1

Hjugo Radie

Klasna teorija i klasna

politika danas

Hjugo Radie
KLASNA TEORIJA I
KLASNA POLITIKA DANAS

Impresum
Klasna teorija i klasna politika danas
Hjugo Radie
Izdava
Centar za politike emancipacije
www.pe.org.rs
Urednitvo
Darko Vesi
Milo Bakovi Jadi
Tanja Vuka
Vladimir Simovi
Prevod
Jelena Velji
Redaktura
Darko Vesi
Lektura
Staa Miji
Prelom i dizajn
kart
tampa
Pekograf, Beograd, 2015.
Tira
400
Ova publikacija je objavljena uz podrku
Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.
www.rosalux.rs
Ova publikacija je besplatna i njena prodaja nije dozvoljena.

prolee 2013. godine, BBC je obelodanio veliko istraivanje klasne strukture moderne Britanije, koje
je pripremio tim sociologa/kinja predvoen profesorom
Majkom Sevidom (Mike Savage), iz Londonske kole ekonomije (London School of Economics). Istraivanje je nastojalo da proiri tradicionalnu analizu zanimanja klase
naglaenije uzimajui u obzir ulogu kulturnih i drutvenih procesa u stvaranju klasnih podela, a autori su tvrdili
da ovaj novi model sedam klasa prepoznaje i socijalnu polarizaciju u britanskom drutvu i klasnu fragmentaciju u
njegovim srednjim slojevima.1

Ova dva zapaanja o polarizaciji i fragmentaciji sigurno e ostaviti utisak na bilo kog usputnog posmatraa
drutvenih promena. Tokom poslednjih nekoliko godina,
u mnogim zemljama irom sveta nesumnjivo je produbljena nejednakost u prihodima, bogatstvu i moi. Na primer, u Velikoj Britaniji, gde je porast nejednakosti obilato prouavan, nejednakosti u pogledu prihoda i bogatstva
esto su povezane sa nejednakostima u zdravstvu, stanovanju, obrazovanju i drugim pitanjima u vezi sa kvalitetom ivota.2 Istovremeno je uoeno i uslonjavanje klasne
1 Mike Savage et al., A New Model of Social Class? Findings from the Great
British Class Survey Experiment, Sociology, 47(2), 2013, str. 220.
2 Richard Wilkinson i Kate Pickett, The Spirit Level: Why More Equal Societies Almost Always Do Better, London: Allen Lane, 2009; Daniel Dorling, The No-Nonsense Guide to Inequality, Oxford: New Internationalist, 2012; George Irvin,
Super Rich: The Rise in Inequality in Britain and the United States, Cambridge:
Polity Press, 2008.

strukture, kako je navedeno u istraivanju koje je sproveo

LSE. Ono to se tradicionalno podrazumevalo pod radnikom klasom mnogi vide kao neto fragmentirano na slojeve definisane socijalnim statusom, obrascima potronje
(potroakim navikama) i zavisnou od socijalne pomoi
isto koliko i tradicionalnim atributima zanimanja i dohotka.3 Za to vreme, srednju klasu je, kao to je to uvek bio
sluaj, i nadalje teko precizno definisati: ona ukljuuje
vlasnike/ce malih preduzea, strunjake/kinje, menadere/ke i visokokvalifikovane ili nadzorne radnike/ce u svim
sektorima privrede, javnim i privatnim.
Autori/ke LSE-ovog istraivanja klase identifikuju
shodno iskustvima ljudi, njihovim stavovima i stilovima
ivota, a onda ih povezuju sa ekonomskim i drutvenim
trendovima koji lee u njihovoj osnovi. Takav pristup je
prijemiv jer nalazi korene klasnog identiteta u neemu
to nam je svima zajedniko, naime u ivotnom putu koji
se moe mapirati i analizirati, ali i zato to se podaci dobijeni takvim istraivanjem mogu onda podvrgnuti sofisticiranoj statistikoj analizi. Elementi izabrani za dokumentovanje odreeni su specifinim konceptualnim okvirom,
koji je pre tridesetak godina razvio Pjer Burdije.4 Prema
ovom pristupu, pojedinci se razlikuju s obzirom na to koliko ekonomskog, kulturnog i drutvenog kapitala poseduju
u razliitim koliinama i proporcijama pri emu su ova
tri oblika kapitala u principu nezavisni jedan od drugog.
Podaci se potom analiziraju da bi se identifikovali skupovi
3 Pogledati na primer: Owen Jones, Chavs: The Demonization of the Working
Class, London: Verso, 2011; i Guy Standing, The Precariat: The New Dangerous Class, London: Bloomsbury, 2011.
4 Pierre Bourdieu, Distinction, London: Routledge, 1984.

pojedinaca koji uglavnom dele iste ekonomske, drutvene i

kulturne karakteristike u ovom sluaju na kraju ih je bilo
sedam.
Iako daje informativni presek stanja ovih klastera, takvo istraivanje ostavlja otvorenim pitanje koji drutveni
procesi oblikuju to kako se grupiemo na ovaj nain, i na
koji nain su ove klase kao klasteri u meusobnoj interakciji.5 Neke od sila koje obrazuju klastere tretiraju su kao posebne, ukoliko meudejstvuju, i u konanoj analizi mogu
se pripisati faktorima poput tehnologije ili ogranienja resursa, koji se vide kao eksterni. Meutim, ovo istraivanje
je u sutini pre heuristika veba nego ispitivanje specifinih hipoteza o drutvenim promenama, a glavni rezultat
jeste prikaz koji pokazuje na koji nain su razliite uoljive
promene uzajamno kompatibilne. Ostaje veoma teko postaviti zaista vana pitanja o drutvu kao celini i promenama socijalne strukture kroz vreme.
Meutim, trenutna obnovljena preokupacija pitanjem
klase postavlja i vana pitanja o tome da li i kako moemo
osporiti sadanji drutveni poredak. Ako je drutvo uistinu fragmentirano, kako se na prvi pogled ini, kakve su
nam uopte anse da ponovo promoviemo progresivne
ideale demokratije, jednakosti i solidarnosti kojima tee
socijalisti u najirem smislu poslednjih dve stotine
godina? ire politiko okruenje teko da je od pomoi, s
obzirom na sve dublju i dublju globalnu integraciju koja,
ini se, podriva svaki smisao lokalnog ili nacionalnog politikog delovanja; sveobuhvatno deljenje veine, ako ne i
5 tavie, metodologiju LSE/BBC istraivanja otro je kritikovao Colin Mills, The
Great British Class Fiasco: A Comment on Savage et al., Sociology, 48(3),
2014, str. 43744.

svih drutava po osama roda, rase, seksualnosti i religije;

kao i nadolazei problem sa klimatskim promenama, koji
ugroava itav odnos oveanstva sa prirodom. Nakon decenija povlaenja pred ovakvim preprekama, globalna finansijska kriza koja je zapoela 2007. godine dovela je do
mnogih izolovanih inicijativa irom sveta, ali jo uvek ne i
do bilo kakvog znaajnog obnavljanja levice, ili barem levice dovoljno jedinstvene, odrive i iroko rasprostranjene da
prui razlog za pravi optimizam.
Naprotiv, u navodno naprednijim bogatim zemljama,
ali i drugde, ni socijaldemokratija ni dravni socijalizam
nisu mogli da izdre politike posledice prouzrokovane novim okolnostima, a sa nae strane gotovo da nije bilo kreativnih odgovora. Jo uvek se suvie lako okreemo starim
receptima, drei se uverenja da problem ne lei u tome
kako smo mi kao socijalisti/kinje prevodili svoje politike
ideale u jednu delotvornu levu politiku, ve u propustima
vostva, ili manjkavostima u vidu pasivnosti naih sugraana/ki. Zaista je teko danas govoriti o socijalizmu kao
bilo kakvoj realnoj alternativi, a kamoli identifikovati politiku koja moe izgraditi egzemplarne institucije i prakse
koja e onda ubediti dovoljan broj drugih u mogunost boljeg sveta.
Prema tome, odakle da ponemo? Naravno, moramo
voditi kampanju na mnogo frontova. Obnovljeno interesovanje za pitanje nejednakosti (kao to je Piketijev Kapital6)
ima uticaja na javnu debatu u mnogim delovima sveta. Naalost, to nije zbog stvarne paradigmatske promene naina miljenja a kamoli politike akcije ire javnosti, koja
6 Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, Cambridge, MA: Harvard
University Press, 2014.

ispoljava meavinu nade i nezadovoljstva koju im zvanini mediji najee pripisuju. Zapravo, to je uglavnom jer
usled naraslog jaza izmeu bogatih i siromanih, politike
elite, bile one liberalne, socijaldemokratske ili autoritarne,
strahuju da gubitak nade i produbljivanje nezadovoljstva
mogu dovesti do gubitka poverenja i revolta isto toliko
kod nove srednje klase koliko i meu siromanima i iskljuenima.
Polazna taka ovog eseja jeste tvrdnja da je pitanje klase centralno, kako se tvrdi u predgovoru prologodinjeg
broja Socialist Register.7 Ne zato to elim na bilo koji nain
da sugeriem da ono mora imati prednost nad ostalim pitanjima; naprotiv, ini se oiglednim da je insistiranje na
klasnoj politici kao opoziciji drutvenim pokretima bilo
jedna od glavnih prepreka obnovi levice tokom poslednjih
etrdeset godina ili vie.8 Stoga u onome to sledi elim da
zastupam tezu da se bolna iskustva itavog ovog perioda
mogu reiti jedino temeljnom kritikom naina na koji se
shvatao pojam klase.
Kako bi se ovo postiglo, najpre predlaem da ponovo
preispitamo Marksovo originalno relaciono razumevanje
pojma klase, i kako su to razumevanje koristile kasnije
generacije u marksistikoj tradiciji, posebno tokom oiv7 Leo Panitch, Greg Albo i Vivek Chibber, Preface, Socialist Register 2014:
Registering Class, London: Merlin Press, 2013, str. ixxi. Ovaj esej se takoe
oslanja na Hugo Radice, The Idea of Socialism: From 1968 to the Present-Day
Crisis, Antipode: A Radical Journal of Geography, 41(S1), 2010, str. 2749;
i The Prospects for Socialism: A Question of Capital and Class, u: Henry
Veltmeyer, ur., 21st-Century Socialism: Reinventing the Project, Halifax, Nova
Scotia: Fernwood Publishing, 2011.
8 Videti: Sheila Rowbotham, Lynne Segal i Hilary Wainwright, Beyond the Fragments: Feminism and the Making of Socialism, tree izdanje, London: Central
Books, 2013. Za konkretno pitanje patrijarhata, pogledati: Heidi Hartmann,
The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism: Towards a More Progressive
Union, Capital & Class, 8, 1979, str. 133.

ljavanja rasprave o pojmu klase od 1960-ih do 1980-ih. U

narednim poglavljima, usredsrediu se najpre na analizu
srednjih klasa unutar Marksovog dvoklasnog modela, na
osnovu ega je Nova levica pokuavala da odgovori na tvrdnje da je njihov rast osujetio Marksova oekivanja drutvene polarizacije. Nadalje, ispitujem povezano pitanje da li
je radnika klasa u svakom sluaju bila (ili je to jo uvek)
revolucionarni subjekt sposoban da zbaci kapitalistiki poredak. Ovo pak otvara pitanje u kojoj meri se klasni odnosi
zaista mogu razumeti iskljuivo u vezi sa radom u okviru
kapitalistike proizvodnje, ne uzimajui u obzir rad i ostale
aktivnosti koje se deavaju na drugim poljima u drutvu, tj.
u onome to nazivamo sferom drutvene reprodukcije. U
tom smislu predlaem alternativno razumevanje proizvodnje i rada koje moe efikasno da integrie sferu reprodukcije, i tako obezbedi bolji nain upotrebe klase kao kritikog
koncepta. Ovaj pristup se onda primenjuje u poslednjem
delu na politike prakse u savremenom svetu, sa ciljem da
se osvetle promene koje su se desile u neoliberalnoj eri i
politike posledice sa kojima se sada suoavamo.
Konano, ovaj tekst je svesno otvoren i istraivaki po
prirodi. Jalovo je oekivati da se skriven u prethodnim
radovima naunika ili aktivista nalazi klju za ulazak u
bolje sutra. Jednako je uzaludna uvreena metoda argumentovanja citatima, sa preutnom pretpostavkom da
svaki predlog mora biti opravdan pozivanjem na autoritet,
u vezi sa izuavanjem tradicionalnih pitanja uz upotrebu
podobne terminologije. Taj metod moda uva tradiciju, ali
po cenu daljeg gubljenja privlanosti u drutvu koje je oigledno odbacilo propale socijalizme iz prolosti.

10

ANALIZA KLASE U
MARKSISTIKOJ TRADICIJI
Za Marksa postoje dve velike klase u kapitalistikim
drutvima: kapitalistika klasa, ili buroazija, i radnika
klasa, ili proletarijat, uvezane kapital drutvenim odnosom. Prema ovom vienju, kapitalisti/kinje poseduju sredstva za proizvodnju i kupuju radnu snagu od radnika/ca sa
ciljem da uveaju svoje bogatstvo prisvajanjem vika vrednosti i njegovom akumulacijom u vidu kapitala; radnici/
ce su lieni direktnog pristupa sredstvima za ivot putem
sopstvene delatnosti, i stoga moraju da prodaju svoju radnu snagu kako bi opstali. Dve klase svojim meusobnim
odnosom konstituiu odnose proizvodnje u kapitalizmu,
to je istorijski poseban nain proizvodnje koji nastaje iz
prethodno postojeeg feudalnog poretka, podrivenog ekonomskim, socijalnim i tehnolokim promenama. Njegov
dalji razvoj, sa svoje strane, podrazumeva rastuu ekonomsku polarizaciju izmeu dve velike klase. Ovo raa politiku svest koja ujedinjuje radniku klasu u kolektivnu akciju
ruenja kapitalistikog poretka i uvodi besklasno drutvo.
Ova sr marksistike klasne teorije dovoena je u pitanje po mnogo razliitih osnova, upravo zato to stoji u centru politike teorije i prakse njenih sledbenika. Teorijski,
dve klase i odnos izmeu njih zajedniki su uspostavljeni
pomou onoga na ta se odnose pojmovi: nain proizvodnje, odnosi proizvodnje, vrednost, kapital, viak vrednosti, proces rada, akumulacija, a nuno i oblicima zakona i
drave koji obezbeuju politiku vladavinu kapitalistike
klase. Praktino, socijalizam kao politiki pokret poiva na
uverenju da postoji zajedniki interes unutar radnike kla-

11

se, na kome je mogue izgraditi jedinstvo akcije, najpre u

pogledu otpora, a onda i u pogledu revolucije. Ovo usmerava panju na empirijske konfiguracije klase, determinante
verovanja i ponaanja, kao i strategije i taktike politike
mobilizacije.
Pre nego to se okrenemo glavnim kritikim izazovima
upuenim dvoklasnom modelu, vredi ponuditi pozitivne
argumente u njegovu korist, a posebno za ideju radnike
klase kao subjekta drutvene promene. Nema sumnje da
su Marks i njegovi naslednici/ce tvrdili u vie navrata da
e dinamika akumulacije kapitala imati tendenciju da generie poveanje socijalne polarizacije izmeu kapitalista
i radnika. ak i u prvom tomu Kapitala, ove tendencije
nalaze empirijsku potvrdu u vezi sa nainom na koji se,
nakon poetne faze prvobitne akumulacije, u kojoj sredstva za proizvodnju prisvaja kapitalistika klasa u usponu,
proizvodnja robe i njen promet transformiu shodno nagonu za akumulacijom. U proizvodnji, kljuni argument je
da formalno podreivanje rada kapitalu, u kome kapitalisti preuzimaju kontrolu nad sutinski nepromenjenim
procesom materijalne proizvodnje baziranom na metodi
zanatske proizvodnje, ima tendenciju da se transformie u
pravcu realnog podreivanja rada, koja najpre podrazumeva razvoj detaljne podele rada u fabrikoj proizvodnji, a
zatim primenu nauke i tehnologije na razvoj mainske proizvodnje. Kako su nas Brejverman, Gorc i drugi podseali
tokom 1970-ih, ova transformacija kapitalistikog procesa
rada tei da smanji sve vei udeo neposredne radne snage
unutar kapitalistikog radnog mesta na nediferenciranu
masu nekvalifikovanih (ili vie eufemistiki polukvalifikovanih) radnika i radnica, podvrgnutih nemilosrdnoj

12

disciplini mehanikih ili hemijskih procesa koje osmiljavaju i nadziru kapitalistiki menaderi/ke.
Istovremeno, konkurencija na tritu pojaava ovaj
proces. Na tritu rada, tehnoloke promene u proizvodnji,
koje se za kapital javljaju u obliku poveanja produktivnosti rada, stalno dovode do smanjenja tranje za radnom
snagom, a time i do stvaranja rezervne armije radnika koja
obara visinu nadnice i podriva napore da se organizuje
opozicija unutar pogona preduzea. Na robnim tritima,
konkurencija neminovno dovodi do koncentracije i centralizacije kapitala: obim proizvodnje ima tendenciju da raste
bre od prodaje, to dovodi do koncentracije u sve veim jedinicama, dok razvoj kredita i finansijskih trita podstie
centralizaciju kapitala kroz stvaranje i spajanje akcionarskih drutava.
Ali postavlja li ovakav razvoj dogaaja temelje za samoorganizovanje i rast radnike klase kao kolektivnog aktera? Konvencionalno shvatanje unutar marksizma oduvek je bilo da kolektivno iskustvo klasne borbe budi kod
radnika svest o njihovom zajednikom klasnom interesu,
podstiui samoorganizovanje i politiko oponiranje. Sami
Marks i Engels nisu ostavili sistematino objanjenje o
tome kako bi se to moglo ostvariti, ali njihovi spisi obiluju
konkretnim analizama politikih aktivnosti radnike klase, analizama koje bi nuno mogle preduzeti samo naredne
generacije kao odgovor na specifinosti vremena i mesta u
kojem su se zatekli. Te specifinosti oigledno obuhvataju irok spektar prirodnih, drutvenih i kulturnih faktora
koji, uz reprodukciju i akumulaciju kapitala, oblikuju miljenje i delovanje razliitih grupa unutar radnike klase.
Upravo su ovaj neizbeni jaz izmeu apstraktne teorije i

13

konkretne sopstvene aktivnosti kasniji marksisti sumirali u formulu prema kojoj klasa po sebi mora da postane
klasa za sebe, naoruana kolektivnim razumevanjem
okolnosti u kojima se nalazi.9 Ovaj jaz moe se premostiti jedino razvijanjem i kritikim propitivanjem politikih
strategija za svrgavanje kapitalistike vlasti i prelaskom u
besklasno drutvo. Upravo se u ovom kontekstu ispravnost
dvoklasnog modela dovodi u pitanje.

SREDNJE KLASE
Prvi vaan izazov za dvoklasni model jeste postojanje
drutvenih grupa za koje izgleda da stoje izmeu kapitala
i rada. Empirijsko postojanje srednjih klasa bilo je jasno
ve Marksu i Engelsu, i od tada je predstvaljalo predmet
periodinih rasprava.10

Kapitalizam se pojavio tokom dugog istorijskog perioda
u drutvima bitno razliitim, izgraujui se na bazi onih
komponenata u okviru drutvene podele rada kojima je
politiki dominirala zemljoposednika vladajua klasa sa
sebi svojstvenim odnosima proizvodnje. Prelazak na ka9 Pogledati David Camfield, Re-Orienting Class Analysis: Working Classes as
Historical Formations, Science & Society, 68(4), 2005, posebno strane 42130.
10 U irem smislu marksistika vienja ovih debata, mogu se pogledati u: Pat
Walker, ur., Between Labour and Capital, Hassocks: Harvester Press, 1979;
Nicholas Abercrombie i John Urry, Capital, Labour and the Middle Classes,
London: Allen & Unwin, 1983; Bob Carter, Capitalism, Class Conflict and the
New Middle Class, London: Routledge & Kegan Paul, 1985; Erik Olin Wright,
ur., The Debate on Classes, London: Verso, 1989; i Rosemary Crompton, Class
and Stratification: An Introduction to Current Debates, Cambridge: Polity Press,
1993.

14

pitalizam podrazumeva nastavak koegzistencije ranijih

institucija, kultura i praksi sa kapitalistikim poretkom
u nastajanju, i ta hibridnost je izuzetno postojana. Meutim, i pored toga, irenje kapitalizma stvara brz ekonomski rast, nove obrasce meunarodne trgovine i neprekidne
tehnoloke promene. Ovo transformie podelu rada kako
u drutvu u celini tako i na radnim mestima: nastaju nova
zanimanja dok se stara podreuju logici kapitalistike
proizvodnje, utiui ne samo na strukturu dve nove velike
klase ve i stalno proizvodei nedefinisanu graninu zonu
izmeu njih. tavie, ove kompleksnosti nikada nisu vidljive nezavisno od procesa drutvenih borbi koje prate razvoj
kapitalizma.
Tako krajem devetnaestog veka socijalisti prepoznaju
politiki znaaj i radnike aristokratije i sitne buroazije. Ovu prvu ine radnici i radnice organizovani tako da
ujedno brane materijalne privilegije bazirane na strunosti koju duguju svom zanatlijskom poreklu, i uspostavljaju kontrolu u pogonu preduzea u okviru novih industrija
druge industrijske revolucije. Njihovi, uglavnom vii nivoi
obrazovanja i prihoda obezbedili su im nesrazmerno veliku ulogu u razvoju sindikata i socijaldemokratskih stranaka, ali je to ostavilo prostora ovoj vrsti radnika/ca da slede
sopstvene interese na raun radnike klase kao celine. To
se moglo postii individualno - napredovanjem na radnom
mestu,11 i kolektivno odravanjem odvojenih strukovnih
sindikata i pokretanjem demarkacionih sporova protiv
11 Tako se i sam Marks bavi potrebom unutar kapitalistike proizvodnje, od njenih
poetaka, za posebnom vrstom najamnih radnika koji nadgledaju proces rada;
pogledati Karl Marx, Capital: A Critique of Political Economy, knjiga I, London:
Lawrence & Wishart, 1970, str. 332.

15

pokuaja uprave da dekvalifikuje njihov rad. Kao rezultat toga, oni su mogli biti uvueni u politike saveze iji
je cilj liberalna reforma. Sitna buroazija, mali vlasnici/
ce u industriji i trgovini, bili su kapitalisti po definiciji, ali
u susretu sa trinom konkurencijom i razvojem krupne
industrije i finansija u tom periodu njihov poloaj postaje
sve nesigurniji, naroito u vreme ekonomske krize. U tom
smislu, oni politiki gravitiraju ka populistikim savezima
sa radnikom klasom, ali s druge strane, politike ideologije nacionalizma, rasizma ili imperijalizma mogu biti dovoljne da zadre njihovu lojalnost krupnoj buroaziji (haute
bourgeoisie) i kapitalistikoj dravi.
U skoranjim debatama, predmet veeg interesovanja
jesu druge posrednike grupe, poput menadera/ki i industrijskih strunjaka/kinja u kapitalistikoj proizvodnji;
nezavisni/e strunjaci/kinje, kao to su advokati/ce, raunovoe/tkinje, lekari/ke, umetnici/ce, novinari/ke, svetenstvo, itd; i menaderi/ke u javnom sektoru i dravnom
aparatu. Nema sumnje da su se pomenute grupe zanimanja u velikoj meri omasovile tokom dvadesetog veka u razvijenim kapitalistikim zemljama, kao i u sovjetskom bloku i drugim zemljama dravnog socijalizma. Na prelazu
veka, Torsten Veblen (Thorstein Veblen) ve je identifikovo
potencijalni antagonizam izmeu privrednika i inenjera
u krupnoj industriji, a u radu Berlea (Adolf Berle) i Minsa
(Gardner Means) i Dejmsa Barnama (James Burnham)
iz 1930-ih lansirana je ideja menaderske revolucije.12 Do
12 Videti: Thorstein Veblen, The Theory of Business Enterprise, New York: Charles
Scribners Sons, 1904; Adolf Berle i Gardner Means, The Modern Corporation
and Private Property, New York: Macmillan, 1932; James Burnham, The Managerial Revolution: Or, What is Happening in the World Now, New York: John
Day, 1941.

16

1960-ih, ak su i mejnstrim ekonomisti i sociolozi najavljivalipostkapitalistiki poredak baziran na tehnikoj racionalnosti i ekonomskoj efikasnosti, i teko je u tom pogledu nai veliku razliku izmeu Galbrajtove (John Kenneth
Galbraith) nove industrijske drave i prividno marksistike analize monopolskog kapitala u radu Barana (Paul
Baran) i Svizija (Paul Sweezy).13

U vezi sa ovim elementima srednje klase, marksisti/
kinje su se drali dve glavne analitike strategije. Jedna je
bila da se ovim grupama, ili ak srednjoj klasi kao celini,
pripie skup aktivnosti i verovanja koji naizgled odreuju posebno mesto u okviru klasne strukture kapitalizma,
ime se onda dobija troklasni model. Druga strategija podrazumeva tvrdnju da razliite komponente srednjih klasa nemaju jasnu funkciju ili cilj, ve zauzimaju kolektivno
dvosmislenu poziciju; neto nalik tradicionalnoj radnikoj
aristokratiji i sitnoj buroaziji, koji se svrstavaju ili sa kapitalistikom ili sa radnikom klasom, to je posebno upadljivo u periodima krize. Obe strategije intenzivno su razvijane u evropskim i severnoamerikim raspravama tokom
1960-ih i 1970-ih.
Dobro poznat primer prve strategije bila je teza o profesionalno-menaderskoj klasi, ili PMK, koju su predloili
1977. Barbara (Barbara Ehrenreich) i Don Erenrajh (John
Ehrenreich).14 Oni su PMK razlikovali od tradicionalne
13 John Kenneth Galbraith, The New Industrial State, London: Deutsch, 1972;
Paul Baran i Paul Sweezy, Monopoly Capital: An Essay on the American Economic and Social Order, New York: Monthly Review Press, 1966.
14 Barbara Ehrenreich i John Ehrenreich, The Professional-Managerial Class,
Radical America, 11(2), 1977, str. 731; i The New Left and the Professional-Managerial Class, Radical America, 11(3), 1977, str. 722. Walker, Between
Labour and Capital, ukljuuje kritiku procenu njihovog rada koju je sprovelo

17

sitne buroazije sainjene od malih vlasnika/ca, i u nju su

ukljuili irok spektar belih okovratnika koji rade za platu,
ukljuujui naunike/ce, inenjere/ke, menadere/ke, javne inovnike/ce, nastavnike/ce, novinare/ke, raunovoe/
tkinje, advokate/ce i zdravstvene radnike/ce. Pozivajui se
na stav E. P. Tomsona (E. P. Thompson) da je klasu mogue
shvatiti samo kao istorijski odnos, oni su tvrdili da je specifina klasna uloga PMK prvenstveno ta da reprodukuje
kapitalistike drutvene odnose. Strukovna, obrazovna,
socijalna i ekonomska raznolikost PMK nije predstavljala
prepreku za njenu identifikaciju, a ni u kom sluaju nije bila
vea nego to je to sluaj sa klasom kapitalista ili radnikom klasom. Njena brza ekspanzija u periodu naglog ekonomskog rasta posle 1945. godine bila je tesno povezana sa
konsolidacijom monopolskog kapitalizma i irenjem drave, ali i sa obnovom radikalizma srednje klase u vidu Nove
levice. To je otvorilo mogunost da PMK postane klasa za
sebe, razvijajui poseban politiki glas i svrhu, pa ak i da
potencijalno preuzme ulogu revolucionarnog subjekta koji
se tradicionalno pripisuje radnikoj klasi. U svakom pogledu, ovo je navodnu PMK sedamdesetih odsudno svrstalo
u ameriku progresivistiku tradiciju. tavie, posluila je
i kao inspiracija rastuoj literaturi u mejnstrim amerikoj
sociologiji, koja je razvijala teze o novoj klasi,15 a bila je
i u skladu sa paralelnim miljenjem meu marksistikim
deset amerikih levo orijentisanih intelektualaca/ki i aktivista/kinja. Za druge teze
koje ne zastupaju proleterizaciju, pogledati: Abercrombie i Urry, Capital, Labour,
poglavlje 5.
15 Znaajan primer je Alvin Gouldner, The Future of Intellectuals and the Rise of
the New Class, New York: Seabury Press, 1979; videti takoe i istraivanje:
Charles Kurzman i Lynne Owens, The Sociology of Intellectuals, Annual Review of Sociology, 28, 2002, str. 6390.

18

disidentima u Istonoj Evropi o ulozi inteligencije.16

Za razliku od predstavljanja PMK kao zasebne, iako
zavisne klase, drugi autori i autorke koristili su razliite argumente da tvrde ili da su profesionalne grupe sadrane
u njoj bile podlone utapanju bilo u kapitalistiku bilo u
radniku klasu, ili da su se nale u nemogunosti da budu
ujedinjene u klasu za sebe i da su stoga irelevantne u pogledu mogunosti revolucionarne promene.17 Brejvermenova
teza o dekvalifikaciji, iako esto pogreno predstavljana,
obezbedila je potporu predvianju da postoji mogunost
da posrednike grupe prou kroz isti proces polarizacije
koji je podrazumevao prvobitni dvoklasni model. Na kraju krajeva, principi koje je Marks primenio na prisvajanje
radnikih vetina u razvoju kapitalistikog procesa rada
mogli bi se jednako dobro primeniti na umne, ba kao i na
fizike radnike/ce, a samim tim i na razliita zanimanja
koje obuhvata PMK. Od 1970-ih, mnoga tehnika, struna
i menaderska zanimanja nieg i srednjeg nivoa zaista su
postajala sve vie rutinska, a radnici i radnice iz ovih oblasti postepeno su gubili prednosti koje su nekada uivali na
tritu rada. Elementi procesa dekvalifikacije, koje je dugo
bilo mogue identifikovati u poslovima plavih okovratnika,
sada vae ne samo na administrativnim ili maloprodajnim
16 Hugo Radice, Marxism in Eastern Europe: From Socialist Dissidence to Capitalist Restoration, Socialist History, 42, 2012, str. 4359. Za celovitu kritiku
analizu teorija nove klase u kapitalizmu i sovjetskom socijalizmu, videti: Lawrence King i Ivn Szelnyi, Theories of the New Class: Intellectuals and Power,
Minneapolis: University of Minnesota Press, 2004.
17 Na primer, Harry Braverman, Labour and Monopoly Capital, New York: Monthly
Review Press, 1974; i Guglielmo Carchedi, On the Economic Identification of
Social Classes, London: Routledge & Kegan Paul, 1977. Videti takoe: Abercrombie i Urry, Capital, Labour, poglavlje 4.

19

poslovima nieg ranga ve i na poslovima navodno vieg

nivoa. Paljivo praenje procesa rada u akademskim profesijama, kao to je univerzitetska nastava, podriva tradicionalnu ideologiju profesionalizma, stvara antagonizam izmeu osoblja i vieg rukovodstva, i podstie tradicionalne
reakcije kao to je sindikalni aktivizam.
Istovremeno, u viim slojevima PMK, nekad cenjena
menaderska revolucija pretvara se u dobroj meri u svoju
suprotnost. U privatnom sektoru, oivljavanje moi akcionara/ki, upotreba berzanskih mogunosti i rasprostranjena privatizacija dravnih preduzea privukli su najvie menaderske nivoe snano u kapitalistiku klasu. U javnom
sektoru takoe, masovno usvajanje tehnika upravljanja iz
privatnog sektora postojano je podrivalo tradicionalnu ideologiju zadovoljenja potreba stanovnitva koja je postojala
u javnom sektoru, umesto nje uvodei doktrinu stratekog
upravljanja baziranu na strogoj hijerarhiji i finansijskim
podsticajima. Sve ovo je praeno autsorsovanjem svega
od osmiljavanja politika do rutinskog pruanja usluga,
koje nadgledaju menaderi/ke koji se sve ee dvosmerno
kreu izmeu pozicija u javnom sektoru i kod njegovih privatnih izvoaa. Danas bi bilo teko zagovarati to da uopte postoji klasa u marksistikom relacionom smislu koja
se razlikuje od radnike klase i klase kapitalista. Trendovi
koji su doveli do propasti PMK deo su ireg zaokreta ka
neoliberalizmu u poslednjih nekoliko decenija, iako se jo
uvek moe rei da je stvarno dolo do cvetanja PMK u
periodu od 1920-ih do 1970-ih.18
18 Neoliberalni pad PMC prepoznali su Barbara Ehrenreich i John Ehrenreich u:
Death of a Yuppie Dream: The Rise and Fall of the Professional-Managerial
Class, New York: Rosa Luxemburg Stiftung, 2013, dostupno na: http://www.
rosalux-nyc.org.

20

FRAGMENTACIJA RADNIKE KLASE I

PROBLEM DEJSTVENOSTI

Ukoliko se radnika klasa u Marksovom smislu moe
ponovo shvatiti kao izrazito dominantna u pogledu brojnosti, ostaje da je koncept srednjih klasa veoma iroko prihvaen u javnoj raspravi. Uz to, razvoj globalne krize od
2008. godine pokazuje sasvim jasno koliko smo daleko od
efikasne klasno zasnovane socijalistike politike. Ovo nas
dovodi do drugog za marksistiku klasnu teoriju kljunog
pitanja, odnosno pitanja dejstvenosti: da li se bilo koja strana dvoklasnog modela zaista moe posmatrati kao istorijski subjekt? Kada je re o klasi kapitalista, ovo pitanje se
tie istorijskog razvoja kapitalizma, i ekonomskih i politikih procesa putem kojih klasa kapitalista postaje hegemona u odnosu na zemljoposednike, kao i potinjene klase.
Postoji duga tradicija rasprava o podelama unutar klase
kapitalista, pre svega izmeu industrije i finansija, kao i
o institucijama i praksama kroz koje pojedinani kapitali
ili frakcije kapitala prevazilaze antagonizme koje stvaraju njihove meusobne borbe proistekle iz konkurencije
i dolaze do nekog oblika hegemonijske strategije kojom
odravaju vladavinu njihove klase. Bilo kakvo istorijsko
istraivanje ovih pitanja neminovno mora potpuno uzeti u
obzir razvoj kapitalistike drave, o kojoj se, kao i o klasi,
energino raspravljalo tokom 1970-ih i 1980-ih godina, ali
u skorije vreme je ova debata relativno zapostavljena, ako
izuzmemo fokus na dravne sisteme u raspravama oko globalizacije.19
19 Videti posebno Stanley Aronowitz i Peter Bratsis, ur, Paradigm Lost: State Theory
Reconsidered, Minneapolis: University of Minnesota Press, 2002. Geoffrey Ingham se blie bavio graenjem jedinstva vladajue klase kroz nastajuu hegemoniju monetarnog bogatstva, u: Capitalism, Cambridge, UK: Polity Press, 2008.

21

Iako odnos izmeu kapitala i drave ostaje problematian, daleko vei izazov predstavlja pitanje dejstvenosti
radnike klase. Kao to je ranije pomenuto, standardna
formula za to je tradicionalno podrazumevala distinkciju
izmeu klase po sebi i klase za sebe: dok je akumulacija proirila redove radnike klase kao strukturne kategorije i koncentrisala ih u sve vea proizvodna postrojenja,
bila je potrebna aktivna organizacija radnika/ca da ih transformie od rtava eksploatacije u dejstvenike drutvene
transformacije. Ova analitika distinkcija odigrala je kljunu ulogu u oblikovanju socijalistike politike, naroito u
obezbeivanju nadmoi politikih stranaka, bilo navodno
reformistikih ili revolucionarnih, nad alternativnim dejstvenicima radnike klase kao to su sindikati, koji se fokusiraju na uslove na tritu rada ili na borbe na radnom
mestu. Najtetniji za direktan politiki angaman radnika/ca u celini bio je koncept lane svesti, korien kako
bi se opravdalo ukidanje demokratije za obino lanstvo
u radnikim organizacijama svih vrsta.20 Meutim, iako
distinkcija po sebi/za sebe izgleda u velikoj meri retorika,
ona nas ipak upuuje na fragmentaciju radnike klase irom drutva u celini, kao i na napredak koji je istorijski bio
postignut kroz stranaku politiku.
injenica da se proletarijat diferencira na veliki broj
razliitih naina svakako je jasna, i to ne samo na osnovu
empirijske evidencije na koju se i sm Marks oslanjao u
analizi kapitalistikog naina proizvodnje u Kapitalu.
Drutvena podela rada izmeu grana proizvodnje, zajedno sa tehnikom podelom rada na radnom mestu, znai
20 Koncept lane svesti ne moe se pripisati Marksu. Videti: J. McCarney, Ideology and False Consciousness, 2005, dostupno na: http://marxmyths.org.

22

da se najamni radnici/ce veoma razlikuju shodno lokaciji,

prihodima, vetini i ovlaenjima, u sloenoj kombinaciji
sa dimenzijama razlika, kao to su rod, etnika pripadnost i religija, ije poreklo, ini se, lei van kapitalistikog
proizvodnog procesa kao takvog. U svojoj analizi evolucije
kapitalistike proizvodnje od jednostavne kooperacije preko manufaktura sve do moderne industrije, Marks stavlja
znatan naglasak na to kako u poslednje dve faze nagon za
izvlaenje relativnog vika vrednosti podrazumeva prenos
neposredne kontrole nad proizvodnjom iz ruku radnika/ca
na kapital i njegove dejstvenike.21 Ovo ne vodi do redukcije svih na radnike/ce opteg tipa koji su meusobno lako
zamenljivi, ve do razlaganje ranijih oblika hijerarhije i
podele zadataka i njihove prekompozicije kao elemenata,
nita manje hijerarhijskih i raznovrsnih, u okviru kolektivnog radnog procesa u sistemu razvijene kapitalistike
proizvodnje. Istovremeno, on opadanje zaposlenosti u krupnoj modernoj industriji vidi kao obezbeivanje osnove
za kontinuirano obnavljanje sitnih i tehniki manje naprednih polja proizvodnje. Na primer, postojanje iroko
rasprostranjene pomone proizvodnje koja se formalno
odigrava izvan fabrike, kao to je kuni rad u tekstilnoj industriji omoguava vlasnicima/ama fabrika da prenesu
finansijske posledice periodinih kriza na sitne proizvoae/ice. Opadanje zaposlenosti konstantno poveava rezervnu armiju nezaposlenih, takoe diferenciranu na ono to
je Marks nazvao plutajuom, latentnom i stagnantnom.
Uprkos ovim oiglednim raznolikostima unutar radne snage sredinom devetnaestog veka, nema sumnje da je
21 Videti: Marx, Capital, IV odeljak, a za ostatak ovog navoda, videti posebno glavu
XV, pod 3, 4 i 8.

23

primarna referentna taka za procenu jedinstva i kohezije

radnike klase tradicionalno bila postojanje velikih fabrika. U svojoj optoj raspravi o razvoju maina u Kapitalu,
Marks tvrdi da jednom kad mainska proizvodnja uzme
maha u industriji, odnos izmeu radnika/ca i njihovih
orua za rad postaje obrnut: radnik/ca postaje dodatak
maini.22 Daljom evolucijom ka jedinstvenom mainskom
sistemu, radnici/ce su meusobno povezani njegovim predodreenim ritmom: kolektivni karakter rada ispostavlja
se radnicima/cama kao tehnika nunost. Ova vizija sve
automatizovanijeg toka proizvodnje oslikava rani razvoj
tehnologije pokretne trake, koja dostie svoju apoteozu u
ranom dvadesetom veku u Fordovoj fabrici u Hajlend Parku i u neprekidnom toku proizvodnje u hemijskoj i srodnim industrijama. Ovo postaje primarni predmet analize
moderne kapitalistike proizvodnje, i podravalaca i kritiara, kao i kulturalna referentna taku kada se kontrastira sa
pretpostavljenom idilom zanatske proizvodnje, kao u Metropolisu Frica Langa ili aplinovim Modernim vremenima.
U marksistikom uenju, smatra se da ovaj model masovne proizvodnje dramatino naglaava kontradikcije
kapitalizma. Potreba da se valorizuju ogromne koliine
fiksnog kapitala ubrzava proces stvaranja monopola, uspon trustova i kartela u cilju kontrole trita. Istovremeno,
sistemi neprekidne proizvodnje ine kolektivnu prirodu
eksploatacije oiglednom za ukljuene radnike/ce, ohrabrujui na taj nain kolektivni otpor u fabrikom pogonu
i uspon radnikih predstavnika i drugih oblika samoorganizovanja odozdo. Na primer, Alfred Zon-Retel (Alfred
Sohn-Rethel) tvrdio je da protivrenost izmeu normalnog
22

Marx, Capital, glava XV, pod 1.

24

opadanja i rasta u uslovima slobodnog formiranja trinih

cena i zahteva za kontinuitetom proizvodnog toka dovodi
do formiranja dualne ekonomije tranzicije, koju je istorijski identifikovao u podrci koju je nemaka teka industrija pruila oblicima dravne koordinacije i sektorskog
planiranja koje su usvojili nacisti.23

Ipak, kao to je oigledno svakome ko se bavi irim ispitivanjem prirode kapitalistikih procesa rada, zapravo je
veoma mali broj najamnih radnika/ca u kapitalizmu na
ovaj nain potinjen kolektivnom procesu zasnovanom na
mainskom radu. ak i unutar inenjerskih industrija, jezgra proizvodnje na pokretnim trakama saobraene ritmu
maina, kada je zaposlenost u proizvodnom sektoru u Velikoj Britaniji bila na svom vrhuncu, procenjeno je da je u takvim sistemima radilo samo 30% radnika.24 Realnost je da
dispozicija rada u okviru savremenog radnog mesta najveim delom nije oblikovana tehnologijom u nefleksibilnu
formu koji je u kontradikciji sa fluidnou koju trai novani kapital. Kao to su pioniri prouavanja procesa rada
pokazali tokom 1970-ih, oblikovana je odlukama kapitalistikog menadmenta i otporima radnika/ca, bilo individualnim ili kolektivnim.25 Kao to smo sasvim jasno videli
23 Alfred Sohn-Rethel, The Dual Economics of Transition, u: Conference of Socialist Economists, The Labour Process and Class Strategies, London: Stage 1,
1976, str. 2645; i Economy and Class Structure of German Fascism, London:
CSE Books, 1978.
24 Videti: D. T. N. Williamson, The Anachronistic Factory, Proceedings of the
Royal Society of London, A/331(1585), 1972, str. 13160.
25 Videti, na primer: Andr Gorz, ur., The Division of Labour: The Labour Process
and Class Struggle in Modern Capitalism, Brighton: Harvester, 1976; Richard
Edwards, Contested Terrain, New York: Basic Books, 1979; Maxine Berg, ur,
Technology and Toil in Nineteenth Century Britain: Documents, London: CSE
Books, 1979.

25

tokom poslednjih nekoliko decenija, ak i veina naizgled

stabilnih oligopola, u proizvodnji i uslugama, podlona je
fundamentalnim poremeajima, ne samo zbog tehnolokih promena ve i zbog organizacionih inovacija, kao to
su premetanje ili autsorsing proizvodnje, upotreba sloenih ema podsticaja, sve paljivije praenje proizvodne aktivnosti kroz informacione sisteme, i iznad svega, stalne i
u poslednje vreme vrlo uspene pokuaje poslodavaca da
ukinu sindikatima teko steena zakonska prava.
Ve 1986. godine, Piter Meiksins (Peter Meiksins) sugerisao je da rasprave o klasi, a posebno odnos izmeu
polarnog modela i evidentnog vertikalnog i horizontalnog razlamanja radne snage u kapitalizmu, iziskuju da se
preispita odnos izmeu proizvodnih odnosa i specifinih
istorijskih obrazaca klasnog sukoba.26 Ipak, sa optim padom interesovanja za pitanje klase, te korekcije se nisu desile, ili barem ne sa pozitivnim ishodom kakvom se Meiksins nadao. Zaista, odsustvo napretka ogleda se u slinom
apelu koji je skoro dvadeset godina kasnije uputio Dejvid
Kamfild (David Camfield), koji je skrenuo panju ne samo
na stalnu potrebu da se klasa situira istorijski ve i da se
svesno obuhvate i drugi drutveni odnosi, kao to su rod
i rasa.27 U narednim pasusima pokuau da objasnim
navedeno i da predloim naine realizacije ovih promena
u teoriji i praksi, a posebno za prevazilaenje podela koje
nas trenutno opsedaju dok postavljamo izazove sadanjem
drutvenom poretku.
26 Peter Meiksins, Beyond the Boundary Question, New Left Review, I/157,
1986, str. 110.
27 Camfield, Re-Orienting Class Analysis, str. 421. Videti takoe njegov noviji esej
Theoretical Foundations of an Anti-Racist Queer Feminist Historical Materialism, Critical Sociology, u pripremi.

26

KAPITALISTIKA PROIZVODNJA I
DRUTVENA REPRODUKCIJA
Dok su tokom 1970-ih rasprave o procesu kapitalistikog rada svakako ukljuivale razmatranje ove fragmentacije radnike klase, okretanje ka analizi proizvodnje i rada
takoe je koincidiralo sa porastom marksistikog i feministikog (ukljuujui i eksplicitno marksistiko-feministkiki) rada na pitanju politike ekonomije roda, gde je
vana tema bila uloga neplaenog kunog rada u kapitalizmu, i uopte reprodukcija radne snage izvan direktne proizvodnje i prodaje roba.28 Jedan pristup pitanju reprodukcije ticao se spornog pitanja produktivnog i neproduktivnog
rada, ali kada se osvrnemo na to, jasno je da odluni pokuaji da se ovo razjasni bliim prouavanjem marksistikih
tekstova nikada nisu daleko odmakli. Uloga neplaenog
rada u reprodukciji kapitalizma nije se mogla osporiti, ali
kao to je to sluaj i sa istraivanjem procesa rada, njegova
kritika analiza nije sutinski transformisala marksistiku teoriju i analizu, kako se moda oekivalo.
U skoranjem eseju, Nensi Frejzer je nastojala da istrai razloge zato proivljavamo krizu kapitalizma velike
teine bez kritike teorije koja bi mogla adekvatno da je
pojasni... nedostaju nam koncepcije kapitalizma i kapitalistike krize adekvatne za nae vreme.29 Ona smatra
28 Za odlian uvod u ovo pitanje, videti: Valerie Bryson, Production and Reproduction, u: Georgina Blakely i Valerie Bryson, ur., Marx and Other Four-Letter
Words, London: Pluto Press, 2005 (uz zahvalnost Daniele Tepe-Belfraege koja
me je uputila na ovaj izvor).
29 Nancy Fraser, Behind Marxs Hidden Abode: For an Expanded Conception of
Capitalism, New Left Review, II/86, 2014, str. 56.

27

da Marksova analiza kapitalizmu pripisuje etiri kljune karakteristike: po redosledu vanosti, tu je privatno
vlasnitvo, koje podrazumeva standardnu podelu na dve
klase; slobodno trite rada, kroz koje ne-kapitalisti/kinje
moraju da obezbede sopstveni opstanak i reprodukciju;
kompulzivna tenja kapitalista/kinja za akumulacijom
samooploujue vrednosti; i prepoznatljiva uloga trita,
koja alociraju ulaganja u proizvodnju robe i odreuju kako
se investira drutveni viak. Ovaj poslednji element, tvrdi
ona, ne treba shvatiti kao sve veu komodifikaciju ivota
kao takvog, jer sveukupna reprodukcija kapitalistikog
drutva zavisi zapravo od irokog spektra aktivnosti koje se
odvijaju izvan proizvodnje i razmene roba.30 Dok Marks zalazi iza puke spoljanjosti kapitalistikih trita kao mesta
jednake razmene, pronalazei tajnu eksploatacije na skrivenom stanitu proizvodnje, Frejzer identifikuje drutvenu reprodukciju na stanitima koja su ovoga puta skrivena
iza proizvodnje. Ona tvrdi da Marks tek nainje ta pitanja
u svom istorijskom uvodu o usponu kapitalizma u sedmom
delu prve knjige Kapitala (Takozvana prvobitna akumulacija; prim. prev.), a sada je neophodno istraiti ta sve
skrivenija mesta. Ona tvrdi da je drutvena reprodukcija
nezamenljiv pozadinski uslov za mogunost kapitalistike proizvodnje... tavie, podela na drutvenu reprodukciju
i robnu proizvodnju kljuna je za kapitalizam ona je njegov istinski proizvod.31 U nastavku svog eseja ona istrauje ova dvostruko skrivena mesta, postavljajui niz predloga
o njihovom odnosu prema kapitalistikoj proizvodnji i njihovoj ulozi u kapitalistikoj krizi.
30 Fraser, Behind Marxs Hidden Abode, str. 59.
31 Fraser, Behind Marxs Hidden Abode, str. 612.

28

Dok podravam Nensi Frejzer u odbacivanju distopijske fantazije o sve veoj komodifikaciji, njena analiza
Marksa ignorie neke vrlo vane elemente njegove kritike
politike ekonomije elemente koji, ukoliko bi ponovo bili
uzeti u obzir, dosta ublaavaju efekat njenih argumenata,
te ukazuju na drugaiji nain vrstog smetanja drutvene
reprodukcije u srce analize klase i krize. U osnovi, ovo se
odnosi na njenu karakterizaciju Marksove kritike kapitalistike proizvodnje kao ekonomske po sadraju, i implicitno strukturalno-funkcionalistike pre nego istorijske po
metodu. etiri karakteristike koje ona pripisuje Marksu
date su u uvodna dva dela Kapitala, koji su sadrinski veoma apstraktni. Meutim, ako itamo dalje, u kasnijim
delovima nalazimo ne samo poznata skrivena stanita
proizvodnje ve upravo i dvostruko skrivena stanita drutvene reprodukcije Nensi Frejzer. Tu moemo nai dovoljno dokaza da je Marksova kritika konkretno ukljuivala ne
samo aspekte drutvenog poretka koji e biti shvaeni, u
fragmentiranoj opskurnosti buroaske misli, kao drutveni, politiki, kulturni ili tehnoloki, ve i odnos oveanstva prema prirodi. Ovo svakako nije ekonomija kako bi
je definisale mejnstrim drutvene nauke. Naprotiv, u diskutovanju o pitanjima kao to su duina radnog dana, oblici koji nadnice dobijaju u kapitalistikom radu, ili uticaji
maina na odnose na radnom mestu, Marks se intenzivno
oslanja na konkretna iskustva radnika/ca i na drutvene
uslove koje oni podnose kod kue, u svojim zajednicama i
u njihovim odnosima sa dravom.
Nita od ovoga nije navedeno kako bi se tvrdilo da jedino to treba da radimo jeste da itamo Kapital, da je nekako
iz Marksovog ela iskoio kompletan prirunik za revoluci-

29

onare/ke koji e nam zauvek biti dovoljan, ili pak da nam

je zavetao zadatak da samo napiemo preostale knjige za
koje je nagovestio (u nekoliko usputnih pasusa koje sm nikada nije revidirao za objavljivanje) da e zaokruiti analizu. Oigledno je, s obzirom na istoriju dvadesetog veka, da
je ne samo nemogue izvesti ovo kompletiranje kroz fetiistiku potragu za istinom u Marksovim spisima ve i da se
dogodio itav niz istorijskih promena koje nisu bile vidljive
u Marksovo vreme od kojih je svakako vaan i napredak
postignut u ukazivanju na izvore ugnjetavanja koji lee van
kapitalizma kao takvog. Ali upravo zbog toga, glavne prednosti koje proizlaze iz studiranja Marksa lee u njegovom
metodu istraivanja, koji je razvijen u uvodnim poglavljima Kapitala i ilustrovan primerima ne samo u istorijskim
razmatranjima zavrnih poglavlja ve i u poglavljima konkretne analize sopstvenog vremena koja se nalaze izmeu.
Pa kako se to Marks odnosi prema kritici? Obimna literatura o Marksovom metodu dostupna je onima koji ele
da promiljaju mnoge naine na koje bi moglo da se odgovori na ovo pitanje, ali mislim da se to zaista svodi na nekoliko osnovnih principa. Prvo, istorijski materijalizam podrazumeva lociranje drutvenog ispitivanja u istorijskom
kontekstu, koristei princip identifikacije onih institucija,
ideja i praksi koje zajedno konstituiu razliite naine na
koje oveanstvo strukturie svoj odnos prema prirodi, to
jest, drutvenu reprodukciju. Drutvena reprodukcija zaista je primarni cilj drutvenog istraivanja, i Frejzer je u
pravu kada je privileguje u odnosu na proizvodnju u meri
u kojoj ona vidi proizvodnju kao usko ekonomski proces.
Drugo, istorijsku nit koja se prostire kroz Marksovu analizu kapitalistikog naina proizvodnje ne treba poistove-

30

ivati sa specifinim vidljivim odlikama kapitalizma (kao

u listi koju je sainila Frejzer - imovina, slobodan rad, akumulacija i trita). Umesto toga, ona je sadrana u mogunosti istorijskog prevazilaenja, razvoja svesne i kolektivne
samokontrole oveanstva, koju Marks prati od njene najapstraktnije forme reprezentacije, u formi robe, do njene
najkonkretnije istorijske manifestacije u borbama oko organizacije drutvene reprodukcije.
Marksov Kapital nije graen oko istorijskog vienja kapitalizma, ve na bazi kritike politike ekonomije, to jest
centralne ideologije kapitalistike klase u usponu. U srcu
ove ideologije, smatra on, lei koncept samoreguliueg trita, osloboenog robovanja suverenu ili dravi, zbog ega
njegova analiza poinje robom kao predmetom trine
razmene. On najpre otkriva dvostruku prirodu robe: kao
korisnog predmeta (upotrebna vrednost) i kao nosioca razmenske vrednosti. On sugerie da razmena dve razliite
upotrebne vrednosti u odreenim koliinama ukazuje na
to da one imaju neto zajedniko, a to je da su proizvodi
rada. Vrednost robe je koliina drutveno potrebnog rada
sadranog u njoj, apstrahujui specifian ili konkretan rad
koji proizvod ini korisnim za ispunjavanje socijalnih potreba. Rad koji radnik/ca preduzima u proizvodnji rob takoe ima dvostruki karakter, kao konkretan koristan rad,
i kao apstraktan rad koji proizvodi vrednost, to je razlikovanje koje je naroito odsutno u apologijama buroaske
politike ekonomije. Znaaj ovoga istie se u odeljku o fetiizmu robe, u kome on vie puta predstavlja ovu poentu iz
razliitih perspektiva.
Ovaj dvostruki karakter rada daje polaznu taku iz koje

31

Marks razrauje svoju kritiku.32 Elaboracija sledi veoma

specifian niz koncepata, prvo u sferi prometa od robe preko rada i novca i kapitala do vika vrednosti i eksploatacije.
Potom ulazi u sferu proizvodnje, u kojoj proces rada reprodukuje ne samo robu koja ulazi u njega ve i kapitaliste/
kinje, radnike/ce i drutvene odnose meu njima, kroz izvlaenje vika vrednosti i potinjavanje rada kapitalu. Na
kraju, u petom delu vraa se prometu, u kome se taj viak
vrednosti realizuje, distribuira i akumulira kao kapital.
Nain na koji se analiza razvija namerno preslikava kolo
kapitalistike proizvodnje, jer je to realnost koja lei iza
vela fetiizma robe magija trita. Usput se pojavljuje
ne samo kapitalista/kinja ve i radnik/ca; ne samo pojedinci/ke koji slede svoje line interese kroz slobodnu razmenu
ve kapital i rad, kao drutvene kategorije i kao klase; ne
samo sloboda trita ve i prinuda drave; ne samo oigledna i zdravorazumska logika akumulacije kapitala, kao organizovanja proizvodnje i prodaje korisne robe, nego i podela drutva na eksploatatore i eksploatisane, pustoenje
zajednica i prirode, i sve skrivene povrede klase.
Ipak, u svakoj fazi argumentacije postoji takoe i mogunost drugaijeg drutvenog poretka koji bi oveanstvo
moglo da uspostavi, ne na idealima koji bi pali s neba, ve
na osnovu negiranja kapitalistike robne proizvodnje.33
Kao istorijski nain proizvodnje, kapitalizam u sebi ne
32 Ova dijalektika rada moe se razumeti i kao deo istoricistikog razumevanja Marksa, koji ne vidi jasan diskontinuitet izmeu njegovih ranijih i zrelijih
radova. Videti: Paul Walton i Andrew Gamble, From Alienation to Surplus Value,
London: Sheed and Ward, 1972, posebno poglavlje 2, Alienation and the
Dialectics of Labour, str. 2450.
33 Ovo pitanje razmatrano je u: Hugo Radice, Utopian Socialism and Marxs Capital: Envisioning Alternatives, u: Lucia Pradella i Tom Marois, ur., Polarizing Development: Alternatives to Neoliberalism and the Crisis, Pluto Press (u pripremi).

32

sadri samo domen vrednosti, nemilosrdnu logiku koju

buroaska politika ekonomija predstavlja i pokuava da
naturalizuje, ve i domen upotrebne vrednosti. U svakom
aspektu drutvene proizvodnje i reprodukcije, ova dva domena koegzistiraju: jedan voen imperativom akumulacije kapitala, i drugi voen upotrebom radne snage na prirodu u cilju ispunjenja transistorijske potrebe oveanstva za
sredstvima za ivot.
Kako se klasa, u smislu dvoklasnog modela, uklapa u
ovo? Ona je svakako deo domena vrednosti i, jednako tako,
potencijal za njenu negaciju besklasno drutvo lei u domenu upotrebne vrednosti, gde se konkretan koristan rad
troi za ispunjavanje drutvenih potreba. Kada se Marksov
dvoklasni model smesti u okvir dualnosti koja je otkrivena njegovom kritikom buroaske misli, otkriva se istorijski karakter njegovog nametanja drutvu, ali i mogunost
njegovog prevazilaenja. Upravo zato to je kapitalistiki
oblik klasne vladavine zajedniki konstituisan domenom
vrednosti i kapitala, polazna taka za njegovo prevazilaenje mora leati izvan njega, u aspektima drutva koji
moraju nastaviti da postoje posle kapitalizma, dodue u
drugaijem obliku. Da bismo zamislili socijalizam kao domen slobode i razvijali drutvene prakse koje bi mogle da
ponu da ga ostvaruju, moramo poeti od upotrebne vrednosti, konkretnog rada i drutvenih potreba. To je ono to
su kritiari/ke klasne politike zagovarali. Meutim, to ne
zahteva odbacivanje Marksove analize kapitala i klase, ve
samo njenu reinterpretaciju kao kritike politike ekonomije, a ne marksistike ekonomije.

33

PRONALAENJE MOSTOVA KA
SOCIJALIZMU U DANANJEM
KAPITALIZMU
Ukoliko nam istraivanje metoda u prethodnom delu
omoguava da integriemo politike proizvodnje i reprodukcije, onda se podjednako moe rei da je Marksov
relacioni model klase, koji je istorijski specifian za kapitalizam, generalno kompatibilan sa sociolokim razgranienjima klasa zasnovanim, kao kod Sevida (Savage)
i njegovih saradnika, na identifikaciji klastera ekonomskih, socijalnih i kulturnih karakteristika unutar drutva.
tavie, integracija ova dva pristupa klasi u jedan ontoloki
i epistemoloki okvir daje mogunost da se u obzir uzmu
slabosti i jednog i drugog. S jedne strane, stvarna fragmentacija relacione radnike klase svakako oteava pokuaje
da se razviju emancipatorske politike sa podrkom dovoljno irokom da ozbiljno dovede u pitanje kapitalizam kakav
zaista jeste i kakvim ga ljudi vide. S druge strane, kao to
je primeeno na poetku, polazei od subjektivnih stavova
i drutvenih praksi razliitih segmenata drutva teko je
dovoljno se odmai i sagledati celinu dokuiti zajednike
crte, skrivene hegemonijom zdravog razuma fokusiranog
na pojedinane aspiracije u odnosu na imovinu i potronju.
U skoranje vreme ovo nigde nije bilo vidljivije nego u
frustrirajuoj nemogunosti koncepta 99 posto, koji je koristio Occupy pokret, da se od instinktivnog neprijateljstva
prema preostalih 1% razviju u ozbiljan politiki izazov neoliberalizmu. Noviji slogani drutvenih pokreta imaju izgleda malu prednost u odnosu na one starije iz tradicionalnog
radnikog pokreta, ak i kada se mogu sjediniti makar u

34

identifikovanju predmeta svog gneva, kao to se deavalo

tokom nekoliko godina nakon bitke u Sijetlu 1999. godine.
tavie, kako se aktuelna kriza razvijala, zajedniko iskustvo oka i iaenja nakon finansijskog kraha zamenjeno
je znatnim razlikama u pogledu toga kako razreenje krize utie na razliite grupe: ne samo izmeu zaposlenih i
nezaposlenih, ili kvalifikovanih i nekvalifikovanih, ve i
izmeu razliitih zemalja i regiona. U Velikoj Britaniji, koaliciona vlada i veina medija rtvovali su primaoce/teljke
socijalne pomoi (bilo nezaposlene, ili one koji imaju prihode toliko niske da moraju biti dopunjavani dravnim davanjima) i iznad svih imigrante/kinje, u promiljenoj strategiji zavadi pa vladaj. U meuvremenu, nemaki radnici/
ce zatieni od politika tednje pokazali su malo ili nimalo
solidarnosti sa svojim manje zatienim kolegama/nicama
u Nemakoj, kao i sa radnicima/cama na periferiji evrozone, ije se vlade krive za krizu i prisiljavaju da nameu
rezanja ivotnog standarda i dravne skrbi bez presedana.
Razliit ekonomski uticaj kriznih politika na ene takoe
je bio opte primeen.34 irom sveta, poslodavci/ke i vlade
podjednako promoviu meunarodnu konkurentnost:
radi napornije i due, radi kako ti je reeno, ulai u vetine
(o sopstvenom troku), a zatim moda moe izbei gubitak
posla u korist onih vrednih Kineza/kinja (Meksikanaca/
ki, Turaka/kinja, itd.). Dalje, kljuna karakteristika kapitalizma u svom modernom neoliberalnom obliku jeste ta
da je individualistika logika takmienja nametnuta daleko izvan oblasti same kapitalistike proizvodnje: kao to je
to u sektoru visokog obrazovanja, koji zapoljava mnoge od
34 Videti, na primer: Jill Rubery i Anthony Rafferty, Women and Recession Revisited, Work, Employment And Society, 27(3), 2013, str. 414-32.

35

vas koji ovo itate, pa ak, sada se tako ini, i u proizvodnji protesta.35

Ali to i jeste ideologija kapitala, svet posmatran sa stanovita zakona vrednosti i prinude stvaranja profita. U meuvremenu, ne samo unutar kapitalistike proizvodnje ve
i unutar sfera reprodukcije koje lee van fabrike ili kancelarije one koje Frejzer identifikuje kao dvostruko skrivene deluju druge sile u suprotnosti sa tom ideologijom. U
kapitalistikoj proizvodnji, nemilosrdni nagon za dekvalifikacijom i kontrolom radnika/ca sa jednakom nunou
se sudara sa problemom neizbene zavisnosti kapitaliste/
kinje od ljudskih bia. U svojoj kritici teze Erenrajhovih
(Ehrenreichs) da rad inenjera/ki sutinski reprodukuje
trku za profitom, a time i vladavinu kapitala, Dejvid Noubl
(David Noble) insistira na kontinuiranom opstajanju ideologije profesionalizma, koja ostaje ukorenjena u upotrebi
naunog i praktinog znanja, i nenovanoj satisfakciji steenoj takvim radom.36 Dosta nie u hijerarhiji statusa radnog mesta, Pol Durenberger (Paul Durrenberger) i Dimitra
Dukas (Dimitra Doukas) tvrdili su da meu radnikom
klasom SAD propovedanje rada nastavlja da deluje kao
protivtea propovedanju bogatstva.37
35 O pitanju univerziteta, videti: Andrew McGettigan, The Great University Gamble:
Money, Markets and the Future of Higher Education, London: Pluto Press 2013;
o voenju kampanja, videti: Peter Dauvergne i Genevieve LeBaron, Protest Inc:
The Corporatization of Activism, Cambridge: Polity Press, 2014.
36 David Noble, The PMC: a Critique, u: Walker, Between Labour and Capital,
str. 12142.
37 Videti: E. Paul Durrenberger i Dimitra Doukas, Gospel of Wealth, Gospel of
Work: Counterhegemony in the US Working Class, American Anthropologist,
110(2), 2008, str. 214-25. Za vie informacija o politici radnike klase u SAD, videti: Paul Durrenberger, American Fieldnotes: Collected Essays of an Existentialist Anthropologist, West Branch, Iowa: Draco Hill Press, 2013; i Michael Yates,

36

Uopteno govorei, naizgled apstraktan koncept kolektivnog radnika, koji je Marks razvio u svojoj analizi
maina i savremene industrije, ne predstavlja samo, kako
mnogi tvrde, strategiju komandne uloge kapitala. On u
sebi sadri i neophodnost da elementi tog kolektivnog radnika drugim reima, pojedinani radnici/ce kreativno
kombinuju svoje konkretne aktivnosti. Izvan dosta mitologizovanog ali retko postignutog potpuno automatizovanog procesa proizvodnje, veina nas mora da upotrebljava matu i kombinuje svoje talente sa talentima drugih u
obavljanju zadataka, od onih najprizemnijih do onih najezoterinijih. Ako je socijalizam slobodno udruivanje proizvoaa, onda kapitalistiko radno mesto, hteli-ne hteli,
daje nagovetaj toga. Pre skoro pedeset godina, u relativno
kratkom poglavlju pred kraj njegove analize Marksovog
Kapitala, Roman Rosdolski je ispitivao ono to je nazvao
istorijskim ogranienjima zakona vrednosti.38 On je tvrdio da, suprotno uobiajenoj tvrdnji da Marks nije bio voljan da prua bilo kakve prognoze o buduem socijalistikom drutvu, mi stalno susreemo diskusije i primedbe
u Kapitalu, i radovima koji su mu prethodili, koji se bave
problemima socijalistikog drutva. Njegova tvrdnja da
Marksov metod usmerava nau panju na istorijsku pro

In and Out of the Working Class, Winnipeg: Arbeiter Ring Publishing, 2009; a
u Ujedinjenom Kraljevstvu: Selina Todd, The People: The Rise and Fall of the
Working Class, 1910-2010, London: John Murray, 2014.
38 Roman Rosdolsky, The Making of Marxs Capital, London: Pluto Press, 1977,
poglavlje 28 (originalno objavljeno u Nemakoj 1968). Navodi nie su na strani
414 (drugi navod je iz: Marx, Grundrisse: Foundations of the Critique of Political
Economy, Harmondsworth: Penguin Books, 1973, str. 461). Videti takoe
sveobuhvatni pogled na Marksov koncept socijalizma u: Peter Hudis, Marxs
Concept of the Alternative to Capitalism, Chicago: Haymarket Books, 2013.

37

lost, a takoe i postavlja istorijske pretpostavke za novo

drutveno stanje, podupire ideju da se unutar svakodnevice kapitalistike proizvodnje zaista mogu nai mostovi
prema socijalizmu.
ta je sa drutveno-reproduktivnim radom koji se
odvija u domainstvima, u aktivnostima tokom slobodnog
vremena koje slue za oporavak, ili u dobrovoljnim udruenjima svih vrsta koja dopunjavaju ili ak zamenjuju dravno finansiranu robu ili usluge javnog sektora? Ova vrsta
rada takoe se neizbeno sastoji od zadataka, ko god da ih
sprovodi i u ije god ime, koji se obavljaju u formi konkretnog rada koji podrazumeva prethodno promiljanje, inicijativu i kreativnost pojedinaca/ki, koji se obino obavljaju u saradnji sa drugima. Utoliko to se takvi oblici rada
pomeraju tamo-amo preko granice izmeu kapitalistike
i nekapitalistike proizvodnje, malo je promena u konkretnom radu koji se obavlja. Ono to se menja jeste da li on
donosi novanu nagradu, i koliko je ta nagrada umanjena
umetanjem privatnog kapitala u proizvodni proces.
Stoga treba da gledamo na svet rada pod kojim podrazumevam sve vrste rada, a ne samo ono to se odvija u okviru kapitalistikog najamnog rada ne samo kao na spoljni
i otuujui oblik podreivanja drugome. On je jednako,
kao to je Marks rekao, veiti prirodni uslov ljudskog ivota i zato nezavisan od ma kojega oblika tog ivota, tavie
podjednako svojstven svima oblicima ljudskog drutva.39
Meutim, samu ovu univerzalnost treba prepoznati, i uvideti je kao fundamentalnu za izgradnju pokreta ija je klasna svrha, jednostavno, ukidanje klasnog drutva.
39 Navedeno prema: Karl Marks, Kapital: kritika politike ekonomije I-III, Beograd:
BIGZ i Prosveta, 1973, knjiga I, III odeljak, 5. glava, str 168 (prim. prev.)

38

U ovom trenutku moramo se vratiti spornom pitanju

politike ne vie klasne politike ili politike radnike
klase, ve politike protiv klase. Ovo zahteva, na prvom
mestu, da prestanemo da se snebivamo oko svog konanog cilja, i da ponemo jasno da govorimo ta tano vidimo
kao konstitutivne karakteristike postkapitalistikog drutva. Kada posloimo navedeno u sliku drutvenih potreba i kreativnih aktivnosti u socijalizmu koje ljudi mogu
direktno uporediti sa svojim svakodnevnim iskustvima u
kapitalizmu, moemo osporiti besomuno ponavljanje da
nema alternative. Kapitalizam nije prirodni poredak, to
je drutveni poredak, konstruisan od strane ljudi u meusobnoj interakciji, i isto tako moe biti sruen i zamenjen.
Ovo nije nita ni vie ni manje od prvobitne svrhe pokreta Socijalni forum, po svemu sudei skrajnutog krizom
2007/08. i njenim posledicama, meutim ak i u naponu
snage optereenog ostacima neuspene partijske politike
prethodnog veka.
To vodi do drugog uslova: da se suoimo sa bolnim lekcijama ovih neuspeha. Kako se groteskne nejednakosti bogatstva i moi u kapitalizmu mogu osporavati politiki, ako
ne snanim insistiranjem na ravnopravnom ueu svih u
bilo kakvom smislenom pokretu za promene? Ovo mora
biti ukorenjeno u graanskim i demokratskim principima
na kojima se zasnivala tenja za postizanjem drutvene
pravde tokom proteklih vekova: ne sme vie biti olakih odbacivanja buroaske demokratije, ili insistiranja da prosvetljenje mas moe doneti samo partijska elita. Koliko e
jo na levici biti pokuaja uspostavljanja partije u potrazi
za svetim gralom revolucionarne politike, koja nee trpeti
nikakve kompromise sa buroaskom politikom? Ako pri-

39

hvatimo da u svakodnevnom ivotu postoje mostovi koji

nam mogu pomoi da razvijamo irok i moan pokret za
socijalizam, onda se nita ne moe izgubiti radom u postojeim organizacijama, bez obzira na to da li su u pitanju
stranke, sindikati ili drutveni pokreti svih vrsta. S obzirom na kompromise koje smo u svojim ivotima primorani
svakodnevno da pravimo, sigurno moemo iveti sa kompromisima u svom politikom radu. U mnogim zemljama
imamo mogunosti da ovo radimo u socijaldemokratskim
ili zelenim strankama, u kojima emo nai ljude koji imaju neku viziju boljeg sveta. Iznad svega, nikakva koliina
rada na razvijanju bolje analize dananjeg kapitalizma
nee isporuiti politiko buenje bez mnogo napornog
rada u stvarnom svetu kompromitovanih ivota i zbrkanih
aspiracija. Moda je vreme da se manje ita i pie, a da se
umesto toga uroni u taj svet.

40

BELEKE
Ovaj esej deo je veeg projekta na temu kritike politike
ekonomije i mogunosti za socijalizam (videti citate u fusnotama 7, 17 i 37). Za savete i razumevanje zahvalan sam
Logie Barrow, Anthony Barzey, Paul Blackledge, Dave
Byrne, David Camfield, Daniele Tepe-Belfraege, Alfredo
Saad-Filho, urednicima Socialist Registera i lanovima/
cama CSE Transpennine Working Group.

41

Napomena:
Tekst je prvi put objavljen kao Hugo Radice, Class Theory
and Class Politics Today , u: Socialist Register, Vol. 51, London: Merlin Press, 2014.
www.socialistregister.com
www.merlinpress.co.uk

42

Hjugo Radie (Hugo Radice) je ekonomista i politikolog.

Predavao je industrijsku ekonomiju na Univerzitetu u Lidsu. Njegov rad danas je fokusiran na aktuelnu finansijsku krizu i njene
posledice, kao i pitanja socijalistike teorije i prakse. Redovno
pie za asopise Red Pepper, New Left Project i Social Europe
Journal. Objavio je veliki broj lanaka, a 2014. godine i knjigu
Globalni kapitalizam. Jedan je od urednika knjige Evropska
unija nakon krize koja je takoe objavljena 2014. od strane izdavake kue Routledge.

43

Centar za politike emancipacije (CPE) je organizacija

nastala u Beogradu 2011. godine. Na rad je posveen promociji
politikih i ekonomskih koncepata koji za cilj imaju ukidanje drutvenih nejednakosti nastalih kao proizvod kapitalistikog drutva.
Kapitalistiki nain proizvodnje tei maksimizaciji profita to se
postie reprodukcijom razliitih oblika eksploatacije i dominacije.
Stavljanje profita u prvi plan, tako, onemoguava puno zadovoljenje potreba ljudi.

Politike emancipacije, nasuprot tome, u prvi plan istiu potpuno
novu definiciju politike koja naglaava neophodnost egalitarnog
ureenja celokupnog drutvenog ivota, zasnovanog na principima solidarnosti. Stoga, CPE kroz svoj rad insistira na podsticanju
borbe za neposrednu demokratiju u politici i ekonomiji. U tom
smislu osnovni pravac razvoja, kakvim ga mi vidimo, predstavlja izgradnja drutva demokratskog socijalizma koje jedino moe
maksimizirati zadovoljenje potreba ljudi i omoguiti pun razvoj
potencijala svih pojedinki i pojedinaca, odnosno drutva u celini.

44

CIP - ,
316.342.2
316.422
349.22
,
Klasna teorija i klasna politika danas / Hjugo Radie ; [prevod Jelena
Velji]. - Beograd : Centar za politike emancipacije, 2015 (Beograd :
Pekograf). - 88 str. : ilustr. ; 21 cm
Prevod dela: Class Theory and Class Politics Today / Hugo Radice. Nasl.
str. pritampanog teksta: Fragmentacija rada : Organizaciono
restruktuiranje, radni odnosi i dinamika nacionalnih regulatornih okvira /
Jorg Fleker. - Oba rada tampana u meusobno obrnutom smeru. Tira 400. Hugo Radie: str. 41. - Jorg Fleker: str. 84. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija: str. 77-82.
ISBN 978-86-916299-6-0
a) b) c)
COBISS.SR-ID 220195084