INTERTEKSTUALNOST

Biblioteka
ARCUS

Za izdavaa
Bora Babi, direktorka

Izdavanje ovog dela podrao je TRADUKI, knjievna mrea koju

ine Savezno ministarstvo za evropske i internacionalne poslove
Austrije, Ministarstvo inostranih poslova Nemake, vajcarska
fondacija za kulturu Pro Helvecija, KulturKontakt Austrija,
Gete institut, Javna agencija za knjigu Republike Slovenije,
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske i Fondacija S. Fier.

MARKO JUVAN

INTERTEKSTUALNOST
Prevela sa slovenakog
Bojana Stojanovi Pantovi

AKADEMSKA KNJIGA
NOVI SAD

Naslov originala
Marko Juvan, Intertekstualnost
Akademska knjiga, Novi Sad, 2013.
S. Fischer Foundation by order of TRADUKI

SADRAJ

Uvod

..................................................... 7

I
1. Izvor i znaenje izraza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Intertekstualne pojave. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tradicionalne intertekstualne forme i vrste. . . . . . . . . . . . . .
A) Topos (topoi, loci communes, topika) ili opte mesto . . .
B) Citat (apoftegma, gnoma, sentenca; moto) . . . . . . . . . . . .
C) Aluzija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
) Parafraza. Imitacija. Prevod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
D) Parodija (menipejska satira, kontrafaktura,
travestija, burleska). Pasti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Nivoi pojma intertekstualnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opta intertekstualnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Posebna intertekstualnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intertekstualnost, meutekstovnost, citatnost. . . . . . . . . . . .

10
13
22
22
26
30
32
37
49
51
54
56

II
Prethodnike i paralelne koncepcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Podraavanje, konkurencija, reminiscencija . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Uticaj i tradicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Ostali prethodnici i saputnici intertekstualnosti . . . . . . . . . . . .

58
59
65
81

III
1. Konteksti nastanka koncepcije intertekstualnosti . . . . . . . . . . . 88
Prevratnika teorija teksta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Dekonstrukcija metafizikih osnova znaka,
komunikacije i strukture. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
Postmodernistika citatnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Bahtinova teorija dijaloga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
2. Koncepcije opte intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .111
Julija Kristeva i Rolan Bart . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .111
Teorije opte intertekstualnosti posle Kristeve i Barta. . . . 130
Rifaterova intertekstualna semiotika poezije. . . . . . . . . . . . 134
Ostale koncepcije opte intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . 140

Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Koncepcije citatnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Loren Deni i tlocrt teorije citatnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . .
erar enet i klasifikacija drugostepenih knjievnih
dela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Razmah teorija citatnosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Renate Lahman: intertekstualno konstituisanje smisla
i kulturno seanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Brojhova i Pfisterova sistematizacija intertekstualnosti. . .
Dubravka Orai i pokuaj istorijske tipologije citatnosti . .
Suzane Holtuis: integracija opte intertekstualnosti i
citatnosti u okviru nauke o tekstu. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
IV
Pojam i teorija intertekstualnosti u Sloveniji . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Intertekstualnost i rana recepcija francuskog
(post)strukturalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prevodi Tel Quel-a, Kristeve, Deride i Barta . . . . . . . . . . . .
Izvorna nadovezivanja na poststrukturalistike
koncepcije intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Postmodernizam i teorija intertekstualnosti. . . . . . . . . . . . . . .
Intertekstualnost i izuavanja postmodernizma . . . . . . . . .
Knjievnonauna teorija intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . .

150
152
153
156
163
167
171
180
186
190
193
194
196
200
206
207
210

V
1. Znaenje pojma intertekstualnost za nauku o knjievnosti . .
2. Sistem intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intertekstualni kulturni kod, pokazatelji i simptomi
citatnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intertekstualno predstavljanje i pozivanje . . . . . . . . . . . . . .
A) Predloci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
B) Opisi, prenosi i imitacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intertekstualna sintaksa, semantika i pragmatika . . . . . . .
Citatne figure i anrovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

225
231
232
234
240
243

Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmetni registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Imenski registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

253
269
286
301

218
224

UVOD

Pojam intertekstualnost je nov, moderan i granian, transgresivan. Sredinom ezdesetih godina XX veka formirao se u
dodiru izmeu Istoka i Zapada, u interdisciplinarnoj interakciji
nauke o knjievnosti, semiotike, lingvistike, psihoanalize, matematike, logike i filozofije. Ovakva geneza je oznaila i njegov
znaenjski obim i izvoenja. Najimpresivniju karijeru je nakon
uvoenja postigao u knjievnoj teoriji, knjievnoj hermeneutici
i teoriji recepcije. U ovim strunim granama on je saoblikovao
nove poglede na literaturu i njenu specifinost, na prirodu stvaralatva, na postojanje, smisao, tehniku, strukturu i anrovske
odlike teksta, a pre svega na uloge autora i itaoca. Nita manje
se nije afirmisao u knjievnoistorijskim istraivanjima: ne samo
u onima koja su se bavila postmodernizmom i metafikcijom, ili
onim koja su pratila tradicionalne oblike i anrove intertekstualnog povezivanja (npr. citat i parodija), ve i prilikom prouavanja
ukljuenosti knjievnih dela iz razliitih knjievnih epoha i
anrova u drutveno-kulturni, jeziki, ideoloki i umetniki
kontekst, odnosno u knjievni razvoj, tradiciju, kanon i mehanizme uticaja. Pojam je svoju eksplikativnu snagu dokazivao jo i
izvan nauke o knjievnosti u tekstovnoj lingvistici, sociolokoj
analizi diskursa, sociolingvistici, istoriografiji, folkloristici, nauci
o umetnosti, muzici i filmu kao i teoriji elektronskih medija. Tim
irenjem pojam je naravno dobio razliita, ak uzajamno suprotstavljena znaenja i ocene, zavisno od struke i nauno-teoretskih
usmerenja.
Re intertekstualnost se vie puta pojavljivala zajedno sa
srodnim izrazima kakvi su dijalog, dijalogizam, dvoglasna re,
polifonija, mnogojezinost (heteroglosija), polilog, anagram,
paragram, ideologem, transpozicija, genotekst i fenotekst, semioza, razlika (diffrance), trag (trace), iterabilnost, pismo, uticaj,
revizija, renovacija, aluzija, stilizacija, citat, citatnost, vertikalni
7

kontekstualni sistem, subtekst, spoljanje tekstualne veze, tekst u

tekstu, presupozicija, knjievna implikacija, knjievna referenca,
palimpsest, arhitekstualnost, transtekstualnost, intersemiotinost, intermedijalnost, interdiskurzivnost, interauktorijalnost,
intertitularnost, metatekstualnost ili metakomunikacija. Jedanput je izraz intertekstualnost nastupao kao njihov delimini
znaenjski deo, drugi put kao nadreen, a trei put kao podreen koncept. U ovome su neki videli terminoloku anarhiju,
pomodni znak pripadnosti savremenim teorijskim tokovima, a
intertekstualnosti su odricali istinsku spoznajnu vrednost; drugi
su pak novoj koncepciji pripisivali preloman karakter povezan s
glavnim duhovnim, naunim i umetniko-estetskim pomacima
u 20. veku s modernim i postmodernim idejama heterogenosti,
mnogostrukosti i relacionizma (suodnoenja), koje su kritiki
potkopale tradicionalna shvatanja istine, stvarnosti, subjekta,
autora, itaoca, strukture, znaka, znaenja, teksta, knjievnog
dela i knjievnosti.
Na raznorodnost, graninost i polivalentnost teorija intertekstualnosti skrenulo je panju vie preglednih rasprava (npr.
Angenot1 1983; Lachmann 1984: 133; Arriv 1986: 1316; Mai
1991: 3033; Holthuis 1993: 13, 11; Schahadat 1995: 366). Mark
Aneno (Angenot 1983: 121135) je u studiji L intertextualit:
Enqute sur lmergence et la diffusion dun champ notionnel2 savremeno intelektualno vrenje oko ovog pojmovnog agregata
oznaio kao pojmovno-eksplikativno polje. U suprotnosti s koherentnom teorijom, u njemu uz zajedniku tematiku koegzistiraju nespojiva gledita, suoavaju se disparatna prisvajanja i upotrebe termina, raznorodne metodologije i discipline. U
polju rasprave je tako dolazilo do znaenjskih podela i protivurenosti, ponekad ak i do banalizacije pojma intertekstualnost, a
1

U fusnotama i zagradama navodie se prevodi originalnih naslova dela

na srpski jezik gde je to potrebno, u sluajevima kada nisu prevedena na srpski
ili hrvatski jezik. Takoe, odluili smo se da u osnovnom tekstu primenimo
fonetsku transkripciju imena autora radi preglednosti teksta, dok e se u
referentnim zagradama zadrati etimoloka. Imenski registar sadrae imena
autora u originalu i u transkripciji. Prim. prev.
2
Intertekstualnost: Anketa o irenju i difuziji pojmovnog polja

takoe i do izvoenja koja su s temeljnom kritinou dovodila u

pitanje potvrene metodoloke obrasce.
Knjievno-leksikonski prikaz pojma morao bi polemiko
polje intertekstualnosti ograniiti unutar discipline, teei otkrivanju metodolokih pomaka u nauci o knjievnosti i sistematinom, upotrebnom pojmovniku opisivanja. Uprkos tome treba se
truditi da ne zanemarimo one dimenzije intertekstualnosti koje
pismo povezuju sa subjektom, kulturom, drutvom i istorijom.
Treba biti svestan da nain naunog, socijalnog i umetniko-estetskog ivota ovog pojma sa svojom raznorodnou, polivalentnou, relacionizmom i dinaminou realizuje njegova
znaenja.

1. Izvor i znaenje izraza. Znaenje izraza intertekstualnost inae ne moemo adekvatno objasniti etimologijom, jer
ga izvorno definiu teorijski spisi Julije Kristeve (Julia Kristeva)
iz ezdesetih godina (Mai 1991: 32). Ali su semantika svojstva
njegovih komponenata ipak zajedno motivisala oblikovanje teorijskog pojma. Pored toga oni slue kao prirodno-jeziki prototip,
uz koji je meu raznorodnim odreenjima intertekstualnosti mogue pronai zajedniki saznajni sadraj. Pozajmljenica (tuica)
intertekstualnost (slovenizovano meutekstovnost)3 izvire,
slino kao i njene odgovarajue varijante u drugim jezicima (engl.
intertextuality, nem. Intertextualitt, rus. intertekstualnost, polj.
intertekstualno, p. intertextualidad, rum. intertexualitate) iz
francuskog neologizma, apstraktne imenice intertextualit. Izmeu 1966. i 1974. prva ga je skovala, definisala i uvela u semiotiku i
nauku o knjievnosti Julija Kristeva. To je uinila u vie rasprava
objavljenih u asopisima Tel Quel i Critique, kao i monografijama
Smeiotik: Recherches pour une smanalyse (Semiotike: Prilozi
za jednu semioanalizu, 1969), Le texte du roman (Tekst romana,
1970) i La rvolution du langage potique (Revolucija pesnikog
jezika, 1974). Jo preciznije izraz je uvela u eseju Bakhtine, le
mot, le dialogue et le roman4 , koji je nastao na osnovu nastupa u
seminaru Rolana Barta (Roland Barthes) 1966. i aprila 1967. i bio
objavljen u asopisu Critique (Kristeva 1996: 36, 50). U Sloveniji
je prevod pomenutog govora prvi put objavljen ve 1968. godine,
3
Termin medbesedilnost (meutekstovnost) je slovenaka kovanica koja
stranu re intertekstualnost doslovno prevodi kao odnos izmeu dva ili vie
teksta. S obzirom da autor M. J. koristi obe rei, dok u srpskom jeziku postoji
samo usvojena i prilagoena re intertekstualnost, odluili smo se da u prevodu
dosledno koristimo re intertekstualnost. Prim. prev.
4
Bahtin, re, dijalog i roman.

10

u inae nepotpisanom prevodu lanka Refleks redukcije Filipa

Solersa (Philippe Sollers) (Tribuna, 1. IV 1968).
Samostalna sloenica intertextualit je dakle neologizam.
Nastala je po analogiji s terminima koji s latinskim prefiksom inter- (ova znai meu, u, izmeu, meusobno) oznaavaju
preplitanje, povezanost, kao i meuzavisnost dve komponente
odnosa. Neposredno ishodite za intertekstualnost Kristevoj je
bio pojam intersubjektivnost, a po Marku Anenou (Angenot
1983: 124) jo i izraz interakcija, koji je u razliitim vezama
(izmeu ostalih govorna interakcija, interakcija konteksta)
upotrebljavao Mihail Bahtin i njegov krug, posebno u knjizi
Marksizam i filozofija jezika (1929). To se moe videti u eseju
Bahtin, re, dijalog i roman: Svaki tekst se gradi kao mozaik
citata, svaki tekst je apsorpcija i transformacija drugog teksta.
Umesto pojma intersubjektivnost stupa pojam intertekstualnost,
a pesniki jezik je potrebno itati bar kao dvojan (prev. prema
Kristeva 1969: 146). Jo saetije je ovakvu predstavu oznaila
u dvaput variranoj definiciji iz studije Problmes de la structuration du texte5 (objavljena u zborniku Thorie densemble6
1968: 297317) i Narration et transformation7 (Semeiotica 1969:
422448): Intertekstualnost e nam znaiti tekstualnu inter-akciju, koja se proizvodi unutar samog teksta. Spoznajnom subjektu intertekstualnost znai pojam koji je indicija za nain kako
tekst ita istoriju i ukljuuje se u nju. Znaenjski obim izraza
odredila je Kristeva s eksplicitnim ili implicitnim upuivanjima
na Bahtinovu dijaloginost jo u drugim raspravama iz 196667,
tampanim u njenom knjievnom prvencu Semiotike, i takoe u
vezi s ovakvim poimanjem diskursa, jezika, teksta, knjievnosti
i subjekta, koji su pokuavali da prevaziu kako tradicionalnu
nauku o knjievnosti, tako i strukturalizam. U spisu Le texte
clos8 (Kristeva 1969: 113) tekst je odredila kao translingvistiki
aparat [un appareil translinguistique], koji redistribuira jeziki
5
6
7
8

Problemi strukturisanja teksta

Teorija skupa
Naracija i transformacija
Zatvoreni tekst

11

red tako da uspostavlja relacije izmeu rei u komunikaciji, namenjenim neposrednoj informaciji, i razliitim tipovima izjava,
kako dijahronim, tako i sinhronim. Tekst i intertekstualnost su
zato neto aktivno, stvaralako: tekst je produktivnost, jer se
destrukcijom i ponovnom konstrukcijom nadovezuje na jezik i
zato to je permutacija tekstova, intertekstualnost: u prostoru
teksta ukrtaju se i neutralizuju brojni iskazi uzeti iz drugih
tekstova. Izraz intertekstualnost je u svojim studijama iz 60-ih
godina autorka koristila bezmalo u znaenju sinonima, s terminima dijalog, ideologem, ambivalencija (ove je usvojila
od Bahtina) i paragram (izvedenom iz Sosira [Ferdinand de
Saussure]). Svim izrazima je pored produktivne redistribucije
jezikog koda, postojeih izjava i tekstova pripisala drutvene
dimenzije ukljuivanje teksta (autora, subjekta) u tradiciju
i socijalnoistorijski kontekst: Intertekstualna funkcija koju
u materijalizovanom obliku moemo da itamo na raznim
strukturnim nivoima svakog teksta [...] daje tekstu njegove
istorijske i socijalne koordinate (Zatvoreni tekst, Kristeva 1969:
114). Slinu misao formulisala je i u spisu Pour une smiologie
des paragrammes (Za jednu semiologiju paragrama): Knjievni
tekst se ukljuuje u mnotvo tekstova: pisanje je replika (funkcija ili negacija) na drugi tekst (druge tekstove). Svojim nainom
pisanja, koje je ujedno itanje prethodnog ili sinhronijskog knjievnog korpusa, autor ivi u istoriji, a drutvo se upisuje u tekst
(Kristeva 1969: 181).
Iako izraz intertekstualnost dugujemo Kristevoj, kovanice
iz te leksike porodice poznate su jo iz antikog latinskog. Ali
one nisu nikada nastupale kao imenica i apstraktni pojam, to
je kod Kristeve svakako bilo odluujue za modernu konverziju rei u teorijski pojam. Rei intertextus,-a, -um (utkan,
upleten, protkan) pojavljivale su se kao particip proli glagola intertexo (uplesti, ukljuivati, spojiti) i u pridevskoj
funkciji ak i u vezi s knjievnou (Arriv 1986: 13). Ovidije je
npr. u pripovesti o Arahninom majstorskom umetnikom tkanju
(Metamorfoze VI, 127128) zapisao: Ultima pars telae, tenui cir12

cumdata limbo, nexilibus flores hederis habet intertextos9 (nav.

prema Ruprecht 1991: 6162).
Znaenjskom graenju rei intertekstualnost moemo se
dakle pribliiti ralanjavanjem njenih komponenata i njihovih
izvora. Apstraktni imeniki sufiks oznaava svojstvo, karakteristiku neke pojave, kao i uopten, apstrahovan kvalitet pojavnosti.
Prefiks inter- (sln. med-) govori o povezanosti najmanje dve komponente, upletenosti jedne u drugu kao i o njihovom odnosu, suodvisnosti i uzajamnom delovanju. Modifikovani koren -tekstualcilja na tekst, odnosno na ono to je s tim tekstom u vezi. U
izrazu intertekstualnost teoretski je aktualizovan i konotativni
potencijal korena, jer rei textus (tkivo, pletivo, veza, sadraj, tekst) i textum (tkanina, sastav, struktura) pobuuju asocijacije na tkanje, preplitanje i pletenje. Re intertekstualnost (meutekstovnost) bi potom po svojoj imanentnoj
logici znaila odnos izmeu tekstova, preplitanje tekstova,
upletenost jednog teksta u drugom, uzajamnu povezanost i
zavisnost najmanje dva teksta, postavljenih u relaciju, svojstvo
teksta da uspostavlja odnos s drugim tekstovima, odnosno da se
u njega uplie drugi tekst ili vie drugih tekstova, uzajamnost,
odnosno interakciju izmeu tekstova, aludira takoe i na pojmovnost, koja teorijski modeluje pojave tako da za ishodite
uzima pomenute znaenjske dimenzije pripisane tekstom.
2. Intertekstualne pojave. Intertekstualnost ili meutekstovnost su moderni teorijski neologizmi. Kako nove leksike
kovanice obino imenuju stvari koje nisu bile poznate u prolosti,
ili artikuliu nove kategorije i menjaju modele stvarnosti, a takoe i zato jer je pomenuti izraz u naunom diskursu najpre bio
korien ne samo opisno, ve i kao programsko geslo (konotirao
je smenu naune paradigme), namee se pitanje da li je predmetnost na koju se pomenuta re odnosi odnosno osveuje je, isto
tako neto novo, ili je mnogo starija od izraza koji je imenuje. Na
9
Spoljanja strana tkanine, oiviena porubom tankim, cvetove ima spletom
brljana protkane.

13

prvi pogled, problem je mogue sagledati onako kakav je u Molijerovom (Jean Baptiste Poquelin Molire) Graaninu plemiu,
gde junak tek u zrelim godinama odjednom postaje svestan da
ve itav ivot govori u prozi: izraz proza koji je prvi put uo, s
novog mu je, za njega iznenaujueg gledita, ispriao neto to je
svakidanje i samorazumljivo. Upravo takvom se danas ini teza
da stvaranje i prihvatanje svakojakih tekstova ne moe i nikada
nije moglo proticati u praznom prostoru, te da se pisac kao i italac moraju uvek nekako nadovezivati na druge, poznate tekstove,
jer oni tvore znaajan deo konteksta za novu poruku (Angenot
1983: 122). Henrik Markjevi (Markiewicz 1988: 246248) navodi
niz izjava u kojima su pisci od starog veka do postmodernizma
svesni da svako pisanje mora raunati s onim to je ve bilo napisano. Neki od njih variraju topos da nije mogue rei nita novo.
Terencije je u prologu za komediju Evnuh zapisao: Nihil dictum
est, quod non dictum sit prius. Horhe L. Borhes (Jorge Luis Borges) je u prii Vavilonska biblioteka, alegoriji njegovog vienja
sveta, isto tako napomenuo da je sve ve bilo napisano, a Don
Bart (John Barth) je u programskom eseju postmodernizma Knjievnost iscrpljenosti (Barth 1980) citirao tubalicu s egipatskog
papirusa iz godine 2000. p. n. e.: O, kad bih imao reenice, koje
su nepoznate, izraze, koji su neobini, u novom jeziku, koji jo
niko nije koristio, oienog od ponavljanja i rabljenih rei, koje
ljudi izgovaraju jo od davnina (Barth 1988: 38). S druge strane,
pisci su takoe bili fascinirani literarnim dijalogom s tradicijom
i u njemu videli znak estetskog kvaliteta, stvaralake veliine. To
je vidno iz nekih izjava koje navodi Markjevi u svojoj studiji.
Fridrih legel (Friedrich Schlegel) u Geteovom Vilhelmu Majsteru divio se produbljenom imitiranju i menjanju stranih formi. Za
Tomasa S. Eliota (Thomas Stearns Eliot) (predgovor Izabranim
pesmama E. Paunda [Ezra Pound], 1928), pesma, koja je potpuno
izvorna, ne moe biti istinski dobra. Pol Valeri (Paul Valry) je u
Pismu o Malarmeu uoptio tvrdnju da je svako stvaranje nadovezivanje na ono, ili njegovo negiranje, to je ve bilo stvoreno.
A Tomas Man (Thomas Mann) se oduevio miljenjem knjievnog istoriara Harija Levina (Harry Levin) da je u savremenom
14

spisateljstvu najbolji akt evokacije, zasiene reminiscencije, a ne

samo stvaralatvo.
Teoretiaru Rejmondu Talisu (Tallis 1988: 31) teza o intertekstualnosti uinila se najmanje ambiciozna upravo u vezi s
knjievnou, u smislu da se oslanja na oiglednu i banalnu
injenicu da su brojna knjievna dela eksplicitno ili implicitno
aluzivna ve od ranije. O tome kako stvar sama treba (prikriveno i oito, pasivnije i aktivnije meutekstovno nadovezivanje)
da postoji ve dugo pre inauguracije pojma intertekstualnost,
uveravaju nas primeri iz kulturne i knjievne istorije. Folklorno
naslee utemeljeno je na obnavljanju seanja i kreaciji varijacija
datoga repertoara anrova, motiva, tema, pria, stalnih formula,
izreka i figura. Ovaj repertoar je sa svojim kontekstima izvoenja
vrednosno proveren u prostorno ogranienoj, socijalno nioj i
manje obrazovanoj zajednici. Prilikom stvaranja nove varijante
teksta dotadanje verzije su slivene, odnosno putem seanja
udruene u infratekst, tj. polje sadrinskih i izraajnih mogunosti, koje su latentno prisutne u svesti narodnog pevaa i njegovih slualaca (up. Doane 1991: 94105). Nadovezivanja na starije
tekstove pratile su od starog veka nadalje i uenu kulturu, ije je
zalee pismenost. Ona omoguava fiksaciju granica meu tekstovima, a time i refleksiju razlike izmeu svoga vlastitog i drugog, prolog i sadanjeg izraavanja. U pesnikim i nepesnikim
vrstama pismenosti i knjievnosti bili su veoma raireni uplitanje
tekstova u tekstove, a njihova znaenjska, vrednosna, formalna i
anrovska meuzavisnost odnosno interakcija, pojavljivali su se
na razliite naine. Svesno i namerno imitiranje, mistificiranje,
plagiranje, adaptiranje, prerada, spajanje, nastavljanje, variranje,
ironizacija i humoristino predstavljanje, izokretanje ili razaranje
poznatih tekstova odomailo se u literaturi, a njihovo sabiranje,
komentarisanje, analizovanje, tumaenje i parafraziranje vie u
neknjievnim disciplinama, npr. u filozofiji, teologiji i filologiji.
Kako u umetnikoj, tako i u neumetnikoj produkciji, recimo u
besednitvu, bilo je karakteristino ugledanje na uzorne, ugledne
ili uspene tekstove, uopteno rairenih odnosno autoritativnih
argumenata, arhetipskih ili stereotipnih motiva i slika, kao i
upotreba, aplikacija, prireivanje, prevoenje i citiranje takvih
15

izvora, polemika s njima, pozivanje na njih odnosno na njihove

autore, odlomke ili sadrinske elemente.
Po Rolanu Bartu nikada nije ni bilo mogue iveti izvan
knjige kulture. Pri tome je intertekstualnost pokazala dva lika: s
jedne strane zakon, istorijski kod, tamnica koja oblikuje i nadzire
kulturnu ideologiju, namee znaenjske i strukturne dispozicije
svakom novom tekstu, a s druge klju za izlaz iz zatvorenosti,
sredstvo za razgradnju konvencija (Leitch 1983: 109110). Uplitanje formalno-stilskih ili znaenjsko-tematskih elemenata i
struktura starijih knjievnih dela u novija, odnosno nadovezivanje ili pozivanje potonjih autora na svoje prethodnike, pratilo
je umetnost rei najdoslednije i sistematino ba u razdobljima,
pravcima i anrovima koji su zahtevali potovanje, imitaciju
verske i/ili sekularne tradicije, te tvrdu socijalno-kulturnu kodifikaciju povezivali s visokim stepenom izraajne konvencionalnosti. Unutar takvih nasleenih okvira morali su se afirmisati
stvaralako nadahnue, vetina, erudicija i mata pisaca, kao i
produkcija novih, drugaijih znaenja i estetskih rezultata u promenljivoj realnosti. Izvan Evrope su primeri takvog stvaralatva
npr. piktografski knjievni jezik razliit od ivog govora i stogodinje imitiranje starih formalno-stilskih modela u kineskoj
lirskoj poeziji od 6. do 3. veka p. n. e., japanska praznina scenska
igra No iz 14. i 15. veka, koja je artificijelno stilizovala osnovu
mitova i legendi, a u arapskom svetu kasida (od 6. veka), poetska
vrsta sa stalnim rasporedom tema i unapred datim fondom rei.
U evropskoj knjievnosti je posle imitacije starijih uzora moda
najvie karakteristino naslee epa, anra koji je od antike do 18.
veka bio kanonizovan kao jedan od najviih u etikom, stilskom
i socijalnom smislu. Slino vavilonskom epu o Gilgameu (oko
1200. p. n. e.) i Homer je u Ilijadi i Odiseji spojio u celinu usmeno-mitoloko naslee, koje je postojalo dugo pre njega pripovesti eoda i rapsoda o tzv. trojanskom ciklusu. Oslonio se ne samo
na tematsko-motivski, fabulativni sloj te tradicije, ve i na njenu
metriku i stilistiku, to je u njegovim epovima vidljivo u upotrebi
kliea, ustaljenih izreka, epiteta i formula. Podreivanje mitskom
diskursu koji je postojao iznad i pre njega, simbolizuju evokacije
muzama kao i postavljanje pripovedaa u ulogu njihovog slua16

oca. Homer je pomenuto naslee fiksirao i dao mu zaokruen,

reprezentativan epski oblik, a potom je takoe i uz pomo
normativne poetike i gramatiko-retorike prakse postao uzor
nebrojenim naslednicima kao i trezor sentenci, egzempluma, retorikih figura i primer na koji su se nadovezivali kasniji rodovi.
Rimski pisci su svoju knjievnost svesno gradili uz potovanje
i konkurenstko ugledanje (imitacija i emulacija) grkih uzora,
njihovog jezika, dikcije, tematike, kompozicije, kao i pesnikih
oblika i anrova. Tako je Vergilije grkoj Ilijadi pokuao da
ostvari dravniki reprezentativan rimski ekvivalent s Eneidom.
Poetoloki odnos izmeu Homera i Vergilija, klasika latinske
knjievnosti, preslikao se kroz trinaest vekova, na drugaijoj,
preteno duhovno-vrednosnoj ravni u Boanstvenu komediju
(13071313), i to u pesniki vidljiv, imaginativno predstavljen odnos izmeu voe (moralnog autoriteta, klasika) Vergilija i novog
(modernog) posetioca pakla, Dantea.
Srednjovekovna knjievnost je uopteno snano zavisila od
autoriteta antike. Razlog za to bila je ve upotreba tzv. srednjeg
latinskog kao jezika uene kulture, u prvom redu Crkve i njenih
ustanova, kao i kola i univerziteta. Ovaj jezik je zbog gubitka
celovite i delatne etniko-socijalne baze morao formirati svoj
izraajni svet predstava vraanjem u antiku prolost. Srednjovekovna latinska knjievnost, koja je od pozne antike nastajala
po pravilu meu monasima, duhovnicima i klerom i sluila
preteno verskim potrebama, zahvatala je pre svega iz Biblije,
ali isto tako i iz grkih i latinskih klasika. Srednjelatinske pesme
od 4. do 9. veka bile su metriki i stilski napisane po uzoru na
Homera i Vergilija, a njihova naracija je obraivala ili sinoptiki spajala jevaneoske prie (Juvenkusov Evangeliorum libri
quattuor, 4. v. n. e., ili Evangelienharmonie monaha Otfrida iz
Vajsenburga). Prie iz Svetog pisma bile su glavni izvor za vie
vrsta srednjovekovne duhovne drame. Unapred date formalnokompozicione modele, tematske repertoare i pesnike renike
varirala je ne samo pobona, ve i svetovna kultura toga doba,
vezana za socijalnu kodifikaciju viteko-feudalne ili graanske
klase. Trubadursko pesnitvo ivelo je kao deo drutvenih
rituala plemikog i dvorskog okruenja te je od 11. do 14. veka
negovalo strog i artificijelan kodeks viteko-feudalne stilizacije
17

ljubavi (fin amor). Odraavala se u klietizovanoj tematici

(vitezovo sluenje dami) i repertoaru anrova, od kojih je svaki
imao svoju stilistiku i tematiku (alba, pasturela, sestina, kancona,
sirventeza). Slino vai za nemaki minnesang (12. do 13. veka,
koji se proirio i na slovenaki etniki prostor), i u veoj meri
veristian i pouan meistersang (15. i 16. vek).
Medievalista Pol Cumtor (Paul Zumthor 1981) uspeno je
uporedio srednjeovekovnu intertekstualnost s feudalizmom. Svi
tadanji spisi imali su svoju genologiju; njihov semantiko-strukturni prostor, u poreenju s feudom, bio je vazalno zavisan
od kolektivnog seanja i virtualnih struktura koje su obuhvatale kliee, kompozicione obrasce i fragmente iz uzornih spisa.
Pomenute crte srednjovekovne intertekstualnosti su u Sloveniji
prisutne u Briinskim spomenicima (napisanim izmeu 10. i 11.
veka). Klaus D. Olof je u Zborniku Briinski spomeniki (1996)
objasnio da je shema tih rukopisa oblikovana prema ranijim
bavarskim i frankovskim ispovednim obrascima, a oslanja se i
na varijabilne kataloge onih koji su tu oslovljeni, grehova, dobrih
dela i patnji muenika. Prema Janku Kosu, briinska beseda o
grehu i pokajanju sastavljena je iz motiva preuzetih iz Jevanelja
po Mateju, kao i Pavlovih pisama Rimljanima i Jevrejima, ali ne
neposredno niti u njihovoj prvobitnoj slici, ve onako kako ih je
preoblikovala i kontaminirala homiletika tradicija izmeu 3. i
8. stolea.
Brojne primere za razne prakse imitativnog i konkurentskog
variranja unutar naslea mogli bismo navesti i u novovekovnoj
evropskoj knjievnosti od commedie dellarte nadalje. Vredno
je pomenuti varijante klasicizama, od renesansnog i baroknog
do prosvetiteljskog. Klasicisti su meu vodeim drutvenim
slojevima i sa reprezentativnim ambicijama gajili umetniki stil
po ugledu na antiku i na osnovu strogih pravila imitirali grke
i rimske oblike, teme i motive, ali tako da su stare pokuali
da priblie i ukusu svoga vremena, te da ih po majstorstvu i
prevaziu. Anton Feliks Dev je tako u almanahu Pisanice (1779,
1780) imitirao klasine pesnike anrove (elegiju je nazvao mila
pesma), aludirao na Ovidija i Vergilija i ak odomaio antiki
mitoloki aparat.
18

Imitiranje, emuliranje, citiranje, adaptiranje, variranje i aluzije su od humanizma i renesanse naovamo pobuivali ne samo
kanonski auctores, ve i uspeni moderni pisci. Tako je nastalo
niz knjievnih moda u kojima se imitatori vie nisu toliko obazirali na pravila klasinog kanona i poetike. Pred oima su imali
vie jezik, ukus, ideologiju i ivotni stil svojih savremenika, pa su
zato sledili anrove, stil i tematiku onih knjievnika novog doba,
koji su pred publikom i strunjacima za formiranje vrednosnih
sudova (npr. u salonima ili novinama), izazivali zanimanje ili
pobuivali oduevljenje. Uspene modele su sve do duboko u 19.
stolee vie ili manje slobodno prevodili, prireivali, nastavljali,
dopunjavali, preraivali, s njima polemisali, travestirali i parodirali (petrarkizam, osijanizam, sternovstvo, robinzonijade,
rusovtina, verterstvo, ilerizovanje, parodije na Jovana Vesela
Koseskog).
Okretanje ka nasleu nije zamrlo ni u razdoblju od prosvetiteljstva do romantizma, kada je u drutvima koja su se posle
buroaskih revolucija postepeno modernizovala i naputala
feudalnu stratifikaciju, izbledeo autoritet normativne poetike i
imitacije, da bi se na osnovama graanskog individualizma i ontolokog, etikog i estetskog subjektivizma oblikovao autonoman
literarni sistem. Odnos prema paradigmama iz tradicijskog kanona je sada postalo slobodnije i suvereno i u estetski prestinim,
nekomikim vrstama (ne samo u romanu); naslee je pomagalo
formiranje utiska stvaralake izvornosti. Osim istorijskog romana i njegovog prekrajanja istoriografskih izvora je s obzirom na
to karakteristina estetika romantinog univerzalizma, odnosno
subjektivnog, estetskog, stvaralakog i slobodnog usvajanja i
prerade raspoloive literarne zaostavtine sa Istoka i Zapada, od
antike do baroka. Romantini univerzalizam je preko podsticaja
brae legel ostavio dubok peat u Poezijama (1847) Franca Preerna. Pesnik je artistiki kreirao istorijske i savremene metre,
pesnike oblike ili vrste (grki anakreontski razmer, latinsku
elegiju, distih, epigram i tzv. natpevanku10, arapsku gazelu,
germansku baladu, pansku romansu i glosu, italijanski sonet,
10
Natpevanka, izvedenica od slovenakog glagola nadpevati (natpevati
nekoga). Potie iz Teokritove i Vergilijeve bukolike tradicije i najee je data u

19

tercinu i sonetni venac, francuski triolet, englesku bajronistiku

pripovest u stihu), upotrebljavao uene egzemplume ili aluzije
na antiku mitologiju, hriansko knjievno naslee, istoriju
i knjievne klasike antike, srednjega veka, renesanse i baroka,
suvereno preoblikovao retoriku topiku, figure, epske formule,
petrarkistiku motiviku, renik i metaforiku, a u kompoziciji
teksta je potovao antiku tektoniku (nomos). Uz pomo sve te
grae on je izgradio mitologiju svoje vlastite subjektivnosti.
Posle romantizma je zbog kanonizacije estetike inovativnosti, izvornosti i subjektivnosti sve vie postajala cenjena ona
tenja u meutekstovnom nadovezivanju koju je Laj (Leitch
1983: 109110) prema Bartu oznaio kao dekonstrukcijsku i
subverzivnu. Ponavljanje predloka s kritikom razlikom, znaenjsko-vrednosnim pomacima i vidnim tematizovanjem datog
modela bilo je aktuelno naravno ve od antike (protee se bar do
7. v. p. n. e., npr. Margites, nesauvani pseudohomerski komini
ep o glupaku). Ponajvie je bilo ogranieno na ironine, satirine,
komino-humoristine vrste knjievnosti, kakve su bile komedija, parodija, menipejska satira, burleska, travestija, humoristini
roman, itd. One uprkos prihvaenosti i rasprostranjenosti nikada
nisu bile postavljene na najprestinija mesta normativne poetike.
Za deo knjievnog modernizma prve polovine 20. veka je posebno u nekim istorijskim avangardama karakteristian prelom
s tradicijom, njena destrukcija i ponitavanje. Mnogi modernisti
i avangardisti su u svojim tekstovima umetnikim, kulturnim,
duhovnim i drutveno-politikim nasleem vodili razliite
oblike globalne polemike: od parodijske, subverzivne i ikonoklastike karnevalizacije simbola njenih sredinjih simbola (uzor za
to su pronali nadrealisti ve u Lotreamonovim [Lautramont]
Maldororovim pevanjima, 1868. i Poezijama, 1870), do izazovnog negiranja njenih najilavijih konvencija, kakva je organska
zaokruenost umetnikog dela. Pomenuti antitradicijski intertekstualni postupci su oznaili i Dojsovog (James Joyce) Uliksa
(1922). U njemu je pisac, u stilu parodije i travestije, transponodijalokoj formi natpevavanja dvoje zaljubljenih. Preern je ostavio primer teksta
Pesem od elezne ceste (Andrejek in Barbka, 1845). Prim. prev.

20

vao homerski ep u dablinsku svakodnevicu s poetka 20. veka,

a pozvao se i na klasina dela ekspira, Dantea, Dostojevskog,
Ibzena (Henrik Ibsen), Tome Akvinskog, Niea (Friedrich Nietzsche) i drugih. Ironino igrivo ili satirino je parodirao nauni
jezik i reklame, a posebno stereotipe, slike i tekstove u kojima se
utelovila irska nacionalistika i katolika tradicija. Postupkom
karnevalizacije je oponaao biblijski stil i simbole, citirao renik
srednjovekovnog engleskog jezika, stilizovao reportau i u samo
jednom poglavlju nanizao imitacije poznatih modela iz engleske
literature od srednjeg veka preko Svifta (Jonathan Swift), Sterna
(Laurence Sterne), Karlajla (Thomas Carlyle) do Raskina (John
Ruskin) i Vajlda (Oscar Wilde). Upravo u Dojsovom romanu je s
druge strane oito da se modernizam s tradicijom nije obraunavao samo zbog idejno-vrednosne, kulturne i umetniki izraajne
emancipacije subjekta, ve i zato da bi tekst otvorio za dogaaje,
realije, diskurse, medije i anrove savremenosti. Savremenost
(modernost) je razumevao kao otvorenu, procesualnu, nedovrenu i u suprotnosti s istorijskom tradicijom neobuhvatnu
unutar koherentne znakovne reprezentacije. Modernistika tenja za nadovezivanjem na tekstualnu, jeziku i medijsku grau
savremenosti je najoiglednija u tehnikama montae i kolairanja, npr. u kolaima Sreka Kosovela iz sredine 20-ih godina, u
kojima je pesnik kombinovao iseke iz novina. Ipak se uprkos
polemici s tradicijom i otvaranju modernoj komunikaciji knjievni modernizam nije sasvim odrekao vraanju ka prolim
prethodnim predlocima, posebno mitskim. Upravo je mitologizacija karakteristina za Dojsa (on svojom priom sistematski
aludira na Odiseju, koristi je kao parodijsko-travestiranu pozadinu za modelovanje haotine, trivijalne moderne svakodnevice),
Tomasa Mana, Mihaila Bulgakova i drugih. Neki modernistiki
pravci (npr. anglo-ameriki imaizam T. S. Eliota i Ezre Paunda
kao i ruski akmeizam Osipa Mandeljtama i Ane Ahmatove)
teili su ak obnavljanju, sintetizovanju, ouvanju kulturno-civilizacijskog seanja, kao i tome da moderna pesma svoja znaenja
i estetsko-formalne uinke gradi uz prizivanje kulturne tradicije
od antike do simbolizma.
21

Tradicionalne intertekstualne forme i vrste. U evropskoj

kulturi se od njenih starovekovnih poetaka do izvoenja pojma
intertekstualnost na taj nain nakupilo nepregledno mnotvo
intertekstualnih pojava. Nekih od njih su bili prepoznati, imenovani i opisani ve hiljade godina pre uvoenja neologizma
Kristeve. To su bili ustaljeni tekstualni postupci, figure, ak
vrste i anrovi koji su tako stvaraocima (besednicima, pesnicima, dramatiarima, piscima) kao i njihovoj publici, pomagali
da uspostave prikrivene ili oigledne veze izmeu novog teksta
i riznice naslea, opterasprostranjenih miljenja, poznatih,
uglednih ili omiljenih spisa, anrovskih i stilskih paradigmi.
Ove intertekstualne forme i vrste veinom su funkcionisale kao
pojave namerne, aktivne, publici oigledne interakcije izmeu
tekstova (vidi V poglavlje ove knjige). Ba to da su za njih meu
piscima, poetolozima, komentatorima, kritiarima i itaocima
nastajala i imenovanja, govori o kulturnoj osveenosti razlike
meu starim i novim, optim i posebnim, semiotiki stranim i
svojim, meu datim modelom i njegovom obnovom; ostenzivno,
pregnantno i poentirano prisustvo stranog diskursa u tekstu bila
je u tim pojavama deo predvienog znaenjskog, stilskog, idejnog
i estetskog delovanja. U nastavku e biti predstavljeni znaenjski
obimi i karakteristini primeri najznaajnijih intertekstualnih
figura (formi) i vrsta, definisanih ve pre nastanka pojma intertekstualnost.
A) Topos (topoi, loci communes, topika) ili opte mesto.
Grka re tpos (mn. topoi) i njena latinska varijanta locus (afirmisala se u pluranom obliku kao loci odnosno loci communes)
znai mesto, opte mesto. Pojam je potrebno odrediti na osnovu
vie od dvehiljadegodinjeg naslea topike. To je veoma razgranato, jer see od Aristotelove Topike i Retorike (4. v. p. n. e.),
Ciceronovih dela (De inventione, 55. g. p. n. e., Topica), rasprave
nepoznatog autora Rhetorica ad Herennium (8682), Kvintilijanove Institutio oratoria (1. v. n. e.), preko Avgustinove De doctrina
Christiana (394400) i Boetijevog spisa De differentiis topics (6.
v.), obimnog prirunika Ramona Lula (Lullus, Ars magna, kraj
14. v.), do humanistikih spisa iz 15. i poetka 16. veka (Agri22