Put od Ank-Morporka do irma je visok, beo i krivudav, potez od sto pedeset kilometara rupaga

i dopola ukopanog stenja, koji se uvija oko planina i ponire u umirujue zelene doline tropskog
drvea, prelazi lijanama isprepletene litice na kripavim mostovima od konopca i generalno
gledajui vie je ivopisan nego koristan.
ivopisan. Bila je to nova re za Rinsvinda arobnjaka (dipl.mg. Nevidljivi Univerzitet [pao]). Bila
je to jedna od mnogih koje je pokupio od kada su napustili zgarite Ank-Morporka. Tradicionalan
je bila druga. ivopisan je znailo odluio je posle paljivog promatranja okoline koja je
inspirisala Dvocveta da upotrebi re da je predeo zastraujue strmoglav. Tradicionalno,
korieno da opie usputno selo kroz koje bi proli, znailo je kuno i trono.
Dvocvet je bio turista, prvi ikad vien na Disksvetu. Turista, zakljuio je Rinsvind, znailo je idiot.
Dok su oputeno jahali praeni mirisom tamjana i zujanjem pela, Rinsvind je analizirao dogaaje
od poslednjih nekoliko dana. Iako je mali stranac oigledno bio poremeen, on je ipak bio
irokogrud i znaajno manje smrtonosan od polovine ljudi sa kojima je arobnjak stupao u kontakt
u gradu. Rinsvindu je bio simpatian. Ne simpatisati ga bilo bi isto to i utnuti kuence.
Trenutno je Dvocvet pokazivao veliko interesovanje za teoriju i praksu magije.
Sve mi se to ini prilino beskorisno, ree. Oduvek sam mislio, zna, da arobnjak samo kae
magine rei, i to je to. A ne sve to naporno memorisanje.
Rinsvind se setno sloi. Pokuao je da mu objasni da je magija jednom zaista bila divlja i
nesputana, ali je ukroena u maglama vremena od strane Starih, koji su je naveli da izmeu
ostalog potuje Zakon odranja stvarnosti; ovo je zahtevalo da napor potreban da bi se postigao
cilj bude jednak bez obzira na nain postizanja. To je praktino znailo da je, recimo, stvaranje
iluzije ae vina bilo relativno lako, poto je zahtevalo samo suptilno meanje svetlosnih zraka. S
druge strane, podizanje prave ae vina u vazduh na visinu od jednog metra istom mentalnom
energijom, zahtevalo je nekoliko asova sistematskih priprema, ukoliko bi arobnjak eleo da
sprei jednostavan princip poluge da mu izbaci mozak kroz ui.
Nastavio je, dodavi da se neto drevne magije jo uvek moe nai u svom sirovom stanju,
prepoznatljiva iniciranima po osmougaonom obliku koje je pravio u kristalnoj strukturi prostorvremena. Bio je tu metal ocitron, na primer, i gas oktogen. Oba su zraila opasne koliine sirovih
ini.
To je sve vrlo depresivno, zavri.
Depresivno?
Rinsvind se okrenu u sedlu i pogleda Dvocvetov Prtljag, koji je trenutno kaskao na svojim malim
noicama, povremeno kljocajui poklopcem na leptirove. Uzdahnu.
Rinsvind misli da bi trebalo da bude u stanju da zauzda munju, ree patuljasti slikar, koji je
posmatrao usputne pejsae sa svog malog dovratka na kutiji koja je visila oko Dvocvetovog vrata.
On je itavo jutro proveo slikajui ivopisne poglede i tradicionalne scene za svog gazdu, i bilo
mu je doputeno da malo ohladi uz cigaru.

Kada sam rekao zauzdati nisam mislio zauzdati, odbrusi Rinsvind. Mislio sam, ovaj, jednostavno
sam mislio nemam pojma, prosto ne mogu da naem pravu re. Eto, mislim da bi svet treblo da
bude nekako bolje organizovan.
To je samo fantazija, ree Dvocvet.
Znam. U tome je problem, Rinsvind ponovo uzdahnu. Sve je bilo u redu sa istom logikom i sa
tim kako je svemir ustrojen na logici i harmoniji brojeva, ali neosporna injenica je bila da Disk
oigledno putuje prostorom na leima dinovske kornjae i da bogovi imaju obiaj da dolaze do
kua ateista i da im razbijaju prozore.
Zau se slabaan zvuk, jedva glasniji od zujanja pela u ruinjaku pored puta. Imao je neobian
kotani prizvuk, poput kotrljanja lobanja ili egrtanja kockica. Rinsvind pogleda oko sebe. Nije bilo
nikoga u blizini.
Iz nekog razloga to ga zabrinu.
Onda se pojavi lagani povetarac, koji se pojaa i nestade u razmaku od nekoliko otkucaja srca.
On ostavi svet nepromenjenim, sem u nekoliko zanimljivih pojedinosti.
Sada je tu, na primer, bio pet metara visoki planinski trol koji je stajao na putu. Bio je neobino
ljut. Razlog tome delom je bio taj to su trolovi po prirodi takvi, ali bio je pojaan injenicom da je
iznenadna i momentalna teleportacija iz njegove jazbine u Ramerokim planinama udaljenim pet
hiljada kilometara i hiljadu metara bliim Rubu podigla njegovu unutranju temperaturu do
opasnog nivoa, u skladu sa zakonima ouvanja energije. Zato on iskezi zube i jurnu ka njima.
udnog li stvorenja, primeti Dvocvet. Da li je opasan?
Samo za ljude! viknu Rinsvind. On izvue svoj ma i, uz skladan izbaaj iz ramena, u potpunosti
promai trola. Seivo se zari u ipraje pored puta.
Zau se najtii od svih zvukova, nalik zveanju starih zuba.
Ma udari u kamen sakriven u ipraju sakriven, posmatra bi mogao zakljuiti, tako veto da
je samo trenutak ranije izgledalo da ga tu uopte nije ni bilo. On odskoi kao losos iz vode i u
polu-rikoetu se zari duboko u trolov sivi vrat.
Stvorenje zagrokta i jednim zamahom kande napravi ranu na slabinama Dvocvetovog konja, koji
vrisnu i pobee u drvee pored puta. Trol se zatetura i krenu da epa Rinsvinda.
A onda mu njegov slabani nervni sistem saopti poruku da je mrtav. U trenutku je delovao
iznenaeno, a potom se srui i razbi u ljunak (poto su trolovi silikonska forma ivota, njihova
tela se u trenutku smrti momentalno pretvaraju u kamen).
Aaargh, pomisli Rinsvind dok se njegov konj uasnuto izmicao. Oajniki je visio dok mu se konj
propinjao na zadnjim nogama, a onda se ivotinja uz njisku okrenu i odgalopira u umu.
Zvuk kopita se izgubi, ostavljajui vazduh zujanju pela i povremenom lepetu leptirovih krila. Zau
se jo jedan zvuk, neobian zvuk za podnevno doba.
Zvuao je slino kockici.

Rinsvinde?
Dugi redovi drvea bacali su Dvocvetov glas tamo-amo da bi mu ga na kraju vratili neopaenog.
On sede na stenu i pokua da razmisli.
Kao prvo bio je izgubljen. To je bilo uznemirujue, ali ga nije prekomerno zabrinjavalo. uma je
izgledala prilino zanimljivo i verovatno je u njoj bilo patuljaka ili gnoma, moda oboje. U stvari, u
nekoliko navrata uinilo mu se da je ugledao udna zelena lica koja ga posmatraju iz granja.
Dvocvet je oduvek eleo da sretne patuljka. U stvari, ono to je zaista eleo da sretne bio je zmaj,
ali i patuljak bi bio dovoljan. Ili pravi goblin.
Njegovog Prtljaga nije bilo i to mu je smetalo. A i poinjala je da pada kia. Promekolji se na
neudobnom, vlanom kamenu i pokua da stvari sagleda sa vedrije strane. Na primer, za vreme
svog ludakog trka, njegov konj je uleteo u neko bunje i uznemirio meku sa njenim meiima,
ali je pobegao pre no to je ona mogla reagovati. Onda je iznenada pregalopirao preko uspavanih
tela poveeg vujeg opora i, ponovo, njegova pomahnitala brzina je ostavila razgnevljeno
kevtanje daleko za sobom. Uzgred, dan se primicao kraju i moda bi bila dobra ideja pomisli
Dvocvet ne muvati se na otvorenom. Moda je tu negde . . . on prekopa svoj mozak
pokuavajui da se priseti koju su vrstu smetaja ume tradicionalno pruale . . . moda je tu
negde bila kua od medenjaka ili slino.
Kamen je zaista bio neudoban. Dvocvet pogleda dole i, po prvi put, primeti udnu rezbariju.
Liilo je na pauka. Ili je to moda bila lignja? Mahovina i liajevi su u velikoj meri zamutili preciznije
detalje. Ali nisu zamutili rune urezane ispod njega. Dvocvet ih je jasno mogao proitati, i pisalo
je: Putnie, gostoljubivi hram Bel-amharota lei hiljadu koraka Sredino. Bilo je to malo udno,
sinu Dvocvetu, jer iako je poruku mogao proitati, pojedinana slova su mu bila potpuno
nepoznata. Na neki nain, poruka je stizala u njegov mozak bez zamorne obaveze prolaenja
kroz njegove oi.
On ustade i odveza svog sada ve poslunog konja. Nije bio siguran u kom pravcu se nalazio
Rub, ali inilo se da postoji neka stara staza koja je vodila kroz drvee. Taj Bel-amharot je
stvarno izgleda bio spreman da da sve od sebe da bi pomogao zalutalim putnicima. U svakom
sluaju, bilo je to ili vukovi. Odluan, Dvocvet klimnu glavom.
Zanimljivo bi bilo primetiti da je, nekoliko asova kasnije, par vukova, koji su pratili Dvocvetov
miris, stigao do proplanka. Njihove zelene oi zaustavie se na udnoj osmonogoj rezbariji koja
je zaista mogla biti pauk, ili hobotnica, ili ak moda neto jo udnije i odluie da moda i nisu
toliko gladni.

Oko pet kilometara dalje, promaeni arobnjak je visio drei se rukama za granu visoko u
kronji bukve.
Bio je to krajnji rezultat petominutnog metea. Kao prvo, razjarena meka je iskoila iz gustia i
iupala njegovom konju grkljan jednim zamahom ape. Potom, dok je Rinsvind beao od
kasapljenja, utrao je na proplanak na kome se vrzmala grupa pobesnelih vukova. Njegovi
predavai sa Nevidljivog Univerziteta, koji su oajavali nad njegovom nesposobnou da ovlada
levitacijom, bili bi zapanjeni brzinom kojom je doao do najblieg drveta i uzverao se na njega,
skoro i ne dodirnuvi ga.
Sada je tu jo samo preostao problem zmije.
Bila je velika i zelena i uvijala se oko grane sa reptilskim strpljenjem. Rinsvind se pitao da li je
otrovna, a onda prekori sebe zbog glupog pitanja. Naravno da mora da bude otrovna.
Zato se ceri? zapita priliku na susednoj grani.
NE MOGU DRUGAIJE, ree Smrt. A SADA, AKO BI BIO TAKO LJUBAZAN DA SE PUSTI?
NE MOGU OVDE DA VISIM CEO DAN.
Ja mogu, ree Rinsvind prkosno.
Vukovi okupljeni u podnoju drveta zainteresovano su posmatrali kako njihov sledei obrok pria
sam sa sobom.
NEE BOLETI, ree Smrt. Kada bi ree imale teinu, jedna reenica Smrti mogla bi da usidri
brod.
Rinsvindove ruke su mu u agoniji slale vapaje za pomo. On se namrti na pomalo providnu
priliku koja je podseala na leinara.
Nee boleti? ree. Da te rastrgne opora vukova nee boleti?
On primeti drugu granu koja je tridesetak centimetara dalje prelazila preko njegove, inae opasno
suene grane. Kada bi je samo mogao dohvatiti . . .
Zanjiha se napred i isprui jednu ruku.
Grana, iako ve savijena, nije pukla. Ona jednostavno napravi mali, vlaan um i savi se.
Rinsvind otkri da sada visi na kraju jezika kore i vlakana, koji se produavao kako se kora sve
vie ljutila sa drveta. On pogleda dole i sa nekom vrstom fatalnog zadovoljstva primeti da e se
spustiti pravo na najveeg vuka.
Sada se polako kretao kako se kora vie ljutila u vidu sve due trake. Zmija ga je zamiljeno
posmatrala.

Ali, istegnuta traka kore izdra. Rinsvind poe da sam sebi estita sve dok nije, pogledavi
nagore, ugledao neto to do sada nije bio primetio. Bio je to najvei osinjak koga je on ikada
video, i visio je pravo na putu njegovoj grani.
vrsto zatvori oi.
Zato trol? zapita se. sve ostalo je moja uobiajena srea, ali zato trol? ta se to, kog vraga,
zbiva?
Klik. Moglo je to da bude pucketanje grane, da nije izgledalo da zvuk dolazi unutar Rinsvindove
glave. Klik, klik. I pirnu povetarac koji ne uspe ni listi da pokrene.
Osinjak se otkai sa grane kada ga je traka zakaila. On prolete pored arobnjakove glave i ovaj
ga posmatrae kako pikira ka krugu podignutih njuki.
Krug se iznenada skupi.
Krug se iznenada rairi.
Koncert bolnih krika odjekivao je umom dok se opor borio da pobegne od furioznog oblaka.
Rinsvind se nasmei u sebi.
Rinsvindov lakat dodirnu neto. Bilo je to stablo. Traka kore ga je nosila sve do kraja grane. Ali,
vie nije bilo drugih grana. Glatka kora stabla pored njega nije nudila nikakav oslonac za ruke.
Mada, nudila je ruke. Dve su upravo sada izlazile kroz mahovinastu koru pored njega; vitke ruke,
zelene kao mlado lie. Pratile su ih izvajane miice, a potom se hamadrijada pojavi i vrsto uhvati
zapanjenog arobnjaka i sa biljnom snagom, koja puta koren kroz kamen, uvue ga u drvo.
vrsta kora razdvoji se poput magle, i zatvori poput koljke.
Smrt je to hladnokrvno posmatrala.
Pogleda u oblak muica koje su igrale u svojim veselim cik-cak lukovima pored njene lobanje.
Pucnu prstima. Insekti popadae dole. Ali, nekako, to nije bilo sasvim isto.