Ponekad me obuyme to volšebno osećanje da ne treba ništa

forsirati već pustiti da te konačno uništi. Ni te suze neće pomoći,

samo te smrt može ičupati odavde...
Tužno, ali istinito. Zato sam odlučila da sve prenesem na
papir, sve moje boli peročim u alhemiju reči koje će, možda, neko
razumeti. Čak i da ne razume, svejedno mi je. Želim samo da sve
ostane zapisano negde; da ga ne bi progutala prašina zaborava
ondea kada sklopim oči i utonem u večni san konačnosti.
Sve ima svoj kraj, i uvek ga se sećamo, ali početak ostaje zakopan
negde u prošlosti, postoji, ali nije nam ni bitno da se setimo kada
je sve počelo.
Ne sećam se ni ja, nije ni važno. Postojale su neke inicijacije da će
se to dogoditi, ali to nisam tada znala. Sada znam.
Z nam i tačan datum kada je počela kulminacija svih zala i nevolja
koje mi je sudbina namenila. Ne krivim nikoga, čak šta smatram
da se sve to zbilo mojom krvicom. Možda da sam sagledala
posledice svojih postupaka do kraja ne bi se sve zbilo na ovaj
način.
Dan 29. Januar 2007. Godine, prohladno vreme, iznenađujuće
toplo za to doba godine... Najgori dan mog života. Nikada ga neću
zaboraviti. Prokletstvo je počelo da pušta svoje korene godinama
ranije, ali tog dana je vidno počelo da ispoljava svoje
karakteristike. Kažu krv nije voda. I nije. Samo ova naša je
uprljana, degenerisana i tog dana počela je da vrši destrukciju
onog bednog nečeg što je imala. Volim da pad naše porodice
upređujem s pripovetkom Edgara Alana Poa ’’Pad kuće Ašera’’,
prevashodno zbog bolesne atmosfere koja je vladala u kući Ašera.
Do tog dana najgora stvar koja mi se dogodila bila je iznenadna i
prerana smrt najmilijeg stvora, moje hraniteljke, mog sunca, koju
na neki način ni dan danas nisam prebolela. Mada, vreme leči sve,
saživela sam se sa samoćom koja je ostala posle nje. Sve sam
podredila sebi i kao da ona nikada nije ni sedela u tim
prostorijama, kao da je nikada nije ni bilo. Uhvatim sebe,
ponekada, kako razmišljam o njoj, mirišem njenu haljinu, stežem
njenu maramicu, čitam njena pisma, čuvam je od zaborava.
Jedina stvar koju posle svega što se dogodilo osećam jeste
duboka ogorčenost i gnev, neizmerno velika tuga za onim što mi
je tako nepravedno oduzeto.
Za tako kratko vreme srušilo se sve što sam godinama gradila i
čuvala od tuđih nasrtaja da ga sruše...Kao da je sve to bilo na
staklenim nogama, a meni se činilo potpuno neosvojivim. Prašina
koja je nekada predstvljla moje snove rasula se po vetru palih
nada i otišla nekome ko će, možda, imati više snage da je sačuva.
Moja sudbina je prokleta i stojim iza reči da sam jedna od onih
osoba koje treba izbegavati jer ma koliko se trudila da sve bude u
najboljem redu, na kraju sve upropastim i steknem samo još
jednog neprijatelja više. Ta prokleta usamljnost ne da mi mira, ma
koliko da pokušavam da je odagnam, sve više joj težim. U isto
vreme je volim i mrzim. Pred svetom ću se veseliti i smejati...ali
kada sam solo opet ću sve bojatim mrakom. Prevari me ponekada
dan, skrene mi misli u drugom pravcu, ali uvek će pasti noć i sve
će se ponovo vratiti na staro. Otvoriće sa neizbežni pakao
sumlji...I pojaviće se rane. One tu stoje kao podsetnik na
nanešene poraze, suze, pogrešne reči... Ponekad mi se čini da ne
postoji ništa što bi ikada moglo da odagna ovo ništavilo koje me
okružuje. Prokleti bili svi epikurejci i njihova trabuljanja u prazno.
Ma gde da odem prokleta prošlost će me pratiti u stopu...Jednog
dana ću se sama sahraniti u njoj. Sve ovo vreme životarim u
nekim prošlim danima, tražim tamo spas ili malo nežnosti jer
tamo je postojao neko ko me stvarno voleo. Voleo onakvu kakva
jesam. Tamo je postojao neko ko je umeo da vidi suze iza moga
osmeha, to koliko sam ja, zapravo osetljiva i ako se pravim da me
ništa ne dotiče. Ostao je taj neko, daleko iza mene, da me
posmatra i povremeno mi dolazi u san