EGZEKUTIVNE FUNKCIJE

Egzekutivne funkcije je teže definisati, ali je to svakako izuzetno važan

konstrukt, jer se odnosi generalno na psihičke procese uključene u
svesnu kontrolu misli i akcije. Lurija ih definiše kao sposobnosti
organizacije, usmeravanja, održavanja i kontrole sveukupne aktivnosti
individue.
Iako su dugo proučavane iz neuropsihološke perspektive, u
istraživanjima koja su nastojala da funkcije mapiraju na neurološkoj
strukturi, sada su EF fokus i raznih drugih istraživanja, koja ih
posmatraju iz različitih perspektiva, uključujući oblasti razvojne
psihologije i razvojne psihopatologije. Razvojna istraživanja
egzekutivnih funkcija su otkrila da: (a) EF se javljaju u ranom razvoju,
verovatno krajem prve godine života; (b) razvoj EF se odvija u širokom
uzrasnom opsegu, sa bitnim promenama između oko 2. i 5. godine,
performanse na odraslom nivou se dostižu oko 12 godina, a performanse
nekih slojeva nastavljaju da se menjaju i u odraslom dobu; (c) ispadi EF
se dešavaju u različitim situacijama, u različitim dobima i ove situacije
su određene složenošću zahteva (d) iako EF mogu da se razumeju kao
prilično generalno područje, može da se napravi razlika između razvoja
relativno „vrućih“-afektivnih aspekata, povezanih sa orbitofrontalnim
korteksom, i razvoja čistije kognitivnih „hladnih“ aspekata, povezanih sa
dorzolaternim prefrontalnim korteksom; (e) smetnje kod EF često mogu
biti posledica različitih poremećaja epigenetskog procesa; (f) različiti
razvojni poremećaji mogu uključivati oštećenja različitih aspekata EF.
Kroz istoriju, konstrukt EF se formulisao kroz analize posledica
oštećenja prefrontalnog korteksa. PF lezije prouzrokuju poteškoće
planiranja, formiranja ideja, koncepata, apstraktnog mišljenja, donošenja
odluka, kognitivne fleksibilnosti, korišćenja fidbeka, vremenske
organizacije, fluidne ili generalne inteligencije, nadgledanja aktivnosti...
Razni istraživači su pokušavali da bliže objasne EF, dajući listu
aktivnosti za koje su one zadužene, ili baveći se pojedinim aktivnostima
zasebno (npr. inhibitornom kontrolom). Neki određuju EF kao
kognitivni mehanizam višeg reda, koji čini inhibicija, radna memorija i
strategije potrebne za pripremu odgovora. Međutim, po Luriji, PF
korteks i ostali neurološki sistemi sastoje se funkcionalnih sistema, koji
su u interakciji i podrazumevaju integraciju podsistema. Podsistemi
igraju specifičnu ulogu, ali ne mogu funkcionisati zasebno, van većeg
sistema čiji su deo.
Iako su EF tradicionalno povezivane sa prefrontalnim korteksom, one
zavise i od integriteta drugih moždanih struktura (npr. limbičkog
sistema). EF nisu sinonim za funkcije PF korteksa (pacijenti sa
povredama PFK nisu uvek imali oštećene EF, niti su oni sa oštećenjem
EF uvek imali oštećenje PFK).
Prefrontalni korteks se nalazi anteriorno od premotornog korteksa i
motorne aree (i po nekim autorima isključuje anteriorni cingularni
girus). U odnosu na druge delove mozga PFK je jedinstveno prilagođen
sposobnostima integracije informacija i regulacije emocija, misli i
akcija. PFK se sastoji iz više posebnih oblasti, ali tri šire oblasti su
dorzolateralni, orbitofrontalni i mediobazalni PFK.
Dorzolateralni PFK je pored veze sa orbitofrontalnim korteksom
povezan i sa drugim oblastima mozga, koje mu dozvoljavaju da igra
veoma važnu ulogu u integraciji senzornih i mnestičkih informacija i u
regulaciji intelektualnih funkcija i aktivnosti (posteriorni asocijativni
korteks...).
Orbitofrontalni korteks je deo fronto-strijatnog kruga, koji ima jake
veze sa amigdalom i ostalim delovima limbičkog sistema. Dakle, OFK
je zadužen za integraciju afektivnih i neafektivnih informacija i za
regulaciju ponašanja usmerenog na zadovoljenje potreba. Takođe
kontroliše naše ponašanje, vezano za socijalne situacije.
Mediobazalni korteks zadužen je za autoregulativne procese, inicijativu i
motivaciju, a takođe određuje i procese kognitivne kontrole (održavanje
pažnje, koncentracija, integracija kompleksnih informacija).

EF u tipičnom razvoju
Prema razlikovanju funkcija DL-PFK i OFK, EF uključuju oboje -
vruće i hladne aspekte. Oni se razlikuju prema tome koliko ih regulišu
afekti i motivacija. Dok su hladne EF više zadužene za apstraktne i
dekontekstualizovane probleme, vruće su zadužene za probleme koje
karakteriše visoka afektivna uključenost, ili zahtevaju fleksibulnu
procenu afektivnog značaja stimulusa. Vruće EF odgovaraju funkcijama
OFK.
Kada razmišljamo o razvoju „toplih“ i „hladnih“ EF, važno je da zadatke
kojima se mere ove funkcije treba da budu prilagođeni razvojnom nivou.
Tako kompleksnost zadataka, ili što je još bolje kompleksnost
kognitivnih procesa, koje zadaci zahtevaju određuje razvojni nivo. Iz
ove perspektive, zadaci kao što je „Zamena objekta“ su relativno
proste mere „toplih“ EF, dok je zadatak „Kockanje“ relativno
kompleksan. Slično tome, „Odlaganje odgovora“ je relativno prosta
mera „hladnih“ EF, dok je „Viskonsin test sortiranja karata“
relativno kompleksna.
Ipak, OFK i DLK su deo jednog usaglašenog sistema, i u normalnom
slučaju oni rade zajedno čak i u jednoj jedinoj situaciji. Zato je
nemoguće konstruisati zadatak koji će meriti samo „tople“ ili samo
„hladne“ EF, iako je moguće razviti zadatke kod kojih su naglašenije
jedne, ili druge.
Većina razvojnih istraživanja EF bila su fokusirana na hladne EF. Tek u
skorije vreme istraživanja bivaju fokusirana i na tople EF.

ŠEMA
Okvir rešavanja problema
Jacques i Zelazo su EF posmatrali kroz okvir rešavanja problema. Oni su
proces rešavanja problema podelili na četiri faze, odnosno četiri vrste
aktivnosti usmerene ka istom, zajedničkom cilju. Dakle, posmatrali su
EF kroz njihov ishod, odnosno ono što one obezbeđuju.
Reprezentacija problema
Jacques & Zelazo su merili reprezentaciju problema u predškolskom
uzrastu pomoću Flexible Item Selection Task-a (detetu se pokažu 3
karte i traži se da odabere 2 karte koje se podudaraju po nekoj dimenziji,
a onda da odabere drugi par koji se podudara po drugoj dimenziji (boje,
oblici). Pri prvoj selekciji različitih dimenzija, 3-godišnjaci su bili
mnogo lošiji od 4-godišnjaka i 5-godišnjaka, koji se međusobno nisu
razlikovali. Pri drugoj selekciji 4-godišnjaci su bili lošiji od 5-
godišnjaka, što sugeriše na to da iako razumeju osnovne instrukcije
zadatka i mogu pravilno izabrati pri prvoj selekciji, imaju problem pri
ponovnoj reprezentaciji obeležja testa na drugi način (prema drugoj
dimenziji).
Tople mere reprezentacije problema uključuju mnoge testove „teorije
uma“, koji zahtevaju fleksibilnu reprezentaciju problema, gde se od
dece zahteva da nešto reprezentuju sa više tačaka gledišta.
Među najšire korišćenim predškolskim merama teorije uma su
strategijska obmana (reprezentacija situacije gde nekoga mogu da
prevare) i razumevanje lažnih verovanja (deci se ispriča priča, u kojoj
jedna osoba sakrije neki predmet na poziciju A, zatim se predmet bez
znanja te osobe premesti na poziciju B; meri se da li deca uspevaju da
predvide gde će ta osoba tražiti željeni predmet). Iako se većina 4-
godišnjaka i 5-godišnjaka pokazuje veoma dobro na ovim merama, 3-
godišnjaci često odgovaraju pogrešno, što sugeriše na razvojni napredak
u toplim problemima reprezentacije tokom predškolskog uzrasta.
Planiranje
Najbolje studije planiranja, za naše svrhe, su one koje ulažu napore da
razviju zadatke koji su relativno čistih mera planiranja, sa ciljem da
smanje poteškoće koje se mogu pripisati drugim fazama rešavanja
problema, kao što je izvršenje. U najvećem delu, ove studije se služe
zadacima kao što je „Tower of Hanoi“ (određeni broj diskova različitih
veličina u određenoj poziciji na 3klina iste veličine; deca treba da
prebace diskove sa startne pozicije do određene ciljne pozicije, imajući u
vidu određena zadata pravila), tražeći od dece da opišu svoj plan bez
njegovog realnog izvršavanja.
Neke studije su pokazale da 4-godišnjaci tipično dobro reše probleme od
2-3 poteza, 5-godišnjaci često dobro reše zadatke od 4 poteza, 6-
godišnjaci od 6 poteza. Znači, razlike u godinama koreliraju sa dužinom
zadataka koje deca mogu da reše.
Brooks, Frye & Sanuels proučavali su planiranje u kontekstu vrućih EF
kod strategijske obmane. Ovi autori navode da 3-godišnjaci, koji se
loše pokazuju na merama strategijske obmane mogu imati teškoće u
odabiru odgovarajućeg plana, ili mogu imati teškoće u izvršavanju
plana, koji je odgovarajući. Da bi napravili razliku između ovih
mogućnosti, autori demonstriraju deci dva skoro formulisana plana,
jedan obmanjujući, drugi ne, i pitaju decu da izaberu onaj koji može
prevariti drugu osobu. 4-godišnjaci biraju obmanjujući plan, dok 3-
godišnjaci ne. Ovi rezultati sugerišu da postoje izražene promene u
planiranju predškolaca u domenu toplih EF.

Egzekucija-izvođenje-sprovođenje plana u delo

Prateći Lurijin rad o upotrebi pravila kod dece, Zelazo & Reznick
istražuju upotrebu pravila kod 2,5-3-godišnjaka, koristeći Test
sortiranja karata, u kojima je deci prezentovano par pravila i kasnije
traženo od njih da primene ta pravila da razvrstaju 10 karata u testu. 2,5-
godišnja deca nisu uspela da pravila primene, uprkos poznavanju karata,
a 3-godišnjaci su dobro uradili. Kasnija istraživanja pronalaze da 2,5-
godišnjaci imaju poteškoće iako im je pružena pomoć i olakšice. Analize
dečjih grešaka pokazuju tendenciju ponavljanja odgovora, kada pogreše
često stavljaju karte u kutiju u koju su stavljali kartu pri prethodnom
pokušaju.
3-godišnjaci do 5-godišnjaci primenjuju pravila, na zadatku
Dimensional Change Card Sort (traži se da se karte sortiraju po jednoj
dimenziji, a zatim drugoj; meri se broj tačnih odgovora nakon
prebacivanja na drugo pravilo), gde se postavljaju dva para pravila jedan
nasuprot drugom. Frye et al. prezentuju deci obojene oblike, koji mogu
biti sortirani različito- po boji, ili obliku. Od dece se traži da odaberu
karte prvo po jednoj, pa onda po drugoj dimenziji. 3-godišnja deca su u
mogućnosti da upotrebe prvi set pravila koji im je dat. Nasuprot 5-
godišnjacima, oni često padaju na prebacivanju na drugi set pravila.
Uprkos tome što im je rečeno da se prebace, što su im rečena nova
pravila pri svakom pokušaju, oni sistematično prave greške
perseveracije, koristeći stara pravila tokom novih faza.
Zelazo & Frye su interpretirali ove rezultate kao dokaz da 3-godišnjaci
imaju teškoće pri integrisanju neusaglašenih parova pravila u jedan
sistem pravila, preko pravila višeg reda. Podrška ovome dolazi od
otkrića da 3-godišnjaci pokazuju poznavanje drugog seta pravila, iako ne
uspevaju da ih koriste.
Upotreba pravila je takođe prilično proučavana iz konteksta vrućih EF.
Jedna klasična paradigma je odlaganje zadovoljstva, koje se
procenjivalo korišćenjem zadataka odlaganja i zadataka izbora. Rane
studije generalno ne uspevaju da nađu uzrasne razlike kod predškolske
dece, ali nalaze razlike kod dece školskog uzrasta. Faktori pažnje i
kognitivni faktori, određuju dužinu vremena koje deca odlučuju da
čekaju.
Dve skorije studije su istraživale odlaganje zadovoljstva kod mlađe
dece, koristeći modifikovane zadatke izbora. Kada je deci data opcija
da biraju između male nagrade sada, ili veće nagrade kasnije (što
ukazuje na promišljenost) i između nagrade za sebe sada i nagrade sa
sebe i drugoga kasnije (što ukazuje na altruizam), deca od 4-5 godina su
pokazala značajno veću promišljenost i altruizam u poređenju sa 3-
godišnjacima, a za 3-godišnjake, postojala je korelacija između
promišljenosti i altruizma. Sa namerom da provere ove rezultate, Moore
et al. su otkrili da su promišljenost i altruizam povezani sa
performansom testova teorije uma.

Evaluacija
Evaluacija uključuje detekciju grešaka i ispravljanje grešaka. U nekim
situacijama, dečja mogućnost da detektuju greške čini se da se razvija
naprednije od sposobnosti da ih koriguju. Na primer, uzimajući relativno
hladne mere evaluacije. Bullock & Lutkenhaus su otkrili da 18-mesečna
i 24-mesečna deca mogu pouzdano da naprave razliku između pravilno i
nepravilno napravljene kule, iako sami ne uspevaju da pravilno naprave
kulu. Dalje, 17-mesečna deca su dala dokaz o nadgledanju sopstvene
performanse kvalitativno. Kakogod, tek deca nakon 26. meseca sasvim
nadgledaju svoj napredak na putu ka cilju (npr. praveći identičan
model).
Nasuprot disocijaciji nađenoj kod male dece, neki istraživači su otkrili
da su hladna detekcija i korekcija grešaka više povezane kod dece
predškolskog uzrasta. U ovoj studiji, od dece se tražilo da vrednuju
sortiranje lutke na Dimensional Change Card Sort testu. Kada su 3-
godišnjaci posmatrali perseveracije kod lutke, oni su ocenjivali to kao
tačno. A kada su gledali lutku kako karte tačno sortira, oni su rasuđivali
da lutka greši. Dalje, dečje rasuđivanje je visoko koreliralo sa njihovom
performansom na DCCS.
Konačno, Gladstone je proučavao detekciju grešaka i korekciju grešaka
u kontekstu gašenja, što može da se posmatra kao mera vrućih EF.
Tačnije, gledao je brzinu gašenja na operantnom zadatku, gde je
naknadna nagrada bila vidljiva. Nakon određenog broja odgovora, može
se videti da su zalihe nagrade iscrpljene. Bez obzira na to, deca ispod 3,5
godina nastavljaju sa svojim odgovorima. Starija deca daju nekoliko
odgovora tokom ove faze, dok najstarija deca (od oko 4,5 godina)
odmah obustavljaju odgovore kada postane očigledno da su zalihe
nagrade prazne. Gladstone objašnjava da mlađa deca prepoznaju
nelogičnost svog ponašanja i u stanju su da detektuju greške, ali imaju
teškoće da koriste te informacije pri kontrolisanju ponašanja.
EF u atipičnom razvoju

Nekoliko istraživača je proučavalo mogućnosti da dečiji poremećaji kao

što su autizam i ADHD mogu biti razumljivi kroz tezu deficita EF i
povezani sa poremećajem funkcije PFK. Po shvatanju Pennington i
Ozonoff-a postoji nekoliko problema sa ovim pristupom. Najvažniji
problem je diskriminacija validnosti, odnosno kako to da ista
neurokognitivna disfunkcija može da proizvede različite dečije
poremećaje. S obzirom da su EF široko definisane, svaki poremećaj ima
jedinstven profil simptoma. Ako je deficit EF primarni deficit u
različitim dečijim poremećajima, onda on može biti univerzalan za
poremećaj i obično dovoljan da ga uzrokuje.
Jedan od načina da se objasni univerzalnost deficita EF u nekoliko
raličitih kliničkih grupa je taj, da ove grupe mogu imati loša postignuća
na globalnim EF zadacima. Na primer različite kliničke grupe mogu
imati loša postignuća na različitim aspektima EF. Druga mogućnost je
da su EF deficiti ishod mnogo različitih poremećaja epigenetskog
procesa, pre nego što su uzrok.To jest, deficiti EF pre mogu biti
sekundarni, nego primarni. Međutim, pokušaji da se istakne primat
deficita EF u atipičnoj populaciji, su generalno bili ometani nedostatkom
mera za izradu ukrštajućih zadataka za poredjenje. Dakle, demonstracije
poređenja u efikasnosti preko zadataka, često su neadekvatne, zato što
su zadaci poređeni u odnosu na menjanje komleksnosti. Na primer
Baron- Coen se bunio protiv gledišta da EF u autizmu ne pokazuju
nesposobnosti na A-not-B zadacima. Kako god, ovaj zadatak prolaze 1-
godišnjaci normalnog razvoja (a to je period kada se autizam moze
dijagnostikovati ).Ono što je potrebno je način izjednačavanja
komleksnosti u zadacima pravljenim prema raličitim tipovima deficita.
Kognitivna Komleksnost i Teorija Kontrole nude potencijalno rešenje
ovog problema.
Postoje dva poremećaja u detinjstvu, za koja postoji obilje empirijskih
dokaza u pogledu na postojanje EF i koji argumentovano pokazuju
korisnost razlikovanja izmedju vrućih i hladnih EF.
Sa jedne strane smatra se da je autizam prvenstveno poremećaj vrućih
EF i da su poremećaji hladnih EF sekundarno razvijene posledice
poremećenih vrućih EF. Po ovoj tezi neurorazvojna oštećenja OFK
imaju posledice na razvoj DL-PFK . OFK se razvija ranije nego DL-
PFK, koji je sledi razvoj OFK. Oštećenja na OFK će sprečiti ovu
hijerarhijsku organizaciju funkciju PFK.
Sa druge strane ADHD može primarno biti premećaj hladnih EF, sa
glavnim simptomima koji proizilaze iz nemogućnosti korišćenja
apstaktnih ciljeva višeg-reda, za regulisanje pažnje i ponašanja. Na
primer uvažavanje pravila ponašanja u učionici, normalno služi za
inhibiciju rasejanosti i impulsivnog ponašanja. Međutim deca sa ADHD
ne uspevaju da formulišu i koriste ove reprezentacije višeg reda. S
obzirom na hijerarhijski odnos OFK I DL-PFK , neurorazvojna
oštećenja DL-PFK imaju relativno umerene posledice na OFK, sto cuva
osnovne afektivne funkcije, koje su oštećene kod autizma. Dosledno
ovom zaključku, postoje dokazi je dopamin čvrsto povezan DL-PFK i
igra važnu ulogu u ADHD ,za razliku kod autizma (koji je verovatno
mnogo povezaniji sa seratonergičnim sistemom).
Treba pomenuti da se u oba slučaja i autizma i ADHD, EF moraju
posmatrati kao razvojne funkcije. To znači da iako su kod ljudi sa
autizmom poremećene i hladne i vruće EF. Kao posledica oštećenja
OFK mora se uzeti u obzir izvođenje mera i vrućih i hladnih EF, u
terminima komleksnosti i relativnosti na individualnom razvojnom
nivou.
I pored ovih poremećaja, diskutovalo se i o nekoliko drugih poremećaja
kada su deficiti EF u pitanju, kao što su poremećaji ponašanja i rano
tretirani PKU (fenilketonurija), između ostalih. Pravo bogatstvo
psihijatrijskih uslova, koji EF sadrže i naglašavaju ozbiljnost validnosti
diskriminacije problema, štiteći predlog da deficiti EF mogu biti
posledica različitih neurorazvojnih poremećaja.

Autizam
Autizam je pervazivni poremećaj koji pogadja oko 5 dece na 10000 ,više
dečaka nego devojčica, oko 5:1. Iako se smatra da genetskim
poremećajem, trenutno se definiše kao kayo bihejvioralni na osnovu tri
glavne karakteristike: socijalne neprilagodljivosti, nerazvijenošću jezika
i ograničenim stereotpnim obrascima ponašanja.Težina simptoma varira
široko, od teške socijalne udaljenosti pa sve do mnogo blažih
poremećaja. Oko 75 procenata ljudi sa autizmom je mentalno zaostalo i
mentalna zaostalost je čvrsto povezana sa dugoročnim posledicama.
Rani PFK pristup autizmu izneo je Prior, a skorašnji neuroimedzing
rezultati podržavaju ovaj prilaz. Identifikacija EF deficita kod osoba sa
autizmom, je bila aktivna tema istraživanja tokom zadnjih 10 godina.
Najveći značaj ovih studija je otkriće da se osobe sa autizmom lošije
pokazuju od kontrolne grupe (koje se obično sastoje od osoba sa
poremećajima učenja ili mentalnom zaostalošću).
Penington i Ozonoff su utvrdili preko brojnih studija i EF zadataka, da
su postignuća dece sa autzmom, za oko jednu standardnu devijaciju
ispod postignuća dece iz kontrolne grupe. EF zadatak koji najbolje
diskriminiše decu sa autizmom i kontrolnu grupu je Tower og Hanoi,
gde je standardna devijacija bila devijacija bila 2 , a kod WCST oko 1.
Interpretciju ovih nalaza je komplikovala činjenica da su za mnoge od
mera korišćeni globalni EF zadaci, teško određujući precizno specifične
psihološke funkcije koje ih obavljaju, ostavljajući bazične kognitivne
procese da leže u osnovi ovih funkcija.
Međutim neki uticaji se mogu dobiti koristeći EF zadatke na kojima
deca sa autizmom ne pokazuju oštećenja u odnosu na kontrolnu grupu.
Na primer (Ozonoff, Strayer,
McMahon, Filloux ) pokazuju da autističa deca imaju narušene
odgovore na GO stimuluse, i imali su inhibiran odgovor kod No Go
stimulusa. Autistična deca imaju velike poteskoće kada moraju u
zadatku često da se prebacuju sa sa jednog obrasca odgovaranja na
drugiačiji, što zahteva visoku fleksibilnost . Courchesne i kolege su
sugerisali da teškoće u fleksibilnosti pažnje kod autističnih osoba, mogu
biti uzrok atpičnom ponašanju, jer socijalne interakcije isključivo zavise
od brzog smenjivanja pažnje. Kao kontrast, deca sa autizmom prolaze
relativno bez poremećaja na Stroop testovima i Stop-Signal zadacima.
Jedna od interpretacija ovih zaključaka je da autistične osobe pokazuju
deficte u set šiftingu i planiranju, ali ne u inhibiciji. Ali ova
interpretacija je problematična, zato što ne podržava model dečijih
razvojnih nivoa. Na primer kod Stop-Signal zadatka potrebna je
koordinacija dva para pravila i ne iznenađuje kada to adolescenti sa
autizmom dobro urade, jer to uspesno rade deca sa 4 godine tipicnog
razvoja.U drugim studijama deca sa autizmom na različitim razvojnim
stadijumima pokazuju perseveraciju. I mnogo je korisnije analizirati
nivo komleksnosti zadatka u odnosu na dečiji razvojni nivo, nego
okarakterisati decu sa autizmom, onom koja bivaju ili ne sa
poremećajima inhibicije. Visoko funkcionalna deca sa autizmom
mentalnog uzrasta na nivou predškolaraca i školaraca, će malo
verovatno pokazati nefleksibilnost na relativno lakim, prostim merama
EF, a mnogo kompleksnije mere mogu biti mnogo senzitivnije na
njihova EF oštećenja.
Pristupi autizmu koji podržavaju EF se takmiče sa prilazima koji
podržavaju socijalnu neprilagodljivost i nedostatak teorije uma kao
zatvoren model. Iako je ta tema i dalje kontroverzna, sada postoji
mnogo empirijskih dokaza, koji sugerišu da zadaci hladnih EF, bolje od
zadataka teorije uma diskriminišu razliku između dece sa autizmom i
dece tipičnog razvoja. I da deficiti hladnih EF strogo korleiraju sa
oštećenjima u teoriji uma kod autističnih osoba.
Iz sadašnje perspektive, teorija uma se može smatrati relativno
kompeksnom merom vrućih EF, pa se može izvući zaključak da
autizam uključuje relativne poremećaje i vrućih i hladnih EF. Ovaj
zaključak je u skladu sa predlogom da primarni deficit u vrućim EF,
dovodi do povezanih poremećaja u hladnim EF.
Dawson sugeriše da se rani uznemirujući simptomi autizma reflektuju na
afektivna i socijalna oštećenja i da to može biti veza sa disfunkcijom
limbičkog sistema, posebno amygdale i hipokampusa. Rana disfunkcija
ovog sistema, može dovesti do poremećaja u višim kortičkim
prefrontalnim funkcijama i može ometati razvoj viših kortikalnih
funkcija, uključujući OFK, koji sugeriše da nužno mora doći do
ometanja DL-PFK.

ADHD
ADHD je eksterni poremećaj sa 3 kardinalna simptoma: hiperaktivnost,
impulsivnost i rasejanost paznje..Ovaj poremećaj pogađa oko 3-7 dece, a
odnos dečaka i devojčica je 2 :1 . Brojne neurobiološke teorije pokazuju
vezu izneđu ADHD i PFK. Strukturalne neuroimejdzing studije
pokazuju da je desni PFK manji kod dece sa ADHD, nego kod
kontrolne grupe . I da su PFK abnormalnosti kod dece sa ADHD
povezane s postignućima na nekoliko mera hladnih EF. Šta više
funkcionalni neuroimedzing otkriva da deca sa ADHD imaju smanjenu
metaboličku aktivnost u PFK i ponekad povećanu subkortikalnu
aktivnost. Što sugriše da deficit hladnih EF povezan sa ADHD može biti
uzrokovan funkcionalnim hipofrontalitetom, što za uzvrat moze biti
uzrokovano strukturalnim i biohemijskim promenama u PFK, kao što je
odložena mijelinizacija ili nedostatak dopamina. Dopamin je povezan sa
ADHD prvenstveno jer stimulativni lekovi koji utiču na
dopaminergički sistem, dovode do boljeg ponašanja i kognitivnih
poboljšanja kod dece sa ADHD. A kao što je navedeno postoje dokazi
da dopamin igra posebnu ulogu u DL-PFK.
Kao i kod autizma mnoge studije EF kod ADHD nalaze povezanost
vrućih I hladnih EF ili podrazumevaju EF kao sinonim za hladne EF.
U njihovom pogledu na ovu literature Penington i Ozonoff zaključuju da
velika većina empirijskih studija ispitujući EF kod dece sa ADHD
nalazi oštećenja, gde samo 35 posto od mera ne-EF pravi značajne
razlike između dece sa ADHD i kontrolne grupe. Najveća razlika je na
Tower of Hanoi gde je standardna devijacija oko 1 , a na Trail-Making
testu je standardna devijacija oko 0.87 .
Nasuprot prethodnom, nije bilo značajne razlike izmedju dece sa ADH i
kontrulne grupe na zadacima verbalne memorije i verbalnih zadataka u
celini. Treba napomenuti da deca ADHD imaju više grešaka prilkom
sekvencijalne memorije i loše rade Self-Ordered Pointing zadatke.
Studije koje su to proučavale nisu našle razlike između ADHD subjekata
i kontrolne gupe na WCST koristeći uglavnom adolescentne subjekte,
sugerišu da grupe razlika izmedju njih variraju, kao funkcije godina.
Konačno ima nekoliko empirijskih dokaza da deca sa ADHD verovatno
vise gube pojam celine na WCSt, nego što prave perservirajuće greške,
što pokazuje teškoću čuvanja više-naredbenih ciljeva u mislima.
Dakle, u kontrastu prema deci sa autizmom, kod dece sa ADHD se
pojavljuje veća verovatnoća izlaganja teškoćama na relativno lakim
merama hladnih EF, kao što su Stop.Signal zadaci. Jedna od mogućih
interpretacija je da je za razliku od dece sa autizmom, deca sa ADHD
imaju oštećenu inhibiciju, što govori da je odgovor inhibicije
esencijalno oštećenje kod ADHD. Poteškoće pri odgovoru inhibicije kod
dece sa ADHD, zaslužne su za poteškoće formulacije i održavanja
relativno apstraktnih ciljeva reperezentacija koje služe hijerarhijski da
inhibiraju funkcije nižeg reda. Ove poteškoće mogu biti povezane sa
deficitima u hladnim EF, uprkos relativno (iako ne potpuno) netaknutim
vrućim EF (I imajući na umu da su vruće I hladne EF povezane u većini
situacija).
Zaključak
Konstrukt EF je odavno prepoznat kao važan ali loše definisan
kostrukt.Ovde smo pokazali PS framework za razumevanje EF, za koje
verujemo da predstavljaju bolji prilaz EF nego prosti konstrukti kao što
su inhibicija i homuncularni konstrukti. Iako se EF mogu razumeti kroz
prilično opšte termine, razlika može da se napravi između razvoja
relativno vrućih aspekata EF povezanih sa OFK i razvoja relativno
čistijih kognitivnih, hladnih aspekata EF povezanih sa DL-PFK.
Razvojna istraživanja i vrućih i hladnih EF su otkrila, da EF nastaju rano
u razvoju, verovatno negde oko kraja prve godine život , ali da
nastavljaju da se razvijaju kroz širok opseg uzrasta, sa adolescentim
nivoima uspešnosti na mnogim standardnim testovima EF, koji počinju
na uzrastu oko 12 godine, a napredci u nekim merama nastavljaju da se
menjaju do odraslog doba..Ovaj razvojni proces traje paralelno sa
dugotrajnim rastom PFK. Šta više, greške EF događaju se u različitim
situacijama na različitim godinama, i ove situacije mogi biti određene u
zavisnosti od komleksnosti potrebnih zaključaka. Rad na PFK takodje
počinje da se računa po komleksnosti uloge. Budući rad bi takođe
istraživao ulogu svesnog razmišljanja kao procesa kojim složeniji
planovi mogu biti formulisani.
Iz ove perspektive uzrasna povećanja komleksnosti mogu se razumeti
kroz termine hijerarhijske organizacije neurološke istovremenosti EF,
sto sugerira da lezije PFK kroz razvoju imaju predvidive posledice.
” Ono što funkcionalno najviše strada je sledeci viši centar u odnosu na
oštećenu areu i ono što relativno manje strada je sledeći niži centar “
(Vygotsky,1997)
Prirodno, izazov sa psihološke tačke gledišta je opisati hijerarhijsku
organizaciju funkcije EF u terminima da oba leže u osnovi kognitivnih
procesa i odgovarajućih moždanih sistema.
Konačno, poremecaji EF mogu biti posledica mnogo različitih
poremećaja epigenetskog procesa (uključujući različite oblike razvojnih
poremećaja), i različiti razvojni poremećaji mogu uključivati oštećenja u
različitim aspektima EF. Došli smo do zaključka da autizam i ADHD
mogu predstavljati 2 različita tipa EF poremećaja. Gde autizam može
biti primarno poremećaj vrućih EF, sa sekundarnim poremećajima u
hladnim EF. A ADHD je uglavnom poremećaj hladnih EF. Budući
radovi na EF iz razvojno psihopatološke perspektive mogu istraživati
razvojne relacije između vrućih i hladnih EF u tipičnom i atipičnom
razvoju i pokazati mnogo preciznije kako ovi tipovi EF povezuju
relativno različite delove PFK i različite neurotransmitirske sisteme.