Glavni zadatak Kantovog etickog ucenja jeste prevazilazenje skepticizma i

moralnog relativima. Drugim recima, Kant je zeleo dokazati postojanje

nuznih, apsolutnih moralnih zakona, kako bi etici pribavio cvrsto i apsolutno
uporiste, uporiste, koje ni na koji nacin nije povezano sa empirijskim
promenljivim svetom, koji nas okruzuje.

Ovim svojim stavom Kant se

direktno suprotstavlja hedonisticko eudajmonistickim i utilitaristickim

etickom koncepcijama, koje polaze od empirijskih vrednosti i postavljaju
zadovoljstvo, srecu ili pak neku drugo vrednosti kao opste nacelo prema
kome bi svi ljudi trebalo da upravljaju svoje ponasanje. Kako Kant tvrdi, ako
se pokaze i dokaze postojenje moralnog zakona, koji

nije povezan sa

promenljivim iskustvom, skepticizam i moralni relativizam postaju neodrzivi.

S tim u vezi, Kant pre svega nastoji da napravi ostru distinkciju izmedju
diznosti i sklonosti. Pod sklonostima on podrazumeva sve nase strasti, zelje,
potrebe. Kada delamo iz sklonosti, nama je prioritet sve on sto dolazi iz
empirijskog sveta. Kada nastojimo da zadovoljimo glad, zedj, kada se
zabavljamo (ovda Kant ukljucuje i zabavne aktivnosti koje iziskuju dosta
veliki intelektualni napor), cak i kada je uzrok naseg delanja ljubav prema
nekome, mi delamo iz sklonosti.
Duznost je nuznost jedne radnje iz postovanja prema moralnom zakonu.
Kako bih bolje objasnila ovaj Kantov stav, moram pre svega razjasniti jos
neke jako bitne pojmove koji se javljaju u njegovoj etici. Naime, kako Kant
smatra ljudi su i noumenalna i fenomenalna bica, to jest ljudi su bica koja
poseduju um, ali koja ipak zive i delaju u empiriskom svetu, dakle bica koja
su aficirana mnogim sklonostima.
Ovde je jako bitno napraviti razliku izmedju onoga sto Kant naziva razumom i
onoga sto kant naziva umom. Razum predstavlja nasu apriornu sposobnost
da culni material koji dobojamo iz iskustva povezujemo, uoblicujemo, dakle
razum kao takav u sebi nosi odredjene forme, to jest kategorije pomocu kojih
sadrzaj koji primamo iz iskustva biva oblikovan.

Za razliku od Aristolela, koji je razliku izmedju coveka i zivotinje zasnovao na

covekovom posedovanju razuma, Kant uvodi um kao jednu od osnovnih
distinkcija. Naime, zivotinja moze zadovoljavati svoje potrebe, moze voleti,
moze se radovati, ali nikada, za razliku od coveka, ne moze biti moralna, a
moralni zakon je nesto sto coveku propisuje sam um.
Kako Kant uopste dokazuje postojanje moralnog zakona? Naime, on kaze
kako smo mi tog zakona neposredno svesni i u svom delu Zasnivanje
matafizike morala Kant navodi mnoge primere kako bi potkrepio svoju
tvrdnju. U jednom od tih primera se pominje covek kome je receno da ce ga
posteno svedocenje pred sudom kostati zivota i da svoj zivot moze vrlo lako
spasiti ako samo lazno svedoci i time olaksa ostvarenje vladareve namera da
pogubi nevinog coveka. Da li ce ovaj lazno svedociti ili ne to mi nikada ne
mozemo znati, ali nam se, bez obzira na sve patnje koje svedok moze
pretrpeti, posteno svedocenje predstavlja kao i te kako moguce.
Dakle, kao sto vidimo ljudska volju mogu voditi i sklonosti i moralni zakon.
Covek se moze pokoravati moralnom zakonu i moze dozvoliti da mu sklonosti
budu osnovni principi ponasanja. Za razliku od zivotinja koje delaju samo
prema prirodnom zakonu (vodjene instinktima i strastima), covek ima tu
sposobnost da dela prema predstavi o zakonu. Drugim recima, covek ima
svest o tome da je aficiran sklonostima koji dolaze iz empirije i te sklonosti
ne moraju biti glava odrednica njegovog ponasanja. Bica koja ne poseduju
um su samo deo jednog prirodnog kauzaliteta koji u potpunosti odredjuje
njihovo ponasanje. Covek, sa druge strane, moze biti slobodan od tog
kauzaliteta i ovo po kantu predstavlja negativn pojam slobode, dok
sposobnost volje umnog bica da sama sebi propisuje moralne zakone i da se
tih zakona pridrzava predstavlja autonomiju volje i pozitivan pojam slobode.
Kao sto je gore napomenuto i obrazlozeno, covek je delom umno, a delom
sklonostima aficirano bice. Za razliku od Svete volje (koja predstavlja moralni
ideal), koja nije aficirana sklonostima i koja po nuznosti dela moralno, ljudska

volja je samo slucajno u skladu sa moralnim zakonom, jer nikada ne mozemo

znati da li ce neko delati prema moralnom zakonu ili nece. Iz tog razloga se
ljudima moralni zakon predstavlja u obliku imperativa, dok sa Svetom voljom
to nije slucaj.
Pitanje koje ovde treba postaviti je: Sta nas motivise da delamo moralno?
Kant u vezi sa tim uvodi postovanje kao jako bitan faktor. Naime, sva nasa
osecanja Kant naziva patoloskim, jer dolaze iz iskustva. Postovanje je
jedino osecanje koje ne dolazi iz iskustva, vec a priori, iz uma, iz nase svasti
o moralu, o moralnom zakonu. Postovanje bi dakle bilo subjektivni aspekt
morala, ono sto nas motivise da delamo moralno.
Kant u Zasnivanju metafizike morala kao i u Kritici praktickog uma,
postavlja jos jedno jako vazno pitanje: Sta treba da se odigra u nasoj dusi da
bismo odredjenu radnju nazvali moralnom? To jest, na koji nacin moralni
zakon treba da nas aficira, da bismo sebe mogli da nazovemo moralnim
agensom? U oba svoja dela Kant daje gotovo isti odgovori, samo sto

je

njegov pristup u Zasnivanju metafizike morala znatno drugaciji od pristupa

u Kritici ptaktickog uma.
Naime u Zasnivanju metafizike morala Kant pravi ostru distinkciju izmedju
delanja prema sklonostima, delanja prema duznosti i delanja iz duznosti.
Kada delamo prema sklonostima? Svaki put kada nas vode nase strasti, zelje,
emocije Kada delamo prema a kada iz duznosti? Delamo prema duznosti
onda kada je nasa radnja u skladu sa moralnim zakonom, ali na tu radnju nas
nije naterala pobuda koja dolazi iz uma, vec podsticaj koji dolazi iz culnog
sveta. Na primer, kada trgovac malom detetu prodaje robu po istoj ceni, kao i
iskusnom kupcu, ali samo zato sto mu takav nacin ponasanja moze pribaviti
dugorocnu korist. Cak i onda kada smo humani i darezljivi prema ljudima u
nevolji, ne znaci po Kantu da smo moralni, jer kako on tvrdi, mi osecamo
zadovoljstvo kada pomazemo drugima, sto predstavlja podsticaj te nase
radnje. Da bismo delali iz duznosti, ne sme postojati nikakva sklonost koja bi

nas navela da delamo na odredjen nacin. Ako kao primer uzmemo coveka,
kome je zivot dojadio zbog silnih nevolja koje ga snalaze, a koji se ipak i dalje
odrzava u zivotu, tada mozemo reci da postoji velika mogucnost da on dela
iz duznosti, ali nikada ne mozemo biti sigurni ni kada su drugi u pitanju, ni
kada smo mi sami u pitanju, da li se neka radnja desila iz duznosti ili prema
duznosti. Jer, kako Kant tvrdi, uvek mogu postojati odredjene skrivene
sklonosti kojih nismo ni sami svesni.
U Kritici praktickog uma, Kant govori o legalitetu i moralitetu radnje i uvodi
pobudu kao jedan od jako bitnih pojmaova. Naime, radnja koja sadrzi
moralitet je ona radnja koja kojiu moralni zakon neposredno odredjuje, bez
posredstva nekog osecaja. Dakle, radnja koja se desava iz duznosti.
Radnja koja sadrzi legalitet, ali ne i moralitet je ona radnja koja kod koje
zakon ne odredjuje volju neposredno, vec posredstvom nekog osecanja.
Dakle radnja koja se desava prema duznosti.
Pobudu Kant odredjuje kao subjektivni odredjujuci razlog volje nekog bica,
ciji um nije nuzno, vec po svojoj prirodi primeren moralnom zakonu. Ljudska
volja nije nuzno dobra volja, to jest mi, za razliku od Svete volje ne delamo
nuzno prema moralnom zakonu, pa stoga, za razliku od svete volje, mozemo
imati pobude.
Kant dalje dodaje Ako radnja treba da ispuni i duh zakona, a ne samo slovo,
onda pobuda ljudske volje ne moze nikada biti nesto drugo do moralni
zakon. Dakle, da bi se neka osoba smatrala moralnom, subjektivini
odredjujuci razlog volje te osobe, mora biti sam moralni zakon.