1.

Uvodne Napomene
Anglo-saksonski period odlikuje se iskljucivo paganskom poezijom, kao starijom, i
hriscanskom poezijom, kao novijom. Ova podela je vise tematska nego sustinska, jer je i
hriscanska poezija kasnije zadrzala neke elemente paganske poezije, i to posebno metricke i
stilske elemente. Stariju poeziju cine odlomci iz epskih dela o podvizima starih germanskih
junaka i samo jedan celovit ep: Beovulf. Po duhu i tematici ova poezija je usko povezana za
ratnicke druzine i njihovo primitivno shvatanje zivota.
Staroengleska njievnost nastaje iz tri izvora:
a
b
c

Stara paganska batina (religije, legende, narodne mudrosti...)

Herojski kodeks (starogermanski sistem moralnih vredosti i nain ivota)
Ranohrianska, keltska i rimokatolika doktrina (simbolika)

Staroengleska knjievnost je, dakle, meavina starogermanskog, paganskog i hrianskog.

Herojski kodeks i hrianski elementi su najzastupljeniji u ovoj knjevnosti i ona predstavlja
sintezu sva tri izvora.

2. Dolazak germanskih osvajaa prema knjievnim izvori

Gilde, Bida i Nenija.

3. milenijum pre nove ere nomadska plemena sa Baltika koji su govorili praindoevropskim jezikom dolaze na Britanska ostrva.
2. milenijum pre nove ere Iberi naseljavaju Britanska ostrva.
7. vek pre nove ere Kelti se doseljavaju; najpre Godi (Geli) pa dva veka posle Briti, a
poslednji Belgi. Postoja dva osnovna stara dijalekta: Britonski i Gojdelski. Gojdelski se
razvio i podelio na irski, kotski i manski, od kojih se poslednji moe smatrati izumrelim.
Od Britonskog potie velki, drugi britonski jezik kojim se govorilo u Korvolu izumro jo
u XVIII veku, i bretanjski koji se govori u francuskoj pokrajini Bretanji.
55. godine pre nove ere - Cezar dolazi u Britaniju.
43. godine posle nove ere - Rimski car Klaudije osvaja Britaniju. Kelti su se
romanizovali i pohrianili. Rim pravi mnoge graevine kao Hadrianov zid, puteve i
gradove.
410. godine Rimeske legije naputaju Britaniju koja je bila 4 veka Rimska provincija.
441 443 godine Pod odlasku Rimljana nastupilo je bezvlae tada je jedan od sitnih
provincijalni vladara pozvao u pomo Saksone da bi se lake izborio za prevlast.
injenicaa je da su germanski varvari su tada prvi put pregazili Britaniju. Dakle, prvi
germanski doseljenici doli su na poziv Brita, a kasnije uz priliv veeg broja ljudi osilili
su se i preoteli su deo zemlje od domaina i to one najplodnije delove Britanije (june,
istone i severoistone). Kao posledica toga Keltsko stanovnitvo je potisnuto na sever i
severozapad. Sve ovo je osnova staroengleske kulture i knjievnosti.
Svedoanstvo o Germanima postoji kod tri autora:
a

Gildas Sapiens (d. 570) De Excidio Et Conquestu Britanniae c. 547. U ovom delu on
kritikuje Velke kraljeve. Ovo delo nam ostavlja podatke o osvajanju Britaije i pisano je
po ugledu na latinske hrianske istorijske traktate iz tog perioda kakve su pisli sv.
Ambrozije, Sinesije i Silvijan.

Preasni Bid (Beda Venerabilis) Historia Ecclesiastica Gentis Anglorum c. 731 Bid
je za razliku od Gildasa imao nameru da napie istoriju i vodio je rauna o
verodostojnosti onoga to kae. Njegova istorija sadri malo greaka. Naime, Kralj
Vortigern je po odlasku Rimljana bio najznaajniji oblasni vladar. On je pozvao Germane
da se suoe sa Piktima na severu. Germani su doli u tri broda i bili su im dodeljen posedi
u istonom delu ostvra, pod uslovom da tite zemlju: ali su oni u stvari nameravali da je
osvoje. Te pridolice su poreklom iz tri germanska naroda: Saksona, Angla i Juta. Prve
njihove poglavice su Hengis i Hors.

Nenije (Nennius) pie Historia Britonum c. 830. On potvruje sve ono to su rekli Bid
i Gildas i dodaje jos neto. Videi da je Vortigern nesposoban a Briti slabi, Hengist se
ponudio da zatrai jo ljudi iz Germanije, da se bore za Brite. Vortigern pristae i dooe
jos esnaest brodova, s najboljim ratinicima, a sa njima stie i prekrasna Hengistova ker.
Vortigern se zaljubio u Hengistovu ker i u zamenu za njenu ruku dao je oblast Kent
(Canturgouralen) Germanima. I nakon toga Hengist je pozvao jos Germana (Okt i Ebis sa
etrdeset
brodova).

3. Herojski kodeks u istoriji i knjievnosti

3.1. Drutveni odnosi u kojima je kodeks nastao
Herojski Kodeks Rimski istoriar Tacit je u svojoj Germaniji (Germania), napisanoj pred
kraj I veka p.n.e, opisao drutveno ureenje i nain ivota starih Germana. On kae da se
kraljevi biraju na osnovu plemenitog porekla, dok voe plemena postaju to zahvaljujui
vlastitim podvizima i slavi. Oko onog poglavice koji ima vei ugled od ostalih okupljaju se u
ratniku druinu (comitatus) i ratici iz drugih plemena. Ne samo drutveni ugled pojedinca
ve i opstanak celog pemena zavisi od ratnike reputacije, i ta ratnika reputacija je veoma
znaajna zato to odreuje ishod rata. Po pravilu, ratnik sav svoj plen predaje voi druine, a
on odluuje da li e da ga vrati njemu ili da mu da neto drugo na dar. U anglosaksonskom
epu Beowulf glavni junak, Beovulf, predaje svoje kralju, Hidelaku, sve poklone koje je za
svoje podvige dobio u susednoj Danskoj. Ratnici dele sa svojim voama i darodavcima sve
blagodeti gozbi i veselja, ali se istovremeno smatraju obaveznim da uzvrate to odlunijom i
valjanijom borbom kada se za to ukae potreba. Herojski kodeks je, dakle, nain ivota starih
Germana principi, sistem vrednosti, nain ponasanja, oblik ponaanja u drutvu. Herojski
kodeks predstavlja obiajno pravo i etike norme, a ne pisani dokument.
3.2. Dunost ratnika prema gospodaru
Osveta poginulog voe je vrhunska dunost ratnika, tako je i izdaja gospodara vrhunski
zloin, koji mora ostati zapamen na sramotu izdajnikovog potomstva. Osveta ubijenog
gospodara esto se podudarala sa dunou krvne osvete za ubijenog roaka, jer je, ipak,
veina ratnika poticala iz istog plemena. Odnosi ratnika i gospodara po pravilu su
predstavljaju doivotnu obavezu na vernost, ak i kada meu njima nije bilo krvnog srodstva.
Gospodar je pred kraljem odgovarao za svaki prestup koji bi uinio neko od njegovih ljudi.
Imati gospodara je znailo imati mir, sigurnost i zatitu. Ratnik je duan da bude veran svom
gospodaru, a ratnik pridolica mora da dokae svoju hrabrost. Na bojnom polju sramota je za
vou da ga njegovi ratnici hrabrou nadvise, a za ratnike da ne budu po hrabrosti ravni
svome voi. Povui se iv iz boja, nakon to je voa poginuo, predstavlja sramotu i ljagu za
ceo ivot. Braniti ga, tititi, ak i vlastite podvige pripisivati njegovoj slavi to je vrhunska
obaveza ratnike zakletve na vernost. Voa se bori za pobedu, a ratnici za svoga vou. Ratnik

duguje poslunot i religiji. Crkva nije odobravala krvnu osvetu i ubijanje iz osvete, ali Vergild
(Wergyld) je podrzavala i crkva otkup za prolivenu krv (wer covel;gyld zlato). Ovakav
odnos se moe posmatrati kao proirena patrijarhalna porodica.
3.3. Dunost ratnika prema porodici
Naslednici ratnika treba da preuzmu njegova prijateljstva ali i neprijateljstva.
nesrea je bila izumiranje plemena, a ne smrt.

Najvea

3.4. Sukob lojalnosti kao knjievni motiv

Sukub lojalnosti se pojavljuje u herojskom kodeks, koji predstavlja jednu od najdramatinijih
situacija. Ishod situacija, gde se dunosti, propisane kodeksom, sukobe sa emocijama ratnika,
je uvek tragian. Namee se dilema; da li rtvovati roake po krvi ili po branoj vezi. Kada se
dunosti prema gospodaru sukobe sa dunostima prema gospodaru, porodica i svi drugi
obziri moraju biti rtvovani. I ovo je najei izvor traginog u knjievnosti.
3.5. Uloga kodeksa u tumaenju stare engleske poezije
Herojski kodeks je od sutinskog znaaja za tumaenje straroengleske poezije. Staroengleska
knjievnost je proeta duhom herojskog kodeksa, stim to postoji znaajna razlika korienja
kodeksa u herojskoj i religioznoj poeziji. U religioznoj poeziji kodeks je spoljna forma, koja
zajedno sa tradicionalni stilskim figurama predstavlja najpogodniji nain da se saopti jedno
duhovno i religiozno znaenje. U herojskoj poeziji kodeks jeste znaenje.

4. Pokrtavanje Anglosaksona i reformatorski uticaj

hrianstva na tradicionalno kulturno naslee.
4.1. Germanska batina u koju je uvedeno hrianstvo
Kao to je ve reeno, germanska plemena su po dolasku u Britanij nastavila da odravaju
poeziju i tradicije svoje postojbine. Zajedno sa drutvenim ustrajstvom i pravilima kakav je
bio kodeks, preneli su i svoju religiju, mitologiju, legende, narodna verovanja i narodnu
mudrost. Religiju starih Germana pominje Tacit koji kae da Germani oboavaju bogove kao:
Woden, Thunor, Tiw i opisuje rituale Majke Zemlje koju zove Nerthus. Uskrs, jedan od
hriansih praznika dobio je ime po boginji Eostre. Tragovi starog germansog religioznog i
folklornog naslea mogu se nai u literature veoma retko i onoliko koliko su to dozvolili
manastirski zapisivai i prepisivai tih dokumenata. Drugim reima, o bogovima, mitovima i
ritualima vezanim za njih nije ostalo nita, jer to su hrianski pokrstitelji morali
najtemeljitije iskorenjivati. Zahvaljujui delovanu crkve, pokrteni Anglosaksoni su
vremenom svoje stare bogove poeli da smatraju demonima. Stari bogovi su postali zli
duhovi, koji na ljude alju strele bolesti ili zavisti, napadajui nekad telo, nekad duu.
4.2 Principi i metodi pokrtavanja Anglosaksonaca
Dogaaj kojim je zapoela nova epoha u istoriji i kulturi Britanskih ostvra zabeleen je u
Anglosaksonskoj hronici. 597. godine papa Grgur je poslao Avgustina u Britaniju, sa ostalim
kaluerima, da pokrtavaju germanska plemena. Pokrtavanje je znailo uvoenje novih
vrednosti i novih predstava o svetu, oveku i umetnosti u system nasleene germanske
culture.

Hrianska crkva je je postojala u Britaniji jo od rimskih vremena (313. godine hrianstvo

postaje rimska zvanina religija), ali je bila duhovno i teritorijalno ograniena na keltske
starosedeoce u Velsu, Devonu, Kornvolu, Kambriji i Stratklajdu, i nije imala mnogo uticaja
na germane. Ali ta irska crkva je izvrila trajan uticaj na religioznu literature koja se razvila
u Engleskoj posle pokrtavanja Germana. Dakle, politika pokrtavanja je ila postepenom i
smiljenom asimilacijom onih vrednosti tradicionalnog germanskog etosa koje crkvi nisu
smetale i one su ukljuene u hrianski system. Istovremeno, ono to je smetalo menjalo se iz
korena, ali ne tako da se potpuno ukloni, ve da se opet asimiluje, menjanjem bitnih atributa.
Dojueranji bog postajao je demon. Nije bivao ukljonjen iz sistema, ali je umesto pozitivne
dobio negativnu vrednost. Time je izbegnuta duhovna trauma slina sukobu lojalnosti.

5. Manastirska kultura i knjizevnost na latinskom jeziku

5.1. Organizacija crvke i manastirskih kola
Avgustin je bio prijateljski primljen i Etelbert, kralj Kenta mu je dao da osnuje arhiepiskopiju
u Kenterberiju. Edvin kralj Nortambrije je takoe prihvatio hrianstvo Papa Grgur je
predvideo da Engleska bude podeljena u dve arhiepiskopije, junu i severnu, sa seditima u
Londonu i Jorku, i dvadeset itiri biskupije, po dvanaeast u svakoj arhiepiskopiji. Ali kralj
Edvin je ubrzo umro i Nortmabrija se vratila u paganstvo. Sa druge strane, Keltska crkva siri
hriscanstvo iz manastira u Velsu, Irskoj i Skotskoj. Nije tesko zakljuciti da su postojale velike
razlike izmedju Keltskog i Rimskog vidjenja i propovedanja hriscanstva. Jedna od bitnih
razlika je neslaganje oko datuma Uskrsa (vaskrsnuca Isusa Hrista). 663. godine na saboru u
Vitbiju Irska crkva je prihvatila novi rimski calendar jer je kralj Nortumbrije odlucio da
podrava rimsku crkvu zbog razloga ekonomske prirode, jer se posredstvom Crkve obavljala
razmena sa Evropom. Tri godine nakon sabora u Vitbiju, 667. godine, engleska crkva se
organizovala kao jedinstveno telo, sa sistemom parohija koje su potpadale pod biskupije, a
ove, opet, pod dve glavne arhiepiskopije, severnu i junu, sa centrima u Jorku i Kenterberiju.
Ovakva organizacija crvke uslovila je i stvaranje dva glavna kulturna centra, dve knjievne
kole, dva pravca, u staroj knjievnsti na latinskom jeziku. Osnovni kolski program (kola
u okviru arhiepiskopije za obuavanje biskupa) obuhvatao je etiri predmeta neophodna za
vrenje svetenike slube po parohijama: latinski jezik, egzegeza (odnosno prouavanje i
tuaenje biblijskih tekstova neophodno za dranje propovedi), raunanje vremena (da bi se
znalo kada padaju praznici i postovi) i duhovna muzika (za potrebe slube boje u crkvi).Iz
ovog programa e se kasnije u srednjovekovnom kolstvu razviti artes liberales slobodne
vetine Postojala su dva nauna i kulturna centra: Nortambrijski i Kenterberijski, koja
oznaavaju zlatno doba latinske knjievnosti u Engleskoj.
5.2. Manastirske biblioteke
Avgustin je, dolazei u Kent, nesumnjivo nosio sa sobom i knjige, tu biblioteku su kasnije
uveali Teodor i Hadrijan.
5.3. Knjievnost na latinskom jeziku
VII vek u Engleskoj je dao dve velike knjievne kole. Kenterberijska kola bila je vie pod
uticajem hrianskih poetskih tradicija Istoka Aleksandrije i Levanta. TO je besumnje bila
posledica delovanja Teodora od Tarza i Hadrijana, ali isto tako i posledica odreene sklonosti
a misticizmu, fantastici i bizarnosti, i traganju za skrivenim simbolizmom prirode. Engleski
kritiari to obino nazivaju keltskom osobinom i ona je besumnje poticala od Melduba iz
Malmzberija, koga Aldhelm pominje kao jednog od svojih najdraih uitelja.

I dok je kenterberijska kola teila misticizmu ranog hrianstva, nortambrijski pisci su

razvijali njegovu asketsku stranu. Nortambrijsa knjievna kola bila je stroa, vie racionalna,
vie i iskrenije odana svojim prosvetiteljskim ciljevima. Jednostavnost i loginost izraavanja
njene su stilske karakteristike. Osobine ove kole su pounost, sistematinost, i jednostavnost
stila. Postoje i povremeni poetski uzleti i neki lirski odlomci. Vrlina pisaca ove kole jeste
lirska nota koja proima njihova dela. Stara engleska knjievnost uopte, a manastirska
posebno, u principu je posveena pouci a ne zabavi. Pouka podrazumeva tumaenje
stvarnosti i usvajanje tog tumaenja, Tumaenje zahteva system, odnosno model stvarnosti
koji se u ovom sluaju zasniva na principima hrianske dogme i filozofije. Bid je u
latinskoj knjievnosti, i ne samo u njoj, ostao nedostian. Zbog odreenih preterivanja u
jeziku i formi, esto izvetaenih, Aldhelm i njegova kola nikada nisu useli da dostignu
Bidovu severnjaku jednostavnost i uzvienost.
5.4. Kenterberijska knjievna kola
Aldhelm (c. 640-709 je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Uenik sv.
Melduba u Malmyberiju, Hadrijana u Kenterberiju, nadaleko uven i omiljen o emu svedoe
i mnoge anegdote o njemu. Aldhelm je jedna od najpoznatiji pisaca epistola. Epistola, pismo
ili poslanica, bio jedan od omiljenih knjievnih rodova u ranoj hrianskoj literaturi.
Poslanice, kao i privatna pisma u kojima autor govori o sebi, kao to je bio, Aldhelmovo
pismo velkom kralju Gerentu, nezameljiva su kao istorijski izvor, ali retko imaju knjievnu
vrednost. Meutim, pored ovakvih, postojala je jo jedna vrsta epistole ona koja je predmet
knjievnost prouavanja, i koja ima samo formu pisma a u sutini je esej oblik
argumentativne proze u kome autor izraava svoje vlastito vienje nekog problema i o tom
raspravlja, branei svoje gledite. Autor je u njima ispoljavao lina, individualna, gledita i
oseanja. Aldhelmov prozni traktat Pohvala Devianstvu (De laudibus virginitatis) pisan
je za potrebe enske manastirske kole u Barkingu, takoe obiluje stilskim ukrasima, koji na
mahove deluju razmetjivo, ak i za ono doba. Aldhelm je u svom tekstu upravo neiscrpan u
nabrajanju uenih exemplorum. U ovom sluaju to su linosti iz Biblije i hagiologije (nauka o
svecima koje su se istakle strogim celibatom. Stihovana verzija ovog teksta poinje
dvostrukim akrostihom (poetna slova svakog stiha odozgo nadole grade jedan kompletan
heksametar, a zavrna slova istih stihova daju isti heksametar ali odozdo navie.) A na kraju
traktata je dodat i kratak opis sam najopasnijih grehova i iskuenja za onog ko ivi u celibate
i sve to zavrava sa pozivom na molitvu. Proima se kitnjast i retorski stil. Njegova poznata
Epistola ad Acircium, poznata i pod nazivom Knjiga o broju sedam (Liber de septenario)
sadri sve ove elemente. Poinje jednom duom raspravom o mistinom znaenju broja
sedam, nastavlja sa objanjavanjem latinske metrike uopte, a heksametra posebno, i sve to
biva opet potkrepljeno obiljem primera iz dela latinskih pisaca ija se iman danas jedino
mogu nai jos po enciklopedijama. U ovom tekstu se nalazi i grupa Zagonetki (Aenigmata)
kojom je Aldhelm, uglavnom, i stekao sebi mesto u istoriji knjievnosti. Zagonetke poinju
dvostrukim akrostihom. Najpoznatija zagonetka je Zagonetka o prirodi (Aenigma de
creatura), jer je priroda svojom raskonom raznovrsnou i paradoksalnom ravnoteom
suprotnosti ilustruje slavo i mo svoga Tvorca. Ceo taj komplikovani in a prvi pogled
nepoveani spis, ta epistola, poev od simbolizma sedmice, preko metrike koje je u vezi sa
brojevima i numerologijom, preko knjievnih dela i preko priaza obilja i raskoi zemljaskog
ara sve je to jedini, objedinjeni i vrsti system, jedan makrokozam koji je Bog stvorio a
Aldhelm, tumaei ga, ustvari slavi Boga. Uenost je Aldhelmu jedan od oblika pobonosti
koji is am za sebe ima svoju ulogu u tom sistemu. Zato mu je i stil nenametljiv i jednstavan,
gotovo svean, a nain postavljanja zagonetki takav da esto zahteva uenost od itaoca.

Njegove zagonetke, sauvane na engleskom, nalaze se u tzv. tekstu Ekesterske zagonetke

(Exeter Book). Pesnici kenterberijske kole su prvi poeli da kombinuju unutranju, tzv.
leoninsku, rimu sa aliteracijom. Leoninska rima pripada hrianskoj latinskoj poeziji, a
aliteracija je, opet, jedna od bitnih karakteristika germanskog stiha, kojim je pisana celokupna
anglosaksonska poezija. Kombinujui ove dve tradicionalne forme dveju kultura, pesnici
kenterberijske kole ostavili su svoj trajni umetniki uticaj na poeziju pisanu na engleskom
jeziku.
5.5. Nortambrijska knjievna kola
Preasni Bid (Bede Venerabilis, 673 - 735) je bio uenik nortambrijskog biskupa Benedikta i
glavna linost Nortambrijske kole. Drei se svog gesla, ora et labora, moli i radi,
benediktinci su se pored duhovnog i kulturnog bavili i manuelnim radom. U svojim
manastirima razvijali su i negovali zanate i poljoprivrednu, isuivali movare, krili ume,
skupljali lekovito bilje i leili bolesne. Takoe su odravali kole, prepisivali i skupljali stare
rukopise i uvali ih u svojim bibliotekama i arhivama. Pored teologije i filozofije prouavali
sui prirodne nauke naravno u okvirima i tumaenjima svoga doba.Veran svom
benediktivnskom zavetu stabilitas loci stalnost mesta, Bid je ceo ivot proveo u manastiru
Derou (Jarrow), i do kraja ivota strogo se pogoravao manstirskoj discipline, fizikom radu i
redovnom prisustvovanju slubama osam puta dnevno. Tu je takoe i stekao i produbio
svoje obrazovanje iz svih sedan slobodnih vetina (trivium: gramatika, dijalektika, retorika; i
vii stupanj, quadrivium: aritmetika, geometrija, astronomija, muzika). Sve ovo objanjava
irinu i svestranost interesa, kao i izuzetnu sistematinost pristupa koje ispoljava u svojim
mnogobrojnim delima. Bio je najvei astronom i meteorology svoga doba, a istovremeno i
utemeljiva srednjovekovnih knjievenih i istorijskih nauka. On je sahranjen u uvenoj
katedrali u gradu Daramu (Durham) na severoistoku engleske. Bidov kanon (sve ono to je
napisao) obuhvata naune tractate, pisma, dva ivopisa svetaca (hagiografije), zbirku
biografija i hroniku Crvena istorija Angla, kao i jo neka manje znaajna poetska i prozna
dela.
Nauni traktati
Bidovi nauni traktati donekle odraavaju system obrazovanja o kome je upravo i bilo rei i
mogu se, po analogiji, podeliti na tractate iz oblasti triviuma i iz oblasti quadriviuma.
Meu prvima, najznaajniji su mu traktati O metrici (De arte metrica), O pravopisu (De
orthographia) i O sistemima i tropama Svetog pisma (De schematibus et tropis Sacrae
Scripturae). U svom tratatu O metrici Bid je postavio teelje srednjovekovnoj knjievnost
teoriji. On diskutuje najpre o latinskoj abecedi, zatim daje definiciju sloga i diskutuje o
znaaju sloga u stihu. Traktat O pravopisu je posveen pojedinim slovima abecede, pre nego
previlima pisanja. Traktat iz oblasti retorike i egzegeze O sistemima i tropama Svetog pisma
kroz ogroman broj primera objanjava tzv. trope opta mesta u Bibliji, daje njihova
tumaenja i simboliku, a naroito mnogo mesta posveuje svemu onome to je u vezi sa
algeorijom. Napisao je i traktate O Vremenskim jedinicama (De temporibus), O raunanju
vremena (De temporum ratione)i O prirodi (De natura rerum). Bid je takoe zasluan za prvo
medicinsko delo u Engleskoj koje sadri taan anatomski opis krvnih sudova O putanju krvi
(De phlebotomia), a u ve pomenutom delu O prirodi on, izmeu ostalog, diskutuje i o uticaju
metereolokih promena na javljanje bolesti. Svi ovi traktati, iako veoma znaajni za razvoj
knjievnih i prirodnih nauka u ENgleskoj, nemaju sami po sebi neku umetniku vrednost.

Pisma
Mnogobrojna pisma upuena njegovom prijatelju koji se zvao Acca (biskup koji je bio veoma
poznat u crkvenim krugovima)nemoj sama po sebi neku umetniku vrednost. Posveena su
uglavnom raspravljanju o alegorijskim tumaenjima likova, imena i dogaaja iz Starog i
Novog aveta, pratino istoj tematici kao i trakt O sistemima i tropama. Ova pisma i traktati
otkrivaju Bidove vrlinekao system i red u kompoziciji, jednostavnost jezia i stila,
dokumentovani i jasni zakljuci.
ivotopisi svetaca i biografije
Prvo Bidovo knjievno delo je hagiografija ivotopis sv. Katberta (Vita sancti Cuthberti) koji
je prvo napisao u stihu, a kasnije, u skladu sa tradicijom, opet u prozi. Katbert je bio svetitelj
sa tla britanije koji je sahranjen u istoj katedrali gde i Bid. Ovaj ivotopis je vredan pomena
zato to je paradigmatian i pokazuje sve one konvencije koje su postojale u pisanu
ivotopisa. Iz ovog dela a i ostalih dela potiu konvencije koje su se upotrebljavale u tzv.
prologue uvodnom delu hagiografije u kome je autor najee isticao da e se u okviru
svojih skromnih mogunosti govoriti o hvale vrednom i uzornom ivotu sveca i podvlaio
tvrdnju da je pria istinita. U prologue su se nabrajale sve sveeve vrline. Sam tekst ivopisa,
koji bi potom sledio, po svojoj tematskoj sturkturi i motivima pridravao se opis Hristovog
ivota iz Novog zaveta, tako da su mu elementi bili:
1) sveevo detinjstvo i mladost sa odgovarajuim simbolinim dogaajima koji mu
predskazuju veliku budunost, odluka da se odrekne svetovnog ivota i posveti
duhovnom uzdizanju.
2) Zrelo doba iskuenja propovedanja, udesnja iscelenja, proroanski dar
3) Predskazivanje vlastite smrti, oprotaj sa uenicima, umiranje uz molitvu i udesa koja
posle smrti ine njegove moti
Bid se moe smatrati piscem biografije jer u delu Istorija svetih opata (Historia sancti abbati),
u kom govori o ljudima koje je sam poznavao, nema ni jednog jedinog uda. U tom pogledu
on je obazriviji od mnogih kasnijih autora. Bid ovde daje prikaz istorije manastire Vermota i
Deroa kroz biografije pet opata (igumani) koji su se smenjivali na tom poloaju dok je on
tamo iveo, naglaavajui njihov intelektualni i duhovni znaaj za crkvenu istoriju uopte. Ta
biografska hronika predstavlja odreenu prethodnicu iroke i sveobuhvatne Crkvene
istorije Angla, njegovog najznaajnijeg dela.
Crkvena istorija Angla
Ve sam naslov knjige, Historia ecclesiastica gentis Anglorum ukazuje na jednu znaajnu
injenicu: Bid je prvi u istoriji upotrebio izraz engleski narod da oznai Angle, Saksa i Jute.
Iz naslove se vidi daje Engleze (Angli) smatrao jednom nacijom (gejs), podrazumevajui tu
sva tri germanska plemena koja ive u Velikoj Britaniji. Njegova sposobnost da odabere,
usaglasi i povee u jednu ne samo razumljivu ve i estetski prijatnu celinu sve to obilje
usitnjenog i raznorodnog materijala s pravom izaziva divljenje. Bida su nazvali ocem
engleske istorije i zato to je pri u doba kada su se hronike s retkim izuzecima svodile
na puko zapisivanje dogaaja i datuma - napisao zaokruenu i celovitu istoriju. On je,
takoe, prvi primenio hronoloki metod. Njegovo delo predstavlja vrsto organizovano i
komponovanu celinu, u kojoj svi istorijski, biografski, legendarni, pa i isto anegdotsi detalji
imaju svoj smisao i ulogu, bilo to daju podatke o oveku i delu (pria o Kedmonu), to
navode na razmiljanje i traenje dubljeg smisla (legenda o pokrtenju Edvinovom), to na

prijatan i dugovit nain oivljavaju pripovedanje (legenda o Grguru i engleskim deacima),

ili to saoptavaju legend p udu koje treb da deluje pouno (Drihthelmova vizija sa onoga
sveta). Organizujui taj ogromni material Bid je, sa ve poznatom sistematinou,
podelio period od prvog naseljavanja Germana do godina zavretka svoje Istorije (731) na pet
razdoblja, tako da se njegova istorija sastoji od pet knjiga koje obuhvataju period od 55.
godine p.n.e. do 73. godine n.e. Svaka od prve etiri knjige zavrava se po jednim vanim
dogaajem iz crkvene istorije (I smru pape Grgura; II pogibijom kralja Edvina i
raspadom nortambrijske crkve; III saborom u Vitbiju; IV smru sv. Katberta), a poslednja,
V knjiga, koja predstavlja svojevstan zakljuak, sadri pregled savremene situacije, sinopsis
svega to je od poetka reeno i spisak Bidovih dela.
Alkuin (Alcuin 735- 804) je jo jedan znaajan pisac Nortambrijske kole. Bio je najpre
uenik, a potom i uitelj i upravitelj arhiepiskopije crkvene kole u Jorku, koja je nasledila
Vermaut Deroum postavi norambrijski kulturni centar. Oko 782. godine na poziv Karla
Velikog (Charlemagne) otiao je u Francusku, gde je postao jedan od pokretaa karolinke
renesanse, prvog velikog procvata nauke i umetnosti u srednjovekovnoj Zapadnoj Evropi.
Alkuinovi traktati, esto u epistolarnoj formi, i u oblasti egzegeze, crkvene doctrine i etike,
smatraju se najboljim tratatima karolinke renesanse. Njegovi traktati su pisani u obliku
dijaloga. Alkuin obilato koristi antitezu, odnosno kontrast. Ta stilska figura lei i u osnovi
njegovog najuvenijeg etikog traktata, O vrlinama i porocima (De virtutibus et vitiis).
Postavi na poetku glavnu tezu da se vrhunska mudrsost moe stei samo ako se ponizno
slui Bogu Alkun e prei na iscrpno opisivanje osam poroka ili grehova, i kroz njihovo
negiranje, metodom tzv. negativne definicije, odredie etiri osnovne vrline. Drugi Alkuinov
traktat je o odnosu morala i politike i obliku dijaloga izmeu Albinusa (Alkuin) i
Karolusa (Karlo Veliki), sa neoekivanim naslovom O retorici i vrlinama (De rhetorica et
virtutibus). Oba traktata predstavljaju prve primere etike i politike teorije u engleskoj
kulturi. Alkuin je napisao i jednu hagiografiju o svom roaku, sv. Vilibrordu (Life of st.
Willibrord), i to, slino Aldhelmu i Bidu u dve redacije u prozi i stihu. Ali se obe smatraju
neuspelim sa knjievne take gledita. To se meutim ne moe rei za njegovu izvanrednu
molitvu Deus cui omne corpatet koja jo i danas ini zvanini deo liturgije u anglianskoj
crkvi.
5.6. Uticaj latinske knjievnosti na anglosaksonsku kulturu
Bid i Alkuin, jedan na poetku, drugi na kraju VIII veka, kao da obeleavaju period najveeg
procvata stare engleske knjievnosti pisane na latinskom jeziku. Posle Alkuina, izuzev
Eerove (Asser) biografije ivot i junaka dela kralja Alfreda (Vita et rebus gestis Alfredi)
prve svetovne biografije u Engleskoj nije bilo znaajnijih dela. Nema sumnje da je to u
velikoj meri bila posledica drutveno-istorijskih okolosti. Poetak IX veka obeleen je
stravinim razaranjem naselja i mnogih manastirskih kulturnih centara pod naletima vikinke
invazije. Latinska hrianska knjievnost koju su u Englesku uveli Aldhelm, Bid i Alkuin,
unela je i jedan novi, isto intelektualni i racionalni element u tradicionalni nain miljenja
Anglosaksonaca. Ona je kod tih ljudi, koji su se odlikovali vrstim rodovskim moralon i
ljubavlju prema tradiciji i pouci, razvila jo is vest o sistemu, o nainu da se misao i logiki,
ne samo retorski, organizuje i praktino upotrebi. Ali ono najvanije emu je nauila te
germanske doseljenike koji su odbijali da se meaju sa starosedeocima bilo je kako da
asimiluju i pretvore u novu i bogatiju stvarnost kulturne uticaje drugih narode. Ta sposobnost
da se prihvati novo a ne odbaci stare, da se na praktian nain stvori odreeno jedinstvo
supronosti i novi kvalitet, predstavlja jednu od najlepih i najkreativnijih osobina stare
engleske knjievnosti. I zato se moglo dogoditi da Anglosaksoni stavaju na svom jeziku

umetika prozna dela i stignu ak do poetka vitekog romana u vreme kada ostali narodi na
zapadu nisu jo ni pokuavali da se emancipuju od crkvenog latinskog. Ta izuzetna ivotna
snaa i brzo umetniko sazrevanje upravo su rezultat stvaralake asimilacije dveju knjievnih
tradicija.

6. Rukopisi i njihov sadraj

Gotovo sve to se sauvalo od stare engleske poezije je zapisano u etiri velike zbirke
rukopisa koje su prepisane u 10. veku. Tri se nalaze u Engleskoj a etvrti u severnoj Itaiji.
a

Cotton Vitellius A. XV uva se u nacionalnoj biblioteci u Britanskom muzeju u

Londonu. Poznat je i pod nazivom rukopis Beovulfa (Beowulf MS) jer sadri jedini
sauvan test istoimenog epa. Od poetskih tekstova u ovoj zbirci se nalazi i starozavetni
apokrifni spev Judita (Judith)

Exeter book se nalazi u biblioteci katedrale u Ekseteru. Ekseterska knjiga (Liber

Exoniensis) ili Ekseterski kodeks (Codex Exoninsis) najvei je sauvani zbornik stare
poezije. Sadri, izmeu ostalog, dve najstarije anglosaksonske pesme pisane u duhu
germanske tradicije, Vidsit (Widsith) i Deor (Deor), zatim nekoliko lirskih i didaktikih
odlomaka velike poetse vrednosti koji se najee nazivaju Elegije i obuhvataju pesme:
Potuka (The Wanderer), Moreplovac (Seafarer), Ruevine (Ruin), Vulf i Edvaser (Wulf
and Eadwacer), enina Tugovanka (Wifes Lament), Muevljeva poruka (Husbands
Message), Rimovana pesma (Rhyming Poem) i Pomirenje sa sudbinom (Resignation)
koju jo zovu Molitva pokajnika (Penitents Prayer). Pored elegija rukopis sadri i zbir
zagonetki (Exeter Riddles), Fiziologija (Physiologus), Gnomske stihove (Exeter Gnomes
ili Maxims I), spev o hianskoj muenici Julijana (Juliana) i tri grupe novozavetnih
aprokrifnih pesama poznate kao Hristos I (Christ I ili Advent Lyrics), Hristos II (Christ II
ili Ascension) i Hristos III (Christ III ili Judgement Day). Hristos II sadri i odlomak
apokrifne legende Hristov silazak u ad (The Descent into Hell ili The Harrowing of Hell).
Julijana i Hristos II nose potpis pesnika Kinevulfa.

Junius XI ovaj rukopis nalazi se u Bodlejanskoj biblioteci u Oksfordu i popularno je

nazvan Kedmonov rukopis (The Caedmon MS). Nazvan je tako jer sadri pesme koje
bi trebalo da pripadaju repertoaru pesnika Kedmona. Iako se smatra da on nije autor svih
pesama. Sadri starozavetne narativne pesme: Postanje A (Genesis A) sa interpolacijom
Postanje B (Genesis B), Izlazak (Exodus), Danilo (Daniel) sa interpolacijom Azarija
(Azarias) i Hristos i Sotona (Christ and Satan).

Vercelli Book, Knjiga iz Verelija ili Kodeks iz Verelija (Codex Vercelliensis) uva
se u biblioteci katedrale u italijanskom gradu Veriliju. Najvei deo zbirke su homilije u
prozi, a od est poetskih tekstova najvaniji su: Andreja (Andreas), Jelena (Elene),
Sudbine apostola (The Fates of the Apostles) i San o raspeu (The Dream of the Rood).
Jelena i Sudbine apostola nose potpis pesnika Kinevulfa.

Pored ove etiri zbirke valja pomenuti jo i MS Corpus Christi College 201, Cambridge, koji
sadri knjievno najvredniju od svih pesama o Poslednjem sudu, tzv. Poslednji sud II
(Judgement Day II). To je anglosaksonska verzija latinske poeme De Die judicii koja je bila
prepisivana i Bidu i Alkuinu. U etiri od sedam rukopisa Anglosaksonske hronike, u zapisu za
godinu 937. nalazi se tekst Bitke Kod Brunanburga (The Battle of Brunanburh). Odlomak
anglosaksonske herojske pesme Walder (Waldere) sauvan je samo na dva lista pergamenta

koji se nalaze u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu. Originalni rukopisi dve herojske

pesme, Bitka kod Finsburga (The Fight at Finsburg) i Bitka kod Molodna (The Battle of
Maldon) vie ne postoje, tako da se kao izvornik koristi prvo izdanje koje je bilo tampano u
vreme kada je jo postojao original ili bar prepis neposredno sa originala.
fragmetni poezije

7. Jezik i stil stare engleske poezije

U razvoju anglosaksonske poezije dva inioca su uslovila tu selekciju. Prvi je bio priroda
samog jezika i nain pevanja: reitativ uz pratnju harfe. On je uslovio stvaranje
karakteristinog aliterativnog akcenatskog stiha sa cezurom. Drugi inialac, koji je uslovio
svesni izbor i prirodu stilskih figura, bio je oblik komunikacije koji je zahtevao lako
pamenje (usmeno predanje) i odreena herojska i duhovna tematika koju su diktirale
drutveno klasne okolnosti.
7.1. Versifikacija
Veza izmeu akcenta i onih jezikih struktura koje su nosioci znaenja jesu osobine
germanskih jezika i ta tesna veza izmeu jezika i prirode stiha se naziva germanski stih.
Aliteracija je jedini zvuni ukras staroengleske poezije, ne postoji strofa niti refren i rima je
vrlo retka. Ukoliko se javlja ondaje u pitanju leoninska (unutanja rima) u kojoj se rimuju
poslednje rei iz dva polustiha, ali se celi stihovi ne rimuju jedna s druhim.
Karakteristika stiha:
1
2
3
4

Broj naglaenih slogova (akcenat)

Broj nenaglaenih slogova varira
Svaki stih je podeljen cezurom
Stih najee ima etiri akcenta i cezuru

itava staroengleska poezija je ispisana akcenatsko aliterativnim stihom. Osnovna pravila

aliteracije nalau da pojedini suglasnici i suglasnike grupe st, sp i sc mogu da aliteriraju
iskljuivo sa samim sobom. Za akcenatsko aliterativni stih je karakteristicna cinjenica da je
imao cetiri naglasena sloga jednom stihu i svaki stih je bio podeljen na dve polovine.
Aliteracija se odreuje na osnovu treeg naglaenog sloga. On mora aliterirati sa prvim
naglaenim slogom, ponekad sa drugim, skoro nikada sa etvrtim. Aliteracija ima jo jednu
ulogu. Ona povezuje dva polustiha u jedan potpun stih. Jer, pored akcenta i alitracije
germanski stih ima jo jednu karakteristuku: on je pauzom, ili cezurom, podeljen u dva dela.
Opkoraenje (enjambement) je povezivanje jdnog ili vie stihova u smisaone celine time
to se reenica ne zavrava na kraju stiha ve se smisao razliito prenosi iz jednog stiha u
drugi.
7.2 Poetski jezik, formle i stilske figura
Poezija je sluila ouvanju svesti o identitetu plemena i aritokratshi radnikih oprodica i
ratniku ukazivala na njegove duenosti u skladu s herojskim kodeksom. Poezija je bila strogo
ritualna i pisana je po ablonima. Aritokratske, ratnike gozbe predstavljaju vrstu ritualna gde
okupljeni uesnici, uz jelo i pie, razgovaraj o veoma ozbiljnim temama a za to vreme
profesionalni pevai (skopi) su uz pratnju harfe pevali pesme na odgovarajue teme. Skop je
bio lan plemena ali nije bio ratnik. Poetska formula je grupa rei koja se redovno ponavlja

pod istim metrikim uslovima da izrazi odreen pojam. (in the days of old in gear dagum).
Tako formula hwere cwon (ubi sunt gde je sad) uvodi tubalicu i asocira na elegiju. (of
joys deprived; of native land deprived). Formula sumsum (somesome nekineki)
uvodi nabrajanje ili katalogizaciju kojom se ilustrije i doarava neka neprijatna opta tema.
Isto tako, formula poznata pod nazivom beasts of battle (tri leinara vuk, gavran i orao)
priziva u svest groznu sliku opustelog bojnog polja prekrivenog leevima. Pod specifinim
poetskim vokabularom podrazumevaju se rei koje se upotrebljavaju samo u poeziji,
najee arhaizmi i metonimije. Anglosaksonski pesnici su razvili do savrenstva jedan
poseban oblik metafore koji se zove kenning. Ta sloenica se sastoji od glavne rei (headword) koja je u nominative i odrednice (modifier) u genitive, koja opisno odreuje glavnu re
na osnovu nekog od njenih atributa. (the path of the whale). Postoje i druge sloenice koje
mogu doarati neki pojam. (soul house, gold-friend, gold-giver, homemen.Varijacija je glavna
karakteristika poetskog izraavanja. Ona obuzdava tempo stare engleske narativne poezije,
daje dijalogu ili monologu onaj neuurbani, dostojanstveni karakter, reljefno istie one
pojmove koje pesnik eli da naglasi i omoguava mu da predmet svojih misli prikae iz svih
uglova.

8. Najstarija germanska herojska poezija: rodovi i

predstavnici
Najstarija germanska herojska poezija u anglosaksonskoj knjievnosti postoje samo nekoliko
pesama uglavnom odlomaka koje su poznog datuma ali nose tragove germanske usmene
tradicije iz IV, V i VI veka n.e.. To su Vidsit, Deor i odomi Valder, Bitka kod Finsburga i Vulf
i Edvaser.
8.2. Herojska pesma Valder, Bitka kod Finsburga, Bitka kod
Brunanburga, Bitka kod Moldon
Herojska pesma Valder sastoji se od dva meusobno nepovezana odlomka poetskog testa na
staroengleskom jeziku poznog X veka, otkrivena je 1860. godine u kraljevskoj biblioteci u
Kopenhagenu. Smatra se da je ispevana u VII veku i da je imala 1000 stihova, meutim,
pronaeno je smao 60. Glavne linosti su Hildegunda, burgundska princeza; Valter, princ of
Akvitanije i Hagen, franaki plemi. Njih troje su zajedno odrasli kao taoci na dvoru hunskog
kralja Atile, gde su ih poslali dok su jo bili deca. Valter i Hildegunda postaju ljubavnici, a
Valter i Hagen pobratimi. Kasnije je Hagen vraa svom gospodaru Gunteru, kralju
Burgundije. Valter i Hildegunda bee zajedno sa Atilinog dvora, ponevi sa sobom ogromno
blago. Kralj Gunter odluuje da im ga otme i zajedno sa dvanaest svojih ratnika (Meu
kojima je Hagen) opseda Valtera i Hildegundu u uzanom planinskom klancu. Prvog dana
Valter uspeva da poubija sve ratnika izuzev Guntera i Hagena, u skladu sa herojskim
kodeksom, Hagen je odbijao da se boji protiv svog pobratima. Sledeed dana, videvi da je
jedini on preostao da ititi svog gospodara, Hagen ulazi u borbu. U tom sukobu Hagen gubi
jedno oko, a Gunter i Valter bivaju takoe osakaeni. Sklapa se primirje i Valter se vraa u
svoju zemlju, zajednu sa Hildegundom, nosei odbranjeno blago. Postoje tri tipina motiva:
kult blaga i oruija (naroito maa) su karakteristini za herojsku poeziju i ovde se nalaze u
prvom planu. Maevi su vrsta projekcije vlastitih gospodara. Mesto sukoba takoe je jedna
od tradicija germanske herojske legend i moe se nai i u skadinavskim, islandskim i
donjonemakim pesmama i sagama. Po pravilu to je skueni proctor sa tesnim pristupom, u
kome je jedna strana uhvaena u klopku i opsednuta jaom silom. U Valderu, to je planinski
klanac. Jedan element koji je inae redak u herojskoj poeziji uopte, a u staroj engleskoj
knjievnost se javlja samo u nekoliko primera ljubav izmeu mukarca i ene. Hildegund se

ne pojavljuje u tradicionalnoj ulozi tkalje mira, ve naprotiv, kao aktivni podstreka junatva,
kao borac na strani svoga oveka. Valder se smatra prapoetkom vitekog romana u engleskoj
knjievnosti.
Bitka kod Finsburga je herojska peska u pravom smislu koja potpuno odgovara zahtevima
anra. U njoj je obraen jedan detalj tragine legne o Finu i Hengistu, koja je pripadala opte
germanskoj poetskoj tradiciji. Obraena je jedna epizoda iz Beowulf-a koju najeee
nazivamo epizodom o Finu. Rat izmeu Danaca i Friana privremeno je okonan
pomirenjem, i pomirenje je osigurano udajom princeze Hildeburg za frizijskog kralja Fina.
Mnogo godina kasnije kada su sinovi Fina i Hildeburg ve odrasli, njen mlai brat Hnef
dolazi im u posetu sa svojom ratnikom svitom. Nakon lepog prijema i gozbe kada su umorni
gosti zaspali u gozbenoj dvorani Finovi ljudi ih napadaju i razvija se ogorena bitka, u kojoj
ginu Hnef i njegovi sestrii. Ne zna se zato je izbio sukob. Hnefov naslednik u vostvu i
najstariji ratnik, Hengist uspeva da se zabarikadira tako dobro da Fin uvia da ga nee
pobediti bez mnogo gubitaka u vlastitoj vojsci. Zato Fin nudi Hengistu primirje i mesto u
vlastitoj ratnikoj druini, odnosno nudi mu da stupi u njegovu slubu. Hengist prihvata, iako
je to potpuno u suprotnosti sa pravilima kodeksa. Cele zime Hengist je zamiljen i sumoran,
ali kada je led stao da puca i njegovi saplemenici ga podseaju sve ee na to ta mu valja
initi, Hengist donosi odluku. Nastaje novi sukob, Fin biva ubijen, a kraljica Hildeburg vraa
se svom plemenu zajedno sa pobednicima. Ova pesma se zasniva na temi sukoba lojalnosti i
obiluje nedoreenostima. Koncentrisana je iskljuivo na sam dogaaj. Uvod je ukraen
tipinim motivima tri leinara kojima se uspostavlja atmosfera. Ostatak pesme sledi
najjednostavniju narativnu formula tadatada i tako se niu dogaaji.
Bitka kod Brunanburga je pesma koja je najkasnije nastala. Govori o dobu kada su
Alfredovi unuci, kralj Etelstan od Veseksa i njegov brat Edmund porazili ujedinjenu vojsku
kotlanana, Velana i danskih vikinga i povratili nekadanji sjaj ujedinjene Engleske pod
zastavom Veseksa (937. godine). Ona slavi taj dogaaj kao neka vrsta rodoljubive ode. Opisa
same bitke, tako rei i nema, najvei deo teksta je posveen proganjanju ve pobeenog
neprijatelja koji nastoji da spase glavu. Na kraju pobedosni Alfredovi unuci naputaju bojno
polje i na njega ulaze leinari da uzmu svoj danak. Ova bitka je statina, nije posveena
opisivanju akcije ve samo prikazivanju velianstvene panorame, prizora pobede koji se
izlae divljenju publike.
Opta ema herojske pesme (Bitka kod Brunanburga i Bitka kod Moldona):
1. Uvod: opis poloaja dve vojske i uspostavljanje atmospefe opte napetosti koja prethodi
bici. Voa bodri svoje ratnike.
2. Izazov napadaa.
3. Odgovor napadnutih.
4. Opti prizor bojita na poetku bitke.
5. Opis bitke u detaljima kao niz pojedinanih dvoboja. Imena ratnika koji uestvuju u njima
se paljivo navode, i to ne samo imena ve i poreklo.
6. Pobeda i gonjenje protivnika.
7. Motiv tri leinara koji ulaze na naputeno bojno polje (vuk, orao i gavran)
Bitka kod Moldona je drugaija jer opevava poraz u preko trista stihova. Napisana je u
herojskom ali traginom tonu. U pesmi je opisan istorijski dogaaj jedan pljakako
vikinki pohod na Istonu Angliju zamenjen prikazivanjem samo jednog detalja (Bitka kod

Moldona) i usredsreenou na jednog junaka vojvodu od Birtnota i njegovu ratniku

druinu. Ova pesma prati gore pomenutu emu osim to se esta i sedma taka razlikuju.
1. Uvod: opis poloaja dve vojske i uspostavljanje atmospefe opte napetosti koja prethodi
bici. Voa bodri svoje ratnike.
2. Izazov napadaa vikinga.
3. Odgovor napadnutih. Vikinzi su na renom ostvru a Birtnot dozvoljava da preu gaz i da
se ravnopravno bore.
4. Opti prizor bojita na poetku bitke.
5. Opis bitke u detaljima kao niz pojedinanih dvoboja. Imena ratnika koji uestvuju u njima
se paljivo navode, i to ne samo imena ve i poreklo.
6. Herojska pogibija vojskovoe.
7. Junatvo preostlih ratnika koji ostaju da izginu na bojnom polju. Ono je podvueno jo
vie poreenjem sa ponaanjem izdajnika i kukavica koji bee im vide da im je
vojskovoa poginuo. Junaci bodre jedan drugog da istraju onako kako ih je vojskovoa i
time se stvara zaokruena celina pesme.

9. Kedmon i hrianska tematika u tradicionalnoj poeziji

Nastala je posle naseljavanja Engleza, na britanskom tlu. Za razliku od svetovne, nastala je
pod jakim uticajem manastirske sredine. Kroz akcenatatsko aliterativni stih se vide elementi
poetskog jezika, poetske formule i postoje stilske figure i specifian vokabular. Meutim,
herojski duh je zamenjen pobonim, a ratniki ideali su zamenjeni hrianskim moralni
normamama ponaanja. Ne peva se o podvizima ratnika ve o sradanjima hrianskih
muenika. Postoje tragovi paganskog stava prema ivotu. Za ovaj period najvanija su nam
dva pesnika: Kedmon (Caedmon) i Kinevulf (Cynewulf).
9.1. Kedmonova Himna
Bidova anegdota o Kedmonu dragocena je za istoriare stare engleske njievnosti pre svega
zato to su to jedini podaci kojim savremena nauka raspolae o postojanju pesnika Kedmona.
Bez njih za njega se ne bi znalo. Bidova istorija pominje jednog pastira Kedmona, koji nije
imao sluha i koji je uvao stoku u blizini Daama. Kada god bi bila neka gozba u manastiru na
kojoj bi manastirska braca pevala on bi bio postien to ne zna da peva i zatim bi odlazio na
spavanje. Jedne veeri oko 680. godine napustio je gozbu i usio udesan san. Jabilo mu se
boje provienje, sam gospod. Gospod ga je pitao da peva, a Kedmon mu odgovara da ne
zna. Meutim poinje da peva o postanju sveta ( tih 9 stihova se nazivaju Kedmonovom
himnom). Shvatamo da je Kedmon dobio pevaki dar i da je zadivio svu manastirsku brau.
Na taj nain se on oslobodio fizikog posla i naloeno mu je da od tada obrazuje ljude i da se
zamonai. Kedmonov repertorar je, dakle, obuhvata delove iz Starog zaveta, Novog zaveta
kao i nekoliko didaktinih (pounih) religioznih pesama. Ta Kedmonova pesma se nalazi u
rukopisu Junius XI, koji je kasnije dobio ime po oveku pod imenom Junius Francis koji je
sakupljao ta dela i potom ih izdao prvi put u 17. veku. Zove se jo i Poetska parafraza
Postanja kaluera Kedmona. Taj naslov prvog izdanja doprineo je i da jedan ugledni naunk
kasnije ceo sadraj rukopisa, koji se uglavnom slae sa Bidovim opisom Kemdonovog
repertoara, pripie Kedmonu. Meutim, dananja nauka je uglavnom stala na stanovite da se
Kedmonu u najbolje sluaju mogu pripisati najvie 54 stiha iz testa Postanja.

9.2. Starozavetna i aporifna poezija Kedmonove kole: Postanje A,

Postanje B, Izlazak, Danilo, Judita
Pesme koje su nastale pod Kedmonovim uticajem se nazivaju Kedmonske pesme.
Kedmonovom rukopisu pridapadaju Postanje A i Postanje B (Genesis A and B), Izlazak
(Exodus) i spev Danilo (Daniel).
Postanje A (Genesis A) je parafraza biblijskog teskta pre knjige Mojsijeve sa hrianskom
interpolacijom Postanja B (Genesis B). Poevi temom potovanja Boga, pesnik najpre
pokazuje blaenstvo anela koji pevaju u slavu Tvorca i nasuprot njima, gorku sudbinu palih
anela koji nisu hteli da ga potuju. Zatim govori o stvaranju sveta. Takoe, razrauje one
delove Biblije koji simbolino prikazuju iskupljenje i prokletstvo oveanstva (Adamovo i
Evino izgnanstvo iz Raja, Avramovo rtvovanje Isaka). Pesma se zavrava kako je i poelazahvalnicom. Postanje B je umetnuta apokrifna pria o Sataninoj pobuni, odnosno religiozni
sastav na religione teme koje crkva odbacuje. Zato dobija status apokrifa a ne jevanelja. Ova
interpolacija predstavlja osveenje naspram Postanja A, jer je Postanje A veoma monotono,
bez ijednog uzvika, dijaloga. Postanje B je malo remekdelo po ivosti i uverljivosti likova
poput Sotone, Adama i Eve, tako da moe probuditi interesovanje i dananjih italaca. U
odnosima Sotone i njegovih sledbenika jasno se osea duh herojskog kodeksa.
Danilo (Daniel) je takoe parafraza biblijskog teksta od 750 stihova, i to prvih pet glava
Knjige proroka Danila, pa je i zbog toga nazvana Danilo. Glavna linost je zloglasni asirski
car Nabukodonosor, i sve do 485. stiha radnja je usredsreena na priu o tri deaka koje je
aneo nekim udom spasao iz uarene pei u koju ih je bacio car-tiranin. Danilo se pojavljuje
tek pred sam kraj, ada tumai caru njegov drugi san, onaj o udesnom drvetu. Sledu
Nabukodonosorovo ludilo, izgnanstvo i povratak, zatim Valtazar nasleuje carstvo i pesma se
zavrava uvenom gozbom na kojoj nevidljiva ruka ispisuje na zidu zlosutne rei: mene,
tekel, ufarsin. Danilo potie iz perioda od oko 700. godine, tako da je iz istog perioda iz koga
je i Kedmonova himna i moe se nazvati tipinim predstavnikom Kedmonove kole- to ne
znai i estetski najuspelijom. Izazak je daleko bolja pesma, ali Danilo je tipino Kedmonski
tekst, i to po datumu, tematici (biblijska parafraza sa simblinom moralnom porukom) i po
nainu na koji se opise prirode spaja sa oboavanjem Gospoda.
Exodus (izlazak) je spev u kedmonskom stilu koji obrauje samo najdramatiniji deo Druge
knjige Mojsijeve. Ona predstavlja estetski najuspeliji kedmonovski tekst. Najjaa scena
izlaska je trenutak kada se nakon prelaska Jevreja preko dna Crvenog mora, iji su se talasi
na molitvu Mojsijevu razdvojili da ih propuste. Faraon se upuuje istim putem, gonjen
mrnjom i eljom za osvetom. Scena je koncentrisana na prizor u kome se vodena stihija
obruava na tu vojsku koja je prethodno bila prikazana kao udo ratnike organizacije.
Judith (Judita) tematski i stilski pripada maniru Kedmonove kole, uprkos svome znatno
kasnijem datumu (X vek) i injenici da je zapisan u drugom rukopisu (Cotton Vitellius).
Tema je pre svega zavetna, postupak u obradi teme sliaj je u postupku koji primenju autor
Exodus-a, pesnik je izabrao samo najdramatinije delove. Ova veoma slobodna adaptacije
biblijskog teksta poinje odlaskom Judite u logor asirskog vojskovoe Holoferna, a zavrava
se njenim trijumfalnim povratkom svome narodu (sa Holofernovom glavom) i prikazom
borbe u kojoj Jevreji pobeuju pod njenim vostvom. Judita je svetica i simbol vrste i
nepokolebljive vere u boga. Zauzima posebno mesto u svakom prikazu anglosaksonske
versifikacije. Procenat rime i produenih stihova ovde je izuzetno velik, stihovi normalne
duine upotrebljavaju se za naraciju, a produeni stih kad god se eli podvui neki pouan

komentar. Stilski je prilagoena hrianskim temama i oplemenjena uticajem klasine poezije

prirode. Primer je savrene usklaenosti obe tradicije stare germanske i nove hrianske.

10. Prva velika sinteza: Beowulf

10.1. Znaaj i tumaenja Beovulfa
Beovulf je najstariji sauvani herojski ep u knjievnosti Zapadne Evrope i anglosaksonski
kulturni spomenik od prvorazrednog znaaja. Moda je upravo ta injenica donekle bacila u
zasenak njegove isto knjievne kvalitete, tako da je gotovo sto godina bio prouavan sa
istorijskog, lingvistikog i etnolokog stanovita. D. R. R. Tolkin je 1936. godine skrenuo
panju naune javnosti na injenicu da je Beovulf pre svega umetniko delo i da ga kao
takvog treba prouavati. Beovulf je prvi put izdao Torkelin 1815. godine.
Postoje tumaenja koja naglaavaju germansko ili keltsko mitoloko i folklorno poreklo
samog junaka i njegove borbe sa udovitima. Uporedna prouavanja ukazuju na veze
Beovulfa i antikog epskog naslea. Neki ga vide kao hriansku alegoriju, dok izvesna
umerenije gledita trae u njemu samo onu najosnovniju hriansu simboliku o borbi dobra i
zla, svetlosti i tame. Ispevan je u VIII veku, a zapisan u X veku. U mnogobrojnim epizodama
i digresijama pojavljuju se linosti iz germanske istorije, Fin i Hengist. Iako je sam glavni
junak Beovulf legendarna linost, njegov ujak i kralj Hidelak je zaista postojao, veruje se da
je umro 520. godine. Beovulf u sebi ima dosta hrianskog materiala sa moralom i poukom.
Na primer, uveni Hrotgarov monolog o gordosti koja moe da probije oklop kojim je
zatiena istota due, zvui kao propoved koja se mogla uti u bilo kojoj anglosaksonskoj
crkvi. U epu je oigledno posveena posebna panja dvorskom ceremonijalu, lepoti oruija,
govora i ponaanja, herojskom kodeksu i svemu to kazuje na aristokratsku sredinu. U
opisima lepote prirode vidi se nesumnjivi uticaj manastirske kulture i ovde se on ispoljava na
jedan drugaiji nain, svetovni nain.
U kritikoj literaturi esto se spominje termin pesnik Beovulfa. Tu se u stvari ne
podrazumevaju toliko pretpostavke o samoj linosti autora ve diskusija o tome da li je taj ep
od poetka bio napisan u obliku u kom danas postoji, ili je samo zapisani tekst koji je
recitovao nepismeni skop, to bi znailo da je u celini bio rezultat usmene tradicije. Moda je
to zaista bio ovek koji je bio dovoljno obrazovan i umetniki nadaren da sam sastavi ep kao
Vergilije Eneidu. Mogao je to takoe biti i neko ko je pripadao manastiru. Beovulfse moe u
najirem smislu povezai sa grkim epovima jer kao i oni odraava ponaanje i ideale jednog
doba koje se najee naziva herojskim.
10.2. Struktura epa
Beovulf poinje tipinom uvodnom epskom formulom koja je nasleena jo iz usmene
tradicije kojom pesnik poziva publiku da obrati panju na ono to se sprema da im otpeva.
Zatim sledi opis osnivanja dinastije ildinga i taj opis se zavrava potresnim i mistinim
prikazom ilda. Na kraju epa prikazan je pogreb samog Beovulfa. Time se uspostavlja
zaokruena forma (ciklinost) i tragini ton celog epa.
Rodoslov danske kraljevske loze zavrava se Hrotgarom, kraljem koji je doveo svoj narod do
vrhunca moi i podigao Heorot, najvelianstveniju zgradu sa najveom gozbenom dvoranom
na severu. Ali taj vrhunac svetovne moi i ugleda Danaca istovremeno je poetak njihove
tragedije jer Grendel, udovite Kainovog roda, koji nosi u sebi Kainov greh zavist, poinje
da napada Heorot, ubijajui svake noi Hrotgarove ratnike i niko mu se ne moe odupreti.
Beovulf, mladi princ plemena Geta iz june vedske i roak i podanik njihovog kralja
Hidelaka, dolazi u pomo sa odabranom ratnikom druinom. Tokom tri susreta, sa straom

na obali, straarom pred Heorotom i Hrotgarovim savetnikom Unfertom, pesnik postepeno

izgrauje pred nama Beovulfovu herojsku linost, njegovu dotadanju reputaciju i ponaanje,
mudrost i uzdrljivost, koje su neobine za tako mladog ratnika. Posle gozbe, kada su se svi
povukli ostavivi u Heorotu samo Beovulfa i njegove ratnika dolazi Grendel, to je takoe
jedan od antologijskih odlomaka stare knjievnosti, u kojem pesnik majstorski doarava
atmosferu pritajene strave i napetosti.
Radi jasnoe i preglednosti ovog analitikog prikaza poetskog materijala i njegovog
rasporeda u epu mestimino je bilo neophodno da se samo ovla pomene ili ak sasvim
izostavi pravo obilje detalja, digresija i epizoda koje su karakteristine odlike Beovulfa.
Epizodom se moe smatrati jedna manja zasebna celina, koja ipak pripada glavnom togu
pripovedanja (npr. epizoda o Finu). Digresija je nalik na neku vrstu dodatka i po pravilu
izaziva iznenadno prekidanje naracije (pominjanje kraljice Trit). Narativna struktura je
isprepletana, sastoji se od veoma komplikovane are uzajamnih preseka i ponovljenih delova
sa varijacijama, ali ima relativno malo osnovnih tema, koje ako se paljivo prate, redovno
zavravaju glavama udovita.
10.3. Stilske osobine: gradacije, kontrasti, paralelizmi
Za dananji ukus pria se zaista sporo odvija (preko 1300 stihova su monolozi, a ukupno ima
3182 stihova). Uprkos elogvenciji i ceremonijalnom, dostojanstvenom govoru likova, pesnik
sve vreme uspeva da odri odreeno oseanje kulminacije. udovita su sve stranija, sve
tajanstvenija i Beovulf ima sve vie muke da ih pobedi. Grendela je svladao goloruk, u borbi
sa njegovom majkom ve mu je bio potreban arobni ma, a u borbi sa zmajem ni oruije mu
nije pomoglo. Istovremeno, junak sve vie i vie biva preputen sebi. U prvoj bici ratnici su
bili okupljeni oko njega, spremni da pomognu; u drugoj su ga ekali na obali uklete movare
i premda su Danci posle nekog vremena otili, ubeeni da je Beovulf umro pod vodom,
njegova ratnika druina, ostala je da saeka. U poslednjoj bici svi ratnici bee, izuzev
Viglafa. Mladost i starost glavnog junaka stoje u nepostrednoj vezi sa pojmovima uspeva i
neuspeha i sa usponima i propastima naroda. U prvom delu prizuje se uspon dinastije
ildinga u Danskoj i dogaaji na Hrotgarovom dvoru kada su kralj i narod na vrhuncu moi.
Sama scena na kojoj se dogaaj razvija, nain na koji se deavaju, episode i digresije sve to
ukazuje na idealni germanski herojski milje koji se moe nai samo u starim legendama.
Nasuprot tome, u drugom delu je prikazano opadanje i propast dinastije Hredlinga i samih
Geta. Istorijski dogaaj i sredina imaju prevagu nad legendarnim i umesto raskonih dvorskih
gozbi pred nama je slika vetrovite i hladne pustare u kojoj sej edna starac oajniki bori sa
zmajem, sam i naputen. Mladost i starost, uspon i propast, praeni su ve pominjanim
promenama u tonu izmeu dva dela epa. U prvom delu preovlauje herojski optimizam i
spremnost mladok junaka da se suprotstavi sudbini. U drugom delu to bise moglo rei za ve
navoenu elegiju Poslednjeg preivelog. Epizode i digresije obezbeuju odreene
paralelizme, kao to su aluzije na poar kojie e progutati Heorot, bezpomonost samog
Hrotgara i njegovor ratnika pred Grendelom i njegovom majkom, aluzije na Hidelakovu
smrt imaju zloslutni prizvuk. Takoe, Hrotgarov peva Sigemund je taj koji traginim tonom
i ironijom nagovetava Beovulfovu pogibiju, a Fin propast Danske.
10.4. Lik Beovulfa, istorija i legenda, simbolino znaenje i
hrianski nauk koji nagovetava
Beovulf kao idealni heroj i kralj predstavlja rtvu sudbinske kontadikcije koja lei samo u
osnovi herojskog kodeksa. Kodeks nalae pojedincu da ne poklekne pre tekoama , da do
kraja tei herojskoj slavi i junakim delima. Ali taj isti kodeks zahteva od kralja da vie vodi
rauna o dobru i blagostanju svojih ratnika i nacije nego o svom vlastitom prestiu. Tako

gledano, Hrotgar je idealni kralj, on je u skladu sa moralnom poukom svoje propovedi

pobedio gordost i nije izloio svoj ivot opasnosti kako bi se sam sukobio sa Grendelom, ve
je mudro rtvovao svoju sujetu i od dva zla odvratne starosti i vlastite smrti, izabrao ono
manje. Dakle, Hrotgar nije bio slabi ve mudra ovek i dobar kralj. Da je Beovulf posluao
njegov savet, od trenutka kad je postao kralj Geta, vie sebi nije smeo da dozvoli da slavno
pogine. Beovulf je grandiozan junak, i kao takav zasluuje divljenje.
Pesnik nigde ne pokuava da svoja udovita objasni niti da ih opie. Meutim, dananja
publika moe u punoj meri da oseti grozotu i strah i da nagaa o prirodi tih udovita na
osnovu atmosfere koja ih okruuje i koju pesnik uspeva majstorski da doara: kroz opis
movare, kroz opis pribliavanja Grendela Heorotu, kroz sliku pustoi koju zmaj ostavlja za
sobom. Ali pored toga to su univerzalni simboli destruktivne stihije prirode (Grendel i
njegova majka su vodena udovita, a zmaj asocira na vatru), pojmova zla i tame, ta
udovita imaju u sebi i ljudsku komponentu, ega je pesnik i svestan. On svim udovitima
daje ljudske motivacije za sukob sa herojem, jer su ona, u sutini, fiziki i psiholoki
destruktivna izvitoperena bia, posebna destruktivna u odnosu na drutvo i njegove vrednosti.
Grendel je inkarnacija zla i potomak prvog ubice u biblijskoj istoriji ljudskog roda, ali
njegova slnost sa anglosaksonskim ratnikom sputa ga i na jednu konkretizovanu razinu i
dovodi ga u sukob sa vrednostima herojskog kodeksa. On ne pripada ni jednom drutvu i zato
je nesrenik u ljudskom obliku, koji zavidi radostima comitatusa. On ne napada neprijatelja
otvoreno, prsa u prsa, ve se prikrada po mraku, pun satanskog gneva i sadizma. Prezire
oruje i ratniku vetinu, i jednostavno ga zgrabi iz potaje i prodire ga, kao zver. Beovulfova
laka pobeda nad njim je trijumf dobrih nad zlim konotacijama herojskog kodeksa. U trenutku
kada ga Beovulf zgrabi, on shvata da je pobeen i bei iupane ruke.
Grendelova majka, je na slian nain, parodija idealne anglosaksonske ene. Dovoljno je
uporediti je sa tkaljama mira koje se bore za opte dobro. Ona ivi sama, voli jedino svog
sina i mrzi ljude toliko da je spremna da ih unitava. I dok je Velteov, Hrotgarova krlajica,
symbol idealne supruge i domaice, koja odrava sve ritual i duh gostoprimstva, Gdendelova
majka ne samo da je fiziki udovite od ene ve svojim ponaanjem izvitoperava sve vrline
gostoprimstva. Pesnik njenu kuu naziva neprijateljskom dvoranom, suprotno od Heorota
koji je nazivan prijateljskom dvoranom, in a taj nain ukazuje da je njena podvodna jazbina
zapravo samo parodija Heorota. Motiv njenog napada na ljude (osveta sina) nije potpuno be
opravdanja po pravilima kodeksa, kao i njen nain ubijanja (ona ne ubija svaog koga dohvati,
ve samo Eera).
Zmaj je najzagonetniji i njegova priroda i ishod Beovulfovog sukoba sa njim su od lkljunog
znaaja za svaku kritiu interpretaciju. U Beovulfu, zmaj je asociran sa vatrom, blagom i sa
smru. Ni istorija blaga, ao ni razlog prokletstva koje nosi takoe se ne mogu rekonstruisati
bez mnogo nagaanja. On nije zlo stvorenje poput Grendela ve destruktivna sila priroda koja
igra ulogu izvrioca sudbine. Zmajeva motivacija je takoe opravdana, on se sveti za krau i
unitava tuu jer je njegova ukradena. Iako zmaj nema ljudsi oblik, stast za zlatom je osobina
svojstvena mnogim ljudima Posedovanje blaga povezuje ga na odreeni nain sa pojmo
germanskog kralja, kao i sa samim Beovulfom. Za razliku od idealnog vladara i voe
comitatusa, zmaj ga ne deli sa drugima ve ga jubomorno uva. Olienje je srebroljublja,
pohlepe i sebinosti.
Hrotgarova propoved nije jedini pokazatej koji bi kritiara doveo u iskuenje da donosi
zakljuke o promenama, oje su se eventualno mogle odigrati u liku Beovulfa. Ne dajui opise
situacija, kroz aluzije, optu eleginu atmosferu koja sugerira nekadanju slavu na zalasku
daje da se nasluti da Beovuf moda vie nije onaj isti heroj koji je nekada bio. Beovulf
vremenom borei se i savlaujui udovita i sam postepeno poinje da se udaljava od
vlastitog ljudskog lika samog sebe. U trenutku kada ulazi u borbu sa zmajem zapravo ulazi i
u borbu sa samim sobom, i tako dovodi sebe u traginu protivrenost izmeu elje za linom

slavom i potrebe da se ne izlae riziku. Herojski kodeks etike moe oveka, pojedinca, da
dovede samo do odreene take u ivotu i karijeri ali mu ne omoguuje i da umre kao ovek
ako tu taku pree. Beovulf i Hrotgar su vladali 50 godina pre nego to ih je sustigla sudbina
i ponienje u vidu udovita to nailazi nou. Beovulf naglaava da to nije bitka njegovog
comitatusa ve da je ta bitka samo njegova. To se moe pripisati i sujeti, ali tolika sujeta je
zbunjujua za nekog ko je jo kao mladi ispoljavao onoliko mudrosti i suzdranosti u
odnosma sa Unferdom. Izgleda da se u njegovom usamljenom sukobu sa zmajem krije ljudski
uzvieni gest samoubilakog ponosa- odbijanje da umre kao ostarela tvrdica, jer mu vlastita
priroda ne dozvoljava da izabere Hrotgarovo poniavajue reenje.
Iako je Hrotgar po kodeksu uzor, vladar onakav kakav bi trebalo da bude, Beovulf se
pokazuje veim i od samog kodeksa. Beovulf mora poginuti da se is am ne pretvori u zmaja,
ako prihvati odvratnu starost. Sa take gledita oveka to jeste reenje. Uz odgovarajue
mudre komentare, pesnik Beovulfa je ispriao priu o opasni borbama, slavim delima koja
zahtevaju ratniki i moralni heroizam, o svetovnom sukobu lojalnosti i o hrianskom ukobu
dobra i zla, u ovom vanvremenskom, delom legendarnom a delom arhetipskom kontekstu,
smetenom u okruenje istorijskih dogaaja vezanih za dve severnogermanske dinastije.

11. Druga velika sinteza: Kinevulf i hrianska epika

11.1. Kinevulfov kanon i srodna dela
Ime pesnika Kinevulfa (Cynewulf) je najznaajnije ime staroengleske hrianske poezije.
Dananja nauka uglavnom smatra da je on bio poreklom sa severa Engleske, iz Nortambrije
ili Mersije, a o njegovom lino identitetu se ne zna gotovo nita osim da je bio obrazovan i da
je verovatno pripadao crkvenom staleu i da je iveo u 9. veku. Tematski njegove prie
moemo podeliti u dve grupe: u prvu spadaju stihovane price o podvizima svetaca, a u
drugim je glavna linost sam Hrist. Teme su uglavnom uzete iz latinskih martirologija (price
o muenicima), iz Novog zaveta (i kanonskih i apokrifnih jevanelja), i iz legendi o
apostolima. Njegovo ime se pojavljuje ispisano runskim pismom na kraju cetiri religiozne
pesme - Jelena, Julijana, Hristos II i Sudbine apostola, i one se nazivaju Kinevulfovim
kanonom. Pretpostavlja se da su pesme San o raspeu, Gatlak B i Hristos nastale pod
njegovim neposrednim uticajem. A za pesme Andreja, Feniks, Gatlak A i Hristos III se smatra
da su napisane takou u duhu Kinevulfove kole, ali imaju namanje slinosti sa prve etiri
pomenute pesme.
11.2. Stilske i tematske osobine Kinevulfove kole
Njegova poezija je izrazito religiozna i didaktina, poput homilija u stihu, a teme su joj
uglavnom uzete iz latinskih martiroligija, ili iz Novog zaveta i to ne samo kanonskih ve i
apokrifnih jevanela kao i legend o apostolima. U to su utkane jo i alegoriske parabole
crkvenih otaca, prilagoene staroengleskom stilu i duhu. Kinevulf i pisci benediktanske
renesanse su tome dodali i potpuno razraene hagioloke epske likove, koje su uz to uinili
otvoreno i namerno didaktinim. Usvojivi opise bitaka i prirode iz prethonih dela i iz
herojske poezije, dodali sui m aligorijska znaenja, a u pogledu versifikacije zapoeli sui
svesno eksperimentisanje (kod Kinevulfa ve se moe nai leoninska rima u spoju sa
aliteracijom), inae potpuno nepoznato pesnicima Kedmonove kole. Svemu tome valja
dodati i neospornu vetinu naracije koja je mnogo blia Beovulfu nego starozavetnoj poeziji
Kedmonove kole.

11.3. Ecclesia militans u likovima svetaca Kinevulfa i njegove

kole: Julijana, Sudbine apostola, Andreja, Gatlak A i B, Jelena
Kroz likove svetaca i muenika koji postaju sve popularniji poetski junaci arhetipska
umetika tema borbe dobra i zla, svetlosti i tame, prenela se sa konkretnog, tradicionalnog
germanskog i herojskog, fizikog, na duhnovi, hriansko crkveni, metafiziki plan. U liku
anglosaksonskog heroja, kao to je ve reeno, ovaploene sui idealizovane najvee
aristokratske etike vrednosti: aktivna borba protiv materijalno postojeeg, opipljivog
neprijatelja, vernosti gospodaru i herojski stoicizam. U liku hrianskog sveca najbitnija
osobina je nepokolebljiva vera u Boga (u stvari slika u ogledalu germanske ratnike
lojalnosti) i umesto aktivne borbe ponizno hriansko trpljenje. Time se svetac odupire
napadima i iskuenima sila Zla u velikoj borbi izmeu videla i tame, tako on postaje Hristov
vojik, miles Christi. Muenice i svetice postaju junakinje i heroine. Velika pouka, da nema
stvorenja koje je toliko nie, toliko neznatno i malo da ne bi moglo zasluiti carstvo nebesko
i tako dati svoj doprinos borbi s Sotonom, lei u osnovi jedne druge velike promene u
pristupu koja se zapaa u Kinevulfovoj poeziji: to je, naime, injenica da sada i ene mogu da
budu heroji.
Juliana (Julijana) je bila devvojka iz ugledne porodice koja je tajno primila hriansku veru.
Kada je otac zaeleo da je uda za senator Eleuzija, ona mu je priznala da, pre svega, ne eli
da se udaje kako bi ostala veronica Hristova, a sem toga, ako bi i pristala na udaju, to bi se
desilo samo pod uslovom da i mladoenja bude hrianin. Razljueni otac prepustio je
uvreenom mladoenji, po ijem nareenju su je stavili na muke da bi se odrekla svoje vere.
Zatim slede opisi sedma vrsta muenja uz sve one sumorne sadistike detalje kojima obiluju
dobre martirologije, no device Julijana ostaje nepokolebljiva u svom odbijanju da se odrekne
vere u Hrista, i konano joj odseku glavu. Tako ona uspeva da zadobije nagradu palmovu
granicu muenitva i oreol svetlosti. Tamo gde su se u herojskoj poeziji fiziki sukobljavali
junak i njehov protivnik ovde se nalaze dve suprostavljene volje Julijina i njenih muitelja;
jedna koja se ne da pokolebati, druga koja je izlae sve novim i novim iskuenjima. Pobeda
junakinje takoe je iskljuivo moralna pobeda, a umesto konkretnog blaga ona dobija kao
nagradu simbole koji joj odreuju mesto u duhovnoj ne drutvenoj hijerarhiji, ona postaje
svetica.
Sudbine apostola (The fates of the apostles), u poreenju sa Julijanom, je kratka i uoptena
pesma, ima 122 stiha. Nakon ve pomenutog uvoda, pesnik se zadovoljava najosnovnijim
podacimao ivotima apostola i opisima njihovih muenikih smrti. Ova pesma u rukopisu
Knjige iz Verelija sledi neposredn nakon Andreje i ranije je ak smatrana epilogom Andreje.
Andrea (Andreja) ima 1700 stihova,stilom i jezikom u svim verzijama neodoljivo podsea
na ep Beovulf, centralno mesto u prii zauzima alegorijski opis putovanja morem veoma
nalik na onom iz Hrista II, koji postaje izuzetno dramatian kada se podigne oluja i kada
druina odbije da naputi Andreju. Tada se Hristos pojavljuje u vidu krmara i spasava lau.
Krmar i Andreja vode savreno spokojan i miran razgovor o Hristovom ivotu iz jevanelja
dok oko njih besni stihijai taj kontrast zrai izuzetno snanom porukom. U drugom delu
speva opisuje se Andrejino zatoenitvo i muenje u Mirmidoniji, to se sve razreava udom
(dakle opet Bojom intervencijom) kada veliik stub u neznaboakom hranu stane da bljuje
ogromne koliine vode i preiveli Mirmidonci prihvataju hrianstvo. Apostol Andreja.kasnije postaje svetac zatitnik kotske.

Gatlak (Guthlac), je jedna od svetaca domaeg porekla, koji je umro kao pustinjak u
movarama Linkolnira 714. godine. Na zahtev Elfvalda, kralja Istone Anglije, kaluer
Feliks od Krolenda napisao je latinsku hagiografiju Vita Guthlaci najverovatnije izmeu 730.
i 740. godine. Taj ivotopis, ili tanije reeno njegov prevod na englesi jezik posluio je kao
osnova za jednu homiliju u Knjizi iz Verelija i za pesme iz Ekseterskog kodeksa koje su
izdavai nazvali Gatlak A i Gatlak B.
Ratnik koji se zakalueri i zavri ivot u isposnitvu (legende o kralju Arturu) nije velika
retkost u istoriji toga doba. Ali autori svih verzija Gatlakovog ivotopisa nali su u tome liku
idealnu mogunost da prikau ne samo odricanje od ovozemaljske slave ve i neposredan
sukob dobra i zla, sveca i demona, u kome doskoranji svetovni ratnik postaje miles Dei i
odoleva stalnim napadima, pretnjama i iskuenjima avola. Tako je osnovna tema Gatlaka A
(homilija) opisivanje upravo tog sukoba, u kome pobesneli demoni Krounlendskih movara
iji je opstanak ugroen Gatlakovim doseljavanjem i molitvama pokuavaju da ga oteraju
na sve mogue naine, a prvenstveno time to nastoje da u njemu izazovu sumnju i oajanje
umesto vere i nade.
Za razliku od Gatlak-a A, Gatlak B (pesma) samo ukratko govori o sveevom ivotu i delima
da bise gotovo iskljuivo usredsredio na opisivanje njegovog umiranja i posveenja. Gatlak
umire dugo, iznuren boleu, sve vreme uopte ne pomiljajui na sebe ve teei svoga
slugu i pouavajui ga bogougodnim delima.
Trijumf svetlosti nad tamom, dobra nad zlom, pristuan je i u Jeleni, koja se smatra najrelijim
Kinevulfovim delom. Jelena se razliku od ostalih svetakih ivotopisa jer se ne bavi temom
muenitva i smrti, ve nizom otkrovenja, a udesima u fizikom, spoljnom svetu odgovaraju
unutranja, dugovna ozarenja. Glavna linost je Jelena, majka cara Konstantina i pesma
poinje epskim prikazom posednjih nekoliko godina nejgove vladavine, kada pod stalnim
napdaima Franaka i Huna, dakle u bukvalno najmranijem periodu svoga ivota, Konstantim
doivljava blistavu viziju krsta (uveni Konstantinov krst crux gemmata) sa natpisom in
hoc signo vincs u ovom znaku e pobediti. Konstantin nareuje da se napravi takav krst
i da se nosi umesto zastave u bici sa Hunima koja mu predstoj i u kojoj uz tradicionalne
opise pokolja i uz obavezna tri leinara njegova vojska odnosi pobedu. Tako on biva
preobraen u hrianstvo i alje svoju majku Jelenu u Jerusalim da trai krst na kome je
Hristos bio razapte. Sledi opis putovanja morem, tema koja po samoj svojoj prirodi prosto
zahteva tradcionalne epske poetske figure, kao to je pretodni deo nametao tradicionalni
ratniki stil kazivanja i sliku Konstantina koji vie lii na germanskog poglavicu comitatusa
ngeo na rimskog imperatora. Najvei deo pesme posveen je Jeleninom traganju za krstom i
teleokim raspravama u kojima ona uspeva, citirajui Davida, Isaiju i Mojsija, da ubedi
Jevreje da joj pokau mesto gde bi trebalo da se nalaze ostaci krsta na kome je Hristos bio
razapet. Uz pomo mudroga Jude koga je uspela da preobrati u koji je pristao da ih vodi,
Jelena i njeni ljudi stiu na Golgotu. Tu se odigrava konana borba videla i tame koja nije bez
dramatinih efekata. Na judinu molitvu Bog odgovara udom: Na odreenom mestu podie
se stub dima i na tom mestu bivaju iskopani ostaci tri krsta. Jelena se vraa u rim, nosei sa
sobom relikvije, i time se pria o njoj zavrava.
Jelena nosi u sebi tragove nekoliko tradicionalnih hrianskih legend. Poznato je iz istorije da
je krst u starom Rimu bio pojam sramnog pogubljenja najteih zloinaca i pobunjenih robova,
pa je zato imperator Konstantin nakon zvaninog proglaavanja hrianske vere elei da
krstu uzme to znaenje naredio da se ogromni krst, ukraen zlatom, dijamantima i biserima
obesi pod kupolu crkve na Golgoti. Taj uven konstantinov krst, poznat jo kao i jerusalimski

krst i kao ukraeni krst (crux gemmata) vekovima javljao u ikonografiji. Pesme o hrianskim
svecima po pravilu predstavljaju poetske parafraze zvaninih latinskih izvora koji spadaju u
oficijelnu crkvenu literature i najee su deo brevijara. Te pesme su pisane tradicionalnim
herojskim renikom i stilom. One predstavljaju u istorijskom smislu nesumnjiv napredak u
razvju stare poezije, veu zrelost i umetniku vetinu, ali ipak dananjeg itaoca uglavnom
ostavljaju hladnim.
11.4. Christus thrumphans, u poeziji Kinevulfa i njegova kole:
Hristos i Sotona, Silazak u ad, Hristos I, II i III, Poslednji sud I i II,
San o raspeu.
Hristos je glavna linost etiri kanonska i nekoliko apokrifnih Jevnaela. Kao osniva crkve,
nakon svog Uskrsnua, i ustanovitelj njenih sakramenata i obreda, Hristos se pojavljuje u
Poslanicama i Delima apostolskim, i konano, u Apokalipsi, tom poslednjem tekstu Novog
zaveta njegov lik se pojavljuje poslednji put, na zavretku istorije oveanstva da kao
pravedni sudija i kralj plati svakome po delima njegovim.
Svaki deo obrauje pojedine etape Hristovog ivota, na slian nain kao u Novom zavetu.
Trodelni spev o Hristu, u kome prvi deo, Hristos I, sadri tzv. Pesme adventa; drugi deo,
Hristos II, obrauje Voznesenje (Ascensioin), a trei deo, Hristos III, zove se jo i Poslednji
sud. Nezavisno od te pesme postoje jo i dve didaktike poeme Poslednji sud I i II, zatim
Hristov silazak u ad, i San o raspeu. Njih su pisali razni anonimni posci (sa izuzetnkom
jednog Kinevulfovog dela) u raznim razdobljima a sauvala su se u vie rukopisa Svaki deo
Hristos I sastoji se od dvanast lirskih obrada crkvenih antifona koji se pevaju za vreme dok
traje advent i zato se taj deo zove i Pesme adventa (Advent lyrics). Dvanaest lirskih pesama
adventa imaj nekoliko zajednikih tema koje ih, u stvari, i objedinjuju u celinu nazvanu
Hristos I. To su: boanska priroda Hristova, Marijina istota i misterija bezgrenog zaea,
ovekova nemo da shvati tajnu boanske promisli, i konano, njegovo prolazno i muno
bitisanje na zemlji kome je neophodna milost Boja i otuda i potreba dase Bog slavi i zaziva
njegovo milosre.
Hristos II, koji se jo zove i Voznesenje, moe se smatrati nekom vrstom poetske epistole.
Kinevulf razgrauje Grgurovu teoriju o Hristovom ivotu u pet stupnjeva: Ovaploenje,
Roenje, Raspee, Skidanje s krista i Polaganje u grob, Voznesenje. Izmeu polaganja u grob
i Voznesenja Kinevujf je ubacio i estu, apokrifnu fazu, Silazak u ad. U epilogue, koji sadri
njegov runski potpis Kinevulf govori o Poslednjem sudu i zavrava svoju pesmu velikim
alegorijskim prikazom putovanja morem o kome je ve bilo rei. Silazak u ad, sudei po
svemu, nije u pesmu dospeo sluajno.
Hristos III u glavim crtama sledi ideju jedne tzv. azbune pesme pesma u kojoj se stihovi
niu tako da prva re uvek poinje slovom po alfabetnom redu. Tema Poslednjeg suda iz
zakljunih tihova Hrista II opirno je razraena u Hristu III, iji je snani, sugestivni poetak
ovde ve bio naveden. Moni i stravini prizor biblijske Apokalipske u ovoj pesmi je
prikazan onako kako bi izgledao u ima ljudi a manje je voeno rauna o redosledu i
znaenju biblijskog teksta. etiri anela sa trubama najavljuju dolazak Hrista sudije, a potom
se opisuje pustoenje sveta (devastation mundi) i ustajanje mrtvih da pristupe suenju. Na
kraju Hristos pozdravlja blaene due i prima ih u raj, iji je idilini opis suprostavljen
grozoti poetnih stihova i istovremeno daje optimistiku zavrnicu celoj poemi.

The dream of the rood (San o raspeu) je besumnje najinteresantije delo, i po istorijskom
znaaju a i po umetnikoj vrednosti, na reprezentativni nain nam pokazuje sve to ta poezija
jeste. Njen istorijski znaaj naroito je postao predmet ispitivanja od kako je otkrivena
slinost izmeu te anglosaksonske pesme i dva natpisa na kristovima potpuno razliitih
datuma i mesta porekla. Iz VIII veka ili ak druge polovine VII potie runski natpis urezan u
bogati izrezbareni kameni krst iz Ratvela (5,5 metara), mesto koje se nalazi u dananjoj
kotskoj, a tada je pripadalo Nortambriji. Pored ratvelskog krsta, jednog od najlepih
spomenika nortambrijske umetnosti iz Bidovog doba kada je to bila jedna od vodeih
kutura na Zapadu postoji i relikvijar u obliku krsta optoen srebrom u koje je urezan natpis.
Relikvijar se nalazi u katedrali u Briselu i zove se briselski krst. Datira iz poznog X veka
otprilike istovremeno kada i anglosaksonska pesma San o raspeu u Knjizi iz Verelija. U oba
natpisa, i ratvelskom i briselskom, upotrebljena je ista poetska konvencija kao i u
anglosaksonskoj pesmi. To je odreena vrsta personifikacije poznata pod imenom
prozopopeja kada neka stvar progovori u prvom licu i pria istoriju. Pesma je sauvana u
knjizi Vereli i po formi je snovienje (dream vision). Danas je uglavnom naputena ideja da
natpis na ratvelskom krstu potie od Kedmona, i da je pesma San o raspeu samo proirena
verzija istog teksta. Ta pesma je toliko samosvjona da bise teko mogla nazvati parafrazom
natpisa na ratvelskom krstu. Naslov pesme potie od izdavaa Bendamina Torpa koji je
1836. godine napravio edition princeps poetskih tekstova Knjige iz Verelija.
Snovienje nije bilo neka naroita novena u anglosaksonskoj knjievnoj tradiciji, a vizije u
snu imali su i Kedmon i car Konstantn. Ali snovienjee u kombinaciji sa prozopopejom
latinskom stilskom figurom koju su upotrebljavali uglavnom pisci zagonetki, nije do tada
korieno u poetskoj tradiciji. Veoma originalno za ono vreme bilo je i spajanje sna sa
alegorijom. U prva tri stiha pesnik daje tok svome delu, karakteristino oseanje spokojstva i
tiine koje jo od antikih grkih vremena prethodi svakom boanskom otkrovenju. Zatim
sledi opis vizije u kojoj nije teko prepoznati sliku ukraenog krsta (crux gemmata). Pogled
na suze pravednika i kapi Hristove krvi (jer je to alegorijski prikazano drago kamenje
posejano po zelji i na samom krstu) izaziva kod pesnika pored divljenja i uenja i oseanje
straha i pokajanja. ta je ovo ako ne specifian oblik sukoba lojalnosti (tragovi herojskog
kodeksa) u kome se krst pokorava elji svog gospodara uprkos vlastitim oseanjima. Vrhunac
umetnikog izraza pesma dostie kada krst opisuje svoj doivljaj onoga to se desilo na
Golgoti. Hristos je bio na krstu. Jednostavna reenica, puna pastosa, veoma nalik na onu iz
Silaska u ad: Kralj je ujahao. Pa, ipak, tako znalaki upotrebljena da oveku od nje staje
dah. Ako u poeziji postoji neto ime se moe izraziti sutina jednog mistinog
strahopotovanja koje danas najee doivimo kad sluamo veliku muziku, onda je to takva
reenica i ba tako upotrebljena. Scena skidanja s krsta koja potom sledi uspeva tako
e da na izuzetno efektni nain spoji umetniki izraz i teoloku doktrinu. San o raspeu se, kao
i Kinevulfova Jelena, zavrava epilogom u duhu pobone meditacije.

12. Alegorijska, elegina i didaktina poezija

12.2. Elegije: Vulf i Edvaser, Muevljeva poruka, enina tubalica,
Potuka, Moreplovac, Ruevine, Rimovana pesma
U eninoj tubalici, vidi se da je pesnik eleo da evocira raspoloenje, ne da pria priu.
Ovoj prii se ne zna izvor, mogue da je to bila tradicionalna verzija prie o odbaenoj
kraljici Konstanci. Ono to je jo vezuje za tradiciju enskih pesama je i injenca da je to
takoe monolog koji izgovara ena. Njen mu je morao da ode preko uskovitlanih valova,
ona ne kae zato. Ostala je sama da trai utehu. Njegovi roaci pokuavaju spletkama da ih

razdvoje. Iz pesme se ne vidi zato tek, on joj je naredio da potrai sebi drugo boravite.
Ona sada ivi sama, u peini okruenoj umom, i tu razmilja o nekadanjoj srei i sadanjoj
nesrei koja ju je snala. Ima nagovestaja da je neki drugi ovek, bar delimino, bio uzrok
ovom njenom progonstvu. Ona se sea zakletve na vernost koju su ona i njen mu davali
jedno drugom: a sada je sve to poreknutoo kao da ga nikad nije ni bilo. Priroda koja
okruuje u skladu je s njenim raspoloenjem. Zatim se naglo menja ton i prelazi se sa line
ispovesti na bezliun gnomsku formula sceal (treba da..), a potom se opet pominje prijatelj
koji sedi sam vodom optoen u pustom dvoru. Ovi stihovu mogu se razliito shvatiti, ne
zna se da li ona misli za mua, roake ili onog nepoznatog oveka koji je bio uzrok njenim
patnjama. Ipak je moda najloginije objanjenje jednog od izdavaa koji smatra da ena tu
opet misli na svoga mua. Zavrni stihoi su istovremena i poruka i opta slika raspoloenja
cele pesme Avaj onome koji eka na ljubljenog svoga. Taj, nazovimo ga, emotivni refren
enje ujedno ovoj pesmi daje i nekakav strukturalni okvir, ako se o formi tu uopte moe
govoriti. Pre bi se mogao otkriti neki system po principu asocijacije. To je ena koja pati ali s
ne zavarava nedama u neki bolji ivot, makar i onaj zagrobni. Njen raj je ovde, na zemlji, i
ona zna da ga je izgubila. Drugi ne trai ili, moda, ni ne zna za njega, Ima u tom stavu neke
iskrenosti i herojstva, neke unutranje snage i stoicizma, poput onoga u ratnika koji kree u
susret svojoj slavnoj sudbini da se nikada vie ne vrati.
Potpuno je drugija pesma koju je viktorijanac Torp u svom izdanju nazvao Muevljevom
porukom iako se na osnovu teksta ne moe sa sigurnou tvrditi da je poiljalac poruke bio
zaista u braku sa enom kojoj je poruka upuena. Njegovo nastojanje da je ubedi u svoju
vernost kao da podrazumeva da nije mnogo siguran da e ona pristati da nastavi ivot sa njim
to nije dokaz, ali bar dovodi u sumnju mogunost da se tu radi o branoj vezi. Muevljeva
poruka, u stvari, teko da bi se i mogla nazvati elegijom, jer je u sutini veoma optimistina i
prosto zrai eljom da se pone ivot iznova. Ratnik koji je morao da napusti voljenu enu i
ode u progonstvo preko mora opet je stekao u novoj sredini istaknuti poloaj u druptvu,
obogatio se, i sada alje glasnika eni koju je ostavio da ga eka i poziva je da mu se pridrui,
da nastave ivot onako kako dolikuje njenon visokom rodu (nazvana je prinevom keri).
Glasnik kao znamen nosi drvenu ploicu u koju je poiljalac urezao rune koje potrvruju
njegovu odanost voljenoj eni. Pesma se ne moe nazvati eleginom nip o svojim stilskim
osobinama jer formule izgnansva, ma koliko bile tipine za anglosaksonsku eleginu poeziju
ipak su neto to se prirodno moe oekvati u svakoj pesmi koja govori o razdvojenosti dvoje
ljuavnika i o njihovoj elji da se opet sastanu. Tu nema beznaa iz enine tubalice ni
bolesne enje Vufove dragane. Ali nema ni tog emotivnog inteziteta. Ne samo sredina koja
se pominje ve isam ton pesme je aristokratski, suzdran, rei paljivo odabrane. Cela poruka
ima odreenu formu. Glasnik se prvo predstavlja gospoi a potom joj prenosi poruku svoga
gospodar da se seti nekadanjih zakletvi iz vremena dok su jo iveli u blagostanju i im
bude ula tunu kukavicu kako se oglaava u umi neka se odmah ukrca nab rod i doputuje
kod njega. Kukavia kao vesnik prolea pominje se i u Moreplovcu, a prolee je doba kada se
led na moru top ii kada se moze isploviti. U Muevljevoj poruci ta kukavica ima trostruku
ulogu, simbolizuj promenu saa goreg na bolje (zima prelazi u prolee); ovekovu enju za
voljenom osobom; i elju da se pone novi ivot iznova (moe se krenuti na put). Pesma se
zavrava kratkim epilogom od svega pet stihova u kome se nalazi runski zapis
Potuka je najreprezentativniji primer elegija a opet, neki je smatraju alegorijom, dijalogom
ili uteiteljskom pesmom. Naime, opti elegini ton pesme Potuka je toliko oigledan da
nikad nije bio dovoen u pitanje. Potuka se u principu sastoji iz dva dela. Prvi deo izgovara
fiktivno ja i on je posveen njegovoj linoj sudbini. Drugi deo, iako je po miljenju mnogih
persona ostala ista, ipak je sav u treem licu i sadri uoptena razmiljanja o prolaznosti

ovekove sree i svih ovozemaljskih vrednosti. Ta dva dela uokvirena su kratkim prologom i
epilogom (hrianske interpolacije) iste duine, u kojima prvi stih prologa i poslednji stih
epiloga pominju milost boiju, to, sudei po svemu, nie sluajno. U sledea dva stiha
posle prologa taj usamljenik biva i formalno predstavljen, sada ve kao potuka i poinje da
opisuje surovu ivotnu situaciju u kojoj se naao. eeno zlato i smrznuto telo (oklop oko
srca) simbolizuju gubita materijalnih udobnosti i blagostanja a staze-lutalice i ivotne
radosti gubitak duhovnih vrednosti ratnikog prijateljstva, gozbi, podele blaga. Kada
ovek izgubi i jedno i drugi, ta mu preostaje. Tu je beda izgnanstva dovedena do raja a
izgnanik do granica ljudskoj postojana. U agoniji totalne usamljenosti ovek se i dalje bori.
Kada mu je sve uskraeno, pokuae bar da ivi u iluzijama. Ali idealnog voe comitatusa,
koji mu je oigledno bio poput oca vie nema i njegovo bekstvo iz stvarnosti, kao i sva ostala
takva bekstva zavrie se razoarenjem. Kontrast lepog sna i sumorne jave prikazan je kroz
sliku zimskog morskog pejzaa koji je i ovde, kao i u mnogo ranijim primera, u skladu sa
govornikovim raspoloenjem. Iluzije su sruene i potuka konano shvata da je svet njegove
mladosti propao. To jo vie utvare njegovig nekadanjih prijatelja koje plivaju kralj njega
na putu u carstvo smrti, preko one iste ledene puine kojom je pesma i zapoela.
Razoarani potuka opet se naao u istom zaaranom krugu beznaa i patnji. Put kojim e
prevazii ovo stanje i prei na razmiljanja koja e ga uteti vodi preko desetak gnomskih
stihova koji govore da ovek tek sa starou i iskustvom stie umerenost ponaanja i misli, i
jedan uravnoteeni pogled na svet. Njegova razmiljanja sada poinju da se kreu oko teme
prolaznosti i pribliavanja sudnjeg dana, to je inae opte mesto u propovednoj literature.
Isto tako ve poznato deluje i injenica da se ova razmiljanja odvijaju pored jedne zidine
vetrom ibane, mrazom raspunuta, ruevine neijeg boravita. Ali neponovljih je nain na
koji pesnik spaja dve stereotipne stilse figure anglosaksonske poezije, katalogizaciju i
retorsko pitanje, ili, bolje reeno sumsum i ubi sunt formule. Melanholino mrmljanje
starog mudraca prerasta odmah potom u prizor bliskog unitenja pesnikovog sveta. Sada je
ve svejedno da li je to imitacija Rgnareka sumraka bogova ili poetak otvaranja sedam
peata apokalipse. Jer je to, prosto dobra poezija. Za Anglosaksonca koje je redovno sluao
propovedi o smrtinim grehovima Potuk nosi u sebi pre svega pouku i upozorenje.
Moreplovac (Sea Fearer) u Moreplovcu i Potukau govornik je persona (to uopteno ja je
poznato kao i stilska figura etopoeja) i u oba sluaja taj zamiljeni protagonist je ovek koji
luta morem; i jedan i drugi monolog imaju prividan preokret misli negde oko sredine teksta i
prelaenje sa pojedinanog primera na opte izlaganje; osnovna tema je ista prolaznost
sree na zemlji i venost sree koja se moe nai u duhovnim stvarima i pod zatitom Boga.
Dok je u Potukau protagonist bio u sreditu izlaganj i tema pesme polako izranjala iz
njegovih razmiljanja u Moreplovcu je linost protagonosti u drugom planu a centralno
mesto zautima tema, odnosno ve postavljena hrianska istina koj uglavni junak eli da
sledi. Na to bar lii njegova odluna tvrdnja Ne verujem da svetovna blaga traju veno.
Jedini razlog koji on navodi za ovaj svoj stav jeste da mu toplije i ivlje izgledaju radosti koje
Gospod nudi od ovog mrtvog ivota, prolaznog na zemlji. Kako je dolo do ovakvog stave
nigde se u pesmi ne vidi, jer ni on kao linost ne poseduje onu specifinost koju je potukau
davala njegova intimna tragedije. On nita nije izgubio, jer ovozemljaska uivanja kojih se
odrie ne mogu se nazvati gubitkom. On ih unapred smatra bezvrednim, i to kae. Njegove
jedina dilemma je borba izmeu slabe puti i jakog duha. Navigare necesse est. Uprkos
svemu. I zato moreplovac svoju dvoumicu da li da izabere lagodni ivot na kopnu ili dase
otisne u neizvesnost, dilemu slabe put ii jakog duha, reava u korist duha. Alegorijska
tumaenja na kakva bi ovi stihovi mogli da navedu ipak su teko primenjiva je poetak pesme
je tako ivopisan da daje utisak konkretnog ljudskog doivljaja. Zvuni i vizuelni utisci
(nabrajanje ptica) samo potvruju individualne impresije. Oigledno je da su doivljaju

moreplovca isuvie konkretni da bise uklopili u system alegorije. Pokuaj da se pesma tumai
kao disput bio je pobijen. Pokuaj da se protumai kao pokajnika pesma takoe ne stoji, jer
u Moreplovcu nema jednog od bitnih elementa anra ispovesti grehova. Gnomske pesme i
homilije daju daleko bolji izvor poreenja. Na to bar izgleda da upuuju stihovi koji odjekuju
ubi sunt porukom i eshatolokim otim mestima. Po svemu sudei izgleda da je
najprihvatljivije tumaenje koje daje jedan od izdavaa na osnovu odreenih tekstualnih
poreenja, i po kome Moreplovac pripada grupi lirskih elegije lirsko-elegina tema
razvijena i koriena kao symbol koji prikazuje doae ili peregrination, dobrih hriana ka
njihovoh nebeskoj otadbini. Da je takvo tumaenje koje stavlja u prvi plan religiozno i
simbolino znaenje dela ispravno svedoi i zakljuak Moreplovca uobliku psalma. Zavrni
katalog raznih stihova bolje nego bilo kakav komentar ilustruje razvnovrsne uticaje pod
kojima se formirala pesma koju je jedan od kritiara nazvao najpoetinijom od svih
elegeija

13. Najstarija izvorita prozne tradicije

Proza je prvo zapoela na latinskom jeziku - dakle ne spontano i od samog poetka bila je
svesno didaktiki obli saobraanja sa publikom koja je bila na viem stupnju duhovnog
razvitka i od najuenijeg anglosaksonskog ratnika. Ti ljudi koji su proli kroz crkvene kole i
razvili naviku da se slue pisanom rei imali sui drukija shvatanja o knjievnosti.
Po ugledu na latinsku prozu i kroz prevoenje, proza na engleskom jeziku se tek u IX i X
veku razvila do te mere da je postigla i autentine knjievne vrednosti. Poto je za uzor imala
latinske modele, engleska proza se istie prvenstveno stilom i zanatom, dok istovremeno
nastavlja da neguje latinske didaktike sadraje i namenu.
Prouavanje jezika i stila podrazumeva bar demilino uzimanje u obriz i onih testova koji
nosu prevashodno umetike prirore. Izuzev jedne interpolacije u Anglosaksonskoj hronici,
engleska proza iz vremena koje je prethodilo vladavini kralja Alfreda, nije knjievno po svom
karakteru. Ona obuhvata zakone, povelje, testament, kraljevske naredbe (writs) i tzv. glose
engleski prevod latinskog testa koji su prepisivai najee ubacivali izmeu redova
originala. Royal Writ je zvanino pismo koje vladar alje nekom od svojih visokih inovnika
sa uputstvima i naredbama o pojedinim pitanjima od opteg znaaja i njen tekst se esto
objavljuje, kao potvrdu svoje autentinsti takva naredba obavezno nosi kraljev peat na
svilenoj traci.
Proza pre Alfreda oduvek se smatrala utilitarnom, odnosno upotrebnom, pisala se da bi se
mogla praktino upotrebiti.

14. Proza Alfredovog doba

14.1. Alfredova prosvetiteljska politika
Kada su u drugoj polovini veka, zahvaljujui vojnim pobedama i prosvetiteljskoj politici
kralja Alfreda od Veseksa (vladavina 871 899), u obnovljenoj zemlji, kultura i pismenosti
poeli opet da oivljavaju, prvi korak je bio da se znaajna dela prevedu sa latinskog na
engleski jezik. Time je engleski jezik steao osnovu da postane sredstvo komunikacije i
knjievnog stvaranja i meu uenim klasama u drutvu te su, sasvim prirodno, dela pisana na
engleskom jeziku uskoro nadmaila latinska u pogledu estetskih kvaliteta. U 878. godini
pobeuje vikinge kod Edingtona i okonao je njihove napade i razaranje. Uspeo je da

uvrstvi svoju vlast i dobio je vremena da se posveti drugim poslovima. Wessex postaje
politiki i kulturni centar stare Engleske, a on se sam prihvata tekog zadatka da podigne
nismo pismenosti i uenosti koji su praktino nestali (prosvetiteljska politika).
Otprilike deceniju i po posle bitke kod Edingtona, negde izmeu 890. i 896. godine, Verfert,
tadanji biskup od Vustera, primio je knjigu u kojoj se nalazila bogato ukraena traka za
obeleavanje stranica na ojoj je visio dragi kamen, i koja je podseala na traku s peatom
kojom se overavala kraljeva naredba (Alfred nareuje da znanje prenosi svima). Propratno
pismo, u formi kraljeve naredbe (Royal Writ) izdavai su nazvali Alfredovim predgovorom i
uneli ga u sva izdanja njegovo prevoda knjige pape Grgura zvane Cura Pastoralis (Liber
regulae pastoralis). Taj Alfredov predogovor smatra se prekretnicom u istoriji engleske
proze.
Alfred je osnovao kole. Njegova elja da obezbedi obrazovanje na maternjem jeziku svim
mladiima iz plemikih porodica i bogatijih slojeva srednjeg stalea pokazuje da je
nameravao da od njih stvori ono to se danas naziva dravnom administracijom: ljude koji e
sprovoditi ono to je neophodno da bi se odralo drutveno i politiko ustrojstvo zemlje.
latinski jezik jo uvek smatrao obaveznim za one koje se ele unaprediti u crkveni stale.
On je imao elju da obezbedi knjige koje bi svi mogli itati (na zapadno-saksonskom
dijalektu) i od tada taj dijalekat postaje standardni jezik staroengleske kulture. Prevoenju je
Alfred pristupio sam uz pomo grupe uenih ljudi ija imena navodi, meu kojima se nalazio
biskup Eer (pisac kraljeve biografije na latinskom jeziku).
Da bi obezbedio uiteljim neophodni prirunik u svakodnevnim aktivnostima Alfrd je preveo
knjigu pape Grgura Liber regulae pastoralis koju su jo Bid i Alkuin svojevremeno
preporuivali biskupima a preko njih i niem svetenstvu. Ti biskupi i nie svetenstvo su u
oima pape Grgura bili pastiri ljudski dua i zato im je knjiga davala uputstva kako da
svojim vernicima pomognu dana hrianski nain reavaju svoje svakodnevne ivotne i
ljudske problem. Bila je popuralno nazvana Cura Pastoralis (pastirsko leenje), odnosno
kako ju je Alfred prekrstio Pastirska knjiga (Hierdeboc).
Da bi se upoznali sa istorijom svoje vlastite crkve i naroda izdao je nareenje da se prevede
Bidova Historia ecclesiastica gentis Anglorum, a pak, on sam uzeo je na sebe da prevede
Orozijevu Istoriju protiv pagana (Historiarum adversum PAganos Libri), zvanu jo i
univerzalna istorija (Historia universalis).
Alfred je smartra da sledei stepen njegovo obrazovnog programa treba da ve zae u
apstraktnije sfere pa je preveo Boecijevo delo O utesi filozofije (De consolation Philosophiae
Libri), ono se smatra Alfredovim najboljim i najzrelijim delom.
Alfred je napravio na svom jeziku zbirku tekstova koju je sam nazvao Cvetovi (Blostman) a
koja je u stvari najvei delom bila prevod Avgustinovih monologa (Soliloquia), uz odlomke
drugih Avhustinovih dela kao i dela pape Grgura i svetog Jeronima. To su bili tekstovi
posveeni hrianskoj meditaciji, koje je Alfred slobodno parafrazirao i esto ih koristio kao
povod za vlastita razmiljanja.

14.2. Alfredovi prevodi

Prevodei knjige svetih otaca Alfred je inio ono to is vi drugi srednjovekovni autori
prevodio je po znaenju, to e reci da je pravio veoma slobodnu parafrazu originala, saimao
ili potpuno izostavljao pojedine delove koji su mu se inili manje znaajnim, a proirivao
objanjenima ili ak potpuno novi materijalom ono to mu je izgledalo vano. On je svojim
delom postavio neke temelje intelektualnog pogleda na svet u engleskoj u 9 i 10 veku.
Najmanja odstupanja od originalnog ima u njegovom prevodu Pastirske knjiga, a najvie u
Oroziju i Avugstinu. Tamo gde je dopisivao svoje delove testa Alfred je pisao tenom i
jednostavnom prozom, bez mnogo umetnutih reenica i stilskih ukrasa, koja u mnogome
podsea na latinsku prozu nortambrijske kole.
Sedam knjiga Orozijevog originala Alfred je sveo na est, znatno proirivi geografskoetniki spektar na osnovu istorijski materijala. Orozije je, naime, svoju Istoriju protiv pagana
zapoeo na ustaljeni srednjovekovni nain, prikazom delova sveza. Naravno, to je bio svet
onakav kakav su poznavali Orozije i njegovi savremenici delovi Evrope, Azije i Afrike oko
Mediteranskog bazena. Ono malo podataka koje je Orozije dao o Skandinavsim zemljama
Alfred je dopunio onim to je njemu bilo poznato o oblastima i narodima Srednje i Severne
Evrope, a usto jo i opisima putovanja dva moreplovca, Ohtera i Vulfstana, onako kako su ih,
navodno ispriali Alfredu. Ovo su ujedno prvi putopisi na engleskom jeziku, osim to opisuje
nepoznate predele, Alfred govori o naravi i obiajima tamonjih naroda (Laponaca, Finaca,
Estonaca)
Anicije Manlije Severin Beocije (Boetius c. 475 525) je jedna od najveih filozofa
srednjeg veka. Roen je u Rimu, bio je prvi senator pa zatim konzul u slubi varvarskog
kralja Teodorika (Ostrogot), za vreme pada Rimskog carstva. Tragino je zavrio ivot jer je
bio osumnjien za zaveru protiv kralja i uhapen je i pogubljen surovo. Napisao je mnogo
traktata, prevodio je dela (Aristotela) i ostale.
Njegovo delo De consolation philosophiae zauzima poasno mesto u njegovom opusu jer je
ono mnogo vie od obinog filozofskog, argumentativnog teksta. To su razmiljanja oveka
koga vie ne interesuju toliko logike finesse ve iroki opte ljudski stav koji e mu pomoi
da suoen sa vlastitom smru rei problem ivota; da odgovori na kljuna pitanja koja
pred oveka stavlja etiki ista i dostojanstvena egzistencija. Njegova knjiga nastavlja
tradiciju prastarog Consoatio (uteiteljskog anra) koji u Rimsku kulturu iz Grke prenosi
Ciceron svoji delom De amicitia (O prijateljstvu). Konvencije ovog anra kao to su lek i
isceljenje koje prua filozofija, fortuning toak, istorijska exempla koja ilustruju bezvrednost
ovozemljaske slave nale su svoje mesto i u Boecijevoj knjizi. Forma ovog dela je tzv. sveti
razgovor u kome se autoru teksta prikazuje neznana natprirodna sila, koja mu otrkriva neku
boansku tajnu.
Delo je podeljeno u pet knjiga. U prvoj knjizi Boecije pria kako je lano optuen, eka
pogubljenje i zato je izgubio veru u pravednost i pao u oajanje. Njegove muze pesniko
nadahnue ne mogu da mu prue utehu. Pojavljuje se jedna velianstvena ena koja mu se
predstavlja kao Filozofija, njegova pratilja u ivotu i uteiteljka, koja i sada eli da ga izlei.
Na kraju jednog podueg sokratovskog dijaloga ona zakljuuje da je uzrok njegovom
oajanju upravo sumnja u boiju pravdu i verovanje da zlo prolazi nekanjeno. U drugoj
knjizi ona mu dovodi boginju sree Fortunu, i dokazuje mu da su blagodeti koje ona prua
prolazne i nezadovoljavajue. Zatim u treoj knjizi pokuava da dokae da je bog najvee

dobro, pa prema tome, i istinska srea. Budui da je svemogu i da ne eli zlo, bog je
istovvremeno i negacija postojanja zla. U etvrtoj knjizi Boecije koji ba nije ubeen da zlo
ne postoji trai da mu se objasni zato dobri propadaju a zli uspevaju, ako je Bog zaista tako
svemogu i dobar. Filozofija mu, uz odgovarajue primere, dokazuje da zlo uspeva samo
prividno, i da na kraju uvek biva kaenjeno. Svaka ljudska sudbina je dobra, ako se uzme u
obzir boija promisao u odnosu na slobodnu volju i predodreenost. U petoj knjizi ona
uporeuje ovekovu slobodnu volju sa boijom promisli i dokazuje da jedna drugoj ne
protivree i da se obe sjedinjuju u bogu. Ljubav Boija, vrhunski princip koji upravlja
kosmosom i ljudima, vodi oveka sjedinjenu sa boanstvom to je za oveka najvee i
neprolazno dobro i srea,
Alfredov prevod ove knjige sauvao se u dve verzije; jedna je napisana za vreme njegove
vladavine a druga je prepis iz jedanaestog veka. Alfredov prevod nije podeljen u pet knjiga
ve u 24 poglavlja, a ona, opet, u mnogo odeljaka.
U svom prevodu Avgustinovih (St. Augustine 354 430) monologa (Soliloquia) Alfred se
poduhvata tekog zadatka, da na engleski jezik prenese razmatranja svetog Avgustina od Hipa
oca patristika, o prirodi boga i ovekove due. Avgustinov original podeljen je u dve
knjige, od u prvoj se istrauju dokazi za postojanje Boga, a u drugoj dokazi o besmrtnosti
ovekove due. Alfred se na poetku dri originala ali postepeno sve vie odstupa od njega,
kao da se trudi da samom sebi razjasni Avgustinove deduktivne paradokse u koje se i on sam
u toj knjizi upleo. Na kraju, kada i sam Avgustin kae da se odgovori na pitanja iz drugog
dela monologa nalaze u njegovom delu o vienju boga Alfred prelazi na taj tekst, pa poto ni
tu nije naao jasan odgovor ukljuuje u svoje izvornike i delove Avgustinove Boje drave,
Dijaloge; moralne pouke i homilije pape Grgura i Jeronimove komentare Starog zaveta i
Jevanelja po Luki. Tako nastaje i dodatna trea knjiga, jedna vrsta antologije koju je i sam
Alfred nazvao Cvetovi. To je potpuno novo, trotomno delo za koje se u najboljem sluaju
moe se rei da je samo inspirisano Avgustinom. O nastanku toga dela postepenim
dodavanjem sve novijih i novijih izvora, najreitije govori Alfredov pregovor, u kome kralj
na alegorijski nain govori o svojoj knjizi kao kui u kojoj nalazi utehu u svim ivotnim
tegobama i opisujue kako je radio i izvore na koje se oslanjao.
U istoriji engleske knjievnosti Alfred e ostati zabeleen kao utemeljiva vetine prevoenja
na engleski jezik, koji ga je prvi obogatio terminima iz oblasti filozofije i teologije. Tako je
taj narodni jezik, jezik ratnika i seljaka, postao sredntvo koji su se mogli izraziti veoma ueni
i apstraktni pojmovi. Alfred je takoe bio prvi zaetnik originalnih knjievnih proznih
tekstvoa koji se ne oslanjaju na latinske izvore. Bio je i prvi svetovnih kola gde su se
prouavale humanistike nauke i psalm i saksonske knjige naroito poezija. Bio je inicijator
prikupljanja, prepisivanja i uvanja istorijskih i poetskih dela, i nije preterano rei da je
iskljuivo njegova zasluga to najvei deo stare knjievnosti danas uopte i postoji.
14.3. Proza Alfredovog doba: Anglosaksonska hronika
Alfredov najvei doprinos ouvanju tradicije je podsticaj da se prikupi i sauva
Anglosaksonska hronika (The Anglo-saxon Chronicle). Taj podsticaj je bio toliko delotvoran
da se pisanje hronike nastavilo i sledea dva veka posle njegove smrti. Pod imenom
Anglosaksonske hronike, tog nezaobilaznog spomenika staroengleske istorije i kulture koji je
ovde bio pominjan u vie navrata, krije se u stvari sedam rukopisa, sedam anala poteklih sa
raznih mesta, koji su se poeli pisati jo pre Alfredove vladavine, ali su tek na kraljevu
naredbu bili prikupljeni i sreeni, i posao je bio kasnije nastavljen. Anglosaksonska hronika

pokriva period od 60. godine pre nove ere do 1158. g.n.e. Ovo delo je istorijsko ali i
knjievno delo. U ovom delu se nalaze portreti istorijski znaajnih linosti, npr. William the
Conqueror, i moemo porediti sa Bidovim delom.

15. Proza benediktinske renesanse

Prvih ezdesetih godina nakon Alfredove smrti (901-960), knjievnost kao da je bila u
potpunosti zamrla u Engleskoj. Izuzev Bitke kod Brunanburga, ni Anglosaksonska hronika
nije imala neki vei zapis vredan pomena. Tek kada je sv Danstan postao opet u
Glastonberiju, 940. godine i preneo iz Francuske u Englesku tada aktuelnu reformu
benediktinskog reda, u Engleskoj crkvi i kulturi osetile su se prve blagotvorne posledice
zapadnoevropsokg preporoda koji se obino naziva benediktinskom renesansom. U tom
drugom zlatnom dobu manastirske kulture (prvo je bilo u 8. veku i zovu ga Bidovim dobom),
kada je pisanje i prepisivanje knjiga dostiglo do tada nezapamene razmere, propovedna
proza doivljava svoj najvei procvat, a njen jezik i stil svoje najvee umetnike domete.
Homiliju i propoved dva do tada razliita i jako srodna anra Elfri je prvi spojio u
skladnu celinu, u kojoj je misao egzegeza homilije bila obogaena elokvencijom i melodijom
izgovorene rei. Ovo doba se ponekad i naziva Elfriovim dobom.
15.1. Elfri i njegovo delo
Aelfric (c. 955 c. 1020) je prva najznaajnija linost anglosaksonske knjievnosti u periodu
izmeu Alfredove smrti i Normanskog osvajanja (1066). Kao i preasni Bid, Elfri je vie
voleo povueni monaki ivot i proveo je mladost u Vinesterskoj opatiji, a zrelo doba u
manastiru ernel u Dorsetu, gde je napisao gotovo sva svoja dela. Poslednjih dvadeset godina
ivota bio je opat manastira Ejnam u Oksfordiru. Elfri je bio kolovan benediktinski
inteletualac, koji je jasno pravio razliku izmeu potreba svetovne i crkvene publike. Svoje
homilije, ivotopise svetaca, prevode, i komentare biblije bio je namenio svetenicima koji
ive i rade po parohijama a preko njih i svetovnoj publici. Poput Alfreda u osnovi je bio
prosvetitelj.
U periodu 990 4. godine napisao je iako on sam skromno tvrdi da je samo preveo dve
velike zbirke propovedi koje je sam nazvao Sermones catholici, a koje su danas poznate pod
nazivom Catholic Homilies. Vie prepisa ovih knjiga su razaslate po parohijama. I jedna i
druga knjiga sadre predgovore na engleskom i latinskom jeziku. Svaka od te dve knjige
sadri priblino po 40 propovedi, i svaka propoved odgovara jednom prazniku u liturgijskoj
godini. Ove dve knjige razlikuju se po tematici. Prva knjiga se bavi tumaenjem osnovnim
problemima hrianske vere i doktrine o bogu, postanju, oveku i prvobitnom grehu, o prirodi
svetog trojstva, o liku i delovanju hristovom. Druga knjiga je vie okrenuta crkvi kao
organizaciji, objanjavaju znaenje ritualna i sakramenata i okrenuta je ivotima svetaca kao
uzorima koji vernici treba da imaju na umu.
Elfri je u svojim predgovorima tvrdio da je on prevodilac knjiga drugih velikih autora (sv.
Avgustina, Bida, pape Grgura, Jeronima..), ali je u stvari radio kao i kralj Alfred. U sutini on
nije prevodio ve je parafrazirao i adaptirao njihove tekstove koristei se povremeno i drugim
egzegetiarima iz osmog veka. Uvek je pokazivao sklonost da teke stvari izloi na
jednostavan nain, da bude jasan i itljiv. Elfriova proza je dosta cenjena zbog itljivosti,
aliteracije, zvunosti i akcentovanosti. Njegovi argumenti su cenjeni jer su uvek u
kombinaciji sa iskrenom pobonou tako da slualac u stvari uiva u njima i u sluaocu se
pokree iskonska vera i intuicija.

Elfri je napravio slobodnu adaptaciju na engleskom jeziku Bidovog traktata De temporibus

anni, koji je sluio kao uputstvo za izraunavanje datuma pokretnih crkvenih praznika.
Zatim je napisao latinsku Gramatiku sa glosarom da bi najmlai uenici manastirskih kola
mogli na svom maternjem jeziku da dobiju osnovna objanjenja latinskih i gramatikih
termina i klasifikacije. To je bila prva bilingvalna gramatika u Evropi.
Napisao je latinski Razgovor (Colloquium), takoe sa engleskim renikom, koje
najverovatnije nije pisao sam Elfri ve ih je neko kasnije dodao izmeu redova. Od
Alkuinovog vremena razgovor je u engleskoj knjievnosti bio tradicionalna forma u kojoj je
u obliku dijaloga autor izlagao neki svoj traktat, kao to je inio Alkuin, ili se u obliku
razgovora izmeu uitelja i njegovih aka uio latinski jezik. Ova poslednja forma je u stvari
Elfriov colloquium. Ali on se, za razliku od ostalih udbenika te vrste, ne sastoji samo od
pitanja uenika i odgovora uitelja, ve od poetka uenici imaju glavnu ulogu i najvie oni
govore. Posveen je raznim vrstama zanimanja. Tako se prelazi na vii stupanj
srednjovekovne nastave, sa razgovora se prelazi na diskusiju ili disput. Tokom celog
razgovora prave se neupadljiva poreenja i zakljuci, a likovi su potpuno uverljivi
Njegova trea zbirka od tridesetseda propovedi poznata je pod nazivom ivoti svetitelja
(Lives of saints) i ona je propraena predgovorom. Ova knjiga je napisana na zahtev njegovih
prijatelja i za njihove potrebe.
Elfri je pisao epistole, prevodio i komentariosao delove biblije, tako da i ti tekstovi ine
veliki deo njegovog bogatog opusa. Od epistola najpoznatije su mu pisma prijateljima. Elfri
je napisao traktat u dva dela koji sadri iscrpne komentare i tumaenja starog i novog zaveta,
pisan u formi pisma koji se naziva On the old and new testaments.
Elfriev je u Heptateuch-u obuhvatio one delove koje govore o borbi Jevreja za nacionalnu
emancipaciju, imajui u vidu pouke koje se mogu primeniti na tada aktuelnu borbu engleza sa
dancima. Biblijskim herojima dodao je tri velika englisak pobednika nad vikinzima (Alfred,
Etelsten i Edgar). Ovo je moda najznaajniji prevod iz oblasti tumaenje biblije (egzegeza).
15.2. Vulfstan i njegovo delo
Wulfstan (d. 1023) je bio Elfriov savremenik i benediktinac, ne zna se gde je roen i kada
zna se samo da je to bilo u istonoj angliji. Zabeleeno je da je bio biskup u Londonu i
Vusteru kao i arhiepiskop u Jorku. Imao je uticajan poloaj u dravi (savetnik Etelreda i
Knuta).
Napisao je osnove dravne zajednice (The insititutes of Polity), u tom delu govori o pravima i
dunostima, osobimana i vrlinama svih stalea.
Napisao je svega dvadeset i jednu propoved koje su prilino kratke u poreenju sa
Elfriovim. Njegova najuvenija propoved je propoved Vuka Engleskom narodu (Sermo lupi
ad Anglos) u kojoj se pod pseudonimom lupus 1014. godine obraa englezima, u doba kada
su zaista prolazili kroz jedan od najmranijih perioda svoje istorije, vladavinu nesposobnog i
nemoralnog kralja Etelreda. On poruuje narodu da su sve nesrece koje sui h zadesile u svari
posledica poroka i nemorala koji su uhvatili korena u drutvu. Propoved je uvena po

emotivnom naboju. Vulfstanov jezik je bogat sinonimima, retorskim nabrajanjima,

paraleliznima, kontrastima i njegov jezik je sveaniji i komplikovaniji od Elfrievog.