree Lavon brzo. "Ako za trenutak i zanemarimo tetu
koja bi nastala, moe se dogoditi da na brod moramo na brzinu da upotrebimo. Ko
zna kako e izgledati novi svet. Moramo biti u mogunosti da ga napustimo ako
ustanovimo da ne moemo iveti u njemu."

"Koji je tvoj model, Tane?" ree ar.

"Ovaj ovde. Putovanje njime bilo bi teko - puzanje uz Dno dok se ne stigne do
neba i puzanje dalje do sledeeg sveta, uopte - svuda puzanje. Nikakvo klizanje
po vodi. I njega pokree zamajac, kao i Tanolov, ali ga ne moraju pokretati ljudi.
Razmiljao sam malo o upotrebi pokretljivih kremenjaica. U tom sluaju se
upravlja tako to se naizmenino menja snaga na jednoj i drugoj strani. Da bi
upravljanje bilo precizno, moemo staviti nekoliko zubaca na suprotne strane
stranje osovine i pokretati je na taj nain."
ar pogleda cevasti model izbliza i, da bi ga isprobao, gurne ga po stolu. "To mi
se dopada", ree odmah. "Miruje kad zaeli. S Tanovim okruglim brodom bili
bismo preputeni na milost i nemilost svakom strujanju ovde ili u novom svetu - a,
koliko znam, moglo bi biti kojekakvih strujanja u svemiru, moda i plinskih. ta ti
misli, Lavone?"
"Kako bismo ga sagradili?" ree Lavon. "Uopte uzevi, on je okrugao. Lako je
to kad je re o modelu, ali kako e izgraditi zaista veliku cev ovog oblika koja se
nee slomiti, nego e stajati sama od sebe?"
"Pogledaj unutra kroz prednji prozor", ree Tan. "Videe grede koje se ukrtaju
u centru, u pravom uglu prema duoj osovini. One podupiru zidove."
"To iziskuje mnogo prostora", primeti Stravol. Kao najmirniji od asistenata i
najvie zatvoren u sebe, on dosad, od poetka sednice, nije progovorio. "Bie nam
potreban slobodan prolaz u brodu. Kako emo svim spravama upravljati ako sve
vreme budemo morali da puzimo oko greda?"
"U redu, daj neki bolji predlog", ree Tan sleui ramenima.
"To je lako. Nainiemo obrue."
"Obrue? Takve veliine?" ree Tanol. "Moraete da moite drvo u blatu godinu
dana dok postane dovoljno savitljivo, samo to onda nee vie imati potrebnu
vrstinu."
"Ne, to nije potrebno", ree Stravol. "Ja nisam izradio model broda, samo sam
napravio crtee, a moj brod nije ni izdaleka tako dobar kao Tanov. Ali moj nacrt je
takoe cevast, tako da sam ipak izradio model maine za savijanje obrua - taj

model je na stolu. Jedan kraj grede snano ukletite, evo ovako, a drugi ostavite da
viri na suprotnoj strani. Onda drugi kraj veete jakim uetom oko ove stepenice.
Onda prebacite ue oko ekrka, a pet ili est ljudi ga namotava na ekrk, evo
ovako. To povue slobodni kraj grede prema dole, dok stepenica ne ue u pukotinu
koju ste pre toga usekli na drugom kraju. Onda oslobodite priteza i eto vam vaeg
obrua. Sigurnosti radi moete zabiti nakivak kroz mesto gde se krajevi dodiruju,
da spreite da se iznenada ne rastvori."
"Nee li se greda koju upotrebljavate slomiti poto se savije do izvesne mere?"
zapita Lavon.
"Obino drvo svakako bi", ree Stravol. "Ali za taj posao treba uzeti zeleno
drvo, ne staro. Inae bismo morali da omekavamo gredu dok ne postane
neupotrebljiva, kao to ree Tanol. ivo drvo e se savijati toliko da se od njega
naini jak, vrst obru iz jednog komada; ako ne, are, onda oni zadaci s brojevima
kojima ste nas uili ne vrede, ipak, nita." ar se smeio. "Pri upotrebi brojeva lako
se pogrei", ree.
"Ja sam sve ispitao."
"Siguran sam u to. Smatram da se isplati pokuati. Imate li jo ta da ponudite?"
"Pronaao sam jednu vrstu ivog ventilacionog sistema koji smatram korisnim",
ree Stravol. "Inae, kao to sam rekao, ini mi se da je Tanov brod onaj tip koji bi
trebalo da sagradimo, moj je beznadeno neprikladan."
"Moram da se sloim s tim", ree sa aljenjem Tanol, "ali bih eleo da kad-tad
sagradim brod laki od vode, moda smo za lokalna putovanja. Ako je novi svet
vei od naeg, moglo bi se dogoditi da se ne moe ploviti svuda kuda bismo
eleli."
"Na to nisam ni pomislio", uzviknu Lavon. "Pretpostavimo da je novi svet
doista dva, tri, osam puta vei od naega. are, postoji li neki razlog da ne bude
tako?"
"Koliko je meni poznato, ne postoji. Istorijska ploa je svakako smatrala da su
sve vrste ogromnih udaljenosti praktino mogune. U redu, hajde da napravimo

nacrt kombinovan od onoga to imamo ovde. Tanole, ti si najbolji crta meu

nama, kako bi bilo da ga ti nacrta. Lavone, a ta je s radnom snagom?"
"Imam gotov plan", ree Lavon. "Po mom miljenju, ljudi koji budu radili na
brodu imae stalno posla. Izgradnja broda nee trajati samo jednu no, niti e se
zavriti u jednoj sezoni, tako da ne moemo raunati na smenjivanje radne snage.
Osim toga, to je struan posao. Kad jednom ovek naui izvestan posao, bilo bi
neekonomino vratiti ga da gaji gljive samo zato to neko drugi ima vremena.
Zato sam predvideo osnovnu radnu snagu od dva ili tri najinteligentnija radnika
iz svake struke. Ove ljude mogu da povuem s njihovog redovnog posla a da pri
tom ne poremetim svakodnevne poslove ili natovarim vei teret na druge u datoj
struci. Oni e raditi kvalifikovan posao i zadrae se na izgradnji broda dok posao
ne bude zavren. Neki od njih bie i lanovi posade. Za teke, nekvalifikovane
poslove, moemo angaovati mnotvo ljudi bez strune spreme, a da ne
poremetimo na normalni ivot."
"Dobro", ree ar. Nagnuo se napred i prekrstio ruke na ivici stola, iako je zbog
opne meu prstima mogao da ukrsti samo vrhove prstiju. "Ve smo postigli
znaajan napredak. Nisam oekivao ni desetinu od dosad postignutih rezultata za
tako kratko vreme. Ali moda sam neto vano predvideo. Ima li ko kakvu
sugestiju ili pitanje?"
"Ja imam pitanje", rekao je mirno Stravol. "U redu, da ujemo."
"Kuda putujemo?"
Nastupilo je dugo utanje. Konano je ar progovorio: "Stravole, na to jo ne
mogu da dam odgovor. Mogao bih rei da idemo ka zvezdama. No poto jo ne
znamo ta su to zvezde, takav odgovor ne bi mnogo koristio. Krenuemo na taj put
zato to smo doli do saznanja da su neke fantastine stvari sa istorijskih ploa
zaista istinite. Mi danas znamo da se nebo moe prei i da je iznad neba jedno
podruje gde nema vode za disanje, podruje koje su nai preci zvali prostor. Obe
ove zamisli izgledale su suprotne zdravom razumu, ali mi smo ipak doli do
saznanja da su one istinite. Istorijske ploe kau i to da postoje i drugi svetovi, a tu
emo zamisao lake prihvatiti kad smo se ve uverili u istinitost prvih dveju
zamisli. to se zvezda tie, one su u prostoru, i kad jednom prodremo u prostor mi

emo ih, verovatno, videti i znaenje rei postae nam jasno. U najmanju ruku,
moemo oekivati neki putokaz za reenje pitanja - setite se koliko smo vanih
podataka dobili od Lavona koji je samo nekoliko sekundi bio iznad neba!
U meuvremenu, ostavimo to pitanje po strani. Smatramo da negde postoje
drugi svetovi i spremamo se da ih posetimo. Druga pitanja u zavisnosti s tim treba
zasad ostaviti po strani. Mi emo na ta pitanja odgovoriti, o tome nema sumnje. No
to moe jo dugo potrajati."
Stravol se nasmeio. "Vie nisam ni oekivao. Uostalom mislim da je itav taj
projekt ludost. No, uprkos tome ostajem uz njega do kraja."
ar i Lavon odgovorie osmehom. Sve je zahvatila groznica, a Lavon pomisli
da e ona uskoro zahvatiti itav njegov svet. Rekao je:
"Ne gubimo, onda, vie ni minuta. Jo mnogi detalji treba da se posvravaju, a,
konano, najtei deo posla jo nije poeo. Krenimo na rad!"
Petorica ljudi ustadoe i pogledae jedan u drugoga. Izrazi lica su im bili
razliiti, ali u oima svih se itala ista smea straha i ambicije: bila su to,
istovremeno, lica brodograditelja i astronauta.
Zatim su izili, svaki da pone da izvrava svoj zadatak.

Protekla su dva zimska sna od Lavonova opasnog uspona preko neba, kad je
itav rad na vasionskom brodu zastao. Sad je Lavon ve znao da je ovrsnuo u
oveka privremeno neodreenih godina, stanje u koje ovek stupa ba kad je
dospeo u najbolje godine. Znao je da su mu se bore usekle u elo, da e tamo ostati
i da e se produbiti.
'Stari' ar se takoe promenio. I njegove crte izgubile su nenost kad je zaao u
zrele godine. Premda e mu njegova klinastokotana struktura lica do kraja ivota
davati odsutan i poetian izgled, uee u radu na planu zamaglilo mu je izraz
nekom vrstom rukovodilake krutosti.
Vreme je odmicalo, ali vasionski brod je, ipak, bio jo samo skelet. Leao je na
platformi sagraenoj iznad nabacanog kamenja peane barijere, koja se prostirala

od jednog zida sveta do drugog. Bila je to ogromna drvena ljuska u jednakim

razmacima ispresecana otvorima kroz koje su se mogle videti sirove grede njenog
skeleta. Poetni radovi su brzo tekli jer nije bilo teko zamisliti kakva e vrsta
vozila biti potrebna za kretanje kroz prazan prostor a da se voda ne izgubi iz njega.
Tan i njegove kolege su dobro obavile taj posao. Takoe se uvidelo da e zbog
veliine maine izgradnja due trajati, moda, ak, dve pune sezone, ali ni ar, ni
njegovi asistenti, ni Lavon, nisu predviali ozbiljnije prepreke.
Uostalom, tobonja nesavrenost broda bila je iluzija. Trebalo je da se jedna
treina njegove opreme sastoji od ivih bia, koja se nee smestiti u brod pre nego
to stvarno krene.
Rad na brodu se morao u vie mahova obustavljati za due vreme. Nekoliko
puta morali su se vaditi itavi delovi, jer se pokazalo da gotovo nijedna normalna
koncepcija nije mogla biti primenjena na putovanje kroz prostor.
Nedostatak istorijske ploe koju je Para tvrdoglavo odbijao da preda mnogo je
oteavala posao. Odmah po njenom gubitku, ar se sam prihvatio posla da je
rekonstruie po seanju. Ali za razliku od njegovih religioznih predaka, on je nije
smatrao svetim pismom i zbog toga nije nikad nastojao da je naui napamet. ak i
pre krae, on je skupio zbirku varijantnih prevoda nekih odlomaka, koji su
predstavljali specifine eksperimentalne probleme i uvani su u njegovoj knjinici,
izrezbareni u drvetu. Veina tih prevoda, meutim, bila je meusobno protivurena,
a nijedan se nije odnosio na konstrukciju vasionskog broda, o emu original ionako
nije gotovo nita pisao.
Nikakvi duplikati zagonetnih slova originala nisu bili sainjeni, iz jednostavnog
razloga to u podvodnom svetu nije bilo nieg to bi moglo unititi, a ni
reprodukovati te neunitive originale. ar je suvie kasno shvatio da je iz istog
opreza trebalo izraditi izvestan broj doslovnih privremenih zapisa - ali posle
generacija zeleno-zlatnog mira, obina opreznost vie ne sadri obezbeenje od
katastrofe. (A civilizacija koja mora da urezuje svako slovo svoje jednostavne
azbuke u vodom natopljeno drvo, pomou komadia kamena, ne podstie na
uvanje podataka u triplikatu.)

Kao rezultat toga, arovo nepotpuno priseanje u pogledu sadraja istorijskih

ploa, uz stalnu i hiljadugodinju sumnju u tanost raznih prevoda, pokazali su se,
konano, kao najvea prepreka za izgradnju svemirskog broda.
"Ljudi moraju da se batrgaju pre nego to naue da plivaju", rekao je Lavon
malo kasnije, a ar je s time morao da se sloi.
Oigledno, ma ta da su ranije znali o vasionskom brodu i njegovoj
konstrukciji, vrlo malo toga znanja je bilo upotrebljivo za ljude koji su nastojali da
sagrade svoj prvi vasionski brod ni iz ega. Prema tome, nije udno to je velika
ljuska jo leala nedovrena na svojoj platformi iznad peanih formacija, ireci
miris plesnivog drveta koje je stalno gubilo vrstinu, dve generacije posle
polaganja temelja.
Mladi punog lica koji je vodio delegaciju trajkaa do arovih odaja bio je Fil
XX, ovek dve generacije mlai od ara, a etiri od Lavona. Imao je bore u
uglovima oiju, koje su mu davale izgled svadljivog starog oveka i deteta
razmaenog jo u spori.
"Traimo da se obustavi taj bezumni projekt", ree otvoreno. "Robovali smo u
naoj mladosti na njegovom izvoenju, no sada kad smo svoji gospodari, gotovo
je. To je sve. Gotovo je."
"Niko te nije prisiljavao", ree Lavon srdito. "Drutvo to ini, nai roditelji",
ree jedan mravi lan delegacije. "Sada emo poeti da ivimo u pravom svetu.
Danas svi znaju da nema drugog sveta osim ovoga. Vi, starci, moete i dalje da
verujete u vaa praznoverja, ako elite. Mi nemamo takvu nameru."
Zapanjen, Lavon pogleda ara. Naunik se smekao i rekao: "Pusti ih, Lavone,
nisu nam potrebni malodunici." Mladi punog lica pocrveni. "Ne moe nas
uvredama vratiti na posao. Dosta nam je. Gradi sam sebi brod ni za kuda!"
"U redu", ree mirno Lavon. "Hajde, gubi se. Nemoj se svugde zaustavljati i
govoriti o tome. Ti si se odluio i nas ne zanima tvoje opravdanje. Zbogom."
Mladi puna lica je jo, izgleda, imao junatva da dramatizuje, ali ga je
Lavonova izjava u tome omela. Ispitivanje Lavonovog tvrdog lica kao kamen

ubedilo ga je, izgleda, da svoju pobedu treba da primi onakvu kakva je. On i
delegacija odoe neslavno.
"ta sada?" upita Lavon poto su oni otili. "Moram priznati da bih bio pokuao
da ih ubedim. Naposletku, nama su potrebni radnici."
"Ne toliko koliko smo mi potrebni njima", rekao je ar mirno. "Poznajem ja sve
te mlade ljude. Mislim da e se iznenaditi idue sezone kad vide koliko im je slaba
etva, poto e morati da obrauju polja bez mojih uputstava. Koliko imate
dobrovoljaca za posadu broda?"
"Na stotine. Svaki mladi iz generacije posle Filove eli da ide. Fil govori u ime
celog stanovnitva, u najmanju ruku. Projekt podstie matu najmlaih."
"Jesi li ih podstakao na neki nain?"
"Naravno", ree Lavon. "Rekao sam im da emo ih pozvati ako budu izabrani.
Ali to ne treba shvatiti ozbiljno! Pogreili bismo ako bismo nau izabranu grupu
specijalista zamenili mladiima koji su samo entuzijasti i nita vie."
"Nisam na to mislio, Lavone. Nisam li video jednog Noka negde u ovim
prostorijama? O, zaspao je tamo na svodu. Nok!"
Bie leno mrdnu svojim pipkom.
"Nok, imam poruku", viknuo je ar. "Protoi treba da jave svim ljudima koji ele
da idu u drugi svet vasionskim brodom da odmah dou na gradilite. Reci im da ne
moemo obeati da emo uzeti svakoga, ve da dolaze u obzir samo oni koji ele
da nam pomognu da sagradimo brod."
Nok je ponovo savio svoj pipak i izgledalo je da e opet zaspati.

4.
Lavon se okrenu prema ureaju megafonskih truba koji je bio kontrolna ploa i
pogleda Paru. "Jo jedan, poslednji pokuaj", rekao je. "Hoete li nam vratiti
istorijske ploe?"
"Ne, Lavone. Nismo vam jo nikada neto odbili, ali to moramo."

"Ali ti, ipak, ide s nama, Para. Ako nam ne vrati znanje koje nam je potrebno,
izgubie svoj ivot ako mi izgubimo nae."
"ta je jedan Para?" ree bie. "Svi smo mi slini. Ova elija e umreti, ali
Protoi moraju da znaju kako ete vi proi na tom putovanju. Mi smatramo da treba
poi bez ploe, jer ni na koji nain se ne moe proceniti njen znaaj."
"Znai, priznaje da je jo kod tebe. A ta onda ako vie ne bude mogao da
odrava veze sa svojim drugovima kad mi budemo u prostoru? Otkud znate da
voda nije bitna za vau telepatiju?"
Proto je utao. Lavon se jedan trenutak zagledao u njega, a onda se namerno
okrenuo prema megafonu. "Svi ostanite tamo gde ste", ree. Oseao je da drhti.
"Polazimo. Stravole, je li brod zatvoren?"
"Da, Lavone, meni bar tako izgleda."
Lavon se nagnuo nad drugi megafon. Duboko je uzdahnuo. Izgledalo je da je
voda ve uzburkana, iako se brod jo nije pomerio.
"Spremni etvrtinom snage ... Jedan, dva, tri ... POLAZAK."
itav brod uzdrhta i vrati se na mesto. Dijatomeje su se smestile u svoje komore
du donjeg dela broda, pokreui svojim pihtijastim kracima transmisione kaieve
od sirove larvine koe. Drvene osovine i zupanici su zakripali, poveavajui
njihovu slabu snagu i prenosei je na 16 osovina brodskih tokova.
Brod se zanjihao i polagano krenuo du peane barijere. Lavon je uporno
gledao kroz otvor od liskuna. Svet je promicao pored njega. Brod se uspravio i
poeo da se penje uza strminu. Iza sebe je oseao naelektrisano utanje ara, Pare i
dvojice pilota, Tana i Stravola, kao da je njihov pogled prodirao pravo kroz
njegovo telo, i napolje, kroz otvor broda. Svet je izgledao drukiji sada kad ga je
naputao.
Kako to da nije ranije zapazio svu tu lepotu? Udaranje transmisionih kaieva i
cviljenje i stenjanje zupanika i osovina postajalo je sve glasnije to je strmina bila
vea. Brod je nastavio da se uspinje teturajui se. Oko njega je mnotvo ljudi i
Protoa ronilo i okretalo se, pratei ih put neba.

Nebo se postepeno sputalo i pritisnulo vrh broda.

"Neka tvoji dijatomi pojaaju rad, Tanole" ree Lavon. "Stena je pred nama."
Brod se s mukom okretao. "Dobro, moe ih opet usporiti. Poguraj nas s tvoje
strane. Ne, to je suvie. Vrati na normalu, jo nas okree! Tanole, ispravi nas opet.
Dobro, uravnoteena vonja na svim stranama. Nee jo dugo trajati."
"Kako moe odjednom da misli na sto strana", udio se Para iza njega.
"Eto, tako. Tako ljudi misle. Kontrolori, malo jae sada, uspon postaje strmiji."
Zupanici su tandrkali. Brod se uspinjao. Nebo je sinulo na Lavonovo lice.
Uprkos hrabrenju, poeo se plaiti. inilo mu se da mu plua gore, a u mislima je
preiveo dugo padanje kroz prazan prostor prema hladnom pljusku vode, kao da ga
doivljava prvi put. Koa ga je svrbela i pekla. Moe li opet da poe tamo gore?
Tamo gore u uarenu prazninu gde agonija zjapi, kuda nita ivo ne treba da ide?
Peana barijera poela se izravnavati i putovanje je postalo lake. Ovde gore
nebo je bilo toliko blizu da ga je talasanje izazvano pokretima broda namrekavalo.
Senke su zaigrale na peanom dnu. Debele bavaste vrpce plavo-zelenih algi tiho
su pile svetlost i pretvarale je u kiseonik, kreui se u svojoj polaganoj igri ba
ispod dugog gornjeg prozora od liskuna koji se protezao du hrpta broda. U
upljini ispod reetkastog hodnika i podova kabina Vorte su se obrtale i odravale
brodsku vodu u pokretu, hranei se organskim komadiima.
Jedna po jedna, prilike koje su plivajui oko broda mahale rukama ili
trepetljikama padoe natrag niz strminu peane barijere prema svom poznatom
svetu, gubei se i nestajui. Na kraju je ostala jedna Euglena, upola biljna roaka
Protoa, probijajui se kraj vasionskog broda u povrinski glib. Volela je svetlost, ali
je, najzad, i ona bila oterana u dublje, hladnije vode, treperei svojim jedinim
biastim pipkom dok je odlazila. Nije bila veoma mudra, ali se Lavon ipak osetio
usamljen kad je iezla.
No, niko ih nije mogao slediti putem kojim su se vozili.

Sada je nebo bilo samo tanka, vrsta opna vode, koja je pokrivala vrh broda.
Brod je usporio kretanje, a kad je Lavon zatraio veu snagu, poeo se okretati u
mestu i tonuti medu peana zrnca i kamenje.
"To nee moi", rekao je ar uzbueno. "Mislim da bismo morali da usporimo i
smanjimo razmer na zupanicima, Lavone, da moe polaganije da primeni
napon."
"U redu", sloio se Lavon. "Zaustavite svi. are, molim te, hoe li da
nadgleda menjanje brzine."
Bezumni sjaj praznog prostora gledao je Lavonu u lice, iza samog velikog
prozora od liskuna. Bilo je uasno zastati ovde na pragu beskraja, a bilo je, uz to, i
opasno. Lavon je osetio kako u njemu raste stari strah od spoljnog prostora. Jo
nekoliko trenutaka neaktivnosti, oseao je, proet hladnoom u elucu, i vie nee
izdrati.
Mora da postoji, mislio je on, bolji nain menjanja brzine od ovog
tradicionalnog, koji se obavlja otvaranjem itavog pogonskog ureaja. Zato ne bi
mogao da se montira izvestan broj zupanika raznih veliina na istu osovinu, a da
ne budu svi nuno u pokretu istovremeno, nego da se stavljaju u rad pokretanjem
osovina napred i natrag u leajima? I to e biti nezgrapno, ali bi se oni mogli
stavljati u rad s komandnog mosta i ne bi se morala zaustaviti itava maina - i
neiskusan pilot bacati u paniku.
ar ustade i, plivajui, stane.
"Sve je udeeno", ree. "Ali veliki redukcioni zupanici ne podnose ba tako
dobro napor."
"Lome se?"
"Da. Pokuao bih, isprva, polaganije."
Lavon utke potvrdi. Nije sebi dopustio da se zaustavi ni za trenutak, da
razmisli o posledicama svojih rei, ve povie: "Pola snage."
Brod opet sedne i poe se kretati zaista vrlo polagano, ali s manje zastoja nego
ranije. Nad njim se nebo istanjilo do potpune providnosti. Velika svetlost je

prodirala u mlazovima. Iza Lavona ulo se neprijatno micanje. Belina se

poveavala kraj prednjih otvora.
Brod ponovo uspori brzinu pritiskujui o zaslepljujuu prepreku. Lavon proguta
pljuvaku i zatrai da se pojaa snaga. Brod zastenja kao da umire. Sada je bio
gotovo nepomian.
"Vie snage", procedi Lavon.
Jo jednom brod krete beskrajno sporo. Lagano se uputi prema gore.
Zatim pojuri napred i svaka mu daska i greda zacvilee.
"Lavone! Lavone!" prolomio se povik.
Glas je dolazio iz jednog od megafona, iz onoga koji je bio namenjen za otvor
sa stranje strane broda. "Lavone!"
"ta je? Zato, do avola, vie?"
"Lavone, vidim vrh neba! S druge strane, iz prostora. Izgleda kao ogromna
ravna metalna ploa. Udaljavamo se od nje. Mi smo iznad neba, Lavone, mi smo
iznad neba?"
Brod je jo jednom snano zadrhtao i bacio Lavona prema prednjem otvoru. Sa
spoljne strane liskuna voda se strahovito brzo isparavala pravei iza sebe
udnovate virove i oblike sazdane od duginih boja.
Lavon ugleda prostor.

To je isprva izgledalo kao kruta i suva rasparana slika Dna. Bilo je tamo
ogromnog kamenja, velikih stena, razbacanih, naprslih, otrih klisura koje su se
svuda uzdizale uokolo kao da ih je razbacao neki div.
Ali nad svim tim je bilo jedno novo nebo, jedan plavi svod, tako ogroman da
Lavon uopte nije mogao da zamisli njegove dimenzije. Na tom svodu je stajala
lopta crvenkaste vatre od koje su ga zabolele oi.

Divlje klisure su bile jo daleko od broda koji kao da je mirovao na ravnoj

blistavoj povrini. Ispod sjajne povrine, izgledalo je da je ta ravnica nainjena od
peska, od iste materije ija je gomila pravila barijeru u Lavonovom svetu, barijeru
uz koju se brod popeo. Ali staklasta, arena povrina na njoj...
Lavon odjednom postade svestan nekog drugog zvuka koji je dopirao iz
megafona. Uzbueno zaklima glavom i ree: "ta je sada?"
"Lavone, to sam ja, Tol. U ta si nas to uvalio? Kaievi se vie ne miu.
Dijatomeje nisu u stanju da ih pokreu. Ne pretvaraju se, zaista, toliko smo ih
udarali da im umalo nismo razbili ljuske, ali one, ipak, ne mogu da razviju veu
snagu."
"Pusti ih na miru", razljuti se Lavon. "One nisu u stanju da varaju jer nemaju
dovoljno inteligencije. Ako kau da ne mogu da razviju veu snagu, onda stvarno
ne mogu."
"Dobro, hajde nas onda izvedi iz toga."
ar se primae do Lavonovog lakta. "Nalazimo se na svemirsko-vodenom
graninom prostoru gde je povrinski napon vrlo jak", ree tiho. "Ako izda
nareenje da uvuku tokove, mislim da emo izvesno vreme bolje napredovati."
"Dobro", ree Lavon sa olakanjem. "Halo, vi tamo, dole - podignite tokove."
"Dugo nisam", ree ar, "mogao da shvatim podatak na istorijskoj ploi o
ureaju za pristajanje koji se moe podizati, ali mi je konano sinulo da e napon
du povrine svemirskog blata drati svaki vei predmet prilino vrsto. Zato sam i
insistirao da se na brod sagradi tako da mu se tokovi mogu uvui."
"Izgleda da su ari ipak bili majstori, are."
Nekoliko minuta kasnije, posle ponovnog remonta pogonskog ureaja, brod je
klizio uz obalu prema sruenoj steni. Oprezno, Lavon je posmatrao izboeni pretei
zid traei otvor u njemu. Levo je bila neka vrsta reice, koja je, moda,
pokazivala put, mada neizvestan, u drugi svet. Posle kraeg razmiljanja Lavon
izda zapovest da se brod upravi prema njoj.

"Misli li da je ovo gore zvezda?" upita. "Pretpostavljali smo da ih ima mnogo,

a ovde gore je samo jedna, a i jedna je mnogo za moj ukus."
"Ne znam", priznade ar. "AIi ini mi se da stiem saznanje o slici svemira. Na
svet je, oigledno, smeten na dnu ovog velikog, koji ima svoje nebo. A moda je i
to nebo samo dno jednog jo veeg sveta - i tako u beskonanost. Priznajem da je
to teko shvatiti, moda je verovatnije da su svi svetovi smeteni pod ovom
velikom povrinom i da velika svetlost sve njih podjednako obasjava."
"Zato se onda svake noi gasi, pa ak i danju, i tamni zimi?" zapita Lavon.
"Moda putuje u krugovima, pa je prvo nad jednim, a zatim nad drugim svetom.
Ko zna?"
"Ako je tako", rekao je Lavon, "onda treba samo da putujemo po vrhu naeg
neba do suvog tla i puzimo njime dok ne naiemo na vrh neba drugog sveta. Zatim
nam samo ostaje da zaronimo. Jednostavno, zar? Posle svih naih priprema."
ar se nasmeja, ali se po zvuku nije moglo zakljuiti da je u tome video neto
smeno. "Jednostavno? Jesi li ve primetio kakva je temperatura?"
Lavon je to bio registrovao ba ispod praga svesti, ali posle arove primedbe
osetio je da se pomalo gui. Sreom, koliina kiseonika u vodi se nije smanjila, ali
je temperatura podseala na onu u pliaku, u poslednjem i najgorem delu jeseni.
Oseao se kao da pokuava da udie supu.
"Podstakni onda Vorte na vei rad", ree Lavon. "Postae neizdrljivo ako ne
bude jae cirkulisalo."
Tan je neto odgovorio, ali je do Lavonovih uiju doprlo samo neko mrmljanje.
Sve to je mogao uiniti bilo je da se koncentrie na upravljanje brodom.
Usek ili klanac u razbacanim klisurama otrim kao seivo noa bio je neto
blii, ali je izgledalo da treba prei jo mnogo kilometara pustinje. Posle izvesnog
vremena brod se umiri i nastavi ravnomerno da puzi, s manje pitanja i udaraca
nego ranije, ali i napredujui sporije. Ispod njega se sada osealo izvesno klizanje,
struganje o trup samog broda, kao da je prelazio preko grubog maziva iji su
komadi bili veliki kao ljudske glave.

Najzad ar ree: "Lavone, moraemo opet da se zaustavimo. Pesak je ovde gore

suv i rasipamo energiju koristei guseniastu traku."
"Jesi li siguran da smo u stanju da to uinimo?" upita Lavon. "Ovako se makar
kreemo. Ako stanemo da bismo spustili tokove i ponovo promenili zupanike,
skuvaemo se."
"Skuvaemo se ako to ne uinimo", ree mirno ar. "Neke od naih alga su ve
mrtve, a ostale se ve sue. To je prilino jasan znak da ne moemo vie mnogo da
podnesemo. Ne verujem da e nam poi za rukom da se dokopamo hlada, ako ne
ubrzamo."
ulo se kako jedan od mehaniara s mukom guta. "Trebalo bi se vratiti", ree.
"Mi uopte nismo stvoreni za ovaj prostor. Stvoreni smo za vodu, a ne za ovaj
pakao."
"Zaustaviemo se", ree Lavon, "ali se neemo vratiti. To je moja poslednja
re." To je zvualo hrabro, ali je taj ovek uzbudio Lavona vie nego to se i sam
usudio da prizna ak i samom sebi. "are", ree "pouri."
Naunik klimnu glavom i zaroni.
Minuti su prolazili. Velika zlatnocrvena lopta na nebu plamtela je bez prestanka.
Spustila se sasvim nisko niz nebo, tako da je njena svetlost prodirala ravno u brod,
u Lavonovo lice, osvetljavajui zrakama zlatnih strujanja svaki deo koji je plivao.
Vodene struje koje su prolazile pored Lavonovrh obraza bile su gotovo vrue.
Kako su se usuivali da idu pravo napred u taj pakao? Zemlja neposredno ispod
zvezde mora da je jo toplija nego to je bilo ovde.
"Lavone! Gledaj Paru!"
Lavon natera sebe da se osvrne i pogleda svog saveznika iz roda Protoa. Velika
papua se smestila na palubi i leala jedva pomiui trepetljike. Unutra, njegove
vakuole su poinjale da natiu, dobijajui izgled naduvanih krukolikih beika i
gomilajui granuliranu citoplazmu na tamna jezgra.
"Da li ... da li umire?"

"Ova elija umire", ree Para hladno kao uvek. " Ali samo idi - idi napred.
Mnogo ta ima da se naui, i ti e, moda, iveti, ako mi i ne budemo. Idi."
"Vi ste za nas - sada?" proapta Lavon.
"Mi smo uvek bili za vas. Teraj svoju ludu smelost do kraja. Na kraju emo
imati koristi i mi i ovek."
apat se utia. Lavon jo jednom zovnu stvorenje, ali ono ne odgovori. Odozdo
se ulo klepetanje drveta i arov glas iz jednog od megafona. "Lavone, nastavi! I
dijatomeje umiru - ostaemo potpuno bez pogonske snage. Uini to to bre i to
pre moe."
Lavon se smrknuto nae napred. "Zvezda je upravo iznad podruja kome se
pribliavamo."
"Zbilja? Moda e se jo spustiti i senke e se produiti."
"To nam je jedina nada."
Lavon nije mislio na tu mogunost. Prodera se u megafone. Brod jo jednom
krete, malo bre sada, ali jo uvek puzei. Trideset i dva toka su psovala.
Bilo je jo toplije.
Stalno, vidljivim kretanjem, zvezda se spustala suelice Lavonovom licu. On se
odjednom uplai. ta ako ona nastavi da silazi i sasvim nestane? Iako je sada bilo
uasno toplo, bio je to jedini izvor toplote. Nee li nastupiti neizdrljiva hladnoa,
a brod eksplodirati u komad leda?
Senke su, pretei, postajale sve due i poele da se pruaju preko pustinje
prema brodu koji je napredovao. U kabini se nije razgovaralo, uo se samo um
tekog disanja i rada maine.
U jednom trenutku je izgledalo da je zupasti horizont poeo da juri prema
njima. Kameni zubi usekli su se u donji rub plamene lopte i proderali je. Ieza je.
Oni su bili zatieni stenama. Lavon naredi da se brod okrene uporedo s
pravcem klisure; on leno poslua. Visoko gore, nebo je tamnelo, od modrog do
tamnoplavog.

ar utke ue kroz otvor i stade kraj Lavona, posmatrajui tamnu boju neba i
senke koje su se produavale prema obali i svom sopstvenom svetu. Nije nita
govorio, ali je Lavon bio siguran da je i njemu ista neprijatna misao na umu.
"Lavone."
Lavon poskoi. arov glas je bio tvrd kao elik. "Da?"
"Moramo nastaviti putovanje. Ma kakav da je drugi svet, brzo emo biti u
njemu."
"Kako emo se kretati kad ne vidimo kuda idemo? Zato da prvo ne
odspavamo, ukoliko nam to hladnoa dopusti?"
"Dopustie nam", ree ar. "Ovde ne moe toliko zahladneti da bi bilo opasno.
Kad bi bilo tako, nebo bi se, ili ono to smo mislili da je nebo, smrzavalo svake
noi, ak i leti. Ali mene zabrinjava voda. Biljke e sada zaspati. U naem svetu to
ne bi smetalo, zaliha kiseonika je tamo dovoljna da istraje i preko noi. Ali u ovom
zatvorenom prostoru, sa tako mnogo bia u njemu, a bez zaliha svee vode,
verovatno emo se uguiti."
ar je davao utisak kao da uopte nije zainteresovan i govorio je glasom
neumoljivih fizikih zakona.
"Osim toga", ree on, kao slep zurei u grubu prirodu, "i dijatomeje su biljke.
Drugim reima, moramo nastaviti kretanje sve dok budemo imali kiseonika i snage
- i moliti se da u tome uspemo."
"are, nekad smo imali prilino Protoa na brodu. I Para tamo nije sasvim mrtav.
Da je mrtav, u kabini se ne bi moglo izdrati. Brod je gotovo ist od bakterija, jer
su ih Protoi sve prodirali, a spolja nisu mogle doi. Ali bi ipak bilo dolo do
izvesnog raspadanja."
ar se sae i dodirnu opnu nepokretnog Pare prstom. "U pravu si, on je jo iv.
ta to dokazuje?"
"I Vorte su ive, oseam strujanje vode. To dokazuje da Pari nije nakodila
vruina. To je bila svetlost. Sea se kako je moja koa bila oteena posle penjanja

iznad neba? Nerazreena zvezdana svetlost je smrtonosna. Trebalo bi da to

dodamo informacijama s ploe."
"Ja jo ne shvatam."
"Stvari stoje ovako: imamo ovde tri ili etiri Noka dole. Oni su bili zatieni od
svetlosti, pa moraju jo biti ivi. Ako ih koncentriemo u galijama dijatomeja,
glupe dijatomeje e verovati da je jo dnevna svetlost i nastavie da rade. Moemo
Nokove koncentrisati i du kostura broda i time podstai alge da izluuju kiseonik.
Pitanje je: ta nam je vie potrebno - kiseonik ili snaga? Ili ih moemo rasporediti
popola?"
ar se nasmeja. "Izvanredno logino zakljuivanje. Moda emo jednom od
tebe nainiti ara, Lavone. Ne, ja bih rekao da ih ne moemo rasporediti popola.
Nokova svetlost nije dovoljno jaka da bi biljke radi nje izluivale kiseonik,
pokuao sam to jednom, ali je proizvodnja kiseonika bila vrlo mala. Jasno je da je
biljkama potrebna svetlost za energiju. Zato emo morati da se odluimo za
dijatomeje kao za pogonsku energiju."
"U redu. Uini tako, are."
Lavon odvede brod do stenovitog zaklona hridi, na glatki pesak. Svaki trag
direktne svetlosti je iezao, mada se na nebu jo video blag opti sjaj.
"Dakle", ree ar zamiljeno, "kladim se da je to voda tamo preko u kanjonu,
samo ako uspemo da ga se doepamo. Stii u dole da uredim..."
Lavon se zaudi.
"ta je?"
Lavon utke pokaza, dok mu je srce lupalo.
itav tamnoplavi svod bio se osuo sitnim, neverovatno bletavim svetlostima.
Bilo ih je na stotine, i sve je vei broj njih postajao vidljiv, to je tama bivala
dublja. A daleko, iznad poslednjih bregova, bila je tamnocrvena lopta; avetinjski
srebrnasta. Blizu zenita bilo je jo jedno takvo telo, mnogo manje, ali sasvim
srebrno...

Pod dno meseca vodenog sveta Hidrota i pod venim zvezdama, pet centimetara
dugaka drvena laa i njen mikroskopski teret pribliavali su se reici koja je
poela da presuuje.

5.
No su proveli na dnu kanjona. VeIika etvrtasta vrata su se otvorila da propuste
hladnu, svetlu ivotvornu vodu i bakterije koje su bile svea hrana.
Nikakva bia im se ne pribliie ni iz radoznalosti, ni lova radi, dok su spavali,
mada je Lavon postavio uvare na vrata, za svaki sluaj. Izgleda da su i ovde, na
samom podu, visoko organizovana bia nou mirovala.
Ali im je prva struja svetlosti prola kroz vodu, pojavila se opasnost. Prvo, bilo
je tu udovite buljavih oiju. Stvorenje je bilo zeleno i imalo je dve kande za
hvatanje, od kojih je svaka mogla da prepolovi brod kao pramen alge. Oi su mu
bile crne i okrugle, na vrhovima kratkih stubova, a dugi pipci bili su deblji od
stabljike biljke. Promicalo je kraj njih brzim pokretima, uopte ne primeujui
brod.
"Je li to - primerak ovdanjeg ivota?" proapta Lavon. "Da li je ovde sve tako
veliko?" Niko ne odgovori, jer to niko nije znao. Posle izvesnog vremena, Lavon je
rizikovao da pomeri brod prema struji, koja je bila spora ali jaka. Ogromni crvi
prolazili su uvijajui se pored njih. Jedan je udario o ljusku, a zatim se ravnoduno
probijao dalje.
"Oni nas ne primeuju", ree ar. "Mi smo suvie mali. Lavone, Stari su nas
upozorili na veliinu vasione, ali ak i kad je vidi ne moe da shvati. A sve te
zvezde - mogu li one znaiti ono ta ja mislim da znae? Neshvatljivo je to i
neverovatno!"
"Dno je koso", rekao je Lavon, gledajui napregnuto ispred sebe. "Stene
kanjona se ire, a voda postaje muljevita. Ali pustimo zvezde neka ekaju, are, mi
ulazimo u novi svet."
ar protiv svoje volje popusti. Pogled na vasionu ga je, izgleda, potresao,
moda i ozbiljno. Nije zapazao velike stvari koje su se dogaale, nego se, umesto

toga, zabrinuto udubio u svoje misli. Lavon ponovo oseti da se stari jaz meu
njihovim shvatanjima opet produbljuje.
Sad se Dno opet penjalo. Lavon nije imao nikakvih iskustava u pogledu deltaformacija ua, jer u njegovom svetu nije bilo potoia, pa ga je ta pojava
zabrinjavala. Ali te brige su iilile u uenju kad je brod dopro do vrha i prevrnuo
se.
Spreda, Dno se opet koso sputalo, beskrajno, u blistavim dubinama. Sad je nad
njima opet bilo onakvo nebo na kakvo su navikli i Lavon je mogao da zapazi
grupice planktona koje su promicale ispod njega. Gotovo istovremeno je ugledao
neke manje vrste Protoa; neki od njih su se ve pribliavali brodu.
A onda su, odjednom, ugledali devojku kako se pojavljuje iz dubine,
izbezumljena od straha. Isprva nije ni primetila brod. Pribliavala se okreui se
kroz vodu, s nadom da e uspeti da se baci preko ua delte u brzi potoi.
Lavon je bio iznenaen. Ne zato to su ovde bili ljudi - tome se nadao, ak je,
nekako, bio i ubeen da ljudi ive u itavoj vasioni, nego zbog devojinog bekstva
u samoubistvo.
"ta?" Nejasno zujanje mu dopre do uiju i on je shvatio.
"are! Tane! Stravole!" viknu. "Lukove i koplja! Probijte sve prozore!" Podigao
je jednu nogu i udario u otvor pred sobom. Neko mu dobaci luk.
"ta je ta se dogodiIo?" dovikne ar.
"derai!"
Vest je prostrujala brodom kao elektrini ok. U Lavonovom svetu rotiferi su
bili praktino istrebljeni, svako je znao tunu istoriju duge borbe ljudi i Protoa
protiv rotifera.
Devojka najednom ugleda brod i zaustavi se, oigledno zbunjena oajanjem
koje ju je obuzelo pred novim neprijateljem. Sopstveni zalet gonio ju je napred, i
as je, malo, oi upirala u brod, a as natrag prema opasnom zujanju koje je
postajalo sve glasnije.

"Nemoj stati!" vikao je Lavon. "Ovamo, ovamo! Mi smo prijatelji. Mi emo ti

pomoi!"
Tri velike, upola providne trube glatkog mesa nadirale su preko uzviice, a
mnotvo debelih trepetljika u njihovim koronama zujalo je lakomo. Dikrani,
nadmeni u svom savitljivom oklopu, svaali su se meu sobom dok su ili,
koristei ono nekoliko predsmislenih umova koji su sainjavali njihov jezik.
Oprezno, Lavon zatee luk, priblii ga ramenu i odape ga. Strelica odlete kroz
vodu. Naglo je gubila brzini i zapela u struji, koja ju je vie pribliavala devojci
nego derau u koga je Lavon ciljao.
On se ugrize za usnu, spusti oruje i ponovo zatee luk. Nije imalo smisla
potcenjivati razdaljinu, morao je ekati. Jo jedna strelica koja se probijala kroz
vodu iz bonog otvora prinudila ga je da izda nareenje da prestanu da gaaju dok
im ne ugledaju one jabuice.
Napad rotifera je nagnao devojku da donese odluku. Naravno da joj je
nepomino drveno udovite bilo strano, ali ono joj nije pretilo, a verovatno je
znala ta bi bilo da se sva tri Dikrana obore na nju, dok bi svaki nastojao da ugrabi
to vei zalogaj. Zato se baci prema otvoru broda. Tri deraa zaurlae od besa i
nagrnue za njom.
Verovatno da joj to ne bi polo za rukom da prvi Dikran nije u poslednjem
trenutku ugledao brod, i u strahu da se ne sudari s njim, okrenuo se i sudario se sa
ostalom dvojicom. Posle toga su ponovo zapodenuli svau, iako, verovatno, ni
sami nisu znali zbog ega; oni nisu bili sposobni da razmene komplikovanije misli
od 'ih', 'umri', ili 'ni ti nisi bolji'.
Dok su se jo durili jedan na drugog, Lavon probode najblieg strelicom.
Preostala dvojica se smesta upustie u bitku za njegove ostatke.
"Ubijte mi ova dva deraa dok se jo bore", naredi Lavon. "I ne zaboravite da
unitite njihova jaja. Vidim da ovaj svet treba malo pripitomiti."
Devojka upliva kroz otvor i zaustavi se na suprotnom zidu kabine, smrtno
uplaena. Lavon pokua da joj se priblii, ali ona odnekud izvue otro kameno
oruje. Poto je bila gola, teko je bilo rei gde je sakrila oruje, ali je, oigledno,

umela, i nameravala, da ga upotrebi. Lavon, stoga, ustuknu i sede na stolicu pred

kontrolnom tablom, ekajui, dok je ona, razgledala kabinu, Lavona, ara, druge
pilote i Paru koji je stajao.
Ona, najzad, ree: "Jeste li vi - bogovi - s one strane neba?"
"Mi dolazimo s one strane neba", ree Lavon, "ali nismo bogovi, nego ljudi kao
i ti. Ima li ovde jo ljudi?"
Devojka je, izgleda, brzo shvatila situaciju, iako je izgledala divlja. Lavon je
imao udan i nemoguan utisak da bi trebalo da je prepozna: visoka, prividno
mirna, tamnoputa ena, ne sasvim kao ova... dodue, ena iz drugog sveta, ali
ipak...
Ona vrati no u svoju gustu svetlu kosu - aha, pomisli Lavon, taj trik da
zapamtim - i zatrese glavom. "Malo nas je. derai su svud uokolo. Uskoro e nas
sve unititi."
Devojin fatalizam je bio tako dubok, da je izgledalo kao da se to nje i ne tie.
"Ali zar se niste borili protiv njih? Uz pomo Protoa?"
"Protoe? Oni su isto tako bespomoni protiv deraa kao i mi, bar veina njih.
Nemamo oruja koja ubijaju na daljinu, kao vi. A nikakvo oruje nam vie ne moe
pomoi. Nas je i suvie malo, a deraa suvie mnogo."
Lavon zatrese glavom. "Imali ste mono oruje za sve to vreme, samo niste
umeli da ga upotrebite. Protiv njega, broj nita ne znai. Mi emo vam pokazati
kako smo se mi njime sluili. A kad budete imali iskustva, moda ete umeti bolje
njime da se sluite nego mi."
Devojka slee ramenima. "Sanjali smo o takvom oruju, ali ga nikada nismo
nali. Govorite li istinu? Koje je to oruje?"
"Naravno - razum", ree Lavon. "Ne samo jedan mozak, nego mnogo njih.
Zajedniki rad. Saradnja."
"Lavon govori istinu", zauje se slabi glas s palube. Para se lagano kretao.
Devojka ga je gledala irom otvorenih oiju. Zvuk Parinog glasa, koji je govorio
ljudskim jezikom, uinio je na nju vei utisak nego sam brod, ili bilo ta u njemu.

"Moguno je pobediti derae", ree tihi neartikulisani glas: "Protoi e pomoi,

kao to su pomagali i u svetu iz kojeg smo doli. Protoi su se borili protiv ovog
bekstva kroz prostor i oteli su oveku podatke. Protoi se nikad vie nee
suprotstaviti oveku. Mi smo ve razgovarali s Protoima ovoga sveta i rekli im da
ljudi znaju da sanjaju, ali i da ostvare svoj san. Bez obzira na to da li to Protoi ele
ili ne.
are, tvoja metalna ploa je kraj tebe. Bila je skrivena na brodu. Moja braa e
te odvesti do nje.
Ovaj organizam sada umire. Umirem sa uzdanjem u znanje, kao to umire
inteligentno bie. Ljudi su nas tome nauiIi. Nema nita... to znanje... ne moe
uiniti... Njime su... ljudi... preli... preli prostor..."
Glas pree u apat. Sjajna papua se nije promenila, ali je neto otilo iz nje.
Lavon pogleda devojku, njihove oi se sretoe. Osetio je neobjanjivu toplinu.
"Mi smo preli prostor", ponovi Lavon blago.
Zauo se arov glas kao iz velike daljine. Mlado-stari ovek je aputao: "Ali,
jesmo li?"
Lavon je gledao devojku. On nije znao odgovor na arovo pitanje. Ali mu ono i
nije izgledalo vano.
RAZVOE
Glasovi nezadovoljstva meu posadom vasionskog broda Nepovredivi - koje je
kapetan Gorbel kao vojno lice nazivao 'neposlunost' - dostigli su taku kad se vie
nije moglo prelaziti preko njih, i to mnogo ranije nego to je brod stigao na pedeset
svetlosnih godina od svog cilja.
Ranije ili kasnije, mislio je Gorbel, ranije ili kasnije, ovo glupo stvorenje slino
tuljanu primetie ih.
Kapetan Gorbel nije bio siguran hoe li mu biti milo ili nee kad Prilagoeni
ovek shvati. U neku ruku, to bi olakalo stvari. Ali to bi bio neprijatan trenutak, ne
samo za Hokeaha i za ostale pantrope nego i za samog Gorbela. Moda bi bilo

bolje da dri sigurnosni ventil zatvoren dok Hokeah i ostali Altarijanci ne krenu na
put na - kako se ono zvae? A da, na Zemlju.
Ali posada, jednostavno, nee dopustiti Gorbelu da to due odgaa. to se tie
Hokeaha, on se ponaao kao da nema centra za zapaanje u svom mozgu. Njega su
emocionalne struje tako malo dirale kao i redak i hladan vazduh koji je rigelijanska
posada odravala u unutranjosti vojnog broda. Siguran u svom krznu od tople
kitove masti, oiju smeih, ivih i veselih, sedeo je gotovo itave dane u prednjem
stakleniku, posmatrajui rastenje zvezde Sol na tamnom nebu pred sobom.
I govorio je. O, bogovi svih zvezda, kako je govorio! Kapetan Gorbel je ve
vie znao o staroj - onoj najstarijoj - istoriji programa oploavanja nego to je
eleo, ali to jo nije bilo sve. A program oploavanja nije bio jedini Hokeahov
predmet razgovora. Delegat Saveta za kolonizaciju imao je vertikalno obrazovanje,
koje je uskim mlazom prolazilo kroz razna specijalna podruja, za razliku od
Gorbelovog, koje se irilo horizontalno preko itavog predmeta svemirskih letova,
ne dodirujui bilo ta drugo.
Hokeah je, izgleda, imao u planu da proiri kapetanov horizont i protiv njegove
volje.
"Uzmimo, na primer, poljoprivredu", upravo je govorio. "Ova planeta koju
treba da oplodimo prua nam izvanredan razlog da se bolje pozabavimo pitanjem
farmi. Ranije su ovde bile dungle, tle je bilo vrlo plodno. Ali ljudi su poeli iveti
kao farmeri uz pomo vatre i unitili su sebe na isti nain."
"Kako to?" ree Gorbel mehaniki. Da je utao, Hokeah bi svejedno nastavio da
govori, a i nije se isplatilo biti nepristojan prema Savetu za kolonizaciju, ma, samo,
prema jednom njegovom predstavniku.
"U svojoj praistoriji, petnaest hiljada godina pre slubenog datuma otkako su
poeli brojati godine, oni su istili tle na taj nain to su ga palili. Zatim bi zasadili
neku biljku, skupili plod i pustili da se opet sve pretvori u dungle. Zatim bi opet
zapalili dunglu, i tako se sve to neprestano ponavljalo. Takvim ekonomisanjem, u
poetku su istrebili najvee mnotvo divljai za koje e Zemlja ikad znati. Osim
toga, ovaj metod je predstavljao unitenje gornjeg sloja zemlje.

Ali jesu li otuda izvukli pouku? Ne. ak i poto su se osposobili za let u

vasionu, to je bio standardni metod u veini preostalih predela dungle - mada su
se ve tada svuda videle gole stene."
Hokeah uzdahnu. "Sada, naravno, nema dungli. A nema ni mora. Nema nita
do pustinje, golih stena, ljute hladnoe i retkog vazduha s malo kiseonika - kako bi
to krstili ljudi da su neki od njih jo preostali. Ne moe se sva krivica pripisati
raubovanju, iako je neosporno, ona vrlo velika."
Gorbel baci brz pogled na pogrbljena lea porunika Averdora, svoga
pomonika i navigatora. Averdoru je polo za rukom da od poetka putovanja ne
uputi ni jednu jedinu re Hokeahu ni bilo kojem od ostalih pantropa. Naravno, od
njega se nije trailo da preuzme na sebe diplomatske napore - to su bile muke za
Gorbela - ali nastojanje da izbegava ak i normalne odnose s ljudima-tuljanima
poelo je delovati i na njega.
Ranije ili kasnije Averdor e morati da prasne. Niko zbog toga nee biti kriv, ali
e, ipak, cela posada broda zbog toga ispatati. Ukljuujui Gorbela, koji e
izgubiti prvoklasnog navigatora i pomonika.
No, svakako je bilo van domaaja Gorbelove vlasti da naredi Averdoru da
govori s jednim Prilagoenim ovekom. On je samo mogao da predloi da Averdor
naini nekoliko mehanikih gestova uljudnosti, za dobro broda. Jedina reakcija je
bila jedan od najhladnijih pogleda koje je Gorbel ikada video, ak i kad se tie
Averdora, s kojim je kao kapetan plovio vie od trideset galaktikih godina.
Najgore od svega je bilo to je Gorbel, kao ljudsko bie, bio potpuno na strani
Averdora.
"Posle izvesnog broja godina prilike se menjaju na svakoj planeti", brbljao je
Hokeah sveano, maui rukom slinoj peraju, da bi obuhvatio sve svetle take
izvan staklenika. Opet se vratio svojoj glavnoj opsesiji: programu oploavanja.
"Samo je logino tvrditi da i ovek mora da se promeni s njima - ili, ako to nije u
stanju, mora se premestiti nekuda dalje. Pretpostavimo da je naselio samo Zemlji
sline planete? Ni ove planete ne ostaju veno sline Zemlji, bar ne u biolokom
smislu."

"A zato bismo se mi uopte i ograniili na planete sline Zemlji?" ree Gorbel.
"Ne mogu rei da ba mnogo znam o njoj, ali podaci ba ne stvaraju utisak da je u
pitanju neki optimalan svet."
"Bez sumnje", ree Hokeah, iako Gorbel, kao i obino, nije znao na koji se deo
njegove primedbe to odnosilo. "Nije korisno za opstanak vrste ako se ona zauvek
vee za iste okolnosti.
Pametno je razvijati se zajedno sa svemirom, tako da ostanemo nezavisni od
starenja svetova ili eksplozije njihovih zvezda. Pogledajte samo rezultate! ovek
sada postoji u toliko oblika da uvek negde ima sklonita za ugroene ljude. To je
veliko dostignue, a, u poreenju s tim - koliko vrede stari argumenti o suverenoj
nepromenljivosti ljudskog oblika."
"Koliko, uistinu!" ree Gorbel. No, u njegovoj glavi, njegovo drugo ja je
govorilo: aha, on je ipak nanjuio neprijateljstvo. Svaki Prilagoeni ovek je ipak
samo Prilagoen - i uvek se bori za izjednaenje s ljudskim oblikom utemeljivaa.
Ali, nita ti to ne koristi, birokrato s tuljanovom njukom. Moe ti diskutovati do
kraja ivota, tvoji e se brkovi uvek micati kad bude govorio.
A jasno je da nikad nee prestati da govori.
"Kao vojnik, vi ete prvi biti u stanju da cenite vojnika preimustva,
kapetane", dodao je Hokeah ozbiljno. "Sluei se pantropijom, ovek je osvojio
hiljade svetova koji bi mu inae bili nepristupani. To je neizmerno povealo anse
da postanemo gospodari galaksije i da zauzmemo njen vei deo a da ne ukrademo
bilo iju planetu. Okupacija bez oduzimanja i bez prolivanja krvi. Ali ako bi neka
druga rasa, a ne ljudi, stekla imperijalistike ambicije i pokuala da prisvoji nae
planete, konstatovala bi da je suvie malobrojna."
"To je istina", ree kapetan Gorbel, zainteresovan i protiv svoje volje.
"Verovatno je pametno to smo u poetku brzo radili. Pre nego to je iko drugi
otkrio taj metod, mislim. Ali zato smo to ba bili mi? ini mi se da je prava rasa
koja je trebalo da to izume bila rasa koja je to ve imala - ako shvatate ta mislim."
"Ne shvatam potpuno, kapetane. Moete li mi dati primer?"

"Dakle, jednom smo istraili jedan sunani sistem u kome je ve postojala rasa
koja je naseljavala dve planete, naravno, ne obe istovremeno, nego idui tamoamo", ree Gorbel. "Oni su imali ivotni ciklus s tri razliita oblika. Zimu su
provodili na spoljnom od ta dva sveta. Zatim bi se promenili u drugi oblik koji je
mogao da prelazi prostor, goli - kao od majke roeni, bez brodova, gde su ostali
deo godine provodili na unutranjoj planeti, u treem obliku. Zatim bi se opet
vraali u drugi oblik i ponovo odlazili na hladniju planetu.
Teko je to opisati. Ali je sigurno da oni to nisu izumeli. Njima je to bilo sasvim
prirodno. Oni su se razvili na taj nain." On ponovo pogleda Averdora. "Navigacija
je bila prilino komplikovana u vreme rojenja tamo."
Averdor nije zagrizao u mamac.
"Shvatam, to je dobar argument", ree Hokeah klimajui glavom preterano
zamiljeno. "No, dopustite mi, kapetane, da istaknem da sposobnost uiniti neto
nije isto to i elja da se to usavri. Oh, video sam ja rase kao to je ona koju vi
opisujete, i rase s polimorfizmom seksualnom promenom generacija,
metamorfozom tipa ivotnog ciklusa insekata i tako dalje. Postoji planeta zvana
Litija, udaljena oko 40 godina odavde, gde dominantna rasa prolazi kroz potpunu
razvojnu rekapitulaciju posle roenja, - ne pre, kao ljudi. Ali zato bi neko od njih
smatrao menjanje oblika kao neto izvanredno i borio se za to? To je, najzad, jedna
od obinih stvari u njihovom ivotu."
U stakleniku zazvoni malo zvono. Hokeah smesta ustane, s preciznim i gotovo
maznim pokretima uprkos svojoj gojaznosti. "Dakle, dan se blii kraju", ree
veselo. "Hvala vam na panji, kapetane."
Izie gegajui se. Sutra e, naravno, opet biti tu.
I dan posle toga.
I sutradan - osim ako posada ne bude dotle itavu drubu namazala katranom i
posula perjem. Kad samo, mislio je Gorbel besno, kad samo ti prokleti Prilagoeni
ne bi tako zloupotrebljavali svoje privilegije! Hokeah je kao delegat Saveta za
kolonizaciju bio prilino znaajna linost i niko nije mogao da ga sprei da ue u
staklenik, osim u sluaju neke opasnosti. Ali nije li taj ovek bio svestan da ne bi
trebalo da koristi svoje privilegije svaki dan, na brodu ija je posada bila

sastavljena od ljudi prvobitnog oblika, da veina njih nije smela da ue u staklenik

bez izriitog naloga?
Ostatak pantropa je bio isto toliko lo. Kao putnici s tehnikim statusom
ljudskih bia, oni su smeli da se kreu gotovo svuda tamo po brodu gde i posada a to su i inili, uporno i bez izvinjavanja, kao da se drue sa sebi ravnima. Legalno
su to i bili - ali nisu li oni dosad ve otkrili da postoji neto to se zove predrasuda?
Da meu obinim vasionskim ljudima postoji predrasuda protiv njegove vrste - i
protiv svakog Prilagoenog oveka koja je uvek tinjala blizu granice licemerja?
ulo se lagano zujanje, dok se Averdorova stolica okretala prema kapetanu. Kao
i u veine rigelovskih ljudi, lice porunika je bilo suvo i otro, gotovo kao lice
starog religioznog fanatika, a zvezdana svetlost u stakleniku nije ga nita umekala.
No, kapetanu Gorbelu, koji je poznavao svaku i najmanju crtu na njemu, izgledalo
je naroito opasno.
"No?" upita.
"Pomislio bih da si ve sit i presit te nakaze", ree Averdor bez uvoda. "Neto
treba preduzeti, kapetane, pre nego to posada postane tako mrzovoljna da je
moramo bacati u zatvor."
"Ja nita manje ne mrzim te sveznalice nego ti", ree Gorbel mrko. "Naroito
kad govore gluposti - a polovina od onoga to ovaj govori o vasionskim letovima
glupost je, u to sam siguran. Ali ovek je delegat Saveta. On ima pravo da se
zadrava ovde ako to eli."
"U sluaju opasnosti moe svakome, ak i oficirima, zabraniti pristup u
staklenik."
"ao mi je, ali ja ne vidim u tome nikakvu opasnost", ree Gorbel kruto.
"Ovo je opasan deo galaksije - potencijalno, dodue. Hiljadama godina ga niko
nije poseivao. Ova zvezda pred nama ima osam planeta osim one na koju bi
trebalo da mi i pristanemo, a ni sam ne znam koliko satelita planetarne veliine.
Pretpostavi da neko na jednom od njih izgubi glavu i pripuca na nas kada budemo
tuda prolazili?"

Gorbel se namrti. "To bi bilo izazivanje guve. Osim toga, ovo je podruje
nedavno pregledano - inae ne bismo bili sada ovde."
"Ipak bi bilo pametno obezbediti se unapred. Ako bi dolo do neprilika, nali bi
se razni odbori koji bi smatrali riskantnim da imamo nepouzdana, drugorazredna
ljudska bia u stakleniku u trenutku opasnosti."
"Govori gluposti."
"Dovraga, kapetane, itaj malo izmeu redova", ree Averdor grubo. "Ja znam
isto dobro kao i ti da ne moe biti neprilika u kojima se mi ne bismo mogli snai. I
da nijedan odbor za istraivanje nee tebe optuiti ako i doe do neega. Ja samo
pokuavam da ti pruim neki izgovor koji e upotrebiti kod tuljana."
"Sluam te."
"Dobro. Nepovredivi je najbolji brod u rigelovskoj mornarici, sa istim
karakteristikama, a moral njegove posade je gotovo legendaran. Mi ne moemo
sebi dopustiti da zatvaramo ljude zbog njihovih linih predrasuda, to e se
dogoditi ako ih tuljni nateraju da prekre disciplinu. Osim toga, oni imaju pravo da
rade svoj posao a da se mnotvo tuljanskih njuki ne zabada preko njihovih ramena
u njega."
" Ve zamiljam sebe kako to objanjavam Hokeahu."
"Nije potrebno", ree tvrdoglavo Averdor. "Moe mu umesto toga rei da e
proglasiti stanje opasnosti na brodu do pristajanja. To znai da e grupa pantropaputnika morati da ostane u svojim odajama. To je bar jednostavno."
Bilo je jednostavno. I, svakako, predstavljalo je veliko iskuenje.
"Ne dopada mi se to", ree Gorbel. "Uostalom, moda se Hokeah pravi i vaan,
ali nije on ba sasvim lud. On e to prozreti."
Averdor slee ramenima. "Ti si komandant", ree on. "Ali ne vidim ta bi
mogao preduzeti protiv toga, sve da i prozre. Sve bi bilo uvedeno u brodski
dnevnik i prema pravilima. Sve to bi on mogao javiti Savetu bila bi sumnja - koju
bi oni, verovatno, primili s rezervom - svako zna da su ovi drugorazredni tipovi

skloni da brzo zakljue da su progonjeni. Moja je teorija da to i jeste razlog to su

proganjani, barem prilino esto."
"Ne mogu da te pitam."
"ovek s kojim sam plovio pre nego to sam doao na Nepovredivog", ree
Averdor, "bio je jedan od onih ljudi koji ne veruju ni sami sebi. Oni oekuju od
svakog koga sretnu da e izvui no iz korica kad mu budu leima okrenuti. A
uvek se nau ljudi koji smatraju za svoj dug asti da probodu takve ljude koji to
prosto trae. Nije ostao dugo komandant tamo."
"Shvatam na ta cilja", ree Gorbel. "Razmisliu o tome."

Ali idueg dana kad se Hokeah vratio u staklenik, Gorbel se jo nije bio
odluio. injenica da su njegova oseanja bila na strani Averdora i posade
podstakla ga je da posumnja u Averdorovo jednostavno reenje. Plan je bio
dovoljno primamljiv da zaslepi oveka i da ovaj poini greke koje su inae bile
oigledne.
Prilagoeni ovek se smesti udobno, gledajui kroz providni metal. "Ah", ree.
"Na cilj je mnogo znaajniji sada, kapetane, zar ne? Zamislite, za nekoliko dana
biemo, u istorijskom smislu rei, ponovo kod kue." To su bile zagonetke!
"ta pod tim podrazumevate?" upita Gorbel.
"ao mi je, mislio sam da znate. Zemlja je prvobitna planeta ljudske rase,
kapetane. Tamo se razvijao osnovni oblik."
Gorbel je oprezno ralanjavao neoekivanu informaciju. Pretpostavivi, ak,
da je to istina - a verovatno je i bila, to bi bila stvar koju bi Hokeah znao o planeti
za koju je bio odreen - ona u ovoj situaciji nije nita menjala. Ali Hokeah je to
rekao s nekom odreenom namerom. Neka brzo e se on izlanuti, jer Altarijance
niko nije mogao optuiti zbog utljivosti.
Uprkos tome, razmiljao je da li da, ipak, upali ekran i da baci malo dui pogled
na onu planetu. Do sada nije bio ni najmanje zainteresovan da to uini.

"Da, tamo je sve poelo", ree Hokeah. "Naravno, tim ljudima nije u poetku ni
na pamet padalo da su u stanju da prave pretprilagoenu decu. Umesto toga, oni su
ili u razne krajnosti da adaptiraju svoju okolinu, ili da je nose sa sobom. Konano
su uvideli da to nije moguno postii s planetama. Ne moe se provesti itav vek u
svemirskom odelu ili pod svodom.
Osim toga, od prvog dana su imali neprilika sa oblicima u svom drutvu.
Vekovima su bili apsurdno osetljivi na neznatne razlike u boji ili obliku, ak i u
miljenju. Imali su reim koji je nastojao da svakome nametne gledite
standardnog graanina i zatvarao je one koji mu nisu po volji."
Hokeahovo brbljanje je, odjednom, Gorbelu postalo neprijatno. Sve je bolje
shvatao Averdorovu odluku da potpuno ignorie postojanje Prilagoenog oveka.
"Tek kad su se, uz velike napore, privikli da im takve razlike ne smetaju, mogli
su prei na pantropiju", ree Hokeah. "Bio je to logian zakljuak. Naravno,
izvesnu nepromenljivost oblika trebalo je zadrati, i ona se zadrala do dananjeg
dana. Ne moe se potpuno izmeniti oblik a da se, pri tom, potpuno ne izmeni
proces miljenja. Ako oveku da oblik bubavabe, kao to je to zamislio jedan
stari pisac, on e poeti da misli kao bubavaba, a ne kao ovek. Mi smo to
shvatili. Na svetove koji bi iziskivali krajnje izmene ljudskog oblika - na primer na
planete tipa plinskog diva - oploavanje se ne primenjuje: Savet smatra da su takvi
svetovi vlasnitvo drugih, neljudskih rasa, ije psihotipove tamo ne bi trebalo
podvrgnuti radikalnim promenama radi odranja ivota."
Kapetan Gorbel je nejasno shvatio kuda Hokeah cilja, i to mu se nije dopalo.
ovek-tuljan se na svoj poseban direktan nain zalagao za svoje pravo da stvarno
bude smatran jednakim, kao i pravno. Ali on je to inio u sklopu pretpostavki
nepoznatih kapetanu Gorbelu i injenica iju je vrednost samo on poznavao i iji je
znaaj samo on umeo da proceni. On je, ukratko, falsifikovao karte kojima je igrao
i poslednji ostaci Gorbelove tolerantnosti su naglo iezavali.
"Naravno, u poetku je bilo otpora", ree Hokeah. "Mozgovi koje su tek
nedavno ubedili da veruju kako su obojeni ljudi ljudska bia lako su poverovali da
je Prilagoeni ovek - bilo koji Prilagoeni - inferioran u odnosu na prvobitnog ili
na osnovni ljudski tip, tip koji je iveo na Zemlji. No, postojalo je, takoe, vrlo
staro verovanje na Zemlji da se osnovna ljudskost nasleuje u duhu, a ne u obliku.

Vidite, kapetane, pantropija se mogla spreiti da se ostalo pri stanovitu da

menjanje forme, makar i delimino, ini oveka manje ovekom nego to je bio u
primarnom stanju. Doao je trenutak kad ovo gledite nije vie bilo odrivo trenutak koji je najvei od svih razvoda nae rase, koji treba da ujedini sva naa
oprena gledanja jednih na druge, u jedan zajedniki rezervoar bratstva i cilja. Vi i
ja smo vrlo sreni to moemo biti svedoci toga."
"Vrlo zanimljivo", ree Gorbel hladno. "Ali sve te stvari dogodile su se davno, a
mi danas ne znamo mnogo o tom delu galaksije. Pod uslovima koje ete lako
proitati na kontrolnoj tabli, zajedno sa odgovarajuim odredbama - prinuen sam
da stavim brod u stanje opasnosti od sutra pa sve do dana kad se vaa grupa iskrca.
Plaim se da to znai da e svi putnici odsad morati da ostanu u svojim odajama."
Hokeah se okrete i ustade. Njegove su oi jo bile tople i meke, ali u njima nije
vie bilo ni traga neke radosti.
"Znam vrlo dobro ta to znai", ree. "I do izvesne mere shvatam potrebu toga iako sam se nadao da u ja prvi ugledati nau rodnu planetu svemira. Ali ja ne
verujem da ste vi mene dobro shvatili, kapetane. Moralno razvoe o kojem sam
govorio nije postojalo u prolosti. Ono sada postoji. Poelo je od dana kad sama
Zemlja nije vie bila pogodna da na njoj ivi takozvani temeljni ljudski tip.
Slivanje gledita u zajedniki rezervoar bie sve vee kad se u Galaksiji proiri
vest da je i sama Zemlja oploena Prilagoenim ljudima. Time e teko biti
pogoeno saznanje da su osnovni tipovi sada - a ve su dugo i bili - u vrlo maloj
manjini, uprkos svojim pretenzijama."
Da li je Hokeah bio toliko glup da preti - nenaoruani smeni ovek-tuljan da
preti kapetanu Nepovredivog? Ili...
"Pre nego to odem, kapetane, hteo bih da vas upitam ovo. Tamo dole je vaa
rodna planeta, a ja i moja grupa spustiemo se uskoro na nju. Usuujete li se da
nam se prikljuite?"
"A zato bih to inio", ree Gorbel.
"Pa, zato, naravno, da ispoljite superiornost osnovnog tipa, kapetane", ree
Hokeah tiho. "Ne moete, svakako, da priznate da je aica ljudi-tuljana nadmona
na tlu vaih predaka!"

On se pokloni i uputi ka vratima. Pre nego to je stigao do njih, okrenuo se i

zamiljeno pogledao Gorbela i porunika Averdora koji je netremice gledao u
njega sa izrazom hladne srdbe.
"Moete li?" ree. "Bie zanimljivo posmatrati kako ete se ponaati kao
manjina. Smatram da vam nedostaje praksa."
On izie. Obojica, i Gorbel i Averdor, naglo se okrenue prema ekranu i Gorbel
ga ukljui. Slika je rasla, uvrivala se i umirila.
Kad je sledea smena dola na dunost, njih dvojica su jo piljila u prostranu i
neureenu pustinju Zemlje.