prof.

dr Franja Fratri

TEORIJA
I METODIKA
SPORTSKOG TRENINGA

Sadraj
I deo Teorija sportskog treninga
Pojam sporta
Poglavlje

9
10
11
12
13
14
15

17

Poglavlje

2.Definicija, predmet i zadaci teorije sportskog

treninga
3. Pojam i definicija sportskog treninga
4.Pojam modela i sportskog modelovanja
5.Sistematizacija sportova
6.Znaaj razvoja nauke u (o) sportskom
treningu
7.Morfologija i sportski trening
Fizioloki osnovi sportskog treninga
Pojmovi i definicije fenomena u sportskom
treningu
Struktura i funkcija skeletnih miia, regulacija
i mehanizam miine kontrakcije
Bioenergetika sportskog treninga
Biohemijske i fizioloke osnove metoda
treninga
Trening-laktati, puls i VO2 max
Anaerobni prag u sportskom treningu
Stres i adaptacija u sportskom treningu
16. UBACITI-Psiholoki osnovi sportskog
treninga kao poglavlje 16. (99-120 str)
Bjelica
Adaptacioni efekti sportskog treninga na
organizam sportiste

2
10

24

42
172
196
222
238
286
322

334

Veliko (sportsko-praktino) iskustvo, u prvom redu kao trenera, a zatim kao akademskog graanina
(teoretiara sportskog treninga) i naunika, sve vie kod mene stvara zabrinutost zbog farmakolokih avantura koje
svakodnevno vrtoglavo rastu u krugu svih sportista. U vrhunskom sportu situacija je takva da glasi: Mundus vult
decipi, ergo decipiatur (u slobodnom prevodu: poto svet eli biti prevaren, onda ga i treba varati)!!! Moje
duboko miljenje je da su sportisti rtve, a ne prevaranti. Ko postavlja kvalifikacione norme?! U svakom sluaju
onaj koji zna kako i/ili kada se kugla u atletici moe baciti preko 20m. ta to znai? Ovo je pitanje sa vrlo jasnim
loginim odgovorom. Na alost, doivotnu kaznu i totalnu diskreditaciju nee dobiti onaj koji je postavio normu, ve
sportista koji je USPEO proi (takvu) prvu rundu.
Jo vie sam zabrinut zbog dostignua u genetskoj terapiji koja se direktno transmituje u vrhunski sport!
Kako se goloruk boriti protiv takvog neprijatelja, sa tako monim orujem? Kako zatiti, a ne kanjavati
sportiste?! Iskreno, osim ovoga to sam ponudio u ovoj knjizi, struniji, moralniji, humaniji i razumljiviji odgovor
nemam. Bar ne u ovom trenutku.

Prof. dr Franja Fratric

Uvod
roces sportskog treninga najjednostavnije moemo uporediti sa
izgradnjom kue. Temelj je presudan za kvalitet toga procesa i
trajanje sportskog staa. Pri tome se moramo osloniti na
genetiku, pruiti organizmu sve korisno i neophodno, a
izbegavati "kvarove". urba i stres su najei uzroci naruenog
temelja "kvarova" u genetskom potencijalu od kojih su veina trajni i
nepopravljivi. Sa programom potovanja genetskih zakonitosti u
sportskom treningu, moramo zapoeti jo pre polaska deteta u kolu i
od poetka izbegavati "kvarove". Prvo moramo obratiti panju na
kvalitet informacija, kojima "bombardujemo, odnosno stresiramo
organizam, kao i na istovremeno bolje funkcionisanje prijema
informacija. Jasno je da samo u integralnom jedinstvu endogeni
(genetski) i egzogeni (tehnoloki) faktori,koji su kontrolisani i
upravljani, mogu dovesti do najviih ciljeva. Takva kontrola i
upravljanje stanjem organizma u procesu sportskog treninga je
enormno sloeno. Dovoljno je samo istai da regulativni mehanizmi u
organizmu pod dejstvom pomenutih interakcija (egzogenih i
endogenih) u procesu dejstva snanih stimulusa (stresora), moraju da
upravljaju sa gigantskim "kolektivom" od oko 70 biliona "radnika"elija, koji istovremeno rade, kako bi njihovo funkcionisanje bilo
savreno organizovano i usklaeno. To podrazumeva i kontrolu 10
hemijskih reakcija (to je jedinica sa trideset nula), koje se u organizmu
izvedu svake sekunde. Kontrolu odlaska i dolaska 1028 atoma, koji pri
tome uvek ponovo grade tkiva organizma, kontrolu svakodnevnog
izbacivanja i ponovne proizvodnje 600 milijardi novih elija. Ovi

detalji govore da menadment u ovakvom giganstkom kolektivu, koji u

trenanim i takmiarskim uslovima treba da obavlja visoko specifine
zadatk, mora biti savreno organizovan i nauno zasnovan. Bez
povratnih informacija o integralnom funkcionisanju organizma
svakako da nema rei o optimalnom upravljanju i efikasnosti takvog
sloenog organizacinog sistema.
Iz ovih razloga, savremeni trener mora da savlada niz osnovnih i
dopunskih tehnolokih procesa, koji su direktno odgovorni za
transformaciju najsloenijeg sistema (ljudski organizam), kao i proces
upravljanja tim transformacijama ka strogo definisanim ciljevima.

DEFINICIJA I EKSPLIKACIJA FENOMENA U

SPORTSKOM TRENINGU
FIZIOLOKO-ANTROPOLOKI PRISTUP

POGLAVLJE I
Pojam sporta
Opte je shvatanje da sport predstavlja takmienje vie ljudi u neem zajednikom za sve
uesnike. Redosljed uspjenosti se odreuje u metrima (daljina, visina), u metrima u jedinici
vremena (brzina, izdrljivost), u kilogramima (snaga, sila), u poenima (sportske igre,
pojedinano i grupno), i u bodovima (ocjenjivanje).
Kroz istoriju, sport se razvijao sa stalnom tendencijom porasta sportskih rezultata. Da bi se
sportski rezultat poboljao, odgovori na pitanja: ta, kako, koliko i kada, bili su sve sloeniji.
U poetnoj fazi razvoja sporta su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje
uvjebali tehniku kretanja. Kada su se tehnika znanja izmeu rivala priblino izjednaila, onda
su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje razvili silu miia. Kada su se sile miia
izmeu rivala priblino izjednaile, onda su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje
razvili, pored miine sile, brzinu nervno-miine reakcije. Kada su se brzine reagovanja
izmeu rivala priblino izjednaile, onda su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje
razvili i izdrljivost. Kada su se sposobnosti izdrljivosti izmeu rivala priblino izjednaile,
onda su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje primjenili strategiju i taktiku u
odreenom sportu. Kada su obje strane najbolje primijenile strategiju i taktiku u odreenom
sportu, onda su pobjeivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bili psihiki jai.
Samo ovih nekoliko osnovnih faktora, od kojih zavisi sportski rezultat, ukazuju koliko je
sloen put do dobrog sportskog rezultata. Svaki od navedenih inilaca ukazuje da se sportski
rezultat gradi na bazi vie naunih disciplina, na osnovu ega se moe ustanoviti da sport nosi
multidisciplinarno obiljeje.
U svom razvoju sport je dostigao nesluene razmjere. U prenosnom smislu ostvarila se
formula odravanja vlasti panem et circenses, (hljeba i igara). Godinji bilansi oko sporta
znatno premauju bilanse velikih multinacionalnih kompanija, tako da je interesovanje za sport
poraslo. Budui da je sport postao sredstvo, preko kojeg moe da se stiu materijalna sredstva,
komercijalni efekat je sve vie poeo da ulazi u sport, tako da je menadment uao u sport na
velika vrata. U odreenom smislu menadment je unio i neki red u sportu. Poto se
menadment realizuje na logikom sistemu sa osnovnim postulatima kao to su planiranje,
organizacija, kadrovi, rukovoenje i kontrola, ti postulati su nali svoju praktinu primjenu i u
sportskom treningu.

1.1.1. Tehnika
Izraz tehnika nije ba najadekvatniji izraz, ali se on toliko odomaio, da u sportskim
krugovima svako zna da se pod tim pojmom podrazumijeva struktura odreenog sportskog
kretanja. Na osnovno pitanje ta da se radi, odgovara se projekcijom jedne tehnike na
konstituciju odreenog sportiste. Kada sportista primjenjuje odreenu tehniku, on je prilagodi
sopstvenoj konstituciji, to predstavlja njegov lini stil.
Osnovni elementi tehnike su zamah i odraz. Nizom zamaha i odraza, sukcesivno i
simultano povezanih u otvorene i zatvorene kinetike lance, ije su karike aktuelni djelovi
aparata za kretanje, obrazuje se sloeno sportsko kretanje. U toku tog kretanja, odreeni miii
prelaze iz distrakcije u kontrakciju i obratno. Kontrakcija je, zavisno od sloenog kretanja,
dozirana, tako da se isti miii, u toku jednog sloenog kretanja, vie puta mogu nai u
miometrijskoj, izometrijskoj ili pliometrijskoj kontrakciji, odnosno distrakciji.
oveji aparat za kretanje je nehomogeno tijelo, sastavljeno od 15 priblino homogenih
segmenata. To su dva stopala, dvije potkoljenice, dvije natkoljenice, dvije ake, dvije podlaktice,
dvije nadlaktice, kaudalni dio trupa, kranijalni dio trupa i glava.
Svaki od navedenih segmenata, u toku sloenog kretanja, vri pokret u zglobu, kojim je
vezan u sistem aparata za kretanje, i kree se u sastavu kretanja cijelog sistema. Svaki pokret u
zglobu je obrtanje.

1.1.2. Obuavanje
Put od prvih pokuaja pa do relativno konanog dinamikog stereotipa je vrlo sloen, a za
mnoge pojedince i nedostupan. Da bi se odgovorilo na pitanje kako se usvaja tehnika sloenog
kretanja, neophodno je prije toga poznavanje tog sloenog kretanja. Poznavanje tog kretanja nije
samo vizuelna predstava, nego i sadrajno poznavanje prirode svih aktuelnih unutranjih i
spoljanjih sila, kao i karakter njihovog djelovanja u prostoru i vremenu.
U praksi sportskog treninga najee se primjenjuju sljedee metode obuavanja:
1. Analitika metoda obuavanja.
2. Sintetika metoda obuavanja.
3. Kompleksna metoda obuavanja.
1.1.2.1. Analitika metoda obuavanja
Svako sloeno kretanje moe da se podjeli na segmente, tzv dinamike cjeline, koji se
prvo odvojeno obue, pa se poslije meusobno povezuju.
Ova se metoda najee koristi prilikom obuavanja sloenih sportskih kretanja. To su
najee jednoaktna ili aciklina sloena kretanja, koja su mnogo sloenija od ciklinih, odnosno
ponavljajuih prostih pokreta, kao to su tranje po stazi, tranje na skijama, tranje na klizaljkama, tranje na koturaljkama, plivanje, vonja biciklom, veslanje i slino. Jednoaktna kretanja
su sastavljena od sukcesivno povezanih faza, i nije ih uvijek lako uvjebati. Zbog toga se ona
razlau na tzv dinamike cjeline, koje bi mogle da predstavljaju nezavisne pokrete. To znai
da se jedno sloeno kretanje ne bi moglo razloiti ne sekvence sloenog kretanja ni po prostoru
ni po vremenu nego prema navedenim cjelinama.

Tako se, na primjer, prosti skokovi, kao to su skok u vis ili skok u dalj, skokovi na gredi,
saskoci sa sprava, skokovi u vodu i slino, mogu podijeliti na fazu zaleta, na fazu pripreme za
odskok, na odskok sa fazom leta, i na doskok. Sloeni skokovi, kao to su skok s motkom,
troskok, gimnastiki preskoci preko sprava i sl, mogu se podijeliti na fazu zaleta, na fazu
pripreme za odskok, na odskok sa prvom fazom leta, na drugi odraz sa drugom fazom leta i na
doskok.
Tipino za fazu zaleta je nain i brzina kretanja. Ako je to skok gdje se ne trai
maksimalna, nego optimalna brzina zaleta, onda se na osnovu poznavanja miinog efekta u
sljedeoj fazi, odreuje potrebna brzina zaleta. Optimalna brzina zaleta je najtipinija kod
skokova u vis i kod skokova u vodu. Ako je manja od optimalne, nee se dovoljno iskoristiti za
postizanje maksimalnog odskoka. Ako je vea od optimalne, nee moi da se izvri maksimalni
odskok. U sluaju faze pripreme za odskok, prema prethodno izmjerenim miinim
potencijalima, odreuje se najbolji ugao uzdune ose aparata za kretanje u odnosu na napadnu
liniju zaleta. Sljedea faza, faza odskoka, je osnovni dio svakog jednoaktnog skoka, i ona se
ostvaruje sukcesivnom kontrakcijom veih-jaih, pa sve manjih-slabijih aktuelnih miinih
grupa. Faza leta je samo posljedica faze odskoka, pa se analizom ove faze mogu provjeravati
dvije prethodne faze. U fazi doskoka istrauje se ili zauzimanje ravnotenog poloaja (nakon
preskoka preko gimnastike sprave ili saskoka sa nje), ili produavanje daljine skoka (kao to je
sluaj kod skoka u dalj i troskoka), ili pravilnog uranjanja u vodu (kod skokova u vodu), ili
prizemljenje, pri kojem nee doi do veeg potresa, ili povreivanja (skok u vis, skok
motkom).
Takoe se i impulsi potiskivanjem i bacanjem, koji se sreu u atletici, sportskim igrama i
drugom, mogu analitiki uvjebavati, razlaui ih na dinamike cjeline. Prva takva cjelina
bi bio zalet, izmahivanje, nagib i slino, gdje je cilj da se postigne takav poloaj i takva brzina,
da se u sljedeoj fazi postigne optimalni nagib i optimalna brzina kretanja sportiste i sprave,
tipino za start. Druga faza bi bilo prestizavanje sprave, priprema za zamah. Cilj je da se u ovoj
fazi teite tijela spusti na nii nivo, da se kranijalni dio sa spravom pomjeri nazad u odnosu na
smjer bacanja, i da se meusobno udalje pripoji aktuelnih miia. Trea faza je izbaaj ili faza
maksimalnog napona, u kojoj je glavni cilj da se postigne najvea brzina kretanja i da se saopti
optimalni ugao kretanja sprave, to jest da se na spravu (kuglu, disk, koplje, kladivo, na sve
oblike lopti i slino) djeluje sa to veom silom, na to duem putu za to krae vrijeme. etvrta
faza je faza odravanja ravnotee, doskok za nastavak kretanja i slino.
1.1.2.2. Sintetika metoda obuavanja
Svako sloeno kretanje moe da se obuava u cjelini, to sve zavisi prvo od stepena
sloenosti tog kretanja, a drugo, od motorno-koordinacionih sposobnosti budueg sportiste. Iz
tih razloga se sintetiki metod obuavanja najee primjenjuje u radu sa koordinaciono nadarenim poetnicima, i kada se uvjebava neko sportsko kretanje, ija sloenost nije mnogo
zahtjevna. Takoe se ovom metodom uvjebavaju i ona jednoaktna kretanja, koja ne mogu da se
razloe na dinamike cjeline. Ni jedno sloeno kretanje nije idealno uvjebano. Moglo bi se
rei da idealno uvjebano kretanje u sportskoj praksi i ne postoji, jer se u toku razvoja jednog
sportiste deavaju promjene. Te se promjene deavaju na nivou sile, brzine i izdrljivosti, na
nivou promjene morfolokog statusa, kao i u sferi sloenog psihikog razvoja. Naime,
dijalektiki posmatrano, svaki sportista, danas nije onaj isti, koji je bio jue, niti e sjutra biti
onaj, koji je danas, tako da se ista tehnika mora u hodu prilagoavati tim promjenama. To

znai da se sintetika metoda obuavanja nastavlja, i kada je sportista ve relativno savladao to

kretanje.
1.1.2.3. Kompleksna metoda obuavanja
Najei oblik obuavanja je obuavanje kompleksnom metodom. Pokuava se sintetikom
metodom, i kada se utvrde oni segmenti, koji se tee obuavaju, onda se oni izdvajaju u
dinamike cjeline, pa se obuavaju analitikom metodom. U toku obuavanja se sve bolje
vlada teim segmentom tehnike. On se ukljuuje u cijelo kretanje, i ukoliko se skladno ne
uklapa u dinamiki stereotip tog kretanja, ponovo se izdvaja, analitiki se obuava, pa se opet
prelazi na sintetiki metod obuavanja.
* * *
Pedagog sporta treba da bude na tom nivou, da zna sasvim pouzdano da odredi, da li e
se, za budue sportiste raznih psihosomatskih konstitucija, koristiti sintetiki, analitiki ili
kompleksni metod obuavanja. Onaj sportski uitelj, koji obuava budue sportiste, ne mora da
bude vrhunski izvoa tog kretanja, ali mora da bude dobar pedagog, dobar teoretiar, i dobar
praktiar. Bazini faktor u njegovom poslu je sposobnost da u kontaktu sa buduim sportistima,
u toku procesa obuavanja, zna da odredi kada i kako se od poznatog moe prei na nepoznato,
kada i kako se od lakeg prelazi na tee, kada se i kako prelazi od prostog ka sloenom. Tek
kada se ovi elementarni didaktiki principi modifikuju prema odreenoj sportskoj disciplini,
kao i prema odreenom sportisti, moe da se sagleda koliko sportski uitelj mora teoretski da
bude obrazovan. Bazina postavka obuavanja je da se naunim pristupom utvrdi greka u
jednom sloenom kretanju. Zatim da se, takoe naunim pristupom, utvrdi uzrok toj greci. U
nastavku naune studije, utvruje se metodologija odstranjivanje uzroka, i tek kada se odstrane
uzroci, nee se pojaviti ni njihove poslijedice, odnosno nestae greka.
Psihosomatska konstitucija kod buduih sportista, koji jo nijesu stasali, nije uvijek ista.
Ona je u stalnom razvoju, koji se manifestuje u neprekidnim kvalitativnim i kvantitativnim
promjenama. Sportski pedagog mora da bude dovoljno obrazovan i da prati te promjene, i na
osnovu tih promjena da odreuje koju e metodu obuavanja da primjeni. Pored toga, on e,
prema trenutnom psihosomatskom statusu svakog pojedinca, da odrei da li e odreeno
kretanje teoretski da objanjava, da li e da razvije dijalog, navodei uenika da sam doe do
zakljuka (AHA! sindrom), da li e to da nacrta ili to isto da sam pokae, ili da to pokae
vrhunski strunjak, prisutan kao pomonik sportskog pedagoga, ili da se prikae filmski
snimak vrhunskog izvoaca.
Didaktiki principi i nastavne metode su i sastavni dio sportskog treninga, i njihova
nauna primjena u praksi bie objanjena u jednom od poglavlja sportskog treninga.
1.1.3. Treniranje
Glavni elementi sporta odvijaju se sukcesivno, formirajui psihomotornu cjelinu sistemom
baze i nadgradnje. Prvu fazu predstavlja teoretsko usvajanje koncepta aktuelnog kretanja.
Nakon toga poinje sljedea faza, a to je obuavanje. Tek kada se sloeno kretanje savlada na
relativno najviem psihosomatskom nivou, prelazi se na sljedeu fazu treniranje. Sutinu
treniranja predstavlja stalna tendencija razvoja elementarnih biomotornih dimenzija i
usavravanje dinamikog stereotipa.

Budui da je sportski trening kapitalna tematika ovog udbenika, u ovom, uvodnom

dijelu, dovoljno je naglasiti da je proces treniranja vrlo sloen, obiljeje mu je
multidisciplinarno, i ne moe se sprovesti, ukoliko se ne sprovodi timski, pri emu se pod
terminom timski rad pretpostavlja rad tima struka, tj makar ga sprovodio i jedan ovjek, koji
poznaje relevantne naune discipline. U ovom sluaju timski rad nije timski, ako ga sprovodi
vie ljudi, koji imaju istu kvalifikaciju.
Ako je rije o sportskom treningu, onda se polazi od osnovne pretpostavke, da se kod
sportista, koji su proli obuku i savladali tehniku kretanja do svog najvieg nivoa, prelazi na
sljedeu fazu, gdje se proteirana biomotorna dimenzija podie do relativno najvieg nivoa.
Konkretno, ako se radi o odreenoj sportskoj disciplini, gdje je npr. eksplozivna sila
dominantna biomotorna dimenzija, onda je glavni zadatak sportskog treninga da se, uz
odravanje tehnike kretanja na najviem nivou, podigne i eksplozivna sila do najvieg nivoa.
Da bi se postigao taj cilj, neophodno je na bazi adekvatnih testova konstruisati jedan
relativno sveobuhvatni plan i program treninga, u kome bi se problematika rjeavala sa vie
aspekata. Prije nego to bi se poelo sa konstruisanjem planova i programa, neophodno je
odrediti sistem pri izboru sredstava za razvoj aktuelnih biomotornih dimenzija.
a) Postoji veliki broj mogunosti pri izboru sredstava za poboljavanje statusa
elementarnih biomotornih dimenzija. Da bi se iz mnotva moguih selektirala ona
najadekvatnija sredstva treninga, izboru tih sredstava se prilazi kibernetikom metodom.
b) Zbog velikog broja sportskih disciplina, koje se razlikuju i po formi i po sadraju,
neophodno je sistematizovati sve sportove, ne prema formi, nego na jedan sadrajan nain.
c) Sljedei zadatak u planiranju sportskog treninga odnosio bi se na izbor sportske
discipline prema psihosomatskoj konstituciji budueg sportiste.
d) Sljedei aspekt je fizioloke prirode, i prema podacima, koji su sistematski objavljivani u
meunarodnim indeksiranim edicijama, moe se zakljuiti da je razvoj fiziolokih funkcija
dominantan u programiranju treninga za vrhunske sportiste.
e) Poto se, prilikom sportskog treniranja, radi o ljudskom biu, sadraju treninga se
prilazi i sa psiholoke strane sa tendencijom da se i fiziki i psihiki tretmani usaglase.
f) Nain sprovoenja vrhunskog treninga nije jednostavan. Poto se trenira u prosjeku
nekoliko sati dnevno, a optereenja u toku treninga se penju do gornjeg nivoa optereenja (do
otkaza), prilikom ega dolazi do visoke psihike napetosti, sportski pedagog za svaki trenutak
svog djelovanja odreuje i pedagoki postulat, koji e da koristi u datom trenutku.
g) Svi navedeni faktori neizostavno moraju da budu obuhvaeni detaljnim planom i
programom treninga, konstruisanim po mikro- mezo- i makrociklusima, sa tendecijom da se
koliine optereenja tano doziraju, kako bi generalna linija poboljanja odgovarajuih
biomotornih dimenzija, u situacionim uslovima, imala svoj optimalan uspon.
1.1.4. Stategija i taktika
Strategija i taktika u sportu, a naroito u sportskim igrama, predstavljaju vrlo ozbiljne
studije. Budui da je osnovna i jedina tematika ovog udbenika sportski trening, on nema
pretenziju da ulazi u kompletnu studiju strategije i taktike u sportu. Radi uvida u cijelokupnu
sportsku problematiku, u ovom uvodnom dijelu ovog udbenika bie samo navedeni glavni
naslovi strategije i taktike.
1.1.4.1. Izvorni pojmovi strategije

1.1.4.1.1. Strategija = opte voenje sukoba.

1.1.4.1.2. Taktika = pobjedonosne borbene operacije.
1.1.4.1.3. Sutina pojmova = savladati protivnika.
1.1.4.1.3.1. Sa to veim ansama.
1.1.4.1.3.2. Sa to manjim gubicima.
1.1.4.2. Genetske osnove

1.1.4.2.1. Prilagoavanje ekolokim uslovima

1.1.4.2.1.1. Digestivni trakt.
1.1.4.2.1.2. Oklopi i krzna.
1.1.4.2.1.3. Brojnost narataja.
1.1.4.2.1.4. Biomotorika.
1.1.4.3. Uroeni refleksi

1.1.4.3.1. Migracije.
1.1.4.3.2. Slabe take.
1.1.4.3.3. Grupni lov.
1.1.4.4. Ratne aplikacije

1.1.4.4.1. Udar sa strane.

1.1.4.4.2. Pomraenja.
1.1.4.4.3. Manevar.
1.1.4.5. Aplikacije u sportu, sa i bez konflikta

1.1.4.5.1. Individualne u pojedinanim sportovima.

1.1.4.5.2. Grupne u pojedinanim sportovima.
1.1.4.5.3. Individualne u ekipnim sportovima.
1.1.4.5.4 Grupne u ekipnim sportovima.
1.1.4.6. Osnovni ciljevi strategije

1.1.4.6.1. Utvrditi i ukloniti sve svoje slabe take.

1.1.4.6.2. Otkriti slabe take protivnika.
1.1.4.6.3. Poboljati svoje potencijale.
1.1.4.2.6. Strateki faktori.

1.1.4.2.6.1. Konstitucionalni faktori.

1.1.4.2.6.1.1. Somatski prostor.
1.1.4.2.6.1.1.1. Longitudinalna dimenzionalnost.
1.1.4.2.6.1.1.2. Transverzalna dimenzionalnost.
1.1.4.2.6.1.1.3. Voluminozna dimenzionalnost.
1.1.4.2.6.1.1.4. Cirkularna dimenzionalnost.
1.1.4.2.6.1.1.5. Adipozna dimenzionalnost.
1.1.4.2.6.1.1.6. Masa tijela (sistema).

1.1.4.2.6.1.2. Biomotorni prostor.

1.1.4.2.6.1.2.1. Sila.
1.1.4.2.6.1.2.2. Brzina.
1.1.4.2.6.1.2.3. Izdrljivost.
1.1.4.2.6.1.2.4. Bioritam.
1.1.4.2.6.1.3. Psiholoki prostor.
1.1.4.2.6.1.3.1. Konfliktna situacija.
1.1.4.2.6.1.3.2. Suparnici u ekipi.
1.1.4.2.6.1.3.3. Temperament.
1.1.4.2.6.1.3.4. Anksioznost.
1.1.4.2.6.1.3.5. Agresivnost.
1.1.4.2.6.1.4. Intelektualni prostor.
1.1.4.2.6.1.4.1. Nepoznavanje teorije.
1.1.4.2.6.1.4.2. QI.
1.1.4.7. Spoljanji ljudski faktor

1.1.4.7.1. Suenje.
1.1.4.7.2. Publika.
1.1.4.7.3. Lini kontakti.
1.1.4.8. Temporalni faktor

1.1.4.8.1. Trajanje takmienja.

1.1.4.8.2. Trajanje odmora - prekidi.
1.1.4.9. Spacijalni faktor

1.1.4.9.1. Povrina prostora.

1.1.4.9.2. Optimalni i maksimalni domet.
1.1.4.9.3. Poloaj i dimenzije cilja.
1.1.4.9.4. Kazneni poeni.
1.1.4.9.5. Neprikosnoveni prostor (lob).
1.1.4.9.6. Posebna pravila.
1.1.4.10. Numeriki faktor

1.1.4.10.1. Broj uesnika.

1.1.4.10.2. Formacijska igra.
1.1.4.10.3. Broj uesnika u kombinaciji.
1.1.4.10.4. Broj gledalaca.
1.1.4.11. Spoljanji faktor

1.1.4.11.1. Atmosferske prilike.

1.1.4.11.2. Oblik terena - podloge.

1.1.4.11.3. Kretanje fluida.
1.1.4.11.4. Temperatura.
1.1.4.11.5. Atmosferski pritisak.
1.1.4.11.6. Nadmorska visina.
1.1.4.11.2.6. Vlanost vazduha i terena.
1.1.4.12. Strateki principi

1.1.4.12.1. Opta i specijalna priprema.

1.1.4.12.2. Akomodacija.
1.1.4.12.3.1. Na spoljanje uslove.
1.1.4.12.3.2. Na bioritam.
1.1.4.12.4. Sastav ekipe prema ekipi rivala.
1.1.4.12.5. Postavljanje igre.
1.1.4.12.5.1. Manje po svojim prednostima.
1.1.4.12.5.2. Vie prema protivnikim slabostima.
1.1.4.12.6. Ukljuivanje rezervnih igraa.
1.1.4.13. Taktiki faktori

1.1.4.13.1. Hronologija.
1.1.4.13.1.1. Tehnika.
1.1.4.13.1.2. Sila.
1.1.4.13.1.3. Brzina.
1.1.4.13.1.4. Izdrljivost.
1.1.4.13.1.5. Linost.
1.1.4.13.1.6. Autogeni trening.
1.1.4.13.2. Zamor
1.1.4.13.2.1. Smanjivanje brzine.
1.1.4.13.2.1. Smanjivanje sile.
1.1.4.13.2.1. Smanjivanje izdrljivosti.
1.1.4.13.2.1. Smanjivanje sposobnosti rasuivanja.
1.1.4.13.2.1. Smanjivanje agresivnosti.
1.1.4.13.3. Principi taktike u grupnim sportovima.
1.1.4.13.3.1. Varke.
1.1.4.13.3.2. Prenoenje igre.
1.1.4.13.3.3. Parametrizacija (prostor - vrijeme).
1.1.4.13.4. Taktika u grupnim sportovima.
1.1.4.13.4.1. Zamaranje smjenjivanjem.
1.1.4.13.4.2. Poremeaj protivnike formacije.
1.1.4.13.4.3. Rairiti protivniku odbranu.
1.1.4.13.4.4. Programiran slobodni udarac (slobodno bacanje).
1.1.4.13.4.5. Kibernetiko modeliranje kao dio strategije i taktike u sportu.

Poglavlje II
DEFINICIJA, PREDMET I ZADACI
TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA

Bog pokazuje Put, napor mora uiniti sam

Izreka Tibetanskih mudraca

Kljuni termini
----------------------------------------Teorija sportskog treninga

Kineziologija
Strukturalna analiza
Funkcionalna analiza
Zakonitosti

daptacija organizma na sve vea optereenja u trenanom procesu, mogua je samo pod
uslovom da su trenani stimulusi takvi da kod zdravog organizma iskoriste genetski
potencijal. Dakle, ni vea ni manja optereenja nee dovesti do maksimalne adaptacije i
visokog sportskog rezultata. U sluaju primene prevelikih optereenja, proces je preusmeren ka
dekompenzaciji tj. do naruavanja adaptacionih sposobnosti, pri emu se pokree ceo lanac
negativnih imunolokih reakcija (slabljenje odbrambenih sposobnosti organizma). To dovodi do
povreda, pretreniranosti i destrukcije organizma od najblaeg do najteeg oblika. Previe mala
optereenja nee biti dovoljna da pokrenu transformaciju, genetski potencijali ostaju
neiskorieni, a rezultat ispod mogunosti sportiste. Svaki sportista od roenja nosi odreeni
genetski potencijal (neki vei, neki manji) za specifinu sportsku aktivnost i dalju mogunost
razvoja performansi. Osoba sa manjim genetskim potecijalom, u uslovima primene optimalnih
optereenja, moe da postigne svoju maksimalnu adaptaciju i najvei relativni napredak u svojoj
sportskoj karijereri. Na alost, nikada toliki napredak, kao osoba sa veim genetskim
potencijalom uz primenu optimalnog treninga. U osnovi zakonitosti adaptacije u vrhunskom
sportu, lei neophodnost primene optimalnih optereenja kod zdravog organizma sa visokim
genetskim potencijalom, kako bi se stvorila to vea superkompenzacija (napredak-dobit od
treninga) i tako ostvarila maksimalna adaptacija. Ona podrazumeva maksimalno iskoriavanje
genetskog potencijala. Prisutnost bilo kakve bolesti, kao faktora rizika u sportu (patoloko
stanje), smanjuje adaptacionu sposobnost organizma. ak i najoptimalnija optereenja u ovom
sluaju, mogu dovesti direktno do destrukcije organizma, pa i do smrti (posebno kada je re o
nekim kardiovaskularnim oboljenjima). Srce je bez sumnje u ovom sluaju kljuni organ. Model
sportskog srca mogue je postii samo dugotrajnom akumulacijom pozitivnih efekata optimalnog
treninga. Patoloko srce moe da se razvije u uslovima primene prevelikih optereenja, kao i
kod primene optimalnih optereenja uz prisustvo faktora rizika. U oba sluaja se razvijaju
kliniki znaci bolesti. Iz ovog razloga neophodna je procena genetskog potencijala pojedinca,
redovna dijagnostika, kontrola i praenje zdravstvenog stanja, stepena adaptacijenivoa
treniranosti, kako bi se kod sportiste mogao progresivno razvijati raspon regulativnih
mehanizama, koji e ga iz sve vee naruenosti ravnotee (sposobnost funkcionisanja organizma
u sve teim situacijama naruenog acido-baznog stanja i homeostaze), to pre vratiti u normalno
stanje kao u miru (talasaste linije na slici).
Najpametniji, najoptimalniji i najvredniji trening je onaj koji kod svakog pojedinca
omoguava da postigne ono to on moe postii.

Teorija sportskog treninga je nauna, nastavna, metodoloka i praktina disciplina,

koja prouava kinezioloke*, antropoloke, metodoloke i metodike zakonitosti
planiranja, programiranja i kontrole sportskog treninga. U najirem smislu teorija sportskog
treninga prouava zakonitosti transformacionih procesa (adaptacije) antropolokih karakteristika
sportista, kao viedimenzionalnog, dinamikog i sloenog sistema, u cilju maksimiziranja
potencijala organizma za postizanje najviih sportskih dostignua.
Re trening je latinskog porekla i potie od glagola trehere , to znai vui, izvlaiti.
Kao pojam pojavljuje se u starofrancuskom, a izgleda da je zajedno sa Normanima prela iz
Francuske u Englesku. U Engleskoj se upotrebljava u konjikom sportu, gde se formira novo
znaenjeizvoenje konja iz tale sa ciljem obuavanja, poveanja sposobnosti, treniranja.
Najverovatnije je iz konjikog sporta pojam trening prenesen u sport u celini. Ne zna se tano
kada je re trening poprimila svoje dananje znaenje u sportu.
Zahvaljujui teoriji sportskog treninga, kao naunoj disciplini, tano se zna ta se deava u
organizmu sportiste pod uticajem vrlo napornog trenanog rada i velikih naprezanja tokom
takmienja, ta se deava u nervnom sistemu tokom uenja odreenih tehnikih i taktikih
znanja, kako pripremiti sportiste u uslovima visinskog treninga, i na koji nain osigurati
kvalitetnu ishranu u uslovima aerobnih i anaerobnih optereenja ili optereenja usmerenih na
razvoj snage. Iako je nauka o sportu, posebno teorija sportskog treninga, mlada nauna
disciplina, danas raspolaemo sa vrlo znaajnim podacima o najboljim biomehanikim

analizama kretanja i pokreta. Na osnovu njih se moe efikasno kontrolisati proces uenja
motorikih znanja.
*Naziv kineziologija je prvi put upotrebljen od strane Dally-a (1857), a Stedson i Douman (1953) su
predloili da se kineziologija tretira kao samosvojna nauka. U toku i posle ovog perioda, pojam i razvoj
kineziologije povezan je sa nizom problema. Danas u irem smislu, pod kineziologijom se podrazumeva nauka,
koja prouava zakonitosti upravljanja transformacionim procesima antropolokih karakteristika pod uticajem
programiranog vebanja, radi ostvarivanja odgovarajuih eljenih stanja (ishodita) u razliitim kineziolokim
aktivnostima (sportu, sportskoj rekreaciji, fitnesu, edukaciji i kineziterapiji), kao i posledice (efekte) tih procesa
na ljudski organizam.

Dramatini progres sposobnosti sportista, a time i sportskih rezultata, jo vie postavlja zahtev da
se danas vrhunski trening mora oslanjati na najnovija nauna saznanja iz mnogih naunih
disciplina, koje se objedinjuju u naune teorije (u okviru teorije i metodologije treninga).
Teorija i metodologija treninga koristi, obrauje i transformie u novo nauno saznanje
informacije od niza antropolokih nauka.

Tab. Teorija i metodologija treninga i naune discipline

Anatomija

TEORIJA I METODOLOGIJA TRENINGA

Fiziologija
Biomehanika
Statistika
Testiranja i merenja

Sportska medicina
Biohemija
Psihologija Motorno uenje
Pedagogija

Nutricija

Istorija

( Ishrana )
Sociologija

Ciljevi teorije sportskog treninga

Osnovni cilj teorije sportskog treninga je utvrivanje zakonitosti funkcionisanja
integralnog sistema, koga ine: sportista, sportska aktivnost i sportska sredina (sportisti i treneri
i njihov meusoban odnos).
Sledei bitan cilj teorije sportskog treninga je utvrivanje zakonitosti po kojima je mogue
definisati karakteristike sportske aktivnosti, koje su rezultat strukturalnih, biomehanikih,
funkcionalnih i drugih analiza (osnova znanja o specifinostima pojedinih sportskih disciplina).
Strukturalna analiza se koristi prilikom utvrivanja tipinih struktura, substruktura i
strukturalnih jedinica sportske aktivnosti. Ovom analizom se reava pitanje hijerarhije i
karakteristike tipinih faza, podfaza i strukturalnih jedinica koje ine motoriki sadraj
odreenog sporta.
Biomehanika analiza se odnosi na odreivanje osnovnih kinematikih i kinetikih parametara
kretanja, tj. na analizu prostorno-vremenskih karakteristika kretanja i dinamometrijsku analizu
sila, koje se razvijaju u miiima i miinim grupama tokom izvoenja motorike aktivnosti.

Biomehaniki podaci su korisni prilikom utvrivanja efikasnosti izvoenja tehnike. Na taj nain
se vrlo jednostavano mogu utvrditi odstupanja izvoenja nekog kretanja u odnosu na idealan
model izvoenja (zbog toga to se i jedno i drugo moe opisati jednakim parametrijskim
sistemom biomehanikih veliina). Tako se mogu dobiti podaci o razlikama u uglovnim
vrednostima, u pokazateljima brzine i ubrzanja i parametrima sile izmeu kretanja, koje izvodi
odreeni sportista, kao i one tehnike kretanja, koju realizuje vrhunski sportista.
Funkcionalna analiza prua informacije o strukturi i dominaciji energetskih procesa u
pojedinim sportskim granama i disciplinama. Prema Foxu (1972), osnovni energetski procesi su
definisani kao aerobni i anaerobni i razliito uestvuju u sportskim granama. Nesumnjivo je da u
ciklinim sportskim aktivnostima, tipa izdrljivosti, vodeu ulogu ima aerobni energetski
kapacitet i potronja kiseonika, kao mera aerobnih sposobnosti sportiste. U sportskim
disciplinama relativno kratkog trajanja, koja zahtevaju visok stepen brzine i snage, najvei deo
energije obezbeuje se iz anaerobnih rezervi. U ovoj grupaciji nalaze se sportske igre, kao
aktivnosti visokog tempa i maksimalnog intenziteta i borilaki sportovi u kojima dominira
glikolitiki anaerobni energetski proces. Na temelju funkcionalne analize, sportske aktivnosti je
mogue klasifikovati na sportove: anaerobnog, aerobnog i meovitog karaktera.
Sledei cilj teorije sportskog treninga je da se utvrde zakonitosti, koje omoguuju analizu
linih karakteristika sportiste (sposobnosti, osobina i karakteristika, koje omoguuju
postizanje visokih sportskih rezultata). Zadatak teorije sportskog treninga je da odgovori na
pitanje: Od kojih osobina, sposobnosti i karakteristika sportista zavisi postizanje sportskog
rezultata i kakve su njihove meusobne relacije? Kada je sve prethodno navedeno poznato, sada
je potrebno utvrditi zakonitosti po kojima je mogue optimalno metodiki oblikovati
trenani proces, kako bi se najefikasnije delovalo na transformaciju upravo onih sposobnosti,
koje su odgovorne za visoku treniranost i sportsku formu kod svakog pojedinca i sportske ekipe.
Naredni cilj teorije sportskog treninga je utvrivanje zakonitosti po kojima bi se odvijala
selekcija (usmeravanje i izbor) potencijalnih kandidata za vrhunski sport. U ovu svrhu najbitnije
je odrediti precizne (metrijski ispitane) merne instrumente, pomou kojih e se najbolje moi
meriti, kontrolisati i pratiti razvoj dominantnih osobina, sposobnosti i karakteristika sportiste.
Kada su svi ovi uslovi ispunjeni, cilj teorije sportskog treninga je odreivanje zakonitosti, koje
omoguuju racionalno programiranje treninga sportista razliitog uzrasta, pola i
kvalitetnog nivoa.
Realizacija ciljeva teorije sportskog treninga i utvrivanje zakonitosti je mogue i uspeno,
ukoliko se nauni pristup bazira na takvim metodolokim postupcima, iji su osnovni
strukturalni elementi: nauni eksperiment, dijagnostike metode, statistike i kibernetike
metode.

Saetak
Osnovni cilj teorije sportskog treninga, kao naune discipline, je utvrivanje zakonitosti u
sledeim strukturalnim elementima, kao njenim podsistemima:
1. Karakteristike sportske aktivnosti (preko strukturalne i funkcionalne analize), utvrivanje
hijerarhijske strukture sporta, sportske grane ili discipline;
2. Karakteristike sportiste (individualno-antropoloke), utvrivanje hijerarhijske strukture
antropolokih karakteristika;
3. Uslovi u kojima se proces sportskog treninga, takmienja i oporavka moe uspeno ostvariti;
4. Dijagnostike metode za kontrolu i praenje karakteristika navedenih pod rednim brojevima
1 i 2;
5. Selekcija (usmeravanje i izbor) potencijalnih kandidata za vrhunski sport, konstruisanje
baterije testova;
6. Proces razvoja sportskih rezultata;
7. Upravljanje trenanim procesom;
8. Programiranje treninga-primena optimalnih i specifinih operatora treninga (sredstava,
metoda i optereenja).

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.

ta je teorija sportskog treninga?

ta je kineziologija?
Koji su ciljevi teorije sportskog treninga?
ta je strukturalna, biomehanik, a ta funkcionalna analiza?

Poglavlje III

POJAM I DEFINICIJA SPORTSKOG TRENINGA

Trening, lat. Vuenje-izvlaenje...u Engleskoj...konja iz tale, radi obuavanja i

podizanja sposobnosti treniranja!
Nije tano poznato, kada je (i da li je) iz konjikog sporta, re Trening preneta u sport
u celini.
Sportski trening jeste nauka i to njen veoma bitan segment Eksperiment. Eksperiment
koji neprekidno traje i nikada se nee zavriti!?

Kljuni termini
----------------------------------------Trenani proces
Trenana tehnologija
Transformacioni proces
Programirani trening
Genetika
Zablude u treningu

*Izraz tehnologija je sastavljena iz grkih rei techneumetnost, vetina (zanat) i

logosnauka. Trenana tehnologija je istovremeno, kako umetnost, tako i zanat i nauka.

utina usmerenosti treninga, kao najznaajnije zakonitosti, jeste da trenani proces

usmerimo ka razvoju onih faktora, koji su i sadrani u hijerarhijskoj strukturi, kao modelu
odreenog sporta. Samo tako je mogue postii eljeno finalno stanje definisano na vrhu
piramide, kao cilj. Logino je da e vrh piramide biti vii ukoliko je baza (razvijenost bazinih
antropolokih karakteristika zavisnih od genetske predispozicije) ira na inicijalnom stanju, tj. u
etapi pre zapoinjanja sistematskog razvoja specifinih antropolokih karakteristika. Da bi se
postigla vrhunska sportska forma, kao uslov za postizanje eljenog sportskog rezultata,
neophodna je etapa situacione pripreme. Putem nje se podie specifina takmiarska efikasnost,
kako u funkcionalnom, tako i u strukturalnom smislu (bioenergetika, tehnika, taktika).
Tehnoloki put u trenanom procesu zapoinje dijagnostikom, koja se u vidu kontrole i praenja
ponavlja u svakoj narednoj etapi, tj. u tranzitivnom stanju. U svakom od tranzitivnih stanja (Sta,
Stb, Stc,..) se odreuju novi stimuliui nadraaji (npr. Stc + 1), tj. optimalni trenani stimulusi
adekvatni trenutnim aktuelnim mogunostima sportiste detektovanim putem dijagnostike.
Optimalno upravljanje trenanom tehnologijom podrazumeva tano procenjeno vreme trajanja
odreenih etapa, pri emu nee doi do nepotrebnog rasipanja vremena i energije. Ovim putem
e se ispotovati precizna progresija adaptacije sportista na vee zahteve, kao nove stepenice na
putu ka vrhu piramide. Sutinski zadaci na ovom putu su stalna traganja (eksperimenti) za sve
efikasnijim trenanim sredstvima, metodama i optereenjima, koji e biti ukljueni u svakoj
narednoj etapi-tranzitivnom stanju. Ovo nije mogue bez sistematske i specifine dijagnostike
(testiranja), kontrole i praenja tokom celokupnog sportskog staa, kao i u svim daljim periodima
i ciklusima.
Graf. Upravljanje trenanom tehnologijom* njeni zadaci i ciljevi

Brojni pokuaji definisanja sportskog treninga na kraju uvek ostaju nedoreeni i sa mnogo
integralnih pojmova, koje ponovo treba definisati. Na taj nain praktina korist takvih definicija
je svedena na nulu, jer je izgubljena realna sutina i cilj ovog izuzetno sloenog procesa. Sa
druge strane, kada govorimo o sportskom treningu danas, svi se ponaamo kao da nam je
potpuno poznato znaenje ovog termina. Pri pokuaju da odgovorimo na pitanje "ta je to
sportski trening ?", nailazimo na velike potekoe. Svaki termin, koji prilikom toga koristimo
razliito se tumai, te zahteva detaljnije objanjenje, a to u sluaju favorizovanog pristupa
(medicinskog, fizioloko-biohemijskog, psiholokog, sociolokog, pedagokog...) daje vrlo
konfuznu i nerealnu sliku sportskog treninga. Bilo bi prepotentno u ovakvoj situaciji izneti, ak i
pokuaj davanja "najboljeg reenja" za objektivno i aktuelno shvatanje kineziolokoantropolokog pojma sportskog treninga. Ni jedna definicija ne znai mnogo sve dok ne
prouimo ono na emu radimo, a tada je svaka definicija gotovo nepotrebna (Mainland, prema
Petzu, 1981). Zato je od "nesrene definicije", daleko bolje sutinu i pojam sportskog treninga
istai kroz njegov cilj, ulogu i zadatke. S obzirom na to da je ljudski organizam izloen
sistematskim napornim viegodinjim sportskim aktivnostima, primoran je da u trenanim i
takmiarskim uslovima koristi sve svoje adaptivne mehanizme, i proe sve pojedinane
specifine procese u sistemu adaptacionog sindroma, s pravom se moe rei da upravo ovaj
sloen proces adaptacije, lei u osnovi pojma sportskog treninga. Polazei od ove koncepcije
sportski trening bi se mogao definisati kao: specifian dugotrajan intenzivan proces
adaptacije organizma, ostvaren primenom optimalnih trenanih stimulusa (sredstva,
metode, optereenja) u planiranom vremenu, a u cilju transformacije onih antropolokih
karakteristika od kojih zavisi postizanje vrhunskih sportskih rezultata.

Sportski trening je ciljani kontinuirani proces prilagoavanja organizma na specifine i sve vee
napore, koji e obezbediti superadaptacione procese, a samim tim i visok sportski rezultat.
Cilj ovakvog procesa je optimalni nivo prilagoenosti svih osobina, sposobnosti i
karakteristika od kojih zavisi eljeni, ali realno mogu, unapred planirani sportski
rezultat.
Sutina sportskog treninga, bez obzira na razliite prilaze odreenju pojma, kao i razliite
definicije je da:
-

Izaziva adaptacione promene;

Predstavlja specifinu vrstu mentalnog i fizikog rada;
Sprovodi se sistematino;
Planiran je i programiran;
Predstavlja dugoroan proces sportske specijalizacije;
Predstavlja delatnost, kojom se upravlja pomou specifinih sredstava, metoda i
optereenja;
Sprovodi se i iznad graninih optereenja, pri kojima se savladavaju maksimalni fiziki i
umni napori;
Usmeren je na maksimiziranje sposobnosti u skladu sa dispozicijama i uslovima u kojima
se izvodi.

Iz ovoga se vidi da trening ima vieslojni karakter. Ova vieslojnost lepo je izraena i u definiciji
sportskog treninga od strane Vittori-a (1982), koja glasi:
Sportski trening je kompleksan pedagoki proces, koji se konkretizuje u
organizovanom vebanju-radu, koje se ponavlja sa takvim optereenjem da aktivira
fizioloke procese superkompenzacije i adaptacije organizma. Time se postie poboljanje
fizikih, psihikih, intelektualnih, tehnikih i taktikih kvaliteta sportiste, koji se
manifestuju u postizanju takmiarskih rezultata.
Osnovna uloga sportskog treninga je da kroz sistem upravljanja sportskom formom,
sportistu "uvede" u sportsku formu i omogui postizanje maksimalnog sportskog rezultata.
Ovo upravljanje sportskom formom podrazumeva duboko poznavanje individualnih karaktera
optimalnih trenanih optereenja. Posebna panja, u drugom delu ove knjige, posveena je
odreivanju optimalnih trenanih optereenja. Velike greke se jo ine, upravo zbog
nedovoljnog poznavanja uzroka odreenih posledica, pa se esto "puca u prazno". Dominantno
se intuitivno odreuju neselekcionisani trenani stimulusi, sa nadom da e neki od njih da pogodi
cilj i izvri potrebnu adaptaciju. U ovakvoj situaciji je nemogue odrediti ciljano dejstvo
trenanih stimulusa i upravljati izlazom (posledicama), tj. efektima.
U trenanoj praksi jo se ne primenjuje optimalna harmonina kompozicija sredstava, metoda i
optereenja, jer je malo poznato od ega sve zavisi efikasnost u odreenim sportskim
disciplinama.

Ciljevi i zadaci sportskog treninga

Osnovni zadatak sportskog treninga je da sportistu kroz organizovane sisteme
dijagnostike, kontrole i praenja dominantnih osobina sposobnosti i karakteristika uz stalno
optimalno planiranje i programiranje njihovog razvoja, dovede do eljenog cilja. (vidi sliku).

To znai da je trenani proces usmeren na razvoj i odravanje svih vanih komponenata

treniranosti i sportske forme, koji e sportisti osigurati nastup na takmienjima i postizanje
visokih sportskih rezultata.
Zadaci sportskog treninga predstavljaju onaj skup eljenih efekata, koji se nastoje postii
putem organizovanog i programiranog treninga.
Osnovni i najvaniji zadaci sportskog treninga su:
-

Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja za izvoenje tipinih

struktura kretanja, koji ine tehniku sportske grane;
Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja za izvoenje tipinih
struktura situacija, koji ine taktiku sportske grane;
Razvoj i stabilizacija primarnih i specifinih funkcionalnih i motorikih sposobnosti, koje
ine kondicionu pripremljenost sportista;
Podizanje nivoa efikasnosti mentalno-kognitivnih sposobnosti specifinih za konkretnu
sportsku aktivnost;
Pozitivno usmeravanje i stimulisanje vrednosnog sistema i motivacije sportista;
Poboljanje zdravstvenog statusa sportista;
Razvoj i odravanje pozitivnih osobina linosti u skladu sa karakterom sportske grane;
Podizanje sposobnosti mikrosocijalne adaptacije;
Formiranje integralne efikasnosti sportista, imajui u vidu odnos pojedinih determinanti
sportskog uspeha.

Informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga

Sportski trening ima za cilj postizanje sportskog rezultata, preko razvoja i usavravanja
sportske forme. Meutim, nema optimalnog upravljanja sportskom formom ukoliko ne
poznajemo sve faktore od kojih ona zavisi. Pre same operativne etape u trenanoj tehnologiji,
prvo pitanje koje se namee je:"Koje su to osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi

sportski rezultat?". Ako to nije poznato, upravljanje procesom sportskog treninga nije mogue.
Tek nakon utvrivanja dominantnih antropolokih karakteristika za odreenu sportsku granu
moe se pristupiti programiranju treninga. Nemogue je uspeno programirati trening, ukoliko ne
raspolaemo sa to vie informacija o faktorima od kojih zavisi efikasnost, tj. uspenost u
odreenoj sportskoj grani. U takvim uslovima dolazi do intuitivnog i stihijskog rada. Samo one
antropoloke karakteristike, koje su direktno odgovorne za postizanje sportskog rezultata, a
pojedinac ih prirodno (genotipski) poseduje, treba sistematski usavravati (fenotipski). Vano je
raspolagati i sa informacijom o genetskoj uslovljenosti svake od bitnih osobina, sposobnosti i
karakteristika. Ona koja je genetski visoko uslovljena, tj. ima visok koeficijent uroenosti,
koeficijent heriditarnosti h2 (veliinu varijanse svakog faktora, koja je pod uticajem genetikih
komponenti) ima i ogranienu mogunost menjanja pod uticajem sportskog treninga. Ovo
konkretno znai da ako se u hijerarhijskoj strukturi osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih
zavisi sportski rezultat nae na poetku ona, koja ima visok koeficijent uroenosti, sistem
selekcije mora biti usmeren ka otkrivanju onih osoba, koje tu antropoloku karakteristiku imaju
"prirodno" visoko razvijenu.
U protivnom e to postati vrlo velik limitirajui faktor u postizanju visokog rezultata, koji e se
na alost otkriti mnogo kasnije, kada je ve uloeno mnogo truda, vremena, energije i sredstava.
Ovakav proces tada postaje ne ekonomian, a sami treninzi sredstvo za "maltretiranje" sportiste
sa nizom zdravstvenih i psiho-socijalnih destrukcija.
Sve ovo nije dovoljno za uspeno programiranje treninga. Poseban problem predstavlja odgovor
na pitanja: Koji su to merni instrumenti i koje metode kojima se mogu izmeriti i kontrolisati
dominantne antropoloke karakteristike, koji su to optimalni trenani stimulusi (sredstva, metode
i optereenja) pomou kojih se te dominantne karakteristike mogu najefikasnije razvijati?
Pretpostavimo da znamo od kojih antropolokih karakteristika zavisi sportski rezultat, a
nemamo instrumentarijum, kojim emo te karakteristike meriti i kontrolisati njihov razvoj. Jo
gore je da procenjujemo te karakteristike sa mernim instrumentima, koji imaju vrlo loe
metrijske karakteristike. Najtea posledica je da smo izmerili neto drugo, a ne ono to mislimo
da jesmo i to smo trebali da izmerimo. U ovakvom sluaju pokrenuli smo ceo lanac
katastrofalnih greaka. Svi trenani sadraji, koje odreujemo na osnovu ovako procenjenih
osobina, sposobnosti i karakteristika su potpuno pogreni. Njime neemo uticati na promenu
antropoloke karakteristike, koja je bitna i koju mislimo da smo izmerili, nego na sasvim neku
drugu, koja moe da ima ak i antagonistiko dejstvo u hijerarhijskom sistemu faktora od kojih
zavisi sportski rezultat. Trening je usmeren u potpuno pogrenom pravcu. Umesto da se
pribliavamo cilju mi se sve vie, kako vreme prolazi, udaljavamo od cilja.

Graf. Faktor greke

Trenanom tehnologijom treba da navodimo proces transformacije dominatnih

performansi sportiste ka ostvarenju cilja (sportski rezultat) u odreenoj sportskoj grani i
disciplini. Direktan put je po liniji O-cilj sa to manjim oscilatornim talasima (grekama i
odstupanjima). Sva odstupanja od pravca, koji dovodi do eljenog stanja (cilja) predstavljaju
greku (e-eror, razliitog stepena I, II, III) u treningu, tj. trening je preusmeren. Vie ne
razvijamo one sposobnosti, osobine i karakteristike od kojih direkto zavisi uspeh u odreenom
sportu, nego one koje su najee potrebnije za neki drugi sport ili sportsku disciplinu. Tada
rezultat u treniranoj disciplini sve vie opada (-1,-2,-3), i nikad ne dostie eljeno stanje za
odreeno vreme, kao ni finalno stanje u toku sportske karijere. Greke, slabiji rezultat, pa i
skraenje sportske karijere je (od O do -1,-2,-3) sve vee to su odstupanja vea. Greke ine
trening sve neekonominijim i pre svega neefikasnijim.
Ista posledica se deava i u sluaju da smo precizno procenili dominantnu antropoloku
karakteristiku, a da ne poznajemo ili primenjujemo pogrene trenane sadraje (sredstva, metode
i optereenja) za njenu transformaciju. Ponovo e doi do toga da stimuliemo razvoj neke druge
karakteristike, koja opet moe da narui potrebno harmonino jedinstvo optimalne
pripremljenosti onih antropolokih karakteristika od kojih zavisi rezultat.
Za uspeno programiranje spotskog treninga izuzetan znaaj imaju informacije o
odreenim principima i zakonitostima sportskog treninga, koji uslovljavaju i odreuju tok
adaptacionih procesa. Svaki trener da bi bio uspean (kreativan, originalan) mora da bude
specijalista-programer treninga, a ne da radi po programu. Ovo je posledica slabog
poznavanja zakonitosti, ija je osnova bioloke-fizioloko-biohemijske prirode, a nadogradnja
metodoloke i tehnoloke. Posebno poglavlje (br.4) ove knjige detaljno govori o osnovnim
zakonitostima sportskog treninga. Kako je trening eksperiment, koji neprekidno traje i
nikada se nee zavriti, jasno je da treneri, koji upravljaju takvim eksperimentom moraju dobro
znati i predvideti dejstvo trenanih stimulusa. Ovo podrazumeva dobro poznavanje
zakonitosti sportskog treninga.
U suprotnom "trener" e se nai u haotinom, zaaranom, bez izlaznom krugu u traganju
za idealnim "receptima" programima, koji naravno ne postoje izvan individue i izgubiti
svaki epitet subjekta, koji upravlja trenanim procesom.
U procesu razvoja sposobnosti i osobina, sportista voen od strane svog trenera mora da se sretne
sa osnovnim faktorima treninga, koji su opisani u odreenim poglavljima ove knjige:
- Viestrani fiziki razvojbaza;
- Sportsko-specifini fiziki razvoj;

- Tehniki faktori;
- Taktiki faktori;
- Psiholoki faktori;
- Zdravstveni faktori;
- Prevencija povreda;
- Teorijsko usavravanje.
U celokupnom procesu sportskog usavravanja moraju se potovati osnovni principi i zakonitosti
sportskog treninga (opisani u poglavlju 4 ove knjige), a najbitniji su sledei:

Tab. Osnovni principi i zakonitosti u sportskom treningu

Principi treninga

Zakonitosti treninga

Aktivno uee sportiste

Viestrana priprema
Specijalizacija
Individualizacija
Progresivnost optereenja

Adaptivnost
Usmerenost
Kontinuiranost
Ciklinost i valovitost

Filozofija treninga mora da se bazira na poznavanju negativnih efekata rane specijalizacije (rani
sportsko-specifini razvoj) i pozitivnih efekata viestranog (bazinog) programa.

Tab. Komparacija izmeu rane specijalizacije i viestranog razvoja

FILOZOFIJA TRENINGA
Rana specijalizacija
razvoj
Brzo poveanje sposobnosti

Viestrani program
Sporiji razvoj sposobnosti

Najbolje-krajnje sposobnosti se
postiu ve u 16 godini, jer je
izazvana brza adaptacija i
iscrpljivanje potencijala

Najbolje sposobnosti se
postiu posle 18 godine,
kada je dostignuta fizioloka
i psiholoka zrelost

Sa 18 godina mnogi sportisti

sagore i prekidaju sa sportom

Ostvaruju se uslovi za dug

sportski sta

Konstantne, prolongirane
povrede, zbog forsirane
adaptacije
Nepostojane sposobnosti za
takmienja nemogunost
dueg odravanja sportske forme

Malo povreda-otpornost
na povrede

Postojane sposobnosti za
takmienje-sposobnost
odravanja sportske forme

Apsolutno nii maksimalni

rezultat, kratko odriv

Visoki sportski rezultati, koji

se mogu ponoviti

Zablude u sportskom treningu

Sportski trening nije proces koji se moe nauiti, njega treba objasniti i razumeti.
Mnoge naune discipline, koje su direktno u vezi sa sportskim treningom (fiziologija,
psihologija, pedagogija, sociologija, biologija, biohemija, genetika.) u svojim definicijama
treninga su potvrdili njegovu veliku sloenost. Ako se parcijalno pristupi ili se meri bilo koja
funkcija, time se odreuje samo stanje odreene funkcije, a nikako nam ne daje pravo da
zakljuujemo o treniranosti u celini ili da nekoj funkciji damo prednost u integralnom procesu
adaptacije. Sloenost procesa treninga je upravo u multidisciplinarnoj meuzavisnosti i
interakcijskim odnosima velikog broja kriterijuma, koje za sada, praktino nije mogue uzeti i
registrovati u obliku celokupnog integralnog jedinstvenog fenomena. Trening treba shvatiti kao
vrlo specifian proces u kome se za svakog pojedinca stalno pronalazi odgovarajui optimalni
redosled deavanja (tehnoloki proces) i broj faktora, koji su odgovorni za uspenost. Proces
sportskog treninga nisu ablonski, ili bilo kakvi drugi mehaniki postupci dati u vidu "recepta"
vaeeg za svakog. Naalost, jo imamo priliku da vidimo i ujemo mnoge "strunjake", koji sa
nepogreivom sigurnou nude pogrena reenja, jer nemaju dovoljno teoretskog znanja. Trener
pored znanja mora imati izraenu intuiciju, kao talenat za posao kojim se bavi.(sluaj u svim
kreativnim i stvaralakim aktivnostima). Mora biti sposoban da sam odlui o aktuelnoj potrebi i
vrsti pomoi nekom sportisti od strane drugih strunjaka (npr. psihologa). Pomo drugih
strunjaka, autoriteta u svojoj struci, daleko je potrebnija treneru, nego sportisti. esto na ovoj
relaciji postoje zablude i zastranjivanja, koja donose veliku tetu samoj struci.
Takoe, nedovoljna panja se posveuje genetskim iniocima, pa su zablude o naslednoj
uslovljenosti motorike iroko rasprostranjene. Genetski inioci odreuju neponovljivu
biohemijsku individualnost, kroz jedinstvenu morfo-funkcionalnu organizaciju svake jedinke.
Niz ovih biohemijskih i morfo-funkcionalnih specifinosti zahteva potpuno razliit pristup i
razliite optimalne stimuluse kod svakog pojedinca u procesu maksimalne adaptacije. Dugo se
verovalo da se procesom sportskog treninga pokuavaju "stei" bolje motorike sposobnosti.
Tako se deavalo (naalost, to je jo prisutno) da su sporiji sportisti radili na brzini, slabiji na
snazi, itd. Ovi sportisti su postizali i postiu prosene rezultate, jer su svoje sposobnosti podredili
treningu, a ne trening njihovim sposobnostima koje poseduju, a koje su bitne za postizanje
sportskog rezultata. Ovo svakako govori o nedovoljno poklonjenoj panji genetskim iniocima.
Dananja svetska istraivanja znaaja, stepena i procesa naslea motorikih sposobnosti,
zahvaljujui u prvom redu genetskom inenjeringu i molekularnoj biologiji, kre iroke puteve
ka revolucionarnim saznanjima u oblasti sportske genetike. Sve e to definitivno izbrisati
teorijske pretpostavke, kao zablude o receptima i formulama postizanja vrhunskih sportskih
rezultata. Treneru e ipak ostati na raspolaganju bogatstvo sredstava, metoda i optereenja u
svojoj ogromnoj raznovrsnosti, koje svojom intuicijom i velikim znanjem treba odabrati i
prilagoditi svakom pojedincu do takvog stepena preciznosti da stimulusi deluju tano na uzrok,
kao to to ini neki izvanredan farmakoloki preparat.
Jo jedna zabluda, koja donosi tetu naoj sportskoj praksi je prisutno miljenje i pojava da se
odreene vrste priprema, kako ih u praksi nazivamo (kao tehnika, taktika, fizika, psiholoka

itd.) tretiraju kao neke izolovane dimenzije treninga iz kojih mogu proistei reenja za visoku
uspenost, a da operatori ovih priprema nisu ak prisutni ni fiziki niti emotivno u vremenu i
prostoru sportskog treninga (kao podela trenera na kondicione, tehniko-taktike, psiholog u
klubu, ili reprezentaciji i sl.). Sve ovo mora biti u delokrugu trenerovih sposobnosti, a za ue
poznavanje i dublja saznanja, kao i za podizanje prirodne intuicije na vii nivo, veliku pomo
treba da trai od strunjaka iz drugih naunih disciplina, koji mogu da pomognu usavravanju
trenanog procesa. Jednostavnije reeno, velika je zabluda da je pomo drugih strunjaka
potrebnija sportist, nego treneru. Upravo je situacija obrnuta.
Samo talentovani treneri sa talentovanim sportistom mogu postii uspeh. Vrlo talentovani
treneri bez talentovanih sportista su gotovo nemoni, kao to i vrlo daroviti sportisti nisu samim
tim unapred odreeni za visoke rezultate. Nedovoljna objektivizacija u treningu, naalost nije
dozvolila statistiku analizu, koliki broj sportista je proslavio trenera ili koliki broj je trenera,
koji su proslavili sportistu.
Da li su danas ishrana i doping u sportu velike zablude? (a jesu!), ili neto drugo? ( i jo
neto!), o tome se govori vie u 4-om poglavlju ove knjige.

Saetak
Upravljanje promenama (transformacijama) sportskih performansi zahteva visoko
poznavanje funkcionisanja ljudskog organizma, kao i faktora od kojih to funkcionisanje zavisi.
Celokupan trenani proces treba da bude baziran na tim osnovama i putem dobro organizovanih
tehnolokih procesa usmeren ka postizanju najviih vrednosti u onim sposobnostima, koje su i
najvanije za postizanje visokog sportskog rezultata. Sve ovo zahteva visoko personalizovano
programiranje treninga sa jasnim, preciznim i objektivnim zadacima i ciljevima u kome e se
maksimalno potovati principi i zakonitosti funkcionisanja i adaptacije ljudskog organizma. Pri
tome su bar dva faktora dominantna-endogeni (genetski) i egzogeni (vrhunska trenana
tehnologija). Oba faktora su viedimenzionalna, to govori da je trenani proces enormno sloen
i da ga treba razumeti na specifian fizioloko-kibernetiki nain. Upravljanje stresnim
situacijama u toku trenanog procesa, po svemu sudei pripada njegovom najosetljivijem i
najvanijem delu. Ako kompariramo termine i definicije transformacionog procesa, trenanog
procesa i trenane tehnologije, onda se moe zakljuiti da je transformacioni proces najiri
pojam, trenani proces ui i odreeniji, a trenana tehnologija najspecifiniji i sasvim odreen i
sistemski ureen etapni put transformacije. Programirani trening je centralni i sutinski deo
trenane tehnologije i klju za uspeno maksimalno podizanje dominantnih sposobnosti kod
svakog pojedinca posebno. Upravljanje trenanim procesom podrazumeva programirani trening,
a on podrazumeva stalne objektivne povratne informacije preko redovne kontrole, dijagnostike i
evaluacije trenutnih aktuelnih stanja u svim aspektima treniranosti sportiste. Bez stalnog uvida u
trenutno stanje sportiste, nema ni programiranja treninga, niti je mogue upravljati trenanim
procesom. Bez svega ovoga nema sportske forme i sportskog rezultata, sve ostaje stvar sluaja.

Studijska pitanja:
1. ta je sportski trening?
2. ta je cilj, sutina i uloga sportskog treninga?
3. Koji su zadaci sportskog treninga?

4.
5.
6.
7.

Koje su informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga?

Objasni pojmove: transformacioni proces, trenani proces i trenana tehnologija.
Koja je osnovna filozofija treninga?
Koje su mogue zablude u sportskom treningu?

POGLAVLJE IV
Pojam modela i sportskog modelovanja
U kompleksu modelovanja posebno mjesto zauzima kibernetiko modelovanje.
Kibernetiko modelovanje je samostalni oblik modelovanja, i preteno nosi funkcionalnoinformatiko, i logiko-matematiko obiljeje. Osnovu kibernetikog modelovanja predstavlja
slinost po obliku (izomorfizam) i po sadraju. Kibernetikim modelom se prikazuje
funkcionalna veza izmeu modela i originala, dok se istovjetnost njihovih materijalnih
supstrata moe zanemariti.
Model i original ne moraju da budu isti ali moraju da budu slini. Ta slinost moe biti
geometrijska, fizika ili matematika. Svaki model se konstruie tako, da u svakom trenutku
moe da zamjeni original u procesu njegovog izuavanja. Na taj nain se mogu dobiti nove
informacije, provjeravane viestrukim ponavljanjem. Na osnovu novih informacija koriguju se
prethodne i tek kada se utvrdi relativno najefikasniji sistem razvijanja proteiranih biomotornih
dimenzija, model se primjenjuje na originalu. Zahvaljujui postojanju modela, izbjegnuto je
sticanje pogrenih navika sloenog kretanja, razvijanje jedne biomotorne dimenzije, koja je
manje aktuelna u datoj sportskoj disciplini, na raun druge biomotorne dimenzije, koja je
aktuelnija.
Mogunost korienja izomorfnih relacija je uslovila prerastanje kibernetikog
modelovanja u vrlo efikasan nauni metod, koji se danas sve vie koristi i u sportskom treningu.

Kibernetiki model sportskog treninga

Veliki fiziki napor u napadu i odbrani, koji je bio sastavni dio svakodnevnog ivota svake
jedinke ovjekovog pretka, bio je jedan od primarnih faktora odravanja vrste tako da je, na
neki nain, ostao zapisan u genetskom kodu, odnosno u programu razvoja savremenog ovjeka.
Taj se zapis izraava i u spontanom interesovanju pojedinca za neki oblik fizikog napora,
naroito ako za to postoji izrazitije emotivno angaovanje. Moglo bi se rei da je interesovanje
za sport u bilo kakvom obliku, upravo iz tih razloga postalo masovna pojava. Ukljuivanje
politikih, nacionalnih, regionalnih, profesionalnih i egzibicionih faktora uslovilo je jo
masovnije angaovanje pojedinaca i grupa, a otrija konkurencija uticala je na porast vrhunskih
dostignua.
U poetnoj fazi razvoja sporta, kada je nepoznavanje potrebnih informacija bilo veoma
veliko, sportski rezultati su, prema ljudskim mogunostima, bili vrlo skromni. Ukljuivanjem
naunih disciplina i strunih ekipa u sport, koliina nepoznavanja informacija (entropija) je sve
manja a rezultati sve bolji. Od skromnih poetaka, razvoj sporta je sve dinaminiji; nekada se

treniralo jednom do dva puta nedjeljno, danas dva i vie puta dnevno; nekada se nedjeljno
treniralo oko etiri efektivna sata, danas do osam sati dnevno; nekada se za trening troilo oko
5000 kalorija nedjeljno dok je to danas dnevna potronja. Sport je sve manje zabava, a sve vie
naporan rad.
Praenjem razvoja svjetskih rekorda utvruje se buran razvoj. Za neke rekorde, u plivanju,
atletici i mnogim drugim sportovima, smatralo se da su nedostini; danas ih na svakom
treningu obaraju omladinci i s tim rezultatima ne moe se vie postati lan nacionalne ekipe.
Ne moe se rei da se organizam toliko mnogo izmijenio i da je zbog toga mogue postizati sve
bolje rezultate u sportu. Do toga dolazi zato to su naunik i savremena metodologija i
tehnologija sve vie prisutni u razvoju sporta.
Tipino za dananju fazu razvoja sporta jeste pribliavanje potronje energijskog
potencijala relativnoj gornjoj biolokoj granici. Budui da prosjena ljudska jedinka u toku 24
asa potencijalno raspolae sa oko 5000 kalorija, to nije dovoljno za maksimalan razvoj svih
organa i svih biomotornih potencijala, primarni ciljevi u sportu definisani su sa dva zadatka:
- Adaptirati organske mehanizme za poveanje adekvatnog energijskog potencijala,
- u toku treninga raspoloive energetske potencijale rasporeivati regionalno, prema
ueu u datom sportu.
Tako se, na primjer, svakim treningom, kojim se sprinteru, bacau, skakau, dizau tegova
i sl. razvijaju aerobni kapaciteti, smanjuju mogunosti za razvoj anaerobnih kapaciteta, koji su u
tim sportovima primarni. Takoe, ako se npr., skakau uvis previe doziraju (po broju
izvoenja i koliini optereenja) vjebe za razvoj kranijalnih ekstremiteta, tada nee ostati
dovoljno energije za razvoj kaudalnih ekstremiteta, to je za skakae uvis primarno. Poto se u
savrijemenim uslovima treninga u toku dana utroi, izuzev energije neophodne za odravanje
vitalnih funkcija, sva preostala raspoloiva energija, njome se mora racionalno raspolagati, jer
ako bi se previe utroila za ono to je manje potrebno, ne bi je dovoljno ostalo za ono to je za
dati sport vie potrebno. Zbog toga je za sastavljae plana i programa treninga sve aktuelniji
odgovor na pitanja:
- ta trenirati?
- Kako trenirati?
- Koliko trenirati?
im se pojavila potreba za izborom sredstava fizikog vaspitanja, pojavljuje se i potreba za
upravljanjem tim izborom. U vrhunskom sportu na treningu se primjenjuje relativno mali broj
pokreta, iako su mogunosti ovejeg aparata za kretanje, za izvoenje elementarnih pokreta i
njihovih kombinacija praktino bezgranine.
Svaki sistem, naroito bioloki, moe pod uticajem raznih dejstava da prelazi u razna stanja.
Stanje sistema bi se moglo definisati kao skup odreenih vrijednosti veliina, koje odreuju
njihovo ponaanje. Ove veliine dozvoljavaju da se meusobno uporeuju stanja odreenih
sistema u toku njegovog kretanja. Na primjer, iako je eksperimentalna grupa sistematski
vjebala samo pokrete balistike repeticije s velikim optereenjem i dugim trajanjem (BLS-RPTPT), takav tretman razvio je i druge vrijednosti veliina. Tim veliinama moe da se prikae
prostor stanja za dati skup vrijednosti veliina; on se moe uporeivati ili s drugim sistemima iz
ukrenog modela ili sa istim sistemom ali modifikovanim tretmanom.
Na slici br.1. prikazan je uticaj vrsta miinih naprezanja, izometrijskog (IZM) i
repetitivnog (RPT) miinog naprezanja s jedne, veliine opterenja, (P = veliko), (p = malo) s

druge, i duine trajanja (T = dugo), (t = kratko), s tree strane, na razvoj elementarnih

biomotornkih dimenzija, na silu (F), brzinu (v) i izdrljivost (E).

Sl. 1. Ukrteni (crux) model. Relacije izmeu vrsta miinih naprezanja, veliine optereenja i duine
trajanja, i elementarnih biomotornih dimenzija

Tretman kretanja se u mehanici primjenjuje u uem znaenju te rijei i oznaava promjenu

poloaja nekog objekta u prostoru i vremenu. U kibernetici pojam kretanje ima sloeniji smisao i
definisan je kao svaka promjena objekta u toku vremena.
Svako kretanje sistema u kibernetikom smislu moe se posmatrati kao niz pretvaranja
njegovog stanja. Svako pretvaranje jednog objekta u drugi ostvaruje se djelovanjem operatora na objekat.
Objekat podvrgnut pretvaranju zove se operand, a kao rezultat pretvaranja nastaje 1ik.
Na narednoj tabeli je primjerom iz sportskih igara prikazana navedena konverzija u
procesu kretanja (promjena objekta u vremenu) stanja treniranosti sportiste u pripremnom
periodu, gdje je operand definisan kao polazno stanje, operator koji izaziva pretvaranje, kao
sredstva treninga; novo stanje, nastalo kao rezultat pretvaranja, naziva se likom. U daljem
procesu kretanja sistema, lik se tretira kao sljedei operand.
Pretvaranje stanja treniranosti sportiste vri se prema principu: organizam prvo serijom
pretvaranja osposobiti za vii nivo adekvatnih sposobnosti i, najzad, odravati tako steene
sposobnosti (tab. Br.1).

Tab.br.1
Korak

Operand

Konverzija

1.

Polazno
stanje

2.

Stanje: aer

3.

Stanje: aer-lac

Program:
aerobni kapaciteti
Program: anaerobni
laktatni kapaciteti
Program: anaerobni
alaktatni kapaciteti

Lik
aer
aer-lac
aer-lac-alc

4.

Stanje: aer-lac-alc

5.

Stanje: aer-lac-alc-teh

6.

Stanje: aer-lac-alcteh-tak

Program:
obuavanje-tehnika
Program:
obuavanje-taktika
Program: takmiarska
situacija

aer-lac-alc-teh
aer-lac-alc-teh-tak
aer-lac-alc-teh
tak-sit

Tab.br.1. Kretanje, prikazano kao promjena objekta u vremenu.

Zadatak svakog upravljanja sastoji se u u aktivnom djelovanju na objekat sa ciljem da se

pobolja njegovo ponaanje. Ali, da bi se mogli uporediti razliiti vidovi ponaanja upravljanog
sistema, i meu njima najbolji izdvojiti, neophodno je raspolagati odreenom veliinom
karakteristinom za efikasnost upravljanja. U kibernetici takva veliina nazvana je kriterijum
efikasnosti ili index performansi. U sportskoj igri, na primjer, kao kriterijum efikasnosti ne uzima
se broj postignutih pogodaka nego broj realizovanih situacija za postizanje pogotka, zato to se
pogoci postiu i u takvim sluajevima koji nijesu rezultat kretanja upravljanog sistema.
Svakoj varijanti upravljanja odgovara odreena vrijednost kriterijuma efikasnosti; zadatak
optimalnog upravljanja u sportskoj igri sastoji se u realizaciji veeg broja (gol-poen) ansi u
odnosu na protivniku ekipu. Prilikom komponovanja sistema optimalnog upravljanja u
sportskoj igri neophodno je uzeti u obzir i injenicu da su sva upravljaka dejstva, neposredno
ili posredno, vezana za ljudski organizam, odnosno za odreena bioloka ogranienja. Sistem
postaje jo sloeniji ako je neophodno potrebno da se nekim upravljakim dejstvima operie do
maksimalnih, a drugim do optimalnih granica. Algoritam upravljanja, definisan kao skup pravila
po kojima se informacija, koja ulazi u upravljaki prostor, prerauje u signale upravljanja radi
poboljanja kriterijuma efikasnosti u funkciji vremena, u upravljanju sportskom igrom moe da
bude prilagoen odreenim potencijalima igraa kako bi ulazna informacija, poslije prerade u
crnoj kutiji, dobila oekivani oblik izlazne informacije. Optimalno upravljanje treningom igraa
(pod kojim se podrazumijeva mnotvo upravljakih dejstava u skladu sa ogranienjima
postavljenom sistemu), a koje obezbjeuje najpovoljniju vrijednost kriterijuma efikasnosti,
moglo bi se prikazati odgovarajuom shemom.
Elementarna shema miine aktivnosti u raznim sportovima ukazuje na mogue
kombinacije broja miinih kontrakcija gdje se miina kontrakcija moe izvriti pojedinano i
ponavljajue; gdje karakter miine kontrakcije moe da bude miometrijski, izometrijski i
pliometrijski; gdje uee miine mase moe da bude lokalno, regionalno i totalno; gdje se
kvantitativna struktura moe prikazati intenzitetom kontrakcije, brzinom pokreta i amplitudom
pokreta.
U grupi sportova u ijem sadraju postoji prostor repetitivnog dejstva, kvantitativna
struktura treninga proiruje se na broj pokreta u jednoj seriji; na trajanje relaksacionih intervala
izmeu pojedinih pokreta u aktuelnoj seriji; na broj serija pokreta na jednom treningu i na
trajanje relaksacionih intervala izmeu serija.
Svi nabrojani elementi kvantitativne strukture mogu se dozirati. Ako bi se gradacija izvela
samo na tri nivoa: mali, srednji, i visoki nivo, u prostoru pojedinanih kontrakcija moglo bi se
konstruisati 162, a u prostoru repetitivnih kontrakcija ak 19.683 kombinacije. Analognim
izborom i analognom redukcijom, odnosno optimalnim upravljanjem treningom sportista u
izboru odnosa izmedju aerobnih i anaerobnih kapaciteta, postie se potreban kriterijum
efikasnosti. I u ovom sluaju potvruje se jedan od osnovnih postulata kibernetike da se vjetina
upravljanja sastoji u vjetini izbora.

Iz elementarne sheme treninga svake sportske discipline moe da se oformi veliki broj
relacija i interakcija pojedinih strukturnih elemenata. Na osnovu ove sheme miine kontrakcije,
zavisno od toga koje osobine i do koje mjere treba razviti, mogu se konstruisati modeli treninga
za svakog sportistu. Na osnovu takvih modela mogu se postaviti istraivaki projekti ija bi
realizacija trasirala put optimalnom upravljanju. Praktino, rezultati takvih istraivanja mogli bi
se primijeniti u izboru i doziranju vjebi u pojedinim fazama treninga uz optimalan kriterijum
efikasnosti.
Prilikom kibernetikog modelovanja neophodno je objasniti tokove informacija. Eksperti
za neurofiziologiju preuzeli su na sebe zadatak da istrae funkcije mozga. Iako je razvojem
elektronike tehnologija mnogo napredovala, to se tie istraivanja funkcija CNS-a (centralnog
nervnog sistema), nije se mnogo napredovalo. Na eksperimentalnim ivotinjama, presijecanjem
nervnih puteva i odstranjivanjem djelova mozga, pokuano je da se, kontrolom ispadanja
funkcija, utvrdi koji dio mozga je odgovoran za odreenu funkciju. Kontrola ispadanja funkcija
je vrena i na ljudima, koji su u ratu ili na radnom mjestu imali povrede mozga, ili je djelove
mozga pritisnuo ili otetio tumor, ili su nastale odreene posljedice nakon sloenog operativnog
zahvata.
Takvim eksperimentima je utvreno da postoji motorna zona za neposredno upravljanje
motorikom, i da postoje odreeni putevi, kojima se sprovode motorni impulsi. Zatim je
utvreno da iz premotorne zone izlazi veliki broj nervnih puteva, usmjerenih u zone
prostornog polja i u zone predmetnog dejstva (corpus striatum, globus palidus, koji se nalaze u
venteroanteriornom dijelu talamusa), odakle cio niz nervnih vlakana odlazi nazad u motorne
zone modane kore. Time je utvreno da postoji kruni sistem (povratna sprega - biofeedback)
sa osnovnim funkcijama informisanja i kontrole.
Iako je to tek prvi korak u upoznavanju sa CNS-om, i to je dovoljno, da se utvrdi da u
humanoj motorici postoji povratna sprega. To znai da je svaki pojedinani pokret, u nizu
pokreta, oslikan u CNS-u, sistemom upravljanja tim pokretom realizovan u spoljanjem
prostoru i vremenu, svim postojeim ulima registrovan i poslat nazad u motornu zonu CNS-a,
tamo su na osnovu novonastale situacije izvrene korekcije, motornim putevima je obrazovan
modifikovan sljedei pokret u nizu, itd. Ovaj kruni tok od ulne percepcije, do kognicije u
CNS-u, do donoenja odluke o nainu reagovanja, do stvaranja slike reagovanja, do
projektovanja niza nareenja sekundarnim djelovima CNS-a, do ostvarenja nareenja, do
utvrivanja daljeg toka sljedeih pokreta, do oslikavanja nove situacije itd, nije tako
jednostavan kao to se ovdje teoretski prikazuje. Na toj relaciji PERCEPCIJA-KOGNICIJAPREDSTAVA-PROJEKCIJA-REAKCIJA- KOREKCIJA, koja se odigrava u dijeliu sekunde,
hiljade i hiljade nareenja prolaze simultano i sukcesivno eferentnim i aferentnim putevima,
tako da je vrlo teko zamisliti taj proces.
oveiji mozak sadri oko petnaest milijardi nervnih elija, koja svaka za sebe predstavlja
raunar u malom. Veina nervnih elija ima povezane funkcije. Svaka nervna elija je sa svojih
300 do 300.000 aksona povezana sa ostalim nervnim elijama u jedinstveni sistem, ljudski
mozak. Zbog nepoznavanja tog dijela tijela, ovjek je u stanju da registruje, i to prilino
povrno, samo izlazne manifestacije, dok sve ono ta se deava u CNS-u, ovjek naziva crna
kutija. Bilo bi preambiciozno pokuavati sa samo nekoliko stotina pretpostavljenih podataka,
objanjavati ta se deava u crnoj kutiji. Svaki takav pokuaj mogao bi da izazove samo
konfuziju. Kao primjer, neka bude naveden jedan tekst, priloen uz jedan pretenciozan crte:
Na priloenoj emi kibernetikog modela upravljanja trenanom tehnologijom (ime autora), simboli
V,X,Y, respektivno predstavljaju Hilbertove prostore (vijektorske funkcionalne prostore ortonirmiranom

Fourierovom bazom), referentnih ulaznih signala, aktuelnih trenanih ekscitacija, internog stanja
organizma sportiste i njegovih izlaznih reakcija.
Kapica iznad simbola oznaava estimaciju datog prostora, simboli u boksovima oznaavaju
(hermitske) operatore direktnih i povratnih sprega, fx je nelinearni (haotini) protok homeokinetikog
stanja sportiste, dijeterminiran fraktalnim parturbacionim atraktorima.

POGLAVLJE V
Sistematizacija sportova
U fazi stihijskog razvijanja sportova, stihijski su se razvijale i podjele sportova. Postoje
podjele sportova prema veliini terena na kome se odvijaju, na velike i male sportove.
Postoje podjele sportova prema sredini u kojoj se odvijaju, na sportove na tlu, u vodi i u
vazduhu. Postoje podjele sportova prema obliku kretanja, na monostrukturalne,
polistrukturalne i kompleksne sportove. Postoje podjele sportova prema istorijskom razvoju, na
atletiku, gimnastiku, plivanje, borenje, smuanje, klizanje i sl.
Sve navedene podjele izvrene su spekulativnim putem, oslanjajui se uglavnom na forme
kretanja. Takve podjele nijesu adekvatne, jer sadrajno nijesu istorodne. Na primjer, sva atletska
tranja su srodnija plivanju, biciklizmu, tranju na skijama i sl. nego atletskim bacanjima i
skokovima. Gimnastiki preskoci i gimnastika akrobatika su srodnije discipline sa atletskim
skokovima, nego ostalim gimnastikim disciplinama, itd.
Sa aspekta sportskog treninga, neophodno je izvriti sistematizaciju sportova prema
njihovom sadraju.
Sadraj sportova je predstavljen kvalitativnom i kvantitativnom strukturom kretanja, a
podjela sportova se vri na osnovu koliine uea elementarnih biomotornih dimenzija u
sportovima, respektivno.
2.3.1 Pojam sistematizacije
Tamo gdje postoji vie inilaca, koji nose jedan zajedniki smisao, kao to je u ovom sluaju
sport kao zajedniko obiljeje, a sportske discipline kao mnotvo inilaca, neophodno je izvriti
sistematizaciju svih inilaca i razvrstati ih po njihovom najtipinijem obiljeju.
Sport ima milenijumsku tradiciju, ima sve vii drutveno-ekonomski znaaj, pa je logino
da je bilo mnogo zainteresovanih pojedinaca, koji su pokuali da izvre sistematizaciju
sportskih disciplina, kojih je sve vie, paralelno sa razvojem ljudskog drutva.
Rezimirajui postojee pokuaje sistematizacije sportskih disciplina, moe se uoiti
nedosljednost po sadraju i rogobatnost po formi. Vrlo je upadljiva prisutnost tendencije, da se
sportske discipline sistematizuju na nain, gdje dominira forma.
Tako se moe sresti sistematizacija sportova na zimske i ljetnje, na sportove na vrstom tlu
i na sportove u vodi, na cikline i acikline, na monostrukturalne i multistrukturalne, na
sportove sa spravama, na spravama i bez sprava i sl.

Poseban problem u izboru sredstava sportskog treninga ine kompleksni sportovi, koji
sadre vie disciplina, od kojih bi svaka za sebe mogla da predstavlja nezavisnu sportsku
disciplinu. Atletika i sportska gimnastika spadaju u najtipinije kompleksne sportove.
U sportu dominiraju tri elementarne biomotorne dimenzije: sila, brzina i izdrljivost. Sve
ostale osobine su ili konstitucionalne prirode ili su izvedene iz tri navedene biomotorne
dimenzije. One se ne mogu posmatrati izolovano, jer su zajedniki produkt autonomnog ivog
organizma, tako da prilikom svakog miinog naprezanja, svaka od njih je prisutna, i ispoljava
se u doziranoj mjeri. Uee ovih triju elementarnih biomotornih dimenzija, za svako sportsko
kretanje, moglo bi se prikazati trodimenzionalno, svrstavajui svako sloeno kretanje u
prostorni triedar (Sl.2).

Sl.2. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna velika sila, mala brzina i mala izdrljivost.

Sl.3. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna mala sila, velika brzina i mala izdrljivost.

Sl.4. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna mala sila, mala brzina i velika izdrljivost.

Ni jedno ivo bie nije u stanju da istovremeno razvije do svog relativnog maksimuma sve
tri elementarne dimenzije, jer energetika za njihov razvoj dolazi sa istog mjesta. Drugim
rijeima, ako se proteira razvoj jedne elementarne biomotorne dimenzije, nedostajae
energetike za razvoj druge dvije elementarne biomotorne dimenzije. U tom smislu su se
razvijale i sportske discipline, gdje obino dominira jedna od elementarnih biomotornih
dimenzija, dok je druge dvije podravaju u odreenoj mjeri. Ova podrka je vrlo suptilna, jer se
razvija samo do optimalnog minimuma, onoliko koliko je potrebno, nita vie, ali i nita
manje od toga, kako bi se iskoristili postojei energetski resursi za razvoj dominantne
elementarne biomotorne dimenzije.
Dozirano uee elementarnih biomotornih dimenzija u raznim sportskim disciplinama,
dozirana potronja energetskih potencijala u toku trajanja raznih sportskih disciplina, i
specifian oblik izvoenja sportske discipline, jednostavno nameu sportskim strunjacima
obavezu, da za svaku sportsku disciplinu odrede principe izbora sredstava sportskog treninga.
Predloena je meunarodna konvencija da se izvri tzv treinska kvantifikacija. Na osnovu
takve konvencije omogueno je svrstavanje svake sportske discipline u odreenu kategoriju,
koja bi sadrajno odslikavala tu sportsku disciplinu, sa funkcionalnog aspekta, prema:
1. Angaovanoj sili miinih naprezanja.
a) Malo angaovanje do 33% od maksimalnog miinog naprezanja.
b) Srednje angaovanje od 33% do 66% od maksimalnog miinog naprezanja.
c) Veliko angaovanje 66% do 99% od maksimalnog miinog naprezanja.
2.
a)
b)
c)

Razvijenoj brzini miinih kontrakcija.

Mala brzina do 33% od najbre moguih miinih kontrakcija.
Srednja brzina - od 33% do 66% od najbre moguih miinih kontrakcija.
Velika brzina - od 66% do 99% od najbre moguih miinih kontrakcija.

3. Potrebnoj izdrljivosti.
a) Nizak nivo izdrljivosti do 33% od maksimalne izdrljivosti.
b) Srednji nivo izdrljivosti od 33% do 66% od maksimalne izdrljivosti.
c) Visok nivo izdrljivosti od 66% do 99% od maksimalne izdrljivosti.
Takoe je neophodno svrstati svaku sportsku disciplinu u odreenu kategoriju, koja bi
odslikavala tu sportsku disciplinu, sa aspekta forme izvoenja, u:
1. Jednoaktna kretanja.
2. Intermitentna kretanja.
3. Ergostazina kretanja.
Mogue je svrstati svaku sportsku disciplinu u odreenu kategoriju, koja bi, sa
funkcionalnog aspekta ukazivala na koliinu utroka energije, i koja kvantitativno odreuje
dimenziju izdrljivosti:
1. Mala potronja.
2. Srednja ptronja.
3. Velika potronja.
Konano, svako miino naprezanje moe da se vri u miometrijskom, izometrijskom i
pliometrijskom reimu, pa se sportske discipline mogu i po tome slagati u podvrste.
Jo suptilnije kategorisanje sportskih disciplina bi se moglo izvriti ako bi se maksimalni
obim i maksimalni intenzitet podjelili, ne na treine, nego na jo manje kvantume.
Ukljuujui sve navedene faktore, podijeljene samo na tri treine, moe se formirati sistem,
koji bi obuhvatao svaku moguu kategoriju za postojee sportske discipline, pa i za one
potencijalne, za sada nepostojee sportske discipline. Takav sloeni sistem bi imao 81
kategoriju, to i nije tako mnogo, ako se uzme u obzir cjelokupni sport. Postoji veliki broj
sportskih disciplina, za koja su ustanovljena zvanina takmienja, iako nijesu uvrtene u
program Olimpijskih igara. Samo na poslijednjim ljetnjim Olimpijskim igrama odravala su se
takmienja u 28 sportova, sa 301 sportskom disciplinom, a na zimskim Olimpijskim igrama u
sedam sportova sa 2.68 sportskih disciplina.
Na priloenoj tabeli (Tab.br.2) predstavljene su elementarne biomotorne dimenzije samo
sa trodjelnom kvantifikacijom:
Tab. br. 2
Kategorije

SILA

BRZINA

IZDRLJIVOST

1 27

Velika (66%-99%)

Srednja (33%-66%)

Mala (1%-33%)

28 56

Srednja (33%-66%)

Mala (1%-33%)

Velika (66%-99%)

57 81

Mala (1%-33%)

Velika (66%-99%)

Srednja
66%)

(33%-

Tab. br. 2. Sadrajno svrstavanje sportskih disciplina prema stepenu uea sile, brzine i izdrljivosti.

POGLAVLJE VI

ZNAAJ RAZVOJA NAUKE

U (O) SPORTSKOM TRENINGU

...ako hoe i telom biti jak, treba telo naviknuti da slui razumu i treba vebati naporom i
znojem...
Prodik (oko 400 god. pre. n. e.)
. Ko zna, a ne zna da zna-probudi ga!
. Ko ne zna, a zna da ne zna- naui ga!
. Ko zna, a zna da zna-sledi ga!
. Ko ne zna, a ne zna da ne zna-obii ga!*
Nepoznati autor
. Morate se uiti na tuim grekama, jer neete iveti toliko dugo da bi ste se nauili na svojim!
Sam Levenson

Kljuni termini
----------------------------------------Nauna eksplikacija, predikcija i transformacija

Metodoloka orijentacija
Metodoloki principi
Metode istraivanja
za generisanje hipoteza
za prikupljanje podataka
za analizu podataka
multivarijantne metode

ta dalje, kako i moe li se dalje?! Gde su granice ljudskih mogunosti?! Pitanja su koja se
postavljaju svakodnevno, sve ee i na svakom koraku. Neka izvanredan nauni doprinos u
ogromnom napretku spotsko-trenane tehnologije i demantovanja ranijih stavova bude samo
velik podsticaj svim uesnicima i kadrovima u sportu, da bez obzira na miljenja da je sve
otkriveno, istraju u naporima na stalnom pronalaenju specifinih elemenata za maksimalni
razvoj dominantnih performansi.

Intenzivan razvoj sportskih rezultata zahteva stalna

ispitivanja interdisciplinarnog tipa, kako bi se pronali
i objasnili faktori od kojih zavisi dalje poboljanje
rezultata. Danas su savremeni istraivai orijentisani
na konstruisanje kibernetikih modela, putem kojih se
moe prognozirati domet svakog pojedinca u
specifinoj sportskoj aktivnosti, odnosno njegov
maksimalni stepen adaptacije, a da se ne poremeti
njegovo zdravstveno stanje. Ovakvi modeli su i uslov
za programirani trening u kibernetikom smislu, koji
je usmeren ka optimalnim i maksimalnim
mogunostima svakog pojedinca, koji se podvrgavaju
reimu treninga. Programirani trening je rezultat
naunih saznanja, koji je daleko prevaziao, jo
dominantnu empirijsku fazu. Savremeni trening mora
da se zasniva na dobro ukomponovanom empirijom
(iskustvom) i intuicijom sa naunim injenicama,
odnosno informacijama dobijenim preko naunih
metoda iz mnogih naunih disciplina, koje na direktan
ili indirektan nain prouavaju zakonitosti
adaptacionih procesa antropolokih karakteristika sportista, pod uticajem specifinih trenanih
stimulusa. Na taj nain, interdisciplinarnost u izuavanju trenanog procesa se javlja kao
imperativ i jedini mogui put do naunog rezultata. Ovakav nauan rezultat mora da omogui
eksplikaciju (objanjenje), predikciju (predvianje), kao i transformaciju (promenu) faktora
bitnog za postizanje visokog sportskog rezultata. Dakle, prvo je potrebno objasniti kako
pojedini faktori deluju na odreenu sportsku aktivnost. Utvreni karakter dejstva faktora

omoguuje predikciju, odnosno predvianje rezultata u toj sportskoj aktivnosti. Ako se zatim
saznaju veze izmeu faktora, kao i veze izmeu faktora i rezultata u odreenom sportu
mogue je i delovanje na te faktore u smislu njhove optimalne adaptacije (transformacije) u
eljenom pravcu i na viem nivou.
Nauna istraivanja u sportskom treningu e biti efikasna jedino ako se
modelovanje razliitih trenanih procesa izvri interdisciplinarnim pristupom, adekvatnim
metodolokim postupcima i tehnolokim inovacijama.
Danas je sasvim jasno da se vrhunski rezultati u sportu sve vie postiu primenom naunih
ispitivanja, koja su doprinela usavravanju trenanog procesa preko kvalitetnije opreme i
rekvizita, pa do farmakolokih sredstava. U novije vreme molekularna biologija, ija se saznanja
u vezi sa moguom adapatacijom organizma sportiste svake godine udvostruuju, pruila je
najvei broj kvalitetnih informacija za programirani trening.
Od prvih znaajnijih naunih pristupa u sportskom treningu, koji su poeli 50-tih godina,
konkretno od Olimpijskih igara (OI) u Melburnu (1956), pa sve do danas, stalno je jaao
integralni (sistemski-kibernetiki) i interdisciplinarni pristup u izuavanju trenanog procesa, to
je stavljalo pred trenera sve vee i tee zadatke i neophodnost praenja naunih rezultata.
Olimpijske igre u Montrealu (1976), predstavljale su uspenu kombinaciju (sintezu) svih
dotadanjih saznanja iz mnogih naunih oblasti, to je i rezultiralo visokim sportskim
rezultatima. Poetak razdoblja u ostvarivanju "granice snova", kada je re o sportskim
rezultatima , zapoeo je tada kada su mozaiku velikog broja elemenata, koji su inili uslov za
visok sporski rezultat, dodati i saiveli pojmovi "psihikih priprema" i tehnike inovacije. Ovo
je bilo na OI u Tokiju (1964.).
Znaajno je istai jo dve OI, zbog prikaza originalnih rezultata naunih dostignua. U Meksiku
(1968), na nadmorskoj visini od 2000m, potvrena je vrednost priprema sportista u uslovima
hipoksije, i od tada su "visinske pripreme" postale sastavni deo treninga. Nauka je sve uspenije
objanjavala i pokazala visoke sposobnosti organizma za adaptaciju u uslovima smanjenog
parcijalnog pritiska kiseonika da predstavlja jedan od znaajnih stimulusa sportske radne
sposobnosti, kao i faktor psihofizike relaksacije.
OI u Minhenu (1972.) su prvi put javno pokazale da su u sportska ostvarenja umeani i
farmakoloki kokteli. Ovo se posebno odnosilo na anabolike steroide.
U celokupnom pomenutom razvojnom periodu broj i asovi treninga su se neprekidno
poveavali, od 4 do 5 puta nedeljno 50-tih godina, do vie od 20 puta 70-tih godina. Danas je taj
broj treninga u pojedinim sportovima i 24 nedeljno, odnosno 3-4 puta dnevno. Doprinos nauke
ovde se ogledao u brzem i efikasnom procesu oporavka, koji je omoguio uestalije, obimnije i
intenzivnije treniranje u toku dana, mikro, mezo i makrociklusa, kao i vei broj takmienja u toku
godine.
Zahvaljujui naunom (interdisciplinarnom i kibernetikom) pristupu u trenanom procesu dolo
se do ogromnog napretka, koji se danas u savremenom treningu ogleda u mogunosti
programiranog treninga da izvri visoke adaptacije organizma na sve vei obim i intenzitet rada u
prvom redu, zbog efikasnijeg procesa oporavka, efikasnijem korienju talasastosti i ciklinosti
treninga, efikasnijem, kompletnom i do detalja razraenom sistemu sportskog treninga. Nauka je
doprinela konkretnim saznanjima da se perspektive programiranog treninga odnose na
mogunosti sportiste (genetske), a daleko manje na elje trenera i time obezbedila osnovu za
veu humanizaciju trenanog procesa.

Osnovni predmet istraivanja savremene nauke u sportskom treningu je utvrivanje jasnih

ciljeva trenanog procesa, dijagnoza stanja sportiste u relaciji sa ciljevima i utvrivanje
zakonitosti i postupaka planiranja, programiranja, sprovoenja i kontrole procesa treninga.

Kratak pregled i analiza razvoja promena u sportskom treningu

Jo u razdoblju od 1900. do 1920. pojavio se znaajan napredak praktine delatnosti i
trenera i sportiste, a dominirao je problem metodike treninga. Metoda kontinuiranog rada javlja
se kao najznaajnija metoda treninga. Ve tada je preovladavalo miljenje, (koje je danas
uoblieno u zakonitost treninga-prepokrivanje) da se na treningu moraju pretravati due staze
nego na takmienjima, ako se eli postii veliki uspeh. Verovalo se da se time stie viak snage,
koji ostaje kao rezerva za fini u trci. Sve to se tada znalo proizilazilo je iz iskustva.
Razdoblje od 1920. do 1939. karakterisalo je dalji razvoj teorije i metodike treninga,
koje je u znatnoj meri obogaeno naunim istraivanjima, a sport ulazi u centar interesa i drugih
naunih disciplina kao to su medicina, fiziologija, psihologija i druge. Sve je to rezultiralo
pojavama celovitih kola i sistema treninga u kojima je u osnovi stajala metoda intervalnog
treninga. Finski teoretiar Lauri Pihkala (1930.) u knjizi Atletika po prvi put opisuje metodu
treninga, koja se moe shvatiti kao intervalni nain treniranja.
poveanje izdrljivosti i brzine kod trkaa na dugim prugama moe se postii ne samo na
raun dugotrajnog neprekidnog tranja, nego i ponavljanjem tranja na kraim deonicama brim
tempom sa prekidima za odmor
Prve ideje o treningu, kao pedagokom procesu koji ima svoje zakonitosti, koje treba potovati,
pojavile su se u knjizi Naune osnove treninga, (1922.), autora V. Gorinevski, G. Birsin u
knjizi Osnova treninga (1925.), tvrdi kako treba trenirati u skladu sa vladajuim fiziolokim
zakonitostima i kako treba poveavati volumen rada skladno principu optimalnog nadraaja.
Suprotstavlja se tada preovladavajuem miljenju o tetnosti zamora (Pedemonte-1986,
eljaskov i Daeva- 2002.). U to vreme najbolji sportisti su trenirali od 4 do 5 puta nedeljno
(godinji fond od 250 do 300 asova).U svom radu Sadraji i opte osnove planiranja procesa
sportskog treninga (1939.), K. Grantin potpuno prikazuje ciklus treninga, promovie ideju o
maksimalnim trenanim optereenjima. Karjem ovog razdoblja prvi put se javljaju i dva treninga
dnevno, a godinji fond asova prelazi 500.
Drugi svetski rat na neko vreme prekida trenanu aktivnost (Matveev-1964, eljaskov i Daeva 2002.).
Razdoblje od OI 1948. do OI 1956. karakterie pojava novih metoda razvoja
kondicionih sposobnosti sportista.
G. Holmer (1945.), vedski strunjak razvija novu individualnu metodu treninga nazvanu fartlekkontinuirano tranje promenljivog intenziteta u prirodnim uslovima (Reindell, Roskamm,
Gerschler 1964, eljaskov i Daeva 2002.).
Emil Zatopek i njegov trener G. Kerssenbrock ine dalji korak u intervalnom treningu-velik broj
ponovljenih tranja ( 20, 30, 40, 60, pa i 100 x 400m, sa pauzom kaskanja 45 sekundi; izmeu OI
u Helsinkiju i OI u Melburnu). Sa daljim porastom asova treninga godinje (900 asova redovno 2 puta dnevno) periodizacija postaje sve vrua tema sportsko-naunih krugova. Prvi
put u periodizaciji se javlja pripremni period u kome dominantnu ulogu ima kondiciona
priprema sportista sa preovladavajuim naunim pristupom i analizama problema kondicionog

treninga. Od tada se rezultati naunih istraivanja primenjuju u tehnologiji priprema vrhunskih

sportista.
U razdoblju od 1958. do 1970. koje je obuhvatalo OI 1960. (Rim), 1964. (Tokio) i 1968.
(Meksiko), dolazi do diferencijacije i specijalizacije u kondicionoj pripremi. Razvijaju se nove i
efikasnije metode treninga snage, brzine i izdrljivosti. Izometrijski trening postaje popularan
posebno nakon objavljenih radova E. Mullera i T. Hettingera 1953. Razvija se i trening sa
tegovima, uprkos jo prisutnom razmiljanju kako takav trening smanjuje miie i ini sportiste
sporijim.
Kruni trening - kao efikasan nain razvoja maksimalne snage, prvi put predlau u svojoj knjizi
R. Morgan i G. Adams, Kruni trening, London, (1959.).
H.Tistl i D. Kausilmen su uveli izokinetiku metodu razvoja snage, koja je dovela do kvalitetnog
skoka u razvoju maksimalne snage i posebno snane izdrljivosti.
Najvee dostignue u metodici sportskog treninga u ovoj etapi je bilo istraivanje koje su
objavili V. Gercshler, H. Reindel i H.Rockam (1962). Das Intervalltrainning, koje je uvelo
klasian intervalni trening, a intervalna metoda se potvruje kao najznaajnija metoda rada u
kondicionoj pripremi sportista.
Bitno je za ovo razdoblje istai da se probila jo jedna nova metoda treninga tzv. kompleksni
trening, koji je prvi primenjivao P. Cerutty iz Australije, sa trkaima na srednje i duge pruge.
To je sistem treninga graen na visokim funkcionalnim zahtevima u kome se primenjuje tranje
na razliitim terenima, (brdo, peane doline, trava). Fartlek povezan sa specifinim vebama za
razvijanje maksimalne i eksplozivne snage.
Slian trening sa velikim obimom po brdovitom travnatom terenu tzv. maratonsko tranje
primenjivali su atletiari iz Novog Zelanda i Australije, koji su imali velike uspehe na OI
1960,1964. i 1968. godine.
Za OI u Meksiku karakteristina je i metoda visinskog treninga, koja se i pre i posle 1968.
intenzivno istraivala i redovno primenjivala, posebno u pripremnom periodu godinje
periodizacije treninga.
Period od 1970. do 1986. godine karakterie snaan uticaj politike na sport koje je
kulminiralo blokovskim bojkotom OI u Moskvi 1980, i Los Angelesu 1984. godine.
Nauka u sportu doivljava intenzivan progres i matematiko-statistike metode definitivno ulaze
na velika vrata zajedno sa biomehanikom i informatikom, nalaze praktinu primenu u
kondicionom treningu. Solidna nauna podloga omoguuje dalju diferencijaciju i specijalizaciju
u svim podrujima sporta. Preovladava kibernetiki-sistemski nain razmiljanja i delovanja, to
razvija kompleksni, integralni nain i pristup u svim sportovima, vodi do visokih dostignua
(eljaskov i Doeva-2002.). Usavravaju se brojne metode oporavka, posebno farmakologija,
koja je dovela do ozbiljnih etikih problema u sportu.
Od 1986. godine do danas, traje neprekidni razvoj tehnologije sportskog treninga i upravljanje
kompletnim sistem-sport.
U poslednjih 25 godina ceo svet sporta se neprekidno suoava sa problemima savremene
civilizacije: Komercijalizacija sporta. Doping. Etika. Olimpizam. Fair play. Ljudska genetika i
sport. Globalizacija. Profesionalizam u sportu

Metodoloka orijentacija

Metodoloka orijentacija u trenanoj tehnologiji zavisi pre svega od prirode problema koji se
istrauje i time je nuno povezana sa zahtevima struke. Konana funkcija nauke u trenanoj
tehnologiji je utvrivanje zakonitosti po kojima se trenani proces odvija. Kako se do dokaza o
odreenim zakonitostima dolazi samo adekvatnim naunim metodama - nauni status trenane
tehnologije zavisi gotovo iskljuivo od nivoa metodolokih postupaka za prikupljanje i
verifikaciju podataka, njihovu obradu, proveru ispravnosti hipoteza i formiranje naunih
zakonitosti. Poseban i ozbiljan problem u trenanom procesu predstavlja nemogunost direktnog
merenja mnogih antropolokih karakteristika. Potrebno je odabrati one metode, koje na
maksimalno objektivan nain omoguuju utvrivanje reakcija sportista na neki poznati sistem
stimulusa, na osnovu ega se zakljuuje o verovatnoi procesa koji reguliu neki tip motorike
efikasnosti.
Iz ovoga se vidi da je metodologija istraivanja u reavanju trenanih problema vrlo sloena.
Najvei deo tih problema moe se svrstati u nekoliko velikih kategorija:
1. Analiza motorikih struktura u odreenim sportskim granama i disciplinama.
2. Dijagnostika sportista - integralna procena antropolokih karakteristika sportista.
3. Antropoloka prognostika, pod uticajem genetskih i egzogenih inilaca.
4. Analiza trenanih operatora (sredstava, metoda i optereenja).
Svi ovi problemi koji su od izuzetno velike praktine vanosti, mogu se reiti pod uslovom da se
metodologija istraivanja u trenanom procesu temelji na:
1. Teoriji merenja - postupci za merenje, registraciju i opservaciju pojava, koje su
predmet trenane tehnologije.
2. Statistikim metodama za analizu podataka-metode za proveru hipoteza i formiranje
podataka u razumljiv i praksi primenljiv oblik.
3. Primena raunara u obradi podataka i pretraivanju baze podataka (koliine
informacija i sloene statistiko-matematike metode su dostigle granicu, kada je njihova
primena nemogua bez elektronskih raunara).
Ovakva metodoloka orijentacija je danas u savremenoj nauci u treningu generalno prihvaena u
celom svetu. Razlike su samo u metodolokom nivou.

Svrha metoda istraivanja

Ranije je ve istaknuto da metode koje se koriste u naunim istraivanjima moraju da
omogue :
1. Deskripciju - odnosno opis odreenih procesa ili pojava. Bez poznavanja karaktera i
strukture pojava i procesa nije mogue izvriti operacionalizaciju procedura upravljanja
trenanim procesom. Dakle, deskripcija se odnosi na uoavanje n-tog broja inioca koji
uestvuju u odreenom procesu.
2. Utvrivanje uzroka - mehanizama ili osobina, koje reguliu neki proces gde su
kvantitativne veliine samo podloga utvrivanju kvalitativnih i strukturalnih karakteristika koje
su u osnovi nekog fenomena.
3. Predikciju - odnosno predvianje verovatnosti ponaanja, reagovanja i sportskog
uspeha-rezultata. Konaan rezultat predikcije je uvek odreivanje optimalne pripadnosti sportiste

nekom unapred definisanom kriterijumu (cilju-eljenom stanju), a to je osnova programiranom

treningu.
4. Utvrivanje zakonitosti - po kojima se odvija neki proces u treningu, kao konane
svrhe metoda istraivanja. Zakon e biti ostvarljiv jedino ako primenjene metode omogue
merenje pojava. Zakon mora biti izraen u matematikom obliku, bez ega je dokaz ne nauan i
pekulativan.

Metodoloki principi i pristupi u sportskom treningu

Metodoloki principi u trenanoj tehnologiji su brojni, mogu se izdvojiti etiri osnovna:
Prvi se odnosi na to da je neophodno u istraivanju formulisati hipoteze, koje e se
nakon adekvatno prikupljenih podataka proveriti, isto tako adekvatnim statistiko-matematikim
postupcima. Smisao ovog principa je da se eksperimentalno provere precizno definisane
pretpostavke.
Drugi vaan princip je da predmeti istraivanja u treningu, mogu biti samo merljive
veliine. Nemerljive pojave ne omoguuju dokaz, pa ostaju u prostoru hipoteza.
U trenanom (transformacionom procesu) nema univarijantnih problema, pa je sledei bitan
princip da znaaj imaju samo one metode, koje omoguuju multivarijantnu analizu
problema, bilo da je re o karakteristikama sportiste ili karakteristikama sportske aktivnosti.
Problemi u sportskom treningu su takoe uvek kibernetiki (sistemski), i svaki problem
izvan kibernetikog principa nije nauni i ne spada u prostor trenanih problema.

Osnovne metode istraivanja u sportskom treningu

Sve navedeno u delu metodoloka orijentacija i svrha metoda istraivanja u trenanom
procesu ostvaruje se korienjem tri osnovne grupe metoda:
1. metode za generisanje hipoteza
2. metode za prikupljanje podataka
3. metode za analizu podataka
Metode za generisanje hipoteza
Sve se hipoteze, po hipotetiko-deduktivnom principu moraju unapred definisati, jer se u
suprotnom ne moe znati emu pripisati dobijene rezultate. Pod pojmom definisanje hipoteza
podrazumeva se ne samo verbalno definisanje problema istraivanja, ve i definisanje u
terminima metoda za analizu izmerenih podataka, kojom e se testirati hipoteze. Ovo je bitno iz
tog razloga to je prihvatanjem ili odbacivanjem hipoteza mogue obaviti serijom metoda, koje
imaju razliit nauni nivo, pa je to u formulaciji hipoteza neophodno istai.
Metode za prikupljanje podataka
U istraivanjima u trenanom procesu za prikupljanje podataka
metode:
- eksperimentalna,
- metoda sistematske opservacije,

koriste se sledee

- genetika metoda,
- ideografska metoda ili klinika metoda i
- komparativna metoda.
Eksperimentalna metoda se smatra najobjektivnijom, zato to je broj i obim remeteih
faktora sveden na minimum. Unapred su planirani uslovi u kojima e se izvriti eksperiment.
Osnovna svrha eksperimenta je da se utvrdi u kojoj meri i kako deluje odreeni broj stimulusa na
reakcije. Eksperiment u treningu uvek treba da bude u skladu sa teorijom stohastikih sistema, a
to znai da treba prouavati skupove stimulusa ili ulaznih (nezavisnih) i skupove reakcije ili
izlaznih (zavisnih) varijabli, jer su osnovne karakteristike sistema sportskog treninga uvek
multidimenzionalnost sistema, koji na vei broj ulaza reaguje istovremeno razliito i
kompleksno. (Stohastiki sistem slika)
Organizam sportiste je stohastiki sistem i za razliku od deterministikog sistema, koji uvek reaguje na isti
nain - na isti ulaz (U), on (organizam sportiste) reaguje suprasumativnim efektom i uvek razliito na isti ulaz. Izlaz
(I), odnosno reakcija u stohastikom sistemu zavisi od stanja u sistemu (S) i ulaznih informacija (U) u odreenom
trenutku.

Najvei broj problema u treningu treba da se reava u tzv. situacijskim eksperimentima - odnosno
na mestu i uslovima u kojima se odvija trening i takmienje, jer su oni realniji i imaju najveu
praktinu informativnu vrednost.
Deo problema se reava u laboratorijskim eksperimentima, kada nije mogue primeniti
situacioni eksperiment ili kada je potrebna provera u rigoroznim laboratorijskim uslovima. U
praksi treninga ova dva metoda treba da se dopunjuju, jer se tada dobija najvei broj objektivnih
informacija.
Kada je re o takmienjima, onda nije izvodljivo stimulisanje stvarnih dogaaja, pa se u tim
sluajevima prikupljanje podataka vri metodom sistemske opservacije. Ova metoda je logiki
bliska prirodnom eksperimentu, mere se i kontroliu ulazne i izlazne varijable, vane za
testiranje hipoteze. Ovde je bitno osigurati da opservacija ne remeti proces, koji se posmatra.
Kao i u drugim sluajevima i ovde je planom potrebno precizno predvideti ta e se na kojem
uzorku ispitanika, kako i kada meriti, ko e obaviti merenje i dr.
Veliki broj problema u treningu reava se tzv. genetikom metodom. To je sluaj kada se ele
utvrditi zakonitosti razvoja, ili oekivane vrednosti i mogue relacije daljeg razvoja
antropolokih karakteristika pod uticajem trenanih stimulusa. Prikupljanje podataka ovom
metodom mogue je longitudinalnim praenjem (u odreenom vremenskom periodu) i
transverzalnim presekom (merenje procesa istovremeno na veem broju uzoraka ispitanika). I u
jednom i u drugom sluaju, rezultat genetike metode je zakonita krivulja razvoja, to je od
velike vanosti za trenani proces.
Specifian sluaj u sportu je kada je broj vrhunskih sportista ogranien, pa se mora prikupiti vrlo
velik broj ulaznih i vrlo veliki broj izlaznih podataka o nekom fenomenu, na vrlo malom broju
sportista. Tehnologija prikupljanja podataka je ovde razliita, a metoda se naziva ideografska ili
klinika. Jako je bitno da se istakne da klinika metoda u treningu ima smisla, ako se podaci
obrade adekvatnom statistiko-matematikom procedurom.
Vaan problem u sportskom treningu je utvrivanje stepena generalnosti neke
zakonitosti. U tu svrhu upotrebljava se komparativna metoda. Osnovno pitanje na koje daje
odgovor ova metoda je: Moe li se zakon primeniti na razliite grupe sportista, ili ima
diferencijalni karakter? Zato se sportisti meusobno razlikuju, u kojoj meri i kako? Komparacija
se obavlja na osnovu promena neke ulazne varijable, npr. pol, uzrast i stepen transformacije.

Zajedniko obeleje svih metoda za prikupljanje podataka je omoguavanje kvantifikovanja

rezultata merenja, jer se inae ne mogu izvesti valjane jednaine, kao osnove za formiranje
zakona. Isto tako mora postojati mogunost za klasifikovanje rezultata merenja, kao diskretnih
(kada je rezultat mogue tano odrediti jednostavnim brojanjem u celim jedinicama), i
kontinuiranih (uvek kada se primenjuju merni instrumenti iji se rezultati mogu izraziti u
mernim jedinicama, npr. sekundama, minutima, kilogramima, metrima i dr.).
U treningu se koriste etiri grupe skala na kojima se mogu obaviti sve operacije merenja,
to su: nominalne, ordinalne, intervalne i srazmerne.
Na nominalnim skalama - rezultati merenja nemaju kvantifikovana obeleja, niti imaju
kontinuitet, npr. bavi se sportom-ne bavi se sportom. Numerike vrednosti se zamenjuju
simbolima.
Kada je rezultate potrebno prikazati po rangu vrednosti (npr. redosled uspeha u nekoj
sportskoj disciplini), upotrebljava se tzv. ordinalna skala ili skala rangova.
U intervalnim skalama - rezultati merenja omoguavaju i kvalitetnu stranu, odnosno
omoguuju tvrdnju ne samo u redosledu veliina neke pojave, nego i koliko je neki sluaj razliit
od drugog. Pored informacije ko je bolji u nekoj sportskoj disciplini, ova skala omoguuje uvid i
za koliko je neki sportista bolji od drugog.
Najvanija skala u trenanom procesu je tzv. srazmerna skala. Ona pored karakteristika
intervalne skale omoguuje i izraavanje rezultata merenja od nulte-vrednosti. Skala se
upotrebljava u sluajevima kada su rezultati merenja objektivno merljive veliine, kao to je npr.
skok u vis, gde postoji i apsolutna nula.
Pre prikupljanja podataka i njihove obrade potrebno je konstruisati odnosno napraviti dobar izbor
mernih instrumenata. To podrazumeva proceduru odreivanja metrijskih karakteristika
instrumenta, odnosno testa (objektivnost, pouzdanost, osetljivost i valjanost), kao i
standardizaciju i badarenje instrumenta. Ovim procedurama i problemima se bavi posebna
nauna disciplina, tzv. Kineziometrija-teorija merenja, pa su ovde date samo osnovne postavke
bitne za logiziranje procesa.

Metode za analizu podataka

U trenanom procesu imaju smisla samo metode za analizu - obradu podataka, koje
omoguuju utvrivanje jednaine specifikacije sportskih aktivnosti, modele trenanih
(tehnolokih) procesa, obim komponenata trenanih operatora i njihove modalitete i distribuciju,
kontrolu efikasnosti nekog transformacionog (trenanog) procesa. Ove metode moraju da
omogue reavanje fundametalnih problema, kao to su: utvrivanje latentnih dimenzija i
testiranje hipoteza o tim dimenzijama, utvrivanje optimalnih varijanti cilja nekog trenanog
procesa, analiza kvantitativnih i kvalitativnih (strukturalnih) promena anropolokih karakteristika
pod uticajem trenanih tretmana, utvrivanje meusobnih relacija i/ili razlika veeg broja
polidimenzionalnih sistema, utvrivanje homogenih grupa i njihove meusobne relacije,
formiranje grupa na osnovu nekog spoljnjeg kriterijuma to ukljuuje probleme selekcije
sportske aktivnosti.
Za reavanje ovih osnovnih problema od posebnog znaaja su: faktorske, kanonike i regresione
procedure, diskriminativna i taksonomska analiza, zatim one za analizu kvalitativnih i
kvantitativnih promena pod uticajem procesa treninga, kao to je multivarijantna analiza
kovarijanse.

Sve su to multivarijantne analize, jer jedino preko njih se mogu dokazati viestruke meusobno
povezane i uslovljene suprasumativnim efektima sve pojave u trenanom procesu. Treba odabrati
onu metodu, koja u konkretnom sluaju daje najveu koliinu upotrebljivih (praktinih)
informacija.
Statistiko-matematiki postupci izvoenja pojedinih metoda predmet su kinezioloke statistike
(izuavaju se u okviru metodologije istraivanja u fizikoj kulturi i sportu), a za ove potrebe
iznosi se samo vrlo saeta logika osnova navedenih metoda.
Faktorska analiza je sistem statistiko-matematikih operacija pomou kojih se rezultati
merenja manifestnih varijabli* transformiu i kondenzuju, kako bi se obavila redukcija i
generalizacija na manji broj relativno nezavisnih varijabli, koje objanjavaju meusobne veze
manifestnih varijabli. Na primer, ako se u podruju antropomotorike analiziraju rezultati raznih
testova skonosti, kao to su Abalakov, Sardent i dr. faktorska analiza e pokazati visoku
povezanost ovih rezultata, jer ih generie (povezuje) odreene latentna dimenzija ili faktor.
Prema rezultatima faktorskih procedura, taj faktor je interpretiran kao eksplozivna snaga donjih
ekstremiteta. Po istoj logici se definie svaka druga struktura (faktor) dobijena analizom
podataka skupa smislenih manifestnih varijabli. Izolovane dimenzije ili faktori su veoma bitni za
upravljanje trenanim procesom. Trenani program nije usmeren na manifestacije, nego na
latentne dimenzije odgovorne za manifestacije - odnosno na uzroke manifestacijama. Navedene
informacije bez faktorske procedure se ne mogu dobiti.
*Bilo koja antropoloka osobina, sposobnost i karakteristika, koja je predmet merenja ili istraivanja,
naziva se varijabla. Po mogunosti, merenja varijable se dele na manifestne i latentne. Latentna varijab - dimenzija
ili faktor se ne moe direktno meriti, nego se mora pronai postupak kako bi se ta latentna varijabla na osnovu
odreenih indikatora (manifestnih varijabli) procenila, odnosno kako bi se dokazalo njeno postojanje. Najvaniji
inioci uspenosti u sportskim aktivnostima se ne mogu direktno meriti, odnosno ne moe se direktno meriti ni jedna
sposobnost, osobina i karakteristika sportiste. Iz ovog razloga jedan od kljunih problema u sportu je da se utvrde
takvi inioci, odnosno faktori, koji nisu manifestni (koji se ne vide direktno), a od kojih zavisi kvalitet manifestacije u
odreenoj sportskoj grani i disciplini. Osnovni korak ka ostvarivanju toga cilja je da se prikupe podaci o tome kakve
su rezultate postigli sportisti u razliitim reakcijama (ili manifestacijama), to konkretno znai u manifestnim
varijablama, tj. u onome to se stvarno moe izmeriti. Utvrivanje postojanja neke latentne dimenzije vri se putem
multivarijantne matematiko-statistike obrade podataka, pri emu se prostoru manifestnih varijabli posveuje
posebna panja, jer se za izolovanje svake pretpostavljene (u hipotezi) latentne varijable mora primeniti 3-5
manifestnih na uzorak ispitanika, koji treba da bude 3-5 puta vei od broja primenjenih manifestnih varijabli.

Faktorskom analizom dolazimo do podataka o ueu pojedine manifestacije u definisanju

faktora, strukture svake izolovane dimenzije i meusobne povezanosti izolovanih faktora.
Ovom metodom se reavaju i drugi nauni problemi u treningu, kao to je valorizacija i
klasifikacija mernih instrumenata, pogotovo utvrivanje valjanosti mernih instrumenata.
Regresijska analiza je metoda, kojom se utvruje uticaj veeg broja varijabli
(prediktorske varijable) na ne jednu izlaznu varijablu (kriterijska varijabla). Prediktorske
(nezavisne), kao i kriterijske (zavisne) varijable mogu biti u manifestnom ili latentnom prostoru,
dakle poznati faktori. Cilj regresione analize je da se odredi uticaj nekog n-tog skupa, npr.
motorikih varijabli (prediktora) na jedinstven kriterijum, npr. uspeh u nekoj sportskoj
aktivnosti. U naunom pogledu ovom se metodom reavaju problemi eksplinacije, predikcije i
programiranje treninga. Dobijene informacije ovom metodom pokazuju od kojih faktora zavisi
odreena sportska aktivnost, od koliko faktora i koji faktori uestvuju vie, a koji manje. Ovo
govori da se radi o jednaini specifikacije neke sportske aktivnosti, ime je mogue utvrditi i
njenu vrednost. Za trenanu praksu je posebno vano da se regresionom analizom moe reiti

problem utvrivanja sadraja transformacionog procesa, jer se putem nje saznaje koji faktori i
koliko uestvuju u sportskoj aktivnosti. Da bi se procesom treninga moglo upravljati, mora se
delovati na one faktore od koji najvie zavisi efikasnost tog procesa i postizanje cilja. Bez
regresione analize do takvih podataka ne moemo doi. Regresionom analizom se moe obaviti
postupak selekcije, koji podrazumeva optimalnu prognozu verovatnoe uspeha nekog pojedinca
u konkretnoj sportskoj grani i disciplini.
Analiza varijanse predstavlja pojednostavljni sluaj regresione analize, jer daje
informaciju samo o tome da li utiu ili ne, na neki poznati faktor i pojavu, ali ne i koliko oni
utiu. U sportu se koriste multivarijantne analize varijanse, jer se uvek analiziraju multivarijantni
manifestni ili latentni skupovi varijabli. Ovom metodom se analiziraju razlike izmeu grupa,
odnosno izmeu centroida grupa, u prostoru vektora analiziranih varijabli. Na primer, analiza
razlika izmeu kontrolne i eksperimentalne grupe u vie razliitih stanja (inicijalno, tranzitivno,
finalno) u n-dimenzionalnom sistemu varijabli, predstavlja sluaj multivarijantne analize
varijanse. Na razliku izmeu ove dve grupe moe uticati trenani proces, ali mi ne znamo u kojoj
meri, pa se iz tih razloga primenjuje multivarijantna analiza kovarijanse. Ovom metodom se
neutraliu eventualne razlike izmeu grupa u inicijalnom stanju, kako bi se dobijeni rezultati u
finalnom stanju mogli pripisati trenanom tretmanu. Sada je ponovo vano utvrditi doprinos
rezultatima svake pojedine varijable, to se ini univarijantnom analizom varijanse. Iz ovoga je
jasno da e multivarijantne analize latentnog prostora, biti kombinacije faktorskih i regresionih
procedura i analize varijanse.
U sportu je est sluaj kada treba utvrditi relacije izmeu dva razliita, ali relativno
homogena multidimenzionalna skupa, manifestnih ili latentnih varijabli. Pri tome se ,takoe,
jedan skup varijabli moe tretirati kao multidimenzionalni kriterijum, a drugi kao
multidimenzionalni skup prediktorskih varijabli. Ovakvi ciljevi se reavaju tzv. kanonikom
analizom. Ovom analizom se objanjava struktura svakog pojedinog skupa varijabli, koje
sainjavaju kanoniki faktor i kao takav se interpretira i dobija informacija o strukturi kanonikih
relacija izmeu kanonikih faktora.
Kako su svi problemi u treningu produkt viestrukih relacija izmeu antropolokih karakteristika,
informacije dobijene kanonikom analizom su izuzetno vane za proveravanje integralnosti i
formiranje integralnih modela - bitnih za programiranje treninga, odnosno transformacijskih
procesa onih karakteristika, koje e doprineti eljenim promenama relacija, pod uslovom da je
uticaj treninga na te karakteristike mogu.
U programiranom treningu, koji podrazumeva racionalni transformacioni postupak, velika je
potreba i nunost da se sportisti razvrstaju u homogene grupe u odnosu na odreene sposobnosti.
Takva diskriminacija sportista moe se obaviti na vie naina.
Najveu koliinu informacija o razlikama izmeu sportista u odreenim karakteristikama
dobija se primenom diskriminativne analize. Najee se upotrebljava linearna diskriminacija
kada se utvruju razlike izmeu dve grupe, kao i tzv. kanonika diskriminativna analiza (za vie
grupa), koja je ekvivalentna predhodno navedenoj.
Linearna diskriminacija se upotrebljava kada je potrebno prognozirati kojoj sportskoj aktivnosti
najbolje pripada neki ispitanik, na osnovu veeg broja sistema manifestnih i latentnih varijabli
tretiranih, kao prediktor (koja ima poseban znaaj u selekciji), kada je potrebno zbog
komparacije utvrditi razlike izmeu dve grupe sportista.
Logika diskriminativne analize je da se na osnovu tzv. diskriminativnih koeficijenata formiraju
diskriminativne funkcije (varijable ili faktori), koji maksimalno razlikuju i razdvajaju grupe
ispitanika. Svaka tako dobijena diskriminativna funkcija sadri neki postotak varijabiliteta - onih

varijabli pomou kojih se obavlja razvrstavanje u grupe. Statistika znaajnost diskriminacije

grupa dobija se testiranjem znaajnosti rastojanja centroida grupa (zajednika aritmetika sredina
svih primenjenih varijabli u jednoj grupi) pomou F-testa, kao to je to sluaj i kod
multivarijantne analize varijanse. Bez ove analize praktino se ne bi mogla izvriti procedura
klasifikacije ili orijentacije.
Prilikom programiranja treninga vano je podeliti sportiste u homogene grupe, tako da su
sportisti unutar jedne grupe to sliniji po svojim sposobnostima. Ovo se reava tzv.
taksonomskim analizama. Taksonomskih procedura ima vie. Kada nije mogue postaviti
hipotezu o broju taksonomskih dimenzija (kategorija), kada je sportiste potrebno podeliti samo u
optimalni broj taksona (grupa, kategorija), a ne i utvrditi relacije izmeu njih, moe se upotrebiti
analiza hijerarhijskog grupisanja. Ovo inae predstavlja prvu fazu taksonomizacije. Druga faza
bi predstavljala utvrivanje relacija nekog ispitanika i sportskih tipova, npr. koarkaa, trkaa,
gimnastiara, ili utvrivanje relacija izmeu koarkaa i gimnastiara. Nakon ovoga vano je
utvrditi i relativan doprinos manifestnih ili latentnih varijabli odreivanju tipova, to se
procenjuje diskriminativnom analizom.
Vano je istai da je utvrena zavisnost ovih metoda, pa se one prema prirodi problema
istraivanja kombinuju u tzv. splet metoda, to ih naravno nije mogue primeniti bez
elektronskih raunara.

Saetak
Nauni rezultat mora da omogui eksplikaciju (objanjenje), predikciju (predvianje),
kao i transformaciju (promenu) faktora bitnog za postizanje visokog sportskog rezultata.
Nauna istraivanja u sportskom treningu e biti efikasna jedino ako se modelovanje
razliitih trenanih procesa izvri interdisciplinarnim pristupom, adekvatnim
metodolokim postupcima i tehnolokim inovacijama.
Jo u razdoblju od 1900. do 1920. pojavio se znaajan napredak praktine delatnosti,
trenera i sportiste, a dominirao je problem metodike treninga. Metoda kontinuiranog rada javlja
se kao najznaajnija metoda treninga.
Razdoblje od 1920. do 1939. karakterisalo je dalji razvoj teorije i metodike treninga, ali
koje je u znatnoj meri obogaeno naunim istraivanjima. Sport ulazi u centar interesa i drugih
naunih disciplina, kao to su medicina, fiziologija, psihologija i druge. Sve je to rezultiralo
pojavama celovitih kola i sistema treninga u kojima je u osnovi stajala metoda intervalnog
treninga.
Razdoblje od OI 1948. do OI 1956. karakterie, pre svega, pojava novih metoda razvoja
kondicionih sposobnosti sportista.
U razdoblju od 1958. do 1970, koje je obuhvatalo OI 1960. (Rim), 1964. (Tokio) i 1968.
(Meksiko), dolazi do diferencijacije i specijalizacije u kondicionoj pripremi. Razvijaju se nove i
efikasnije metode treninga snage, brzine i izdrljivosti.
Period od 1970. do 1986. godine karakterie snaan uticaj politike na sport; Nauka u
sportu doivljava intenzivan progres;
Usavravaju se brojne metode oporavka...
Od 1986. godine do danas traje neprekidni razvoj tehnologije sportskog treninga i upravljanje
kompletnim sistemom sporta.

Savremeni sport karakterie: Komercijalizacija sporta. Doping. Etika. Olimpizam. Fair

play. Ljudska genetika i sport. Globalizacija. Profesionalizam u sportu
Metodoloki problemi su:
1. Analiza motorikih struktura u odreenim sportskim granama i disciplinama.
2. Dijagnostika sportista - integralna procena antropolokih karakteristika sportista.
3. Antropoloka prognostika pod uticajem genetskih i egzogenih inilaca.
4. Analiza trenanih operatora.
Svi ovi problemi, koji su od izuzetno velike praktine vanosti i mogu se reiti pod uslovom da
se metodologija istraivanja u trenanom procesu temelji na:
1. Teoriji merenja - postupci za merenje, registraciju i opservaciju pojava koje su
predmet trenane tehnologije.
2. Statistikim metodama za analizu podataka - metode za proveru hipoteza i formiranje
podataka u razumljiv i praksi primenljiv oblik.
3. Primena raunara u obradi podataka i pretraivanju baze podataka.
Metode koje se koriste u naunim istraivanjima moraju da omogue :
1.Deskripciju,
2.Utvrivanje uzroka koji reguliu neki proces,
3.Predikciju i
4.Utvrivanje zakonitosti.
Metodoloki principi u trenanoj tehnologiji su brojni, ali se mogu izdvojiti etiri osnovna:
1. Formulisati hipoteze;
2. Predmeti istraivanja u treningu mogu biti samo merljive veliine;
3. Znaaj imaju samo one metode, koje omoguuju multivarijantnu analizu problema;
4. Problemi u sportskom treningu su takoe uvek kibernetiki (sistemski).
U istraivanjima u trenanom procesu za prikupljanje podataka koriste se sledee metode:
- eksperimentalna,
- metoda sistematske opservacije,
- genetika metoda,
- ideografska metoda ili klinika metoda i
- komparativna metoda.
Koriste se etiri grupe skala, na kojima se mogu obaviti sve operacije merenja, to su:
nominalne, ordinalne, intervalne i srazmerne.
Za reavanje osnovnih problema od posebnog znaaja su faktorske, kanonike i regresione
procedure, diskriminativna i taksonomska analiza, zatim one za analizu kvalitativnih i
kvantitativnih promena pod uticajem procesa treninga, kao to je multivarijantna analiza
kovarijanse.

Studijska pitanja:

1. Objasni pojmove nauna eksplikacija, predikcija i

transformacija.
2. Koja je metodoloka orijentacija u sportskom treningu?
3. Koja je svrha metoda istraivanja u sportskom treningu?
4. Koji su metodoloki principi i pristupi u sportskom treningu?
5. Objasni pojmove kibernetiki pristup i interdisciplinarni pristup?
6. Navedi osnovne metode istraivanja u sportskom treningu?
7. Koje su metode za prikupljanje podataka?
8. Koje su metode za obradu podataka?
9. ta su latentne, a ta manifestne varijable?

Istraivake metode u sportskom treningu

Objektivno znanje, koje se potvruje razvojem drutva i tehnologije, postie se samo na
osnovu naunog istraivanja, zasnovanog na sistematskom i analognom slaganju utvrenih
injenica. Nauka, koja prouava cijelokupnost svih oblika i naina istraivanja zove se
metodologija.
Tehnike metode istraivanja zasnivaju se na organizaciji eksperimenta i evaluaciji
podataka, dobijenih tanim mjerenjima.
Logike metode karakterie nauna obrada podataka, na osnovu kojih se izvode
relevantni zakljuci, a na bazi njih se dalje grade teorije i sistemi. Sport, a unutar njega i sportski
trening imaju svoju, odgovarajuu metodologiju. U sportskoj metodologiji su ukljuene
specifine tehnike i logike operacije, primjenjljive samo za tipine pojave u podruju
sportskog treninga.
Najee istraivake metode u sportskom treningu su sljedee:
1. Analitika metoda, kojom se utvruju aktuelne sile, kao uzroci.
2. Sintetika metoda, kojom se utvruju odreena kretanja, kao posljedice.
3. Statistika metoda istraivanja.
2.7.7.1. Analitika metoda istraivanja
Ova metoda se primjenjuje u svim sluajevima kada jo nije savladan pretpostavljeni
dinamiki stereotip. Iako konani oblik kretanja nije poznat, postoji nain da se njegove
performanse izraunaju. Poznato je da je svako sloeno kretanje samo posljedica odreenog
djelovanja odreenih sila. Za kvantitativno utvrivanje tih uzroka odnosno sila, koriste se
odgovarajui ureaji, koji su razvojem elektronike sve raznovrsniji i sve precizniji.
Tenziometrijska platforma se koristi za odreivanje sile odskoka, sile potiska i sile pritiska.
Elektronskim dinamometrom se odreuje sila aktuelnih miinih grupa u statikom i
dinamikom reimu.
Serijski postavljenim elektronskim mlazevima mjeri se kretanje vrijednosti brzine
kretanja u odreenim dionicama (spidometrija).
Aerodinaminim tunelom mjeri se eoni otpor vazduha na povrinu poprenog presjeka i
boni otpor na strukturu odijela, pri raznim brzinama i pri raznim poloajima.
Elektromiografijom se mjeri bioelektrina aktivnost odreenih miia u raznim reimima
naprezanja.

Kao primjer za analitiku metodu istraivanja posluie istraivanja tehnike skoka u dalj.
Pomou navedenih aparatura i dodatne antropometrije, kod jednog skakaa u dalj mogu se
izmjeriti sljedei podaci:
1. Tjelesna visina (antropmetrija).
2. Visina teita tijela u trenutku odskoka (VRT-test).
3. Odskoni impuls (tenziometrijska platforma).
4. Elevacioni ugao (biomehanika-kosi hitac).
5. Mjesni ugao (biomehanika-kosi hitac).
6. Povrina poprenog presjeka (aerodinamiki tunel).
7. Gustina i otpor vazduha eoni, boni i depresija (aerodinamiki tunel).
8. Brzina zaleta (rapid kino-kamera).
9. Odskoni impuls (biomehanika-kinogram).
Na osnovu navedenih podataka sa velikom tanou se moe izraunati jednaina
parabole, odnosno jednaina balistike krive, i njena projekcija na x-osu (apscisu), koja
predstavlja teoretski izraunat domet, odnosno daljinu skoka. Ukoliko je teoretski izraunata
daljina skoka vea od stvarno postignute, to znai da u tehnici skoka kod tog skakaa postoji
greka, iji uzrok treba pronai i eliminisati. Ukoliko je teoretski izraunata daljina skoka
priblino jednaka sa stvarno postignutom, to znai da u tehnici skoka kod tog skakaa ne
postoji greka, to upuuje da se kod tog skakaa moe poboljati rezultat skoka samo ako se
poboljaje glavne komponente skoka u dalj, a to je brzina zaleta i jaina odskokog impulsa.
2.7.7.2. Sintetika metoda istraivanja
Tipino za sintetiku metodu istraivanja je posmatranje kretanja u cjelini, definisati
sutinu tog kretanja, utvrditi sile, koje su bile potrebne da se takvo kretanje realizuje, i uporediti
te sile sa stvarnim silama, koje su izmjerene analitikom metodom. Za definiciju tog kretanja,
pored morfolokih podataka, neophodan je odgovarajui instrumentarij.
1. Sprava za odreivanje srazmjere i vertikale, postavljenje u dvije ravni.
2. Dvije elektronske rapid kino-kamera, upravno postavljene u dvije ravni.
3. Raunar sa osnovnom ploom i karticama za podrku programa.
4. Program, koji registruje zadate lokacije na ekranu, i dalje vri obradu.
5. Sistem za telemetrijsko registrovanje signala sa dioda, postavljenih u zonama oko
aktuelnih zglobova.
Da bi se jedno sloeno kretanje moglo predstaviti po svome sadraju, neophodno je:
- Odrediti razmjeru i vertikalu.
- Snimiti sloeno kretanje rapid-kamerom iz statike pozicije.
- Prikazati kinogram tog kretanja pomou biomehanikih poluga.
- Odrediti centre zglobova na kinogramu (figurativne take).
- Izraunati duinu svakog homogenog segmenta.
- Odrediti teite svakog segmenta (reprezentativne take).
- Odrediti zajednika teita aktuelnih segmenata.
- Pomou vertikale odrediti aktuelne uglove.
- Za svaku reprezentativnu taku izraunati preeni put.
- Za svaku reprezentativnu taku izraunati perifernu brzinu.
- Za svaku reprezentativnu taku izraunati periferno ubrzanje.
- Za svaku polugu izraunati zahvaeni ugao.
- Za svaku polugu izraunati uglovnu brzinu.

- Za svaku polugu izraunati uglovno ubrzanje.

Na osnovu tih podataka dobije se est krivih linija, koje se uporeuju sa odgovorajuim
krivim linijama paradigmalnog kretanja. Tek nakon dijagramske komparacije mogu se
utvrivati greke, pronalaziti njihove uzroke, i otklanjanjem tih uzroka, odrediti nain
uklanjanja i njihovih posljedica.
Paralelno sa snimanjem mehanikih podataka, snimaju se i anatomski podaci. Ti podaci
ukazuju da li je i kada je odreena grupa miinih vlakana kontrahovana ili distrahovana.
Svaka miina kontrakcija registrovana je velikim brojem tzv spajkova, i njihovim sabiranjem
i preklapanjem vri se dalja obrada te kontrakcije.
Da bi se sve navedeno moglo registrovati, a da se to manje remeti sloeno kretanje, diode,
koje eksperimentalna linost nosi na sebi su sve manje i sve osjetljivije. U kinematografskoj
metodi, diode su postavljene u projekciji odreenih zglobova na ravan kretanja, a u
elektromiografskoj metodi anatomski senzori su postavljeni uvijek na ista mjesta u odnosu na
miina vlakna, cije se kontrakcije registruju. Svi impulsi sa dioda i senzora se telemetrijski
prenose na elektronsku jedinicu, koja je vezana za raunar.
Kao primjer moe se navesti biomehanika analiza udarca hrptom stopala po lopti, gdje su
prikazane periferne brzine (v) i uglovne brzine (w) reprezentativnih taaka, teita natkoljenice
(fv,fw), teita potkoljenice (cv,cw) i teita stopala (pv,pw), kao autentini indikatori racionalne
tehnike udarca nogom po lopti.

Sl. br.7. Sukcesivni talas periferne i uglovne brzine teita homogenih djelova noge kod zamaha.

2.7.7.3. Statistika metoda istraivanja

Za sportski trening znaajno je i praenje rasta i razvoja buduih sportista. Budui da se
radi o velikom broju ispitanika, jedna istraivaka metodologija je u tom prostoru nala svoju
maksimalnu primjenu, a to je statistika. U oblasti kineziologije je na tom polju dao najvei
doprinos prof. dr Konstantin Momirovi, koji je svojim originalnim projektima obiljeio jednu
cijelu epohu istraivanja u toj oblasti.
Nakon definisanja uzoraka i njihove eventualne homogenizacije, neophodno je izraunati
bazine statistike vrijednosti, kako bi se dalje mogla sprovesti statistika operacionalizacija.
Najaktuelniji deskriptivni statistiki parametri za prikaz aktuelne Gausove krive su:
- Aritmetika sredina.
- Standardna greka aritmetike sredine.
- Standardna devijacija.

Zajednika standardna devijacija.

Koeficijent varijacije.
Varijansa.
Trei moment.
etvrti moment.
Simetrinost (skewnes).
Spljotenost (curtosis).

Navedeni statistici se izraunavaju na sljedei nain:

Aritmetika sredina =

Standardna greka aritmetike sredine (Sx bar ) =

(X X )

SD
N

Standardna devijacija - SD =

N 1

Zajednika standardna devijacija

(X X ) + (Y Y )
2

- SD(x,y) =

(N X

1) + ( N Y 1)

SD 100
X

Koeficijent varijacije - CV =

X
Varijansa - VAR=

Trei moment - M 3

X
=
N

3 X X 2
N2

etvrti moment
-M4

X
=
N

4 X X 2
N2

Simetrinost (skewnes) =

Spljotenost (curtosis) =

(M 2 )3

(M 2 )2

6X2

M3

M4

= M2

2( X )

)( X ) 3( X )

N3

N4

2.7.7.3.1. Uporeivanje uzoraka

Najea istraivanja su vrena u oblasti uporeivanja uticaja jednog ili vie trenanih
procesa, ili uticaja jednog ili vie programa vjebanja na odreeni uzorak. Jedna pojava se moe
istraivati longitudinalnom procedurom, tj. na istom uzorku na odreenoj vremenskoj distanci,
ili na vie uzoraka, transverzalnom procedurom, gdje vremenska distanca nema veliki znaaj.
Za takva istraivanja koristi se tzv T-test. U tu svrhu dovoljno je operisati sa etiri testa:
- T-test za male nezavisne uzorke.
- T-test za velike nezavisne uzorke.
- T-test za male zavisne uzorke.
- T-test za velike zavisne uzorke.
2.7.7.3.1.1. T-test za male nezavisne uzorke
Ovaj test se primjenjuje transverzalnom procedurom na razliitim uzorcima i njime se
utvruje eventualna razlika uticaja jedne vjebe na ispitanike sa razliitim statusom: ili su iz
raznih sredina, ili jesu ili nijesu aktivno ukljueni u sistematsko vjebanje, i sl. Na primjer, ovim
testom se moe utvrditi da li postoji znaajna razlika npr. u sili miia pregibaa u zglobu lakta,
izmeu djece jednog razreda iz ruralnog, i djece jednog razreda iz urbanog regiona. Za ove
potrebe se koristi t-test za male, nezavisne uzorke:
- tmn =

N X NY
X Y

SD( X ,Y )
N X + NY

2.7.7.3.1.2. T-test za male zavisne uzorke

Ovaj test se primjenjuje longitudinalnom procedurom na istom uzorku i njime se utvruje
eventualna razlika uticaja jedne vjebe sa odreenim tretmanom na iste ispitanike. Ovim testom
se moe utvrditi da li postoji znaajna razlika npr. u sili miia pregibaa u zglobu lakta na
inicijalnom mjerenju, i sile istih miia na finalnom mjerenju, koje se izvrilo nakon odreenog
vremena. U vremenu od inicijalnog do finalnog mjerenja svi ispitanici su bili podvrgnuti
odreenom vjebovnom tretmanu. U zakljuku ispitivanja se navodi da li je taj tretman
znaajno i u kojoj mjeri uticao na promjenu statusa navedenih miia. Za ove potrebe se koristi
t-test za male, zavisne uzorke:
x dif
- tmz =
2
dif 2 dif ) : N )

((

N (N 1)

2.7.7.3.1.3. T-testovi za velike zavisne i nezavisne uzorke

Postoje posebni obrasci za izraunavanje znaajnosti izmeu aritmetikih sredina i kod
velikih zavisnih i nezavisnih uzoraka, koji nijesu toliko osjetljivi kao obrasci za ista
izraunavanja kod malih uzoraka. Kada se radi o velikim brojevima, male razlike su potpuno
zanemarljive pa se za njihovo izraunavanje mogu konstruisati obrasci sa znatnim matematikim olakicama. Tome u prilog govore i kvalitetni statistiki kompjuterski paketi, koji
zanemaruju posebne obrasce sa t-testove za velike uzorke, i za njih primjenjuju obrasce za male

uzorke, koji su osjetljiviji i na manje greke. to se tie sadraja t-testova za velike uzorke, oni se
ne razlikuju od t-testova za male uzorke.
2.7.7.3.1.4. Analiza varijanse
Unutar diskriminativne analize mogue je izdvojiti najmanje tri tipine statistike
procedure:
- t-test (etiri oblika).
- Univarijantnu analizu varijanse (ANOVA).
- Multivarijantnu analizu varijanse (MANOVA).
Procedura analize varijanse se donekle razlikuje od svih t-test procedura, ali se rezultati u
sutini ne razlikuju. Pomou t-testa bilo je mogue numeriki utvrditi da li uopte postoji, i ako
postoji, u kojoj mjeri je znaajna razlika izmeu aritmetikih sredina samo dva uzorka, dok kod
analize varijanse moe istovremeno da se utvrdi znaajnost razlika izmeu tri i vie statistikih
serija.
Tehniki se u proceduri analize varijanse prvo izrauna faktorska varijansa, zatim
rezidualna varijansa:
Faktorska varijansa - VA= SA/dfA
Rezidualna varijansa - VR= SR/dfR
Zatim se izraunava F-vrijednost: F = VA/VR
Dobijena vrijednost se postavlja u posebne tablice, na osnovu kojih se dalje odreuje prag i
nivo znaajnosti razlika aritmetikih sredina.
2.7.7.3.2. Korelaciona analiza
U ivotu ovjeka su mnoge pojave povezane, i usko zavise jedna od druge. Poznato je da
tjelesna visina i tjelesna teina, ako se radi o istom konstitucionalnom tipu, zavise jedna od
druge. Kada se radi o sportskom treningu, nije dovoljno utvrditi da postoji povezanost pojava,
nego je neophodno utvrditi i numeriku vrijednost te povezanosti. Obrazac za izraunavanje
standardnog koeficijenta korelacije (r) izradio je Pearson, K.:
r=

N XY X Y

[N X ( X ) ] [N Y ( Y ) ]
2

Postoji vie vrsta koeficijenata korelacije, i svaki nosi sobom svojstvenu karakteristiku.
Multiplom korelacijom se u sportskoj praksi izraunava zavisnost neke pojave od svih
relevantnih performansi, koje mogu znaajno da utiu na rezultat.
Parcijalnom korelacijom se izraunava stepen zavisnosti samo dviju varijabli u sistemu
veeg broja varijabli, To se radi posebnom procedurom, gdje se odreuje mjera povezanosti
aktuelnih varijabli, uz iskljuivanje uticaja ostalih prediktora.
Kanonikom korelacijom se u sportskoj praksi izraunavaju relacije izmeu dva
multidimenzionalna sistema varijabli. Ako bi se npr. traile relacije izmeu repetitivnog i

izometrijskog miinog potencijala, onda bi repetitivni sistem bio zastupljen sljedeim setom
varijabli:
- Vjeba vis-zgib do otkaza.
- Vjeba upor-sklek do otkaza.
- Vjeba podizanje trupa iz leanja, do otkaza.
- Vjeba unjevi sa optereenjem, do otkaza.
Izometriski sistem bi bio zastupljen sljedeim setom varijabli:
- Vjeba izdraj u zgibu, do otkaza.
- Vjeba izdraj u poluskleku, do otkaza.
- Vjeba izdraj u leanju bez oslonca trupom, do otkaza.
- Vjeba izdraj u poluunju sa optereenjem, do otkaza.
Da bi se dobio koeficijent korelacije koji izraava relacije izmeu setova varijabli,
neophodno je izvriti kanoniku korelaciju. Matematiki obrazac je vrlo sloen, ali postoji u
kompjuterskim paketima, tako da je najsloeniji problem, svrsishodno izabrati setove varijabli.

POGLAVLJE VII
Morfologija i sportski trening
Prilikom opredjeljivanja za sportsku disciplinu, odnosno prilikom izbora sportske
discipline kojom e se pojedinac baviti, tjelesna konstitucija igra znaajnu ulogu. Veliki je broj
endo- i egzogenih inilaca, koji mogu znaajno da utiu na sportski rezultat. Endogeni inioci su
tipini za svakog pojedinca, lako su uoljivi, i mogu se tretirati kao osobine, sa kojima treba
operisati u fazi opredjeljivanja za odreenu sportsku granu. Meu znaajne endogene inioce
spada i tjelesna konstitucija.
esto se opredjeljivanje za sportsku disciplinu vri na emotivnoj osnovi, pa se nadareni
pojedinac opredijeli ne za ono to njegovoj konstituciji najvie odgovara, nego za ono to mu se
najvie svia. I lokalni faktor esto odluuje u izboru sportske discipline. To je sluaj kada u
okruenju ne postoje informacije o drugim sportskim disciplinama, koje bi vie odgovorale
tjelesnoj konstituciji pretpostavljenog pojedinca. Lini uticaj najbliih, npr. roditelja, prijatelja,
trenera, emotivnog partnera i sl, takoe moe da prevagne na pogrenu stranu, prilikom
opredjeljivanja za sportsku disciplinu.
U sva tri navedena sluaja, iako to nije najbolje rjeenje, takav pojedinac moe da postigne
visoki, ali ne relativno najvii nivo. Mora se priznati da su takvi sluajevi vrlo rijetki, ali je vrlo
indikativna pretpostavka, da bi takav pojedinac mogao da dostigne vii nivo u sportskoj
disciplini, koja njegovoj konstituciji vie odgovara.
Prilikom ovakvog razmatranja konstitucionalnih mogunosti, moe se uvijek staviti
primjedba, da je emotivni faktor u kreiranju najboljeg rezultata uticajniji od konstitucionalne
povoljnosti. U takvim sluajevima potrebno je uvijek poi od injenice da je konstitucija
relativno nepromjenjljiva, jer visoki ljudi se nijesu smanjivali, niti su mali ljudi porasli, dok se
sklonost ka odreenim emocijama, u toku vremena, uvijek mogla mijenjati. Ukoliko motiv za
postizanje velikog sportskog rezultata postaje jai, tim vie slabi elja za opredjeljenjem
pogrene sportske discipline. Zabiljeeno je vie sluajeva, gdje su se pojedinci na vrijeme
preorjentisali na sportsku disciplinu, koja je vie odgovarala njihovoj konstituciji, to im je sve

vie emotivno odgovaralo, kako su u toj novoj sportskoj disciplini poeli da postiu sve bolje
rezultate.
Za veliki broj sportskih disciplina karakteristina je tjelesna konstitucija. Prirodnom
selekcijom su visoki ljudi u sportovima gdje postoji cilj da se postigne velika visina, kao to to u
koarci odreuje visina koeva, u odbojci visina mree, u skoku u vis to vea visina letvice;
istom selekcijom su dizai tegova preteno sportisti malog rasta sa kratkim ekstremitetima;
plivai sa velikim rasponom ruku i velikim planimetrijskim parametrima aka i stopala;
sprinteri sa jakim karlinim i ramenim pojasom; dugoprugai sa visoko razvijenim
kardiorespiratornom funkcijom, i sl.
Iz tih razloga tjelesna konstitucija moe da ima znaajnu ulogu prilikom izbora sportske
discipline. Morfolokim mjerenjem mogu da se dobiju znaajni podaci za taj izbor. Postoji vie
mjera, kojima se odreuje morfoloki status ovjeka.
Longitudinalna dimenzionalnost skeleta predstavljena je prije svega tjelesnom visinom i
duinama ekstremiteta. Mjeri se duinskim mjerama.
Transverzalna dimenzionalnost predstavljena je prije svega irinom ramena i irinom
karlice. Za neke sportove znaajna je i irina zgloba korena ake i irina gornjeg skonog zgloba.
Mjeri se duinskim mjerama.
Voluminozna dimenzionalnost predstavljena je zapreminom cijelog tijela, a po potrebi i
odreenih djelova tijela. Mjeri se istisnutom koliinom vode.
Cirkularna dimenzionalnost predstavljena je obimima djelova tijela. Znaajni su
maksimalni i minimalni obimi centralnih i perifernih djelova natkoljenice, potkoljenice,
nadlaktice i podlaktice. Mjeri se duinskim mjerama.
Adipozna dimenzionalnost je odgovorna za koliinu potkonog masnog tkiva i mjeri se
duinskim mjerama pomou kalipera.
Masu tijela predstavlja tjelesna teina i teine pojedinih segmenata tijela, to se odreuje
postojeim koeficijentima, prema teini cijelog tijela. Mjeri se teinskim mjerama.
Merni instrumenti i tehnika mjerenja su standardizovani, za njih je utvren meunarodni
standard, a mjerenje obavljaju struna ili instruirana lica.
2.4.1. Ideja konstitucije
U toku milenijumskog razvoja ljudske vrste, mnogi endogeni i egzogeni faktori su
izazivali odreene promjene u najoptijem smislu, koje promjene su opet uslovljavale
adaptaciju, koja je omoguavala preivljavanje u novim uslovima. Ove adaptacije su
uslovljavale promenu fenotipa, koji je opet, kroz niz generacija, bio upisivan u genotip. Tako su
se razvijale razne vrste ivih bia, i razliite individue unutar jedne vrste.
Otkako se ovjek razvio do tog nivoa, da je iza sebe mogao da ostavlja (pismene) poruke,
saznalo se da se ve odavno ljudi meusobno razlikuju, kako po ponaanju, tako i po obliku.
Razvojem ljudskog uma, sve te psihosomatske razlike su dobro prostudirane. Izmeu ostalih, i
somatska konstitucija ovjeka je dobro, ali ne i konano, definisana.
Antropolozi, biolozi i psiholozi se ve cio vijek bave biometrijom, utvrujui znaajne
tipove ljudskog rasta i razvoja. Utvrdili su tipine razlike, dovoljne da se razvije posebna
istraivaka oblast (somatotipija), ali nijesu postigli jedinstvenu saglasnost.
Veliki doprinos studiji o konstitucionalim tipovima dao je Kremer (Kretschmer,
1918.),koji je svoju podjelu entiteta ljudske vrste podijelio prema dvjema tipinim
dimenzionalnostima: longitudinalnoj i transverzalnoj. Osoblje, kod kojih je bila naglaena
longitudinalna dimenzionalnost (visoki ljudi sa dugim udovima i ptijim profilom) Kremer

je klasifikovao kao leptozomne tipove, a one kod kojih je bila naglaena transverzalna
dimenzionalnost (ljudi niskog rasta sa uzanim ramenima i irokim kukovima) Kremer je
klasifikovao kao piknike tipove. Izmeu ove dvije ekstremne grupe nalaze se jo dva izdvojena
konstitucionalna tipa, atletski (muskulozni) i astenini (cerebralni), koje je Kremer nazvao
konstitucionalnim legurama. Atletski tip je srednje visine, sa malo izduenom etvrtastom
glavom i izrazito razvijenom muskulaturom. Cerebralni tip je manje visine, sa veom glavom,
uzanim ramenima i uzanim kukovima, i sa slabo razvijenom muskulaturom (vidi crte).
SOMATSKE KONSTITUCIJE

Sl.5. Opta klasifikacija konstitucionalnih tipova.

Dosta kasnije, u istu oblast su se ukljuili i drugi istraivai. Tako su eldon Stivens i
Taker (1940.) predloili svoju podjelu humanih konstitucionalnih tipova. Oni su se prije svega
orjentisali prema gojaznosti ispitivanih entiteta. Izrazito gojazni pojedinci (visceralna
komponenta-viscerotonija) su svrstani u grupu endomorfije, izrazito mravi pojedinci
(komponenta mravosti-cerebrotonija) su svrstani u grupu ektomorfije, a izrazito miiavi
pojedinci (muskulozna komponenta-somatotonija) su svrstani u grupu mezomorfije. U
eldonovoj somatotipiji upadljiv je nedostatak entiteta sa razvijenom longitudionalnom
dimenzionalnou. Pored standardnih konstitucionalnih tipova, u eldonovoj podjeli mogu se
nai i ekstremne varijante, kao to je nilska displazija (izrazito dugi ekstremiteti), ulkusna
displazija (hipertrofiran kranijalni dio tijela), i akademska displazija (hipertrofiran kaudalni dio
tijela).
Iako davno objavljena, najprihvatljivija je somatotipija, koju je predloio Konrad. On
entitete posmatra u parovima. Dijeli ih na leptozomne i piknike, i na hipoplastine i
hiperplastine.
Kod prvih u prvom paru (leptozomnih) izraena je tendencija raenja u visinu na raun
raenja u irinu, dok je kod drugih u prvom paru (piknikih) izraena tendencija raenja u
irinu na raun raenja u visinu.
Kod prvih u drugom paru (hipoplastinih ili asteninih) tipina je tjelesna nerazvijenost i
slabost muskulature, a kod drugih u drugom paru (hiperplastinih ili atletskih) tipina je vrsta
graa tijela sa izrazito razvijenom muskulaturom.
Indikativna je slinost izmeu Kremerove i Konradove somatotipije. Kremerovom
leptosomnom i piknikom tipu odgovaraju Konradovi leptosomni i pikniki tipovi, a u grupi
konstitucionalnih legura, Kremerovom atletskom tipu odgovara Konradov hiperplastini
tip, dok Kremerovom asteninom tipu odgovara Konradov hipoplastini tip.

Uz ovu podjelu, isti autori su svojoj somatotipskoj podjeli dodavali jo jednu grupu, koja je
tipina za tjelesne anomalije u rastu, kao to su razne displazije, nilska, ulkusna i akademska
displazija kod eldona, i akromegalina, evnuhoidna i sl.
Navedeni autori su pokuali da za tjelesnu konstituciju veu i odreeno ponaanje, u
emu nijesu nali zajedniki jezik. U ovom poglavlju nee biti razmatran problem linosti,
temperamenta i karaktera entiteta, koji bi eventualno bio vezan za njegovu tjelesnu konstituciju,
ali e biti navedene neke psihike osobine, koje bi se mogle vezati za odreeni konstitucionalni
tip. Viestrukim istraivanjem je utvreno da su neke osobine vezane prvenstveno za dva
najekstremnija konstitucionalna tipa: za leptosomni i pikniki tip.
Kod leptosomnih tipova uoena je jaa prijemivost oblika, dok je kod piknikih tipova
uoena jaa prijemivost boja.
Kod leptosomnih tipova vea je sklonost ka zadravanju novih informacija, dok kod
piknikih tipova je ova sklonost manja.
Kod leptosomnih tipova asocijacije su ovla primijeene, dok kod piknikih tipova
asocijacije se razvijaju sa vie detalja.
Kod leptosomnih tipova vlada zatvorenost i tenja za apstrakcijom, dok kod piknikih
tipova vlada otvorenost i konkretnost.
Kod leptosomnih tipova tipina je upornost sa usamljenim misaonim tokom, dok je kod
piknikih tipova tipina govorljivost i otvorenost.
Kod leptosomnih tipova dominira subjektivnost, dok kod piknikih tipova dominira
objektivnost.
Kod leptosomnih tipova zapaena je osjeajna uzdranost, dok kod piknikih tipova je
zapaena naivna osjeajnost.
Kod leptosomnih tipova vlada promiljenost u finoj motorici, dok kod piknikih tipova u
finoj motorici tipina je popustljivost i bezbrinost.
Kod leptosomnih tipova motorika je kruta zbog sigurnosne brinosti i psihike napetosti,
dok kod piknikih tipova u motorici vlada slivena mekoa i harmonina zaokrugljenost
pokreta.
Postoji jo cio niz razlika u karakteru i linosti izmeu navedenih konstitucionalnih tipova,
ali i do sada navedene razlike nijesu pravilo, jer se javljaju vrlo esta odstupanja od navedenih
razlika. One su samo uputstvo strunom tabu za odreenu sportsku disciplinu, koji te razlike
treba da utvrdi, i na osnovu utvrenih razlika, odredi formu i sadraj sportskog treninga prema
odreenom konstitucionalnom tipu.
2.4.2. Tjelesne karakteristike i sportske discipline.
Za leptosomne tipove najadekvatniji su sportovi oni gdje je tjelesna visina dominantna,
gdje se zahvaljujui tjelesnoj visini lake savladavaju prepreke, odnosno postie se bolji rezultat.
Tako, na primjer, u sportskim igrama, gdje je cilj ili visoko (koarka), ili postoji visoko
postavljena mrea (odbojka), ili je postavljen zid od visokih igraa (rukomet), tjelesnom
visinom se u odbrani sa vie sigurnosti blokira napad protivnika (koarka, rukomet, odbojka),
i sa manje rizika se postie pogodak u napadu. I atletska disciplina bacanje kugle, odgovara
visokim sportistima, jer se na dometu postie vie, ako je taka izbaaja to vie iznad take
pada. Atletska disciplina skok u vis najvie odgovara visokim skakaima, jer je teite
njihovog tijela ve u samom odrazu na viem nivou u odnosu na skakae sa manjom tjelesnom
visinom. U plivakom sportu, naroito na kraim stazama, tjelesna visina predstavlja realnu
prednost, jer je zaveslaj duom rukom mnogo efikasniji od zaveslaja kraom rukom. Zaveslajem

duom rukom se postie vea periferna brzina ake, ime se postie vei otpor vode, a time i
vea propulzija plivanja.
Za piknike tipove najadekvatniji su sportovi oni gdje tjelesna visina ne samo da nije
dominantna, nego je u odreenoj mjeri i nepovoljna. To su uglavnom sportske igre sa
konfliktnom situacijom, gdje se trai velika brzina kretanja, nagla promjena pravca u velikoj
brzini kretanja, grubi sudari sa protivnikom (fudbal, hokej na ledu, hokej na travi), zatim
boraki sportovi, gdje je cilj da se u direktnoj borbi savlada protivnik (sve vrste rvanja i sve
vrste boksa).
Za astenine (cerebralne) tipove iz hipoplastine konstitucionalne legure najvie
odgovaraju one sportske discipline gdje do izraaja manje dolazi sila, brzina i izdrljivost, a vie
taktiko razmiljanje i motorika vjetina (karling, jahanje, ah, bilijar i sl).
Za atletske tipove iz hipoplastine konstitucionalne legure najvie odgovaraju one
sportske discipline gdje do izraaja najvie dolazi sila, brzina i izdrljivost. Moe se rei da je
atletski konstitucionalni tip najpovoljniji tip za sport. Najvei broj takmiara na Olimpijskim
igrama je atletskog konstitucionalnog tipa, jer taj tip nosi najbolju osnovu za poveavanje sve tri
elementarne biomotorne dimenzije tako da nema sportske discipline, u kojoj ne uestvuju i
sportisti sa atletskom konstitucijom.
Na kraju, potrebno je naglasiti da u sportu, pored tjelesnih i motorikih odlika, uestvuje i
intelekt, na osnovu kojeg sportista savlada sloeno izvoenje nekog sportskog kretanja, pa je
vrlo est sluaj, da sportista koji nosi sve konstitucionalne i biomotorne odlike, zbog nedovoljno
dobro savladane tehnike sloenog sportskog kretanja, postie slabiji rezultat od sportiste, koji
nosi sve konstitucionalne i biomotorne odlike na niem nivou, ali je dobro savladao tehniku
sloenog sportskog kretanja. Osim toga, esta je pojava da svaka humana jedinka moe da
razvije visok (ali ne i najvii) nivo neke biomotorne dimenzije, koja nije tipina za njegovu
konstituciju.
Reference
Allport, G.W.: PERSONALITY, New York, Holt, 1937.
Ansbacher, H.L. Ansbacher, R.R. (eds.): THE INDIVIDUAL PSYCHOLOGY OF ALFRED ADLER, New
York, Basic Books, 1956.
Bjelica, D., i saradnici: Fizika priprema sportista, FSCG, Podgorica, 1993.
Bjelica, D.: Stavovi uenika osmih razreda prema nastavi fizikog vaspitanja, UKMF Podgorica, 1995.
Bjelica, D.: Fudbalski klupski praktikum, CID, Podgorica , 1996.
Bjelica, D.: Stavovi uenika osmih razreda osnovnih kola Crne Gore prema nastavi fizikog vaspitanja,
FSCG, Podgorica, 1999.
Bjelica, D.: Sport u 21.vijeku, Sport Mont, Podgorica, 2004/2-3.
Bjelica, D.: Zavisnost tjelesnih sposobnosti od sportskog treninga kod populacije fudbalskih kadeta Crne
Gore, Sport Mont, Podgorica, 2004/4.
Bjelica, D.: Sportski trening i antropomotorike sposobnosti fudbalera petnaestogodinjaka kontinentalne
regije u Crnoj Gori, Sport Mont, Podgorica, 2005/5.
Bjelica, D.: Metodologija i tehnologija rada u sportui drutveno-ekonomski odnosi u sportu u XXI vijeku,
Sport Mont, Podgorica, 2005/6-7.(Uvodni referat na Prvom meunarodnom kongresu CSA,
Kotor 2005.).
Bjelica, D.: Razvoj tjelesnih sposobnosti mladih fudbalera mediteranske regije u Crnoj Gori uticajem
sportskog treninga, Sport Mont, Podgorica, 2005/6-7.(Prvi kongres CSA, Kotor 2005.).

Bjelica, D.: Stavovi uenika VIII razreda osnovnih kola mediteranske regijeu Crnoj Gori prema nastavi
fizikog vaspitanja, IMeunarodni simpozijumnovih tehnologija u sportu (Fakultet sporta i
tjelesnog odgoja, Sarajevo UBiH, april, 2005.).
Bjelica, D.:Sportski trening i njegov uticaj na antropomotorike sposobnosti fudbalera
etrnaestogodinjaka mediteranske regije u Crnoj Gori, Sport Mont, Podgorica, 2005/8-9.
Bjelica, D.: Uenicima osmih razreda osnovnih kola u Crnoj Gori nedovoljno dva asa fizikog vaspitanja
u nedjeljnom rasporedu, Zbirka saetaka str. 28-29.(Prva Meunarodna nauna konferencija
Menadment u sportu-Univerizitet Braa Kari, Beograd, 22-23.april.2005.).
Bjelica, D., Hadi, R.:Uenicima osmih razreda nije dovoljno dva asa fizikog vaspitanja u nedeljnom
rasporedu, Nauna konferencija sa meunarodnim ueem, Makedonija, koani-Ponikva, 1314.maj.2005.).
Bjelica, D.: Stavovi uenika iz june regije Crne Gore prema nastavnim i vannastavnim sadrajima u
nastavi fizikog vaspitanja , Zbirka saetaka str.33, ( XI Meunarodni nauni skup, FIS
komunikacije , Ni, 2-3.jun.2005.).
Bjelica, D.: Stavovi uenika u nastavi fizikog vaspitanja u kolama srednje regije Crne Gore , Zbirka
saetaka str. 34, ( XI Meunarodni nauni skup, FIS komunikacije, Ni, 2-3.jun.2005.).
Conrad, K.: Konstitutionstypus als genetisches Problem. Berlin, 1941.
Freud, S.: THE BASIC WRITINGS OF SIGMUND FREUD, New York, Modern Library, 1938.
Hall, C.S. Lindzey, G.: THEORIES OF PERSONALITY, New York, Wiley, 1957.
Jaspers, K.: Allgemeine Psyhopathologie. IX Auf. Springer-Verlag. Berlin-Heidelgerg-New York, 1975.
Kluckhohn, C., Murray, H.A., Schneider, D.M. (eds.): PERSONALITY IN NATURE, SOCIETY AND
CULTURE (rev. ed.), New York, Knopf, 1953.
Kretschmer, E.: Der sensitive Beziehungswahn, Berlin, 1918.
Maslow, A.H.: MOTIVATION AND PERSONALITY, Harper, New York, 1954.
Murphy, G.: PERSONALITY, Harper, New York, 1947.
Office of Strategic Services, Assessment staf.: ASSESSMENT OF MEN, Rinehart, New York, 1948.
Sheldon,W.H., Stevens, S.S. and Tucker, W.R.: The varieties of human physique. New York, 1940.
White, R.W.: LIVES IN PROGRESS: A STUDY OF THE NATURAL GROWTH OF PERSONALITY,
Dryden, New York, 1952

POGLAVLJE VIII
Fizioloki osnovi sportskog treninga
Svaka sportska disciplina ostvaruje se u etiri osnovne faze: obuavanje tehnike, usvajanje
tehnike, teorijsko i praktino savladavanja taktike, i trening. Od navedenih faza ostvarivanja i
usvajanja sportske discipline, sportski trening ima dominantno mjesto. Od svih aktuelnih
naunih disciplina, u fazi treninga fiziologija ima najznaajniji udio. Procesi koji se u toku
treninga odigravaju u CNS-u (centralnom nervnom sistemu), u miinim kontrakcijama, u

kardiorespiraciji, u digestivnom traktu i u funkciji ljezda sa unutranjom sekrecijom, izuavaju

se u oblasti humane fiziologije. Iz tog razloga ovo poglavlje je istovrijemeno i najznaajniji dio
ovog udbenika.
2.5.1. Teorija miine kontrakcije
U ovejem organizmu postoje tri vrste miia: popreno-prugasti (aparat za kretanje),
popreno-prugasti (srani mii), i glatki miii (miii digestivnog trakta). Samo miii u
sastavu aparata za kretanje podlijeu volji sportiste. To je ujedno i muskulatura, koja ima
najznaajniju funkciju u sportskom treningu, stoga je neophodno i poznavanje sutine miine
kontrakcije.
Osnovni strukturni element skeletnog miia je miino vlakno. Njegov prenik zavisi od
funkcionalnih osobenosti miia, ali nije vei od 0,1 mm. Duina vlakana u miiima ovjeka je
srazmjerna duini samog miia, a poneki put vlakna mogu da se prostiru uzdu cijelog miia.
Motorni nervi obrazuju na povrini vlakna bunaste motorne zavretke koji ostvaruju kontakte
sa miinim vlaknom preko tananih vlakana terminalnih granica. Jedno miino vlakno moe
da ima nekoliko nervnih zavretaka.
Obim nervnih stabala koji dopiru do miia nalazi se u odreenoj korelaciji ne samo sa
masom miinog tkiva nego i sa funkcijom miia. U miiima dinamikog tipa (vretenasti
miii) jedno nervno vlakno dolazi na 1,5 mg teine miia, u miiima statikog tipa (perasti
miii) na 7,5 mg, u miiima prelaznog tipa na 2,5 mg. Ukoliko mii obezbjeuje veu
raznovrsnost pokreta, utoliko je znaajnija koliina nervnih vlakana koja ga inerviraju. Osim
somatske, motorne i osjeajne inervacije, popreno prugasti miii su jo inervirani i
simpatikim vlaknima.
Sva miina vlakna imaju dobro snabdijevanje krvlju, uslovljeno ne samo dobrom
protonou arterija, vena i kapilarne mree ve i postojanjem unutar miinih vaskularnih
anastomoza. to je mii aktivniji, to mu je gua vaskularna mrea.
Miino vlakno pokriveno je elastinim omotaem sarkolemom. Njena trajnost i
elastinost odreuje se kolagenim vlaknima koja obrazuju na povrini miinom vlakna gustu
mreu, vidljivu samo elektronskim mikroskopom. Unutranji dio sarkoleme zove se
plazmatina membrana; ona se sastoji iz bimolekularnog sloja lipida, s obje strane pokrivenog
monomolekularnim bjelanevinskim slojem. Plazmatina membrana ne odvaja samo eliju od
sredine koja je okruuje, ve i regulie razmjenu materija meu elijama. Za neke materije,
plazmatina membrana je sasvim nepropustljiva, za druge je propustljiva u oba smjera, za tree,
opet, propustljiva je samo u jednom smjeru. Njena propustljivost mijenja se u zavisnosti od
funkcionalnog stanja miinog vlakna i za razliite materije u razliitoj mjeri. Sem toga,
membrana ima funkciju izolacije dvaju jonskih bazena, i ima elektrino punjenje, koje stvara
izmeu spoljanje i unutranje povrine razliku potencijala. Veliina ovog potencijala zavisi od
stepena razlike koncentracija jona kalijuma izmeu unutraelijskog i vanelijskog prostora: u
unutranjosti vlakna koncentracija jona kalijuma vea je za 20-40 puta izvan njega. Promjena
membranskog potencijala u rezultatu oslobaanja jona kalijuma iz miinog vlakna igra vanu
ulogu u ostvarivanju njegove osnovne funkcije kontrakcije.
U unutranjosti miinog vlakna, ispod sarkoleme, nalazi se sarkoplazma tean
bjelanevinski koloidni rastvor, koji okruuje kontrakcione elemente miinog vlakna
miofibrile i njegove organoide. Sarkoplazma se odlikuje znaajnom ljepljivou i stoga neto
usporava kontrakciju i oputanje vlakana (unutranje trenje miia-viskoznost).

Frakcionisanje bjelanevina sarkoplazme pomou elektroforeze omoguuje da se izdvoji

vie frakcija, pri emu mnoge od njih ne predstavljaju individualne bjelanevine, ve grupe
bjelanevina koje imaju bliske vrijednosti molekularne teine. Tu spadaju, prije svega, razliite
enzimatine bjelanevine: enzimi glikolize, kreatinkinaza, miokinaza, adenildezaminaza.
Sarkoplazmatinim bjelanevinama pripada i mioglobin, srodan po strukturi hemoglobinu krvi.
Mioglobin je izvor rezerve kiseonika iz krvi unutar miinog vlakna radi obezbjeenja
oksidacionih procesa koji se u njemu vre. Na kraju, sarkoplazma sadri mioalbumin rezervnu
bjelanevinu miia. Naroit znaaj imaju mitohondrijalne bjelanevine, strukturno oranizovane
u mitohondrijalnim membranama, koje se odlikuju aktivnou enzima aerobno bioloke
oksidacije spregnute sa fosforilizacijom (enzimi ciklusa trikarbonkih kiselina i oksidacionog
lanca, prenosioci elektrona hromo proteidi i citohromi koji sadre gvoe.
Sem razliitih u vodi rastvorljivih bjelanevina, u sarkoplazmi se nalaze i nebjelanevinski
sadraji grudvice glikogena i kapljice masti.
Miofibrilarne bjelanevine takoe se dijele na niz frakcija. To je prije svega miozin
osnovna kontraktilna bjelanevina miofibrila koji se sastoji od dvije individualne bjelanevine;
tekog H i lakog L meromiozina. Miozin se odlikuje adenozin trifosfatnom aktivnou i
spada u grupu tiolovih enzima. Enzimatina aktivnost miozina uslovljena je HS-grupama koje
se nalaze u njemu. Vezivanje ovih grupa jonima tekih metala, oksidacija i drugi putevi
inaktivacije dovode do smanjenja (ili potpunog gubitka) kontrakcionih svojstava miozina.
Druga najvanija bjelanevina miofibrila je aktin. Poznata su dva njegova oblika
globularni A-aktin i fibrilarni F-aktin, koji predstavlja produkt konvertibilne polimerizacije
prvog. Pri miinoj kontrakciji F-aktin se sjedinjuje sa miozinom, obrazujui nov bjelanevinski
kompleks, aktomiozin.
Pored ovih osnovnih bjelanevina u miofibrilama se nalazi tropomiozin i razliite u vodi
rastvorljive bjelanevine. Tropomiozina ima naroito mnogo u miiima beskimijenjaka, kao i
u embrionalnoj muskulaturi. U skeletnim miiima odraslih sisara i ovjeka on iznosi samo oko
4% bjelanevina miofibrila i nalazi se uglavnom u oblasti diskova Z. Po svoj prilici, on ne
predstavlja posebnu bjelanevinu, ve bjelanevinski kompleks i igra odreenu ulogu pri
statikom naprezanju miia.
Nebjelanevinskim (ekstraktivnim) materijama koje sadre azot i koje se nalaze u
miinom vlaknu pripadaju makroenergina jedinjenja (adenozin trifosfat, adenozin difosfat
(ADP) i drugi tri i difosfonukleotidi, kreatinfosfat) monofosfonukleotidi (prije svega adenozin
monofosfat), nukleozidi, kreatin, karnozin, anserin, karnitin, slobodne aminokiseline, amonijak,
tripeptid glutation i dr.
U bezazotne ekstraktivne supstance spadaju glikogen, heksozo i triozofosforni estar,
mlijena i pirogroana kiselina, niz meu produkata ciklusa trikarbonskih kiselina (ilibarna
kiselina slobodne neesterifikovane masne kiseline, ketonska tijela (B-hidroksi buterne i acetosiretna kiselina) i holesterin. U miiima se nalazi takoe znaajna koliina fosfolipida
(holinfosfatidi, etanolaminofosfatidi, inozotolfosfatidi, serinofosfatidi i dr.), koji ulaze u sastav
membrana miinog vlakna prije svega membrana mitohondrija. Na kraju, u miinom vlaknu
nalaze se razliiti mineralni joni.
Vaan elemenat sarkoplazme predstavlja sarkoplazmatina mrea (ili sarkotubularni
sistem). Ona se sastoji od uzdunih i poprenih membrana i cjevica. Membrane formirane od
bjelanevinskih i lipoidnih molekula, mogu biti dvoslojne i jednoslojne. Periferni krajevi cjevica
dodiruju sarkolemu i otvaraju se u spoljnu sredinu. Unutar vlakna one idu u poprenom pravcu
na nivou diskova miofibrila i obrazuju mreasti sistem kanalia i cisterni. Kroz cjevice
moguna je direktna razmjena materija sa sredinom koja okruuje vlakno. Pri nadraenosti

miia u uzdunim cjevicama dolazi do izdvajanja jona kalcijuma. Ovaj proces je povezan sa
depolarizacijom plazmatine membrane i praen je oslobaenjem aktivacione toplote.
Istovremeno sarkoplazmatina mrea radi kao kalijumova pumpa, koja skuplja jone
kalcijuma poslije njima izazvanog efekta aktivacije adenozin trifosfataze. Ovo odstranjenje
jona zahtijeva utroak energije.
U sarkoplazmi se nalaze, takoe, mitohondrije, koje predstavljaju osnovno mjesto
generisanja energije u miinom vlaknu i njenog akumuliranja u makroenerginim vezama
adenozin trifosfata. Smjetaju se uglavnom oko kontrakcionih dionica miofibrila, gdje je potreba
adenozin trifosfata najvea.
Mitohondrije skeletnih miia relativno su male, ali ipak na njih otpada 10%, i vie,
ukupne sadrine bjelanevina u miiu. Mitohondrije su orkuene spoljnom membranom, od
koje se odvajaju paralelene ploaste i cjevaste unutranje membrane. Prostor izmeu njih
ispunjen je koloidnim bjelanevinskim rastvorom matriksom. Sve mitohondrijalne membrane
sastoje se od dva bjelanevinska sloja, izmeu kojih je prostor ispunjen dvostrukim slojem
lipida. Na unutranjim membranama struktuirani su enzimi oksidacionog ciklusa i komponente
oksidacionog lanca, grupisani u odreene enzimatine ansamble subjedinice membrana.
Na kraju obavezan organoid miinog vlakna, kao i svake elije, predstavljaju mikrozomi
(ribozomi), koji se taloe tek pri vrlo velikim ubrzanjima i koji slue kao mjesto za sintezu
bjelanevina.
Miofibrile su najtanje niti, odlikuju se poprenim prugama, naroito jasno vidljivim u
polarizovanom svijetlu. One se smjetaju u sarkoplazmi difuzno ili se grupiu u polja, to zavisi
od funkcionalnog optereenja miia, kao i njihova kvantitativna korelacija sa sarkoplazmom.
Pomou ultrazvuka mogu se mifibrile razloiti u mnotvo najtanjih vlakana bez poprenih
pruga, ali koja ispoljavaju pozitivnu dvostruku refrakciju.
Miine fibrile sastoje se iz tankih (izotropskih, aktinskih i debelih (anizotropnih,
miozinskih) profibrila. Mjesto prvih oznaava se kao disk I, drugih disk A. U ovom
posljednjem razlikuju se zona H (mjesto gdje ne ulaze krajevi tankih protofibrila), i centralna
zona M, gdje debele protofibrile obrazuju zadebljanja. Disk I dijeli se po sredini diskom Z, koji
prolazi preko cijelog prenika miinog vlakna i koji predstavlja membranu; kroz nju prodiru
tanke protofibrile. Disk Z ih sjedinjuje sarkolemom. Rastojanje izmeu dva diska Z naziva se
sarkomjerom (Sl.6).

Sl.6. Miino vlakno (actin-miosin).

Izmeu tankih i debelih protofibrila otkriveni su mostii, obrazovani od izrataja koji se

odvajaju od jednih i drugih. Na poprenom presjeku u oblasti zone M meu debelim

protofibrilama otkrivene su veze koje idu od svake fibrile prema est drugih koje je okruuje.
Prema grafikom prikazu ove veze postavljene su jedna prema drugoj pod uglom od 60. One
objedinjuju miozinske protofibrile. Ove poslijednje povezane su mostiima tankim, aktinskim
protofibrilama, a ove (posredstvom diskova Z) sa sarkolemom, koja prelazi u tetivu. Prema
tome, fibrilarni aparat miinog vlakna predstavlja jedinstven mehaniki sistem.
Debele miozinske protofibrile imaju strukturu spirale. Molekuli miozina sastoje se iz dviju
spirala spirale L-meromiozina i H-meromiozina, sa zadebljanjem na jednom kraju.
2.5.2. Hemizam kontrakcije i oputanja miia
Iako se na polju hemizma miine kontrakcije istrauje ve vie od dva vijeka, potpuno
poznavanje tog kabolinog procesa jo nije sasvim utvreno. Jedino to je sigurno jeste
shvatanje da se hemijska energija, koja se oslobaa u toku katabolizma pretvara u mehaniku.
Savremene hipoteze su prilino kontradiktorne, i sva problematika hemizma miine
kontrakcije mogla bi se generalno svesti na tri aspekta:
1) Energetski to slui kao osnovni izvor energije miine kontrakcije;
2) Morfoloki ta se deava u miinom vlaknu pri kontrakciji;
3) Biofiziki kako se energija transpformie u mehaniku energiju.
Osnova kontrakcije miinog vlakna sastoji se u uzajamnom djelovanju izmeu tankih i
debelih protofibrila prilikom ega dolazi do uvlaenja tankih protofibrila u disk A. Taj proces se
pokree jonima kalcijuma, koji aktiviraju adenozin trifosfatazu, lokazilovanu u Mmeromiozinskim glavicama debelih protofibrila.
im motorni impuls, koji se prenosi nervom ,doe do krajnje motorne ploe nervnog
zavretka, u ovom posljednjem se izdvaja acetilholin, koji difundira kroz membranu krajnje
ploe, dolazi u kontakt sa miinom membranom i depolarizuje je. Pri tome se acetilholin brzo
razara holesterazom. Smanjenje membranskog potencijala naglo poveava propustljivost
membrane za jone natrijuma (Na++). Ovi joni usmjeravaju se prema unutranjosti miinog
vlakna, to jo vie sniava membranski potencijal. Porast koncentracije jona natrijuma dovodi
do slabljenja daljeg njegovog prodiranja u miino vlakno. Poveana propustljivost za jone
natrijuma smenjuje se s poveanom propustljivou za jone kalijuma. Oslobaanje ovih
posljednjih iz miinog vlakna izaziva u smanjenje pozitivnog punjenja i snienje mebranskog
potencijala do nivoa mirovanja. Pojava akcionog potencijala prethodi razvoju naprezanja
miinog vlakna. On dostie maksiumu kroz 3-5 msek. poslije nadraaja. U trenutku snienja
potencijala poinje sve vei rast, a zatim oslobaanje jona kalcijuma sarkoplazmatine mree,
koje dostiu najvee vrijednosti kroz 12-15 msek. U vrijeme poveanja koncentracije slobodnog
kalcijuma ( u periodu od 7 do 12 msek. poslije nadraaja) napregnutost miinog vlakna opada.
Ovo takozvano latentno oputanje objanjava se promjenom duine elemenata
sarkoplazmatine mree kao rezultat gubitka kalcijuma i smanjenja unutranjeg osmotskog
pritiska, koji povlai za soobom i oslobaanje vode. Kada pak koncentracija osloboenih jona
kalcijuma dostigne maksimum, razvija se kontrakcija miinog vlakna. Za aktivaciju svakog
enzimatinog centra adenozin trifosfataze potrebna su dva jona kalcijuma.
2.5.2.1. Krebsov ciklus
Prilikom metabolizma srednjeg intenziteta, biohemizam miine kontrakcije odrava
kruni tok, koji se u praksi naziva Krebsov ciklus. Krebsov ciklus poinje sa razlaganjem
pirogroane kiseline dougljen dioksidi vode. Prva faza je njena dekarboksilacija, prilikom koje

se ona vezuje za koencim A, formirajui acetil koencim A. tada dolazi do oslobaanja 2H, i
stvara se ugljen dioksid. zatim se acetil koencim A sa oksalsiretnom kiselinom i stvara
limunsku kiselinu, koja zatim prolazi preko cisako-nitinske u izoliminsku, zatim u oksalilibarsku, pa u alfa-keta-glutanu, pa u ilibarnu, fumarnu, jabunu, i ponovo u oksalsiretnu
kiselinu, ime se Krebsov ciklus zavrava. U tom procesu se za svaki krug dobija jedan
adenozin trifosfat, osam H, dva ugljen dioksid i koencim A, tj, za svaki molekul glikoze dva
adenozin trifosfata, 16 H, etiri ugljen dioksida dva koencima A.
Da bi se acetilkoencim A mogao razloiti, neophodno je da mitohondrije sadre odreeni
broj molekula oksalsiretne kiseline, koje se u mitohondrijama sintetie iz pirogroane
kiseline. Pirogroana kiselina se vezivanjem za ugljen dioksid karboksilie i formira
oksalsiretnu kiselinu. Za spajanje ugljen dioksidsa piruvinom kiselinom neophodan je jedan
molekul adenozin trifosfata. Taj adenozin trifosfat se u prisustvu jona mangana razlae i
aktivira karboksilau piruvine kiseline.
Krebsov ciklus dalje nastavlja svoje kruenje pretvaranjem alfa ketoglutarne kiseline u
ilibarnu kiselinu (sukcinilnu kilselinu), pri emu se sintetie jedan molekul adenozin trifosfata.
Ovaj proces se obavlja uz uee neorganskog fosfata i GDP (gvanozin difosfata), ime se dalje
oformi GTP (gvanozin trifosfat) i ilibarna kiselina. Energetski potencijali adenozin trifosfata i
gvanozin trifosfata su priblino podjednaki, prenijee se visoko energetska fosfatna grupa sa
gvanozin difosfata na adenozin difosfat uz uee enzima fosfokinaze, i nastae adenozin
trifosfat i gvanozin difosfat. Time se pri svakom ciklusu sintetie jedan molekul adenozin
trifosfata, dok se za molekul glikoze dobiju dva molekula adenozin trifosfata. Ne treba smetnuti
s uma da je adenozin trifosfat osnovni izvor energije, koji omoguava odvijanje miine
kontrakcije, odnosno generie mehaniku silu, kojom svaki ivi stvor moe po svojoj volji da
raspolae.
2.5.2.2. Autoregulacija razmjene materija prilikom miine aktivnosti
Energetski metabolizam ive elije (pa i miine) sastoji se iz procesa koji proizvode i troe
energiju. Ravnoteu meu njima odreuje stacionarni nivo adenozin trifosfata univerzalnog
izvora energije odreenih reakcija u procesu razmjene materija i fiziolokih funkcija. Aktivacija
funkcionalne aktivnosti izaziva cijepanje adenozin trifosfata i odgovarajue poveanje
koncentracije adenozin difosfata i neorganskog fosfata, koji, sa svoje strane, stimulie procese
koji isporuuju energiju, doprinosei obnavljanju poremeenog energetskog bilansa.
Sistem koji trenutno reaguje na promjene balansa adenozin trifosfata u miiu pri
njegovom prelasku od mirovanja ka intenzivnom radu predstavlja kreatinkinazna reakcija. Ta
reakcija, koja obezbjeuje resintezu adenozin trifosfata na raun kreatinfosfata, regulie se
koncentracijom supstrata po zakonu aktivnih masa. Meutim, ona sama ne moe da obezbijedi
obnavljanje balansa adenozin trifosfata s obzirom na male rezerve kreatinfosfata.
Poveanje potencijala fosforilacije u elijama radnog miia, koje se ne kompenzira
kreatinokinaznim sistemom, uslovljava aktivaciju oksidativne fosforilacije u mitohondrijama i
glikolitike fosforilacije u citozolima. Oba ova procesa zahtijevaju moblilizaciju izvora energije.
Ona poinje sa intenzifikacijom fosforolize glikogena miia.
Mii koji miruje sadri vrlo malo visokoaktivne forme fosforilaze a, manje aktivna forma
fosforilaze b, koja aktivira adenozin monofosfat, potisnuta je visokom koncentracijom adenozin
trifosfata u miiu. Pri tetanusnoj koncentraciji miia, sadraj fosforilaze a brzo raste. Ali,
poveanje fosforilazne aktivnosti vri se na dva naina: putem pretvaranja fosforilaze b u a (to
se ostvaruje utrokom adenozin trifosfata) i putem aktivacije fosforilaze b adenozin

monofosfatom uz uslov snienja nivoa adenozin trifosfata u miiu. Sem toga, poveanju
aktivnosti fosforilaze doprinose, po svoj prilici, oslobaanje iz nerastvorljivih granula i izlaenje
u citoplazmu, kao i poveanje, pri miinoj kontrakciji, jona natrijuma u miinom vlaknu koji
aktiviraju fosforilazu.
Drukije stoji stvar sa mobilizacijom glikogena jetre. Pri intenzivnoj miinoj aktivnosti
sadraj adenozin trifosfata u jetri se vrlo malo smanjuje. Prema tome ,uzroke aktivacije
fosforilaze u jetri treba traiti u faktorima izvan jetre. U izvjesnoj mjeri jedan od njih moe biti
hipoksija, ali je verovatnije da glikoliza u jetri postaje intenzivnija pod dejstvom simpatikoadrenalnih uticaja u vezi sa poveanjem inkrecije adrenalina radom nadbubrenih ljezda i
luenja noradrenalina simpatikim nervnim zavrecima pri miinoj aktivnosti.
Poznato je da kateholamini (noradrenalin i adrenalin) predstavljaju aktivatore
adenilatciklaze enzima koji katalizuju formiranje cikline 3-5 adenozin monofosfat iz adenozin
trifosfata. Ciklini pak adenozin monofosfat aktivira fosforilaza b-kinazu, i prema tome,
pretvaranje slabo aktivne fosforilaze b u visokoaktivnu fosforilazu a. Na kraju, mogue je da
jaanju glikogenolize u jetri doprinosi jaanje inkrecije glikogenolitikog hormona guterae
glukagona.
Kako u aktivaciji glikogenolize u jetri uestvuju humoralni fakotri, intenzifikacija
razlaganja glikogena jetre nastupa neto kasnije nego u miiima, poveavajui se u prvim
minutima rada i smanjujui se sa smanjivanjem koncentracije glikogena u elijama jetre.
Mobilizacija lipida takoe se ostvaruje, prije svega, posredsvom humoralnih uticaja.
Adrenalin aktivira tkivne lipaze (slino aktivaciji fosforilaze) posredstvom stimulisanja
stvaranja cikline 3-5 adenozin monofosfataze. Meutim, lipolitika aktivnost masnih tkiva
raste samo prilikom dugotrajne miine aktivnosti. Visok sadraj eera i mlijene kiseline u
krvi onemoguuje mobilizaciju lipida, a hipoglikemija je, naprotiv, stimulie. Poveanje u krvi
nivoa lipida i njihovih metabolita (masnih kiselina, glicerina i ketonskih tijela) zapaa se samo
pri dugotrajnom radu u uslovima stabilnog stanja, kada se smanjuje koncentracija mlijene
kiseline i krvi. Pri tome se istovremeno poveava kako mobilizacija tako i oksidacija lipida;
poveanje u krvi slobodnih masnih kiselina i ketonskih tijela ide paralelno, ispoljavajui visoku
direktnu korelaciju.
Prema tome, mobilizacija ugljenih hidrata i lipida pri miinoj aktivnosti predstavlja samo
po sebi samoregulacioni ciklus. Mobilizacija i potronja glukoze u njemu javlja se kao faktor koji
ograniava dospijevanje masnih kiselina iz masnih depoa i ketonskih tijela iz jetre, a poveanje
potronje lipidnih metabolita kao faktor koji ograniava mobilizaciju glikogena i korienje
glukoze. Prelazak iz stanja mirovanja na miinu aktivnost i s tim povezan poremeaj balansa
adenozin trifosfata i poveanje potrebe za kiseonikom dovodi mitohondrije miinih elija u
aktivno stanje.
U uslovima fiziolokog mirovanja kiseonik, kojeg ima u izobilju, ne funkcionie kao
kontrolni faktor oksidativnog lanca, dok u uslovima intenzivnog rada miia dobija tu funkciju.
Naglo poveanje potrebe za kiseonikom prilikom prelaska iz stanja mirovanja u stanje
miine aktivnosti (a pri kratkotrajnom radu maksimalnog intenziteta u itavom njegovom
trajanju) ne moe biti zadovoljeno s obzirom na limitiranost krvotoka. Istovremeno kritike
vrijednosti parcijalnog pritiska kiseonika u poreenju sa stanjem mirovanja pomjeraju se prema
viim vrijednostima. Faktor koji regulie potronju kiseonika postaje ne adenozin difosfat, ve
sam kiseonik, dok pri tome nivo adenozin difosfata jo vie raste.
Poremeaj balansa adenozin trifosfata u miinoj eliji izaziva nadimanje (proliferacija)
mitohondrija. Ovo poslijednje jo se vie pojaava usljed smanjenja sadraja fosfolipida u njima,
do ega dolazi uglavnom na raun frakcija fosfatidilholina i fosfatidiletanolamina. Postojanje

aktivne fosfolipaze A u mitohondrijama i visoka brzina obnavljanja masnih kiselina, koje ulaze
u sastav molekula fosfolipida, daju osnova za pretpostavku da u uslovima energetskog deficita
razlaganje fosfolipida dominira nad njihvom sintezom. Smanjenje nivoa fosfolipida i
akumuliranje slobodnih masnih kiselina u mitohondrijama praeni su njihovim proliferacijama.
Djelimino razdvajanje oksidacije i fosforilacije poveava negativan bilans adenozin
trifosfata, poveavaju koncentraciju adenozin difosfata i aktivira anaerobnu glikolizu. To se
deava zbog toga, to se oksidativni enzimi odlikuju veim afinitetom prema adenozin difosfatu
nego enzimi glikolize. I manje poveanje odnosa adenozin difosfata, Pn i adenozin trifosfata
naglo aktivira oksidaciju, ne utiui znaajnije na brzinu glikolize. Aktivacija ovog poslijednjeg
javlja se samo pri znaajnom poremeaju balansa adenozin trifosfata, koji se ne kompenzira
oksidativnom fosforilacijom. U intenzivno radnom miiu taj proces je znaajno limitiran
kiseonikom koji difunduje u mitohondrije u koliinama nedovoljnim u poreenju sa stvarnim
potrebama za njim. Osim toga, promjena propustljivosti mitohondrijalnih membrana pri
smanjenju koncentracije adenozin trifosfata u eliji dovodi do prelaenja u citoplazmu onih
supstanci, koje aktiviraju glikolizu.
Pri intenzivnom miinom radu, aktivnost fosfofruktokinaze raste. Nastaje smanjenje
koncentracije adenozin trifosfata i otkalnjanje inhibiranja fosfofruktokinaze citratom, stvaranje
slobodnog kreatina i poveanje koncentracije amonijaka (kao rezultat dezaminacije dela
adenozin monofosfata i adenozin difosfata), to unekoliko pomjera reakciju sredine na alkalnu
stranu, smanjujui inhibirajue dejstvo protona, koji se stvaraju u procesu glikolize, na aktivnost
fosfofruktokinaze. Poveanju aktivnosti fosfofruktokinaze doprinosi i visoka koncentracija
adenozin difosfata, adenozin monofosfata i neorganskog fosfata. Kada pak snabdijevanje miia
kiseonikom postaje adekvatno potrebi i kada se bilans adenozin trifosfata u miinim elijama
pribliava pozitivnom, faktori koji inhibiraju fosfofruktokinazu mogu postati dominantni. Kao
rezultat toga opada brzina glikolize. Pojaana oksidativna fosforilacija postaje glavni generator
energije za mii koji radi u uslovima visokog nivoa stabilnog stanja ili koji je preao u stanje
mirovanja. Pri tome mii sa ugljeno hidratnih izvora energije prelazi na druge izvore.
Pri naprezanju vieg nivoa, u uslovima maksimalnog stabilnog stanja, energetski utroak
obezbjeuje 67% na raun ugljenih hidrata i 33% na raun lipida. Pri niim nivoima stabilnog
stanja udio lipida u obezbjeenju energije raste, a smanjuje se udio uglenih hidrata.
2.5.2.3. Aerobni kapaciteti
Najvei utroak kiseonika koji jedna osoba moe da ostvari tokom fizikog rada dok udie
vazduh na nivou mora definie se kao maksimalna aerobna mo, odnosno maksimalni aerobni
kapaciteti.
Informacija koja se dobija na osnovu podataka o maksimalnim aerobnim kapacitetima
pojedinca, izmeu ostalog predstavlja meru maksimalnog aerobnog prometa energije i
funkconalnog kapaciteta kardiorespiratornog sistema, jer postoji visoka korelacija izmeu
maksimalnog minutnog volumena srca i maksimalne aerobne moi. Maksimalni utroak
kiseonika svakog pojedinca dobar je kriterijum za to u kojoj mjeri se razne fizioloke funkcije
mogu prilagoditi poveanim metabolikim potrebama treninga. U taj proces adaptacije su
ukljuene jo neke funkcije, kao to su pluna ventilacija, pluna difuzija, transport kiseonika i
ugljen dioksida krvlju, srana funkcija, vaskularno prilagoavanje (vazodilatacija u aktivnim i
vazokonstrikcija u neaktivnim tkivima) i fizika kondicija aktiviranih miia.

Veina ispitivanja je pokazala da su vaniji centralni od perifernih faktora. Postavljena su

tri glavna argumenta u korist centralnih faktora koji ograniavaju maksimalni aerobni
kapaciteti.
Glavno smanjenje potronje kiseonika u cirkulaciji odigrava se izmeu plunih i miinih
kapilara. Po analogiji sa eletrinim kolom, glavna impedanca transporta kiseonika lei u
sposobnosti srca da pumpa krv. Ovu pumpajuu sposobnost srca ograniavaju slabo
predoptereenje, koje je u vezi sa slabim perifernim venskim tonusom i nakupljanjem krvi u
nogama u uspravnom poloaju.
Poreenjem razliitih fizikih aktivnosti pokazano je da transport kiseonika tokom tranja
na tredmilu uz nagib moe neto da se poveava dodavanjem druge vrste aktivnosti kao to je
sluenje skijakim tapovima (kao u tranju na skijama). Meutim, ako rezultat ograniavaju
periferni protok krvi ili enzimska aktivnost miia, moglo bi se pretpostaviti da bi poveanje
koliine aktivnih miia povealo najvei transport kiseonika.
- Mjerenje najveeg protoka krvi kroz mii ukazuje da je vaskularna provodljivost po
jedinici tkiva takva da kad bi svi miini krvni sudovi bili dilatirani, provodljivost bi jako
nadmaila pumpnu sposobnost srca. Uticaj treninga se ispoljava na preraspodjeli krvi ka
miiima u kojima postoji najvea arterijsko-venska razlika u kiseoniku).
Za procjenu maksimalnog aerobnog kapaciteta koriste se odreeni kriterijumi. Princip
mjerenja maksimalnih aerobnih kapaciteta je jednostavan. Savlauje se rad sa postepenim
poveanjem optereenja, kontinuirano bez pauza izmeu dva uzastopna optereenja ili
diskontinuirano sa pauzama izmeu optereenja dok se ne dostigne plato u utroku kiseonika.
Na maksimalnu aerobnu mo utiu razni faktori, a najznaajniji od njih su: godine, pol,
naslee, tip rada, miina masa, sastav tijela i stanje treniranosti.
- Hronoloko doba nije najpogodniji metod za analizu biolokih podataka, naroito kod
djece i adolescenata. Poznato je da se razne jedinke u nekoj vrsti u mnogome meusobno
razlikuju, pa i u biolokom starenju. Redovnim mjerenjem mase i visine tijela bar dva puta
godinje, kao i praenjem razvoja sekundarnih seksualnih karakteristika (pojava pubinih
dlaka, razvoj skrotuma, testisa i penisa kod djeaka, a dojki i pojava prve menstruacije kod
djevojica) moe se pratiti sazrijevanje mladih osoba. Praenjem radiograma aka dobijaju se
najsigurniji podaci o biolokom dobu, ali je to skopano sa zdravstvenim i drugim tekoama.
Longitudinalni rast daje dosta pouzdane podatke o razvoju djeteta. Tokom prvih nekoliko
godina ivota dijete brzo raste, a zatim se rast usporava i taj period moe da traje oko desetak
godina. Poslije toga dolazi drugi period brzog rasta kad djevojice mogu da porastu za 7-8 cm, a
djeaci za 10 cm godinje.
Kod djevojica prva mensrtuacija se javlja obino godinu dana poslije poetka ubrzanog
rasta. Nekoliko mjeseci poslije poetka ubrzanog rasta u visinu i tjelesna masa poinje ubrzano
da se poveava. To se naziva adolescentni rast. Adolescentni rast se u djevojica javlja u 12
godini, a u djeaka izmeu 14 i 15 godina. Tako se deava da su djevojice ve u 13 godini polno
zrele, a djeaci su jo uvijek nezrela djeca. Ukupna varijacija hronoloki iznosi oko 7 godina za
oba pola. Prosjeno hronoloko doba prve menstruacije u razvijenim zemljama iznosi 12,5-13,75
godina.
U djejem dobu i adolescenciji usljed rasta svih tkiva poveavaju se i maksimalni aerobni
kapaciteti. Na smanjenje maksimalnih aerobnih kapaciteta sa godinama utiu promjene u
raznim tkivima i organima. Jedan od vanih inilaca je smanjenje maksimalne frekvencije srca.
ak i da se udarni volumen ne promijeni mnogo, smanjie se maksimalni volumen srca, a time i
potencijal za transport kiseonika. Za svaku deceniju poslije 25 godina maksimalni aerobni

kapaciteti se smanje za 9% godinje. Ako ista osoba dalje nastavi sa aerobnim treningom
smanjenje je manje.
Rezultati ispitivanja starijih sportista koji su se takmiili u orijentacionom tranju, u
poreenju sa mlaim ukazuju na opadanje maksimalnih aerobnih kapaciteta kako u apsolutnim
tako i u relativnim vrijednostivma kod starijih osoba, a takoe dolazi i do smanjenja volumena
srca.
Mnoge funkcionalne i fizioloke sposobnosti organizma ograniavaju nasljedni faktori.
ak i sa najboljim trenanim programom poboljanje funkcionalnih sposobnosti zavisi od
genetskog potencijala jedinke.
Geni igraju kritinu ulogu u ljudskoj motornoj aktivnosti. Njihova uloga je da obezbijede
kodirane informacije koje e sluiti kao obrazac za sintezu razliitih vrsta proteina. Razne vrste
proteina kao kotraktilni, transportni, enzimski, imuni, citoskeletni, hormonalni idr., su osnova
ivota i mehanizma adaptacije.
Kad se ispituju slabo fiziki aktivne osobe (koje se ne bave sistematski tjelesnim
aktivnostima ili sportom), ispostavlja se da nasljee minimalno doprinosti varijacijama u
razliitim fenotipima (ispoljavanja) rezultata aktivnosti tipa izdrljivosti. Pod takvim uslovima
individualne razlike su pod slabim uticajem varijanti DNK koje djeluju na ekspresiju gena,
nasuprot uslovima kad su pod jakim uticajem stresa poveanog metabolizma.
Individualnost se odnosi na jo neutvrene genetske karakteristike. One se mogu
ustanoviti upotrebom tzv. genetskih markera utvrivanjem genetskih varijanti u produktima
aktivnosti gena kao to su enzimi, eritrocitni antigeni, antigeni humanih leukocita. zatim
utvrivanjem sistemskih specifinosti na hromozomima i drugim genetskim testovima, koji se
obavljaju na hromozomima.
Kod jednojajanih blizanaca naeno je da su maksimalni aerobni kapaciteti dijeterminisani
sa 93 % genetskim faktorima. Kapacitet za anaerobnu glikozu genetski faktori odreuju sa 81 %.
Takoe je naeno da je sastav miinih vlakana vrlo slian kod identinih blizanaca. (99,5% za
mukarce i 92,2 % za ene), a da kod obinih blizanaca postoje znatne razlike. Mogue je da ove
procjene predstavljaju gornju granicu genetske dijetermisanosti, jer postojei podaci ukazuju na
to da je aerobni metabolizam pod uticajem faktora koji su vezani za naslee.
- Zahtjevi od sistema za transport kiseonika mijenjaju se sa veliinom (masom) aktivnih
miia. Poto izometrijski napor spreava lokalni protok krvi, a dinamiki ga ini lakim,
proistie da se u dinamikoj aktivnosti moe postii vei utroak kiseonika. U sportskom
treningu ima i statikih i dinamikim miinih kontrakcija. Statiki napor izaziva relativno veu
frekvenciju srca i vei arterijski pritisak. Ovo moe da komplikuje procjenu rada na osnovu
frekvencije srca i krvnog pritiska.
U praksi, maksimalni utroak kiseonika priblino je isti, bez obzira na vrstu aktivnosti
(tranje na tredmilu, rad na bicikl ergometru, tranje na skijama u prirodi). Meutim
maksimalni rad na bicikl ergometru u leeem poloaju dostie samo oko 85% vrijednosti
ostvarene u sjedeem poloaju. Ako osoba radi istovremeno i rukama i nogama u leeem
poloaju utroak kiseonika, minutni volumen srca i frekvencija srca porastu do vrijednosti
tipinih za maksimalne napore u uspravnom poloaju tijela.
Da bi se na bicikl ergometru dobile skoro iste maksimalne vrijednosti kao na tredmilu,
vani su motivacija i stimulacija, jer je lokalni zamor nogu (predio koljena) izraeniji. Od
kritike vanosti je i poloaj tijela za vrijeme rada. Sjedite bicikla treba da bude dovoljno visoko
i da se ispitanik nalazi skoro vertikalno iznad pedala. Ako se tako ne uradi, poloaj tijela e biti
manje ili vie slian onom kad se vjeba u leeem poloaju. U cjelini, tranje na tredmilu, po
mnogima, e omoguiti neto vei maksimalni utroak kiseonika nego rad na bicikl ergometru

ako je nagib 5,1% i vei. U tom sluaju kapacitet za transport kiseonika moe biti potpuno
angaovan a da se brzina tranja ne mora mnogo poveati.
Kad se radi rukama, maksimalni utroak kiseonika iznosi oko 70% onog koji se postigne u
radu nogama. Direktno izmjeren arterijski pritisak za vrijeme rada rukama vii je nego za
vrijeme rada nogama pri istom utroku kiseonika i istom minutnom volumenu srca. Pri tome je
vea i frekvencija srca, to bi znailo da je optereenje srca vee. Kad se u radu kombinuju ruke i
noge, najvei ostvareni utroak kiseonika zavisi od relativnog optereenja ruku.
Na jedan ili drugi nain centralna cirkulacija (zapremina krvi izmeu desne komore i
lijeve pretkomore) moe da bude ograniavajui faktor za aerobnu mo. Oigledno je da
kardiovaskularni sistem i organizam u cjelini mogu da podnesu produenje rada kad se aktivira
vea miina masa. Subjektivno osjeanje naprezanja vie je u vezi sa intenzitetom metabolizma
izraenim na popreni presjek miia nego sa cjelokupnim metabolizmom. Trening sistema za
transport kiseonika efikasniji je i psiholoki manje naporan to je vea masa miia ukljuena u
dinamiki rad.
Potronja kiseonika zavisi i od tjelesne konstitucije.Od ukupne varijabilnosti
maksimalnog utroka kiseonika meu pojedincima 69% otpada na tjelesnu masu, 4% na
tjelesnu visinu, a samo 1% na masu bez masnog tkiva. Nepraktino je uporeivati tjelesne
sposobnosti kod osoba razliitih tjelesnih dimenzija. Da bi u takvim situacijama mogla da se
vre poreenja. Maksimalni aerobni kapacitet se izraava po kilogramu mase na minut ili jo
bolje, po kilogramu mase bez masnog tkiva na minut. Pri takvom poreenju razlike se svede
skoro na kilogram mase miia. Najprikladiji parametar u takvim sluajevima je vladanje
sopstvenom teinom. U sportskom treningu nekih sportskih disciplina se taj problem rjeava
utvrivanjem kategorija, u odnosu na tjelesnu teinu.
- Prema maksimalnim aerobnim kapacitetima moe se izvriti rangiranje ili ocjenjivanje
fizike radne sposobnosti za osobe mukog i enskog pola. Za sve mukarce iznad 26 godina
vrijednost iznad 60 ml kg-1min-1 (mililitara kiseonika na jedan kilogram tjelesne teine za jedan
minut) vrijednost je visoko ocijenjena. S druge strane, vrijednost od 30 ml kg-1min-1 se ocenjuju
kao dobra za mukarce starosnog doba oko 75 godina. Vrijednost od 50 ml kg-1min-1 je
odlina za enske osobe preko 26 godina starosti, dok je 20 ml kg-1min-1 dobra za ene u
sedmoj deceniji ivota.
- Maksimalna aerobna mo se moe procjenjivati i u odnosu na stanje treniranosti u
trenutku mjerenja. Poboljanje radnog kapaciteta se kree od 6 do 20 %, mada su zapaena
poboljanja i do 50% to zavisi od trenutnog stanja treniranosti. Ako je poetni aerobni kapacitet
nizak, poveanje e biti vee.
Drugi inilac je nasljee. Brojna istraivanja su pokazala da su aerobni rad, udarni
volumen srca, oksidativni kapacitet skeletnih miia i oksidacija lipida, fenotipi koji se mogu
promijeniti treningom. Na primjer, kod slabo aktivnih osoba maksimalni aerobni kapacitet
moe da se povea za 20-30% poslije nekoliko mjeseci treninga. Oksidativni kapacitet skeletnih
miia se pod uticajem treninga moe poveati za 50 %, a ponekad se i udvostrui. Ispitivanja su
pokazala da se rezultati treninga razliito ispoljavaju u grupi osoba iste starosti i pola, kao i
naina i obima treninga.
Neka istraivanja su pokazala da varijacije eritrocitnih antigena kao i enzimski
polimorfizmi nemaju veze sa statusom elitnog sportiste tipa izdrljivosti. Meutim,
ustanovljeno je da doprinos nekih gena za odreene enzime nije potpuno bez znaaja.
Vrena su ispitivanja monozigotnih i dizigotnih (15 parova jednih i drugih) odraslih u
istom gradu i iji su roditelji bili istog ekonomskog statusa. Ustanovljeno je da genetski faktori
uestvuju sa 93% kod mukaraca i 95,9% kod oba pola zajedno u ispoljavanju odreenih

vrijednosti maksimalnih aerobnih kapaciteta. Drugo ispitivanje uticaja nasljea na nivo

maksimalnih aerobnih kapaciteta sprovedeno je na jednom paru monozigotnih blizanaca. Jedan
je bio dobro treniran za sportske aktivnosti tipa izdrljivosti, dok drugi nije trenirao. Rezultati
su pokazali da je maksimalni aerobni kapacitet kod treniranog blizanca bio 37% vei nego kod
netreniranog. Meutim, ove vrijednosti su jo uvijek bile u normalnom rasponu, tako da je to
jo jedna potvrda ogranienja koja postavlja genetski faktor. Smatra se, meutim, da bolje
rezultate u sportskim aktivnostima ipak odreuje uticaj treninga, jer e on ispoljiti genetske
sposobnosti osobe za tu vrstu aktivnosti.
Najvee vrijednosti za mukarce zabiljeene su kod trkaa-skijaa i iznosile su oko 7,4 Lmin-1 i
94 ml kg-1min-1 , a kod ena 4,5 Lmin-1, i 77ml kg-1min-1. Uopte, da bi se govorilo o nekom
znaajnijem uspjehu u sportovima izdrljivosti, maksimalna potronja kiseonika treba da bude vea
od 80 ml kg-1 kod mukaraca i preko 60 ml kg-1 kod ena.
Sa fizioloke strane gledano, bilo koje poveanje radnog kapaciteta izazvano treningom
moe da se ostvari vie promjenom aktivnosti, nego poveanjem oksidativnog kapaciteta
mitohondrija ili nekog poboljanja respiratornog odgovora na rad koje bi odloilo pojavu
respiratorne dispneje. Sa svakim poboljanjem radnog kapaciteta doi e do izvjesnog poveanja
maksimalnih aerobnih kapaciteta, koje je poslijedica promjena u aktivnosti poprenih mostia u
miofibrilama.
Maksimalni aerobni kapaciteti mogu uvijek da budu dobar prediktor potencijala sportiste.
To vai za sluaj kad se ispituje heterogena grupa. Ako se ispituju osobe slinih sposobnosti
maksimalni aerobni kapacitet je tada relativno slab prediktor. Da bi se predvidio sportski
rezultat maksimalni aerobni kapaciteti se ne mogu interpretirati bez uzimanja u obzir
efikasnosti kretanja sportiste. Faktor koji predvia sportski rezultat ne mora biti ni apsolutna
vrijednost maksimalnih aerobnih kapaciteta, ni efikasnost tranja, ve moe biti u vezi sa
faktorom miine snage mjerenim kao najvee optereenje savladano tokom testa maksimalnog
tranja na tredmilu ili plivanju ili pri mjerenju izokinetike sile.
Sportski trening moe da utie na ekonominost tranja kao i na najvee ostvareno
optereenje u testu i tako moe razliito da utie na maksimalnu potronju kiseonika. Ako je
uticaj treninga vei na ekonominost tranja nego na najvee optereenje, onda e se maksimalni
aerobni kapaciteti u stvari smanjiti. Meutim, obino se deava da poveanje najveeg
optereenja prevazie poveanje u racionalizaciji tranja, pa se i maksimalni aerobni kapaciteti
poveavaju.
Interesantno je pitanje zato se najbolji rezultati u sportskim aktivnostima tipa izdrljivosti
postiu izmeu 25 i 30 godina starosti, iako se najvee vrijednosti maksimalnih aerobnih
kapaciteta dostiu izmeu 18 i 20 godina starosti. Nekoliko injenica treba uzeti u obzir. Iako je
fizika aktivnost najvea u periodu do 20 godina, kontinuiranim treningom se aerobna mo
moe zadrati ili ak i poveati u toku daljih 10 godina. Pored toga, rezultat zavisi od tehnike,
taktike, motivacije i drugih inilaca. Intenzivan trening i iskustvo tokom godina omoguuju da
se ostvari postepeno poboljanje. Za dobar rezultat, pored visoke aerobne moi vaan uticaj
imaju usavravanje tehnike, kao i psiholoki faktori koji mogu da utiu pozitivno ili negativno.
- Kiseoniki puls se dobija kad se utroak kiseonika podjeli sa frekvencijom srca. U
mirovanju iznosi 3-3,5 ml po udaru srca. Pri maksimalnom naprezanju, kad maksimalni aerobni
kapacitet iznosi 4L min-1, a frekvencija srca 180-200, kiseoniki puls iznosi 20-22ml po udaru
srca. Ako je maksimalni aerobni kapacitet vei, bie i kiseonini puls vei. Najvee vrijednosti su
oko 30 ml po udaru pulsa. On zavisi prije svega od udarnog volumena, kao i od ostalih faktora
od kojih zavisi i maksimalni aerobni kapacitet. Na osnovu vrijednosti kiseoninog pulsa, moe
se procijeniti funkcionalno stanje kardiorespiratornog sistema.

2.5.2.4. Anaerobni kapaciteti

U sportskoj praksi anaerobni kapaciteti se obino definiu na dva nivoa: anaerobni laktatni
i anaerobni alaktatni kapaciteti. Indikator anaerobnih kapaciteta je anaerobni prag. Posljednjih
desetak godina koncept anaerobnog praga je pobudio interesovanje zahvaljujui nizu radova
koji su pokazali da je razultat u aktivnostima tipa izdrljivosti u visokoj korelaciji sa utrokom
kiseonika koji se ostvari tokom rada prije sistematskog poveanja koncentracije mlijene kiseline
u krvi. Ovaj podatak je naao vanu primjenu kako u fizilogiji rada i sporta, tako i u
preventivnoj i rehabilitacionoj medicini.
Anaerobni prag se definie kao intenzitet rada ili utroak kiseonika pri kome se prvi put u
poveanoj mjeri javljaju laktati u plazmi, poveava stvaranje i eliminacija ugljen dioksida sa
istovremenim porastom respiratornog kvocijenta i eksponencijalno poveava pluna ventilacija.
Pri pojavi anaerobnog praga laktati poinju eksponencijalno da rastu.
Pri lakom naprezanju sa stabilnim stanjem, potreba organizma za energijom zadovoljena je
aerobnim procesima, sem u poetku rada, a koncentracija mlijene kiseline u krvi je ista kao u
mirovanju prije rada, oko 1,1 mmol l-1. Pri mirnom metabolizmu u elijama ima dovoljno
kiseonika. Tada nema disocijacije glicerinaldehid dehidrogenaze i njen koenzim se ne predaje
laktodehidrogenazi jer elektroni i H joni odlaze u respiratorni lanac mitohondrija. Zbog toga je
u aerobnim uslovima konani proizvod glikolize prirogroana kiselina. Meutim, ak i u miru
ili radu lakog intenziteta konstantno se stvara mala koliina mlijene kiseline usljed ogranienja
koja postavljaju enzimska aktivnost i konstanta ravnotee hemijskih reakcija. U takvoj situaciji
brzina stvaranja laktata u elijama jednaka je brzini njegove eliminacije iz krvi, pa koncentracija
u krvi iznosi oko 1,1 mmol L-1.
Poslije prvih nekoliko minuta rada lakog intenziteta, iz depoa u masnom tkivu izdvajaju se
slobodne masne kiseline, pojavljuju se u cirkulaciji i transportuju do aktivnih miia. Poto je
brzina difuzije slobodnih masnih kiselina preko sarkoleme proporcionalan njihovom
koncentracijskom gradijentu, njihva visoka koncentracija u krvi omoguuje stalno snabdijevanje
miia, to ih ini dominantnim izvorom energije za miinu kontrakciju pri manjim
optereenjima.
Vea dostupnost i korienjenje slobodnih masnih kiselina ima izraeno inhibitorno dejstvo
na glikolizu, ime se jo vie poveava njihovo korienje kao izvora energije. Pokazano je da se
u metabolizmu slobodnih masnih kiselina stvara citrat ija akumulacija utie na glikolizu,
inhibirajui aktivnost dva glikolitika enzima. Kao rezultat inhibicije glikolize putem
metabolizma slobodnih masnih kiselina smanjuje se koliina stvorenog laktata. Male koliine
laktata koje se tom prilikom stvore oskidiu se u piruvat u miinim vlaknima.
U naprezanjima sa rastuim optereenjem, potreba za utrokom kiseonika poinje da
zaostaje. Sve vie raste potreba za novim koliinama adenozin trifosfata uz istovremeno
poveanje koncentracije aktuelnih metabolita. Akumulacija ovih metabolita smanjuje
inhibitorne efekte citrata, ime se ubrzava glikoliza i poveava stvaranje piruvata. Poto je u
ovom stadijumu oksidacija slobodnih masnih kiselina jo uvijek izraena, prisutna je izvjesna
inhibicija oksidacije piruvata. Kao rezultat toga javlja se neravnotea izmeu produkcije i
oksidacije piruvata, pri emu se jedan dio piruvata redukuje u laktat. Mlijena kiselina koja se u
tjelesnim tenostima disocira na laktatni dio i jon H, reagovae sa puferskim sistemima koji se
nalaze u miinim elijama u krvi da bi se neutralisali joni vodonika.
Daljim poveanjem intenziteta naprezanja troi se vie adenozin trifosfat, a time se
smanjuje inhibitorni uticaj citrata, to jo vie pojaava glikolizu, pa se stvara vie laktata. Usljed

toga, kao posljedica neutralizacije mlijene kiseline stvara se vie ugljen dioksid. Uporedo s tim
raste i ostvaruje se poveanjem disajnog volumena sve dok se ne doe do 60 % od vitalnog
kapaciteta plua. Dalje poveanje ventilacije postie se samo poveanjem frekvencije disanja.
Pluna ventilacija se poveava linearno sa porastom potronje kiseonika i ugljen dioksida,
sve do optereenja koja zahtijevaju 60-70%, pa ak i do 90% maksimalne potronje kiseonika.
Nelinearni porast ventilacije u radu poslijedica je metabolike acidoze. Ako nje nema, ventilacija
se poveava do 25 L za svaki litar poveanja utroka kiseonika. Svako poveanje ventilacije
iznad ovog znai acioduzu. Tada za svaki mmol L-1 smanjenja bikarbonata, bez obzira na oblik
naprezanja, viak ventilacije iznosi 4Lmin-1, odnosno za svaki mmol neutralisanog laktata stvara
se viak od 22ml ugljen dioksida.
Uprkos viestrukom poveanju utroka kiseonika i stvaranju ugljen dioksida za vrijeme
rada, ventilatorni kontrolni mehanizam odrava nivo ugljen dioksida i pH iona konstantnim u
arterijskoj krvi, osim ako je napor dovoljnog intenziteta da izazove acidozu ili ako se vri na
velikoj visini. U umjerenom naporu postoji izokapnija, izohidrija i poveani metabolizam.
Prilikom velikog naprezanja smanjuje se pH (vie mlijene kiselnie u krvi) raste parcijalni
pritisak kiseonika u alveolarnom vazduhu, i ventilatorni ekvivalent kiseonika, ali opada
parcijalni pritisak kiseonika i ugljen dioksida u arterijskoj krvi.
Aktiviranje respiratornih miia, refleksno ili iz raznih djelova mozga pri poveanoj
aktivnosti, podrvgnuto je inhibiciji iz respiratornog centra koji se upravlja prema hemijskom
sastavu krvi. Svaka promjena frekvencije disanja radi adaptacije na ritam rada automatski je
praena promjenom disajnog volumena kako bi se osigurala adekvatna alveolarna ventilacija.
Hemoreceptori u aortnom i karotidnom tijelu utiu na ventilaciju jer je smanjen protok krvi
kroz njih zbog poveane aktivnosti simpatikusa u fizikom naporu, a time i njihovo
snabdijevanje kiseonikom. To ih razdrauje, a preko njih se podstie ventilacija, iako u
arterijskoj krvi potronja kiseonika moe da bude normalna. to je rad tei u odnosu na
mogunosti pojedinca, vea je aktivnost simpatinog nervnog sistema, a to znai vei stimulans
za ventilaciju iz hemoreceptora. Ovim se moe objasniti poveanje ventilacije u uzbuenju i
vea ventilacija, s obzirom za utroak kiseonika, u radu sa malim miinim grupama.
Neinvazivnim mjerenjima tokom rada s rastuim optereenjima utvreno je da se moe
odrediti pri kom nivou metabolizma nastupa aciodza, odnosno prelazi se anaerobni prag. Intenzitet
rada pri kome se prvi put eksponencijalno pone da poveava mlijena kiselina u krvi, naglo
poveava stvaranje i eliminaciju ugljen dioksida, sa istovremnim porastom respiratornog kvocijenta,
uz eksponencijalni porast plune ventilacije, bez istovremenog poveanja ventilatornog ekvivalenta
za ugljen dioksid, oznaava se kao anaerobni prag.
Pri odreivanju anaerobnog praga direktnim praenjem koncentracije mlijene kiseline u
krvi, preporuuje se da svako optereenje traje bar tri minuta, a smatra se da za tano
odreivanje anaerobnog praga optereenja treba da traju 4-5 minuta. Zbog vremena koje treba
da proe da koncentracija laktata u krvi dostigne maksimalne vrijednosti, krae trajanje
optereenja izazvae precjenjivanje anaerobnog praga u odnosu na intenzitet rada ili potronju
kiseonika.
S aspekta sportskog treninga najaktuelnije je da se utvrdi u kakvom je odnosu anaerobni
prag sa razliitim sportskim granama, odnosno sa razliitim sportskim disciplinama u istoj
sportskoj grani.
Sportisti se mogu klasifikovati prema funkcionalnim sposobnostima, maksimalnoj
aerobnoj moi, kao i na osnovu vremena kad se uspostavlja stabilno stanje u naprezanju
submaksimalnog intenziteta. Sportisti sa veim vrijednostima maksimalne potronje kiseonika
imaju neto nii respiratorni kvocijent i ranije uspostavljaju stabilno stanje, a mehanika

efikasnost im je vea nego kod sportista sa niim vrijednostima maksimalne potronje

kiseonika.
Niz eksperimenata potvruju hipotezu da su sportisti sa veim vrijednostima anaerobnog
praga bili fiziki bolje pripremljeni nego oni sa niim anaerobnim pragom, iako su svi imali
sline ili iste vrijednosti maksimalne potronje kiseonika. Ova injenica se odnosi i na rezultate
uporeivanja stanja anaerobnog praga izmeu sportista i osoba koje se ne bave ili se malo bave
sistematskim fizikim aktivnostima, ili koje se bave sportovima snage. Takoe je ustanovljeno
da sprinteri imaju nii nivo anaerobnog praga nego trkai na srednje i duge pruge. Ova
istraivanja potvruju da je vrijednost anaerobnog praga pouzdan indikator izdrljivosti.
Reference
strand, I. (1960): Aerobic work capacity in men and women with special reference to age. Acta Physiol.
Scand., 49 (Suppl. 169).
strand, I. (1967): Degree of strain during buildtng work as related to individua! aerobic work capacity.
Ergonomics, 10:293.
strand, I., strand, P.-O., Christensen, E. H., Hedman R. (1960a): Intermittent muscular work. Acta
Physiol. Scand., 48:443.
strand, I., strand, P.-O., Christensen, E. H., Hedman, R. (1960b): Myohemoglobin as an oxygen store in
man. Acta Physiol. Scand, 48:454.
strand, P.-O. (1952): Experimenta! studies of physical working capacity in relation to sex and age. Ejnar
Munksgaard, Copenhagen.
strand, P.-O.: HAlback, J., Hedman, R., Saitin, B. (1963): Blood lactates after prolonged severe exercise. J.
Appl. Physiol., 18:619.
Astrand, P.-O.: Hultman, E., Juhlin-Dannfelt, A., Reynolds, G, (1986): Disposal of lactate during and after
strengous exercise in humans. J. Appl. Physiol., 61:338.
strand, P.-O.: Rodahl, K. (1986): Textbook of Work Physio!ogy, third edition, McGraw-Hill Book
Company, New York, pp 295, 414
strand, P.-O.: Saitin, B. (1961 .a): Maximal oxygen uptake and heart rate in various types of muscular
activity, J. Appi. Physiol, 16:977.
strand, P.-O.: Saitin, B. (1961b): Oxygen uptake during the first minutes of heavy muscular exercise. J.
Appl. Physiol., 16:971.
Bahr, R. (1992): Excess postexercise oxygen consumption - magnitude, mechanisms and practical
implications. Acta Physiol. Scand., 144, suppl 605.
Bahr, R., Ingnes, L.Vaage, O.,Sepersted, O. M.,Newsholme, E.A. (1987): Effect of duration of exercise on
excess postexercise O2 consumption. J. Appl. Physiol., 62:485.
Bauchard, C, Malina, R. (1983b): Genetics of physiological fitness and motor performance. in R. L. Terjung
(ed.), Exercise and Sports Sciences Reviews, Am. Coll. Sports Med. Series, p 306.
Bjelica, D.: Prva meunarodna nauna konferencija CSA, Bar. 2004, Uvodna rije, Sport Mont,
Podgorica, 2004/2-3.
Bjelica, D. : Uticaj sportskog treninga na antropomotorike sposobnosti (fudbalskih kadeta Crne Gore),
CSA, Podgorica, 2004.
Bjelica, D.: Promjena ritma kao faktor smanjivanja optimalnih aerobnih sposobnosti, Sport Mont,
2005/5.
Brooks, G. A. (1985): Anaerobic threshold: review of the concept and directions for future research. Med.
Sci. Sports Exerc, 17:22.

Brooks, G. A., Hittleman, K. J., Faulkner, J. A., Beyer, R. E. (1971a): Temperature, skeletal muscle
mitochondrial functions and oxygen debt. Am. J. Physiol., 220:1053.
Caiozzo, V. J., Davis, J. A., Ellis, J. F., Azus, J. L, Vandagriff, R., Prietto, C. A., McMaster, W. C. (1982): A
comparison of gas exchange indices used to dijetect the anaerobic threshold. J. Appl. Physiol.,
53:1184.
Christensen, E. H., Hedman, R., Saltin, B. (1960): Intermittent and continuous running. Acta Physiol.
Scand., 50:269.
Cureton, K., Bishop, P., Hutchinson, P., Newland, H., Vickery, S., Zwiren, L. (1986): Sex differences in
maximal oxygen uptake. Effect of equating hemoglobin concentration. Eur. J. Appi. Physio!., 54:656.
Davis, H. A., Gass, G. C, Eager, D., Bassett, J. (1981): Oxygen deficit during incremental exercise. Eur. J.
Appl. Physio!., 47: 133.
Davis, J. A. (1985): Anaerobic threshold: review of the concept and directions for further research. Med.
Sci. Sports Exerc, 17:6.
Davis, J. A., Vodak, P., Wilmore, J. H., Vodak, J., Kurtz, P. (1976): Anaerobic threshold and maximal
aerobic power for three modes of exercise. J. Apll. Physiol., 41:544.
deVries, H. A. (1986): Physiloogy of Exercise for physical Education and Athletics. Wm. C. Brown
Publishers, Dubuque, pp215,
Farrell, P. A, Wilmore, J. H., Coyle, E. F., Billings, J. E., Costill, D. L. (1979): Plasma lactate accumulation
and distance running performance. Med. Sci. Sports, 11:338.
Gollnick, P. D., Bayly, W. M., Hodgson, D. R. (1986): Exercise intensity, training, diet and lactate
concentration in muscle and blood. Med. Sci. Sports Exerc, 18:334.
Graham, T. E. (1988): Lactate metabolism during submaximal and maximal exercise. Heart Failure, 4:77.
Jacobs, I. (1986): Blood lactate. Implications for training and sports performance. Sports Med., 3:10.
Jakovljev, N.: Biohemija sporta. Partizan, Beograd, 1979, str. 30.
Jones, N,, Ehrsam, R. E. (1982): The anaerobic threshold. In Exercise and Sports Science Reviews, Am.
Coll. Sports Med. Series, p 49
Jorfeldt, L., Juhlin-Dannfeldt, A., Karlsson, J. (1978): Lactate release in relation to tissue lactate in human
skeletal muscle during exercise. J. Appl. Physiol., 44:350.
Kaman,R.,Heffner, K.,Patton, R., Raven, P. (1979): Blood chemistry changes after anaerobic exercise. Med.
Sci, Sports., 11:89.
Karlsson, J.: Muscle ATP, CP and lactate in submaximal and maximal exercise. In Pernow, B., Saltin, B.
(eds), Muscle Metabolism during exercise. Plenum Press, New York, 1971, p. 383.
Katch, F. J., McArdle, W. D., Czula, R., Pechard, S. G. (1973): Maximal oxygen uptake, endurance running
performance and body composition in college women. Res. Quart., 44:301.
Katch, V. L., Weltman, A. (1979): Interrelationship between anaerobic power output, anaerobic capacity,
and aerobic power. Ergonomics, 22:325.
Katz, A., Sahlin, K. (1988): Regulatuon of lactic acid production during exercise. J. Appl. Physiol., 65:509.
Keul, J., Doll, E., Keppler, D. (1972): Energy metabolism of human muscle. S. Krager, Basel.
Margaria, R.: Biomechanics and Energetics of Muscular exercise. Claredon Press, Oxford, 1979.
Margaria, R., Edwards, H. T., Dill, D. B. (1933): The possible mechanisms of contracting and paying the
O2 debt and the role of lactic acid in muscular contraction. Am. J. Physioi., 106:689.
Nikoli, Z. (1974): Kardiovaskularni i respiratomi sistem i plivanje. Sport, med. objave., 11:234.
Nikoli, Z.: Anaerobni prag kod dinamikog rada rukama i nogama, maksimalna izometrijska sila
odgovarajuih misinih grupa i neki rezultati u tranju i plivanju. Doktorska disertacija, Beograd,
1982.
Nikoli, Z.: Fiziologija fizike aktivnosti. Fakultet Sporta i fizikog vaspitanja, Beograd, 2003..

Nikoli, Z., Ili, N. (1992): Maximal oxygen uptake in trained and untrained 15 - year - old boys. Br. J. Sp.
Med., 26:36.
Nikoli, Z., Todorovi, B. (1984): Anaerobic threshold during arm and leg exercises and cardiorespiratory
fitness tests in a group of male and female students. Int. J. Sports Med., 5:330.
Rasch, P. J. (1974): Maximal oxygen intake as a predictor of performance in running events. Eur. J. Appl.
Physioi., 41:83.
Sahlin, K., Ren, J. M., Brobjerg, S. (1988): Oxygen deficit at the onset of submaximal exercise is not due to
a delayed oxygen transport. Acta Physioi. Scand., 134:175.
Saltin, B., estrand, P.-O. (1967): Maximal oxygen uptake in athletes. J. Appl. Physioi. 23:353.
Shephard, R. J., Plyey, M. J.: Peripheral circulation and endurance. In Shephard, R. J., estrand, P.-O. (eds),
Endurance in Sport. Blackwell Scientific Publ., Oxford, 1992, p 80.
Van der Beek, E.J. (1985): Vitamins and endurance training. Food for running or fadish claims. Sports
Med., 2:175.
Van der Beek, E.J. (1991): Vitamin supplementation and physical exercise performance. J. Sports Sci., 9:77.
Volkov. I.N., Bjelica, D. Radunovi,G.: Rekordi u sportu: prolost, sadanjost i budunost i metode
treninga, Sport Mont, Podgorica, 2004/4.
Volkov, N. I., Bjelica, D., Radunovi, G.: Bioenergetski problemi-vrhunskih dostignua u sportu, Sport
Mont, Podgorica, 2005/5.
Volkov, N.I., Bjelica, D., Radunovi, G.: Bioenergetski kriterijumi izdrljivosti sportista, Sport Mont,
Podgorica, 2005/6-7. (Prvi kongres CSA, Kotor 2005.).
Wasserman, K. (1986): Anaerobiosis, lactate and gas exchange during exercise: the issues. Fed. Proa,
45:904.
Weltman, A. Katch. V. (1979): Relationship between the onset of metabolic acidosis (anaerobic threshold)
and maximal oxygen uptake. J. Sports Med. 19:135.
Weltman, A., Katch, V. (1976): Min-by-min exchange and oxygen uptake kinetics during steady-state
exercise in subjects of high and low max VO2. Res. Quart., 47:490.
Whipp, B. J., Davis, J. A, Torres, F., Wasserman, K. (1981): A test to dijetermine parameters of aerobic
function during exercise. J. Appl. Physiol., 50:217.
Wilmore, J. H. (1969): Maximal oxygen intake and its relationship to endurance capacity on a bicycle
ergometer. Res. Quart., 40:203.
Yoshida, T,, Nagata, A., Muro, M., Takeuchi, N., Suda, Y. (1981): The validity of anaerobic threshold
dijetermination by a Douglas bag method compared with arterial blood lactate concentration. Eur. J.
Appl. Physiol., 46:423.
Yoshida, T., Suda, Y., Takeuchi, N. (1982): Endurance training regimen based upon arterial lactate: effects
on anaerobic threshold. Eur. J. Appl. Physiopl., 49:223.

2.5.3. Teorija zamora

U najoptijem obliku zamor se moe odrediti kao stanje organizma koje nastaje usljed
dugotrajnog i napornog rada i koje se karakterie smanjenjem radne sposobnosti. ovjek ga
subjektivno doivljava kao osjeaj lokalnog zamora ili opte premorenosti. Konstatacija, da
izvor zamora nije u miiima, nego u nervnom sistemu odredila je pravac prouavanja mnogih
kasnijih istraivaa.
Priznajui izuzetnu ulogu kore velikih hemisfera u upravljanju motornim i vegetativnim
funkcijama u procesu napornog miinog rada, kao i u razvoju zamora, nemoguno je ignorisati

znaaj lokalnih faktora, tj. promjena funkcionalnog stanja nervno-miinog aparata. Poznato je
da nervna elija predstavlja izvor motornih impulsa i trofinih uticaja. U procesu miinog rada,
kako u nervnoj eliji, tako i u radnim organima miiima, troe se izvori energije i mijenjaju se
uslovi unutranje sredine organizma. Zato za vrijeme poveavanja zamora stanje nervne elije
zavisi od procesa koji se vre kako u samoj nervnoj eliji, tako i na periferiji, tj. u radnim
organima. Pogorano snabdijevanje miia krvlju, smanjenje aktivnosti enzima, biohemijske i
biofizike promjene receptora i kontraktilnih miinih stuktura, poremeaj hormonalnih
funkcija endokrinog aparata i kiseonika glad tkiva imaju veliki znaaj u poveanju zamora. Pri
emu se smanjenje intenziteta aktivnosti vegetativnih sistema za vrijeme rada, a posebno
lijezda sa unutranjim luenjem, u mnogim sluajevima javlja ne kao rezultat potpune
iscrpljenosti izvora energije, ve ima preventivan karakter jer upozorava organizam od
opasnosti daljeg iscrpljivanja.
Treba odmah istai da osjeaj zamora ni u kom sluaju nije uvijek adekvatan stepenu
zamora, njegova pojava moe i da ne odgovara razvoju zamora kako po vremenu, tako i po
snazi manifestovanja. Kada ivotinji ili njenom potomstvu prijeti opasnost ili kada dati rad kod
ovjeka izazove jako uzbuenje, i ovjek i ivotinja su sposobni da ispolje jako uzbuenje, da
ispolje nesluenu radnu sposobnost, reklo bi se nedostupnu u obinim uslovima. Unoenje u
organizam stimulatora nervnog sistema (na primjer, razliitih simpatomimetikih amina)
otklanja se osjeaj zamora, i ovjek i/ili ivotinja, koji su bili pred prekidom rada, nastavljaju ga
sa normalnim intenzitetom jo dugo vremena (mada to moe biti poneki put i pogubno vidi
poglavlje o dopingu).
Kako su fizioloki mehanizmi dosta dobro rasvijetljeni u literaturi i kako njihovo
prouavanje ne spada u zadatak ove knjige, ovdje e biti govora samo o biohemijskim
aspektima zamora.
Mada su humoralno-hemijske hipoteze, koje objanjavaju razvoj zamora iscrpljenjem
energetskih resursa ili nakupljanjem metabolita (hipoteze zagaivanja i trovanja), danas
prevaziene, u savremenoj biohemijskoj literaturi jo uvijek postoje shvatanja, koja su bliska tim
hipotezama. Tako mnogi autori koji su vrili istraivanje primjenom metoda mikrobiopsije
povezuju radnu sposobnost i mogunost produavanja rada u vremenu sa veliinom sadraja
glikogena u miiima i stepenom njegove iscrpljenosti pri miinoj aktivnosti, ili pokuavaju
objasniti zamor akumulacijom laktata u miiima.
Posljednjih godina sve iru primjenu dobija sistemski prilaz ocjenjivanju zamora, koji
pretpostavlja korienje strogih kvantitativnih metoda opte teorije sistema.
Objedinjavajui postojee hipoteze moglo bi se zakljuiti da se zamor javlja kao posljedica
sloene uzajamne povezanosti perifernih, hormonalnih i centralno-nervnih faktora uz
dominantan znaaj ovih posljednjih. Pri tome udio pojedinih faktora u razvoju zamora kod
razliite miine aktivnosti moe biti nejednak. Stoga je vano da se otkriju one karike u nizu
fizilokih procesa koje prve poputaju. Otkrivanje u svakom konkretnom sluaju osnovnog
uzroka zamora, uskog grla koje ograniava izdrljivost, omoguuje da se povea radna
sposobnost sportiste.
Vjerovatno u mehanizmu koenja izvjesnu ulogu igraju takoe poremeaji bjelanevinskog
i nukleinskog metabolizma nervnog sistema. Pri dugotrajnom tranju ili plivanju sa
optereenjem, to izaziva znaajan zamor, u motornim neuronima zapaa se smanjenje nivoa
(ribonukleinske kiseline) RNK, dok se pri dugotrajnom, ali ne zamornom radu on ne mijenja ili
se ak i poveava. Bitno se mijenja pri nadraaju nervnog sistema i razvoju koenja
metabolizma bjelanevina mozga.

Kako se hemizam i posebno aktivnost enzima miia reguliu trofikim uticajima nervnog
sistema, moe se pretpostaviti da promjene hemijskog statusa nervnih elija pri razvoju
odbrambenog koenja, izazvanog zamorom, dovode do promjene trofike centrifugalne
impulsacije, koja za sobom povlai poremeaje u regulaciji hemizma miia. Ti trofiki uticaji se
vjerovatno ostvaruju kretanjem biloki aktivnih supstanci po aksoplazmi eferentnih vlakana.
Na primjer, iz perifernih nerava izdvojena je bjelanevinska supstanca, koja fungira kao
specifian inhibitor heksokinaze, slina inhibitoru onog enzima koji lui prednji reanj hipofize.
Istovremeno, zamor se ne moe povezivati samo sa promjenama u motornim nervnim
elijama. Nesumnjivo, sutinska uloga u tome pripada i periferiji. Tako je dokazano da se
kretanje aksoplazme vri i po aferentnim nervnim vlaknima i da se tim putem mogu ostvarivati
kako signalizacija o metabolikom statusu perifernih tkiva, tako i trofiki uticaji ovih posljednjih
na centralne nervne elemente.
Interesantno je da se u citoplazmi glijalnih elija-satelita ganglija kimene modine
prilikom zamorne miine aktivnosti i u periodu odmora zapaaju kolebanja u promjeni
sadraja ribonukleinske kiseline.
Sve to svjedoi o mogunosti obrnutog uticaja periferije na funkcionalno stanje i hemizam
centralnih nervnih mehanizama. Promjene pak koje se javljaju pri zamornom radu u miiima
ne mogu biti povezane samo sa centralno-nervnim uticajima. Poremeaj balansa adenozin
trifosfata, kao i nagle promjene unutranje sredine miinih elija posljedica je, u prvom redu,
njegovog aktivnog rada.
U prilog znaaju perifernih promjena u razvoju zamora govori i injenica da fenomen
Orbeli Ginecinski biva praen poveanjem aktivnosti dehidrogenaze i nivoa kreatinfosfata u
miiima.
Za vrijeme krajnjeg zamora miia, rad moe biti nastavljen ako se smanji teina
optereenja, to svjedoi o tome da u nervnim centrima nije dolazilo ni do koenja, ni do
iscrpljenosti.
Dakle, priroda zamora je sloena i ne moe se posmatrati samo preko jedne sheme.
Miina aktivnost je vrlo raznovrsna. Razlikuje se statiko i dinamiko optereenje, vjebe
razliite teine, kretanje ciklinog i aciklinog karaktera, standardne i situacione aktivnosti,
vjebe snage i vjebe snage i brzine istovrijemeno, itd. Upravo zato je i zamor raznovrstan.
Zamor trkaa-maratonca drukiji je od zamora bacaa kladiva ili skakaa.
Prema tome, zamor se razvija pri uzajamnom djelovanju centralnih i perifernih
mehanizama pri glavnom i integrirajuem znaaju ovih prvih. On je povezan kako sa
promjenama u nervnim elijama, tako i sa refleksnim i humoralnim uticajima sa periferije.
Biohemijske promjene prilikom zamora mogu imati generalizovan karakter, one mogu biti
praene optim promjenama unutranje sredine organizma i poremeajima regulacije i
koordinacije razliitih fiziolokih funkcija (pri dugotrajnim fizikim optereenjima koja
zahtijevaju znaajne miine mase). Te promjene mogu imati i vie lokalni karakter, kada nijesu
praene znaajnim optim promjenama, ve se ograniavaju samo na radne miie i na
odgovarajue grupe nervnih elija ili centara (pri kratkotrajnom radu maksimalnog intenziteta
ili dugotrajnom radu ogranienog broja miia).
Zamor (i naroito osjeanje zamora) predstavlja odbrambenu reakciju koja titi organizam
od pretjeranog fizikog optereenja, koje moe da ugrozi ivot. Istovremeno on utie na
fizioloke i biohemijske kompenzacione mehanizme, stvarajui pretpostavke za proces
obnavljanja i dalje poveanje funkcionalnih mogunosti i radne sposobnosti organizma.
2.5.4. Oporavak u sportu

Savremeni aspekt procesa sportskog treninga posmatra se kao rezultat upravljanja

morfolokim i funkcionalnim potencijalom organizma. Opti zakoni nauke o upravljanju
pretpostavljaju transformisanje odreenog sistema iz prethodnog u sljedee stanje. Organizam
se posmatra kao jedinstvo sistema koji obezbjeuju kako unutranje jedinstvo i uzajamnu
povezanost, tako i sloenu korelaciju sa spoljanjom sredinom. U procesu sportskog
usavravanja jedan od zadataka upravljanja predstavlja dostizanje optimalne korelacije izmeu
lokomotornih i visceralnih sistema i kao rezultat toga, poboljanje tehnike s jedne, i biomotornih
dimenzija, s druge strane.
U toku sportskog usavravanja, kao odgovor na uticaj endogenih i egzogenih faktora, vri
se raznovrsno prilagoavajue prestrojavanje morfoloke strukture, tehnikih sposobnosti i
funkcionalnih potencijala, javlja se sljedbeni efekat. Pri viestrukom ponavljanju optereenja
zapaa se sumiranje (kumulacija) jednog djelovanja i kao rezultat toga, poveava se specifina
radna sposobnost. Iskljuenje tih uticaja iz sistema upravljanja dovodi sistem u prvobitno,
polazno stanje.
Pri kvalifikovanju uzajamne povezanosti izmeu uticaja treninga i efekata prilagoavanja,
neophodno je svrstavati komponente sportskog treninga prema njihovom znaaju. Brza reakcija
kao odgovor na ove ili one uticaje ne znai edekvatno po brzini morfoloko i funkcionalno
prestrojavanje. esto usljed inertnosti fiziolokih mehanizama eljeni kumulativni efekat ne
doe do izraaja (refrakcija). Karakteristinu osobenost organizma predstavlja relativno brzo
privikavanje na ponovne analogne uticaje, koji prestaju da izazivaju prilagoavajue
morfoloke i funkcionalne promjene. Ova zakonitost uslovljava potrebu primjene raznovrsnih
fizikih vjebi i progresivnog poveanja miinog intenziteta. Definisanjem najbitnijih i
dominantnih faktora omoguava se cjelishodnije upravljanje procesom sportskog usavravanja.
Efikasnost treninga umnogome zavisi od kvaliteta i kvantiteta informacije, tj. specifinih
signala koji karakteriu poetno funkcionalno stanje sportista, dnevni efekat treninga, karakter
uzvratnih reakcija na ovo ili ono optereenje, kao i kumulativni efekat, poboljanje sportske
tehnike, poveanje radne sposobnosti, treniranosti, itd.
Sloenost upravljanja procesom sportskog usavravanja sastoji se u tome to ni trener ni
sportista ne mogu neposredno uticati na razvoj ovih ili onih morfolokih ili funkcionalnih
prestrojavanja. To se postie samo posredno, fizikim vjebama i miinim optereenjima. Stoga
teina treninga predstavlja faktor koji u znaajnoj mjeri uslovljava efikasnost upravljanja rastom
sportskog majstorstva. Promjene ukupnog obima, trajanja i intenziteta pojedinih vjebi,
njihovog karaktera i broja ponavaljanja, duine odmornih intervala, strukture motornih
postupaka i sredstava treninga odreuju ne samo brzu prilagoavajuu reakciju ve dovode i
do znaajnih adaptacionih prestrojavanja, koja u krajnjem rezultatu, daju kumulativni efekat.
Pri tome poenta nije u obimu rada, ve u pravilno postavljenom sistemu treninga, to je naroito
znaajno sada, kada je ve u mnogim sportovima iscrpljen znaajan dio rezervi mehanikog
poveavanja optereenja na treninzima.
U adaptacionim prestrojavanjima, u stvaranju glavnog kumulativnog efekta, najsloeniji
zadatak imaju fizioloke reakcije, koje se javljaju ne samo u procesu miine aktivnosti nego i u
periodu poslije treninga. Za nivo treniranosti organizma znaajne su dvije faze u toku treniranja
(napor-odmor), i jedna faza nakon treniranja (adaptacija). Poznato je da u vrijeme odmora
pojaanje anabolike razmjene doprinosi obnavljaju energetskih rezervi, potroenih u procesu
rada, kao i poveanju sinteze bjelanevina. Sloeno morfoloko i funkcionalno prestrojavanje,
koje se vri u periodu oporavka, obezbjeuje poveanje radne sposobnosti. Stoga se odmor

poslije izvoenja vjebi tretira kao organski dio opteg procesa treninga u toku jednog treninga
ili u toku vremenski definisanih ciklusa (mikro-mezo- i makrociklusa) sportskog treninga.
Kao poslijedica velikih optereenja na treninzima moe se pojaviti poremeaj dobro
usvojenih pokreta. Izuavanje kinematikih pokreta kod tekoatletiara omoguilo je da se
otkrije da u toku 24 asa poslije napornih treninga dolazi do pogoranja koordinacije strukture
motornih navika. Ukazuje se na potrebu obazrivijeg prilaza pitanju usavravanja tehnike
sportskih pokreta drugog dana poslije velikih optereenja na treningu.
U argumentovanju procesa oporavka, stepena spremnosti za ponovnu miinu aktivnost
naroito su interesantna istraivanja u kojima se izuavao uticaj razliitih reima optereenja u
toku treninga i nakon njega. Razliite vrste sporta nemaju isti uticaj na energetsku razmjenu, na
rad pojedinih organa i sistema, na razliite djelove motornog aparata, na karakter regulacije
uzajamnog djelovanja funkcija. Stoga pri ocjeni postaktivnosti treninga (superkompenzacija)
treba posebno proanalizirati sukcesivne promjene u zavisnosti od vrste sporta.
Motorna hipoksija nerijetko se manifestuje u smanjenju zasienosti arterijske krvi
kiseonikom i akumuliranjem u krvi mlijene kiseline, u nemetabolikom porastu respiratornog
koeficijenta, u kompenzacionom pojaanju disanja, kao i u vidu kiseonike zaduenosti, koja se
odreuje po veliini kiseonikog duga u periodu oporavka.
U vezi s tim, oevidno, organizam sportista u kasnim fazama oporavka karakterie se
osobenim svojstvima adaptacije na hipoksiju. Poznato je da izmeu razvoja, likvidacije i
kompenzacije hipoksikog stanja i nivoa oksidacionih procesa, i metabolikih reakcija, postoji
odreena uzajamna povezanost.
Ustanovljeno je takoe da sukcesivne promjene u razvoju hipoksije i kompenzatornih
reakcija spoljnjeg disanja neposredno poslije posljednjeg treninga ukazuju na bitne razlike u
raznim etapama postaktivnosti.
Razmotrene osobenosti funkcionalne postojanosti u odnosu na hipoksiju u razliitim
etapama postaktivnosti treninga treba imati u vidu prilikom doziranja ponovnih optereenja na
treninzima, pri odreivanju racionalnog kombinovanja treninga i odmora. Ponovna optereenja
na treninzima na bazi manje efikasnih reakcija prilagoavanja na nedostatak kiseonika bie,
dakako, manje efikasna u poreenju sa onim koja se primjenjuju u uslovima reakcija
prilagoavanja na hipoksiju uz vea optereenja na treningu. Treba takoe imati u vidu da je
vii nivo metabolikih reakcija uzajamno povezan ne samo sa popunjavanjem energetskih
rezervi no i sa pojaanjem, poslije treninga, procesa resintze, sa obezbjeenjem obnavljanja
preko poetnog nivoa (superkompenzacije) izvora energije. Brz razvoj hipoksemije, velike
kompenzacione promjene spoljnjeg disanja, naroito u kasnijim fazama postaktivnosti (10-20
asova), nemoguno je posmatrati samo sa pozicija nedovoljnog oporavka, bez povezivanja sa
adekvatnim promjenama metabolizma.
Osobenosti oporavka funkcija spoljnjeg disanja, adaptivnih reakcija pri hipoksemikim
probama, vjerovatno, odraavaju optije promjene kiseonikog reima organizma, na ta
ukazuju promjene vrijednosti maksimalne potronje kiseonika najznaajnijeg kriterijuma
aerobne produktivnosti.
Pod uticajem znaajnih po intenzitetu i trajanju treninga, dolazi do poremeaja optimalnog
balansa energijom bogatih makroerga, potiskuju se procesi resinteze, smanjuje se mogunost
mobilizacije hemijske energije adenozin trifosfata i njenog pretvaranja u mehaniku energiju
miine kontrakcije. Prema tome, jedna prevelika doza optereenja na treningu ne daje potreban
efekat. U tim uslovima cjelishodno je ukupno optereenje predvieno za jedan dan razbiti na
vie manjih doza. Vie treninga dnevno sa veim obimom i intenzitetom izazivaju znaajnije
promjene bazinih pokazatelja trenanog procesa, u poreenju sa jednim treningom dnevno, sa

maksimalnim intenzitetom. Tako je poslije dva treninga dnevno poveanje broja leukocita
iznosilo 65,3%, to je znatno vie nego poslije napornih treninga jednom dnevno. Prema tome,
vea efikasnost treninga postie se u sluajevima, kada se dnevno optereenje raspodijeli na dva
i vie treninga dnevno.

Reference
Astrand, I. (1960).: Aerobic work capacity in men and women with special reference to age. Acta
physiologica Scand., 49.
Astrand, P.-O. and Saltin, B. (1961).: Maximal oxygen uptake and heart rate in various types of muscular
activity. J. Appl. Physiol. 16.
Astrand, P.-O. and Saltin, B. (1961).: Oxygen uptake during the first minutes of heavy muscular exercise.
J. Appl. Physiol. 16.
Bjelica, D.: Uticaj fudbalskog treninga na biomotoriki status kadeta Crne Gore. Doktorska disertacija,
Fakultet sporta i fizikog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2003.
Christensen, H., Hedman, R., Saltin, B. (1960).: Intermittent and comtinuous running. Acta physiologica
Scand., 50
Davis, A. (1985).: Anaerobic threshold. Med. Sci. sports exercise, 17.
deVries, A. (1986).: Physiology of exercise for physical education and athletics. Brown publishers,
Dubuque.
diPrampero, E., Ferretti, G. (1990).: Factors limiting maximal oxygen consumption in humans. Respir.
Physiol. 80.
Drobnjak, D., Nikoli, V., Bjelica, D., ljivi, R., Raovi, D.: Nacionalni program sporta u Crnoj Gori
(Prezentacija na okruglom stolu na Prvom kongresu CSA, Kotor 2005.), Sport Mont, Podgorica,
2005/6-7.
Farrell, A. and al. (1979).: Plasma lactate accumulation and distance running performance. Med. Sci.
sports exercise, 11.
Graham, E. (1988).: Lactate metabolism during submaximal and maximal exerise. Heart Failure 4.
Guyton, A.C.: Medicinska fiziologija. Medicinska Knjiga, Beograd-Zagreb, 1981.
Harris, R. and al. (1976).: Time course of phosphorylcreatine resynthesis during recovery of the
quadriceps muscle in man. Pfligers Arch. 367.
Jakovljev, N.: Biohemija sporta. NIP Partizan, Beograd, 1979.
Katz, A., Sahlin, K. (1988).: Regulation of lactic acid production during exercise. J. Appl. Physiol. 65.
Margaria, R.: Biomechanics and energetics of muscular exercise. Claredon press, Oxford, 1979.
Nikoli, Z.: Anaerobni prag kod dinamikog rada rukama i nogama, maksimalna izometrijska sila
odgovarajuih miinih grupa i neki rezultati u plivanju i tranju. Doc. Dis. Beograd, 1982
Nikoli, Z., Ili, N. (1992).: Maximal oxigen uptake in trained and untrained 15-years boys. Br. J. Sports
Med., 26.
Nikoli, Z., Todorovi, B. (1984).: Anaerobic threshold during arm and leg exercises and cardiorespiratory
fitness tests in a group of male and felame students. Int. J. Sports Med., 5.
Rash, J. (1974).: Maximal oxygen intake as a predictor of performance in running events. Eur. J. Appl.
Physiol. 41.
Rivera, A. et al. (1980).: Metabolic and performance responses to anaerobic threshold and high intensity
training. Med. Sci. sports exercise, 12.
Sahlin, K. et al. (1967).: Maximal oxygen uptake in athletes. J. Appl. Physiol. 23.

Stamford, A. (1975).: Maximal oxygen uptake during treadmill walking and running at various speeds. . J.
Appl. Physiol., 39.
Volkov, V. : Oporavak u sportu. NIP Partizan, Beograd, 1978.
Wasserman, K. et al. (1973).: Anaerobic threshold and respiratory gas exchange during exercise. . J. Appl.
Physiol., 35.
Yoshida, T. et al. (1982).: Endurance training regimen based upon arterial lactate: effects on anaerobic
threshold. Eur. . J. Appl. Physiol., 49.

POGLAVLJE IX

POJMOVI I DEFINICIJE FENOMENA

U SPORTSKOM TRENINGU
SISTEM KLJUNIH ELEMENATA STRUKTURE SPORTSKOG TRENINGA

Uspena komunikacija meu ljudima zavisi od toga koliko znaju, o emu razgovaraj - da
bi se razumeli, moraju definisati pojmove termina kojim se slue.
Umetnost komuniciranja sa ljudima je prva etapa na putu uspeha. Merilo kojim se meri
ovekov itav radni vek je njegova uspenost sa drugima!
Paul Packer

Kljuni termini
----------------------------------------Antropoloke karakteristike sportista
Kibernetiki modeli
Jednaina specifikacije
Trenani stimulusi
Struktura sportskog treninga
Zakonitosti sportskog treninga
Trenana tehnologija
Zamor sportista
Oporavak sportista
Ishrana sportista i zablude
Krvne grupe
Voda i dehidratacija
Aklimatizacija
Superkompenzacija ugljenih hidrata
Izgradnja miinog tkiva
Doping u sportu
Treniranost sportista
Kondiciona (fizika) priprema
Sportska forma
Selekcija u sportu
Optimalni trening
Kibernetiki pristup
Optimalna trenana tehnologija
Sportska takmienja
Menadment u sportu
Menadment trenane tehnologije

ada se iznose termini i definicije odreenih pojmova uvek postoji opasnost da se oni
zbog snage odreenih autoriteta prihvate bez konvencije. Svakako da to nije pogubno za
odreenu struku, ve naprotiv, predstavlja podsticaj za razmiljanje i traganje za
odgovarajuim i boljim. injenica je da jedan vei broj pojmova i termina danas u sportskom
treningu egzistira u naunim i strunim krugovima, kao dobro definisani i specifini izrazi po
kojima se struka prepoznaje. Ono po emu se prepoznaje strunjak od nestrunjaka ne bazira se

na nauenim definicijama, nego na tumaenju smisla koji nude definicije, pa i sami termini.
Znaenje pojma izraavamo terminima i svakako da je srena okolnost, ukoliko naziv (termin)
odreenog pojma odgovara svrsi njegove primene. Prilikom objanjavanja nekog pojma obino
se polazi od njegove etimologije, meutim, ovoga puta (zbog gore navedenog razloga) u prvi
plan e se istai korienje odreenih termina, njihova sutina i znaenje. Ovo je uinjeno iz
razloga to je u sportskom treningu prisutno korienje vie termina, koji logiki i empirijski
imaju isto znaenje, ali isto tako ima znatan broj termina koji nedovoljno dobro tumae sam
pojam. Zbog ovoga se deava da se treneri, pa i strunjaci drugih struka, koje su u vezi sa
sportskim treningom - kao struni kadrovi u sportu, nedovoljno razumeju i tee sporazumevaju.
Iz ovog razloga je vano da se uini temeljan dogovor o tome ta e se pod nekim nazivom
(terminom) podrazumevati. Svi pojmovi u sportskom treningu su vrlo sloeni, jer su proistekli iz
sistemskog, integralnog, tj. kibernetikog pristupa, zato je od velike koristi da se odmah na
poetku objasne kako bi dalji sadraji knjige u kojima se ti pojmovi vrlo esto pojavljuju, bili
potpuno jasni i razumljivi. Kako se mnogi od definisanih pojmova pojavljuju i mnogo puta pre
nego to su predmet razmatranja u odreenim poglavljima ove knjige, oni e odmah biti
objanjeni da se izbegne konfuzija, zbog nejasnih termina.
Budui da svi fenomeni u sportskom treningu (kao i sam sportski trening), predstavljaju sloene
dinamike sisteme,* termini su obraeni tako da su grupisani u odnosu na strukturu sistema
sportskog treninga. Sagledavani su po elementima, kao podsistemima njegove strukture, koji se
zasebno detaljno obrauju u odreenim poglavljima ove knjige. Definisani su kao odgovor na
pitanje: ta je to, ta su to?
Antropoloke karakteristike sportista-jednaina specifikacije, trenani sadraji, struktura
sportskog treninga-sportska forma, zakonitosti sportskog treninga, trenana tehnologijatransformacioni proces sportskog treninga, zamor-pretreniranost sportista, oporavak sportistaishrana sportista, doping u sportu, selekcija u sportu, kibernetiki pristup sportskom treningu,...?
*(sloeni dinamiki sistemi su otvoreni sistemi, sastavljni iz velikog broja elemenata-podsistema, koji su
podloni promenama odnosno transformacijama).

Antropoloke karakteristike sportista

Antropologija predstavlja kovanicu dve rei: antropos - to znai ovek i logos - to
znai nauka. Antropologija je nauka o oveku. Izvorna definicija kae da je to nauka o oveku u
vremenu (nastanak i razvoj oveka od prvih tragova ivota do danas) i prostoru (cela povrina
zemljine kugle). Ovom naukom danas se bave razne naune oblasti: filozofija, istorija,
arheologija, geografija, sociologija, psihologija, biologija, fiziologija, medicina, etnologija,
demografija, istorija umetnosti, ekologija, kineziologija i druge.
Antropololoke karakteristike su: morfoloke, konativne i socioloke.
Morfoloke karakteristike se odnose na procese rasta, razvoja i diferencijacije tkiva,
kao i njihovo funkcionalno sazrevanje. One predstavljaju sistem antropometrijskih latentnih
dimenzija, koje su dobijene kondenzovanjem (saimanjem) vie izmerenih antropometrijskih
mera.
Latentne dimenzije su:
1. Longitudinalna dimenzionalnost skeleta-odgovorna za rast kostiju u duinu
(antropometrijske mere, koje ulaze u njen sastav su: telesna visina, duina ruku-podlaktice i

nadlaktice, duina nogu-natkolenice i potkolenice, duina stopala, duina ake, sedea visina
itd.).
2. Transverzalna dimenzionalnost skeleta-odgovorna za rast kostiju u irinu,
(antropometrijske mere, njenu strukturu ine: transverzalni dijametar grudnog koa,
biakromijalni raspon, bikristalni raspon, bitrohanterijalni raspon, irina ake, irina kolena, irina
stopala itd.).
3. Masa i volumen tela-odgovoran za ukupnu masu i obime tela (njegovu strukturu
najee ini sledea grupa mera: telesna masa, obimi grudnog koa, trbuha, natkolenice,
potkolenice, podlaktice, nadlaktice itd.).
4. Potkono masno tkivo-odgovoran je za ukupnu koliinu masti u organizmu. Remetei
faktor je za veinu motorikih radnji (njegovu strukturu najee ine nabori na trbuhu, leima,
nadlaktici, podlaktici, natkolenici, potkolenici, itd.).
Konativne karakteristike su osobine ili crte linosti, koje utiu na modalitete ljudskih
reakcija i na sposobnost adaptacije. Postoje normalne* i patoloke** konativne karakteristike.
Prisustvo ili odsustvo normalnih konativnih karakteristika nema direktnog uticaja na poremeaj
adaptacije pojedinca. Za trenani proces su daleko znaajnije informacije o patolokim
konativnim karakteristikama kod kojih povean intenzitet smanjuje stepen adaptacije i tako
direktno utie na smanjenu efikasnost u trenanom procesu. Tu pripadaju razliiti oblici i stepeni
neurotizma i psihotizma.

Graf. Kibernetiki model regulativnih funkcija

Legenda

Konativni regulatori:
epsilon = regulator aktiviteta

Kongitivni procesi:

hi = regulator organskih funkcija

I = ulazni procesor
G = centralni procesor
M = centralna memorija

alfa = regulator reakcije odbrane

sigma = regulator reakcije napada
delta = koordinator regulativnih funkcija

K = izlazni procesor

eta = integrator regulativnih funkcija

Model konativnih funkcija na osnovu koga je kasnije izabrana i baterija

testova linosti, koji je proiziao iz neprekidne desetogodinje analize Momirovia,
Wolfa, Damonje i saradnika, predstavlja sintezu i izvesnu reformulaciju modela
koga su predloili Pauel i Rojs (Powel i Royce, 1982.), Horga, Ignjatovi,
Momirovi i Gredelj (1982.) i Momirovi, Horga i Bosnar (1982, 1984.).
Po ovom modelu konativni deo pretpostavlja postojanje 6 regulativnih sistema, koji su opisani
na sledei nain:

1. Regulator aktiviteta (EPSILON) je jedan od elementranih i najnie

lociranih regulacionih sistema u hijerarhiji. Njegova funkcija je regulacija i
modulacija aktivirajueg dela retikularne formacije, pa je stoga neposredno
odgovoran za aktivitet i energetski nivo na kom funkcioniu ostali sistemi,
ukljuivi i kognitivne i motorike procesore. Ekstravertni i introvertni modeli
ponaanja zavise delom od osnovnog funkcionalnog nivoa regulatora aktiviteta.
Poremeaji regulatora aktiviteta mogu uticati i na efikasnost funkcija kognitivnih i
motorikih procesora, budui da nivo aktiviteta mora biti u nekoj vezi i sa brzinom
protoka informacija u centralnom nervnom sistemu.
2. Regulator organskih funkcija (HI) formiran je spregom subkortikalnih centara za
regulaciju organskih funkcija, preteno lociranih u hipotalamikoj regiji, i njima nadreenih
kortikalnih sistema za regulaciju i kontrolu. Poremeaji ovog regulatora izazivaju funkcionalne
poremeaje osnovnih organskih sistema, kao to su kardiovaskularni, respiratorni,
gastrointestinalni i uropoetski sistem, funkcionalne poremeaje osnovnih sistema za ulazne i
izlazne operacije, tj. senzornog i motornog sistema, poremeaje sistema za kontrolu, posebno za
koenje elementarnih biotikih procesa. Sekundarni poremeaji spreavaju formiranje
hipohondrijskog reakcionog sistema prema osnovnim organskim funkcijama.

3. Regulator reakcije odbrane (ALFA), koji je verovatno lociran u

limbikom sistemu, a modulira toniko uzbuenje, delom na osnovu programa
prenesenih genetikim kodom, delom formiranih pod uticajem uslovljavanja u toku
ontogenetskog razvoja. Model predpostavlja dvosmernu vezu izmeu regulatora
reakcija odbrane i regulatora organskih funkcija, jednosmernu vezu izmeu
regulatora reakcija odbrane i regulatora reakcija napada i dvosmernu vezu izmeu
regulatora reakcija odbrane i sistema za koordinaciju i integraciju regulativnih
funkcija. Pri tome su oba ova sistema funkcionalno nadreena, zajedno sa
centralnim kognitivnim procesorom, sistemu za regulaciju reakcija odbrane.
Veina neurotskih poremeaja povezana je sa disfunkcijom regulatora reakcija
odbrane. To su pre svega, razliiti modaliteti i simptomi anksioznosti, koja ini
osnovu za posebno modelovanje patoloke reakcije, kao to su fobinost,

opsesivnost i kompulsivnost. Senzorna i emocionalna preosetljivost je

istovremeno, i jednim delom uzrok i posledica, poremeaja sistema za regulaciju
odbrane. Disfunkcija ovog regulatora, ako je u sprezi sa disfunkcijom regulatora
aktiviteta, generie depresivne modalitete ponaanja i modalitete, koji se obino
nazivaju psihosteninim, a ako se ovoj sprezi pridrui i disfunkcija sistema za
koordinaciju regulativnih funkcija, formiraju se tee depresivne, opsesivne i
kompulsivne reakcije. Poremeaji osnovnih biotikih funkcija najee se javljaju
ako se disfunkciji svih ovih sistema pridrui i disfunkcija regulatora organskih
funkcija. Pri tome, ALFA regulator je odgovoran za najvei deo varijanse
Ajzenkovog faktora generalnog neurotizma, ili tom faktoru slinog faktora (u
prostoru drugog reda) R.B. Katela (Cattell).
4. Regulator reakcije napada (SIGMA), koji je takoe verovatno lociran u limbikom
sistemu, modelira, slino centru za regulaciju reakcija odbrane, primarno toniko uzbuenje, ali
na osnovu programa za destruktivne reakcije, koji su formirani bilo u toku filogeneze ili
ontogeneze. Model doputa neposredno aktiviranje ovih programa - u tom sluaju re je o
primarnoj agresivnosti, ili sekundarno aktiviranje na osnovu signala iz centra za regulaciju
reakcija odbrane, pri emu je re o sekundarnoj agresivnosti. Zbog energetskog potencijala
potrebnog za realizaciju agresije, model pretpostavlja znaajnu vezu izmeu regulatora reakcija
napada i regulatora aktiviteta. Pretpostavlja se da su funkcije regulatora reakcija napada
subordinirane funkcijama sistema za koordinaciju i integraciju regulativnih funkcija, a i
funkcijama centralnog kognitivnog procesora. Poremeaji regulatora reakcija napada ogledaju
se u razliito modelovanim agresivnim reakcijama, od kojih neke mogu biti neposredna
posledica fiksacija na oralnu ili analnu fazu libidonoznog razvoja. Slaba kontrola neposredih
impulsa, koji ne moraju nuno da vode do destruktivnih reakcija, takoe je po ovom modelu
posledica disfunkcije sigma regulatora.
5. Sistem za koordinaciju regulativnih funkcija (DELTA) koordinira funkcije subsistema,
koji se funkcionalno ili hijerarhijski razlikuju, ukljuujui i funkcije kognitivnih procesora. Zbog
toga je ovaj sistem funkcionalno nadreen regulatorima organskih funkcija, reakcija napada i
reakcija odbrane, a u nekoj meri i regulatoru aktiviteta, bar u ekstremnim podrujima raspona
regulacije tog regulatora. Poremeaj regulatora za koordinaciju regulativnih funkcija izaziva
dezorganizaciju i disocijaciju kognitivnih i konativnih procesa, kao i poremeaje motorikih
funkcija, posebno onih koji zavise od sistema za regulaciju trajektorija kretanja i sistema za
sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa. izoidni, paranoidni i manini simptomi neposredni su
proizvod poremeaja ovog sistema, meutim, tei poremeaji delta sistema proizvode i
sekundarne poremeaje svih sistema koji su mu funkcionalno podreeni. Pri tome su po pravilu
prvo pogoeni sloeniji kognitivni i/ili regulativni procesi, meu njima i informatiki veoma
sloeni, ulazno-izlazni procesi. Zbog toga su tee forme senzorne i motorne konverzije, neki
oblici inhibitorne konverzije i fiksirane fobije, opsesije i kompulzije. Neposredna posledica
poremeaja delta regulatora je po svemu sudei prava osnova Ajzenkovog faktora psihoticizma.
6. Sistem za integraciju regulativnih funkcija (ETA) ima najvii poloaj u hijerarhiji
konativnih regulativnih sistema. Osnovna funkcija ovog sistema je da integrie konativne
promene pod vidom strukture psiholokog polja, a posebno pod vidom strukture socijalnog polja
i strukture promena u tom polju. Zbog toga je verovatno, skup programa koji odreuju funkcije
ovog sistema preteno formiran u toku vaspitnog procesa i to ne samo uslovljavanjem, ve i
pojaavanjem, a moda i internalizacijom. Socijalna dezadaptacija neposredna je posledica

poremeaja ovog sistema ija lokacija nije jasna, ali je moda smeten, kako pokazuju neka
Lurijina istraivanja u frontalnim delovima korteksa. Stoga od sistema za integraciju
regulativnih funkcija neposredno zavisi stepen socijalizacije, a socijalizacijski procesi
neposredno utiu na formiranje programa, koji su implementirani u ovaj sistem. U sprezi sa
sistemom za koordinaciju regulativnih funkcija, sistem za integraciju regulativnih funkcija je
nadreen svim konativnim regulacionim sistemima.
Konstruisani kibernetiki model konativnih regulatora zasnovan je na rezultatima empirijskih
istraivanja linosti i uspostavljenih relacija sa relevantnim teorijama konativnog
funkcionisanja, kao to je Eysenckova teorija linosti (1947, 1952, 1959, 1969, 1970.),
Cattellova teorija linosti (1950, 1956, 1968, 1970, 1973.), Guilfordova teorija linosti (1956,
1959, 1975.) i Momirovieva teorija o strukturi patolokih konativnih faktora (1963, 1971). Po
svojoj konstrukciji ovaj model je slian modelu #Big five# Guilforda i kibernetikom modelu
Powla i Royca (1982.). Hijerarhijska struktura modela i poloaj osnovnih regulacionih sistema
slian je u svim modelima regulativnih funkcija koji su danas aktuelni.
Momirovi, Horga i Bosnar (1982.) su prilikom formiranja kibernetikog modela strukture
konativnih faktora izvrili konstrukciju kolekcije od 31 mernog instrumenta (1407 stavki) koji su
procenjivali svih 6 regulativnih mehanizama konativnog funkcionisanja (lit red. br.)
* Normalne konativne karakteristike su odgovorne za modalitete ponaanja kod kojih stepen adaptacije
nije poremeen i uglavnom su normalno rasporeeni u populaciju. Po Cattellu primarni konativni faktori su (16
PF-personalnih faktora): afektomimija (CA), inteligencija (CB), ego snaga (CC), dominacija (CE), surgencija (CF),
superego (CG), parmija (CH), premsija (CI), protensija (CL), autija (CM), fitmija (CN), psihastenija (CO),
radikalizam (CQ1), individualizam (CQ2), samokontrola (CQ3), ergika tenzija (CQ4) i dr. Ukupno je izolovano
preko 60 takvih faktora. Razliiti autori, na razliitim populacijama i sa razliitim mernim instrumentima, dobili su
razliite rezultate u pogledu strukture normalnih konativnih dimenzija (Cattel-1949, 1956, 1966, Eysenck- 1964,
1969, Momirovi- 1971. i dr.).
** Povean intenzitet patolokih konativnih faktora ili crta linosti smanjuje stepen adaptacije, to uz
injenicu da je njihov koeficijent uroenosti (naslednosti) vrlo visok (82) govori koliko je tetno prisustvo bilo kog
patolokog faktora u strukturi linosti sportiste. U prostoru patolokih konativnih faktora utvrena je egzistencija
sledeih faktora prvog reda: anksioznost (A1), fobinost (F2), opsesivnost (O3), kompulzivnost (C4),
hipersenzitivnost (S5), depresivnost (D6), inhibitorna konverzija (I7), senzorna konverzija (E8), motorna konverzija
(Z9), kardiovaskularna konverzija (K10), gastrointestinalna konverzija (G11), respiratorna konverzija (R12),
hipohondrija (H13), impulzivnost (N14), agresivnost (T15), hipomatinost (M16), izoidnost (L17) i paranoidnost
(P18).
U prostoru drugog reda izolovane su etiri grupe faktora: Astenini (anksiozni) sindrom (ine ga primarni
faktori A1, F2, O3, C4, S5 i D6). Konverzivni sindrom (ine ga sledei faktori: I7, E8, Z9, K10, G11, R12 i H13).
Stenini sindrom (ine ga: H14, T15 i M16). Disocijativni sindrom (pored faktora L17 i P18, njemu pripadaju i I7 i
D6).
U prostoru treeg reda postoji generalni neurotizam i generalni psihotizam, a u prostoru etvrtog reda
generalni patoloki konativni faktor (Momirovi i saradnici- 1971.).
Socioloke karakteristike su karakteristike mikro (porodica) i makro (drutvo) sredine
kojima pripada pojedinac. U dosadanjim istraivanjima socijalnog statusa* utvreni su sledei
subsistemi:
Socijalizacijski kojem pripada stepen obrazovanja pojedinca u drutvu i karakteristike
mesta u kojem je osoba provela rano detinstvo;
Institucionalizacijski kome pripada poloaj pojedinca u radnoj organizaciji i drutvenopolitikoj organizaciji, kao i njegova politika orijentacija;

Sankcijski - standard u porodici, ivotni stil (natproseni standard) i karakteristike mesta

gde pojedinac ivi. Otkrivanje zakonitosti u okviru svih ovih subsistema i uticaj tih zakonitosti
na uspeh u sportskim aktivnostima je osnovni i najvaniji zadatak sociologije sporta. Poseban
socioloki problem u vrhunskim sportskim ekipama je nastajanje i odravanje grupne dinamike
za koju jo nepostoji neka konkretna odnosno aplikativna teorija.
* Socijalni status sportiste, odnosno njegov socijalni poloaj (makro i mikrosredina-profesija, materijalna
situacija u porodici i drutvu, stambeni uslovi i dr.) imaju veliki uticaj na uspenost u sportu. Danas, kada sportisti
ulau velike napore na treningu i takmienju - vie nego ikad istie se potreba u pruanju pomoi od strane drutva
u smislu finansiranja preko marketinga, sponzorstva i sl. Sve ovo zavisi od drutveno-ekonomskih mogunosti i od
drutvenog i materijalnog vrednovanja i stimulisanja stvaralatva u sportu. Tome, svakako, pripada i stepen
kolovanja, socijalne i zdravstvene zatite sportista itd.

Antropoloke sposobnosti sportista su: funkcionalne, motorike i kognitivne.

Funkcionalne sposobnosti sportista su: a) kardiorespiratorne (cirkulatorne) odgovorne
za transport kiseonika i aerobne sposobnosti, b) miine (metabolike) odgovorne kako za
aerobne, tako i za anaerobne sposobnosti. Re je o regulativnim mehanizmima cirkulatornih i
miinih adaptacija, kao i o samim organskim sistemima i njihovoj efikasnosti. Budui da je
funkcionalnim sposobnostima sportista posveen velik deo ove knjige, one su detaljno
razmatrane sa posebnim akcentom na optimalne trenane stimuluse za njihovu transformaciju
posebno u delu Metodika sportskog treninga.
Motorike sposobnosti (antropomotorike sposobnosti) predstavljaju u jezikom smislu
kovanicu dve rei: antropos - to znai ovek i motorika (motor lat.) - to znai pokreta,
pokretna sila. Odnosi se na motoriku oveka sa celokupnom kompleksnou kretanja, u
zavisnosti od njegovih individualnih potencijala. esto se kao alternativni termini javljaju
biomotorika, a sve manje pogrean termin psihomotorika. Jo su u upotrebi termini fizike
sposobnosti i fizika svojstva, moe se uti i vrlo irok i neprikladan naziv psihofizike
sposobnosti.
U ovoj knjizi e biti korieni termini motorike i antropomotorike sposobnosti u kontekstu
njihovog uea u reavanju specifinih motorikih zadataka radi ostvarivanja osnovnog ciljasportskog rezultata. Nivo znanja o motorici jo nije takvo da se moe jasno otkloniti dilema o
njihovom broju, kao i o tome kako treba zvati motorike sposobnosti koje su osnova celokupnog
kretanja oveka, a kako one koje su se razvile na bazi ovih sposobnosti, a koje su potrebne u
specifinim sportskim aktivnostima. Kao prihvatljivo reenje uzeto je da se prve nazivaju
bazinim, a druge specifinim motorikim sposobnostima. Ovo je vrlo gruba klasifikacija i dalja
istraivanja motorike e morati biti usmerena ka pravljenju i proveravanju modela, koji e dati
finu diferencijaciju meu motorikim sposobnostima.
Bazine (neki autori ih nazivaju i esencijalnim) motorike sposobnosti su: brzina, snaga,
izdrljivost, koordinacija, gipkost, preciznost i ravnotea.
Specifine motorike sposobnosti grubo reeno su uvek kombinacija i specifina
manifestacija bazinih motorikih sposobnosti u odreenim sportskim aktivnostima. Svaka od
ovih kombinacija (kao brzinska i eksplozivna snaga, izdrljivost u snazi, brzinska izdrljivost,
brzinsko-snana izdrljivost, i verovatno tu nije kraj?) se ne javljaju u istom obliku. Sve su
razliitog tipa u zavisnosti od mehanikog-biomehanikog i biohemijskog (energetskogmetabolikog) karaktera specifinog motorikog zadatka. Ovi tipovi ispoljavanja specifinih
motorikih sposobnosti, njihov razvoj i specifina primena sredstava, metoda i optereenja, treba
da bude predmet izuavanja u okviru svakog sporta, sportske grane i discipline. U ovoj knjizi se

kroz metode treninga detaljnije analiziraju specifine motorike sposobnosti kojima se najee
operie u sportskoj praksi.
Graf. Kibernetiki model motorikog funkcionisanja

Osnovu pokuaja konstrukcije kibernetikog modela motorikog funkcionisanja od strane

Momirovia i saradnika (1985.) inila su predhodna strukturalna, funkcionalna i klasifikacijska
istraivanja motorikih sposobnosti i njihova sinteza (Momirovi i saradnici- 1970, Gredelj i
saradnici- 1975, Kureli i saradnici- 1975. i 1979, Metiko i saradnici- 1979, Hoek -1972, i
dr.).
Ovaj model tretira sisteme za regulaciju motorikih funkcija, kao poseban segment celokupnog
sistema za obradu informacija i donoenje odluka, to je u skladu sa generalno prihvaenom
teorijom u kognitivnoj psihologiji, ali i sa rezultatima najveeg broja do sada sprovedenih
istraivanja, kao i dosadanjim pokuajima konstrukcije modela (posebno modela Anohina), koji
u sutini pripadaju klasi kognitivnih modela.

Kako svaki skup podataka omoguava konstrukciju razliitih, ali istovremeno i

jednako prihvatljivih modela, to se i ovde prezentirani, analizirani, modifikovani
model (Malacko i Fratri -1996.), moe smatrati samo jednim od jednako moguih
i jednako prihvatljivih modela.
Osnovnu konstrukciju kibernetikog modela motorikog funkcionisanja ine funkcionalne
jedinice motorikih regulatora, kognitivnih procesora i konativnih regulatora, sa ulaznim i
izlaznim procesorima, koji su meusobno povezani i uslovljeni
Funkcionalne jedinice motorikih regulatora su:
RTK-regulator trajektorije kretanja, odgovoran za formiranje sloenih kretnih struktura i
kontrolu njihovog izvoenja;
SRT-sinergijski regulator i regulator tonusa, odgovoran za koordinaciju rada efektora;
RS-regulator snage, odgovoran za intenzitet aktiviranja motorikih
jedinica;
RI-regulator izdrljivosti , odgovoran za kontrolu trajanja ekscitacije motorikih
jedinica.

Funkcionalne jedinice kognitivnih procesora u modelu su:

I-perceptivni procesor, odgovoran za dekodiranje, strukturiranje i pretraivanje ulaznih
informacija;
G-centralni kognitivni procesor, odgovoran za koordinaciju i kontrolu rada kognitivnih
procesora, sintezu informacija, donoenje odluka i kontrolu njihovog sprovoenja;
P-paralelni procesor, odgovoran za simultano procesiranje, pretraivanje memorije i
simultanu sintezu;
S-serijalni procesor, odgovoran za serijalno procesiranje, pretraivanje memorije i
anticipaciju efekata izlaznih signala.
Funkcionalne jedinice konativnih regulatora u modelu motorikog funkcionisanja su:
DELTA-regulator za koordinaciju regulativnih funkcija, odgovoran za kontrolu
kognitivnih i konativnih procesa, kao i motorikih funkcija, posebno onih koje zavise od sistema
za regulaciju trajektorije kretanja (RTK) i sistema za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa
(SRT),
EPSILON-regulator aktiviteta, odgovoran za aktivitet i energetski nivo na kom
funkcioniu ostali sistemi, ukljuivi i kognitivne procese i motorike regulatore.
Ostale funkcionalne jedinice modela su:
R-receptorski sistem;
T-ulazni (talamiki) filter;
CL-asovnik (cloock), meri kada e se ta desiti, odgovoran za ritam pokreta;
TM-mera vremena (timer), meri ukupno vreme;
B-kratkotrajna memorija (bufer);
M-dugotrajna ili centralna memorija;
Mm-motorika memorija, specifian deo centralne memorije;
K-kinetiki (motoriki) procesor;
E-efektorski (miini) sistem.
Analizirajui konstruisani kibernetiki model motorikog funkcionisanja sa aspekta
njegovog interakcijskog funkcionisanja, moe se lako zakljuiti, da model motorikih regulatora
ne moe egzistirati sam po sebi, ve se gnezdi u prvom redu u model kognitivnih procesora i
konativnih regulatora. To znai da se analiziranjem motorikih regulatora, bez interakcije sa
kognitivnim procesorima i konativnim regulatorima, gubi velika koliina relevantnih informacija
u razumevanju integralnog motorikog funkcionisanja ljudskog organizma. Drugim reima
moglo bi da se kae da niko ne moe da se bavi motorikim funkcionisanjem a da se istovremeno
ne bavi i konativnim karakteristikama i kognitivnim sposobnostima. Teorije ili koncepti
kognitivnog uenja, perceptivno-motorikih procesa, uenja vetina, uenja pokreta,
multisenzornog uenja i dr., dobro potvruju i dokazuju interakciju kognitivnih, konativnih i
motorikih procesa i da su njihovi domeni zaista isprepletani. U osnovi tih prosesa lei
cirkulacija informacija, organizacija informacija, prerada informacija, smetanje informacije u
memoriju, donoenje odluka i primena informacija u nizu situacija putem kritikog razmiljanja.

Centralni kognitivni procesor (G) za analizu informacija i donoenje odluka, direktno je

povezan sa perceptivnim (ulaznim) procesorom (I), dvostrukom vezom sa serijalnim (S) i
paralelnim (P) procesorom. Na motoriko funkcionisanje, preko regulatora za koordinaciju
regulativnih funkcija (DELTA), ima najvei uticaj na regulator trajektorije kretanja (RTK) i
sinergijski regulator i regulator tomusa (SRT), sa kojim ima dvostruku vezu, a sinergijski
regulator i regulator tonusa je u jednostrukoj vezi sa regulatorom za aktiviranje motorikih
jedinica (RS) i regulatorom za kontrolu trajanja aktivnosti motorikih jedinica (RI).
Kinetiki (motoriki) procesor (K), koji upravlja efektorskim sistemom (E), povezan je
dvostrukim i jednostrukim vezama sa svim kognitivnim procesorima, konativnim regulatorima i
motorikim regulatorima, kao i sa centralnom (dugotrajnom) memorijom (M) u kojoj je
uskladitena motorika (kinetika) memorija (Mm).
Regulator aktiviteta (EPSILON) je povezan sa regulatorom za aktiviranje motorikih jedinica i
regulatorom za kontrolu trajanja aktivnosti motorikih jedinica. Preko receptorskog sistema (R)
i ulaznog filtera (T), koji je u dvostrukoj vezi sa perceptivnim (ulaznim) procesorom, a ovaj sa
kratkotrajnom memorijom (B), ima uticaja na kinetiki procesor i efektorske organe. Model
ukljuuje jo i asovnik - slock (CL) i odmeriva vremena - timer (TM).
Na osnovu ovako dobijenog kibernetikog modela motorikog funkcionisanja, sasvim je izvesno
da je motorika aktivnost u funkciji centralnog kognitivnog procesora i obrnuto, to praktino
znai da je motorika aktivnost ustvari specifina intelektualna aktivnost.
Kognitivne sposobnosti ili intelektualne sposobnosti su one koje omoguuju prijem,
prenos i preradu informacija i najee se govori o optoj kognitivnoj sposobnosti, odnosno o
optoj ineligenciji ili generalnom G-faktoru. Pretpostavlja se da nema ni jednog sporta gde Gfaktor nema uticaja na rezultat. Istraivanja su pokazala da je G-faktor vrlo sloen i da njegovu
strukturu ine ui faktori kao:
-faktor perceptivnog rezonovanja (odgovoran za brzo opaanje, uoavanje odnosa u
prostoru i pamenja podataka);
-faktor simbolikog rezonovanja (odgovoran za sposobnost operisanja simbolima i
apstraktnog naina miljenja);
-faktor edukcije (sposobnost integralnog naina razmiljanja i uspostavljanja zakonitosti).
Pokazalo se da su kod sloenije strukture sportske aktivnosti neophodne kognitivne sposobnosti
na viem nivou.

Kibernetiki model kognitivnih sposobnosti

Na osnovnim postulatima Lurije (1976.) o kortikalnim funkcijama, Momirovi i
saradnici (1978.) razvijaju svoj kibernetiki model kognitivnih sposobnosti, za koji sami autori
istiu da je u velikoj meri kongruentan modelu Dassa, Kirbiya i Jarmana (1975.).
Momirovi i saradnici operacionalno definiu inteligenciju, kao efikasnost sistema za
procesiranje informacija u situacijama kada je potrebno inteligentno reagovanje, koje se odvija
kroz aktivnost sledeih sedam funkcionalnih jedinica sitema za procesiranje informacija:
R-receptorski sistem, kao neophodan uslov da doe do prijema informacija,
T-ulazni (talamiki) filter, koji filtrira signale,

I-perceptivni procesor-procesor za dekodiranje, struktuiranje i pretraivanje ulaznih

informacija (imput procesor). U interakciji sa ostalim procesorima sistema daje efekte,
koji mogu da se interpretiraju kao perceptivne sposobnosti,
B-kratkotrajna memorija, ija je svrha privremeno uvanje informacija, koje su prele
ulazne procesore. Veoma je podlona ometanju i deluje, kao selektivni faktor i distributer
informacija.
M-dugotrajna memorija, ija je osnovna funkcija trajno uvanje obraenih informacija,
S-serijalni procesor, procesor za serijalnu (sukcesivnu) analizu informacija. Odgovoran
je za sekvencijalno pretraivanje kratkotrajne i dugotrajne memorije i analizu
informacija, koje su transformisane u neki simboliki kod. Odgovoran je za procese u
kojima dolaze do izraaja steena znanja, verbalne, odnosno simbolike sposobnosti,
P-paralelni procesor za paralelnu (simultanu) analizu informacija, odgovoran za
istovremeno procesiranje veeg broja informatikih tokova i paralelno pretraivanje
kratkotrajne i dugotrajne memorije. Odgovoran je za procese u kojima uestvuju
sposobnosti rezonovanja, spacijalizacije, odnosno edukcione sposobnosti,
G-centralni procesor ija je osnovna funkcija programiranje, regulisanje i kontrola rada
ostalih procesora i integracija reszultata koji su dobijeni tim procesorima; centralni
procesor je i glavni procesor za donoenje odluke i kontrolu njihovog sprovoenje.
Komunikacije izmeu pojedinih procesora i jedinice za uvanje informacija regulisane su
posebnim filterskim procesorima ija je funkcija selekcija informacija i diferencijalno
usmeravanje njihovih tokova.
Sve jedinice modela imaju svoju fizioloku podlogu, a osnovna karateristika jeste da jedinice ne
deluju praktino nikada izolovano jedna od druge. Osnovna vrednost za kojom su autori modela
tragali je da se utvrdi kako e u skladu sa postavljenim zadatkom tei informacije da bi se
ostvarilo najbolje reenje.
U cilju da se formira ekonomina baterija testova za procenu osnovnih dimenzija kognitivnih
sposobnosti, autori su primenili skup od 31 testa za procenu kognitivnih karakteristika na uzorku
od 800 ispitanika mukog pola, starosti od 19 do 27 godina (Wolf, Momirovi i Damonja1992.).
Graf. Model strukture kognitivnih procesora

Na osnovu ovog konstruisanog modela moe se videti kako informacije prolaze kroz nervni
sistem od izvorita do odredita. Do receptorskog sistema (R) dolaze signali koje detektuju
promene u fizikalnom polju - ne vrei obradu, a odatle odlaze u ulazni filter (T), koji ima
funkciju da izvri filtriranje (blokiranje) signala i da odredi dalji pravac (distribuciju) signala.
Ako je signal proao talamiki filter, on ide u perceptivni (ulazni) procesor (I), koji obavlja
veoma koplikovane radnje, pri emu koristi tri pomona procesora:
- indikator - ureaj za identifikaciju (prepoznavanje), koji obrauje informacije;
- analizator - ureaj za analizu, koji analizira sve signale koji su stigli i pronalazi
odreenu podgrupu signala sa odreenim zadatkom, i
- sintetizator - ureaj za sintezu, koji formira novi oblik i praktino sadri glavni
perceptivni program. Kada signal ue u ulazni procesor, on ima gotove programe i
reaguje na njih.
Iz perceptivnog (ulaznog) procesora signali idu u ureaj (B-bufer) za kratkotrajnu memoriju,
koja funkcionie na taj nain da sauva neke informacije koje su prole procenjivanje.
Kratkotrajna memorija funkcionie na principu menjanja elektrinog potencijala elija, zbog
ega neke kratkotrajne informacije iz tog mesta mogu biti izbrisane, a kasnije obnovljene. Jo
nije jasno koliko se informacija zadrava u kratkotrajnoj memoriji.
Uloga perceptivnog procesora nije samo da primi informacije i da ih dalje poalje, ve
moe da pretrauje kratkotrajnu memoriju i ono to mu je potrebno zadrava, tj. vri
prepoznavanje stvari. Na taj nain, perseptivni procesor sa kratkotrajnom memorijom ostvaruje
kontinuiranu krunu kooperaciju.
Kratkotrajna memorija alje informacije u najvaniji deo nervnog sistema, a to je
centralni (glavni) kognitivni procesor (G), od kojeg zavisi funkcionisanje celog nervnog sistema.
Centralni procesor ima i pomone ureaje, koji su veoma vani, a to su: paraleni procesor (P) i
serijalni procesor (S), ija funkcija je ve ranije opisana.

Centralni procesor primljene prepoznate informacije (komparira), preureuje

(restruktuira, kondenzuje, transformie) i na osnovu informacija iz svih procesora donosi odluku
da se neto uradi, ili ne uradi. Obraene informacije centralni procesor alje u dugotrajnu
memoriju (M), preko koje vri aktiviranje kinetikog procesora (K), koji je direktno aktiviran i
od centralnog, serijalnog i paralelnog procesora. Kinetiki procesor je ureaj koji prima
informacije od svih procesora i vri akciju, poto je svaka ljudska misaona operacija priprema
za neku potencijalnu akciju.

Dijagnostika antropolokih karakteristika sportista

U cilju optimizacije treninga neophodno je imati uvid u aktuelno stanje relevantnih
sposobnosti, osobina i karakteristika sportista, kao i uvid u specifine zahteve pojedinog sporta
ili sportske discipline. Vano je utvrditi i pratiti one antropoloke (somatske, funkcionalne,
biohemijske, biomehanike, motorike, socijalne i psiholoke pokazatelje) karakteristike, koje e
pomoi u dijagnostici stanja treniranosti i omoguiti programiranje i kontrolu treninga s
adekvatnim optereenjima, sredstvima i metodama. Istovremeno sa analizom sportskih
aktivnosti, dijagnostikom se ocenjuju zahtevi te sportske discipline za odreenim antropolokim
karakteristikama. Dijagnostikom antropolokog statusa istovremeno se ostvaruje i njen najvaniji
zadatak, a to je ocenjivanje treniranosti sportiste, kao temeljna aktivnost za unapreenje
sportskih rezultata, a time i sporta u celini. Dananja dijagnostika u sportskom treningu je
predmet i rezultat naunih istraivanja sa jedne strane i svakodnevne prakse i rutina sa druge
strane. Dijagnostika, tj. utvrivanje stanja treniranosti i sportske forme predstavlja prvi korak u
kreiranju, upravljanju i kontroli procesa sportskog treninga.
Tab. Hijerarhijska struktura inilaca uspenosti u sportskim igrama (preuzeto od Dragan Milanovi)

TAKMIARSKA
EFIKASNOST
SPORTISTA
FAZA
ODBRANE

FAZA
NAPADA

IV
OSTALI
PARAMETRI

III

KOMPLEKS OSOBINA
ODGOVORNIH ZA
MIKROSOCIJALNU
ADAPTACIJU

SPECIFINA ZNANJA
ODGOVORNA ZA
TEORIJSKU
PRIPREMLJENOST

KOMPLEKS
SPOSOBNOSTI I
ZNANJA ODGOVORNIH
ZA TAKTIKU
PRIPREMLJENOST

KOMPLEKS
SPOSOBNOSTI I
ZNANJA ODGOVORNIH
ZA TEHNIKU
PRIPREMLJENOST

KOMPLEKS
SPOSOBNOSTI
ODGOVORNIH ZA
SPECIFINU
KONDICIJSKU
PRIPREMLJENOST

SITUACIONA EFIKASNOST
SPORTISTA

II

SPECIFINE SPOSOBNOSTI I ZNANJA SPORTISTA

ZDRAVSTVENI
STATUS

MORFOLOKE
KARAKTERISTIKE

BAZINE
FUNKCIONALNE
SPOSOBNOSTI

BAZINE
MOTORIKE
(FIZIKE)
SPOSOBNOSTI

KONGITIVNE
(INTELEKTUALNE)
SPOSOBNOSTI

BAZINE ANTROPOLOKE KARAKTERISTIKE

KONATIVNE
DIMENZIJE
LINOSTI

Na temelju dijagnostikovanih veliina, tj. utvrenih dobrih i loih strana treniranosti

sportiste, mogu se postaviti ciljevi i zadaci trenanog procesa, kao i programi trenane
(upravljake) aktivnosti za pojedine cikluse u kojima se odvija sportska priprema. Upravljanje
kondicionom i tehniko-taktikom pripremom, ostvaruje se putem programa uz potovanje
osnovnih principa (i/ili zakonitosti), pravila i metoda treninga, kao i situacionih uslova. Efekti
ovako primenjenih programa treninga mogu se utvrditi jedino testiranjem (stalna dijagnoza i
kontrola) onih antropolokih dimenzija na koje se treningom eli uticati. Ova efikasnost
trenanih programa utvruje se putem objektivnih dijagnostikih postupaka, ali i subjektivnim
procenama, koje se ne smeju zanemariti. Dijagnostikovano stanje treniranosti se uporeuje sa
eljenim unapred definisanim stanjem, koje se nalazi u cilju. Na ovakav nain je omogueno
vrednovanje-valorizovanje trenanog efekta i eventualne korekcije plana i programa narednih
treninga.
Tumaenje tzv. ekspertiza ukupne treniranosti sportista nije mogue bez integralne,
morfoloke dijagnostike, funkcionalne dijagnostike, biomehanike dijagnostike, motorike (ili
antropomotorike) dijagnostike i psihosocijalne dijagnostike. Re je o interdisciplinarnom
pristupu u dijagnostici stanja treniranosti, koji se u poslednje vreme izuzetno razvio (npr. morfofunkcionalna dijagnostika, funkcionalno-motorika dijagnostika, morfo-funkcionalno-motorika
dijagnostika, psiho-motorika dijagnostika, socio-psiholoka dijagnostika i njihove meusobne
kombinacije).
Osnovni cilj dijagnostike sportista je optimalno upravljanje sportskom formom. Da bi to
bilo ostvarivo neophodno je poznavati :
1.Individualne karakteristike sportista;
2.Zakonitosti sportskog treninga-teoriju treninga.
Putem dijagnostike treniranosti prikupljaju se podaci o utvrenom stanju sportiste, kao
polazite za programiranje treninga; dobijaju se povratne informacije i mogunost njihovog
uporeivanja kada je viestruko sproveden dijagnostiki postupak, informacije o uticaju
sprovedenog trenanog programa-da li je dolo, koliko i u kom smeru do promena, da li su
promene u skladu sa planiranim i sprovedenim trenanim programom i da li su potrebne i kakve
korekcije. Vri se edukacija trenera i sportista o predhodno navedenom, poveanje efikasnosti
trenanog procesa; omoguuje se prognoza sportskog potencijala preko baze podataka
prikupljenih kroz dui vremenski period; vri se modelovanje karakteristika vrhunskog sportiste
(jednaina specifikacije), koji nam slui u selektivnoj proceduri, a posebno konstruisanje
programa identifikacije talenata.

Jednaina specifikacije
NAJVANIJE JE DA ODREDIMO, TA JE NAJVANIJE!

Model hijerarhijske strukture sportskih aktivnosti naziva se jednaina specifikacije.

Tu strukturu ine faktori od kojih zavisi uspenost u odreenom sportu. Najvei znaaj jednaina

specifikacije ima u programiranju trenanog rada. Ona sadri sve antropoloke karakteristike
(osobine, sposobnosti) od kojih zavisi rezultat u odreenoj sportskoj grani i disciplini i to u
strogo hijerarhijski ureenom sistemu. Prva karakteristika u nizu ima najvei uticaj na rezultat, a
poslednja najmanji.
Jednaina specifikacije nam daje podatak koliko karakteristika (faktora) utie na odeenu
sportsku aktivnost i koliki je uticaj (znaaj i vanost) svake u postizanju sportskog rezultata.
Kako je zadatak sportskog treninga da se trenanim stimulusima (sredstvima, metodama i
optereenjem ) deluje samo na one osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski
rezultat, nije ni potrebno objanjavati vanost jednaine specifikacije, koja upravo daje odgovor
na ovo pitanje. Ako neka antropoloka karakteristika ima visok uticaj na rezultat, logino je da se
moraju traiti takvi pojedinci, koji poseduju prirodno visoko razvijenu upravo tu karakteristiku i
primeniti takvi operatori treninga koji e maksimalno stimulisati njen razvoj. Mogunost i
veliina transformacije (promene, preobraaja) zavisi od genetske predispozicije, o emu se ovde
mora voditi rauna. Jednaina specifikacije ima ogromni znaaj za selekciju u sportu, tj. za
ostvarivanje njenog najvanijeg cilja-pronalaska talenta*. Daje odgovor na pitanje: Koje
osobine, sposobnosti i karakteristike kod subjekta moramo dijagnostikovati u inicijalnoj
selekciji? Moramo raspolagati sa informacijom o koeficijentu uroenosti svake od
antropolokih karakteristika.
*Samo mlade osobe koje u sebi kriju talenat za neki sport mogu biti potencijalni vrhunski sportisti u tom sportu.
Talenat je vrlo teko odrediti i definisati. Najee se u definiciji spominju odreene dispozicije, kao
pretpostavke na osnovu kojih se realno moe oekivati da pojedinac moe da razvije specifine sposobnosti od
kojih zavisi uspenost u odreenoj sportskoj grani i disciplini.
Takve potencijalne sposobnosti se mogu aktivirati samo u procesu konkretne praktine aktivnosti, pri emu ogroman
znaaj ima prisustvo i egzogenih faktora, u prvom redu uslova za optimalni trenani proces. Talenat, kao visok
stepen sposobnosti za konkretnu sportsku aktivnost, podrazumeva da su te sposobnosti, karakteristike i osobine
preteno uroene, pri emu se efikasna dinamika njihovih promena u pravcu maksimalnog razvoja ostvaruje pod
uticajem optimalne trenane tehnologije.

Ako najvei uticaj na sportski rezultat ima karakteristika sa visokim koeficijentom uroenosti
(trasformacija ima ogranienu mogunost), kroz sistem selekcije moramo tragati za onom
osobom koja ima natproseno (po odreenim kriterijumima) razvijenu upravo tu karakteristiku.
Jednaina specifikacije se izvodi obradom podataka dobijenih sloenim procesom (metodama i
mernim instrumentima), primenom matematiko-statistikih metoda, faktorske, kanonike i
regresione analize. O njima se vie govorilo u treem poglavlju ove knjige.
Najei oblik jednaine specifikacije izgleda ovako: R= Suma n sa i=1 (aiFi)+ ex
Ona proizilazi iz generalnog linearnog modela Y = AX + U, kojeg je prvi formulisao indijski
matematiar Rao. Ova funkcija se takoe moe prikazati i na sledei analitian nain:
Y= a1X1 + a2X2 + a3X3 +...+ akXk + ak + 1U

Znai da R, tj. Y (rezultat ili uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti) zavisi od

faktora F, odnosno X1, X2, X3....Xk, koji utiu sa odreenim koeficijentima a1,

a2, a3...ak. to je neki koeficijent (a) kod nekog faktora (F odnosno X) vei, to je i
vei uticaj tog faktora na uspeh u toj aktivnosti. Faktori su poreani po hijerarhiji,
tako da se pomou jednaine specifikacije moe odrediti i relativni uticaj svakog
od faktora na uspeh u nekoj aktivnosti. Uspeh zavisi i od jo jednog nepoznatog
faktora (ex,) odnosno (U), a koji utie sa koeficijentom ak + 1. U (ex) je
komponovan na sledei nain: U=b1E+b2S+b3Xk+1 +...+bmXk+m-2, gde (e) b1E
predstavlja faktor greke (eror), b2S specifini faktor, b3Xk+1 sledei faktor itd.,
zatim +bm nekakav faktor X koji iznosi k+m-2. Iz ovoga proizilazi da se u onome
to nije predvieno, krije greka merenja, specifini faktor, kao i niz nepoznatih
faktora, koje tek treba otkriti.
Modelovanje hijerarhijske strukture sporta predstavlja cilj kome treba da teimo i
ka kome treba da usmerimo trenani proces. On definie uspenost, tj. visok sportski
rezultat. Subjekte odabiramo u odnosu na jednainu specifikacije i ka njoj je usmeravamo.
Kada ona nije utvrena, rad je stihijskog i intuitivnog karaktera, trening neusmeren, a
rezultat nepredvidiv. U takvom sluaju nema programiranja treninga i slaganja mozaika
od sitnih detalja iz celokupnog prostora antropolokog statusa sportista, da bi se dobila
integralna jasna slika. Onaj trener koji nema viziju (pretpostavku) slike, radi po principu:
Ako bude-bie, ili kako bude!? Ukoliko trener ima viziju slike (rezultat i kriterijume), a
nema za nju delove (prediktore-jednainu specifikacije), to je vrlo est sluaj u dananjoj
sportskoj praksi, ostaje samo na nivou vizije.
Da ne bi dolo do odreene zablude u vezi sa jednainom specifikacije i da sportista ne
"podlegne" nasilju treninga i trenera, mora se istai bitno upozorenje! Hijerarhijska struktura
sportske aktivnosti se ovde sagledava u kontekstu vodeih osobina, sposobnosti i karakteristika
od kojih zavisi rezultat u toj aktivnosti. Kod osoba u inicijalnoj selekciji treba traiti slinu
hijerarhijsku strukturu tj. vodee faktore, koji odgovaraju odreenom sportu, trening usmeriti ka
usavravanju najbolje (one koje sportista poseduje) sposobnosti, dok e ostale u odreenoj meri
pratiti razvoj najbolje.
Mi u procesu treninga ne smemo traiti vodee faktore sporta, nego vodee faktore
sportista.
Da bi proces sportskog treninga bio visoko efikasan ne smemo zaboraviti da pored navedenog i
trener, kao drugi podsistem u sistemu Sportista-Trener mora zadovoljiti odreene
kriterijume uspenosti. Slino hijerarhijskoj strukturi karakteristika sportista, uspean trener
je:
-

BEZ PREDRASUDA!
UVEK FOKUSIRAN I U TOKU!
PUN ENTUZIJAZMA!
SPREMAN NA KRITIKU!
U SVAKOM PROBLEMU VIDI IZAZOV!
NIJE SEBIAN!
U SVEMU VIDI DOBRO!
STRPLJIV JE I UPORAN!
NE ZAVIDI!
VERUJE U SEBE!
NE BOJI SE NEUSPEHA!
ODGOVORAN JE ZA SVOJE POSTUPKE!

KOOPERATIVAN JE!
OHRABRUJE DRUGE!
NIJE SITNIAV!
UVEK IMA PLAN!
IMA NAPISANE CILJEVE!
DOBRO PLANIRA VREME!
ZNA SVOJ POSAO!
STALNO UI!
NE BOJI SE PROMENA!
NIKAD NIJE MALODUAN!

Iz ovog modela se vidi koliko je bitno da trener ima visoko izraene pozitivne karakterne
(konativne karakteristike) osobine, tj. crte linosti. One su stavljene po hijerarhiji na prvo mesto,
jer od njih zavise sve ostale nie navedene. Samo ovakav trener je u stanju da motivie druge,
to predstavlja klju uspeha u bilo kojoj upravljakoj (menaderskoj) delatnosti kakva je i
trenana tehnologija.

Trenani stimulusi
Pod trenanim stimulusima podrazumevamo sredstva, metode i optereenja u treningu.
Primenom ovih stimulusa izazivamo eljene efekte ili adaptacije. Njima stimuliemo razvoj onih
karakteristika, koje se nalaze u jednaini specifikacije. Trenanim stimulusima ostvarujemo
specifine ciljane adaptacije. Samo precizno odabrana kompozicija sredstava, metoda i
optereenja za svakog pojedinca posebno moe dovesti do harmoninog jedinstva optimalne
pripremljenosti, upravo onih karakteristika u hijerarhijskom odnosu, koji se nalaze u jednaini
specifikacije.
Trenana sredstva ili sredstva treninga su osnovni trenani stimulusi i pretstavljaju
beskonaan broj moguih vebi kojima se koristimo. Raznovrsnost vebi je uslovljena ciljem
koji moe biti beskonano razliit, karakteristikama sportske grane i discipline, periodizacijom i
fazama treninga, ontogenetskim razvojem jedinke, sportskim nivoom, polom i drugim faktorima.
Danas postoji ogroman broj klasifikacija vebi i svaki put se pojavljuju nove. Veina autora
osnovnu klasifikaciju daju prema tome kako sredstva utiu na sportski rezultat. Po ovome,
sredstva su grubo podeljena na direktna (specifina) i indirektna (nespecifina ili bazina). Da je
ovo sasvim uslovna podela, govori podatak da postoji itav niz vebi, koje su u jednom sluaju
direktne, dok su u drugom indirekne. Mogu se nalaziti na granici izmeu takmiarskih i tzv.
specifino-pripremnih i specifino-pripremnih i opte-pripremnih vebi. Termin opte se
pogreno koristi. Nije ni za ta posebno odreeno, te je pitanje koliko ima smisla, jer ne postoji
jasan cilj.
Direktnim sredstvima se smatraju ona koja su po strukturi, formi, karakteru i intenzitetu
optereenja veoma slina takmiarskoj aktivnosti i imaju najvei uticaj na sportski rezultat.
Indirektnim sredstvima se smatraju bazine-pripremne vebe, kojima se razvijaju osobine
i sposobnosti koje ne moraju biti specifine za odreenu sportsku aktivnost. Moraju biti odabrana
tako da ostvaruju visok stepen pripremljenosti organizma za specifian reim rada (koji u prvom
redu podrazumeva metabolike procese, nervno-miina naprezanja i koordinacione
sposobnosti). Ostvaruje se baza za kasniju visoku efikasnost u specifinoj aktivnosti, koja se
ostvaruje putem direktnih (specifinih) sredstava.

Danas moemo sresti veliki broj podela sredstava, posebno kada se tretiraju prema pojedinim
sportovima. Ona su samo ua i detaljnija podela direktnih i indirektnih sredstava. Na primer:
takmiarske vebe, osnovne vebe, imitacione vebe, taktike vebe, tehnike vebe itd.
predstavljaju samo potklasifikaciju direktnih tj. specifinih sredstava.
Metode treninga predstavljaju nain primene odreenih sredstava. Mogu se zvati i
metode optereenja, jer nam daju odgovor na pitanje, kojim nainom optereujemo sportistu
prilikom primene odreene vebe. Jasno je da se jedna veba moe primeniti na velik broj
naina. Osnovna dva naina, tj. metode su:
- kontinuirana (neprekidna)
- diskontinuirana (isprekidana sa pauzama ili intervalna).
Obe metode u trenanom procesu se primenjuju zajedno, budui da je takav efekat najvei.
Postoji veliki broj varijanti kontinuirane i intervalne metode treninga. Osnovna podela
kontinuiranog metoda je na:
-

ravnomerni;
promenljivi.

Ravnomerni kontinuirani metod se odnosi na rad sa nepromenjenim intenzitetom ili

minimalnim kolebanjem. Promenljivi kontinuirani metod karakterie promena intenziteta rada od
srednjeg, pa sve do maksimalnog (ima vie varijanti: progresivni-optereenje se stalno poveava,
regresivni-optereenje u glavnom delu treninga sve vie opada, valoviti kontinuirani metodintenzitet stalno varira i dr.).
Intervalni metod ima dve osnovne varijante:
Ponavljajui ili tipian intervalni metod - kod koga je precizno odreena serija
ponavljanja istog intenziteta, trajanja i pauze ( ima dve osnovne varijante: a) Sve serije sa istima
karakterom rada; b) Serije sa razliitim karakterom rada, npr. kruna metoda-na svakoj stanici je
razliit motoriki zadatak.);
Promenljivi intervalni metod - kod koga se stalno menja karakter rada- nain kretanja,
dinamika, intenzitet, sredina-teren, po kome se sportista kree (uzbrdica, nizbrdica, pesak, trava,
pliak i sl.), npr. kao kod fartleka. Tipine tri varijante promenljivog intervalnog metoda treninga
su: a) Progresivni-stalno poveanje intenziteta u narednom ponavljanju, b) Regresivnismanjivanje intenziteta u svakom sledeem ponavljanju, c) Kombinovani promenljivi metod sa
kombinacijom progresivne i regresivne varijante u jednom treningu.
Metode treninga se klasifikuju prema kriterijumu naina optereenja sportista i
kriterijumu naina uenja tehnike i taktike.
Prema kriterijumu naina optereenja sportista postoje: kontinuirana ili trajna
(neprekidna) metoda i intervalna ili metoda sa prekidima (diskontinuirani tip). Obe metode imaju
svoje dve varijante: standardnu i varijabilnu.
Prema kriterijumu naina uenja tehnike i taktike postoje sintetiki, analitiki, situacioni
i ideomotorni metod. Kombinacije ovih metoda ine varijante metoda uenja.
Metode treninga se odreuju prema ciljevima i zadacima sportskog treninga, sve zajedno
zavisi od:
1. Specifinosti sportske grane i discipline;
2. Stepena treniranosti i sportske forme;
3. Razvojnih karakteristika u pojedinim uzrasnim kategorijama;

4. Uslova i mogunosti u kojima se trenani proces izvodi.

Napomena: O metodama treninga detaljnije je izneto u drugom delu ove knjige.

Trenana optereenja predstavljaju kljuni i najtei problem u sportskom treningu.

Vano je da trener dobro upravlja dinamikom (obim-intenzitet, doziranje, veliina, specifinost i
sl.) optereenja kroz odreene periode, faze i cikluse trenanog procesa. Nije samo vano
odrediti sredstvo (vebu) i nain njegove primene (metod), nego je bitno kakvo optereenje pri
tome dati. Dva osnovna parametra optereenja su obim i intenzitet, tj. koliina rada (broj
treninga, ponavljanja, broj minuta-asova, broj metara-kilometara, koliina kg-tona) i jaina rada
(npr. m/s, km/h, brzina izvoenja bilo kojeg pokreta i aktivnosti, teina tega i dr.). Oba
parametra su zajedno odgovorna za ukupnu veliinu delovanja trenanih sredstava na organizam
sportiste.
Graf. Ukupno optereenje
UKUPNO OPTEREENJE

OBIM

INTENZITET

UKUPNO OPTEREENJE = OBIM + INTENZITET

Ukupno optereenje zavisi od ukupne koliine i ukupne jaine rada, znai da akcenti na
treningu mogu biti u razliitom procentu na obimu ili na intenzitetu. Odnos obima i intenziteta je
obrnuto proporcionalan. to je vei obim, intenzitet mora biti manji i obrnuto. Tendencija i
zahtevi u savremenom treningu (zbog visokih zahteva na takmienju) su da se pomeraju granice
mogunosti istovremenim poveanjem oba parametra optereenja-obima i intenziteta. Sredstava
oporavka ovde imaju kljunu ulogu.
U ovoj knjizi posebno je poklonjena panja odreivanju tj. programiranju optimalnih
trenanih optereenja, jer je ogroman dijapazon uticaja, karaktera i veliine trenanih
optereenja, koji uvek zavisi od aktuelnog stanja sportiste i cilja trenanog procesa. Da bi uopte
bilo govora o optimalnim trenanim optereenjima predhodno se mora izvriti dijagnostika
aktuelnog (trenutnog) stanja sportiste.

Struktura sportskog treninga

Sportski trening je ciklian proces, koji se sprovodi u razliitim vremenskim
zaokruenim celinama (ciklusima,) koji se prema odreenom redu nadovezuju. Upravo ovi
ciklusi ine strukturu (odnosno elemente) sportskog treninga. Kada kaemo struktura sportskog
treninga, onda mislimo na cikluse i periode trenanog procesa. Praktinim iskustvom i naunim
istraivanjima utvrena je vrsta egzistencija etiri dela itave oblasti strukture sportskog
treninga:

- Mikrostruktura se odnosi na jedan pojedinani trening ili strukturu malog trenanog

ciklusa koji uglavnom traje 7 dana, sastavljen je od trenanih dana sa jednim i vie treninga u
toku dana. Postoji vie tipova mikrociklusa. Njih odreuje karakter, veliina i usmerenost
trenanih optereenja, sredstva i metode treninga. Tip mikrociklusa zavisi od cilja i zadataka
sportskog treninga u odreenom periodu makrociklusa. Uspenost u upravljanju sportskim
treningom lei u logici kombinacije razliitih mikrociklusa unutar mezociklusa. Tipovi
mikrociklusa koji ine strukturu mezociklusa (uglavnom mezociklus ini od 4 do 6
mikrociklusa), odreuju tip mezociklusa.
- Mezociklusi uglavnom traju mesec dana, ali ne kalendarski mesec dana, tj. vrlo retko.
Vie mezociklusa ini strukturu perioda.
Periodi su: pripremni, takmiarski i prelazni. Sva tri perioda predstavljaju strukturu
makrociklusa - polugodinjeg ili godinjeg. Svaka godina, tj. svaki makrociklus u viegodinjoj
sportskoj karijeri jednog sportiste, predstavlja jedan segmet, koji ima svoje ciljeve, zadatke i
odreeni sadraj koji se ostvaruje kroz periodizaciju, mezo i mikrocikluse. Optimalna dinamika
kretanja obima i intenziteta u trenanom procesu regulisana je tipovima mikro i mezociklusa,
odnosno adekvatnom strukturom treninga, koja se neprekidno menja u zavisnosti od aktuelnog
stanja sportiste, kalendara takmienja, ciljeva i zadataka treninga. Ako struktura treninga nije
dobro postavljena, upravljanje sportskom formom nije mogue. Dobra struktura treninga
podrazumeva sveobuhvatnost svih elemenata treninga u njihovoj meusobnoj povezanosti i
uslovljenosti da se dobri rezultati postignu na najvanijem takmienju.
Osnovni oblik organizacije treninga je svakako pojedinani trening. Svaki trening mora
imati jasan cilj, koji uvaava faze i periode pripreme, uzrast, nivo treniranosti sportista, broj
treninga u jednom danu ili mikrociklusu, spoljanje uslove u kojima se trening sprovodi, itd. Od
svega navedenog zavisi i ukupno trajanje treninga. Svaki pojedinaan trening ima svoju
strukturu. Nju ine tri dela treninga:
1. Uvodno - pripremni deo,
2. Glavni deo i
3. Zavrni deo.
Danas se u vrhunskom sportu obavljaju kompleksni treninzi i pri odreivanju redosleda
reavanja zadataka treba potovati neka osnovna pravila:
- na poetku glavnog dela treninga reavaju se zadaci, koji u veoj meri zavise od
centralnog nervnog sistema, a na kraju treninga zadaci koji zahtevaju veliko
angaovanje vegetativnih funkcija;
- vebe za razvoj brzine treba obaviti na poetku glavnog dela treninga;
- vrhunski (visoko trenirani) sportisti mogu primeniti u odreenim sluajevima, sa
specifinim ciljem, vebe za razvoj brzine na kraju glavnog dela treninga, kada
treba da prue maksimum u uslovima zamora;
- vebe za razvoj eksplozivne snage treba raditi na poetku ili u sredini glavnog
dela treninga, kada sportista jo nije zamoren.
- kada je akcenat na razvoju izdrljivosti u snazi, zadatak treba reavati blie kraju
glavnog dela treninga.
- kada se radi na usvajanju nove tehnike ili taktike, to mora biti na poetku glavnog
dela treninga. Poznata tehnika i taktika moe da se primeni i na kraju treninga, u
uslovima zamora.
- razvoj aerobne izdrljivosti je uvek poslednji zadatak u kompeksnom treningu.

U toku pojedinanog treninga i mikrociklusa, stalno se smenjuju faze napora i faze odmora, tj.
oporavka (katabolika i anabolika faza). Samo dobro usklaen odnos ovih faza moe da dovede
do eljenih adaptivnih procesa u organizmu sportiste i do pozitivnih kumulativnih efekata
treninga.
Neki vaniji faktori koji utiu na strukturu mikrociklusa su:
-

reim ivotne aktivnosti sportiste;

dinamika fizike radne sposobnosti;
sadraj mikrociklusa (vrste pojedinanih treninga i njihova
usmerenost);
broj treninga u mikrociklusu;
ukupno optereenje u mikrociklusu;
individualne reakcije na trenana optereenja;
bioritmiki faktori;
mesto mikrociklusa u mezociklusu;
mesto mikrociklusa u makrociklusu - karakteristike perioda, faze i etape u kojoj se nalazi;
cilj i zadaci u mikrociklusu i dr.

Osnovni tipovi mikrociklusa koji su danas poznati u trenanoj praksi su:

Pripremni
Generalni cilj ovih mikrociklusa je da odgovarajuim trenanim sadrajem (sredstvima,
metodama i optereenjem) poveaju ili stabilizuju motoriko-funkcionalne, tehnike i taktike
sposobnosti, podignu nivo psiholoke, teoretske i integralne pripremljenosti sportiste. Akcenat je
na velikom obimu optereenja, podizanju funkcionalnog fundamenta i ukupne treniranosti
sportiste.
U prvom delu pripremnog perioda UO* = OB** + INT***
U drugom delu pripremnog perioda UO = OB + INT
Boldovana slova pokazuju na kom parametru optereenja je akcenat.
* UO-ukupno opteree
** OB-obim optereenja
*** INT-intenzitet optereenja

Specifino uvodni
Ovaj mikrociklus se postavlja na kraju pripremnog perioda. Tipian uvodni mikrociklus
je poslednji mikrociklus u pripremnom periodu. On moe da se nalazi i u takmiarskom periodu,
kada ima vrlo sline karakteristike situacionom mikrociklusu. Uvoenje sportiste u takmienje
preko ovog mikrociklusa ostvaruje se na raun poveanog intenziteta optereenja.
UO = OB + INT

Udarni
Zadatak ovog mikrociklusa je da se uporedo sa relativnim odranjem obima optereenja,
znatno podie intenzitet. To su veoma naporni treninzi i posle njih se obavezno moraju uvesti

mikrociklusi sa manjim optereenjem. Ukupno veliko optereenje se postie veim brojem

treninga u mikrociklusu, veim brojem treninga sa maksimalnim optereenjem, na koje je
sportista u stanju da se adaptira.
UO = OB + INT

Situacioni
Zadatak ovog mikrociklusa je modelovanje itavog niza elemenata-situacija, koji e
vladati na takmienju, tj. elemenata reima i programa predstojeih takmienja.
Intenzitet optereenja u ovom mikrociklusu oscilira na veoma visokim, ak i maksimalnim
vrednostima, dok je obim sveden na minimum.
UO = OB + INT

Takmiarski
Ovaj mikrociklus je odreen kalendarom takmienja, to podrazumeva da se moraju
obezbediti optimalni uslovi za uspean nastup na takmienju. Osnovni zadatak je da se sportista
na dan takmienja uvede u fazu "super oporavka", tj. superkompenzacije, kojoj predhodi tejperobaranje ukupnog optereenja, obima i intenziteta. Ovaj mikrociklus i nekoliko dana pred
takmienje predstavljaju i najosetljiviju kariku pri upravljanju sportskom formom.
U zavisnosti od sportske discipline (kratkotrajnog do srednjeg i dugotrajnog tipa) moe biti:
UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT

Oporavljajui
Ovaj mikrociklus se uglavnom smeta nakon napornih takmienja, ili treninga u udarnom
i situacionom mikrociklusu. Poveava se broj dana aktivnog i pasivnog odmora, trenira se sa
malim i srednim optereenjem, menjaju se sredstava, tako to se akcenat stavlja na bazina
sredstva u treningu, menja se stalno mesto treniranja (npr. sale, fudbalski teren i dr.), smanjuju se
psiholoki zahtevi itd. Zbog manje veliine optereenja esto se ovaj mikrociklus naziva
rastereujuim. Smanjenje veliine optereenja je najee na raun intenziteta, moe biti i na
raun obima, ukoliko brzo sledi takmienje na kome treba biti uspean.
UO = OB + INT
Vano je istai da ne postoji jedinstvena, univerzalna (ablonska) struktura mikrociklusa, koja bi
bila podjednako dobra za sve mogue sluajeve u treningu.
Mezociklusi su graeni od mikrociklusa, sutina mezociklusa nije u prostom zbiru mikrociklusa.
Osnovni faktori koji odreuju strukturu mezociklusa su:
-

neophodnost obezbeivanja kumulativnog efekta treninga;

specifinost adaptacionih reakcija na optereenje;
prioritetni cilj i zadaci u razvoju sposobnosti sportista;
sadraj treninga;
karakteristike kalendara takmienja- broj i karakter takmienja;

duina intervala izmeu takmienja;

karakteristike sportske pripreme u razliitim periodima makrociklusa;
uslovi oporavka;
bioritmiki faktori i dr.

U teoriji i praksi sportskog treninga, izdvojilo se vie tipova mezociklusa, koji se razlikuju po
svom karakteru i imaju razliito mesto u makrociklusu.

Osnovni tipovi mezociklusa su:

Uvodni
Sa ovim mezociklusom se zapoinje pripremni period. Osnovni cilj je da se sportista
uvede-pripremi za velike napore koji slede u narednim bazinim mezociklusima pripremnog
perioda. Veliina optereenja u ovom mezociklusu je manja u odnosu na bazine mezocikluse i
to na raun intenziteta treninga. Obim moe biti vei, posebno u sportovima tipa izdrljivosti.
Akcenat je na bazinim sredstvima i podizanju funkcionalno-motorikih sposobnosti ,koje e
uticati na efikasnost sledeih treninga.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon kojeg sledi bazini
mezociklus:
Mikrociklusi
1. pripremni,
UO=OB+INT
poveanjem obima.

2. pripremni,
UO=OB+INT

3.pripremni,
UO=OB+INT

4.pripremni
UO=OB+INT, sa progresivnim

Bazini
Osnovni cilj ovih mezociklusa je da se sportista putem najveeg obima optereenja uz
korienje osnovnih trenanih stimulusa dovede na novi nivo treniranosti.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi pripremnokontrolni mezociklus:
Mikrociklusi:
1. pripremni,
2. pripremni,
3. pripremni,
4. udarni
UO=OB+INT
UO=OB+INT
UO=OB+INT UO=OB+INT
U drugom mikrociklusu obim je povean u odnosu na prvi, u treem smanjen, te je ukupno
optereenje manje. U etvrtom su veliki i obim i intenzitet, pa je i ukupno optereenje veliko.

Pripremno-kontrolni
Sutina ovog mezociklusa je kontrola dostignutog nivoa treniranosti i dalja priprema.
Kontrola podrazumeva utvrivanje nivoa treniranosti, kao osnove za podizanje sportske forme,
iji razvoj se prati putem primene takmiarskih vebi i takmienja. Osim takmiarskih vebi
primenjuju se i specifino-pripremne vebe sa visokim intenzitetom, koje su im po specifinosti

veoma bliske. Na osnovu uvida u stanje treniranosti koriguje se dalji rad u narednom
mezociklusu koji sledi. To je obino predtakmiarski.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi predtakmiarski
mezociklus:
Mikrociklusi:
1.pripremni,
UO=OB+INT

2. udarni,
UO=OB+INT

3.oporavljajui,
UO=OB+INT

4. situacioni
UO=OB+INT

Predtakmiarski
Ovo je tipian mezociklus, koji se smeta u etapu neposredne pripreme za glavno ili
jedno od glavnih takmienja. U pripremnom periodu, predtakmiarski mezociklus se logino
nadovezuje na pripremno-kontrolni mezociklus. Budui da se u ovom tipu mezociklusa ostvaruje
priprema za glavno takmienje, ovaj mezociklus se moe nalaziti na kraju pripremnog perioda,
ako takmiarski period zapoinje nekim vanim takmienjem ili u takmiarskom periodu uoi
glavnih takmienja. U ovom mezociklusu se i dalje poveavaju optereenja u specifinim
vebama i uvode se udarni mikrociklusi. U pred takmiarskom mezociklusu treba obezbediti
adaptaciju sportista na konkretne uslove takmienja. Osnovni princip u radu je maksimalno
pribliavanje trenanog procesa takmiarskim uslovima.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi situacioni ili
takmiarski mezociklus:
Mikrociklusi:
1. udarni,
UO=OB+INT

2. oporavljajui, 3. udarni,
UO=OB+INT UO=OB+INT

4 situacioni.
UO=OB+INT

Situacioni
Ovaj mezociklus se naziva i mezociklus "lifa", jer je osnovni zadatak lifovanje sportske
forme. U principu ovaj mezociklus se karakterie modelovanjem reima predstojeeg
takmienja, odnosno prilagoavanjem sportiste na sve uslove, koji e biti na samom takmienju.
Posebna se panja obraa na "fine" detalje tehnike.
Primer dinamike optereenja za mezociklu sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi takmiarski
mezociklus.
Mikrociklusi:
1. udarni,
2. oporavljajui, 3. situacioni, 4. specifino uvodni.
UO=OB+INT UO=OB+INT
UO=OB+INT UO=OB+INT

Takmiarski
Elementi ovog mezociklusa su glavno takmienje, uvodna takmienja i neposredna
priprema za glavno takmienje. Osnovnu strukturu ine situacioni i takmiarski mikrociklusi. U
ovom mezociklusu, cilj je postii vrhunsku sportsku formu na najvanijem takmienju.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 5 mikrociklusa i dva takmienja:
Mikrociklusi:
1. situacioni, 2. takmiarski, 3. oporavljajui, 4. situacioni, 5. takmiarski
UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT

Oporavljajue odravajui
Ovaj mezociklus se karakterie malim intenzitetom sa ukljuenjem svih sredstava koja se
koriste za oporavak. Koristi se pri duem trajanju takmiarskog perioda, postavlja se i izmeu
serija napornih takmienja. Moe da zahvata ceo prelazni period, ukoliko ovaj period krae
traje.U njemu preovlauju rastereujui trenani mikrociklusi.
Primer dinamike smanjenog optereenja za mezociklus sa 3 mikrociklusa:
Mikrociklusi:
1. oporavlajui,
2. oporavljajui
3. pripremni UO=OB+INT
UO=OB+INT
UO=OB+INT
Ukupno optereenje u drugom mikrociklusu je smanjeno u odnosu na prvi, a u treem se
postepeno poveava obim.

Oporavljajue pripremni
Struktura oporavljajue-pripremnog mezociklusa treba da ima karakteristike "malog
pripremnog perioda". Tipian je za etapu koja se nalazi izmeu dva takmiarska perioda, za
uslove kada takmiarski period due traje i kada izmeu dva znaajna takmienja ima oko 20
dana. Usmerenost ovog mezociklusa je oporavak i priprema. Potrebno je oporaviti sportistu od
predhodnih napora, obnoviti osnovu njegove pripreme i kroz specifian rad ponovo vratiti u
sportsku formu. Strukturu mezociklusa mogu da ine po jedan oporavljajui, pripremni,
situacioni (tonizirajui) i uvodni mikrociklus.
Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa:
Mikrociklusi:
1.oporavljajui, 2.pripremni,
3. situacioni, 4. specifino uvodni
UO=OB+INT
UO=OB+INT UO=OB+INT
UO=OB+INT
Ukupno optreenje u sva 4 mikrociklusa je smanjeno. U prvom mikrociklusu smanjeni su i obim
i intenzitet, u drugom povean obim, u treem povean intenzitet, a u etvrtom poveani obim
intenzitet sa ukupno niim globalnim optereenjem.
Odnos obima i intenziteta i njihova dinamika poveanja u mikro i mezociklusima moe biti
valovito i stepenasto. U prvom sluaju postepeno raste intenzitet, dok obim postepeno opada,
zatim dolazi do smene na globalno viem nivou. U drugom sluaju skokovito-stepenasto raste
intenzitet, dok obim isto tako skokovito opadne. Ovaj ciklus se ponavlja na globalno viem
nivou, to znai da stalno raste i obim i intenzitet.
Sl. Odnos i dinamika obima i intenziteta u mikriciklusu

Razlike izmeu mezociklusa istog tipa mogu biti meusobno veoma velike, ne samo u razliitim,
nego i u istim sportskim granama i disciplinama. Razlike su posebno izraene u pogledu trajanja,
strukture i sadraja pojedinih mikrociklusa koji ih ine.
Makrostruktura kako je ve naglaeno predstavlja strukturu viemesenog treninga polugodinjeg, a najee jednogodinjeg. Struktura olimpijskog ciklusa, koji traje etiri godine
naziva se i polimakrostruktura. U jednom makrociklusu (godinjem) postoje tri perioda:
1. Pripremni,
2. Takmiarski i
3. Prelazni
1. Pripremni period je najodgovorniji za nivo treniranosti sportiste. Zadatak u ovom
periodu je da se izvri kompleksna funkcionalno-motorika priprema sportista. Deli se na dve
etape: Bazino-pripremnu i specifino-pripremnu, ili kako se to jo naziva, prvu i drugu
pripremnu fazu.
Osnovni cilj treninga u bazino-pripremnoj etapi je usavravanje i poveanje nivoa bazino
funkcionalno motorikih sposobnosti, tehniko-taktikih vetina, teoretskog znanja i motivacije
sportista za naporan trening. Vea panja se posveuje nedostacima (odreenim slabostima) u
funkcionalno-motorikom prostoru i otklanjanju greaka u oblasti tehnike i taktike. U toku cele
etape, obim optereenja dominira u odnosu na intenzitet i stalno se postepeno poveava. To se
ostvaruje kroz bazine mezocikluse, kao osnovne cikluse ove etape. Trajanje bazino-pripremne
faze najvie zavisi od vrste sporta i sportske discipline, stepena treniranosti sportiste (kod
poetnika i slabije treniranih ova faza treba da traje due) i ukupnog trajanja pripremnog perioda.
U specifino-pripremnoj etapi treninga koristi se sve "ui spektar sredstava", tj. sve vie
se koriste specifino-pripremne i takmiarske vebe sa sve veim podizanjem intenziteta
optereenja. Osnovni zadatak je da se razvijaju primarne sposobnosti i osobine sa ciljem da se
podigne nivo specijalne treniranosti. Specifina treniranost se sve vie vezuje za tehnikotaktike treninge, posebno u tzv. tehnikim disciplinama i kolektivnim sportovima. Prelaz iz
bazino-primpremne u specifino-pripremnu etapu ne sme biti otro naglaen. To se mora
uiniti bez jasnih granica, tj. faze treba da se postepeno prelivaju jedna u drugu. Tipine forme
konstrukcije treninga sastoje se u primeni kontrolno-pripremnih mezociklusa, koji sadre udarne
i rastereujue mikrocikluse.

2. U takmiarskom periodu glavni cilj je postizanje visokih sportskih rezultata, i to na

glavnim takmienjima. Glavni zadaci takmiarskog perioda sastoje se u stvaranju najpovoljnijih
uslova za ispoljavanje sportske forme. Dinamika optereenja u takmiarskom periodu je takva da
se opti obim optereenja smanjuje i zatim stabilizuje na jednom neophodnom optimalnom
nivou, dok intenzitet specijalnog optereenja raste do maksimalnog. Dominantno se primenjuju
specifina sredstva koja su po strukturi, karakteru i dinamici optereenja veoma bliska
takmiarskim. U ovom periodu sportista mora u svom harmoninom jedinstvu optimalne
pripremljenosti svih sposobnosti bitnih za odreenu sportsku disciplinu, funkcionisati na svom
maksimumu.
Osnovnu strukturnu jedinicu takmiarskog perioda ine takmiarski mezociklusi. Najvei
problem u formiranju strukture sportskog treninga u takmiarskom periodu je u tome kako
komponovati strukturu, koja e stvoriti najpovoljnije uslove za najbolju dinamiku kretanja
sportskih rezultata u odgovarajuim uslovima. Uslovi su diktirani, pre svega, kalendarom
takmienja i individualnim sposobnostima sportiste. Ciklino smenjivanje pojedinih
mezociklusa, a time i mikrociklusa i njihova konstrukcija unutar takmiarskog perioda zavisi od
zakonitosti razvoja sportske forme, koja ovde mora biti strogo ispotovana.
3. Prelazni period - postakmiarski period, predstavlja vreme izmeu takmiarskog i
pripremnog perioda. To je neophodan i veoma vaan deo makrociklusa. To nije period bez
trenanog rada, naprotiv, to je period gde se obavlja sasvim odreen i drugaiji rad od onog u
pripremnom i takmiarskom periodu. U prvom redu obim i intenzitet optereenja se smanjuju i
svode se na jedan odreeni neophodan minimum, takav da obezbedi zadravanje steenih
osobina na jednom odreenom nivou. Za vreme priprema i takmienja dolazi do velikog zamora,
posebno centralnog nervnog sistema, koji se moe efikasno ukloniti upravo za vreme prelaznog
perioda.
Osnovni cilj u prelaznom periodu je fiziki i psihiki odmor sportiste (aktivan), odravanje nivoa
treniranosti na takvom stepenu, kako bi sportista sledeu sezonu zapoeo na jednom viem
kvalitetnom nivou.
Treba istai da je struktura treninga, uzimajui u obzir razliite sportske grane i discipline,
veoma heterogena, odnosno razliita.
Heterogenost strukture treninga ogleda se u tome da su strukturni elementi ciklusa
razliiti. Prouzrokovani su specifinostima sportske grane, karakteristikama etape viegodinje
pripreme, kalendarom takmienje (broj i nivo takmienja), sportskim nivoom sportiste,
ciljevima, zadacima i sadrajem svakog ciklusa, trajanjem svakog ciklusa i perioda, dinamikom
trenanih optereenja u makrociklusu, adaptacionim sposobnostima sportiste, materijalnotehnikim uslovima i dr.
Potrebno je da se prilikom konstrukcije treninga u razliitim sportskim granama i disciplinama
uzmu u obzir opte osnove periodizacije i strukture treninga, a da se u isto vreme potuju
specifine karakteristike, koje zavise od konkretnih uslova.

Hipoteze o bioritmu
Pre nego to se bilo ta kae o bioritmovima, vano je odmah na poetku istai da je
sportska praksa pokazala da su spoljanji uticaji, dobro programiran trening i oporavak, koji

utiu na poveanje radne sposobnosti sportista, mnogo znaajniji od bioloke (unutranje )

komponente-bioritma. Kako je neosporno da bioritmike oscilacije mogu posluiti kao
orijentacija prilikom utvrivanja duine trajanja rada i odmora, tj. poveanja i smanjenja radne
sposobnosti u okviru jednog ciklusa, svakako da hipoteze i teorije o bioritmu treba da zaslue
panju u sportskom treningu.
Sutina hipoteze o bioritmu ogleda se u tome da trenutak ovekovog roenja postaje signal za tri
neobino stabilna oscilacijska procesa sa periodinou od 23 (fiziki bioritam), 28
(emocionalni bioritam) i 33 (intelektualni bioritam) dana, koji odreuju nivo fizike,
emocionalne i intelektualne aktivnosti toga oveka u toku itavog njegovog ivota.
Grafikim prikazivanjem takvih vie dnevnih oscilacija nastaju sinusoidne krive. Pri prolazu iz
pozitivnih u negativne vrednosti i obrnuto, one prolaze kroz nulte (kritine) take. Onog dana
(kritinog) kada se faze smenjuju, organizam kao da prelazi na drugaiji reim funkcionisanja,
koji prate opadanje fizike radne sposobnosti, emocionalne stabilnosti i umne produktivnosti.
Takvog kritinog dana verovatnije je da se ovek loije osea, nervozan je, depresivan,
nesposoban da se kontrolie, sklon da oboli i da se povredi, da doivi nekakav udes i slino. Ako
se dve ili tri krivulje istovremeno seku u jednoj taki, takvi dvostruko ili trostruko kritini dani
su posebno opasni.
Hipoteza o tri bioritma se proirila u mnogim zemljama, (SAD, Nemakoj, Japanu, Engleskoj,
Francuskoj, Bugarskoj, SSSR-u i drugim) i svetska literatura je puna primera o dokazanim
tezama o bioritmu. Uglavnom su dokazi proistekli iz analiza hiljade sluajeva raznih povreda u
mnogim strukama na radu (posebno u radu za mainama i u saobraaju) i iznenadnih smrtnih
sluajeva. Sva ova istraivanja su dovela do toga da su u mnogim zemljama na koristan nain
poela upotrebljavati teorija bioritmova. U Moskovskom zavodu za izradu elektrovakumskih
instrumenata, dvesta ljudi u est odabranih pogona, redovno je obavetavano o kritinim danima
i fazama njihova tri bioritma. Broj povreda se drastino smanjio, a produktivnost rada se
poveala za 30%.
O uticaju bioritmova na postizanje sportskih rezultata postoje mnogobrojna istraivanja.
Interesantno istraivanje je bilo sprovedeno od strane Scholzer-a i saradnika (1974.) u kome je
analizirana povezanost izmeu bioritmova 1051 sportskih rezultata (svetski rekordi, rekordi
vajcarske, olimpijske pobede). Rezultati su pokazali da ne postoji osnova za prihvatanje uticaja
bioritmova na postizanje rezultata u sportu. Veina autora je dobila sline rezultate istraivanja.

Sl. Krivulje toka sedam bioritmova

Danas je poznat veoma velik broj bioritmova koji se odigravaju u organizmu oveka,
najvie su proueni fiziki, emocionalni i intelektualni. Prema Matvejev-u jo 1966. godine bilo
je poznato da se u organizmu oveka odigrava istovremeno oko 50 raznih procesa, koji se
ritmiki odvijaju i iji ritam traje krae ili due vreme.
Na gornjoj slici su prikazane krivulje sedam bioritmova. Vidi se da je tok svih krivulja
razliit. Osoba se u nekim karakteristikama nalazi u pozitivnoj, a u nekim u negativnoj fazi, kao i
da se kritini dani ili poluperiodi dostiu u razliito vreme. Pretpostavlja se da se treningom
moe uticati na optimalniji odnos izmeu bioritmova. Time to se odreeni bioritmovi po
potrebi mogu skraivati ili produavati, da se adaptacijama smanji negativan uticaj kritinih
dana i dana kada je krivulja u negativnoj fazi. Da ovo nije mogue, ni upravljanje sportskom
formom ne bi bilo mogue. Proces nije jednostavan i zahteva dugotrajnu progresivnu adaptaciju.
Na slici vidimo jednu haotinost ,koja je fizioloki uvek prisutna. Trenani proces treba da
ostvari optimalnu haotinost dinamike bioritmova, koji su najodgovorniji za postizanje sportske
forme i visokog sportskog rezultata.
Sl. Program za izraunavanje bioritma

Na slici vidimo softversku obradu svakog od tri bioritma i prikaz njihove krivulje. Fiziki
bioritam je obeleen prvom punom tamnom linijom, drugom tamnijom emocionalni, a
intelektualni svetlom linijom. Kritini dani su oni, kada krivulje prolaze preko nulte linije
(poluperiod). Pozitivni, tj. povoljni dani su oni kada se krivulja nalazi iznad nulte linije.
Negativni "loi" dani su oni kada su krivulje ispod nulte linije.
Danas je izraunavanje bioritma veoma jednostavno, jer postoji specifini program, koji zahteva
samo unos tanog datuma roenja (dan, mesec i godina) sportiste, to se vidi sa slike.

Zakonitosti sportskog treninga

Zakonitost i princip, kako u nauci, tako i u praksi su veoma slini po smislu, te se
redovno pojavljuju kao sinonimi. U nauci oni nisu istovetni. Princip je iri pojam, koji vie ili
manje odraava odreene zakonitosti i predstavlja optu rukovodeu ideju-naelo, po kome
ovek ivi i radi. On je izvor ili osnov saznanja. Zakonitost u sportskom treningu (neki autori
nazivaju i pravilima-to predstavlja princip ili nauno zasnovani stav) odreuju tok i razvoj
procesa viegodinje pripreme sportista putem potovanja sutinskih veza i odnosa, koji
integralno pokazuju specifinost sportskog treninga. Svi bioloki procesi su veoma sloeni, pa ih
je veoma teko definisati. Ako se neki bioloki proces utvrdi kao pravilnost (samo tako i nikako
drugaije) i izrazi matematikom formulom, onda se govori o zakonu. Takvih zakona, koji su
zakoni i za sportski trening, danas imamo posebno u biologiji (molekularnoj biologiji),
biomehanici, genetskom inenjeringu, biohemiji, fiziologiji, kibernetici i dr.
U ovoj knjizi velik prostor je posveen zakonitosti adaptacije kao najintegralnijeg procesa i
najvanijeg opteg svojstva ivota. Da bi se ispotovala moraju da se ispotuju sve ostale
zakonitosti i/ili principi: usmerenost ka maksimalnom rezultatu, specijalizacija i

individualizacija, odnos (jedinstvo) opte i specifine pripreme u treningu, kontinuiranost

(neprekidnost) trenanog procesa, postepeno poveanje zahteva na treningu i valovitost
dinamike optereenja, diskontinuiranost optereenja, prepokrivanje optereenja, ciklinost
procesa treniga i heterohronost (neistovremenost-raznovremenost) treninga. Sve ove
zakonitosti su ustvari zakonitosti procesa adaptacije i u ovoj knizi su tako i obraene.
Da bi trener mogao uspeno da upravlja procesom sportskog treninga, da bi bio dobar programer
i tehnolog, on bez ikakve sumnje mora duboko poznavati zakonitosti i principe sportskog
treninga. U njima lei izvor-osnovni uzrok pojava, izvor saznanja, temelj-baza, tj. ono to lei u
osnovama stvari, osnovno pravilo, odnosi, veze i meu zavisnosti izmeu fenomena koji
odreuju razvoj procesa sportskog treninga, odraz objektivnog postojanja odnosa u tehnolokometodolokim procesima i dr. Tek sa ovim saznanjem i uz visoko razvijene intuitivne
sposobnosti, trener ima anse da bude uspean i "da zna ta radi". Tu lei odgovor na pitanje
kako se osloboditi "trenera", koji rade po programu-receptu i ukljuiti trenere-tehnologe i
programere, koji e programirati trening u odnosu na aktuelno stanje sportiste.

Osnovne zakonitosti, principi i pravila u sportskom treningu

Na ovom mestu e se izneti osnovne karakteristike, tj. osnovna sutina najbitnijih
zakonitosti, principa i pravila sportskog treninga. Mora se istai da se u trenanoj tehnologiji oni
ne mogu razmatrati parcijalno, nego integralno. Samo tako mogu obuhvatiti sve aspekte
savremene koncepcije trenanog rada, odnosno jedino je tako mogue optimalno upravljati,
planirati i programirati, konstruisati, kontrolisati i efikasno realizovati proces sportskog treninga.

1. Usmerenost treninga
Sportski trening e biti usmeren kada se postupno, specifino i individualno, navodi
u pravcu ciljeva, koji se ele postii u konkretnoj sportskoj grani i disciplini. Ovo
podrazumeva da se u procesu sportskog treninga moraju optimalno razvijati i usavravati one
sposobnosti i osobine, svi oni kvaliteti, koji su primarni za postizanje to veeg sportskog uinka.
Potrebno je poznavati strukture i relacije izmeu antropolokih karakteristika sportista, kao i
metode za dijagnostikovanje poetnog i prognoziranje finalnog stanja treniranosti.
Kada postoji prognozirani cilj i model hijerarhijske strukture antroplokih dimenzija sportista,
koje su neophodne za postizanje sportskog rezultata, mogue je pristupiti izradi strukture i
sadraja treninga koji su usmereni u eljenom pravcu.
Sportisti se meusobno veoma razlikuju i za njih su putevi razvoja i usavravanja razliiti. Vana
je usmerenost treninga prema karakteristikama uzrasta. Poznato je da je zbog biolokih
determinanti razvoja deteta, trening u prvim fazama dugorone pripreme vie usmeren na razvoj
jednog kompleksa znanja i sposobnosti. Trening u kasnijim fazama sportskog razvoja usmeren je
na razvoj i odravanje drugih sportsko-motorikih kvaliteta. Za razvoj svake motorike
sposobnosti se mora definisati najpovoljniji uzrast (odnosno period senzibiliteta) deteta-sportiste,
u kojem je ono posebno osetljivo na trenane stimuluse odreene usmerenosti. Za svaku uzrastnu
kategoriju potrebno je utvrditi stepen senzitivnosti, tj. mogunosti razvoja primarnih sposobnosti
sportiste. Svaki pojedinac se nalazi u razliitom inicijalnom stanju i poseduje razliite finalne
mogunosti prema kojima se usmerava trenani proces. Iz tih razloga, sve vie se primenjuje
individualni trening zasnovan na bazi dijagnostikovanja, planiranja, programiranja, kontrole i

analize procesa treninga. Na svemu ovome se i zasniva princip idividualnosti, koji mora biti
ispotovan da bi trening bio usmeren.
Principom postupnosti - koji se ogleda u tome da se pri zapoinjanju trenanog procesa
(posebno kod mladih sportista) mora postepeno poveavati optereenje, kako obima, tako i
intenziteta.
Trening nee biti usmeren, ako se ne ispotuje princip specifinosti. On podrazumeva da u
treningu najvie vremena treba posvetiti razvoju i usavravanju specifinih karakteristika i
sposobnosti za datu sportsku granu i disciplinu.

2. Kontinuiranost treninga
Kontinuiranosti treninga se sastoji u tome, da u viegodinjem i jednogodinjem ciklusu
treninga postoji stalna smena intervala rada i intervala odmora tj. optereenja i rastereenja.
Kontinuirani porast treniranosti sportiste moe se osigurati ne samo postepeno doziranim
optimalnim optereenjima, ve i optimalnim intervalima odmora. Kontinuiranost treninga
podrazumeva da se svaki naredni trening nadovezuje na efekte predhodnog treninga.
Intervali odmora treba da budu takvi, da sledee optereenje uvek pada u fazi
superkompenzacije tj. da se svaki naredni trening oslanjana na "tragove" predhodnog
treninga.

U fazi odmora dogaa se pojava kompenzacije i superkompenzacije, koju treneri moraju znatiprepoznati, kako bi mogli planirati sledei trening u eljenom delu superkompenzatornog talasa.
Sa stanovita superkompenzacije u procesu sportskog treninga potrebno je poznavati
specifinosti i vremensku dinamiku superkompenzacije, nakon pojedinanih treninga razliite
ciljne usmerenosti. Dinamika superkompenzacije, nakon treninga brzine je razliita za
sposobnosti koje omoguuju realizaciju sledeeg treninga brzine, anaerobnih ili aerobnih
sposobnosti od dinamike kompenzacije i superkompenzacije ovih istih sposobnosti, nakon
treninga koji je usmeren na razvoj anaerobnih, odnosno aerobnih sposobnosti sportiste.
Na primer, posle treninga usmerenog na razvoj brzine manifestuju se tri posebna kompenzatorna
talasa. Superkompenzacija za efikasan trening brzine nastaje tek nakon 30-36 asova od
predhodnog treninga, superkompenzacija za efikasno sprovoenje anaerobnog treninga nastaje

posle 18-22 sata i superkompenzacija za izvoenje maksimalnog aerobnog treninga nastaje ve

nakon 6 sati.
Nakon treninga anaerobne usmerenosti supekompenzacija za efikasno sprovoenje ponovnog
anaerobnog treninga nastaje tek posle 30 sati, za aerobni trening posle 6 sati, a za trening
usmeren na razvoj brzine posle 18 sati.
Kada je obavljen maksimalni aerobni treninga superkompenzacija za ponovni maksimalni
aerobni treninga nastaje tek posle 42 sata, superkompenzacija za efikasan anaerobni trening
nastaje posle 18 sati, a za efikasno izvoenje treninga brzine, nakon aerobnog treninga potrebno
je svega od 4 do 6 sati.
Treba voditi rauna i o trajanju supekompenzacijskog talasa. Ukoliko se naredno optereenje
daje suvie kasno, tj. kada su se superkompenzacija i tragovi predhodnog treninga izgubili, nee
doi do znaajnih promena i sportista e stagnirati u svom razvoju. Kada se sledei trening daje i
suvie brzo, a da jo nije dolo do superkompenzacije, tj. do nadoporavka, dolazi do pada radne
sposobnosti sportiste.
Kada sledei trening padne u najviu taku superkompenzatornog talasa, tada su efekti
treninga najvei i dolazi do najveeg porasta radne sposobnosti sportiste.
Sredstava oporavka, posebno mere oporavka, koje pripadaju podruju farmakoloke
stimulacije, mogu osigurati daleko bri oporavak i jae izraenu superkompenzaciju. Ona
omoguuju veu uestalost pojedinanih treninga, ime se jo vie pojaava efekat trenanog
rada.
U savremenom trenanom procesu, zbog velikih zahteva u odnosu na koliinu i intenzitet
rada, praktino i nema duih pasivnih intervala odmora. U kratkotrajnim aktivnim intervalima
odmora, posle napornih treninga, koji slue kao sredstvo pripreme za forsirana optereenja u
narednom treningu, posebna panja se obraa na niz mera oporavka, koje e poveati optimalno
stanje organizma za naredni trening ili takmienje.
Radni interval ili kataboliki proces predstavlja stimulacijski deo procesa. Interval odmora ili
anaboliki proces predstavlja relaksaciju koja osigurava postizanje poviene radne sposobnosti,
kao rezultat anabolikih ili obnavljajuih procesa do nivoa koji je vii od nivoa pre poetka
samog treninga.
Pojava superkompenzacije ili nadkompenzacije je jedna od osnovnih funkcionalnih reakcija
organizma u procesu sportske pripreme, na kojoj se temelji kumulacija efekata treninga i razvoj
treniranosti sportista.
Kompenzacija i superkompenzacija su odgovori organizma posle doziranog napora
i uvek zavisi od karaktera i veliine primenjenog optereenja. To govori da se kontinuirano
prilagoavanje organizma sportiste na sve vee napore mora razumeti i u treningu stalno
sprovoditi na dva nerazdvojiva naina. Kao odgovor organizma u toku optereenja i posle
optereenja. Ovo su dve strane jednog procesa, ija efikasnost zavisi od optimalnih
trenanih stimulusa i od optimalnih intervala odmora.
Kontinuitet trenanog procesa se ne odnosi samo na povezivanje dva treninga ili dva
mikrociklusa, nego na itavu karijeru sportiste. Sportista ne bi smeo da gubi kontinuitet u
treningu, jer due prekide sportista skupo "plaa". esto je povratak na raniji nivo
nemogu.
Zato je sve to tako?

Odgovor na ovo pitanje treba potraiti u procesima adaptacije. Genetski potencijal svake
elije (genetski materijal u eliji RNK i belanevine) nije ravnomerno rasporeen kod ljudi i nije
neiscrpan. Svako raspolae sa odreenom "koliinom" ovog materijala i odreenom veliinom
potencijala, znai da su ljudi razliito obdareni za sposobnost adaptacije na trenane stimuluse.
Jako je vana dinamika i intenzitet "potronje" genetskog potencijala tokom sportske
karijere. Neadekvatna optereenja primenjivana posebno u mlaem uzrastu, dovodi do naglog
iscrpljivanja genetskog potencijala, nivo treniranosti opada i sportista nikada ne dostie svoj
maksimum. Ovo se takoe deava kada postoje dui prekidi u treningu, koji dovode do regresije
treniranosti. Kada sportista ponovo zapone sa treningom genetski potencijal se iscrpljuje za
povratak na predhodni nivo, umesto za skok na vii nivo treniranosti. Sportisti koji esto gube
kontinuitet u treningu (gube i vraaju nivo treniranosti), plaaju veu cenu adaptacije od
sportista koji potuju princip kontinuiteta.
Naunici koji se bave istraivanjem adaptacionih procesa, pokazali su da viekratno gubljenje i
vraanje visokog nivoa treniranosti, pri velikim optereenjima, dovodi do oteenja organa i
njihovih funkcija, koje su odgovorne za adaptaciju. Potovanje principa-zakonitosti
kontinuiranosti u treningu doprinosi ekonominom iskoriavanju prirodnih potencijala,
ouvanju nivoa treniranosti i adaptacije, dugogodinjoj sportskoj karijeri i postizanju
maksimalno moguih sportskih rezulatata.

3.Valovitost dinamike trenanih optereenja

Valovitost dinamike optereenja u treningu je jedan od najvanijih teorijskih postavki.
Vai za sve strukturne jedinice u trenanom procesu (mikro, mezo i makrocikluse) i ima veliki
znaaj za sportsku praksu.
U osnovi principa valovitosti trenanog optereenja lee zakonitosti procesa zamora i oporavka,
zakonitosti adaptacionih procesa i meusobne povezanosti komponenata ukupnog optereenja u
pojedinim ciklusima sportske pripreme (Matvejev- 1977. godine).
Talasi optereenja i rastereenja su najjasnije izraeni u najveem trenanom ciklusu,
makrociklusu. Makrocikluse karakteriu veliki-makrotalasi optereenja i rastereenja,
mezocikluse srednji-mezotalasi i mikrocikluse opisuju mali-mikrotalasi.
Periodi rada sa velikim optereenjem u mikrociklusima i mezociklusima se stalno smenjuju
sa ciklusima smanjenog trenanog optereenja, kada se stvaraju povoljni uslovi za
oporavak i efikasan tok adaptacionih promena.
Talasasta promena optereenja i rastereenja omoguuje efikasno programiranje treninga u
smislu precizne kontrole vrste rada razliite ciljne usmerenosti, kao i obima i intenziteta rada koji
definiu ukupno trenano i takmiarsko optereenje.
Postoji vie razloga koji uslovljavaju talasastu dinamiku trenanog optereenja. Jedan je
zakonit odnos (meuzavisnost) obima i intenziteta treninga (poveanje jednog od njih uslovljava
smanjenje drugog). Drugi razlog je to se procesi oporavka i adaptacije odvijaju po fazama i
heterohrono (neistovremeno). Trei razlog je zakonito periodino kolebanje fizike radne
sposobnosti, pod uticajem egzogenih (faktori sredine) i endogenih (bioritmovi) faktora. Ovi
faktori su odgovorni za pojavu ritmikih oscilacija radnog uinka, pri emu treba imati u vidu
objektivne ratmike oscilacije, kao objektivne bioritmove (smena dana i noi, smena godinjih
doba, menstrualni ciklus itd), a ne bioritmove koji se matematiki izraunavaju.
Gledano sa aspekta sportskog treninga na problem ritmikih (periodinih) oscilacija
uinka u sportu, potrebno je posmatrati pod uticajem integralnih uslova (funkcionalnih,

biohemijskih, morfolokih, psiholokih, motorikih i drugih promena), koji zahtevaju odreene

vremenske okvire (strukture) za svoj razvoj. Iz tih razloga principom talasate dinamike
optereenja i rastereenja, neophodno je u bilo kojim vremenski zaokruenim celinama
sinhronizovati odnos izmeu optereenja treninga i ritmikih oscilacija nivoa pojedinih funkcija
organizma.

4. Ciklinost treninga
Tokom sportske karijere ceo proces sportske pripreme gradi se po ciklusima. Ciklinost
treninga podrazumeva sprovoenje tano odreenih programa trenanog rada u
vremenski zaokruenim celinama, koje se po odreenim pravilima nadovezuju jedna na
drugu i koje se meusobno nadopunjavaju. Ciklinost treninga predstavlja sukcesivno
ponavljanje pojedinanih treninga, trenanih dana, mikrociklusa, mezociklusa, perioda i
makrociklusa.
U ciklusima treninga utilitarno i integralno deluju svi ostali principi sportskog treninga, koji
samo u tom sluaju omoguuju efikasno programiranje treninga u svakom ciklusu, tj. efikasnu
sistematizaciju zadataka, sredstava , metoda i optereenja u treningu. Sistemsko ponavljanje
pojedinih ciklusa, njihove promene ciljeva i strukture, precizno definisanje poloaja pojedinog
ciklusa u veim ciklusnim strukturama, lei u osnovi programiranja i pravilnog voenja treninga,
a time i njegove efikasnosti.
Najvanije je istai da trener mora znati i detaljno poznavati princip postupnosti i
progresivnosti poveanja optereenja na treninzima i tu optimalnu dinamiku optereenja i
rastereenja sprovesti kroz mikro, mezo i makrocikluse. Prilikom pripreme potencijalnih
vrhunskih sportista, pred i postpubertetskog uzrasta, forsirano korienje velikih trenanih
optereenja, specijalnih vebi i sredstava za brzi oporavak dovodi ,po pravilu, do relativno brzog
iscrpljivanja, kako fizikih, tako i psihikih potencijala organizma mladog sportiste. O ovome se
jo ne vodi dovoljno rauna, pa mladi sportisti brzo stagniraju ili opadaju u svom razvoju.
Povezanost i odnos pojedinih programa sportske pripreme, u toku cele sportske karijere
jednog sportiste, direktno zavisi od specifinosti planiranja i programiranja viegodinjeg i
jednogodibnjeg ciklusa treninga. U prvim etapama sportskog usavravanja uloga viestrane
(bazine) pripreme je velika i prvenstveno slui za poveanje nivoa iroko definisanog podruja
funkcionalnih i motorikih sposobnosti dece - sportista za najrazliitije forme motorike
delatnosti. U kasnijim etapama dugogodinje sportske pripreme poinju dominirati specifina i
situaciona priprema, dok viestrana priprema dobija pomoni karakter, to je prikazano na donjoj
slici.
Graf. Etape sportske pripreme; (Preuzeto od Milanovi, 1997.)

Slino se dogaa i tokom makrociklusa (jednogodinjeg) treninga. U pripremnom periodu

dominira bazina priprema. Prvenstveno se odnosi na prvi deo pripremnog perioda, dok u
takmiarskom periodu dominiraju specijalna i situaciona priprema ukljuujui i tehniko-taktiki
trening. Sa pribliavanjem najvanijih takmienja, bazina priprema se svodi na minimum i ne
prelazi 10-20% ukupnog trenanog rada

Trenana tehnologija
Tehnologija predstavlja nauku o vetinama i zanatima (gr. techne, logos). Kada
kaemo trenana tehnologija, onda podrazumevamo nauku o vetini i zanatu, koji se zove
trening. S obzirom na to da je svrha tehnologije menjanje, preobraaj (transformacija), trenana
tehnologija predstavlja najvii oblik ove promene, jer se odnosi na promenu, kako oblika
(forme), tako i unutranje strukture (sastava) ljudskog organizma. Koristi sva nauna saznanja iz
svih oblasti koje se dotiu adaptivnih sposobnosti ljudskog organizma (multidisciplinarni
pristup-antropoloki, metodoloki, informatiki, kibernetiki, organizacioni, operacionalistiki i
dr.). Predstavlja nauno prikazivanje ljudske delatnosti, ija je svrha optimalna adaptacija u cilju
postizanja visokih sportskih rezultata. Trenani tehnolog (trener) u ovom konceptu je struni
poznavalac treninga, kao vetine i zanata.
Tehnoloki postupci:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

Definisanje cilja
Utvrivanje stanja subjekta
Utvrivanje faktora ogranienja
Izbor trenanih sredstava
Utvrivanje trenanih optereenja
Izbor metoda treninga
Kontrola tranzitivnih stanja
Analiza finalnih rezultata

Cilj trenane tehnologije je da se za to krae vreme, postigne to vea efikasnost. Za realizaciju

ovakve delatnosti potreban je multidisciplinaran, kompleksan i integralan pristup koristei sve
bitne faktore, kako bi se dolo do optimizacije trenanog procesa.
U navedenim tehnolokim postupcima pod utvrivanjem faktora ogranienja podrazumevaju se
genetska ogranienja, tj. neophodnost da se utvrde genetski limiti svake osobe.
Optimizacija trenanog procesa predstavlja skraivanje vremena, a maksimiziranje efikasnosti,
tj. sportskog rezultata, to u najveoj meri zavisi od genetskih predispozicija (talenta-stepena i
intenziteta adapatacije). Takva optimizacija se danas u vrhunskoj trenanoj tehnologiji ostvaruje
na raun poveanja intenzivnosti (jaine) treninga, to zahteva dodatne napore u odabiranju
optimalnih trenanih stimulusa za razvijanje onih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih
najvie zavisi sportski rezultat.
U strunoj i naunoj literaturi (koja se odnosi na sportski trening) esto se spominje termin
transformacija (dobro prihvaen termin). Transformacija* znai menjanje, odnosno
preobraavanje. Kako jeste svrha sportskog treninga promena niza relevantnih elemenata od
poetnog (inicijalnog), preko velikog broja prelaznih (tranzitivnih) stanja do finalnog stanja ili
cilja (modela- eljenog sportskog rezultata) termin transformacija se sasvim opravdano i pravilno
koristi. U osnovi kibernetiki pojam, transformacija oznaava svaku promenu u sistemu, kako
ulaznih i izlaznih stanja, tako elemenata i procesa u samom sistemu. Taj sistem u sportskom
treningu je ljudski organizam. Proces menjanja (transformacije) organizma sportiste od
inicijalnog do finalnog stanja moe se nazvati i transformacioni proces. Pojam- transformacioni
proces sportskog treninga u ovom konceptu ima isto znaenje, kao i trenana tehnologija. U
prvom i u drugom sluaju govori o neprekidnom menjanju stanja ljudskog organizma, preko niza
etapa**, a u cilju postizanja to veeg sportskog rezultata u odreenom vremenu.
* Transformacioni proces u sportskom treningu moe se prikazati formulom Y = T(X), i opisati
kibernetikim pojmovima. Y je rezultat transformacije (output-vektor), tj. transform. Drugim reima ono u ta se
operand (input-vektor, X), odnosno sportista pretvorio. On predstavlja sportistu na viem novom stanju, to je
rezultat delovanja operatora transformacije (T), odnosno treninga na operand X. Da bi se to postiglo potreban je
proces, koji podrazumeva mnogobrojne promene u sistemu, tj. stalna nova stanja ulaza i izlaza svakog elementa u
vremenu. Svaki X (ulaz) i svaki Y (izlaz) treba obeleiti simbolom za vreme. Na osnovu trenutnog stanja sitema (Xstanja sportiste) odreuje se optimalni operator (trening) za odreeni naredni vremenski period.
** Etape transformacionog procesa su:
1. Etapa pre treninga: modelovanje, dijagnosticiranje, planiranje i programiranje;
2. Etapa za vreme treninga: operacionalizacija, registracija, klasifikacija i kontrola;
3. Etapa nakon treninga: obrada, analiza, komparacija i korekcija. (Malacko,1991.).

Zamor sportista
Bioloki posmatrano, zamor predstavlja signal, kao prirodnu odbrambenu reakciju od
daljeg optereenja, koji bi mogli otetiti organizam i dovesti do patolokih stanja. Zamor u
sportu je kompleksne prirode i jo nedovoljno izuen. U osnovi tog zamora je privremeno
naruena unutranja ravnotea organizma (homeostaza), ija je osnovna posledica smanjena
radna sposobnost. Sportista se u trenanim i takmiarskim aktivnostima, ispoljava kao
jedinstvena biopsihosocijalna funkcionalna celina, stoga je vrlo teko odrediti vodei uzrok
zamora i dati jednu celovitu preciznu definiciju. Zamor u sportu je stresogeni inilac i stimulus u
procesu adaptacije. On je precizno doziran preko metoda (optereenja) treninga, koje
predstavljaju naine zamaranja. Istraivanja u biohemiji sporta- konkretno prouavanje
metabolizma daje odgovor na pitanje, koji tip ili karakter zamora izazivamo odreenom

metodom treninga. Ovo je od neprocenjive vanosti, zato to se jedino dobrim poznavanjem

biohemijskih karakteristika metoda treninga, mogu odrediti optimalna optereenja, tj. izazvati
tano odreeni tip i veliinu zamora, koji stimuliu razvoj bitne bioenergetske sposobnosti
sportiste. Bioenergetske sposobnosti sportite su: anaerobno-alaktatne, anaerobno-laktatne i
aerobne. Sve mogu biti izraene i stimulisane, po kriterijumu: intenziteta, kapaciteta i efikasnosti
(vidi poglavlje 6).
Tab. Bioenergetske sposobnosti sportista
Sposobnosti

Aerobne

Kriterijumi

Intenzitet
Kapacitet
Efikasnost

Anaerobnelaktatne
Intenzitet
Kapacitet
Efikasnost

Anaerobne-alaktatne
Intenzitet
Kapacitet
Efikasnost

U toku napora javlja se proces intenzifikacije metabolizma sa itavim nizom vrlo

sloenih biohemijskih reakcija, u kojima uestvuje nervni i endokrini sistem. Sloeni procesi
osovine hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrenih ljezda predstavljaju visoko personalizovan
(individualizovan) proces, za kojeg sa sigurnou moemo rei da lei u osnovi bilo kog
karaktera zamora. Posledice ovih procesa su kod sportista uvek psiho-neuro-endokrinog
karaktera, a naruavanje njihovog harmoninog funkcionisanja predstavlja faktor rizika za
pretreniranost, jedanog od tipova hroninog zamora. U sportskom treningu uvek rizikujemo.
Rizik je neizvestan, ukoliko stalni poremeaji homeostaze ne podlegnu redovnoj kontroli.
Ukoliko ne znamo intenzitet i karakter (tip) zamora, koji smo treningom izazvali, nemogue je
primeniti odgovarajue metode i period oporavka, to se danas smatra daleko sloenijim
problemom od zamora. Zamor i oporavak su dve strane istog procesa i tako se moraju
tretirati.
U sportskom treningu, u zavisnosti od karaktera rada, javljaju se lokalni akutni zamor i
lokalni hronini zamor (kada je ukljueno do 30% miine mase), opti akutni zamor i opti
hronini zamor (kada je ukljueno vie od 70% miine mase). Zamor koji ukljuuje od 30% do
70% miine mase, smatra se regionalnim koji moe biti akutni i hronini. Za sve ove tipove
zamora postoje odreene teorije, tj. obrazloenja, ta je uzrok pojavi odreenog tipa zamora.
Najee se govori o teoriji iscrpljenosti energetskih izvora, teoriji trovanja ili
nagomilavanja raspadnih proizvoda metabolizma, teoriji uguenja tj. nedostatka kisenika.
Mesto pojave zamora moe biti na perifirijiu miiu (periferni zamor) ili u centralnom nervnom
sistemu (CNS)-centralni zamor. Na periferiji, zamor se javlja u motornom nervu, na motorikoj
ploi (sinapsi), u kalcijumovoj (Ca) cisterni i sistemu T-cevica tubularnom sistemu. U CNS-u
zamor se javlja u motorikim i senzornim centrima. Zamor moe biti: intelektualni, senzorni,
emocionalni i fiziki. U dananjim trenanim i takmiarskim uslovima sve ovo se javlja zajedno
ali u razliitim odnosima, koji su (moraju biti) ciljano izazvani. Ovim je zamor sportista daleko
tee definisati kao integralnu pojavu, koja ukljuuje i centralne regulativne mehanizme u
centralnom nervnom sistemu, ije funkcije su sa beskonano mnogo mogunosti.
Neemo se mnogo pomeriti u saznanju i reavanju problema, ukoliko odgovor ne pokuamo
pronai preko multidisciplinarne saradnje (fiziologije, biohemije, genetike, molekularne
biologije, neuronauke, endokrinologije, psihologije i dr) u zajednikim projektima i pomou
dobro organizovanih klinikih (laboratorijskih i terenskih-situacionih) istraivanja. Ovakvim

pristupom sigurno emo se pribliiti i mogunosti registracije, tj. objektivizacije svih do sada
nemerljivih subjektivnih znakova zamora, koji imaju poseban znaaj u sportskom treningu,
posebno sa stanovita prevencije pretreniranosti.
Tab. Dominantni uzroci zamora u razliitim sportovima
Sportovi

Neural
ni
faktori

ATP-CP
Pranjenje

Atletika
100,200m
400m
800,1500
m
5 i 10km
Maraton
Skokovi
Bacanja
Badminton
Koarka
Boks
Biciklizam
Sprint200
m
4000m
hronom
Drumska
vonja

x
x
x

Ronjenje
Motosport
Maevanje
Umetniko
klizanje
Gimnastik
Hokej-led
Dudo
Kajakkanu
500,1000 i
10.000m
Veslanje
Streljatvo
Skijanje
Alpsko
nordijsko
Fudbal
Klizanje
Kratke/sre
dnje dist.

Laktat.
acidoza

x
x
x

Glikog
ensko
pranje
nje

Krvna
glukozapranjenje

Hipertermija

x
x

x
x

X
X
X

x
x
x

x
x

X
X
X

X
X
X
X
X
X

X
x

X
X
X

x
x
x
x
x
x

x
x
x

x
x

Duge dist.
Plivanje
50m
100,200,
400m,
800,1500
m
Sinhrono
plivanje
Rukomet
Tenis
Triatlon
Odbojka
Vaterpolo
Weightlifting
Rvanje

x
x

x
x

X
X

x
x

X
X

x
x

Oporavak sportista
Oporavak sportista u sutinskom smislu predstavlja vraanje homeostaze
organizma, a time i sposobnosti sportiste na poetni nivo. Oporavak je suprotan proces od
zamora, ovde je re o anabolnoj fazi, dok se pri zamoru odvijaju kataboliki procesi.
Vraanje na normalni-poetni nivo (niz fiziolokih, biohemijskih i drugih procesa, time i
sposobnosti svim organima i sistemima), nije istovremeno. Ovo neistovremeno vraanje ili
uspostavljanje homeostaze naziva se heterohronost procesa oporavka i pripada jednoj od
zakonitosti sportskog treninga. Potpuni oporavak neke sposobnosti, koja je u radu bila najvie
ukljuena, podrazumeva njeno vraanje na poetni (potpuna kompenzacija) ili na vii nivo
(superkompenzacija ili nadoporavak). Trening moe da se obavi i u fazi nedovoljnog oporavka,
upravo zbog heterohronosti oporavka razliitih sposobnosti.
Graf. Sprovoenje treninga u razliitim fazama:1. Nakon zavretka superkompenzatornog talasa; 2. U vreme
nepotpune kompenzacije; 3. U vreme superkompenzacije (preuzeo od Milanovic- 1997.)

Radni interval (deo krivulje-iscrpljenje organizma) dovodi do zamora sportiste, to predstavlja

stimuliui deo trenanog procesa. Interval odmora (delovi krivulje-kompenzacija i
superkompenzacija) relaksaciju, koja osigurava povienu radnu sposobnost, kao rezultat

anabolikih (obnavljajuih) procesa do nivoa koji je vii od poetnog, tj. pre poetka treninga.
Pojava superkompenzacije (nadkompenzacije, nadoporavka) je fenomen funkcionalnih reakcija
organizma u procesu sportskog usavravanja, to je kumulacija efekata i/ili razvoj treniranosti
sportiste. Dinamika i intenzitet superkompenzatornih procesa je vrlo individualan i potrebno ga
je poznavati za svakog sportistu posebno. Vano je da naredni trening bude u vreme vrha
supekompenzatornog talasa.
Poznavajui heterohronost, mogue je pronai optimalnu varijantu smenjivanja optereenja, koja
su razliita po usmerenosti (i time angaovanosti odreenih sistema, organa i procesa) i veliini.
Ako su angaovani maksimalno odreeni procesi u prvom optereenju (treningu), drugo
optereenje (trening) se moe obaviti u nedovoljnom oporavku, ako se angauju drugi procesi.
Utvreno je da ovakav nain rada maksimalno angauje adaptivne sposobnosti i poveava
efikasnost trenanog procesa. Potrebno je razlikovati brzu-ranu i sporu-kasnu fazu oporavka.
Brza faza oporavka je odmah nakon zavretka optereenja. Jo nije precizno utvreno koliko ona
traje, tj. kada se ona zavrava i zapoinje druga, kasna-usporena faza oporavka. To zavisi od
karaktera i veliine optereenja, tj. tipa zamora, pa je potrebna redovna registracija aktuelnog
stanja organizma u procesu oporavka kako bi se odredilo optimalno vreme oporavka do sledeeg
optereenja. Savremena nauka dovoljno dobro raspolae podacima o specifinostima toka
procesa oporavka sportista. U znatno manjoj meri je prouen uticaj na tok procesa oporavka, tj.
manje su prouene metode i sredstva aktivnog uticaj na brzinu opravka. Danas se u trenanoj
praksi poznata sredstva oporavka dele na tri velike grupe: trenana, psiholoka i medicinska.
Trenana sredstva oporavka predstavljaju osnovna sredstva. Odnose se na dobro
planiran i sproveden proces sportskog treninga, optimalno smenjivanje trenanih i takmiarskih
optereenja i odmora, primene raznovrsnih sredstava i metoda treninga, promena uslova i mesta
treninga, ritam treninga i ivota sportiste i sl.
Psiholoka sredstava oporavka podrazumevaju sredstva koja pomau u regulaciji
psihikog stanja sportiste. Ona su ustvari metode iz arsenala psihoterapije, kao: metode sugestije
i samosugestije. U sportskom treningu do danas su primenu nale: psiholoki trening, aktivna
samosugestija i psihoregulacioni trening. U cilju oporavka najveu efikasnost imaju ona u grupi
samoregulacije posle zavretka optereenja, kao to su: psihotonini i psihoregulacioni trening, a
posebno mesto kao efikasni metod psihoregulacije ima autogeni trening.
Medicinska sredstava oporavka su energetsko-supstancijska, koja se odnose na
sportsku ishranu (uravnoteenje energetskog bilansa) i dozvoljena stimulativna sredstva, koja se
odnose na dodatke ishrani, kao: vitaminski i mineralni preparati, neutralizatori mlene kiseline,
energejzeri, proteini, elektrostimulacija, fizioterapija i dr. Brzina kojom se sportista oporavlja,
posebno posle maksimalnih napora, predstavlja izuzetno vaan parametar u trenanom procesu.
Govori koliko se brzo organizam sportiste, funkcionalno i strukturno adaptira na primenjena
optereenja, kao znaajnog pokazatelja talenta i nivoa pripremljenosti sportiste.
Sl. Dinamika i vremenski intervali superkompenzatornih talasa nakon treninga usmerenog na razvoj brzine (B),
anaerobnih (AN) i aerobnih (A) mogunosti. (Preuzeto od Milanovia 1977, prema Platonovu 1984.).

Dinamika supekompenzatornog talasa, npr. nakon treninga koji je usmeren na razvoj

brzine. Razliita je za sposobnosti koje omoguuju realizaciju sledeeg treninga brzine,
anaerobnih ili aerobnih sposobnosti od dinamike kompenzacije i superkompenzacije ovih istih
sposobnosti nakon treninga, koji je usmeren na razvoj anaerobnih, tj. aerobnih sposobnosti
sportista. Na primer, nakon treninga koji je usmeren na razvoj brzine pojavljuju se tri posebna
kompenzatorna talasa: 1. Za sposobnosti koje omoguuju efikasan trening brzine; 2. Za
sposobnosti koje omoguuju sledei trening anaerobnih mogunosti; 3. Za sposobnosti za
aerobni trening. Sa grafika se vidi da se nakon treninga maksimalne brzine (B), ve posle est
sati moe primeniti trening aerobne usmerenosti, dok se trening za razvoj maksimalne brzine
moe ponoviti tek posle 30-36 sati.
Krivulja dinamike oporavka ima svoje tri faze. Prva pripada prvoj treini od ukupnog (100%)
vremena oporavka i iznosi 70%. Druga pripada drugoj treini-ukupno 20%, trea treoj treini
ukupnog oporavka i iznosi 10%. Od usmerenosti treninga, karaktera i stepena zamora zavisi
koliko e trajati svaka faza oporavka. Primenjena sredstva oporavka u sve tri faze mogu
doprineti brem vraanju organizma u homeostazu i superkompenzaciju. Na primer, kada je
obavljeno optereenje sa znatnom koncentracijom laktata (optereenje anaerobno laktatnog tipa)
oporavak je bri ako se odmah posle napora primeni aeroban rad (lagano dogiranje) sa
optereenjem ne veim od 60% od maksimalne srane frekvence, koju sportista ima (moe se
koristiti formula 220 god. ivota). Utvreno je, da se u prvih 10 minuta sa korienjem
dogiranja izvri eliminacija ukupno 62% stvorene mlene kiseline, a izmeu 10 i 20 minuta jo
26%. Aktivnim oporavkom u prvih 20 minuta se eliminie ukupno 88% ukupno stvorenih
laktata, dok je pasivnim odmorom mogue svega 50% (Fox, 1984.).
Prvo se vraaju na normalu srana frekvenca i krvni pritisak, u vremenu od 20 do 60 minuta
nakon rada. Posle aerobnog rada obnova ugljenih hidrata se izvri od 10 do 48 sati, nakon
anaerobne aktivnosti za to je potrebno 5 do 24 sata. Za obnovu proteina e trebati 12 do 24 sata.
Za masti, vitamine i enzime vie od 24 sata. Obnova fosfagena (ATP-CP, ATP-adenozintrifosfat,
CP-kreatinfosfat) je veoma brza. U prvih 20 do 30 sekundi se obnovi od 50 do 70%, a potpuno
do 3 minuta. U brzim eksplozivnim aktivnostima ( kao to su 100m i 200m sprint), razliito je
vreme obnove fosfagena. Aktivnosti koje traju do 10 sekundi minimalno koriste fosfagen. Za 30
sekundi rada potrebno je 50% ukupnog fosfagena, za 60 sekundi 75%, za 90 sekundi 87%, za
120 sekundi 93%, za 150 sekundi 97% i za 180 sekundi 98% (Hultman et al. 1967, po Fox-u
1984).

Tab. Preporueno vreme oporavka posle iscrpljujueg vebanja

Procesi oporavka
Minimum
Obnova miinog fosfagena (ATP i CP)
Otplata alaktatnog O2 duga
Obnova O2-mioglobina
Obnova laktatnog O2 duga
Obnova miinog glikogena
a. Posle aktivnosti prekidane pauzama
intermitentne
b. Posle prolongirane kontinuirane
non-stop aktivnosti
Eliminacija mlene kiseline iz miia i krvi

2 minuta
3 minuta
1 minut
30 minuta

Maksimum
3-5 minuta
5 minuta
2 minuta
1 as

2 asa za obnovu 40%

5 asova za obnovu 55%
24 asa za obnovu 100%
10 asova za obnovu 60%
48 asova za obnovu 100%
10 minuta za eliminaciju 25%
20-25 minuta za eliminaciju 50%
1 as do 1:15 asova za eliminaciju 95%

Razliite sportske aktivnosti zahtevaju i razliite bioloke procese, tj. napadaju razliite
bioloke sisteme. Treneri i sportisti moraju znati koji sistemi su bili angaovani pri odreenoj
sportskoj aktivnosti, jer od toga direktno zavise faze oporavka.

Tab. Bioloki parametri aktivirani u treningu razliitih sportova

Sport
Atletika
Sprint
Srednje pruge
Duge pruge
Skakake discipline
Bacake discipline
Koarka
Gimnastika
Rukomet
Veslanje
Fudbal
Plivanje
Stoni tenis
Odbojka
Triatlon

Parametri
Neuromiini, endokrino-metaboliki, neuro-psiholoki
Kardiorespiratorni, neuro-psiholoki, nervnomiini
Endokrino-metaboliki, kardiorespiratorni,
Nervnomiini
Nervnomini, neuropsiholoki
Neuro-psiholoki, endokrino-metaboliki
Nervnomini
Neuro-psiholoki, endokrino-metaboliki, nervnomiini
Neuro-psiholoki, neurometaboliki, neuromiini
Neuro-psiholoki, endokrino-metaboliki, nervnomiini
Endokrino-metaboliki, kardiorespiratorni, nervnomiini
Neuropsiholoki, nervnomiini, kardiorespiratorni,
endokrino-metaboliki
Kardiorespiratorni, endokrino-metaboliki, neuropsiholoki
Neuro-psiholoki, nervnomiini
Neuro-psiholoki, edokrino-metaboliki, nervnomiini
Kardiorespiratorni, endokrino-metaboliki

Sl. Primena sredstava oporavka u cilju neposredne pripreme za naredni trening aerobnih (A) i brzinskih (B)
sposobnosti (prema Platonovu-1984.) ;Preuzeto od Milanovia(1977.).

Ako se pre narednog treninga odreene usmerenosti, primene posebne metode i sredstva
oporavka, mogue je dostii ranije superkompenzaciju i obaviti veu uestalost treninga. Na
primer, u vremenskom intervalu posle anaerobnog treninga (AN), mogu se prvo primeniti mere
oporavka od anaerobnog iscrpljenja, a zatim mere oporavka za uspeno sprovoenje aerobnih
optereenja.

Ishrana sportista
Zablude vezane za ishranu sportista i dodacima ishrani

eliki broj radova i sportska praksa su pokazali da je ishrana sportista postala veoma
osetljiv problem u kome su zamke i zablude sve prisutnije. Nije sa sigurnou potvreno
da "pojaana ishrana" u odnosu na onu koja je u zavisnosti od specifinosti metabolikih
procesa raznovrsnih sportskih optereenja izbalansirana, ima odgovarajui kvalitet (odnos masti,
proteina, ugljenih hidrata, vitamina i mineralnih soli) i moe da utie na bolju sportsku formu i
postizanje boljih sportskih rezultata. Sa druge strane, dobro je prouen tetni uticaj na sportsku
formu ukoliko ishrana nije adekvatna-neodgovara zahtevima specifinog optereenja. Na polju
sportske medicine posebno nutricionistike, nije mnogo toga raieno u vezi ishrane sportista.
Izdvojila su se dva krajnje ekstremna stava. Jedan potie od konzervativnih strunjaka koji se
vrsto dre toga da sve to sportista treba da radi kada se ishrane tie, je da uzme tri dobro
izbalansirana obroka dnevno u kojima treba da su u priblino jednakim odnosima zastupljene
etiri grupe namirnica: meso, mleni proizvodi, voe i povre i itarice. Drugi pristup je od
strane onih strunjaka koji promoviu ishranu u udotvorno sredstvo pri emu se esto preteruje.
Iz ovih stavova kao i nedovoljnog poznavanja vrednosti kvaliteta ishrane, u sportskoj praksi su
se pojavile mnoge zablude o kojima e biti rei u daljem tekstu.
Sl. Odnosi hranljivih
materija i grupa
namirnica u dobro
izbalansiranoj ishrani
(Preuzeto iz Exercise
physiology. Mcardle,
W. et all. 1996)

Slika prikazuje odnos proteina, masti i ugljenih hidrata u dobro izbalansiranoj

ishrani i odnos generalnih grupa namirnica koje su najvei izvor odreene hranljive
materije.
Da bi sportisti u naoj sredini, preporuke i savete strunjaka sporske medicine i trenera u vezi
ishrane mogli sami kritiki da prosude, neophodno je da su u osnovnoj meri upoznati sa
funkcionisanjem vlastitog tela. Poznavanjem osnovnih injenica o grai i funkcionisanju elija,
metabolikim procesima, svaki e sportista moi sam najbolje da proceni koja ishrana moe u
njegovom linom sluaju da bude najefikasnija. Doli smo do jednog izuzetno znaajnog aspekta
ishrane sportista, a to je: da program ishrane mora biti prilagoen za svaku osobu
individualno. Takva postavka vodi do drugog vanog principa optimalne ishrane, tzv.
biohemijske individualnosti. Zbog genetskih varijacija, tela pojedinih osoba razlikuju se po
biohemijskim osobinama isto koliko se meusobno razlikuju i po izgledu (fenotipski). Efikasna
sportska ishrana koja ima za cilj postizanje optimalnih rezultata, uvek uzima u obzir velike
biohemijske individualne razlike i sastavlja ishranu "po meri" svakog sportiste*.( V. Sedlak).
*Jedan od primera koji ilustruje individualnu biohemijsku razliitost potie iz Kolgenovog Instituta za
sportsku medicinu u San Diegu, SAD. U ovom Institutu kod sportista se rutinski meri izluivanje vitamina C i
njegovih metabolita putem mokrae. Pojaanim izluivanjem vitamina C esto se eli postii zatitno dejstvo na
izvodne mokrane puteve. Urinarna ekskrecija vitamina C indirektno pokazuje stepen zasienosti tkiva ovim
vitaminom. Kada su tkiva zasiena vitaminom C, viak se izluuje putem mokrae u kojoj moe da se meri. Ostatak
koji se nalazi u telu (od date doze) govori o stepenu saturacije tkiva.
U seriji istraivanja je naeno, da neke osobe mogu da uzimaju ak 5.000 mg (5 g) vitamina C dnevno i da pri tome
izluuju veoma male koliine putem mokrae. Sav taj veliki kvantitet C vitamina zadrava se i iskoriuje u njihovim
telima za obavljanje stotine poznatih biolokih funkcija, koje C vitamin ima. Sa druge strane, neke druge osobe
pokazuju veoma veliku urinarnu ekskreciju vitamina C na dozi od svega 1.000 mg (1 g) dnevno. U ovim studijama je
pokazano da individualne razlike u stepenu iskoriavanja C vitamina mogu da budu ak desetostruke.

Potpuna razgradnja hranljivih materija (masti, ugljenih hidrata i proteina) odvija se u

mitohondrijama uz prisustvo kiseonika (O2) u procesu koji se naziva Krebs-ov ciklus. Kao
krajnji produkt se dobija ugljen-dioksid (CO2), voda (H2O) i energija. U ovom procesu
ogromnu ulogu imaju vitamini, to je lepo prikazano na donjoj slici. Svaki vitamin ima
posebnu i specifinu ulogu u katabolizmu hranljivih materija a time i u stvaranju energije.

Sl. Generalna ema uloge hidrosolubilnih vitamina u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina. (Preuzeto
iz Exercise physiology, Mcardle,W.et all.1996)

Svaki
organizam ima
sebi svojstven
prag
iskoristljivosti
svake hranljive
supstance,
vitamina
i
minerala. Telo
e
iskoristiti
onoliko koliki je
stepen bioloke
funkcije,
u
sluaju
vika
sve e izluiti.
Kada se pored
dobro
izbalansirane
ishrane uzimaju
preterane (mega)
doze
dodataka
ishrani,
zbog
naruene interakcije izmeu hranljivih materija, naruio bi se biohemijski odnos za optimalni
metabolizam. Sa druge strane zbog uskog raspona optimalnih koliina energetskih i gradivnih
materija, bioloko dejstvo postaje suboptimalno a esto moe biti i toksino. To posebno ima
negativno dejstvo na postizanje i odravanje sportske forme.
Na slici je prikazan znaaj minerala u katabolizmu i anabolizmu glikogena, masti i proteina. I ovde kao to
je sluaj kod vitamina, svaki mineral ima specifinu nezamenljivu ulogu. Vaan je optimalni odnos, kako minerala
meusobno tako i odnos izmeu minerala i vitamina.

Sl. Minerali ukljueni u katabolikom i anabolikom procesu glikogena, masti i proteina (Preuzeto iz Exercise
physiology. Mcardle,W. et all. 1996)

Zbog biohemijske individualnosti svake osobe proizilazi

konstatacija, da preporuene dnevne doze za unos
pojedinih hranljivih sastojaka, mogu biti samo kao
najgrublji orijentir.
Bilo bi lako sastaviti individualnii program ishrane ako
bi se trebala uzeti u obzir samo biohemijska
individualnost svake osobe u pogledu potreba za
hranljivim sastojcima. Varijacije trenanih optereenja,
nivo treniranosti i ostali faktori radikalno utiu na
individualne potrebe, te je situacija daleko sloenija.
Dokaz za ovo je da sportisti koji su na dobro
usklaenom programu ishrane, mogu da odravaju
vrhunsku (top) formu sve dok ne menjaju veliinu

optereenja. Kada se intenzitet treninga pojaa, isti sportisti mogu veoma brzo da ispolje znake
fiziolokog opadanja forme.
Sl. Bioloke funkcije vitamina u telu (Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Slika prikazuje znaaj i specifinu ulogu

vitamina u biolokim funkcijama organa i
organskih sistema organizma. Nedostatak
odreenog vitamina, dovodi do poremeaja
bioloke funkcije odreenog organa, sistema i
cele homeostaze.
Javlja se pad kvaliteta crvene krvne slike koja
odreuje kapacitet korienja kisenika.
Kvalitet crvene krvne slike se odreuje putem
merenja tri glavna pokazatelja: koliine
hemoglobina-crvenog krvnog pigmenta koji
transportuje kiseonik do svih tkiva i elija;
hematokrita-pokazuje
odnos
elijskih
elemenata prema tenom delu krvi, preciznije
njihove brojane koncentracije u jedinici
zapremine krvi. Glavni elementi neophodni
za produkciju crvenih krvnih zrnaca
(eritrocita) su gvoe, cink, folna kiselina, vitamin B12, B6, C-vitamin i aminokiseline.
Kada se pojaa optereenje na treningu, tada i koliinu ovih sastojaka u ishrani treba poveati.
Princip sinergije predstavlja osnovu nauke o uravnoteenoj ishrani. Kada se sinergizam
koji dejstvuje izmeu brojnih sastojaka ishrane uzme u obzir, moe se oekivati uravnoteena i
optimalna ishrana. Veina sportista je danas svesna da vitamini B-grupe najoptimalnije deluju u
sinergiji sa drugima. Malo je onih koji su upoznati sa sinergistikim delovanjem izmeu
vitamina E i B12, kalcijuma i magnezijuma, vitamina C i gvoa ili vitamina A i cinka. Postoje i
kompleksne viestruke interakcije izmeu pojedinih hranljivih sastojaka. Na primer, vitamin E
sadejstvuje i sa bakrom i sa cinkom. Deficit E- vitamina dovodi do snienja telesnog nivoa cinka,
obe supstance deluju zajedno u cilju zatite elijskih membrana od oteenja izazvanog
slobodnim radikalima koji se pojaano stvaraju pri fizikom naporu. Kada je nedovoljno E
vitamina, cink se koristi u veoj meri da bi se koliko-toliko kompenzovao nedostatak E vitamina.
Sve zajedno dovodi do povienja telesnog nivoa bakra. Najnoviji podaci upuuju na to da velike
doze C-vitamina koje sportisti koriste, zahteva unos bioflavonoida i znatno veih koliina
vitamina-B6, vitamina-B12, cinka, folne kiseline i holina. Samo, svi ti sastojci zajedno dovode
do optimalnog rezultata.
Zbog nedovoljnog znanja o optimalnoj ishrani i dodacima ishrani, veina sportista upada u
zamku neodgovarajue ishrane.

Najee greke i zablude

Tana je informacija da trenana aktivnost zahteva unos veih koliina belanevina. Ako
se te poveane potrebe nadoknauju time to se jede vie mesa i mesnih preraevina, tada se

pored belanevina unosi i velika koliina tzv. "skrivenih masti", to je za sportiste nepoeljno i
tetno. U zavisnosti od vrste sporta i kategorije sportiste, poveane potrebe za belanevinama
treba da se zadovolje unosom belanevina biljnog porekla iz raznih itarica, kotiavog voa,
povra i nemasnih (posnih) mlenih preraevina.
Druga veoma prisutna zabluda kod sportista je, da se glad i slabost, koji se dosta esto javljaju
pri dugotrajnim treninzima (to je sa jedne strane i greka u treningu) mogu najbre i
najefikasnije ukloniti unoenjem uobiajenih slatkia sa visokim sadrajem tzv. prostih eera
(fruktoza,glukoza). Ovakav nain reavanja (normalizacija snienog eera u krvi) nastale
hipoglikemije je brz ali je efekat kratkotrajan i kontraproduktivan, jer je ubrzo praen ponovnim
padom eera u krvi i oseajem jake gladi. U takvom sluaju mnogo je bolje glad otkloniti
bananom koja pored energije sadri i veliku koliinu mineralnih materija i vitamina.
Sledea zabluda je da se e, nakon napornog treninga i takmienja najbolje gasi tzv.
izotoninim napicima. Izotonini napici su takve tenosti u kojima je koncentracija soli
(elektrolita) identina sa onom koja se nalazi u krvnoj plazmi tj. u samim elijama. Unos hrane i
tenosti je veoma individualan i specifian kod svakog sportiste, ipak postoje neka generalna
pravila. Tokom napornog treninga i takmienja dolazi do pojaanog tzv. neprimetnog
isparavanja, koje se odigrava putem koe i odavanjem velikih koliina izdahnutog vazduha.
Ovim putevima gubi se iskljuivo voda, bez rastvorenih materija. Znoj je hipotonina tenost,
znai da sadri manju koliinu soli nego krvna plazma tj. gubi se znatno vie vode nego soli. Ne
proporcionalno je vei gubitak vode u odnosu na so. Gubitak je utoliko vei to je sportista u
boljoj kondiciji. Adaptivne znojne ljezde konzerviu so i samim tim izluuju veoma "razblaen
znoj". U takvim uslovima dehidratacije, rehidratacija se vri istom vodom, dok se neke vane
mineralne materije mogu nadoknaditi negaziranom mineralnom vodom ili sveim prirodnim
sokom od paradajza ili jabuke.
Mnogi sportisti gree smatrajui da se pre poetka treninga ne sme uzeti niti jedan zalogaj
hrane. Istina, pre poetka treninga, bolje je uzeti malu koliinu sasvim lagane hrane, nego
opteretiti organizam tekom hranom, gladovanje se ne preporuuje. Pre poetka jutarnjeg
treninga, potrebe zadovoljava jedna banana ili olja posnog jogurta (od obranog mleka). Ako je
doruak bio bogatiji od navedenog, poeljno je da se do poetka fizike aktivnosti saeka bar
jedan sat.
Princip koji se bezuslovno mora znati kod sastavljanja programa ishrane , jeste fizioloki
dinamizam osobe. Za razliku od lekova, hranljivi sastojci ne deluju brzo. Zadatak nutricije
(nauke o ishrani) jeste, da izgradi telo koje je zdravije i stoga funkcionie bolje. Da bi se to
postiglo, potrebno je saekati na dejstvo prirode da izvri eljene promene na elijskom nivou, a
za to je potrebno vreme. Crveno krvno zrnce proseno ivi 120 dana. Za 3-4 meseca zameni se
celokupna populacija eritrocita u krvi. U periodu od 6 meseci zamene se skoro sve belanevine
tela novim molekulima, ak i DNA u genima. Za godinu dana obnove se sve kosti u telu, ak se i
zubna gle zameni i to sve iz hranljivih sastojaka koji su uneti putem hrane.
Iz razloga, to je ishrana sportista veoma vana pojavile su se razne zamke i manipulacije. Da je
to zaista tako potvruju i rei dr Majkla Golgena (Michael Colgan), doktora medicinskih nauka
iz oblasti nauke o ishrani, (nutriciji) koji rukovodi Colgan Institutom za sportsku medicinu u San
Diegu u SAD.
Citat: "Svakim danom sve smo vie izloeni bombardovanju ogromnom masom meusobno
protivurenih podataka sa podruja ishrane (nutricije) ak i netanim, lanim informacijama i
reklamama o proizvodima, za koje se uvek kae da su najbolji za ishranu sportista. Kada smo uz
to svedoci da vrhunski sportisti zavedeni mirisom novca preporuuju, mastima i prostim

eerima natovarene table slatkia kao oficijalnu hranu Olimpijskih igara, kome onda uopte da
se veruje?"
U jednome se svi relevantni strunjaci slau: jedini izvor pouzdanih informacija su referentni,
recenzirani nauni asopisi. Samo podaci nepristrasno, nauno ispitani i provereni mogu da daju
smernice u pogledu sportske ishrane i dodataka ishrani. Treba da se podvue da ishrana sportista
mora da bude meovita i raznovrsna, jer jednolini oblici ishrane mogu dovesti do nedostatka
odreenih hranljivih materija i time naruavanja sportske forme. Mora se voditi rauna o
navedenim bitnim principima za sastav optimalne ishrane sporista, a to su:
-

Sinergizam;
Biohemijska individualnost;
Dinamizam ivotnog stila;
Preciznost;
Fizioloki dinamizam.

Nauka je dokazala da u svim ovim principima, kako u ishrani i optimalnom metabolizmu, tako i
u procesu adaptacije na fizike napore veliku ulogu imaju krvne grupe kao genetski marker.

Kratak saetak za upoznavanje krvnih grupa

ABO sistem krvnih grupa: najznaajniji sistem krvnih grupa, kome je ABO krvna grupa
determinanta za reakciju pri transfuziji i presaivanju organa. Za razliku od ostalih sistema, ABO
krvne krupe imaju dalekoseni znaaj pored ovog, vezanog za transfuziju i transplantaciju - u
determinaciji mnogih digestivnih i imunolokih karakteristika tela. ABO grupe podrazumevaju
etiri grvne grupe: O, A, B i AB. Krvna grupa O nema pravi antigen, ali nosi A i B antitela.
Krvna grupa AB ne proizvodi antitela ni za jednu krvnu grupu, jer ima A i B antigen. (vidi
tabele).
Ako je
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA

A
B
AB
O

Ima ovaj antigen/antigene na elijama organizma

A
B
AiB
Nema antigena

Krvna grupa jedne osobe je nazvana po antigenu krvne grupe koji se nalazi na crvenim krvnim zrncima.

Ako je
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA
KRVNA GRUPA

A
B
AB
O

Poseduje antitela protiv

Krvne grupe B
Krvne grupe A
Nema antitela
Krvne grupe A i B

Kao to se vidi, krvna grupa AB nema antitela i zato je ona univerzalni primalac. Moe da primi
krv bilo koje druge krvne grupe, dok je krvna grupa O univerzalni davalac i nemoe da primi krv

nijedne krvne grupe osim svoje. Krvna grupa A zato to poseduje anti-B antitela, odbacie krvnu
grupu B a krvna grupa B e odbaciti krvnu grupu A jer poseduje anti-A antitela.
Antigen je hemijsko jedinjenje koje podstie stvaranje antitela kao odgovora od strane
imunog sistema. Markeri koji odreuju krvnu grupu se smatraju antigenima krvne grupe, zato to
ostale krvne grupe mogu biti nosioci antitela. Antigeni se nalaze na povrini klica i imuni sistem
ih koristi u otkrivanju stranog materijala. Kancerogene elije (elije raka) proizvode specijalne
antigene, koji se zovu tumorski antigeni. Antigeni kancerogenih elija su u stanju da oponaaju
krvnu grupu i prodru u imuni sistem.
Antitelo je vrsta hemijskog jedinjenja, imunoglobulin koga stvaraju elije imunog
sistema. Slue za specifino vezivanje ili identifikaciju stranog materijala u telu domaina.
Antitela se kombinuju sa specifinim markerima-antigenima-koji se nalaze na virusima,
bakterijama i ostalim toksinima i aglutiniraju ih. Imuni sistem je u stanju da proizvede milione
razliitih antitela u borbi protiv irokog spektra potencijalnih napadaa. Imuni sitem se, uprkos
sloenosti , svodi na dve osnovne funkcije: prepoznati-svoje i ubiti-tue. Dr Peter J. D Adamo je
vrlo simbolino opisao ovaj proces: Na organizam je kao zabava na koju se dolazi samo po
pozivu. Ako gost ima odgovarajuu pozivnicu, ljudi iz obezbeenja mu dozvoljavaju da
ue i uiva. Ako on pozivnicu nema ili je falsifikuje , brzo e biti uklonjen.
Aglutinirati (pojam izveden iz latinske rei-znai zalepiti), oznaava proces pri kome
elije prijanjaju jedna na drugu, pomou aglutinina npr. antitelo lektin (lektini, esti i raznovrsni
proteini iz hrane, imaju aglutinirajua svojstva, koja utiu na krv) koji je specifian prema
odreenim krvnim grupama. Kada se konzumira hrana koja sadri proteine-lektine
inkompatibilne sa antigenom odreene krvne grupe, lektini ciljaju na organ ili organski sistem
(bubrezi, jetra, mozak, eludac i dr.) i poinju da aglutiniraju krvne elije u toj oblasti.
Pozitivan ili negativna RH status? On nema znaaja za metabolizam, ishranu i fizike
napore. Predstavlja dodatno nezavisno grupisanje krvi, koje se zove Rezus ili Rh sistem. Ono
nema nikakve veze sa ABO krvnom grupom, ali je znaajno kod trudnica. Dugo godina lekari
nisu mogli da otkriju zato su neke ene, koje su normalno iznele prvu trudnou, imale
komplikacija sa drugom trudnoom (rezultirale spontanim pobaajem, pa i smru majki). Dr
Landtajner je 1940. godine otkrio da te ene imaju razliitu krvnu grupu od svojih beba, iju
krvnu grupu odreuju oevi. Bebe su bile Rh (+), znai da su nosile Rh antigen na svojim krvnim
elijama. Majke su bile Rh (-), znai da nisu imale antigen. Za razliku od ABO sistema, u kome
se antitela na druge krvne grupe razvijaju od roenja, Rh (-) ljudi ne stvaraju antitela na Rh
antigen sve dok se ne senzivitiraju. To se deava razmenom krvi majke i novoroeneta tokom
poroaja. Imuni sistem majke nema dovoljno vremena da reaguje na prvu bebu. Ukoliko sledea
trudnoa rezultira jo jednom Rh (+) bebom, majka e sada senzitivizirana, proizvoditi antitela
na krvnu grupu bebe. Reakcije na Rh faktor se javlaju samo kod Rh (-) majki koje nose decu Rh
(+) oeva. Rh (+) ene, koje ine 85% populacije, ne treba da se brinu.
AKO OSOBA IMA
Rh antigen
Anti-Rh antitelo

A NEMA
Anti-Rh antitelo
Rh antigen

ONA JE
Rh (+)
Rh (-)

Uobiajeno je pitanje, kako je neka osoba dobila svoju krvnu grupu?

Krv je univerzalna, a ipak i jedinstvena. Odreena je pomou dva seta gena-nasleem od
oca i majke. Determiniu je izmeani geni u trenutku zaea. Kao i geni, neke krvne grupe su
dominantne u odnosu na druge. U nastajanju elija novog ljudskog bia, grupa A i grupa B su
dominantni u odnosu na grupu O. Ukoliko prilikom koncepcije embrion dobije gen A od majke i
gen O od oca, dete e imati grupu A. Nastavie da nosi i oev gen O, koji nije izraen u njegovoj
DNK. Kada dete odraste i prenese svoje gene na potomstvo, polovina ovih gena bie geni za
grupu A, a polovina za grupu O.
Poto su geni A i B podjednako dominantni, dete e imati krvnu grupu AB ako dobije gen A od
jednog a gen B od drugog roditelja. Poto je gen O recesivan u odnosu na sve druge, dete e
imati grupu O samo ako dobije gen O od oba roditelja.
Postoji mogunost da oba roditelja krvne grupe A zanu dete koje e imati krvnu grupu O. Ovo
se dogaa kada svaki od roditelja ima jedan gen A i jedan gen O, a oba daju gen O svom
potomstvu. Na isti nain roditelji sa braon oima zainju potomka sa plavim oima ukoliko oboje
nose uspavani- recesivni gen za plave oi.
Revolucija o krvnim grupama je duboko zahvatila i ula u polje nutricije, stresa,
imunologiju, metabolizma i fizikog napora. Realno je oekivati da e ova revolucija zahvatiti i
procese genetskog ispitivanja ljudskog tela u cilju otkrivanja gena, hromozoma i funkcije svake
elije u izgradnji organizma koji e biti sposoban za super adaptacione sposobnosti kakve su
potrebne u vrhunskom sportu. Najnovija istraivanja upozoravaju da emo uskoro biti u
mogunosti da kontroliemo genetiku kao nikada do sada?! Moda e to biti neka nova
krvna grupa C koja e biti visoko adaptibilna. Putem proizvodnje antitela odbranie se od
svih antigena i njihovih permutacija, prevazii e sve nedae prenaseljenog i zagaenog
sveta i postati dominantna u sportskim performansama. Moda e scenario biti sasvim
drugaiji. Moda e nam nauka dozvoliti da nadvladamo sve ruilake ivotne impulse
(nasilje, rat, kriminal, netolerancija, mrnja, bolesti i dr.), i energiju usmerimo u dalje
usavravanje (jo uvek nesavrenog) ljudskog bia. Nita nije dovreno.

Saetak
Hranljive materije su :
1.
2.
3.
4.
5.
6.

Ugljeni hidrati-najpogodniji izvor energije za organizam;

Masti-drugi izvor energije i prenosnik odreenih vitamina;
Proteini-neophodni za izgradnju i oporavak tkiva, metabolizam (anabolizam);
Vitamini-ivotno vane materije neophodne u procesu metabolizma;
Minerali-neophodne materije u metabolizmu;
Voda-vie od 60% organizma ini voda i ona mora redovno da se obnavlja. Pogreno je i
veoma tetno ne uzimati vodu za vreme fizikih napora-u toku treninga;
7. Celuloza-neophodna je za probavni sistem (varenje) i za opte zdravlje sportiste.
Energetska materija, proizvodnja energije i utroak kiseonika

Energetske
materije
Ugljeni
hidrati
Masti

Proizvedena energija od
1 gr.
4 kal

Utroak kiseonika

Kiseonik/kal

0.7 l

0.175 l

9 kal

2.03 l

0.225 l

Hrana ivotinjskog i biljnog porekla, sadraj i kvalitet proteina

Hrana

% kvaliteta
proteina

% koncentracije proteina

100
94
83
70

12
3.5
17
16

73
83
90

7
7
2

ivotinjskog
porekla
Jaja
Mleko
Govedina
Riba
Biljnog porekla
Soja
Pirina
Krompir

Vitamini rastvorljivi u vodi

Vitamin

Uloga

Znaajan antioksidant, jaa

imuni sitem, uestvuje u
metabolizmu gvoa,
proteina, energije i dr.
Energetski metabolizam i
nervni sistem

B1
Tiamin

Izvor
Svee voe i povre

Crni hleb, mleko, povre, krompir, meso,

leguminoze, jaja, sir, riba, ivinsko meso.

B2
Riboflav
in

Energetski metabolizam i
metabolizam proteina

Mleko i mleni proizvodi, crni hleb, riba,

zeleno povre, jaja.

B6
Piridoks
in

Metabolizam proteina

Hleb, mleko, jaja, povre, orasi, meso, riba

ivinsko meso.

B12

Izgradnja elija crvenih

krvnih zrnaca, nervnog
sistema, proizvodnja energije
i proteina
Energetski metabolizam,
proizvodnja slobodnih
masnih kiselina

Mleko, digerica, jaja.

B3
Niacin
Folna
kiselina

Proizvodnja krvnih elija,

rast, metabolizam

Crni hleb, meso, riba, ivinsko meso,

kikiriki.
Digerica, sirovo zeleno povre, leguminoze

Vitamini rastvorljivi u mastima

Vitam
ini
A
D
E
K

Uloga

Izvor

Rast, obnavljanje tkiva,oi, koa,

imunitet, energetski metabolizam.
Metabolizam kalcijuma u kostima

Margarin, buter, mleko, digerica,

argarepa, umance.
Sunce, margarin, buter, jaje, umance,
riblje ulje
Klice ita, jaja, biljno ulje.

Antioksidant, titi vitamine i osnovne

slobodne masne kiseline
Koagulacija krvi

Zeleno povre

Minerali-osnovna uloga i izvor

Mineral
Gvoe
Kalcijum

Natrijum
Kalijum
Magnezij
um
Fosfor

Uloga
Prenos kiseonika
Izgradnja kostiju, enzimska
aktivnost u miiima (kontrakcija
i relaksacija)
Regulacija tenosti, odrava
ravnoteu izmeu soli i vode
Opta konstitucija
Stimulie transfer u miiima

Izvor
Crni hleb, meso, povre, leguminoze
Mleko i mleni proizvodi, povre, hleb.

Veina hranljivih namirnica, kuhinjska

so.
Povre, voe, krompir
Zeleno povre, orasi, leguminoze, voe.

Izgradnja kostiju

Mleni proizvodi, povre, hleb.

Sastojci u procentima u ishrani-primer za trkae

Sastojci
Proteini
Masti
Ugljeni hidrati
Celuloza
So

Sadraj u %
11
25-30
55-60 eer 10, skrob 45-50
30 grama na dan
5 grama na dan

Osnovni principi u ishrani sportista

-

Za kuvanje koristiti prirodno biljno ulje, uzimati grilovanu a ne peenu hranu;

Kupovati jestivo ulje i margarin sa etiketom polizasieni. Puter i margarin mazati u
tankom sloju. Margarin ne treba koristiti sa povrem;
Izbegavati vie od 3-4 jaja nedeljno;

- Kada se jede crveno meso, odabrati odreske koji nisu masni i odstraniti mast
pre kuvanja. Smanjiti koliinu govedine, jagnjetine i svinjetine. Umesto toga

jesti vie ivinskog mesa i ribe. Smanjiti preraevine i konzervirane

proizvode, kobasice i pite od mesa;
-

Jesti vie hleba-oko 6 kriki dnevno. Prevashodno od integralnog a ne od belog brana;

Pri kuvanju koristiti manje soli i ne dosoljavati obroke za vreme jela;
Smanjiti koliinu eera u aju, koliinu ceralija za doruak. Ceralije koje se koriste za
doruak ne treba da budu zaeerene;
Zamenti punomasno mleko obranim ili poluobranim;
Koristiti mlene proizvode (sir, jogurt) sa malom koliinom masti;
Smanjiti koliinu slatkih kolaa, pudinga, biskvita, dema i dr. Umesto toga, koristiti
svee voe, dehidrirano voe, orahe, ajno pecivo, keks ili sendvie;
Piti iste vone sokove umesto limunada i koncentrata;
Jesti vie povra i salate svih vrsta ukljuujui i krompir i pasulj. Zeleno povre kuvati
krae i sa manje vode;
Jesti vie sveeg voa, sveu vonu salatu i orahe;
Jesti vie proizvoda od itarica kao to su testo od integralnog brana i pirina;

Napomena: predloeni principi su specifini primer za trkae, to svakako vai i za veinu

drugih sportista.

Primer naina ishrane maratonca pred, za vreme i posle takmienja

Predtakmienje
Tri do etiri dana pre takmienja, treba preduzeti korake da se obezbede velike zalihe (superkompenzacija)
glikogena u organizmu. Teki treninzi koji dovode do smanjenja glikogena u miiima, izbacuju se iz trenanog
programa. Umesto toga uvode se laki treninzi. Da bi se koliina glikogena poveala, treba uzimati hranu sa
ugljenim hidratima visokog kvaliteta. Maratonci vie vole hranu koja obezbeuje vee zalihe ugljenih hidrata u
telu, tako da se za vreme takmienja, koristi manja koliina masti za potrebnu energiju. Tradicionalni program
za unos (superkompenzaciju) ugljenih hidrata, obuhvata tri osnovne faze:

1. Sedam dana pre trke, maratonac treba da obavi dugo tranje na oko dvadeset milja ili
30-35 km, da bi ispraznio zalihe glikogena u miiima (nedelja pre podne, ako je
maraton u subotu po podne);
2. Sledea tri dana, maratonac treba da uzima hranu sa velikom koliinom proteina i
malom koliinom ugljenih hidrata (od nedeljnog ruka do ruka u sredu).
3. Ovo se potom zamenjuje obrocima za vreme ruka koji sadre veliku koliinu ugljenih
hidrata i to tri dana pre maratona (od ruka u sredu do ruka u subotu).
Teorijski, ovakav sistem vie nego udvostruiti normalne zalihe glikogena u miiima, ipak on ima i jedan broj nedostataka. Nekim trkaima ne
odgovara da tre trideset i vie kilometara neposredno pre trke. Drugima, trening sa malom koliinom ugljenih hidrata u hrani izaziva napetost.

Mala koliina ugljenih hidarata u hrani obino izaziva dijareju koja moe da iscrpi trkaa i mentalno i fiziki i dovede ga u stanje dehidracije. To
moe da se odrazi na lo san i subjektivni oseaj da sportista nije dobro pripremljen. Da ne bi doao na start sa slabim samopouzdanjem,
negativni aspekti ishrane se moraju izbei.

Postoje dve alternative tradicionalne vrste ishrane i obe podrazumevaju unos vee koliine
ugljenih hidrata, tri ili etiri dana pre trke. Jedina razlika je, to se u jednom sluaju koristi
malo trenano optereenje u poslednjoj nedelji pre trke a u drugom se praktikuje intenzivni
trening pre trke. Oba naina poveavaju zalihe glikogena u miiima, s tim da se drugi naim
pokazao boljim od prvog. Vano je istai da sportista treba da isproba oba naine u toku
trenanog perioda, a nikako da eksperimentie i rizikuje pred vaan maraton.
Jedna od posledica supekompenzacije ugljenih hidrata je poveanje telesne teine. Ugljeni
hidrati se skladite u organizmu vezujui vodu. Poveanje tenosti u telu poveava i telesnu
teinu. Poto organizam gubi vodu i telesnu teinu za vreme maratona, ova superhidracija i
superkompenzacija imaju pozitivan efekat.
Ishrana za vreme takmienja
Unos ugljenih hidrata se nastavlja do poslednjeg obroka pre trke. Predtakmiarski obrok
treba da bude lagan i lako svarljiv. Treba ga uzeti 3-4 asa pre trke. Napitak sa velikom
koliinom ugljenih hidrata mogu uzeti trkai kojim predstavlja problem da jedu na dan kada se
odrava maraton, treba ga uzeti jedan do jedan i po as pre trke. Pie treba da obuhvati meavinu
brzo/sporo resorbujuih ugljenih hidrata. Kod dugoprugakih disciplina, u toplim i vlanim
klimama, vodu treba piti u manjim koliinama sve do poetka trke. Ako se pre dugoprugake
trke popiju dve oljice kafe, one mogu biti korisne poto kofein pospeuje iskoriavanje masti a
doprinosi i utedi zaliha ugljenih hidrata. Kofein je zabranjena supstanca!!! Zabrana se odnosi na
velike koliine te supstance, a ne na koliinu koja se uzima sa ajem, kafom ili blagim piem.
U trkama duim od 10 km, obezbeuju se punktovi (okrepne stanice) sa osveenjem (voda za
pie i za hlaenje sa sunerima). Stanice sa vodom se postavljaju na svakim 5 km i preporuuje
se da trka uzme tenost na svakoj stanici. Dehidracija moe dovesti do toplotnog udara, naroito
kada se tri u toplim i vlanim sredinama. Zato je vano stalno obnavljati tenost koja se gubi
znojenjem. Pola asa pre trke, sportista treba da popije pola litre hladne vode to e mu biti
dovoljno do prve stanice. Uzimanje tenosti za vreme tranja nije lako i treba da se uvebava za
vreme treninga. Treba uzimati i sunere natopljene vodom za rashlaivanje, odnosno spreiti
pojavu pregrevanja organizma. Voda se cedi na glavu i bedra. Maratonac moe i sam da pripremi
pie koje obino sadri neto ugljenih hidrata i elektrolita ili da koristi jedan od mnogih
komercijalnih preparata.
Ishrana posle takmienja
Napitak sa ugljenim hidratima koji e doprineti da se obnovi utroeni glikogen, moe se
uzeti deset minuta nakon takmienja. Ovo se moe vriti i posle svakog treninga. Prvi obrok
treba uzeti jedan i po ili dva asa posle takmienja. On treba da sadri ugljene hidrate, proteine,
vitamine i minerale. Sok od narande ili od paradajza je koristan za obnavljanje izgubljenih
minerala.
Voda i dehidratacija
U trenanim i takmiarskim uslovima,
izdrljivosti, svedoci smo prisutnog izuzetno
dehidratacije i njenog tetnog uticaja. Uspeno
formom i postizanje visokih rezultata zavisi od

pogotovo kada je re o sportovima tipa

problematinog i kompleksnog problema
sprovoenje treninga, upravljanje sportskom
toga koliko trener zna odgovore na sledea

pitanja: Znaaj vode; Kojim se sve putevima gubi telesna voda?; Kada da se pije?; Koliko
tenosti da se pije?; ta da se pije i ta da se ini da ne doe do dehidratacije i pregrevanja
tela?
Sl. Stvaranje i odavanje topolote u toku fizike aktivnosti
(Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle, W. et all. 1996).

Slika prikazuje puteve stvaranja i odavanja toplote tj. kako se organizam oslobaa i uva
od hipertermije (pregrevanja). Postoji vei broj faktora koji mogu da ugroze organizam,
posebno visoka temperature i vlanost vazduha. Oni ometaju normalno znojenje i isparavanje
tela, doveode do hipertermije i toplotnog udara. Visoke temperature sa velikim sunanim
zraenjem a malom vlanou mogu da izazovu dehidrataciju i sunanicu. Sportisti u
disciplinama izdrljivosti, moraju da budu adaptirani za takmienja koja se odvijaju u rizinim
uslovima.
Postoji izreka "Voda koja ivot znai". Ogromnu ulogu vode u sportu samo mali broj
sportista i strunjaka dobro poznaje. Kada se povede razgovor o ishrani sportista odmah se uju
izrazi: proteini, ugljeni hidrati, minerali, vitamini, masne kiseline...itd. A voda? Gotovo da se
voda nikad ni ne spomene. Dovoljno bi bilo rei u prilog znaaju vode, da kada bi se sastavila
lista namirnica prema biolokom znaaju, voda bi bila na elu liste. Poznati ameriki sportski
lekar i istraiva dr Majkl Kolgen (Michael Colgan) smatra da je ista voda najvanija hranljiva
materija u ljudskom telu. To je iznenaujua injenica sa obzirom da je panja sportista
usmerena prvenstveno na aminokiseline, proteine, ugljene hidrate i "svemone dijete".
Voda igra vitalno vanu ulogu u organizmu i bez nje ivot je mogu 48-72 asa u zavisnosti od
predhodnog stanja ei. Voda ini preko 60% ukupne telesne mase odrasle mlade osobe, a ostali
deo otpada na tzv. "istu" telesnu masu. Unutar tela ova velika koliina vode je rasporeena tako,
da se najvei deo, oko 60% nalazi unutar, a
svega 40% izvan elija. Od vanelijske vode
33% se nalazi u meuelijskom prostoru. Samo
7% otpada na vodu koja krui unutar krvnih
sudova (plazmina tenost).
Sl. Koliina vode u pojedinim tkivima i hidrataciona
terminologija: Euhidracija(normalna hidracija tela),
dehidratacija (posledica smanjene koliine vode u telu),
hipohidracija (smanjena koliina vode u telu)
i
rehidracija (nadoknada izgubljene tenosti)

Muskulatura naeg tela sadri 75% vode, mozak

76% a krv 82%. Nekoliko studija je pokazalo da

je nadoknada elektrolita, prvenstveno natrijuma (Na) zajedno sa unosom tenosti, vana da bi se

tenost zadrala u organizmu i ponovo uspostavila ravnotea. Danas to nije problem jer postoje
posebni napici sa optimalnom koncentracijom natrijuma i drugih elektrolita. Napici mogu biti,
izotonini, hipotonini i hipertonini. Izotonini napici imaju isti osmotski pritisak kao i krv.
Brzo nadoknauju izgubljenu tenost i osiguravaju dovoljnu koliinu energije za rad.
Hipotonini napici imaju nii osmotski pritisak od krvi. Mogu da osiguraju odgovarajuu
koliinu tenosti, imaju malu koliinu ugljenih hidrata i pogodni su za sportiste koji trebaju da
odre minimalnu telesnu masu. Hipertonini napici imaju vei osmotski pritisak od krvi. Imaju
za cilj punjenje skladita glikogena u miiima. Nisu pogodni za korienje u toku takmienje i
treninga, uglavnom se primenjuju u oporavku.
Veina istraivanja su dokazala da se slabija fizika aktivnost pojavljuje ve pri nedostatku
tenosti u koliini od 1.8% telesne mase, da 3% dehidriranost muskulature dovodi do gubitka
kontraktilne sposobnosti (snage) od ak 10%, a za 8% smanjuje brzinu! Ovo stanje se ve naziva
dehidratacija i nadalje moe biti kobno po zdravlje sportiste. Kada se izgubi 7% vode dolazi do
kolapsa organizma. Hipohidracija nepovoljno utie na sportske rezultate, oteava
termoregulaciju i dugotrajnije aerobno vebanje. Takoe, nepovoljno utie na kognitivne
funkcije i brzinu pranjenja eluca.
Sasvim je jasno da u toku treninga i takmienja sportisti gube tenost (vodu). Gubitak je najvei
znojenjem, voda se gubi i putem neprimetnog isparavanja kroz izdahnut vazduh koji je zasien
vodenom parom, kroz kou, zatim putem mokrae i stolice. Gubitak vode znojenjem enormno
raste u nepovoljnim klimatskim uslovima, kao to su visoka temperatura i vlaga iznad tzv. zone
komfora, koja se kree od 40-60%. U ovakvim sluajevima gubitak vode moe biti ak 50 puta
vei nego u stanju mirovanja (oko 5 litara). Kako je znoj hipotonina tenost (sadri manje soli
nego ostale tenosti u krvnim sudovima, izmeu i unutar elija), znojenjem se gube i minerali ,
ali u daleko manjem obimu nego vode. Pojaano znojenje veoma brzo dovodi do dehidratacije, a
time i do "zgunjavanja" (poveanja koncentracije) vanelijske tenosti i istovremenog
"smeuravanja" tj. isuivanja elija. Kako je ve napomenuto dehidratacija izuzetno nepovoljno
utie na sportski rezultat, jer se u prvom redu gubi brzina i eksplozivnost miinog rada.
Pored ovoga voda ima i jednu ne manje znaajnu ulogu u toku fizikog naprezanja, a to je
hlaenje. Tokom fizike aktivnosti dolazi do pojaane produkcije toplote (termogeneze), koja je
srazmerna veliini uloenog rada. Organizam se od vika toplote brani aktiviranjen mehanizama
za pojaano odavanje toplote. To se kontrolie preko termoregulacionog centra u mozgu i pod
njegovim uticajem cirkuliua krv treba da obavi dvostruki zadatak. S jedne strane treba da
dostavi dovoljno kiseonika i hranljivih materija do elija, posebno miinog tkiva i da iz njih
preuzmu i odstrane raspadne produkte metabilizma koji se u miiima tokom rada stalno
nagomulavaju. S druge strane, irenjem krvnih sudova, a time i pojaanim dotokom krvi u kou,
treba da se obezbedi pojaano odavanje suvine toplote. To su dva meusobno suprotstavljena
zadatka, kojima je veoma teko udovoljiti. to je koliina krvi koja se odvoji za hlaenje koe
vea, to je protok krvi kroz miie manji i time se efikasnost miinog rada smanjuje. Da bi se
izbeglo pregrevanje tela, neophodno je da se unese to je mogue vea koliina odgovarajue
hladne vode, ali ne ledene, da bi hlaenje tela bilo to efikasnije. Da je to vrlo ozbiljan zadatak,
dokazuje injenica, da tokom fizikog optereenja, produkcija toplote u miiima moe da
poraste ak 20 puta u odnosu na stanje mirovanja. U cilju hlaenja tela velike koliine krvi se
preusmeravaju u krvne sudove koe. Za tu koliinu se cirkuliua krv u centralnom krvotoku
smanjuje, uzrokujui pad udarnog volumena srca (koliina krvi koju srce izbaci u krvne sudove
tokom jedne sistole), pa se i frekvenca srca kompenzatorno ubrzava. Miii ipak ne dolaze do

potrebnih koliina krvi, kiseonika i energetskih sastojaka hrane. Ako je hlaenje tela neefikasno,
veoma brzo dolazi do endogene hipertermije, to znai povienje telesne temperature iznad
37.5C. Od tog stanja pa do sloma termoregulacije i nastanka toplotnog udara, samo je jedan
korak. Pretei znaci hipertermije su crvenilo i zaarenost lica, pulsiranje u slepoonicama uz
istovremeni oseaj hladnog znoja na grudima i leima i na kraju dolazi do kolapsa (gubitka
svesti).
Odgovor na pitanje: Kada da se pije?, glasi: pije se pre, za vreme i nakon fizikog optereenja.
Tenost treba unositi gotovo neprekidno, kontinuirano. Ako se pre treninga i takmienja ne
obezbedi dovoljna hidratacija tela, deficit se vie ne moe nadoknaditi pijenjem tenosti za
vreme treninga ili takmienja. Drugim reima, u trening i takmienja ne treba ulaziti sa
deficitom vode. Mnogi poznaju i primenjuju optereivanje ugljenim hidratima pred takmienje.
To se posebno odnosi na sportove tipa dugotrajnog napora (maratonu, triatlonu, biciklizmu,
hodanju, plivanju, veslanju na duge pruge itd). Oni najmanje dva dana uoi takmienja treba da
primene "punjenje" sloenim ugljenim hidratima i "punjenje" vodom. Sutina ove primene jeste,
da se istovremeno sa procesom punjenja vodom postigne i deponovanje rezervne energije u
miiima u vidu glikogena. Njegovim sagorevanjem se oslobaa voda, koja je na raspolaganju
miiima tj. organizmu u celini. Dokazano je da pad sportskog uinka zbog dehidratacije moe
da se sprei. Deficit vode treba da se nadoknadi kontinuiranim unosom manjih koliina tenosti,
za vreme treninga i takmienja. Ukoliko je to tehniki izvodljivo, preporuuje se pijenje 1 dl
iste vode ohlaene na oko 10C svakih 15 minuta. Unos tenosti se ne sme prekinuti ni nakon
treninga ili takmienja. Ovde imamo i odgovora na pitanje, koliko da se pije?
Postoji vie metoda za izraunavanje nedostajue koliine vode. Najlake primenljiva a time i
najpraktinija metoda je da svaki izgubljen kilogram telesne teine treba nadoknaditi jednom
litrom vode. Ova koliina se izraunava iz razlike telesne teine pre i nakon treninga-takmienja.
Nedostajua koliina vode ne treba da se unese odjednom, ve postepeno u malim porcijama,
sporim pijuckanjem, malim gutljajima. Naglim gutanjem se unese velika koliina vazduha u
eludac, to moe da stvori oseaj neprijatnog rastezanja ili ak greva. Zbog toga se nikako ne
piju gazirane tenosti. Kod veoma tekog optereenja i izraenih dehidratacija zbog ekstremnih
klimatskih uslova, rehidracija treba da se nastavi jo sledeih 12 asova po zavrenom treningu
ili takmienju. Primer: Ako je sportista izgubio 3 litre tenosti (toliko ima manje kilograma), da
bi nadoknadio izgubljenu tenost treba da unese 18-20 x 2,5 dl tenosti. Ovoj koliini treba da
doda i onu koja je potrebna za "pred-punjenje" tj. hidrataciju koja predhodi takmienju ali sa
sloenim ugljenim hidratima. Ovakav sportista treba da popije negde oko 4-5 litara tenosti da bi
popunio isuene elije i pripremio se za sledei napor. Na ovom mestu je vano istai i jedno
pravilo. To pravilo glasi: Dva dana uoi takmienja treba da se piju ekstra koliine tenosti. U
poslednja 4 asa pre takmienja, treba da se nastavi sa pijenjem tenosti na svakih 30 minuta, s
tim da poslednja porcija bude najkasnije 20 minuta pre takmienja. Toliki vremena treba da se
ista voda isprazni iz eluca i mokrane beike. Ne treba se plaiti od javljanja potrebe za
mokrenjem tokom takmienja. Bubrezi tokom fizikog napora gotovo potpuno prestaju da
produkuju mokrau.
Doli smo do sasvim jasnog odgovora na pitanje: ta treba da se pije?

Frekvenca srca raste ubrzano uz gubitak tenosti tokom dugotrajnog napora a zamor
ranije nastupa. Sa uzimanjem tenosti od 100 do 200 ml u kraim intervalima, frekvenca srca je
nia, efikasnost vea, a zamor se odlae.
Voda, hladna, ista voda. Voda ohlaena (negde oko 10 stepeni C) se znatno bre apsorbuje u
crevima nego voda na sobnoj temperaturi. Ona pored toga i hladi krv tj. spreava da se telo
pregreje. Skoro sve to se doda vodi usporava njenu apsorpciju. Kada je potreba za istom
vodom urgentna, najbolje je da se pije ista destilovana voda. Izgleda da jo uvek postoje dileme
od kog perioda nakon optereenja koje je bilo vezano sa dehidratacijom, treba zapoeti proces
superkompenzacije ugljenih hidrata, kada u vodu dodati ugljene hidrate. Za sada vodi miljenje
da to treba uiniti u prvom asu nakom optereenja.
Sl. Ekstremna posledica dehidratacije na velikim temperaturama vazduha (naruena koordinacija i poremeaj u
centralnom nervnom sistemu). Hlaenjem i uzimanjem tenosti u toku napora, spreie se pregrejavanje organizma i
dehidratacija.

Vodu posle velikih napora treba pijuckati hodajui. Kontrakcija miia je najbolja pumpa za
dovod krvi. Kada se miii naglo opuste veoma esto dolazi do greva i povreda, jer izmoreni
miii u mirovanju ne dobijaju dovoljno krvi da bi se otklonili nagomilani raspadni produkti.
Treba izbegavati gazirana pia.

Superkompenzacija ugljenih hidrata

Nakon to su pre tridesetak godina vedski istraivai predvoeni doktorom H. Astrand-om,
razvili tehniku popunjavanja glikogenskih rezervi, velika veina autora koja se bavi ovom
problematikom smatra da je popunjavanje rezervi glikogena prava umetnost i da meu
ergogenim sredstvima koja bitno doprinose rezultatima, ima poasno mesto. Superkompenzacija
glikogena je tehnika korienja raznih ugljeno hidrata da bi se dobilo pogonsko gorivo u
miiima i jetri. Ugljeni hidrati predstavljaju najkvalitetnije energetsko gorivo za rad miiapogonska energija koja, ako se unese u pravo vreme, u odgovarajuem kvalitetu i kvantitetu,
obezbeuje postizanje vrhunskih rezultata bez obzira na stepen optereenja. Iz ovog razloga
usavravanje procesa popunjavanja ugljenohidratnih depoa je od presudnog znaaja u trenanim
i takmiarskim uslovima. Telesne rezerve ugljenih hidrata vrlo brzo daju ogromnu energiju ali se
i vrlo brzo potroe.
Pojam (carboloading) podrazumeva punjenje rezervi glikogena 3-4 dana pre
takmienja prema reimu korak po korak do cilja tj. jesti testeninu i piti energetike kako bi
unos ugljenih hidrata iznosio vie od 0.5 kg dnevno. Tehnika je jednostavna ali su jako vani
detalji protokola. Ako uopte postoji tajna onda ona lei u tzv. multi-nutrient recovery drinkssredstva za ubrzavanje procesa. Britanski istraivai sa Nottingham Uneversity su zakljuili da
se kao glikogenski akcelerator u napicima treba koristiti kreatin koji daje dva puta bolje
rezultate od napitka sa samo ugljeno-hidratima. Kanadski strunjaci su definitivno utvrdili da se

daleko bolji rezultati postiu sa napicima za oporavak na bazi kombinacije proteina i ugljenih
hidrata, od onih sa samo ugljenim hidratima. Za oporavak glikogenskih rezervi u miiima (uz
strogi reim ishrane) potrebno je dvadesetak asova! Iz ovoga proizilazi pravilo da za vreme
treninga treba davati tenost za oporavak sa 7-8% ugljenih hidrata. Odmah nakon treninga
koncentraciju ugljenih hidrata treba znatno poveati.
Sl. Princip punjenja glikogenom
u takmiarskom mikrociklusu
nedelju dana pre maratona
(Pruzeto iz Exercise Physiology.
Mcardle, W. et all. 1996)

Biohemijska
osnova
generisanja
energije
u
miiima:
Primarni izvor
energije za rad miia je
adenozintrifosfat
(ATP).
Za organizam je mnogo
jednostavnije da
razgradi glikogen iz miia i sagori krvni eer i usput da generie ATP, nego da to isto uini iz
masnih kiselina. Pri tome, ATP se stvara znatno bre iz ugljenih hidrata nego iz masti. Brzina
sinteze ATP-a iz ugljenih hidrata je oko1.0mol/min
(mol = hemijska masena jedinica), dok se iz masti generie 0.5 mol/min ATP-a. Na taj naim za
isti vremenski period ugljeni hidrati daju dvostruko vie energije nego masti. Tokom anaerobnog
rada pri kome se koriste samo ugljeni hidarti u energetske svrhe, stvaranje energije raste na ak
2.4 mol/min, to je oko 5 puta vie nego to se moe dobiti iz masti.Kada se istroe zalihe
ugljenih hidrata pri daljem miinom radu u energetske svrhe se koriste masti i dostignua
rapidno opadaju. Iz tog razloga svaki sportista treba da dobro isplanira i relizuje svoje rezerve
ugljenih hidrata (superkompenzaciju) da bi sagorevanje masti u energetske svrhe sveo na
najmanju moguu meru. Ovo ne vai samo za dugotrajne aktivnosti kako se to uglavnom misli
nego i za kratkotrajne sportske discipline. Da bi se postigao visok sportski rezultat i pobeda u
bilo kojoj sportskoj aktivnosti, potrebni su dugotrajni veoma naporni treninzi, a pri tome
energija se crpi iz ugljeno hidratnih izvora. Ovaj se cilj , bez dovoljnih zaliha ugljenih hidrata ne
moe postii.
Dokazano je da i motivisanost i samopouzdanje sportiste direktno srazmerno opadaju sa
iscrpljivanjem glikogenskih rezervi u miiima.
Sutina je da se zahtevi treninga i takmienja dobro usaglase sa zalihama ugljenih hidrata.
Ako je sportista pri kraju svakog treninga znatno sporiji, slabiji, u nedostatku energije, isto e se
dogoditi i u kljunim-zavrnim minutama takmienja. Da bi se to bre stekli snani i efikasni
miii, unos i koliinu ugljenih hidrata treba isplanirati tako, da rezerve potraju do zavretka
treninga. Ovo dobro "pamte" mozak i miii. Trening i tempiranje unosa dovoljnih zaliha
ugljenih hidrata su individualno razliiti od sportiste do sportiste. Jedan od jednostavnih naina
koji moe da prui opte smernice je da se ugljeni hidrati podele u tri kategorije: pre, za vreme i
posle treninga ili takmienja. Vana je injenica da miii mogu znatno manje da iskoriste
glukozu uzetu neposredno pre treninga-takmienja, nego glukozu koja je apsorbovana satima
ranije. To je zbog toga, jer se taj eer ve pretvorio u glikogen a neposredni, prirodni izvor
energije u miiima, jeste glikogen. Najvaniji inilac u postizanju vrhunskih sportskih
dostignua je superkompenzacija glikogena u miiima pre poetka takmienja.

Najveu superkompenzaciju glikogena je mogue postii izmeu dva treninga, a

najpovoljnije vreme za stvaranje zaliha miinog glikogena je neposredno po zavretku treninga.
Iz tog razloga je razumljivo zato je neophodno obezbediti dovoljne koliine ugkljenih hidrata
upravo u tom periodu.
Na osnovu velikog broja istraivanja vrenih na mnogobrojnim grupama sportista i u razliitim
sportskim granama, dolo se do zakljuka da se neposredno po zavrenom optereenju unese 225
grama polimera glukoze (kompleksna jedinjenja gde su molekule glukoze meusobno povezane,
tako da grade due lance koji se nakon unoenja u crevni trakt sporije apsorbuju i ne izaziva
nagli i snani porast nivoa eera u krvi, insulinsku sekrecije kao odgovora na hiperglikemiju) i
malih koliina fruktoze (do 2%) rastvorenih u dovoljnoj koliini vode i da je koncentracija
rastvora ispod 10% (obino od 5 do 7%). Navedena koliina od 225 grama ugljenih hidrata je
samo okvirna. Individualne razlike su veoma velike, posebno kod sportova izdrljivosti gde unos
u pripremi za takmienje moe da iznosi 600 pa i 900 grama. Pri proraunu uzimaju se u obzir:
telesna teina, telesna graa (sadraj masnog tkiva), karakter i trajenje fizikog napora i
pripremljenost sportiste. Na proraunatu koliinu treba dodati neto vie, da bi unos ugljenih
hidrata bio prepokriven tj. da bi se ostvarila superkompenzacija. Dva izuzetno znaajna razloga
postoje za to.
Prvi je da se sa superkompenzacijom glikogena, ak ni najvei napor nee dovesti do
nestaice izvora energije u miiima to je vano, da se ne bi javili znaci iscrpljenosti i klonulosti
pred ciljem.
Drugi je da superkompenzacija glikogena spreava razgradnju vlastitih miia sportiste i
njihovo korienje u energetske svrhe. Ako bi dolo do jakog katabolizma miia, o dobrim
sportskim rezultatima vie ne moe da bude govora.
U procesu superkompenzacije ogromnu ulogu igra insulin. Njegov je glavni zadatak da prenosi
glukozu i aminokiseline do unutranjosti svih elija tela. Bez njega glukoza ne bi mogla dospeti u
elije i dati energiju za rad. Insulin je neophodan za miine elije. On svojim dejstvom sa jedne
strane obezbeuje dovoljan izvor energije za rad miia, a s druge strane dovoljno gradivnih
elemenata za izgradnju miinih belanevin. Iz tog razloga mnogi sportisti, pogotovo u
disciplinama tipa snage, koriste odreene dodatke u ishrani koji podstiu luenje insulina (npr.
preparati koji sadre hrom-pomae insulinu da se lake vee za insulinske receptore elija
miia).
Izraunate dnevne potrebe ugljenih hidrata treba podeliti u vie manjih porcija, i unositi ih
nekoliko puta. Koliinsko mali unos eera obezbeuje stabilan nivo glikemije i insulinemije bez
vrhova i padova, olakava ugradnju glukoze u miini glikogen i tako poveava
superkompenzaciju glikogena. Pri dugotrajnom treningu i takmienju, mogu da se troe manje
koliine ugljenohidratnog napitka (oko 40 grama na 1 as, u koncentraciji izmeu 5-10%).
Vii stepen superkompenzacije glikogena se ostvaruje kada se popuna glikogenskih zaliha
vri kada su miii potroili rezerve, jer je to najvei podsticaj za funkcionisanje enzima
glikogen sintetaze . Bez prisustva dovoljnih koliina ovog enzima, uneti ugljeni hidrati se
pretvaraju u rezervnu mast tj. doprinose debljanju.
Optereenja u treningu prilikom popune rezervi glikogena (superkompenzacije) ne treba da budu
suvie velika ali treba da angauju to veu miinu masu tj. to vie miinih grupa. To ne sme
biti aerobni trening ve dominantno "miini" (streing, rad u teretani i sl). Ovo treba samo da
podstakne pomenuti enzim (glikogen sintetazu), kako bi se ugljeni hidrati ugradili u glikogen a
ne u mast.

Popunjavanje glikogenskih depoa je deo tempiranja sportske forme za vreme takmiarskog

perioda jer je kompatibilan sa tejperom tj. manjenjem obima i intenziteta rada. Metoda koju je
razvio Astrand jo 1973. se sastoji iz dva dela:
- Pranjenje glikogenskih depoa 6-4 dana pred takmienje, preko iscrpljujuih
dugotrajnih treninga i ishrane siromane ugljenim hidratima (do 15% ukupnog
kalorijskog unosa), a bogate mastima i belanevinama.
- Kada se sportisti kome su na taj nain ispranjeni depoi glikogena, 3-1 dan pre
takmienja smanji intenzitet i obim rada na treninzima, da mu hrana bogata
ugljenim hidratima onda dolazi do superkompenzacije tj. do poveanja sadraja
glikogena u miiima preko uobiajenog nivoa.
Klasina metoda punjenje glikogenskih rezervi iskustvom i eksperimentima mnogih autora je
usavrena (Force feeding). Od tano 6 dana pred takmienje i primene tzv. ok treninga-udarnog,
svaki dan pred takmienje je detaljno isplaniran. Strogo je odreen unos ugljenih hidrata (g/kg),
stepen, karakter i trajanje optereenja na treningu. On se svakako razlikuje za sportove i
sportske discipline tipa izdrljivosti, brzine i snage.
Stanje potpune iscrpljenosti glikogena u vreme smanjenog unosa ugljeno-hidratne hrane moe se
jednostavno utvrditi ketostiksom (tapiima za hemijsko testiranje). Kada ketostiks pokae
pozitivnu reakciju (promeni boju), to je siguran znak da su rezerve glikogena iscrpljene
(pojavljuje se produkcija ketona-ketonemija) i da se moe pristupiti njihovom efikasnom
popunjavanju.
Telo koje je u stanju ketoze (pozitivna reakcija na ketostiksu) izuzetno upija ugljene hidrate, kao
suv suner vodu. U normalnim uslovima organizam uskladiti 2-3 gr. glukoze na 100 gr. telesne
mase, dok e u stanju ketoze uskladititi 4-5 gr. na 100 gr. telesne mase. Na taj nain
glikogenske rezerve dovode do toga da miii budu sposobni uskladititi i proizvesti vie
energije, da zadre znatno vee koliine vode koje glikogen vezuje i izvlai iz potkonog tkiva,
to znatno ublaava dehidrataciju tokom sportskog napora.
Za vreme popunjavanja glikogenskih rezervi treba ograniiti unos natrijuma (zadrava vodu).
Vano je proveriti sadraj natrijuma u namirnicama koje su u ishrani zadnja tri dana pre
takmienja. Pri popunjavnju glikogenskih rezervi ne preporuuje se unos preraenog eera.
Konzumiranje sirovog eera dovodi do veeg luenja insulina koji izaziva neeljenu retenciju
vode u potkonom tkivu. Pri nekontrolisanom unosu ugljenih hidrata vrlo lako se moe doi u
ketozno stanje (upotreba ketostiksa). Navedeno treba izbegavati jer u tom stanju umesto
efikasnog gubitka masti dolazi do gubitka miine mase. Bez rezervi ugljenih hidrata sportisti
gube velike koliine vode to dovodi do naglog gubitka miine mase, a samim tim i do gubitka
energije. Umesto da se na takmienjima oseaju dobro i spremno, oni se oseaju iscrpljeno i
dehidrirano.
Ne smemo zaboraviti i zanemariti injenicu, da nisu ugljeni hidrati samo gorivo za
miie. Oni su i najznaajnije pogonsko gorivo za mozak. Mentalna-psiholoka spremnost
(koncentracija, sigurnost i dr) zavisi od stanja supekompenzacije glikogena. Ugljeni hidrati su
pored ostalog i regulator raspoloenja (mood elevator) to je za vrhunske sportiste izuzetno
vano!!!
Sl. Prosene vrednosti koncentracije glukoze u plazmi tokom produenog visokog intenziteta aerobnog rada kada
osoba ne uzima dodatne ugljene hidrate (krivulja sa kvadraticima) i kada uzima polimere glukoze (linija sa
kruiima). (Preuzeti iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Slika dokazuje da se visok intenzitet rada moe odrati i produiti samo pod uslovom ako
sportista pravovremeno uzme polimere glukoze. Proces je individualan, pa je potrebno svakom
sportisti testom odrediti tano vreme (kada uzeti) i koliinu.

Izgradnja miinog tkiva

Kada je u pitanju poveanje miine mase bez trunke masnog tkiva, danas postoji
ogroman broj razliitih preporuka. Od FDA u vidu dnevnih preporuenih koliina belanevina
(RDA-iznose 0.75 grama proteina na kilogram telesne teine za osobe koje se ne bave sportom),
nedovoljno informisanih lekara, nutricionista, dijetetiara koji tvrde da su RDA jedinice potpuno
odgovarajue za svakog bez razlike, pa do onih koji nude "udotvorne" meavine u prahu i
tenom obliku proteine i aminokiseline da bi miii rasli brzo i snano.
Sl. inioci koji reguliu izgradnju miinog tkiva i njihovi meusobni odnosi
(Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996.).

Presudni uticaj na razvoj i izgradnju miinog tkiva ima genetski faktor-direktno i preko nervnog sitema i
tipa motorike aktivnosti. Uticaj endokrinog sitema-indirektan preko meuzavisnosti sa faktorom ishrane i faktorom
uslova sredine. Fizika aktivnost i ishrana su u direktnoj meuzavisnosti i imaju kako pojedinani tako i zajedniki
direktan uticaj na razvoj miinog tkiva. Duplu vezu imaju sredinski uslovi i nervni sistem, koji direktno,
pojedinano i istovremeno zajedno utiu na miino tkivo (vidi sliku).

Ovakvo stanje zbunjuje trenere i sportiste. Jedino nauno dokazani rezultati koji su u svakom
trenutku dostupni proveri su ono na ta se ozbiljni sportski strunjaci i sportisti trebaju osloniti.
Poseban problem predstavlja istovremeno poveanje iste miine mase (suve telesne mase) i
najvee mogue snage miia. Ovo zavisi od usklaenosti dobro odabarane, kvalitetne i
odgovarajue prirodne hrane i karaktera trenanih optereenja.
Uoi treninga i takmienja, izuzetno je vano da se poveano unose proteini. Samo tako moe da
se zatiti i ouva postojea miina masa. Tokom treninga organizam ne vri sintezu
belanevina, nego troi energiju za rad miia. Ako je optereenje veliko i dugotrajno, dolazi do
razlaganja belanevina miia - katabolizma, da bi se obezbedila neophodna energija. U ovom
sluaju napori su preterano veliki u odnosu na zalihe glikogena, tako da telo bukvalno prodire
vlastite belanevine u energetske svrhe tj. dolazi do "kanibalizma" sopstvenih miia.
Dokazano je da sportisti pri napornim treninzima gube belanevine putem znoja. Kod njih se
odvija i mikrohemoliza (raspadanje) eritrocita izazvana mehanikim i fiziko-hemijskim
procesima, to zajedno sa troenjem belanevina u energetske svrhe dovodi do znatnog oteenja
miia. Jasno je da je potreba za unosom veih koliina proteina kod sportista potpuno
opravdana ali dnevne potrebe za belanevinama su kod razliitih sportista iz razliitih sportskih
grana, veoma razliite. Razna istraivanja su pokazala da se te potrebe kreu od 1,5-2,0 gr/kg
telesne teine pa sve do preko 3 grama/kg na dan (bodi-bilderi). Osnovna smernica za dobijanje
ovih vrednosti je odravanje pozitivnog bilansa azota. Ako se sa unosom belanevina pretera
dolazi do debljanja. Isto kao da je uneta masnoa ili velika koliina ugljenih hidrata, sa tom
razlikom to tada sportisti imaju veliku miinu masu i mnogo potkonog masog tkiva.
Prilikom izgradnje vitke (suve) miine mase, anabolno dejstvo peptida (kada su dve ili vie
amiokiselina povezane peptidnim vezama u pepdite), iskazano preko pozitivnog bilansa azota je
najvee. Informacije koje prenesu peptidi izazivaju takve fizioloke odgovore, koji se nikada ne
javljaju kao odgovor na dejstvo pojedinanih tj. slobodnih aminokiselina. Novija istraivanja
pokazuju da dipeptidi i tripeptidi prenose signale jetri da produkuje somatomedin-C, koji je
anabolni faktor rasta i stimulie izgradnju miia. Taj se faktor naziva inzulinu slinim faktorom

rasta. Za izgradnju vitke miine mase, najefikasnijim su se pokazali hidrolizati proteina

(najkvalitetniji hidrolizati se dobijaju iz belanceta jaja) koji poveavaju miinu masu ak 7,5%.
Dobro odmeren (individualno odreen) povean unos belanevina sa kombinacijom
odgovarajueg treninga (specifine vebe i metod rada sa tegovima, npr. maksimalno dizanje
tereta sa malim brojem ponavljanja i super teke serije) predstavlja primarni stimulus za
izgradnju i jaanje miia. Dokazano je da tako pojaano unoenje belanevina stimulie luenje
insulina i hormona rasta (IGF-1) koji imaju anabolno dejstvo i putem antikatabolnih mehanizama
spreavaju razgradnju miinih belanevina u energetske svrhe. Sloeni ugljeni hidrati uzeti u
svrhu prepokrivanja, kako je to ranije opisano-deluju antikatabolno. Ograniavaju i spreavaju
troenje gradivnih belanevina miia, te se i pri izgradnji miine mase moraju ispotovati
principi superkompenzacije glikogena. Samo naporan i optimalan trening i odgovarajua
izbalansirana ishrana, mogu da rezultiraju oekivanom miinom masom i snagom.
Kljuni momenat koji odreuje izgradnju miine mase bez tetnog gojenja-poinje i zavrava se
metikuloznom kontrolom unosa ugljenih hidrata. Kontrola unosa ugljenih hidrata podrazumeva
poznavanje glikemijskog indeksa, i to u relaciji sa inzulinskom sekrecijom. Insulin je kljuni
glikoregulacijski hormon. U sprezi sa glukagonom, insulin ispraa i prebacuje glukozu preko
elijske membrane u citosol miinih elija. Insulin je vitalno vaan i za transport glikogenih
aminokiselina, kao i aminokiselina razgranatog lanca, (engl. branched chain amino acids,
BCAA) u miino tkivo. Insulin je kljuni hormon za ubacivanje glukoze u masno tkivo gde se
ista pretvara u trigliceride (neutralne masti). Naunici su otkrili da odreeni nivoi insulina u
krvotoku razliito usmeravaju glikozu i BCAA, u pravcu miinog, masnog tkiva. Ova injenica
je kod sportista od izuzetnog znaaja. Hijerarhijski gledano, insulinska regulacija tkiva je
sledea: za iskoriavanje glikoze u miinim elijama plazmatski nivo insulina je najnii, slede
elije vezivnog tkiva, dok su za ulazak glikoze u masno tkivo potrebne znatno vee koliine
insulina. To je teorija o pragu anabolne aktivnosti pojedinih tkiva u svetlu insulinske
regulacije. Veoma je vano da je nivo eera u krvi tako podeen da generie idealan insulinski
odgovor tj. najoptimalniji prag anabolne aktivnosti. Drugim reima, insulinemija sve vreme
treba da servisira skretanje glikoze u pravcu miinog, a ne masnog tkiva. Cilj pravilne
suplementacije ugljenim hidratima treba da bude postizanje idealnog nivoa glikemije-i to
planiranjem optimalnog vremena i obroka (koliine) ugljenih hidrata da bi se podesio idealan
prag insulina koji pospeuje anabolnu aktivnost miia.
Prilikom suplementacije ugljenim hidratima (stvaranje supekompenzacije ugljenih hidrata)
polimeri glukoze su znatno povoljniji od prostih monosaharidnih molekula, jer se sporije
apsorbuju u crevima, te ne izazivaju nagli, snaan i (u pogledu pravca kretanja glikoze) tetan
porast nivoa eera i insulina u krvi. Postepenom i kontinuiranom apsorpcijom ugljenih hidrata
u crevim spreava se nepoeljna gruba fluktuacija nivoa glikemije i insulinemije, to obezbeuje
nesmetano stvaranje velikih koliina glikogena u miiima. Neto fruktoze se dodaje zbog toga
to je ona primarni izvor energije za sintezu glikogena u jetri. Svaki molekul glikogena stvoren u
miinim elijama sa sobom povlai u elije po 3 molekula vode. Optimalni, kontinuirani nivo
ugljenih hidrata u krvotoku i dobra hidratacija organizma (a samim tim i miia) osnovni su
preduslov za pojaanu izdrljivost sportiste i podsticanje adekvatnog nivoa anabolizma odnosno
izgradnje miinog tkiva.

Doping u sportu

Ovo mi ne prija zbog toga u to ostaviti, nego, ovo mi ne kodi pa u ga uzimati. Snaga
prirode u mladosti prelazi preko mnogih neumerenosti, ali kad starost najzad doe, taj se
dug ipak mora platiti...
Prirodni zakon, (lex naturalis), jeste izvestan propis-opte pravilo do koga se razumom
dolo. Po njemu je zabranjeno oveku da ini ono ime se unitava ivot ili se oduzimaju
sredstva za odravanje ivota, da proputa ono ime bi po njegovom miljenju ivot
najbolje mogao da se odri. F. Bekon (1651-1626)
Nedozvoljena stimulativna sredstva (doping) javljaju se danas svakim danom. Veruje se
da je doping star koliko i oveanstvo. Specifina masovna ciljana upotreba u sportu je otpoela
kada su prvi veliki svetski rezultati dostizali "granicu snova" i kada se nauka u sportskom
treningu poela intenzivno razvijati. Taj period je zapoeo negde oko 1950 godine. Visoki
rezultati i veliki napori na treninzima su mnogim sportistima dali podstrek da u dopingu nau
spas u veini sportskih disciplina, posebno u onima tipa izdrljivosti i snage. Od prvog
zabeleenog smrtnog sluaja zbog prekomernog uzimanja dopinga (trimetil-a) bicikliste Linton-a
u trci Bordo-Pariz 1886, godine, broj onih koji su podlegli dopingu je sve vie rastao. Danas, kao
i 1955. godine u trci "Tour de France" ne jenjava afera oko dopinga, naprotiv ak je i
intenzivnija, to je u neskladu sa preduzetim sve drastinijim merama kanjavanja. U ovakvoj
situaciji postavlja se pitanje: Da li je kanjavanje reenje?!. Oigledno da nije. Izgleda da je
kazna i nuna jer se odreeni propisi sportskih takmienja moraju potovati. Oko 1960. godine
amfetamin i metilamfetamin su bili stalno na listi doping preparata koje su biciklisti masovno
koristili. Tek 1966. god. usledile su diskvalifikacije sportista i novane kazne zbog uzimanja
pomenutih preparata, ali jo i koramin-a i efedrin-a. Od tada, dokaza dopingovanih sportista je
bilo mnogo ali je osumnjienih bilo daleko vie. I onda kao i danas, sumnjalo se u svakog ko je
postigao dobar rezultat. Sumnjalo se i mistifikovalo. Zabeleeno je da je prva primena
anabolikih steroida poela oko 1950. godine i da su je primenili Amerikanci kod bacaa, dizaa
tegova i rvaa. Prva laboratorija za detekciju dopinga obrazovana u Firenci 1961. godine i da je
od tada zapoela velika borba protiv dopinga. U Belgiji i Francuskoj 1965 godine donet je i
Zakon o zabrani dopinga.
Definicija o dopingu ima mnogo. Od 1963. kada je Evropski savez za sport prvi krenuo u
odlunu akciju protiv dopinga i kada se morala odrediti i definicija dopinga, ta definicija je
doivela velike transformacije. Kasnije je uz definiciju dodata i lista nedozvoljenih sredstava,
kazna za sportiste a zatim i za rukovodstvo. Tako zvana "crna lista" doping sredstava iz godine
u godinu se irila i sportista se smatrao dopingovanim ukoliko je koristio neko sredstvo sa liste
zabranjenih. Prva definicija je glasila: "Doping je davanje ili uzimanje vetakih preparata u
bilo kakvom obliku, davanje fiziolokih supstanci u abnormalnim koliinama i
neuobiajnim putem zdravim osobama, sa iskljuivim ciljem da na vetaki i nekorektan
nain podie sposobnost za takmienje. I najrazliitije psiholoke mere za podizanje
ovekove sposobnosti smatraju se kao doping". Kasnije je ova poslednja reenica izbaena iz
definicije.
Neke od definicija dopinga su:
Po Karpoviu, doping su svi fiziki i hemijski agensi koji poveavaju uinak kod oveka sportiste.
Po Mioliu, doping predstavlja supstancu koja vetakim putem poveava kondiciju, jer
utie na centralni nervni sistem i smanjuje umor.

Po Foa-u, doping je sredstvo koje poveava i dovodi do efikasnosti organe na treningu i

takmienju.
Demoley smatra da je doping nepoteni dodatak za stimulaciju sportiste.
Challeybert smatra da svaka supstanca koja odmah poveava uinak- doping.
La Cava smatra da je doping svako sredstvo koje dovodi do eksitatornih elemenata.
Prokop smatra da je doping svaki pokuaj povienja sportskog rezultata sredstvima koja
se normalno ne uzimaju ali se ovom prilikom uzimaju u velikim dozama. Nije vaan nain
uzimanja leka.
Doping je davanje ili uzimanje medicinskih preparata u bilo kakvom obliku u
abnormalnim koliinama zdravim osobama, sa iskljuivim ciljem da na vetaki i nekorektan
nain podigne sposobnost takmiara.
U Madridu 1963. godine je doneta sledea definicija: Lekovi koji ve po svojoj prirodi ili
dozi poveavaju telesnu sposobnost preko normale, smatraju se kao doping.
Doping su sredstva koja poboljavaju sportski rezultat a koja se normalno ne uzimaju, ili
ne u tako velikim dozama.
Doping je sredstvo kojim se nefizioloki poveava radna sposobnost sportiste primenom
lekova oralnim, intramuskularnim, intravenoznim putem bilo da sam sportista uzima, ili dobija
od trenera ili menadera za vreme treninga ili za vreme takmienja.
Godine 1952. smatralo se da je doping uzimanje svakog medikamenta koji poveava
uinak za vreme takmienja.
Godine 1963. za doping se smatrala svaka supstanca koja se daje zdravim osobama u
nenormalnom obliku ili na nenormalni nain.
Godine 1970. doping je ve smatran za lek koji poveava sposobnost i uinak kod
sportiste u takmienju. To je unoenje nefiziolokih supstanci.
Godine 1971. doping su bile sve supstance upotrebljene u terapeutske svrhe koje
ostvaruju uinak kod sportiste.
Doping je uzimanje lekova (ili davanje) od strane sportiste ili njegovog pomonog
osoblja, trenera, menadera, rukovodioca tima, masera pre takmienja ili za vreme takmienja
sa ciljem poveanja uinka u sportu.
Primena farmakolokih sredstava u procesu sportskog treninga i takmienja mnogo
godina ranije a danas posebno, predstavlja ogromnu aferu i mistifikaciju. Dileme koje se u vezi
doping sredstava javljaju vie su moralne nego zdravstvene. Zdravstvene dileme gotovo da i ne
postoje, jer je tetnost svih vetaki stvorenih supstanci dobro dokazana. Od preparata iz
porodice heroina i kokaina, nae predstave i saznanja o dejstvu velikog broja dananjih
farmakolokih sredstava su vrlo oskudna i protivurena. Najvei razlog za ovo je naalost
sakrivanje i beanje od istine i time stalno svrstavanje dopninga u sportu u "tabu teme". Trener je
duan da upozori svakog sportistu koji je krenuo putem ostvarivanja vrhunskih sportskih
rezultata, o tome na koji se sve nain ostvaruju ovakvi ciljevi. Niko pametan nee afirmisati i
propagirati primenu farmakolokih sredstava i nuditi nekakve "arobne pilule" koje dovode do
uspeha. Zapitajmo se: Da li samo (i same) visoke norme za uee na mnogim vrhunskim
sportskim manifestacijama predstavljaju nunost za korienje stimulativnih sredstava!?, a da se
o ekstremnim naporima i osvajanju medalja na tim takmienjima i ne govori. Od sportista se
trai maksimum. To zahteva rukovodstvo koje vodi sport! To zahteva publika, koja uvek trai

"vie" od sportiste! To trai nacionalni savez! Olimpijski komitet! To zahteva tampa!. Pred
ovom iznuenom istinom, oni koji su direkto uestvovali u odreivanju takvih normi i zahteva,
nesmeju se pretvarati u sudije, delioce pravde i promotere moralnih kodeksa, jer je to ista
prevara. Danas smo suoeni sa trkom za rekordima na skoro svim poljima ljudske delatnosti
(umetnosti, kulture, nauke, tehnologije, politike, biznisa i td.) i svedoci slavljenja velikih dela. Da
li je ikada neko od slavljenika iz ovih prostora podvrgnut doping kontroli i doivotno eliminisan
iz dalje trke?! Sportisti jesu. Dakle, otvaramo samo moralna pitanja za koja smo sami krivi to
nemamo odgovor. Ako nas u poljoprivredi rekorderi truju raznim pesticidima, proizvoai
prehrambenih proizvoda konzervansima, muziari hipnotiu muzikom, genijalci koriste sredstva
za jaanje memorije i odlaganja umora...!? Ako je to tako, zar nije pravo sportiste da sam odlui,
da li je uspeh u ivotu vredniji od samog ivota!?.
Jednom je ameriki novinar Bill Gilbert, opisujui stanje u trci za rekordima u savremenom
sportu rekao:"Nema tog sredstva kojeg sportista nee koristiti, ako je uveren da e mu ono
doneti uspeh, ma koliko to bilo samo po sebi riskantno". Ovo moemo potpuno da
razumemo, jer organizatori koji ele "rekord po svaku cenu", zahtevaju od sportista nemogue da
bi postigli mogue, ali i obrnuto. U tom sluaju na prvom je mestu profit, slava, klupski interes,
nacionalni presti i mnogo toga vie.
Moralnije je izneti pravu istinu i sistematski edukovati sve strune kadrove u sportu u vezi
farmakolokih sredstava, nego pravno goniti, organizovati hajku i "pecati dopingovane"
na bazi etikih i pravnih normi.
Najgori, kako u sportu tako i u dopingu, su oni koji zastupaju neku "srednju vrednost o dopingu"
jer oni ne znaju ni tetne ni korisne strane dopinga. Nita manjim posledicama ne doprinose ni
oni koji smatraju da doping i nije neko veliko zlo u sportu, kao i oni koji preteruju u vezi
tetnosti dopinga.
Postoji veliko arenilo u vezi zauzimanja stavova o dopingu u sportu, kako meu pojedincima
tako i meu dravama. Imali smo i imamo prilike da se uverimo kako su mnoge drave
kategorino protiv dopinga, dok druge i ne obraaju panju kao da doping i ne postoji. Mnoge
doivotno kanjavaju svoje krivce, druge ih iskljuuju iz daljih takmienja, tree samo
oduzimanjem medalja, a veinom je to novano kanjavanje sportista i organizacija. Ako se
sportista simbolino kazni, kroz izvesno krae ili due vreme, kazne se skidaju iz raznih razloga
(najee detekcija navodno nije realno uraena i sl.). Nije lako kazniti sportistu zbog uzimanja
doping sredstava, pogotovu znajui injenicu da sportista u odreenim sredinama i situacijama
ne mora ni da zna (u veini sluajeva i ne zna) da je njegov trening korigovan doping sredstvima,
koja su pod kontrolom lekara?!
to se tie doping sredstava, naalost nije mogue napraviti definitivnu listu iz vie razloga:
Svakim danom farmaceutska industrija stvara nove preparate, svaka drava pored zajednikih
imena lekova ima i svojih preparata koji imaju razliit naziv od zemlje do zemlje, trgovaki
nazivi lekova su razliiti... Svaki lek nije doping ali to uz lek mora biti naglaeno. Identifikacija
jednog doping sredstva mogua je ako uz njega postoji hemijska struktura, odnosno formula.
Ono to veina sportista i strunjaka u sportu zna, to je da doping ima svoje dve osnovne
karakteristike:
-

Da poveava sportski uinak;

Da u veim koliinama tetno deluje na zdravlje sportista.

Jo uvek je nereen i diskutabilan kvantitet doping supstanci da bi se sportista smatrao

dopingovanim. Samo kvalitativan nalaz tj. prisustvo doping supstance a ne i njena koliina,
predstavlja vrlo neprecizan i nepouzdan diskriminativni kriterijum koji moe posluiti za
manipulaciju. Treba dodati da farmakologija u sportu bre napreduje nego sportski rezultati, da
detekcija novih supstanci kasni u odnosu na njihov pronalazak, ne moe se kategoriki tvrditi da
sva ta doping sredstva svakom koriste. Sportista koji nema genetske predispozicije za vrhunski
rezultat u nekom sportu koliko god dugo i mnogo uzimao neki doping ne moe da postane
ampion. Velike doze mogu izazvati samo tetne posledice i time kompromitovati sport,
sportistu, lekara, trenera, nacionalni savez i dr.
Za sada jo nemamo odgovor na pitanje: Dokle sa dopingom?. Sudei po sadanjoj situaciji uz
dobrog trenera mora stajati i dobar farmakolog i endokrinolog, to nikako ne predstavlja svetlu
budunost sporta.
Poraavajui rezultat je dobijen na jednoj anketi sprovedenoj nad 190 vrhunskih sportista na OI u
Los Anelesu. Na pitanje: Da li bi upotrebljavali doping da bi osvojili zlatnu ili srebrnu medalju
i rizikuju da umru za pet godina?!. Pozitivno je odgovorilo 75% sportista.
U prevenciji dopinga u sportu najvaniji je rani kontakt sa sportistom, razgovor o
negativnim posledicama dopinga na zdravlje, edukacija njegove okolinelekara, masera,
trenera i drugih. Uz adekvatne seminare i literaturu ne bi se smelo dogoditi (sluajno,
zabunom ili namerno) da sportista izgubi deo svog sportskog ivota, zdravlje, medalju i da
ode sa terena moralno i etiki obeleen i zakonski sankcionisan. JERKRIVCI SMO SVI
MI, ZAJEDNO!!!!

Doping sredstva
Grupacija doping sredstava ima vie i lista se stalno dopunjuje usled iznalaenja novih.
Razliite medicinske komisije su davale razliite klasifikacije doping sredstava. Razmotriemo
doping listu Meunarodnog olimpijskog komiteta tj. njegove Medicinske komisije od 31.
Januara 1998 god., dejstvo odreenih sredstava na organizam, tetne posledice njihove upotrebe,
vrste lekova koje su predmet odreenih restrikcija, zabranjene doping metode i postupak doping
kontrole, koja se vri za vreme takmienja.

Doping lista
Definicija dopinga MOK-ove Medicinske komisije sastoji se iz dve take:
1. Zabrana upotrebe supstanci koje pripadaju zabranjenim vrstama farmakolokih
agenasa;
2. Upotreba razliitih doping metoda.

I Zabranjene vrste supstanci:

A. Stimulansi
B. Narkotici
C. Anaboliki agensi
D. Diuretici
E. Peptidni i glikoproteinski hormoni i analozi
II Doping metode:
A. Krvni doping
B. Farmakoloka, hemijska i fizika manipulacija
III Vrste lekova koje potpadaju pod odreene restrikcije:
A. Alkohol
B. Marihuana
C. Lokalni anestetici
D. Kortikosteroidi
E. Beta-blokatori

Karakteristike odreenih vrsta zabranjenih supstanci

Ova lista predstavlja primere razliitih doping vrsta. Sve supstance sa liste su zabranjene,
ak i one koje ovde nisu date kao primer. Iz tog razloga upotrebljen je termin "i sline
supstance". Ovaj termin se odnosi na lekove koji pripadaju datim vrstama po farmakolokom
svojstvu i/ili hemijskoj strukturi. Proirena lista primera iz ove klasifikacije zabranjenih
supstanci se nalazi na kraju liste.
Ako MOK-ova akreditovana laboratorija identifikuje neku od ovih zabranjenih supstanci, svoju
odluku donose odgovarajua odgovorna medicinska lica.
I Zabranjene vrste (klase) supstanci:

A. Stimulansi
Stimulansi predstavljaju razne vrste supstanci koje poveavaju brzinu, smanjuju zamor i
poveavaju volju za takmienjem. Njihova upotreba moe proizvesti gubitak realne procene, to
moe dovesti do incidenata prema drugim licima u raznim sportovima. Amfetamini i slini
sastojci imaju najozloglaeniju reputaciju u vezi pravljenja problema u sportu. Neki smrtni
sluajevi sportista su rezultat upotrebe normalnih doza ali pri maksimalnim fizikim
aktivnostima. Ne postoji medicinsko opravdanje za uzimanje amfetamina.
Jedna grupa stimulansa su i simpatomimetiki amini, od kojih su na primer: ephedrine,
pseudoephedrine, phenylpropanolamine i norpseudoephedrine. U velikim dozama ovi sastojci
proizvode mentalnu stimulaciju i ubrzavaju protok krvi. Kontra efekti su povieni krvni pritisak,

glavobolja, ubrzani i nepravilni otkucaji srca, nervoza i uzbuenost (drhtavica). Ovi sastojci se
nalaze u preparatima za prehladu i groznicu koji se mogu nabaviti u apotekama, bez recepta.
Izbor lekova za tretiranje astme i ostalih uobiajenih respiratornih oteenja stvara problem jer su
neki od esto prepisivanih supstanci, snani stimulansi. Obzirom da i lekovi imaju vie razliitih
proizvodnih imena, status leka moe biti zbunjujui. Najpametniji (najoprezniji) pristup ovome
je da se nikada ne primenjuju proizvodi za prehladu, upalu grla i kijavicu bez predhodne provere
sa lekarom ili farmaceutom koji ima iskustvo (strunost) u ovoj oblasti.
Predstavnici stimulanasa su: Amineptine, carphedon, pentylentetrazol, amiphenazole, cocaine,
pipradol, amphetamini, caffeine*, ephedrini ** , salbutamol***, bromantan, fencamfamine,
salmeterol***, mesocarb, tetrbutaline***...i sline supstance.
* Za caffeine definicija pozitivnog rezultata zavisi od koncentracija caffeine u urinu. One ne smeju prei 12
mcg/ml.
** Za ephedrine, cathine i methylephedrine, definicija pozitivnosti je 5 mcg/ml urina. Za
phenylpropanolamine i pseudoephedrine definicija pozitivnosti je 10mcg/ml. Ukoliko je vie ovih supstanci
prisutno, koliine treba sabrati i ako zbir prelazi 10mcg/ml uzorak e se smatrati pozitivnim.
*** Dozvoljeno je da se inhaliraju jedino kada se njihova upotreba predhodno pismeno prijavi od strane
pulmologa ili timskog lekara, odgovarajuem medicinskom autoritetu.

Napomena: Svi imidazol preparati su prihvatljivi za lokalnu upotrebu, npr. oxymetazoline.

Vazokonstriktori (npr. adrenalin) mogu se primeniti sa agensima lokalnih anestetika. Preparati za
lokalnu upotrebu (npr. nazalni, oftalmoloki) phenylephrine su dozvoljeni.
B. Narkotici
Morphin i drugi sastojci ove vrste su snani analgetici i koriste se kod velikih bolova.
Ove supstance imaju velike neeljene efekte, kao to je na primer: respiratorni zastoj, veliki rizik
od fizike i psihike zavisnosti. Dokazi pokazuju da su narkotiki analgetici bili zloupotrebljeni
u sportu. Zbog toga je MOK-ova medicinska komisija donela zabranu njihove upotrebe. Zabrana
se sastoji u meunarodnim restrikcijama, pravilnicima i preporukama Svetske zdravstvene
organizacije koje se tiu narkotika.
Neki predstavnici narkotika su: Dextromoramide, morphhine, diamorphine (heroin), pentazocine,
methadone, pethidine ...i sline supstance.
Napomena: Codeine, dextromethorphan, dihydrocodeine, diphenoxylate, ethylmorphine,
pholcodine i propoxyphene su dozvoljeni.

C. Anaboliki agensi
Klasa anabolika ukljuuje anabolike androgene steroide (AAS) i Beta-2 agoniste.
Anaboliki androgeni steroidi (AAS)
Klasa (AAS) ukljuuje testosteron i supstance koje su u vezi sa njihovim sastavom i
dejstvom. Oni su bili zloupotrebljeni u sportu radi poveanja snage miia i miine mase I
podsticanja agresivnosti. Upotreba je povezana sa kontra-efektima na jetri kao i
kardiovaskularnom i endokrinom sistemu. Mogu da prouzrokuju rast tumora i proizvedu
psihijatrijske sindrome. Kod mukaraca, AAS poveava veliinu testisa i smanjuje proizvodnju
sperme. Kod ena se poveava muskulatura, smanjuju se grudi i gubi se menstruacija. Upotreba
AAS kod tinejdera moe zaustaviti rast.

Neki predstavnici AAS su: Androstenedione, metenolone, clostebol, nandrolone, oxanrolone,

dehydroepiandrosterone (DHEA), metandienone, testosterone*... i sline supstance.
* Prisustvo testosterona (T) i epitestosterona (E) odnosa veeg od 6 : 1 u urinu takmiara jeste prekraj,
sem ako ne postoji dokaz da je taj odnos prouzrokovan psiholokim ili patolokim uslovima, npr. nisko
luenje epitestosterona, androgena proizvodnja tumora, deficit enzima i dr.
U sluaju kad je T/E vei od 6, obavezno je da odgovorna lica sprovedu istragu pre nego to uzorak
proglase pozitivnim. Kompletan izvetaj treba da je dat pismeno i da ukljuuje pregled predhodnih testova,
dodatnih testova i sve rezultate endokrinih istraga. U sluaju da predhodni testovi nisu dostupni, sportista
treba da bude ne najavljeno testiran najmanje jednom meseno naredna 3 meseca. Rezultati ove istrage
treba da budu ukljueni u izvetaj. Nedostatak saradnje u ovome postupku dovee do toga da se uzorak
proglasi pozitivnim.

Beta-2 agonisti
Ako se uzimaju oralno ili putem injekcije proizvode snane anabolike efekte. Oralna i
injekciona upotreba beta-2 agonista je zabranjena. Samo salbutamol i terbutaline su dozvoljeni, i
to samo inhaliranjem. Svaki lekar koji eli da upotrebi beta-2 agoniste inhalaciono, mora da
dostavi pismeno obavetenje odgovarajuim medicinskim odgovornim licima.
Neki predstavnici beta-2 agonista su: Clenbuterol, salmeterol, fenoterol, terbutaline, salbutamol...
i sline supstance.

D. Diuretici
Diuretici imaju snane terapeutske indikacije za eliminaciju vika telesne tenosti iz tkiva
u odreenim patolokim uslovima kao i za regulisanje visokog krvnog pritiska. Oni se ponekad
zloupotrebljavaju od strane takmiara iz dva osnovna razloga:
-

Da se brzo smanji teina u onim sportovima gde postoje teinske kategorije;

Da se smanji koncentracija supstanci razreivanjem urina.

Ubrzano smanjenje teine u sportu ne moe biti medicinski opravdano. U takvim sluajevima
postoje veliki zdravstveni rizici zbog ozbiljnih negativnih efekata koji mogu nastati. Namerna
tenja da se vetaki umanji teina sa ciljem da se takmii u nioj takmiarskoj kategoriji ili da
se izbistri urin - predstavlja istu manipulaciju koja je etiki neprihvatljiva.
U sportovima gde postoje teinske kategorije, odgovorna lica imaju pravo da dobave uzorke
urina takmiara prilikom merenja.
Neki predstavnici diuretika su: Acetazolamide, hydrochlorothiazide, bumetanide, mannitol*,
chlorthalidone, mersalyl, ethacrynic kiselina, spironolactone, furosemide, triamterene... i sline
supstance.

Zabranjeno davanje intravenoznom injekcijom

E. Peptidni i glikoproteinski hormoni i analozi

1. Human Chorionic Gonadotrophin (HCG): Dobro je poznato da upotreba HCG i drugih
sastojaka sa takvim dejstvom, kod mukaraca, dovodi do poveanog nivoa produkcije endogenih
i androgenih steroida. Smatra se ekvivalentom egzogene upotrebe testosterona.

2. Corticotrophin (ACTH): Zloupotrebljavan je da povea nivoe endogenih kortikosteroida

u krvi tj. da obezbedi euforine efekte kortikosteroida. Uzimanje corticotrophina se smatra
ekvivalentom oralnoj, intramuskularnoj i intravenoznoj upotrebi kortikosteroida.
3. Hormoni rasta (HGH): Zloupotreba HGH u sportu je neetiki i opasna, zbog kontraefekta, kao to su: Kardiomiopatija (bolesti miokarda-sranog miia), hipertenzija (povien
krvni pritisak), diabetes melitus (eerna bolest) i akromegalija (uveanje isturenih delova telaaka, stopala, nosa, usana), kada se daju u velikim dozama na dui vremenski period.
Kontaminacija nekih preparata hormonom rasta ljudskog porekla moe da prouzrokuje bolest
Creutzfeldt Jacob (fatalna neuroloka posledica). Svi (bilo koji) odgovarajui oslobaajui
faktori gore spomenutih supstanci su zabranjeni.
4. Erythropoietin (EPO): Ovaj prirodno nastajui hormon se proizvodi u kori
nadbubrene letde i regulie proizvodnju crvenih krvnih zrnaca (eritropoezu). Sintetiki EPO je
trenutno dostupan i koriten je za izazivanje promena slinim krvnom dopingu. Dovodi do
poveanja hematokrita (HC), poveanja transportne sposobnosti krvi za kiseonik (vea potronja
kiseonika) i time izdrljivost.

II Doping metode
A. Krvni doping
Transfuzija krvi je intravenozna upotreba crvenih krvnih zrnaca ili odgovarajuih krvnih
proizvoda koji sadre crvena krvna zrnca. Takvi sastojci mogu biti dobavljeni iz krvi uzete od
iste (autologne) ili od razliite (homologne) osobe. Najee indikacije za transfuziju crvenih
krvnih zrnaca u konvencionalnoj medicinskoj praksi su akutni gubitak krvi ili ozbiljna anemija.
Krvni doping je upotreba krvi, crvenih krvnih zrnaca ili odgovarajuih sastojaka od strane
sportista. Ova procedura pretpostavlja uzimanje krvi od jednog sportiste koji nastavlja da trenira
u stanju smanjenja koliine krvi.
Ovaj postupak kri etiku medicine i sporta. Postoje i rizici prilikom transfuzije krvi ili krvnih
sastojaka. To su razvoj alergijskih reakcija (osip, groznica), akutna hemolitina reakcija sa
oteenjem bubrega ako je korien neodgovarajui tip krvi, zakasnela (naknadna) reakcija na
transfuziju koja proizvodi groznicu i uticu, prenos infektivnih bolesti (virus hepatitis i AIDS),
optereenje cirkulacije i metaboliki ok. Radi ovoga, upotreba krvnog dopinga u sportu je
zabranjena.
B. Farmakoloka, hemijska i fizika manipulacija
MOK-ova Medicinska komisija zabranjuje upotrebu supstanci koje menjaju sastav i
vrednost uzorka urina uzetih tokom doping kontrole. Primeri zabranjenih metoda su
kateterizacija, zamena (podmetanje) i/ili meanje urina, spreavanje (zaustavljanje) bubrenog
luenja putem probenecida ili slinih sastojaka i korienje epitestosterona. Ako je koncentracija
epitestosterona vea od 200ncg/ml, laboratorije treba da obaveste odgovorna lica. MOK-ova
Medicinska komisija preporuuje da se u tim uslovima sprovedu dodatna istraivanja. Svaki

pokuaj da se ovakve supstance iskoriste, bez obzira da li je on uspeo ili ne, smatrae se da je
supstanca koriena.

III Vrste lekova i supstanci koji su predmet odreenih restrikcija

U dogovoru sa meunarodnim sportskim federacijama i odgovornim licima, testovi mogu
da se izvode za:
A. Alkohol - test za etanol,
B. Marihuanu - test za cannabinoide (marihuana, hai)
Injekciona upotreba lokalnih anestetika je dozvoljena pod sledeim uslovima:
- Da se koriste bupivacaine, lidocaine, mepivacaine, procaine itd., ali ne cocaine.
Vazokonstriktorni agensi (npr. adrenalin) mogu biti korieni zajedno sa lokalnim
anesteticima.
- Mogu se koristiti samo lokalne ili intraartikularne injekcije.
- Samo kada je medicinski opravdano (npr. detalji koji su ukljueni u dijagnozu).
Dijagnoza, doza i nain upotrebe moraju odmah biti pismeno dostavljeni pre takmienja
odgovarajuim medicinskim licima, osim kod upotrebe u stomatologiji. Ukoliko su lokalni
anestetici upotrebljeni za vreme takmienja, odmah nakon primene mora se prijaviti nadlenim
medicinskim licima.
Kortikosteroidi, prirodni ili sintetiki, iroko se koriste u medicini radi tretiranja mnogih
bolesti, zbog svojih anti-upalnih svojstava. Kada se sistematino koriste, utiu na prirodnu
telesnu proizvodnju kortikosteroida. Kortikosteroidi mogu da proizvedu promene u raspoloenju,
ukljuujui euforiju kao i druge spoljne efekte te vrste. Njihova medicinska upotreba, sem kada
je koriena lokalno, zahteva medicinsku kontrolu.
Poznato je da su kortikosteroidi bili korieni neterapeutski u odreenim sportovima i to oralno,
rektalno, intramuskularno pa ak i intravenozno. MOK-ova Medicinska komisija je odluila da
ogranii njihovu upotrebu za vreme takmienja, traei izjave lekara. Ipak, kako te restrikcije
nisu reile problem, bile su neophodne jo stroije mere.
Upotreba kortikosteroida je zabranjena, sem:
-

Za lokalnu upotrebu (sluno, dermatoloki i oftamoloki) ali ne rektalno;

Za inhaliranje;
Za intraartikularne i lokalne injekcije.

Zbog skoranjeg primeenog neobjanjenog poveanja broja sportista koji trae inhaliranje
kortikosteroida za vreme takmienja, MOK-ova Medicinska komisija je uvela obavezno
izvetavanje o sportistima koji trae taj tip medicinske pomoi. Svaki lekar u timu koji eli da
upotrebi kortikosteroide lokalno, intraartikularno-injekciono ili inhaliranjem na takmienju, mora
dostaviti pismeno obavetenje odgovornim medicinskim licima.
Beta blokatori se neprestalno zloupotrebljavaju u nekim sportovima. MOK-ova
Medicinska komisija ima pravo da na Olimpijskim igrama izvri testiranje u sportovima u
kojima smatra da je to potrebno. To sigurno nee obuhvatiti discipline tipa izdrljivosti koje

zahtevaju produene periode sranog naprezanja i velike zalihe metabolikih supstrata, u njima
beta blokatori mogu ozbiljno da umanje takmiarsku sposobnost. Dogovor sa meunarodnim
sportskim federacijama je da se testovi vre u sledeim sportovima: streliarstvo, bob, skokovi u
vodu, sinhrono plivanje, sankanje, moderni pentatlon, streljatvo, skijaki skokovi, slobodno
skijanje, (lista nije konaana).
Neki pretstavnici beta blokatora su: Acebutolol, labetalol, oxprenolol, alprenolol, metoprolol,
propranolol, atenolol, nadolol, sotalol... i sline supstance.
Sadraj MOK regulacija za lekove koje lekari moraju pismeno da prijave:
Supstance- Zabranjene- Dozvoljene sa prijavom- Dozvoljene bez prijaveSelektirani beta
agonisti*- Oralne- Sistemske injekcije- InhalatorniKortikosteroidi- Oralne- Sistemske
injekcije- Rektalna- Inhalatorne- Lokalne injekcije- Intraartikularne injekcije- Lokalno
(analno,auralno, dermatoloki, nazalno, oftamoloki)Lokalni anestetici**- Sistemske
injekcije- Dentalno- Lokalne injekcije***- Intraartikularne injekcije**** salbutamol,
salmeterol, terbutaline - svi drugi beta agonisti su zabranjeni** osim kokaina koji je zabranjen*** u
saglasnosti sa nekim Meunarodnim sportskim savezima, prijava moe biti neophodna u nekim sportovima.

Sadraj urinarnih koncentracija iznad kojih MOK-ove akreditovane laboratorije moraju prijaviti
nalaze specifinih supstanci:
Cathine > 5 mcg/ml, Ephedrine > 5mcg/ml, Epitestosterone > 200 ng/ml,
Methylephedrine > 5 mcg/ml, Morphine > 1 mcg/ml, Phenylpropanolamine > 10 mcg/ml,
Pseudoephedrine > 10 mcg/ml, T/E odnos > 6.Napomena: sadraj i koncentracije (zabranjene i
dozvoljene) odreene supstance su dinamine kategorije tj. esto se menjaju i moda u ovom momentu neke
supstance koje su navedene kao dozvoljene ili su dozvoljene uz odreenu koncentraciju, vie to nisu.

Lista predstavnika doping supstanci

Napomena: Ovo nije iscrpna lista doping supstanci. Mnoge supstance koje se ne pojavljuju na ovoj listi su
zabranjene pod terminom "i sline supstance".Stimulansi:

Amineptine, amfepramone, amiphenazole, amphetamine, bambuterol, bromantan,

caffeine, carphedon, cathine, cocaine, cropropamide, crotethamide, ephedrine, etamivan,
etilamphetamine, etilefrine, fencamfemine, fenetylline, fenfluramine, formoterol, heptaminol,
methylendioxyamhetamine, mefenorex, mephentermine, mesocarb, methamphetamine,
methoxyphenamine, methylephedrine, methylphenidate, nikethamide, norfenfluramine,
parahydroxyamphetamine, pemoline, pentylentetrazol, phendimetrazine, phentermine,
phenylpropanolamine, pholedrine, pipradol, prolintane, propylhexedrine, pseudoephedrine,
reproterol, salbutamol, salmeterol, selegiline, strycnine, terbutaline.
Narkotici:
Dextromoramide,
pentazocine, pethidine.

diamorphine

(heroin),

hydrocodone,

methadone,

morphine,

Anaboliki agensi:
Androstenedione,
bambuterol,
boldenone,
clenbuterol,
clostebol,
danazol,
dehydrochlormethyltestosterone,
dehydroepianrosterone
(DHEA),
dihydrotestosterone,
drostanolone, fenoterol, formoterol, fluoxymesterone, formebolone, gestrinone, mesterolone,

metandienone, metanolone, methandriol, methyltestosterone, mibolerone, nandrolone,

norethandrolone, oxandrolone, oxymesterone, oxymetholone, reproterol, salbutamol, salmeterol,
stanazolol, terbutaline, testosterone, trenbolone.
Diuretici:
Acetazolamide,
bendroflumethiazide,
bumetanide,
canrenone,
chlortalidone,
ethacrynicacid, furosemide, hydrochlorothiazide, indapamide, mannitol, mersalyl,
spironolactone, triamterene.
Maskirni agensi:
Bromantan, epitestosterone, probenecid.
Peptidni hormoni:
ACTH, erythropoetin (EPO), HCG, HGH.
Beta blokatori:
Acebutolol, alprenolol, atenolol, betaxolol, bisoprolol, labetalol, metoprolol, nadolol,
oxprenolol, propranolol, sotalol.

Doping kontrola
Svim sportistima se savetuje da uzimaju samo one lekove koje im je prepisao lekar da bi
se osigurali da su uzeli samo one, koji nisu zabranjeni od strane MOK-ove Medicinske komisije
ili odgovarajuih autoriteta.
Kad god se od sportiste trai da se podvrgne doping kontroli neophodno je da se svi lekovi koji
su uzeti ili primenjeni u predhodna tri dana prijave u doping kontroli zvaninom zapisniku.
Doping kontrolu za vreme takmienja organizuju i sprovode sportske federacije za odreeni
sport. Za vreme Olimpijskih igara to vri MOK. Na samom takmienju formira se Stanica za
doping kontrolu. Ona se sastoji minimalno od ekaonice, radne sobe i WC-a (mukog i enskog).
Stanica bi trebalo da bude opremljena sa neophodnim materijalom za uzimanje uzorka urina koji
e kasnije biti poslati u neku od akreditovanih laboratorija. Izbor sportista se vri najee
metodom sluajnog izbora. Posle takmienja sportisti se uruuje pozivni list (obeleen kao
formular 1.), koji on potpisuje i obavezan je da se javi u doping stanicu najkasnije za 1 as. Uzeti
uzorak urina mora biti najmanje 70ml. Ova koliina se podeli u boicu A i boicu B, koje imaju
svoj kod. Meri se pH vrednost i specifina teina urina, koja ne sme biti ispod 1.010. Vrlo esto
sportisti teko ili ne mogu da mokre, posebno ako su dehidrirali. Najee je uzrok psihike
prirode zbog nadziranja lana komisije za doping. Da se ne bi izvrila neka manipulacija (npr.
davanje tueg urina) lan komisije posmatra takmiara svo vreme pa mnogi sportisti tada teko
mokre. U ekaonici mora da bude dovoljno vode koju sportista pije dok ne dobije nagon na
mokrenje. Svi ovi podaci se unose u formular za doping kontrolu na kome su potpisi takmiara,
pozivaoca i onog ko uzima uzorak. Sa ovim zapisnikom urin se alje u laboratoriju.
Sl. Set boica za antidoping kontrolu

Sl. Formular antidoping komisije

Dopunski sadraji sportskog treninga

Danas je sasvim jasno da je stepen razvoja tehnologije sportske pripreme posledica
optimalno planiranog, programiranog i kontrolisanog sportskog treninga, takmienja i oporavka,
baziranih na najnovijim naunim saznanjima.

U takvim uslovima neophodno je izgraditi jedinstven sistem sportske pripreme u kome jasnu
poziciju zauzimaju proces treninga, sistem takmienja i dopunski sadraji tj. nemotorika
sredstva. Dopunski sadraji sportskog treninga ili dopunski faktori su nemotoriki
sadraji-sredstva od kojih u prvom redu zavisi uspean oporavak nakon treninga,
takmienja i efikasna priprema organizma za nova trenana i takmiarska optereenja.
U sistemu sportske pripreme eljaskov (1999) navodi etiri grupe faktora od kojih zavisi
uspenost trenanog procesa. Pored genotipskih faktora(morfoloke karakteristike, motorike
sposobnosti, inteligencija, emocije i dr.) navodi i nekoliko fenotipskih faktora kod kojih posebno
mesto i vanost daje dopunskim faktorima sportske pripreme. Navodi da bez primene dopunskih
faktora nije mogue osigurati kvalitetan oporavak, bez kog je teko zamisliti kontinuirani trening
sa progresivnim optereenjem. eljaskov u svom sistemu sportske pripreme navodi i materijalno
tehnike faktore (materijalno-finasijska sredstva, tehniki uslovi, ivotni standard) i upravljake
faktore (struni kadrovi, dobra organizacija u klubu i sportskom savezu, strune i naune
informacije na kojima se bazira efikasno upravljanje sloenim sistemom sportske pripreme). Kao
primarne fenotipske faktore navodi trenani proces, takmienja i dopunske faktore.
Da podsetimo, motoriki sadraji su motorike aktivnosti koje se realizuju u trenanim
uslovima i tokom takmienja sa ciljem podizanja do najvieg mogueg stepena kondicione,
tehnike i taktike pripremljenosti kao i najvii nivo takmiarske efikasnosti.
Nemotoriki sadraji tj. sredstva (dopunski sadraji) sportske pripreme po Milanoviu
(1997.) u primarne metode (reim ivota, socijalni status i ishrana), bio-medicinske
metode (fizikalna sredstva, tehnika sredstva i farmakoloka sredstva) i psiho-pedagoke
metode (autogeni trening, sugestivne tehnike, motivacijske metode i pedagoka sredstva). Iz
ove klasifikacije sasvim je jasno da su u pitanju metode oporavka, njihovu efikasnost po
Milanoviu treba redovno kontrolisati putem specifinih testova. Dijagnostika stepena oporavka
sportista zauzima kljuno mesto u trenanom procesu i nezaobilazni je faktor u upravljanju
sportskom formom i dostizanju visokog sportskog rezultata.
U kinezioloke aspekte dopunskih sadraja sportske pripreme, Milanovi ubraja: dopunsko
unapreenje motorikih i funkcionalnih sposobnosti, morfolokih karakteristika, preventivni
kodicioni trening i postupke sportske rehabilitacije. Pri korienju ovih sadraja moraju se
primenjivati individualni dopunski programi koje uglavnom sprovode kondicioni treneri, a koji
obavezno moraju sadravati i procedure dijagnostike treniranosti.
Ostali dopunski sadraji u sportskoj pripremi
Po Milanoviu (2002.) u ove sadraje spadaju: reim ivota (dobro usklaen ritam
celodnevnih obaveza sa treningom i takmienjem), visinski trening (dopunski faktor za podizanje
kondicione pripremljenosti sportiste), temperatura vazduha (poveana temperatura vazduha
zahteva dodatne mere hidratacije i hlaenja organizma tj. optimalno unoenje tenosti),
organizacioni uslovi (unapreenje organizacione strukture vrhunskog sporta, sistema takmienja
i izrada kriterijuma za procenu efekata pripreme na razliitim etapama viegodinjeg sportskog
usavravanja), materijalno-tehnika redstva (broj i kvalitet sportskih objekata, adekvatna
oprema i pravilno ulaganje finansijskih sredstava) i trenana oprema (tehniki ureaji, sprave i
pomagala posebno konstruisani za primenu u sportskom treningu radi optimalnog optereenja ili
zatite sportista).

Individualni dopunski trening

Jedan od osnovnih principa i zahteva sportskog treninga je individualizacija. Ona se

odnosi na potrebu da se treneri moraju odnositi prema svakom sportisti individualno, u skladu sa
njegovim sposobnostima, potencijalu, specifinostima sporta, bez obzira na nivo sportskog
rezultata (Bompa, 2000).Individualizaciju treba posmatrati kao sredstvo pomou kojeg se moe
objektivno proceniti i subjektivno pratiti sportista.
Svi vidovi individualnog treninga sportista baziraju se na informacijama dobijenim putem
preciznih dijagnostikih postupaka. Dijagnostika stanja sprovodi se zbog definisanja nivoa
antropolokih dimenzija sportistre.
Vidovi individualnog dopunskog treninga sportista
Preventivni trening (smanjenje broja i teine povreda sportista putem optimalnog
kondicionog treninga).
Rehabilitacioni programi (brz i efikasan proces vraanja sportista trenanom procesu I
takmienjima).
Dopunski kondicioni trening za unapreenje morfolokih karakteristika (uticaj na
volumen miinog tkiva i koliine potkonog masnog tkiva).
Dopunski kondicioni trening za razvoj motorikih sposobnosti (treba da bude usmeren ka
dodatnom radu na prioritetnim motorikim sposobnostima u odreenoj sportskoj grani i
disciplini).
Dopunski kondicioni trening za razvoj funkcionalnih sposobnosti (programi ne smeju
zanemariti ni jedan energetski kapacitet, ni aerobni ni anaerobni jer su oba uslovljena jedan sa
drugim. Programi moraju biti bazirani na potrebama sportiste, njegovom stanju, sportskoj
disciplini i/ili igrakoj poziciji, trenutku ciklusa i perioda treninga).
Dopunski trening za unapreenje tehniko-taktikih sposobnosti (zbog svoje
kompleksnosti uenje, usavravanje tehnikih i taktikih znanja, zahteva dopunski individualni
rad da bi se postigli visoki takmiarski rezultati).
Psiholoka priprema (elitni sport je veoma izazovan i stresogen. Sve je vea potreba za
dopunskom individualnom psiholokom pripremom sportiste, ali i trenera).

Treniranost sportista
Treniranost sportista je sloena pojava koja podrazumeva optimalno zdravstveno
stanje, visok nivo funkcionalno-motorikih sposobnosti, maksimalnu tehniku i taktiku
pripremljenost i odgovarajuu psihiku stabilnost sportiste. Treniranost odreuje nivo
specijalne radne sposobnosti sportiste, njegovu potencijalnu i aktuelnu sposobnost (kapacitet) za
postizanje vrhunskih rezultata u konkretnoj sportskoj disciplini. Visoka treniranost je prva
pretpostavka za vrhunsku sportsku formu. Ona je baza na koju se viekratno nadograuju vrhovi
sportske forme.
Treniranost je produkt razliitih programa sportske pripreme i svojstvo adaptivnosti organizma
(organizam sportiste se menja i usavrava pod uticajem odgovarajuih trenanih i takmiarskih
stimulusa.) Ona se kontinuirano menja kako u viegodinjem tako i u jednogodinjem ciklusu.
Samo visoka treniranost omoguuje ispoljavanje visoke sportske forme u takmiarskom periodu
tj. visoku sportsku formu sportista nikada ne moe postii na bazi niske treniranosti.

Kondiciona (fizika) priprema sportista-kondicioni trening

Re kondicija vue etimoloke korene iz latinskog jezika od rei conditio to znai
uslov, uslovljeno stanje (Kureli, 1967.).
U teoriji fizikog vaspitanja uravnoteeno stanje poveane fizike efikasnosti poznato je pod
nazivom fizika pripremljenost (physical fitness). Obuhvata tri osnovna dela: telesno
zdravlje, fiziki razvoj i fiziku efikasnost (Fleischman, 1965; Zatsiorski, 1966; Matveev,
1977; Thomas, 1982; Zhelyaskov & Dasheva, 2002). Sva tri dela kombinovana odreuju
morfoloko-funkcionalni potencijal osobe za izvoenje mnogobrojnih, koliinom i intenzitetom,
razliitih motorikih aktivnosti. Sistemsko delovanje na te delove, specifinim metodama i
raznim oblicima, poznato je kao razvoj fizikih sposobnosti (physical development). Nivo
razvijenosti fizikih sposobnosti-snage, brzine, izdrljivosti, agilnosti i fleksibilnosti-pokazatelj
je uspenosti toga delovanja.
Taj osnovni metodiki koncept se u teoriju i metodiku treninga sa kvalitetnim sportistima unosi u
obliku kondicionog treninga. U praktinom smislu to znai primenu mikro i mezociklusa opte
i specifine fizike pripreme, nakon ega sledi naglaavanje tehnikog i taktikog treninga. Na
kraju je uestvovanje na takmienjima.
Kondiciona priprema je sloen i sveobuhvatan proces primene razliitih programa za
razvoj i odravanje funkcionalnih i motorikih sposobnosti i morfolokih karakteristika
sportista. Ona je velikim koracima ula u sistem sportske pripreme u drugoj polovini 20 veka,
posebno u sportskim igrama, borilakim sportovima, tenisu i dr.
Prema Foxu (1977.) kondicionu pripremu treba shvatiti kao dugotrajan proces vebanja u kojem
se stalno izmenjuju optereenje i odmori, stres i prilagoavanje na napore. To e uroditi
kvalitetnom kondicionom pripremljenou, stabilnim i visokim sportskim dostignuima.
Kondicioni trening-fizika priprema, usmeren je na razvoj i odravanje motorikih
sposobnosti, definisanih kao: snaga, brzina, izdrljivost, fleksibilnost, koordinacija,
agilnost, ravnotea i preciznost.
Optimalni nivo i relacije tj. harmonino jedinstvo optimalne pripremljenosti ovih sposobnosti
znae dobru kondicionu pripremljenost, koja kao sastavni deo ukupne treniranosti omoguuje da
sportista postigne visok sportski rezultat na takmienju.
Maksimalna granica fizike radne sposobnosti koju sportista postie kondicionim
treningom, predstavlja motoriki tj. kondicioni potencijal tog sportiste.
Istraivanja su dokazala da smo jo daleko od celokupnog shvatanja kondicione pripremljenosti i
motorikih sposobnosti koje je ine. U cilju optimalne kondicione pripreme sportista, karakter i
struktura motorikih sposobnosti se moraju potpuno precizno odrediti i odvojeno posmatrati u
odnosu na karakteristike, uzrasta, pola, vrste sporta i sportske discipline.
Kondicionom pripremom treba da delujemo na sloenu strukturu kvantitativnih (snaga,
brzina i izdrljivost) i kvalitativnih (koordinacija, fleksibilnost i preciznost) svojstava.
U procesu kondicione pripreme moramo se rukovoditi modelnim karakteristikama kondicione
pripremljenosti. One su rezultati koje vrhunski sportisti postiu u testovima za procenu
kondicionih sposobnosti, a koje slue kao kriterijum za procenu inicijalnog, tranzitivnog i
finalnog stanja sportista.
Rezultate dobijamo putem dijagnostike kondicione pripremljenosti. Ona predstavlja objektivno
utvrivanje stepena funkcionalnih sposobnosti, motorikih sposobnosti i morfolokih
karakteristika sportista u svrhu definisanja dobrih i loih strana njegove pripremljenosti.

Dijagnostikom se detaljno analizira konkretan sport. U modelovanju kondicione pripreme

koriste se rezultati strukturalne, biomehanike, funkcionalne, anatomske i motorike
analize tog sporta.
Kondicionu pripremu ne smemo posmatrati izvan integralne sportske pripreme, jer nije i ne sme
biti svrha ama sebi.
Struktura i efekti kondicionog treninga (Keul 1984, prema Milanovi 1997) izgleda
ovako:
A. Primarni cilj:
- Razvoj i stabilizacija kondicione (fizike) pripremljenosti sportista.
B. Dominantno deluje na:
- Energetski sistem;
- elijsko-strukturalni sistem;
- Neuro-mentalni system.
Primarni efekti kondicionog treninga su:
- Usavravanje kondicionih (funkcionalno-motorikih) sposobnosti;
- Odgaanje reakcija zamora;
- Ubrzanje procesa oporavka;
- Smanjenje broja i teine povreda.

Vrste kondicione pripreme

Viestrana kondiciona priprema
Pod optom (viestranom) pripremom podrazumeva se razvoj irokog spektra
sposobnosti od kojih se neke u konkretnom sportu ne mogu direktno ispoljiti, ve se javljaju kao
inioci kasnijeg razvoja specifinih i situacionih svojstava. Opta kondiciona priprema usmerena
je na poboljanje sposobnosti svih topolokih regija tela, na podizanje efikasnosti svih organa i
organskih sistema, na podizanje funkcionalnih sposobnosti, primarne snage, brzine, izdrljivosti i
gipkosti (Milanovi, 1987).

Bazina kondiciona priprema

Osnovna-bazina kondiciona priprema podrazumeva razvoj najznaajnijih sposobnosti za
uspeh u konkretnom sportu putem primene najefikasnijih metodskih postupaka. Kondiciona
svojstva koja su u jednaini uspeha konkretnog sporta visoko pozicionirana jesu u prvom planu
usmerenosti treninga. Ova priprema je preduslov za razvoj specifinih kvaliteta.
Specifina kondiciona priprema
Specifina kondiciona priprema neposredno je vezana za izvoenje razliitih struktura
tehnikih elemenata u kondicionim uslovima. Ovaj tip kondicione pripreme, integrie kondicioni
i tehniki trening. U okviru specifine kondicione pripreme broj svojstava koje elimo
transformisati suava se na one najvanije. Za ovu pripremu je bitno poznavati tehniku
konkretnog sporta. Sadraji su slini zahtevima konkretnog sporta.
Situaciona kondiciona priprema

Situaciona kondiciona priprema integrie taktiki i kondicioni treniong. Metodiki

parametri situacione kondicione pripreme nastoje se izjednaiti sa realnim takmiarskim
uslovima ili ak neto uveati. Ovaj vid kondicione pripreme trebalo bi da realizuje glavni
trener uz saradnju sa kondicionim trenerom koji odreuje energetske parametre. Situaciona
kondiciona pripremljenost sportista omoguuje sportisti neposrednu prezentaciju svih njegovih
tehnikih,taktikih i psihikih kvaliteta.
Na duge staze kondicioni trening se planira u tri glavne faze. Svakoj je svojstvena drugaija
dinamika sa obzirom na karakteristike sporta.
Prva faza se sastoji od velike koliine (ekstenzitet) trenanog rada usmerenog na
izgradnju tzv. osnovnog temelja, to zahteva veliko uee opteg-viestranog treninga.
Druga faza zahteva manju ukupnu koliinu rada, ali vei intenzitet treninga radi razvoja
specifinih temelja odreenog sporta.
Trea faza kondicionog treninga izgrauje specifine sposobnosti, takmiarske vetine i
motorika znanja, tj. one jedinstvene nervno-miine funkcije koje zahteva odreeni sport ili
sportska grana To su tzv. diferencirane takmiarske osnove, koje su poznate po svojoj visokoj
efikasnosti nervno-miine aktivnosti.
Napomena: Metodike osnove kondicionog treninga iznete su u drugom delu ove knjige (Metodika
treninga).

Sportska forma
Postoji vei broj definicija sportske forme ali praktino, to je stanje treniranosti
sportiste koje mu omoguuje postizanje svojih trenutnih najboljih rezultata. Stanje
treniranosti kako je u ranijem poglavlju izneto, nije isto to i sportska forma. Visoka treniranost
sportiste je baza za ispoljavanje sportske forme a sportska forma uslov da sportista uspeno
nastupi na takmienjima. Ne postoje opti pokazatelji treniranosti. Oni su razliiti kako za
pojedine sportske grane i discipline tako i za svakog sportistu posebno. Vrlo esto se deava da
je sportista po odreenim pokazateljima visoko treniran ali nije u sportskoj formi tj. ne postie
sportske rezultate adekvatne dijagnostikovanom stanju treniranosti. Iz ovoga se vidi da je
sportska forma vrlo sloene i dinamike prirode (stalno se menja), da velik broj elemenatafaktora ima presudan uticaj, kako na stanje treniranosti tako i na sportsku formu.
Drugim reima, pojam sportske forme obuhvata niz elemenata treninga kome pripadaju
pedagoko-trenani, fizioloki, medicinski-zdravstveni, psiholoki, socijalni i drugi uticaji.
Dovoljno je samo da sportista nije optimalno motivisan za takmienje i sportska forma (rezultat)
izostaje. Ovo govori da je optimalan, harmonian sklad (odnos) dimenzija od kojih zavisi visoka
uspenost na takmienju osnovni uslov za ispoljavanje sportske forme. Praktino je to vrlo teko
izvesti i kontrolisati, jo uvek ne postoje dovoljno egzaktni kriterijumi i metode za dijagnostiku
ovog harmoninog jedinstva osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi stanje sportske
forme.
Neke definicije sportske forme
Malacko (1991.), definie sportsku formu kao harmonino jedinstvo optimalne
(najbolje) pripremljenosti svih relevantnih i dominantnih sposobnosti i osobina koje su sadrane

u jednaini specifikacije i od kojih zavisi postizanje najveeg sportskog uinka, pod odreenim
uslovima i u eljenom trenutku.
Krestovnikov pod sportskom formom podrazumeva takvo stanje sportista koje se
karakterie sposobnou za postizanje visokih sportskih rezultata, stabilnim ouvanjem svojih
rezultata u toku dueg vremena pri estom ueu na takmienjima.
Letunov (1962.)naziva sportskom formom stanje sportista na odreenoj etapi razvitka
treniranosti sportiste, kada je on spreman za postizanje najviih sportskih rezultata u svojoj
sportskoj grani.
eljaskov (1979.) za sportsku formu kae da predstavlja najvei pothvat sportskih
dostignua sportista u odreenom sportu.
Ozolin (1953.) prema eljaskov (1979.) za sportsku formu kae da je to stanje
treniranosti koje omoguuje sportisti uspeno nastupanje na takmienjima.
Peters, Johnson, Edmunson (1960.) prema eljaskov (1981.) sportsku formu definiu
kao stanje koje se moe odravati tokom cele godine, primenjujui savremene metode
treninga.
Moda najprecizniju definiciju pojave sportske forme dali su Ozolin i Homenkov 1974
godine. Visok nivo pripremljenosti sportista koji dozvoljava uee na takmienjima, naziva se
sportskom formom. To stanje karakterie velika radna sposobnost, po pravilu postizanje najviih
sportskih rezultata. Sportska forma se treba postii na poetku takmiarskog perioda, zatim se u
toku istog treba poveavati i dostii najvii nivo za glavno takmienje. Optimalna sportska forma
i visok takmiarski rezultat se u pravilu trebaju podudrati.
Pitanje sportske forme nije izolovano pitanje stanja snage, izdrljivosti, brzine ili ma koje
motorike ili funkcionalne sposobnosti, ve i stanje centralnog nervnog sistema, zdravstveno
stanje, nadarenost (talenat) za neki sport i sistem takmienja. U situaciji kada ima izuzetno velik
broj takmienja u toku takmiarskog perioda, razliito se ponaa sportska forma kod sportista
kojima npr. odgovara da se takmienja odvijaju svake dve nedelje ili sportistima kojima
odgovara da takmienja budu dva puta nedeljno. Ovo zavisi od individualne sposobnosti
oporavka, karaktera i veliine optereenja. tj. vrste sportske discipline. Moe da bude prednost
ili hendikep za sportistu. To postavlja vrlo ozbiljan i teak zadatak pred trenera jer su pristupi u
upravljanju sportskom formom u navedenim individualnim sluajevima veoma razliiti i
specifini.
Danas u praksi jo postoje zablude u vezi dovoenja sportiste u sportsku formu. Odnose se na
injenicu da u prvo vreme treniranja (poetnici ili slabo trenirani) trening deluje kao jednostavan
proces jer ostavlja vidne-merljive rezultate i bez precizno odreenog programa. Ovo je sasvim
logino, jer je kod tih sportista relativno stanje treniranosti nie pa svaki nadraaj deluje
stimulativno i dovodi do breg stepena adaptacije. Pravi problemi sportske forme javljaju se tek
na visokom nivou treniranosti sportiste. Tada proces adaptacije postaje vrlo specifian pa je
potrebno i specifino dejstvo trenanih stimulusa da bi delovali dominantno na ono svojstvo ili
funkciju organizma koja dominira u odreenoj sportskoj disciplini. Na ovom nivou treniranosti
postoje vrlo jaki interakcijski odnosi izmeu odreenih osobina, sposobnosti i karakteristika.
Tada se mogu javiti njihova izraena antagonistika dejstva ili se neka svojstva poinju razvijati
na raun drugih moda i neznaajnih karakteristika. Ovaj fenomen je individualna specifinost
organizma sportiste tj. njegovog talenta. Iz ovog razloga na isti trenani nadraaj svaki sportista
razliito reaguje, kao i to jedan sportista moe razliito da reaguje na isti nadraaj u zavisnosti
od stanja njegovog organizma. Reakcija na trening moe da bude pozitivna, negativna i

neutralna. Naalost jo kod mnogih trenera i sportista postoji uverenje da to se vie trenira bie
i bolji rezultati, to znai da praktinu pouku predhodno iznetog nisu prihvatili.
Sportska forma ima fazni karakter. Prilikom upravljana njenim razvojem mora biti dobro
isplaniran i programiran proces uvoenja sportiste u sportsku formu, njeno odravanje i
privremenog gubitka sportske forme. Ove faze se poklapaju sa pripremnim, takmiarskim i
prelaznim periodom. U njima se koriste oblici, sredstva i metode rada koji u svakom od ovih
perioda najvie mogu uticati, da se promene i modifikacije sportske forme odvijaju u okvirima
planiranih vrednosti.
Graf. Razvojne faze sportske forme (Zieschang 1980.).
(Preuzeto od Milanovi,1997)

Savremena periodizacija sportskog treninga je tako konstruisana da svi periodi, etape i ciklusi
(mikrociklusi, mezociklusi i makrociklusi) predstavljanju posebnu trenanu celinu koja ima
svoje specifine ciljeve, zadatke, sadraje i optereenje u cilju uticaja na nivo treniranosti i
sportsku formu. Pojedini periodi i ciklusi su povezani stadijumi procesa upravljanja razvojem
sportske forme. Najkritiniji momenat upravljanja sportskom formom predstavlja zadnji
takmiarski mezociklus a u okviru njega takmiarski mikrociklus (posebno nekoliko dana pred
takmienje). Upravo se u ovim ciklusima prave najvee greke.
Bitni psiholoki aspekti sportske forme su: visoki stepen psihike stabilnosti u stresnim
uslovima takmienja, izraena maksimalna mobilnost psihikih procesa, povean raspon
motivacijskih reakcija koja omoguuju velika fizika optereenja i emocionalni napredak,
optimizam i elja za takmienjem.
Nivo sportske forme i nivo sportskog rezultata koji se mogu postii zavise od dve komponente
treniranosti. Prva, vrlo stabilna, je prilagoavanje organa i sistema (morfologija, motorika,
tehnika i taktika) kod sportista pod uticajem treninga. Druga strana predstavlja radnu sposobnost
CNS-a (centralni nervni sistem), koja znaajno oscilira prvenstveno pod uticajem spoljanjih
faktora. Moe se znaajno poveati pod uticajem treninga. Radna sposobnost CNS-a u skladu sa
nastupima na takmienjima varira u obliku "plime" i "oseke". Razumljivo je da u vreme "plime"
radna sposobnost CNS-a omoguuje sportisti da potpuno izrazi svoju pripremljenost postiui

najbolje rezultate. Neposredno posle vanog takmienja radna sposobnost, zbog naglog
smanjivanja osetljivosti nervnih elija, postaje sniena. Za obnovu radne sposobnosti CNS-a
potrebno je obino nekoliko dana.
Specifino kondiciono, tehniko-taktiko i emocionalno stanje organizma sportiste utie na
postizanje najvieg sportskog uspeha jer omoguuje iskoritavanja rezervi organizma u
uslovima takmienja (koje je u procesu treninga vrlo teko aktivirati).Zbog toga, vei deo
treninga treba bazirati na usmerenom korienju to specifinijih takmiarskih vebi. Poevi od
momenta dostizanja sportske forme, situaciona metoda treninga treba da bude osnovno sredstvo
za odravanje visoke sportske forme i sportskih rezultata.
Napomena: Treba shvatiti da su u ovoj knjizi odreena poglavlja (ishrana, doziranje optereenja,
dijagnostika, programirani i optimalni trening I dr.) ustvari integralne komponente sportke forme kao krune
trenanog procesa. Svako poglavlje ove knjige je u funkciji sportske forme.

Selekcija u sportu
Selekcija predstavlja integralni deo trenanog procesa i specifino interdisciplinarno
polje kao prvu kariku u celokupnom sistemu trenane tehnologije.
Pod selekcijom u sportu se najee podrazumeva usmeravanje, odabiranje, praenje i
kontrola potencijalnog sportiste u odreenoj sportskoj grani i disciplini. Praktino,
generalni cilj selekcije u sportu je pronai "talenat". Ovakav naizgled jednostavan i jasan
fenomen, zadaje glavobolje strunim i naunim radnicima u sportu jo od vremena kada se
trenana tehnologija poela intenzivno razvijati. To vreme tee od 50-tih godina kada su nauni
rezultati u sportu omoguili predvianje i od tada se o selekciji u sportu mnogo pisalo i govorilo.
Danas smo sreni ako uspemo da utvrdimo takve kriterijume selekcije na osnovu kojih moemo
da predvidimo ishod tj. da moemo sa velikom verovatnoom predvideti da e odreeni subjekt
uz optimalni trening, postii znaajne sportske rezultate.
Da bi doli do stadijuma prognoze ili predvianja (na strunoj, iskustvenoj i naunoj osnovi, a ne
proizvoljno odreenoj pretpostavci, oekivanju, nadanju, verovanju ...) moraju se znati odgovori
na mnoga pitanja.
U treningu postoje dve bazine metode selekcije: prirodni i nauni. Prirodnim putem talenat
privue panju u svom okruenju, koli, prijateljima i dr. Moe biti i sluajno i subjektivno.
Snagom svog talenta probija se u sportski klub jer ga je zapazilo struno oko trenera i sl.
Selekcija na naunoj osnovi daje objektivne i pouzdane kriterijume o prirodnim i genetskim
potencijalima svake osobe ukljuene u sistem selekcije. Tako omoguuje taniju prognozu, da li
e osoba uz adekvatan trening biti sposobna za vrhunski sportski rezultat? Kljunu ulogu tu ima
dijagnostika, odnosno sistematsko testiranje, praenje i kontrola antropolokih karakteristika,
osobina i sposobnosti potencijalnih vrhunskih sportista.
Talenat je gotovo nemogue utvrditi. Bez obzira koliko bila dobro razvijena tehnologija i
organizacija dijagnostike procedure, jer se talenat ispoljava kroz viegodinju konkretnu
praktinu aktivnost sa enormnom sloenou ispoljavanja svog fenotipa.
Pojmove genotip i fenotip uveo je Johansen 1909 godine. Genotip predstavlja gensku
konstrukciju jedinke tj. skup svih njenih gena koji predstavlja genski (nasledni) materijal.
Nasledni genski materijal je skup materijalnih nosilaca naslednih procesa i pojava u elijama, a

ukljuuje: DNK (dezoksiribonukleinsku kiselinu), RNK (ribonuklensku kiselinu), hromozome,

proteine i citoplazmatsko nasleivanje.
Pod genotipom podrazumevamo kombinacije naslednih faktora roditelja pod ijom se
kontrolom nalazi odreena karakteristika tj. svojstvo.
Fenotip je rezultat uzajamnog delovanja genotipa (naslednih inilaca) i spoljne sredine
(sredinskih inilaca). Genotip pod uticajem faktora spoljanje sredine daje fenotip, koji
predstavlja kompleks morfolokih, fiziolokih, fizikih i drugih karakteristika. Pod fenotipom
podrazumevamo odreeno svojstvo (osobinu) organizma pojedinano ili grupno (npr. boja oiju
ili kose kod oveka). To je, ustvari, spoljanji izgled jedinke nastao delovanjem naslednih faktora
u odreenim sredinskim uslovima.
Koeficijent uroenosti predstavlja veliinu varijanse svake antropoloke dimenzije koja
je pod uticajem genetikih komponenti, taj deo varijanse koji se ne moe menjati. U tu svrhu
najee se koriste Holtzinger-ove tablice tj. Holtzingerov koeficijent uroenosti (H2). Postoji i
niz drugih autora sa slinim rezultatima istraivanja. Problem odreivanja relativnog udela
genotipske varijanse u ukupnom varijabilitetu antropolokih karakteristika do danas jo uvek
nije unificiran, tako da koeficijenti uroenosti pojedinih osobina i sposobnosti u raznim
zemljama nisu isti.
Morfoloke karakteristike pokazuju da najveu genetsku uslovljenost ima
dimenzionalnost skeleta (H2=0.98) neto nia postoji kod volumena tela (H2=0.90). Najmanja
je kod masnog tkiva (H2=0.50).
Funkcionalne sposobnosti su takoe pod uticajem naslednih faktora. One nisu veliinski
jednake (H2=0.60 - 0.80).
Motorike sposobnosti se jo uvek nalaze u fazi empirijskih istraivanja, pa je iz tih
razloga veoma teko prihvatiti neke definitivne zakljuke. Preovladava miljenje da su brzina
(H2=0.90 - 0 .95); eksplozivna snaga, koordinacija, ravnotea i preciznost (H2=0.80 - 0 .85);
snaga, repetitivna snaga, statika snaga i fleksibilnost (H2=0.50) su srednje genetiki uslovljeni.
Kognitivne sposobnosti su genetiki ograniene, jer je koeficijent uroenosti veoma visok
(H2=0.85 -0 .92).
Konativne karakteristike pokazuju da je koeficijent uroenosti kod normalnih konativnih
karakteristika prilino nizak (H2=0.50). Koeficijent uroenosti patolokih konativnih
karakteristika je prilino visok (H2=0.80 -0 .85).
U vezi ovih koeficijenata uroenosti vai generalno pravilo, da e uticaj na neku dimenziju biti
manji to je genotipski deo varijanse te dimenzije vei, i obrnuto. Egzogeni uticaj e biti vei
to je genotipska varijansa manja.
Efikasnost i efektivnost sistema selekcije zavisi od interakcijskih odnosa njegovih podsistema.
Nju ine: nauna tehnologija, centralna baza podataka (dijagnostika), obrazovna tehnologija
(usmeravanje) i trenana tehnologija (izbor, razvoj i praenje, kontrola i modifikacija). Jedino
vrst integralan odnos nauke i prakse (kole i sportski klubovi) moe doprineti otkrivanju pravih
talenata i postizanju vrhunskih sportskih rezultata. Iz grafikona se vidi da je neophodno da se
dijagnostikim postupcima obuhvati masovna baza kolske populacije. Rezultati testova alju se
u centralnu bazu podataka kako bi bili dostupni obradi i analizi od strane naunih institucija
(instituti i fakulteti). Dobijeni rezultati kao praktini modeli treba da unaprede trenanu praksu,
time to e raznim kanalima biti prosleeni klubovima i savezima. Na osnovu rezultata testiranja
kolske populacije, u kolama se vri usmeravanje i preliminarni izbor potencijalnih buduih
kvalitetnih sportista koji se upuuju u klubove i bivaju podvrgnuti organizovanom sitemu
transformacija antropolokih karakteristika bitnih za uspeh u odreenoj sportskoj grani i

disciplini. Efikasnost i efektivnost ovog transformacionog procesa (trenane tehnologije),

zavisie od saradnje strunih kadrova u sportu sa naunim kadrom sa jedne, i kadrom u
obrazovanju sa druge strane.
Grafik. Operativni integralan model sistema selekcije

Inicijalna selekcija (usmeravanje iz masovne baze i preliminarni izbor) se obavljaju u kolama

na osnovu dijagnostikovanih bazinih i specifinih antropolokih karakteristika pohranjenih u
centralnoj bazi podataka. Na osnovu nje se trebaju konstruisati modeli za identifikaciju talenata
za pojedine sportove i sportske discipline. Ovakav model bi trebao da sadri hijerarhijski niz
osobina, sposobnosti i karakteristika relevantnih za odreeni sport. To je jedna vrsta-tip
jednaine specifikacije. Drugi je onaj u viim etapama selekcije (kontrole i praenja, korekcija i
modifikacija) kada su se pod uticajem viegodinjeg treninga do kraja puberteta izdiferencirale
specifine sposobnosti dominantne za postizanje vrhunskog sportskog rezultata u odreenoj
sportskoj grani i disciplini. Re je o jednaini specifikacije dominantnih i takmiarskosituacionih antropolokih karakteristika.
Na drugoj emi je detaljniji prikaz znaaja dijagnostike (centralne baze podataka), naune
i informatiko raunarske tehnologiji u formiranju hijerarhiskih modela i kriterijuma za
identifikaciju talenata. Osnovni zadatak informatiko-raunarske tehnologije je da naini
program (softver) kao ekspertski sistem za odabiranje talenata. Osnovni zadatak naune
tehnologije je da obrauje i analizira podatke iz centralne baze podataka, utvruje pravila,
principe i zakonitosti i formira hijerarhiske modele. Dijagnostika mora da se bavi konstrukcijom
najboljih mernih intstrumenata za procenu antropolokih karakteristika kao i vrhunskom
organizacijom sistemskog merenja i praenja bazinih, specifinih i dominatnih antropolokih
karakteristika.

Zadatak trenane tehnologije je da pronalazi najoptimalnije modele trenanih sadraja za

transformaciju antropolokih karakteristika iz modela i optimalnu strukturu za svaku etapu
sportskog usavravanja. Od momenta definitivnog izbora do postizanja vrhunskog sportskog
rezultata dominantnu ulogu ima nauna tehnologija, dijagnostika, aktuelni vrhunski trenani
proces i dopunski uslovi za razvoj rezultata od kojih su najznaajniji sistem takmienja i
materijalni uslovi.
Kada bi se napravila ogromna studija koja bi davala odgovor na pitanje, kakav je znaaj
odreenih osobina, sposobnosti i karakteristika za uspenost u odreenom sportu, ona ipak ne bi
mogla da prui odgovor na pojedinana i konkretna pitanja. Mogla bi jedino da poslui treneru
da na najstruniji, najpouzdaniji i najekonominiji nain usmeri svoju strunost i intuiciju ka
iznalaenju pravog reenja. Danas se selekcija bazira na odabiranju onih sportista koji su ve
potvrdili svoju vrednost (sportisti koji su se "probili" snagom svog talenta). Ni nauka ni praksa
nisu jo dali precizne odgovore na pitanje, kako se u sportu otkrivaju talenti i vri selekcija.
Jedan od bitnih uzroka je nedovoljno istraivanje i time pronalaenje odgovarajuih kriterijuma
i metoda selekcije talenata.
Da bi sistem selekcije (otkrivanja talenata) bio efikasniji, mora se raspolagati sa:
-

Informacijama o nivou i strukturi svih osobina i sposobnosti koje su povezan sa

bilo kojom sportskom disciplinom;
Rasponom unutar kojih se mogu oekivati natproseni sportski rezultati;
- Krivuljama ontogenetskog razvoja (mogu biti sa velikim individualnim
razlikama);
- Poznavanjem meusobne povezanosti u razliitim fazama razvoja;
- Mogunostima odreenih programa da izvre promenu dominatnih osobina i
sposobnosti u razliitim fazama razvoja (zavisi od njihove genetske osnove);
- Pouzdano definisanim dominatnim osobinama i sposobnostima;
- Mernim instrumentima za procenu metrijskih karakteristika (prvenstveno
stepen pouzdanosti i valjanosti);
- Statistiko-matematiki postupcima koji moraju da odgovaraju prirodi
varijable.
Procedure usmeravanja i izbora potencijalnih sportist, moraju biti zasnovane na veem broju
principa:
Uticajem treninga mnoge osobine, sposobnosti i karakteristike mogu da se menjaju;
- Trening nejednako utie na razvoj pojedinih osobina, sposobnosti i karakteristika.
Neke se mogu znatno menjati, a neke malo;
- Trening pored razvoja odreenih karakteristika, utie na promenu njihovih
meusobnih odnosa;
- Pri jednakom obimu i intenzitetu treninga osobe koje imaju vii poetni nivo
razvijenosti osobina, sposobnosti i karakteristika, transformacioni proces e
dovesti do vieg nivoa razvijenosti, nego kod onih osoba kojima je poetni nivo
nii;
- Najvei relativni napredak (pri istom obimu i intenzitetu treninga) je kod osoba
kod kojih je poetni nivo osobina, sposobnosti i karakteristika izmeu ekstremno
niskih i ekstremno visokih;

Da bi se ostvario eljeni nivo osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi

sportski rezultat, trening mora biti usmeren upravo ka razvoju tih karakteristika.
Transfer vebanja izmeu razliitih karakteristika je relativno slab.
Ako je trenani proces zapoeo ranije, skladno hronolokom uzrastu osobe,
verovatnost da e se treningom postii eljeni rezultat je vea;
to neka sportska aktivnost zahteva vii nivo veeg broja osobina, sposobnosti i
karakteristika, manja je verovatnoa da neko poseduje te karakteristike u meri
koju ta aktivnost zahteva;
Verovatnoa da neko poseduje eljeni nivo u odreenom broju osobina,
sposobnosti i karakteristika utoliko je manja, ukoliko je vea nezavisnost tih
osobina, sposobnosti i karakteristika.

S obzirom da je talenat u sportu visoko baziran na uroenim osobinama, ranije upozorenje od

opasnosti geneticizma danas doivljava svoje ekstremne fatalistike posledice (genetski
ininjering, molekularna biologija, farmakologija sa naunim eksperimentima u sportu). Ove
nauke esto koriste sport kao izvanredno "zahvalan" poligon za istraivaki rad. Naalost, on u
mnogome prevazilazi okvire i potrebe sporta!!!
Sve ovo ne udi jer se sportska nauka sve vie zanima za genetske inioce, paralelno sa
shvatanjem da i najvia tehnologija trenanog procesa nije svemona. Proces selekcije je sam po
sebi eksperimen koji traje i nikada se nee zavriti, ba kao to je sluaj i sa trenanim procesom.
Od trenera se trai da budu istraivai (i tehnolozi) na terenu, a ne pasivni konzumatori
"gotovih" reenja. Veliko interdisciplinarno znanje trenera i organizacija timskog rada (nauni i
struni kadrovi koji se bave problemima sporta) su osnovni faktori od kojih zavisi efikasnost
organizovane selekcije i dalji njen razvoj.
Smernice za identifikaciju talenata u nekim sportovima i sportskim disciplinama:
Atletske discipline
Sprint
Vreme reakcije i sposobnost njenog kontinuiranog ponavljanja
Nervnomiina ekscitabilnost
Koordinacija i dobar kapacitet miine relaksacije
Sposobnost suprotstavljanja (zatite) stresu
Proporcija tela, duge noge
Tranje na srednje pruge
Anaerobna mo i maksimalna potronja O2 na kg/min
Koncentracija mlene kiseline nakon velikog optereenja i O2 deficit
Sposobnost zatite i podnoenje stresa
Sposobnost odravanja visoke koncentacije u duem vremenu
Discipline tranja i hodanja
VO2max. na kg/min.
Volumen srca
Visoka otpornost na zamor,motivacija i istrajnost
Skokovi
Vreme reakcije i eksplozivna snaga
Visina sa dugim nogama
Visoka anaerobna mo
Sposobnost zatite od stresa

Sposobnost odranja visoke koncentracije u duem periodu

Bacake discipline
Visina i miina masa
Visoka anaerobna mo
Velik biakromalni raspon
Vreme reakcije
Sposobnost odravanja visoke koncentracije u duem vremenu
Koarka
Visina sa dugim rukama
Visoka anaerobna mo
Visok aerobni kapacitet
Koordinacija
Otpornost na zamor i stres
Taktika inteligencija i smisao za kooperativnost
Fudbal
Koordinacija i smisao za kooperativnost
Otpornost na zamor i stres
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Taktika inteligencija
Odbojka
Visina, duina ruku, velik biakromialni raspon
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Otpornost na zamor i stres
Odranje koncentracije u duem vremenskom periodu
Taktika inteligencija

Biciklizam
Visok aerobni kapacitet
Volumen srca i visok O2 kapacitet
Sposobnost odbrane od stresa
Istrajnost
Boks
Velika koncentracija
Hrabrost, odvanost
Vreme reakcije
Koordinacija i taktika inteligencija
Visok aerobni kapacitet
Visoka anaerobna mo
Vaterpolo
Visina,velik biakromijalni raspon
Visok aerobni i anaerobni kapacitet

Taktika inteligencija i kooperativnost

Otpornost na zamor i stres
Gimnastika
Koordinacija, fleksibilnost, snaga
Ravnotea
Istrajnost
Kapacitet podnoenja stresa, emocionalna stabilnost
Visoka anaerobna mo
Nia do srednja telesna visina
Triatlon
Visok aerobni kapacitet
Volumen srca i visok O2 kapacitet
Sposobnost odbrane od stresa i zamora
Istrajnost i motivacija
Veslanje
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Koordinacija i koncentracija
Visina, dugi ekstremiteti, velik biakromialni raspon
Otpornost na zamor i stres
Dudo
Koordinacija
Vreme reakcije
Taktika inteligencija
Duge ruke i velik biakromialni raspon
Kajak i kanu
Velik biakromialni dijametar, duge ruke
Koncentracija
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Otpornost na zamor i stres
Hokej
Visina, duge ruke, velik biakromijalni raspon
Taktika inteligencija, smisao za kooperativnost, hrabrost
Visok aerobni i anaerobni kapacitet
Snana, robusna graa
Plivanje
Niska gustina (nabijenost) tela
Dugake ruke i velika stopala, velik biakromijalni dijametar
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Dizanje tegova

Snaga
Velik biakromijalni dijametar
Koordinacija
Otpornost na zamor i stres
Rvanje
Koordinacija i vreme reakcije
Visok aerobni i anaerobni kapacitet
Taktika ineligencija
Velik biakromijalni dijametar, duge ruke
Streljatvo
Vizuelno-motorna koordinacija
Vreme reakcije
Koncentracija, otpornost na zamor
Emocionalna stabilnost
Alpsko skijanje
Hrabrost, odvanost
Vreme reakcije
Koordinacija
Visoka anaerobna mo
Brzo klizanje
Kratke distance
---------------------------Vreme reakcije, snaga
Koordinacija
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Visina, duge noge
Duge distance
----------------------------Visok aerobni kapacitet
VO2 max /kg/min
Visina, duina nogu
Umetniko klizanje
Koordinacija, estetski zahtev
Ravnotea
Harmonini fiziki razvoj
Visok anaerobni i aerobni kapacitet
Maevanje
Vreme reakcije
Koordinacija
Taktika inteligencija
Otpornost na zamor i stres

Visok aerobni i anaerobni kapacitet

Za procenu, rezultate uporediti sa odreenim modelnim karakteristikama (u odnosu na vrhunske
sportiste, kvalitetne i perspektivne, uzrast, pol i dr.)

Pojam optimalnog treninga

Vreme je kao novac. to ga manje imamo moramo ga deliti na manje delove.
N. anak
U praksi se koristi termin optimalni trening, pri emu se misli na najbolje mogue
optereenje na trenigu (rasporeeno po danima, mikrociklusima i mezociklusima) koje e
doprineti najboljem rezulatatu. To u osnovi jeste tako, ali treneri imaju ogroman problem kada
treba da odrede optimalno optereenje i postave optimalnu strukturu treninga. Osnovni razlog
toga je u stvari u tome to ne znaju ta je to optimalno optereenje?(Zato primenjuju iste
programe kod razliitih sportista. ) Ono se moe jedino utvrditi redovnom dijagnostikom, kako
laboratorijskom tako i terenskom. esto se misli, da je maksimalno optereenje to koje dovodi
do najveeg stepena adaptacije ("izleti" u vei stepen optereenja od optimalnog se ine, ali ne
smeju biti suvie esti), da za jednog sportistu postoji jedno optimalno optereenje koje stalno
vai i da se ono moe pratiti samo topericom i posmatranjem. Ovo je naravno sasvim
pogreno!!!
Za odreivanje optimalnog optereenja potrebno je precizno detektovati, kod
svakog sportiste, odreene senzitivne zone optereenja (metabolike, pulsne) i u zavisnosti
od cilja na treningu, dati takvo optereenje koje nee biti ni vee ni manje od onog koje
pada u definisanu zonu u datom trenutku. Ukoliko se za nekog sportistu odredi pet zona
optereenja, onda on za svaku zonu ima svoje optimalno optereenje za transformaciju ciljane
sposobnosti koja je dinamikog karaktera.
Primer: Ako sportista ima frekvencu srca u aerobnoj (ekstenzivnoj) razvojnoj zoni od 150-165
ud-min a u intenzivnoj od 165-175 ud-min, onda je njegovo optimalno optereenje za razvoj ova
dva tipa aerobnih sposobnosti ono koje pada u jednu od zona srane frekvence zavisnosto da li
je usmerenost treninga na aerobnom dugotrajnom ili aerobnom kratkotrajnom radu. Ako je
usmerenost na aerobnom dugotrajnom radu, a sportista obavlja trening u pulsnoj zoni
intenzivnog aerobnog optereenja, onda e trening biti ist promaaj. Optereenje je preveliko i
cilj treninga se nee ostvariti (optereenje nije bilo primereno tj. optimalno). Ukoliko se ovakve
greke esto ponavljaju dolazi do negativnih kumulativnih efekata koji najee dovode do
pretreniranosti.
Dinamiki karakter-znai da se vremenom pod uticajem veeg broja optimalnih treninga
u odreenim zonama, te zone pomeraju ka viim vrednostima tj. sportista ima vei nivo
pripremljenosti (postie bolji rezultata na nioj zoni). Potrebno je ponovo odrediti
optimalna optereenja za sledei period treninga. Smatra se da se ove promene deavaju
ve posle tri nedelje (za tri mikrociklusa se povea VO2 max, anaerobni prag i dr. ). Za
odreivanje optimalnog trenanog optereenja potrebna je redovna kontrola i praenje
stanja treniranosti i u tano odreeno vreme (kada je dolo do stabilizacije adaptacije)
menjati trenane stimuluse. U protivnom predhodni stimulusi vie nee izazvati promene,

gubi se na vremenu i trening vie nije optimalan. Samo u ovakvim uslovima utedee se na
vremenu a rezultat e biti vei, bez opasnosti od pretreniranosti.
Optimalni trening je takva varijanta koja e minimizirati vreme za koje e se postii maksimalni
rezultat. Podrazumeva to manji utroak sredstava i energije za ostvarivanje cilja. Mora se
napomenuti da optimalna optereenja dovode i do optimalne adaptacije (iroka baza koja se
ostvaruje u pripremnom periodu). Super adaptacione procese (potrebne za podizanje sportske
forme i takmienja) izaziva samo prepokrivanje optereenja tj. vea optereenja od onih koja su
u zoni optimalnih. Takva prepokrivanja ne smeju biti suvie esta, moraju biti precizno dozirana
i pod stalnom kontrolom jer su bitan faktor upravljanja sportskom formom.

Kibernetiki pojmovi i pristupi u sportskom treningu

Optimalna trenana tehnologija
Vie nego ikada, danas je u treningu potreban sistemski, integralan pristup, sreivanje i
integracija nagomilanih injenica kao istraivaki metod usmeren na reavanje svih bitnih
strukturalnih i dinamikih veza od kojih zavisi optimalno upravljanje trenanom tehnologijom.
Poveanje efikasnosti trenanog rada, ne samo na raun koliine rada, nego prvenstveno boljoj
organizaciji treninga, efikasnijem izboru sredstava i metoda, racionalnijem rasporedu rada i
oporavka u toku jednog treninga, etapa ili perioda , a sve to uz praenje stanja sportiste,
realizovano je zahvaljujui primeni kibernetikih principa i pristupa. Oni su ostvarili uslove za
optimalno upravljanje celokupnim tehnolokim procesom u sportskom treningu. Od 1948
godine, sa pojavom knjige Norberta Vinera (Cybernetics or control and communacition in the
animal and the machine), kibernetika je postala nauka. Gotovo svaka nauka je koristila
kibernetiki-sistemski pristup u izuavanju svojih problema i to toliko da je dolo do podele
kibernetike na tri smera: A. Teorijski (filozofski, matematiki i logiki problemi upravljanja
sloenim dinamikim sistemima); B. Tehniki (stvaranje kibernetskih maina); C. Primenjeni
(primena teorijske i tehnike kibernetike) u koju spada i tzv. sportska kibernetika. Osnovna
preokupacija kibernetike je upravljanje.
Ako poemo od definicije kineziologije, u prenesenom smislu (jer etimolokom analizom pojma
nije mogue potpuno objasniti njen stvarni predmet istraivanja) kao nauke koja prouava
zakonitosti (optimalnog) upravljanja procesom vebanja i posledice tih procesa na ljudski
organizam, sasvim je izvesno da je kibernetiki pojam "upravljanje" bitan deo smisla
(samosvojnosti, jer je re o upravljanju procesom vebanja) kineziologije.
Posledice su efekti procesa vebanja ostvareni transformacijom inioca od kojih zavisi uspeh u
nekoj kineziolokoj aktivnosti. To je jedan od uslova da u trenanom procesu egzistira zakonitost
kao rezultat naunog pristupa. On treba da otkrije najoptimalniji proces treninga (transformacije
iz jednog inicijalnog-nieg u vie finalno stanje) u cilju to vee efikasnosti-veeg sportskog
rezultata. Jedino ovako shvaen i sproveden sistem (proces) treninga ima svoj pun smisao i
razlog postojanja. Procesom sportskog treninga integralno se ne bavi ni jedna druga nauka. Na
ovom mestu govorimo o kineziologiji sporta, gde su pod pojmom upravljanja obuhvaeni svi
elementi dinamikih odnosa sistema koji upravlja (trener) i sistema kojim se upravlja (sportista),
a odnose se na tehnoloke procedure, dijagnoze, planiranja, programiranja, operative i kontrole
efekata sasvim odreenog (usmerenog) procesa treninga, ija je iskljuiva funkcija
transformacija. Ovde se pod pojmom "treniranje" podrazumeva takav proces u kome se
primenjuju odreeni (optimalni, ne bilo koji) trenani sadraji (sredstva, metode i optereenja),

koji su usmereni ka jasno i precizno definisanoj posledici procesa treniranja tj. definisanom
cilju.
Dinamiku predstavlja proces transformacije onih karakteristika sistema kojim se upravlja
(sportiste), koje su odgovorne za najviu efikasnost u odreenoj sportskoj grani i disciplini. Ova
visoka efikasnost je jedino mogua u uslovima maksimalne optimizacije trenanog procesa,
odnosno usavravanjem svih tehnolokih postupaka od inicijalnog do finalnog stanja u kojem su
predmet transformacije sve osobine, sposobnosti i karakteristike sadrane u jednaini
specifikacije odreene sportske aktivnosti.

Tehnoloki postupci su inioci i faze upravljenog procesa u koje spadaju:

A. Definisanje cilja trenanog procesa
Cilj u trenanom procesu je odreeno eljeno stanje sportiste. Ne postoji univerzalni cilj.
Cilj zavisi od individualnih karakteristika sportiste za koga se stvara program. U trenanom
procesu je definisan ako ga je mogue operacionalizovati. To znai da svi inioci koji definiu
cilj moraju biti merljivi, jer samo merljive veliine omoguuju operacionalizaciju cilja. Besciljni
rad je besmislen rad.
B. Utvrivanje stanja sportiste (dijagnoza)
Postoje tri vrste stanja sportiste u nekom zaokruenom ciklusu treninga: finalna stanja,
inicijalno stanje i tranzitivna stanja.
Finalno stanje se proraunava u odnosu na inicijalno tj. na osnovu karakteristika
inicijalnog stanja vri se programiranje treninga u cilju ostvarivanja eljenog finalnog stanja.
Finalnih stanja (tzv. realnih finalnih stanja) ima vie, to su stanja posle svakog primenjenog
programa treninga.
Inicijalno stanje je stanje sportiste pre poetka procesa treninga. Njega treba opisati sa
parametrima kojima je opisano i eljeno finalno stanje. Ono predstavlja temelj programiranja
trenanog procesa.
Tranzitivna-kontrolna stanja su veoma bitna za ocenu reakcija sportiste na trenane
stimuluse, kao i za korekcije i modifikacije programa treninga.
Sva navedena stanja su meuzavisna i ako izostane bilo koji od stanja, proces upravljanja ne
moe funkcionisati
C. Utvrivanje faktora ogranienja
Faktori ogranienja se dele u dve grupe: endogene i egzogene.
Endogeni faktori su koeficijenti uroenosti (interakcija genetskog i negenetskog dela
varijanse pojedinih karakteristika) i individualne krivulje razvoja osobina, sposobnosti i
karakteristika (svaka osoba ima razliitu krivulju ontogenetskog razvoja). Uticaj treninga na
neku dimenziju je manji ukoliko je genetski deo varijanse vei i obrnuto. Vano je znati krivulje
osobina, sposobnosti i karakteristika sportiste u momentu utvrivanja cilja, jer su uticaji procesa
treninga razliiti u razliitim takama senzitivnih faza. Proputena ansa za promenu osobina,
sposobnosti i karakteristika se vie ne moe nadoknaditi (ovo saznanje bi moralo da bude osnova
za planiranje i programiranje treninga).
Osnovni egzogeni faktori ogranienja su raspoloivo vreme za trening, materijalni uslovi,
drutveni interes za odreenu sportsku aktivnost.

D. Izbor trenanih sadraja

Na osnovu utvrenog cilja i faktora ogranienja odreuju se sredstva, metode (modaliteti
treninga) i optereenja (koliina-obim i intenzitet rada).
E. Kontrola tranzitivnih stanja
Tranzitivna-prelazna stanja u odreenom delu trenanog procesa slue kao povratna
informacija u toku celog procesa treninga, od inicijalnog do finalnog, kako bi se u pravom
trenutku mogle izvriti potrebne korekcije i trening stalno usmeravao ka cilju.
F. Analiza finalnih rezultata treninga
Valorizacija efekata trenanog procesa je procena ostvarenog cilja, procena finalnog
stanja, odreenih normi i kriterijuma (za svaku osobinu, sposobnost i karakteristiku), procena
motorikih znanja i njihove meusobne odnose (samo one koje su bile predmet trenanog
programa-transformacije.)
Prve tri faze predstavljaju planiranje, a ostale programiranje. Krajnje bi bilo besmisleno
kada bi se procedure programiranja izvodile samo na osnovu informacija o inicijalnom stanju
subjekta, a bez poznavanja cilja trenanog procesa. U ovom sluaju procesom nije upravljano i
rad se sprovodi po intuiciji. Sve navedene faze ne samo da su meuzavisne nego pri njihovom
reavanju postoji gotovo zakonit redosled operacija. Nemogue je programirati trening (utvrditi
sredstva, metode i optereenja), ako su nam nepoznati cilj, faktori ogranienja i koliko je
sportista udaljen od konkretnog cilja.
Obzirom da nema vrhunskih ostvarenja bez vrhunske tehnologije, izvesno je da e usavravanje
trenane tehnologije (u prvom redu razvoj naunih instituta sa najsavremenijom dijagnostikoprognostikom laboratorijom) omoguiti humaniji pristup i vea sportska ostvarenja (rezultat).
Princip optimalnosti vodi ka humanizaciji sa obzirom da se pojam "optimalno" u trenanoj
tehnologiji odnosi na dejstva (trenane stimuluse) koja izazivaju najvee efekte kod svakog
pojedinca-odnosi se na individualizaciju. Ovo govori da je zadatak optimalne trenane
tehnologije da se ukljuivanjem senzitivnih stimulusa (trenani stimulusi koji kod pojedinca u
odreenom vremenu ostvaruju najveu adaptaciju) ostvari takvi efekti u kojima e odnos
poznatog/nepoznatog (komunalitet/unikvitet) biti povean(smanjen faktor nepoznatog.)
Optimalna trenana tehnologija je proces u kojem se transformacija od inicijalnog do
finalnog stanja vri na bazi jasno definisanog cilja, stanja sportiste, faktora ogranienja
(genetski faktori), trenanih sadraja, kontrole tranzitivnih stanja, obrade i analize
finalnih rezultata. To znai da nema optimalne transformacije bez optimalne tehnologije i jasno
definisanog cilja. Optimalna trenana tehnologija funkcionie na bazi povratne veze (feedback),
kao jedne od univerzalnih principa upravljanja. Bez povratne veze nema informacija o
reakcijama sistema i elemenata (organizma), o promenama ponaanja kao posledice razliitih
stimulusa, a time ni mogunosti za primenu korigujue kontrole upravljanja. Bez povratne veze
nema ni samoupravljanih mehanizama (kao uslova za homeostazu organizma/sistema), to
trenanu tehnologiju posebno ini sloenom.
Iz svega reenog, jasno je da optimizacija trenane tehnologije podrazumeva da ona mora biti
upravljaki sistem sa visokom mogunou korienja i prerade dovoljnih, blagovremenih i
kvalitetnih (valjanih) informacija. U cilju visoke efikasnosti u nekoj sportskoj aktivnosti,

optimizacija mora biti usmerena ka otkrivanju objektivnih informacija (u prvom redu genetske
varijanse svake karakteristike iz jednaine specifikacije), kao individualnim krivuljama razvoja
svake karakteristike tokom ontogeneze. Ovakvim pristupom je jedino mogue ostvariti uslove za
programirani trening (jedino je programirani trening, optimalni trening).
Programirani trening kao generator i korisnik svih raspoloivih visoko kvalitetnih
informacija, zahteva visoko strune kadrove sposobne da prime, obrauju i primenjuju znanja
(informacije) u integralnom smislu (kadrovi sa sistemskim nainom razmiljanja-kibernetikim
pristupom u reavanju problema). Treba istai da nepostoje programi optimalnih trenanih
procesa (kao recepti), njih treba programirati. Stvaraju ih i realizuju treneri zajedno sa
sportistom. Samo treneri sa jakom intuicijom i sposobnou integrisanja i primene visoko
vrednih naunih informacija u pravo vreme, bie u mogunosti da ostvare optimizaciju trenanog
procesa. Ovo je bitan uslov za dalje usavravanje trenane tehnologije na bazi ozbiljnog naunog
pristupa.

Umesto zakljuka:
Danas u toku sprovoenja savremene trenane tehnologije postoji veoma izraena tenja
da se postojei nain i postupci koji se jo uvek zasnivaju na stihiji, intuiciji i sluajnosti, zamene
sa preciznijim, pouzdanijim i objektivnijim parametrima i postupcima. To se moe postii samo
pod uslovom da se interakcijsko upravljanje na relaciji trener-sportista proiri na interakcijsko
upravljanje na relaciji trener-tim strunjaka i tim strunjaka-sportista. Do sada je toliko isticana
potreba za pravovaljanom i blagovremenom meusobnom saradnjom kadrova u sportu razliitih
specijalnosti. To postaje u dananje vreme neophodna i veoma bitna nunost. Da bi se to moglo
ostvariti, savremeni trener u svojoj stvaralakoj trenanoj aktivnosti u cilju prikupljanja to
relevantnijih informacija, mora da sarauje sa to je mogue irim krugom saradnika. Znai da
pored aplikacije savremene trenane tehnologije koja se u savremenoj sportskoj nauci zasniva
na interdisciplinarnosti i integralnosti, mora biti osposobljen i za tzv. informatiko-kibernetiku
(upravljaku) tehnologiju, kako bi relevantne informacije mogao ne samo primeniti, ve ih i
razumeti, preraivati, selekcionisati, integrisati i prenositi u svakodnevnu stvaralaku praktinu
aktivnost.

Kibernetiki model upravljanja trenanom tehnologijom

U emi kibernetikog modela upravljanja trenanom tehnologijom (Malacko i sar. 1991) simboli
V, X, Y respektivno predstavljaju Hilbertove prostore (vektorske funkcionalne prostore sa
ortonirmiranom Fourier-ovom bazom), referentnih ulaznih signala, aktuelnih trenanih
ekscitacija, internog stanja organizma sportiste i njegovih izlaznih resakcija.
Simboli pokazuju da efekat upravljanja vebanjem zavisi, sa jedne strane, od informacija koje
dobija subjekat (X), a sa druge strane, od informacija o stanju subjekta koje dobija onaj koji
upravlja, da bi ih neposredno posle izvrene analize preneo na subjekta u vidu korekcija.
Veina autora (naunika, strunjaka i trenera) koji su analizirali ovo pitanje, gotovo
jednoglasno konstatuje da efekat upravljanja trenanom tehnologijom zavisi sa jedne strane, od
kvaliteta i kvantiteta informacija koje dobija sportista ( X= f (Fv+K,X1+K,X2)). Sa druge strane,
od kvantiteta i kvaliteta informacija o stanju i radu sportiste koje dobija trener

(Y=f(X+K,,Y1+K,,Y2)). Neposredno posle izvrene analize prenee ih na sportistu kao sumu

(simbol za sumu) informacija iz okruenja (tim strunjaka), sportiste, objektivnih parametara iz
laboratorije i svojih zapaanja.
Sl. Kibernetiki model upravljanja trenanom tehnologijom; ( Preuzeto od Malacko, 1991)

Iz priloene eme (modela) proizilazi nunost da se na jednostavniji i verbalan nain objasne

veze koje se koriste pri ulazu (X) do izlaza (Y) prema sportisti. Poslednjih godina, pored
dobijenih objektivnih informacija na osnovu podataka iz laboratorija i raunsko-informatikih
parametara, treneri mnogo koriste i subjektivno opaanje informacije sportista nakon izvrenih
trenanih zadataka. Sve vie uvaavaju subjektivne predloge sportista, to sve zajedno ini
otvoren i optimalan upravljaki (kibernetiki) sistem u pripremi sportista.

Sportska takmienja
Osnovna karakteristika sporta je da se kroz takmienja trai najvei sportski rezultat kao
finalni produkt usmerenog razvoja onih osobina i sposobnosti od kojih taj sportski rezultat
i zavisi. U toku sportske aktivnosti tei se ka ispoljavanju maksimalnih mogunosti sportiste,
koje e se ostvariti upravo na najveem i najznaajnijem takmienju.
Sportska takmienja danas predstavljaju veoma sloen i ozbiljan fenomen u celokupnom sistemu
sportskog treninga. Primila su veliko socijalno obeleje i postala su, najire gledano, drutveni
fenomen sa brojnim i raznovrsnim drutvenim funkcijama, kao to su: etalonska, euristika
(pronalazaka), hedonistika, pripremna, estetska, posmatraka, ekonomska socijalizacijska i dr.
U irem smislu sve su one produkt sistema sportskog treninga koji se u uem smislu posmatra i
istrauje u okviru specijalizovanih naunih disciplina: socijologije sporta, psihologije sporta,
teorije sporta, menadmenta sportskih takmienja. Na ovom mestu e se izneti odreene funkcije
sportskih takmienja koje su u najtenjoj tj. direktoj vezi sa samim trenanim procesom, kako bi
se istakao i potvrdila njihova sloenost..
Hedonistika funkcija sportskih takmienja se odnosi na mnogobrojna zadovoljstva svih
koji u njima uestvuju: sportisti, treneri, publika, strunjaci iz raznih struka itd. Izvori
zadovoljstava su razliiti. U prvom redu to su: rekordi, pobede, titule, popularnost.
Etalonska funkcija se odnosi na stalnu tenju za usavravenjem i ispitivanjem granica
mogueg. Sportski rekordi su osnovna mera (etalon) za svakog sportistu. Etalon ima posebnu
stimulativnu i mobilizacijsku ulogu u procesu takmienja.

Euristika (pronalazaka) funkcija sporta potvruje stvaralaku i kreativnu prirodu

trenera i sportiste. Oni neprekidno tragaju za novim putevima za prevazilaenje postojeih
sportskih rekorda, kako mobilisati ljudske rezerve i na najbolji nain ih iskoristiti na
takmienjima. U neprekidnom eksperimentu otkrivaju se i novi naini za efikasnije kretanje tela,
nove vetine, tehnike i taktike. Pronalaze se nova oprema, sportska odea, usavravaju sportski
objekti, aparati, materijalno-tehniki uslovi, trenana tehnologija. Sve ovo sportistima pomae i
omoguuje da postignu sve bolje rezultate na najvanijem takmienju.
Estetska funkcija sportskih takmienja je esta tema u umetnosti. Mnoge sportske
discipline imaju za takmiarski kriterijum estetsku komponentu. Privlanost, i za sportiste i za
publiku, lei u estetskim vrednostima sportova u kojima se takmienja odvijaju na raznovrsnim
terenima i uslovima: otvoreni i zatvoreni tereni, na i u vodi, pod vodom, u vazduhu, sa
mainama, ivotinjama, na snegu, na ledu itd.
Sasvim je sigurno da je estetska komponenta mnogo doprinela da sportska takmienja postanu
najvei svetski spektakl koji prate milijarde ljudi.
Posmatraka funkcija je bliska predhodno navedenoj. Istie sportsku publiku kao
poseban, interesantan i sloen fenomen sporta, koji sasvim sigurno odslikava stanje duha jedne
sredine. Publika kroz posmatranje sportskih takmienja zadovoljava svoja mnogobrojna
interesovanja i potrebe.
Ekonomska funkcija je najvie izraena u vrhunskom (profesionalnom) sportu gde je
sport postao jedan od vodeih ljudskih delatnosti sa najveim obrt kapitala. Putem sportskih
takmienja velike svetske kompanije se reklamiraju i u tome vide i nalaze svoj interes.
U socijalizacijske funkcije spadaju: informativne, prosvetiteljske, internacionalnointegrativne, politike i druge koje su intresantne kao predmet detaljnijeg posmatranja. One
prevazilaze okvire ove knjige.
Sportska takmienja zahtevaju visoku psiholoku napetost i maksimalni fiziki napor, to dovodi
do sloenih procesa zamora a time do teke stresogene situacije. Sportsko takmienje
predstavljaju izuzetno sloen biopsihosocijalni stresor pa se on sa tog aspekta i prouava.
Posebno poglavlje ove knjige je posveeno stresu, trenanim i takmiarskim stresorima.
Izuavanje sprovoenja sportskih takmienja je iz dana u dan sve aktuelnije. Postoje velike
razlike izmeu razliitih sportskih takmienja. Razlika se ogleda u znaaju (kontrolna, uvodna,
selektivna i glavna), po sastavu (pojedinana i kolektivna), i broju uesnika (masovna i
vrhunska). Sva ova takmienja se odvijaju po odreenim principima(npr. amaterizam,
profesionalizam, specifinost, otvorenost, masovnost, selektivnost , stepenovanost, stalnost i dr.),
po razliitim sistemima (bod sistem, kup sistem) i zahtevaju razliitu organizaciju i materijalnu
osnovu. Za takmienja su od posebnog znaaja kalendar, propozicije takmienja i
takmiarski plan.
Kalendar takmienja (sadri podelu, broj, nivo i termine takmienja) mora da omogui
sportisti da na odluujuem takmienju postigne svoj planirani sportski rezultat i stoga on
predstavlja osnovu za planiranje treninga. Ovo podrazumeva odreivanje precizne periodizacije
i strukture treninga i druge specifinosti odreene sportske grane i discipline.
Takmiarski plan se izrauje na osnovu kalendara takmienja. Treba da sadri
informacije o sopstvenim sposobnostima i formi sportiste ili ekipe, informacije o protivniku i o
uslovima takmienja.
Propozicije takmienja sadre sve precizne informacije u vezi organizacije, uslova,
mesta, satnice i drugih optih i posebnih odredbi.

Iz ovog kratkog opisa sportskih takmienja moe se sasvim jasno videti da ona predstavljaju vrlo
kompleksan i multidisciplinaran fenomen.

Zakljuak
Svi predstavljeni fenomeni u ovom poglavlju knjige su elementi sloenog sistema
trenane tehnologije i predstavljaju kljune elemente u procesu upravljanja tim sistemom.
Pojmovi su obraivani tako da daju jasnu sliku o organizovanom i upravljenom procesu trenane
tehnologije. Dobro organizovan sistem trenane tehnologije istovremeno obezbeuje dobar i
efikasan proces upravljanja tim sistemom, to znai da je precizno usmeren-navoen ka jasno
definisanom cilju. To podrazumeva stalnu kontrolu i korekciju. Sasvim je jasno da pri tome
elementi, etape ili faze trenane tehnologije moraju biti sloeni kao karike u lancu, u kome svaka
karika ima nezamenjivu i obaveznu funkciju odranja lanca u celini. Nedostatak karike znai
pucanje lanca i raspad sistema. Pogreno mesto neke karike u lancu, znai slabiji lanac i loe
organizovan sistem.
U ovom poglavlju je primenjen ureen sistemski pristup. Poevi od modela (jednaine
specifikacije), dijagnostike, postavljanja planiranih ciljeva (na osnovu toga strukture treninga),
odreivanje trenanih operatora (moraju se ispotovati zakonitosti i principi sportskog treninga,
kondicioniranja, zamora i oporavka), sistema elemenata dopunskih sadraja u sportskom
treningu (ishrana, hidratacija, selekcija) a koji (jedino zajedno) dovode do krune celog trenanog
procesa-sportske forme i vrhunskog sportskog rezultata.
Efikasno upravljanje ovako sloenim sistemom mogue je samo uz uslov da postoje neophodni
ljudski resursi-visoko struni tim. Taj tim mora biti sposoban da obavi sve kljune sportske
funkcije, kao to su: funkcija selekcije, funkcija treninga, funkcija oporavka, funkcija takmienja
i sve funkcije organizacije tehnologije. Od strukture kadrova i njihovog znanja, dostignutog
naunog i tehnolokog nivoa, kao i nivoa upravljanja direktno zavisi efikasnost funkcionisanja i
realizacije postavljenih ciljeva trenane tehnologije. Osnovni kadrovski potencijal ine: treneri,
specijalisti sportske medicine, fiziolozi, psiholozi, nutricionosti, menaderi i volonteri. Uslov za
optimalno upravljanje trenanom tehnologijom e biti ispunjen ukoliko se formira i dobro
organizuje struni tim obuhvaen u okviru Strunog saveta koji e kompletno pokriti podruja:
treninga, oporavka, kontrole-dijagnostike i takmienja. Ceo sistem da bi skladno funkcionisao,
mora biti dobro organizovan. Iz ovog razloga ni malo ne udi da se u svetu intenzivno razvija
mlada nauno-praktina oblast-Menadment u sportu. Kod nas je ona od pre pet godina,
osnivanjem Fakulteta za menadment u sportu-Univerziteta ''Braa Kari'', postala i akademska
nauna oblast.
Menadment u sportu bi se mogao definisati kao proces: planiranja, organizovanja, upravljanja i
kontrole u sportskim organizacijama, radi ostvarivanja unapred zacrtanih sportskih ciljeva uz
racionalno korienje raspoloivih resursa.
Menadment trenane tehnologije bi se mogao definisati kao dostignue postavljenih
ciljeva na efikasan i efektivan nain kroz predvianje, planiranje, organizovanje, voenje i
kontrolu svih elemenata uspenosti u odreenoj sportskoj grani i disciplini, uz racinalno
angaovanje neophodnih raspoloivih materijalnih i ljudskih resursa.

Studijska pitanja:
1. Koje su antropoloke karakteristike sportista?
2. ta su kibernetiki modeli?
3. ta je jednaina specifikacije?
4. ta su trenani stimulusi?
5. ta je struktura sportskog treninga?
6. Koji su tipovi mikrociklusa?
7. Koji su tipovi mezociklusa?
8. ta je makrociklus?
9. Koje su hipoteze o bioritmu?
10. Koje su zakonitosti sportskog treninga?
11. Koji su elementi trenane tehnologije i etape transformacionog procesa?
12. Objasni fenomen zamora sportista.
13. Objasni fenomen oporavka sportista.
14. Koja je uloga vode pri treningu i takmienju?
15. ta je dehidratacija, rehidratacija, dohidratacija, prehidratacija i hidratacija?
16. Objasni fenomen superkompenzacije ugljenih hidrata.
17. ta je doping i koja su zabranjena stimulativna sredstva?
18. Koji su efekti stimulativnih sredstava po grupama?
19. Kako se vri doping kontrola?
20. ta je treniranost?
21. Koji su dopunski sadraji sportskog treninga?
22. Pojam i znaaj individualnog dopunskog treninga.
23. ta se podrazumeva pod pojmom kondiciona priprema sportista?
24. ta je sportska forma?
25. Koje su zakonitosti razvoja sportske forme?
26. Kako se upravlja sportskom formom?
27. Objasni sistem selekcije u sportu i njen znaaj.
28. ta je talenat u sportu?
29. ta je optimalni trening?
30. ta znai kibernetiki pristup u trenanoj tehnologiji?
31. ta se podrazumeva pod pojmom optimalne trenane tehnologije?
32. Objasni fenomen sportskih takmienja
33. Objasni pojam menadment u sportu.
34. Koji su struni kadrovi u sportu?
35. Objasni pojam menadment trenane tehnologije.

POGLAVLJE X

STRUKTURA I FUNKCIJA SKELETNIH MIIA,

REGULACIJA I MEHANIZAM MIINE
KONTRAKCIJE

Priroda je ljudsko telo tako stvorila i sainila da je neke njegove delove ve prilikom
roenja uinila savrenim, a druge sa odmicanjem godina uobliavala i vrlo se malo koristila
pomonim sredstvima spolja....Jasno se vidi da su delovi, celi sklop, oblik i dranje naeg tela
prilagoeni prirodi...
M.T.Ciceron (106-43. pre.n.e.)

Kljuni termini
----------------------------------------Skeletni popreno-prugasti miii
Mehanizam miine kontrakcije

Miina vlakna
Nervna regulacija miine kontrakcije
Propriocepcija i kinestezija u motorikoj aktivnosti

Graa skeletnih (popreno prugastih) miia

ljudskom telu ima vie od 430 skeletnih miia. Svi oni svojom kontrakcijom deluju na
kotano-zglobni sistem poluga i tako ostvaruju pokrete. Ovo se deava zahvaljujui
pretvaranju hemijske energije iz ATP-a u mehaniku energiju. Skeletni mii (vidi sliku)
je u celini prekriven dubokim slojem fascije koja ga povezuje u jednu funkcionalnu celinu. Ta
spoljanja ovojnica vezivnog tkiva naziva se epimysium. Ona se na krajevima miia spaja sa
vezivnim tkivom u tetive, a tetiva za kost.
Vezivne pregrade koje od epimysiuma ulaze u unutranjost miia i dele ga na snopove
(fasciculus) nazivaju se perimysium. Svaki snop moe imati od 12-150 miinih vlakana debljine
(dijametar) od 10-100 mikrona, a duine od 1 mm do duine celog miia. Svako miino vlakno
inervie samo jedna neuromuskularna veza. Oko svakog miinog vlakna se nalazi sloj vezivnog
tkiva-endomysijum, koje je povezano sa svim vezivnim pregradama u miiu. Na taj nain se
integrie aktivnost kontraktilnih jedinica u miiu i time povezuje mii sa kostima preko tetive.
Miino vlakno je na povrini obavijeno elijskom membranom koja se naziva sarkolema.
Sl. Miino vlakno (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

U blizini unutranje strane sarkoleme nalazi se vei broj jedara ija je uloga u kontroli
metabolizma elije, posebno sinteze proteina. Teni deo elije se naziva sarkoplazma i u njoj se
nalaze elijske organele, razni proteini odgovorni za kontrakciju, strukturalni enzimi, kapljice
masti, dosta glikogena i drugih molekula. Vlakno proima sistem kanala i upljina (vezikula) koji
se naziva sarkoplazmatini retikulum. Svako miino vlakno sadri nekoliko stotina do nekoliko
hiljada miofibrila (tanka vlakna prenika oko 1 mikrona) koji se sastoje od jo manjih vlakanaca

tzv. miofilamenata (niti), koja se kao i miofibrili, pruaju paralelno du uzdune ose miia.
Miofilamenti se sastoje od dve belanevine (proteina) aktina i miozina, koji predstavljaju preko
80% belanevina miia (miozin 50-60%, aktin 20-25%). Pored toga identifikovano je jo est
drugih proteina koji igraju vane uloge u strukturi i interakciji miofilamenata tokom kontrakcije:
1. Tropomiozin (5%) koji je postavljen du vlakana aktina; 2. Troponin (3%) u sklopu aktina; 3.
Alfa aktinin (7%) rasporeen u podruju Z ploice; 4. Beta aktinin (1%) u sklopu aktina; 5. Mprotein (1%) koji se nalazi u M liniji u sarkomeri; 6. C-protein (1%) smatra se da odrava
strukturalni integritet sarkomere.
Sl. Mikrostruktura skeletnog miia (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Sarkomera je prostor izmeu dve Z linije i predstavlja funkcionalnu jedinicu miofibrile.

Miofibrile su cilindrine tvorevine sa naizmeninim segmentima tamnijeg i svetlijeg izgleda,
popreno postavljenih na uzdunu osovinu miofibrila. One su tako poreene da se pojasevi iste
svetline nalaze u istom nivou to daje vlaknu u celini izgled poprene ispruganosti. Svetlija
pruga se naziva I pruga (izotropna) a tamnija A pruga (anizotropna). Poreane su paralelno
jedna drugoj. Sredinom svake I (svetle) pruge prua se vertikalna pregrada koja se oznaava kao
Z linija. Takva slika se dobija pri uzdunom preseku miinog vlakna. Z linija je kruna ploica
u sredini svetle pruge i nie se u pravilnim razmacima. U sredini sarkomere se vidi tamna (A)
pruga duine 1,6 mikrona, u njenoj sredini se nalazi svetlija zona H (po Hensenu koji ju je prvi
opisao 1868 god.) u kojoj nema aktina. U centru H zone se nalazi tamnija M linija . Miozin u
sarkomeri se nalazi u A pojasu pripojen za M-mostove u M liniji. Vlakanca sarkomere
sastavljena od aktina privrena su za Z ploicu i pruaju se levo i desno od nje. Duine su oko

1 mikron na svaku stranu od Z ploice, a debljine oko 6 nm. Vlakanca aktina se nalaze u svetloj
(I) pruzi i izlaze u A prugu sve do poetka H zone. (I) pruga se sastoji samo od aktina, A pruga
od aktina i miozina, dok se H zona sastoji samo od miozina.
Svako vlakno miozina se nalazi u centru estougla na ijim uglovima su tanja vlakna aktina. Tri
vlakna miozina opkoljavaju jedno vlakno aktina. Jedna miina elija debljine 100 mikrona i
duine 1 cm sadri oko 8.000 miofibrila, a svaka miofibrila oko 4.000 sarkomera.

Mehanizam miine kontrakcije

Sl. Kreatinfosfatni ciklus izmeu mitohondrija i miofibrila u procesu kontrakcije i relaksacije miinog vlakna.
(Preuzeto iz Training Distance Runners)

Mehanizam kontrakcije miia nije do kraja razjanjen. Danas je opte prihvaena teorija
"klizajuih niti". Miozinske i aktinske niti klize jedne izmeu drugih pri emu ne dolazi do
njihovog skraenja ve do skraenja ili produenja miia. Tokom kontrakcije tanke niti aktina
klize mimo niti miozina ulazei dublje u region A trake, a izlaze prilikom oputanja miia.
Sl. Sarkomera pri relaksaciji i kontrakciji miinog vlakna

Glavne strukturalne promene deavaju se u regionu I trake koja se znaajno skrauje, dok
nema znaajnih promena u irini A traka. Z trake se pribliavaju centru svoje sarkomere i pri
tome H zone mogu da nestanu, kada se niti aktina sretnu u centru sarkomere.
Potencijal mirovanja miine membrane iznosi oko -90 mV, slino kao i u nervnom tkivu.
Nervni impuls koji dospe do miinog vlakna izaziva razdraenje koje se manifestuje
depolarizacijom sarkomere (izazvanom dejstvom acetilholina na postsinaptiku membranu). Pri
depolarizaciji dolazi do ulaska Na+ u eliju i nastaje promena naelektrisanja. Javlja se akcioni
potencijal koji iznosi +35 mV i traje oko 2-4 ms. Akcioni potencijal se iri dalje kroz sistem T
cevica u unutranjost miia, oslobaa jone Ca ++ iz cisterni sarkoplazmatinog retikuluma koji
se pojavljuje u okolini miozina i aktina. Njegova koncentracija pri tome moe da poraste i do
1.000 puta vie nego u mirovanju. Pored porasta koncentracije Ca++ raste i koncentracija
Mg++. Joni Ca se vezuju za troponin (koji ima inhibitorno dejstvo na interakciju aktin-miozin).
Prekida se inhibitorno dejstvo i time se pomera troponin u prorezu aktina, otkrivaju se aktivna
mesta na molekuli aktina. M-ATP mostii se spajaju sa aktinom u aktomiozinski kopleks koji
kratko traje, svega 10 ms. Kada se glava miozina spoji sa aktinom, enormno se pojaava
miozinska ATP-azna aktivnost i razgrauje se ATP. Javlja se sledea reakcija:
Aktin + MiozinATPaza - AktomiozinATPaza,
Spajanjem aktivnih mesta aktina i miozina aktivira se enzim miozinATPaza, koja dovodi do
cepanja ATP-a:
AktomiozinATPaza - Aktomiozin + ADP + P + Energija.
Osloboena energija menja konfiguraciju poprenog mostia miozina. Popreni mosti koji je
postavljen pod pravim uglom u odnosu na osovinu vlakna miozina, pomera se pod otrim uglom
u zglobu izmeu glave i vrata. Tako povlai aktin du vlakna miozina za 5-12 nm ka centru
sarkomere. Na taj nain se hemijska energija u molekulu ATP pretvara u mehaniku, sarkomere
se skrauju i razvijaju napetost-kontrakciju. Pri dostizanju maksimuma depolarizacije nastaje
repolarizacija (zbog naglog izlaska K+ iz elije) i uspostavlja se ponovo potencijal mirovanja.

Prestankom nervnog impulsa, Ca++ se vraa u sarkoplazmatiki retikulum i ponovo se ispoljava

inhibitorno dejstvo troponin-tropomiozina. Aktin i miozin se razdvajaju i opet se stvara M-ATP.
Za ovu aktivnost Ca pumpi je potrebna energija koja se dobija razlaganjem ATP-a. Kada
tropomiozinski sistem blokira aktin i sprei njegov kontakt sa miozinom, postie se relaksacija
miia. Sledei nervni impuls e ponoviti ceo ciklus. Ponovo stvoreni kopleks AM-ATP e
pokrenuti glavu miozina i nit aktina za odreenu duinu. Na taj nain se glava poprenog
mostia kree napred-nazad i u svakom zahvatu povlai aktin za oko 10 nm. Pri standarnoj
kontrakciji, sarkomere se skrauju za 30-50% a popreni mostii naprave 30-50 ciklusa. Svaki
popreni mosti se posebno aktivira a pri tome je samo oko 50% mostia u kontaktu sa aktinom.
Sila kontrakcije je vea, to je vei broj mostia u kontaktu sa aktinom. Svaka deblja nit ima oko
500 glavica i za vreme brze kontrakcije svaka obavi oko 5 ciklusa u sekundi.

Pregled dogaaja tokom kontrakcionog ciklusa (kontrakcija-relaksacija)

Kontrakcija:
- Pranjenje motoneurona;
- Oslobaanje transmitera (acetilholina) na motornoj ploici;
- Vezivanje acetilholina za acetilholinske receptore u membrani motorne ploice;
- Poveanje propustljivosti membrane motorne ploice za Na+ i K+;
- Stvaranje potencijala motorne ploice i akcionog potencijala;
- irenje depolarizacije du T cevica u unutranjost miinog vlakna;
- Oslobaanje Ca++ iz terminalnih cisterni sarkoplazmatinog retikuluma i njihova
difuzija do niti aktina i miozina;
- Vezivanje Ca++ za troponin C i oslobaanje mesta na aktinu za spajanje sa miozinom;
- Spajanje poprenih mostia miozina sa aktinom i klienje aktina pored miozina, to
izaziva skraenje sarkomera.
Relaksacija:
- Vraanje Ca++ u sarkoplazmatini retikulum;
- Razdvajanje Ca++ od troponina;
- Prestanak meudejstva izmeu miozina i aktina.

Tipovi miinih vlakana

Odnos izmeu intenziteta vebanja i ukljuivanja sporih i brzih miinih vlakana
Hipotetski model distribucije miinih vlakana u ljudskom organizmu govori da su sa
45% zastupljena spora miina vlakna Tip I, sa 40% brza miina vlakna Tip IIa i sa 15% brza
vlakna Tip IIb. U maksimalnom nivou optereenja ukljuena su, vie od polovine ukupnog broja
miinih vlakana, brza miina vlakna. Spora miina vlakna dominantno su u funkciji pri
laganom i srednjem optereenju.

Miina vlakna se razlikuju po mehanikim, morfolokim, metabolikim, funkcionalnim i

kontraktilnim sposobnostima (vidi tabelu). Sve osobine miinih vlakana jedne motorne jedinice
zavise od osobina i vrste motoneurona, koji formira tu motornu jedinicu. Postojea klasifikacija
miinih vlakana na tip I, tip IIa, tip IIb i tip IIc je izvrena na osnovu etiri vana principa:
1. Anatomski izgled ili boja vlakana (crvena ili bela);
2. Brza (lako zamaraju) ili spora (otporna na zamor);
3. Biohemijska svojstva - visoki ili niski aerobni i anaerobni kapacitet;
4. Histohemijska svojstva (sastav enzima, najee miofibrilarne ATPaze).
Vlakna tip I-crvena vlakna su sporog trzaja, sporo kontrahujua, otporna na zamor. Ona
dobijaju energiju za sintezu ATP-a aerobnim putem i imaju velik potencijal aerobnog
metabolizma. Pored sporije kontrakcije ova miina vlakna se odlikuju i niskom aktivnou
miozinske ATPaze i niskim glikolitikim kapacitetom. Ona su oznaena skraenicom engl. SO
(slow oxidative). Imaju povean broj mitohondrija i aerobnih enzima, posebno sukcinil
dehidrogenaze (SDH). Crvenu boju (pigmentaciju) ovim vlaknima daje poveana koliina
mitohondrija i mioglobina. Izmeu ovih vlakana je gua kapilarna mrea i prilagoena su za
dugotrajan rad.
Vlakna tip II imaju svoje tri podgrupe IIa, IIb i IIc. Podgrupe IIa i IIb imaju slina
kinetika svojstva dok podgrupa Iic-prelazna, ima kontraktilna svojstva izmeu tipa I i II.
Vlakna tipa IIa imaju visok oksidativni potencijal i veliku glikolitiku mo. Oznaavaju
se kao brza oksidativno-glikolitika vlakna. Relativno su otporna na zamor.
Vlakna tip IIb su tipina brza vlakna sa niskim aerobnim potencijalom. To su bela
miina vlakna velike snage neotporna na zamor. Imaju sposobnost brzog prenosa akcionog
potencijala, brzo oslobaaju i preuzimaju jone Ca++ od strane sarkoplazmatikog retikuluma,
kao i visok nivo enzima miozin ATPaze. Za njih se koristi skraenica engl. FG (fast glycolytic),
ime se naglaava da imaju veliku koncentraciju enzima anaerobnog metabolizma. Kontrahuju se
duplo bre nego spora vlakna tip I.
Vlakna tip IIc su slabo diferencirana, preko njih se verovatno vri pretvaranje izmeu
tipova I i II. Ova vlakna su brzo kontrahujua, srednje snage i otporna na zamor. Sadre visoke
koncentracije aerobnih enzima (sukcinil dehidrogenaze, SDH). Za ova vlakna se koristi
skraenica engl. FOG (fast oxidative glycolytic) kao i vlakna tip IIa.
Nauno je dokazano da ova vlakna u najveoj meri uestvuju u adaptaciji miia na trening tako
to po potrebi, poveavaju svoja aerobna ili anaerobna svojstva.
Tab. Karakteristike miinih vlakana
(Modifikovano i dopunjeno od Saltin, B., Henriksson,J., Nygaard, E et al. (1977)).
Karakteristike

Spora miina
vlakna (ST)

Brza oksidativna miina

vlakna (FOG)

Snabdevenast krvlju
Kratak period Zamora
Anaerobni kapacitet
Velike rezerve goriva
Brzina kontrakcije
Dijametar vlakna
Broj motornih jedinica

Dobro
Otporna
Umeren
Glikogena i masti
Mala
Mali
Mali

Dobro-umereno
Otporna
Umeren
Glikogena i neto masti
Velika
Srednji
Srednji

Brza glikolitika
miina vlakna
(FG)
Slabo
Tolerantna
Dobar
Glikogena
Velika
Velik
Velik

Broj nervnih vlakana

Broj oksidativnih enzima
Broj glikolitikih enzima
Broj i gustina
mitohondrija
Kapilarizacija
Aerobni kapacitet

Mali
Velik
Mali
Velik

Srednji
Umeren
Srednji
Srednji

Velik
Mali
Velik
Mali

Velika
Velik

Dobra
Srednji

Mala
Mali

Tab. Razlike u kompoziciji miinih vlakana u pojedinim miiima. (Zhelyazkov, 2001.)

Mii
m. gastrocnemius
m. soleus
m. quadriceps femoris
m. triceps brachii
m. biceps brachii
m. deltoideus

ST%
40-64
70-80
32-63
20-60
40-70
55-80

FT%
23-49
20-30
35-64
40-80
30-55
20-40

Tab. Postotak brzih miinih vlakana kod sportista razliitih anaerobnih sportova (Beachle, 2000.).
Sportisti-disciplina:
Bodi-bilderi
Bacai koplja
Trkai 800m.
Dizai tegova
Bacai kugle
Bacai diska
Atletiari-sprinteri
Atletiari-skakai

FT- brza miina vlakna %

44
50
52
60
62
62
63
63

Za odreivanje sastava miinih vlakana u miiima oveka, koristi se biopsijski

materijal uzet najee iz m. quadricepsa femoris (njegov spoljni deo - vactus lateralis).
Ispitivanja su pokazala da miii netrenirane osobe proseno sadre 52% vlakana tipa I, 23%
vlakana tipa IIa, oko 14% vlakana tipa IIb i 4-11% IIc vlakana.
to se tie procentualnog odnosa pojedinih tipova miinih vlakana, postoje razlike u miljenju o
uticaju genetskih faktora na to. Neki autori su nali da je koeficijent uticaja naslednih faktora na
fenotipsko ispoljavnja tipova miinih vlakana vrlo visoko(0.97). To bi znailo da je uticaj
ostalih negenetskih inilaca zanemarljiv. Ima drugih nalaza koji govore da su genetski uticaju na
raspored tipova miinih vlakana mali. Dalja detaljna genetska analiza (posebno izmeu parova
monozigotnih blizanaca) je pokazala da naslee uestvuje samo sa 25 - 50% od svih faktora,
koji deluju na fenotip miinih vlakana. Bouchard i saradnici(1986.) smatraju da je mnogo vei
uticaj faktora okoline, nego genetskih inilaca, na pojavu vlakana tipa (I) u miiu.
Ima dobrih dokaza za hipotezu da sva miina vlakna poseduju u svom genetskom kodu
potencijal za sintezu svih komponenti koje su u vezi sa molekularnim strukturama i funkcijama
karakteristinim za oba tipa vlakana. Bliska anatomska i funkcionalna povezanost izmeu
miinog vlakna i motoneurona je neophodna za diferencijaciju i razvoj, kako miia tako i
nerva. Pitanje tipa vlakna se reava vrstom neuralnih uticaja, naroito frekvence pranjenja iz

specifinih motoneurona. Ovaj faktor sublimira sintezu polimorfnih oblika kontraktilnih proteina
koji ne odgovaraju buduem obrascu aktivnosti datog vlakna. Motoneuroni koji su u vezi sa
vlaknima tipa (I) su relativno mali i imaju sporu frekvencuju pranjenja (oko 10 Hz). Neuroni
koji inerviu vlakna tipa (II) su krupniji i imaju veu frekveciju pranjenja (oko 40 Hz). Izgleda
da je spora frekvencija pranjenja odluujui inilac kakav e se tip vlakana razviti.
Postoje tri glavna naina nervne kontrole svojstava miinih vlakana:
1. Obrazac impulsa (kvalitativna kontrola);
2. Ukupni broj impulsa (kvantitativna kontrola);
3. Neurotrofiki mehanizmi koji nisu u vezi sa miinom aktivnou.
Prema miljenju nekih istraivaa nervni sistem deli kontrolu nad svojstvima miia sa drugim
kontrolnim sistemima. U mogue uticaje na metabolizam proteina miinog vlakna spadaju:
nervni uticaji, hormonalni (sistemski), lokalni uticaji (pH, metaboliti), uticaji nuklearnog
materijala i spoljni uticaji. Od svih ovih uticaja zavisi diferencijacija miinih vlakana unutar
odreenog miia.
Tab. Tip miinog vlakna, trajanje vebanja, energetski sistem i sportska aktivnost
Miina vlakna

Trajanje

Energetski sistem

Sportska aktivnost

Brza vlakna, tip II

Manje od 30 sec.

ATP i CP

Bacanja, skokovi, 100m.

sprint, tenis

Brza i spora vlakna, tip

IIb

30 sec. do 1 min.

ATP-CP+ Laktatni
sistem

200 do 400m. sprint,

100m plivanje,500m

Spora i brza vlakna,

Tip II a

1,5 do 3 min.

Spora vlakna, tip I

Vie od 3 min.

Laktatni sistem, aerobni

sistem

klizanje

Aerobni sistem
800m.tranje, boks,
1500m. klizanje
Maraton, tranje na
skijama, biciklizam

Tab. Karakteristike crvenih i belih miinih vlakana

Bela-brza miina vlakna tip II
(Fast twitch-FT)
Eksplozivni/sprinterski kapacitet
Umerena kapilarizacija
Velik anaerobni kapacitet
Mali aerobni kapacitet
Korienje energije: laktatni sistem, direktno iz
ATP/CP
Ne razvijaju se pod uticajem treninga
Trajanje rada: kratko
Produkcija laktata: visoka
Godine starosti: opadaju sa godinama

Crvena-spora miina vlakna tip I

(slow twitch-ST)
Kapacitet za izdrljivost
Dobra kapilarizacija
Velik aerobni kapacitet
Mali anaerobni kapacitet
Korienje energije: aerobni sistem
Razvijaju se treningom
Trajanje: dugo

Brzina: velika
Snaga kontrakcije: velika
Zamaranje: brzo

Produkcija laktata: ne stvaraju laktate

Godine starosti: ne opadaju sa godinama
Brzina: niska
Snaga kontrakcije:mala
Zamaranje: sporo

Tab. Karakteristike miinih vlakana tip I, tip IIa i tip Iib

Kriterijumi

Tip I

Tip IIa

Tip IIb

Izvor energije
Energetska materija
Intenzitet rada
Trajanje rada
Produkcija laktata
Brzina kontrakcije

Aerobni
Masti
Lagan
Dugo (satima)
Nema
Spora

Aerobno-anaerobni
Ugljeni hidrati/masti
Srednji
Srednje (1-2h)
Umerena
Brza

Anaerobni
Ugljeni hidrati
Visok
Kratko
Visoka
Visoka/maksimalna

Tab. Tip miinog vlakna i intenzitet vebanja

Intenzitet vebanja
Lagan
Srednji
Velik

Aktivirana vlakna
Tip I
Tip I + Tip IIa
Tip I + Tip IIa + Tip IIb

Energetski supstrat
Masti
Masti, ugljeni hidrati
Ugljeni hidrati

Graf. Intenzitet vebanja i % aktiviranih tipova miinih vlakana

Vie od 215 pari skeletnih miia, razliite veliine, oblika i funkcije, na specifian nain
biva ukljueno u izvravanju svakog koordinirajueg pokreta. Oni tada mogu da budu:
A. Agonisti primarni izvrioci pokreta;
B. Antagonisti kada imaju suprotno dejstvo u primarnom pokretu;
C. Sinergisti miii koji pomau pri vrenju primarnog pokreta.

Pokreti koje miii izvode mogu da se kategorizuju u tri osnovne kategorije po tipu kontrakcije
koja se izvodi:
A. Koncentrina kada se pripoji miia pribliavaju;
B. Statika ili izometrijska kada nema vidnog pokreta i raste unutranja napetost miia;
C. Ekscentrina kada se pripoji miia udaljavaju.
Koncentrina i ekscentrina miina kontrakcija spadaju u dinamiki tip miinog naprezanja.

U generatore miine sile spadaju:

A. Broj aktiviranih motornih jedinica (to je vei broj, sila je vea);
B. Vrsta aktivirane motorne jedinice (aktivirana (FT) vlakna generiu veu silu od (ST)
vlakna);
C. Obim miia (Vei obim miiapopreni presek (hipertrofija) ostvaruje i veu silu)
D. Poetna duina miia u momentu aktivacije (za postizanje najvee sile najoptimalnije
je da mii ima poetnu duinu za 20% veu od normalnog oputenog stava)
E. Veliina ugla u zglobu (npr. za biceps brachii, najoptimalniji ugao izmeu podlaktice i
nadlaktice pri kome se postie najvea sila je 100 stepeni)
F. Brzina miine kontrakcije.

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

Navedi i opii delove miinog vlakna.

Navedi delove motorike jedinice.
Koja je uloga kalcijuma u procesu miine kontrakcije ?
Opii teoriju klizajuih niti. Kako se skrauju miine niti ?
Koje su osnovne karakteristike sporih i brzih miinih vlakana?
Koja je uloga genetske determinante u proporciji tipova miinih vlakana?
Opii relacije izmeu poveanja miine sile i regrutovanja sporih i brzih miinih vlakana.
Koji je nain i tip regrutovanja miinih vlakana pri: a) Skoku u vis; b) Tranju na 10 km i
c) Tranju maratona?
9. Diferenciraj i daj primer koncentrine, statike i ekscentrine miine kontrakcije.
10. Koja je optimalna duina miia za ispoljavanje maksimalne sile?
11. Koje su relacije izmeu poveanja maksimalne sile i brzine skraenja (statike) i produenja
(ekscentrine) miinih vlakana?

Nervna regulacija miine kontrakcije

Veina pokreta u sportskim aktivnostima je veoma sloena i trai savrenu tehniku
izvoenja. Razvoj tehnike (vetine) bazira se na promenama u nervnom sistemu (hemijske
promene u neuronima, morfoloke promene u presinaptikim zavrecima), a u manjoj meri na

promenama u samim miiima. Tokom treninga za razvoj tehnike (kretne strukture) ostvaruje se
uproavanje neuromuskularne aktivnosti. Sve one kontrakcije koje remete efikasne pokrete
bivaju inhibisane. Nakon svesnog uenja odreene radnje, naueni akt postaje kontrolisan na
podsvesnom nivou (automatizacija pokreta). Time se kretanje dalje uproava i postaje
efikasnije, jer troi manje energije. Kao praktian rezultat razvoja tehnike kretanja, uoava se
poboljanje snage, brzine, tanosti i ekonominosti pokreta.
Sl. Neuromiina sinapsa (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. at all. 1996)

Uloga skletnih miia je da putem svojih kontrakcija vri pokrete tj. odrava poloaj tela
u prostoru (stav). Miii pokrete izvode: u zglobovima koncentrinim kontrakcijama,
usporavanjem ili priguivanjem pokreta, suprotstavljanjem sili koja ih izduuje, izometrijskom
kontrakcijom (ne menjaju duinu) pri emu odravaju fiksirani poloaj tela. Da bi se miina
aktivnost ispoljila (putem kontrakcije razliitim brzinama i ispoljavajui razliite sile) miina
vlakna moraju da budu u vezi sa nervnim sistemom.
Svako miino vlakno (kojih u vie od 430 skeletnih miia ima oko 250.000.000) je zasebna
elija koja izdvojeno funkcionie i ima vezu sa nervnim sistemom.
Glavni kontrolor motorike aktivnosti je motorna kora mozga. Mozak i kimena modina
ine centralni nervni sistem (CNS). CNS je sastavljen od dve vrste elija - neurona i glija.
Neuroni su elije koje stvaraju nervne impulse i prenose ih na ostale neurone i periferne organe.
Glijalne elije su male potporne elije, koje osiguravaju normalni metabolizam nervnog tkiva.
Neuron prima signale preko kratkih nastavaka (dendrita), gde se preko specijalnih spojnikih
mesta (sinapse) informacija prenosi oslobaanjem hemijskog posrednika (neurotransmitera). Sa

tela nervne elije (soma), poruka se preko dugih nastavaka (aksoni) prenosi dalje na dendrite,
neurona ili efektorne organe na periferiji, miie i ljezde. Neuroni koji reguliu nae pokrete i
voljnu aktivnost nazivaju se motoneuroni. Motoneuroni su posebna vrsta neurona koja se nalazi
u motornoj kori velikog mozga (gornji ili centralni motoneuroni). Inervaciju skeletnih
(ekstrafuzalnih) miinih vlakana vre tzv. alfa motoneuroni. Oni daju krupna alfa nervna vlakna
ija je brzina provoenja impulsa 70-120 m/s. Aksoni putuju u sklopu perifernih nerava do
skeletnih miia.
Iz kimene modine preko prednjih rogova (korenova) izlazi oko 420.000 motornih nervnih
vlakana i moda jo nekoliko desetina do stotina hiljada motornih vlakana iz motornih jedara
modanih ivaca.
Svako miino vlakno nema svoj alfa motoneuron, nego jedan motoneuron inervie vei ili manji
broj miinih vlakana (vidi sliku).
Jednu funkcionalnu celinu koja se naziva motorna jedinica ine jedan alfa motoneuron,
njegov akson i grupa miinih vlakana koju on inervie svojim ograncima.
Alfa motoneuron akcionim potencijalom aktivira sva miina vlakna u motornoj jedinici. Krajevi
aksona prenose poruku miiima preko specijalnih mesta koja se zovu neuromiine sinapse.
Intenzitet i brzina miine kontrakcije zavisi od broja aktiviranih motornih jedinica i frekvencije
pranjenja njihovih alfa motoneurona. Na miinu silu i brzinu kontrakcije utiu: vremenski
raspored aktiviranja motoneurona i vremenski raspored nizova njihovih akcionih potencijala.
Svojim postepenim aktiviranjem i poveanjem frekvencije pranjenja, motorike jedinice
obezbeuju konstantan prirataj ukupne miine sile kroz ceo radni opseg miia.
U jednoj motornoj jedinici mogu da budu vlakna samo tipa I, IIa, IIb ili IIc. Mozak prima
informacije preko senzitivnih vlakana na ijim poecima se nalaze receptori (ula, koa, miii,
zglobovi, tetive i dr.). Prosti pokreti su integrisani na nivou kimene modine (ne trae uee
mozga) i ostvaruju se preko refleksnog luka. Poseban znaaj za pokrete imaju informacije iz
dubokih tkiva (miii, tetive, zglobovi). One informiu o poloaju tela i delova tela u prostoru.
Informacije se u mozgu predaju drugim neuronima, obrauju se, a zatim se daje nalog za
izvrenje odreene miine aktivnosti. Poruka za izvrenje pokreta nastaje u neuronima
motorne kore (gyrus precentralis). U ovom delu mozga se nalaze piramidalne elije koje svojim
aksonima formiraju put za prenos motorikih naredbi iz kore prema kimenoj modini (tractus
corticospinalis). Ovaj put se naziva i "tractus pyramidalis" jer aksoni koji ga ine potiu iz
piramidalnih elija motorne kore. Piramidalni trakt prenosi signale prema motoneuronima
drugog reda. Oni se nalaze u modanom stablu i kimenoj modini. Vlakna piramidalnog trakta
za miie glave se delimino ukrtaju, dok se vlakna za ostale miie tela skoro potpuno ukrtaju
na nivou modanog stabla (decussatio pyramidum). Zbog toga, komande iz leve motorne kore
odreuju pokrete u desnoj strani tela.
Sl. Putevi prenosa nervnog impulsa i kontrola kontrakcije skeletnih miia, od CNS-a preko kimene modine i
motoneurona do nervno-miine ploe (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Ekstrapiramidalni sistem kao deo centralnog nervnog sistema uestvuje u kontroli motorike.
Glavni putevi ovog sistema su:
1. Tractus vestibulospinalis-nastaje grupisanjem aksona vestibularnog jedra malog mozga,
a
zavrava
se
u
kimenoj
modini.
Mali mozak (cerebellum) obrauje informacije koje pristiu iz motorne kore, perifernih
receptora i ula. On vri uporeivanje, procenu i integraciju informacija bitnih za
ostvarivanje finih pokreta, poloaja tela u prostoru i ravnotee.
2. Tractus rubrospinalis-zapoinje u crvenom jedru (nucleus ruber) srednjeg mozga iji
neuroni preko svojih aksona alju informacije u kimenu modinu.
3. Tractus reticulospinalis-povezuje retikularnu formaciju modanog stabla i kimenu
modinu. Retikularna formacija ostvaruje funkcionalnu harmoninu integraciju kimene
modine, kore velikog mozga, malog mozga i bazalnih ganglija.*

*Bazalne ganglije su subkortikalne sive mase koje primaju informacije iz velikog mozga, obrauju
ih i alju u modano stablo. Do danas njihova uloga nije potpuno jasna, ali se pretpostavlja da se preko
njih osigurava koordinacija pokreta.

Retikularna formacija prima informacije iz receptora miia, tetiva, zglobova, receptora za bol
iz koe i iz ula vida i sluha. Preko nje se odreuje tonus antigravitacionih miia (automatskom
preraspodelom miinog tonusa). To je tzv. nishodni sistem. Ushodni sistem deluje na koru
velikog mozga. Reaguje na impulse sa periferije a zatim aktivira koru velikog mozga u cilju
odravanja budnog stanja. Naziva se ascendentni aktivirajui retikularni sistem (AARS).
Ostvarivanje vrlo preciznih i sloenih pokreta omoguava se samo kombinacijom i integracijom
lokalnih i centralnih povratnih mehanizama.
Posle potencijala pripreme za pokret (proces koji predhodi izvoenju programa
aktiviranja motorne kore) premotorno i suplementarno motorno podruje, stvaraju
koncept planiranog pokreta na osnovu podataka o elementarnim pokretima u memoriji.
Plan se alje do malog mozga i bazalnih ganglija. U ovim podrujima koncept pokreta se
pretvara u precizne prostorne i vremenske ekscitatorne programe. Pri tome je mali mozak
verovatno vie odgovoran za brze balistike pokrete, a bazalne ganglije za ravnomerne pokrete
koji poinju iz razliitih posturalnih obrazaca. Oba podruja dostavljaju svoje programe
preko motornog dela talamusa do primarne motorne kore. Ona ih sprovodi do kimene
modine putem kortikospinalnog puta a odatle sve do efektora (miia). U isto vreme
aktiviraju se i drugi putevi odgovorni za izvoenje pokreta. Oni idu iz sekundarne motorne
kore i supkortikalnih struktura, preko releja u modanom stablu. Senzorne informacije
(podaci o stanju napetosti, duini miia, uglu u zglobu, poloaju dela tela u prostoru) o
nastupajuim motornim radnjama i o poremeajima koji deluju na njih, sakupljaju se
putem receptora (eksteroreceptora, proprioreceptora u miiima, zglobnim vezama, aurama,
tetivama i koi) i ulnih organa. Prepoznaju se i obrauju u memoriji. Koriste se za
modulaciju centralnih motornih programa koji se ponovo vraaju miiima.
U toku izvoenja pokreta u sportskim aktivnostima, miii trupa i udova susreu se sa
raznim nepredvidivim optereenjima i spoljnim silama. Radi kontrole sile i brzine miine
kontrakcije, oni zahtevaju povratne informacije iz perifernih receptora u koi, miiima,
tetivama i zglobovima. Informacije se alju spinalnim i supraspinalnim senzitivnim putevima u
vie "spratova" CNS-a, da bi se korektno obavila kontrola pokreta, odrao poloaj tela ili dela
tela. Povratne informacije koje podeavaju i izglauju pokret, prenose se direktno do motorne
kore i cerebeluma (spinocerebelum). Spinocerebelum ponovo alje projekcije do premotorne i
motorne kore, preko modanog stabla. Podaci o prostornim koordinatama predmeta u okolini
tela prenose se u somatomotornu koru mozga. Ove informacije, dobijene preko eksteroceptora,
neophodne su za tano planiranje ciljanih pokreta, lokomotornih zadataka i posturalnog
prilagoavanja.

Kratak pregled dogaaja

Impulsi u miine elije se prenose nervnim putem. Pri tome neuroni komuniciraju jedan sa
drugim preko sinapsi. Tu se vri transmisija signala sa jednog neurona na drugi, preko
neurotransmitera. Sinapsa ukljuuje:
-

Terminalni akson presinaptikog neurona;

- Postsinaptike receptore dendrita ili elije sledeeg neurona;

- Sinaptiku pukotinu izmeu dva neurona.
Neurotransmiteri se oslobaaju iz presinaptikog aksona terminalnih zavretaka u sinaptiku
pukotinu. Oni difunduju kroz sinaptiku pukotinu do postsinaptikih receptora. Impulsi se
transmituju a neurotransmiteri mogu biti uniteni od strane enzima ili se aktivnim putem vraaju
u presinaptiki neuron i koristite u sledeem ciklusu. Vezani za postsinaptike receptore stvaraju
otvore na membrani. To uzrokuje depolarizaciju (ekscitaciju) ili hiperpolarizaciju (inhibiciju),
ostvarenu od strane specifinog neurotransmitera i receptora.
Komunikacija neurona sa miinom elijom je na neuromiinoj ploi. Ona ukljuuje
presinaptiki terminalni akson (zavrna motorna ploa), sinaptiku pukotinu i receptore na
sarkolemi miinog vlakna. Neuromiina ploa funkcionie vrlo slino neuro sinapsi.
Najvaniji neurotransmiteri u regulaciji pri vebanju su acetilholin i norepinefrin.
Centralni nervni sistem (CNS) ine mozak i kimena modina.
Mozak ima etiri velike regije (dela):
- Veliki mozak cerebrum;
- Srednji mozak diencephalon;
- Mali mozak cerebellum;
- Modano stablo.
Veliki mozak ima etiri velika lobusa:
- Frontalni za generalne intelektualne radnje i motornu kontrolu;
- Temporalni za sluh i interpretaciju ulaznih signala;
- Parietalni ulaz za senzorne signale i njihovu interpretaciju;
- Occipitalni ulaz za vizuelne signale i njihovu interpretaciju.
Tri primarne zone cerebruma u motornoj kontroli su:
- Primarna motorna kora u frontalnom lobusu;
- Bazalne ganglije u cerebralnoj beloj masi;
- Primarna senzorna kora u parietalnom lobusu.
Sl. Delovi centralnog nervnog sistema . (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Srednji mozak ine talamus i hipotalamus.

Hipotalamus se nalazi odmah ispod talamusa i predstavlja vrlo vaan deo CNS u motornoj
kontroli. On regulie senzorne impulse. U njemu se nalaze centri koji direktno reguliu:
- Autonomni nervni sistem (krvni pritisak, srnu frekvencu, disanje, varenje itd.);
- Telesnu temperaturu;
- Promet tenosti;
- Neuroendokrinu kontrolu;
- Emocije;
- Unos hrane, e;

- Ciklus sna-budnost.
U modanom stablu koji je sastavljen od meumozga, mosta i produene modine, nalaze se
centri za:
- Koordinaciju funkcija skeletnih miia;
- Odravanje miinog tonusa;
- Kontrolu kardiovaskularne i respiratorne funkcije;
- Odrava stanje svesti kontrolie svesno i besvesno stanje.

Znaaj propriocepcije i kinestezije u motorikoj aktivnosti

U proprioceptivne i kinestetike receptore spadaju: miino vreteno, Painijevo
telace, Rufinijev receptor, Merkelove ploe, slobodni nervni zavreci i Goldzijev tetivni organ.
Propriocepcija su senzorne informacije nastale stimulacijom mehanoreceptora u miiima,
zglobovima i koi pri zauzimanju pasivnog poloaja odreenih delova tela. Kinestezija
predstavlja oseaje nastale usled kretanja delova tela, jednih u odnosu na druge.
Za kontrolu miinih aktivnosti, CNS mora da dobija stalne povratne informacije o trenutnoj
duini i sili u miiima i o brzini promene ovih parametara, Te informacije obezbeuju miina
ili neuromiina vretena. Miina vretena su kinestetiki receptori koji se nalaze u skeletnim
miiima. Raspored u miiu im je razliit. Pojavljuju se pojedinano ili u "tandemu" sa
Goldzijevim tetivnim organom. Svako vreteno se sastoji od 3-12 miinih vlakana koja nemaju
izraene poprene pruge i nazivaju se intrafuzalna vlakna. Krajevi intrafuzalnih vlakana su
kontraktilni. Srednji deo je receptorni i ne moe da se kontrahuje. U srednjem delu se nalaze
primarni i prstenasto-spiralni zavreci eferentnih neurona ija vlakna (tipa Ia) prenose
informacije brzinom od 100 do 120 m/s. Sa svake strane primarnih zavretaka nalaze se
sekundarni zavreci koji pripadaju tanjim aferentnim, tipa II i prenose impulse brzinom od 30 do
70 m/s.
Primarni i sekundarni zavreci su mehanoreceptori osetljivi na promenu duzine intrafuzalnih
vlakana. Istezanje miia izaziva depolarizacioni receptorni potencijal u senzornim zavrecima,
koji zatim stvaraju akcioni potencijal u aferentnim vlaknima tipa Ia i II. S obzirom da
intrafuzalna vlakna leze paralelno sa ekstrafuzalnim vlaknima, istezanje miia istee
ekstrafuzalna i intrafuzalna vlakna. Nastala deformacija primarnih zavretaka izaziva aferentno
pranjenje u senzornim vlaknima Ia. Istovremeno sekundarni zavretak se prazni u senzorno
vlakno tipa II. Ovo aferentno pranjenje iz vretena izaziva motorni odgovor, odnosno kontrakciju
istegnutog miia. Kada se mii skrati, skrate se ili opuste i intrafuzalna vlakna i prestaje
istezanje srednjeg receptornog dela vretena. Usled toga smanji se ili potpuno prestane pranjenje
vretena.
Primarni senzitivni zavreci vretena trebali bi svojim impulsima da obavetavaju spinalne i
supraspinalne motorne centre o trenutnim vrednostima dostignute duine miia, kao i o brzini
kojom je ona izvedena, dok bi sekundarni nervni zavreci dostavljali preteno podatke o duini
miia u datom trenutku izvoenja neke motorike strukture.
U zglobovima se nalaze Painijevi i Rufinijevi receptori. Prvi reaguju na spoljni ili
unutranji pritisak na okolna tkiva miia, tetiva i kapsule zgloba, i smatra se da oseaju pasivne

polozaje delova tela u prostoru, dok se drugi aktiviraju pri pokretima u zglobovima, i mogu da
registruju pokrete i polozaje u zglobu.
Aferentna vlakna prave sinapse u kimenoj modini, a neuroni drugog reda alju aksone
ushodnim putevima do cerebeluma, talamusa i senzornog dela kore mozga. Svaki odgovarajui
senzitivni zavretak nadgleda odreeni ogranieni deo celokupnog obima pokreta, to bi moglo
da znai da je specifian za odreeni ugao u celom pokretu. Da bi se stekao oseaj o celom
pokretu, CNS mora da integrie impulse iz pojedinanih uglova u kojima su odreeni receptori
najosetljiviji, i u kojima je njihova frekvenca impulsa najvea.
Sl. Goldzijev tetivni organ (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)

Goldijev tetivni organ reaguje na naglo i veliko istezanje miia . On se deformie pod
dejstvom napetosti u tetivi nastalom kontrakcijom miia, pri emu dolazi do njegovog
pranjenja. Uglavnom je vretenastog oblika i sastoji se od snopova kolagenih vlakana. Jednim
krajem je privren za pojedinane tetive malih snopova miinih vlakana a drugi kraj se
nastavlja sa miinom aponeurozom ili tetivom. Na taj nain receptor je postavljen u seriji sa
grupom miinih vlakana. U sluajevima kada doe do velikog (posebno preteranog) istezanja
miia, koje moe da dovede njegovog oteenja, nastaje refleksna inhibicija pranjenja
motoneurona preko aktivacije inhibitornih interneurona u kimenoj modini, koja nastaje zbog
nadraaja Goldzijevog tetivnog organa u tetivama i ligamentima. Smatra se da su tetivni organi
izuzetno vani za pruanje povratnih informacija u odnosu na napetost koju izaziva mii.
Aktivnost tetivnog organa, kako se to moglo zapaziti iz izloenog, je zatitna kako za sam mii
sa kojim je povezan tako i za celu funkcionalnu miinu grupu.
Smatra se da su najprimarniji kinestetiki senzori: miina vretena, receptori u zglobovima i
tetivama i mehanoreceptori u koi. Najverovatnije je da se najvei broj informacija o poloaju u
zglobu dobija iz miinih vretena. Impulsi iz ovih receptora integriu se u CNS-u kako bi se
dobile informacije o poloaju na osnovu brzinske komponente pranjenja.

Saetak:
U ljudskom telu ima vie od 430 skeletnih miia. Svi oni svojom kontrakcijom deluju na
kotano-zglobni sistem poluga i tako ostvaruju pokrete. Ovo se deava zahvaljujui pretvaranju
hemijske energije iz ATP-a u mehaniku energiju. Lokokomotorni sistem (lat. Locus=mesto, i
motio=kretanje) se sastoji od kotano-zglobno-miinog aparata (izvrioca) i delova nervnog
sistema (naredbodavca).
Poprenim presekom moe se videti da svaki skeletni mii ima sledee delove: 1. miini
trbuh; 2. epimysium; 3.perimysium; 4. endomysium; 5. fasciculus (snop); 6. miino vlako
(miofibrili sa miofilamentima),7. membranu miinog vlakna (sarcolemma); 8.
sarkoplazmu (sarcoplasma); 9. jedra.
U sarkoplazmi se nalaze kontraktilni proteini, enzimi, masti i dosta glikogena. Pored jedra nalaze
se i mnoge druge specijalizovane organele. Vlakno proima sistem kanala i upljina (vezikula)
koji se naziva sarkoplazmatini retikulum. Miofibrili tanka vlakna (oko 1 mikron u preniku) se
sastoje od jo tanjih vlakanaca tzv. miofilamenata (niti). Miofilamenti se sastoje uglavnom od
dve belanevine (proteina): aktina i miozina, koji su odgovorni za nastanak kontrakcije. Pored
navedenih belanevina treba ubrojiti i mioglobin (protein slian hemoglobinu koji vezuje
kiseonik i slui kao depo kiseonika). Oko 75% mase skeletnog miia ini voda, 20% proteini i
ostalih 5% ine mineralne soli (kalijum, natrijum, hlor, kalcijum, magnezijum, fosfati),
glikogen, masti. Tokom aktivnosti u miiima se stvaraju produkti metabolizma (katabolizma):
ADP, urea, mlena kiselina i dr.
Histoloka istraivanja svetlosnim mikroskopom su na poprenom preseku skeletnih miia
pokazala svetle I trake i tamne A trake. Z linije presecaju A traku na pola i one se spajaju sa
sarkolemon. Prostor izmeu Z linija naziva se sarkomera. Unutar sarkomere su niti aktina i
miozina koje se delimino preklapaju, odgovorne su za nastanak miine kontrakcije. Centralni
deo sarkomere naziva se H zona.
Kontrakcija (contraho=skupiti) ili grenje miia je proces skraivanja miia pri emu dolazi
do ispoljavanja sile na njegovim krajevima (tetivama). Ova sila se prenosi na kosti za koje su
tetive srasle (hvatita miia) i tako preko zglobova dolazi do pomeranja poluge. Mehanizam
miine kontrakcije nije do kraja razjanjen. Danas je opte prihvaena teorija klizajuih niti
(sliding-filament theory). Pretpostavka je da se mii produava i skrauje zato to tanke i debele
niti klize jedna preko druge bez promene svoje duine. Tanke niti se uvlae dublje u zonu A pri
grenju a izlaze pri relaksaciji. Nervni impuls dovodi do depolarizacije miia koja nastaje
dejstvom acetilholina na postsinaptiku membranu, to je uslov da nastane kontrakcija.
Oslobaanje jona Ca++ iz sarkoplazmatikog retikuluma pokree vane reakcije kao to je
formiranje kompleksa aktomiozina, a koji se ostvaruje pokretanjem ukrtenih mostova (glavica)
miozina. Za ovaj proces je neophodna energija koja se dobija iz molekula ATP-a uz prisustvo
enzima miozin ATPaze.
Prema brzini kontrakcije, snazi koju ispoljavaju i otpornosti na zamor, miina vlakna se
klasifikuju u tri grupe:
A.
Tip I-crvena, sporo kontahujua, otporna na zamor, tzv. SO (slowoxidative) ili spora oksidativna vlakna;
B.
Tip Iia-prelaznog tipa, tzv. FOG-(fast-oxidative-glycolytic);

C.

Tip Iib-bela vlakna, brza, velike snage i neotporna na zamor, tzv. FG (fastglykolytic).

Glavni kontrolor motorike aktivnosti je motorna kora mozga. Mozak i kimena modina
zajedno ine centralni nervni sistem (CNS). CNS je sastavljen od dve vrste elija-neurona i glije.
Neuroni su elije koje stvaraju nervne impulse i prenose na ostale neurone i periferne organe.
Glijalne elije su male potporne elije koje osiguravaju normalni metabolizam nervnog tkiva.
Neuron prima signale preko kratkih nastavaka (dendrita), gde se preko specijalnih spojnikih
mesta (sinapse) informacija prenosi oslobaanjem hemijskog posrednika (neurotransmitera). Sa
tela nervne elije (soma) poruka se preko dugih nastavaka (aksoni) prenosi dalje na dendrite
neurona ili efektorne organe na periferiji, miie i ljezde. Neuroni koji reguliu nae pokrete i
voljnu aktivnost nazivaju se motoneuroni.. Motoneuroni su posebna vrsta neurona koja se
nalazi u motornoj kori velikog mozga (gornji ili centralni motoneuroni). Inervaciju skeletnih
(ekstrafuzalnih) miinih vlakana vre tzv. alfa motoneuroni, koji daju krupna alfa nervna vlakna
i ija je brzina provoenja impulsa 70-120 m/s. Aksoni putuju u sklopu perifernih nerava do
skeletnih miia.
U proprioceptivne i kinestetike receptore spadaju: miino vreteno, Painijevo telace,
Rufinijev receptor, Merkelove ploe, slobodni nervni zavreci i Goldzijev tetivni organ.
Propriocepcija su senzorne informacije nastale stimulacijom mehanoreceptora u miiima,
zglobovima i pri pasivnom zauzimanju delova tela u odreeni poloaj. Kinestezija predstavlja
oseaje, nastale usled kretanja delova tela jednih u odnosu na druge.
Za kontrolu miinih aktivnosti, CNS mora da dobija stalne povratne informacije o trenutnoj
duini (refleks na istezanje tzv. stretch reflex), sili u miiima i o brzini promene ovih
parametara. Te informacije obezbeuju miina ili neuromiina vretena. Miina vretena su
kinestetiki receptori koji se nalaze u skeletnim miiima. Raspored u miiu im je razliit.
Pojavljuju se pojedinano ili u "tandemu" sa Goldzijevim tetivnim organom
U zglobovima se nalaze Painijevi i Rufinijevi receptori. Prvi reaguju na spoljni ili unutranji
pritisak na okolna tkiva miia, tetiva i kapsule zgloba. Smatra se da oseaju pasivne poloaje
delova tela u prostoru. Rufinijevi receptori se aktiviraju pri pokretima u zglobovima i mogu da
registruju pokrete i poloaje u zglobu.
Sl. Integralni model motorikog funkcionisanja (Modifikovani model Momirovia i sar. 1985)

Legenda:
Funkcionalne jedinice motorikih regulatora:
RTK- regulator trajektorije kretanja
RS- regulator snage

SRT-sinergijski regulator i regulator tonusa

RI-regulator izdrljivosti

Funkcionalne jedinice kognitivnih procesa:

I-receptivni prostor
P-paralelni procesor

G-centralni kognitivni prostor

S-serijalni procesor

Funkcionalne jedinice konaktivnih regulatora:

-regulator za koordinaciju regulativnih funkcija
R-receptorski sistem
CL-asovnik
B-kratkotrajna memorija
Mm-motorika memorija
E-efektorski sistem

-regulator aktiviteta
T-ulazni
TM-mera vremena
M-dugotrajna memorija
K-kinetiki (motoriki) procesor

Kiberneticki model motorikog funkcionisanja pokazuje da su integralne motorike manifestacije

regulisane preko CNS-a. Svi motoriki regulativni mehanizmi su smeteni u odreenim
fiziolokim regijama pojedinih delova CNS-a (mali mozak, hipotalamus, kora velikog mozga
(motorika memorija )) koji su odgovorni za energetsku regulaciju (intenzitet i trajanje eksitacije
(kontrakcije)), regulaciju kretanja (sinergijsku regulaciju, regulaciju tonusa i regulaciju
trajektorije kretanja). CNS je centralni regulator svih moguih sloenih i svrsishodnih kretanja.
U prethodnom tekstu je objanjeno koji su to nervni putevi i procesi kojima se ostvaruje ovako
sloena funkcija.

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.

Kako se nazivaju razliiti delovi neurona?

Koji su delovi glavne funkcije nervnog sistema?
Objasni membranski potencijal u miru. ta je uzrok tome? Kako se on odrava?
Opii akcioni potencijal. ta se deava pre uspostavljanja akcionog potencijala? Kada je on
uspostavljen, koji je redosled deavanja?
Objasni kako se elektrini impuls prenosi od presinaptikog neurona na postsinaptiki
neuron. Opii sinapsu i neuromiini spoj.
Kako se stvara akcioni potencijal u postsinaptikom neuronu?
Koji modani centri imaju glavnu ulogu u kontroli pokreta, i koje su njihove uloge?
Kako se razlikuju simpatiki i parasimpatiki sistem? Koji je njihov znaaj u fizikoj
aktivnosti?
Objasni kako se vri pokret, kao odgovor na dodir toplog objekta?

10. Kakav je znaaj propriocepcije i kinestezije u motorikoj aktivnosti?

11. Objasni ulogu miinog vretena u kontroli miine kontrakcije.
12. Opii ulogu Goldijevog tetivnog organa u kontroli miine kontrakcije.
13. ta je motorna jedinica i kako se formira?

POGLAVLJE XI

BIOENERGETIKA SPORTSKOG TRENINGA

Ljudsko telo je maina koja sama navija svoje opruge: iva je to slika veitog kretanja.
.O.Lametri (1709-1751)

Kljuni termini
----------------------------------------Bioenergetske sposobnosti sportista
Bioenergetski procesi
Fizika radna sposobnost
Aerobni procesi
Maksimalna aerobna mo (VO2max)
Stabilno stanje
RQ
Anaerobni procesi
Meuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa

Bioenergetske sposobnosti sportista

d polovine XIX veka, kada su zapoeta prva istraivanja bioenergetskih procesa u toku
miinog rada, pa do dananjih dana nauna saznanja o energetskom kapacitetu oveka
daleko prevazilaze okvire fundamentalnih medicinskih istraivanja. Mnoga istraivanja
novijeg datuma ispitujui dinamiku bioenergetskih procesa u toku miinog rada i u fazi
oporavka, energetske zahteve u sportskim disciplinama, prouavajui efekte specifinog treninga
na bioenergetske sposobnosti sportista itd. pruaju odgovore na mnoga pitanja od velike
praktine vanosti za sportski trening. Od prvih istraivanja i merenja potronje kiseonika
(Krogh, 1919., Hill, 1923., Margaria, 1933., Dill, 1936.) decenije nakon 50-tih godina bile su
bogate istraivanjima aerobnog kapaciteta, zapoetim od Astrand-a (1954).
Saznanje koje potie od 1934. godine od strane Lohmann-a, da su adenozintrifosfat (ATP) i
kreatin fosfat (CP) jedinjenja bogata energijom neposredno odgovorna za rad miia ( 70-tih
godina i dubljim poznavanjem i merenjem anaerobnog kapaciteta), omoguilo je sistemski,
integralni pristup izuavanju bioenergetskih sposobnosti sportista. Potvreno je da u trenanoj
tehnologiji samo takav pristup ima znaaj, budui da jedino on omoguuje optimalnu eljenu
transformaciju i usavravanje energetskog metabolizma sportiste.
Rezultati mnogobrojnih ispitivanja su pokazala da ni jedna elementarna funkcija u
organizmu ne moe da se izvri bez prometa energije. U specifinoj motorikoj aktivnosti
sportista i njenoj efikasnosti, glavnu ulogu igraju faktori vezani za energetski metabolizam,
jer je podraavanje visokog nivoa miine aktivnosti povezano sa potrebom stalnog
dopremanja energije. Zato se, razmatrajui bioenergetiku celog organizma pri miinoj
aktivnosti, mnogo govori o veliini energetskih rezervi moguih za mobilizaciju i o regulaciji
tempa njiohovog iskoriavanja, u zavisnosti od uslova i karaktera specifine motorike
aktivnosti.
Funkcionalna sposobnost sportiste da izvri specifian rad u trenanim i takmiarskim
uslovima, po dosadanjim saznanjima zavisi od tri osnovna sloena mehanizma. To su:

A) Transport energije (aerobni procesi);

B) Korienje lokalnih energetskih rezervi u miiu (anaerobni procesi);
C) Neuralna komponenta-kao regulativni faktor.
U biohemiji sporta, aerobni i anaerobni procesi (obuhvaeni u okviru regulacionih funkcija prva
dva mehanizma) nazivaju se bioenergetske sposobnosti sportista. One imaju jasno definisane
kriterijume i razraene trenane metode sa biohemijskom osnovom, (vidi poglavlje 7) koje
stimuliu tano odreene metabolike procese.
Kriterijumi su: intenzitet, kapacitet i efikasnost. Energetske sposobnosti su: anaerobne
alaktatne, anaerobne laktatne i aerobne (vidi tabelu).
Tab: Bioenergetski kriterijumi fizike radne sposobnosti sportista
Volkov, 1990 (prema Brdariu, 1991.).
ENERGETSKE
SPOSOBNOSTI

ENERGETSKE
SPOSOBNOSTI

KRITERIJUMI
INTENZITET

Anaerobne alaktatne
Maksimalni anaerobni
intenzitet,brzina
razlaganja makroerga
(P/t)

Anaerobne laktatne
Brzina akumulacije
mlene kiseline (HL/t),
brzina izdvajanja vika
CO2 (Exc. CO2)

KAPACITET

Opti sadraj CP u
miiima, veliina
alaktatnog O2 duga

EFIKASNOST

Brzina otplate
alaktatnog O2 duga

Maksimum akumulacije
mlene kiseline u krvi.
Maksimalne promene
pH. Maksimalni O2 dug
Mehaniki ekvivalent
mlene kiseline (W/HL)

ENERGETSKE
SPOSOBNOST
I
Aerobne
Maksimalna
potronja
kiseonika
(VO2max),
kritini intenzitet
(Wkp)
Ukupna O2
potronja za
vreme vebanja
O2 ekviva. rada,
prag anaerobnog
metabolizmaanaerobni prag
(ANP)

Svaka od ovih sposobnosti ima svoja tri kriterijuma. Za potpun uvid u funkcionalnubioenergetsku sposobnost pojedinca, potrebna je detaljna dijagnostika sve tri sposobnosti po
svim kriterijumima. Iz tabele se vidi da je za odreivanje anaerobne alaktatne sposobnosti
potrebno utvrditi brzinu razlaganja kreatin fosfata (CP), za kapacitet utvrditi opti sadraj CP-a
u miiima ili izmeriti veliinu alaktatnog kiseonikog duga (O2 dug), za anaerobnu alaktatnu
efikasnost odgovorno je vreme otplate alaktatnog O2 duga. Anaerobno laktatni intenzitet
odreuje se brzinom akumulacije mlene kiseline (HL) ili izdvajanjem vika ugljen dioksida
(Exc.CO2), kapacitet se odreuje merenjem maksimalne koncentracije mlene kiseline (HL) u
krvi (La max.) i/lii maksimalne promene mlene kiseline i/ili maksimalnog O2 dug. Za anaerobnu
laktatnu efikasnost odgovoran je mehaniki ekvivalent za mlenu kiselinu (HL) tj. rad (W)
izvren po mmol/HL. Aerobni intenzitet se ocenjuje veliinom maksimalne potronje kiseonika
(VO2max), kapacitet - ukupnom potronjom O2 za vreme rada, a aerobna efikasnost nivoom
anaerobnog metabolizma-anaerobnim pragom (ANP).
Iz ovoga je ve sasvim jasno da se radi o jednoj vrlo sloenoj strukturi koja predstavlja produkt
potencijalnih-unutranjih mogunosti organizma (funkcionalnih - metabolikih sposobnosti), a
koji preko svojih interakcijskih odnosa imaju velik uticaj na adaptacione procese koji se javljaju

kao odgovor na specifian tip i karakter trenanog optereenja. Globalno sagledavanje sistema
funkcionalnih-bioenergetskih sposobnosti dozvoljava da se efektivnost toga sistema pripie
njegovoj biolokoj moi-faktorima unutranjeg potencijala (genetikog-od kojih zavisi struktura
i funkcija regulativnih funkcija tj. nervni sistem) i faktora izlaza kao produkta aktuelnog
potencijala (genetikog u interakciji sa stimulusima iz okruenja-trenanim nadraajima). Svaki
trenani nadraaj ili stimulus koji deluje na subkortikalne (u prvom redu na hipotalamike) i
kortikalne strukture mozga, ima svoj genetski mehanizam i individualno steeni mehanizam-kao
produkt dinamike adaptacione mogunosti bioenergetskih sposobnosti organizma. Na raun
karaktera i veliine trenanih stimulusa i selektivnog razdraenja centralnih elemenata
razliitog nivoa, pojavljuju se i odreene kombinacije (reakcije) izvrnih organa i
centralno-perifernih pribora nervnog sistema, u cilju postizanja to efikasnijeg konanog
motorikog izlaza.

Bioenergetski procesi
Bioenergetski procesi u toku trenanih i takmiarskih aktivnosti zavise od intenziteta,
vrste, karaktera i trajanja rada, aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Za vreme
fizikih napora energija se dobija iz tri osnovne faze metabolikih promena (kako je to prikazano
u tabeli) u okviru kojih postoji vie prelaznih faza u kojima se ukljuuju razliiti supstrati kao
izvori energije. Svaki od ovih supstrata ima razliitu brzinu i koliinu oslobaanja energije..
Prve dve metabolike faze se deavaju bez uea kiseonika, a trea uz njegovo korienje. Jedan
od anaerobnih procesa se zasniva na razlaganju, u miiima u energetskom pogledu, bogatih
jedinjenja adenozin-trifosfata (ATP) i kreatin fosfata (CP)-nelaktatni anaerobni procesi. Drugi je
glikoliza-razlaganje ugljenih hidrata uz stvaranje mlene kiseline (HL). Za vreme treegaerobnog procesa, energija potie iz oksidacije ugljenih hidrata i masti. Svaki od pomenutih
procesa odlikuje se specifinim kinetikim parametrima i protie na drugaiji nain u razliitim
karakterima napora. Adaenozin-trifosfat (ATP) predstavlja jedini neposredni donor energije za
bilo koju aktivnost u organizmu. Zbog toga se ovo jedinjenje i naziva "energetska valuta"
organizma. Svi ostali biohemijski procesi kod kojih se oslobaa energija, usmereni su ka
odranju fizioloke koncentracije ATP-a u eliji tj. slue iskljuivo za resintezu ATP-a. Kao
neposredni izvor energije za miini rad slui reakcija razlaganja ATP-a. Molekula adenozintrifosfata sastoji se od purinske baze adenina, eera riboze i tri u lanac povezane fosfatne grupe.
Hidrolizom ATP-a, odnosno hidrolitikim odvajanjem jedne fosfatne grupe pomou enzima,
oslobaa se energija (34 kJ po molu ATP-a), koja se u procesu miine kontrakcije pretvara u
mehaniki rad i pri emu nastaje adenozin-difosfat (ADP). U procesu miine kontrakcije sinteza
ATP-a je u stalnoj vezi sa katabolikim procesima, te je na taj nain sadraj ATP-a u miiima
relativno postojan. U miinoj eliji raspoloiva koliina ATP-a je dovoljna za odranje
maksimalne miine kontrakcije u trajanju od svega 2 do 3 sekunde. U obinim uslovima
resinteza ATP-a se odvija putem aerobnih reakcija. Pri napornom miinom radu, kada je
dovoenje kiseonika miiima nedovoljno, u elijama se istovremeno pojaavaju i anaerobni
procesi resinteze ATP-a i to preko reakcije kreatinfosfokinaze (CPK), miokinazne reakcije i
glikolize.
Zajedno sa ATP-om, u miiima se nalazi drugo makroenergetsko fosforno jedinjenje-kreatin
fosfat (CP). Ve i najmanja potronja ATP-a u eliji, pokree energiju iz CP-a za sintezu novog
ATP-a. Pri tome 1 mol CP oslobaa 40 kJ. Sam CP sintetie se kada u eliji ima vie ATP-a

nego to je potrebno. To se deava u toku resinteze ATP-a iz hranljivih materija. Zbog toga
kreatin-fosfat i nazivaju puferom adenozin-trifosfata. Rezerve CP-a u miiima su takoe
ograniene. Ovakav put resinteze ATP-a, iako vrlo efikasan, moe ostvariti vrlo kratko vreme
(20 do 30 sekundi). Sa kontraktilnim proteinom aktinom, tesno je vezan enzim
kreatinfosfokinaza koji katalizuje reakciju prefosforilacije izmeu CP-a i adenozin-difosfata
(ADP). Reakcija kreatinfosfokinaze se ukljuuje u proces resinteze ATP-a u momentu poetka
miinog rada i tee maksimalnom brzinom, sve dok rezerve CP-a ne budu znatnije iscrpljene.
Reakcija kreatinfosfokinaze ini biohemijsku osnovu lokalne miine izdrljivosti. Ima presudnu
ulogu u energetskom obezbeenju kratkotrajnih napora maksimalnog intenziteta. im reakcija
kreatinfosfokinaze u toku miinog rada prestane da obezbeuje resintezu ATP-a odgovarajuom
brzinom, poveava se koncentracija slobodnog ADP-a. Tada osnovnu ulogu u resintezi ATP-a
poinje da preuzima anaerobna glikoliza.
Glikoliza predstavlja prvu fazu u razgradnji glukoze, pri emu se energija za resintezu ATP-a
oslobaa u anaerobnim uslovima. Tokom glikolize glukoza se troi krajnje neekonomino, poto
efikasnost ovog biohemijskog lanca iznosi svega 29%. Tako od 235 kJ osloboene energije samo
67 kJ se iskoristi za stvaranje 2 molekula ATP-a, a ostatak prelazi u toplotu. Metaboliki
kapacitet glikolize, koji zavisi od miinih rezervi ugljenih hidrata i sistema pufera koji
stabilizuju pH elije tj. homeostatske uslove organizma, omoguuju odravanje zadatog
intenziteta vebanja u intervalu od 30 sec. do 2,5 minuta. Kao i svaka druga organska kiselina,
mlena kiselina se razlae na jone laktata i H+. Zbog toga se koncentracija izraava brojem
molova laktata na litar krvi (mmol/l). Razgradnjom glukoze, preko niza meuprodukata, nastaje
pirogroana kiselina. Dalja sudbina pirogroane kiseline zavisi od prisustva kiseonika. U
anaerobnim uslovima (preuzimanjem atoma vodonika iz NADH) transformie se u mlenu
kiselinu, a u aerobnim razgrauje intramitohondrijalno u Krebs-ovom ciklusu.
Sve sportske discipline zahtevaju energiju iz visokoenergetskih fosfata. Mnogima je ovaj nain
stvaranja energije osnovni (npr. skokovi, dizanje tegova, kratki sprintevi, plivanje na 50m, skokut, servis i sl.). Za discipline (tranje na 200m. i 400m, plivanje 100m. i 200m i dr.) dominantan
izvor energije je glikoliza.
U aerobnim procesima u dugakom lancu biohemijskih reakcija, uz prisustvo kiseonika oslobaa
se energija za resintezu ATP-a. Aerobnim putem osloboena energija omoguava da se rad
srednjeg ili umerenog intenziteta moe obavljati satima. Oksidativnim procesima mogue je
dobiti energiju iz irokog kruga sloenih jedinjenja (ugljeni-hidrati, masti, belanevine), ali sa
znatno manjom brzinom od anaerobnih procesa. Kao konaan produkt aerobnog metabolizma
nastaju ugljen-dioksid (CO2), metabolika voda (H2O) i energija. Oksidacija ugljenih-hidrata u
mitohondrijama zapoinje sa nivoa pirogroane kiseline, pri emu jedna molekula potpuno
razgraene glukoze oslobodi energiju za resintezu 38 molekula ATP-a.
Beta oksidacijom masnih kiselina nastali acetil Co-A dalje se razgrauje u Krebsov-om ciklusu,
ime se ostvaruje regeneracija ATP-a iz masti. Ovo je veoma znaajna prilikom dugotrajnih
naporima, iji intenzitet ne prelazi 70% od maksimalnog.
Proteini predstavljaju treu grupu hranljivih materija koje uestvuju u ukupno stvorenoj energiji
sa svega 2-3%. Postaju znaajni u naporu tek u stanju negativnog bilansa, to je krajnje tetno za
miini sistem.

Tab. Energetski supstrati i njihove karakteristike

Supstrat

Procesi

Ogranienje

Brzina stvaranja

CP
Glikogen ili
glukoza
Masne kiseline
Izvor energije

Anaerobno/alaktatni
Anaerobno/laktatni
Aerobno/alaktatni

Vrlo limitirano
Limitirano
Nelimitirano

Anaerobno alaktatno

Energija iz
Stvaranje energije
Vreme
Produkt
Naziv
Aktivnost
Primer u sprintu
Kapacitet

ATP/CP
Direktna energija
6-8 sec
Ne produkuju se La
Fosfatni sistem
Maksimalna
Kratki sprintevi
Sprinterski kapacitet

Anaerobno
laktatno
Glikolize
2-3 mmol ATP
6-8 sec do 2-3 min
Laktati (La)
Laktatni sistem
Kratka forsirana
Tranje 400 do 800
Laktatna tolerancija

energije
Vrlo brzo
Brzo
Vrlo sporo
Aerobno
alaktatno
Reakcije sa O2
36 mmol ATP
Due od 2-3 min
Ne produkuju se
La
Kiseoniki sistem
Duga-lagana
Duge distance
Izdrljivost

Tab. Kvaliteti tri sistema ATP sinteze

Sistem
Anaerobni
ATP/CP
sistem
Sistem
mlene
kiseline

Hrana ili hemijska

supstanca
Kreatin fosfat

Potreba za
kiseonikom
Ne

Brzina

Produkcija ATP-a

Maksimalna

Mala, limitirana

Glikogen (glukoza)

Ne

Velika

Mala, limitirana

Glikogen, masti,
proteini

Da

Mala

Velika, limitirana

Aerobni O2
sistem

Tab. Maksimalna optereenja u zavisnosti od trajanja u relaciji sa energetskim izvorima

Trajanje

Klasifikacija

Izvor energije

Obeleje

1-5 sec
6-8 sec
9-45 sec
45-120 sec

Anaerobno/alak.
Anaerobno/alak.
Anaerobno/alak. +
anaerobno/laktatno

ATP
ATP+CP
ATP,CP+miini
glikogen
Miini glikogen

120-240
sec

Anaerobno laktatno

Miini glikogen

240-600
sec

Aerobno +
anaerobno laktatno
Aerobno

Miini glikogen +
masne kiseline

Visoka produkcija laktata

Sa poveanjem trajanja,
produkcija laktata opada
Vee ukljuivanje masnih
kiselina, poveava
izdrljivost

Saetak varijanti izvora energije

a. ATP = DP + energija
b. CP + ADP = creatin + ATP
c. glukoza + ADP = mlena kiselina + ATP
d. glukoza + O2 + ADP = voda, CO2 + ATP
e. masti + O2 + ADP = voda, CO2 + ATP

anaerobno, alaktatno
anaerobno, alaktatno
anaerobno, laktatno
aerobno, alaktatno
aerobno, alaktatno

ATP-CP/fosfatni sistem/ = a + b

Anaerobna glikoliza/laktatni sitem/ = c

Aerobna glikoliza/kiseoniki sistem /= d + e

Respiratortni kolinik (RQ ili R)

Respiratorni kolinik predstavlja odnos izmeu osloboenog CO2 i utroenog O2 u
jedinici vremena- (RQ = produkcija CO2/potronja O2). Zavisi od vrste hranljivih materija
koje u trenutku odreivanja RQ sagorevaju u organizmu. Pri sagorevanju ugljenih hidrata RQ =
1, masti 0.70, a belanevina 0.83 (vidi tabelu). Pri sagorevanju sve tri vrste organskih materija,
RQ = 0.82.

Odreivanje RQ znaajno je radi odreivanja bazalnog metabolizma, energetske

potronje u normalnim uslovima rada, tokom specifinih karaktera optereenja i
uticaja spoljanje sredine. Koliina osloboene energije pri utroku jednog litra
kiseonika zavisi od prirode materija koje se razgrauju u organizmu.
Napomena: Anaerobni prag se postie na vrednostima RQ oko 1.00. Nakon toga poinje dominantno sagorevanje
ugljenih hidrata u anaerobnim uslovima.
Tab. Respiratorni koeficijent za odreenu hranljivu materiju

RQ za ugljene hidrate
C6H12O6 + 6O2 6CO2 + 6H2O
RQ = 6CO2 / 6O2 = 1.00

RQ za masti
C16H32O2 + 23O2 16CO2 + 16H2O
RQ = 16CO2 / 23O2 = 0.696 ili 0.70
RQ za proteine
C72H112N2O22S + 77O2 63CO2 + 38H2O + SO3 +
9CO(NH2)2

Albumin, urea
RQ = 63CO2 / 77O2 = 0.818 ili 0.82

Fizika radna sposobnost

Fizika radna sposobnost pojedinca predstavlja vrlo integralan-kombinovan rezultat
velikog broja razliitih funkcija. U sportu je nemogue iskazati ovu sveobuhvatnost nekom
formulom, jer su vidovi maksimalne radne sposobnosti sportiste u razliitim sportskim granama i
disciplinama malo nalik jedni na druge.
Specifinu fiziku radnu sposobnost sportiste koji tei visokim sportskim dostignuima, u prvom
redu odreuje prirodna obdarenost, odnosno genetiki faktori. Samo uz pretpostavku da postoji
ova obdarenost, optimalni i naporni treninzi e doprineti visokim rezultatima. Delimino
objanjenje za stalno poveanje rekorda u sportu jeste, da se sve vie u u trku za rekordima
ukljuuju genetski predisponirane osobe. Ovo podrazumeva i pogodna konstitucija, koja je
potrebna za odreenu sportsku disciplinu, a genetski je visoko odreena. Uz sve ovo, treba
napomenuti bolju tehniku i opremu, koji su kao rezultat napretka tehnologije znatno doprineli
poboljanju sportskog rezultata.
Fiziki radni kapacitet odreen je procesima koji daju energiju. U njima uestvuj: pluna
ventilacija, minutni volumen srca i areterijsko-venska razlika u kiseoniku-odreuje koliko se
kiseonika moe u pluima upiti u krv i koliko se kiseonika predaje tkivu. Koliko e elije
iskoristiti dopremljenog kiseonika je jedan od presudnih faktora.
Energetske mogunosti organizma su najvaniji faktori koji odreuju limite specifine
fizike radne sposobnosti sportiste. esto se (u sutini i dozvoljava) fizika radna
sposobnost poistoveuje sa veliinom energetskog kapaciteta (aerobnog i anaerobnog). Da
ona nije samo to, potvruju i prethodno iznete karakteristike uz koje treba dodati i
psihike faktore (motivaciju, stavove), godine i pol.
Na fiziki radni kapacitet mogu delovati nadmorska visina, pritisak, velika toplota i
hladnoa, buka, zagaenost atmosfere i prirodne sredine, zraenja i dr. Sve to zajedno
odreuje fiziku radnu sposobnost sportiste u okviru koje se pod terminom kapacitetizraava celokupna raspoloiva energija, a terminom intenzitet, mo, snaga-energija
osloboena u jedinici vremena.
Realno je zakljuiti, da je nauka tek zapoela sistematsko istraivanje fizikog radnog kapaciteta
sportista i faktora koji uestvuju u njemu. Najvie se zna o aerobnim energetskim procesima. To
ne udi, kada se ima u vidu da su postupci za kvantitativno merenje prometa energije ve dugo u
upotrebi.

Aerobni procesi

Aerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu adenozintrifosfata(ATP) sagorevanjem organskih materija (masti, ugljenih hidrata i belanevina) uz
pomo kiseonika (O2), pri emu se ne stvaraju sporedni proizvodi metabolizma koji bi doveli
do pojave zamora. Zato se ovaj procesi naziva "isto" stvaranje energije. Krajnji proizvodi
aerobnog elijskog disanja su ugljen dioksid (CO2) i voda. Ovaj aerobni proces se odigrava u
specijalno organizovanim organelama (delovi elije) koje se zovu mitohondrije, u tzv. ciklusu
limunske kiseline (Krebsov ciklus)- vidi sliku.
Tokom sportske aktivnosti koriste se samo ugljeni hidrati i masti. Belanevine se troe
samo pri gladovanju, kada u organizmu nema vie na raspolaganju ugljenih-hidrata i masti. Tada
se iz belanevina stvara glikogen (proces glikoneogeneze koji regulie hormon kore nadbubrene
ljezde - kortizol).
Aerobni sistem je velik potroa kiseonika. Pri maksimalnoj sportskoj aktivnosti potronja
kiseonika raste u odnosu na mirovanje i do 20 puta (sa 200-300 ml/min na 4 l/min.). Aerobni
energetski kapacitet, teoretski, izgleda da je neogranien. Meutim, oksidativni energetski izvori
nisu apsolutno konstantni: energija koja se oslobaa za mehaniki rad u ovim procesima
eksponencijalno opada sa vremenom.

Sl. Krepsov ciklus ciklus limunske kiseline odvija se u mitohondrijama (prema Mcardle, W. et all. 1996)

Na slici se vidi da u ciklusu limunske kiseline (Krebsov ciklus) uestvuje velik broj aerobnih
enzima. Oni i Acetil-CoA kao zajedniki supstrat razlaganja svih energetskih materija (ugljenih
hidrata, masti i belanevina), razgrauju se do krajnjih produkata oksidacije: ugljen-dioksida
(CO2) i vode (H2O). Pri ovom procesu se oslobaa velika koliina energije koja se najvie troi
za skeletno-miini rad.
Termin "aerobni kapacitet" oznaava opti obim aerobnih metabolikih procesa u
organizmu oveka. Za razliku od njega, termin "maksimalna potronja kiseonika"
(VO2max), ili po anglo-saksonskim autorima "maksimalna aerobna mo" (maximal aerobic
power) odnosi se na intenzitet aerobnih procesa. Ustvari predstavlja sposobnost organizma
da u odreenom trenutku utroi, za njega najveu moguu koliinu kiseonika. Zbog
meusobne visoke korelacije ova dva termina se esto poistoveuju, tako da se VO2max koristi
kao direktan pokazatelj aerobnog energetskog kapaciteta i kao najintegralniji parametar za
procenu opte radne sposobnosti oveka. U svim sportskim disciplinama, posebno u
disciplinama tipa izdrljivosti, procena veliine VO2max ima ogroman znaaj. Poznato je da
maratonci imaju veoma visok aerobni kapacitet (VO2max preko 80ml/kg/min) to im omoguuje
resintezu i do 1,5 gram/mola ATP-a u minutu, i time visok sportski rezultat.

Maksimalna aerobna mo - VO2max

Maksimalna aerobna mo ili potronja kiseonika (VO2max) se definie kao najvei
utroak O2 koji jedna osoba moe da ostvari tokom fizikog rada.
Maksimalna potronja O2 svakog pojedinca je dobar kriterijum za to u kojoj meri se razne
fizioloke funkcije mogu prilagoditi poveanim metabolikim potrebama pri optereenju. U to su
ukljuene funkcije: pluna ventilacija (VE), pluna difuzija, transport O2 i CO2 krvlju, srana
funkcija, vaskularno prilagoavanje (vazodilatacija u aktivnim i vazokonstrikcija u neaktivnim
tkivima), efikasnost aktivnih miia i dr.
VO2max predstavlja meru maksimalnog aerobnog prometa energije i funkcionalnog kapaciteta
kardiorespiratornog sistema. On govori kakva je sposobnost organizma da udahnuti vazduh
pretvori u energiju. Sportista sa veim VO2max ima vei potencijal, posebno u sportovima tipa
izdrljivosti.
Faktori koji ograniavaju VO2max su centralni i periferni.
Centralni ograniavajui faktor je maksimalni minutni volumen srca (MVSmax) -maksimalna
koliina krvi koju je srce sposobno ispumpati za jednu minutu i maksimalni sadraj O2 u
arterijskoj krvi. Ovaj poslednji podatak govori o sposobnosti krvi da primi O2. Zavisi od koliine
hemoglobina (Hb) tj. oksihemoglobina (HbO2)-koliina zasienog hemoglobina kiseonikom.
Periferni ograniavajui faktor je difuzioni kapacitet O2 u tkivima. Zavisi od razlike u
parcijalnom pritisku O2 (PO2) izmeu kapilara i mitohondrija. Ovde se ubrajaju periferni
protok krvi i enzimska aktivnost miinih elija, koji zavise od tipa miinih vlakana.
Kako centralni tako i periferni ograniavajui faktori, u ogromnoj su zavisnosti od naslea,
starosti, pola, miine mase ukljuene u rad, sastava tela, stanja treniranosti, tipa i karaktera
trenanih optereenja.
Jedno od praktinih pitanja je: Da li se osoba raa sa fiksnim VO2max? Potvreno je da, ak i
sa najboljim trenanim programom, poboljanje funkcionalnih sposobnosti zavisi od genetskog
potencijala jedinke. Geni igraju odluujuu ulogu u sportskim aktivnostima koje zahtevaju
visoke vrednosti VO2 max-a.
Brojna istraivanja su dokazala da su aerobna sposobnost, udarni volumen srca, oksidativni
kapacitet skeletnih miia i oksidacija lipida, fenotipi koji se mogu promeniti treningom. Sve ovo
igra ulogu u poveanju VO2max-a.
Pokazalo se da postoje osobe koje uopte ne reaguju na trening izdrljivosti, ima osoba
koje slabo reaguju kao i osobe koje jako reaguju. Taj status je familijaran i odreen je genetskim
karakteristikama. Mnoge studije su pokazale da netreniran poetnik moe podii svoj VO2max
15-20% za samo 12-16 nedelja redovnog i pravilnog treninga. Kada jednom postigne visok nivo,
poveanja su dalje mnogo tea, ili gotovo da ih i nema. ak i kada se trenira kontinuirano preko
cele sezone, VO2 max se moe podii najvie 4-5%. Ako se ne trenira 3-4 nedelje, aerobni
kapacitet se moe smanjiti za itavih 27-30%. Sreom, veina predhodnog VO2 max se moe
vratiti za 10 dana a dostii celokupan predhodni nivo VO2max-a za 30 dana redovnog treninga.
Tano je da u sportovima tipa izdrljivosti podizanje VO2 max znai i bolji rezultat. Podizanje
VO2max za 5% ne prati i 5% bolji sportski rezultat, ve e to biti 1-2%. Razlog za to je to
vei intenzitet zahteva i vie energije. ak i 1% bolji rezultat je izuzetno znaajan faktor u
viegodinjem treningu. Iz ovoga je jasno da se maksimalna aerobna mo mora procenjivati u
odnosu na stanje treniranosti u trenutku merenja. Poboljanja u velikoj meri zavise od trenutnog
stanja treniranosti. Ako je poetni aerobni kapacitet bio nizak, poveanje e biti vee.

Tab. Uticaj naslea na ispoljavnje nekih fiziolokih funkcija (Prema Z. Nukoli, 1995.)
Funkcija
VO2max
VO2max zajedno
FS (max)
Tip miinih vlakana
Koncetracija mlene kiseline max.

Pol
m
mi
m
m

% nasleivanja
93.4
95.9
85.9
99.5
92.2
81.4

Princip merenja VO2max je, da se savlauje rad sa postepenim poveanjem optereenja,

kontinuirano bez pauza izmeu dva uzastopna optereenja ili diskontinuirano sa pauzama
izmeu optereenja na razliitim ergometrima (bicikl, tredmil, veslaki, plivaki, za tranje na
skijama) dok se ne dostigne plato u utroku O2-ili nema razlike u utroku O2 i ako se optereenje
poveava. Najbolji i najtaniji nain za merenje VO2max-a je putem laboratorijiskog testiranja..
Za sportiste su vane direktne metode merenja VO2max-a. Postoje i druge metode, samo one
nisu tako precizne. Kao orijentacija mogu biti od velike pomoi razni terenski testovi i formule
pomou kojih se procenjuje veliina VO2 max.

Stabilno stanje
Stabilno stanje (Steady state), je takvo metaboliko stanje, pri kome je utroak
kiseonika jednak kiseonikoj potrebi. Tada frekvenca srca, minutni volumen srca (MVS),
pluna ventilacija i potronja kiseonika ostaju na istim vrednostima do kraja rada, pod
uslovom da se ne menjaju intenzitet i tempo rada. Pri tome se izjednai energetska potreba
organizma sa brzinom resinteze adenozin-trifosfata (ATP) putem aerobnog metabolizma. Sva
energetska potraivanja su tada pokrivena oksidativnim mehanizmima koje obezbeuje potronju
kiseonika za vreme rada. U ovom stanju rad bi mogao da se produi u nedogled, tanije dok se
ne potroe rezerve glikogena, ne doe do dehidratacije, do bolova u nogama itd.
Na poetku rada stabilno stanje se ne postie odmah dostii ve tek nakon adaptacije krvotoka,
disajnog sistema i samih miia (vidi poglavlje-Zagrevanje, Drugi deo knjige).
Prilikom aerobnih treninga gornja granica stabilnog stanja (kada se jo ne stvaraju laktati) se
poveava i kod vrhunskih sportista iznosi znatno vie od 70% od VO2max.

Anaerobni procesi
Ovo je brza nezavisna preica do energije. Stvara se preko dva energetska sistema:
ATP-CP sistema (fosfageni) i laktatnog sistema (anaerobna glikoliza).
Kreatin fosfat (CP) se nalazi u veim koliinama u miiima, a u manjim koliinama i u nekim
drugim elijama. Pri kontrakcijama miia, to se bre razlae ATP, to e se bre cepati molekuli
CP-a da bi se oslobodila energija neophodna za resintezu ATP-a. Razgradnja 1 gram/mola CP-a
oslobaa energiju potrebnu za resintezu 1 gram/mola ATP-a.

Fosfageni tj. ATP-CP sistem nema veliki kapacitet, jer su depoi ATP-CP u miiima
mali (dovoljni za maksimalni intenzitet u trajanju od oko 5-10 sec.). Velika brzina oslobaanja i
trenutna raspoloivost energije ukazuju na neophodnost postojanja i aktiviranja ovog sistema pri
sportskim naprezanjima tipa eksplozivne snage (skokovi, bacanja, dizanje tegova, boks, servis,
ut itd.). Aktivnosti koje traju nekoliko sekundi a maksimalnog su intenziteta, zavise od ovog
energetskog sistema.
Laktatni sistem (anaerobna glikoliza) je drugi sistem nezavisan od dopreme kiseonika
u elije. U ovom sistemu se energija neophodna za resintezu ATP-a crpi iz procesa razgradnje
ugljenih-hidrata, ali samo do piruvine kiseline koja se zatim pretvara u mlenu kiselinu (acidum
lacticum). Za vreme intenzivnog rada glikoliza se tako brzo poveava da mitohondrije ne mogu
da koriste piruvat dovoljno brzo, kako bi spreile njegovo poveanje u miinom citosolu. Ovo
dovodi do poveanog stvaranja laktata iz piruvata zbog niskog kapaciteta mitohondrija da
mobiliu NADH i otpreme protone i elektrone do mitohondrijalnih koenzima, da bi se spojili sa
O2 i H2O. To se deava ako PaO2 (parcijalni pritisak kiseonika) potreban citohrom oksidazi
dostigne kritine niske vrednosti. Tada dolazi do promena u elijskom redoks potencijalu i
pretvaranja piruvata u laktat uz ubrazanu glikolizu. Nagomilavanje mlene kiseline u velikim
koliinama, pri radu velikog intenziteta (npr. tranje na 400m), dovodi do promene koncentracije
vodonikovih jona u unutranjoj sredini tj. dovodi do acidoze .
U organizmu se koncentracija H jona u telesnim (ekstracelularnim) tenostima odrava
na stalnoj vrednosti (homeostaza) od pH = 7.4. Moe da varira od pH =7.8 do pH =6.9. U
prvom sluaju se radi o ekstremnoj alkalozi a u drugom o ekstremnoj acidozi. Acidoza je kiselo
stanje telesne tenosti u organizmu tj. visoka je koncentracija H jona u njima. Prirodno se
javlja pri velikom intenzitetu rada zbog intenzivnijeg katabolizma i stvaranja CO2, vie H jona
zbog hidrolize ATP-a i anaerobne glikolize, oksidacije sumpora-S i fosfora-P u proteinima i
formiranja fosforne i sumporne kiseline.
Laktati dovode do miine hiperacidoze koja je subjektivno vrlo neprijatna i koja iznad
odreenog nivoa inhibie miinu aktivnost. Ovo se deava zbog usporene aktivnosti enzima koji
reguliu kontraktilnu aktivnost miia i brzinu anaerobne resinteze ATP-a (odnosi se pre svega
na ATP-azu miofibrila, kreatinfosfokinazu (CPK) i osnovne enzime glikolize).
Poveanje koncentracije laktata u sarkoplazmatinom prostoru miia, prate promene osmotskog
pritiska. Pri tome voda iz ekstracelularnog prostora ulazi u miina vlakna, izaziva njihovo
bubrenje i rigidnost. Znatne promene osmotskog pritiska u miiima mogu da budu uzrok
bolovima u miiima. Soli piruvatne kiseline (piruvati) sporo prolaze kroz membranu miine
elije, pretvaraju se u laktate (soli mlene kiseline) koji lako difunduju kroz elijsku membranu u
krv, zavisno od gradijentu koncentracije. U protivnom, dolo bi do nagomilavanja piruvata u
eliji, poveanja kiselosti (acidoze) i brze pojave zamora miia. Ulazei iz aktivnih miia u
krv, mlena kiselina stupa u reakciju sa puferskim sistemom bikarbonata, to dovodi do
izdvajanja "nemetabolikog vika CO2". Organizam se bori protiv ovakve narastajue acidoze
preko kompenzatornih mehanizama. Poveanje koncentracije vodonikovih jona i poveanje
pritiska CO2 slui kao osnovni metaboliki signal za respiratorni centar. Pri prelazu mlene
kiseline u krv, naglo se poveava pluna ventilacija i dovoenje kiseonika aktivnim miiima.
Sl. Enzimske reakcije u glikolizi (Prema Mcardle, W. et all. 1996)

Glikolizu kontrolie i u njoj uestvuje 10 anaerobnih enzima. Ovi enzimi kontroliu hemiske
reakcije u toku anaerobne razgradnje glukoze do piruvata. Mlena kiselina je produkt
anaerobne razgradnje glukoze tj. ona je nepotpuno sagorena glukoza koja sadri u sebi znatnu
koliinu energije. Na slici je detaljno prikazan proces glikolize.
Dobar sportista (posebno u disciplinama brzinske izdrljivosti) mora da ima visok stepen
anaerobnih sposobnosti i da tolerie visoke nivoe laktata. Ta tolerancija na acidizu, zavisi od
mnogih faktora(u prvom redu genetskih) ali se treningom moe dovesti do visokog nivoa.
Poznato je da se stepen anaerobnog metabolizma kod sportista, izraava koncentracijom laktata
u krvi. Laktatni sistem je brz sistem, ali malo efikasan. Sagorevanjem 180 grama glikogena
(polisaharid koji predstavlja depo glikoze u miiima i jetri) resintetie se samo 3 gram/mola
ATP-a. Upotreba samo ovog energetskog sistema bila bi dovoljna za najvie 2,5 min.
intenzivnog rada (npr. maksimalno tranje na 800m).
Fosfageni i glikolitiki sistem odluuju o mogunostima sportista za rad u bez kiseonikimanaerobnim uslovima (koliina dopremljenog kiseonika u miie nedovoljna u odnosu na
potrebe).

Meuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa

Rezultati istraivanja i praksa su pokazali i dokazali, da ni jedan trenani proces ne

deluje strogo selektivno razvijajui sposobnost samo jednog (aerobnog ili anaerobnog)
energetskog sistema, nego da oni ine jednu nedeljivu celinu. Svaku podelu ovakve vrste (gde
spada i podela sportskih disciplina na anaerobne, aerobne i meovite), treba shvatita samo
uslovno. Ve ovo ukazuje da je energetski kapacitet sportiste jedinstvena celina u kojoj
razliiti energetski sistemi ne predstavljaju samo delove za sebe. Oni se ne ukljuuju ili
iskljuuju nezavisno jedan od drugoga, ve su ti energetski procesi meusobno usko
povezani i preklapaju se u vremenu i nadopunjuju u sposobnostima. Potvreno je da
sposobnost aerobnog sistema igra odluujuu ulogu u meusobnom odnosu aerobnog i
anaerobnog metabolizma u bilo kojoj sportskoj grani i disciplini. Raspoloivost kiseonika u
elijama, prvenstveno odreuje prirodu energetskih procesa koji e se odigrati. To znai, kada je
koliina kiseonika u eliji dovoljna da omogui reoksidaciju koenzima NADH2 iskljuivo u
mitohondrijama (to se deava pri radu umerenog intenziteta), odigrava e se samo aerobni
metaboliki procesi. Sa porastom intenziteta rada koliina obezbeenog kiseonika postaje
nedovoljna. Sve vie se NADH2 reoksidie anaerobno preko piruvata, gde on preuzima funkciju
akceptora vodonika i prelazi u laktat. Jo veim porastom intenziteta rada, ova reakcija se sve
vie odigrava, tako da kad potronja kiseonika dostigne svoje maksimalne vrednosti dalji porast
intenziteta rada ostvaruje se samo anaerobnim energetskim procesima. Zbog svega ovoga, u
veem broju sluajeva nije jednostavno energiju potrebnu za neku sportsku aktivnost, svrstati
samo u jednu kategoriju energetskog metabolizma. Pravilnije je govoriti o predominirajuem
energetskom procesu u okviru specifinog optereenja i u odnosu na to programirati trening.
Graf. Pojednostavljen model aerobnog i anaerobnog puta stvaranja energije

Na uproenom grafiku se vidi da samo ugljeni hidrati mogu davati energiju anaerobnim putem,
pri emu se stvaraju laktati. Masti, proteini i ugljeni hidrati se razlau uz prisustvo kiseonika do
krajnjih produkata (kroz Krebsov ciklus) do ugljen-dioksida i vode, pri emu se oslobaa
energija.

Uz ovo treba dodati i velike individualne razlike meu sportistima u veliini energetskog
kapaciteta, uslovljene genetskim faktorom i / ili treningom. Zbog toga jedan isti nivo
optereenja za jednog sportistu moe biti pokriven samo aerobnom energijom, dok kod
drugog moe zahtevati i znaajan doprinos anaerobnog metabolizma. Takoe, poveanjem
aerobnog kapaciteta treningom, aktivnost za odreenog sportistu ranije klasifikovana kao
preteno anaerobna, moe se reklasifikovati kao preteno aerobna, to je jedan od glavnih
ciljeva optimalnog treninga. U ovom sluaju trenani proces poveava aerobne sposobnosti i
time smanjuje udeo anaerobne energije u ukupno potrebnoj energiji za odreeni rad.
Rezultati istraivanja meuzavisnosti aerobnog i anaerobnog kapaciteta potvruju da je kod
sportista razliitih sportskih grana i disciplina (fudbaleri, stonoteniseri, koarkai, odbojkai,
rvai, veslai, atletiari, biciklisti, plivai, triatlonci, rukometai i dr.), registrovana poveana
vrednost, kako aerobnog tako i anaerobnog kapaciteta. Kod ovih sportista je zabeleen razliit
prirast aerobnog i anaerobnog kapaciteta to ukazuje da specifino optereenje u odreenom
sportu favorizuje jedan od energetskih zahteva. Potvreno je, da je razvijeniji onaj energetski
sistem ija je uloga za dati sport znaajnija. Iz ovog razloga za optimalno programiranje
trenanog optereenja vano je utvrditi koji energetski kapacitet vie doprinosi uspenosti u
odreenoj sportskoj grani i disciplini. Samo u tom sluaju, mogu biti pravilno odabrani trenani
stimulusi (sredstva, metode i optereenja) koji transformiu onaj energetski kapacitet koji je
odgovoran za tu uspenost. U biolokim sistemima, u ovom sluaju metabolikim procesima, ne
postoje stroge granice koje razdvajaju procese. U zavisnosti od mnogih faktora oni se
meusobno prepliu i dopunjuju. Istaknuto je da, prednost ima aerobni kapacitet koji se mora
podii na visok nivo i kod sportova anaerobnog tipa.

Praktina realizacija meuzavisnosti aerobnih i anaerobnih procesa

Sl. Meuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa i njihov uticaj na sportski rezultat

Cirkulacijske adaptacije obuhvataju poveanje minutnog volumena srca, krvotoka miia,

gustoe kapilara, volumena krvi, koliine hemoglobina i veliine srca, (dominatno odgovorne za
aerobne procese). Miine adaptacije su poveanje mioglobina, puferskih kapaciteta, aktivnosti
enzima, koliine miinog glikogena, promena miinih vlakana i deljenja miinih vlakana
(dominantno odgovorni za anaerobne procese). Kombinacija obe adaptacija najvie stimulie
razvoj aerobne izdrljivosti u okviru ega se akcenti na treninzima mogu davati od isto
aerobnog, meovitog do anaerobnog rada, u zavisnosti od cilja i potrebe za odreeni sport.
Kritini trenani intenzitet direktno zavisi od nivoa razvijenost aerobne i anaerobne oblasti.
Visok sportski rezultat, posebno u sportovima izdrljivosti, mogue je postii jedino
harmoninim razvojem aerobne i anaerobne sposobnosti, kritinog trenaniog intenziteta i
praga maksimalne tolerancije. Dominantne metode za podizanje cirkulacijske adaptacije putem
aerobnog optereenja su kontinuirane (standardne i varijabilne), a za podizanje miinih
adaptacija putem anaerobnih opterenja su intervalne. (vidi u poglavlju 7).
Savremena trenana praksa i novija zajednika istraivanja na terenskom i sportskomedicinskom polju, pokazala su da je efikasnost u razvoju aerobne sposobnosti vea ako se u
optimalnom odnosu i primenu optimalnih optereenja, kombinuju intervalni i kontinuirani metod
treninga. Oba naina treninga usavravaju aerobne procese, ali ne isto aerobnim radom, nego
preko VO2max-a i tolerancije na laktate. Ovakav nain treninga odlae anaerobiozu i dominatno
deluje na kardiovaskularni sistem, u prvom redu na poveanje snage sranog miia.
Kombinacijom oba metoda treninga pokrivene su sve metabolike zone koje moraju biti
stimulisane za: razvoj brzine, poveanje VO2max, anaerobnog praga, tolerancije na laktate,
takmiarskog tempa. Na ovaj nain se ostvaruju dve najznaajnije adaptacije za metabolizam cirkulacijske i miine(vidi sliku).
Tab. Uee odreenih energetskih sistema u % u odreenim sportovima i disciplinama (prema P.O. Bompa, 1999.).
Sport/disciplina
Atletika
--------------------100m
200m
400m
800m
1500m
3000m sa preponama.
5000m
10000m
Maraton
Skokovi
Bacanja
Sport/disciplina
Koarka
Triatlon*
Kanu
---------------------C1
1000m
C2
1000m

ATP-CP
%

LA
%

O2
%

49.50
38.27
26.70
18.00
20
20
10
5
0
100
100
ATP-CP
%
80
3

49.50
56.68
55.30
31.40
55
40
20
15
5
0
0
LA
%
20
17

1.00
5.05
18.00
50.60
25
40
70
80
95
0
0
O2
%
0
80

25
20

35
55

40
25

C1,2 10000m
Biciklizam
--------------------200m staza
4000m hronometar
Drumska vonja
Ronjenje
Maevanje
Umetniko klizanje
Gimnastika
Odbojka
Hokej na ledu
Dudo
Kajak
----------------------K1
500m
K2,4
500m
K1
1000m
K2,4
1000m
K1,2,4 10000m
Veslanje
Skijanje, Alpsko
----------------------Slalom 45-50 sek.
Veleslalom 70-90s.
Superslalom 80-120s
Nordijsko
Brzo klizanje
------------------------500m
1500m
5000m
10000m
Plivanje
------------------------100m
200m
400m
800m
1500m
Tenis
Sport/disciplina
Odbojka
Vaterpolo
Rvanje
Fudbal
Streljatvo
Biatlon

10

85

98
20
0
100
90
60-80
90
80
80-90
90

2
50
5
0
10
10-30
10
10
10-20
10

0
30
95
0
0
20
0
10
0
0

25
30
20
20
5
2

60
60
50
55
10
15

15
10
30
25
85
83

40
30
15
0

50
50
45
5

10
20
40
95

95
30
10
5

5
60
40
15

0
10
50
85

23.95
10.70
20
10
10
70
ATP-CP
%
40
30
90
60-80
0
0

51.10
19.30
40
32
20
20
LA
%
10
40
10
20
0
5

24.95
70.00
40
60
70
10
O2
%
50
30
0
10
100
95

* Istraivanja autora, odnosi se na olimpijsku distancu u triatlonu: 1500m plivanje, 40km bicikl i 10.000m
tranje.

Podatke iz tabele treba uzeti kao orijentacione vrednosti, nikako kao apsolutne i nepromenljive
(kvalitet rezultata menja i veliinu uticaja odreenih energetskih sistema). Podaci se odnose na
stanje za vreme takmienja. Svakako da sposobnost treniranja u svakom sportu zavisi od
dominatno aerobnih sposobnosti. U tabeli su unete proporcije koje se javljaju za vreme
takmienja. Na osnovu ovoga takmiarskog modela treba formirati model sa distribucijama tj.
odnosima energetskih sistema za trening. U ekipnim sportovima zavisnosti se razlike od igrake
pozicije (centar, krilo, golman i dr.), u mnogim sluajevima variraju i od situacije u toku
takmienja (protivnik, teren i dr) te se energetski zahtevi menjaju u proporcijama.

Saetak
Funkcionalna sposobnost sportiste da izvri specifian rad u trenanim i takmiarskim
uslovima, po dosadanjim saznanjima zavisi od tri osnovna sloena mehanizma: A) Transport
energije (aerobni procesi); B) Korienje lokalnih energetskih rezervi u miiu (anaerobni
procesi); C) Neuralna komponenta - kao regulativni faktor.
Kriterijumi za fizike radne sposobnosti sportista su: intenzitet, kapacitet i efikasnost a za
energetske sposobnosti su: anaerobne alaktatne, anaerobne laktatne i aerobne.
Bioenergetski procesi u toku trenanih i takmiarskih aktivnosti zavise od intenziteta, vrste,
karaktera i trajanja rada i aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Za vreme fizikih napora
energija se dobija iz tri osnovne faze metabolikih promena. Prve dve metabolike faze se
deavaju bez uea kiseonika, a trea se deava uz njegovo korienje. Jedan od anaerobnih
procesa se zasniva na razlaganju, u miiima u energetskom pogledu bogatih jedinjenja
adaenozin trifosfata (ATP) i kreatin fosfata (CP)-nelaktatni anaerobni procesi. Drugi je glikolizarazlaganje ugljenih hidrata koji se deava uz stvaranje mlene kiseline (HL). Za vreme treegaerobnog procesa, energija potie iz oksidacije ugljenih hidrata i masti. Svaki od pomenutih
procesa odlikuje se specifinim kinetikim parametrima i protie na drugaiji nain u raznom
karakteru napora.
Adenozin-trifosfat (ATP) predstavlja jedini neposredni izvor energije za bilo koju
aktivnost u organizmu. Zbog toga se ovo jedinjenje naziva "energetska valuta" organizma.
Zajedno sa ATP-om, u miiima se nalazi i drugo makroenergetsko fosforno jedinjenje, kreatin
fosfat (CP).
U aerobnim procesima u dugakom lancu biohemijskih reakcija, uz prisustvo kiseonika oslobaa
se energija za resintezu ATP-a. Aerobnim putem osloboena energija omoguava da se rad
srednjeg ili umerenog intenziteta moe obavljati satima. Oksidativnim procesima mogue je
dobiti energiju iz irokog kruga sloenih jedinjenja (ugljeni hidrati, masti, belanevine), ali sa
znatno manjom brzinom od anaerobnih procesa. Kao konaan produkt aerobnog metabolizma
nastaju ugljen-dioksid (CO2), metabolika voda (H2O) i energija. Oni ne predstavljaju vee
smetnje za homeostazne vrednosti unutranje sredine.
Respiratorni koeficijent predstavlja odnos izmeu osloboenog CO2 i utroenog O2 u
jedinici vremena(RQ = produkcija CO2/potronja O2) . Zavisi od vrste hranljivih materija koje u
trenutku odreivanja RQ, sagorevaju u organizmu. Pri sagorevanju ugljenih hidrata RQ = 1,
masti 0.70, belanevina 0.83 (vidi tabelu) i pri sagorevanju sve tri vrste organskih materija RQ =
0.82.

Fiziki radni kapacitet odreen je procesima koji daju energiju. U njima uestvuju:
pluna ventilacija, minutni volumen srca, areterijsko-venska razlika u kiseoniku koja odreuje
koliko se kiseonika moe u pluima upiti u krv i koliko se kiseonika predaje tkivu. Koliko e
elije iskoristiti dopremljenog kiseonika je jedan od presudnih faktora.
Aerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu adenozin-trifosfata (ATP)
sagorevanjem organskih materija (masti, ugljenih hidrata i belanevina) uz pomo kiseonika
(O2), pri emu se ne stvaraju sporedni proizvodi metabolizma koji bi doveli do pojave zamora.
Maksimalna aerobna mo ili potronja kiseonika (VO2max) se definie kao najvei
utroak O2 koji jedna osoba moe da ostvari tokom fizikog rada. Maksimalna potronja O2
svakog pojedinca dobar je kriterijum za to, u kojoj meri se razne fizioloke funkcije mogu
prilagoditi poveanim metabolikim potrebama pri optereenju. U to su ukljuene funkcije kao:
pluna ventilacija (VE), pluna difuzija, transport O2 i CO2 krvlju, srana funkcija, vaskularno
prilagoavanje (vazodilatacija u aktivnim i vazokonstrikcija u neaktivnim tkivima), efikasnost
aktivnih miia i dr.
Stabilno stanje (Steady state) je takvo metaboliko stanje pri kome je potronja kiseonika
jednaka kiseonikoj potrebi. Tada frekvenca srca, minutni volumen srca (MVS), pluna
ventilacija i potronja kiseonika ostaju na istim vrednostima do kraja rada, pod uslovom da se ne
menjaju intenzitet i tempo rada. Pri tome se izjednauje energetska potreba organizma sa
brzinom resinteze adenozin-trifosfata (ATP) putem aerobnog metabolizma.
Anaerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu ATP-a i CP-a, bez
prisustva kiseonika. Postoje anaerobni alaktani procesi, pri njima se energija dobija direktno
cepanjem ATP-a i CP-a deponovanih u miiima, bez stvaranja laktata. Fosfageni tj. ATP-CP
sistem nema veliki kapacitet jer su depoi ATP-CP u miiima mali (dovoljni za maksimalni
intenzitet u trajanju od oko 5-10 sec.). Aktivnosti koje traju nekoliko sekundi a maksimalnog su
intenziteta, zavise od ovog energetskog sistema.
Laktatni sistem (anaerobna glikoliza) je drugi sistem nezavisan od dopreme kiseonika u
elije. U ovom sistemu se energija neophodna za resintezu ATP-a crpi iz procesa razgradnje
ugljenih hidrata, ali samo do piruvatne kiseline koja se zatim pretvara u mlenu kiselinu (acidum
lacticum).
Laktatni sistem je brz sistem, ali malo efikasan. Sagorevanjem 180 grama glikogena (polisaharid
koji predstavlja depo glikoze u miiima i jetri) resintetie se samo 3 gram/mola ATP-a.
Upotreba samo ovog energetskog sistema bila bi dovoljna za najvie 2,5 min. intenzivnog rada
(npr. maksimalno tranje na 800m).
Rezultati istraivanja meuzavisnosti aerobnog i anaerobnog kapaciteta potvruju da je kod
sportista razliitih sportskih grana i disciplina (fudbaleri, stono teniseri, koarkai, odbojkai,
rvai, veslai, atletiari, biciklisti, plivai, triatlonci, rukometai i dr.), registrovana poveana
vrednost, kako aerobnog tako i anaerobnog kapaciteta. Zabeleen je i razliiti prirast aerobnog i
anaerobnog kapaciteta, to svakako ukazuje da specifino optereenje u odreenom sportu
favorizuje jedan od energetskih zahteva. Potvreno je, da je vie razvijen onaj energetski sistem
ija je uloga za dati sport znaajnija. Prednost ima aerobni kapacitet, koji se mora podii na
visok nivo i kod sportova anaerobnog tipa.
Kombinacijom kontinuirane i intervalne metode treninga za razvoj aerobne i anaerobne
sposobnosti, pokrivene su sve metabolike zone koje moraju biti stimulisane za: razvoj brzine,
poveanje VO2max-a, anaerobnog praga, tolerancije na laktate, takmiarskog tempa. Na ovaj
nain se ostvaruju dve najznaajnije adaptacije za metabolizam - cirkulacijske i miine.

Studijska pitanja:
1. Koje su bioenergetske sposobnosti i koji su izvori energije?
2. ta je ATP i koja je njegova uloga?
3. ta je CP i koja je njegova uloga?
4. Opii relacije izmeu ATP i CP sa primerom kod sprinta.
5. ta su aerobni procesi?
6. ta su anaerobni procesi?
7. Zato se ATP-CP i glikolitiki energetski sistem smatraju anaerobnim?
8. Kakvu ulogu ima kiseonik u oksidativnom aerobnom metabolikom procesu?
9. Opii stvaranje energije putem ATP-CP, glikolize i oksidacije.
10. ta je VO2max?
11. ta je stabilno stanje?
12. ta je respiratorni koeficijent?
13. Kako se respiratorni koeficijent koristi za ocenu stvaranja energije oksidacijom ugljenih
hidrata i masti?
14. Kakav je odnos aerobnih i anaerobnih procesa i njihov uticaj na sportske sposobnosti?
15. ta je fizika radna sposobnost?
16. Kakve su relacije izmeu potronje kiseonika i produkcije energije?
17. ta su laktati i ta je laktatni prag?
18. Zato sportisti koji imaju vei VO2max imaju bolje performanse za dicipline izdrljivosti od
onih sa niim VO2max.?
19. Opii verovatne znake zamora tokom vebanja 15-30 sekundi i 2-4 sata.

POGLAVLJE XII

BIOHEMIJSKE I FIZIOLOKE OSNOVE METODA

TRENINGA

ovek nije nita drugo nego ono to sam od sebe ini...nita drugo nego svoj projekat...
an-Pol Sartr (1905-1980)

Kljuni termini
----------------------------------------Intervalni metod treninga
Kontinuirani metod treninga
Metode za razvoj brzinsko-snane izdrljivosti:
- Razvoj fosfagenog i laktatnog anaerobnog sistema
- Ponavljajua metoda treninga
- Trening laktatnog sistema
- Laktatna izdrljivost
- Aerobna izdrljivost

ovija istraivanja i praktina zapaanja su pokazala da je efikasnost treninga vea

ukoliko se u optimalnom odnosu (u zavisnosti od sportske discipline) kombinuju metode
za razvoj bioenergetskih-aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Kako efikasnost u
bilo kojoj motorikoj aktivnosti zavisi od energetskih procesa (metabolizma) potrebno je odrediti
najbolji nain (metod) za stimulaciju upravo onih, od kojih najvie zavisi sportski rezultat.
Postoje u osnovi dve grupe metoda, kontinuirane i diskontinuirane (intervalne) metode treninga,
iji tipovi i varijante zavise od specifine primene. Svi tipovi i sve variajante metoda imaju svoj
specifian fizioloki uticaj na organizam koji predstavlja specifinu adaptaciju kao posledicu
naina treninga.
Metoda treninga govori o karakteru i veliini optereenja koje je direktno odgovorno kako za
vrstu, tako i za stepen adaptacije. Iz ovog razloga je veoma bitno da trener dobro poznaje uticaj
svake varijante treninga na organizam sportiste, kako bi putem njih odredio optimalnu dozu. Isti
je sluaj kao i kod leka, mora se poznavati nain primene (metoda), doza (optereenje),
indikacije (za ta je namenjen) i kontraindikacije (da kombinacija metoda ne izazove
antagonistiko dejstvo).
Na ovom mestu e se izneti osnovne karakteristike metoda treninga usmerenih na razvoj
anaerobnog (fosfagenog sistema i laktatnog sistema) i aerobnog sistema. Za razvoj anerobnih
sposobnosti, danas se u savremenoj trenanoj praksi najvie koristi intervalna metoda treninga
dok je za razvoj aerobnih sposobnosti dominatna je kontinuirana (neprekidna) metoda. Pre nego
to se iznesu njihove specifine primene po energetskim sistemima, vano je opisati njihove
osnovne karakteristike.

Intervalna metoda treninga

Kod ove metode (koju je prvi opisao Reindell, 1964.) u osnovi specifine stimulacije
kardiovaskularnih funkcija, u intervalima optereenja i oporavka, stoji meusobni uticaj
aerobnog i anaerobnog metabolikog iscrpljivanja. U toku optereenja srce treba da obavi rad
koji odgovara 70-90% od VO2 max., sa frekvencom preko 180 otk/min. Kod dobro treniranih
sportista ove vrednosti se javljaju na nivou anaerobnog praga i neto vie. Intervali odmora treba
da traju toliko, da se omogui oporavak vegetativnog nervnog sistema, ali ne i potpuno
povlaenje periferne vazodilatacije. Da bi se ovo ispotovalo, frekvenca srca u oporavku treba da
se spusti na vrednosti od 120-130 nekad i 140 otk/min. Kod dobro treniranih to vreme iznosi i
manje od 45 sec., aktivne ili pasivne pauze, u kojoj srce treba da zadri naveden nizak
submaksimalni nivo funkcionisanja. Krajnji efekat intervalnog treniga zavisi od veliine
optereenja, trajanja oporavka i od ukupnog broja ponavljanja intervala u toku treninga.
Intervalni trening je u osnovi usmeren na optereivanje srca i poveanje njegove funkcionalne
sposobnosti. Rezultat ovog treninga je veoma brz razvoj morfo-funkcionalnih karakteristika
sportskog srca. Pri tome, prema originalnoj emi intervalnog treninga koju je razvila nemaka
kola, bazini efekat na srce se ne postie toliko u intervalima optereenja, koliko u
intervalima oporavka. Teoretski, ovo je objanjeno injenicom da se u pauzama frekvenca srca
veoma brzo usporava, ali da se udarni volumen srca dosta dugo odrava na visokom nivou u toku
pauza (zbog poveanog dijastolnog volumena sranih komora, poveane kontraktilnosti
miokarda i opadanja perifernog otpora; V. urevi, 1981.).
Tako su rezultati ispitivanja Reindella i saradnika pokazali da se kod intervalnog treninga
najvee vrednosti kiseonikog pulsa (koliina O2 koja se nalazi u udarnom volumenu) kao
direktnog pokazatelja udarnog volumena srca, registruju na poetku pauza a ne na kraju

optereenja. Kao slika u ogledalu ovaj porast kiseonikog pulsa (O2 puls) prati paralelno
opadanje vrednosti srednjeg arterijskog krvnog pritiska. Kako se u intervalnom treningu
primenjuju vea optereenja u toku kojih se nagomilava manja ili vea koliina O2 duga, koji
poinje da se otplauje neposredno po zavretku intervala optereenja u periodu oporavka, srce
mora u ovom intervalu u visokoj meri da aktivira svoju funkciju.
Veliki utroak O2 u toku svakog perioda odmora slui obnovama utroenih rezervi, a ne
uklanjanju proizvoda anaerobnog metabolisma. Otuda je i mogue da O2 dug (u periodima
odmora O2 se unosi u viku) bude mnogo vei nego to stvarni O2 dug moe ikada biti. Drugim
reima, kao veoj potronji O2 u periodu mirovanja posle rada radi uklanjanja proizvoda
anaerobnog metabolizma, ne moe se govoriti. U intervalnom treningu sa kratkotrajnim
periodom aktivnosti, omoguuje se i velik uticaj na miinu snagu, jer se za to vreme moe
podneti velik intenzitet naprezanja. Ako se eli trenirati sistema za transport O2, periodi rada
treba da potraju dva do tri minuta. Time e se, tkiva adaptirati na visoku koncentraciju laktata.
U intervalnom treningu, najvanija su pitanja:
- Koja je deonica (karakter rada) ponavljanja najprikladnija za trening
procesa?
- Koja brzina (intenzitet) je optimalna?
- Koji broj ponavljanja je najprikladniji?
- Koliki odmor je najprikladniji?

odreenih

Najtee je odgovoriti na drugo pitanje, jer je intenzitet (brzina) zavisna od sposobnosti sportiste
koji treba objektivno utvrditi.
Od toga, koliko e trajati interval rada i odmora (pauza), zavisi kolike i kakve e promene u
organizmu biti. Za organizam je vanije, trajanje perioda rada od trajanja pauze. to je period
rada dui, uz pretpostavku da i odmor traje isto toliko, promene frekvencije srca i koncentracije
mlene kiseline su vee. Periodi rada mogu trajati 5 i/ili 10 sekundi, 30 sekundi, 1,2 ili 3 minuta.
Periodi odmora isto toliko, krae ili due. Produenje perioda odmora u odnosu na period rada,
smanjie ukupno izvren rad a nee znatnije uticati na oseaj zamora ili na fizioloke promene.
Osnovno je pravilo: to su krai intervali, vie se razvija anaerobni sistem. Sa
produavanjem intervala razvija se vie aerobni sistem. (Npr. , za trening ATP-CP sistema
svakih 10 sec. maksimalnog rada, trai 30 sec. pauze. Za trening laktatnog sistema svakih 40 sec.
submaksimalnog rada, trai 120 sec. pauze.) Prednost se uvek daje aktivnoj pauzi, radi
aktiviranja miine pumpe i olakavanja priliva krvi u srce.
Danas postoji velik broj varijanti intervalnog treninga koje imaju specifian uticaj na organizam.

Kontinuirani (neprekidni) metod treninga

Kontinuirani metod treninga podrazumeva primenu malog, srednjeg do velikog
optereenja, uglavnom ujednaenog tempa (ali i sa promenom tempa), u toku kojih srce u duem
vremenskom periodu funkcionie na submaksimalnom nivou, sa umerenom ili visokom
potronjom kiseonika (60-8o% VO2 max, a nekad i vie). Intenzitet se mora odrediti tako da
pripada tzv. senzitivnoj zoni tj. da optereenje pree prag iznad koga nastaju pozitivne fizioloke
adaptacione reakcije na trening. Krajnji rezultat due primene kontinuiranog treninga je razvoj
klasinih znakova sportskog srca (V.urevi, 1981.). Trajanje neprekidnog rada direktno zavisi

od intenziteta, to govori da jedno due trajanje rada ( najmanje 50 min.) moe da se obavi, samo
ako je intenzitet do nivoa anaerobnog praga (ANP-a). Trajanje treninga od 2 i vie asova po tipu
kontinuiranog treninga nije novost. Ovo predstavlja i nunost u odreenim sportovima (triatlon ,
maraton, biciklizam itd.). Praksa je pokazala da se ovim nainom treninga (Novozelandski trener
Lidiard) neobino brzo podie aerobni kapacitet i da se on moe lako i dugo odravati. Visok
aerobni kapacitet automatski znai odlaganje intenzivne akumulacije laktata tj. stvaranje laktata
na viem nivou intenziteta-visok anaerobni prag. Intenzitet i trajanje rada su zavisni od nivoa
ANP-a. to je vii ANP, sportista moe vriti dui rad na veem intenzitetu. Ovim je oborena
predrasuda da se podizanjem aerobnog kapaciteta gubi na brzini i brzinskoj izdrljivosti.
Pravilno uklapanje kontinuiranog metoda sa intervalnom, usmerenom na razvoj brzine i snage
(sa snagom je situacija malo sloenija), nikad ne daje negativne efekte.
Zbog svog pozitivnog efekta na razvoj aerobnog kapaciteta organizma (poveava koliinu i
aktivnost aerobnih enzima u mitohondrijama, olakava potronju masti, poveava
prokrvljenost miia), kontinuirani metod treninga treba da koriste svi (u odreenom
odnosu i rasporedu) sportisti bez obzira na vrstu sportske dicipline.
Pri ovom treningu veoma je potrebno nositi puls-monitor, jer se tada moe izvriti egzaktna
analiza na osnovu optereenja kardiovaskularnog sistema. Ovo je posebno znaajno prilikom
primene fartleka (jedne od varijanti kontinuirane metode), koja na vedskom znai igra brzine.
Ovaj trening angauje vie energetskih sistema jer se menja ritam, tempo i terenski uslovi. Ovde
je ostavljena velika sloboda samom sportisti da kreira trening, ali mora da ima veliko iskustvo i
znanje.
Poeljno je kombinovati razliite metode i varijante treninga zbog manje zamorljivosti nervnog
sistema, olakavanja oporavka i smanjenja rizika od povreda.

Metode za razvoj brzinsko-snanih sposobnosti

Ove metode su prevashodno usmerene na fosfageni i laktatni sistem
Anaerobni alaktatni trening, podrazumeva onaj napor koji traje kratko i koji za
resintezu ATP-a koristi CP. Budui da su strukturni faktori brzinsko-snanih sposobnosti
sportiste (duina sarkomera u miofibrilama, sadraj brzo i sporo kontrahujuih miinih vlakana)
genetski uslovljeni, osnovni metodski put razvoja ovih sposobnosti je izbor sredstava i metoda
koji mogu da usavre aktivnost ATP-aze miozina i da pojaaju sintezu kontraktilnih proteina u
miiima.
U sportovima gde brzinsko-snane sposobnosti igraju glavnu ulogu, primenjuju se dva osnovna
naina ili metoda treninga:
1. Metoda maksimalnog naprezanja (neznatna koncentracija laktata);
2. Metoda graninih naprezanja (sa znatnom koliinom laktata).

Trening fosfagenog sistema

Metoda maksimalnog naprezanja (ponavljajua i intervalna)-alaktatna izdrljivost
Trening fosfagenog sistema se vri nadoptereenjem specifinih miinih grupa (onih
koje su ukljuene pri takmienju) ponavljajuim maksimalnim naprezanjem koja traju od 5-10

sec. Pri ovome se stvara vrlo malo mlene kiseline, oporavak je vrlo brz i traje svega 30-60 sec.
U mnogim sluajevima on je i dui ali tada je stimulacija fosfagenog sistema manja. Cilj
ovakvog treninga je da postigne visok nivo energijom bogatih jedinjenja - ATP-CP sistem tj. CP
kapacitet. Vebe koje se primenjuju u ovom treningu moraju po biodinamikoj strukturi biti
bliske takmiarskim ili takmiarske-situacione. Maksimalno ostvaren obim i intenzitet odreen
je kritinom koncentracijom kreatinfosfata (CP) u miiima. Ispod 1/3 opteg alaktatnog
anaerobnog kapaciteta, vie nije mogue odravati maksimalnu brzinu resinteze ATP-a. Bitno je
voditi rauna o broju ponavljanja (zavisi od nivoa pripremljenosti sportiste). Oni ne smeju biti
suvie veliki i dovesti do snienja koncentracije CP-a ispod kritine vrednosti i pojave glikolize u
miiima koji su aktivni. Glikoliza dovodi do nagomilavanja mlene kiseline i naglog sniavanja
pH u elijama, to smanjuje aktivnost ATP-a miozina. Posledica je pad maksimalnog intenziteta
rada. To znai da trening mora da se prekine im se uoi nagla promena koncentracije laktata.
Graf. Promena intenziteta rada i sadraja mlene kiseline u krvi pri izvoenju kratkotrajnih vebi maksimalnog
intenziteta

Napomena: sve grafike do kraja ovog poglavlja `su (2004), modifikacija originalnih nalaza R.Brdaria 1996)

Metoda ponavljajuih graninih vebi je usmerena na pojaanje sinteze kontraktilnih

proteina i poveanje miine mase. Veliina savlaivanja otpora obino ne prelazi 70%
maksimalne izometrijske snage, rad se odvija sa velikim brojem ponavljanja sve do otkaza. Pri
ovim naporima krvotok kroz mii je vrlo oslabljen, javlja se lokalna hipoksija, deficit energije i
znatno troenja alaktatne anaerobne rezerve. U miiima se nagomilava velika koliina
slobodnog kreatina i pojaava stvaranje mlene kiseline kao rezultat glikolize. Dalji rad sve do
otkaza, zbog deficita makroenergetskih jedinjenja, dovodi do razaranja miinih proteina i
nagomilavanja nisko molekularnih peptida, aminokiselina i dr. Ovi proizvodi razlaganja proteina
kao i slobodni kreatin, slue kao induktori sinteze proteina u periodu odmora, posle rada
brzinsko-snanog karaktera. U oporavku se uspostavlja normalno snabdevanje kiseonikom i
pojano snabdevanje miinog tkiva hranljivim materijama.
Graf. Biohemijske promene pri ponavljajuem izvoenju vebi maksimalnog intenziteta

Nagomilana mlena kiselina pri graninom radu i promena intracelularnog osmotskog pritiska,
zadrava u miiima meuelijsku tenost bogatu hranljivim materijama. Kada se sistematski
ponavlja, ovakav trening u miiima poveava sadraj kontraktilnih proteina i miinu masu.
Kombinacija navedenih metoda dovode do visokog nivoa razvoja brzinsko-snanih sposobnosti
sportista.
Kratki periodi maksimalnog napora praeni intervalom odmora, predstavljaju jedan specifian
primer intervalnog treninga iji je cilj metabolika adaptacija odreenih miinih vlakana i
regrutovanje posebnih motornih jedinica.
U intervalnoj metodi usmerenoj na maksimalno iscrpljivanje anaerobnih alaktatnih
rezervi u miiima i poveanje aktivnosti kljunih enzima (ATP-aze i kreatinfosfokinaze-CPK u
sarkoplazmi), pauze posle maksimalnog intenziteta moraju da obezbede obnavljanje utroenih
anaerobno-alaktatnih rezervi tj. moraju da odgovaraju vremenu koje je potrebno za otplatu brze
frakcije O2-duga (iznose oko 2,5 do 3 min).
Za razliku od ponavljajueg metoda treninga gde intervali odmora nisu precizirani, u
intervalnom metodu trajanje odmora je odreeno tako da ima najizraeniji uticaj na potrebnu
dinamiku biohemijskih promena u organizmu.
Graf. Uticaj veliine intervala odmora na karakter biohemijskih promena kod sportista pri treningu u intervalnom
sprintu prikazan je na slici (modifikacija originalnih nalaza R.Brdaria 1996)

Ovi tipovi treninga razvijaju alaktatnu izdrljivost. Pri intervalima rada sa maksimalnim
intenzitetom najvea brzina oksidativne resinteze CP-a u miiima koji rade, podudara se sa
zakasnelim maksimumom u krivulji potronje kiseonika, a koji se opaa u prvoj minuti po
zavretku rada. U ovakvim uslovima visina "pikova" potronje O2 i nagomilavanje mlene
kiseline u krvi stalno raste, sve do 5-og 6-og ponavljanja, to potvruje da se iscrpljuju kapaciteti
alaktatnih rezervi. Kada doe do iscrpljivanja CP-a u miiima koji rade (obino posle 8-10
ponavljanja), naglo se smanjuje intenzitet rada. Navedeni broj ponavljanja smatra se optimalnim
za razvoj alaktatne komponente izdrljivosti.
Kada se interval odmora skrati (ispod 30 sec.) onda se opisani zakasneli maksimum potronje O2
gubi. Najvea brzina potronje O2 je na kraju svakog ponavljanja maksimalnog napora, sa malim
snienjem u intervalima odmora. Kriva potronje kiseonika pri ovom nainu rada raste u prvih 5
ponavljanja i dalje se ne menja.
Kada se intervali odmora jo skrate (do 10 sec.), nivo potronje O2 sa pikovima se u toku rada
izjednaava sa VO2max. Ovo je u prvih 5-6 ponavljanja praeno brzim nagomilavanjem mlene
kiseline, pada pH vrednosti krvi i pojaanim izbacivanjem suvinog CO2 (exc.CO2).
Graf. Promena sadraja laktata u toku treninga u intervalnom sprintu

Zbog visokih vrednosti mlene kiseline (preko 10 mmol/l) smanjuje se brzina reakcije
kreatinfosfokinaze (CPK) i intenzitet rada naglo pada. Ako se i dalje nastavi sa ponavljanjem, to
vodi ka promeni trenanog efekta i trening je aerobno-anaerobnog karaktera.
Za razvoj anaerobne alaktatne izdrljivosti, intervalni metod treninga u kome se primenjuju
kratkotrajni maksimalni napori, sa kratkim intervalima odmora (manjim od 30 sec.) treba obaviti
u serijama (5-6 ponavljanja u seriji, sa pauzom do 30 sec.) sa pauzama izmeu serija ne manje od
3 min. U suprotnom nema uticaja na anaerobno alaktatnu izdrljivost.

Trening laktatnog sistema

Metoda ponavljajuih graninih vebi, (jednokratnog graninog, ponavljajueg i intervalnog
rada)-laktatna izdrljivost
Trening laktatnog sistema ima osnovni cilj razvoj laktatne izdrljivosti. Za to se
primenjuju maksimalna naprezanja u trajanju od 30sec. do 2,5 min. sa pauzama koje mogu biti
razliite, uglavnom 3-5 minuta. Postepeno sa ponavljanjem poveava se i nivo mlene kiseline u
krvi, to moe ii sve do maksimalnih vrednosti za datog sportistu. Anaerobni trening ovog tipa
je psiholoki veoma naporan i zahteva visok stepen motivisanosti. Bitno je istai da se i ovde
radi situaciono tj. koriste se specifine miine grupe koje su angaovane i na takmienju.
Tokom ovakvog anaerobnog rada ne sme se raditi na sloenim koordinacijskim (tehnikim)
zadacima, jer se koordinacija znaajno remeti kada koncentracija laktata pree 7 mmol/l. Vreme
oporavka nakon anaerobno laktatnog treninga treba da bude najmanje dva dana. Nije preporuen
pasivan, ve aktivan oporavak (lagano tranje streing, lagano plivanje i sl.).
Ponavljajui metod treninga usmeren za razvoj anaerobno glikolitikih sposobnosti sportiste,
zbog proizvoljnih intervala odmora omoguuje da se sa svakim ponavljanjem stvara
programirani trenani efekat. Maksimalni broj ponavljanja u tom sluaju zavisi od snienja
rezervi glikogena i dostizanja odreene vrednosti pH (kiselost u organizmu). To je uglavnom 6
do 8 ponavljanja maksimalnog napora.
Graf. Dinamika promene potronje O2 kod sportista pri vrenju ponavljajuih vebi laktatne izdrljivosti

ABCD-

odnos rada i odmora 1:1

odnos rada i odmora 1:2
odnos rada i odmora 1:4
odnos rada i odmora 1:6

U intervalnom treningu potronja kiseonika dostie svoju maksimalnu vrednost. Skraivanje

pauze ne menja "pikove" potronje O2 u intervalu rada, ali poveava "viak" potronje O2 u
oporavku, poveava brzinu nagomilavanja mlene kiseline u krvi i izaziva vei zamor. Kada je
odnos rada i odmora 1:1 ili 1:1,5 tj. odmor je manje od 1,5-2min, zamor brzo nastupa zbog brzog
razvijanja glikolize a time i najvee vrednosti koncentracije laktata u krvi.
Graf. Promena sadraja laktata u krvi sportista pri vrenju ponavljajuih vebi laktatne usmerenosti

Za razvoj anaerobne laktatne izdrljivosti koristi se intervalni trening sa serijama u kojima je broj
ponavljanja 3-4 sa kratkim pauzama. Izmeu serija pauza je 10-15 min. kako bi se obnovila
radna sposobnost posle maksimalnih anaerobnih intervala rada.
Pri treningu laktatnog sistema treba biti veoma oprezan, jer je opasnost od pretreniranosti
(engl. overtraining) izuzetno velika. Iz ovog razloga je vano da se nakon adekvatnog testiranja,
precizno odrede individualna optimalna optereenja (kao i njihova uestalost) koja stimuliu
laktani sistem. Ovakav trening, ako se radi u heterogenim grupama frontalno moe biti jo
tetniji, jer su individualne razlike velike. Deava se da je jedan sportista (slabijih sposobnosti)
preoptereen, dok je drugi (viih sposobnosti) jo u aerobnoj zoni. Vano je odrediti svakom
sportisti anaerobni prag tj. granicu od koje kod njega zapoinje dominantno anaerobioza. Druga
opasnost pri ovom trteningu je to se rizik od povreivanja poveava sa naglim poveanjem
kiselosti u miiima. Acidoza remeti normalan proces kontrakcije miia i tako olakava
nastanak greva. Pri tome dolazi do mikrotrauma-oteenja miinih vlakana, to predstavlja
rizik za istegnue ovih vlakana i drugih komplikacija.

Metode za razvoj aerobne izdrljivosti

U treningu za razvoj aerobne izdrljivosti koriste se metode jednokratnog neprekidnog i
ponavljajueg rada, kao i nekoliko varijanti intervalnog rada
Da bi se obezbedio dovoljan stimulus za aerobni metabolizam prilikom korienja bilo
koje metode, trajanje rada mora da iznosi najmanje 3 minute. To je dovoljno za uvoenje u rad i
postizanje potrebnog stabilnog nivoa potronje O2. Kada je u pitanju jednokratan neprekidan rad,
on treba da traje najmanje 30 minuta kako bi se ostvarile odgovarajue adaptacione promene.

Graf. Dinamika biohemijske reakcije pri dugotrajnom neprekidnom radu.

Intenzitet rada pri jednokratnom neprekidnom radu mora biti takav, da ostvari znaajno
naprezanje kardiorespiratornog sistema odgovornog za transport O2 do miia koji rade. Tokom
ovakvog rada neprestano se poveava pluna ventilacija, frekvenca srca i dolazi do znatne
promene krvnog pritiska. Vrhunski sportisti su sposobni da vre neprekidan rad na nivou
anaerobnog praga 2,5-3 asa.
Intenzitet reakcije aerobnog sistema se znatno poveava kada se koristi promenljiv reim rada.
Uzrok ovome je prikazan preko dinamike biohemijskih promena pri ponavljajuem radu.
Graf. Biohemijske promene pri ponavljajuem radu meovitog aerobno-anaerobnog uticaja

Pri svakom intenzivnom ponavljanju potronja O2 brzo raste na poetku rada, a zatim se odrava
na maksimumu sve do zavretka rada. Trajanje vebe treba da odgovara vremenu zadravanja
VO2max, to obino iznosi 3-6 minuta. Ovakve povremene nagle promene sa intenzitetom koji
odgovara uvoenju u rad, predstavljaju jak stimulus za podizanje i usavravanje vegetativnog
sistema. Kombinacija ponavljajueg i promenljivog metoda treninga u odreenom reimu rada,
predstavlja najbolji stimulus za razvoj aerobnog intenziteta (poveanje VO2max) i aerobne
efikasnosti (podizanje anaerobnog praga-ANP).
Najznaajniji uticaj na aerobni metabolizam pokazuju specijalni reimi intervalnog
treninga. Ovde posebno mesto zauzima najbolje prouen intervalni trening Freiburg-ke kole
(Prof. Dr. M. Reindel). Sastoji se iz intervala rada u trajanju od 30-90 sec. sa istim trajanjem
intervala odmora.

Graf. Biohemijske promene pri intervalnom treningu aerobne usmerenosti

Na slici je prikazana karakteristina dinamika biohemijskih pokazatelja u intervalnom treningu

po Fraiburkom pravilu, gde se vide mala kolebanja potronje O2 i odsustva izraenih promena
anaerobnog metabolizma. Nakon neznatnog poveanja mlene kiseline u prvih 5-6 ponavlja, ona
nadalje pokazuje tendenciju ka snienju. Ovakav rad zbog izraene hipertrofije (snage) srca,
poveava cirkulatorne pokazatelje i time izaziva snaan stimulus za razvoj aerobnih procesa.
Dobar metod za razvoj aerobnog intenziteta (VO2max) je intervalni trening sa kratkim
intervalima rada, koji je ranije razmatran.
Jedna od poznatih modifikacija intervalnog metoda treninga usmerena ka razvoju aerobnih
sposobnosti, i to u najveoj meri aerobne efikasnosti (anaerobnog praga) je tzv "mioglobinski
trening". On se sastoji od vrlo kratkih intervala rada od 5 do 10 sec., sa dovoljno visokim
intenzitetom-ne maksimalnim, sa isto tolikim trajanjem intervala odmora. U kratkim periodima
rada troe se unutranje rezerve O2 vezane za mioglobin koje se brzo popunjavaju u kratkim
odmornim pauzama. Taj rad se moe obaviti sa velikim obimom i sa odravanjem visokog nivoa
potronje O2.
Iz svega navedenog, jasno je da efikasnost primene bilo koje metode treninga za razvoj bilo koje
od bioenergetskih sposobnosti sportista, zavisi od dobrog poznavanja njenog fiziolokog i
metabolikog uticaja na organizam sportiste. Naravno nije samo to dovoljno. Primena metoda i
sredstava se mora zasnivati na poznavanju osnovnih zakonitosti biohemijske i fizioloke
adaptacije u procesu treninga (vidi poglavlje Adaptacija).

Saetak
Danas sa potpunom sigurnou moemo rei, da bez biohemijskih principa i
zakonitosti i daljih dubokih biohemijskih prouavanja metoda treninga i oporavka, nije
mogue ni zamisliti ozbiljniji napredak u efikasnosti i efektivnosti tehnologije sportskog
treninga-sportskih rezultata.
Osnovni predmet biohemije predstavlja tok i regulacija razmene materija-hemijskih
transformacija, koje lee u osnovi svih fiziolokih funkcija organizma i njegovog prilagoavanja
promenljivim uslovima funkcionisanja. Reakcije razmene materija objedinjene su u strogo

regulisane metabolike cikluse koje su u tesnoj meuzavisnosti sa karakterom trenanog

opterenja.
Zbog ovoga biohemija sporta moe da da odgovore na pitanja:

Kako poveati efikasnost treninga?,

Koja su to potrebna i dozvoljena fizika optereenja?
Kakav treba da bude odnos rada i odmora?,
Koji metod treninga ima najveu efikasnost?

Sva ova i mnoga druga pitanja, koja namee sportska praksa, ne mogu biti uspeno reena bez
poznavanja biohemijskih procesa koji se nalaze u osnovi funkcije organizma i promena u toku
tih procesa pri specijalno organizovanoj i usmerenoj sistematskoj motorikoj aktivnosti.
Bitan praktian problem, slaganje treninga u toku dana, mikro i mezociklusa, ne moe biti
uspeno reen bez poznavanja biohemijskih procesa i zakonitosti, posebno zakonitosti
biohemijske individualnosti.
Za ocenjivanje reakcija organizma sportiste na primenjena optereenja, potrebni su objektivni
biohemijski kriterijumi.
U ovom poglavlju su iznete biohemijske osnove metoda treninga koje imaju potpuno odreenu
usmerenost. Preko karaktera i veliine biohemijskih promena u toku optereenja i u fazi
oporavka, direktno utiu na karakter i jainu stresa. Metode optereenja u biohemijskom
pogledu su metode zamaranja, a optimalne metode zamaranja su optimalne veliine stresa, koje
dovode do najveeg stepena adaptacije.
Maksimalni stepen adaptacije e se postii jedino kada se primene takvi trenani stresori koji e
da napadnu i pokrenu, tano odreen biohemijski proces, odgovoran za transformaciju
dominatne sposobnosti u odreenoj sportskoj grani i disciplini.
Da bi trener uspeno slagao treninge razliite usmerenosti, neophodno je da poznaje biohemijski
karakter, kako optereenja (zamora) tako i oporavka.
Opisom biohemijskih specifinosti metoda treninga koje pokrivaju sve funkcionalne oblasti i
zone optereenja, jasno je istaknut uzrok na koji treba delovati da bi eljena posledica bila
ostvarena. To je ujedno i osnovna sutina trenanog procesa, konkretno transformacije ciljane
sposobnosti tj. delovanje na dominatne latentne funkcije kao uzroke manifestacijama (testovni
rezultati i naravno sportski rezultat).

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.

Koje su fizioloko-biohemijske osnove intervalnog metoda treninga?

Koje su fizioloko-biohemijske osnove kontinuiranog metoda treninga?
Opii fizioloko-biohemijske karakteristike treninga alaktatnog sistema.
Opii fizioloko-biohemijske karakteristike treninga laktanog sistema-laktatne
izdrljivosti.
5. Opii metode za razvoj brzinsko-snanih sposobnosti.
6. Opii metode za razvoj aerobne izdrljivosti.

POGLAVLJE XIII

TRENING - LAKTATI, PULS I VO2max

Ma koliko ljudi u optim crtama meusobno bili slini, oni se bitno razlikuju kako
tkivom i ureajem ilica i nerava, tako i prirodom, kvalitetom, kvantitetom materija koje
stavljaju ove ilice u pokret. ovek koji se od drugog oveka razlikuje ve sastavom i
dispozicijom svojih ilica, jo vie se razlikuje kad se hrani jako hranljivom hranom, kad pije
vina, kad se neprestano veba, a drugi pije samo vode, hrani se manje sonom hranom, mlitavi u
nepokretnosti i besposlici.
Kad bi svi ljudi bili po snazi svoga tela i po talentu duha isti, ne bi vie jedni drugima bili nimalo
potrebni.
Pol Anri Ditrih Holbah (1723-1789)

Kljune rei
----------------------------------------Laktati u treningu

Kiseoniki deficit
Kiseoniki dug
Frekvenca srca
Pulsne zone
Puls-VO2-laktati

rana frekvenca, koncentracija laktata u krvi i VO2 izraena u % od maksimalne,

parametri su koji slue za optimalno programiranje, praenje i kontrolu intenziteta
optereenja. Posebnu vrednost imaju kada se koriste sva tri parametra zajedno. Vrednosti
sva tri parametra u svakoj zoni optereenja, kako je prikazano u tabeli, individualno odreeneomoguuju potpunu preciznost u odreivanju jasnih ciljeva treninga.

Tab. Primarne trenane zone za razvoj funkcionalnih sposobnosti sportista

Fizioloke
adaptacije

Laktati
u krvi

FS

Vreme
trenano
g
intervala

%
V02
max

Napadnut
sistem

Opis
treninga

Sprint
Brzina i
snaga
Razvijaju se
spora i brza
miina
vlakna,
poveava se
nervna
reakcija,
poboljava
puferski
kapacitet krvi
i toleranciju
na stres i
acidozu

Fizioloke
adaptacije

vie
od 9
mM/L
.
.
.
.
.
8
mM/L

Laktati
u krvi

200
.
.
.
.
.
.
.
.
190

130
.
.
.
.
.
.
.
.
100

FS

%
V02
max

V02max

Sprint

30 sec
.
.
.
.
.
.
.
.
2 min.

Trening
anaerobnog
kapaciteta

Vreme
trenano
g
intervala

Napadnut
sistem

Kratki
intervali
Ponavljanja
kratkobrzo

Opis
treninga

Brzina,
razvoj sporih i
brzih miinih
vlakana, neto
poveana
nervna
reakcija i
puferski
kapacitet krvi,
poveanje
glikolita
enzima
Snana
izdrljiva,
razvijaju se
spora i neto
bra miina
vlakna tipa IIa
, poveavaju
se: veliina
sranih
komora,
udarni
volumen,
oksid/glikolitiki enzimi,
volumen krvi
Izdrljivost,
razvoj sporih
miinih
vlakana
Poveavaju
se:
volumen krvi,
vezivno tkivo,
koliina
miinog
goriva,
oksidativni/gli
kolitiki
enzimi,
kapilarizacija

8mM/L
.
.
.
7mM/L
.
.
.
5mM/L

190
.
.
.
.
.
.
.
180

100
.
.
.
98
.
.
.
90

5mM/L
.
.
.
.
.
.
4mM/L
.
.
.
3.5
mM/l

180
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
160

90
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
75

3.5
mM/L
.
.
.
.
.
.
2mM/L

160
.
.
.
.
.
.
.
140

Trening
aerobnog
kapaciteta
8 min.

Dugaki
intervali
Dugakobrzo

Tempo
trening
Laktatni
/
ventilator
ni

Brz tempo
Trening
anaerobne
kondicije
Maratonsk
i
trening

20 min.

75
.
.
.
.
.
.
60
55

Prag
2 asa

Trening
aerobne
kondicije

Sve
dugake
distance

Tabela prua praktinu pomo, pri odreivanju trenanih optereenja za optimalni razvoj
odreene ciljane funkcionalne sposobnosti sportista. Ona omoguava optimalnije programiranje
svakog treninga posebno, tj. slaganje treninga po specifinoj usmerenosti. Svaka zona, kako je to
jasno prikazano u tabeli, ima jasne adaptacione efekte. Potrebno je da sportista bude podvrgnut
testiranju, kako bi mu se odredile njegove individualne vrednosti srane frekvence i laktata.
Nakon toga za programiranje treninga odlino moe da poslui ova tabela.

Laktati u treningu
Sl. Laktatna krivulja i anaerobni prag (4 mmol/l)

Danas je ve dobro poznato da je znaaj koncentracije laktata (LA mmol/l) pri trenanom
i takmiarskom optereenju izuzetno velik. Na bazi promene koncentracije LA u krvi, vri se
vrednovanje treniranosti sportiste. Posebno znaajno mesto zauzima odreivanje takvog
intenziteta optereenja kod aktivnosti ciklinog tipa, gde se energetski zahtevi zadovoljavaju
aerobnom razgradnjom supstanci, dok je uee anaerobne glikolize veoma malo. Na osnovu
ovih intenziteta, na dalje se procenjuje poveanje ili smanjenje nivoa treniranosti.
U miru ili radu lakog intenziteta konstantno se stvara mala koliina mlene kiseline usled
ogranienja, koja postavljaju enzimska aktivnost i konstanta ravnotee hemijskih reakcija. U
takvim uslovima brzina stvaranja laktata u elijama jednaka je brzini njegove eliminacije iz krvi,
pa koncentracija u krvi ne prelazi 1,1 mmol/l. Male koliine stvorenog laktata se odmah
uklanjaju iz miia krvlju, i koriste u razliitim organima, npr. kao "gorivo" u srcu ili radi
ponovne sinteze glikogena u jetri (ciklus Corija*) vidi sliku.
Sl. Cori-jev ciklus pretvaranja mlene kiseline u glikogen (Prema Mcardle, W. et all. 1966)

*Cori-jev ciklus je biohemijski proces, koji se odvija u jetri u kojoj se prispela mlena kiselina iz aktivne
musculature glukoneogenezom pretvara (sintetise) u glukozu, a zatim u glikogen i tu skladiti kao rezerva.

Ukoliko se intenzitet rada povea (vie od 70% maksimalne potronje kiseonika-VO2max),

oksidacija mlene kiseline i resinteza glikogena ne mogu da odstrane svu novo proizvedenu
mlenu kiselinu, koja se u poveanoj koliini nalazi u krvi. Kao jaka kiselina, ona se direktno
razlae na anjone laktata i katjone vodonika (H+), ija je poveana koncentracija uzrok acidoze
kod unutranjih organa, posebno miia. Sa poveanim optereenjem (npr. poveana brzina
tranja na dugim stazama), koje dostie i preko 90% od VO2max, stalno se poveava
koncentracija laktata u krvi (moe da dostigne vrednosti daleko iznad 20 mmol/l.). Ovo
poveanje koncentracije LA prati nekompenzovana metabolika acidoza.
Graf. Tok zavisnosti koncentracije laktata i optereenja

Poznato je da sastav miinih vlakana i njihova aktivacija, utiu na nivo LA u krvi. Stvaranje i
uklanjanje LA je pod uticajem sadraja enzima laktatdehidrogenaze (LDH) u sarkoplazmi
miinih vlakana. LDH moe da se javi u dva oblika- kao specifian za srce (H-LDH) ili
specifian za skeletni mii (M-LDH). Ti oblici se nazivaju izozomi. M-LDH katalizuje
redukciju piruvata u laktat a H-LDH katalizuje oksidaciju laktata u piruvat da bi piruvat uao u
Krebsov ciklus i oksidisao se do CO2 i H2O. Vlakna tipa I (sporog trzaja, oksidativna) imaju
veu relativnu aktivnost H-LDH izozoma i ona stalno ekstrahuju laktate iz meutkivne tenosti
ili krvi u svojoj okolini i oksidiu ih. Vlakna tipa II (brzog trzaja, glikolitika) imaju skoro tri
puta veu aktivnost M-LDH izozoma od vlakna tipa I, i ona produkuju laktate. Nagomilavanje
laktata, pojava vika CO2, promene pH, hiperventilacija plua i pojaana glikoliza u
miiima ispoljava se kod dobro treniranih sportista u disciplinama izdrljivosti, ak i na
90% od maksimalnog aerobnog intenziteta (VO2max). Kod netreniranih je to na 50-60%.
Ovaj nivo optereanja se oznaava kao anaerobni prag-ANP (anaerobic threshold-ANT).
Ukoliko se ANP ranije dostigne utoliko bre nastupa dejstvo glikolize, koja nastaje kao posledica
nagomilavanja laktata. Treba naglasiti, da glikoliza slui kao biohemijska osnova tzv. brzinske
izdrljivosti. Za procenu brzinske izdrljivosti slui maksimalna koncentracija laktata (LAmax),
koja karakterie laktatnu izdrljivost.

Primena merenja laktata u trenanoj praksi

Novija istraivanja (Allen i dr. 1985), sugerisala su da su parametri mereni za vreme
submaksimalnog napora bolji markeri sposobnosti izdrljivosti od VO2max. Konkretno, odgovor
laktata u krvi na poveanje optereenja je u visokoj korelacii sa razliitim tipovima izdrljivosti.
Odgovor laktata u krvi na razliit karakter optereenja je opisan razliitim terminima kao:

laktatni prag, maximal steady state, anaerobni prag, aerobni prag, individualni anaerobni prag,
laktatna prelomna taka, poetak akumulacije laktata u krvi (OBLA) i dr. ( vidi poglavlje
anaerobni prag). Ove razliite koncentracije laktata u krvi se smatraju preciznim prediktorima
sposobnosti izdrljivosti, indeksi "submaksimalnog fitness-a" i korisna su informacija za
programiranje optereenja u treningu. Smatra se da intenzitet treninga treba da bude baziran na
VO2, ili optereenju povezanom sa jednim ili vie ovih parametara laktata u krvi (Weltman i dr.
1989, 1990, 1992.).
Merenje koncentracije laktata u krvi kod sportista ima poseban znaaj za procenu nivoa
izdrljivosti i stepena adaptacije na trening izdrljivosti, kao i kontrolu rane i kasne faze
oporavka.
Posebno mesto zauzima analiza laktatne krivulje, koja se dobija kao odgovor laktata u krvi na
primenjeno optereenje. Na ovaj nain se odreuju i ocenjuju odreene metabolike zone.
Koncentracija laktata do 5 mmol/l odgovara zoni kompenzovane metabolike acidoze, tj. zoni
neograniene konzumacije O2. Koncetracija LA do 10 mmol/l opisuje zonu delimino
kompenzovane metabolike acidoze, a koncentracija laktata od preko 10 mmol/l, posebno 15
mmol/l, odgovara zoni nekompenzovane metabolike acidoze.
Odreivanje koncentracije LA na razliitim nivoima optereenja izraenim na razliite naine (
W, m/s, km/h, frekvenca srca i dr.), omoguava da se odredi aerobno-anaerobni prelaz, koji ima
veliku praktinu primenu. Ovaj prelaz se kree u granicama od 3,5 do 4,5 mmol/l LA, a vrhunski
sportisti ga mogu dostii ak na brzini od blizu 6 m/sec.
Merenje koncentracije laktata pre optereenja- u miru (kasna faza oporavka), daje nam
informaciju o stepenu oporavka sportiste od predhodnog treninga. Normalne vrednosti za kasnu
fazu oporavka su do 2 mmol/l (optimalne 0,8 mmol/l). Vie vrednosti govore o nepotpunom
oporavku (spor period oporavka). Rana faza oporavka se ocenjuje merenjem razlike u
koncentracijama laktata dobijenim 2-4 minuta nakon optereeja i u 10-oj minuti oporavka.
Vrednosti oporavka su dobre, ako je ta razlika u koncentracijama LA najmanje 1,5-2 mmol/l.
Ako je spora rana faza oporavka na relativno niim vrednostima LA, to nam moe ukazati da
sportista teko podnosi optereenja velikog obima, a slabijeg intenziteta. Visoka koncentracija
laktata nakon optereenja sa brzom ranom fazom oporavka, tj. sa brzom eliminacijom laktata,
govori da sportista dobro podnosi optereenja visokog intenziteta.
Osnovnu vrednost laktati imaju za izbegavanje prevelikog ili premalog optereenja (ako se
koriste kao vodi u treningu), tj. da se pogodi (odredi) upravo ono najbolje optereenje koje e
stimulisati dalji napredak u izdrljivosti.
U poreenju laktatnih krivulja sportista sa razliitim stanjima treniranosti, bolje trenirane osobe
na izdrljivost pokazuju pomeranje laktatne krive u desno.Vidi grafik.
Graf.Laktatne krivulje slabije (A) i bolje (B) pripremljenog sportiste

Osoba A ima slabu aerobnu izdrljivost i nizak aerobni prag. Osoba B ima odlinu
aerobnu izdrljivost i visok anaerobni prag-pomerena laktatna krivulja u desno. Za anaerobni
prag je uzeto optereenje koje podie nivo laktata na 4 mmol/l.

Ovo znai da te osobe mogu i dalje trati odreenom brzinom (ili broj Watti) isto aerobno, dok
e kod manje treniranih sportista na izdrljivost koncentracija laktata porasti i dovesti ih u
hiperacidozu i brzi zamor. Ova analiza laktatne krivulje obezbeuje veoma senzitivan
kvantitativan opis razvoja kapaciteta sposobnosti nekog sportiste.
Koncentraciju laktata kao metaboliku informaciju, danas zahvaljujui napretku tehnologije,
moemo vrlo jednostavno i praktino izvesti, kako u laboratoriji, tako i na terenu. Moemo je
odrediti uz pomo minijaturnih aparata iz male kapi krvi uzete iz prsta ili une resice.
Sl. Laktat analizator

Primeri: U tabelama i na grafikonu su prikazani rezultati (frekvenca srca, laktati i vreme u

sekundama) sa treninga mladog sprintera (17 godina), koji je obavio 3 serije tranja (5x50m,
5x60m i 5x70m).
Na ovakvom treningu, sprinter je postigao visok nivo koncentracije laktata, to svakako dokazuje
da je ovo metod treninga za visoku toleranciju na laktate. U ovakvom nainu treninga intervali
odmora izmeu serija moraju biti dui, kako je to na grafikonu i prikazano. Posle prve serije
odmor je iznosio 10 minuta, a posle druge 12 minuta. Odmor izmeu pojedinanih ponavljanja
unutar serije je iznosio 2 minuta. Kako je re o kratkom trajanju rada sa velikim intenzitetom,
ovaj trening je mogao da ukae na to da je re o anaerobnom alaktatnom procesu, to nije tano.
Vidimo iz rezultata da je koncentracija laktata sukcesivno i kumulativno rasla kako iz deonice u
deonicu, tako i iz serije u seriju. Ovo je sprintera uvelo u zonu visoke anaerobno laktatne
tolerancije. Na tabelama su prikazane vrednosti pulsa pre i posle istravanja svake deonice. Sve
ovo pokazuje koliku vrednost imaju puls i laktati u evaluaciji treninga. Bez njihove registracije
ostalo bi samo nagaanje (sa velikom grekom procene), ta se stvarno deava u organizmu
sportiste.

Tab. Prva serija, 5x50m; laktati na startu2.9 mmol/l

Metara
1x 50
2x 50
3x 50
4x 50
5x 50

FS
110
132
136
145
145

FS
147
168
169
179
178

Vreme
5.8 sec.
5.9 sec.
5.9 sec.
6.0 sec.
6.0 sec

Interval odmora
2 min.
2 min.
2 min.
2 min.
2 min.

Laktati
3.7
6.3
12.8
11.2
10.2

Tab. Druga serija, 5x60m; laktati na startu 7.1 mmol/l

Metara
1x 60
2x 60
3x 60

FS
140
150
151

FS
172
179
180

Vreme
6.8 sec.
7.0 sec.
7.3 sec.

Interval odmora
2 min.
2 min.
2 min.

Laktati
8.6
11.1
12.6

4x 60
5x 60

145
157

176
180

6.9 sec.
6.9 sec.

2 min.
2 min.

13.5
12.7

Tab. Trea serija, 5x70m; laktati na startu 8.3 mmol/l

Metara
1x 70
2x 70
3x 70
4x 70
5x 70

FS
132
154
151
161
156

FS
174
181
180
181
181

Vreme
8.2 sec.
8.0 sec
8.3 sec
8.4 sec.
8.4 sec

Interval odmora
2 min.
2 min.
2 min.
2 min.
2 min.

Laktati
10.6
15.5
16.1
16.2
14.8

Graf. Serije sprinterskih tranja, koncentracija laktata i srane frekvence

(Prema Janssenu-1995)

Na osnovu praenja i testiranja velikog broja sportista trkaa, Janssen (1995.) je utvrdio relaciju
izmeu frekvence srca na odreenim vrednostima laktata. Te vrednosti pulsa su na tzv. taki
defleksije (engl. deflection point). To je vrednost pulsa ili nivo optereenja na kome dolazi do
akumulacije laktata. Dobijena je tabela (frekvenca srca/konc. laktata) sa vrlo velikom praktinom
vrednou u procesu pomoi za odreivanje eljenog trenanog intenziteta.

Tab. Frekvence srca za trkae

FS/L 4

FS/L 3

FS/L 2.5

FS/L 2

FS/L 1

FS/L 4

FS/L 3

FS/L 2.5

FS/L 2

FS/L 1

140
141
142

137
138
139

143
135
144
145
146
147
148
149

132
133
134

140
124
141
142
142
143
144
145

150
142
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
164
165
166
167
168
169
170

134
135
136

138
139
140
141
142
143

137
136
137
138
139
140
141

146
130
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
164
165
166

145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
156
157
158
159
160
161
162
163

122
122
123

125
126
127
128
129
129

144
143
144
145
146
147
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161

131
132
133
134
135
136
136
137
138
139
140
141
142
142
143
144
145
146
147
148

171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195
196
197
198
199
200

167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
182
183
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195

164
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192

162
163
164
164
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
181
182
183
184
185
186
187
188
189

149
149
150
151
152
153
154
155
156
156
157
158
159
160
161
162
163
163
164
165
166
167
168
169
170
170
171
172
173
174

Kiseoniki deficit i kiseoniki dug

Kiseoniki deficit
U prvim minutama rada potronja O2 je znatno nia od O2 potrebe. Nia potronja
kiseonika od potrebe naziva se kiseoniki deficit. On se u radu sa stabilnim stanjem dobija
kada se od koliine, koju predstavlja kiseonika potreba, oduzme ukupno utroeni kiseonik za
vreme rada. Kod lakog napora, dok se kardiorespiratorne funkcije ne prilagode u radu, rezerve
kiseonika u miiima i krvi potpuno e pokriti potrebe u kiseoniku. U teem naporu, aerobni
procesi nisu u stanju da trenutno pokriju kiseoniku potrebu organizma, pa se zato energija sve
vie dobija iz anaerobnih izvora i javlja se kiseoniki deficit.
Kiseoniki deficit se objanjava sporim prilagoavanjem (inercijom) kardiorespiratornog
sistema na optereenje, to dovodi do neadekvatnog snabdevanja aktivnih miia kiseonikom.

Razlaganje ATP-a u momentu kontrakcije slui kao stimulus za poetak reakcije, koja
obezbeuje resintezu ATP-a. Smanjenje kvocijenta ATP/ADP pokree reakciju kreatin kinaze u
smeru stvaranja ATP-a.
KrP+ADP + kreatin kinaza - Kr+ATP
Sl. A, B i C prikazuju kiseoniki deficit i kiseoniki dug kod laganog,
srednjeg i visokog optereenja. (Prema Mcardle, W. ett all. 1996)

Prisustvo poveane koncentracije ADP-primaoca

makroerginih fosfatnih grupa-jedan je od glavnih uzroka
intenzifikacije glikolize i oksidativne fosforilizacije.
Kao to je poznato, VO2max ima gornju granicu do koje
moe da se troi kiseonik. Kod prosenih osoba to iznosi
30-40 ml/kg/min, pri tome se dobija najvie 1 mol ATP-a
na minut. Ako VO2max iznosi 5 l/min, kao kod sportista,
onda se dobija 1,45 mola/min ATP-a. Ti nivoi potronje
O2 nisu ni priblino dovoljni za radove maksimalnog
intenziteta (npr. tranje na 100m, 200m, 400m i 800m),
jer ATP ne moe da se sintetie u dovoljnoj koliini.
Sprint na 100m zahteva vie od 45 l/min O2 ili vie od
8litara za 10 sek. Kada bi i mogla da se dopremi dovoljna
koliina O2, potrebno je 2-3 minuta da se ubrza potronja
O2 do zadovoljavajuih vrednosti. Potrebno je da proe
izvesno vreme za adekatna biohemijska i fizioloka
prilagoavanja pri prelasku iz mira u rad, kao i sa nieg
na vii intenzitet rada (vidi poglavlje zagrevanje ).

Kiseoniki dug (viak utroenog kiseonika u oporavku-VUKO)

Pojam kiseoniki dug su prvi uveli Hill i Lupton (1922). Pokazali su poveanu
potronju O2 nakon fizikog napora, koja prelazi iz trenutne metabolike potrebe. Posle
prekida rada, u oporavku utroak kiseonika se ne vraa trenutno na vrednosti u mirovanju, ve
je izvesno vreme povien. Razlika izmeu ukupno utroenog kiseonika u oporavku i za isti period
mirovanja, naziva se kiseoniki dug.
U toku optereenja iznad anaerobnog praga i kada se ne dostie stabilno stanje, proizvodi se vie
mlene kiseline. Njena koncentracija u krvi sve vie raste i takva ostane tokom celog rada.
Koliko e rad trajati, zavisie u izvesnoj meri od motivacije sportiste. U vrlo intenzivnom
optereenju deficit O2 i koliina mlene kiseline stalno rastu, zbog dominacije anaerobnih
procesa. Rad sa takvim intenzitetom se moe odrati samo nekoliko minuta, jer miii ne mogu
vie da nastave sa kontrakcijama.
Krogh i Lindhard (1920) su objavili da se potronja O2 u oporavku sastoji iz:
a. Prve-bre;
b. Druge-sporije tj. due faze.

Hill i saradnici (1924.) su brzu fazu O2 duga pripisali oksidativnom uklanjaju mlene kiseline iz
miia, a sporu oksidativnom uklanjanju laktata, koji je difuzijom napustio mii i preao u
telesne tenosti i krv. Prema tom konceptu kiseoniki dug je sluio za:
1. Popunjavanje rezervi ugljenih hidrata, pri emu se 80% mlene kiseline resintetisalo u
glikogen;
2. 20% mlene kiseline se oksidisalo preko Krebsovog ciklusa do CO2 i H2O.
Novija istraivanja su pokazala da je ovakva klasina hipoteza kiseonikog duga
neodriva. Utvreno je da veliina O2 duga nije u korelaciji sa veliinom O2 deficita ili nivoom
laktata u krvi posle rada. Osim toga ne postoji vremenski odnos izmeu smanjenja koncentracije
laktata u krvi i spore faze O2 duga. Naeno je da poviena potronja O2 u oporavku traje i poto
se koncentracija laktata vratila na vrednosti u miru. Tako je u novijim istraivanjima pokazano
da nakon trke na 800m, laktati u krvi ostaju povieni i ako se potronja O2 vratila na normalni
nivo za taj stepen aktivnosti. Suprotno od toga, nakon dugotrajne sportske aktivnosti, laktati se
brzo vraaju na normalni nivo, dok se poveana potronja kiseonika odrava i vie sati.
U ekstremnim uslovima, posle maksimalnog napora koji je trajao 5 min, potronja O2 u
oporavku moe da iznese skoro 40 L tokom sledeih 60 min. Kod netreniranih osoba kiseoniki
dug proseno iznosi 8-10 L, a kod treniranih preko 15 L.
Margaria i saradnici (1933.) su ustanovili da se O2 dug posle napora javlja kao alaktacidni (sa
poluvremenom otplate od oko 30 sec.) i laktacidni O2 dug (sa poluvremenom otplate od oko 15
min), kada se polovina naene mlene kiseline posle rada otklonila za 15 min.
Stvar se komplikovala time to sami termini "alaktacidni" i "laktacidni" O2 dug ne odgovaraju u
potpunosti savremenim saznanjima o biohemijskim mehanizmima (potronja kiseonika i
metabolizam mlene kiseline u oporavku).
Nova terminologija odbacuje naziv "kiseoniki dug" i zamenjuje ga izrazom "viak
utroenog kiseonika u oporavku (VUKO)" (EPOC u anglosaksonskoj literaturi). Alaktatni i
laktatni O2 dug se zamenjuje izrazom "brza komponenta VUKO-a", bez obzira na
mehanizam nastanka i oznaava VUKO koji traje do 60 min posle rada. Deava se da je
VO2 povien i posle 60 min. te pripada sporoj komponeti.
Danas se smatra da kiseoniki dug nastaje iz sledeih razloga:
1. Depoi O2 u venskoj krvi (600 ml), tkivima (50 ml) i hemoglobinu (300 ml),
prazne se u toku sportske aktivnosti i moraju da se obnove (ukupno oko 1 litar
O2).
2. Razgradnja CP-a, koji pozajmljuje energiju ATP-u, zahteva dodatnu energiju u
toku oporavka da bi se ponovo formirale visoko energetske veze kreatina i
fosfata. Pri potpunoj iscrpljenosti organizma moe da doe do nedostatka energije
za reintezu ATP-a iz ADP-a, to se tada moe uraunati u kiseoniki dug.
3. Nakon intenzivnog sportskog napora due vreme je telesna temperatura poviena,
to govori da se vri obnova elija koja zahteva energiju. U prilog ovome idu
nalazi o poveanoj koncentraciji adrenalina, noradrenalina (kateholamina) i
tiroksina u krvi tokom napora.
4. Poto je pokazano da se laktati veoma malo mogu iskoristiti za resintezu
glikogena, laktatni deo kiseonikog duga je prilino mali. Veina laktata se koristi
kao direktno gorivo od strane skeletnih i sranog miia, jetre i bubrega.

Frekvenca srca
Zbog svoje znaajne povezanosti sa metabolikim oblastima, koje karakteriu
bioenergetske sposobnosti pojedinca i intenzitetom optereenja, frekvenca srca ima
rasprostranjenu upotrebu u sportu u cilju odreivanja optimalnog intenziteta optereenja,
dijagnosticiranja, praenja i kontrole stanja treniranosti. Neophodno je poznavati faktore koji
utiu na vrednost ovog parametra, kao i kako ga koristiti i na njega uticati.
Da bi frekvenca srca bila svrsishodna mora da odgovara zahtevima promenljive metabolike
aktivnosti u mirovanju i za vreme optereenja. U toku sportske aktivnosti, kada se ubrzavaju
metaboliki procesi (zbog veih energetskih zahteva), javlja se potreba da se to bre i to vie
krvi dopremi tkivima koja pojaano rade (u prvom redu angaovani miii, plua i miokard). To
se postie pojaanim radom miokarda i preraspodelom krvi u korist pojaano angaovanih tkiva.
Ova regulacija pojaanog i breg rada srca, ostvaruje se angaovanjem vegetativnog nervnog
sistema-simpatikusa i parasimpatikusa, dejstvom hemioreceptora, baroreceptora i kore mozga.
Humoralnim faktorima pripadaju: dejstvo temperature krvi, hemijski sastav ekstracelularne
tenosti i pH (znatno se menjaju pri trenanim i takmiarskim optereenjima).
Poseban deo centra za regulaciju sranog rada, koji se nalazi u medulopontinskom podruju
(medulla oblongata, pons), pripada centru za ubrzanje sranog rada (aktivnost simpatikusa) i
centru za usporavanje sranog rada (aktivnost parasimpatikusa).
Na celokupnu aktivnost kardioregulatornog centra utiu razni aferentni impulsi iz mnogobrojnih
izvora, koji obrazuju senzornu stranu kardioregulatornih refleksa. Ovi impulsi mogu da poveaju
ili smanje aktivnost centra. Pojaana aktivnost simpatikusa izaziva tahikardiju, pojaava snagu
srane kontrakcije, ubrzava provoenje kroz srce. Pojaana aktivnost parasimpatikusa smanjuje
frekvencu srca (bradikardija), snagu srane kontrakcije i usporava provoenje impulsa kroz AV
vor. Pored ovoga srce poseduje i automatizam rada, tj. ima vlastiti davalac ritma-pejsmeker
(pacemaker). Glavni predvodnik rada srca je tzv. sino-atrijalni vor (SA vor). Predvodnici
drugog i treeg stepena su atrio-ventrikularni vor (AV vor) i predvodnik koji moe da se
aktivira u zidu komora. SA i AV vor su nervne strukture u kojima neuroni imaju sposobnost
automatskog okidanja. U toku normalnog rada srca impulsi dolaze iz SA vora. On odreuje
frekvencu srca, koja u miru kod netreniranih osoba iznosi 70-80 udara u minuti (vrednost pulsa).
Sportisti, posebno iz sportova izdrljivosti, vremenom razvijaju tzv. "sportsku vagotoniju"
(parasimpatikusna reakcija- n. vagus usporava rad srca), to se odraava sporijim radom srca,
daleko ispod 60 otk/min. Kod nekih elitnih sportista-dugoprugaa izmerene su i vrednosti od
samo 35 otk/min. Ovo se deava zbog poveanog udarnog volumena (UV-zapremina krvi koju
svaka komora istisne u cirkulaciju pri jednoj sistoli, proseno iznosi oko 70 ml), jer je minutni
volumen srca (MVS-zapremina krvi koju svaka komora istisne u cirkulaciju u toku jednog
minuta, proseno iznosi 5 L) proizvod udarnog volumena i frekvence MVS=UVxFS.

Faktori koji utiu na FS, UV i MVS u miru

Ovim faktorima pripadaju: uzrast, pol, poloaj tela, temperatura okoline, treniranost
intenzitet rada, trajanje rada, gubitak tenosti, ishrana, lekovi, nadmorska visina, pretreniranost,
nedovoljni oporavak nakon tekog vebanja.

Uticaj uzrasta na sranu frekvencu

Udarni volumen se poveava od roenja deteta do odraslog doba. Posle toga UV se manje-vie
ne menja do starosti. Tada poinje da se neto smanjuje (usled smanjenja snage miokarda), a
kompenzatorno se poveava frekvenca srca.
Maksimalna frekvenca srca ( i FS u miru) linearno opada sa starenjem nezavisno od stanja
treniranosti, pri emu se zapaaju velike individualne razlike. esto se u praksi, kao
orijentaciona vrednost maksimalnog pulsa neke osobe, izraunava po formuli:
Fsmax = 220-godine starosti; za mukarce
Fsmax = 226-godina starosti; za ene
Standardno odstupanje za ovu formulu, kod osoba starih 20 godina, iznosi plus ili minus 10-12
otk/min. U ovim godinama 2/3 osoba imaju maksimalni puls izmeu 190-210 otk/min, a 90%
varira izmeu 180-220 otk/min. Ima i onih, ali znatno manji broj, iji je maksimalni puls i vie
od 230 otk/min.

Sl. Maksimalne srane frekvence u odnosu na godine starosti i trening senzitivne zone (Prema Mcardle, W. et all.
1996)

Tanija procena maksimalnog pulsa mogla bi se dobiti preko sledee formule:

FSmax=210-(0,5 x godine starosti)

Formula za izraunavanje maksimalnog pulsa za starije osobe koja je razraena na Ball State
University (USA) glasi:
FSmax za ene = 209-(0,7) x godine starosti
FSmax za mukarce = 214-(0,8) x godine starosti.
Kod sportista je veoma bitno preciznije odreivanje maksimalnog pulsa i to aktuelnog (u onom
momentu kada se meri), pa se u tim sluajevima primenjuju specijalni test-protokoli. Za test
odreivanja maksimalnog pulsa, sportista mora biti potpuno odmoran (nikada se ne radi posle
napornih treninga.) Ponavlja se vie puta kako bi se dobio pravi rezultat. Ovakav test zahteva
obavezno adekvatno zagrevanje u trajanju 20-40 min, to uglavnom zavisi od spoljne
temperature.
Primeri za odreivanje aktuelne maksimalne srane frekvence:
Za bicikliste: Vozi se hronometar 5 km maksimalnom brzinom, koju je sportista
sposoban da izdri, a da ne doe do smanjenja brzine. Poslednjih 500m treba da bude
maksimalni sprint sa blagim usponom. Postignuta najvea vrednost pulsa u tom trenutku je za
sportistu maksimalni puls.
Za atletiare: Tri se submaksimalnom brzinom oko 15 min, a poslednjih 20-30 sek. se
napravi maksimalni sprint. Najvea vrednost koja se u tom trenutku oita na pulsmetru je
maksimalni puls.
Uticaj pola
Kod ena je UV za 25% manji nego kod mukaraca istih godina (prosene vrednosti
iznose 50-70ml po udaru srca), a frekvenca srca via. To se odnosi kako u stanju mirovanja, tako
i pri naporu. Zbog toga i postoje, prethodno iznete, razliite formule za izraunavanje
maksimalne frekvence srca kod ena i mukaraca. Ova razlika je pripisana manjoj telesnoj masi
prosene ene u poreenju sa mukarcem.
Pri istom submaksimalnom intenzitetu optereenja MVS, kod ena je za oko 1,5L/min. vei,
nego kod mukaraca istih godina. To je pripisano manjoj sposobnosti krvi za trasport O2 kod
ena, nego kod mukaraca. Usled toga za istu potronju O2, osobe enskog pola moraju da
ostvare veu FS i vei MVS.
Uticaj poloaja tela
U uspravnom stavu MVS je za oko 20% manji nego u leeem. Pod uticajem zemljine
tee krv se zadrava u donjim partijama tela, to smanjuje priliv krvi u srce. U veoj meri se to
odraava na smanjenje MVS i poveanje FS. Sistolni volumen se za vreme rada u uspravnom
stavu ne smanjuje. Naprotiv, on se poveava i u uspravnom i u leeem poloaju. Ovo poveanje
UV izazvano je poveanim pranjenjem srca, pri svakoj sistoli. Kontraktilnost miokarda se za
vreme rada poveava pod uticajem simpatikusa (vea frekvenca srca), to poveava snagu srane
kontrakcije, a time i udranog volumena srca.

Razlike u frekvenci srca su znatnije u sportskim aktivnostima u vodi. Potapanjem tela u vodu
gubi se efekat sile zemljine tee na organizam, poto se specifina teina tela ne razlikuje bitnije
od one koju ima voda. Teina tela potopljenog u vodi iznosi svega nekoliko kilograma. U toku
plivanja (pliva se rukama i nogama istovremeno), poto nema posturalnih kontrakcija, ukupna
miina masa aktivirana za vreme plivanja je manja nego npr. u tranju. Zbog toga su
submaksimalne potrebe organizma za kiseonikom (submaksimalna potronja kiseonika) kod
plivanja manje i nia je frekvenca srca nego kod tranja odgovarajuim intenzitetom. Nia
frekvenca pri submaksimalnom optereenju u plivanju je zbog horizontalnog tela u vodi, koji
ima pozitivan efekat na srce, jer je povean priliv krvi u srce, a time su poveani i end-dijastolni
volumen sranih komora i volumen srca. Ako se pliva maksimalnim tempom ove se razlike onda
gube.
Jedan od najvanijih mehanizama nastanka bradikardije za vreme plivanja je zadrka disanja.
Inspiratorna apnea dovodi do razdraenja preso-receptora karotidnog sinusa sa prenoenjem ovih
nervnih impulsa do kardioinhibitornog centra, uz jaanje tonusa vagusa i rezultirajuu sinusnu
bradikardiju.
Praenje razlike vrednosti pulsa u leeem poloaju i stojeem stavu, veoma je vaan
pokazatelj uticaja efekata treninga na organizam sportiste. Ovu ortostatsku metodu (koja se
bazira na praenju promena u krvnom pritisku u leeem i stojeem stavu), mogue je sprovesti
posmatranjem vrednosti pulsa.
U leeem poloaju meri se puls najmanje 15 min. Zabelei se vrednost pulsa na kraju isteka
vremena. Sportista ustaje i nakon 15 sek. gleda i belei novu vrednost pulsa. Izrauna se razlika
izmeu ove dve vrednosti. Ako je ona vea od 15-20 otk/min, sportista je jo zamoren od
prethodnog treninga. Treba biti oprezan pri doziranju optereenja u narednom treningu kako bi
se izbegla opasnost od pretreniranosti. Treba napomenuti da su razlike vrlo individualne i ne
smeju se generalizovati. Sportista treba redovno da prati kretanje ove razlike pulsa i da ih uvek
meri u isto vreme. Samo tako e moi da se zapazi individualna karakteristika.
Sl. Praenje jutarnje srane frekvence (preuzeto od Jovanovia- 1999.)

Kao orijentacija, treba da poslui vrlo vana informacija. Razlika izmeu sranih frekvenci
najmanja je onda, kada je sportista u najboljoj formi. Duim praenjem ove razlike moe se
dobiti dijagram ( kao to je prikazano na grafikonima), koji pomae pri planiranju treninga.
Na gornjem grafikonu (baza 1) je prikazan sluaj kada je sportista, zbog napornih treninga,
imao vee razlike izmeu sranih frekvenci, tj. bio je van takmiarske forme. Na donjem
grafikonu (baza 2) vidimo da su razlike male i da su na globalno niem nivou obe srane
frekvence. Znai da je sportista u takmiarskoj formi.
Puls u stanju mirovanja moe da se meri i metodama 15 udara ili 15 sekundi.
Prva metoda (15 udara) sprovodi se tako to se meri vreme za koje srce obavi petnaest
udara. Ako to npr. iznosi 20.3 sekunde, broj sranih udara u minuti e iznositi:
(15/20.3) x 60 = 44 otk/min.
Druga metoda je jednostavnija, ali manje korektna. Meri se broj otkucaja srca u 15
sekundi. Ako je taj broj npr. 12, onda je frekvenca srca u jednoj minuti:
4 x 12 = 48 otk/min.

Uticaj spoljne temperature i vlanosti vazduha

Frekvenca srca (FS) je jedan od faktora termoregulacije. Poveanje temperature
poveava frakvencu srca, protok krvi kroz kou, sistolni pritisak, MVS, a smanjuje dijastolni
pritisak. Najnie vrednosti FS dostie na temperaturi od 20C. Visoka spoljanja temperatura i
vlanost vazduha predstavljaju dodatno optereenje za organizam za vreme treninga, to se
ogleda u poveanju frekvence srca pri istom optereenju i opadanju efikasnosti. Kada se
spoljanja temperatura povea sa 20 na 30C, MVS poraste za 10-20%, a udvostruuje se kada
spoljna temperatura poraste od 35 na 45C. Ove promene su jo vee, kada je vlanost vazduha

poveana. Sa smanjenjem temperature smanjuju se FS, MVS i protok krvi kroz kou usled
vazokonstrikcije krvnih sudova u koi.
Najpogodnija temperatura za aktivnosti tipa izdrljivosti je oko 20C. Vie temperature, od 25 do
35C, pogodnije su za sportske aktivnosti koje zahtevaju eksplozivnu snagu (sprintevi, skokovi,
bacanja).
Graf. Efekti spoljanje temperature na puls

Na grafikonu vidimo koliki je efekat spoljanje temperature na sranu frekvencu. Jasno

se vidi da su najkomfornije temperature za fizike napore oko 20C. Temperatura od 30C
znatno podie sranu frekvencu i dalji je proces vrlo ubrzan.
Treningom se organizam sportiste adaptira na poviene temperature, ali je vano u tim uslovima
voditi rauna o odgovarajuoj odei i adekvatnom unosu vode pre, za vreme i nakon treninga
(vidi u delu: Voda i dehidratacija).

Uticaj stanja treniranosti

Sportisti koji treniraju discipline tipa izdrljivosti, imaju sportsku bradikardiju, tj. niu
vrednost pulsa u miru, kao posledicu jaeg sranog miia izazvanu treningom. Zbog nie
frekvence srca kod sportista je UV vei nego kod nesportista. Kod vrednosti maksimalne
frekvence srca ne dolazi do znaajnih promena, pa je logian zakljuak da ona ne zavisi od stanja
treniranosti. Posle odreenog perioda treninga izdrljivosti postoje znaajne promene u FS na
istom stepenu optereenja. Sportista je sposoban postii vei intenzitet rada uz iste vrednosti
pulsa, tj. moe obaviti dui rad na veem nivou optereenja.
Vano je pratiti vrednosti FS na nivou ANP-a (vidi poglavlje: Anaerobni prag).
Anaerobni prag se postie na viim vrednostima pulsa (u % od maksimalne) i na veem
optereenju. Generalni efekat treninga izdrljivost (ujedno i cilj) je obaviti to vei intenzitet
rada na raun aerobnih procesa.
Graf. Srana frekvenca u miru u inicijalnom, dva tranzitivna i finalnom stanju nakon 3 meseca

Na grafikonu vidimo da je za tri meseca kondicionog treninga srana frekvenca u miru

pala sa 80 otk/min na ispod 50 otk/min. Uticaj treninga ima ogromnu mo na jaanje sranog
miia i ekonominost njegovog rada.
Uticaj intenziteta rada
Kod sportista poveanjem intenziteta rada poveava se MVS na raun poveanja
frekvence srca. Sa progresivnim poveanjem intenziteta rada linearno se poveava i frekvenca
srca. Ta linearnost se gubi pri optereenjima vrlo visokog intenziteta. Prelomna taka je na nivou
anaerobnog praga (ANP).
Graf. Relacije srane frekvence i optereenja u tranju ili vonji bicikla; Taka razdvajanja linearne povezanosti, tj.
anaerobni prag (Prema Janssenu 1995)

Momenat kada srana frekvenca vie ne prati dalje poveanje optereenja i krivulja
skree u desno (puna linija na grafikonu) naziva se taka defleksije. To je momenat
probijanja anaerobnog praga. Veliina optereenja se proita na apscisi, a srane frekvence
na ordinati.(vidi poglavlje: Anaerobni prag). S obzirom na to da optereenja ispod praga
(dominantno aerobna), na pragu (aerobno-anaerobna) i iznad praga (dominantno anaerobna)
stimuliu razliite metabolike procese, vrednosti pulsa u odreenim zonama intenzivnosti su od

izuzetno velike vanosti u odreivanju trenanog intenziteta. Dozirano optereenje na

odreenom pulsu mora stimulisati odreeni metaboliki procesi i time usavravati odreenu
bioenergetsku sposobnost sportiste. Preko frekvence srca je mogue precizno odrediti intenzitet
optereenja samo do anerobnog praga. Takva optereenja imaju povratno dejstvo na srcejaajui miokard, smanjujui frekvencu srca u miru i poveavajui efikasnost na
submaksimalnom optereenju (vee optereenje-nia vrednost FS). Ovo predstavlja i osnovu
Conconijeve metode-testa (vidi poglavlje: Odreivanje intenziteta optereenja na bazi FS).
Uticaj trajanja rada
Trajanje rada dovodi do zamora, usled ega se poveava frekvenca srca, UV se smanjuje
a MVS ne menja.

Uticaj gubitka tenosti

Gubitak tenosti smanjuje koliinu cirkuliue krvi (hipovolemija). Ova pojava
uslovljava smanjen dotok krvi u srce, to se kompenzuje porastom frekvence srca. Tokom
treninga i takmienja, temperatura tela moe porasti do 40-42C, a telesna masa opasti nekoliko
kilograma na raun gubitka tenosti. Kada gubitak tenosti pree 3% telesne mase, dolazi do
daljeg porasta temperature, ubrzanja rada srca i moe doi do pregrevanja opasnog po ivot
sportiste-toplotnog udara (vidi u delu: Voda i dehidratacija).
U takvim uslovima i pri veoj spoljanjoj temperaturi i vlanosti, ogroman znaaj ima uzimanje
tenosti u kratkim vremenskim intervalima u koliini od 100-200ml. Koliina izgubljene tenosti
moe se odrediti merenjem telesne teine, pre i posle treninga ili takmienja. Vrednosti staviti u
formulu:
((T1-T2):T1) x 100=_____% dehidratacija
T1-teina pre treninga; T2-teina posle treninga. Ako dobijeni procenat nije vei od 2-3%,
nadoknada tenosti je adekvatna.
Kako se tenost tokom napora najvie gubi znojenjem, pribline vrednosti izgubljene ovim
putem bi se mogle izmeriti na sledei nain:
Nivo znojenja (L/min) = ((T1-T2) + F(u litrama)):Vt
F-tano izmerena koliina popijene tenosti za vreme tranja; Vt-vreme tranja u asovima.
Hlaenje tela tokom napora (vlaenjem mokrim sunerom) predstavlja jedan od vanih naina
smanjenja gubitka tenosti i naglog podizanja FS. Treba izbegavati nagla i prebrza hlaenja tela
sa velikom koliinom jako hladne vode. Tim putem dolazi do grenja i pucanja kapilara koe i
smetnji pri oslobaanju vika toplote.
Graf. Frekvenca srca sa unoenjem i bez unoenja tenosti

Grafik prikazuje razlike u sranim frekvencama u sluajevima kada je organizam

dovoljno snabdeven tenou i kada je u deficitu- dehidrataciji. Jasno se vidi da je reakcija srca
na napor daleko bolja kada se blagovremeno unosi tenos. Hipovolemija dovodi do poveanje
srane frekvence, koja na taj nain obezbeuje neophodan minutni volumen srca. Ovo je vrlo
nepovoljno i opasno pri fizikim naporima. Intenzitet i trajanja rada se smanjuju, a posledice od
dehidratacije mogu biti vrlo opasne.
Graf. Uticaj hlaenja na puls tokom optereenja

Uticaj ishrane
Od koliine i vrste unete hrane zavisi i intenzitet njenog varenja, to ima znatan uticaj na
preraspodelu krvi i sranu frekvencu. Adekvatna ishrana (preovladavanje ugljenih hidrata pre
treninga i takmienja) utie na smanjenje frekvence srca, a time i na poboljanje rezultata. Ako je
prosena frekvenca srca pri nekom optereenju uz normalnu ishranu 156 otk/min, onda je na
istom optereenju uz 200 gr ugljenih hidrata frekvenca srca 146 otk/min. to je due trajanje
aktivnosti, razlika je vea.
Uticaj lekova
Mnogi lekovi razliito utiu na frekvencu srca, poveavajui je ili smanjujui.
Najpoznatiji lekovi su oni koji se koriste protiv visokog krvnog pritiska i angine pektoris. Betablokatori su, takoe, u ovoj grupi. U nekim sportovima, kao to je streljatvo, koriste se u cilju
dopinga, jer smanjuju premor ruku. Oni smanjuju frekvencu srca u miru, maksimalnu frekvencu i

izdrljivost sportiste za 10%. Pri uzimanju lekova, sportista mora znati njihov uticaj na
frekvencu srca i time na sposobnost, koja je presudna za uspeh u njegovoj disciplini.
Uticaj nadmorske visine
Frekvenca srca u stanju mirovanja opada u prvim satima po dolasku na odreenu
nadmorsku visinu, nakon tog vremena FS se povea. Na 2000m nadmorske visine porast FS
iznosi 10%, a na 4500m 50% u odnosu na FS u satnju mirovanja na nivou mora. Nakon nekoliko
dana (zavisno od nadmorske visine), FS se sputa na normalne vrednosti, pa ak i nie.
Dostizanje vrednosti individualne frekvence srca u miru na odreenoj nadmorskoj visini, znak je
dobre aklimatizacije (vidi poglavlje: Adaptacija na razliite uslove u kojima se odvija trening).
Graf. Srana frekvenca u miru na nadmorskoj visini i momenat aklimatizacije

Na grafikonu je prikazana krivulja srane frekvence u stanju mirovanja od prvog dana

boravka na nadmorskoj visini, pa do momenta aklimatizacije. Jasno se vidi koliki je porast
srane frekvence u prvim danima boravka ( i do 30% u odnosu na na nivou mora).
Prilagoavanje se uspostavlja posle petog-estog dana, kada se frekvenca srca u miru vraa na
normalne vrednosti( posle toga ona biva i nia). Iz ovih razloga je vano da prvih dana, ak i
nedelju dana po dolasku na nadmorsku visinu, optreenja u treninzima ne smeju da budu velikane iznad anaerobnog praga. Intenzitet optereenja treba da bude u zonama aerobnog rada.
Vano je istai da sportisti koji se pripremaju na nadmorskim visinama treba da: mere jutarnji
puls nekoliko nedelja pre odlaska na visinske pripreme, upiu u dnevnik treninga prosenu
vrednost pulsa, ako ga redovno mere. Kada odu na nadmorsku visinu treba da nastave sa
svakodnevnim merenjem i beleenjem vrednosti pulsa, kako bi svakim danom dobili sliku o
stepenu aklimatizacije.
Uticaj pretreniranosti
Previe jaki treninzi mogu dovesti do vrlo malog napretka i sloma adaptacionih procesa,
to se naziva pretreniranost-preforsiranost overtraining syndrome. Ovo je hronini umor i
bolest sa psiholokim traumama. Rezultat ovog hroninog umora (overtraininga), izazvanog
uzastopnim preoptereenjima na treningu je da sportista okarakterisan kao talenat, rano naputa
sport-daleko pre nego to je dostigao svoj vrhunac. Sve se ovo deava zbog toga to treneri (u
ogromnom broju sluajeva) intuitivno odreuju obim i intenzitet optereenja na treningu, bez
dijagnoze stanja sportiste, kontrole i praenja efekata doziranih optereenja. Kada trener shvati
da je prerano "gurnuo" sportistu u prejak trening, tada je to naalost prekasno. Posledice se vie
ne mogu izleiti sa dan-dva odmora ili nekim dijetnim manipulacijama.

Vrhunski sport trai od sportista izuzetne napore. Sportisti opsednuti treningom, pokuavaju da
urade i ono to prevazilazi njihove mogunosti. Kako se ovo esto deava u sportskoj praksi,
postavlja se jedno praktino pitanje: Da li i koliko puta sportista moe ili sme "izgoreti", pre
nego to ispolji svoj maksimalni potencijal?!
Pokazalo se da varirajui nivo zamora u uzastopnim jakim treninzima ne moe uvek biti
okvalifikovan kao pretreniranost. Zamor koji je izazvan na ovaj nain, mogue je korigovati sa
nekoliko dana odmora i ugljeno hidratnim "punjenjem" miinih i jetrenih depoa. Rano
otkrivanje opasnosti od pretreniranosti je od posebne vanosti, a ujedno je i veoma kompleksan
problem. Tu sloenost poveava visok nivo individualnosti u pojavi simptoma pretreniranosti,
posebno preventivnog delovanja.
Trenutna tehnologija omoguuje snimanje pulsa, zahvaljujui modernim pulsmetrima, koji imaju
mogunost raunarske obrade snimljenih vrednosti. Kako se jutarnji puls u stanju pretreniranosti
poveava, praenje ovog parametra iz dana u dan - u danima jakih treninga, ima posebnu
vanost. Ortostatska proba, o kojoj je ve bilo rei je vaan test prevencije pretreniranosti.
Snimanje i analiza pulsa u testu tranja na 2 km, sa konstantnom brzinom za vreme netreniranja,
treniranja i pretreniranog stanja pokazae nizak nivo pulsa, visok nivo pulsa ili blagi pad u
odnosu na visok nivo (nemogunost ulaska u zonu optimalnog treninga).
Najbolji nain za spreavanje pretreniranosti je sistematsko praenje i kontrola trenanog
procesa, gde je odreivanje trenanih optereenja kroz cikluse i periode, u slubi individualnih
zahteva i mogunosti samog sportiste.
Uticaj pretreniranosti na FS je preko autonomnog nervnog sistema (koji se povezuju sa
promenama u endokrinom sistemu), koji moe da se javi u dva oblika: simpatiki i
parasimpatiki vid pretreniranosti.
Simpatiki vid pretreniranosti poveava jutarnji puls i produava fazu oporavka (FS
ostaje due vreme poviena).
Parasimpatiki vid pretreniranosti pokazuje prerani zamor, usporen rad srca i ubrzano
snienje pulsa u oporavku posle vebe (engl.heart rate recovery).
Treba napomenuti da su pojedini simptomi pretreniranosti autonomnog nervnog sistema
prepoznatljivi i kod osoba koje nisu pretrenirane. Treba biti oprezan, jer se ne moe uvek tvrditi
da su prepoznati simptomi siguran znak pretreniranosti. Studije su pokazale da su mlai sportisti
skloniji simpatikim simptomima pretreniranosti, a stariji sportisti parasimpatikim.
Uticaj na poveanu FS kod simpatikog tipa pretreniranosti imaju: gubitak apetita, pad telesne
teine, ometano spavanje, emocionalna nestabilnost i povien nivo bazalnog metabolizma.

Odreivanje intenziteta optereenja na bazi frekvence srca

Faktor koga je najtee odrediti u treningu je trenani intenzitet. On mora biti
individualno doziran, to znai da isti intenzitet primenjen kod razliitih sportista moe
rezultirati razliitim vrednostima frekvence srca i time sportiste uvesti u razliite metabolike
zone. U svetu se koristi vie metoda izraunavanja nivoa optereenja. Kada se koristi FS, kao
kriterijum za doziranje intenziteta optreenja, bitno je odrediti puls u satanju mirovanja i
maksimalni puls. Jasno je da kada sportista trenira da je optereen onoliko kolika mu je vrednost
FS u % od maksimalne. Danas se u modernom sistemu treninga nivo optereenja moe odrediti
na tri najee upotrebljavana naina:

1. Procenti maksimalnog pulsa;

2. Procenti od srane rezerve (Karvonenova metoda);
3. Procenti od VO2max.
1. Metoda izraunavanja nivoa optereenja u procentima od maksimalnog pulsa izgleda ovako:
Trenani puls = (max. puls x % optereenja) x 1.15
Pretpostavimo da sportista ima maksimalni puls 200 otk/min. Trenani intenzitet od 70% za
njega e biti (200 x 70%) x 1.15 = 161 otk/min.
2. Metoda odreivanja trenanog pulsa u procentima od srane rezerve, razvijena je od strane dr
M. Karvonena. On je sranu rezervu (HRR-Heart Rate Reserve) dobio oduzimanjem vrednosti
jutarnjeg pulsa (RHR-Rest Heart Rate) od vrednosti maksimalnog pulsa (MHR-Max. Heart
Rate). Formula izgleda ovako:
HRR = MHR - RHR
Procentualno odreivanje srane rezerve je po formuli:
HRR x (50% do 85%) + RHR
Pretpostavimo da sportista ima maksimalni puls 200 otk/min, a da mu je jutarnji puls 50 otk/min.
Treba da odredimo na kom pulsu je za njega 70% optereenje. Raun izgleda ovako: 200 - 50 =
150 otk/min; 150 x 0.7 = 105 otk/min; 105 + 50 = 155 otk/min.
Iste apsolutne vrednosti pulsa kod dvojice sportista nam govore da obojica nisu isto optereena.
Zakljuak je da onaj sportista, koji ima vei puls, nije i vie optereen. Ovo se lepo vidi na
sledeem primeru:
Prvi sportista ima maksimalni puls 210 otk/min, a njegov puls za vreme tranja je bio 160
otk/min. Drug sa kojim trenira ima maksimalni puls 170 otk/min i pri istoj brzini tranja postigao
je puls od 140 ud/min. Obojica imaju istu vrednost jutarnjeg pulsa-50 otk/min. Interesuje nas
koliko je svaki od njih optereen. Upotrebiemo Karvonenovu metodu, a izvedena formula glasi:
((Puls za vreme optereenja - jutarnji puls) : (maksimalni puls - jutarnji puls)) x 100
Optereenje prvog sportiste je: ((160-50) : (210-50)) x 100 = 68,7 %
Optereenje drugog sportiste je: ((140-50) : (170-50)) x 100 = 75 %
Vidimo da je drugi sportista i ako tri sa niim pulsem, vie optereen nego prvi.
3. Izraunavanje optereenja u % od VO2max se bazira na priblinoj korelaciji FS i VO2max, jer
VO2 max nije uvek dostupna informacija. Vano je napomenuti da se najtanija slika moe
dobiti samo kada se individua testira u kvalitetno opremljenoj laboratoriji. Orijentacione
vrednosti, kao zone intenziteta, dobro su prihvaene u svetu i svuda gde se primenjuje najnovija
tehnologija pulsmetara.
U sportskoj praksi postoji velik broj tabela i komparativnih metoda, koje vie ili manje
odgovaraju odreenoj populaciji sportista i rekreativaca. Sve one prikazuju orijentacine
vrednosti, kao to se moe videti iz tabela.
Primer 1.Zone trenanog optereenja
% Maksimalnog pulsa
50
60
70

% od VO2 max
28
40
58

80
90
100

70
83
100

% Maksimalnog pulsa
60-70
71-75
76-80
81-90
91-100

% od VO2 max
55-65
66-75
76-80
81-90
91-100

Primer 2.Zone trenanog optereenja

Zone treningaZone srane frekvence i trenanog optereenjaZona 1Regenerativna zona

(60-70%

maxFS

ili

55-65%

VO2max)
Ova zona je niskog intenziteta: omoguuje dugotrajan rad i sve aktivnosti sa
optereenjem regenerativnog tipa, kao to je streing. Zagrevanje i smirivanje (hlaenje)
organizma, takoe se odvija u ovoj zoni. Metode treninga u ovoj zoni intenzivnosti omoguuju
dugotrajan rad, bez prekida sa odravanjem zadatog intenziteta, kontinuirana metoda i koji na
kraju dovode do oseaja "prijatnog" zamora. Fizioloka adaptacija na ovaj intenzitet se odnosi na
poveanje oksidativnih procesa, tj. aerobne sposobnosti sportiste, poveanja broja i veliine
mitohondrija, poveana aktivnost oksidativnih enzima, potronja energije stvorene iz masti,
poveanja koliine deponovanog glikogena i mioglobina itd.
U vrhunskom sportu, ovaj intenzitet slui za aktivan odmor, posebno posle velikih intenzivnih
optereenja.

Zona 2
Ekstenzivna aerobna zona (71-75% maxFS ili 66-75% VO2max)
U literaturi i u praksi o ovoj zoni se govori kao o treningu izdrljivosti dueg trajanja
(extensive endurance). Tano je da u ovom podruju intenziteta dolazi do vrlo pozitivnih i brzih
efekata, posebno kod manje treniranih ili poetnika. Veliki broj sportista u disciplinama
izdrljivosti zbog toga previe trenira u ovoj zoni ne obraajui panju da posebno u pripremnom
periodu, stabilne beneficije dobijaju trenirajui u zoni 1. Oni uglavnom tee podnose dugotrajan
rad (monotonija i motivacija), pa ga esto zamene za krai intenzivniji, kao to je ova zona
optereenja, mislei da su tako ostvarili iste fizioloke adaptacije, to svakako nije tano.
Kardiorespiratorni i miini sistem mora harmonino da funkcionie u skladu sa metabolizmom,
a ta fina regulacija se ostvaruje u prvoj zoni. Tek nakon dobre stabilizacije ukljuuje se vei broj
treninga u ovoj zoni.

Zona 3
Intenzivna aerobna zona (76-80% maxFS ili 76-80% VO2max)
Kod nekih sportista ova zona se poklapa i sa njihovim anaerobnim pragom. Za vrhunske
sportiste ovo je potprani intenzitet, koji visoko stimulie aerobne sposobnosti, pa se i naziva
zona intenzivnog aerobnog treninga. esta greka u praksi je da se malo treninga obavlja u ovoj
zoni i brzo prelazi na vea optereenja. U njima dolazi do opasnosti od pretreniranosti, ukoliko
se sistematski ne vri precizna kontrola optereenja, kao i dijagnostika i kontrola stanja oporavka
sportiste.

Zona 4
Zona anaerobnog praga (81-90% maxFS ili 81-90% VO2max)
Kod vrhunskih sportista u ovoj zoni intenziteta se verovatno nalazi njihov
anaerobni prag. Izraz- trening na anaerobnom pragu je sinonim za ovu zonu, u kojoj se trenira
koristei intervalnu metodu treninga ili ako je re o takmienjutrci u sportovima tipa
izdrljivosti.

Ova zona je veoma osetljiva, tako da kada sportista trenira samo neto ispod anaerobnog praga,
to rezultira dobrom sposobnou miia da recikliraju mlenu kiselinu. Zbog ovoga sportista
moe dosta dugo odrati ovakav intenzitet, pre nego to doe do zamora. To optereenje, sa
fizioloke strane gledano, razvija visok nivo aerobno-anaerobnog kapaciteta. Intervali rada (kada
se koristi intervalna metoda treninga) pri ovom optereenju su dui, a intervali odmora kraiuglavnom u odnosu 2:1. Ako se primeni optereenje neto iznad praga, proces ve tee ka
dominatnom razvoju anaerobnih procesa, tj. tada se razvijaju anaerobno-aerobne sposobnosti.
Ovo optereenje je karakteristino za klasian intervalni trening, u kojem je zadatak "probijanje"
praga. Intervali rada su krai oko 2 min, najdue do 5min. (za visoko trenirane), a intervali
odmora dui. Odnos je najee 1:1, 1:2 i 1:3, u zavisnosti od duine intervala rada, koji je kao
to smo rekli, neto iznad praga. Generalno, trening oko anaerobnog praga visoko stimulie
razvoj aerobno-anaerobnih procesa (vidi poglavlje: Anaerobni prag), izuzetno znaajnih u svim
sportskim disciplinama i granama.

Zona 5
Anaerobna zona ili zona tolerancije na laktate (91-100% maxFS ili 91-100%VO2max)
Ova zona intenziteta se primenjuje kada sportista ima dobru bazu, tj. zadovoljavajui
stabilan nivo aerobne sposobnosti. Visoka sportska forma se ne moe ostvariti bez visokih
intenziteta na treningu. Oni smeju biti primenjeni samo u finalnoj fazi u predtakmiarskom
period, u toku takmiarskog perioda i kada se odrava sportska forma.

Tipovi treninga u ovoj zoni su namenjeni razvoju anaerobnog kapaciteta sportiste, toleranciji na
laktate i angaovanju brzih miinih vlakana. Pri korienju ovog intenziteta optereenja, bitno je
voditi rauna da je veliki broj anaerobnih treninga u kontradikciji sa aerobnim kapacitetom. Ne
adekvatnim odnosom aerobnih i anaerobnih treninga u korist anaerobnih, mogu se ostvariti
negativni efekti-pretreniranost, povrede i pad aerobnog kapaciteta. Metoda ponavljanja visokih
submaksimalnih i maksimalnih optereenja je tipina za ovu zonu. Na primer, maksimalni
ponavljajui sprint u trajanju od 6-15 sek. sa pauzama razliite duine (zavisno od cilja treninga)
uvodi sportistu u ovu zonu optereenja, a tada se razvija anaerobni alaktatni (kreatinfosfatni)

kapacitet. Maksimalna optereenja su karakteristina za trening u eksplozivnim sportovima,

skokovima i bacanjima u atletici, dizanju tegova, borilakim sportovima i dr.
Kako su najosetljiviji momenti prilikom upravljanja sportskom formom, takmiarski mezociklus,
a unutar toga takmiarski mikrociklus i posebno nekoliko dana pred takmienje, u tim danima je
veoma bitno redovno praenje (monitorisanje i memorisanje srane frekvence) preko savremenih
puls monitora. Oni imaju prateu programsku podrku, kako bi se stalno imao uvid u
procentualni odnos (distribuciju) optereenja kroz zone intenziteta. Previe esta i dugotrajna
anaerobna iscrpljivanja su veoma veliki stres za organizam, koji izbacuje sportistu iz forme i
remeti njegov imuni sistem (vidi poglavlje: Stres).
U praksi, trening usmeren na podizanje VO2 max-a predstavlja u ovom konceptu zonu izmeu
IV i V (to ne znai da se i na drugi nain ne moe razvijati VO2max. Vidi poglavlje:
Biohemijske osnove metoda treninga), a koja odgovara metabolikoj fazi delimino
kompenzovane metabolike acidoze sa koncentracijom laktata do 10 mmol/l. Do ove vrednosti
laktata gotovo svi sportisti dostignu svoj VO2-max. Faza iznad ove je tipina anaerobna sa
maksimalnim optereenjima i tolerancijom na visoke vrednosti laktata, ako optereenja traju vie
od 30sek.(optereenja kraa od 30sec usmerena su na CP mehanizme stvaranja energije).
Vezujui vrednosti pulsa svakog pojedinca u svim fazama optereenja i redovnu analizu
pulsnih krivulja dobijenih sa odreenog treninga, mogue je precizno odrediti optimalni
intenzitet optereenja na treningu i kontrolisati sportsku formu.
Orijentacione vrednosti pulsa u odreenim zonama optereenja imaju znaaj posebno kod
zdravih rekreativaca, gde nije potrebna vrlo stroga preciznost. Odluujuu ulogu predstavljaju
pulsne zone, preko kojih rekreativac ne bi smeo da prelazi.
Sl. Orijentacione vrednosti sranih frekvenci za rekreativce razliitih godina starosti (prema Mcardle, W. et all.
1996).

Na slici su prikazane senzitivne trenane zone za osobe razliite starosne dobi koje se kreu od
70 do 90%, od maksimalne srane frekvence.

Frekvenca srca posle optereenja

Ve napomenuto da je praenje vrednosti srane frekvence odmah nakon optereenja,

veoma vana procedura za kontrolu izdrljivosti sportiste. to se frekvenca srca bre smanjuje,
tj. to se sportista bre oporavlja bolje je treniran na izdrljivost. Zbog toga je najbolje da
se frekvenca srca meri metodom 10-udara. Ona se sprovodi tako to se meri vreme za koje srce
izvri 10 udara. Kao primer iz tabele vidimo da ako je 10 otkucaja bilo za 4.0 sek., onda je u
minuti to 150 tj. 60/4=15, a 15 x 10=150 otk/min..
Tab. Vrednosti srane frekvence merene metodom-deset udara
Vreme
(sec)

FS
(otk/min)

Vreme
(sec)

FS
(otk/min)

Vreme
(sec)

FS
(otk/min)

3.1
3.2
3.3
3.4
3.5
3.6
3.7
3.8
3.9
4.0

194
188
182
177
171
167
162
158
154
150

4.1
4.2
4.3
4.4
4.5
4.6
4.7
4.8
4.9
5.0

146
143
140
136
133
130
128
125
122
120

5.1
5.2
5.3
5.4
5.5
5.6
5.7
5.8
5.9
6.0

118
115
113
111
109
107
105
103
102
100

Primeri:
Graf. Srana frekvenca i koncentracija laktata kod fudbalera u toku oba poluvremena (Prema Janssen,1995

Grafik prikazuje frekvencu srca i koncentraciju laktata u krvi kod vrhunskog fudbalera
(centra) u toku utakmice u oba poluvremena, kao i u toku odmora izmeu njih. Pulsna krivulja
pokazuje da je fudbaler velik deo utakmice odigrao na vrednosti pulsa oko 85% maksimalne, pri
emu se koncentracija laktata kretala od 4 mmol/l, pa sve do 14 mmol/l. Ovi podaci govore da

vrhunski fudbaleri moraju da imaju odlinu aerobnu izdrljivost i za fudbal specifinu anaerobni
kapacitet. Ovo potvruje da fudbal zahteva visoku aerobnu efikasnost, tj. anaerobni prag i
visoku toleranciju na laktate. Savremeni vrhunski fudbal sve vie zahteva od fudbalera visoku
efikasnost kako u aerobnoj, tako jo znaajnije u anaerobnoj oblasti. Sve to zajedno upozorava
da trenani proces mora da bude usmeren ka visokom razvijanju pomenutih bioenergetskih
sposobnosti kod fudbalera.

Puls, VO2 i laktati

Meuzavisnost i ponaanje frekvence srca, VO2 i laktata zavisi od karaktera i veliine
trenanog optereenja. Oni razliito reaguju na razliita optereenja. To objanjava njihovu
dobru diskriminativnost i kriterijum za individualno doziranje optimalnih optereenja, koji
podiu efektivnost treninga. Krivulja laktata, puls, VO2-optereenje prua izuzetno mnogo
vrednih informacija i kompletnih odgovora kako za dijagnostiku, tako i za analizu i prognozu u
trenanom procesu. Puls i laktati na terenu omoguuju detaljnu procenu reima rada
(metabolike zone) u kojem sportista trenira, to nije mogue samo na osnovu vrednosti pulsa.
Ovi parametri se mere u miru, tokom optereenja (laktati nakon svakog intervala rada) i u
oporavku. Na kraju se dobijaju krivulje, kao fizioloko metaboliki profil svake individue.
Sl. Uticaj treninga na aerobnu mo i efikasnost

Grafikon na desnoj koordinati pokazuje taku defleksije srane frekvence (anaerobni

prag) na 130 otk/min, u uslovima netreniranja. Nakon viemesenog perioda treninga, taka
defleksije se pomerila-podigla na vrednosti srane frekvence od 180 otk/min. Jasno se vidi koliko
je tome doprinelo poveanje VO2max-a. Maksimalne aerobne sposobnosti tokom perioda
treninga su se poveale, pa je i mogunost dueg odravanja vee potronje kiseonika u toku
rada poveana. Ovo konkretno znai da trenirani sportista moe u duem vremenu da odri vei
intenzitet optereenja.

Graf. Meu zavisnost i odnos razliitih metabolikih parametara u toku optereenja

Bolja i preciznija procena treniranosti sportiste se ostvaruje kada se istovremeno prate i

kontroliu najznaajniji parametri, koji direktno pokazuju bioenergetske sposobnosti sportiste.
Na grafikonu vidimo krivulje laktata, pH vrednosti, potronja kiseonika, srana frekvenca i
respiratorni minutni volumen. Detaljna analiza karaktera krivulja daje nam podatak o trenutnom
stanju sportiste i o tome kakva optereenja treba dozirati na narednim treninzima. Svaki
pojedinac ima razliite vrednosti u svim parametrima, pa je stoga neophodna analiza svakog
sluaja posebno.
Ove krivulje se veoma razlikuju i izuzetno mnogo zavise od tipa optereenja. Ovo opredeljuje
koji e se parametar vie posmatrati i pratiti, kao kriterijum ili pokazatelj stanja i napretka. Ako
je npr. komponenta snage dominantna uz angaovanje odreene miine grupe, optereenje se
najbolje meri i ocenjuje na bazi nivoa laktata. Kod produenog kontinuiranog rada, koji
ukljuuje vie veih miinih grupa (tranje, biciklizam) pored laktata, vana je frekvenca srca i
potronja O2. Kod sportova tipa izdrljivosti, proveravanje vrednosti pulsa uz koncentracije
laktata bi trebalo da se obavlja svake 4 nedelje (mikrociklusa). To je vano zbog dinamike
promena frekvence srca. Srana frekvenca se moe povisiti ili sniziti i u velikoj je zavisnosti od
laktata. Ako je vrednost laktata suvie visoka za odreeno optereenje tipa izdrljivosti (iznad 4
mmol/l), frekvenca srca se za vreme treninga moe sniziti. Ako je laktat suvie nizak, 1.5 mmol/l
i manje, frekvenca srca se za vreme treninga moe poveati. Nivo laktata kod anaerobnog praga
(vidi poglavlje: Anaerobni prag) pada sa poveanjem kapaciteta izdrljivosti (to nije sluaj sa
frekvencom srca), tj. visoka izdrljivost je obino povezana sa niskim pragom laktata. Ovaj
rezultat se mora uzeti u obzir radi izbegavanja prevelikog ili premalog optereenja, u situaciji
kada se laktati koriste kao vodi u treningu. Na suprot nivou laktata, srana frekvenca se
poveava skoro linearno do 60-70% maksimalnog optereenja. Zatim nastupa defleksija srane
frekvence, tj. nagib se iznad ovog nivoa smanjuje. Napravljeni su pokuaji da se kvantifikuje
taka na kojoj se kriva srane frekvence savija u desno (vidi Conconijev test). Mnoge studije su
pokazale da je kvantifikacija ove take daleko tanija na osnovu laktatne krivulje.

Zone optereenja odreene u odnosu na laktatni anaerobni prag

Kako je kritina zona ona kada se dominantno energija stvara anaerobnim putem, ta se
zona kod sportista tipa izdrljivosti naziva anaerobni prag i uzima se kao 100% optereenje
aerobnog karaktera. U ovakvom sluaju imamo sledee zone optereenja:
A1 = aerobna 1: intenzitet je vrlo nizak, oko 70%-80% od anaerobnog praga;
A2 = aerobna 2: intenzitet je neto vii, 80%-90% od anaerobnog praga;
E1 = zona izdrljivosti 1: tranzitivna zona (prelazna), 90%-100% anaerobnog praga.
E2 = zona izdrljivosti 2: visok intenzitet izdrljivosti, 100%-110% od anaerobnog
praga;
An1 = anaerobna 1: osnova je anaerobna glikoliza, maksimalna energija se ostvaruje u
toku 2-3 minuta;
An2 = anaerobna 2: osnova je fosfatni sistem, maksimalna energija se ostvaruje do 10
sekundi.
Trening moe da bude usmeren na razvoj fosfatnog sistema, laktatnog sistema ili
kiseonikog (oksidativnog) sistema. Za sve ove razliite adaptacije zaduene su i specifine
zone prikazane u tabeli.
Trening u svakoj od navedenih zona ima specifinu usmerenost, to je prikazano u tabeli

Tab. Usmerenost treninga u zavisnosti od zone optereenja

Zone optereenja

Usmerenost treninga

An2

Sprint, maksimalno optereenje

An1

Kratkotrajna otpornost

E2

Dugotrajna otpornost-tolerancija

E1

Intenzivni aerobni trening

A2

Umereni aerobni trening

A1

Ekstenzivni aerobni trening

RC

Trening oporavka (recovery training)

Trening fosfatnog sistema

Kada se trenira u zoni An2, tj. u zoni sprinterskog kapaciteta, aktiviran je fosfatni sistem.
Takav trening je anaerobni i alaktatni. Sprint maksimalnom brzinom potpuno istroi depoe
visoko-energetskih fosfata, posle svega nekoliko sekundi. Takav kapacitet se najbolje razvija
intervalnim treningom sa optimalnim brojem ponavljanja. Ovakav trening nije klasian

intervalni, zbog toga to je oporavak blizu potpunog. Intenziteti rada mogu biti maksimalni i
submaksimalni. Maksimalno optereenje traje 6-8 sekundi, a submaksimalno 20-30 sekundi.
Kljuni faktor je potpuno angaovanje visoko-energetskih fosfata, bez akumulacije laktata. To se
deava za oko 6 sekundi, kao npr. u sprintu na 50-60m. Pauze treba da budu dovoljno duge da
doe do potpune resinteze visoko-energetskih fosfata ATP i CP. Ako su pauze previe kratke
doi e do aktiviranja laktatnog sistema.(pauza treba da bude 3-5 minuta). Period oporavka ne
treba da bude u celosti aktivan, jer se depoi ATP/CP bre pune pri potpunom oporavku.
Monitorisanje srane frakvence pri ovakvom radu je nepotrebno i beznaajno, jer takav kratak
intenzivan napor ne korelira sa trenutnim vrednostima frekvence srca.

Trening laktatnog sistema

Postoji vie formi i naina trenanog rada za razvoj laktatnog sistema. Trening
tolerancije na laktate je u intenzivnoj zoni An1. To je anaerobna laktatna zona. Kada se duina
sprinterske deonice produava, aktivira se laktatni sistem, a brzina je submaksimalna. Najvii
nivo laktata se dostie na deonicama od 400m do 800m. Intenzivan rad od 1-3 minute,
maksimalno aktivira i iscrpljuje laktatni sistem. Slino fosfatnom sistemu i laktatni sistem e biti
najbolje treniran intervalnom metodom. Period oporavka ne sme da bude suvie dug da ne bi
dolo do velikog pada koncentracije laktata u krvi. Vano je da oporavak bude aktivan od 30
sekundi do nekoliko minuta. esto dva vrlo intenzivna treninga sa visokom koncentracijom
laktata u jednoj nedelji, mogu biti previe. Iz tog razloga obavezno posle takvih treninga treba
obaviti vrlo lagani rad ili regenerativan trening u zonama A1 ili RC.

Trening kiseonikog (oksidativnog) sistema

Oksidativni sistem e najbolje biti treniran radom na izdrljivosti, tj. korienjem dugih
perioda rada submaksimalnog nivoa. Pri treningu izdrljivosti ne dolazi do akumulacije laktata.
Najee su to zone E1 i E2.
Trening izdrljivosti se sprovodi sa razliitim nivoima intenziteta, u zavisnosti od toga
koji su specifini zahtevi u odreenom sportu ili sportskoj disciplini. Postoje etiri osnovna tipa
trenanog rada na izdrljivosti:
a) Intenzivni trening izdrljivosti;
b) Srednji trening izdrljivosti;
c) Ekstenzivni trening izdrljivosti;
d) Oporavljajui trenani rad.
a) Intenzivni trening izdrljivosti
Kratak intenzivan trening izdrljivosti je rad trajanja 2-8 minuta. Najbolja efikasnost se
postie putem intervalnog treninga sa optereenjem oko 90% od maksimalne srane frekvence.
Tokom ovakvog rada kompletno se aktivira kiseoniki sistem. To je intenzitet malo ispod i malo
iznad take defleksije. Koncentracija laktata je malo poviena, oko 5-6 mmol/l. Taj rad je izmeu
aerobnog i anaerobnog optereenja. Period oporavka u intervalnom treningu je od 4 do 6minuta,

a broj ponavljanja je od 5 do 8. Takav trening ne bi trebalo da se sprovedi vie od dva puta

nedeljno.
Dui intenzivni trening izdrljivosti ukljuuje trajanje rada 8-15 minuta. Sprovodi se
intervalnom metodom u serijama. Intenzitet rada podie koncentraciju laktata na 3-4mmol/l oko i
na anaerobnom pragu, tj. na 85% do 90% maksimalne srane frekvence. Interval oporavka je
oko 5 minuta. Broj ponavljanja je 4-5, a frekvenca ovih treninga u nedelji je jedan do dva. Takav
intezivni trening izdrljivosti e biti efikasan samo ako sportista nije potpuno oporavljen izmeu
intervala rada, tj. sledei interval rada zapoinje sa sranom frekvencom od 120-140 otk/min.
b) Srednji trening izdrljivosti
Ovaj trening ukljuuje dugu vonju bicikla, dugo tranje i sl. sa srednjim intenzitetom.
Nema akumulacije laktata, a energija se dobija oksidacijom masti i/ili ugljenih hidrata. Srana
frekvenca je na 80% - 85% od maksimalne. Osnovno pravilo je da se ovakav trening primeni
jednom nedeljno.
c) Ekstenzivni trening izdrljivosti
Ovo je trening dugotrajne izdrljivosti, npr. vonja bicikla od 100 do 200km, tranje
30km... Frekvenca srca je izmeu 70% - 80% od maksimalne. Oksidativno sagorevanje masti je
optimalno. Trening srednje i ekstenzivne izdrljivosti se esto kombinuje. Ovo je vema bitno, jer
treninzi u zoni oksidacije masti omoguuju bolje uvanje ugljenih hidrata (odlaganje intenzivnog
korienja ugljenih hidrata), a time se vei intenzitet rada moe odrati due vreme.
d) Oporavljajui trenani rad
Oporavak je vitalni deo treninga. Vrlo esto je aktivan oporavak daleko bolji od
pasivnog i potpunog oporavka. Intenzitet rada pri aktivnom oporavku je vrlo nizak i iznosi ispod
70% od maksimalne srane frekvence. Takav nizak intenzitet ne moe poveati aerobni
kapacitet.
Opisane zone treninga se odreuju (individualno) na osnovu analize laktane krivulje dobijene u
testu za odreivanje aerobnog (La=2mmol/l) i anaerobnog praga (La=4mmol/l), kako je to
prikazano na grafiku. Kada se odredi srana frekvenca i optereenja na odreenim vrednostima
laktata, dobijaju se najznaajniji podaci za optimalno programiranje treninga za svaku zonu
trenanog optereenja. Tano se moe realizovati usmerenost i postii cilj treninga.

Graf. Laktatna krivulja i zone treninga (Prema Janssenu 1995.)

Saetak
ABC-da srane frekvence
Kljuni inioci u kontroli i praenju srane frekvence
1. Parametri trenanog programa
- Frekvenca-uestalost treninga;
- Intenzitet treninga;
- Trajanje jednog treninga;
- Ukupno trajanje;
- Tip aktivnosti.
2. Preporuke za razvijanje i odravanje kardiorespiratorne sposobnosti
-

Uestalost: 3-5 dana nedeljno;

Intenzitet: 55/65%-90% maksimalne srane frekvence;
Trajanje: 20-60 minuta neprekidno (kontinuirano) ili u nekoliko
trajanju od 10 minuta;

intenzivnih serija u

Tip: aktivnosti koje aktiviraju velike grupe miia npr. intenzivan hod, planinarenje,
tranje, doging (kondiciono tranje), vonja bicikla, nordijsko skijanje, preskakanje
ueta, veslanje, penjanje uz stepenice, plivanje klizanje...

3. Faze-delovi i intenzitet jednog treninga

-

Bazini nivo-regenerativni nivo intenziteta;

Zagrevanje-vrlo nizak intenzitet;
Aerobna faza-nizak, srednji i visok intenzitet;
Hlaenje-nizak intenzitet;
Streaching / istezanje-vrlo nizak intenzitet.

4. Srana frekvenca
Rad srca:
minutni volumen srca = udarni volumen x srana frekvenca
Treningom se poveava udarni volumen srca, to rezultira smanjenjem srane frekvence
u miru i optereenju submaksimalnog intenziteta.

5. Zato pratiti sranu frekvencu?

-

Srana frekvenca je merna jedinica za rad srca;

Srana frekvenca je direktno povezana sa intenzitetom rada u toku treninga;
Vrednost srane frekvence se razlikuje od pojedinca do pojedinca, ak varira kod iste
osobe u razliitim danima.

6. Zato je vaan monitor (pulsmetar) srane frekvence u treningu?

- Poveava bezbednost/sigurnost tokom optereenja;
- Poveava kvalitet/optimalnost treninga;
- Doprinosi dobrom oseaju tokom treninga;
- Motivie u postizanju ciljeva.
7. Kome koristi kontrolisanje srane frekvence?
Svakome ko:
- eli da veba sigurno/bezbedno i efikasno;
- Je postavio ciljeve trenanog programa;
- eli (treba i mora) da kontrolie obim (koliinu) i intenzitet (veliinu) optereenja;
- eli da prati promenu svoje kondicione sposobnosti;
- eli da prati i upravlja sportskom formom.
8. Alternativa pulsmetru-palpacija ?

Tradiconalni nain da se proveri efekat (optereenje) treninga je pritiskom dva prsta na

runi zglob (arteriu radialis) ili glavnu arteriju kucavicu (karotidnu arteriju) na vratu, pri
emu se broje otkucaji tokom 10 sekundi i dobijena vrednost se pomnoi sa 6;
Postupak je ne izvodljiv tokom samog vebanja;
Lako daje vrednost sa grekom do 15 otkucaja u minuti od prave vrednosti;
Greka se uveava sa poveanjem srane frekvence.

9. Merenje srane frekvence

-

Srana frekvenca = broj kontrakcija sranog miia;

Puls* = mehanika indikacija pritiska (talasa) prouzrokovanih pumpanjem krvi sranog
miia;
Savremeni monitori srane frekvence mere elektrinu aktivnost srca (EKG), precizno,
memoriu vrednosti srane frekvence i imaju mogunost softverske obrade podataka na
raunaru.

*U osnovi puls i srana frekvenca nisu jedno te isto, to se iz gornje definicije moe videti. Tako se koriste
u praksi, uopte kada se meri srana frekvenca govori se i misli na puls. I u ovoj knjizi, kada je naveden termin puls
(i ako u osnovi nepravilno), odnosi se na sranu frekvencu (srani puls?!).

10. Osnovni faktori koji utiu na sranu frekvencu pojedinca:

- Godine starosti;
- Nivo treniranosti;
- Sposobnost i vetina (tehnika) izvoenja tipa kretne strukture (vebanja);
- Genetika;
- Pol.
11. Osnovni parametri srane frekvence:
-

Srana frekvenca u miru;

Maksimalna srana frekvenca;
Srana frekvenca tokom vebanja;
Srana frekvenca tokom oporavka.

12. Srana frekvenca u miru

-

Meri se nakon potpunog odmora (minimalno 10 minuta po zavretku aktivnosti) u

leeem poloaju;
Kod nesportista iznosi izmeu 60-85 otk/min., kod vrhunskih sportista u sportovima
izdrljivosti ak ispod 40 otk/min;
Vrednost srane frekvence u miru e opadati nakon optimalnih treninga zahvaljujui
poveanju srane sposobnosti;
Niska vrednost srane frekvence u miru je u relaciji sa zdravstvenim statusom pojedinca.

13. Maksimalna srana frekvenca

Najvia vrednost srane frekvence je u toku najveeg napora-kada se dostie trenutak

iscrpljenja;
Njena vrednost grubo se moe proceniti na osnovu starosne dobi:
Maksimalna srana frekvenca = 220 - godine starosti
Standarno uobiajeno odstupanje (standardna devijacija) od predviene srane frekvence
je 10-12 otkucaja u minuti.

14. Srana frekvenca tokom treninga

-

Njena vrednost varira u odnosu na intenzitet vebanja (npr. mali, srednji, velik, vrlo
velik);
Sposobnost izvoenja aktivnosti sa stalnom (konstatnom) nepromenjenom vrednou
srane frekvence, poveava se tokom redovnog vebanja (npr. pri istoj vrednosti srane
frekvence brzina tranja se poveava);
Ciljna vrednost srane frekvence tokom treninga je individualna i zavisi od maksimalne
srane frekvence i srane frekvence pojedinca u miru.

15. Faktori koji utiu na sranu frekvencu tokom vebanja:

-

Maksimalna srana frekvenca i srana frekvenca u miru;

Intenzitet i tip vebanja;
Poloaj tela;
Temperatura okoline (okruenja u kome se veba);
Nivo stresa;
Uzimanje hrane pre vebanja;
Puenje;
Lekovi.

16. Ciljne zone srane frekvence tokom vebanja

Godine
starosti
25
30
35

Maksimalna
FS
195
190
185

Lagan intenzitet
95-115
90-110
90-110

Srednji
intenzitet A
115-135
110-130
110-125

Srednji intenzitet
B
135-165
130-160
125-155

40

180

90-110

105-125

125-150

45

175

85-105

105-120

120-145

50

170

85-100

100-115

115-140

55

165

80-95

95-115

115-140

60

160

80-95

95-110

110-135

65

155

75-90

90-105

105-30

17. Frekvenca srca tokom vebanja

% maksimalne srane
frekvence
50-60%
60-70%
70-85%
85-100%

Subjektivni oseaj
Mali intenzitet, npr. dnevna aktivnost
Nizak-srednji intenzitet
Srednji intenzitet
Velik i maksimalni intenzitet

18. Klasifikacija intenziteta prema razliitim kriterijumima

Klasifikacija
intenziteta

Relativni intenzitet
%VO2max

Relativni intenzitet
%max srane
frekvence (SF)

Procena podnetog
napora (Borgova skala
6-20)

Vrlo nizak

Manje od 30%

Manje od 35%

Manje od 9

Nizak

30-49%

35-59%

10-11

Srednji

50-74%

60-79%

12-13

Velik

75-84%

80-89%

14-16

Vrlo velik

Vie od 85%

Vie od 90%

Vie od 16

19. Rezerva srane frekvence i Karvonen-ova formula

Rezerva srane frekvence = razlika izmeu maksimalne srane frekvence i srane
frekvence u miru.
Karvonen-ova formula: Srana frekvenca u toku vebanja = ciljni intenzitet x (maksimalna
srana frekvenca - srana frekvenca u miru) + srana frekvenca u miru.
Primer: Maksimalna srana frekvenca = 190 otk/min, srana frekvenca u miru = 60 otk/min.
Srana frekvenca u toku vebanja = 70% x (190-60) + 60 = 151 otk/min.
20. Srana frekvenca u toku vebanja
Vrednost srane frekvence u toku vebanja, izraunata od maksimalne srane frekvence,
precizna je samo ukoliko je maksimalna srana frekvenca zaista izmerena.
Za Karvonen-ovu formulu moraju se prethodno tano izmeriti srana frekvenca u miru i
maksimalna srana frekvenca-ne smeju se koristiti formule za procenu njihovih vrednosti!!!

Savremeni pulsmetri pruaju mogunost opcije za lako i korisno odreivanje ciljne vrednosti
srane frekvence (65-85% maksimalne srane frekvence), npr. Polar Ownzone.
Laboratorijska merenja daju najpreciznija odreivanja ciljne vrednosti srane frekvence.

21. Srana frekvenca u toku oporavka i vreme oporavka

-

Pored srane frekvence u toku oporavka, oporavak se moe meriti i vremenom (duinom)
oporavka;
Vreme oporavka je ono za koje vrednost srane frekvence opada od njene vrednosti
tokom vebanja do vrednosti u stanju mirovanja;
Opora
vak je bri kod osoba koje redovno treniraju, tj. koje imaju veu izdrljivost.

22. Utroak energije kao mera doziranog optereenja

-

150 kcal dnevno (1000 kcal nedeljno) je preporuena koliina za poboljanje zdravlja;
2000 kcal nedeljno smanjuje rizik od oboljenja srca;
300 kcal na jednom treningu je preporueni optimum za smanjenje teine (1kg masti =
7000 kcal).

23. Izvori energije u toku vebanja

300 kcal
195
Ugljeni hidrati
105
Masti
30 min doging 75-85% FSmax

300 kcal
120
Ugljeni hidrati
180
Masti
40 min hodanja 65-75% FSmax

to je vea srana frekvenca potronja kalorija je bra;

to je vea srana frekvenca, manji je procenat potronje masti.

Studijska pitanja:
1. ta su laktati?
2. Koji je znaaj laktata u treningu?
3. ta je kiseoniki deficit, a ta kiseoniki dug?
4. ta je frekvenca srca?
5. Koji je znaaj frekvence srca u treningu?
6. Koji faktori utiu na frekvencu srca?
7. Navedi metode odreivanja intenziteta optereenja na bazi frekvence srca.
8. Opii pulsne zone optereenja.
9. Navedi i opii osnovne parametre srane frekvence.
10. Koji je znaaj srane frekvence u stanju mirovanja, u toku treninga, na kraju treninga i
maksimalne srane frekvence?
11. Koje su zone optereenja odreene u odnosu na anaerobni prag?
12. Navedi usmerenost treninga u zavisnosti od zone optereenja.
13. Opii meu zavisnost pulsa, VO2 i laktata.

POGLAVLJE XIV

ANAEROBNI PRAG U SPORTSKOM TRENINGU

Nema nieg uzvienog u tome da bude bolji od drugih. Prava uzvienost je u tome da
bude bolji od predhodnog sebe!
Indijska izreka

Kljuni termini
----------------------------------------Anaerobni prag (ANP)
Acido-bazni status organizma
Modeli anaerobnog praga
Neinvazivno odreivanje ANP-a
Invazivno odreivanje ANP-a
Ventilatorni anaerobni prag
Laktatni prag
Konkoni metoda
Laktatna krivulja
Koncepcije pragova

Pojam "anaerobni prag (ANP)"

ojam "anaerobni prag"(engl. Anaerobic Threshold-AT) prvi put je uveden poetkom

ezdesetih godina, prvo u kliniku, a zatim i u sportsku praksu. Anaerobni prag je nivo
optereenja, pri ijem se premaivanju ispoljava metabolika acidoza (Kindermann et
al.1979; Wasserman et al. 1973.).
U poetku su se interesovanja istraivaa koncentrisala na pojavu koncentracije mlene kiseline
u krvi za vreme progresivnog fizikog napora. Ranih sedamdesetih godina, sa razvojem
savremenih istraivakih tehnika (histohemijske i biohemijske analize uzoraka skeletnih miia
kod oveka), pojavila su se i ispitivanja metabolizma napora u radom angaovanim miiima.
Intenzitet rada, pri kome se prvi put u poveanoj meri javlja koncentracija laktata u plazmi,
poveava stvaranje i eliminacija CO2 sa istovremenim porastom respiratornog koeficijenta
(RQ) i eksponencijalnim poveanjem plune ventilacija (VE), oznaava se kao anaerobni prag
(Wasserman et al. 1973).
Sistemski porast VE/VO2-ventilatornog koeficijenta za kiseonik bez istovremenog poveanja
VE/CO2-ventilatornog ekvivalenta za ugljen- dioksid, oznaava se kao anaerobni prag
(Nikoli - 1995).
Pri rastuem optereenju, potrebe organizma za kiseonikom (O2) su sve vee i poev od nekog
intenziteta rada potronja O2 zaostaje za njegovom potrebom. Ovo dalje aktivira glikolitike
procese, kako bi se miii snabdeli adenozintrifosfatom (ATP-om) poveava se koncentraciju
laktata, stvaranje ugljen-dioksida (CO2) i plune ventilacije (VE). Do optereenja oko 60% od
maksimalnih mogunosti pojedinca, pluna ventilacija raste linearno sa potronjom O2 i
eliminacijom CO2. Iznad ovog optereenja javlja se metabolika acidoza (o acidozi e kasnije
biti vie rei), to je uzrok nelinearnom porastu plune ventilacije koja se deava na nivou ANPa. Rad malog intenziteta se odvija u uslovima stabilnog stanja, sem u poetku, gde je potreba za
O2 zadovoljena sa potronjom O2. Sa poveanjem intenziteta optereenja dolazi do nedovoljnog
stvaranja ATP-a oksidativnim putem i prvo poveanje koncentracije mlene kiseline dostie
vrednosti dvostruko vee nego u mirovanju (2 mmol/l). Ovo se deava na nivou aerobnog praga
(Skinner and McLellan -1980.), 60% od maksimalnog aerobnog intenziteta kod netreniranih
osoba. Tada se pojavljuje viak ugljen-dioksida (exc. CO2) promene pH, hiperventilacija i
izraena glikoliza u miiima. Anaerobni prag pokazuje suptilne promene u elijskom
metabolizmu i on je najosetljiviji pokazatelj adaptacije na trening izdrljivosti (Dobrzynski 1988.).
Mader i saradnici (1976.) su predloili za ANP granicu od 4 mmol/l laktata u krvi i
definisali ga kao poetak naglog poveanja koncentracije laktata pri optereenju, koje
stalno raste. Laktate proizvode miii koji rade. Oni proizvode mlenu kiselinu, koja difunduje
u krv i kao jaka kiselina razlae se na anjone laktata iju koncentraciju merimo (katjone
vodonika, ija poveana koncentracija dovodi do acidoze-vidi poglavlje: Laktati).
Sl. Razliiti kriterijumi i naini izraavanja i odreivanja anaerobnog praga, analizirajui laktatnu i ventilatornu
krivu* (prema Mcardle, W. et all. 1996).

Jo neke definicije anaerobnog praga:

ANP je ono optereenje pri kome koncentracija mlene kiseline dolazi do 4 mmol/l, kao
poetak njene akumulacije u krvi (Oncet of blood lactate accumulation-OBLA),(Karlsson &
Jacobs-1982.).
ANP je najnie optereenje za vreme napora narastajueg intenziteta iznad kojeg nastupa
nagli linearni porast, takoe i konstantna koncentracija mlene kiseline u krvi (Kinderman et al.1979.).
ANP je onaj stepen optereenja, od kojeg se pri daljem poveanju optereenja pojavljuje
sve bra koncentracija laktata u krvi (Haber et al., po Gajsl et al-1980.).
Gajsl i saradnici (1980.) navode da pokazatelji ostvarenog rada, koji proizilaze iz
energetskog metabolizma za vreme stepenastog optereenja daju sledeu emu: I) Aerobni prag
(2 mmol/l laktata), II) Aerobno-anaerobni prag (2-4 mmol/l laktata), III) Anaerobni prag (4
mmol/l laktata.)
Bunc i saradnici (1982.) definiu anaerobni prag kao maksimalni intenzitet konstantnog
optereenja, kada su jo u ravnotei stvaranje i razlaganje laktata.
Graf. Ritam tranja i bioenergetske sposobnosti sportiste ocenjene analizom kriva metabolikih parametara. Osnovni
kriterijumi laktatni prag, ventilatorni prag i maksimalne vrednosti (Prema P. Coe. ).

Na slici je prikazano kako i kada postepeno poveanje intenziteta tranja podie vrednosti:
koncentracije laktata, ventilaciju plua, potronju kiseonika i uvodi sportistu u sve vie metabolike zone
sve do maksimalne. Prikazani su delovi krivulja, koji pripadaju fazi oporavka. Analizom ovih krivulja
moe se objektivno proceniti kljuni momenti prelaza iz jedne u drugu metaboliku zonu, to ima poseban
znaaj za kontrolu, praenje stanja sposobnosti i odreivanje optimalnih trenanih optereenja za svaku
metaboliku zonu.

Acido-bazni status organizma

U organizmu postoje mnogobrojni regulacioni mehanizmi, koji odravaju stalnost
sredine. Koncentracija slobodnih H+ (oznaava se sa pH, "potentia hydrogenii"-predstavlja
negativni logaritam koncentracije H+ date tenosti), u telesnim tenostima je faktor koji odreuje
kiselost reakcije. Ve neznatne promene koncentracije H+, mogu dovesti do ozbiljnih
metabolikih poremeaja u organizmu. Zbog toga, organizam tei da odri stalnost pH
(dozvoljava samo blage oscilacije). To se postie nizu regulacionih mehanizama preko puferskih
sistema (puferi su smee slabih kiselina i njihovih soli, slabih baza i njihovih soli), respiracije i
bubrene funkcije pri emu je bikarbonat "metabolna", a ugljena kiselina "respiratorna"
komponenta acido-baznog stanja. Acido-bazno stanje se definie meusobnim odnosima pH,
bikarbonata i parcijalnim pritiskom CO2 u Henderson-Hasselbalch-ovoj jednaini:
pH= pK + log HCO3/0,03 x PaCO2, (pK = 6,1 pri T = 37 C)
Do porasta pH (nastanka alkaloze) dolazi ako se povea koncentracija bikarbonata (pufer u krvi),
tj. smanji koncentracija ugljene kiseline. Do pada pH (nastanka acidoze) dolazi poveanjem
koncentracije bikarbonata ili poveanjem koncentracija ugljene kiseline. Svaki od navedenih
poremeaja moe biti nekompenzovan, delom ili potpuno kompenzovan i meovit poremeaj

acido-baznog stanja. Poremeaji acido-baznog stanja se mogu podeliti na acidozu i alkalozu (sa
acidemijom, alkalemijom ili normalnim pH) i na respiracijske i nerespiracijske (metabolike)
poremeaje.
Parcijalni pritisak kiseonika (PaO2) je indikator adekvatnosti pulmonalne razmene kiseonika.
Kiseonik u krvi se transportuje vezan za Hb, kao oksihemoglobin (HbO2).
Parcijalni pritisak ugljen-dioksida (PaCO2) je veoma senzitivan i specifian indikator
adekvatnosti ventilacije plua. Poveanje PaCO2 ukazuje na nedovoljnu ventilaciju, a snienje na
prekomernu ventilaciju u odnosu na aktuelni metabolizam. Poto CO2 sa H2O stvara H2CO3
(ugljenu kiselinu), on je veoma znaajan u acido-baznom hemizmu.
Parcijalni pritisak nekog gasa je pritisak koji taj gas vri, bilo da je sam ili u meavini sa drugim
gasovima. Zavisi od broja mola gasa u datoj zapremini i temperature.
Saturacija (SaO2) je procentualna vrednost HbO2 (oksihemoglobina) od ukupnog Hb: SaO2 =
HbO2 / (HbO2 + Hb). Saturacija O2 zavisi prvenstveno od PaO2. Njihov odnos daje
disocijacijsku krivulju oksihemoglobina.
Graf. Disocijacijska krivulja saturacije hemoglobina O2 ( Gajton- 1976).

Respiracijska acidoza nastaje ako je smanjen odnos ventilacija/metabolizam, postoji

alveolarna hipoventilacija, porast PaCO2 i pad PaO2.
Respiratorna alkaloza nastaje kada je odnos ventilacija/metabolizam povean, PaCO2
nii od normalnog, a pH je povean (akutna, nekompenzovana respiratorna alkaloza +
alkalemija).
Nerespiracijska (metabolika) acidoza je karakterizovana snienjem pH (acidemija),
snienjem bikarbonata i manjkom BE (baze eksces) uz normalan PaCO2.
Nerespiracijsku (metaboliku) alkalozu karakteriu povieni bikarbonati i +BE (viak
baza u krvi) sa povienim pH (alkalemija).

Hipotetska struktura sistema anaerobnog praga (ANP)

Ako struktura sistema predstavlja neko eljeno stanje ili cilj koji elimo postii, onda
ona ini model toga stanja. On mora biti definisan sa to objektivnijim parametrima, kako bi se ti
parametri mogli dijagnostikovati, transformisati i kontrolisati. Takve strukture sistema (kao

modela) mogu biti prikazane u vidu crtea, ema, grafikona, simboliki nain (npr. matematiki,
kao to je jednaina specifikacije sportova, koja predstavlja jedan linearni Rao-v model) i opisni
nain. Ovde se pokuava dati jedan integralni oblik verbalnog hipotetskog modela, koga u
takvom obliku treba i proveriti. I ako se on bazira na dosadanjim istraivanjima u kojima su
mnogi elementi (kao sistemi, mehanizmi i procesi), koji e se navoditi potvreni
(eksperimentalno proveravanje, koristei savremene najprikladnije naune metode) moe da
prui vei broj dragocenih informacija za trenanu praksu. Ova hipotetska struktura sistema
mora da sadri elemente, koji se mogu meriti i za koje je mogue odrediti optimalne stimuluse
(za njihovu transformaciju), na osnovu kojih se moe izvriti i prognoza njihovog razvoja. Da bi
postigli eljene veliine ANP-a u nekoj sportskoj aktivnosti, jasno je da ANP tada mora biti u
funkciji upravljanja trenanim procesom. Za to je neophodno poznavati karakter i odnos
aerobnih i anaerobnih sposobnosti, potrebnih za odreenu granu i disciplinu. Nemogue je ovaj
cilj ostvariti bez poznavanja dominatnih karika u strukturi funkcionalnih mehanizama,
odgovornih za optimalno ispoljavanje odreenog karaktera i tipa izdrljivosti. Ovo znai da
sistem ANP-a mora da ima dobro utvrenu konstrukciju i strukturu, koja u potpunosti definie
najoptimalniji (za odreenu sportsku aktivnost) odnos aerobnih i anaerobnih procesa. Pod
konstrukcijom sistema ovde bi se moglo podrazumevati odreeni funkcionalni regulativni
mehanizmi i dominantni podsistemi odgovorni za nivo ANP-a. Pod strukturom podrazumevamo
elemente-merljive pojave svih dominantnih podsistema. Sistem ANP-a moe biti optimalan za
neki sport samo onda ako sadri tano odreene veliine (kao model za taj sport) hijerarhijski
(kibernetiki) ureene. One treba da najbolje definiu mehanizam pojave najoptimalnijeg nivoa
ANP-a i prue mogunost za njihovu optimalnu transformaciju.
Tehnoloki proces odreivanja ANP-a
Iz dosadanjih koncepcija odreivanja ANP-a i u okviru njih primenjenih kriterijuma i
naina registrovanja ANP-a, zapaa se da su se dobijale vrlo razliite vrednosti registrovanih
parametara, to je stvaralo i stvara, veliku zbrku i konfuziju u oceni anaerobioze. Svaka
koncepcija ima svoja dva tehnoloka dela. Prvi je konstrukcija test protokola za prikupljanje
informacija o ANP-u. To podrazmeva najsavremeniju kompjutersku opremu (aparaturu), kako
laboratorijsku, tako i onu koja je prilagoena situacionim uslovima. Drugi deo tehnolokog
procesa je nain odreivanja ANP-a, koji je uvek grafiki. Oba dela tehnolokog procesa
predstavljaju jedinstvenu celinu i moraju dati najoptimalnije reenje.

Hipotetski opisni model ANP-a

Jedna od osnovnih pretpostavki na osnovu koje je i izvreno vie obimnijih istraivanja je

da struktura ANP-a predstavlja definisanu zonu aerobno-anaerobnog prelaza, a ne strogu crtu
(mada se govori o pragu, to asocira na jasnu granicu). U funkcionisanju ljudskog organizma ne
postoje fiksne take, koje jasno ograniavaju aerobne uslove funkcionisanja od meovitih sa
ueem anaerobne glikolize. Ovo govori da je nemogue definisati zonu ANP-a izolovano od
"podpranih" i "nadpranih" zona. Najadekvatnije se ove zone mogu definisati preko analize
laktatne krivulje. Potrebno je primeniti dovoljno potvrene (visoko informativne za dati

problem) pokazatelje, utvrditi njihove odnose i dinamiku promena u okviru odreene zone, pod
dejstvom specifinih trenanih stimulusa.
Kao dominantni elementi sistema ANP-a, pojavljuju se pokazatelji: CNS (mehanizmi za
regulaciju i kontrolu: ekscitacije i inhibicije, homeostaze, organskih funkcija, energetskih
procesa, hipotalamiki i drugi subkortikalni i kortikalni centri), kardiovaskularnog sistema
(VO2, frekvenca srca-FS, tenzija-TA i dr.), respiratornog sistema (minutna ventilacija
plua-VE, parcijalni pritisak O2 i CO2, saturacija-sat O2, ventilatorni ekvivalent za O2VE/O2 i CO2-VE/CO2 i dr.), metabolizma (laktati-La, pH vrednost, baze exces-BE, pufere,
eksces CO2, O2 dug, respiratorni koeficijent-R i dr.), hematolokog sistema (eriteociti-RBC,
hemoglobin-Hgb, hematokrit-Hct, enzimi, hormoni i dr.), miinog sistema (rezultat
biopsije miia-vrste, sadraj i distribucije miinih vlakana i dr.), neuromuskularnog
sistema (rezultati neurofiziolokih metoda: elektromiografija-AMG, elektroencefalografija
-EEG i dr.).
Za sportove tipa izdrljivosti, analizom laktatne krivulje utvreno je da su najoptimalniji odnosi
izmeu aerobne i anaerobne oblasti onda kada je ugao koji zaklapa tangenta laktatne krivulje i
paralelne prave sa apscisom u aerobnoj oblasti 3, a u anaerobnoj oblasti 60.
Graf. Odreivanje laktatnog anaerobnog praga i ocenjivanje aerobne i anaerobne oblasti merenjem uglova u
aerobnoj () i anaerobnoj zoni ().

Pretpostavlja se da bi vrednosti gore pomenutih parametara, kod ovakvog stanja aerobne

efikasnosti, predstavljali na neki nain standarde koji bi mnogo znaili za trenanu praksu. Na
osnovu ovoga mogli bi se izraivati i standardi za pojedine sportske aktivnosti. Za ovakvu
aerobnu efikasnost (ANP pri gore pomenutom odnosu aerobnih i anaerobnih sposobnosti),
neophodan je u prvom redu visok nivo aerobnog intenziteta (VO2 max) i anaerobnog laktatnog
kapaciteta (Lamax.-tolerancija na laktate). Ostale energetske sposobnosti (koje su opisane i
prikazane u tabeli u delu bioenergetika sportskog treninga), verovatno imaju neto manji znaaj
za aerobnu efikasnost. Aerobni intenzitet (VO2max) zavisi od najmanje dva organska sistema:
kardiovaskularnog (ukljuujui i hematoloki) i respiratornog. Oni predstavljaju faktore
transporta O2 od atmosfere do miinih elija i eliminaciju CO2. to je stanje ovih sistema bolje,
vii je i ANP. Anaerobni laktatni kapacitet ili stepen metabolike acidoze zavisi od puferskih
kapaciteta u miinoj eliji i krvi, energetskog depoa ATP-a, CP-a, miinog glikogena i glukoze
u krvi, enzimske i hormonalne aktivnosti. Aerobna i anaerobna laktatna izdrljivost zavise od
regulativnih mehanizama u centralnom nervnom sistemu-CNS-u, vrste miinih vlakana (i od
miine mase), ishrane i motivacije. Uzimajui sve ovo u obzir, sasvim je logino pretpostaviti
da je aerobnu efikasnost (ANP) najbolje izraziti vrednostima navednih pokazatelja, dajui
prednost onima koji imaju dominirajui kriterijum u oceni nivoa odreenog karaktera
izdrljivosti.

Fizioloko-kibernetiki model ANP-a

Na osnovu rezultata izvedenih prema mnogim postojeim koncepcijama i metodama u
odreivanju ANP-a, saznanjima o optim kibernetikim principima integralnog funkcionisanja
ljudskog organizma (na osnovu kojih je i data hipotetska struktura, tj. model ANP-a), formiranja
funkcionalnih sistema, njihovih relacija sa konativnim regulatorima iz kibernetikog modela
konativnih funkcija (Momirovi i saradnici-1992.), relacija sa kognitivnim procesorima u
kibernetikom modelu (Wolf i saradnici-1992.), motorikim regulatorima i podsistemima iz
kibernetikog modela motorikog funkcionisanja (Momirovi-1985.) izvedena je na bazi
istraivanja Fratria (1996.) konstrukcija fizioloko-kibernetikog modela anaerobnog praga.
Fratri (1996.) je izvrio konstrukciju funkcionalnih jedinica regulatora ANP-a na bazi
istraivanja u kome je bio primenjen sistem od 92 varijable iz morfolokog, specifinomotorikog, fiziolokog (kardiorespiratornog) i metabolikog (biohemijskog) prostora. Izmeu
njih su utvrene statistiki znaajne relacije. ANP je odreen u situacionim (terenskim) i
laboratorijskim uslovima, invazivnom i neinvazivnom metodom izraen putem 11 parametara.
Osnovna svrha ovako dobijenog integralnog modela je da se na bazi njega konstruie baterija
veeg broja mernih instrumenata, koja bi ga najbolje reprezentovala. Ovo znai da bi predloeni
model mogao biti upotrebljiv u trenanoj praksi, preko mogunosti operacionalizacije pomou
veeg broja mernih instrumenata, koji bi dali informacije o suprasumativnom izlazu (ANP-u) sa
dinamikim karakterom (izmeu veeg broja sistema).
Da bi model bio primenljiv u trenanoj tehnologiji, kao i da bi se mogla postaviti objektivna
dijagnoza stanja treniranosti sportiste i odrediti optimalni trenani operatori, potrebno je
konstruisati specifine testove za procenu 6 sistema i njihovih elemenata iz modela:
Graf.Kibernetiki model anaerobnog praga-ANP ( Fratri- 2000).

(R) Receptori*
(RA) Regulator aktivacije**

(KRF) Koordinator regulativnih funkcija**

(ROF) Regulator organskih funkcija

(KP) Kinetiki procesor***

(RTE) Regulatoe transporta energije
(E) Efektori (miii)****
(RR) Raspon regulacije
(SRT) Sinergijski regulator i
(IR) Intenzitet regulacije
regulator tonusa
(SR) Stabilnost regulacije
(RTK) Regulator trajektorije kretanja***
(TS) Transportni sistem
(IE) Regulator intenziteta ekscitacije***
(LP) Lokalni procesi
(TE) Regulator trajanja ekscitacije***
(ANP) Anaerobni prag
* Regulator utvren u KOG 3. (Wolf et al. -1992).
** Regulator utvren u KON 6. (Momirovi et al.-1992).
*** Regulatori utvreni u funkcionalnom hijerarhijskom modelu motorikih sposobnosti ( Kureli et al.- 1975).
**** Regulatori utvreni u kibernetikom modelu motorikih sposobnosti ( Momirovi-1985).

1. Raspon regulacije (RR) je jedan od bazinih svojstava organizma (vezan za

plastinost i irinu adaptacije). Veoma je znaajan za izvoenje sportskih aktivnosti smetenih u
rasponu od ekstremno niskih do ekstremno visokih vrednosti indikatora, kao kriterijuma za
ocenu stanja pojedinih funkcionalnih sistema. to je ovaj raspon vei, mogunost adaptacije
organizma je vea. Od RR zavisi kapacitet energetskih sposobnosti (anaerobno-alaktatni,
anaerobno-laktatni i aerobni), koji je veoma bitno dijagnostikovati prilikom utvrivanja
efikasnosti u pojedinim sportskim aktivnostima. Vrednosti parametara, kao pokazatelja
kapaciteta energetskih sposobnosti u rasponu od minimalnih do maksimalnih, predstavljaju vrlo
dragocene informacije prilikom utvrivanja ANP-a. to je aerobno-anaerobni kapacitet vei,
optereenje na nivou ANP-a se moe due odrati. Ovo potvruju visoke povezanosti izmeu
aerobne moi (VO2 max) i aerobne efikasnosti (ANP), (Weltman et al.-1978; Brdari-1991;
Nikoli-1995; Fratri-1996).
2. Intenzitet regulacije (IR) direktno je odgovoran za maksimalni anaerobno-alaktatni,
anaerobno-laktatni i aerobni intenzitet od kojih je maksimalni aerobni intenzitet (procenjen sa
VO2max) u najveoj vezi sa ANP-om. Takoe, odgovoran je za kritini intenzitet u toku rada,
preko kojeg je mogue pouzdano proceniti ANP, s obzirom na to da su korelacije izmeu ANP-a
i kritine brzine preko r = 0.90.(Wakayoshi et al.-1993; Fratri-1996).
IR govori o snazi energetskih procesa (sposobnosti), tj. o mogunosti brzog stvaranja energije u
ekstremnim uslovima kakvi se javljaju u trenanim i takmiarskim uslovima. Potvreno je u
istraivanju Fratria da oni sportisti koji mogu da proizvedu i toleriu veu koncentraciju laktata
i imaju vee vrednosti VO2 max., imaju i vii ANP. Trening je pokazao pozitivan uticaj na sve
ove parametre.
3. Stabilnost regulacije (SR) predstavlja elemenat najdirektnije povezan sa ANP-om, ali
ne znai isto to i ANP. Od SR zavisi efikasnost anaerobno-alaktatne, anaerobno-laktatne i
aerobne energetske sposobnosti. Prag anaerobnog metabolizma predstavlja aerobnu efikasnost,
koja je via ukoliko je SR na viem nivou. Od SR zavisi energetska efikasnost u pojedinim
sportskim aktivnostima, tj. ANP pri izvoenju odreene sportske aktivnosti. Optimalno
optereenje za podizanje SR je ono na nivou ANP-a. Vea SR omoguuje efikasnije uklanjanje
laktata iz aktivnih miia, naroito preko cirkulacijskog i enzimskog sistema koji se razvija pri
optereenju, koje odgovara ANP-u.
Ova povezanost pomenutih elemenata govori da se visok ANP moe ispoljiti samo u uslovima
visoke stabilnosti regulacije (SR), koje nema ukoliko raspon regulacije (RR) i intenzitet
regulacije (IR) nije na visokom nivou. Zbog toga je u modelu i prikazano da ta tri elementa imaju
zajedniki (suprasumativni) uticaj na nivo ANP-a. Oni imaju visoke pojedinane relacije sa
ANP-om, kao i visoke relacije izmeu sebe, to potvruje i postojanje jednog generalnog
regulatora transporta energije (u modelu RTE) koji ih regulie i kontrolie. Da ovaj regulator
zaista postoji, potvreno je i u ovom istraivanju, s obzirom na to da je utvrena visoka
povezanost ANP-a kako sa IR, tako i sa RR.

4. Transportne sisteme (TS) dinamiki objedinjavaju skladno funkcionisanje odreeni

zahtevi organizma (u toku aktivnosti), preko velikog broja stimulusa prispelih iz baro-hemomehano-termoreceptora, osmoreceptora i drugih specijalizovanih receptora (npr. u srcu). Ovim
skladnim funkcionisanjem organskih sistema, upravlja regulator organskih funkcija (ROF)
direktno ili preko RTE kojim je povezan dvostrukom vezom. Na ovaj nain ROF, preteno
lociran u hipotalamikoj regiji, kome je nadreen mehanizam za koordinaciju regulativnih
funkcija (KRF), odreuje funkcionalno stanje i vri mobilizaciju (uvek po hijerarhijskom
redosledu u odnosu na zahteve) odreenih organskih sistema. Ti sistemi su: kardiovaskularni,
respiratorni, motoriki, gastrointestinalni, uropoetski, senzorni i dr. Za pojavu ANP-a odgovoran
je velik broj funkcionalnih sistema. Zapaeno je prilikom utvrivanja relacija da su najvee
izmeu ANP-a i kardiovaskularnog sistema, koji zajedno sa hematolokim ima odluujuu ulogu
u dinamikom objedinjavnju svih ostalih sistema, koji su odgovorni za pojavu ANP-a. Stimulusi
prispeli iz receptornih polja (R) uspevaju da aktiviraju ili inhibiraju odreene strukture mozga
(uvek selektivno), samo zahvaljujui postojanju mehanizma za aktivaciju (RA), koji odreuje
energetski nivo na kome funkcioniu svi sistemi, pa i motoriki. Ovaj uticaj na motoriki sistem
RA ima preko kinetikog procesora (KP) i KRF sa kojim je KP povezan dvosmernom vezom.
KP regulie i kontrolie transportne procese pri izvoeju neke motorike radnje, direktno
kontrolie i regulie rad efektorskog sistema (E). Preko RA, signali u KP dolaze i iz energetskih
mehanizama za regulaciju i kontrolu intenziteta ekscitacije (IE) i mehanizma za regulaciju i
kontrolu trajanja ekscitacije (TE) i iz KP u RTE, ili direktno u E. Signali iz IE i TE preko RA idu
i u ROF, a preko njega u RTE ili direktno u TS i LP. U svemu ovome veliku ulogu ima KRF,
koji koordinira funkcije razliitih subsistema i time odrava skladnost i ravnoteu funkcija pri
specifinim zahtevima. Mehanizam za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa (SRT) i
mehanizam za regulaciju trajektorije kretanja (RTK), imaju znaajan uticaj na motoriku
efikasnost, ali vie preko mehanizma za regulaciju trajanja ekscitacije (TE) sa kojim je SRT u
direktnoj vezi. Veze sa ANP-om su preko RTE, kako je to u modelu i prikazano.
5. Lokalni procesi (LP) odnose se na biohemijske procese, koji se odvijaju na nivou
miine elije. Informacije o stanju metabolizma (preko enzimskih, hormonskuh, puferskih
sistema, produkata metabolizma i dr.) prenose se preko specijalizovanih receptora (R) u regulator
aktiviteta (RA), koji dalje selektivno aktivira ROF, KRF ili/i KP, kako je to vezama prikazano u
modelu. Ovi mehnizmi preko RTE, reguliu energetske, reguliu elijski metabolizam preko TS
od kojih zavisi i nivo ANP-a. S obzirom na to da metabolizam zavisi i od egzogenih faktora
(parcijalni pritisci gasova u atmosferi, klima, ishrana, optereenje i dr.) oni, takoe, predstavljaju
ulazne informacije koje preko receptornih polja ulaze i utiu na strogo reguliue
transformacione procese u organizmu. Odgovorni su za pojavu ANP-a.
6. Miini (efektorski) sistem (E) moe da pokae viu efikasnost ,kao izlaz u odreenoj
sportskoj aktivnosti, samo onda ako je uz njegove povoljne morfoloko-strukturalne (vrste, broj,
distribucija i debljina miinih vlakana, broj mitohondrija i dr.) i biohemijske (aktivnost aerobnih
i anaerobnih enzima) karakteristike, stanje svih opisanih elemenata iz modela na viem nivou.
Motorika efikasnost u sportskim aktivnostima tipa izdrljivosti moe biti poveana samo
zahvaljujui podizanju efikasnosti u funkcijama svih navedenih mehanizama i sistema prikazanih
u modelu. Za postizanje eljenog stanja (vieg nivoa ANP-a), trenani proces mora biti usmeren
ka optimalnoj transformaciji svih elemenata iz modela.
Pored svega navedenog, ne smemo zaboraviti da uticaj na nivo ANP-a ima i stepen motivisanosti
za izvoenje odreene vrste motorike aktivnosti, iji intenzitet zavisi i od osobina linostikonativnih faktora. Motiv (kao i crte linosti) ima svoju fizioloku osnovu u prometu materija

(hormona i transmitera) u organizmu. Poveanje ili smanjenje tih materija menja i unutranje
konstante organizma (homeostazu), a time i ceo metaboliki proces. To predstavlja nadraaj za
specijalizovane receptore preko kojih dra putuje u centralni nervni sistem (CNS) i zahvaljujui
regulativnim mehanizmima, vri selektivno razdraenje strukture mozga. Zatim se aktivnost
usmerava ka ostvarenju eljenog cilja. Potvreno je da dobro motivisan sportista moe da
postigne vei VO2 max. i vii ANP, to znai vei intenzitet rada i njegovo due trajanje.
Specifinim fiziolokim testovima treba prikljuiti i posebne metrijski ispitane sociopsiholoke
testove.

Trening i anaerobni prag

Primena funkcionalnog dijagnostikovanja sportista predstavlja jedan od osnovnih uslova
uspenog sprovoenja trenanog procesa. S obzirom na to da je odreivanje aerobno-anaerobnog
praga od velike vanosti za trening (bilo koje sportske discipline, posebno discipline tipa
izdrljivosti), tj. za stalno aktuelni problem optimalnog doziranja trenanog optereenja,
potrebno je ovoj problematici posvetiti veu panju. Kod napora tipa izdrljivosti nije osnovna
determinanta maksimalna potronja kiseonika (VO2max) koju sportista moe postii, ve
znaajniju ulogu igra mogui nivo na kome se moe iskoristiti maksimalni aerobni kapacitet.
Procenat od VO2max-a sa kojim moe da se izdri jedno dugotrajno optereenje,
treningom se moe poveati i do 95%. Ovaj maksimalni nivo trajnog korienja O2, moe se
utvrditi preko odreivanja anaerobnog praga (ANP). Optereenje pri kome se dostigao ANP je
prano optereenje, tj. optimalno trenano optereenje za stimulaciju razvoja aerobnih
sposobnosti sportiste.
Treba razlikovati ANP i trenani prag jednog sportiste.
Trenani prag predstavlja individualno odreeni procentni nivo intenziteta od
maksimalnog na kome se treba trenirati da bi se ostvario eljeni nadraaj trenanim
operatorima (stimulusima procesa adaptacije organizma sportiste na vii, kvalitetniji nivo).
Evo jednog od primera izraunavanja trenanog praga kod sportiste koji ima maksimalni puls
200 otk/min, a puls u stanju mirovanja 52 otk/min. Ako eli da trenira na intenzitetu od 80%
svog maksimuma, onda je to za njega vrednost srane frekvence od 170 otk/min, prema formuli:
((max. puls - puls u miru) x 80% )) + 52 = trenani prag (170 otk/min)
Rezultati utvrivanja ANP kod sportiste (Katch & Weltman - 1969; Weltman et al.-1978;
Weltman & Katch-1979; Brdari-1986; Nikoli i Ili-1986; Fratri-1993, 1995, 1996, 1997,
2000, 2001, 2002, 2003. i 2004.) su pokazali da se bolja diskriminacija fizikih radnih
sposobnosti ispitanika moe postii odreivanjem i ANP-a, nego samo na osnovu podatka
VO2max. Ovi autori su nali da se fizika radna sposobnost moe proceniti na osnovu ANP-a,
izraenog bilo intenzitetom u WAT-ima, m/s, km/h, potronji kiseonika, %VO2max i dr.
Utvreno je da su osobe sa viim vrednostima ANP-a, fiziki spremnije od osoba sa niim
pragom i ako imaju iste vrednosti VO2max. Prilikom ispitivanja dobro treniranih sportista, velik
broj autora je utvrdilo da njihov ANP odgovara potronji VO2 od 80% VO2max, statistiki
znaajnu korelaciju izmeu VO2max i ANP-a i ukazali na to da bi sportisti sa visokim
vrednostima VO2max trebalo da imaju i visoke vrednosti ANP-a, tj. da se ANP javlja pri
intenzitetu rada koji zahteva vei procenat od VO2max (Keul-1970; Keul et al.- 1978;

Kindermann et al., 178; gajsl et al.- 1980; Skinner an McLellan.-1980;Olha et al.1980;Thorlandet al.-1980; Woswell.-1980; Brdari.-1986; Nikoli-1986; Ropret-1988; Fratri1993, 1996, 1997. i 2000.).
S obzirom na to da ANP procenjuje dominantno aerobnu efikasnost sportista, koja ima
znaajan uticaj na rezultat u gotovo svim sportskim granama (posebno tipa izdrljivosti) i
da se sportski trening najvie obavlja u intenzivnoj (aerobnoj, aerobno-anaerobnoj i
anaerobno-aerobnoj) zoni, odreivanje i primena ANP-a u treningu svih sportista ima
ogroman znaaj.

Uticaj treninga na anaerobni prag

Najznaajniji parametri u treningu, kao najbolji stimulusi za razvoj aerobne efikasnosti,
odnosno ANP-a su intenzitet i metoda ili nain treniranja (nain primene sredstava i
optereenja). Utvreno je da je nabolji stimulus onaj intenzitet, koji odgovara upravo nivou
ANP-a, a da optimalna kombinacija kontinuiranog (neprekidnog) i intervalnog metoda treninga
ostavlja najbolje efekte na aerobnu efikasnost (Poole and Gaesser-1985; Fratri-1993).
Utvreno je da neprekidni trening sa intenzitetom niim od ANP-a ima vei uticaj na
podizanje aerobnog praga (AP), a neznatni na podizanje ANP-a. Neprekidni trening sa
pranim intenzitetom ima znaajan uticaj na poveanje ANP-a. Razliite varijante
intervalnog treninga su imale i razliit uticaj na AP i ANP i pokazalo se da najbolje efekte
u smislu podizanja nivoa ANP-a, daje optimalna kombinacija ova dva metoda treninga.
Mnogi autori su ispitivali uticaj treninga izdrljivosti na promene ANP-a. Doli su do
zakljuka da trening utie na porast maksimalne aerobne moi i ANP-a izraenog kao potronja
O2 ili %VO2max. (Devis et al.- 1979; Rivera et al.-1980; Robinson & Sucec.-1980; Rusko &
Rahkila.-1980; Sady et al.- 1980; Brdari-1986; Fratri- 1993).
Trenani intenzitet, koji odgovara priblino ANP-u moe da traje najmanje 50 minuta.
Sportisti koji imaju sline vrednosti VO2max, a razliite vrednosti ANP-a razlikuju se u vremenu
odravanja odreenog napora. Sportisti sa viim ANP-om mogu due da odre napor na
zadatom intenzitetu (Stegmann et al.-1981; McLellan- 1982).
Intervalni trening sa primenom optereenja oko ANP-a moe da izazove pozitivne efekte
(poveanje do 22%) kako na aerobni, tako i na anarobni metabolizam za relativno kratko vreme
(6 nedelja sa uestalou treniga 5 x nedeljo u trajaju od 50 minuta). Ovi efekti su posebno
izraeni kod mlaih sportista (Hoffor et al.- 1990).
Lep primer uticaja dva tipa treninga na individualni anaerobni prag (IANP) predstavlja
istraivanje Keith-a i saradnika (1992.), koji su imali jednu kontrolnu i dve eksperimentalne
grupe. Prva eksperimentalna grupa je trenirala kontinuirano u trajanju od 30 min. intenzitetom
oko IANP-a (individualni anaerobni prag). Druga je trenirala, takoe, u trajanju 30 min. ali je
primenjivala naizmenino otereenje (7,5 min. rada na intenzitetu 30% niem od IANP-a i 7,5
min. sa intenzitetom 30% viim od IANP-a.). Kod sve tri grupe kontrola je izvrena posle 4 i 8
nedelja. Rezultati su pokazali statistiki znaajne razlike u nivou IANP-a, posle 4 i 8 nedelja
primenjenog treninga kod obe eksperimentalne grupe, dok ove razlike u kontrolnoj grupi nisu
bile statistiki znaajne. IANP izraen kao %VO2max kod prve eksperimentalne grupe se
poveao od 70,5% do 79,8%, a kod druge od 71,1% do 80,7%.

Utvreno je da kontinuirani i intervalni trening imaju sline efekte na poveanje laktatnog

praga, a da intervalni trening ima vei efekat na poveanje ventilatornog praga. Takvi rezultati
sugeriu da laktatni i ventilatorni prag reguliu razliiti mehanizmi i da se ne mogu uzimati kao
zamena u ocenjivanju stepena adaptacije na trening (Poole & Gaesser-1985).
Razliiti tipovi intervalnog treninga, koji se sprovodi na intenzitetu (visoko aerobnom)
poev od 85%VO2max-a i koji se progresivno poveava za 5% svake dve nedelje, pokazuju
sline promene u VO2max, laktatnom pragu i ventilatornom pragu. Najvee promene su u
laktatnom pragu (Burke et al.-1994).
Trening izdrljivosti sa optereenjem od 70-80%VO2max-a, 6 x nedeljno sa minimalo
30 minuta trajanja, ostavlja statistiki znaajne razlike za tri nedelje na VO2max i laktatni prag,
ali ne i ventilatorni prag (Gaesser & Poole- 1986).
Jedan od lepih primera koliko specifian trening ima uticaja na odreenu adaptaciju
kardiorespiratornog sistema i kakve se razlike pojavljuju kod razliitog naina testiranja,
predstavlja istraivanje Magel-a (1975.). On je prilikom primene 10-nedeljnog intervalnog
plivakog treninga (1h dnevno, 3 x nedeljno), uporedio VO2max, VE, FS, R i vreme rada sa
kontrolnom grupom, koja nije primenjivala ovakav trening. Razlike su bile signifikantne u korist
eksperimentalne grupe u svim parametrima, merenim u uslovima plivanja. Meutim, kada je
VO2max odreen na tredmilu (test tranja) razlike kod eksperimentalne grupe nisu bile
signifikantne!!!
Poreenjem rezultata trkaa i plivaa (Coory & Powers-1982.), koji su testirani na tredmilu i
specifinom plivakom testu sa elastinom gumom, pokazalo je da su trkai u testu na tredmilu
pokazali signifikantno vei VO2max od plivaa, dok su u plivakom testu ove razlik bile u korist
plivaa.
Sve ovo potvruje da registrovanje specifine reakcije organizma u pojedinim sportskim
aktivnostima ima najveu informativnu vrednost za optimalno doziranje optereenja na treningu
i da treba primeniti i usavriti one metode testiranja koje e ispuniti naveden uslov.

Anaerobni prag u funkciji upravljanja treningom izdrljivosti

Popularnost odreivanja ANP-a porasla je poslednjih godina, zbog praktine
upotrebljivosti za ocenjivanje stepena treniranosti (nivoa izdrljivosti), efikasnosti treninga
izdrljivosti, poveanja napredovanja sportista i za upravljanje treningom razliitog tipa
izdrljivosti.
Istaknuto je da u treningu izdrljivosti vrlo velik znaaj ima odreivanje pranog optereenja.
Budui da se intenzivan, dugotrajan miini rad vren u granicama optereenja, koja odgovaraju
pragu odvija u uslovima visoke stimulacije aerobnog metabolizma pri samo malom angaovanju
anaerobnih procesa. Takvo optereenje se smatra kao optimalno za razvoj aerobnih sposobnosti,
odnosno aerobne izdrljivosti sportista. to je vii ANP sportiste, to je vii obim i intenzitet
optereenja vren u toku dueg vremena bez narastanja koncentracije mlene kiseline u krvi i
time ulaska u zonu anaerobnog rada. Prano optereenje u treningu izdrljivosti se prihvata kao

efikasan nadraaj, jer izaziva odgovarajuu (optimalnu) adaptaciju miinih elija, neurohormonalnog i kardiorespiratornog sistema.
Osim za potrebe dijagnostike, veoma dobra strana odreivanja ANP-a u procesu upravljanja
trenigom izdrljivosti je njegova pogodnost za kontrolu treniranosti, tj. za ocenjivanje
efektivnosti primenjenog programskog sadraja u cilju razvoja izdrljivosti.
U poslednjih nekoliko godina sve vie je pokuaja da se objasne mnoge koncepcije, metodologije
i kriterijumi koji se koriste za odreivanje ANP-a kod sportista i da se ukae na njihov praktian
znaaj za trening izdrljivosti. U vezi sa tim postoje tri prilaza:
1. Metodoloki-usmeren na objektivizaciju preciznosti oznaavanja i odreivanja
pragova u laboratoriji (sa korienjem kompjuterske tehnike);
2. Nauni-koncentrie se na ispitivanje miinog metabolizma i mehanizama
kontrole ventilacije, kao moguih regulatora fiziolokih procesa, koji oznaavaju
pragove;
3. Utilitarni-koncentrie se na traenje zavisnosti izmeu pragova, fizike radne
sposobnosti organizma i specifinosti treninga.
U najnovijim istraivanjima primenjuje se odreeni integralni pristup koristei sva tri prilaza, ali
sa dominantnim utilitarnim svojstvom. Praktine (utilitarne) implikacije primene ANP-a u
treningu izdrljivosti su iroko prihvaene, s obzirom na to da omoguuju izbor optimalnih
trenanih optereenja, koja e se primenjivati u raznim periodima i ciklusima treninga. Na taj
nain e se najefikasnije upravljati treningom izdrljivosti.

Neinvazivni nain odreivanja ANP-a

Ventilatorni prag i R prag
Utvreno je da se neinvazivnim merenjem VO2, VCO2, respiratornog koeficijenta (R),
ventilacije plua (VE), parcijalnog pritiska ugljen-dioksida (PaCO2) i parcijalnog pritiska
kisonika (PaO2) tokom rada sa rastuim optereenjem moe odrediti pri kom nivou metabolizma
(VO2 ili %VO2max) nastupa acidoza-ANP.
Anaerobni prag, definisan kao intenzitet rada ili potronja O2, od koga poinje nelinearni
porast plune ventilacije (VE), poveanje %O2 bez promena %CO2 u ekspiracijskom
vazduhu, poveanje R-a i nagli porast mlene kiseline u krvi, mogue je odrediti praenjem
promena samo plune ventilacije iz minuta u minut pri progresivnom poveanju
optereenja. Pri tome, trajanje i veliina optereenja moraju da budu takvi da dozvole trajanje
rada od najmanje 8-10 minuta sa progresivnim poveanjem (Nikoli-1982.).
Rezultati istraivanja su potvrdili da se merenjem plune ventilacije moe odrediti momenat od
koga poinje porast laktata u krvi, tj. ANP. Ovo je neinvazivni nain odreivanja ANP-a naziva
se ventilatorni prag. Odreen je na osnovu odstupanja od linearnog porasta produkcije CO2 i
ventilacije u odnosu na porast potronje O2, uporedo sa poveanjem intenziteta rada. Ova
linearnost ide od 60% kod manje treniranih, a kod dobro treniranih sportista ak vie od 80%
maksimalnog radnog kapaciteta. Ustanovljeno je da se porast ventilacije (VE) dobro poklapa sa
porastom koncentracije laktata u arterijskoj krvi (Wassermann et al.-1973; Davis et al.-1976).
U ovakvom nainu kao ANP uzima se ono optereenje (puls, potronja O2, Wat-i, m/s, km/h) pri
kome je ventilacija poela nelinearno da se poveava u odnosu na poveanje potronje O2 u
radu.

Kao osetljiv kriterijum moe se uzeti i momenat poveanja VE/VO2-ventilatorni

ekvivalent za kiseonik, bez porasta VE/VCO2-ventilatorni ekvivalent za ugljen-dioksid
(Wasserman et al.-1973; Fratri- 1996).
Anaerobni prag je mogue odrediti i preko respiratornog kolinika (R). Naeno je da se R u toku
rada nije znatnije menjao, dok potronja O2 nije dostigao vrednosti od 1,2 l/min. Zatim je kriva
R-a naglo rasla sa poveanjem optereenja (za 0,28-0,45 R jedinica/l O2/min/l). Uporedo sa tim
rasla je i koncentracija laktata, dok je koncentracija bikarbonata opadala. Pri najveim
optereenjima koncentracija laktata se strmo poveavala, dok je R imao blai porast. Na osnovu
ovakvog procesa zakljueno je da su poveanje R-a i smanjenje bikarbonata posledice
metabolike acidoze. Zakljuak je da to se kasnije javlja strmi porast R-a, to je sportista bolje
pripremljen (Naimark et al.-1964; Wasserman et al.-1973; Fratri 1996).
Graf. Odreivanje anaerobnog praga (Wasserman i sar.- 1973; Nikoli- 1982).

Primer:
Fratri, (1993) je kod trkaa na 800m i 1500 m odredio anaerobni prag (ANP) na osnovu:

Kretanja krive minutnog volumena disanja-plune ventilacije (VE l/min);

Kretanje frekvence srca-FS (otk/min), uporedo sa poveanjem intenziteta optereenja
izraenog metrima u sekundi (m/s), 8 km/h (2,2 m/s), 10 km/h (2,7 m/s), 12 km/h (3,3
m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h (5,0 m/s), 20 km/h (5,5 m/s), uz
nagib od 2%. Drugo ponavljanje na 20 km/h uz nagib od 4%, a tree sa 6% nagiba;
Krivulje relativne potronje kiseonika (VO2 ml/kg/min);
Krivulja porasta respiratornog koeficijenta (RQ);
Krivulja kretanja maksimalne potronje kiseonika (VO2 l/min);
Porasta excesa ugljen-dioksida (VCO2 l/min);
Porasta relativne vrednosti kiseonikog srane frekvence (VO2/kg/FS).

Kao ANP uzeto je optereenje pri kome se ventilacija ili produkcija CO2 poela nelinearno
poveavati u odnosu na poveanje potronje O2 u radu. Testiranje je vreno na
kompjuterizovanom ergospirometru na tredmilu. Merena je i saturacija krvi kiseonikom (sat O2)
neinvazivnom metodom.
Graf. Neinvazivni nain odreivanja ANP-a. Osnovni kriterijum VE.

Tab. Vrednosti dobijene na ergo-spirometru sa tredmilom

Na osnovu dobijenih brojanih vrednosti parametara u tabeli i grafikim prikazom moe

se proceniti da se ANP nalazi na oko 80% VO2 l/min i na vrednosti FS oko 170 otk/min.
Funkcionalni rezervni kapaciteti su na prilino visokom nivou, to potvruje bradikardina
reakcija srca na dozirano optereenje diskontinuiranog tipa. Sportista ima dobar kapacitet
kardiorespiratornog sistema za kiseonik, budui da ima sposobnost poveanja potronje
kiseonika i na pulsu 190 otk/min. Dobri puferski kapaciteti omoguuju da ispitivani sportista
postie stabilno stanje na visokim vrednostima potronje kiseonika (oko 70% od maksimalne
potronje O2) na prilino visokim vrednostima frekvence srca od 160 otk/min. Ovo mu
omoguuje dui rad na optereenju koje zahteva potronju kiseonika sasvim blizu maksimalne.
Za visoku treniranost potreban je jo efikasniji minutni volumen disanja (VE l/min), koji e sa
istom veliinom obezbediti vie O2. On e to moi da ostvari ako obavlja treninge na nivou
ANP-a, tj. na vrednosti srane frekvence do 180 otk/min.

Metoda po Conconiju
Neinvazivna metoda po Conconiju, sastoji se u praenju frekvence srca u toku
progresivnog poveanja optereenja. Momenat od kojeg poinje odstupanje od linearnog porasta
vrednosti srane frekvence u odnosu na optereenje, uzima se kao ANP. (Vidi grafik)

Graf. Odreivanje anaerobnog praga Conconi-jevom metodom (Prema Janssen-1995).

Conconi je upotrebio postojeu korelaciju frekvence srca i intenziteta optereenja i

kao drugi istraivai pre njega, pronaao da kod aktivnostii veoma visokog intenziteta frekvenca
srca i intenzitet optereenja nisu linearno zavisni. Linearna zavisnost navedena dva parametra
prestaje u taki ANP-a, gde dolazi do skretanja krive vrednosti frekvence srca u desno. Krivina
oznaava maksimum brzine, koja se moe odravati dui vremenski period. Dalje poveanje
brzine prouzrokuje nagomilavanje laktata u krvi, budui da aerobno dobijena energija postaje
nedovoljna i ukljuuje se i anaerobni deo glikolize, iji je rad praen poveanim stvaranjem
mlene kiseline. Na osnovu navedene zakonitosti Conconi je u cilju utvrivanja ANP-a preko
frekvence srca, konstruisao testove kontinuiranog progresivnog optereenja. Ti testovi se mogu
izvoditi tranjem na tredmilu i stazi, plivanjem, vonjom bicikla na drumu i biciklergometra. Sve
ove, a i druge modifikacije testa zasnivaju se na principu postepenog poveanja optereenja, pri
kontinuiranom naprezanju.
Primer: Mandi i Fratri (1998) su na uzorku ispitanika koji su inili: 21 fudbaler, 9 triatlonaca
i 15 atletiara- uzrasta od 13 do 25 godina, primenili Conconi test tranja. Generalni cilj je da
se odredi stepen treniranosti na osnovu vrednosti frakvence srca i brzine tranja na nivou
anaerobnog praga (ANP), pri emu su date preporuke za optimalna trenana optereenja koja
e najefikasnije uticati na transformaciju funkcionalnih sposobnosti. Pre toga je izvrena
homogenizacija grupa prema vrednosti frekvence srca i brzine tranja na anerobnom pragu.
Za ocenu stanja treniranosti koriene su uoptene informacije o stanju treniranosti na osnovu
brzine tranja, pri kojoj je dostignut anaerobni prag (Janssen-1987), prikazane u donjoj tabeli.
Tab. Stanje treniranosti na bazi brzine tranja na nivou ANP-a

-------------------------------------------------------------------------------------Stanje treniranosti
Brzina na ANP (km/h)
-------------------------------------------------------------------------------------Vrlo loe
9.0
Loe
10.0
Proseno
12.0
Odlino
14.0

vajcarski ampion u maratonu

19.0

Svetski ampion u maratonu

23.0
--------------------------------------------------------------------------------------

Testiranje je sprovedeno na stadionu u jutarnjim satima. Pre poetka testiranja, ispitanici su

se zagrevali 15-20 minuta. Testirani su po grupama. Frekvenca srca registrovana je u toku
tranja i oporavka u 5-sekundnom intervalu na Polar Accurex Plus (pulsmetar) uz
memorisanje svih vrednosti srane frekvence, kao i prolaznih vremena.
Tempo tranja diktirala je osoba na biciklu sa ciklomasterom (brzinometrom), koja se kretala
brzinama odreenim po protokolu sa poveanjem brzine na svakih 200m. Za slabije trenirane i
mlae ispitanike, poetna brzina bila je 10,3 km/h (200m za 70 sekundi), dok su bolje trenirani
ispitanici poeli test brzinom od 12 km/h (200m za 60 sekundi). Na svakih 200m ispitanici su
memorisali prolazna vremena pritiskom na odreeno dugme na pulsmetru. Test se zavrio nakon
najmanje 1600m (8 prolaznih vremena), ili kada ispitanik nije moga vie pratiti diktiranu brzinu.
Memorisane frekvence srca i opti podaci preneti su u raunar i obraeni u programu Training
Advisor, u specijalnoj opciji Conconi testa.

Homogenizacijom vrednosti ANP celog uzorka, izraenih preko frekvence srca

formirane su tri grupe ispitanika:
-

Grupa A1-sa vrednostima FS na ANP-u ispod proseka (do 174 otk/min);

Grupa B1-sa prosenim vrednostima FS na ANP-u (175-184 otk/min);
Grupa C1-sa natprosenim vrednostima FS na ANP-u (preko 185 otk/min) za
testirani uzorak.
Identian postupak ponovljen je sa vrednostima ANP-a izraenih preko brzine tranja, pri emu
su dobijene sledee grupe tabela:
- Grupa A2-sa vrednostima brzine tranja ispod proseka (do 12 km/h);
- Grupa B2-sa prosenim vrednostima brzine tranja (12-14 km/h);
- Grupa C2-sa natprosenim vrednostima brzine tranja (preko 14 km/h) za testirani
uzorak.
Prema procentualnoj vrednosti ANP-a od maksimalne FS za grupe A1, B1 i C1 odreene su
pulsne zone (regenerativna zona, zona aerobnog ekstenzivnog optereenja, zona aerobnog
intenzivnog optereenja i zona anaerobnog optereenja). FS u okviru odreenih zona
predstavljaju preporuke za pravilno doziranje optereenja u zavisnosti od postavljenih ciljeva
treninga. Homogenizacijom celog uzorka ispitanika u odnosu na vrednost ANP-a izraenog
preko FS i brzine tranja dobijeni su podaci, koji pokazuju da via FS na ANP-u ne mora
ukazivati i na veu brzinu tranja pri kojoj je ANP postignut, a samim tim ni na vii stepen
treniranosti. Ovo upozorava da se FS ne moe uzeti kao odgovarajui diskriminativni faktor za
odreivanje stepena treniranosti uzorka ispitanika kao celine, po teoretskom modelu (via
vrednost FS na ANP-u ukazuje i na bolji stepen treniranosti).
Zbog toga je stepen treniranosti za ispitivani uzorak odreen prema brzini tranja, tj. intenzitetu
optereenja na kome je postignut ANP.
- Grupa A-sa stepenom treniranosti ispod proseka;
- Grupa B-sa prosenim stepenom treniranosti;
- Grupa C-sa natprosenim stepenom treniranosti za
testirani uzorak.
Pulsne zone odreene za grupe A1, B1 i C1 predstavljale su preporuku za optimalna trenana
optereenja za poboljanje odgovarajuih energetskih sistema. U okviru datih zona za celu
grupu neophodno je potovati individualne razlike.
Doneti su osnovni zakljuci

Sportisti sa istom vrednou FS na ANP-u ne moraju posedovati i isti stepen

treniranosti. Vii stepen treniranosti ima pojedinac koji je ANP postigao pri veoj
brzini tranja.
Pri praenju stanja treniranosti kod jednog sportiste, poveanje FS na ANP-u ukazuje na
poboljanje stepena treniranosti, budui da je praeno i poveanjem brzine tranja na ANP-u.
Na osnovu ANP-a izraenog preko FS mogu se odrediti pulsne zone i pomoi njih dozirati
optimalna trenana optereenja u zavisnosti od cilja treninga. Budui da se sve vie zahteva
individualizacija sportskog treninga, poznavanje i potovanje pulsnih zona predstavlja nunost u
savremenom trenanom procesu, kako bi se izbegle pojave pretreniranosti i iscrpljenosti
sportiste.

Conconi test protokol

Sl. Conconi test protokol za odreivanje ANP-a neinvazivnom metodom, preko srane frekvence.

. U primeru istraivanja Mandi i Fratri (1998.) je objanjen princip Conconi testa i nain
izvoenja.(vidi: Conconi metod).

Invazivni nain odreivanja ANP-a

Invazivni nain odreivanja ANP-a se odnosi na proceduru merenja koncentracije
laktata u krvi, mada su neki istraivai koristili i pH vrednost u oceni ANP-a. Ova metoda
podrazumeva uzimanje malih koliina krvi iz rese uha ili prsta za analizu. Danas u vreme visoke
tehnologije konstruisani su aparati za registraciju koncentracije laktata, vrlo praktini - malih
dimenzija, vrlo jednostavno se mogu upotrebljavati na samom terenu. (Vidi u poglavlju:
Trening-laktati, puls, VO2max). Na ovom mestu e se govoriti o odreivanju ANP iz krivulje
koncentracije laktata. Moe se rei da danas u odreivanju ANP-a preko krivulje koncentracije

laktata, postoje dve koncepcije u koje bi se mogle svrstati gotovo sve invazivne metode za
odreivanje ANP-a.
Prva koncepcija odreivanja ANP-a se odnosi na odreivanje onog intenziteta
optereenja kod kojeg se kod njegovog porasta prvi put pojavi poveanje koncentracije laktata u
krvi, tj. prvi neproporcionalni porast koncentracije laktata u krvi. Ovde se ubajaju sledei
kriterijumi za odreivanje pragova:
- Poetak porasta koncentracije laktata od prave linije-Laktatni prag, (Ivy-1980);
- Koncentracija laktata 2 mmol/l-Aerobni prag (Kindermann- 1979);
- Presecite dve prave linije-Laktatni prag;
- Presecite tangenti-Individualni anaerobni prag (Bunc- 1985).
Druga koncepcija odreivanja ANP-a se odnosi na odreivanje onog intenziteta kod
porasta optereenja kod kojeg su vrednosti koncentracije laktata jo stabilizovane, tj. taka posle
koje nastaje jasna hiperventilacija i brzo poveanje koncentracije laktata u krvi. Ovde se ubrajaju
sledei kriterijumi za odreivanje ANP-a:
- Koncentracija laktata 4 mmol/l-Anaerobni prag (Kindermann- 1979);
- Koncentracija laktata 4 mmol/l-On set of blood lactic acid (OBLA) (Sjodin i Jacobs1981).
Postoje i oni kriterijumi koji se ne mogu sasvim odreeno svrstati u jednu od navedenih
koncepcija, na primer:
- Taka poetka strmog padanja pH-Prag dekompenzacije metabolike acidoze ;
- Ekstrem parabole vrednosti pH-Prag acidoze (turm i Uaj-1987).
Svi ovi kriterijumi dobro procenjuju stanje izdrljivosti sportista, pa su nali veliku primenu u
sportskoj praksi. Izvesna prednost je data:
Individualnom anaerobnom pragu. Rezultati istraivanja su pokazali da je individualni
anaerobni prag (IANP) odreen preko krivulje laktata veoma precizan pokazatelj aerobne i
anaerobne sposobnosti sportiste. Iz ovakve laktatne krivulje mogu se dobiti najpreciznije
informacije o optimalnom trenanom optereenju (Brdari, Fratri).

Analiza laktatne krivulje i odreivanje ANP-a

Praenje toka zavisnosti koncentracije laktata u odnosu na optereenje, koje se
stalno poveava, omoguuje dobijanje laktatne krivulje. Praenjem kinetike promene
koncentracije laktata u krvi, tj. vrednovanjem krivulje laktata ustanovljeno je da je aerobni prag
(AP) onaj intenzitet rada, koji podie nivo laktata na 2 mmol/l. Daljim poveanjem optereenja
laktati porastu na 4 mmol/l. Taj trenutak-intenzitet rada je oznaen kao anaerobni prag (ANP).
To je momenat kada koncentracija laktata i poveanje optereenja nije linearnog, ve
eksponencijalnog karaktera. (Mader-1976).
Sl. Laktani prag kod netrenirane i trenirane osobe, faktori relevantni za nivo laktatnog praga (Prema Mcardle, W. et
all. - 1996).

Slika pokazuje dve laktatne krivulje, kod netrenirane osobe (puna linija) i trenirane osobe
(isprekidana linija). Momenat prvog naglog poveanja koncentracije laktata pri poveanju optereenja,
predstavlja laktatni prag. Vidi se da je to kod netrenirane osobe ve na 50% od maksimalnih mogunosti,
a kod trenirane 75%. Laktatna krivulja je pomerena u desno a taka preloma se deava na veem
optereenju. Jasno je da trenirana osoba ima mnogo vii nivo aerobne sposobnosti od netrenirane, jer se
kasnije (na veem optereenju) javlja poviena koncentracija laktata. Osnovni faktor ovih razlika su
manja potronja kiseonika kod netrenirane osobe.

Metoda Madera-dve deonice

Porast nivoa laktata u zoni iznad ANP-a javlja se u priblino linearnoj formi. Zato je po
Mader-u za bri i ekonominiji postupak dovoljna primena samo dva optereenja. Ovaj test se
sastoji u obavljanju prvog optereenja sa intenzitetom oko 80% od maksimalnog, na deonici
koja je uzeta za odreivanje ANP-a, a drugog sa intenzitetom od preko 90% od maksimalnog.
Intenzitet-brzina je odreena preko formule t = 1/V x najbolji rezultata, gde je "V" u prvom
optereenju 0.80, a u drugom 0.90 maksimalne brzine na deonici koja je uzeta u testu. Nakon
svakog optereenja, u drugoj minuti, uzima se kap krvi za analizu na laktate. Odmor izmeu
deonica iznosi 10 minuta.
Odreivanje ANP-a se vri na sledei nain:
Na apscisi se unese intenzitet rada (npr. m/s), a na ordinatu vrednosti laktata u mmol/l. U
ovaj koordinatni sistem se unose vrednosti laktata dobijene posle prvog i drugog optereenja.
Obe take se spajaju, a ekstrapolacijom na nie dobije se presek sa linijom nivoa laktata na
vrednosti od 4 mmol/l. Presek ovih linija je odredio intenzitet (koji se proita na apscisi) na
nivou ANP-a, za svakog sportistu posebno. Vidi grafik.
Graf. Odreivanje ANP-a metodom po Mader-u ( prema Mader et al-1996).

Odreeni ANP na nivou 4 mmol/l je hipotetske prirode, tj. nije najprikladniji za

precizniju ocenu ANP-a kod svakog pojedinca posebno, jer ne prati individualno stanje
ispitivanog sportiste. Potvreno je da dobro trenirani sportisti na izdrljivost postiu ANP na
nioj koncentraciji laktata od 4 mmol/l, a da slabije trenirani sportisti na izdrljivost mogu svoj
prag imati na viim vrednostima od 4 mmol/l laktata. Iz tih razloga postoji potreba da se prati tok
koncentracije laktata u odnosu na optereenje koje stalno raste (linearnu kombinaciju
eksponencijala kod svakog sportiste.) Da bi se dobila i vrednovala laktatna kriva u ravni,
sportistu treba opteretiti na minimumu tri nivoa stepenasto rastueg optereenja tipa ergostaze. U
prvom optereenju trebalo bi postii koncentraciju laktata od 2 mmol/l, u drugom optereenju
oko 4 mmol/l, a kod treeg bar 6 mmol/l laktata.
Ovakvo individualno odreivanje IANP-a se sprovodi metodom vrednovanja laktatne krive.
IANP se dobija presecanjem ose uglova laktatne krive u aerobnoj i anaerobnoj zoni, putem
utvrenih uglova koji zaklapaju odreeni deo krive i vodoravne ose optereenja. Ugao ()
predstavlja tangentu krive laktata u aerobnoj zoni i vodoravne ose optereenja. Ugao () ini
tangenta ove krive u anaerobnoj zoni i vodoravna osa optereenja. Empirijski utvren optimalni
odnos izmeu aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportista je kada ugao iznosi 3, a ugao =60
(vidi Hipotetski model ANP-a).
Graf. Nain odreivanja individualnog anaerobnog praga (IANP-a)

Primer:

Odreivanje laktatne krivulje i individualnog anaerobnog praga (IANP-a) vreno je kod

jednog atletiara, trkaa na srednje pruge i etiri studetna fakulteta fizike kulture. Korieno je
stepenasto rastue optereenje na tredmilu ergospirometra-Jaeger. Optereenja su bila: 8 km/h
(2,2 m/s), 10 km/h (2,7 m/s), 12 km/h (3,3 m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h
(5 m/s) i 20 km/h (5,5 m/s) uz nagib od 2%. Drugo ponavljanje na 20 km/h je bilo uz nagib od
4%, a tree 6%. Svako optreenje je trajalo 2 min. sa pauzom od 1min, radi uzimanja uzorka krvi
za odreivanje koncentracije laktata.
Iz krivulje laktata odreen je IANP i ocenjene aerobne i anaerobne zone. Dobijene vrednosti
laktata uzete za analizu krivulje, prikazane su u tabeli. Kod atletiara-srednjoprugaa IANP je
utvren na vrednosti 3,25 mmol/l laktata. Nagib krivulje u aerobnoj oblasti pokazuje ugao =5,
a nagib krivulje u anaerobnoj oblasti ugao =68. Brzina tranja pri dostizanju ANP-a je iznosila
17km/h (4,7m/s). Krivulja laktata kod drugog ispitanika D.Z. pokazuje da je on ANP postigao na
vrednosti od 3,8 mmol/l laktata i pri brzini od 13km/h (3,6 m/s). Aerobna oblast iznosi = 25, a
anaerobna =70. Trei ispitanik D.M. je ANP postigao na vrednostiod 4,4 mmol/l laktata, pri
brzini od 9km/h (2,5 m/s). Ugao =32. a =78. Student .Z. je IANP postigao pri koncentraciji
laktata od 4,3 mmol/l, pri brzini tranja 13,8km/h (3,8m/s). Nagib krivulje laktata u aerobnoj
zoni je =35, a u anaerobnoj =71. Peti ispitanik, student i aktivan srednjopruga, IANP je
postigao pri koncentraciji laktata od 3,5 mmol/l pri brzini tranja 16km/h (4,4 m/s). Ugao nagiba
laktatne krivulje u aerobnoj oblasti je iznosio =17 a u anaerobnoj =72.
Uporeivanjem dobijenih laktatnih krivulja i pragova moglo se uoiti da atletiar .R. ima
najbolje funkcionalne sposobnosti. Posebno ima dobro razvijenu aerobnu sposobnost, po kojoj se
mnogo razlikuje od ostalih ispitanika. U anaerobnoj oblasti kod njega postoje izvesni nedostaci,
ali u poreenju sa drugim ispitanicima ona je znaajno bolja. U obe oblasti postoje velike rezerve
s obzirom na dobru reakciju njegovog organizma na dozirano optereenje. Ispitanik S.T. je drugi
po kvalitetu funkcionalnih sposobnosti. Aerobna i anaerobna sposobnost mu je slabije razvijena
u poreenju sa ispitanikom .R. ali znatno bolje nego kod ostalih ispitanika. Vidi se dobra
reakcija na dato optereenje u aerobnoj oblasti i slaba u anaerobnoj. Naravno da bi se ovom
ispitaniku, kao aktivnom trkau savetovalo mnogo vie rada u zoni aerobno-anaerobnog prelaza,
kako bi uporedo harmonino razvijao obe oblasti.
Najslabije funkcionalne sposobnosti je pokazao ispitanik D.M. Njegova laktatna krivulja je
izuzetno strmog porasta kako u aerobnoj, tako i u anaerobnoj oblasti. Uglovi i koji su u
poreenju sa ostalim ispitanicima znatno vei, govore o slaboj funkcionalnoj pripremljenosti. To
se vidi posebno iz brzog dostizanja ANP-a na malom optereenju uz vie vrednosti laktata.
Ispitanici D.Z. i .Z. su slinih funkcionalnih sposobnosti, s tim to ispitanik D.Z. ima bolju
reakciju na optereenja u aerobnoj oblasti, a ispitanik .Z. u aerobno-anaerobnom prelazu. Iz
ovoga se moe jasno videti da se na osnovu poznavanja karaktera laktatne krivulje i IANP-a
moe izvriti vrednovanje trenanih optereenja i odreivanje optimalnog intenziteta optereenja
na treningu, a u cilju razvoja aerobnih, tj. anaerobnih sposobnosti.

Kombinacija neinvazivne i invazivne metode

Odreivanje intenziteta optereenja na bazi trenanog praga i IANP-a
Srana frekvenca je dobar pokazatelj stepena uloenog napora ali nije najprecizniji u
definisanju razliitog karaktera rada, ako se ne znaju njegove vrednosti u odreenim
metabolikim zonama (odreenim putem koncentracije laktata) i vrednosti na nivou ANP-a. Iz

tih razloga odreivanje trenanog intenziteta na bazi trenanog praga izraenog vrednostima
srana frekvence, moe biti daleko prikladniji i precizniji, ako se prethodno odredi ANP i iz
laktatne krivulje definiu odreene metabolike zone. Napomenuto je ranije da treba razlikovati
trenani od ANP-a. Trenani prag je individualno odreeni procentni nivo intenziteta od
maksimalnog na kome treba da se sprovodi trenano optereenje. Za odreivanje trenanog
praga moe se koristi metoda Karvonena, po kojoj se najpre utvrdi maksimalna srana
frekvenca-odreuje metodom testa "do otkaza" (vidi poglavlje: Trening, laktati, puls i VO2max).
Od maksimalne srane frekvence se oduzima srednja vrednost od tri merenja srane frekvence u
miru, ime se dobija rezerva srane frekvence. Rezerva srane frekvence se mnoi sa eljenom
vrednou relativnog intenziteta (%) i na taj rezultat se dodaje vrednost srane frekvence u stanju
mirovanja. Dobijena vrednost srane frekvence predstavlja trenani prag za eljeni intenzitet.
Pored trenaog praga potrebno je odrediti i IANP (po metodi Bunca-1985). Od
ergospirometrijskih i metabolikih parametara vano je odrediti i relativnu potronju kiseonika
(VO2 ml/kg/min) i respiratorni koeficijent (R).
Primer:
Kod jednog trkaa na srednje pruge (Fratri-1993) trenani prag je odreen na osnovu sledeih
vrednosti parametara:
-

Maksimalni puls-200 otk/min;

Puls u miru-52 otk/min;
Rezerva srane frekvence-148 otk/min;
Rezerva srane frekvence x 80% -118 otk/min;
Trenani prag (118+52)-170 otk/min.

Individualni anaerobni prag je odreen na osnovu laktatne krive po metodi Bunca. Laktatna
kriva je dobijena merenjem koncentracije laktata (LA mmol/l) u arterijskoj krvi uzetoj iz rese
uha, u jednominutnoj pauzi izmeu stepenasto rastueg optereenja na tredmilu, sa trajanjem od
po dva minuta. IANP je dobijen presecanjem ose uglova laktatne krive u aerobnoj i anaerobnoj
zoni.
Ergospirometrijski i metaboliki parametri (VO2 ml/kg/min, R i FS) mereni su na
kompjuterizovanom ergospirometru-Jaeger tredmilu, kao ergometru koji je registrovao vrednosti
parametara svakih 30 sek. Optereenje na tredmilu je bilo sledee: 8 km/h (2,2 m/s), 10 km/h
(2,7 m/s), 12 km/h (3,3 m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h (5,0 m/s), 20 km/h
(5,5 m/s), uz nagib (inklinaciju) trake od 2-6%.

Iz brojanih vrednosti u tabeli jasno se vidi koje su vrednosti srane frekvence za odreeni
relativni intenzitet. tj. do kojih vrednosti u toku rada treba podizati puls da bi se ostvario eljeni
intenzitet optereenja (%).
Evidentno je da je na nivou srane frekvence od 163-170 otk/min, dostignuta brzina tranja od
4,4-5,0 m/s, to je ustvari ANP za sportistu koji je na nivou 75-80% intenziteta optereenja
VO2max.

Intenzitet
(%)
50
55
60
65
70
75
80
85
90
95
100

Brz.tr.
m/s
2.7
2.7
3.3
3.3
3.8
4.4
5.0
5.5
5.5
5.5
5.5

LA
Mmol/L
1.5
2.0
2.0
2.0
2.0
4.0
4.0
6.0
12.0

VO2
ml/kg/min
29.7
33.3
36.4
39.5
42.5
42.5
48.6
51.6
54.6
57.6
60.7

RQ
.93
.98
1.00
1.01
1.02
1.1
1.15
1.2
1.28
1.32
1.32

ANP

+
+

Puls
Otk/min
126
133
140
148
155
163
170
177
185
192
200

Ako sportista eli da u trenanom procesu povea aerobno-anaerobne sposobnosti, on mora da

trenira na nivou ANP-a i neto iznad njega. Na osnovu brojanih vrednosti u tabeli i kriva na
grafikonima vidi se da su ta optereenja za sportistu, koja podiu puls na 165-175 otk/min., sa
brzinom tranja oko 5,0 m/s, to je oko 80% VO2max. Ako eli da razvija samo (dominantno)
aerobne sposobnosti, mora da trenira ispod nivoa ANP-a u zoni aerobnog praga (AP) i aerobnoanaerobnog prelaza. Puls ne sme da prelazi iznad 165 otk/min, niti sme da bude nii od 145
otk/min, jer se u prvom sluaju ulazi u zonu sa pojaanim anaerobnim radom, a u drugom
nadraaj je previe mali da bi izazvao adaptaciju, tj. poveanje aerobnih sposobnosti. Trening za
razvoj anaerobnih sposobnosti mora biti intenziteta 85%, na pulsu preko 175 otk/min, sa
potronjom kiseonika od 90% i vie. Optimalni intenzitet za stimulaciju aerobne efikasnosti je na
nivou ANP-a, pri pulsu od 165 otk/min. Ovakvim radom e pomeriti ANP na vii nivo i stei
dobru bazu za razvoj specifine anaerobne sposobnosti.
Na osnovu laktatne krive IANP je utvren na nivou koncentracije laktata od 3,25 mmol/l. Nagib
krive u aerobnoj zoni je = 5, a u anaerobnoj = 68, to ukazuje na solidno razvijenu aerobnu
sposobnost i nedostatke u anaerobnoj. U cilju smanjenja ugla , sportista treba da trenira na
intenzitetu koji ga "uvodi" u anaerobno-aerobnu metaboliku zonu. To su optereenja koja
podiu koncentraciju laktata u krvi preko 10 mmol/l sa pulsom preko 175 otk/min.
Iz krive trenanih pragova vidi se koje su vrednosti srane frekvence u odreenim zonama, koje
treba dostii u treningu da bi se stimulisao razvoj eljene sposobnosti, kao i koje su to brzine
tranja za eljeni relativni intenzitet (%). Na osnovu ovoga se moe videti kako vrednosti srane
frekvence mogu biti pouzdani parametar za utvrivanje intenziteta trenanog optereenja. U
prvom redu je neophodno utvrditi, putem ANP-a, nivo specifine pripremljenosti, a zatim
individualno odrediti one vrednosti srane frekvence, koje vre optimalnu adaptaciju na eljeni
nivo u odreenom vremenskom periodu.

Saetak
Neto o koncepcijama pri odreivanju anaerobnog praga
U dosadanjim koncepcijama i metodama za odreivanje ANP-a postoje dva kljuna
faktora od posebne vanosti za trenanu praksu, koji ujedno predstavljaju najei izvor
protivurenosti i pogrenih informacija. Jedan se odnosi na pokazatelje (kriterijume), koji se
primenjuju za odreivanje ANP-a, a drugi je u vezi za primenjenim optereenjem (test
protokol), tj. za veliinu i trajanje intenziteta u kontinuiranom i diskontinuiranom radu. Kod
diskontinuiranog rada esto je diskutabilno trajanje intervala odmora od koga mnogo zavisi
dinamika i veliina metabolikih promena, koje se registruju i uzimaju kao kriterijum. Ovo
ukazuje da ni jedan ni drugi nisu potpuno usavreni, mada sve koncepcije i metode za
odreivanje ANP-a imaju svoje visoko aplikativne vrednosti. Naravno neke vie, a neke manje,
sve u zavisnosti od cilja kome slue rezultati testiranja.
Dosadanja istraivanja su pokazala da su sve dosadanje koncepcije i metode za odreivanje
ANP-a dovoljno dobre, ali da se objektivnije i preciznije ANP moe odrediti samo ako se primeni
adekvatna kombinacija vie metoda.
Ako se bilo koji od parametara, odnosno pokazatelja (kao kriterijuma), uzme pojedinano u
proceduri utvrivanja ANP-a, onda je oigledna razlika u njihovoj upotrebljivosti za korektnu

dijagnozu zone aerobno-anaerobnog prelaza, a u cilju utvrivanja specifine izdrljivosti. S

obzirom na to da u mnogim sluajevima u njihovoj dinamici promena u toku optereenja
nisu utvrene znaajne povezanosti, kao na primer izmeu: VE i LA, LA i FS, FS i VO2,
LA i VO2, VE i FS, pH i FS, BE i FS, R i FS i dr. Iz ovog razloga potrebno je pratiti
istovremeno vei broj parametara, tj. pokazatelja stanja vie funkcionalnih sistema u razliitom
acido-baznom stanju organizma, registrovanim na vie naina (metoda), utvrditi njihove relacije
i dinamiku promena na nivou ANP-a.
Od do sada najee primenjivanih parametara (kao to su VE, VE/O2, VE/CO2, FS, R,
eksc.CO2, pH, BE, VO2, LA), pokazalo se da samo laktatna krivulja najadekvatnije odraava
aerobne i anaerobne procese. Ovo ukazuje da u cilju to objektivnije dijagnoze treba koristiti
takvu aparaturu i takve procedure, koje omoguuju praenje vrednosti veeg broja pokazatelja
istovremeno, uz vezivanje za dinamiku kretanja laktata (karakter laktatne krivulje), koja je
direktno zavisna od primenjenog optereenja. Zbog toga, kako su istraivanja pokazala,
odreivanje individualnog anaerobnog praga (IANP) prua mogunost za najtaniju ocenu
pripremljenosti sportiste, posebno za discipline tipa izdrljivosti. Ranije utvrena vrednost
od 4 mmol/l laktata ne uzima u obzir individualne razlike, pa moe doi do pogrenih ocena u
pojedinim sluajevima. Da bi se ovakve greke izbegle uvek kada je mogue treba odrediti
laktatnu krivulju i IANP. Ovo posebno ima znaaj za dodatno dobijene informacije o optimalnim
trenanim optereenjima.
Kada je re o samom nainu-metodi za odreivanje ANP-a, pokazalo se da se posebna panja
treba obratiti na trajanje i dinamiku intenziteta optereenja pri registrovanju vrednosti
laktata. Oni imaju snaan uticaj na karakter laktatne krivulje, to moe da bude izvor greke
pri odreivanju ANP-a. esto velike greke nastaju zbog ubrzanog testiranja, tj. primenjenog
veeg intenziteta optereenja kraeg trajanja. Ovo je izraeno u situacionom (terenskom)
testiranju, kada se za odreivanje ANP-a koriste krae deonice sa veim intenzitetom (npr. u
tranju krae od 1200m, u plivanju krae od 400m). Skreenjem deonice i poveanjem
intenziteta (brzine), dobija se razliita lokacija ANP-a. Vei intenzitet i krae trajanje pokazuje
vii ANP na 4 mmol/l laktata (npr. u plivanju korienjem deonice od 200m dobija se vii ANP u
odnosu na 400m, a korienjem deonice od 150 i 100m jo vii). Ovo se deava zbog poznate
injenice da do izjednaavanja koncentracije laktata u miiima i krvi treba da proe due vreme.
Nepotovanje tog uslova, dovodi do razliitih rezultata u veliini ANP-a procenjenog preko
dinamike kretanja laktata. Neophodno je da se u proceduri za utvrivanje ANP-a preko vrednosti
laktata, utvrdi intenzitet i vreme trajanja rada i izmeri vreme za koje se izvri maksimalno
"ispiranje" laktata iz miia u krv.
Pri odreivanju ANP-a direktnim praenjem koncentracije mlene kiseline u krvi, preporuuje se
da svako optereenje traje bar tri minuta. Smatra se da za tano odreivanje ANP-a optereenja,
koja stalno progresivno rastu treba da traju 4-5 minuta. Zbog (ve istaknutog) vremena, koje
treba da proe da koncentracija laktata u krvi dostigne maksimalne vrednosti, krae trajanje
optereenja izazvae precenjivanje ANP-a u odnosu na intenzitet rada ili VO2. Sportista e
obavljati rad veeg intenziteta nego to e to odgovarati nivou laktata u uzorku koji je pri tom
intenzitetu uzet, jer ta koncentracija laktata odgovara stanju organizma koje je vladalo pri
predhodnim intenzitetima rada (Nikoli-1995; Fratri-1998).
U svrhu ekonominijeg i breg odreivanja ANP-a u terenskim uslovima, mogu da poslue
metode izvedene iz direktnog naina. Kod direktnog naina potreban je dui vremenski period,
vei broj ponavljanja na razliitom optereenju i uzimanje veeg broja uzorka krvi (preko 6),
kako bi se tano ragistrovao momenat naglog porasta koncentracije laktata. Taj porast se javlja

u priblino linearnoj formi u zoni iznad ANP-a (od vrednosti 4 mmol/l laktata), ako je
optereenje pravilno (postepeno) dozirano. U ovakvom sluaju je dovoljna primena manjeg broja
ponavljanja. Po metodi Madera (dve deonice) dovoljna su dva optereenja, s tim to prvo mora
da bude oko ANP-a, a drugo znatno vie.
Kao jedan od zakljuaka mogla bi se navesti potreba utvrivanja jedinstvene metodologije
odreivanja ANP-a u situacionim uslovima, u pojedinim sportskim granama i
disciplinama. U prvom redu zato da bi rezultati mogli biti meusobno uporedivi i direktno
aplikativni u sportsku praksu.

Studijska pitanja:
1. Objasni pojam anaerobnog praga (ANP).
2. ta je homeostaza?
3. Kada nastaje acioza, a kada alkaloza u organizmu?
4. Objasni poremeaj acido-baznog statusa tokom optereenja.
5. Opii tehnoloki proces odreivanja ANP-a.
6. ta je trenani prag i kako se odreuje?
7. Kakav je uticaj treninga na ANP?
8. Koji su invazivni, a koji neinvazivni naini odreivanja ANP-a?
9. ta je individualni anaerobni prag (IANP)?
10. Objasni Conconijev metod odreivanja ANP-a.
11. ta je laktatna krivulja i koji je njen znaaj u treningu?

POGLAVLJE XV

STRES I ADAPTACIJA U SPORTSKOM TRENINGU

Uspeh ne dolazi sam od sebe. On ima svoju cenu koju emo, ako ga elimo, platiti!!
Savet: Koja god da je cena-platite je!!
Neuspeh dolazi sam od sebe ali njegova cena je mnogo vea. On ne pita, hoemo li da je
platimo.
N.anak

Kljuni termini
----------------------------------------Stres i koncepcije o stresu
Trenani i takmiarski stresori
Psihoneuroendokrini procesi u stresu
Adaptacija
Akutni, prolongirani i kumulativni efekti
Principi adaptacije
. postupnost
. specifinost
. individualnost.
. superoptereenje
. reverzibilnost dejstva
. pozitivno uzajamno dejstvo

. konsekutivna adaptacija
. ciklinost

Osnovni pojmovi o stresu

ngleska re stress oznaava veliki pritisak, naprezanje, napor. Prema Hans Selye-u
stres je opta reakcija, tj. skup nespecifinih reakcija organizma na bilo koji zahtev
za prilagoavanjem izmenjenim uslovima spoljanje sredine. Cilj je odravanje
unutranje homeostaze, koja je neophodna za preivljavanje. Selye je ovu reakciju nazvao
"optim adaptacionim sindromom". ovek raspolae brojnim specifinim adaptivnim
mehanizmima. Oni tite homeostazu organizma, koju neprekidno ugroavaju razni inioci kako
iz spoljanje, tako i iz unutranje sredine. Korienje ovih pojedinanih adaptivnih mehanizama,
specifinih u odnosu na odreene inioce (u ovom sluaju trenana optereenja), naziva se
stresom. inioci koji izazivaju stres Sejye je nazvao stresorima.
Trenana i takmiarska optereenja su takvi stresori, koji svoje delovanje ispoljavaju na
integralni biopsihosocijalni status sportiste sa dominantnim uticajem na telesne (bioloke)
funkcije organizma, dovodei do takvog adaptacionog sindroma, koji omoguuje
funkcionisanje organizma pri znatnim promenama homeostaze.

Savremene koncepcije o stresu

Selye je jo 1945. godine zakljuio da pored brojnih stesora (povrede, niska i visoka
temperatura, hipovolemija, strah, infekcije i dr.), veliko fiziko optereenje izaziva opti
adaptacioni sindrom, kao rezultat prilagoavanja organizma na dugotrajno delovanje stresora.
Selye je utvrdio da opti adaptacini sindrom ima tri sukcesivna stadijuma:
-

Stadijum alarma (od trenutka delovanja stresora-stimulansa na koje

organiozam nije adaptiran);
Stadijum otpora (u kojem se organizam adaptira); i
Stadijum iscrpljenja-sloma odbrambenih snaga organizma (kada moe doi do
patolokih procesa pa i smrti).

U trenanom procesu drugi stadijum odgovara optimalnom optereenju, kao stresoru koji
dovodi do adaptacije. Trei stadijum se javlja prilikom preoptereenja hroninog tipa i pri
korienju raznih farmakolokih sredstava.
Selye je doao do zakljuka da se opti adaptacioni sindrom odvija preko osovine, koju ine
hipofiza i kora nadbubrenih ljezda, to je praeno porastom kortikosteroida u plazmi. Danas
znamo da je i hipotalamus ukljuen u ovu osovinu. Trenana optereenja posebno aktiviraju
osovinu hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrenih ljezda. Cannon je jo 1927. godine

utvrdio da je u stresu angaovana osovina, simpatikus-medula nadbubrenih ljezda, koja se

naziva reakcija "Cannona". Posledice ovakvog stresa su fizioloke promene, koje se vide u
klasinom reagovanju tipa borba ili bekstvo. Ova reakcija je prisutna pri sportskom takmienju,
kada organizam pokazuje integralne reakcije na dejstvo adrenalina i noradrenalina i viscelarno
prilagoavanje koje je njima izazvano. Pri tome se javljaju oscilacije regulatornih biolokih
mehanizama, kao to su: arterijska hipertenzija ili hipotenzija, tahikardija, hipertermija,
hemokoncentracija, modifikacija kapilarne propustljivosti, varijacije glikemije, alkalne rezerve
hlora i natrijuma u krvi, itd. Istraivanja su pokazala da se stresne reakcije u trenanim i
takmiarskim uslovima ne mogu svesti samo na opisane stereotipne promene i procese, nego da
postoje razliiti obrasci psihikih, neuroendokrinih, imunolokih i drugih promena o kojima e
biti rei u daljem tekstu.
U procesu treninga psihosocijalni stresori su bili prilino zanemareni. Danas im se poklanja sve
vea panja, zbog toga to u vrhunskom sportu oni mogu biti vrlo snani i mogu dovesti do
ozbiljnih posledica.
Lazarus i Folkman (1984.) definiu stres izazvan psihosocijalnim iniocima, kao poseban odnos
osobe sa okolinom. Ovde se ve vidi da u trenanom procesu nije re samo o prosto reagovanju
na delovanje stresora (trenanog optereenja). Ovo ujedno i predstavlja prednost u odnosu na
Selyev model.
Ove postavke su omoguile da se bolje sagleda sutina stresa i njegova zavisnost ne samo od
stresa, nego i od karakteristika linosti. Utvreno je da je stresna reakcija vea, ukoliko su i
emocije jae. Postoje velike individualne razlike u reagovanju, ak i na iste stresore istog
intenziteta (npr. isto trenano optereenje), tako da je stres visoko personalizovan proces.
Uzimajui u obzir jedinstvenu i nedeljivu psiholoku, socijalnu i bioloku prirodu ovekovog
bia, stres se najbolje i najtanije definie kao celovit biopsihosocijalni odgovor organizma na
delovanje bilo kojih stresora, koji ugroavaju i remete njegovu homeostazu. Komponente ove
opte adaptivne reakcije utiu jedna na drugu. Njihova sloena interakcija ostvaruje se
dvosmernim mehanizmima izmeu psihe, nervnog, endokrinog i imunolokog sistema. Novi
holistiki,
multidisciplinarni
i
interdisciplinarni
pristup
prouavanju
stresapsihoneuroendokrinoimunologija stresa, poeo je da se primenjuje pre petnaestak godina. Iz
dana u dan, sve bolje osvetljava sloene procese stresa u sportu-trenanim i takmiarskim
uslovima.

Karakteristike trenanih i takmiarskih stresora

Stresori u sportu su kako je ve istaknuto, biopsihosocioloke prirode sa dominantnim
posledicama na bioloki integritet organizma sportiste. Trenani stresori (u prvom redu
optereenja) u vrhunskom sportu su danas visokog intenziteta i dugog trajanja. Tu postoji velika
opasnost od nepovoljnog ishoda, tj. pada (sloma) adaptacionih snaga organizma, pojave
pretreniranosti i raznih patolokih poremeaja. Pored ovoga, trenani stresori nikada ne deluju
pojedinano ve udrueno, pa se jo bre mogu iscrpeti adaptivne sposobnosti organizma,
ukoliko intenziteti i trajanje tih stresora preu prag optimalne adaptcije. Cilj u trenanom procesu
je upravo da akumulacije stresogenih situacija dovedu do porasta tolerancije na nepovoljne
uslove funkcionisanja organizma, tj. do adaptacije na vii nivo funkcionisanja.
To je jedino mogue preciznim kontrolisanjem intenziteta i trajanja stresora na organizam
sportiste. Mnoge od stresogenih situacija (posebno na takmienjima) se ne mogu izbei, niti se

mogu predvideti (da bi se sportista uspeno konfrontirao sa njima u situacionom treningu), pa se

situacija jo vie komplikuje.
Sportisti koji su manje otporni na stres, esto se koriste raznim obrascima ponaanja,
koji mogu biti manje ili vie tetni (npr. neuredan reim ivota, nedovoljno uzimanje hrane,
nespavanje, preterano zamaranje, upotreba alkohola, lekova i droga i sl.).
Sportisti koji efikasno savlauju stresogenu situaciju imaju takav stil ponaanja, koji
im omoguava da brzo shvate i realno procene situaciju; prihvate konfrontaciju s njom; ovladaju
sobom i svojim postupcima; naprave analizu, dobro osmisle, planiraju naporne aktivnosti;
sposobnost da trae i prihvate adekvatnu pomo (savete); sposobnost da koriguju svoje
ponaanje. Ovakvi stilovi ponaanja zavise od linosti i predstavljaju osnovu su za uspeno
savladavanje stresnih situacija i efikasan proces adaptacije.

Psihoneuroendokrini procesi u stresu

Psihoneuroimunoloka istraivanja stresa su ukazala na niz interesantnih i vrlo bitnih
pitanja u trenanom procesu, kao visoko specijalizovanom adaptacionom procesu. Odgovori na
ta pitanja jedino se mogu dobiti multidisciplinarnom saradnjom neuronauka, psihologije,
endokrinologije, imunologije, genetike i dr. sa kineziologijom sporta preko organizovanih
integralnih laboratorija.
Danas se koristi termin psihoneuroimunologija, mada je sa stanovita procesa koji se deavaju
pri trenanim naporima, ispravnije govoriti o psihoneuroendokrinoimunologiji, jer je re o
dvosmernim interakcijama psihikih, nervnih, endokrinih i imunolokih procesa. U pitanju je
holinistiki pristup u istraivakom i praktinom radu u sportu, koji zahteva multidisciplinarnu i
interdisciplinaranu saradnju.
Psihoneuroendokrinoimunoloka istraivanja pretreniranosti u sportu (kada stresogene
situacije nisu kontrolisane, bilo iz razloga da objektivno nije bilo mogue ili se nisu ni inili
pokuaji u tom smislu) su pokazala patoloke poremeaje (npr. slabije uzimanje hrane, gubitak
telesne teine, poveanje nivoa plazmatskog kortizola, imunoloki deficit, depresija i razne
somatske bolesti), to sve potvruje viestruka inegralna dejstva trenanih stresora na celokupan
antropoloki status sportiste.
Centralni nervni sistem i imuni sistem, komuniciraju preko neuroendokrinog sistema i
tesno su ukljueni u adaptacione procese organizma, izazvane biolokim i psihosocijalnim
stresorima. Razmatrajui neuroendokrini odgovor na stres (na dejstvo stresora) Borysenko
(1984) ovaj odgovor razlae na sledee faze:
-

Stresni stimulus se prenosi do modanog korteksa i dalje do limbikog sistema;

Limbiki sistem prenosi emocionalne informacije u hipotalamus, iji je primaran
zadatak da regulie homeostazu;
Neurosekretorne elije hipotalamusa se stimuliu i oslobaaju male neuropeptide,
koji putuju do hipofize i drugih delova mozga;
Neuropeptidi kao prenosioci poruka moduliu oslobaanje hormona, kao to je
ACTH (adenokortikotropni hormon);
ACTH pojaava neprijatan signal izazvan oslobaanjem potentnih aktivnih
kortikosteroida iz kore nadbubrene ljezde;

Hipotalamini neuroni istovremeno pojaavaju aktivnost simpatikih grana

autonomnog nervnog sistema;
Pojaana aktivnost simpatikusa izaziva sekreciju kateholamina, tj. adrenalina i
noradrenalina iz nadbubrene lezde.

To uzrokuje oslobaanje osam dodatnih hormona.

Kortikosteroidi i kateholamini smanjuju efikasnost imunolokog sistema putem inhibicije
makrofaga i limfocita.
Posledica navedenih procesa je poveana osetljivost i rizik za pretreniranost. Iz ovoga se
vidi da se integralno dejstvo trenanih stresora ogleda u sloenim fiziolokim promenama
organizma sportiste, nastalim interakcijskim dejstvom neuroendokrinih mehanizama,
psihe i imunog sistema. Ovo govori da trenani stresori dovode do znatne aktivacije
sistema
hipotalamus-hipofiza-kora
nadbubrenih
ljezda,
sa
psihoneuroendokrinoimunolokim odgovorom, koji moe biti pozitivan (vii stepen
adaptacije) ili negativan (pretreniranost-slom adaptacionih sposobnosti).

Linost sportiste i reakcija na stres

Linost sportiste predstavlja jednu od znaajnih komponenata, koje odreuju tok i ishod
stresne reakcije. U skladu sa konceptom sportiste kao biopsihosocijalnog jedinstva, linost
sportiste se shvata kao relativno kohezivan i promenljiv sklop konativnih karakteristika (kao
anksioznost), psiholokih osobina (miljenje, afektivno reagovanje, inteligencija, ponaanje i
mnoge druge) i niza drugih socijalnih i biolokih karakteristika. Otpornost prema stresorima
zavisi od raznih karakteristika linosti, kognitivnih i afektivnih karakteristika, od njene
psiholoke organizacije i dominatnih mehanizama odbrane, kojima se slui u stresnim
situacijama. Inteligentniji sportisti bolje i objektivnije procenjuju stresnu situaciju i sopstvene
mogunosti konfrontiranja s njom. Od ovoga pravila ima i mnogo odstupanja. Afektivno
reagovanje i sposobnost kontrolisanja sopstvenih afekata u mnogim situacijama su od
odluujueg znaaja. Neki autori tvrde da postoji "linost sklona stresu" (Forbes-1979). Ovu
linost karakterie neprekidna kompetitivnost, kompulzivan rad, nemogunost oputanja,
multiple polifazne misli, monologizirajua konverzija, perzistirajua elja za dostignuima i
gratifikacijama iz spoljanje sredine, ljutnja i hostilnost prema uspenijima. Kod ovakvih
sportista nije teko prepoznati i narcistike karakteristike.
Sportisti moraju biti otporniji na stresogene situacije. To podrazumeva da imaju sposobnost
vladanja sobom, kao i elastinost adaptacije (irok raspon adaptacionih sposobnosti).

Adaptacija
Sportski trening treba posmatrati kao proces usmerene-specifine adaptacije
(prilagoavanja) organizma sportiste na uticaj trenanih optereenja. Usmerenost i veliina
adaptacionih procesa, predstavlja odgovor na primenjena trenana optereenja i odreuje
trenani efekat. Veliina uticaja trenanih optereenja na organizam zavisi od primenjene
doze i njenih karakteristika: intenzitet i trajanje (obim) rada, broj ponavljanja, veliina i karakter
odmora izmeu ponavljanja i tipa trenanih sredstava (vebi). Kumulativni efekat (adaptacija)

primene svakog tipa i karaktera optereenja ogleda se u strogim ciljanim fiziolokim i

biohemijskim promenama u organizmu, koje omoguavaju da sportista obavi veu mehaniku
(motoriku) efikasnost.
Adaptivne sposobnosti svake individue su genetski ograniene i razliite. One su razliite za
razne vrste i intenzitete stresora (trenanih nadraaja), tj. razne vidove stresnih situacija. Postoje
kako opte, tako i specifine adaptacije na odreene stimuluse. Direktno ispitivanje dimenzija
adaptivne reakcije nije mogue, pa se o njima zakljuuje posrednim putem sa odreenim
stepenom sigurnosti.
U trenanom procesu vano je odrediti takve kriterijume specifine adaptacije, preko kojih
emo moi na najbolji (optimalnu) nain upravljati i uticati na proces adaptacije. Precizno i
objektivno ocenjivanje reakcije-adaptacije organizma na trenane nadraaje, svrstava se u
najtee probleme upravljanja treningom. U dananje vreme dat je veliki akcenat u istraivanju u
sportu od strane strunjaka i naunika razliitih disciplina. To se odnosi na izradu i konstrukciju
savremenih aparata, ureeja i instrumenata polivalentnog tipa.

Adaptacija na trenana optereenja

Uslov da trening dovede do pozitivne adaptacije organizma, jeste da se tano odrede
veliina i karakter (usmerenost) trenanih optereenja. Takvo trenano optereenje, koje moe da
izazove pozitivni adaptacioni efekat u organizmu je veoma teko odrediti. Zona ovakvog
optereenja se nalazi izmeu suvie velikog i suvie malog. Ona predstavlja raspon od
neosetljivosti organizma na nadraaj (stimulus), pa do visokog tetnog stresa. Svaka osoba ima
razliit raspon regulacije i to je ona ira stepen adaptacije organizma je vei. To znai da
sportista sa veim rasponom regulacije fiziolokih i biohemijskih promena u organizmu, ima
vee bioenergetske kapacitete i moe da podnese vea trenana optereenja. Trenana
optereenja, koja provociraju pozitivne adaptacije tano odreene metabolike oblasti (od
aerobnih do visoko anaerobnih) unutar celog raspona homeostatskog talasa u senzitivnoj oblasti,
nazivaju se optimalna optereenja. Samo na takva optereenja organizam moe odgovoriti
pozitivnom adapatacijom onih funkcija i organa, koji su takvim optereenjem angaovani.
Takva optereenja su dinamike prirode-vremenom se menjaju. Kako se radna sposobnost
sportiste poveava, i ona (optereenja) moraju da se poveavaju u skladu sa stepenom poveanja
radne sposobnosti. Organizam se adaptira na vii stepen funkcionisanja, samo ako je jaina
stimulusa u skladu sa trenutnim mogunostima sportiste, tj. kada ona nisu ni vea ni manja od
onog koji u datom momentu sportista moe da podnese. Samo takva optereenja dovode do
stalnog porasta radne sposobnosti organizma.

Akutni, prolongirani i kumulativni efekti

Adaptacija organizma (trenani efekti, posledice treninga) na uticaj trenanih sadraja, ima
fazni karakter. U zavisnosti od karaktera i vremena realizacije adaptacionih promena u
organizmu sportiste, u teoriji i praksi sportskog treninga izdvajaju se tri raznovrsna trenana
efekta:
- Brzi (akutni);

- Zakasneli (prolongirani);
- Kumulativni trenani efekat.
Brzi (neposredni ili akutni) trenani efekat odreuje se veliinom i karakterom
biohemijskih promena u organizmu, koje nastaju neposredno za vreme delovanja fizikog
optereeja i u periodu prve faze (brzog) opravka (oko 0,5-1 sata posle zavretka optereenja).
Ovo je etapa brze adaptacije, koja nastaje kao neposredan odgovor organizma na jednokratni
uticaj trenanog optereenja. Svodi se na promene energetskog metabolizma i s njim u vezi
funkcije vegetativnog i nervno-miunog sistema.
Zakasneli (prolongirani) trenani efekat zapaa se u kasnijim fazama oporavka posle
trenanog optereenja. Njegova sutina je stimulacija hormonalne aktivnosti i plastinih procesa,
tj. usmerenje ka popunjavanju energetskih resursa organizma i ubrzanju obnavljanja (pri radu
razorenih i ponovo sintetizovanih) elijskih struktura.
Kumulativni trenani efekat se javlja kao rezultat konsekutivnog sumiranja tragova
mnogih neposrednih i prolongiranih efekata veeg broja asova trninga. U kumulativnom
trenanom efektu ostvaruju se biohemijske promene, koje su u vezi sa pojaanjem sinteze
nukleinskih kiselina i proteina, a zapaa se u toku dueg perioda treninga (jedan mezociklus oko
60-80 treninga). Ovaj efekat se ispoljava u prirastu pokazatelja radne sposobnosti i
poboljanja sportskog rezultata. Ovo je etapa dugotrajne adaptacije i obuhvata strukturalne i
funkcionalne promene u organizmu sportiste, primetno poveava njegovu adaptacionu
mogunost. Strukturalne i funkcionalne osnove dugotrajne adaptacije formiraju se zahvaljujui
aktivaciji onih elija, koje su pod uticajem optereenja.

Principi adaptacije-treninga
Za pravilno planiranje i sprovoenje trenanog procesa neophodno je da se
pridravamo odreenih principa. Kao rezultat mnogobrojnih fizioloko-biohemijskih ispitivanja,
utvrene su osnovne zakonitosti razvoja adaptacije na uticaj trenanih optereenja u procesu
treninga. Ove zakonitosti obino se formuliu kao bioloki principi sportskog treninga. Najvei
znaaj imaju sledei:
- Princip postupnosti;
- Princip specifinosti;
- Princip individualnosti;
- Princip superoptereenja (nadoptereenja);
- Princip reverzibilnosti dejstva;
- Princip pozitivnog uzajamnog dejstva;
- Princip konsekutivne adaptacije;
- Princip ciklinosti.
Princip postupnosti
Stalna sve vea adaptacija organizma sportiste na poveane trenane i takmiarske
zahteve, mogua je jedino kada se trenana optereenja postepeno poveavaju i uvek usklauju
sa trenutnim mogunostima sportiste. Trener mora da poseduje veliko strpljenje i ne sme da uri
u razvoju kvaliteta bitnih za rezultat (primenjuje veliki obim i veliki intenzitet rada). Ovo se

posebno odnosi na poetnike, mlae i talentovane osobe. Trenana praksa je pokazala da jedna
stepenica moe biti preskoena (u odnosu na standarde i kriterijume za odreen uzrast), samo
u uslovima kada je osoba starijeg biolokog uzrasta u odnosu na kalendarski. Optereenja treba
da se doziraju u odnosu na bioloki, a ne kalendarski uzrast.
Princip specifinosti
Ovaj princip treninga omoguuje da se najizraenije adaptacione promene, pod uticajem
treninga, deavaju u onim organima i funkcionalnim sistemima na koje je usmereno odreeno
trenano optereenje. U skladu sa karakterom i veliinom odabranog optereenja u organizmu se
formira dominirajui sistem, ija hiperfunkcija postaje odgovorna za razvoj adaptacije. Ovaj
najoptereeniji sistem dobija odreena preimustva u obezbeenju plastinih i energetskih
potreba u odnosu na druge organe i sisteme, koji nisu u neposrednoj vezi sa vrenjem datog
optereenja. U procesu treninga, adaptacija koja je prekomerna po svom intenzitetu u odnosu na
konkretni vid optereenja, u odreenom momentu moe da izazove iscrpljivanje funkcionalnih
rezervi dominirajueg sistema i da oslabi funkcionisanje drugih sistema, koji reakcijom nisu
neposredno u vezi sa optereenjem (ovo stanje se ve oznaava kao pretereniranost). Uporedo sa
odabiranjem trenanog dejstva na vodee (dominantne) funkcije, neophodno je da se obezbedi
redovna promena njegove usmerenosti da bi se dostigla efikasna i svestrana adaptacija
organizma na sve one faktore, koji ispoljavaju svoje dejstvo u uslovima datog sporta. Princip
specifinosti podrazumeva da se npr. u treningu plivaa, najvea panja posveti plivanju.
Izuzetak od ovog pravila predstavlja rad u periodima aktivnog odmora, kada se preporuuju
vebe koje nisu specifine za datu disciplinu, ali koriste da se oporave miii, zglobovi,
kardiorespiratorni i nervni sistem.
Princip individualnosti
Vie puta je do sada isticano da trenana optereenja zavise od individualnih sposobnosti
svakog sportiste, tj. da je trenani proces u sutini visoko personalizovan proces. Velike su
razlike ak i kod lanova nekog homogenog sportskog tima, pa je individualni rad neophodan.
Ako je jednom sportisti zadato optereenje na nivou od 85% njegovih maksimalnih mogunosti,
za drugog ovo isto optereenje moe da iznosi i 100%. Svim sportistima putem testa moramo
utvrditi njihove mogunosti i tek na osnovu rezultata testa odrediti njihova optimalna
optereenja.
Princip superoptereenja
Izraene adaptacione promene u organizmu mogu da se postignu samo ako se u procesu
treninga primenjuju fizika optereenja, koja u dovoljnoj meri optereuju funkcije da time
stimuliu njihov razvoj. Ovaj poveani intenzitet funkcionisanja (hiperfunkcija) vodeih sistema
ili organa pri optereenju, predstavlja stimulus za pojaanu sintezu nukleinskih kiselina i
proteina u ovim organima ili sistemima. To dovodi do neophodnih strukturalnih i funkcionalnih
promena. Ranije smo istakli da intenzitet trenanih optereenja, koja izazivaju adaptaciju nije
stalan, nego se primetno poveava u procesu treninga. Da bi se obezbedio stalni (kontinuirani)
porast radne sposobnosti, intenzitet optereenja mora postepeno da se poveava u skladu sa
porastom treniranosti sportiste, kako bi stalno bio dovoljan i neophodan nadraaj (stimulus) za
razvoj specifine funkcije.
Princip reverzibilnosti dejstva

Reverzibilnost je svim sportistima veoma poznat princip dejstva u adaptacionom procesu.

Iz ovog principa proizilazi da su adaptacione promene u organizmu izazvane treningomprolazne. Pri prekidu treninga (iz raznih razloga, npr. povrede) pozitivne strukturne i
funkcionalne promene u dominirajuem sistemu postepeno se smanjuju, dok sasvim ne ieznu.
Merenja su pokazala da se samo za dve nedelje netreniranja aerobni kapacitet (VO2max) smanji
za 25%. To praktino znai da se izdrljivost mnogo i brzo smanjuje, ako se ne odrava
treningom. Ovaj princip vai i za motorike sposobnost (snaga, brzina, elastinost) i za
motorike informacije (sloene motorike radnje-tehnika i taktika). Poznato je da proces uenja
prati i proces zaboravljanja, ako se sloene motorike radnje ne izvode u odreenom periodu.
Ovde se mora naglasiti da za pozitivan kumulativni efekat, tj. razvoj adaptacije u procesu
treninga, gde nema povratka na staro, ponavljajua trenana optereenja moraju da se daju u fazi
superkompenzacije (poviene radne sposobnosti koja i predstavlja pozitivan efekat treninga).

Princip pozitivnog uzajamnog dejstva

Kumulativni efekat, koji se javlja posle viestrukog ponavljanja optereenja nije prosti
zbir izvesnog broja brzih i prolongiranih trenanih efekata. Svako naredno optereenje ima
odreeni uticaj na adaptacioni efekat prethodnog optereenja i moe da ga menja. Ako rezultat
takvog zbrajanja trenanih efekata iz uzastopno vrenih optereenja dovodi do pojaanja
adaptacionih promena u organizmu, to je pozitivno uzajamno dejstvo. Ako svako naredno
optereenje umanjuje efekat prethodnog optereenja, onda je uzajamno delovanje negativno.
Kada se naredno optereenje primetno ne odraava na trenane efekte prethodnih optereenja,
to je neutralno uzajamno delovanje. Na trenani efekat mogu da utiu i drugi nespecifini
faktori treninga: ishrana, primena fizioterapeutskih i farmakolokih metoda, bioklimatski faktori
i sl. U cilju pojaanja adaptacije na trenana optereenja, specifini faktori treninga moraju biti
tako kombinovani da njihovo uzajamno delovanje bude pozitivno i ostvari specifian pozitivan
trenani efekat.

Princip konsekutivne adaptacije

Princip konsekutivne (naizmenine) adaptacije proistie iz procesa heterohronizma
(raznovremenosti), kao jedne od bitnih zakonitosti u procesu oporavka. Ona se ogleda u
neistovremenim biohemijskim promenama, koje se javljaju u treningu i u opravku.
Adaptacione promene u sferi energetskog metabolizma kod brzog trenanog efekta, posle
jednokratnog dejstva trenanog optereenja zapaaju se od strane alaktatnog anaerobnog sistema
i anaerobne glikolize. Najusporenija reakcija se zapaa od strane procesa oksidativne
fosforilacije u mitohondrijama. U peridu oporavka brzo se dostie superkompenzacija sadraja
CP-a u miiima, zatim glikogena i na kraju lipida i proteina, koji ine subelijske strukture. U
procesu dugotrajne adaptacije na trenana optereenja prvo se menjaju pokazatelji intenziteta
energetskih procesa, zatim energetskog kapaciteta i tek na zavrnom stadijumu - pokazatelji
energetske efikasnosti.

Princip ciklinosti
Kada smo spominjali pojam zakonitosti sportskog treninga u etvrtom poglavlju ove
knjige, rekli smo koji su to cilklusi u sportskom treningu (mikro, mezo i makro ciklus). Princip

ciklinosti odreuje da adaptacione promene u organizmu pri treningu imaju fazni karakter i da
ta kolebanja u brzini razvoja adaptacije od strane vodeih funkcija, imaju razliitu amplitudu i
duinu talasa. Da bi stvorili neophodan stimulus za razvoj adaptacije, trenani efekti nekoliko
optereenja moraju biti sumirani po odreenim pravilima i predstavljati izvesni zavreni ciklus
uticaja na vodee funkcije. Za potpunu adapataciju na takav ciklus trenanog uticaja treba ga
ponavljati vie puta u toku izvesnog perioda treninga, u kome se reava odreeni zadatak
pripreme sportista. Takvi ciklusi treninga uzastopno smenjuju jedan- drugog u saglasnosti sa
zakonitim razvojem adaptacije.

Saetak
Stres predstavlja optu reakciju, tj. skup nespecifinih reakcija organizma na bilo
koji zahtev za prilagoavanjem u izmenjenim uslovima spoljne sredine. Stres je poremeaj
bilo kojeg inioca homeostaze, a optereenja i zamor u sportu su znaajni uzroci ovoj
pojavi.
inioci koji izazivaju stres, nazivaju se stresorima. Opti odgovor organizma kroz njegove
nespecifine reakcije predstavlja stres, a ispoljavanje je stresna reakcija. Do stresa dovode brojni
stresori u vidu raznovrsnih inilaca koji potiu iz biolokih, psiholokih, socijalnih i fizikih
prostora idomena. Oni u manjoj ili veoj meri znaajno naruavaju pomenutu homeostazu.
Reakcije na stres su individualno uslovljene i zavise od praga osetljivosti, koji je razliit za
svakog od nas. U naim organizmima postoje adaptacioni sistemi koji se posebno angauju u
stresu. Meu njima dominantno mesto zauzimaju endokrini i nervni sistem. Oni pomau oveku
da se stalno prilagoava na promene i nove situacije. Tajna ravnotee i usmerenog i
kontrolisanog adaptivnog reagovanja na stres, jeste upravo tajna zdravlja, sree i uspeha svakog
pojedinca.
Za uspeno prevazilaenje stresa potrebno je dobro informisano i primenjeno poznavanje
njegovih uzroka, simptoma, manifestacija i posledinih reakcija i poremeaja. Takoe,
potrebna je primena preventivnih terapijskih ili antistresnih tehnika, koje omoguavaju bru,
laku i adekvatniju adaptaciju na stalno promenljive faktore u nama i oko nas.
Upravljanje stresom je danas najsloenija umetnost u visokoj meuzavisnosti od inelektualnih
sposobnosti i crte linosti. Sportista je pored redovnih ivotnih stresora, koje ne moemo izbei,
izloen i redovnim ciljanim i doziranim stresorima, koji imaju jasan i nedvosmislen cilj (postii
uspeh, eljeni sportski rezultat). esto je, ako ne stalno, na tom putu ka uspehu, prisutan strah od
neuspeha, kao snaan i vrlo poguban stresor. Iz tog razloga sportista mora da sam pronae sebi
lek za strah od neuspeha. To je jedino mogue promenom naina gledanja na navike, koje vuku
korene jo iz detinjstva. On mora da komunicira sa sobom u formi: Ja to mogu, a ako sada i
ne mogu, uiniu sve da bih to mogao.
Mora da prihvati da su trenutni neuspesi nain uenja, a neuspeh najvei uitelj. Kao to se
u realnom ivotu, svakim pogrenim korakom pribliavamo pravom putu, tako i eliminacijom
straha od neuspeha oslobaamo sebe od stresora, koji nam u ogromnoj koliini stoje na putu do
uspeha.
ivot je sam po sebi sloen proces adaptacije na uslove u kojima ivimo, a koji su visoko
stresogeni i zahtevaju niz odbrambenih mehanizama. Na sreu, ovek raspolae velikim

brojem specifinih adaptacionih mehanizama od kojih su i oni koji uestvuju u procesu

prilagoavanja na sve vea optereenja u sportu.
Sportski trening treba posmatrati kao proces usmerene, specifine adaptacije (prilagoavanja)
organizma sportiste na uticaj trenanih optereenja.
Da trenani proces ne bi imao negativan kumulativni efekat, mora da se sprovodi po osnovnim
pedagokim, biolokim i fiziolokim principima od kojih su najvaniji:
- Princip postupnosti;
- Princip specifinosti;
- Princip individualnosti;
- Princip superoptereenja (nadoptereenja);
- Princip reverzibilnosti dejstva;
- Princip pozitivnog uzajamnog dejstva;
- Princip konsekutivne adaptacije;
- Princip ciklinosti.

Studijska pitanja:
1. ta je stres?
2. Navedi koncepcije o stresu.
3. Koji su trenani i takmiarski stresori?
4. Objasni psihoneuroendokrini proces u stresu.
5. Objasni vezu linost-stres.
6. Opii proces adaptacije.
7. Koji su akutni, prolongirani i kumulativni efekti?
8. Navedi principe adaptacije na trenane stresore.
9. Navedi znaaj postupnosti i biohemijske individualnosti u treningu.

16
. Psiholoki osnovi sportskog treninga
2.6.1. Pojam linosti u sportu
Najsloeniji i najobuhvatiniji sistem u psihologiji je linost. Linost predstavlja primjenjljiv,
koristan i najrelevantniji nain za opis i objanjenje ponaanja u raznim oblicima sportskog
treninga. Neposredna povezanost linosti i sportskog treninga dijeterminisana je sa vie faktora.
- Linost je, pored situacionog, organskog, socijalnog i socijalno-istorijskog dijeterminizma,
dio dijeterministikog sklopa svake aktivnosti pojedinca, prema tome i uea u aktivnostima
svih oblika sportskog treninga.
- U toku razvoja linosti mogu se stvarati povoljniji psiholoki uslovi za izvoaku
aktivnost u sportskom treningu.
- Izmeu sportskog treninga i linosti postoji uzajamno dejstvo, permanentna povratna
sprega u kojoj linost sa svojom strukturom dijeterminie uee, ponaanje i uspjeh u sportskoj
praksi, to povratno utie na dalji razvoj odreenih struktura linosti.

2.6.1.1. Struktura linosti

Zbog vrlo sloene strukture linosti, panja istraivaa se u najveoj mjeri usredsreuje na
istraivanje pojedinih komponenti linosti ili, u novije vrijeme, grupe komponenata za koje je
empirijskim putem utvreno da su relativno trajne, stabilne i da ine neposrednu psiholoku
osnovu pojedinih oblika ponaanja. Te strukturalno funkcionalne komponente linosti se u
literaturi najee oznaavaju kao dispozicije.
Dispozicije su teoretska konstrukcija, za koju se pretpostavlja da je odgovorna za
izraavanje i stalnost odreenih oblika ponaanja svakog pojedinca. Njihova organizacija je
takva da kod svake osobe obrazuje sklop koji je u izvjesnoj mjeri neponovljiv kod drugih osoba.
Dosljednost i jedinstvenost ponaanja i doivljaja proizilazi iz neuromentalne osnove, koja se
formira kroz proces sazrijevanja i uenja.
Ispitivanje linosti sportista kretalo se najee u smislu odreivanja optih, ili zajednikih,
dispozicija linosti koje se ispoljavaju u nekoj sportskoj disciplini, ili u sportu uopte, i koje
uslovljavaju da se sportisti ponaaju na isti, ili slian nain. Iako su sportisti u sutini razliiti
oni se ponaaju slino, ili isto zbog slinosti situacija i zbog posjedovanja izvjesnih zajednikih
optih karakteristika. Zato je uvijek postojala tendencija da se otkrije i utvrdi izvjestan tip
hipotetike linosti sportista, za koji se pretpostavlja da bi bio drugaiji od profila ljudi koji se ne
bave sportom.
2.6.1.2. Osnovne kategorije linosti
Prouavanje strukture linosti moe ii najmanje u tri glavna pravca:
- U pravcu prouavanja psihikih funkcija (opaanja, miljenja, pamenja, emocije i dr.).
- U pravcu psihikih dispozicija (potrebe, motivi, osobine, stavovi, vrijednosnih orjentacija
i sl),
- U pravcu psihikih stanja (raspoloenja, sindromske konstalacije, aksioznost i sl.).
Izmeu ove tri orijentacije granice nijesu otre, jer su funkcije, dispozicije i stanja samo tri
razliita pristupa u prouavanju i definisanju psihikih pojava, odnosno unutarlinih procesa i
zbivanja. Kada postoji interesovanje za pojedine psihike aktivnosti ili procese, onda se govori o
prouavanju psihikih funkcija. Osnovne psihike funkcije ulaze u sklop svakog ponaanja i
doivljavanja. U duim vremenskim periodima, dominantni tok psihikog ivota odlikuje se
stalnou ili niskim stepenom promjenjljivosti. Stalnost i dosljednost obezbjeuje relativno
trajne i stabilne dispozicije, tako da nain i stepen njihovih funkcija ne dozvoljava da se
pojedinac uopte, ili u pojedinim situacijama, ponaa izvan okvira koji odreuje sadraj
odgovarajue dispozicije ili funkcije psihikih procesa koji dominiraju u svakoj od njih.
2.6.1.3. Strukturalne komponente linosti
Ove dispozicije mogu da pripadaju razliitim klasama. Navodimo jednu takvu
kategorizaciju, u kojoj se sve crte kao osnovne komponente, mogu pojaviti u jednom od
sljedeih modaliteta:
- Temperament.
- Intelektualni potencijal.
- Motivacija.
- Crte linosti.

2.6.1.3.1. Temperament
Kada se misli na psiholoku strukturu neke osobe onda je panja najee usmjerena na
sloene dispozije temperametna, koje su relativno nezavisne od posebnih situacija, zbog ega u
najveoj mjeri odreuju konzistentnost, a time i produktivnost ponaanja.
Razvoj i formiranje odreenih osobina temperameta zavisi od uslova razvoja linosti.
Pored organsko psiholokih uslova, crte temperamenta zavise od optih i specifinih uslova
kulturne sredine i naina reagovanja karakteristinih za tu sredinu. Dua izloenost odreenih
uticaja dovodi do takvog naina ponaanja odnosno razvoja karakteristinih osobina
temperametna, koji bi u drugim uslovima imali sasvim drugi tok razvoja i ispoljavanja. Svakako
da je temperament povezan sa situacijom, konkretnom aktivnou pojedinca, njegovim
motivima, stavovima, interesima, nivoom aspiracije itd. Prema tome, za dispozicije
temperamenta moe da se kae da predstavljaju inherentno svojstvo linosti, koje za osnovu
imaju organske i konstitucionalne faktore, ali svoj definitivan izraz dobijaju kroz interakciju
faktora konstitucije i sredine.
Temperament moe da se razgranii na osnovu funkcionisanja nervnog sistema. Osnovni
procesi u funkcionisanju nervnog sistema su razdraivanje (stimulacija) i koenje (inhibicija). U
zavisnosti koji od ova dva procesa dominira, zatim na osnovu vrste, brzine i naina
uspostavljanja dominacije, mogue je razlikovati etiri tipa temperamenta, koji ustvari
odgovaraju Hipokritovoj podjeli: ako je funkcionisanje nervnog sistem ivahno onda odgovara
sangvinikom tipu, ako je neobuzdano, onda odgovara kolerikom temperamentu, mirno
funkcionisanje odgovara flegmatinom temperamentu, a slabom nervnom funkcionisanju
odgovara melanholiki temperament.
2.6.1.3.2. Intelektualni potencijali
Ove sposobnosti se odnose na onaj aspekt ponaanja koji pokazuje sa koliko uspjenosti
osoba shvata i rjeava problemske situacije ili izvodi neku aktivnost. Kada se govori o
sposobnostima obino se misli na senzorne, intelektualne i senzomotorne. Sve tri vrste
sposobnosti vrlo su znaajne za sportski trening.
Senzorne sposobnosti su izraene u ulnim kvalitetima i imaju znaaj za razvijanje i
ispoljavanje motornih, a naroito intelektualnih sposobnosti. Zato se senzorne (ulne)
sposobnosti prouavaju i sagledavaju zajedno sa intelektualnim, a zajedno sainjavaju
kognitivne ili saznajne sposobnosti.
Nema mnogo pitanja koja su u psihologiji toliko prouavana kao to je sfera intelektualnih
sposobnosti. Poetkom ovog vijeka poeo je pokret pruavanja intelektualnih sposobnosti i traje
i danas. Pored toga, i danas je teko govoriti o problemima inteligencije, njenoj prirodi,
strukturi, razvoju, mjerenju, kao to je to bilo i ranije, mada su dosadanja istraivanja znaajno
obogatila psiholoku teoriju i praksu novim saznanjima. Mnoge dileme o inteligenciji su i dalje
ostale. Definicije inteligencije se mogu svrstati u tri grupe u zavisnosti da li je odreuju kao
sposobnost adaptacije i snalaenja u novim situacijama, na:
- Bioloke, kao sposobnost za uenje.
- Pedagoke, kao sposobnost miljenja i rjeavanja problema. - Psiholoke.
Kada se radi o odreivanju relacija izmeu sportske aktivnosti i inteligencije, sportskom
pedagogu se ine najprihvatljivije teorije koje zastupaju miljenje o postojanju opteg (G-

generalnog) faktora i veeg broja posebnih sposobnosti. Ovo stoga to opti faktor saima sve
vrste sposobnosti i u najveoj mjeri, doprinosi individualnim razlikama, a specifini faktori
treba da ukau na specifine sposobnosti karakteristine za sportsku aktivnost.
Problem je to jo uvijek nije jasno o kojoj vrsti intelektualnih sposobnosti se radi kada je
sport u pitanju. Bez sumnje izvjesne posebne intelektualne sposobnnosti, koje su u znaajnijoj
meusobnoj povezanosti sa senzomotornim sposobnostima (brziza vizuelizacije, perceptivna
diferencijacija, specijalnost, koncentrisano ali i difuzno opaanje), brzina donoenja zakljuaka i
na osnovu njih odluka i dr. Igraju znaajnu ulogu u sportu.
U poslijednje vrijeme se sve vie govori o sportskoj inteligenciji ili motornoj
inteligenciji zbog pretpostavke da postoji posebna, specifina inteligencija sportista, odnosno
izvjesna specifina struktura u cjelokupnoj strukturi inteligencije sportista koja doprinosi
uspjenosti u sportu. I pored toga to su kvalitetni sportisti u prosjeku postizali statistiki
znaajno vie rezultate na testovima opteg G-faktora u poreenju sa nesportistima, dosadanja
iskustva u radu sa sportistima ukazuju da nije dovoljno samo procjena opteg G-faktora za
predikciju uspjenosti u sportu, a jo manje za uspjenost u nekoj odreenoj vrsti sportske
discipline. Sportske situacije zahtijevaju od njihovih uesnika i mnoge specifine sposobnosti
(opaanje prostora, diferenciranje rasporeda i poloaja drugih igraa, anticipiranje njihovog
kretanja, donoenje odluka itd), koje treba ispitivati pored opte sposobnosti koja saima sve
ove specifine i koja, iako nije vezana ni za jednu specifinu vjetinu, doprinosi uspjenom
izvoenju svake od njih.
Postoji vie pokuaja da se pojam inteligencije definie, ali jedinstvena klasifikacija ne
postoji, vjerovatno to je pojam inteligencije sloeniji, nego sam ljudski mozak. Kao ilustracija,
priloen je jedan od modela inteligencije, konstruisan na bazi faktorske analize:
1 W-faktor, rjeitost.
2 V-faktor, razumijevanje.
3 N-faktor, operisanje brojevima.
4 S-faktor, sposobnost prostorne orijentacije.
5 M-faktor, sposobnost pamenja.
6 P-faktor, uoavanje suptilnih razlika ulom vida.
7 R-faktor, sposobnost rjeavanja sloenih problema.
Za sportsku aktivnost od izuzetnog i odluujueg znaaja su psihomotorne sposobnosti,
odnosno sportska motorna sposobnost (S-faktor). Posebno se istiu lomomotorne i
manipulativne sposobnosti koje dalje mogu da budu diferencirane prema specifinim
svojstvima pojedinih sportskih disciplina.
Takoe, kvocijent inteligencije sportista mora biti na viem nivou. U ovom sluaju ne treba
mijeati nivo obrazovanja sa nivoom inteligencije. Takodje, za odredjivanje stepena inteligencije
sportista nijesu odgovarajui opti testovi inteligencije, jer svaki test mora da bude tipian
isjeak iz oblasi za koju se testira. Prema tome, testovi za odredjivanje stepena inteligencije
sportista moraju da obuhvate temporalno-specijalni prostor, tj. onaj test koji ocjenjuje
sposobnost sportista da sloeni kretni stereotip izvre za najkrae vrijeme na najduem putu u
stanju visokog stepena zamora i uz relativno najmanju potronju energetskih rezervi. Naravno,
taj sloeni dinamiki stereotip predstavlja posebno konstruisano sloeno kretanje iz
odgovarajueg sport a.
Neki od navedenih faktora inteligencije (V-M-R-faktori) ukazuju na postojanje pojedinaca,
kod kojih je vrijeme refrakcije produeno, koliina upamenih informacija skuena a shvatanje

sloenijih problema ogranieno. Ti faktori u velikoj mjeri ograniavavu sportske mogunosti

takvih pojedinaca.
* * *
Sve navedene dispozicije u strukturi linosti mogu da budu predmet prouavanja u bilo
kojoj ljudskoj aktivnosti, pa i u sportskoj. Sve one pripadaju kategoriji inherentnih obiljeja
ljudi, a potencijalno se razlikuju s obzirom na to u kojoj su mjeri pod uticajem organskih
odnosno konstitucionalnih inilaca, a u kojoj mjeri su pod uticajem faktora sredine, tj. procesa
uenja prije svega. Na jednoj strani nalaze se dispozicije koje obuhvataju uroena svojstva koja
se javljaju, razvijaju i mijenjaju pod uticajem procesa sazrijevanja. Senzorne i motorne
sposobnosti su, u najveoj mjeri odreene organskim faktorima, mada u ovu grupu moe da se
svrsta veliki broj motiva, intelektualnih sposobnosti i neke primarne crte temperamenta.
2.6.1.3.3. Motivacija
Cjelokupni proces pokretanja aktivnosti ovjeka, usmjeravanja te aktivnosti na odreene
objekte i regulisanje te aktivnosti na odreene ciljeve naziva se proces motivacije. Znai u
svakom procesu motivacije mora da postoji: motiv koji pokree organizam, aktivnost koja tei
neemu i cilj kao finalni dio tog procesa. U tom procesu postoji odgovarajui odnos izmeu
psiholokih i fiziolokih faktora, odnosno svako prisustvo motiva praeno je odgovarajuim
fiziolokim promjenama izraenim kao izvjesno stanje napetosti (tenzije) koje je uslov akcije i
usmjerenost prema nekom cilju.
Poslije postizanja odreenog cilja dolazi do poputanja napetosti-tenzije, koja je bila
prisutna i javljanja zadovoljstva, koje je vee ukoliko su tenzija i napor, da se cilja doe, vei.
Meutim, dolaenjem do cilja, ne zavrava se proces motivacije. Postizanje cilja, po pravilu je
praeno javljanjem novog motiva koji nastavlja aktivnost. Tako se dobija jedan zatvoren krug
koji poinje motivom, koji uslovljava javljanje, koje dovodi do postizanja nekog odreenog cilja,
a ovaj na svoj nain utie da se pojavi novi motiv. Od vrste i karakteristike postignutog cilja
zavisie i pojava novog motiva. Ukoliko su novi ciljevi vee drutvene vrijednosti utoliko e i
motivi biti snaniji. Zadovoljenje osnovnih potreba (glad, e i dr) nijesu neposredan uzrok za
javljanje novih motiva, ali su indirektan uslova za njihovo javljanje.
Opisani motivacioni tok, odnosno dinamizam ovog procesa, najslikovitije se moe
prikazati analizom kod organskih motiva. Javljanje organskih motiva posljedica je naruavanja
unutranje ravnotee, usljed promjena koje se ispoljavaju ili u preterivanju ili u pomanjkanju.
U procesu tog treninga prefencijalna uloga motivacije za neku aktivnost je opredjeljenje
za neki sport. Zatim, persistencija se u ovom smislu odnosi na kontinuiranost u uestvovanju u
nekoj aktivnosti, i u istrajnosti za vrijeme samog vrenja neke sportske aktivnosti. Ova uloga
motivacije moe dalje da se svede na selektivno-organizacionu ulogu. Vrsta, priroda i
intenzitet motiva, naroito njihova stabilnost, pretpostavka su za stvaranje povoljnih uslova za
aktivno i kontinuirano bavljenje nekim oblikom sportskog treninga. Istovremeno, iz redova tih
uesnika, posebno u ranom periodu bavljenja, planskom ili spontanom selekcijom, izdvajaju se
pojedinci izrazito motivisani za postizanje znaajnih sportskih rezultata. To znai da motivacija
omoguuje intenzivno i ekstenzivno uestvovanje i snano izvoenje motorne sportske vjetine.
Drugi aspekt ove uloge, ispoljava se u sferi organizovanosti cijelokupne individualne
psihosocijalne aktivnosti pojedinaca, u kojima je sportska aktivnost samo jedan, mada esto u
odreenom vremenskom periodu, najvaniji dio. Tu se prije svega misli, ne samo na motive u

uem smislu te rijei, ve i na motivaciono-vrijednostno usmjerenje ispoljeno u moralo-voljnim

komponentama dinamike strukture linosti.
Sa ovim je povezana uloga motivacije u sportskim aktivnostima sa stanovita nivoa
efikasnosti, tj. uspjenosti. To je problem vezan za pitanje zato su jedni sportisti uspjeniji od
drugih, u onim situacijama kada je postignuta izjednaenst u pogledu njihove tehniko-tektike
pripremljenosti. Sve ee se deava da izmeu jednakih pobjeuju oni ije su psiholoke
osobenosti, motivacijske posebno, adekvatnije i prikladnije za postizanje vrhunskih rezultata.
Ponekad te osobenosti mogu da kompenziraju manje zaostajanje u iskustvu i fizikoj
pripremljenosti.
Motivi u sportu. Motiv samoaktuelizacije za mnoge psihologe je jedini vii motiv kod
ovjeka. Vrijednost ovog motiva u sportu sadran je u injenici da sport, kao i druge privlane
drutvne aktivnosti, uspijeva da omogui zadovoljenje ove potrebe kroz stalno javljanje novih,
viih motiva, ali i kroz kongruenciju izmeu osjeanja sebe i izvjesnih organskih kvaliteta.
Kompetentnost je u tijesnoj vezi sa samoaktuelizacijom, a iz kompetencije razvijaju najvaniji
motivi koji dijeterminiu uee u sportu. I jedan i drugi motiv pripadaju viim ljudskim
motivima iz sfere samodeterminiuih potreba.
Kompetencija kao najoptiji pojam u psiholokom prouavanju motivacionih tendencija i
dispozicija, podrazumijeva stalnu i optu tenju pojedinca ka provjeravanju i upreivanju line
efikasnosti. Svaki pojedinac se tokom cijelog svog ivota nalazi pred zadatkom da uspjeno
saobraa sa svojom sredinom, fizikom i socijalnom. Potreba da se upoznaju i provjere
sopstvene snage i sposobnosti za takvo saobraanje ispoljava se na svim uzrastima i kroz sve
svakodnevne i izuzetne ivotne situacije.
Afilijativni motiv, kao tenja za druenjem, dolazi do posebnog ispoljavanja u sportu.
Ovaj motiv je vrlo znaajan i javlja se kod svih ljudi pa se pretpostavlja da je univerzalan, pa
stoga i uroen. SPORT sa raznovrsnou svojih oblika i brojnim situacijama, kao tipina
drutvena aktivnost, prua mogunost mladim osobama da na razliite naine zadovolje motiv
za druenjem. Mada meu sportistima postoje oni koji pokazuju vie ili manje tendencije da
budu u drutvu, ili da im je stalo do druenja, iskustva u psiholokom radu sa sportistima
upuuje na podatak da sportisti od malih nogu preferiraju sportsku aktivnost i iz razloga to
kroz nju mogu da zadovolje svoje afilijativne tenje, da se drue i steknu prijatelje.
Afijativni motiv moe da bude zadovoljen u sportu na razliite naine, poev od sklapanja
novih prijateljstva, druenja i prisnih odnosa u timu, ili u ekipi, u kojima je zdruenost
pretpostavka postizanja grupnih, ili individualnih ciljeva, do afilijativnih tendencija ispoljenih
kroz komunikaciju sa lanovima svoje i drugih ekipa. Sport sve vie postaje podruje u kome
opti, univerznalni motivi nalaze mogunost za svoje zadovoljenje, ovo utoliko prije, to ovjek
ima sve vie slobodnog vremena. Tu se radi o sloenom motivu postignua koji se manifestuje
u stalnoj tenji da se prevazie postojee mjerilo vrijednosti, a ne da se ostane na istom nivou ili
ispod tog nivoa. Iz ovakvog shvatanja proizala je danas poznata teorija motivacije postignua.
U sport u se najee spominje motiv za samopotrvivanje ili linu afirmaciju, za koji se
esto kae da se nalazi ispred motiva postignua. Motiv za samopotvrivanjem manifestuje se u
tenji pojedinca da ga sredina priznaje, znaajno vrednuje i prihvata. Poloaj u drutvu je isto
tako vana komponenta motiva samopotvrivanja. U traganju za prilikama i aktivnostima, koje
pruaju mogunost za afirmacijom, budui sportisti se rano susreu sa, za to pogodnim,
podrujem koje se zove sport. U drutvu u kome se uspjeh u sportu veoma cijeni, mladi ljudi
bivaju time privueni elei da preko njega doive svoju afirmaciju, a mora se priznati da je to u
sportu relativno lake, i svakako mnogo bre, nego u drugim aktivnostima kao to su
umjetnost, nauka, politika itd. Jedna komponenta, ili forma ovog motiva, a moe se rei i

motiva postignua moe da se javi kod sportista u vidu potrebe da se kroz pobjedu ili uspjeh
ovlada nad drugim. U tom sluaju se govori o motivu dominacije.
Kada kod sportista tokom bavljenja sportom samopotvrivanje ili postignue moe da
dobije odlike elje da se kroz sportske rezultate i razna zvanja (internacionalac, majstor sporta,
ampion i sl) postane prvi meu najboljima, da se bude najbolji predstavnik jedne strukture
vrijednosti koja se u jednoj sredini cijeni, i samim tim obezbjeuje odgovarajui socijalni status,
govorimo o postojanju motiva za prestiom.
Motiv koji se javlja u obliku radosti i zadovoljsta to se ovjek bavi i uestvuje u
sportskoj aktivnosti istie se kao veoma znaajan. Smatra se da kod veine sportista postoji to
samozadovoljsto i radost to se bave nekim oblikom fizike kulture, provodei sate neprekidno
vjebajui. To je u sutini najprirodniji motiv, jer je kretanje jedan od najdubljih zapisa u
genetskom kodu.
2.6.1.3.4. Crte linosti
Mnoga istraivanja linosti sportista ukazuju na ona dispoziciona svojstva u strukturi
linosti sportista, koja u najveoj mjeri imaju uticaja na njihovo ponaanje, prije svega za njihovu
uspjenost.
Emocionalna stabilnost. Postizanje cilja u sportskom takmienju uvijek je praeno
osujeenim spoljanjim i/ili unutranjim pritiscima. To doprinosi javljanju osjeanja
ugroenosti, nesigurnosti, bespomonosti, straha, strepnje, osjeaju krivice, radosit i dr. u
doivljajima sportista. Meutim, da bi sportista bio uspjean od njega se zahtjeva da se
prilagoava sloenim dinamikim zahtjevima takmiarskog sporta, da posjeduje stabilnost i da
ima visok nivo emocionalne samokontrole u stresnim sportskim situacijama. Emocionalna
stabilnost predstavlja dipolarnu dimenziju na ijem se jednom kraju kontinuma nalaze emocionalno stabilni sportisti koji ispoljavaju: zrelost, samokontrolu, realnost, odsustvo neurotinog
umora, optimizam, mirnou, visok nivo tolerancije na frustracije. Na drugom kraju kontinuma
su emocionalno nestabilne osobe koje se karakteriu niskim nivoom tolerancije na frustracije,
nezrelou, nestabilnou, sklonou uzbuenju, brigom, strijepnjom u takmiarskim
situacijama, napetou, umorom i nesigurnou pred nastupom.
Ekstraverzija. Ova dimenzija ima znaajnu psiholoku vrijednost u ponaanju sportista.
Ona se na osnovu kriterijuma optosti i obuhvatnosti nalazi na vrhu hijerarhije u strukturi
linosti zbog ega spada u najoptije tipsko obiljeje linosti. Na taj nain pored ponaajnih
obiljeja, znaaj je dat odreenju konstitucionalnih inioca, ime je odreen odnos izmeu
fenotipa i genotipa u eksploraciji pojedinih sfera linosti.
Ekstraverzija kao bipolarna dimenzija ima svoj drugi tok koji se oznaava kao
introvernost. Osnovne karakteristike osoba koji se oznaavaju kao ekstraverti su:
- Otvorenost, neinhibiranost, lako ukljuivanje u grupu, komunikativnost, lako sklapanje
prijateljstva, impulsivnost, momentalno reagovanje, optimizam, spremnost da koristi priliku,
preduzimljivost, neustraivost i kontrolisanu agresivnost.
Osnovne karakteristike osoba koji se oznaavaju kao introverti su:
- Povuenost, teko komunicirnje, ne stvaranje prijateljstva, inhibiranost, osjetljivost,
sklonost osjeanju manje vrijednosti, sklonost sanjarenju, strpljivost, upornost, rigidnost, bez
afiniteta za alu.
Povezana sa ekstraverzijom je dispoziciona osobina koja se naziva socijabilnost. Ova
osobina je znaajna za sportiste, jer ukazuje na osobine bez kojih bi, naroito u pojedinim
sportovima, postizanje izvjesnih ciljeva u sportu bilo veoma oteano. To su: dobri odnosi,

povjerenje, spremnost za saradnju, prihvatanje i vrednovanje saradnika iz ekipe, neoptereenost

osjeanjem zavisnosti itd.
Dominacija. S obzirom na prirodu sporta, i zahtjeve koje on postavlja onima koji u njemu
uestvuju, moe se, bez sumnje, pretpostaviti kod sportista u znaajnom stepenu ispoljavanje
dispozicije koja se naziva dominantnost.
Dominacija kao oblik ponaanja ispoljava se kod sportista i u formi potvrivanja,
samopouzdanja, tenji ka ispoljavanju ponosa, neosjetljivost za socijalne probleme, sklonost
hvaljenju, prianju itd. Sportisti sa snano izraenom dominacijom, u odnosima sa drugim
ispoljavaju nezavisnost, sarkazam koji moe da dobije oblik verbalne agresivnosti.
Integralne funkcije. Za bavljenje sportom i postizanje uspjeha u toj aktivnsoti znaajna je
grupa unutaralinih osobina koje, zbog visoke meusobne povezanosti, smatraju kao jedna
sloena dispozicija, a identifikuje se kao selfconcept.
Sadrina ove dimenzije obuhvata vei broj osobina ija svojstva daju sutinu ovoj sloenoj
dispoziciji. Jedna od njih je integrativni karakter koji se odnosi na sferu moralno-voljnog
ponaanja, a izvornost joj se nalazi u obrascima moralnih kategorija sredine. Oblici ponaanja
koji karakteriu ovaj aspekt integrativne funkcije, u skladu sa zahtjevima sportske aktivnosti,
ispoljavaju se u istrajnosti i upornosti, ne samo u slubi linog slavoljublja ve u sferi nadlinih
ciljeva i ideala. Savjesnost, odgovornost, upornost, sistematinost, ispoljavanje osjeanja i
impulsa na jedan prikladan i, u skladu sa principima realnosti, zadovoljavajui nain, su oblici
ponaanja koji spadaju u ovu komponentu.
Mentalna otrina. Uspjenost u sportu, posebno ako je to podruje kvalitetnog sporta, ili
najviih sportskih ostvarenja, zahtijeva posjedovanje osobine koja se oznaava koa mentalna
otrina (mental toughne). Ova osobina diferencira uspjene sportiste od nesportista, i
izdvojena je kao znaajna dimenzija u strukturi linosti. Manifestni oblici ponaanja su vrst
stav, uravnoteen realizam, hladan i racionalan odnos bez prisustva emocionalnosti,
sentimetalnosti itd. Sportisti koji posjeduje visok nivo ove crte, spremni su da se prihvate tekih
poslova, ne demotiviu se lako, kritika ne moe da ih povrijedi, nije im potrebno ohrabrenje od
trenera. Priroda i porijeklo ove crte u najveoj mjeri je odreena faktorom ivotne sredine,
odnosno biografijom svakog pojedinca.
Orijentacija na postignue. injenica da je u sportu jedna od osnovnih komponenti
takmienje i vrednovanje uinka, isticanje orijentacije na postignue, kao dispozicije u strukturi
linosti i motivacije sportista, je potpuno opravdana i razumljiva.
Navedene dimenzije u strukturi linosti, ne predstavljaju posebne osobine, ve su, kao to
se vidi, grupe sindromi osobina, koji ine odreena dispoziciona svojstva linosti. Te grupe
karakteristika su jedinstveni sloaj ili sklop faktora (jer se obino do njih, dolazilo postupkom
faktorske analize), koji u zavisnosti od ostalih djelova u strukturi i organizaciji linosti i njihove
interakcije sa spoljanjom sredinom dijeterminiu karakteristian nain ponaanja.
2.6.2. Konflikt
U svakodnevnom ivotu, a pogotovo u sportu, interesi pojedinaca se vrlo esto ukrtaju,
tako da dolazi do situacije da samo jedna strana moe da zadovolji svoje potrebe. Kada
najmanje dvije strane istovremeno ne mogu da zadovolje svoje potrebe, stvaraju se uslovi za
nastajanje konflikta. Ukoliko nastali problem moe da se rijei u produenom vremenu, onda
postoje uslovi da se konflikt ne ispolji. Ali ako obje strane gaje pretenzije na pozitivno rjeenje, a
situacija je takva, da samo jedna strana moe da doe do pozitivnog rjeenja, onda nastaje

konflikt, koji moe da se ispolji u irokom dijapazonu, poevi od ignorisanja, pa sve do

fizikog obraunavanja.
2.6.2.1. Spoljanji konflikt
U sportu se esto stvaraju konfliktne situacije, prvenstveno tamo, gdje izmeu pojedinih
takmiara ne postoji pravilima odreena distanca. Takve distance predstavljaju mree u igrama,
kao to su tenis, stoni tenis, badmington, odbojka i sl.. Tamo gdje ne postoje odreene distance,
nastaju tzv sportski konflikti, odnosno svjesni materijalni kontakt meu sportskim
protivnicima. Najtipiniji primjeri se javljaju u borakim sportovima, ali ne nedostaju i u
sportovima kao to su fudbal, koarka, rukomet i sl.
2.6.2.2. Unutranji konflikt
Postoje i takvi konflikti, koji su izazvani spoljanjim faktorima, ali predstavljaju konflikt
subjekta sa samim sobom. Ovakvi unutranji konflikti, su poslijedica izraajne
individualnosti svakog normalnog pojedinca. Kako je ve u uvodu naglaeno, ljudski EGO je
duboko involviran u ljudsku psihu. Ako npr. svi uestvuju u trci, samo jedan moe da bude
prvi; Ako svi bacaju, samo jedan moe da baci najdalje; Ako svi skau, samo jedan moe da
skoi najvie, itd. Budui da svaki pojedinac eli da bude najbolji u sferi, u kojoj se odvija njegov
ivot, a sticajem objektivnih okolnosti, on tu elju nije ispunio, stvoreni su svi uslovi da se on
osjea napadnut, odnosno ugroen, pa potsvjesno utvruje potrebu da se od tog napada
odbrani.
U takvim sluajevima je pojedinac u drutvu utvrdio potrebu da se od ugroenosti
njegovog EGA odbrani. Takva odbrana se dogaa iskljuivo u samom pojedincu, i on taj osjeaj
sakriva duboko u sebi, a ta se u njemu dogaa, moe sa zakljuiti samo po njegovoj spoljanjoj
reakciji na odreeni neuspjeh u drutvu. Svaki takav konflikt stvara frustraciju, a nosilac svake
takve frustracije formira u sebi odbranu, i svaka takva odbrana spada u odbrambene
mehanizne ugroenog pojedinca. Te mehanizme prouava psihologija, a ako se isti pojavljuju
u ivotu sportista, te mehanizme prouava psihologija sporta, mlada nauka, koja u sportu ima
sve znaajniju primjenu.
Takvi odbrambeni mehanizmi se javljaju u toku ivota svakog drutvenog bia, djeluju sa
manje ili vie emotivnog naboja, neki vremenom nestaju, neki vremenom nastaju, neki
promijene svoj smisao, ali ta je zajedniko, to je njihovo postojanje, vrsto vezano za drutveno
bie.
2.6.3. Odbrambeni mehanizmi
Uobiajeno je da kada se kae ovjek, prije svega se misli na njegovo tijelo, odnosno na
njegov izgled, a prije svega na izgled njegovog lica. Taj formalistiki pristup je uobiajen kod
prosjenog ovjeka najee se koristi u smislu spoljnje identifikacije odreene osobe.
Posmatrajui ljudsko bie u cjelini, formalistiki pristup odreivanju ljudskog bia je vrlo
povran. Sa genetskog aspekta posmatrano, primarni sistem ljudskog bia predstavlja njegova
svijest, koju generie mozak, odnosno kora velikog mozga. Da bi se kora velikog mozga
odravala u ivotu, svi ostali organi ovjekovog tijela su podreeni tom odravanju. Udovi su
prije svega odgovorni da zatite mozak, I da svojim funkcijama omogue sticanje materije za
ishranu. Organi za varenje prerauju tu hranu, organi za disanje obezbjeuju kiseonik, ime se

uglavnom obezbjeuje energetsko snabdijevanje svih organa, a prije svega mozga. U trenutku
kada mozak prestane da bude snabdijevan krvlju, poinje proces umiranja.
Sve navedeno upuuju na nepobitnu injenicu, da je ljudsko bie samo djelimino
predstavljeno njegovim tijelom, a najveim dijelom njegovim mentalnim statusom. Centralni
nervni sistem je glavni indikator kako e se ponaati svi djelovi tijela. Ovaj aksiom navodi na
tvrdnju da e se ljudski biomotorni potencijali ispoljavati ne u onoj mjeri, koliko su sposobni,
nego u onolikoj mjeri, koju e diktirati centralni nervni sistem. Ova injenica navodi na dalje
razvijanje iste ideje, tj. ako je nivo ovjekovih biomotornih potencijala razvijen do odreenog
nivoa, a rjeenje odreenog sportskog zadatka bi bilo uspjeno samo ako bi se primijenili
maksimalni biomotorni potencijali, do rjeenja nee doi, ako je stanje centralnog nervnog
sistema optereeno nekom frustracijom.
U viemilionskim godinjim periodima razvoja, pojedini ivi organizam, od kojeg se u
toku vremena razvilo ljudsko bie, u mnotvu drugih jedinki iste vrste, da bi preiveo, morao je
da bude sposobniji od ostalih, I da na raun ostalih jedinki, prvi doe do materije, od koje je
zavisilo dalje odravanje ivota. To je bio surovi i jedini zakon opstanka, na osnovu kojeg se
moglo preivjeti. U takvim se uslovima razvijala i ljudska prajedinka, od koje se razvio dananji
homo sapiens. Budui da je ovjek toliko razvio svoj centralni nervni sistem, da nije vie bio
primoran da nasilno otima hranu od drugih, u njegovoj svijesti je ostao u humanom smislu
modifikovan impuls, koji se manifestovao u jednoj vrsti egzibicionizma, a to je snana elja, da
ono, ta on smatra svojom prednou, pokae!!!
2.6.3.1. Racionalizacija
Svaka jedinka tei da osmisli svoj ivot u svijetu koji je okruuje. Ona trai objanjenje
kako spoljanjih fenomena, tako i sopstvenog ponaanja i sopstvenih osjeanja. Ta osoba
uglavnom objanjava svoje ponaanje u konfliktnim situacijama tako, da odrava
samopotovanje i izbjegava anksioznost (strepnju). Takvo kognitivno prilagoavanje konfliktu,
gdje je jedinka objektivno poraena, naziva se racionalizacija.
Racionalizacija ima razne oblike manifestacije. Ako se radi o linom neuspjehu ili o krenju
etikih principa, tako frustrirana osoba nije u stanju da prizna neuspjeh, nego uvijek trai
opravdanje za taj neuspjeh. U sportskom treningu, na putu od poetnika do vrhunskog
sportiste, trener sree komentare svojih tienika, koji skoro uvijek pokuavaju da obrazloe
svoj neuspjeh, traei svakakve razloge, osim onih pravih. Fudbaler e obino da kae, da se
igralo kod kue, sigurno bi pobjedili; stonoteniser e rei da mu je povrina stola bljetala u oi;
teniser e rei da mu nije odgovarala podloga, ili da nije upotrebio pravi reket; bokser e rei da
su mu sudije odnijele pobjedu; rukometa e rei da su sudije tolerisale grubu igru njegovog
protivnika u igri; rva e rei da prethodne noi oka nije sklopio, itd.
ovjek, koji se kree u drutvu sportista, mogao bi da napie debelu knjigu o prisustvu
odbrambenog mehanizma racionalizacije, skoro kod svakog sportiste nakon njegovog
neuspjeha!
Ipak, postoje i blage pojave racionalizacije, gdje aktuelna osoba ne izbjegava anksioznost,
to omoguava vee prisustvo objektivnosti, i u tim sluajevima, jedinke koje su doivjele poraz,
sportski priznaju taj poraz, i u dogovoru sa trenerom trude se da uklone greke, koje su dovele
do poraza.
U ekstremnim oblicima racionalizacije uglavnom dovodi do jo teih neuspjeha, jedinka se
sve vie involvira u mreu varljivih samoodbrana, to se uglavnom zavrava naputanjem
sportskog ivota, jer on navodno nije dobar za zdravlje!!

2.6.3.2. Identifikacija
Osobe sa niskim nivoom intelektualnih, sportskih i sl, sposobnosti svoje frustracije
ublaavaju, ili ak uklanjaju, posebnim odbrambenim mehanizmom, koji se zove identifikacija.
Ovaj odbrambeni mehanizam moe da ima kako pozitivne, tako i negativne posljedice.
Dobro je ako mladi sportista tei da se kree u drutvu vrhunskih sportista, da se
identifikuje sa njima, uei od njih, to predstavlja pozitivno dejstvo ovog mehanizma.
Navijai na utakmici se esto identifikuju sa igraima na terenu, to esto prate i
idiomotorikom, i svojim meusobnim komentarima ignoriu frustraciju, to i oni ne mogu ono,
to mogu igrai na terenu, i nau svoje zadovoljenje, iako nijesu akteri sportskih dogaaja, nego
samo puki posmatrai.
Ekstremni oblik identifikacije je masovno poistovjeivanje sa agresivnim i tetoinskim
dijelom publike, u izazivanju nereda veih razmjera, poevi od paljenja tribina pa sve do
smrtnih sluajeva, to predstavlja negativno dejstvo ovog mehanizma.
2.6.3.3. Kompenzacija
Mnogo je pojedinaca, koji su se okuavali u jednom sportu, i kada tamo nijesu postigli
eljeni rezultat, preli su na neki drugi sport, ili na neku drugu sportsku disciplinu u toj
sportskoj grani. Poznat je sluaj jednog trkaa, koji je bio vrlo ambiciozan, nije imao najbolje
rezultate, ali nije mogao da ostavi tranje. Poto nije imao najbolje rezultate u tranju na kratke
staze, on je postao srednjepruga. Ni tu nije imao najbolje rezultate, pa je postao dugopruga. Ni
tu nije imao najbolje rezultate, pa je preao na kros-tranje. Ni ovdje nije imao najbolje rezultate,
pa je postao maratonac. I ovdje je pokazao osrednje rezultate, pa je preao na tranje na skijama
(langlauf), na dvadeset, pedeset, pa na sto kilometara. Kada se pribliavao stotoj, takmiio se u
trci veterana. Svoju je frustraciju potisnuo motom, koje mu je postalo ivotno: NIKAD NE
ODUSTATI!!!

2.6.3.4. Projekcija
Pozitivna projekcija se ispoljava u velikoj privrenosti osobama, prema kojima postoji
naklonost. Trener, koji je jo u takmiarskoj formi, rado bi prenio svoje znanje i sposobnost na
svoje tienike. Vrhunski sportista, ije se dijete bavi sportom, u stanju je da oinskim
pogledom vidi svoje dijete sa viim nivoom sportske sposobnosti, no to je to stvarno.
Negativna projekcija se ispoljava pripisivanjem svojih negativnih emocija osobama, prema
kojima nijesu naklonjeni. Rezervni igra, koji je sjedio na klupi za rezervne igrae, ili nije ni bio
rezerva, poslije utakmice prebacuje igraima svoga tima to su izgubili utakmicu, iako je on sve
vrijeme utakmice potajno prieljkivao da se utakmica izgubi, ime je potiskivao svoju
frustraciju, izazvanu njegovim neukljuivanjem u igru. Sportista iste ekipe, koji je osvojio
etvrto mjesto, duboko u sebi se raduje, ronei usput krokodilske suze, to je lan njegove
ekipe, koji je osvojio prvo mjesto, bio nepravedno diskvalifikovan, jer je ovaj sa etvrtog, skoio
na tree mjesto, ime je zasluio bronzanu medalju, i ni malo nije nezadovoljan to je njegova
zemlja izgubila zlatnu.
2.6.3.5. Sublimacija

Konano jedan odbrambeni mehanizam, gdje se frustracija, izazvana konfliktom, kanalie

u proces socijalizacije jedinke. U ovakvim sluajevima se frustracije ne potiskuju u potsvijest, ne
blokira se psihika energija, nego se usmjerava u pozitivnom smislu. U sportskom treningu je to
sluaj sa pojavom agresivnosti u ponaanju pojedinca. Prije svega, neophodno je naglasiti da je
agresivno ponaanje jedan od uslova za uspjeh u vrhunskom sportu. U procesu sportskog
treninga, po pravilu u svim konfliktnim sportovima, se posebnim programima sportisti
upuuju na onaj dio sportske aktivnosti, gdje se agresivnim ponaanjem, dozvoljenim u tim
sportskim disciplinama, moe postii dobar, bolji, pa i najbolji rezultat, a da se ne odstupi od
pravila borbe.
2.6.3.6. Regresija
Sportske priredbe su idealne za razbuktavanje navijakih strasti, gdje se spontano stvara
konfliktna situacija, kako na terenu tako i u gledalitu. Istraivanja su pakazala da se esto i
psihiki stabilne osobe povedu za masom (itaj: ruljom). Ispostavilo se da su policijski privedeni
ljudi, koji su pokazali nepristojno ponaanje u toku navijanja na utakmici, psujui, pljujui,
lomei i bacajui lake predmete na teren, vrlo ugledni domaini, slubenici, pedagozi i sl, koji u
svooj okolini vae za vrlo pristojne ljude.
2.6.3.7. Represija
Odbrambeni mehanizam rijetko se sree u toku sportskog treninga. U toku ivota svaka
jedinka doivljava skoro svakodnevno neprijatne dogaaje. Neki od takvih toliko su neugodni,
da izazivaju teku frustraciju, pa se ta jedinka spaava na jedini nain, a to je da te, nepoeljne
misaone sadraje, odnosno neprijatne dogaaje, potisne duboko u sebe, tako da moe sebe
dovesti do stanja, da se tih vrlo neprijatnih dogaaja uopte ne sjea. To je, naalost, samo
privremeni spas, jer im se pojavi slina scena, koja ima elemente koji asociraju na potisnutu
scenu, teka frustracija ponovo izroni. Mora se napomenuti da se i na sportskim terenima, i u
procesu sportskog treninga, deavaju dogaaji, koji kod mladih ljudi, buduih sportista, mogu
da izazovu toliko snanu frustraciju, da ona moe da bude privremeno uklonjena samo
represijom.
2.6.3. Imaginacija
oveiji EGO tei da u svemu bude najbolji, ili bolje reeno, da drugi ne budu bolji od
njega. Svaka jedinka je u stanju da svaku svoju elju ostvari, makoliko ona izgledala nemogua.
Jedino je u pitanju destinacija: gdje da se te elje ostvaruju. Kada ve ne mogu da se ostvare u
realnom svijetu, onda psihiki manje stabilne jedinke, svoje elje ostvaruju u svojoj mati.
Povremeno ulaziti u svoj svijet niko ne moe da izbjegne, ali sakrivati se u njemu prilikom
pojave realnih, i ne nereivih tekoa, apsolutno dovodi do nesposobnosti shvatanja spoljanjeg
svijeta, i takva samoizolacija ve ukazuje na potrebu klinike intervencije.
Sportski trening, koji vodi kvalifikovan profesionalac, profesionalac koji je zavrio
odgovarajuu kadrovsku kolu, koji dobro poznaje fiziologiju, pedagogiju, psihologiju,
metodiku, kibernetiku i sl, je jedno od najboljih mjesta gdje se na mlade ljude, budue sportiste,
koji su ve prestali da budu djeca, ali jo nijesu postali odrasli ljudi. Kvalifikovan profesionalac,
koji je svjestan injenice, da je njegov primarni zadatak da oformi ljude, a sekundaran da oformi

vrhunske sportiste, je dovoljno obrazovan da u toku rada na vrijeme otkrije sve uzroke, koji bi
mogli da dovedu do frustracije, odnosno do pojave stvaranja negativnog odbrambenog
mehanizma, i da poznaje metodologiju, kojom e odstraniti uzroke (neprijatne dogaaje), ime
e biti otklonjene i njihove posljedice (frustracije).
2.6.4. Psihosocijalna dinamika sportskih grupa
Iako postoje individualni sportovi, bavljenje sportom ne moe da bude individualno, jer su
i pojedinci, ija je specijalnost individualni sport, ukljueni u rad sa trenerima i ostalim
sportistima u sportskoj organizaciji. Svaka sportska organizacija, svi klubovi i slini
organizovani ili neorganizovani skupovi pojedinaca, koji se sistematski bave sportom, nazivaju
se sportskim grupama. Svaka sportska grupa, kao i sve druge vrste malih grupa, karakteriu se
svojstvima koja se ispoljavaju kao stepen njihove uoljivosti (identitet grupe), aktivitet,
strukturiranost, identinost ili slinosti interesa vrijednosti, ciljeva i sadraja svakog lana
grupe.
Ova primarna obiljeja grupe involvirana su u razvoj i formiranje specifinih naina
meusobnih kontakata i komunikacija meu sportistima, karakteristinih grupnih normi i
pravila ponaanja, prihvaenim ustaljenim nainima nagraivanja, kanjavanja, stepenom
postignute kooperativnsti, poloajem i ulogom koje pojedinci u grupi zauzimaju.
2.6.4.1. Sportski tim kao mala grupa
Selekcije, koje su formirane za jedan kratak period da reprezentuje grad, regiju, ili dravu,
i da u tom vremenu uestvuju na jednoj ili vie sportskih priredbi, predstavljaju neformalne
grupe. Takve grupe imaju unaprijed odreene ciljeve koji su potekli od potreba ire ili ue
zajednice, i norme ponaanja su unaprijed odreene.
Svaka sportska grupa odlikuje se specifinou u pojedinim oblicima ponaanja
zajednikim za sve lanove grupe. Prihvaen je svojstven i ustaljen nain komunikacije,
nagraivanja, kanjavanja itd. Za uspjenost sportske grupe kao jednog socijalnog sistema,
vano je postojanje karakteristine interakcije i komunikacije meu njenim lanovima, koje se
zasnivaju na uvaavanju, potovanju, ljubavi, kao pretpostavkama koje omoguavaju
iscrpljivanje sportskih potencijala i svih drugih vrijednosti koje sportska aktivnost, kao
drutvena i individualna aktivnost treba da prui ljudima. Veina sportskih grupa, naroito one
u tzv. kolektivnim sportovima, da bi uspjeno ostvarile svoje ciljeve, posebno takmiarske, mora
da obezbijedi jedinstvo individualnih sportskih i ljudskih vrijednosti. To jedinstvo ne
podrazumijeva najvee vrijednosti, ve najpogodnije za tu grupu, njenu aktivnost i njenje
ciljeve.
2.6.4.2. Struktura male grupe
Za utvrivanje strukture grupe treba poznavati i propisane uloge, jer one odreuju okvir
za uspjeno formiranje i funkcionisanje grupe, uloge koje nastaju u toku same aktivnosti. Te
uloge u sadejstvu sa ostalim ulogama, kroz izvravanje postavljenih zadataka, bivaju osmiljene
i prihvaene. U procesu razvoja sportske grupe, tj. u toku izvravanja postavljenih zadataka
mora da se izgradi odgovarajua recipronost odnosa meu ulogama svih lanova, koja
obezbjeuje najuspjenije funkcionisanje grupe, njenu najveu efikasnost. Recipronost odnosa se
moe shvatiti kao komplementarnost i kompenzacija meu postojeim izvravanim ulogama, i

istovrijemeno kao faktor koji obezbjeuje postojanje sistema uloga i njegovu stabilnost.
Izostajanjem odgovarajuih recipronih odnosa izmeu izvrnih uloga, kada ne postoji njihova
komplementarnost u sportskoj grupi dolazi do unutranjih sukoba a time i do poremeaja u
strukturi grupe.
2.6.4.3. Grupni procesi
U grupne procese spadaju kohezivnost i efekti kohezivnosti. Efekti kohezivnosti su samo
nabrojani na kraju ovog odjeljka.
2.6.4.3.1. Kohezivnost
U odnosu na grupu ovaj pojam bi trebalo da podrazumijeva privlanost grupe i njenih
lanova. Meutim, kada se govori o kohezivnsoti grupe, tu se misli i na druga svojstva kao to
su jedinstvo stavova i miljenja grupe po raznim pitanjima, a posebno onim koja su vezana za
uspjeno funkcionisanje grupe. Pored toga, pod pojmom kohezivnosti sportske grupe
podrazumijeva se moral grupe, stepen motivisanosti lanova grupe da izvre neki zadatak, ili
spremnost da se maksimalno sarauje u postizanju cilja i zadovoljavanju odreenih zajednikih
i linih potreba.
Ova dihotomizacija u znaenju pojma kohezivnosti ima svoje opravdanje u injenici da su
uesnici u sportskoj aktivnosti osloboeni prinude, i da slobodno i samostalno uestvuju u njoj.
U takvoj konstelaciji interakcijskih odnosa sociopsiholoki faktori mogu da dovedu do
postojanja odreene kohezivnosti grupe, koja je razliita od kohezivnosti grupe kada se kao
kriterijumi uzmu u obzir funkcionalne dijeterminante kohezije grupe. Naravno da
sociopsiholoki kriterijumi znaajno dijeterminiu koheziju jedne grupe, ak i na dananjem
stepenu institucionalizovanosti sporta u kome su organizacioni ciljevi tj. funckionalni kriteriji,
jedini kada se odreuje efikasnost i svrsishodnost postojanja sportske grupe (ekipe).
Najefikasnija kohezivnost grupe se pojavljuje, kada se organizacione forme, kao to je
subordinacija, ne primjeuju!
2.6.4.3.2. Efekti kohezivnosti
Skup najvanijih optih efekata kohezivnosti, moe da se primijeni i za sportsku grupu. U
taj skup spadaju:
1. Pozitivan uticaj grupe na svoje lanove.
2. Principijelno prihvatanje i izvravanje potrebnih aktivnosti.
3. Osjeanje sigurnosti i osjeanje zadovoljstva uspjenom akcijom grupe.
4. Vea efikasnost svakog lana i grupe kao cjeline.
2.6.5. Rukovodee uloge u sportskim grupama
Vostvo predstavlja jednu od najizraenijih svojstava grupe koje znaajno dijeterminiu
personalne odnose u grupi, kohezivnost, komunikaciju, strukturu i dinamiku svake grupe pa i
sportske. Rukovoenje je najodgovorniji proces u cjelokupnom podruju psihodinamike grupe.
O vostvu i voi se govori uvijek kada postoji odreena grupa, bilo da je formalna ili
nefomalna po svojoj strukturi. Za vostvo se esto koriste tri termina: vostvo, voa i
rukovoenje.

2.6.5.1. Izdvajanje voe i njegova uloga

U procesu strukturiranja, a to je permanentni proces, dolazi do spontanog izdvajanja
pojedinca ili pojedinaca, koji svojim ponaanjem doprinose uspjenijem dolaenju do
zajednikog cilja. Osoba koja praktino pomae i doprinosi uspjenijem funkcionsianju grupe
doivljava se kao voa. To se tumai time to u grupnim procesima dolazi do meusobnog
stimuliranja i zadovoljavanja potrebe pojedinca da bude voa i potrebom grupe da ima vou, i
to da ima upravo takvog vou. Potreba za vostvom je razliito izraena i po obimu i kvalitetu.
ta znai biti voen? Biti voen znai smanjiti sopstvenu odgovornost i podijeliti je ne
samo sa lanovima tima ve i sa voom, makar da on i nije nominalni i formalni. Biti voen
znai djelimini gubitak svoje individualnosti, samoinicijative, spontanosti, ali istovrijemeno i
neki dobitak. Jer, lake je doi do cilja ako neko usmjerava, ako odredi put, ako, u krajnjem
sluaju, postoji mogunost da se u voi nae oslonac. Biti dobro voen podrazumijeva
smanjenje odgovornosti zato to se ono dijeli i sa voom i sa ostalim lanovima tima. Tako
lanovi tima osjeaju veu sigurnost i samopouzdanost u pogledu tenje za postizanje
zajednikih i individualnih ciljeva. Poloaj i uloga voe u sportskoj grupi zavisi od strukture
tima, sinhronizovanosti, uloga ostalih lanova tima, od shvatanja i svijesti o ostvarivanju
zajednikog cilja, kao i od osobina linosti lanova tima, ukljuujui i vou.
2.6.5.2. Dimenzije voe
Da bi se odrao kao voa i da bi to uspjenije obavio svoju ulogu, voa mora da posjeduje
vii intelektualni nivo od ostalih lanova ekipe. Ovu svoju sposobnost voa treba da koristi, da
bi predloio i sproveo najbolju ideju i najbolje rjeenje u zavisnosti od situacije, od orijentacije i
ciljeva grupe.
Voa mora da bude zainteresovan za sve to se dogaa u grupi u vezi sa grupom,
pristupaan, da se dobro prilagoava, da uspostavlja dobre odnose sa lanovima tima i da ima
povjerenje u njih. Pokazujui svoje povjerenje, voa stie njihovo povjerenje u lanove ekipe, i
ekipa kao cjelinu ima ire dimenzije i treba da proizilazi iz osnovnog stava voe neprekidne
okrenutosti prema lanovima tima i srpemnosti za otvorenu komunikaciju s njima. U jednom
sportskom klubu, voe su i kapiten i svi lanovi strunog taba na elu sa trenerom, svaki sa
specifinom ulogom, ali sa istim mentalnim osobinama. Od voe se zahtijeva:
- Ekstravertnost.
- Preduzimljivost.
- Hrabrost.
- Socijalna zrelost.
- Savjesnost.
- Upornost.
- Odgovornost.
- Samopouzdanje
- Inicijativa.

POGLAVLJE XVII

ADAPTACIONI EFEKTI SPORTSKOG TRENINGA

NA ORGANIZAM SPORTISTE

Mens sana in corporae sano.

Tei zvezdama. Ako i promai, jo uvek si visoko!
N. anak
Dok raste telo, raste zajedno i pamet.
Demoked

Kljuni termini
-----------------------------------------

Fizioloke i biohemijske adaptacije

Uticaj treninga na krv, organe i organske funkcije
. Srce
. Plune funkcije
. Skeletne miie i miina vlakna
. Vegetativni nervni sistem
. Endokrini sistem
. Nervnomiine adaptacije na rezistentni trening

Fizioloke i biohemijske (metabolike) adaptacije na aerobni i anaerobni

trening
Pregled adaptacija na aerobni trening

onavljanja aerobnih optereenja stimuliu promene u strukturi i funkciji miinih

vlakana:
-

Tip miinog vlakna;

Gustinu kapilara;
Sadraj mioglobina;
Funkciju mitohondrije;
Funkciju oksidativnih enzima.

Aerobni trening poveava kako broj kapilara na jedno miino vlakno, tako i broj
kapilara na povrinu poprenog preseka miia. Obe ove promene poveavaju prokrvavljenost u
miiu. Poveava se kako broj, tako i volumen mitohondrija u skeletnom miiu, to poveava
efikasnost oksidativnog metabolizma.
Trening izdrljivosti vie angauje spora miina vlakna (engl. ST-slowe twitch fibers), nego
brza miina vlakna (engl. FT-fast twitch fibers). Konsekventno tome ST vlakna imaju
tendenciju porasta. Procenat ST i FT vlakna ne pokazuje promene, trening izdrljivosti moe biti
uzrok da FTb vlakna preuzmu veinu karakteristika FTb vlakna.
Trening izdrljivosti poveava koncentraciju mioglobina oko 75%-80% (mioglobin vee
kiseonik). Sve ove promene i njihove kombinacije usavravaju oksidativni transportni sistem i
time poveavaju izdrljivost. Sa aerobnim treningom se poveava efikasnost korienja masti,
kao energije za vebanje, ime se miini i jetreni glikogen manje koristi. Ovo je rezultat
poveanja aktivnosti enzima ukljuenih u beta oksidaciju masti. Mii treniran na izdrljivost
ima vie glikogena, nego netrenirani, sadri vie triglicerida od netreniranog miia.
Aerobni intervalni trening koji ukljuuje visok intenzitet kako u brzini, tako i u izdrljivosti,
tradicionalno se smatra samo anaerobnim. Taj trening podie aerobne sposobnosti, zato to u
intervalu odmora koji je vrlo kratak, ne dolazi do potpunog oporavka, to visoko angauje
aerobni sistem.

Pregled adaptacija na anaerobni trening

Anaerobni trening poveava ATP-CP i glikolitike enzime, ali ne i oksidativne enzime.
On poveava miini puferski kapacitet, aerobni trening znatno manje doprinosi poveanju
kapacitet miia na toleranciju aktivnosti sprinterskog tipa.
Anaerobni trening ne stresira samo anaerobni energetski sistem. Deo energije, koji se dobija
tokom i nakon 30 sekundi sprinta je iz oksidativnog metabolizma.
Trening velike brzine (anaerobni reim) poveava efikasnost pokreta preko poboljanja
koordinacije i vetine.
Anaerobni trening poveava miini kapacitet za toleranciju na kiseline, koje se akumuliraju
tokom anaerobne glikolize. Osam nedelja anaerobnog treninga moe da pokae poveanje
puferskog kapaciteta od 12% do 50%.

Adaptacija organizma na visok stepen promene acido-baznog statusa

Treninzi koji angauju anaerobni metabolizam dovode do promena u acido-baznom
stanju organizma, tj. dovode do promena unutranje ravnotee organizna-homeostaze. Visok
stepen zakieljenosti organizma uzrokovan je nagomilavanjem H+ jona i do padom pH vrednosti
krvi. Puferski kapaciteti, koji su odgovorni za neutralizaciju kiselina, razvijaju se putem treninga
u uslovima znatnog naruavanja acidobaznog stanja. Takvi treninzi su treninzi brzine i snage u
spoju sa izdrljivou. Trening brzinske izdrljivosti znatno naruava homeostazu, ali
istovremeno to izaziva adaptacine efekte u pravcu tolerancije na poremeaj asodobaznog stausa i
jaanja puferskog kapaciteta. Ono to vai za adaptacije na anaerobni trening, vai i za adptaciju
na promenu acidobaznog stanja-adaptacije na smanjeni parcijalni pritisak, kakav je na
nadmorskoj visini i u aktivnostima u kojima se zadrava disanje, npr ronjenje na dah.

Pregled adaptacija organa i funkcija organizma na trening-efekti treninga

Ranije je istaknuto da je sportski trening specifian adaptacioni proces, koji podrazumeva
transformaciju integralne funkcije organizma u pravcu to vee tolerancije i efikasnosti
organizma u toku specifinih sportskih napora. Visok stepen kapaciteta, efikasnosti i snage svih
organskih sistema mogue je ostvariti samo optimalnim trenanim stimulusima i velikim brojem
iteracija. Efekti optimalnog treninga na organizam sportiste su ogromni. Na ovom mestu e se
izneti pregled efekata, tj. uticaja treninga na odreene segmente (organe i organske sisteme)
organizma sportiste, pri emu e biti govora i o onima koji predstavljaju faktore rizika, na koje
treneri treba da obrate veliku panju.

Uticaj treninga na krv

Poznato je da poveanje hematokrita (zapreminskom odnosu krvne plazme prema
uoblienim elijskim elementima eritrocitima, leukocitima i trombocitima), poboljava

transport O2 izmeu kapilarne krvi i tkiva. Samim tim, radna sposobnost elija je poveanaposebno za optereenja aerobnog tipa. Trening predstavlja snaan stimulator luenja
eritropoetskih faktora (eritropoetin, kortizol, hormon rasta, adrenalin i tiroksin), koji dovode do
vee eritropoeze-poveanog stvaranja crvenih krvnih zrnaca usled dejstva eritropietina na
kotanu sr. Volumen krvi i koncentracija hemoglobina se poveavaju, to zajedno enormno
poveava koliinu O2, koja se transportuje aktivnim miiima i obezbeuje zadovoljavajui
venski priliv u srce.
Jo nije potpuno dokazano, ali postoje potvrde mnogih istraivanja da se pod uticajem treninga
poveava puferski kapacitet krvi (alkalne rezerve), to spreava kod treniranog organizma brze
i velike promene acido-bazne ravnotee. Omoguuju brzu normalizaciju nakon treninga i
takmienja.

Uticaj treninga na srce

Osnovne kardiovaskularne adaptacije se ogledaju u promenama na sledeim
parametrima:
-

Veliinu srca;
Udarni volumen;
Frekvencu srca;
Minutni volumen;
Volumen krvi;
Proticanje krvi;
Krvni pritisak.

Odavno je zapaeno da optereenja (karakter i veliina) u razliitim sportovima i sportskim

disciplinama, dovode do razliitih adaptacionih promena u funkciji kardiovaskularnog sistema.
Redovan trening, posebno tipa izdrljivosti, poveava udarni volumen srca-UV (bolje
pranjenje srca, pri svakoj sistoli izbaci vea koliina krvi), to je posledica bradikardijesmanjene frekvence srca u miru i pri submaksimalnim optereenjima. Ovo smanjenje frekvence
srca izazvano je smanjenjem tonusa simpatikusa i/ili poveanjem aktivnosti parasimpatikusa.
Trening dovodi i do evidentne radne hipertrofije miia srca, tj. jaanje sinteze strukturalnih
miinih belanevina. Poveava se sadraj mioglobina i glikogena u njemu, raste aktivnost
heksokinaze, laktatdehidrogenaze i sukcinatdehidrogenaze, sadraj NAD i mogunost potronje
eera i mlene kiseline iz krvi. Time se poboljava ekonominost sranog rada sa stanovita
energetskih potreba. Sve ovo omoguuje sportisti da ostvari velik intenzitet rada sa
odgovarajuim minutnim volumenom srca (MVS), niom frekvencom i veim UV. Drugim
reima, trenirani sportista e dati intenzitet rada moi obavljati due vreme, bez pojave zamora
od netreniranog.

Sportsko srce

Normalnom adaptacionom promenom usled treninga smatra se i poveanje srca. Naziva

se sportsko srce. Pod njim se podrazumeva zdravo poveano srce trenirane osobe, koje pokazuje
gore navedene fizioloke i biohemijske karakteristike.
Umereno poveanje srca izazvae sportske discipline pri kojima se metabolizam odvija na bazi
anaerobnih i aerobnih procesa (npr. tranje na srednje pruge).
Da li e se kod sportiste razviti sportsko srce zavisi od:
-

Vrste sportske aktivnosti;

Obima i intenziteta treninga;
Duine sportskog staa;
Pola i konstitucije.

Najvee poveanje srca se zapaa kod sportista u sportskim disciplinama, koje se izvode
kontinuirano due vreme na nivou stabilnog ili prividno stabilnog stanja, do nivoa anaerobnog
praga. To su tranja na duge pruge, tranje na skijama, biciklizam, plivanje, triatlon, veslanje,
vaterpolo idr.
Razna ispitivanja su pokazala da na razvoj srca snano utiu obim i intenzitet optereenja.
Promene na srcu su utoliko vee, ukoliko je due vreme treniranja i vei intenzitet.
Kod ena treniranih na izdrljivost, naeno je neto manje poveanje zapremine i mase srca,
nego kod mukaraca. One imaju istu adaptacionu sposobnost srca, kao i mukarci.
U sportskim disciplinama koje zahtevaju znatna i/ili dominantna statika naprezanja, srce
sportiste je hronino optereeno pritiskom. Usled savladavanja velikog pritiska u krvnim
sudovima-zbog statikog naprezanja, javlja se zadebljanje zida leve komore, tzv "koncentrina
hipertrofija". To je fizioloka adaptacija, koja u veini sluajeva ne ostavlja posledice u
kasnijem ivotu sportiste. Srce sportiste koje je hronino optereeno poveanim volumenom
(kod sportskih disciplina dinamike izdrljivosti) ima tzv. "ekscentrinu hipertrofiju".
Kod obe hipertrofije broj miinih elija u miokardu se ne menja, nego se poveava debljina
miinih vlakana, koja moe da ide sve dok srce ne dostigne svoju kritinu masu (za levu
komoru iznosi 300-350 g u odnosu na normalnu masu, koja iznosi oko 200 g.).
Vano je istai tri osnovna adaptaciona mehanizma pomou kojih kardiorespiratorni sistem
efikasnije savladava maksimalni napor:
1. Poveanje rezerve FS;
2. Poveanje rezerve udarnog volumena;
3. Poveanje korienja O2 iz krvi.
Bitno je istai da dok se u skeletnim miiima pod uticajen treninga poveavaju mogunosti
anaerobne i oksidativne resinteze ATP, dotle se u sranom miiu poveavaju samo
oksidativne mogunosti.
Trening izdrljivosti, koji poveava udarni volumen u stanju mirovanja je: submaksimalno
vebanje i maksimalni napori. Najvei uticaj na poveanje udarnog volumena ima poveanje
end-dijastolnog volumena, verovatno kao uzrok poveanja plazme. Drugi vaan faktor je
poveanje kontraktilnosti leve ventrikule. To je uzrok hipertrofije miokarda, vee elastinosti, a
time i boljeg punjenja srca za vreme dijastole.

Uticaj treninga na krvotok u skeletnim miiima

Trening izdrljivosti kod sportista dovodi do poveanja gustine kapilara u radnim
miiima i do 40% vie u odnosu na nesportiste. Ovo poveanje kapilarne gustine smanjuje
razdaljinu izmeu krvi i miinih vlakana, to poboljava razmenu gasova energetskog supstrata
i metabolita izmeu te dve sredine. Time se poveava ukupna povrina za izmenu materija i
vode. Sa veim brojem kapilara vie krvi proe kroz mii u jedinici vremena.
Kod treninga snage situacija je neto drugaija. Broj kapilara se smanjuje u odnosu na veliinu,
zapreminu i broj miinih vlakana u miiu. Samim tim, smanjuje se ukupna povrina za
razmenu izmeu kapilara i elija. Zbog toga protok krvi mora biti vei u mirovanju, kako bi se
obezbedilo adekvatno snabdevanje energetskim materijama, kiseonikom, proteinima i da se
uklone produkti metabolizma.
Trenirani miii na izdrljivost, zbog navedenih adaptacija imaju visoku mehaniku efikasnost,
tj. bolje iskoriavanje dobijene energije po jedinici mase utroenog goriva i po litri utroenog
O2.
Sportski trening usavrava adaptacioni proces KVS u smislu bolje preraspodele krvi u korist
organa koji pojaano rade (srce, plua i radni miii). To se ostvaruje na sledei nain:
-

Simpatikus izaziva kontrakciju vena i tako se krv pomera sa periferije prema

centru (srce, plua);
Povlai se krv iz bubrega, jetre, creva i slezine (region splanhnicusa) i stavlja na
raspolaganje aktivnim organima;
Pri visokom naprezanju koa se odrie svoje krvi (vazokonstrikcija krvnih sudova
koe);
Javlja se aktivna hiperemija, tj. krvni sudovi neaktivnih miia se kontrahuju, a
aktivnih ire.

Uticaj treninga na plune funkcije

Parametri plunih funkcija, koji se danas koriste za ocenu stepena adaptacionih efekata
sportskog treninga na respiratorni sistem i funkcionalnu sposobnost organizma u sportu, nisu
pokazali posebno veliku vrednost. Mnoga ispitivanja su pokaza da nema znaajne razlike u
prosenom vitalnom kapacitetu izmeu sportista i nesportista. Jedino su poveanja u odnosu na
"obine" ljude utvrena kod plivaa i ronilaca, koji zbog savladavanja teine vodenog stuba
imaju snanije inspiratorne miie.
Ispitivanja koja su vodila rauna i o telesnoj kompoziciji ispitanika, pokazala su da ne postoji
korelacija izmeu VO2max i vitalnog kapaciteta, tj. maksimalnog disajnog volumena. Efikasnost
respiratornog sitema koja se poveava treningom, bazira se pre svega na poveanju izdrljivosti
respiratornih miia (disajna izdrljivost), zbog poveanja nivoa aerobnih enzima u njima i
vee tolerancije na nagomilanu mlenu kiselinu.
Istraivanja su pokazala da visoke vrednosti disajnih volumena i kapaciteta, koje se mogu
izmeriti kod nekih sportista mogu se pre objasniti genetskim predispozicijama, nego efektima
samog treninga.

Zdrav respiratorni sistem ima velike funkcionalne rezerve, pa se moe pretpostaviti da nije
potrebno da se posebno adaptira na fiziki rad.

Uticaj treninga na anaerobnu mo i O2 dug

Mnoga istraivanja su pokazala da trening poveava anaerobnu mo, kapacitet i
efikasnost. Kod dobro treniranih trkaa na 400 i 800 m, plivaa na 100 i 200 m, izmeren je
kiseoniki dug koji je bio 2,5 puta vei nego kod netreniranih osoba oba pola.
Anaerobni trening poveava i koncentraciju ATP-a, ak za 17,8% i kreatin fosfata (KF) za
5,1% u radnim miiima. Dolazi do poveanja enzimskih (anaerobnih) funkcija i veliine
miinih vlakana brzog trzaja, aktivnosti glikolitikih enzima i sposobnosti za podnoenje
(tolerancije) visoke kiselosti unutranje sredine-poremeaja homeostaze.
Dokazano je da trkai na kratke staze mogu da podnesu znaajno vee koncentracije mlene
kiseline u krvi (znaajno veu metaboliku acidozu, nego dugoprugai), to svakako odraava i
karakter njihove aktivnosti. Kod ovih sportista je i bra eliminacija laktata, to se smatra
posledicom vee miine mase koja moe bolje i vie da koristi laktate (kod dobro treniranih
efikasniji je proces uzimanja i korienja laktata u procesu metabolizma od strane neaktivnih
miia),.kao i da vee srce moe da troi vie laktata u toku rada. Dobro odmeren trening
aerobno-anaerobne izdrljivosti poveava koncentraciju mitohondrija i njihovih enzima u
miiima, ime se jae stimulie oksidativni metabolizam, smanjuje akumulacija piruvata u
citosolu, ne dozvoljava stvaranje laktata preko zakona o dejstvu masa pod uticajem
laktodehidrogenaze. Sve ovo doprinosi da sportista moe da obavi velik intenzitet rada uz
odloeno visoko stvaranje laktata i da brzo eliminie visoku koncentraciju laktata nakon
maksimalnog optereenja.
Uticaj treninga na maksimalnu aerobnu mo (VO2max)
O uticaju treninga na VO2 max u ovoj knjizi je bilo ve rei. Na ovom mestu e se
ukratko izneti jo neki detalji vani za trenanu praksu. Istraivanja i praksa su pokazali enormnu
sloenost ispoljavanja fenotipa aerobne moi (velike razlike izmeu pojedinaca u reakcijama na
trening izdrljivosti.) Utvreno je da neke osobe vema slabo reaguju na trening izdrljivosti (nisu
pokazale skoro nikakve promene VO2max), neke osobe znatno bolje reaguju, a ima i osoba koje
jako reaguju (poveanje VO2max je iznosilo preko 30%). Smatra se da je taj status familijaran i
da je odreen genetskim karakteristikama. Poveanje aerobnog kapacitet zavisi i od trenutnog
stanja treniranosti, tj. ako je poetni aerobni kapacitet nizak, poveanje e biti vee.
Maksimalna potronja kiseonika (VO2max) je sloen parametar, koji se moe menjati putem
treninga koji integralno menja aerobni rad, udarni volumen srca, oksidativni kapacitet skeletnih
miia i oksidaciju lipida. Svi oni predstavljaju fenotipe, koji se treningom mogu menjati.
Kod slabije treniranih sportista VO2max se moe za nekoliko meseci poveati do 20-30%, dok
se oksidativni kapacitet skeletnih miia pod uticajem treninga moe poveati i 50%. Da bi se
procenila uloga genotipa u promenama nastalim treningom, moraju postojati dokazi o
individualnim sposobnostima i trenanim sposobnostima.
Istraivanja su potvrdila da postoje znatna ogranienja koja postavlja genetski faktor. Bolje
rezultate u sportskim aerobnim aktivnostima odreuje uticaj treninga, jer samo e on ispoljiti
genetske sposobnosti osobe za tu vrstu aktivnosti. Ustanovljeno je da doprinos nekih gena za
odreene enzime nije potpuno bez znaaja. Nije mogue da e jedan ili nekoliko gena ili data

DNK varijanta biti dovoljni da se definie odgovor osoba na trening (uzimajui u obzir veliku
sloenost aerobne moi).
Sa fizioloke strane gledano, bilo koje poveanje radnog kapaciteta izazvano treningom moe da
se ostvari primarno menjanjem aktivnosti, pre nego poveanjem oksidativnog kapaciteta
miotohondrija ili nekog poboljanja respiratornog odgovora na rad koje bi odloilo pojavu
respiratorne dispneje. Sa svakim poboljanjem radnog kapaciteta doi e do izvesnog poveanja
VO2max, koje je posledica promena u aktivnosti poprenih mostia u miofibrilama.

Dokaz za ovo je pojava da sportista i nakon nedelju dana netreniranja, kada mu se

znatno smanji miini oksidativni kapacitet, moe popraviti svoj rezultat. U ovom
sluaju rezultat je povezan sa miinom snagom, a ne sa oksidativnim kapacitetom,
pa se poboljanje deava uprkos padu oksidativnog kapaciteta miia. Rezultat
zavisi i od tehnike, taktike, motivacije i drugih inilaca. Intenzitet treninga i
iskustvo tokom godina omoguavaju da se ostvari postepeno poboljanje. Ovo je i
odgovor na pitanje-zato se najbolji rezultati u sportskim aktivnostima tipa
izdrljivosti postiu tek posle 25. godine starosti, iako se najvee vrednosti
VO2max dostiu izmeu 18-20 godina.
Zbog toga faktor koji predvia sportski rezultat ne mora biti apsolutna vrednost VO2max, niti
efikasnost npr. tranja. On moe biti u vezi sa faktorom miine snage merenim kao najvee
optereenje savladano u toku odreenog testa (npr. maksimalnog tranja na tredmilu).
Kao faktore koji slue za ocenu efekata treninga izdrljivost i klasifikaciju sportista prema
funkcionalnim radnim sposobnostima, treba uzeti zajedno maksimalnu aerobnu mo i vreme
kada se uspostavlja stabilno stanje u radu submaksimalnog intenziteta. Sportisti sa veim
vrednostima VO2max imaju neto nii R (respiratorni koeficijent) i ranije uspostavljaju stabilno
stanje, mehanika efikasnost im je vea nego kod sportista sa niim vrednostima VO2max.

Uticaj treninga na skeletne miie

Sportski trening ima snaan uticaj na strukturalnu i biohemijsku promenu sastava
skeletnih miia. Te promene se odnose na dimenzije i tip miinih vlakana, kao i na oblik i
sastav elijskih organela i kontraktilnog aparata. Biohemijske promene, pre svega se odnose na
mehanizme mobilizacije, korienja i obnavljanja izvora energije.
Ove integralne adaptacione promene obezbeuju veu silu, snagu, brzinu i izdrljivost u toku
miine aktivnosti.
Optereenja maksimalnog intenziteta koja kratko traju (do 30 sec.) poveavaju sadraj
visokoenergetskih fosfatnih jedinjenja u eliji i aktivnost enzima, koji katalizuju njihove
energetske transformacije. Ona intenziviraju razmenu ATP u jedinici vremena i dovode do
hipertrofije miia. Sve to rezultira poveanom snagom i brzinom.
Optereenja velikog intenziteta (traju do 3 minuta) poveavaju aktivnost glikolitikih i
oksidativnih enzima i potenciraju anaerobnu sintezu ATP. Ovo rezultira poveanju brzinske
izdrljivosti i izdrljivosti u snazi.
Optereenja sa malim intenzitetom, a velikim obimom poveavaju oksidativne sposobnosti
elije i time pomau razvoj dugotrajne izdrljivosti.

Uticaj treninga na miina vlakna

Jo ne postoje jasni i vrsti dokazi o tome da li pod uticajem treninga moe da doe do
pretvaranja jednog tipa vlakana u drugi. Mnoga nauna istraivanja poseduju odreene
dokaze da u toku specifinog treninga zaista dolazi do pretvaranja belih vlakana u crvena, i
obratno. Neophodna su dalja detaljna istraivanja da bi se utvrdilo i saznalo vie o karakteru
te transformacije.
Istaknuto je ve da specifian trening moe da promeni metabolika svojstva svih vrsta vlakana.
Ispitivanja su pokazala da trening izdrljivosti moe da povea otpornost na zamor i nekih brzih
vlakana. Ovo je mogue iz razloga to motoneuroni ne samo da inerviu miina vlakna, nego su
u stanju da svojim trofikim uticajem promene i metabolizam svojih miofibrila (smatra se da
motoneuroni lue neke hemijske supstance, koje utiu na tip vlakana koja inerviu, to se
ostvaruje na sinapsi).
Smatra se da naslee odreuje koji e tip vlakana dominirati u glavnim miinim grupama tela.
Ovaj podatak (dobijen preko biopsije miia) se koristi za ocenu predispozicije, tj. talenta za
odreeni sport. Dalje poboljanje moe da se ostvari specifinim treningom koji dovodi do
adaptacije miinih vlakana. Najvei broj ispitivanja je pokazao da se promene tipa vlakana
izazvane treningom ostvaruju preko tzv. intermedijernih vlakana (vlakna tipa IIc). Preko njih
se vri konverzija brzih vlakana tipa II u spora vlakna tipa I. Dolo se do podatka da postoji
mogunost da potencijalni sportisti, pored toga to se ve raaju sa veim procentom miinih
vlakana I ili II, u svojim miiima sadre vei procenat vlakana tipa Iic, preko kojih bi se
pretvarao jedan tip vlakana u drugi (pod dejstvom specifinog treninga).
Mnoga istraivanja su pokazala da netrenirane osobe oba pola, poseduju u proseku 50%
crvenih (sporih-tip I) vlakana, a da su u ostalih 50% podjednako zastupljena oba tipa belih
(brzih) vlakana.
Pronaeno da je sastav vlakana (brzih i sporih) drugaiji u miiima sportista (i drugaiji u
razliitim sportskim granama), nego kod osoba koje se ne bave sportom. Sprinteri imaju izrazito
vie brzih vlakana tipa II (73-76%), dok dugoprugai sporih vlakana (73-79%).
Sve ovo je potvrivalo i uveravalo da vlakna jednog tipa mogu da se putem specifinog treninga
pretvore u vlakna drugog tipa. Zakljuak bi bio da ispoljavanje fenotipa vlakna ne zavisi
iskljuivo od genetskih faktora nego i od treninga, kao snanog stimulatora njegove
transformacije.

Uticaj treninga izdrljivosti na skeletne miie

U procesu svakog treninga, u zavisnosti od intenziteta i trajanja optereenja, poveavaju
se mogunosti svih puteva resinteze ATP-a. Od ravnotee izmeu razgradnje i resinteze ATP-a i
aktivnosti enzimskih sistema koji to omoguavaju, zavise faktori koji ograniavaju produavanje
rada razliitog intenziteta.
Osnovu izdrljivosti ine biohemijski mehanizmi resinteze ATP-a, koji obezbeuju njegove
adekvatne koliine i ravnoteu izmeu razgradnje i sinteze u toku rada, tj. spreavaju
naruavanje te ravnotee u toku rada.

U procesu treninga izdrljivosti poveavaju se mogunosti svih puteva resinteze ATP-a, sa

akcentom na razvoj anaerobnih ili oksidativnih mehanizama, zavisno od intenziteta i trajanja
optereenja.
Izdrljivost je vrlo sloena sposobnost to potvruje i vei broj njenih tipova. Razlikuje se
izdrljivost u dugotrajnim i superdugotrajnom radu, brzinska izdrljivost, izdrljivost u snazi,
specifina izdrljivost, koja je razliita u svakoj vrsti sportske grane i discipline.
Trening izdrljivosti ostavlja niz biohemijskih i strukturalnih promena skeletnih miia,
koji su time adaptirani da razviju veu aerobnu mo i da funkcioniu bez zamora i
oteenja. Osnovne adaptacije na trening izdrljivosti su: poveanje oksidativnog kapaciteta
miia, manje poveanje laktata u krvi i miiima i sporije iscrpljenje gikogena. Dobro trenirani
miii na izdrljivost tede glikogen tako to mobiliu masti za proizvodnju energije (miina
vlakna se adaptiraju da vie koriste masti, kao oksidativni supstrat u mitohondrijama). Poznato je
da trening izdrljivosti poveava broj i zapreminu mitohondrija i aktivnost enzima Krepsovog
ciklusa oksidativne fosforilacije (u prvom redu sukcinat dehidrogenaze i citohromoksidaze). Ove
mitohondrijalne adaptacije na stres, izazvan treningom, mogu da se shvate kao posledica
poveanja ukupnih proteina u njima. Analize su pokazale da rad tipa izdrljivosti utie samo na
miie koji su aktivno uestvovali u tom radu.
Poveanje sadraja mitohondrija u elijama omoguava da se brzo ukloni ADP iz citosola, koji
je stvoren tokom kontrakcije sarkomera. Ovim se poveava oksidativni metabolizam i smanjuje
stvaranje laktata u citosolu, ime se odlae poveanje glikolize (uz stvaranje laktata) za vee
intenzitete metabolizma. Raznim istraivanjima uticaja treninga izdrljivosti na miie, zapaena
je visoka korelacija izmeu VO2max i volumenske gustine mitohondrija. To ukazuje na
injenicu da je kod svakog pojedinca maksimalna aerobna mo ograniena oksidativnim
kapacitetom mitohondrija, kao i kapacitetom sistema za transport O2. Trening izdrljivosti
poveava sarkoplazmatini prostor, pri emu se poveava sadraj glikogena u miinim
vlaknima. Ovaj tip treninga ne poveava miinu masu i fizioloki presek miia.
Istraivanja su pokazala da duplo vea brzina sinteze ATP-a aerobnim putem u miiima dobro
treniranih osoba omoguava da se rad velikog intenziteta obavlja dugo vreme, bez uea
glikolitikih procesa u kojima se oslobaa velika koliina H+, to bi izazvalo brzu pojavu
zamora.

Biohemijske promene u miiu izazvane treningom izdrljivosti se odvijaju na dva naina:

1. Poveanjem deponovanih energetskih materija (superkompenzacija);

2. Poveanjem sposobnosti korienja dostupnih materija (uglavnom poveanom

aktivnou oksidativnih enzima u sva tri tipa miinih vlakana).

Uticaj treninga brzine i snage na skeletne miie

Mnoga istraivanja su pokazala da brzina zavisi od ATP-azne aktivnosti miozina i

sadraja kreatinfosfata u miiima. Miina snaga (tanije sila) zavisi od mase miia,
sadraja proteina u njima, koliine kontraktilnih proteina i miozinske ATP-azne
aktivnosti. Brzo smenjivanje kontrakcije i relaksacije miia u toku motorike aktivnosti (veoma
bitne u gotovo svim sportovima, posebno tipa brzine i snage) zavisi od sposobnosti
sarkoplazmatinog retikuluma da oslobaa i uklanja Ca++.
Trening brzine znatno vie poveava sadraj KP nego trening miine snage, a trening
brzinske-snage poveava sadraj KP u istoj meri kao i trening brzine. Pri ovome nije pronaeno
poveanje koncentacije ATP u miiu. Ukupni sadraj ATP se poveava usled poveanja
miine mase. Treningom se ubrazava mobilizacija i resinteza ATP u treniranom miiu i
poveava aktivnost enzima (posebno kreatinkinaze).
Potvreno je da trening snage (rad u jedinici vremena) poveava glikolitiki kapacitet i mo i
puferski kapacitet miia 12-50%, to zavisi od individualnih adaptacionih sposobnosti sportiste.
Vei puferski kapacitet miia omoguava da se u toku intenzivnog rada u duem periodu
stvaraju laktati pre pojave kritinih vrednosti pH u miiu (nekompenzovane metabolike
acidoze), to bi izazvalo inhibiciju energetskih procesa i odvijanje kontrakcije. Utvreno je da
to je vea povrina vlakana brzog trzaja, vea je enzimska i glikolitika aktivnost.
Trening poveava kako alaktacidni, tako i laktacidni kapacitet.
Rezultati istraivanja su pokazali da je uticaj genotipa vei na promene laktacidnog kapaciteta,
nego na promena alaktacidnog kapaciteta prilikom primene intervalnog treninga velikog
intenziteta.
Trening miine sile poveava miinu masu, popreni presek miinih vlakana i povrinu
poprenog preseka vlakana tipa I i II. Porast zavisi od individualne reakcije sportiste na trening
(intenzitet i trajanje programa treninga, stanja treniranosti i dr.). Varijacije u promenama
povrine miinih vlakana su velike. U adaptaciji na trening miine sile naene su neurogene i
miogene promene. Promene u nervnoj kontroli razvoja miine sile se sastoje od bolje
sinhronizacije (koordinacije) motornih jedinica, poveanja maksimlnog integrisanja
elektromiograma i promenama u obrascu regrutovanja motornih jedinica. Nervna adaptacija
objanjava zato su promene poprenog preseka miia manje nego promene u razvijanju
maksimalne voljne sile.
Hipertrofija miia nastaje poveanjem mase miofibrila u miinim vlaknima, tj. zadebljanjem
miinih vlakana. Prilikom tog procesa dejstvuju dva mehanizma za akumulaciju proteina. Jedan
nain je da se povea njihova sinteza, a drugi je da se smanji razgradnja. Utvreno je da su svi
tipovi miinih vlakana sposobni da hipertrofiraju u razliitom stepenu. U brzim vlaknima se
poveava sinteza proteina i pod dejstvom nadoptereenja brzo hipertrofiraju. U sporim vlaknima
se smanjuje razgradnja proteina, mogu da zadebljaju kao odgovor na estu aktivnost ali u
manjem stepenu nego brza vlakna. Pod uticajem treninga ne dolazi do hiperplazije-stvaranja
novih miinih vlakana, nego do poveanja miine mase dolazi samo usled njihovog
zadebljanja. Postoje osobe koje ve od roenja imaju vei broj miinih vlakana. To nije
posledica treninga, odnosno hiperplazije. Da bi se sve to definitivno potvrdilo potrebna su dalja
detaljna ispitivanja.

Uticaj treninga na aktivnost vegetativnog nervnog sistema

Trening utie na smanjenje luenja kateholamina (adrenalina i noradrenalina).

Posledica toga su nia frekvenca srca i arterijski krvni pritisak. Ovim se smanjuje optereenje
miokarda i troi manje kiseonika pri istom radnom optereenju, u poreenju sa periodom pre
treninga ili sa netreniranim osobama.

Uticaj treninga na endokrine funkcije

Sportisti se prema endokrinom ponaanju u periodu treninga mogu podeliti u grupu:
1. Simpatikotonika-brzo ulaze u vrhunsku sportsku formu, ali je odravaju relativno
kratko vreme.
2. Vagotonika-sporo ulaze u vrhunsku formu, ali je due odravaju.
Regulacija hormonskih odgovora vri se brzim mehanizmima-preko nervnih impulsa, a
sporih putem hormonalnih mehanizama. Tokom kontinuiranog rada hormonske odgovore
mogu da podeavaju impulsi iz termo i baroreseptora, receptora za PO2 i hemioreceptori. Na taj
nain aktiviraju se mehanizmi brze (nervne) i spore (humoralne) aktivacije i kontrole funkcija
endokrinih lezda.
Tab. Uticaj trenanih stimulusa na glavne hormone organizma
LEZDA

HORMON

DEJSTVO

Hipofiza
(prednji reanj)

Somatotropin
(STH)

+ rast tkiva
+ potronja masti
- potronja eera
-----------------------+ T3, T4
+ kortisol
+ estrogen
-----------------------+ estrogen
+ progesteron
+ testosteron
------------------------ testosteron
+ mas. kiseline
------------------------ bol
+ raspoloenje
+ - menses
+ reapsorp. vode
+ kontrakciju miia uterusa
+ dojke
+ pretvaranje masti
i belanevina u ugljene hidrate
+ retencija natrijuma i vode
- kalijum i vodonik

TSH
ACTH
FSH
LH

PRL

Endorfini

Hipofiza
(zadnji reanj)

Vazopresin (ADH)
Oksitocin

Kora nadbubrene
lezde

Kortizol

Aldosteron
Sr nadbubrene
lezde

Adrenalin

titna lezda

Tiroksin (T4)
Trijodtironin (T3)

+ rad srca
+ krvni pritisak
+ eer u krvi
+ metabolizam

UTICAJ
TRENINGA
Poveanje

Poveanje
?
?

Poveanje

Poveanje
Poveanje
?
Poveanje

Poveanje
Poveanje

Poveanje

Pankreas

Insulin

- eer u krvi
+ metabol. eera

Smanjenje

Paratireoidna l.

Glukagon
Parathormon

+ eer u krvi
+ kalcijum u krvi
- fosfati u krvi
+ enske karakteristike

Poveanje
Poveanje

Jajnici
Testisi

Estrogen
Progesteron
Testosteron

+ muke karakteristike
+ rast miIa
+ broj eritrocita

Poveanje

Poveanje

Poboljanje funkcionalnog kapaciteta endokrinog sistema ogleda se u njegovom poveanom

odgovoru na maksimalna optereenja kod sportista. Ispitivanja su pokazala da se pod uticajem
treninga javlja hipertrofija kore nadbubrene lezde.
Osnovna adaptacija funkcionalnog kapaciteta endokrinog sistema na trening, ogleda se u
poveanim vrednostima kateholamina, beta-endorfina i kortikotropina pri supramaksimalnom
optereenju, kao i poveanju tiroksina.
Promene su pre svega u vezi sa promenjenim pragom intenziteta rada, koji izaziva endokrini
odgovor, jer se prag povisio pa su raniji intenziteti rada postali subprani. Optereenje veeg
intenziteta, koji prevazilazi nov nivo praga, izaziva povean hormonalni odgovor posle treninga.
Tokom trenanih optereenja dolazi do porasta luenja hormona rasta (GH ili somatotropinSTH) koji regulie rast (deobu elija), sintezu proteina kod odraslih i poseduje opte dejstvo na
organizam (postie povoljan anaboliki efekat na kosti, hrskavice i miie). Somatotropin
povoljan efekat na sportsku aktivnost ispoljava tako to stimulie potronju masti, inhibie
ulazak glukoze u elije i tako tedi glukozu. Ovo poseban pozitivan efekat ima na razvoj
izdrljivosti.
Pretpostavlja se da je u toku sportske aktivnosti potreba za tiroksinom poveana s obzirom na
njegovu ulogu u metabolizmu. Ispitivanja su pokazala da u toku odreene vrsta naprezanja, nivo
ovog hormona moe znaajno da poraste.
Utvreno je da je u toku sportske aktivnosti i nivo kortizola (hormona nadbubrene ljezde, ije
luenje direktno podstie adrenocortikotropin-ACTH) povien, pa se pretpostavlja da je i luenje
ACTH pri tome poveano. Imajui u vidu da kortizol regulie glikoneogenezu (pretvaranje masti
i belanevina u eere) i tako odrava stalnu koncentraciju eera u krvi u toku treninga,
uveanje nadbubrenih lezda je sasvim oekivano.
Iako su raena detaljna istraivanja nije razjanjeno da li su gonadotropini (luteinizirajui-LH i
folikulo stimulirajui hormon-FSH), koji stimuliu rast polnih ljezda i hormona (estrogena i
testosterona), u sprezi sa porastom nivoa testosterona u toku vebanja.
Dokazano je da trening (posebno pri povienoj temperaturi spoljne sredine), podstie snano
luenje antidiuretskog hormona-ADH (koga lui zadnji reanj hipofize), koji podstie
reapsorpciju vode na nivou distalnih tubula bubrega (nedostatak ovog hormona dovodi do
luenja ogromne koliine mokrae). Ovde je re o adaptaciji organizma u cilju uvanja vodespreavanja dehidratacije.
Smatra se da trening poveava osetljivost (senzitivnost) miinih elija na insulin koga lui
pankreas (guteraa). On olakava ulazak glukoze u elije. U toku treninga dolazi do potronje
glukoze, aktiviranja simpatikusa i luenja glukagona da se oslobodi glukoza iz glikogena jetre

(glikogenoliza). Pri tome dolazi i do pada nivoa insulina plazme. Trening tedi insulin na taj
nain to poveava potronju masti umesto eera.
U toku treninga dolazi do viestrukog porasta nivoa beta endorfina u mozgu i krvi (peptid
koji deluje kao morfijum, naziva se endogeni opijat). Luenje ovog hormona poboljava
raspoloenje (euforija), poveava podnoljivost bola, smanjuje psihiku napetost, strah i
konfuziju u toku treninga i takmienja. Dokazano je da anaerobni trening dovodi do najveeg
poveanja ovih hormona (enkefalina i endorfina, opijati koji deluju kao neuromodulatori u
mozgu).

Uticaj treninga na termoregulaciju

Kod dobro treniranih osoba adaptirane znojne lezde i posle velikog optereenja ne
smanjuju sadraj glikogena. Znoj sadri manje NaCl i na taj nain se so uva u ekstracelularnoj
tenosti. Pri tekom radu trenirane osobe mogu da izlue veliku koliinu znoja (do 3L na sat).
Sportisti poinju da se znoje pri niim temperaturama za vreme optereenja nego netrenirani.
Kod dobro treniranih sportista povean je protok krvi kroz kou.
Neuromiine adaptacije na rezistentni trening (engl. Resistance-otpor - odupiranje)
Pre nego to se iznesu nervnomiine promene, kao rezultat rezistentnog treninga treba
izneti odreene termine. U literaturi na engleskom jeziku se navode termini: Power, Strenght,
Force. Svi oni se odnose na snagu, mo i silu.
Power se odnosi na funkcionalnu sposobnost miia, koja ukljuuje miinu silu ili snagu
(strenght) i brzinu. Ona je produkt snage (strenght) i brzine pokreta tj, engl. Power = (force x
distance)/vreme i predstavlja ono to nazivamo eksplozivnom snagom.
Maksimalnu silu koju mii ili miina grupa mogu da ostvare naziva se terminom strenght.
Sportista koji moe da uradi bench-press sa 150 kg ima duplo veu snagu (strenght) od drugog
sportiste koji to moe sa 75 kg. U ovom primeru max. strenght se definie maksimalnom
teinom, koju sportista moe podii. Ono se obeleava kao jedno maksimalno ponavljanje ili
engl. 1-RM-One repetition maximum. Iako je apsolutna sila (strenght) vana sportska
performansa, power (moe se rei eksplozivna snaga) je mnogo vanija za mnoge sportske
aktivnosti.
Na primer: Ako jedan sportista moe u bench-press-u da podigne 150 kg, a drugi 100 kg, pri
tome drugi takmiar taj 1-RM uradi daleko bre, on ima veu Power, tj. eksplozivnu snagu. U
vebi bench-pres se meri vreme za koje sportista spusti teg do grudi i ponovo ga postavi na
stalak.
Termin miina izdrljivost oznaava maksimalni broj ponavljanja, koji sportista moe da
obavi sa optereenjem od 75% od 1-RM. ili vreme pojedinane statike kontrakcije.
Rezistentni trening ukljuuje statiki ili dinamiki rad. Dinamiki rad ukljuuje korienje
slobodnih tegova, izokinetiki rad i pliometriju. Mali broj ponavljanja sa velikim intenzitetom
poveava miinu snagu, a velik broj ponavljanja sa manjim intenzitetom poveava miinu
izdrljivost. Periodizacija treniga za razliite aspekte rezistentnog rada je varijabilna i ima vanu
ulogu u prevenciji od pretreniranosti i pregaranja. Tipian primer je smanjivanje volumena, dok
se poveava intenzitet. Tipian ciklus ima 4 faze kroz koje se tretiraju razliiti miini kvaliteti:

I faza-miina hipertrofija (obim miia);

II faza-miina snaga (sila);
II faza-miina mo (sila + brzina) eksplozivna snaga;
IV faza-pik miine snage.

Napredak u snazi je visoko povezan za specifini trening brzine i strukture pokreta. Da bi

rezistentni trening dao maksimalnu korist program mora ukljuiti aktivnosti, koje su potpuno u
skladu sa aktuelnim performancama sportiste.
Nervne adaptacije uvek prate poveanje sile kao rezultat rezistentnog treninga, ali se ne mora
pojaviti hipertrofija.
Nervni mehanizmi koji igraju glavnu ulogu u poveanju sile mogu ukljuiti aktivaciju veeg
broja motornih jedinica i njihovu sinhronizaciju, kao i smanjiti autogenu inhibiciju iz
Goldijevog tetivnog organa.
Autogena inhibicija je refleksni odgovor Goldijevog tetivnog organa na prekomernu tenziju u
miiu koja preti povredi tog miia. U tom sluaju motoneuroni iz Goldijevog tetivnog organa
inhibiu miinu kontrakciju.
Prolazna miina hipertrofija je oseaj napumpanosti, koju sportista ima odmah nakon
vebanja. To rezultira edem i kratko traje.
Hronina miina hipertrofija se deava od ponavljajueg rezistentnog treninga. Rezultira
aktuelnim strukturalnim promenama u miiu.
Hronina hipertrofija se ogleda u:
-

Vie miofibrila;
Vie aktinskih i miozinskih filamenata;
Vie sarkoplazme;
Vie vezivnog tkiva;
Vie kombinacija navedenih pojava.

Miina hipertrofija je verovatno rezultat poveanja obima pojedinanog miinog vlakna

(engl. fiber hypertrophy). Neka zapaanja sugeriu da je u hipertrofiji ukljuen i povean broj
miinih vlakana (hyperplasia).
Miii atrofiraju-smanjuje im se obim i snaga, kada je sportista neaktivan zbog povrede ili
bolesti. Atrofija poinje veoma brzo, ako je trening prekinut ili smanjen-odravajui program
bez rezultirajue atrofije.
Jedan tip miinih vlakana moe da poprimi karakteristike suprotnog tipa pod uticajem
treninga. Dokaz za to je da aktuelni tip miinog vlakna moe da se promeni u drugi tip,
kao rezultat ukrtene inervacije ili hronine stimulacije.

Saetak
Pregledom adaptacionih efekata sportskog treninga na organizam istie se velika
sloenost i savrenstvo funkcionisanja tela u celini. Pogledajmo sada koliko je onda

ozbiljno i teko usavravati ono to je ve savreno. Treningom upravo to pokuavamo

ostvariti.
Treningom moemo samo usavravati potencijalne mogunosti organizma, a nikako razvijati
potpuno nove koje organizam nema u svom genetskom kodu. Treningom treba selektivno
delovati na potencijalne, dominantne karakteristike, kako bi se izvrile specifine adaptacije za
onu aktivnost koja se i trenira. Drugim reima, u tom procesu treba potovati strogu hijerarhuju,
koja ni u jednom momentu nee naruiti skladno, bioloko funkcionisanje celog organizma.
Kad se pogleda na divnu sloenost naeg telesnog sastava, izgledae pravo udo, to uopte
moemo iveti. Tim pre to nebrojeni organi i procesi traju iz dana u dan, iz godine u godinu, s
tolikom tanou i s tako malo trenja da ponekad mi nismo ni svesni da imamo telo. U tom telu
imamo vie od dve stotine kostiju sloenog i raznovrsnog oblika. Svaka nepravilnost ili njihova
povreda uticala bi osetno na nae pokrete. Imamo preko pet stotina miia, svaki od njih hrani se
nebrojenim krvnim sudovima i rukovodi ivcima. Jedan od naih miia, SRCE, udara preko
trideset miliona puta u godini. Kada bi stalo, sve bi bilo svreno. U koi su udnovati i sloeni
organi, na primer: preko dva miliona bronhijalnih lezdi, koje ureuju toplotu i opte sa
povrinom kanalima koji imaju ukupno nekih deset milja. Pomislite na milje arterija, ila,
kapilarija i ivaca. Na krv sa milionima miliona krvnih estica, a svaki je za sebe svet u malom.
Najudnije od svega jeste mozak. Majnert je izraunao da samo siva masa sadri nita manje
od est miliona elija. Svaka se elija sastoji od nekoliko stotina vidljivih molekula, a svaki
molekul opet od vie miliona atoma.
Pored svega toga, sa razumom i brigom veina nas moe odravati zdrav i itav ceo taj
udnovati sastav tako da on radi bez bola ili neugodnosti po nas niz godina, ak i kad starost
doe.
Don Lobok (1834-1892).
Bergson, posebnu panju poklanja nervno-miinoj energiji, znaaju ugljenih hidrata u
ishrani i karakteristikama senzorno-motornog sistema. Po njemu ti faktori igraju znaajnu
ulogu u sticanju potrebne takmiarske forme. Njima sportisti i treneri moraju poklanjati posebnu
panju.
O nervnoj i miinoj energiji, on kae:
Uloga hrane kod viih ivotinja je krajnje sloena. Ona slui na prvom mestu za obnavljanje
tkiva, a zatim daje toplotu. Time ona uva, odrava i daje snage organizmu u kome je izgraen
nervni sistem i od koga nervni elementi moraju da ive. Ovi nervni elementi ne bi imali nikakva
razloga da postoje, ako im organizam ne bi ostavljao na upotrebu izvesnu koliinu energije ne
samo njima, ve i miiima koje oni stavljaju u pokret. Moe se pretpostaviti da je u tome bitna
svrha hrane. To ne znai da najvei deo energije mora biti upotrebljen za ovaj posao. Hranljive
supstance se dele u dve kategorije: prve su plastine-namenjene obnavljanju tkiva, a drugima je
specifinije dodeljena energetina funkcija. Jednom reju, glavna uloga prvih je da obnavljaju
mainu, a drugih da je snabdevaju energijom..
O znaaju ugljenih hidrata Bergson govori:
Zna se da je jedna od glavnih funkcija jetre da odrava konstantnom koliinu glikoze u krvi,
pomou rezervi glikogena koji izgrauje elija jetre. Koliina glikogena koju sadre miii,
zaista je velika u odnosu prema onom to se nalazi u drugom tkivu. U nervnom tkivu rezerva je
ne znatna poto nervni elementi, ija je uloga da jednostavno oslobaaju potencijalnu energiju
nagomilanu u miiima, nemaju nikada potrebu da daju mnogo rada odjednom. Krv ovu rezervu

nadoknauje u istom momentu kada se potroi, tako da je nerv trenutno ponovo snabdeven
potencijalnom energijom. Miino tkivo i nervno su dva prava povlaenika. Prvo zato to je
snabdeveno ogromnom koliinom energije, a drugo zato to je njom slueno u svakom
trenutku kada je zatreba u tanoj meri u kojoj treba.

Senzorno-motorni sistem i pokret

Bergson kae: Tanije reeno, to je senzorno-motorni sistem koji ovde trai glikogen, to jest
potencijalnu energiju. Kao da je ceo ostali organizam tu samo da snabdeva energijom nervni
sistem i miie koje nervi stavljaju u dejstvo. Kada se pomilja na ulogu koju igra nervni sistem,
senzorno-motorni kao regulator organskog ivota, moe se pitati da li je u ovoj uzajamnoj izmeni
usluge izmeu njega i ostalog tela, on stvarno gospodar koga slui telo.
Ako smo saglasni u tome da cerebrospinalni sistem sa ulnim aparatima, kome se produuju i
miii kojim upravlja, radi skraenosti nazovemo senzorno-motorni sistem, moe se rei da je
vii organizam u osnovi izgraen iz jednog senzorno-motornog sistema postavljenog na
aparatima varenja, disanja, krvotoka, luenja itd. Njihova uloga je da ga obnavljaju, iste,
zatiuju, stvaraju konstantne unutarnje uslove i da ga snabdevaju potencijalnom energijom,
koju e da preobrati u pokrete.
Anri Bergson (1859-1941).
Na kraju moemo konstatovati da su procesi adaptacije i adaptacioni efekti na organizam putem
treninga enormno sloeni, strogo regulisani i ureeni. Da bi efekti treninga bili maksimalni,
trenani proces mora potovati savrenstvo funkcionisanja organizma potujui sve fizioloke,
biohemijske i pedagoke zakonitosti.

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.

Koji su efekti aerobnog i anaerobnog treninga na miina vlakna?

Kako aerobni trening poveava kiseoniki kapacitet u miinim vlaknima?
Kakav je efekat aerobnog treninga od vrste tenosti koja se koristi u toku vebanja?
Opii faktore odgovorne za poveanje miinog respiratornog kapaciteta, koji se deava sa
aerobnim treningom.
5. Daj primere vrste intervalnog treninga, koji moe da se koristi za poveanje ATP-CP,
glikolitikog i oksidativnog sistema kod trkaa.
6. Koje se promene deavaju u miiima u toku anaerobnog treninga, koje snano smanjuju
zamorenost u toku visokog glikolitikog vebanja?
7. Opii promene u puferskom kapacitetu miia, kao rezultata aerobnog i anaerobnog treninga.
Koliko jako to moe da povea sposobnosti sportiste?
8. Koja veliina promena se moe oekivati na laktatni prag kao rezultat aerobnog treninga?
Ilustruj relacije izmeu brzine tranja i akumulacije laktata u krvi.
9. Kakav je uticaj treninga na krv?
10. Kakav je uticaj treninga na srce?
11. ta je sportsko srce i kada se razvija?
12. Opii funkcionalni model sportskog srca?

13. Kakav je uticaj treninga na plune funkcije?

14. Objasni uticaj treninga na anaerobnu mo.
15. Koje su razlike izmeu miine izdrljivosti i kardiovaskularne izdrljivosti?
16. ta je VO2max? Koja je fizioloka definicija i ta determinie njen limit?
17. Zato je vana VO2max za performanse izdrljivosti?
18. Opii promene u oksidativnom transportnom sistemu koji su uzrokovani

treningom izdrljivosti.

19. Koje su najvee mogue adaptacije u organizmu, kao odgovor na trening izdrljivosti, koji
uvek poveava VO2 max i sposobnosti?
20. Koje se metabolike adaptacije deavaju u odgovoru na trening izdrljivosti?
21. Kakva je vanost genetskog potencijala u razvoju mladog sportiste?
22. Zato bi kardiovaskularna izdrljivost bila vana za sportiste u disciplinama koje nemaju
karakter izdrljivosti?
23. Kakve se kardiorespiratorne i miine adaptacije deavaju pod uticajem razliitog
optereenja na treningu?
24. Zato visoko trenirane ene na izdrljivost u proseku imaju za 10% nii VO2max od
treniranog mukarca?
25. Koje su razlike u kardiovaskularnim i miinim adaptacijama na trening izmeu mukaraca i ena?
26. Kakav je uticaj treninga na miina vlakna?

27. Koje su najvanije adaptacije skeletnih mia na trening razliite usmerenosti?

28. Kako nastaje hipertrofija skeletnih miia?
29. Opii uticaj treninga na biohemijske adaptacije u skeletnom miiu.
30. ta su endokrine ljezde i ta je funkcija hormona?
31. Objasni razlike izmeu steroidnih i nesteroidnih hormona?
32. Kako hormoni mogu imati specifine funkcije, kada doseu blizu svih delova tela kroz krv?
33. Kako se kontrolie nivo specifinih hormona u plazmi?
34. Objasni prilino kompleksnu relaciju izmeu hipotalamusa i ljeda sa unutranjim
luenjem.
35. Opii najvee endokrine ljezde, njihove hormone i specifino dejstvo tih hormona.
36. Koji hormoni imaju veliki znaaj u toku vebanja?
37. ta je hemokoncentracija i kako je endokrini sistem u vezi sa njom?
38. Opii hormonalnu regulaciju metabolizma u toku vebanja. Koji su hormoni ukljueni, kako
oni omoguuju raspolaganje ugljenih hidrata i masti za energiju tokom nekoliko sati istrajnog
vebanja?
39. Opii hormonsku regulaciju koliine tenosti u toku vebanja.
40. ta je hemodilucija i kako je endokrini sistem u vezi sa njom?
41. Definii i diferenciraj termine strenght, power i miinu izdrljivost. Kako se ove
komponente odnose prema sportskim performansama?
42. Prodiskutuj mogue mehanizme visoko znaajne za superljudska dela i snage.
43. Prodiskutuj razliite teorije, koje pokuavaju objasniti kako se miina snaga poveava
treningom.
44. ta je autogena inhibicija? Koliko znaajan pri tome moe biti rezistentni trening?
45. Koje su razlike tranzitne i hronine miine hipertrofije?
46. ta je hiperplazija? Koliko moe biti znaajan rezistentni trening u poveanju obima i snage
miia?
47. Koja je fizioloka definicija bazine hipertrofije, a koja atrofije?
48. ta je fizioloka osnova mine osetljivosti na povrede?

49. Definii i diferenciraj statiki, sa slobodnim tegovima i izokinetiki tip rezistentnog treninga.
50. Opii nekoliko vanih principa, koje treba uvaiti pri planiranju programa rezistentnog
treninga.