Svetlana Kalezic Radonjic Antologija EX YU Poezije

VAN KUTIJE
ANTOLOGIJA NOVE POEZIJE YU PROSTORA
Priredila Svetlana Kalezić-Radonjić

VAN KUTIJE
antologija nove poezije yu prostora
BEZ KLA(T)NA DO ZVUKA
Decenijama unazad govori se o smrti poezije. Nažalost, tačno je da je sve

manji broj ljudi čita. Nažalost, takođe - sve je više onih koji je pišu. Tako se ra-
znoraznim socijalno-književnim mutacijama došlo do posebne vrste „literarnih
konzumenata” – danas poeziju čitaju uglavnom oni koji je tvore. Time smo dobili
kvalitetnije čitaoce, ali šta je sa stvaraocima? Ili, da budemo još precizniji: šta je sa
mladim stvaraocima, gdje se nalaze i, što je važnije, kakvo je njihovo mjesto?
Prije svega, trebalo bi ustanoviti do kojih se godina pisac može smatrati

mladim? Veliki broj književnih konkursa „rezerviše“ tu poziciju za brojke 27 i 35.
Iz nekog neznanog birokratskog razloga brojka 27 funkcioniše kao granica mla-
dosti i prelaska u zreliju fazu u gotovo svim evropskim zemljama, u svim dome-
nima života, dok se 35. godina javlja kao posljednji voz na koji se stvaralac može
ukrcati pod etiketom „mladi“, nakon čega slijedi gradacijska floskula „stvaralac
mlađe generacije“. Nalazeći se negdje na pola puta, upravo se u najvećem broju
slučajeva trideseta javlja kao godina koja po mnogo čemu, prvenstveno po nužno-
sti sumiranja trodecenijskog životnog bilansa i kakvog-takvog podvlačenja crte,
predstavlja prekretnicu u dotadašnjem načinu bitisanja. Ali i „pevanja i mišlje-
nja“, reklo bi se. Stoga, ovaj pomalo mehanički princip koji je, pored kvaliteta, bio
glavni za uvrštavanje autora u ovu knjigu (stvaraoci rođeni od 1979. do 1989) ima
svoje opravdanje u nekoliko činjenica, a najviše u ovoj: uglavnom se na stvaraoce
do 30. godine gleda kao na one kojima tek predstoji „ozbiljno“ formiranje, te do
antologija nove poezije YU prostora VAN KUTIJE
tog perioda mogu eksperimentisati sa formom i izrazom, sve dok ne pronađu sop- naći veliki broj mladih, kvalitetnih imena koji će ponuditi nešto širu i razuđeniju
stveni put, nakon čega se nedostaci teže opraštaju. U vezi sa ovim Borislav Pekić sliku od one koja se do sada nudila i koja je uglavnom funkcionisala na principu
je u jednom od svojih dnevnika zapisao: Trideset do trideset pet godina je vreme u razmjene „mladih izviđača“ („Gostujte vi kod nas, pa ćemo mi kod vas. Naravno
kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao u istom sastavu.“)? Kako bi bilo napraviti antologiju koja bi pospješila umreža-
je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Povodeći se u vanje mladih stvaralaca u poetski sistem koji bi nužno obezbijedio „svježu krv“
najvećem broju slučajeva za ovakvim doživljajem mladih stvaralaca, kao „dreka- tijelu ex-jugoslovenskog prostora i učiniti kraj ponavljanju jednih te istih imena?
vaca“ koji posjeduju žar, ali ne i mjeru – rijetko će koja antologija, naročito ne ona Kako bi bilo napraviti dublji uvid u talasanja onog mora koje još nije postalo dio
koja se bavi nacionalnim svođenjem poetskih računa, uvrstiti među svoje korice okeana?
nekog mlađeg od 30 godina. Uz jedan izuzetak, naravno. Dotični bi mogao po-
stati dijelom iste ako je bio dovoljno „pogodan“. Ovaj utisak, ma koliko izgledao Danas više nego bilo kada ranije ne može biti tačna fraza da će „dobra
strog, nametnuo se sam od sebe kroz antologijske izbore savremenog pjesništva u poezija uvijek pronaći put do čitalaca“. Na recipijente itekako djeluju sile interme-
posljednjih nekoliko godina. dijalnosti koje se umeću u uski komunikacioni kanal između djela i primaoca. Li-
otar u svojoj knjizi Postmoderno stanje, između ostalog, pominje i kompetenciju i
Bez obzira na činjenicu da se upravo mladi stvaraoci smatraju glavnim performans kao dva vida posredništva. Međutim, pored nagrada kao jednog vida
„nosiocima slobode“ u izrazu, a bilo bi logično i u djelanju – ipak nije tako. U obezbjeđivanja argumentovane kompetencije da bi se skrenula posebna pažnja na
nebrojeno mnogo slučajeva potvrđuje se teza da je za bilo kakvu iole solidniju djelo, i pored njegove brižljivo oneobičene prezentacije, upravo moderni mediji
promociju vlastitog stvaralaštva nužno pripadati nekom od klanova (i to gotovo (štampa, radio, televizija, internet) često mogu da obezbijede i neargumentovanu,
po pravilu onima „starog kova“ – isplativije je, a i ovima odgovara: već su stekli ali snažnu potporu djelu da stupi u komunikaciju sa što većim brojem čitalaca. Na
izvjesne pozicije, a da se slučajno ne bi reklo kako ne vode računa o literarnom taj način se dodatno komplikuje vrednosno rasuđivanje o bilo kojoj vrsti umjetni-
podmlatku, valja istaknuti imena svojih „pogodnih“ mladih saradnika). Ali, da na, jer se sve i svašta može poturiti primaocima pod maskom pravih stvaralačkih
ne bi bilo zabune, klanovi postoje i među mladima uglavnom se svodeći na lične, vrijednosti. Za rijetke kulturne oaze koje poput palmi uzgajaju kredibilitet slove
prijateljske, a nerijetko i poslovne relacije.1∗ ozbiljni književni listovi i časopisi i ugledne literarne manifestacije koji unekoliko
olakšavaju plovidbu u plimi intermedijalnosti. Međutim, pouzdano znajući da
Pitanje se samo od sebe nametnulo – kako bi bilo da jednom, makar pro- nijesu svi mladi autori podjednako osviješćeni kada je riječ o ukrcavanju na pravi
mjene radi, u pregledu savremenih književnih tendencija glavni kriterijum bude brod da bi se stiglo i do obala nepozvanih čitalaca, to smo se trudili da ovim izbo-
kvalitet, bez obzira na bilo kakva (ne)sviđanja ličnosti stvaraoca, da se djelo sámo rom skrenemo pažnju i na neka vrijedna imena koja su do sada uglavnom tavorila
sobom pravda? Kako bi bilo da se napravi takva antologija jednog kulturnog pro- u tami anonimnosti.
stora, nekada vještački objedinjenog državnim granicama, a kasnije, bez obzira
na pojedinačne razlike, istinski sraslog u jednu cjelinu, u kojoj će svoje mjesto Treba istaći da ova antologija nije imala za cilj precizno osvjetljavanje „no-
vih talasa“, jer se u svakoj od zemalja ovdje zastupljenih on javlja na osoben način
1 ∗
Prikupljajući podatke o talentovanim autorima do 30 godina starosti konsultovali smo veliki i vezuje se za, po pravilu, nešto stariju generaciju. Tako se nova poetska struja u
broj poznavalaca savremenih književnih prilika. Iako bi se očekivalo da se imena nadarenih ponavljaju Srbiji može pratiti sa generacijom rođenom 1976 ( Ana Seferović, Natalija Mar-
iz preporuke u preporuku, to ipak nije bio slučaj. Mnogo se češće dešavalo da se preporukama na nivou
jedne iste zemlje dodje do sasvim različitih imena. U takvoj situaciji, naravno, povodili smo se jedino za ković, Jasmina Topić, Sandra Nešović, Petar Matović, Enes Halilović, Milan Do-
kvalitetom kao presudnim kriterijumom u odabiru.
4 5
bričić, Miloš Živanović, Bojan Samson...) u Hrvatskoj 1974 (Dorta Jagić, Helena odnos bitno mijenja (sadašnje poetske scene uglavnom podrazumijevaju izrazitu
Burić, Neva Lukić, Barbara Pleić, Ivan Samija, Ivan Herceg...) u Sloveniji 1975 dominaciju mušakaraca), nije bez značaja uvid koji se ovom antologijom ostva-
(Katja Plut, Špela Brecelj, Nuša Jug, Miha Kragelj, Jana Kirn, Uroš Marolt, Kri- ruje – u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji (nažalost, Crna Gora i Bosna još
stijan Sirnik, Marko Rop, Ema Karo...), itd. Ne želeći „dublji“ ulazak u ovakvu predstavljaju izuzetak) postoji ujednačena zastupljenost dama i gospode. Koliko
„problematiku“, jer bi to sasvim promijenilo zamišljenu koncepciju antologije ekspanzija „ženskog pisma“ govori o izvjesnim promjenama vanliterarnih i druš-
(pomjeranje na starosnoj granici zasigurno bi uslovilo „ispadanje“ nekih mladih tvenih okolnosti najočitije se sagledava kroz prizmu upravo saopštene činjenice.
poetskih imena, štaviše njihovo svođenje na brojku koja se i do sada uglavnom
nalazila u pregledima ovakvog tipa) držali smo se do kraja osnovnog početnog Da se vratimo na početak - decenijama unazad govori se o smrti poezije.
principa – ponuditi pregršt novih, veoma kvalitetnih imena, do sada možda ne- Doduše i civilizacije. (Zapada, takođe). Preživjele su i poezija i civilizacija, kao i
poznatih širem auditorijumu, čime će se svakako steći potpuniji i jasniji uvid u Zapad. Ipak, problem bi trebalo drugačije posmatrati – ne kroz pitanje da li su
moderna poetska strujanja. Stoga je i kvalitativni princip zastupljenosti bio u mrtvi, već na koji način danas žive. Da li se poezija, u onom klasičnom smislu,
skladu sa ravnopravnošću, bez obzira na različite poetike modernih stvaralaca – mora ponašati poput zrna iz Jevanđelja po Jovanu: Ako zrno pšenično padnuvši
svi su predstavljeni sa po tri ostvarenja. na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi? Tako gle-
dano, zaista se jeste dogodila mala smrt i veliko rođenje poezije – kada se uzmu
Iako je veoma teško, gotovo nemoguće, pronaći najmanji zajednički imeni- u obzir mladi glasovi i pristižuća poetska strujanja, kao i to na koji način se vrši
lac za različite i raznovrsne pjesničke tendencije koje karakterišu savremenu mla- lagano prevođenje otklona u normu i obratno, jasan je proces konstantne poetske
du književnu scenu, bilo na pojedinačnom nivou svake zemlje posebno, bilo na reinkarnacije.
širem, ex-jugoslovenskom, možda bi se ipak u krupnim potezima moglo ukazati
na poetski okvir ovakve heterogenosti. Uglavnom, riječ je veoma širokom raspo- Stoga, ovu antologiju i pored iznimno velikog broja odličnih mladih stva-
nu od fragmentizovanog izraza i odstupanja od kontinuirano-kompaktnog obli- ralaca treba shvatiti, prije svega, ne toliko kao pokušaj vrednovanja najboljih pri-
ka do onog koji se ostvaruje kroz poštovanje sintaksičke pravilnosti koja nerijetko padnika vojske od pera (uvijek postoji mogućnost da je neko vrijedno ime ostalo
računa na semantički preokret uglavnom u svom finalnom dijelu, kao i o takvim van našeg vidokruga), već više kao priliku za bolje opipavanje poetskog pulsa
refleksivnim tokovima koji se nižu bilo jasnim sistemom razvijanja asocijacija, jednog šireg kulturnog prostora. Ako čitalac nakon ove knjige jasnije bude čuo
bilo tehnikom montaže koja naizgled ne poštuje bilo kakvu logiku, i to najvećim bïlo poezije ne razdvajajući ga od svog vlastitog – cilj je ispunjen. I čitalac i knjiga
dijelom uz dominaciju ironično-nihilističkog tona. U nekim ostvarenjima je mo- biće živi.
guće prepoznati nešto izrazitiji oslonac na dosadašnju poetsku tradiciju, uglav-
nom kroz formu vezanog stiha i poštovanje ritmičko-silabičkih granica, iako se
najveći dio pjesništva sabranog u ovoj knjizi prema tradiciji odnosi reinterpreta- Svetlana Kalezić-Radonjić
torski i sa naglašenim otklonom stavljajući afirmativni akcenat na sve ono što je
po credu „starih škola“ spadalo u svojevrsnu blasfemiju.
Uzimajući u obzir činjenicu da u je u ranim dvadesetim godinama živo-

ta mnogo veći broj pjesnikinja nego pjesnika, te da se vremenskim hodom taj
6 7
antologija nove poezije YU prostora
P.S. Posebnu zahvalnost dugujemo svima koji su pomogli u odabiru
imena za ovu knjigu, a naročito Angelini Banović Markovskoj, Petru Mato-
viću, Ivanu Dobniku, Dijani Matković, Ivanu Hercegu, Marku Pogačaru i
Adnanu Žetici. Savjetima, sugestijama, kontaktima i ažurnošću, umnogome
su doprinijeli ostvarenju projekta, o čijem će uspjehu najpouzdaniji sud dati
vrijeme, kroz ona imena, ovdje zastupljena, koja budu „preživjela“ i neke nove,
buduće antologije.
Takođe, zahvaljujemo se autorima koji su svojim vrijednim prilozima,

ali i naglašeno pozitivnim, emotivnim reagovanjem na vijest o priređiva-
nju antologije ovog tipa, dali neočekivano dobar vjetar, osiguravajući njenu
uspješnu „plovidbu“.
МАКЕДОНИЈА
8
Македонија
ЗВОНКО ТАНЕСКИ
ПЕСНАТА НА ОБВИНЕТИОТ ПОЕТ
Посигурен сум меѓу луѓето

кои скокаат во воздух среде бел ден
за да грабнат малку светлина од повисоко.
И поотпорен сум на природните појави -
како на маглата над мојот покрив, на пример,
што не ми дозволува да ја набљудувам непознатата спроти мене,
како се шета гола по собата.
И посилен сум од ветрот што струи меѓу нашите намерни погледи
за да ни ги доближи зениците.
И побучен сум од експлозијата на автомобилите
што прскаат ваму-таму по улицата надолу.
И повидлив сум, секако, од сите што носат очила за сонце
зашто темните стакла изгледаат мошне глупаво.
И попрепознатлив сум од останатите скитници по небото
зашто и самиот сум гол како пиштол што нишани во дијагонала.
И појасен сум од квечерината што им тежи на патниците
како голем багаж врз рамената.
И попрецизен сум од часовникот што престана да работи на пладне
зашто стрелките го загубиле патоказот.
И поуспешен сум од другите во прогнозата за лудата ноќ
без ѕвезди што следува,
зашто очекувањата, божем, ги исполнуват потребите за ситост.
И позвучен сум од екот на камбаната
11
Антологија нове поезије YU простора Македонија
што отчукува нерамномерни интервали отспротива,

зашто гласот ми е пискав и полн со пцовки. ДОБАР ЛОВЕЦ
И повисок сум од оџакот на десетина метри до мене Еден, два и опааа!

што попусто се обидува да ми пркоси
без да знае дека не може да ми ги допре ни градите. Повторно паѓам во сон,
заморот ме следи секаде,
И поубедлив сум во доказите дека странците
одморот не го пушта од канџите,
не знаат да застанат во ред кога чекаат овде дозвола за престој. не ми дозволува да пркнам,
И понервозен сум од нив кога гледам дека потоа им е криво очите да ги отворам што светат како неонки
со стар датум на производство,
поради нелукавоста.
светот да го опипам со пулс на невротичар
И подарежлив сум тогаш кога им отстапувам пет грама на кого задолжително му треба дневна доза опиум,
„мозок за итни случаи“ зашто нема автомобил да отиде на инфузија
за да им се најде како збор при уста кога ќе им притреба.
И поласкан сум од изразувањето благодарност Два, три и долууу!
за добриот гест од моја страна.
И побрз сум во донесувањето одлуки на општа штета Си игра јазикот со своите форми,
со својата функција на дежурен полицаец,
зашто и самиот користам прашок против штетници. обидувајќи се да го испита мојот хранопровод
И потолерантен сум на јапонскиот изговор на лошиот италијански: како ги голта граматичките правила:
Mi chiamo – Mi caco = (никако)! како бонбони, како чоколада, како роман
И повесел сум од смеата што ја слушам во позадина
како штимунг пред извојувана победа. Лоша игра, музо!
И пославен сум од победата што допрва треба да се прослави
Штотуку се бевме навикнале на лингвистичка работа
со бурно ракоплескање и со чашка муабет,
и ете ти ги литератите со својата фантазија -
во недостиг на друго искушение. да бараат пукнатини во јазикот,
И погорделив сум од другите кога јадам и пијам со нивна уста да си ја продлабочуваат имагинацијата
како испосник.
Постои ли сега некој доброволец, кој ќе ги запре во потрагата?
И посомнителен сум, затоа, за потфатот што го сторив на отворено
без ограничувања од ѕидовите и прозорците, Добар ловец, можеби.
што ми надвиснале зад грб како строги судии.
12 13
ЛИРСКИОТ СУБЈЕКТ ПО ДИРЕКТНИОТ ПРЕНОС ИЗЈАВИ: Судбина!

СВЕТОТ Е ЏУНГЛА
„Барам партнер(ка) со европски пасош“, ќе осамнат набрзо

Москва е веќе пред врата, Петерсбург уште што не затропал - плакатите за изложба - по билбордите, или нешто слично:
блиску до нас – далеку од вас „Тутунот го навредува здравјето“,
(парадоксите се задоволство, ќе речат теоретичарите во мета-смисла потоа), IRON I JA (железото и јас, сппоред англиско-хрватската стратегија на
во мојот апартман се сместуваат, а мене не ме собира никаде, читање),
низ редовите, меѓу ѕидовите се празнам пишувајќи ќе се спојат народите преку ноќ, сонив сношти таков сон.
како акумулатор без струјно коло,
а треба да спремам биографија
(пардон, животопис, да не речат злобниците дека калкизирам), Ќе им го дополнам и ним животописот (си помисли, за момент,
ех, лесно им е на некои други, животот им е сведен на колумна, лирскиот субјект)
си патуваат секој ден од мене до тебе и назад, со податокот дека имам пријатели црнци на кои сексот со блондинки
не дај Боже некој малер да ги пресретне, не им е причина за будење на расизам или на конформизам,
кој знае што ќе напишат во локалните новини, - ами за физички раст
нивните постари колеги од старите редакции - (материјалноста ја ставаат на страна),
секој по нешто и puzzle-от е тука, што толку им е омилен, аугментативност сакаат – за да не мораат да се претставуваат пред другите
за кого се повикани да растајнуваат, да го напаѓаат со стрели, во скратена верзија.
со цифри, не со букви
(инаку, се множат по аритметичка прогресија без чувство дека бројките
некогаш бодат очи) - Имагинарните патувања ги заврзавме во надуените балони
ова изумив да го спомнам во професионалното CV! и ги подаривме од солидарност,
да се порадуваат ласкавците на свежиот воздух низ ходниците
на познатата Univerzitná knižnica
„Да се помилиме и ова утро за западните земји во интерес на што често е затворена поради недолгогодишно реновирање.
глобализацијата“,
рече поетското ЈАС, и дајте некоја поважна вест, конечно,
па да, токму тоа, денес Бил Гејтс на кратко дојде во Словачка Пу-блу!
(случајно погледот му падна врз еден трамвај на кој пишуваше:
Bratislavčanky cítajú Bratislavčankú. A Vy?)
вети помош за школите Браво дами и господа, ќе блесне говорот. Трпение – спасение!
(кај нас сигурно штрајковите му ја одложија посетата),
но нешто симптоматично е во неговиот престој,
„стигнал без виза“, јавија од странство, Воздишката е спасение од трпението,
а некои научници не можат да тркнат ниту до Марибор јадењето пишкоти е индивидуален потег
на академска екскурзија со овдешни kočky (за претрпениот страв се бара отштета во време на оформувањето),
за да го запознаат поднебјето од прва рака... слушајте ги вие ентузијастите, тие се најзаслужни за културниот подем,
со нив разменувајте тези во печатот, -
14 15
најекстремни, ако ги имате, -

сините лабрадори ќе ве чуваат, што ги чека принцезата
од последниот изгледан филм во гратското кино.
(„Јас сум најискрен поборник за феминизмот“, ќе ви се доверам поетски

на крајот и барем тогаш, при молитвата, се надевам дека ќе ги погодам
точно падежите и ќе го повторам стариот и добро научен закон за звучна
асимилација, замрзнат во фрижидерот)
Во иронијата е сé социјално, напиша Филип Амон,

а неговото дело не стана бестселер, мајстори!
Тоа го сторија останатите, се разбира! А, зар навистина мислевте
GeniUS Auctores Звонко Танески (1980), поет, научник, книжевен критичар,
дека Кортасар и Музил не знаат оти Македонија е на југ, есеист, книжевен преведувач, редактор. Дипломирал
- па тој првиот, тагуваше по него и топло се сеќаваше на Катедрата за општа и компаративна книжевност
на разговорот за најновата прозна продукција на Филолошкиот факултет во Скопје (2002). Остварил
(иако шпанскиот не му одеше притоа најдобро, а македонски, за жал, студиски престој на Универзитетот во Перуџа, Италија
не знаеше). (2003). Докторирал на Филозофскиот факултет при
Универзитетот Коменски во Братислава, на Катедрата за
словачка литература и литерарна наука (2007, PhD.). Подоцна
уште докторирал и на Катедрата за превод и толкување на Филозофскиот
факултет при Универзитетот „Константин Филозоф“ во Нитра со тема од
Уште компјутерот треба да остане на нозе, жив и здрав, областа на словачко-македонските книжевни и културни врски (2008, PhDr.).
да ги испие сите азбуки како вотка Пушкин На братиславската катедра ги предавал периодично предметите „Преглед од
и да соучествува во големата прослава... историјата на јужнословенските литератури“ и „Современа словачка поезија“
(2005-2007). Работел и како прв лектор по македонски јазик и литература
на Катедрата за словенски филологии, на Филозофскиот факултет при
Лирски ви честитам однапред и предвреме. Универзитетот Коменски во Братислава, Словачка (2004-2007). Почесен член
е на Клубот на независните писатели на Словачка (од 2006 година).
Добитник е на повеќе книжевни награди во Македонија и во странство.
Срдечно ваш, Тој е и организатор и делегат на педесеттина литерарни конференции и
фестивали низ Европа. Бил еден од уредниците на македонското електронско
стручњак за ветерозборници на медиумските бранови: списание за книжевна херменевтика Мираж (www.mirage.com.mk). Поетски
хорошо, хорошо, хорошо. книги: Отворени врати (1995), Хорот на гнилите лисја (2000), Срт (2003).
Негови песни, есеи и културолошки согледби се уште преведени и објавени
AHOJTE! на англиски, италијански, словенечки, српски, албански, бугарски, чешки,
есперанто и словачки јазик.
16 17
СИЛВАНА ЈОВАНОВА
Мала песна
Закоп зошто постоиш и ти

со твоето молчење
што го ставам на крајот
Вчера те собрав
од песната
во една картонска кутија, како точка.
стуткан и смален,
Атанас Вангелов
одамна извалкан,
само со инаетот боцнат
како пионерска значка на реверот,
те собрав
и те пуштив во реката.
Вечерта те сонував
како пушиш rodeo lights
и ми велиш: Тишината секогаш следи
сега знам зошто спиеш по водењето љубов,
како што следи до`дот по грмотевиците
покриена со чаршавот преку глава
за да ги измие водените знаци
и се криеш пред светот. што полноћта ги создала како клучеви
Долго во ноќта со кои ги отклучува и заклучува сеништата и
сенките.
сите рибари од градот
Тишината е тогаш благослов
ја водеа нашата битка. за нашата и премногу простодушна потреба
Утрово ми дојдоа на вратата, да не ги убиваме нештата ... со нивно именување.
како накиснати кучиња
и со свечен израз на лицето
те вратија.
А никој, по ѓаволите,
не им го побара тоа.
наслов на песна од Славко Јаневски
18 19
ДУШКО КРСТЕВСКИ
Ангел под креветот
Кога ти го градеа креветот

Алхемија на 21 век
четири мајстора од Горна Земја,
секој со по едно Сонце на рамена,
со ветар под јазикот и на прсти коприва
`ар да `ари кога ‘ће заспиваш, Опиено небо со плава тинктура ,
на среде од собата јас огнови палев
Подалечно од секоја смрт.
и те довикував, тебе ... неродена.
Огнови да создаваш, од оган задоена,
кога ће чекориш да ми треперат,
од зглобовите до зениците, Крвта е црвена заради
од коските до крвта, дамарите,
револуцијата на сите бакнежи
во одот да ми зборуваш,
во насмевот да ме сонуваш,
во мене да играш
како танчарка на дланка,� Постелата –елеватор до секој оган
да те пресоздавам со оган во рака,
од сонцата што ти пађаат под прозорецот.
Оти тебе, те чуваат yвезди и песни, Каменот е посаден во центарот на светот
те поздравуваат сите светилници,
ти се кријат воздишки под пазуви, како регулатор во смената на богови
ти расте пиле под срцето,
во сон ти доађаат yвездени луђе
и ти цртаат мапи по телото, Серпентина сплотена со бојата
тебе ти спие ангел под креветот.
на бесповратно изгниените дни
Силвана Јованова (1981), Скопје. Пишува поезија, кратки

раскази, критики, есеи и хаику стихови. Застапена е во
антологиите на поновата македонска поезија Пурпурни
извори и Сто без една песна. Автор е на збирката Ти што
излезе од песна, за која во 2003 ја доби наградата „Ацо
Караманов“. Приредувач е на антологијата Млада македонска
поезија (2009), во издание на Струшки вечери на поезијата.
20 21
Убиени митови ИСКРА ДОНЕВА

Зора на создавање лузни
Врз усните на убиеното Сонце Накривени букви
Нашата зла крв
во автобус чкрапам -
Стои на лицата
подвижен стих.
На нашите штотуку родени деца
Им создадовме вистина од која
Низ окарина
Ние се згадуваме
здивот на свирачот ги
Митовите се убава работа
Единствено кога ги уништуваме буди предците.
Место по небо,
* * *
облаче в езеро плови -
По некој добар стих напишете лебед што нурка.

Колку да не ве закопаат празни
Да не речат дека не сте умееле да сонувате Искра Донева е родена на 20 јули 1983 година во Скопје.
Не сте умееле да плачете Чита, пишува и објавува од нејзината седма година. Во 2000
година на јавноста и се претставува и со првата стихозбирка
„Говорот на срцето“. По основното образование и природ-
По некој добар стих напишете но - математичката гимназија кај неа претежна љубовта кон
Колку да знаат пишувањето и таа се најде меѓу компаратистите на светска-
та книжевност при Филолошкиот факултет „Блаже Конески
дека сте биле алхемичари – Скопје, каде сега е на постдипломски студии. Членува во
На службен пат до вечноста. поетскиот кружок „Мугри“ и објавува во истоимениот ал-
манах. Дел е и од клубот „УНЕСКО: Живите јазици – прозорец кон светот“
и од повеќе литературни читања и перформанси. Последниве години, во пе-
Душко Крстевски е роден на 22 мај 1981 год. во Скопје. риодиката е застапена во: „Огледало“, „Феникс“, „Мравка“, „Спектар“, „Наше
Дипломирал на Катедрата за македонска книжевност и писмо“... и во електронските списанија „Мираж“ (www.mirage.com.mk) и “Ли-
јужнословенски книжевности na Филолошкиот факултет тернет“ ( http://liternet.bg ). Некои делови од нејзиното творештво се достапни
„Блаже Конески” во Скопје. Моментално е постдипломец и на англиски, француски, полски и бугарски јазик. Преведува од англиски
на истиот факултет каде работи и како демонстратор по и француски. Како плод од нејзината страст кон најкусиот лирски жанр, во
предметот Современа македонска литература. Член е на из- 2006 се појавува и хаику збирката “Кој ќе ги згрее птиците“. Вработена во Со-
давачкиот совет на електронското списание за литература бранието на Град Скопје како помлад соработник за невладини организации и
и култура „Репер”. Член е на литературниот клуб ,, Мугри”. фондации во Одделението за соработка и поддршка на здруженија на граѓани
Објавува во периодиката поезија и есеи. Преведува од бугар- и фондации, при Секторот за меѓународна соработка и соработка и поддршка
ски јазик и хрватски јазик и се занимава и со музичка критика. на здруженија на граѓани и фондации.
22 23
АНЕТА ПОПОВА Ропство
Додека јас го слушам срцето

како ми тропа на врата и Снежана
Трубадур мозокот како ми зборува во грч,
што правиш ти? Колку демони живеат во нас?
А вие? Што правите вие? Еден?!
Трубадуре, трубадуре мој... Или се собрале на куп и оро играат?
Можеби водите љубов со некој
Каде си? или со самите себеси Ни шетаат по душата
Да не седиш покрај камин, можеби уринирате зад некоја грмушка го бараат својот дел,
или пак се давите во храна божем нешто ним им припаѓа.
се подаваш на тивкиот оган...
која ви го труе стомакот... Ги слушам,
Или се изгуби зад саксофон, да, понекогаш убаво ги слушам
А јас?!
те носат црни усни и Јас му робувам на некој непознат, Нив и нивната ѓаволска музика.
разлеани дождови? но голем цар, Тогаш целата горам и мислам
на некое непознато, пепел ќе се сторам и ветер ќе ме одвее.
Да не лежиш под она дрво,
но големо царство. Но тие се смируваат,
се плашиш да излезеш од ги осеќам како легнуваат
Скриено,
шумата на мисли каде си сам не можам да го видам. секој во својот дел-
и далечен, многу далечен. И продолжувам да слушам седумте џуџиња, а јас Снежана.
и да се грчам, Тогаш сум среќна,
Трубадуре....ти си некаде во Њу Орлеанс,
молејќи го мозокот мислам дека е готово
знам....ти си таму. се уморија засекогаш.
што побрзо да се породи.
Те гледам како танцуваш, Но грешам.
но со кого, трубадуре мој, Затоа решив да ги трошам
и да бидам мирна.
со кого?
Само Снежана.
Си замислуваш.
Сам си.
Анета Попова Родена 18.04.1983 година во Скопје, како
Те движи умот. дете заробено во својот свет. Со текот на годините сé
Ти му веруваш. повеќе ѝ подлегнува на љубопитноста и го бара своето јас
Но сам си. низ различни патчиња, ќошиња и насоки. Преку студиите
по архитектура и нагонот за пишување, соединувајќи го
А сега веќе е ден.
реалното и имагинативното, можеби нејзината цел е да
Оди и допри ја реката. воспостави еден нов систем на градење на човековата свест
Таа е... и визија. Користејќи го прозаичното секојдневие, љубовта
Трубадуре мој. и (не)љубовта, боите, вкусот и мирисот на храната, музиката и звуците на
тишината, таа се стреми кон сублимат еднаков на колаж. Во фебруари 2009
Натопи се.
година ја има издадено збирката раскази „Нај-кратки раскази”.
24 25
ДЕЈАН ВЕЛКОСКИ Цензура на автоцензурата
Бајка
Кротките пеат без зборови,
....реплика на една ненасловена женска
а ти ги затвораш очите.
песна: „велат жените сонуваат во боја“....
Но, советот за радиодифузија
ти наложува да го отстраниш
автоцензорскиот параван,
Бордо-
кафеавото за да можеш да нè забележиш
плетиво веш- како стоиме голи, еден спроти друг,
то исплете- без можност за цензура на нашите души...
но околу ме-
сечи-
Граматика
ната, подмолно ја оневозмо-
жува рефлексијата на сон- Да бараш логика во љубовта
чевината и засекогаш ме е исто толку парадоксално,
спречува да ги насочам колку и потрагата по филозофска дебата
сопствените мисли
со маж заробен во женско тело
кон твојата соба,
токму таму, под кој го беше сфатил животот шаховски*!
боговите...един-
ствен доказ за *црно-белоста на светот станува потполно суспендирана секојпат
твоето постоење
штом несвршен глагол доживува оргазам!
и натаму остануваат
белите кломпи заглаве-
ни пред неговата врата. Ти,
ти и натаму егзистираш един-
ствено во моите мозочни бранови, Дејан Велкоски е роден 1983 година во Скопје. Апсолвент
како слсдострастно тело, тело кое одѕво- е на катедрата за македонска книжевност и јужнословенски
нува како ехо во потсвеста. А јас, јас и ната- книжевности на филолошкиот факултет „Блаже Конески“
му не добивам своја материјализација. Зошто? при Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ во Скопје. Автор
Затоа што „јас“ за тебе е прифатливо само како е на збирката поезија „Б. (или поезија за луѓето кои презираат
идеја, зашто месечината вечерва е затемнета од поезија)“ и збирката раскази „Последниот македонски
густото плетиво или можеби затоа што жените ноќ хакер“. Објавувал поезија во поетскиот алманах „Мугри“, а
по ноќ сонат, а никогаш не знаеле, ниту ќе знаат да застапен е и во антологијата „Млада македонска поезија“.
С О Н У В А А Т ?! На блогосферата е активен уште од 2005 година – http://sc.blog.com.mk
26 27
МАРЈАН ТАСЕВСКИ
* * * * *
* * * * *
Во средето од светот,
(почитуван писателу), Ги погледнувам
е слабоста и немоќта секое утро,
човечка...
како се прпелкаат
Можеби токму затоа ја во калта на незнаењето
сокриваш Неа таму-
си мислиш дека смислата и се обликуваат во
е да се побегне рабовите на своите одела.
единствено во центарот,
оти токму таму

И сé така-
сме кристално сами со со прст покажувајќи ја
својата еволуциона поворката на
човечкиот погреб...
способност за
мимикрија...
* * * * *
Марјан Тасевски е роден 1983 година во Скопје. Дипломи-

Прв пат рал на Катедрата за македонска кни`евност и ју`нословенски
во историското постоење кни`евности при Филоло{киот факултет “Бла`е Конески“
на мислата за пеперутките, - Скопје. Објавувал во литературниот алманах “Мугри“ и
сфатив, дека сето време во пове}е средно{колски и студентски списанија, ме|у кои и
сум бил поленов прав. списанието “ Светлини “ на ~иј {то литературен конкурс ја
има освоено првата награда за поезија. Во 2009 година зеде
На една ледина, у~ество на Млада Струга при Стру{ките ве~ери на поезијата
крај жуборот на и воедно бе{е застапен со дел од неговиот поетски опус во
сопствениот крвоток. Антологијата “ Млада македонска поезија “. Во моментов `ивее во Битола и ра-
боти како профессор по македонски јазик во О.У. “ \ор|и Сугарев “ во Битола.
28 29
ФИЛИП КЛЕТНИКОВ СЕМАНТИКА
Една{ ~овекот
мо`еби незадоволен од своето постоеwе
Гранитни зеници пра{а {то е добро
а {то е зло
Уморените огнокршачи минуваат низ И постави
?
Арката на залезот, носејќи им на наспроти својот Создател
Своите деца по една гламна.. Еве го како долго у~и оттога{
Во неа – веруваат тие, и се ранува во својата мисла
да открие
Се смраморила песната зо{то е допу{тено сето ова
На некоја дамнешна ноќ зо{то е неиска`ливо сето ова
Што му ја отпеала на сонот љубовник зо{то изгледа бесмислено сето ова
Некога{
Како предворје раскошно како дете
На невиноста своја. се обидува да го избри{е
И децата гордо ја носат ?
порекнувај}и ги
Гламната на своите гради, +и-
Од неа потоа коваат тие 0и1
Богови и судбини, и
притоа
На кои им градат олтари и жртвеници не знаеј}и
Од камени солзи. дека токму тој знак
?
е симбол на бинарноста
А тоа се всушност гранитни зеници, при~ина за недостаток на
Постојано кои се собираат и шират воља
Со ритамот на неизречената тајна да се биде
На нашето постоење. Осмицата пак
Очи, очи кои ништо не гледаат, само
А сè паметат, легна
заспа
Очи – демначи на сите крстосници, и насоне посака да биде бесконе~ност
Очи – стражари искачени на кулите на привидението. и тоа & успеа
Зашто невозможно е да видиш, Но секога{
кога }е се разбуди
А да не бидеш виден, таа }е биде само
Само илузионистот може да изведе таков трик, една оби~на
Во куклениот театар врежан во една периферија смртна
осмица
На гранитните зеници.
30 31
ДРАГАНА ЕВТИМОВА
УЛРИКА И НО]ТА
А сето тоа Сеќавањата на буквата Д

бе{е само еден миг,
миг-патник,
јава~ по друмот на но}та
кој се закона~и во собирам храброст да ти кажам дека денес имаш убави очи
о~ите на Улрика
почнувам да зборувам за виолетовите завеси
и замина без збогум.
што се прикачени во кујната на твојата баба
Улрика се разбуди... твоите очи добиваат виолетова боја
во но}та.
Само тога{ таа е обоени со мистерија
вистински будна, како виолетовата боја на виножитото
само тога{ сонува
и со нив ме погледнуваш само понекогаш
без страв од друмски разбојници,
{то убавината ја крадат и за да видиш дали умеам да лажам
ја менуваат за троа мастило
ако се сомневаш во моите виолетови очи
со кое си играат
уметници. запали го светлото во долгите часови без сон
со само малку трпение оди до огледалото
погледни се -
Филип Клетников е роден 1984 г. во Скопје. Моментално
студира германистика на Филоло{киот факултет „Бла`е Ко- непријатно правејќи се подобар од мене
нески“ во Скопје. Пи{ува поезија, раскази и есеи, кои се има-
ат појавено на страниците на пове}е литературни списанија обично и твоите очи се виолетови
во Македонија и во странство. Добитник е на наградата за
есеј „Бла`е Конески“ при Филоло{киот Факултет „Бла`е Ко- исто како моите сенки
нески“ за 2005 г. Во периодот октомври, 2007 – февруари
2008 година има остварено студиски престој на универзи-
тетот „Дуизбург-Есен“, во Есен, Германија. „Некаде поме|у“
(2007) е неговата прва поетска стихозбирка.
32 33
Патот на буквата Д
Соништата на буквата Д
на патот до желбите со полни раце магија

длабоки се твоите очи
мојата перцепција трагајќи по ништото
вперени во огледалото
е склона кон парадокси обоени со мистерија
и шетаат пред панорамата спомени
но не и желбите
соништа зад прагот на нашите сетила
којшто ја отвараат портата на мојот идентитет
заталкани утехи на твоите усни
кога соништата се наталожуваат
надеж залутана во искрите сонца наутро
барам нешто туѓо
тажни виножита што престанале да очекуваат насмевки од сонцето
да можам да се населам
само соништата дишат
да присвојам туѓи радости
и мојата покорена гордост
да танцувам со времето
на дел од некој осамен идентитет
да можам во тишината на туѓиот живот

Драгана Евтимова е родена на 13 март 1984 година во
да продрам зад мечтите Скопје. Дипломирала на катедрата за Македонска книжев-
ност и јужнословенски книжевности со македонски јазик на
да ги прегрнам утехите Филолошкиот факултет во Скопје.
Моментално е на додипломски студии на катедрата за Маке-
да престанам да талкам по спомените донски јазик – словенечки јазик. За нејзината прва поетска
збирка „Постоењето на динамиката“ е добитник на прва на-
да заштедам дел од моите малечки сказни града, за најуспешна необјавена поетска збирка, на конкур-
сот кој во 2005 година го објави Сојузот на студентите на Филолошкиот фа-
да го скротам копнежот култет во Скопје. Објавувала во алманасите на студентскиот кружок „Мугри“,
„Лоза“, „Стремеж“ и во www.reper.net.mk.
и да ја отворам портата на вселената повторно На литературниот натпревар во Панчево во 2007 година е добитник на награда
за расказ. Учесник на Струшките вечери на поезијата во 2008 и 2009 година.
Пишува поезија, кратки раскази, драма и хаику поезија.
34 35
БОЖИДАР ЗИМСКИ
* * * * *
И би плсалмот Трескавичен
Кога од боите ти се делев
SOUNDTRACK
Умирав.
Пед мене и зад мене
До тебе високото пладне
Како песна испарувам! плачеше
На патот
Во нас
Камењата
Освен блискоста
со качунките Се љубеа
Со ангелот и каменот Еден небосклон
Нема ништо веќе. името ти го носеше.
Сонцето Кога од боите ти се делев
Умирав.
Е единствената
Како небосклон
Радосна солза на смртта
Името ти го носев
И качунки и камева љубев
Небото не сака да се отвори Пред мене и зад мене
Да се видиме со светлината.... високото пладне
Денот го красеа ветрови. За името мое

плачеше
Псалмот мој огнен
низ оган мина
и не се поколеба.
36 37
Затишје пред капки ЃОКО ЗДРАВЕСКИ

Кога си под милиони капки
Те парчат чекори...! Art Café Blues
Капките се
One bourbon one scotch one beer
Баунтовите бунтовници
И веќе не ги забележувам лушпите меѓу заби
А мравките капките Џвакам мастика
Свртени однопаку! А смрдам на пиво
На птиците
мал му е светот One bourbon one scotch one beer
да им биде дом И веќе пијани мочаат пред врата
Додека чекам пред слободно WC
затоа не сум птица
Како резултат на недоразбирање
затоа сум гром!
Кога сум под милиони капки ме парчат дождови! One bourbon one scotch one beer
Во мене И веќе зјапам во задникот на келнерката
Се скриваат мравките Станувам да ù кажам колку е згодна
Од операта на чекорите…! А само едно успевам да зборнам * * * * *
Водите не знаат за доста. One bourbon one scotch one beer Чекорам по дуплата полна линија
на средината на асфалтот
Навидум им пркосам
Божидар Зимски е роден во Прилеп 1984. година. Сеуште на лимените кутии
живее во Прилеп и меѓу другото пишува поезија. Сеуште Уплашените возачи ми свират
не завршил филолошки факултет катедра за руски јазик и Сакаат да отстапам
книжевност, моментално е 4-та година.Има издадено две
Чувствувам како ме молат
збирки поезија „Кога кравите ќе си дојдат дома“ и „Така
низ пцостите
умираше една риба“ и двете во издание на и.д. „Макавеј“-
Скопје. Автор на аудио рецитали „Црн Русин“ и „Се за
Вили Џејн“ кои никогаш не беа наменети за комерцијален Само не знам
пазар. Двократен учесник на Струшки вечери на поезијата и учесник од каде сиот тој страв
на првиот европски книжевен фестивал одржан во Бугарија,застапуван Ниту јас им пречам
во повеќе домашни и странски антологии на млада македонска и свет- ниту тие мене
ска поезија, како и во on-line списанието балкански книжевен гласник.
Своевремено член на уредувачкиот тим на студентското списание за литера- Секако не смеат
тура и култура„Лоза“. да ја прегазат линијата
38 39
Антологија нове поезије YU простора
* * * * *
Градот одамна спие

Јас сум џиновска сенка на зградата отспротива
Некое дете веројатно зборува во сонот

Некој пубертетлија мастурбира
Некоја мајка се обидува да го презаспие своето расплакано бебе СРБИЈА
(Никотинот ми горчи на усните)
Што ли сонуваш ти
Стуткана на каучот?
Ти си голема
Не зборуваш в сон
Само се смешкаш
Ѓоко Здравески е роден 1985 г. во Скопје. Дипломирал на

Филолошкиот факултет во Скопје. Пишува поезија, кратки
раскази и есеи. Еден е од основачите на култниот скопски
бенд Партитивен генитив. Работи како лектор по македон-
ски јазик на Филозофскиот факултете во Ниш.
40
Србија
ПАТРИК КОВАЛСКИ
Маћеха
То си ти - OSLEPLJIVANJE ARGUSA. GENESIS

ово бесправно изграђено створење
ова ванматерична трудноћа. опростите другови
Протискујеш хладно слузаво блато не могу бити миран
кроз прсте; онај прозор стално гледа у мене
у ноћи, прича приче са своје
под маглом, северне стране
нема облика да те тиште.
отворите га
То међу прстима ти је близак сродник, нека уђе мало зрака
или су ти барем тако рекли или мрака (и дете наранџе гута)
онда хоћу да падам и падам
кад су покушали да као клавир
направе мост. као снег
Помало се плашиш оног
што би могао да дотакнеш испод коре; у шта рекосте да гледа?
већ вековима ту саде своје мртве ништа?
иако никад ништа не израсте. слеп је од рођења?
ех, да...
Маћеха је хладна.
Маћеха је слузава. па добро
Понекад ти дође жао могу и седети са вама
те старе безумне курве. пити ово изврсно вино
бити миран
падати
бескрајно
све док се бог не пробуди
и поново не створи земљу
тек да бих
имао о шта да треснем
43
Антологија нове поезије YU простора Србија
Тешко окружење, гвоздена средина ДРАГАН РАДОВАНЧЕВИЋ

капија шкрипи кад је неко покрене Глагол интимности
капија не шкрипи кад је неко не покрене
Не познајемо се ми,
прилика у црном креће се уза зид палимпсести свести. Прикрадамо се у недоумици,
зид се не креће уз прилику у црном као сат који осећа шта чини,
али зна да сāм није време.
прилика у црном пење се уз степенице
степенице се више не пењу ни уз кога Ту смо, то је права реч,
кроз довикивања шанкера
врата се померају кад их неко гурне и неонских лампи што посветљују људе
стоје мирно кад их нико не гура који ко зна шта значе,
иако нас плаше: њихово присуство
прилика у црном прилази кревету увек је претња за твоје/моје одсуство.
кревет више никад неће прићи никоме
Свет је постао као наша тела: астматичан
на кревету лежи болесно превасходство и поспан,
у болесном превасходству лежи болест а љубав измиче као хелијумски балон
из невеште дечје руке.
прилика у црном сипа отров у чашу
чаша равнодушно бива отрована Између светлости и нас искрсава један прорез
који би могао бити заједничка душа:
отров лежи у чаши, чека да се неко пробуди изненада, безвољна лица постају устрептала
пред неочекиваном интимношћу,
чаша више нема шта да чека, гледа кроз прозор:
као да нас никада ништа није изневерило,
као да никада нисмо били
иза решетака
кривотворци из очаја.
тешког окружења
гвоздене средине Склапам капак по капак,
звоне звона са торња преполовљена слика у довратку мисли.
птице се залећу у облаке Нешто трули међу зидовима, али сад му
не дамо да поспе плесан по доручку и јастуцима.
Нечије лице мерка ме док спавам.

Патрик Ковалски Рођен 1979. у Добоју, под грађанским
Осетим тај поглед на свом ониричком гесту.
именом Бојан Јелић. Објавио збирку прича Сугарфрее (Ма-
Играј својим тихим метрима
тица српска, 2005). Објављивао прозу и поезију у часопи-
по завежљају мојих интимних слика.
сима Абреакција, Стање ствари, Улазница итд. Поезијом
Бићу пејзаж за твој несигурни скок.
представљен и у два зборника савремене новосадске поезије
Лешници и Нешто је у игри. Дипломирао на катедри за
Постој, док постојим,
српску књижевност и језик у Новом Саду. Ради и живи у Но-
постој, а кад коначно избледим
вом Саду и Великом Градишту.
изговори глагол који ће да ме оживи.
44 45
Dopellgänger Срећа
Ценестопатија умножава личност, Беч, 2009.

наместо додира, укида спокојну усамљеност.
Подударни облици „И једна важна напомена:

оргазма и агорафобије: ноћу, после десет отприлике, приметићете
„Он би могао да се загледа у врх кашичице
и од тога да изгуби разум“. да испред стана стоји погрбљени човек без једног ока.
Не, не плашите се. То је господин Тађу.
„Save as“ слобода укинута
симболичким дугом телесности. Само Тађу, презиме му у згради не знамо.
Херметичност аутистична самој себи. Последњи ко га је знао, одавно је умро.
„Ја сада умирем“, рече он, Никога нема.

„Да ли је то срећна околност? Живи у поткровљу, па му је згодно
Свакако отвара врата мноштву спекулација.“
да овде, на другом спрату, направи паузу.
Беше лако превазићи Кад нема лифта.
манифестне видове експресивности?
У ишчекиваном часу, наравно. Понекад стоји ту сатима.
Прича се да од II св. рата није желео да прозбори немачки,
Умножава личност
и држи делове у њиховим не знам да ли је то истина, кад сам ја поодрасла,
реалним и идеалним релацијама. већ се повукао у своју рупу.
А с чим да се упореди аритметика Каже ми бака, 46-те, кад су се таман сви помирили и намирили,
као латентно својство тела? он, за кога се веровало да је одавно отишао Химмелwегом,
„Ја умирем“, рече, ни од куда се појавио, само уз папир да је из Дахауа.

„Да ли то умножава личност, Судило се и спорило.
или је моја свест епифеномен?
Зашто ми се чини Прво су му одрицали идентитет, јер је полагао право на наше станове,
да живим два живота: а није ни личио на себе. Где то има? Још без папира!
један порицани и други – немогући?“
Одвезаше му кравату, Кад је то оповргао, замало није у градском парламенту,
пораз његове путености, само због нашег случаја, изгласан закон који би нас заштитио.
осећај самосталности и простоте,
преузеше контролу над његовом личношћу. Да, био је Пољак и хомосексуалац.
46 47
А и сад је Пољак. НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ

Можете ли да верујете?
У доба Трећег рајха имао је 17 година, па не знам
да ли се већ декларисао, мислим спрам сексуалности, Крај дана
али је право чудо, права срећа да је преживео Холокауст.
Сваке ноћи смрт улази у станове спавача;
И тако су га сместили у поткровље. Пролази кроз ходник, кроз кујну, кроз дневну собу кроз коју
Прича се да је фотофобичан и да зато иде у шетњу само ноћу. Од радног стола до софе, па онда назад корача;
Ко би га знао... Дотиче отворен роман, поштанске марке на броју.
Тек да знате, да се не секирате што ћутке стоји пред вашим вратима.

Потом затеже столњак; плинске вентиле који цуре
Само гласно удише. Заврће; скида сувишну рупу са опасача;
Ето, права је срећа да је преживео тај Холокауст На шаховској плочи поравнава фигуре
И под фотељом налази изгубљеног скакача.
„Не секирајте се, госпођо“, кратко одговори.
„Све је јасно.
И мени је драго због Холокауста.“
Фестивал пива у Улици маршала Бирјузова
Станујући у Улици маршала Бирјузова,

Имао сам утисак да је центар Београда
Тачно у мојој спаваћој соби.
Живео сам мирно и једнолично:
Данима никуда не излазим,
Драган Радованчевић (1979), рођен у Сремској Митровици. Не занимају ме чари престонице,
Године 2006. објавио књигу песама “Клатно се боји летења” Позориште и књижевна дешавања.
као добитиник награде Млади Дис (Чачак). Године 2007. до- Само лежим, читам и пијем пиво.
битник Бранкове награде Друштва књижевника Војводине
за најбољу прву књигу поезије на српском језику у 2006. Го- Када устанем из кревета
дине 2009. добитник стипендије Milo Dor – KulturKontakt И закорачим према кухињи или клозету,
Austrija. На XXIV Међународном Фестивалу Виленица Чини ми се да идем ка провинцији.
2009. (Словенија) добитник награде Централно-европске
Иницијативе за роман у рукопису. Сарадник “The Wolf Poetry
Magazine” из Лондона. Објављивао у бечким, лондонским, бугарским и другим
магазинима, као и у књижевној периодици и дневним листовима у Србији.
48 49
Бенове етиде НЕВЕНА БУДИМИР

После је људе виђао
И изван мртвачнице Трампа
Онако како их је малопре саставио.
Кости на истим местима, Осмех и слобода
Исте сплетове мишића. За суморне мисли
Клупко канапа и тачку Б
Није било тајни рођења
Ни детињства, ни развоја До које се не може стићи
Људи су силазили довршени Погледе који траже
Са столова за сецирање. Три боре
И позу Роденовог мислиоца
На крају дана чинило му се Сунчев камен за један трен
Да Бог оставља превише нацрта,
Превише планова стварања, За оданост Брута
Остатака, фрагмената, бележака, И стрпљење Орфеја
Тих издајничких увида. Тражио је нове перспективе,
Неиспитана анатомска решења, Никада нисам знала да тргујем.
Није могао да говори о музици, Непредвиђена у шестом дану стварања
Ноктурна није могао да образложи; (зато је Шопен у Енглеску
Клавијатура му је послужила Путовао са три клавира,
Као подлога за сецирање Глува кучка
Pleyel, Erard, Broadwood);
Шопенове руке,
Његових танких прстију. И Шопен излази из мртвачнице Размећеш се са мном
Када је почињао, лежали су Потамнео од умора и близине смрти. Ко да овакве попут мене
На e, fis, gis, h, c. Тих, једва приметан, готово сенка, Стално срећеш.
Не баш говорљив, слаб љубавник; Као да ћу увек бити ту и чекати
Састављен из неког другог разлога,
Из артистичког убеђења; Да ме за свилен гајтан цимнеш
Беновом малом руком. Дохватиш и у мени се изгубиш на тренутак
Бахатиш се и здраво за готово узимаш ме
Ја баш и нисам слатко што се пред госте износи
Као права кучка олизала сам све своје ране
Никола Живановић (1979) рођен је у Крагујевцу. Апсолвент
је опште књижевности и теорије књижевности на филолош- Нећу ја баш тако лако да подвијем реп.
ком факултету у Бегораду. Објавио је збирке песама Алеја Лајем и гризем чим нањушим страх
часовника (1998, са Александром Шаранцем), Нарцисове А ти се препаднеш зачас.
Љубавне песме (1999) и Астапово (2009). Живи у Београду. Може се десити
Душо
На зуб да те узмем.
50 51
ЉИЉАНА ЈОВАНОВИЋ
Понекад свратим на кафу

код две ја
(у паузи изучавања
Конци у рукама
напредних технологија маме).
Пустим омчу Механизам је покварен,

Да млатара али плачем програмирано.
И ова љуштура која ме спречава,

Закачи се понекад
ја сам она.
За некога
плоха се тела огледа
Сабира ми дах на екрану бестежинског простора
у коме живи сама
Без кога остајем често.
медијска утвара
утроба са семенкама, зелена,

смеђа и црвена, капље
врело - није видљиво у одразу
поузданог треперења
напиње се стерилна рефлексија

(снажније од заробљеног коња)
да одржи ледени шоу-програм
Невена Будимир (1980, Косовска Митровица) дипломира-
ла је на групи за шпански језик и хиспанске књижевности
Филолошког факултета у Београду. Била је полазник шко- на менију масовне културе је:
ле креативног писања Марије Кнежевић. Објављивала је у
Књижевном листу,УРБ-у, Трећем Тргу, ПроФемини, пољском јевтини рециклирани нарцизам
часопису Pobocza. Прву књигу песама под називом Мала
Стопала објавила је 2009 године издавачка кућа Трећи Трг. да ли си гладна?
Живи и пише у Београду.
52 53
сви претерују у
* * * * *
лучењу адреналина.
рат је објављен
херој на магарцу,
у мравињаку бинарних сигнала.
хероина на спееду
након очекиване тишине,
и њихово мутирано дете рат
идеолошка машинерија се престројила
одлазе на годишњи одмор:
у прегледнију и, признаћете, јебозовнију позу.
пун пансион у хотелу сукоба цивилизација
мит затурених писама,
омогућио им је
одбеглих војника,
да обиђу важна историјска места
неверних љубавница,
и пробају локалне специјалитете.
сексуално преносивих болести
некоме се рат догађа на кабловској.
и којечега
када се боље размисли,
је нагло ревитализован.
све се догађа на кабловској.
нема места за празан простор,
осим поузданог нестајања - то искусите сами.
простор је затрпан
гајбама пива
и сандуцима муниције.
избаците блудне пичке, сексуалне робиње

Љиљана Јовановић (1980, Панчево) дипломирала је
и запушите им вриштаве губице. андрагогију у Београду. Објавила песме у антологији Руко-
писи, часопису ПроФемина, антологији Дискурзивна тела
степениште снова затекло се поезије, пољским часописима Портрет и Побоцза. Од 2002.
учествује у раду АЖИН-ове школе за поезију и теорију коју
на знојавом лустеру води Дубравка Ђурић. Прва књига, Технологија маме (Ма-
тица српска, Прва књига, 2008, Нови Сад) ушла је у најужи
избор за Бранкову награду. Живи у Београду.
54 55
МИРЈАНА СИМОВИЋ
Мононуклеоза - болест пољупца
У име народа
Диктатор
тринаест јорганских дугмади
једанаест прибора за јело
девет маљица
седам прљавих плочица Ај-ај има огромне очи
пет познаника и три фетуса
има издужен и истањен прст
овај брак се заводи
овај брак је проглашен њиме ишчепркава инсекте и ларве из стабла
мужем и женом
Његови људолики суседи са Мадагаскара
Честитам потпишите се
Честитам пољубите се верују да када
У име народа
тринаест јорганских дугмади ај-ај
једанаест прибора за јело
испружи ка некоме
девет пилулица
седам прљавих плочица свој средњи прст
пет познаника и троје деце
овај брак се разводи који изгледа
као исушен прут

Правни лек
исправно се гута споразумно
тај неко ће убрзо умрети
Чист организам
савршен метаболизам у најгорим мукама
Прво поделите парне ствари
Честитам пољубите се
Честитам пољубите се
56 57
МАЈА СОЛАР
Мат
Нечија жена
Мат црно брунирана
светлосиво хромирана simone de beauvoir је жена jean-paul
sartrea
од нерђајућег челика крастава жаба је жена принца
(у мраку светлуцава одаје свој положај) снаха.змија је жена дрвосече, доброг дрвосече којему је све опроштено
чим се покаје
великог калибра
tess gallagher je жена raymond carvera
са фиксним предњим и задњим нишаном djamila boupacha је жена алжирске слободе
медуза ФЛНа
дефлорисана пивском флашом француских војника, свако има
кратке цеви своје слабости, па и Господа, а девојчице су погане
и развратне
толико развратне и толико развратно криве за навођење на разврат
потпуно луда истина сарадница у настави је жена факултета и свих његових логичкости
и правила
дубравка ђурић је жена мишка шуваковића
испаљује зрно велике пробојне моћи
јасна мањулов је жена слободана тишме
шољица је жена од чаја и кафе
партија је жена политичара
гитара је мазна жена музичара
равно у весела плачљива кишобран колица жена је нечија жена
њено име се догађа у поретку означеног
vandana shiva је жена екофеминистичког бунта

ехо је нарцисова жена двојник, мало погрешна
феноменологија духа је хегелова жена
иако се не зна у којој улици живи где оставља лимунове флеке
Мирјана Симовић рођена је у октобру 1980. године.
јер ниједна улица не носи име филозофа већ само књижевника и осталих
Објављивала је у Рукописима, Трећем тргу, Балканском књи-
жевном гласнику, Часопису Књижевне групе крагујевачке, народних хероја, жена живи
на сајту Метафора и другде. Добитник је друге награде за у републици ратника јебача хероја
поезију на конкурсу Улазница у Зрењанину 2007. године. На мултипликација је жена разума репродукција је жена бога
40. Фестивалу поезије младих у Врбасу 2008. године жири јој србица је жена варварогенија децивилизатора
је доделио прву награду. Књиге поезије: Плочници (1999), ТВ србија је жена која увек умре млада и привиђа се као
Природа (2009). ксенија преподобна великомученица
58 59
као и све мртве драге на пример минимализам зачина

она није крива
криви су они који су живи мање је више постаје мантра онда када зјапим у нашем
свиленом простору
толико чекања и толико
хмм кажем нашем иако није баш наш, али ето баш у
пожутелости
том простору где приковани смо варварством папира,књига,корица,скрипти,
истргнутих ћелија јетре
одета је сванова утрипована љубав миријадама томова
гала је жена муза пола елијара и салвадора далија kathy ацкер и ја
крава музара набрекла стимулација разравнотежене безданом слова
мајчинска фигурина за шмрљаве геније ми некада нисмо имале шта ни да једемо да платимо станарину
шејла шехабовић је жена која не жели да буде поетеса струју воду и све што
силвија плат је жена теда хјуза, преславна мртва драга се треба плаћати
са главом у рерни
наше мање је више маршута слова ми смо опкољене графичким издисајима
реклама је жена задовољства и среће, чистог и белог
недостаје ми минимализам биљке у соби
све мирише
и с лакоћом је волела бих да гајимо у великој шареној саксији разна зеленила као босиљак
игла је жена шиваћег строја за крезубе дане менту
капиталистичке мреже матичњак жалфију першун
из које ниједна жена.риба, жена.сирена не може измигољити и да сваки пут када кухамо уберемо свеже листове минималистичке
суштина је жена привиђања, увек прошла стабљике и
беоњача је жена метафизике светлости листове програм уметничког фестивала који је
одгојена у љубави од вредних родитеља, радника и домаћице
изгледа био и феминистичи је ужасно занимљив! вагинини монолози
детињство пуно искричавих недостатака
вагинина радионица за активистице из БХ и регије позиција жена у
који лете
лу андреас саломе је жена фасцинација рилкеова фројдова ничеова умјетности у западној европи
на вјешалима есмералда, стереотипна лепота у загрљају ружноће минимализам је аналоган у свим уметностима и
принцеза и звер изражавањима у архитектури :::: јединство простора површине и структуре
да је бар писмо убило зграду врве имена биљки
компјутер угостио лакрдију еротских правила овешалих око приче о минимал арт-у
језик избрисао вечно друго изведба вагининих монолога
ева баховец је жена младена долара
мање је више рекао је mies van der rohe баш би било добро
јудита шалго је жена зорана мирковића
стављати у јело биљке које гајимо у нашој соби терористкиње у
жена без означитељског слова
не постоји уметности, као kathy acker и ја, жуде за неспутаношћу у нервозним страстима
и није крива наше горљиво више никада не жели бити мање
што је њена прва идентификација у биографијама мада уопште ништа не желимо
то да је нечија жена да примимо
ми нисмо приматељице ми смо даватељке умирања свих врста
60 61
сотерологија кључала сам

превирала
јутрос од пола шест унезверила
не бих се пробудила да ме није спасио упишкила се од страха
зелени чај ознојала се у црвеном џемперу
испљувала очњаке који су ми испали
покушала сам да спасим свињу помамила се
од кољача распалила
пришла човеку и жени узела нож
објаснила им да сам веган и убадала СВИЊУ
и шта то значи урлала
колико лоше карме гутала
ће навући због размене енергије прождирала тек умртвљено месо
објаснила им то преко процеса ентропије и негентропије
цртала им Шредингерову једначину !!!!!! спасила се спасила спасила спасила !!!!!!
помолила се за њих (без Великог Њега)
погледала у њихове наталне карте
видела месечеве чворове у осмој кући
опет их молила да то не раде
плакала
Маја Солар (1980, Загреб) мастерирала је филозофију на Фи-
кричала лозофском факултету у Новом Саду. На истој катедри ради
сквичала је свиња као асистенткиња. Чланица је клуба студената и студенткиња
филозофије Герусија, школе поезије коју води Дубрав-
куцала сам смс полицији ка Ђурић – АЖИН (Асоцијација за женску иницијативу)
али нису дошли да спасе и поетско-политичког театра Поетске рупе. Ауторка је и
учесница перформерско-поетског програма ЛИЛИТирање
стромоглавила сам се у очај (извођење поезије песникиња). Објавила је збирку поезије
крв је прскала на све стране Макулалалалатура (2008) за коју је добила Бранкову награду (2009). Живи у
Новом Саду.
62 63
ВЛАДИМИР СТОЈНИЋ Дечак на слици Claude Monet-a Un Coin d’appartement iz 1875.
Стојиш као на граници

Кап смоле из угажених листова нане. између рађања речи
Крвоток земље и кости од угља. и умирања предмета.
Бревијаријум је сачувао лажи -
Стојиш нем као слика
загреби ноктом квргаву земљу под табанима кроз коју гледаш
и погледај: Сеобе ветрова и магле, и која те везује са светом
државе жаба и инсеката, и одваја од њега у исто време.
Не знаш да исто тако
мапе провидних свемира и ко зна шта још. пуцкетају кости
Стојиш у полумраку собе
А снови тињају посејани у наследнике. на паркету који пуцкета и зарђало гвожђе
Али да ли ће стићи до градских поткровља? и гледаш бујање врта негде доле, дубоко у тресету.
Ући у прашњаве дане хербаријума кроз отворена врата.
Сакупљаш тишину
где миришу остаци руже и црвоточина са старог стола
у дубоком сумраку собе? китњастог лустера
Да ли ће изаћи из очију пре капака? са сивих завеса и драперија.
Грање и лишће се нагнуло у собу.

Зелено улази у сиво.
Разбијени излози
А ти, ти си закључао тишину
дубоко у себи.
Разбијени су излози. Спуштена оштрица ваздуха. Држаћеш је тамо
Позоришна завеса. Рампа што је ампутирала док јој не израсту крила.
непотребне делове. Први хладан дан у години.
Време је та магма остављена на киши. Премало
Владимир Стојнић је рођен 1980. године у Београду. Ди-
времена да утиснеш знак. Личну карту. Доказ. пломирао је на Правном факултету у Београду 2005. годи-
Крвну слику. Црно на бело. Сакупљач крхотина. не. Поезију, кратке приче и књижевне приказе објављивао
Али излози су стварно разбијени. Не прескачући је у бројним домаћим књижевним часописима, дневним ли-
мрвице стакла. Босоноги су угазили. У бетон града. стовима и зборницима. Песме су му преведене на пољски и
Висе им цене и декларације. Упутства о прању. француски језик. Добитник је награде Млади Дис за најбољи
необјављени песнички рукопис у 2008. години. Објавио је
У очима закључани лавиринти. Закључане капије
збирку песама Време се завршило (Градска библиотека Вла-
града. Добро утабаним путевима. У пресецима. дислав Петковић Дис, Чачак, 2008). Преводи поезију са енглеског језика и
Тамо где је историја проливала млеко. Бежимо. уређује поетски блог Јуродиви и електронски часопис за савремену поезију
Ходницима шупљих костију. Без путоказа. Напамет. Агон. Живи у Земуну.
64 65
ТАМАРА ШУШКИЋ уздржана и колористична. сада са чепицима у ушима
потражити рупицу. пронађите надражај споља. Унутра. Споља.

унутрашњост обложена кактусом.
[1] увек кактусичасти излази.
увек се ради о вртоглавом раскораку између гледања и додиривања.
покушаћу да је деформишем у слици
синтетичка музика лелујава поприма изглед гајтана на поду лежи мирно кључаоница даје освежавајуће кадрове. никад присутне у породичним албумима.
((она је изгубила памћење у холиводу. она никад неће стићи у холивуд))
гурни љуљашку, затреси вртешку
све мање васпитана, све мање невина, све мање будна да слуша добре разлоге за
довољно тужна и довољно весела самокажњавање. Самокажњавање је природно.
довољно мртва - умртврљена и довољно жива - оживљена
окрутни садиста у кога има потпуно поверење да је покреће с п о р о. и сипа ми лекове
виљушка на левој у чај. лекови на даљински управљач у његовим бизонским рукама у ишчекивању
кашика и нож на десној привременог или трајног хаппy енда.
велики режисер и истрошена звезда трећег рајха, Фасбиндер и Вероница Вос.
усисане мрвице ја сам усисана велики сликар и девојчица под именом Безимена, Гоген и стидне длачице у кутији.
она отпочиње исувише нагло њену ла-ла песму. кафене тетке климају главом у знак Она не зна од кад, не зна ко.
неодобравања. кафене тетке са уграђеним течама
нешто ће променити боју. плава је црвенија од жуте Она бира Амнезију.
виљушка у десној нож у левој
остати заувек у набубрелој секунди која претходи
у тој топлој секунди. у кувању искувавању закувавању [4]
доручкује још увек топао компот од незрелих воћки.
где идеш?
шта је за вас доручак? у море
где си ти умислила да идеш?
уздржана и колористична
утрљавамо сапун
колико ћу дуго морати да држим овај голубарник у устима
уздржана и колористична сунце нам обасјава кауч
тог дана си се сунчао
осећа да нема времена. да ли ће стићи у последњој секунди? ја сам ти блокирала сунце
да ли је постигнуто одговарајуће убрзање, сагласност дисања? шта још?
твоје укочено лице на њему се одигравао плес
ћоскови. ћумези. храмови. кутак за глуве телефоне и ограничене и гозба
о т е г н у те ко р а к е и о т е г н у т е к а п к е. наизменицно
- када?
66 67
- сутра тако је, били смо у пећини

Али то је била шпиља
овде се види твоја уобразиља
лепо се види и шта још хоћеш
овде се види твоја сенилност хтела си да их пресликаш

лепо се види
ту текстуру и тај колор и ту изванживотну
ти саму себе штипаш ликовност (лавова)
а ти?
али не може
у непознатом граду али ти си мислила да
у непознатој долини може
на непознатој кули
и због тога дивљаш
у дебелом хладу
свршио си тихо хтела си да их пресликаш
али не можеш
примаш букете са датумима и пореклом
твоја туфнаста је сад замењена хавајском
вратићу се! призорима из оствског зивота
а сад си нас расплакала догадјај се претворио у

као што то често радиш жгољаву кућну палму
(патетично-животна ствар) аутобуси су ми бежали испред носа
хтела си да ми ишчупаш руку тражила му је паре за ноћни аутобус
ти си кућна биљка он јој је купио карту
дух кућне биљке али она је седела у крилу другог мушкарца
сва црвена у лицу И добро је изгледао на стенама

и још црвенија сунчао се дуго и упорно
на осунчаном степеништу стомак јој је био изгребан од

тако је топло храпавог плићака
замишљамо травњак са неправилно
распоредјеним прскалицама два дана после тога
носила је пундју на сред главе
твоја мокра кошуља је цветна
дивљина после тога коса јој је била као вуна
твоја мокра кошуља мислила сам да ћу умрети сама

твоја лепршава кошуља (онда сам срела Сема
68 69
возио је бицикл око фонтане у леденој дворани топли таласи

ја сам држала мртвог зеца) топли таласи претходе гибању трупа

променио си се камиони који господаре су само последица једне трауме
често сам те замисљао саму за трпезаријским
столом пола тебе и протеза

једеш увек са шаком у устима

једеш тешку храну плакала је дуго и без суза

понекад ти је око изгубљено мој је аутопортрет мајмунски

дебели теписи и предмети од стакла сад кад си ћелава
не волим те више
пси се ваљају сад кад си ћелава
око тебе
у загрљају монументалног тате
на дебелим теписима
руше предмете од стакла све тате тате од песка
руше твоје предмете од стакла
руше твоје онај који је најмање то
после тога њена коса је била као вуна :: справа за вежбање дисциплине
ја сам свака
од 18 до 80 крдо које ме је изјахало
soap/autobiographical/porno/
western/confessional/film school/high
school/bedroom/docu-drama/ action-
Тамара Шушкић, рођена 1981. у Београду. Објавила две књи-
adventure/how-to/kung-fu/true crime/
romance ге: Слика једне слагалице (Матица српска, 2001) и Private
show (Народна књига, 2005). Коауторка зборника поезије и
и/али нико није смео да проговори аутопоетика нове генерације песникиња Дискурзивна тела
док је пунио тишину тупим ударцима поезије која је настала као резултат рада песничко-теоријске
школе при Асоцијацији за женску иницијативу (АЖИН,
Београд, 2004). Уврштена у антологију савремене поезије
[5] Трагом рода смисао ангажовања, ДЕВЕ, 2006. Са ауторкама
Аном Сеферовиц и Тањом Марковиц написала драму Дискретне жене, деко-
разапет ративно дете, данска дога (Сцена, Нови Сад, 2008. и Нова драма www.нова-
само раскречен драма.орг) и Пловидба (пројекат Недеља нове драме као део пратећег програма

Стеријиног позорја, Београд – Словенија). Објављивала у часописима ПроФе-
сад је на тебе ред
мина, Књижевни магазин, Поља, Трећи трг, Књижевне новине, Северни бункер
(Србија), Портрет, Побоцза (Пољска), Апокалипса (Словенија) итд.
70 71
УРОШ КОТЛАЈИЋ Језебел
нешто није у реду са његовим грлом

(пије дуго, врућ чај, за црвеним
ерос угланцаним шанком јазз бара;
пелинковац, у танкој дугуљастој чаши
разгледнице на гомили, старе хартије & путописи
поред његових жутих дугуљастих прстију)
да ли сребрна шума има краја?
у широкој дневној соби харија халера у лас вегасу
доћи ћу, и сешћу у наслоњачу
дугачке љубичасте завесе падају до пода
и дуго ћу бити свестан себе, као субјекта
на столу је црвена ваза из шпаније & глатке порцеланске домине
даље... (глас са траке)
у кухињи простране и чисте површине доминирају
узалуд седим у наслоњачи поред прозора
атмосфером строге учењачке занесености
ништа се неће померити без покрета мојих мишића
у светло плавим и ванила бојама плочице облака (& колекција
(покрети првог покретача)
амазонских лептира у сребрној витрини у предсобљу)
она је коначни глас, заваљена у фотељу (такође) са
зраче сведеношћу и бистрином
зеленим наслоном и црвеним држачима за руке
она се не огледа на лицима других
она познаје себе, пије
лулу док све око њених рамена савршено функционише
док све не почне, да се отргне
са очима крупним и уморним од алкохола кануима приче
& летњиковаца роштиљу језика
хипертрофије уста
јурцање аутомобилима кроз тунеле & улице она је врло млада и одмах
на малој бензинској пумпи схвата изненада, крени, имамо аутобус за пет минута
да је ћерка продавца једна њена бивша дружбеница ћао, народе
кроз широке & беле улице марсеја ћао (одговарају)
а онда кораком, по усијаном црвеном асфалту
доле до обале
зелене провинције алги по куковима
жар у снегу Урош Котлајић, ро-ђен 1982. у Београду. Апсолвент фило-
зглобови њених ногу тако изненада омекшали зофије. Објавио зби-рку песама Ирис (Трећи трг, 2008).
од љубави
прошаптала је, на шпанском
поред њеног свиленог и белог увета
поред пилића, младих и напето распетих крила
72 73
МАРИЈА РАКИЋ-ШАРАНАЦ Град
Положила је матуру
V&A тог петнаестог јуна
Сијало је сунце на прозорима градских кућа
Ту на клупи у V&A Музеју и вреле капљице зноја сливале су се
цртала је гипсану копију Микеланђеловог Давида. низ језике уличних паса
Букве су правиле хладовину
Предано. Улазећи му у мисли,
онима који су унапред резервисали
као да плови мирисом воде своје место на клупи са наслоном
у хотелском базену. поред неког ратног хероја на чијој је бисти написан
Да им измери дубину. непристојан графит
Да им додирне кружне таласе и одреди старост. Аутомобили су стајали на затвореним семафорима
Пружале су се линије и ширила се светлост. И сенке. њишући своја изгребана тела
у ритму најновијег летњег хита
И жамор радозналих странаца,
Пролазници су отверених очију
уздаси, дивљења, збрка времена,
иза тамних стакала сањали некакав тропски сан
казаљке на сату што журе према затварању. талас мора, блистав и чист
Мора да постоји нека пречица што води до излаза. спакован у кофер
Између главе и ногу, да у суботу увече у њега потону док пале цигарету
преко вратне жиле и грудног коша, симулирајући задовољство због бекства
десног кажипрста и стомака и стида и колена. са усијаног асфалта
Четири стране света у себе су сакриле дашак летњег ветра
Нека скривена стаза
Ја сам склупчан седео на истоку
уроњена у тело. и чекао лимунаду
Неки промакли траг, са доста шећера да њоме освежим три жуте руже
подземна железница што ће за петнаестак минута помиловати
у којој сви читају мапе уместо књига. њен прћаст нос и тридесет и две пеге
Неки залутали путоказ кад помути призор врелине убрзаним откуцајима
свог срца
што води на површину.
о коме сања сваки корак града
Неки даблдекер што вози на станицу Викторија и ћутаћемо знојавих дланова
заборављене као кишобран док тишина између нас не проговори
и враћа у хотелску собу. звуком усамљеног таксија што је приспео на тротоар
Рестаурацији сна. испред знака за забрањено паркирање
(Из циклуса Лондон, Поља, Год. 53, бр. 449 (јан-феб. 2008), стр. 23) (из књиге Обе стране света, Културни центар, Врбас, 2008)
74 75
После кише разговарајући тако незаинтересовано,

толико одсутно,
Синоћ смо били у позоришту. уствари стварали скице за нове слике, за нове приче...
Покисли и ја. А да уђеш на пола сата?
Није нам се свидела представа. А пас?
Покисли је све време дремао. Може и он. На застор поред пећи.
По изласку из сале ћутали смо. И шоља чаја?
Хтела сам да чујем његов коментар. И шоља чаја.
Он је рекао – можда неки други пут. Гледали смо у једну скицу коју ми је Покисли послао из Париза. Давно.
Ухватио ме је за руку. И ћутали.
Били смо сами у целом граду. Пас је лизао моју руку. Покислом је било смешно.
Нас двоје. То само значи да му се свиђаш. Много.
И један пас ког је Покисли оставио на билетарници пре почетка представе. Морам да оперем руке.
Свиђа ми се његов поводац, било је све што сам могла да кажем. Док су млазеви воде текли из славине на моје руке,
Отпратићу те до куће. на моје лице, Покисли је довикунуо:
После толико година, бројних изложби у целом свету, Чини ли ти се да је бесмислен?
различитих девојака, Пас?
после мојих неуспелих покушаја да будем срећна... Живот.
Покисли и ја нисмо имали ништа. Понекад.
Мени стално. Као она представа.
Ништа да кажемо. Ништа да пружимо.
Затворила сам воду и пустила Покисловог пса да ми лиже врхове прстију.
Ништа због чега би се радовали.
Ништа што нас је чинило срећним.
(из књиге Антикварница на крају града, Повеља, Краљево, 2005)
Била је ту још вера у чуда
која је понекад врховима прстију додиривала наше слепоочнице
док смо спавали. Али...
Отпратићу те до куће, било је све што је Покисли могао да ми каже. Марија Ракић-Шаранац (1982, Крагујевац), пише поезију
И ти разговори о михољском лету, и преводи са енглеског. Објавила је три збирке поезије:
Наличје мене (2001), Антикварница на крају града (2005),
о томе да ли ће већ следеће недеље почети киша, која је освојила награду „Аладин Лукач“ за 2006. годину, а
када путујем за Лондон, када путује за Лион, добитница је и прве награде на 39. Фестивалу поезије младих
у Врбасу, где јој је штампана збирка Обе стране света (2008).
па после Лиона назад у Париз, где ће оставити свог новог пса... Живи и ради у Крагујевцу.
имали су смисла само зато што смо,
76 77
НАДИЈА РЕБРОЊА
Проклетство
Нероново бдење
„Да ли је патити исто што и немати мастила?”,
Испред мене
рече у мени пјесник.
У долини
Горјела је ватра од уличних свјетиљки
„Да ли је мастило исто што и крв?”,
По брдима попадао жар.
рече у мени војник.
Иза мене
„Да ли је крв исто што и вино?”,
У тек угаслој логорској ватри
рече у мени мистик.
Узаврио је космос.
„Не знам”, рекох ја,
Негдје у граду
„Али само се мастилом опијам.”
Отвориле су се
Гласачке кутије.
Кроз ноћ
Присјећам се
Како звучи
Davis Miles.
Надија Реброња (1982) је оријенталисткиња и магистарка
књижевних наука. Магистрирала је на Филозофском фа-
Испред куће, испод брезе, култету у Новом Саду са радом на тему Религијски подтекст
Док пили смо кахву романа Дервиш и смрт Меше Селимовића. Докторанткиња
је науке о књижевности на истом факултету. Поезију, про-
Она тачка што расте из даљине зу, есеје, књижевну критику и преводе поезије са турског,
османлијског и руског језика објављивала је у књижевној пе-
Можда нам друмом носи
риодици у Србији, БиХ, Црној Гори и Хрватској. Добитник
Ожутјела нека писма.
је награде за најбољи есеј манифестације Слово са Лима у Пријепољу у Србији
Можда по нашу дјевојку
(2007), друге награде Фестивала поезије младих у Врбасу у Србији (2008), треће
Долазе просци. награде за младе песнике Ратковићевих вечери поезије у Бијелом Пољу у Црној
Можда од куће креће Гори (2009). Освојила је и друго место на слем такмичењу Фестивала Понтес на
Некоме џеназа. Крку у Хрватској (2007). Објавила је књигу поезије Плес морима (Нови Пазар,
2008) за коју је добила награду Аладин Лукач за најбољу књигу поезије аутора
Она тачка што блиједи у даљини до 27 година са простора бивше Југославије. Песме из те збирке су превођене
Можда је био вјетар на турски и енглески језик. Ради као асистенткиња на предметима Савремена
Што не донесе олују. књижевност јужнословенских народа и Креативно писање на Државном уни-
верзитету у Новом Пазару.
78 79
НАТАЛИЈА Ж. ЖИВКОВИЋ Наука о улици
Мајстор улице на коловозу

изводи захват с бедром у вису
Чудо око чела везао траку невидљивости

кроз завесу вирим
У шуми Пањскога Кожа
сретох Јежиног Јежа да учим
Он има бодље и носи печурке
мени је врло леп трепавицом пробушио зид зграде прекопута
станари наелектрисаних власи истрчавају вриштећи
Отада увек га носим
у аорти свог срца скакућу
низ степенице
Повремено, ипак га ишчупам као пинг понг
лоптице
да се не ушушка превише
фокусираним погледом Мајстор маглу раздањује
Ставим га тада пред себе
кондензује је у вакуум трансформише
и кажем:
- Певај таблицу множења! сваког јутра
И ударам гудалом такт сузим зенице удове разгибавам
по клавиру и нотном папиру пред прозорским стаклом се ломим
покрете подражавам
и траци погледа оштрим ивицу
После га ставим на троножац
са разних страна прескачем набошћу улицу
с пажњом на чачкалицу
с опрезом
као кад се прескаче ватра
Затим седнем пред њега Писци јуре читаоце

о песнице ослоним главу
Писци јуре читаоце
Гледам га Читаоци беже кроз ходник
Гледа и он мене а писци – за њима!
Читаоци се спусте лифтом
Гледамо се и чудимо се а писци низ степенице трчећке
Брадати писци јуре

голобраде читаоце са
80 81
качкетима натрашке окренутим БОЈАН САВИЋ ОСТОЈИЋ

Кличу:
- Будите читаоци!
реч у ветар
Читалац кроз бару
Писац за њим
време је да добијем натраг
Маше збирком приповедака
укориченом спиралом рите које сам – рећи ћете с правом –
на све четири стране разбацао сâм
Ушли младићи и девојке
у некакав хол веома је дрско што вам се за испружене руке
Писци туда редом пролазе
Дискове с PDF верзијом проносе мој несебични дар случајно закачио
Рецитују линкове
откуд вам помисао да их се лишавам заувек
Читаоци у кафићу њихова бесмисленост ми је и даље преко потребна
Писци за суседним столом
јесам ли викао да ми је дозлогрдила?
Мрмљају док читају пићовник
шаљу сублиминалне поруке повлачим реч, и онако сам говорио у ветар
Читаоци воде љубав било би глупо – иако жудим – да вас молим

Писци ни тад не одустају за свако парче понаособ
знам да вам у тој гужви нисам издавао реверсе
И даље пишу, пишу
пишу, пишу не знам коме је шта допало
до касно у ноћ напослетку

нисам се вама заветовао, већ ветру
Наталија Ж. Живковић (Београд, 1982.) ствара у три
књижевна рода, као и мултимедијално. Поезију објављује у ветру кога, овако наг, осећам
књижевним часописима и зборницима. како врло разговетно и недвосмислено
Објавила електронски роман за тинејџере “Путујуће по- изриче ултиматум костима
зориште Генијалци”. Комад “Смрт и живот Александра
Пушкина” изведен у Руском дому, Београд. Више пута била
финалисткиња ex-Yu фестивала младих песника (у Зајечару; костима што му све тише,
и у Врбасу). 2009, рукопис поезије у најужем избору на кон- све неубедљивије, одвраћају
курсима “ Млади Дис”, Чачак и “Првенац”, СКЦ Крагујевац;
како „још није куцнуо час
а затим рукопис добија награду за младе ауторе на 39. Ратковићевим вечери-
ма поезије у Бијелом Пољу. У припреми је књига поезије „У аорти мог срца“ у у камен да се претворим“
издању фестивала „Ратковићеве вечери поезије“.
82 83
поштеда
тропуће
зар си заборавио: онај ко не зна истину

не може да слаже када овај коњ буде стао
нећемо дизати кућу

да си се само те поштеде сетио
пре него што си се -
раседлаћемо га. бисаге
животом, који је у тебе ненајављен,
испросипати. ошинути
чак незаинтересован, ступио,
животом, који ће из тебе, с истим нехајем недужника и поћи

за првим мамцем, празних руку
кришом искорачити, на три стране
- тако брзоплето заклео...
само: шта је залог поштеђеном истине?

да погодим:
„живот“? Бојан Савић Остојић рођен је у Београду 1983. Дипломи-
рао је 2007. године на Филолошком факултету у Београду, на
катедри за француски језик и књижевност. Мастер студије
само? из компаративне књижевности завршио у Ници. Објавио је
поему Стварање истине (СКЦ Крагујевац, 2003). Преводи
са француског језика (Жерар-Жорж Лемер: Кафка, Цлио,
2007). Поезију, прозу и преводе је објављивао у периодици.
Коуредник је Агона, електронског часописа за савремену
поезију (www.agoncasopis.com) и Јуродивог блога (jurodivi.blogspot.com).
84 85
АЛЕКСАНДАР СЕМАКИН Пагани одбацују безгрешног бога
Да смо кротки
Магла пред јутрима силним
То знали смо и до сад
Затварам очи
Надолази магла
Уморни телима
Под прозором што су давна пала у боју
љубавници за себичне идеале
Завађени са светом Слика
У греху пути
Апологете ноћи Чудни неки видици
шећу парковима блуда и предасима блудним
описују нас
О празнику неверника
Сестре мрака Нашим очима речено пагани одбацују безгрешног бога
на трпези невиних дечака
Као да и сада збориш Али сада смо опет дух
Звезде се постројавају на старословенском И наша ће смислена зачећа
у сазвежђе воајера Кажеш путешествија
обуздати стихије
и већ смо тамо
Непарано предвечерје
Распарано поменом Распећа Међу нејаким стаблима Довољно горде да нас одбаце
презрелих сунцокрета непостојане сенке
Неко ће ухваћен у замку На паорском друму
прегристи сопствену ногу што води у јесен Ове вечери су
Неко ће отићи скромне и просвећене
Зањишу се тополе
којих нема А ми изнемогли и кротки
Шта све у ово мало микрокозма
не прекрива магла Огледамо се у јутру
прворођеног дана Александар Семакин је рођен 1983. године у Врбасу. Ди-
Свега што смо могли пломирао је на катедри за међународне послове, Факулте-
нема та политичких наука у Београду. Објавио је збирку поезије
„Калемар“ 2007. године (награда Ристо Ратковић за младе
Најпосле на тој слици песнике, Бијело Поље 2007. и награда Аладин Лукач, Нови
нема ни нас Пазар 2008). Поезија му је објављивана и у часописима Траг,
Развитак, Рукописи 30 и др. Учесник је великог броја фести-
Нашим очима речено вала за младе песнике и других песничких манифестација.
86 87
ЖЕЉКО ТЕШИЋ Некад се само ућуте у дну пода и живе међу стварима.
Некад се смејање олупаних дечјих шерпица у измицању
Од неког ко већ хода, чини нежније од раста дифембахије,
*** Од цветања афричких љубичица крај избрисаних прозора,
Плитко увидјање Од нагомиланог цвећа, посебно уређеног, на столу.
Да родјенданским журкама не измиче Њихово се узмицање чини у правцу ножева
Да нас окупе око непотребних људи Који не могу све да прекољу.
У смисленом доношењу У низању истог осећа се избрисаност дојучерашњих ствари
Лукаве Велике песме са Ведре телевизије, Њихов нестали мимоход и гугутање, некад уцвељено.
У једној наглој, похотној земљици,
У недогледном расејању њеном,
И низању кроз измишљене постулате Фигурица жене
Од којих спокојно труле цеви –
Олуци старих зграда те земље. Сувише је издубљена,
Госпође што ми, Непроналажење јој зјапи из уста
Као продавцу књига, Па се кези већ вековима,
Траже Аутобиографије светаца А пронашли смо је док смо вадили кромпир
Или нешто Најновије што је Написао Сократ И сада је држимо на једном стубу,
Треба позвати да играју и певају на тим Привезану,
Слављима старења. Да плаши вране.
Поодмакли у годинама
Чедна је; можда похотна.
И беспрекорно ишчипкани,
Сувише ме посматра док копам.
Наћићемо се сви, једном,
Сувише је плашим кад ми је вруће.
Као мотив/шара на ручном раду бакица
На крају Главне улице. Док се, на сунцу, знојим,
Купиће нас! Она спокојно овулира
Снујући старе копаче.
Кухињски предео
Жељко Тешић је рођен 1983. године у Ужицу (Србија).
У низању истог осећа се избрисаност дојучерашњих ствари
Апсолвент је на Филолошком факултету у Београду. Пише
Њихов нестали мимоход и гугутање, некад уцвељено, поезију. Објављује песме у књижевним часописима ( Трећи
Некад прекинуто кроз кухињска варирања или ломове. трг, Браничево, Улазница, Агон, Знак и др.). Као учеснику
Некад сломљених тањира парчићи се насмеју чашама манифестације Реч у простору, Студентског културног
Што се неприродно цакле у еротском набоју нове машине центра у Београду, песме су му објављене у истоименом збо-
Коју смо добили од родитеља или даљих рођака рнику радова.
88 89
ДРАГОСЛАВА БАРЗУТ
САСВИМ /БЕЗ/ЛИЧНА
Тек рођеним погледом

Лекторишем ампутирано стабло ПРО_СТРАНОСТ
са ројем морфема/инсеката
Радим то. Ово је мали простор.

Од када се ћошкаста „школа“
пресВукла у мање ћошкастију реч „посао“ Ту сам три месеца,
На путу од куће до посла то је свега неколико килобајта покућства.
Лекторишем ампутирана стабла
(ово већ личи на поезију) Киловате наплаћују, одмах.
Радим то. Зато фали један квадрат за веш машину.
За 400 означених евра месечно
За бломбирану означитељку – кинту
За бломбирани означитељ - кеш
Када се вратим са посла,
Моје женско тело мења осигураче
у овај скучени простор
Поправљам бојлер
отчепљавам запушења угнезди се неколико гигабајта мене.
Радим то
од тренутка када је преживљавање
заменило
сваку другу наклоност
Има нечег безличног у савршенству
90 91
ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА четири пролећа.

Шећерни талог
Недоречено спушта завесу стар четири године
И не жели да је љубим поред прозора акцелира откуцај њеног срца
Фиксира камеру и у хемијској реакцији са антидепресивом
да забележи пандемонијум производи киселину
четири годишња доба шири зенице
мазохистично декламује паузе сужава опције
успевам да забележим деклинацију ње: прекраја
август цепа
од августа кида
августу боли
пред август нагрзица
у августу... ЈЕЗИК
У њеном августу пада киша осетљив на
И спира са прозара промену температуре
њене нацрте за будућност и интезитет додира...
она која ушушкава метаморфозе
монотоног дана
почиње у седам ујутру Драгослава Барзут, рођена 29. септембра 1984. Орве-
И завршава се до поноћи лове године. Исте године када је у Кану, камеру д’ор
за најбољи први филм освојио један млади, рано осе-
Од августа њеним речима струји дели човек - икона независног америчког филма, Џим
ваздух који продите у простор Џармуш, за филм Чудније од раја. Тај ће филм оста-
између листова њене плућне марамице ти до данас притајени ехо њеног живота. Фиксира-
на камера и озбиљно монтирана свака сцена. Рођена
једна марамица натопљена је у Сомбору, основну школу завршила у Црвенки,
са четири лета средњу економску школу и Филозофски факултет, смер компаративна
четири зиме књижевност, у Новом Саду. Тренутно живи у Београду. Свакодневно
блогује на адреси хттп://карвер07.wордпресс.цом Објавила збирку песама
четири јесини “Рубна фикција” 2001. године. На песничким стазама у Кикинди 2002.
и проглашена за најбољу младу песникињу. Уредница је часописа за кул-
туру и уметност “Стање ствари” из Новог Сада.
92 93
БОЈАН ВАСИЋ
валтер, далеко у нама
* * * * *
очију твојих да није
не би било неба у прво смо на скеле прође и остану ти само
* * * * * простору твог тела тог подигли смех и џакове бол пружена леђа све
главе су наравно простора у простору не би
лепка у праху ја џо пече ако се превише
тешке било празнине неурона
жилица воље фрејзер кум и неколико трудиш то је тако пластични
онима око
казана мисли обичне и нових момака потом завртњи не издрже
мутне од тек испечене а имењиве су опет само убили скоро читав сат пукну мада си на почетку
чињенице: чело којим
ракије помешане са девојке су се томе смејале говорио лако је понећу
притискаш прозор и пчеле
пивом почетак маја та електричари завршили са две сада знаш да само треба
марамица омотана знојавом јелом и стварно чекати до пет искључити се и
искре седих вулгарности шаком и валтер док изнова најмлађег су назвали набрајати улице низ које се
тек повремено излете из отима воз време до
алкохолом ражарених наредног блока реклама саша мада имена памтим враћаш кући дах се
уста памтим магацин и џакове напољу леди и видећеш
ти си ту готово цемента око којих смо се неко ће рећи здраво и ти
душа узавреле смесе несхватљива и тамна као
пресвлачили али то је ћеш бити ту угледаћеш
неуморно се кондезује у миљацка само миришеш
поступаш и почињеш тако људи препознају познате зграде улична
танак провидни
паралелна реплици на ствари пуше мирни су светла светлеће обично као
млаз у оштар мирис привидног
немачком уместо душе седе за столом то је улична светла
смисла изговарајући речи које ми
мало значе: маркале тако гранит пуца круни се помислићеш како то раније
могао бих то drang nach osten геноцид на ивицама пресијава ниси примећивао
врење да упоредим и речи јарких боја које прсти то осете срећа
са настанком те отварају јер значиш
песме испевам есеј бар колико и товар дизел-
горива колико и потиштеност
али кажем да је трагови рата остајући ипак
ноћ готово празна и чињеница осветљена
зујањем зрака пчелама почетком Бојан Васић (1985, Банатско Ново Село), апсолвент српске
једноставна
маја у шаци стежући све књижевности на Филилошком факултету у Београду. За
влажнију марамицу остајући рукопис Срча добио је награду Млади Дис за 2009. годину.
ослушкујем кашаљ и ипак ту унутра у стану Уређује студентски часопис Знак.
ватру топлину
сјаја која уместо напољу је лугер полена
поенте пуцкета по константно уперен у
кожи твоје лице
94 95
ВАЊА МИЉКОВИЋ Па и сазнање да нисмо присутнији од речи

Да је свако једноставна ситуација
Човек који је кренуо у смрт

Асурбанипал на киши зауставља се на пешачком прелазу
Речи смо уклесали у бетон Жена која је кренула у биоскоп

да би нам дуже трајале зауставља се на гробљу
Под стопалом сакривене од облака Дан је тмуран
Треба спремно дочекати тренутак И то је све.

у коме време постаје влажно
Надати се
да капи неће искасапити Глад
клинаста значења Речи, речи, речи.
Остало је ћутање.
Од њих зависи (,,Хамлет”)
колико дуго ће сенке
ћутати о злоделима киша Свет почиње тамо
где је сваки стих библија
Залуд ће нас убеђивати
да поплаву нису донели Излишно је ћутати
чупави кумулонинбуси ако ниси бог
Да је из нас потекла Хармонију треба тражити

бујица неукроћених питања у рудницима ваздуха
Колико дуго ће ноћ (и то само онда

волети само једну улицу када ваздух нема свој циљ)
у којој деца постају кртице?
Учили су ме неки слепци историју кртица
Залуд ће понављати
да је један извор свих страхова Бити карактер у фабули једне самице
није довољно
Да се они укрштају
у зеници Треба:
пупку Света
• Смирити јутарње чавке из суседних књига
Да доносе потоп који на крају уништи
већи део онога што смо могли да кажемо • Бити убица чија песма исушује крв
96 97
• Повраћати асфалт У кухињи
(да би се покренули (ако вреди жртвовати га

троми облаци појединачним корацима)
читаочеве зенице
треба се припремити • Наћи тек очерупаног анђела који глође батаке
за прождирање прстију)
...
• А онда доручковати инфинитиве
у брбљивој мочвари • Сањати, сањати, сањати
располућени звук
прекуване консонанте (Историју кртица доживе само кртице)
...
• И гроктати ...
од задовољства ...
...
(док шуште брижне новости из удаљених соба) ...
...
• Иза уходљивих завеса ловити уморним смехом провришталу ноћ Сањати, сањати, сањати
(јер бити разуман значи (Раније си боље одолевао

обесити се о Нечији ћутљиви палац) грчу
од пресољене тишине)
• Пустити сумњиву религиозност да те потражи изван
Реч није бог који је сањао да плаче

(папир чува олово за неке вредније птице) Етиопско лице

• Ишчупати језик да би се пред гладним Нечим боље говорило о нема времена
духовности облакодера
камен је увек камен
Реч је мигољиви пацов под врелим стопалом
(пппп-ццццц) ледени угрушак
у цркви бесних голубова да подсети
сунце није сунце
• Убризгавати лудило у метатела папира и мало облака на рубу мрежњаче
а облак није облак
(Ћутање је
миран сан мирис летњег поднева
у Нечијој утроби када је отац први пут бацио шаку земље
пре света) у плаветнило
вода
98 99
Антологија нове поезије YU простора
то лице
које слутиш
иза смирене завесе папира
та жена-човек
са зверским пејзажима
осмехом гладних кактуса
нема више ниједан дан
да покрене кожне таласе
на плес
по улицама прашума
ноћна жега
а ја мислила да сањам
ЦРНА ГОРА
нека деца
црна од прошлости
све су то гледала
из прикрајка се кикотала
будућем сраму
Вања Миљковић је рођен 1988. у Новој Градишци (Хрва-

тска). Одрастао је у Мајданпеку. Студира српски језик и
књижевност у Београду. Током гимназијског школовања не-
колико пута оствајао прва места на републичком такмичењу
из српског језика, из књижевности и на смотрама Центра
за таленте. На фестивалу Пјесничка ријеч на извору Пиве
2005. добио награду Спасоје-Пајо Благојевић за рукопис
Путовање кроз Самсару. 2007. у издању Међурепубличке
заједнице из Пљеваља излази му збирка Сијамски близанац и шеснаеста ноћ
(награда – Блажо Шћепановић за 2006). Био је неколико пута финалиста Фе-
стивала поезије младих у Врбасу (2006. освојио треће место) и Ратковићевих
вечери поезије (2006. осваја друго место). Два пута је био гост зајечарског Фе-
стивала младих песника (2006. и 2008) у склопу програма Таласи. У електро-
нском часопису Култ објавио је 2008. неколико песама.
100
Црна Гора
НИКОЛА Б. ШАРАНОВИЋ
Похвала бићу
Хваљена ти, чије усмине

Чезнем да постану – усне…
Сјемени вал нек запљусне
Твоје онтолошке дубине…
И нека је хваљено чудо једначине

Кад један и један су два,
А један и једна – три.
Нећемо бити казани само ти

И ја:
Природа сва
У ту ће ријеч да се згусне.
И зато: хваљена ти, чије усмине

Чезнем да постану усне…
XIII Сонет
Због чега се, опет, враћам с овог пута

На тјескобне стазе и на општа мјеста?
Свиће иста зора, уморна и жута…
(Одлепрша крагуј, мирис етра неста…)
Прозаично јутро. Чађав дажд ромори

(Опет исти дани без душе и смисла)…
И мисао иста, тешка и покисла:
Све што брзо плане брзо и сагори.
Док пољима круже опет исте сјене,

Све и свашта цвјета, само човјек вене
(Петпосљедње доба читам у том знаку)…
Ако чујем црва у дну мога меса,

Због чега се, опет, враћам са Небеса,
На овакву земљу, као на Итаку?
103
Антологија нове поезије YU простора Црна Гора
РАДОМАН ЧЕЧОВИЋ
Данас би о нечему ваљало сањати

VII Сонет
Или написати нешто за оркестар и јоргован
Заборавим свијет овај, живот гнусни,
Лицемјерну тајну између два праха Сада о водама
Не смијем мислити
(Кад слијепа жеђ и отров преукусни
Разлог су и сврха рата без предаха). Најбоље је
Заметнути нешто до чега никоме није
(Како да наџивим, о Невина Крви, Неки страх од заборава
Да очи искоче
Тијело трошно, ако не у Тијелу, И зацвиле ријечи
Из чијег Бока Васељену цијелу
Вјековина зовеш у њен Образ Први?) Може се и
Неспретном под сунцем
Подметнути рибља кост
И сјетим се Барке којом Се прорече,
Ти, из Чије Ране Свето Вино тече Мада
(Док из мога срца цуре капи цидра): То је игра
За пролазнике
Ако сам у Теби, ако Си у мени,

Нек се Твоја струја морем зарумени,
И пустим се валу, без једра и сидра… Човјек мучен горућим облацима
Гориш сновима опустјелих курјака

Канџа ти срце
Канџа ти око
Све живо наговараш
На своју мутну глад
Над главом ти
Никола Б. Шарановић рођен је 1979. у Подгорици. Објавио
Ко стигне вуцара сунце
је књиге поезије “Мам и помама” (Обод, Цетиње, 2000), Вуцара сунце
“Прелесни вијенац” (Обод, Цетиње, 2006) и “Полусонет, По- И ждере звијезду по звијезду
лусан” (ЦИД, Подгорица, 2007). Живи у Подгорици.
Сниваш облаке горуће
А они
Бездјетни тону
104 105
Жар ти из руке у руку Радоман Чечовић (Антибиографија Једног Звјездознанца)

Из малог ти у велики сан Рођен 20. априла 1979. год. у Павином Пољу (ко не зна гдје
је Павино Поље нека се не нада милости господњој). Тог
Да ти је знати најсумњивијег од свих априла, нико, чак ни свезнајуће
Какво ти се бесциље радује павинопољске гатаре, нијесу знале, да ће то „дете са очима
помало урокљивим“, једног, сасвим обичног дана, отићи у
звједознанце! Између Два Велика Разочарања, завршиће
Филозофски факултет у Никшићу, Одсјек за српски језик и
књижевност. Објављује у часописима, стидљиво. Заступљен
Уочи пјесме о граду је у неколико зборника поезије. Страх га је од вјечног живота и шалтерских
службеника. Иначе, у поезији тражи утјеху, голему - као туга што зна да буде.
У црној сјенци или на тротоару
Сасвим случајно
Као у магли
Састану се беспослене ријечи
(Ријечи може бити седам до десет
Никако грубих)
Најбеспосленија од њих
(Та је увијек и најмлађа)
Почне оговарати облаке
Почне оговарати ријеке
Почне оговарати поштено дрвеће
Остале
Пуне досаде
Добацују
Нека о ружама
Нека о птицама
Нека о гладном звјерињу
Када се сите изоговарају

Крену свака свом амбису
Крене свака свом бесмислу
Крене свака свом неказаном страху
Осим најбеспосленије
(Та је увијек и најмлађа)
Она остаје да зијева
Над својом њежном празнином
106 107
ВЛАДИМИР ЂУРИШИЋ Уз сваки могући савјет добићеш опјеване грешке:

имена у кору урезана, нијема, замке – изнова,
ово трептање у мраку, промашене слутње.
Замисли чело разбијено о зидове својих снова,
Варање трага своје напорно зашто, памти га како се збило,
па макар касније слушао Шта ћеш, такво је вријеме било.
Нико не рече Доста! нити се огласи гонг, ни звоно.
Окренеш се и видиш: тромим заклоном својим
мир насељава сусједства, не одступајући за јоту Имануел или Емануил
ономе што обале дугују једна другој, ко април Елиоту.
Магла милује слова плаката. Отварају се шкуре, но ни то није Вери у Лувру
знак провјетравања, промаје нема, ни свјетлости. Као
мреже, прозори у себе саме зуре, жамор да покупе, У позадини познат пасаж из Бацха,
а кад се затворе капци - ето сигнала – иде се на починак. наметнут као пејзаж којим плове
хермафродит статуе, троруке Леонардове
Однекуд звук са чесме у своју тамну цијев се враћа. силуете, огледала суперега лишена страха.
Огледало иште пејзаж; удовољено биће му тек
сјајем сиводлаког уличног крзна, затварањем упаљача Марија са дјететом, чемпреси и Ана,
у тами, што као одлука звони али још одлука није. Јосиф оправдано отсутан. Затвореник саботира
Све те чује, све за тобом твој мир куша и ти све чујеш. одговор који се као питање котира.
Све видиш – и трому трубу што се у риму претвара и трне, Дијаграм разгледница бивших дана
и заурлаш можда или се прикажеш нијем. Све мирно путује пјесникову трасу недоумица поништава
тамо ђе жене заљубљене своје прстење губе. и ротира пјесму према свијету. Њени набори –
цвијеће кроз цијеви, кожа, у полумраку стасава
Све те чује. Биље крај пута је немар пјесничке хортикултуре. приправна промјењљивост припадника и дуго гори.
Перспектива мрда, ти стојиш у своме гласном ходу
као шара извучена из дуге шаховске фигуре. Фотогенични рањеник као трубу истура бутну кост.
Потурен си за пролазника пјесми о утроби као о торби, А да сумњив не изгледа стих је свезан у врсту
на броду са ког ће се бљештава циркуларна писма одашиљати, као доконо модро море што је згушено
закривљен као осмица што означава бесконачност или само у кратковиди опал на јастучастом прсту.
печат на привид привида, строфа завршена кад тишину вараш.
Права ријеч увијек недостаје, није права или само Нечији смјерни поглед и наша слутња затим
довршава груба незнања док страст изговараш. да оно што иза се крије звати сумњивим се може,
у најмању руку. Чежња за женама прсатим
Тачка не означава крај ни предах, већ прашином брише и такве слутње и жуди мирис коже
попуњено средиште круга никад описаног. каквим би и дјеца анђели могли мирисати
Но, све је, и мајчино млијеко, и кокаин, и предак дремнувши на кумулусу из талијанске рекламе.
подложно оном како се узме. Обзири једу остало. Ту је и птичије грло да објасни, за даме,
Остало су ожиљци, стварност што припада своме склад стиха, мирну риму и како дисати правилно
Стиху као возу капут са ушивеним благом. А ако томе у присуству осликаног свеца. Свраб длијета
свему те стварности нема, очију да је виде? Пјесма је сама, у смраду чекића. У дрвету, икона се досађује силно,
као мјесечеви кратери названи по супругама. а догма струји кроз стабљику цвијета.
108 109
Гости
Гости излазе, опет смо заједно

обојили рђу, буком напунили
трпељиве предмете.
МИЛАН КНЕЖЕВИЋ
У здјелама нетакнуто воће ћути,
станке разговора запамтиле су
Инвентар самоће
шуштаве силабе.
Прво: срце се претвори у сат који откуцава а не куца ни за ког
Ствари што додирујемо, однио их враг, ријечи се распрше у сјећању и понављају као сугласници из ритуала
у тромом су простору пријатељске буке и бива ти потпуно свеједно ко је уредио позорницу Ђаво или Бог
зањихане кад те гризе мисао да си своју улогу још у првом чину одиграла.
( Као када се помјера апарат -
Друго: људи почињу да се утркују са сјенкама које су сами измислили
свјетиљке тињају, остављају траг. ) у недостатку опипљивијег смисла који подсјећа на недељну романсу
гдје сви очекују породични ручак јер су за доручак наивно извисили
Пуни безбједне самоће тражимо међу варкама септембарског сунца што се купало у њиховом трансу.
преостале изузетке, отпуштамо у зрак
своје бескорисне опале, Треће: ако већ знаш што ће се десити сјутра научи себе забораву
тако све што се поново догоди имаће наличје животне сензације
отпале идеје.
и као у некој канцеларији апсурда сви ће бити криви и у праву
јер се еволуцијом неизвјесности дошло до извјесне халуцинације.
Гоблен на своје рупе дише
одразом жуте сијалице притиснут. Четврто: пошто нисмо измислили живот немамо никакву одговорност
према смрти која приправнички нотира и најситнија потраживања
док се љубав непримјетно разлистава у некакву тврдоглаву упорност
да будеш вјечито иста у рулету одгонетања и рингишпилу сакривања.
Пето: све што покушаш да одсањаш рачуна се као да се остварило

Владимир Ђуришић, рођен 1982. године у Подгорици. зато пажљиво бирај друштво за снове које ћеш будна сањати
Пише музику, поезију и есеје. Објавио збирку пјесма „Ниш- ипак је добро што нас вријеме није ни поправило ни покварило
та убрзо неће експлодирати (Отворени културни форум, јер ко зна да ли би више себе могли било коме поклањати.
Цетиње, 2006.), за коју је 2007. године добио награду “Ри-
сто Ратковић”, за најбољу књигу објављену између двије
манифестације РВП. Поезију и есеје објављивао у часописи-
ма Арс, Плима, Зарез. Живи у Подгорици.
110 111
Плави заборав
Некад сам се јежио неуротичних балерина

сад сам тако старачки млад и равнодушан
Недоследност семинара досади на овом вашаришту горких тишина
у којима трнем баналан и згрушан.
Пробудиш се тако у непознатој соби

И докле ћифтински суштину анализирати
Нечије уморно лице спава ти на руци Рембрант или Рубенс, кога је то брига
И све више личиш глумцу на проби потребно је мудро заблуди сигнализирати
Трагедије, кога збуњују комедије звуци. прије неког Лајбница и прашњавих књига.
Људи су гадови са пјесмама или без

Ћутати или нешто бесмислено рећи
једна Рускиња тврди да сам ја то рекао
Тек да се прекине тријумф страха смишљајући на лицу септембарски кез
За дан-два опет поред неког лећи уинат нервозном мјесецу што је чекао.
И тако у бескрај до последњег даха.
Срп несанице зјенама господарски блиста
у јетри ми већ уређују мали врт
Можда се некуд безуспјешно крећемо
да би стала једна санирана биста
Путањом навике једног истог дана
постмодерна опомена за класичну смрт.
За све што би могли али ипак нећемо
Реметити концепт неког вишег плана. Можда су људи стварно гадови
лако је бијело мрљама посивјети
Сад је извјесно да се дуго губимо исто као што постоје сиви градови
у којима никада нећу живјети.
У паузама тајне што се свлачи лијено
Сјенке туђих усана изнемогло љубимо
Ливадама вечери сплетених у сијено.
Милан Кнежевић је рођен 24.03.1980. године у Подгорици.
Завршио је Филозофски факултет у Никшићу, одсјек српски
Чекати тебе ипак је виша педагогија језик и књижевност. Досад је објавио једну збирку пјесама
Метод стрпљења у фази је расула Депонија снова, и двије колективне Дан послије будућности
и Предио у праскозорје. Такође је заступљен у неколико
Остало је да се договоримо Бог и ја
антологија. Живи и ради у Подгорици.
Ког си првог од нас двојице чула.
112 113
ЂОРЂЕ ШЋЕПОВИЋ Попијански прогнан
Прогнаће ме, њихово ћутање,

неуредна брада, неумивена лица,
Она је хранила птице прогнаће ме, ко зна гдје,
Онај са првог спрата не воли птице али ја ових дана Попијански дишем,
мајка моје мајке је говорила Попијански кашљем,
да се птице рађају и умиру с истом гримасом на лицу И није ме брига,
и зато птица није човјек нити ће икада бити
ма колико се трудила да буде прогнаће ме, њихове малокрвне њушке,
говорила је мајка моје мајке јалови стомаци, велики носеви,
и мада је не памтим кунем се да је баш тако рекла и непознавање писма,
али ја овог часа, Попијански славим,

онај са првог спрата сваког дана
коначно прогнан,
сваког проклетог дана трипут стољнак истресе ми на главу
коначно не припадам, нигдје
и зато знам да бар трипут једе на дан
ал никад ама баш никад не оставља мрвице од хлеба на прозору

Фотографије у породичним албумима
гура их у паркет у рупу у зиду
не храни птице храни мишеве Плаше ме једнокреветне хотелске собе
културне рубрике у новинама
мајка моје мајке је хранила птице плаши ме позија без поетике
птице на њивама птице у дворишту птице на прозору плаше ме паркови без шетача
сасвим свеједно
гдје год биле она би их хранила плаше ме куће окречене у бијело
хероине порно филмова
а када је мајка моје мајке умирала библиотекари који грицкају нокте од досаде
гримаса на њеном лицу није била иста ко она поноћни ђубретари грамзиви пензиори
коју је имала када се рађала
плаше ме рачуни за струју воду телефон
фотографије у породичним албумима
онај са првог спрата и даље храни мишеве,
насртљиви трговци на бувљаку
тресе стољнак, возачи градских аутобуса
јуче је сину за тринаести рођендан направио праћку
праву правцату плаши ме ружан сан
а мишеви не једу хлеб ком слиједи буђење
ал он то не зна а ја му нећу рећи и помисао да ћу једном заборавити слова.
114 115
Ђорђе Шћеповић рођен је 6. априла 1983. године. Објавио Одјељење

је књиге поезије: Провинције спаса (2004), Молитва за Јуду Брану Мандићу
(2004), Пар ријечи о страху (2005), Апостол из блока А (2006)
и Трипут реци метропола и нахрани птице словима (2009).
Једне депресивне ноћи упутио сам се у шетњу.
Лауреат је домаћих и иностраних пјесничких награда. Лауре-
Или како би то рекле поете кренуо сам да лутам.
ат је Пивских вечери поезије 2004. и Фестивала југословенске
У једном тренутку нашао сам се испред болнице,
поезије младих у Врбасу 2005. Заступљен је у више часописа
са дворишне стране. Сиву зграду био је обгрлио мрак,
и зборника поезије, домаћих и иностраних. Живи у Подгорици.
тако да је дјеловала као чудовишна сјенка.
Одједном, почели су да се пале и гасе наранџасти свици.
Призор ми је дјеловао превишне сабласно,
па сам га избрисао из главе и упутио се према кући.
ДУШАН ЂУРОВИЋ Тек неколико година касније, за једним столом
на којем су пивске флаше стојале као холивудске награде,
пријатељ ми је појаснио. То што си видио...
Исјечак из баршунастог албума то ти ампутирани пацијенти са кардио-васкуларног одјељења
излазе истовремено на терасу, не би ли, кријући од доктора,
...Је ли Ана дошла, питао сам стоти пут. попушили по тај биједни цигар.
Није, зарежао је очев глас из дневне собе.
Наставио сам да преврћем кроз руке њену крпену лутку.
Бака ми је поклонила за рођендан. Она је умрла.
Шта то значи умрла? Не знам, само су ми тако рекли: Фабрика успомена
Бака је умрла. Од тада је више нисам видјела.
Понекад идемо на гробље. То је тихо мјесто пуно осушеног цвијећа Узели смо стан у предграђу Буенос Ајреса;
и тамо мајка разговара са њом. рупа за коју сам био убијеђен да је запосједнута.
Препричава све што нам се десило у посљедње вријеме. Ноћу се чула цика пацова,
Једном је рекла како се више не свађа са татом. а Марија, да би ме смирила, чита ми Кортасара.
То је био први пут да је слагала баку. Свиђа ми се гробље, Приче су звучале боље из њених уста.
толико је мирно да можеш да размишљаш о чему желиш. Око наших глава чуло се сркање Хулиових ликова.
Еј, не ради то. Зашто? Слатко је. То сам видјела на филму. У осам ујутру одлазила је у библиотеку, одма иза ћошка.
Ево ти твоја глупа лутка, па то ради са њом. Вољела је ту зграду – оронулу и мртву –
Изашао сам из собе. Отац је спавао у својој столици за љуљање, каже да је подсјећа на зграду из неке приче.
покривен отвореним новинама. Мрзио сам га. Вољела је и зато што је мало ко
Дошло ми је било да га пљунем, као да је он крив што Ана још није дошла. знао да се у њој налази библиотека.
Сјутра ујутру, након палачинки са џемом и бијеле кафе, Ја бих послије пржених јаја на маргарину
мајка ми је бојажљиво рекла. Ана је умрла. (током прављења тражио сам рупе
То значи... Знам шта то значи, рекао сам и отрчао у своју собу... из којих би провириле главе пацова) одлазио у кафе.
116 117
Нијеми аутомобили се крећу; навиру безлична лица пролазника. ДРАГАНА ТРИКОВИЋ

Нема типично аргентинске атмосфере о којој је Марија толико причала.
Поподнева су пролазила споро.
Било је то оно вријеме које се не расипа, * * * * *
већ ти дозвољава да га, као добру храну, преврћеш кроз уста.
Људи долазе са свих страна,
Фабрика успомена. Говорила је кроз осмјех Марија.
нудећи тијела топлом богу.
Папире пуне скица спаковали смо у купљени кофер
На своја лица стављају путер
И кренули назад. и чекају да се претвори у уље.
Маријино излагање на тему Чудесни свијет Х.Л.Борхеса Не купају се,
трудио сам се да испратим с пажњом. не шишају,
Моје пријеподневне вожње градом нит’ брију.
косиле су се са њеним виђењем Аргентине. У ритуалним данима
Листање успомена (широке улице, зграде и људи жигосани диктатуром, мијењају новац за смеће
дјелови града пуни криминала и проститутки) и лако повраћање.
прекидали су њени описи. Једни другима скидају кожу
Пуни музике, вреле крви и литературе. и посипају се сољу.
Магија. Авантура духа и величанствена путовања. Искрено вријеме стављају између чула за стид,
да им послужи у тренуцима смијеха.
То је оно на шта помислим кад кажем Хорхе Луис Борхес.
Туристи.
Хвала.
Громогласан аплауз ширио се салом.
Марија је скупљала своје папире.
Као да сам тек тада схватио колико је лијепа. УНИВЕРЗАЛНА СЛИКА ЖЕНЕ
Марија Хоренте Лосано.
Мој отац више не воли музику
Те очи слијепог писца.
и никада није слушао
Чајковског.
У њиховим су пјесмама
заједно јахали страх
Душан Ђуровић је рођен у Подгорици 22. 10. 1984. Завр- и политичка коректност.
шио је основне студије новинарства у Подгорици. Буковски,
А онда су хипици зајебали ствар.
чујем да си пребио Хемингвеја је његова прва збирка пјесама.
Објављена је у самиздату јер како каже аутор није имао сна-
ге да се малтретира са издавачима. Нијесу слободне птице на небу
само честа слика.
Јато црних убица
је вољени клише.
118 119
Мог оца баш брига за

Hitchcocha, док целулоид памти Возим и све то,
Johna Wаynеа. чекам сопствени тријумф без борбе.
Одговор.
А он јаше преријом, и сва је мушкост Мантру нас остављених.
у шеширу и револверу.
То их подсјећа на А кад кренем назад према граду,
‘45-ту. падаће киша.
Другови чланови КП-а Сасвим је добро

и другарице, циркуске играчице што се сада враћам.
на трапезу, права су забава за
напуштену дјецу. Близу куће, на посљедњем булевару,
дочекаће ме коњи.
Добили су умјесто карте Њих два-три циганска кљусета.
универзалну слику жене: Они ме увјек гледају хладно.
Мајке напуштених.
Тако су дирљиви
И мој отац је напуштао дјецу. коњи на асфалту.
КОЊИ НА АСФАЛТУ
Мени је довољно пакло цигарета Драгана Триковић, рођена 26. априла 1984. године на
и пола резервоара горива. Цетњу. Објавила збирке поезије „Преварена душа“ 2000.
Онда могу да одем далеко (издање: КПЗ – Подгорица), „Љубав је кад одеш“ 2005.
године (издање: Плима - Улцињ), која је имала и друго
од свјетала града,
издање 2006, те „Пјесме“ у издању куће „Антибарбарус“ из
пречицама које много не значе.
Загреба. Поезију објављивала у „Црногорском књижевном
листу“ и Часопису за књижевност, културу и друштве-
Могу да пустим неке ствари старе на питања „Арс“, часописима за културу „Плима Плус“,
да оне возе мјесто мене. „Сарајевске свеске“ и други. Поезија Драгане Трипковић је дио бројних
антологија савременог црногорског пјесништва. Пјесме су јој превођене
Нове љубави мојих старих љубавника на енглески, руски и албански језик. Студент је драматургије на Факултету
тада ће постати још горе. Праве прљаве кучке, драмских умјетности на Цетињу. Ради као новинар редакције за културу у
које ме потпуно мрзе. НД „Вијести“ у Подгорици.
120 121
ЈАЊА РАОНИЋ
Петак вече, субота * * * * *
Док ме напирлитане коке Још само

Гледају са подозрењем,
Двије високе мушкатле
Са све шеширом шармирам
,,заузете“ фрајере око себе. Зуре у случајне посјетиоце
Успут слушам критике Петог спрата.
Најбољег друга
Плачем да слађе заспим.
Да смо ми женске
Исувише ригорозне Напокон,
Једана према другој. Одлучила сам
Пуна себе у рано јутро Да престанем спавати поподне
Враћам се кући
Трудећи се да не ометам Јер неко ипак мора да
Рутину комшија који са Залива мушкатле.
Прозора посматрају
,,деградацију“ данашње омладине.
Уз звук очеве писаће машине
Успављујем се, пуна себе!
Јања Раонић је рођена у Пљевљима 1987. године. Студент
је четврте године на Медицинском факултету у Подгорици.
Уоквирени жал Пише поезију. Објављује у бројним листовима и часописи-
ма а заступљена је и у више зборника и прегледа поезије, као
и у неколико антологија. Добитница је награда на бројним
Иди и стопи се са мноштвом сивих и бијелих пруга,
књижевним конкурсима: ,,Радуле Жељко Дамјановић у
За вечерас буди ми Прометеј,
Плужинама, ,,Ристо Ратковић“ (за младе пјеснике) у Бијелом
Не бој се јека што одзвања подножијем велике планине
Пољу, ,,Банатско Перо“ у Житишту, дневног листу ,,Побједа“
И немој у очи гледати птице
(за хаику), као и Хаику клуба ,,Александар Нејгебауер у Новом Саду. Била је
Заобиђи караване и похлепне трговце звијездама, финалиста лимских вечери поезије и Фестивала поезије младих у Зајечару.
Обећај мајци да ћеш вратити јој руно. Добитница награде ,,Момчило Тешић“. За рукопис збирке поезије добила је
Још само вечерас буди ми Прометеј. награду ,,Млади Дис“ на 42. Дисовом пролећу у Чачку 2005. године. Исти ру-
Не дај да ми тијело у изгнанству пјени. копис је награђен првом наградом Фонда ,,Дејан Манчић“ у Нишу. Њена збир-
Донеси онај наш стари кондир вина, ка пјесама ПЕНЕЛОПА У ТРАНЗИЦИЈИ објављена је као заједнички пројект
Да сјетим се мјеста Градске библиотеке ,,Владислав Петковић Дис“ и Фондације ,,Дејан Манчић“,
Гдје смо тугу претварали у пејзаж. (Чачак – Ниш 2005. године). У припреми јој је друга збирка поезије.
122 123
СЛОБОДАН ИВАНОВИЋ забрани сунцу да замајава

сунцокрете, сујетном сунцу
Твоја лијева затвори вјетар у зелену вазу,

водени вјетар
моја шарена колијевко
уљуљкај ме у мелодији тишине одвоји ми месо од костију
не буним се, све док је свјеже
мој прости разломку
ријеши ме, објасни одвоји се од мојих дланова
знаш да сам људска пијавица
моја сува смокво
уста ми смежурај мој је ваздух удахнут твојим плућима
испиши ми на унутрашњости капака ту гдје стојимо, клизав те плочник мази

адресу на којој твој сан почива
од два зла ја увијек бирам горе

оно које је десно од бола Отплови
од двије истине ја увијек бирам непрецизну Отплови

ону која мирише на пијесак на једру је небо
под небом је ведро за пловидбу
како протраћити пола живота? а таласи гласни на крми се сунчају данима
никада те не срести. под тобом је дрво
и понеки попац што нема дом
како се замотати у кожу коњску? пуцкета и не да да лежиш док сунце одмиче
са твојим тупим ножем. ко тањир зажарен упада у плаво корито
бес гласа се распрсне на црном сомоту хекланом
на лицу твоме пепео се суши и свијетли док брод тражи хоризонт
на очима твојим остају отисци
покушај воду пипнути
у свакој твојој преткомори уље је ту, црно на води плута сад
као да умире трава свој лик нећеш видјети јер вода га гута халапљиво
само те бијеле крхоте
у свакој твојој ријечи како се, као у свиленим наборима скривени
растем све већи и већи таласају и преламају
отплови
крижај ме мастилом плавим остави само једно буре празно
црна ме боја плаши да ти будем слијепи путник
чије ћеш очи љубити кад заспе
крсти ме водом са чесме
сви смо ми помало људи 10 јул 2009, 2:02
124 125
Бијело Нека, Слободан Ивановић, рођен 27 августа 1988, у Никшићу,

сав бијели камен покупи бујица Црна Гора. За вријеме основног школског образовања до-
Бијело. Отворена бијела врата убаци га у твоју утробу битник три «Змајеве» награде (Једна прва, једна трећа
чекају кривца да пролије замандали и једна специјална) као и низа признања на републич-
чекају правду да кривоме нека ком и савезном нивоу. Завршио Гимназију «Стојан
Церовић», друштвени смјер. Добитник награда «Раду-
проспу по кичми. глас твој завлада пучином
ле Жељко Дамјановић» 2007 и «Спасоје Пајо Благојевић»
и пресуши сваки поток зелени. 2009 у Плужинама и финалиста «Ратковићевих вече-
Из земље изникао камен ри поезије» 2007 и 2009. Студира француски језик и
бијели камен Тада ћу те дићи књижевност на Филолошком факултету у Београду. Збирка му излази 2010.
као печурка на шлаг врхове облака године под покровитељством Центра за културу Плужине.
дигао главу у вис. и пустити
као на чуну
Растворио сам га главом изнад пусте земље
тврдим челом да гледамо
сљепоочницом у пукотине мравље СЛОБОДАН ЂУРОВИЋ
ударио отвореном шаком.
Опрости
Нађох унутра бога ако је мутно Инат на инат
како сједи са отвореном то је ђаво замазао стакло
књигом дахом кондензоване туге Уснама од безбоја
како чека да ми се рука умори Шармираш крошње
да ме убоде под плећку бодежом црним. Бијело. Беоњача прожета крвним Окићене ињем мјесеца
судовима
Крик. бијела као кост. Замишљаш
Отвори уста. Како ти се утроба испуњава
Да покуља свијет Бијело. Твоја дрхтава пут Неодређеношћу
закапијан иза твојих зуба. док те свлачим над пустом земљом
голом од потопа. Онда си латентан на љествици ћутања
Да прекрије камен И сакупљаш перје сунца којег нема
да покуљају запреге дјеце Бијело. Мој покушај да ти облаци буду Пуниш јастук нестајањем
запреге волова тврђи од камена оштрог. Дакле
по шару ова четири ожиљка.
31 август 2009 3:29 Лијепиш шупљину кандила водом
Отвори шаке. Зажмури гласно. Очекујеш потом
Нек ти прође коријен кроз жиле Ватрени блијесак птице у њему
нек ти се усади стабло у кичму
нека те лишће прекрије. Али не
Не желим да сварим
Твоју мистику
126 127
Примисао о љубави Стакло под јастуком
Не бих да будем Спавај

Подстанар
Док пауци оловно
Пјешчаника
Кирија у пијеску је скупа Тобом поткивају постељу
Знам: Око тебе је ледена празнина

У мени куца
Срце кактуса Залеђени лустер
Узаврело Зидови од смоле
Жудњом Људи на сликама повраћају себе
Да разбије сат
Проничем у стабло Исцртај грчем

Биљку која се радује Тај грациозни спокој на уснама
У зелену стабљику Већ једном
Која вјешто порађа
Бодље из себе
Проничем Камење брани прозоре
Само у примисли Ако те мјесец још некад
Позове у шетњу
Дуга је стаза
Ове таштине Ивицом терасе
Дуг је пут На зеленом небодеру пиштоља
Нечујне тврдоглавости
Кратко је вријеме Спавај

Да сујетно и својеглаво ходам Мазохисто црне крви
Кратко је вријеме Камиказо
Да упорно говорим
Пред огледалом
Како је све свеједно
И да Сизиф
Одушевљено У фотељи
Посматра моје пјесме Цркве гракћу молитвама
О узалудности
За твоје вјенчање
Проничем у примисли Са немоћи
128 129
Све је савршено
Усни болесна бијела крила
Љубе ти вране уснама мозак
Срдачно
Мани се неспокоја
Ко још воли себе
Устајеш на уранак BOSNA I HERCEGOVINA
Сунцу у подне
Зар не видиш:
Вене нијесу догорјеле
Сањај
Чедо
Чува те твоје
Стакло под јастуком
Слободан Ђуровић је рођен 1989. године у Бијелом Пољу.

Студент је Факултета за државне и европске студије у
Подгорици. Учесник је пјесничких фестивала у Црној Гори
и Србији: Ратковићевих вечери поезије, Лимских вечери
поезије (друга награда), Санџачких књижевних сусрета
и фестивала Пјесници са Лима о Лиму (прва награда) .
Објавио је збирку пјесама ЈОШ ЈЕДАН ДАН 2008. године.
130
Bosna i Hercegovina
БРАНИМИР КРШИЋ
Ко сам, шта сам
“Ја сам само сањар…”

Јесењин
Ја сам праћком заробљен Хун

вук гоњен зечјим бијесом
ћораве кокоши кљун
пчела с празном медном кесом
Било што смрћу грца

диздар празнога града
проклетство Бранковог срца
(и Стеванова заграда)
Пламен сам што не гори

и вода што не гаси
сутра, што не зна пут ка зори
И компас на морском дну

свјетионик, што брод не спаси
будилник изгубљен у сну
Неснађен слијепи водич паса

и гром у слову без гласа
***
Устане душа на лијеву – ноге се и нису дигле,

у град понесем осмијех од фасадне цигле.
Покушавам лебдјети кораком од земље тежим,

будем злурад мрском, од неког драгог бјежим.
А они (због моје злобе) не виде да сам у лову –

(у језику тражим полугу за мјењач на времеплову).
133
antologija nove poezije YU prostora Bosna i Hercegovina
И не виде да сам сатрвен (ко истиснут из тубе) Бранимир Кршић рођен је 7. марта 1981. године у Сиску. До
а празан ловачки ранац избије души зуби. 1995. године живио је у Доњој Бачуги (општина Петриња).
Дипломирао је на Одсјеку за српски језик и књижевност
И губим оријентацију између вијека, трена, уре... Универзитета у Бањој Луци. Тренутно живи у Котор Варо-
Стојим бос на леду. (И горим од температуре.) шу (Република Српска). Добитник је награде “Стражилово”
за 2009. годину.
Тек код куће се мало повратим – на финту
кад се у сну на инфузију прикључим (ал’ тинту).
Кастел
RADOMIR D. MITRIĆ
Угодно седло многима твоје бијаше тјеме, мирно, ћутљиво, и кад му пуца
камена кожа, на твоју памет и машту, као отровно сјеме, падају прљаве
стопе, опушци, крици с ножа...
Bosnian Nocturno
И никада ниси, тром, мијењао ту оштру логу и никада мрднути нећеш са Glasove, glasove pamtim, ulovljene u školjke
тог труна голготе јер си у првој бици остао без хитрих ногу због тих, што ко uspomena, uz koje odrastah dok je u meni zrila
играчке, туђе кидају животе. misao i svjetlost, između očevih odlazaka
u Veneciju, kada nalikovaše Brodskom, ili pak,
Вријеме ти рђаву бурму даде са страшне шапе, смрт животом дивље плашиш dok je kao Jejts jezdio ka Istanbulu,
(а она ти је лијек), твоје је тијело препуно грозних рана што зјапе, а из сваке uvijek donoseći nove knjige sa tih putešestvija.
вири по један гуштер и тамни вијек. Bješe to svijet o kojem je ispredao nevjerovatne priče,
dok je majka ćutljivo slušala u uglu doma, kao i ja,
Сјећање је твоје ко мјесец, мирис му не лапи, слух у теби буди приче што o Mediteranu, o plavetnilu Sredozemlja
ликују и пате, ти познајеш у душу све те повратнице капи, када кишом дођу i u čemu je tajna koju krije Santa Maria Formosa.
Ni sanjao nisam tada, šta će rat donijeti sa sobom,
опет или се ријеком врате.
– najprije silnu buku koja je ubijala djecu u nama,
dok se stara gospođa Smrt šepurila oko nas,
Мир тајновити у теби буди урлик тешке трубе, слике неке љубави тужне, odvodeći mog starijeg brata na neko drugo nebo,
врелог куршума скок, ти памтиш пређен пут од бодежа до бомбе грубе, а dok smo gubili osmjehe, a oko mene se utišavali
мукло у теби струји зарушени крвоток. glasovi dragih osoba, i – najposlije, melanholiju,
neku tihu tugu, kao iz pjesama Silvije Plat,
Туп је тај вјечни бол који ти силом пори груди, има ли ко је чуо усана твојих koje tako rado čitah dok je tama padala po nama,
смијех, дал’ си јуродив због себе, ил’ мученик рад’ људи, или је, баш сваки tama neka ratna, balkanska, pretvarajući nas
твој камен, по један смртни гријех? u tišinu. Ali kao u Priči o sjemenu i sijaču,
ja vjerovah da i meni bjehu namijenjeni dani,
Ћутиш на своме крсту и у овом ропском году, презрен си од горде браће, (сви u kojim će sreća doći i imati žensko lice,
o kojem je divno pjevao Borhes u svojoj Himni,
скоро мртви преци), молиш за неку смрт да те у трену сурва у воду, гријех са
lice što bi podijelilo moju osamu sa sobom,
камена хладног да спираш на дну у ријеци. a tišinu zamijenilo riječima u kojima diše Logos.
134 135
Rat je minuo odavno, glasovi su oživjeli u nama, Utiskivanje

glasovi naših molitvi, kojim izrastamo do neba,
dok ja svom nerođenom sinu, donosim knjige, Svijet ulazi u mene kao pejsaž u pjesmu
da ga čekaju kao što su i mene čekale, na početku Li Poa, dok levitiram u nekoj mandali
puta, na životnoj stazi, od iste one Venecije od oblaka koji poniru u nebesa, ruše se
do istog onog Istanbula, između kojih otkucava unutrašnje planine, jutrom, kad lađa duha
srce Mediterana, Bosna, moja ovidijevska pristane u nutrinskoj luci mene, mojoj utrobi,
Ultima Thulae, iz koje nikad neću otići poslije sna; Moja istinska mantra je slavuj
toliko daleko, a da ne mogu biti u njoj u istom danu čiji poj skrivaju daleke šume, tako sam daleko
kad mi se nostalgija javi, kao ovoga časa, a tako blizu sebe, u nekom malom gradu,
kada veče pada, na putu od Gdanjska do Sarajeva. u kojem obitavam, nalik sužnju – ali svaki
je mali grad pomalo Itaka, bivajući ispunjen
nekom ostrvskom tugom, sijajući nekom gotovo
Dissonanze vermerovskom svjetlošću, svjestan svih naših
dolazaka i odlazaka, nudeći nam gostoljubivost
Svijet je kula vavilonska. skloništa čija je širina poput arhipelaga,
U vremenu bez prostora, zatravljeni u kojem pokušavamo prevariti vidljivu smrt,
smislovi riječima kad su i kad ratuju koja vremenom crta svoje prisustvo na našim
razmetnuti jezici, dok obgrljen prazninom tijelima, na našoj koži, dok smo sve samlji,
gasneš kao sjenka, negdje u Bosni, dok prelazimo asfodelske predjele, još živi,
gdje je smrt kao planinski potok, u nekoj samoći strašnijoj od Gulaga, raduje nas
hladna i prebrza uvijek, a niko se smijeh koji dopire iznutra, svjetlost sabijena
ne obazire na tvoju drevnu glad u nas. sa godinama, sunce preseljeno sa neba
u trenu kad teško je dovoljno biti čovjek, u naša ruševna tijela kao svijetilo putu koji slijedi.
u prostoru bez muza, gdje se truli prije klijanja.
Pjesme, neispjevane, pojeli smo davno, svjetlost Radomir D. Mitrić, rođen je 29. 4. 1981. godine u Jajcu, u Bosni
je kazna za naš prevečni mrak, ostali su ožiljci i Hercegovini. Završio studij književnosti na Filozofskom
koji su strašniji od ridanja. U nerazumijevanju fakultetu u Banjoj Luci, gdje živi i radi, u svojstvu asistenta
je suština, reče mi pjesnik s kojim podijelih na ovoj visokoškolskoj ustanovi. Pisanjem se bavi od svoje
buteljku vina, a nisam ni znao da je već četrnaeste godine, poezija mu je objavljivana u brojnim
s One strane, dok su gradske sove pridvorički časopisima, zbornicima i antologijama i prevođena na neke
kljucale jeftino znanje po okolnim ulicama. svjetske jezike (italijanski, engleski, njemački, španski, francuski,
ruski, slovenački, bugarski). O njegovoj poeziji objavljeno je
Shvatam, roditi se, znači othranjivati svoju mnoštvo književnih prikaza. Učesnik je brojnih književnih
patnju, melanholiju koju dišemo, teški festivala u regionu, kao i nekih evropskih. Nagrađivan: na Tridesetpetom Festivalu
kao sobovi, kao mlinovi kojima statika jugoslovenske poezije mladih (Vrbas, 2003.); dobio Brankovu nagradu (2005.);
kamena i paučine ne nudi svrhu postojanja. Nagradu Miloš Crnjanski (takođe 2005.); Slovo Podgrmeča (2007.); Nagradu grada
Banjaluke, kao i 1. nagradu na Međunarodnom festivalu poezije CASTELLO DI
Treba otići. Ali tako da putujući DUINO, Trst, Italija, (2008.). Do sada objavio četiri knjige pjesama: Nostalgija
doputuješ u sebe. I u sebi potom podići kulu. za punoćom, Osvešćenje, Unutrašnji Vavilon i Summer Quartette and Story about
Koju ni vjetrovi ni daždovi srušiti neće. Mediterranean (Ljetnji kvartet i priča o Mediteranu), a u pripremi je i peta knjiga
Niti vijekovna smrt koju hranimo. Svakodnevno. poezije pod nazivom Mornarski tango.
136 137
MIRKO S. BOŽIĆ Ekranizirajte njegove romane

Ili snimite tv seriju sa slavnom glumicom
Dajte mu da piše kolumne za neke
Kako sterilizirati pisca Politički kontroverzne novine
Angažirajte mu stilista i agenta Pozovite ga u tv debatu da priča o stvarima

Koji će mu osigurati naslovnicu O kojima ne zna apsolutno ništa
Nekog visokotiražnog lifestyle časopisa Ali emisija ima visoku gledanost
Pa nije ni bitno
Dovedite kritičare da pričaju o njemu
Valjajući po ustima neke teške riječi Odvedite ga na neki veliki svjetski sajam
Koje će posve sigurno shvatiti I stavite pred hrpu stranih novinara
Tek nekolicina upućenih akademika Da pred njima priča o svojim knjigama
Poželjno na nekom stranom jeziku
Intervjuirajte ga za sve postojeće medije
Banalizirajući do besmisla njegovo pisanje Postavite njegovo brončano poprsje
Na teški mramorni pijedestal
Prodajite njegov novi bestseler na kioscima Visoko iznad običnih ljudi koji ga čitaju
Odmah pored nekog vulgarnog magazina I koji ionako o književnosti nemaju pojma
I biografije lokalne starlete, friško razvedene
Pozovite ga na ekskluzivni prijem kod predsjednika države
Dajte mu Nobelovu, Pulitzerovu i sve ostale nagrade I uručite mu odličje u kutiji od tamnoplavog baršuna
Bacite na njega fetvu ili truli paradajz, svejedno Uz predugačak govor pred visokim dužnosnicima
Protestirajte protiv njegove antidržavne retorike
I spalite njegove knjige na glavnom gradskom trgu Objavite njegova sabrana djela u kožnom uvezu
U nekoj basnoslovno skupoj ediciji
Pričajte o njemu uz kavu i koktele po lounge barovima Koju si raja iz gradske knjižnice
Dovedite nekog zajebanog voditelja u skupom odijelu Nikada neće moći priuštiti
Da mu pred kamerama postavlja neugodna pitanja
Pretvorite ga u celebritya i glavnog aktera
Uperite u njega sve reflektore ovoga svijeta Nekoliko seksualnih skandala
Kada nastupa, držite publiku na sigurnoj udaljenosti Publiciranih u dnevnim novinama
Da mu, ne daj Bože, netko od njih ne bi postavio pitanje
Ili u ekstazi rastrgao skupi dizajnerski sako I ako nakon svega ovoga
Od pisanja potpuno ne odustane
Stavite ga u školsku lektiru i televizijske top liste Ne morate mu čak ni pucati u glavu
Pišite članke o njegovom ljubavnom životu
Za šarene ženske magazine Sam si je već odavno ispalio metak
Iz metafizičkog književnog pištolja
138 139
I iskrvario nevidljivom krvlju
Koju će namirisati samo oni Šišanje

Koji su i sami već na isti način
Iskrvarili. Dok frizerka obigrava oko moje glave Pod je sad već prekriven mojom kosom
Sa svojim uobičajenim rekvizitarijem Koju sam odbacio kao što zmija odbacuje
Mostar, 14.11.2008. Češljeva, lakova, gelova i škara Staru prošlogodišnju kožu da bi je
Zamijenila nekim atraktivnijim uzorkom
Pokušavam razmišljati o tome
U kolikoj će mjeri ono što ću na kraju Nije to fizička bol, već prije kao da je netko
Heretik Vidjeti u velikom zrcalu iznad lavaboa Kirurški odstranio nekog jučerašnjeg mene
Odgovarati pomno počešljanom manekenu Kao kad guliš jabuku, zgulio ono suvišno
On postavlja pitanja Iz kataloga frizura na stoliću frizerskog salona Ono dotrajalo, nepotrebno,preživljeno
Na koja nemaš odogovore
Ili ih imaš,ali ne želiš ih čuti Pomišljam da možda ipak ne bih htio Sjec-sjec-sjec kao mantra pročišćenja
On upire prstom u stvari Baš takvu frizuru ukoliko uz nju Oslobađanja sebe od sebe
Koje pod svaku cijenu U kompletu dobiješ i onako pretjerano Neočekivana nirvana u frizerskom salonu
Moraju ostati skrivene Ozbiljan izraz lica, bez osmijeha Zvukovi makaza nagoviještaju da će mi
On je taj koji vidi Zauvijek zaleđen u toj praznoj pozi Za ovu novu frizuru ipak trebati i novo lice
Za objektiv fotografskog aparata Jer staro više naprosto ne služi svrsi
Njegove riječi su šrapneli Možda čak i nove riječi, geste, grimase
U tvom duhovnom oklopu Sjedam u kožni frizerski stolac sa nekom
I zato mora biti ušutkan Blagom strepnjom dok mi mlada frizerka Svrha lica je podloga za frizuru
Prstima prolazi kroz kosu, hineći masažu Nešto što će podcrtati ono
Nitko ne voli heretike A ja cijelo vrijeme predem poput mačke Što je frizer htio reći
Ljude koji bude sumnju Zaboravljajući zašto sam zapravo sjeo Okvir za sliku koju će škarama
U sve što smo mislili da znamo U kožni frizerski stolac Naslikati na tvome tjemenu
Oni su hugenoti uma
Njihove noći beskrajno su kristalne Izdvaja busene kose, i trlja ih među prstima Uskoro brzi metalni zvuk makaza
Vječno u bijegu pred slijepcima Mjeri dužinu koju treba odsjeći Zamjenjuje brujeći huk sušila
Heretici prebivaju duboko Kako bi se postigao Moja preobrazba je završila
U tvojoj glavi Željeni efekat sa slike iz kataloga Ipak se nisam pretvorio
Negdje u skrivenom zakutku U Gregora Samsu
Gdje ne možeš čuti njihovo Zatim započinje ples makaza oko moje glave
Bolno zavijanje Koje nečujno masakriraju moj dojučerašnji imidž Ustajem sa stolca prešetavajući se
Koji doduše ionako nije bio nešto posebno Ispred zrcala i zagledajući sa svih strana
Ako se ipak,kojim slučajem Spremno ćeš ga zatući Dlake frcaju na sve strane oko mene padajući Kao da isprobavam novo odijelo
Taj mali skrivenu heretik Unaprijed pripremljenim Na zaštitni plašt čvrsto omotan oko moga vrata Uspoređujem frajera iz kataloga
Probije na površinu Dogmatskim čekićem Sa frajerom u ogledalu
140 141
Zaključujem: moglo je biti i gore GORAN KARANOVIĆ

Pomalo tužno promatrajući pod
Prekriven ostacima nekog bivšeg mene
Koje će mlada frizerka čim izađem Kolateral
Pomesti u kantu za smeće
Potomci prošlih i bivših
Zajedno sa svim ostalim sinovi poraženih
Ostacima tuđih bivših života ispucani metci
Koji su se toga dana potpuno neplanirano čekaju smrt čitajući novine
Na podu frizerskog salona pomiješali skutreni na rahitičnim kaučima
U potrazi za vlastitom preobrazbom
Gledaju štrajkove invalida s visoko podignutim štakama
mlitavim batrljcima, rastopljenim prstima
Zaključujem: to je njima, eto, borba dala
Gregor Samsa morat će potražiti
Nekog novog Kafku. Gledaju dvanaestogodišnje sestre
kako puće usnice
Mostar, 17. lipanj 2009. podvrću suknje i uče širiti noge
braću muljavih očiju
kako se varakaju raskošima zapadnjačke pornografije
zarivaju sjebane zube u žute kladioničke biltene
miluju pobožno poker aparate
oblizuju igle
Ljubav malo krvava

Mirko S. Božić rođen je 7. lipnja 1982. godine u Mostaru, gdje
je završio gimnaziju i Filozofski fakultet Sveučilišta u Mostaru. Drhte bijesni pupovi na posječenim granama
Piše poeziju, prozu i eseje. Pjesme su mu prevedene na poljski i šute u redovima
engleski. Sudjelovao na Humskim večerima poezije, Šantićevim sa raskomadanim utrobama političke podobnosti
večerima poezije, festivalu Artfest, Šimićevim susretima i gutaju prezir
Sarajevskim danima poezije. Voditelj je i kreator programa tromih i labilnih šalterskih službenika
„Knjigoveznica“ u mostarskom antikvarijatu Škrinja, te suosnivač što pod iskeženim zubima kriju sitna muda
Ujedinjene književne fronte. Također je vodio školu kreativnog
Nestašna djeca
pisanja u OKC Abrašević u Mostaru. Pjesme su mu objavljene u časopisima Život, umrvljena u supu generacijske sječe
Diwan, Kolaps, Portret, Gangway, Motrišta, Osvit, Kolaps, Poezija...Ciklus kratkih Kolateral vremena
priča objavio je u Dnevnom listu. Vodio je školu kreativnog pisanja u mostarskom kad su se rušila crvena stabla
OKC Abrašević. Bio je kolumnist časopisa Opomena. Bio je u najužoj konkurenciji Ugažena piljevina istorije
za književnu delegaciju BiH pri Bijenalu Mladih Europe i Mediterana u Ateni 2003.
godine. Objavljene zbirke: Jedrim kroz buru, 2001.; Bijele noći, 2004.; Antologije: A kad vrijeme prođe
Hercegovina, Erato, Euroorijentacije 2. Nagrade: Šimićeva nagrada, 2000.; Nagrada i zamiješa se svjetski sataraš
časopisa Opomena za najbolju kratku priču, 2003. Jovan će biti pola Kinez
142 143
koji živi u pitoresknom gradiću na Alpama

Josip budista i predsjednik ribolovnog
društva Losos iz Rige
Jusuf će oženiti tustu crnkinju,
imati možda sina Dikembea Udarnike strijeljaju
I oni žive svoje živote

Prste smo raskrvavlili Čitavu mladost
Djeca im o slavnoj i burnoj prošlosti
Vođama, bitkama i Bogovima uče u osnovnoj školi o avgustovsko nebo nosili sa sobom
Nauče ofrlje, toliko da prođu Crvene suknje Dah vruć od rakije
Jer mnogo je zamršeno
A i nije pretjerano ni bitno Mrmljali parole Na vratu polarne

od kojih krv kola djevojačke zube
U rukama spaljene zastave
Goluždravi i nejaki
s mudima do za vrat Moja generacija
napadali i padali Pijesak iza mačke
Dođi u moju domovinu
Stat će pred zid
Bit ćemo na kamenjaru Utvrde osvajali na juriš i otvoriti prsa za rupe
U oštroj škripi stijenja
Pod žutim plamenom Uplašeni neuspjesima Koje će nas
Gdje vruć vjetar vitla vrisku Gonjeni željama koje bole vruće kamenice
Sokolova i vila
prpali po ruševinama u zemlji raspoznati
Slušaj grožđe
za drugarstvo i ljubav
U tvojim ustima Sočne riječi
Riječi sočne
Moji mrtvi Tvoje oči su zelene bobe
Tvoje tijelo gibak kamen
Odvest ću te u vinograde
Reći: Vidi Nek ti loze sviju zglobove Goran Karanović, 1983. Mostarac. Dipl. iur. Na post diplomcu
Zeleni kikot bogova Ješću tvoje tijelo uz hljeb sunca iz prava. Radi kao tv novinar. Voli dobre ljude, teatar, kuhanje i
Vidi putovanja. Ima vodenu kornjaču. Vodi književni portal - www.
knjizevnost.org, mnogo čita, pomalo piše, ponešto nagrađivan.
Misli kamena
Ozelenjene
Vidi
Čvorave ruke naših mrtvih
144 145
DARKA HERBEZ
Poruka Rez
Čuvajte se metafora što neumorno zjape

u skromnim odsjajima jednoga bića. Evo,zažmiriću na jedno oko,
da u dušu ti puno ne zavirim.
Za malo tišine mole izvajane riječi
I ruke željne ću ukrotiti,
dok traže svoj prostor na žutoj hartiji.
da ne obujme te prejako.
Zato pustite sanjalice bodlerovskog kova I jezik-izdajicu ja ću podviti,
da odsanjaju svoj početak mudrosti.
da ne proslovim previše.
Možda ćemo se jednom zajedno smijati Pa ti dolazim takva,
pacovima što za plagijate ordenje nose. obnevidjela,
nepokretna,
Zato nemojte dirati u eho tih slova
jer sveto je to što teče im u venama. zanijemila,
da te sagledam,
Znam,neće moji upitnici promijeniti svijet
dodirnem,
ali će učiniti da jedan postoji i dalje.
opjevam,
Čas tebe pa zaživim u smrti svih svojih čula!
Svaki put mi se omakne

da ti povjerujem u crteže
dok mi vješto sastavljaš oblike.
Pa od trougla praviš kvadrate, Darka Herbez, rođena 01.09.1984. u Ljubunju.Apsolvent
trapeze,pravougaonike... srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u
A ja sve to uredno pribilježim Banjaluci.Izrana osvajala nagrade na Nevenovom festivalu
u notes svoje duše, dece pesnika u Savinom Selu,na Festivalu humora i poezije
počesto zaboravljajući u Lazarevcu,na Festivalu “Dusko Radović” u Nišu,te sticala
da ćeš na kraju časa, mjesto najboljeg recitatora u Sutomoru.Za vrijeme studija
nakapati mi vodu iz očiju, pobjeđivala na Vidovdanskom festivalu u Ljubinju,kao i na
i nonšalantno namočiti sunđer, konkursu književnog kluba “Velimir Rajić” u Aleksincu.Dva
pa na moje mjesto posjesti druge, puta bila finalista na Festivalu poezije mladih u Vrbasu,drugi put osvojila treće
jer čeka te novo gradivo... mjesto 2008. godine.Objavljivala u Glasu Srpske,Vaseljeni Tragu i dr. Objavila
zbirku poezije “APOLONOVA KĆI” 2008. godine.
146 147
NIKOLA PARIPOVIĆ Dok hodamo lomni po Zemljinoj kori.

U čas pokajanja, dopusti mi, Bože,
Da se moje misli kao saće slože,
Nutrina
Da budem slovesan ko njihova čela
Raskol očiju U toj strašnoj noći pira i opela.
Sve je u redu sa svetom
Sem privremenog pâda. Po sarovskim i inim šumama 2007.
Sunce tlu šapuće cvetom, Krotki su starci krotili zveri,
Pluća su puna kâda. Medveda nežnim hranili rukama,
Nikola Paripović rođen je 28. maja 1988. u Livnu (Bosna i
Sve beše pitomo i sve po meri.
Molim te, više ne strahuj Hercegovina). Do 1995. godine živeo je u Glamoču. Živi u
Zbog nepoznatog toka. Banjaluci (Republika Srpska) i studira na Filološkom fakultetu
I sada negde crnoriscima
Predivni plod ne apstrahuj na Odseku za srpski jezik i književnost. Objavio je 2007. godine
Orao sleće na rame, ruku,
Pun neposrednog soka. u izdavačkoj kući Glas srpski - grafika zbirku pesama Pod
I zenicama opšte s svicima,
drevnim dubom (nagrada Ljupko Račić).
A o tajnama kazuju vuku.
Pomisli, čuvstva i tkiva
Božjem svetu objavi I danas tamo ni zver ne zvera,
I budi nutrina živa U adamovskom sve živi skladu, ALMIN KAPLAN
U bedi i u slavi. A ovde (je li to pâda mera?) -
Ni dva mi oka za mir ne znadu.
Nesklad
2009.
2009. Ima trenutaka koji zahtijevaju apsolutni red.
pa tako liverišem krevet,
NOĆ PIRA I OPELA zatvorim vrata od ormara,
izravnam zavjesu tako da podjednako s obje strane zakriva prozor,
Mnogi je moj predak bio zemljodelac - posložim knjige na polici odveće ka manjoj ili obrnuto,
izgovaram samo jasne riječi bez samoglasnika,
Sada sve pokriva černozem i celac.
očima ispeglam majčine bore na licu,
Nikodim i Đoko dubili su drvo,
i legnem na sredinu kreveta.
Mitar Kozomara - s medvedom se rvo. Tada obično razmišljam o neskladu,
Iz jame u Livnu, s omče u Tarčinu, o praznom mjestu na polici,
Svaki se molio i Ocu i Sinu o tebi.
I Svetome Duhu Koji životvori JA MISLIM DA NE BI
148 149
dok noću njegov život prolazi

Recimo da se radi o Hanoveru kroz jednu magličastu mrenu
ili bilo kojem drugom gradu satkanu od umora
u Njemačkoj. i prije 16 godina propisana sna.
Ili bilo gdje drugo samo da je prilika kiši.
Autobus je stao Ustaje mi se do besvijesti!
ali ne i golub na autobusu.
Jer, on je uhvaćen u letu Kuhinja je postala naš novi dom
a slike ne staju, one inače stoje. naša zbilja
Izlazimo. puna bataka bez kosti
Dakle, prilika je kiši. ispečenog na žaru
Eto, konačno smo otišli. našeg šporeta
Pred nama je neki novi grad dodijeljenog nam od neke humanitarne pomoći:
Hanover, ili bilo koji drugi... MERHAMET
Bi li bili sretni? koja je ujedno i ID
Šta ti misliš? jednog naroda.
MOJE POIMANJE ACCESSA 2007. Almin Kaplan je rođen 9.2.1985.godine u Mostaru. Pjesme piše
U julu ću napisati: nepunih osam godina. Objavljivao u časopisu Most. Dobitnik
“U decembru prošle godine je književne nagrade Mak Dizdar. Diplomirao je na Fakultetu
dobili smo novu kuhinju zdravstvenih studija Sveučilišta u Mostaru gdje trenutno pohađa
i život nam se promijenio za nijansu.“ magistarski studij. Živi u mjestu Pješivac- Greda kod Stoca, autor
je zbirke pjesama Biberove kćeri.
U ličnoj karti mog oca
odmah pored imena
u zagradi
velikim štampanim slovima
će stajati:
P. T. S. P.
Ta četiri velika štampana slova
ujedno će biti
i ID
njegove generacije
za bazu podataka
tamo nekog haosa.
Moj otac ne spava

on živi 24 sata na dan
150 151
ADNAN ZETICA Kontekst i tekst
Sat Kontekst:

Dvanest sati i trinaest minuta, pokazivao je.
Na poklopcu ugravirano: za petnaest godina rada. za njeg kažu da je tri puta išao na hadž

i da pantalone kupuje jedino onda kada se stare
Tehničke karakteristike sata su da kuca na puls, a može
raditi četrdeset osam sati bez pulsa, nepotrebna potrošnja baterija, poderu na koljenima.

solidan kaiš i poznata marka daju mu određenu materijalnu vrijednost. Onaj drugi nikada nije bio na hadžu, ali je išao u Banju Vrućicu,

ima bolesna koljena.
Svak je uzeo ponešto, čizme, čuturu, jaknu a ja sam skinuo sahat,
znači, leš s čije ruke sam ga uzeo više od dva dana bio je beživotan. Kažu, drugi za njega, da je sa pola para učestovao u izgradnji

naše bogomolje, a da nikad nije rekao da jest.
Nosio sam ga uraru pregledao ga i kaže sve je ispravno
stavim ga oko ruke neće da kuca, oko njegove ruke kuca,

mislio sam ga čak i prepraviti Tekst:
da umjesto na puls radi na baterije, ali ne može.

Odnesem ga drugom uraru ista priča na njegov puls kuca Rekoše da su ukradene pare za izgradnuju puta.
a na moj ne može, kao da ljudsko nisi biće, reče mi
Šta te čudi za vrijeme rata prodavali su humanitarnu pomoć.
Kako se Boga ne boje?
Bojali bi ga se da je Tito živ.
152 153
U intermezzu
Izmaglica zlokobno duši prve
nagovještaje života,
pred njom je neizbježno
izbjeći dodir nesreće.
Bivanje postaje moranje
jer nama što vjerovati želimo

SLOVENIJA
nije ostavljen izbor.
Čini se da je preostalo samo
zadovoljstvo
što svaki trenutak užasa
briše prethodni.
Adnan Žetica, rođen 1980 godine u Mostaru, radi kao profesor

bosanskog jezika i književnosti, dobitnik Ratkovićeve nagrade
za najbolji neobjavljeni rukopis mladih autora sa prostora biv-
še Jugoslavije za 2008 godinu, dobitnik mnogih poetskih pri-
znanja od kojih se izdvajaju Ulaznica 2008,Zrenjanin, Vojvo-
dina.Nagrada univerzitetskih profesora na svjetskom festivalu
mladih Castelo di Duino, Trst, Italija. Objavljivao u zbornici-
ma radova i književnim časopisima. U septembru 2009 pod
pokroviteljstvom Ratkovićevih večeri poezije objavio poetski prvijenac: „ Ljudi
poslovice.“Pozija prevedena na italijanski, engleski i slovenski jezik.
154
Slovenija
RADHARANI PERNARČIČ
Z OPNE PRASTAREGA TEATRA
In besede in svetlobe so se pomikale z nami

proti izstopnim vratom, svilene balonaste obleke
so šelestele pod krošnjami. Tekli smo skozi park,
potihoma, da nas ne bi zaslišala noč. Obliti s čokolado.
In nič ni ustavilo kiparja v hiši na hribu, da se pod zadrgo
akvarelnih samot ne bi pogreznil v glino z razbeljenimi
prsti in tako premaknil vseh svetovnih razdalj uma. Bilo je
nenadomestljivo naključje, kako so stvari prihajale v naša
življenja, bolščali smo v Boñuela in si grizli nohte.
V epruveti med nebotičniki se je
ukrivljal veter. Metulji so na krilih tehtali kito gejšinih las.
Tu rezultati nikdar niso imeli pomena. Kjer smo iz
kraljestva rokokojske medenine zdrsnili na tla, smo
poniknili v kamen, vzkalili v travo in bili smo v stanju,
ko smo lahko slišali, kako rastemo. Zunaj so se kocke
vesolja drgnile druga ob drugo, bili smo samo prgišče
semen, ki jih je odplavil Mississippi časa, rojeval nove
poulične zgodbe in
čez hodnike neba je odrezgetal ženski smeh.
********************
Na vsakem hribu je gorel kak človek,

takrat, ko že davno ni bilo več noči,
da bi raznašala sporočila smisla po
svetu. Lahko smo se le tiho strinjali z
življenjem, ki je vrh zvonika skrivnostno
rjavelo na vse štiri strani neba, kajti bili
so duhovi orhidej in diamantov, ki so
vlekli zgodovino človeka skoz pesek
in močvirja: Mi pa smo domišljavo
verjeli, da je pomen pri nas. A vse
skupaj je tonilo v ocean, vsak dan kaka
157
antologija nove poezije YU prostora Slovenija
ladja na dnu. In skozi sifone vesolja so v prostor, da so črepinje vrča zaplavale

bile vse dragocenosti slednjič povrnjene preko praga na dvorišče. Pokimala sva
njihovemu lastnemu času: prav kakor tudi in se tiho lotila striženja ovc. To je bila
naše kosti, v katerih ni ostalo niti kančka hiša polna časovnih razpok: smukale so
čarovnije – se po sobah, da ti je zdaj izginil ovčar
izpred nosa, zdaj zalebdelo pohištvo v
kajti čarovnija je esenca vsemirja, ki očišču; nekoč sva našla stene na debelo
nikdar ne pripada ničemur, kar ima ime. prekrite s soljo, kot bi vihar pridivjal iz
starega vedra, ki je brez vzroka že od
Bila je dolga ta črta, ta tremor poskusov, nekdaj smrdelo po ribah. Ti časovi so
nepomenljivo ždeli v mešičkih za vlažno
da bi se dotaknili izvora vseh sil, kakor
tapeto ali pod linolejem in ko ni bilo nikjer
da so prisotnost in tema in smrt lahko
nikogar, so zlivali embrionalno vodo po
narejene iz misli in mase, enako nične
hodniku, iz katere se je ves preložen in
kot mi s svojim začetkom in koncem. naguban v višino rojeval hladen kamen
Vsako minuto se je na svetu rodila nova, stopnic. – Samo ponoči, ko je ščemelo,
izpopolnjena beseda z željo seči še dlje v kot kadar sneg pritisne svet ob zid tišine,
neraziskane sfere hrepenenja. A bolj kot sem zlezel gor, jo objet. V sanjah se je
smo govorili, manj smo se slišali: Ostale ščipala v lica, da bi si povrnila nekaj
so nam samo nejasne dimenzije sanj, v barve, a roke nenadoma niso bile njene
katerih z vso močjo zalučaš svojo sekiro in zjutraj se je nekdo drug zbudil poln
kvišku, da razkolje atmosfero in za vselej življenja; Nisem poznal tistega človeka
odtava v lebdenje. Kako bi naj sploh še in ko se je premetavala od roba postelje
bilo čudno, da ima prav masaker tako nazaj k mojim prsom, me je slednjič le
čudovito zvočnost. slišala reči: Zaspi, ni važno zdaj tukaj.
Jaz sem takrat že smrčal.
DUHOVI ČASOVNIH NEZNANK

Radharani Pernarčič, rojena 1979, (Ptuj, Slovenija), pesnica,
koreografinja, plesalka in antropologinja. Diplomirala iz
Razpotegnil sem staro najlonko čez
etnologije in kulturne antropologije na FF v Ljubljani (2005)
vejo, a svet je bil prenizek, da bi
lahko zavisel in sem tako zalučal ter iz sodobnega plesa in koreografije na SNDO v Amsterdamu
še šibico v krošnjo. Gorelo je štiri (2007). V začetku 2008 je izšla njena prva pesniška zbirka Vesolje
dni, dokler nisem nenadoma padel žalujko, Veter žaluzije. Objavlja v osrednjih slovenskih literarnih
z zoglenelega drevesa, poražen in revijah, njene pesmi so prevedene v poljski, srbski, hrvaški,
presenečen nad svojim smrtnim češki in angleški jezik. Sodeluje na številnih literarnih večerih,
izidom, in delec lubja me je še vso njen opus pa predstavljajo tudi številne plesne predstave in nastopi, dokumentarni
pot domov rezal v oko. Moja žena video ter strokovni antropološki članki. Trenutno je kot raziskovalka zaposlena na
je bolščala v prazno, sklonjena nad Oddelku za etnologijo in kulturno antropologijo, na FF v Ljubljani, kjer raziskuje in
ugaslo peč, z mize je mleko pljusknilo poučuje antropologijo telesa in giba.
158 159
KRISTINA KOČAN
Maj
danes ne čutim elektrike.

iz bolniške postelje je pognalo
drevo, na katerega se vsak dan
privežem za dve uri. nato lica Lastovo III
niso več le asfalt v mrzlem jutru.
gozdovi ciklam.
pomlad je topla. sedem na kolo in
spustim veter, lepa sem, ker imam že malo več barve.
da prepiha moje vsake toliko se v meni prebudi utrip
telo kot sočno poletno slivo.
v gozdu odmeva harmonika in Matere Tereze in sem tudi dobra.
vsi ptiči so tiho. ležim vse poti vodijo v Kalkuto.
na tleh kot leži šahovnica
na prsih Fride Cahlo. Frida jeva le smokve, grozdje in ribe
je pisana kot je pisan gozd in kot in pijeva vino. vsepovsod rastejo
so pisane galerije. ko bi le
tvoj glas vibriral divje ciklame. Chinasky mi vedno bolj
na mojem hrbtu. majski hrošči
sede in jutri greva na trajekt.
preletavajo in nekaj mrmrajo. skozi
veje te vidim. če kaj obžalujem.
Lastovo II
blažena praznina.
vedno več jadrnic zapušča otok.
ko ni vetra, odhitiva v vodo in paziva na ježe. Kristina Kočan, 1981. Pesnica in prevajalka. Na Filozofski
Seks na dve uri, vmes pa uspem še skuhat in kaj napisat. fakulteti v Mariboru diplomirala iz angleščine in nemščine.
tu pišem v neki Škrjančevi vrednosti. Trenutno nadaljuje s podiplomskim študijem iz angleške in
nizam, nepišem. ameriške književnosti v Mariboru. Leta 2008 objavila pesniško
tu se v nekem lokalu nenehno ponavlja zbirko Šara, ki je bila nominirana za najboljši prvenec leta. Leta
predstava z naslovom »Let the Pussy Scream«. 2006 so-prevedla antologijo afriško ameriške poezije z naslovom
kriči tu in kriči povsod. Govoreči Boben. Leta 2009 je izšel njen prevod izbranih pesmi
Audre Lorde z naslovom Postaje. Poezijo in prevode objavlja
v osrednjih slovenskih literarnih revijah. Živi in ustvarja v
Mariboru in povsod, kjer je mogoče.
160 161
LUČKA ZORKO Stegna
S šestilom si tetoviram
Placenta vsako napačno odločitev
na notranjo stran stegen.
Placenta leži na betonu. Moji ljubimci so stalni,
Sama in neuporabna. Podoba sveta ker moja stegna govorijo zgodbe
in se me ne naveličajo.
Kakor balonček je videti
S kozarcem tišine Tudi jaz sem ljubila drevo,
in sploh ne kot prva pljuča. popisano na enak način,
povisevam med zvezdami.
Placenta leži na betonu koliko imen je bilo na njem
Gledam realno podobo sveta,
in sanja o prstenem grobu. in koliko srčkov.
ki je mehka in gibljiva. Moja stegna so dnevni časopis,
Nima ne časa ne možnosti
Kadar se spuščam na tla, moja stegna so drevesa,
razpasti, kot se spodobno razpada.
mi v ušesih zvonijo glasovi. ki jih ljubimci markirajo
Ker mimo hitijo noge iz velike ljubezni.
Prihajajo od vsega živega
in nikoli je nihče ne pohodi, Moja stegna so
in ne morem dojeti vsebine.
kot se pohodi izrabljeno stvar. pasja vrvica za neulovljive
S podplati sem pripeta na podlago, duše volkov.
Placenta leži na betonu
s temenom obešena na nebo.
in ne more umreti.
Drsim med tisoči sistemov,
Ne more umreti dostojno, Lučka Zorko, Pesnica, pisateljica in esejistka, rojena 4. 4.
nekateri so bolj, 1981 v Murski Soboti. Delam kot lektorica na Založbi Litera v
ker to se že dolgo ne dela.
drugi manj prepereli. Mariboru, živim in ustvarjam v Mariboru in Murski Soboti.
Placenta leži na betonu, BIBLIOGRAFIJA: POEZIJA: Zasilni izhod, pesmi treh mladih
Pačim se podobi na gladini vode.
mimo hodijo noge domov, (soavtorica z Benjaminom Vircem in Katjo Eman, Murska
Gladina se vrti,
da objočejo mrtvost, Sobota, MIKK, 2000); Reciklaža kosti (Murska Sobota, MIKK,
njeno zrcalo razpada in se sestavlja. 2001); Obdukcija srca (Murska Sobota, Edicije revije Separatio,
potočijo solzo za prvimi pljuči,
Moje telo bo zoglenelo, 2004); Karavana (Murska Sobota, Edicije revije Separatio, 2006);
za ubogo polmrtvo placento, (urednik vseh pesniških zbirk Robert Titan Felix). PROZA: Štirje (kratke zgodbe
nekoč bom drobec majcene težnosti
da bo ujeta v solzi ležala na betonu štirih pomurskih avtorjev; Lučka Zorko: UGRABITEV STVARNOSTI, Milivoj
in velike afinitete,
v večnost. Miki Roš, Mojca Tirš, Feri Lainšček) (Edicije revije Separatio, 2002). PREVODI:
da bi se parila. italijanski jezik (prevod Jolka Milič) (revija LA VOCI DELLA LUNA); madžarski
Tudi danes sem taka, jezik (prevod Judit Zagorec Csuka – zbornik); bosanski jezik (prevod: Željko Perović)
le sonce je obrnjeno navznoter, (revija ALBUM); (zbornik Rukopisi, zbornik mlade literature bivše Jugoslavije);
češki jezik (Univerza Brno, prevod: študenti Univerze v Brnu. NAGRADE,
to veliko plastično sonce,
PRIZNANJA: 2006 – listina Univerze v Mariboru za pomembne kulturne dosežke,
ki mi sveti v obraz, 2005 – literarni natečaj Mladika (Trst): 3. nagrada za poezijo, 2006 – nominacija za
ko samcu razpiram noge. viteza/vitezinjo pesniškega turnirja, 2009 – vitezinja Pesniškega turnirja.
162 163
TANJA AHLIN Sejalka
V košu čez polje

nosiš blede barve dneva
mine leto
Popotnica mine dih pomarančnega olupka
kako potuješ in nabiraš
Dix amants samo okrogle besede
Dala si mi čopič Krik je zastal
Danes jim plapolajo veke Eno leto mine
Slikaj, si rekla globoko v grlu utrujenim konjem ko rečeš
kako naj? kakšne so tvoje besede
Pod režo sili nasmeh izbrane?
Obula sem plesne čevlje veter je odnesel mojo sapo zaprem mu vrata pred nosom
Pod pazduho jih nosiš
krvavo rdečem prahu
Mene ne bo zraven eno celo leto
se še vidijo sledi ko bo repatica zarepenčila mine
ko rečeš
moje umetnine Dala si mi pot, Štela bom utrinke Izpljuni!
Postoj, včasih, si rekla misli
tvoje dvojne vodke z ledom
Dala si mi luč, Tavam po gozdu
Igraj se, si rekla hodim po robu
visokih pečin
Tanja Ahlin, rojena 1983 v Kranju, v Sloveniji. Diplomirala
Moja igra živi iskaje drevo
na oddelku za prevajanje in tolmačenje na Filozofski fakulteti
večno potuje ki bo samo moje v Ljubljani (2007), študentka antropologije na Athabasca
University v Kanadi. Potopisne članke je objavljala v reviji The
na krilih žarka
Voice Magazine, svojo poezijo pa v literarnih revijah Poetikon,
skozi prostor Dala si mi dvajset nageljnov, Apokalipsa, Lirikon, Izmus, Vpogled in Vsesledje. Njeni prevodi
pesmi novozelandske pesnice Chris Price so bili leta 2009
skozi čas Bodi čista, si rekla
nominirani za najboljši prevod poezije – Lirikonov zlat, istega leta
in kar je še takega pa je na natečaju festivala Anabdi za svojo poezijo prejela drugo nagrado. Sodelavka
spletne revije Focus Anthropology in spletnega časopisa Airbeletrina (intervjuji),
Oblačim se v črno
eseje in drugo pa objavlja tudi na svojem blogu www.ahlintanja.spletnopero.si.
Dala si mi noto, njena globina Je ustanoviteljica in urednica slovenskega literarnega portala Spletno pero (pečat
kakovosti Europrix Multimedia Awards 2008) ter sodelavka Društva Aggressive
Šepetaj, si rekla madeže nepovrnljivo pogoltne
Theatre. Ureja in izdaja poljudne knjige s področja zdravja v svoji založbi Temza. Iz
angleščine in francoščine prevaja leposlovna dela, avtobiografije, strokovna dela s
področja humanistike in poezijo. Živi in ustvarja v Ljubljani.
164 165
JURE VUGA Volek
Ob strženu spiralnih stopnic

NIKE SAMOTRAŠKA v sklenjeni vrsti napredujemo navzgor.
Vse, kar zaobjema pogled, je množica
Kaj ve Nike Samotraška o mehkobi, strumnih nog z odmerjenim korakom,
ko poka in se lomi, namesto da bi se gubala? zlizano platišče rude.
Vsak fragment je muzejski artefakt.
Zakaj je že ne razstrelijo? Če neznanec omaga in obleži,
je to za nas kot dolg korak,
Kaj ve Afrodita Knidska o gladkosti in vonju kože, napor prestopanja dveh stopnic hkrati.
ko je nema in hladna kot epruveta ali cev,
ki se jo pač da napolniti z bistvom? Po zunanjem robu jaška se
odrabljene postave z vljudno obzirnostjo
Kaj ve marmornata klada iz Carrare o čutenju in čudi telesa, spuščajo navzdol. Podrsavanje
kaj o dotiku, soku, citoplazmi, celici, jim vliva takt.
kaj o presnovi, pretakanju, izločanju, presnavljanju,
kaj ve o bolečini, kaj o misli, veličini, brezupu, Vso skrb posvečamo le temu,
smislu, etiki, iskanju? da ne bi napravili sramotne napake.
Da v ozkem, zatohlem rovu
Kaj o zarezah, udarcih, odrgninah, modricah, oteklinah, koga izmed nas ne bi zajel preplah,
ožganinah, kaj ve o regeneraciji in rasti, predčasna misel na izhod,
kaj o plojenju in rojstvu? brezglavo pehanje mimo vrste v neznano.
Kaj ve o umetnosti marmornata klada?
Po spirali votle hišice polža voleka
Kaj ve marmor, razen o eroziji in škodljivosti kislega dežja, prodiramo v sredico. Na čedalje drobnejših,
o staranju, pešanju, bolezni, degeneraciji, krhkejših prečkah se tudi sami zložno krčimo.
hibridnosti, nevrozah in histeriji, Celimo razpoko v točki izvora.
kaj ve o gnitju, trohnenju, razpadanju, črvih,
katarzi in Bogu? Voda se razlije, ogenj izgori.
Nato se obrnemo na petah
V kompostni jami na koncu vrta in v tišini po spiralnih stopnicah
gnije prezrela melona. korakamo navzven.
166 167
ANDREJ GRILC
Odhod
Psihični kontinent je razpadel na podceline

Tekli smo na obrežju mesta
in se prerazporedil. Napočila je erozija,
izluščenje zarjavelih trsk nosilne gredi.
Srce v pulzu, prestavljeno.
Razpadel sem, kot razpade agonija lovca. En sam mož

Odhod bo prišel, kot je prišel že pred časom. in obala bi se preimenovala.
Dvignil se bo veter, da izruje koren.
Bodike, trnje, s čvrstim ritmom
Samo prostaki ne razumejo, v ušesih smo preskakovali

da ni počitka ne miru drugje minsko polje mladosti,
kot v gonji in popadkih.
predmestje lenuhov,
Prostak sem in si želim ostati! mi železni liki.

Ta nesmiselna absurdna želja, Tek brez smisla, tek v krogu.
da bi se udomačil in ostal.
Napenjale so se nam kite
In ostajale v krču.
Nič več majhni,

Jure Vuga (1983), študent umetnostne zgodovine in sociologije
Nič več majhni koraki
kulture; pesmi prične pisati v gimnaziji (Koper), kjer je deloval
tudi v gimnazijski literarni skupini in objavljal poezijo v glasi- Tekli smo na drugo stran
lu Maestral. V izolskem gledališču je skupaj s člani literarnega
krožka pomagal pri oblikovanju predstave z naslovom Gola V vročino Mott Havena
Poezija; nekaj let je delal kot novinar mladinske redakcije radia
Od doma v senco kamenja
Koper. Njegove poezije so bile do sedaj objavljene v literarnih
revijah Primorska srečanja, Literatura in zborniku Rukopisi. Z V makijo poklano pod našimi
recitalom je nastopil v KUD France Prešeren in na Metelkovi v sklopu Mladih Rim.
V študijskem letu 2006/07 je na univerzi v Firencah študiral umetnostno zgodo- Udarci, hrbti zleknjenih gringotov.
vino. V galeriji Insula v Izoli je februarja lani predstavil razstavni projekt Magični
Razumel bi, če ne bi puščali
gozd simbolov; Drevo, Lubje, Simbol, Telo. Leta 2009 je pri Študentski založbi izdal
prevenec Pod kamni plešem.
168 169
Korakov za sabo. Struga
utrujeni cucki. v kolovrat strnjenih poti

besed, kotaleče kamenje.
Če se ustaviš umreš. V strmo izbranih poteh,
Tekli smo v krogu vse se izteče. Nebo je bilo razpeto
Koliko mokrih, od morja
Tekli smo daleč. obpljuskanih siren bo še ponudilo med nebotičnike to popoldne.
oprsja nič opitemu človeku s podzemne na razpotju, to popoldne,
z nadzemeljsko domišljijo, potisnjen med drevesa,
človeku z aktovko, med ognje na cestah,
Zrcala izkrivljenih podob človeku z opijem in uro. med ognje v stanovanjih,
Taksist s prevoženo obleko, jedli smo, okušali
Odsevi vodnih kapelj, potokov, ženo in utrujenimi zrkli. z noži, palčkami, vilicami,
Kosovno odlagališče misli, pili, s plastičnimi kozarci,
Ki se iztečejo v morje. zavitih v vrečko za smeti, ognji, ognji, ognji
na Wall Streetu zalučanih v morje. ob njih ljudje z molitvami
Zrcala, zrcala, In to morje je videlo vse. Cadillaci polni sužnjev,
Snopi trakovi se odbijajo v sklope. Zato je most za Brooklyn nebo razpeto med tečaje mesta.
ob nedeljah poln samomorilcev. Potisnjen sem bil med ulice
Sonca na stopniščih nekaj ulic stran Praznih glav strmijo v sonce, polne patriotizma in smetnjakov
na otok Sv. Helene, govorili so,
Svetlobe je bilo preveč za branje. na Long Island, vem, da so govorili
med oljke, dateljne in agave, govorili so,
Obredi dežja v kleteh med prazniki. v Litle Italy. vem.
Mrtvaki zapeti med električnimi kabli.
Zastave so ostale proste, Mrtvaki zapeti za kip francoske Liberté.
Par dotikov tal.
Andrej Grilc (1984), pesnik, dramatik in vizualni umetnik. Leta
V senci človek z zimskim sadjem 2003 je izdal pesniško zbirko Sinapse, ki mu je prinesla štipendi-
jo sklada za nadarjene dijake občine Domžale. Poezijo objavlja
Koža poka na drobtine. v revijah Nova Revija, Dialogi, Republika poezije, Poetikon, Liri-
kon, Vpogled Mentor, Ructus, Lit idr. Na njegovo poezijo je bila
Sto mesij se je spuščalo nad morje. v Plesnem teatru Ljubljana uprizorjena plesna predstava Urše
Rupnik z naslovom Premik. Ukvarja se s performansom, fotogra-
Obrazi se ogledujejo v dlaneh. fijo in vizualno komunikacijo. Po oceni revije Lirikon je bil leta
2008 izbran med 21 najboljših pesnikov v Sloveniji. Je predsednik
Sveta voda ni za pitje. društva za sodobne umetnosti Aggressive Theatre v sklopu katerega raziskuje po-
Moramo se le odpreti dročje poezije na inovativen način. Dosedaj se je predstavil z umetniškimi projekti:
videopoezija Pesnik v Parizu, pesniškimi instalacijami Komu zvoni, Sudbanhof Poesie
In zatisniti oči. (Dunaj) dramsko igro 17 trenutkov pomladi umetniško instalacijo Desparance/Obup
(Goli otok), Equivalentis, Workers on the street (Brno) in literarnim eksperimentom
Mousetrap/Mišolovka, Gen80, Stop Poetry (Berlin). Leta 2009 je bil nominiran za
najboljšega prevajalca sodobne poezije v Slovenščino. Živi in ustvarja Ljubljani.
170 171
TIBOR HRS PANDUR Minaretov in sploh vseh stvari
Pa so prišli ljudje
Return to Nikola Tesla Z umazanimi prsti
In jedli in pili in žicali dnar
»Peace can only come as a natural consequence of universal enlightenment.«
(My Inventions, Nikola Tesla) Hotel bit čist jebemu
“Zgradit luč”
1. Vsaj nekaj lepega
Najprej glasbo
V restavraciji je Ata za mizo klel čez metafiziko Brez razdalje
Ponoči pa jo je pisal Ampak so zasedli projekt
Krčmar je hotu denar
Ostanem sam v igricah in arkadah Lepa francozinja me je izfilozofirala
In koridorji in sobe iz katerih ljudje Ko sem citiral Pounda
Ulice nevarne in umazane This wind out of Ferrara
Paradise
Skoči! Plavaj! Ne da bi bil
Pa boš vidu Tam
Al greš Poznal samo po imenu
Al prideš
Al si tam »We are so different
Al te But in the dark we`re one«
Al nardiš
Al ne Preskoču sem ciljno publiko
Al objameš nekoga Kariera se mi obeta
Al se zase držiš Ona se sleče. V kopalnici tempramenta
Njene dlačice so zlate
Tam je stal in gledal njihove hiše Pijani najstniki razbijajo flaše Resnica vonja
In vodnjake in bloke Ob ograje. Ob morju Vsa Kasper Hauser
Ni videl. Je bil hrib Ko jih nihče ne vidi
In lepo je bilo Sleče se in pride ... k meni
Sem začel gradit Nekaj manjka In dotik je jezik
Razne lepe stvari Gledam jo kako lula
Iz rož in sijočih scenic Vidim vsako poro njene vulve Ampak, ko se poljubljava
Iz nožev in miz Kako utripa, sodi, diha let Ona voha sebe
172 173
2. Kako resnica boli

“Ere many generations pass, our machinery will be driven Kako popolnoma nepredvidljive faze razvoja
by a power obtainable at any point of the universe.”
(Dr. Nikola Tesla: Experiments With Alternate Currents Of High Potential And Ti, ki ogenj nardiš
High Frequency , 1892).” Da pleme ploska in pleše v krogu
Ti, ki ga ohranjaš
Kako resničnost vedno zaostaja za našimi sanjami Ki brate in sestre nahraniš
V temi zaradi živali, ki jo lahko si
Tesla sam v svoji raketi Ki veš, da se nikoli ne konča
Gradil večni dan In skoz tebe teče tok v srca zemlje
And realized an ocean of dept Da iz mrtvih govoriš zgodovino na novo
»I tried to solve the enigma of death
And everybody around me died« Pod zvezdami, ki te delajo, da se mečeš
Med njih in za njih
»Kroz moju kozmičku slušalicu« Te kupole, ki je ne moreš prebit
Gledal te gore cela življenja Ki seješ odnose. Ki ne konformiraš. Ki drug drugega plodiš
Neskončno po teh stopnicah
Gor in dol On bodi človek, ki si ga drzni postat
Študiral kako to sonce dela Tudi če nič ne pomaga
Kako oko gleda In si drgneš in drgneš bacile iz rok
Kako zemlja vibrira Ljudi in prah cest drgneš iz sebe
Kako svetloba
Kako resonira Wie weich ist die Welt?
»The touch of force »Wie weich ist der Mensch?«
The impact of ponderable bodies
And the transference of detached material particles« Medtem nebo gori
Nas duši
Ti, ki si strelo prinesel v mesta in hiše in roke človeka, Tesla vam je pridigal
Da jo lahko prenaša na katerikolo točko planeta Plapolal kot mesija na gori v veter
Ti smrti zapisan. Ti meteor. Ti zvezdna smet V vas: »Štala bo! Letni časi bodo sadna solata!
Ki padaš overwarmingly Vse se bo zmešalo!
Ti tempelj, ti raketa, noetova barka, starship enterprise Če boste vztrajali na fosilnih gorivih
TI BREZŽIČNO RAZODETJE, KI ŠOPA Bo vse šlo v maloro! O blind, faint-hearted world!
NESKONČNO KOT TOK V ŽARNICI Luknje bodo v zakonih
Da sploh ne veš kako siješ Luknje v ljudeh
Kako so tišina in črički neznosni In luknje na nebu«
174 175
Ti, ki lahko rečeš samo: I told you so Ki semena sadiš

Dal alternative 1901 Ki otroke rodiš in zanje skrbiš
Transmisija skoz zemljo as a means of furthering peace
Ti, ki si shekal vesolje Ti, da mam tekočo vodo (dokler jo mam)
Ki si izmaknil naravi najgloblje skrivnosti Ti, da je moja postla topla
Proti verjetnosti. Na življenje in smrt Da ga lahko dam na toplo
In proti morju sovražnikov In da lahko čutim razliko
Da se lahko v temi izživljam
In Ti, ki si ga pisal In cuzam in cuzam kot da hočem nazaj v maternico
Ki si si enako umival bacile iz kože
Iz sebe. Se dajal in se dal ves Ti, ki vonj prevajaš v melodijo, sliko,
Kot roža diši občutek, zemljo, hrano, strast, sebe
Da se ji dvojno vrača nazaj In TI, ki si omogočil da lahko
Ti Sila, ki napreduje človeštvo
TI MED For better or worse
TI MEDIJ, ki pretapljaš zlato
MED BOGATIMI IN REVNIMI Ti, ki toploto prineseš v mesta
Ti, ki poješ za vse Ti, ki lepoto
Ki vizije prevajaš Ti, ki red in pravico
Ki hiše gradiš Ti, ki svobodo
Ki polja oraš Ti, ki svetlobo
Ki vodo v puščavo napelješ
Ti, ki stojiš vmes TI, ki prenašaš in TI, ki preneseš
Ti, ki si med Ki siješ še davno po smrti
Namen in smisel in cilj
Ti, ki slišiš simfonijo v čričkih Ki odmevaš skozi vate k vesolju
V motorjih, uradih in templjih Še tisočletja
V vodi, ki teče
In v gibanju mas Ti, ki si naredil, da slišim
Ti, ki si mi dal, da vidim
Ti, ki osnove iz-umiš Skoz temo
Ki bazo postaviš V druge svetove
Ki omogočiš
Ti, ki jo s fresko osmisliš Da sem lahek
Ki jim funkcijo daš Da sem povezan
Ki jo v zgodbo nardiš Da ljubim
Ti, ki krave molzeš Da vidim
Ki motorje šraufaš
176 177
4. BARBARA JURŠA
J.P. MORGAN ROSTCHILD
Ne morem se upreti
Norci se zbirajo
Na koncu v zapuščeni tovarni Ne morem se upreti želji, ki se je rodila
Konspirirajo, da bi šli v nebesa
Predniki so si jih po tekočem traku v kosteh, želji, močni kot kost, imeti moram
Odprli v puščavi na krče tvoje besede, vsem moram iztisniti seme, vzeti
moram odlitke tvojih udov in tisočkrat
Zdaj ne grejo na postaje tvoje prstne odtise,
»Dialog je mrtev. Dialog je mrtev«
Je ponavljal, ko je bil zgubljen zaseči moram tvoje vesolje, vse kotičke
»Sem skopuh, ko naj bi bil marksist?« razgrniti na koščke, tvoje roke moram
»Najboljše pri skopuhu, ki hoče bit optimist, je, da to ni« prikleniti nase in tvoje gibanje zapreti
»Mogoče pa res ...« v svoj objem, tvoje korake stlačiti
Kako opazuje v svoje porozno vidno polje.
Tavamo A potem sva natrpana in

Kdo smo? Kaj smo? prazna, obraščata me kamen
Trupla na vrhu trupel vladajo in lačen bršljan in ne vidim ničesar,
tudi ti si zgnil in izginil, hipoma,
spustiti te moram s povodca svojih

božajočih načrtov, ti izkazati spoštovanje
zraka, ki te prepušča, neopazno
Tibor Hrs Pandur, Rojen v Mariboru, 05.01.1985. Trenutno razprostirajoč se vate,
končuje četrti letnik Primerjalne književnosti na Filozofski Fa-
kulteti v Ljubljani. Septembra 2008 je bil v gledališču Glej, v re-
predati ti moram vso svojo odsotnost,
žiji Jane Peršuh uprizorjen njegov dramski prvenec Sen 59. Piše
poezijo, prozo, dramatiko in esejistiko. Je glavni urednik parali-
terne organizacije in istoimenskega časopisa I.D.I.O.T., katerega planet, kjer me ni.
prva številka je izšla aprila 2009.
178 179
Potonike Drevesa in trava
Mama mi kaže zardele potonike,

žareče v senci hruške, Držim se teh rojstnih
in hortenzija bo vsak čas izbruhnila voda, oblaki so pregloboki,
v krogle slezenaste barve. da bi lahko živeli, samo mimo
Kaže mi galaksijo majhnih zelenih gredo, in dan je brez misli,
marelic, pripetih v eno samo krošnjo.
samo korake ima, vstran
Še mesec dni in sadeži kosmulje
in naprej, v temo jutra.
se bodo napeli
v zelene frnikule. Nimam barve med temnimi
dobami brez spomina.
Mama se je naučila, ne da bi se zdrznila, Tam je senca, ki mora biti jaz,
mačkam puliti klope. tam ura, ki si poskuša naša življenja,
Klopi lovijo mačke, ko se te plazijo pripoveduje naše ljubezni, in nas
po podrasti kot gverilci in lovijo krte, ptice, trga na koščke. Nič
polhe.
ne gre mimo, moj spomin
je poln zvezd, brez naslova,
Odnaša tudi ta njihov zapuščeni
plen, ki ga čas v nezmotljivih presledkih naplavlja in nimam imena, ki bi se ga lahko
pred hišni prag. držala, ne da bi bledela.
Uporabi smetišnico in jih odnese na rob
gozda, naj počivajo v senci Tej travi nisi tujec. Drevesa so
miru. Zemlja zakoplje vse vase, hitro povsod, kjer si. Pogrešam te
in počasi razpre svoje prste, razprostre
v svetlobo.
svoje brste. Je to klenost? Jeklenost
ni, rahlo topla je in mehka, kot mačja dlaka.
Te krošnje in rože obdajajo drobne, nujne pripetljaje: Barbara Jurša se je rodila leta 1986 v Mariboru, v Sloveniji. Di-
ptiča, ki priletita in vreščeč razbijeta tuje gnezdo, plomirala je iz primerjalne književnosti in angleščine na Filo-
ter psa, ki jajca povoha in nemudoma investira vase. zofski fakulteti v Ljubljani, zdaj pa je na isti fakulteti podiplom-
ska študentka literarnih študij. Pesmi je objavljala v študentski
Pozno ponoči, v hiši, se prilepi v mrežo humanistični reviji Izmus ter revijah Dialogi, Poetikon in So-
pajkova večerja: muha, ki cvrči, dokler dobnost. Piše literarne kritike, pripravlja intervjuje z literati in
naenkrat ne utihne. prevaja.
180 181
IVO PODOJSTERŠEK Poetični degustatorji
Tresel sem se za ščepec zvitega

Površinska napetost
tobaka, ki povzroča celo vrsto
tveganj. Tresel sem se za knjige,
Presenetljivo. Pomisliš sredi dopusta.
ki jih še zdaj nisem vrnil. Stresel
Nobene abstinenčne krize. Zabuhlih
sem se, ker mi je star pralni stroj
oči. Nobenega pomanjkanja. Deset
glasno rignil v obraz, ko sem vanj
Vztrajnostni moment dni zgolj nežnega ljubkovanja
stlačil umazane kavbojke. Prekajene.
3.2 inčnega touchscreena. Zastonj
Polite z alkoholom. Treseš se.
Poznoavgustovski vrvež. sporočila med šesto in sedmo zvečer.
Vročičen od tistega padca v lužo.
Spodaj. Na ploščadi. Dovolj Vremenska napoved: JADRAN
Vročičen od spanja na mizi.
vroče, da teče. Po hrbtu. Zatilju. (07.08.) Jutri v glavnem soncno in
Šklepetaš nerazumljivo pesem, ki
Po čelu in sencih. Dovolj vroče, vroce. Vetrovno z zmernim in mocnim
se bo zaprašila v arhivih poetičnih
da kapljajo možgani. Po zapiskih SZ. Tmin 19/24, Tmax 28/33C.
degustatorjev, ki so od enormnega
in skriptah. Da trepeta centralni Deset dni rahlega pljuskanja morja.
števila zvodenelih verzov
živčni sistem. Da se ti trga. Površinske napetosti in brezdelja.
Anatomski atlas. Da se maje Nobene abstinenčne krize. Pomisliš.

že zdavnaj izgubili okus.
optimalna jezikoslovna podlaga. Ko med pregretimi zidovi domače
Da razpada indoevropski sobe z užitkom položiš prste na
dvoglasniški sistem. Da na polno tipkovnico in s tresočo roko prižgeš
laufa ventilator prenosnika. zvočnike, iz katerih buči

Ivo Podojsteršek, 24.7.1987, Murska Sobota, Slovenija, študent
Enoličje. Da crkneš. Da čakam. primerjalne književnosti in slovenistike na Filozofski fakulteti
Da molčiš. Da si merim jugoslovanski novi val. v Ljubljani. Poezijo objavil v različnih osrednjih slovenskih li-
terarnih revijah (Poetikon, Dialogi, Apokalipsa) in na spletnem
portalu študentske založbe Airbeletrina. Bral na literarnih veče-
rih po Sloveniji. Ustvarjam v Murski Soboti in Ljubljani.
vztrajnostni moment.
182 183
UROŠ PRAH Inventura
Rdeč aparat za gašenje

Trip manjših požarov
v predsobi velike knjižnice.
Komaj zdaj sem se spomnil, da se- hotel sem pisati o njih, ki se jim to res dogaja, Rebrast strop
o vseh teh drugih teh lepih drugih, ki jim res umirajo, ki res ljubijo, ki upajo, iz vzporednih kanalčkov
napisati angel, brez zadržkov, napisati angel angel in gledati nebo kako ga razganja v kovinski izdelavi.
Spodaj izhod,
od strel modročrne oblake od strel, a mi misli drvijo.
leseno-stekleno-kamnite stopnice,
Nisem sam me razumeš ženska dol, ženski gor.
nikoli nisem sam Moški gor, par gor.
v meni ste Moški dol, moški gor.
plešete me govorite me Moški dol, ženska gor.
moje misli so mrtve Modra kapa, bel klobuk.
Bela borša, moder nahrbtnik.
glas mi v grlu zastaja
Moder pulover, bele hlače.
sploh ne vem kako zvenim
Umetno rdeči speti lasje,
razumeš? Modri podočnjaki,
po vrsticah mislim Prazne ustnice.
in drgetam pred vmesno belino Majhna glava v špranji.
slišiš me čisto malo me slišiš Majhna glava za steklom.
kako praskam v drugi sobi po steni ko spim Majhna glava v prostoru.
Oguljena, modra, zaprašena,
kako se lepim ob steno Meridijan pohojena, pomendrana, podrsana,
moja nema sluz staljena, neprekinjena preproga.
ob golo steno Pogrizel bom tvoje Ena, dve, tri,
moja pesem gre samo do sem. ušesne mešičke, štiri, pet oznak
tvoji gosti lasje za izhod v sili.
Enainsedemdeset svetil –
mi bodo lezli v nos.
enainšestdeset vidnih,
Zakopal se ti bom
deset predvidenih.
v zatilje, Ena bela vtičnica
preplezal vretenca, na prazni beli steni.
te uščipnil v trtico Hitra črna črta čez.
in se stegnil nekoliko nižje. Drugi manjši gasilni aparat
184 185
tik ob rdečem koledarju

za včeraj, danes in jutri.
Sivo-srebrn odpirajoči se
mobilni telefon,
dva znaka za prepoved mobilnih telefonov.
Voda dol, ženska dol.
Torbe dol, ženska dol,
Moški gor, moški gor.
Moško stranišče nasproti
ženskemu stranišču.
Moška vrata vidna.
Moška vrata v premikanju,
Zapiti berač
Z odstopajočim podplatom. HRVATSKA
Roka v vrečki v košu
pod manjšim gasilnim aparatom.
Berač dol, vrečka v košu.
Ženska dol, kožuh dol,
glava dol, modra preproga,
rjavi čevelj, črni čevelj dol.
Knjige dol, listi dol,
pljuča dol, špeh dol,
znoj dol, zrak dol.
Luč dol, čas dol,
Bog dol, moč dol,
vse dol, nič dol.
Dol dol, gor dol,
vse dol, vse dol.
Dol. Dol. Dol.
Uroš Prah, rodjen je 1988. godine, študent primerjalne književ-

nosti in filozofije na FF, sourednik literarnega časopisa in skupi-
ne IDIOT, performer, konceptualni umetnik.
186
Hrvatska
VLADO BULIĆ
002
u jednom od mojih sela (da, ja sam seljačina)
živi jedan redikul.
za vrijeme rata bavio se pisanjem

narodnih deseteraca
posvećenih Tuđmanu.
to je tada bio popularan hobi
u mom zavičaju.
to, naravno, nije spriječilo ostale

da ga i dalje smatraju redikulom.
osim starog Ivana koji je govorio:

“Ma je redikul, ali, bogami, sve mu se slaže.”
mislio je na rimu.
unatoč njegovom nepoznavanju

trendova u suvremenoj poeziji,
ne može se poreći da je Ivan
de facto umjetnik.
njegove breskve svake godine najbolje rode.

P.S. ispričavam se svim stanovnicima Naklica
koji je dijele mišljenje o Ivanovim breskvama.
to sam napisao radi poante.
189
antologija nove poezije YU prostora Hrvatska
P.P.S. ispričavam se Ivanu zbog isprike ostalim 009

stanovnicima Naklica. haiku s ovih prostora
trebao bi sadržavati
to sam napisao da poanta
starca s partizanskim crtama lica
ne djeluje prejeftino.
koji kupuje Happy meal u McDonaldsu,
njegovu unuku s Barbikom u ruci,
par zastava jer je Dan državnosti
004 i crnu skotnu kučku lutalicu
sinoć smo se FILE i ja na stanici na Veliku Goricu.
ali, ne da mi se zajebavati s formom.
spuštali s keksa
i pričali pizdarije. haiku iz mog djetinjstva sadržavao bi
o umjetnosti uglavnom. dućan,
bocu Ožujskog u djedovoj ruci,
on je buduću arhitekt. bocu Ožujskog u ruci Mate Zagreba,
i popa koji je tu sasvim slučajno.
zaključili smo kako

u momentu još sudjeluje i trogodišnje ja
ništa novo ne možeš napraviti, kako sjedi na gajbi pive, a ova dvojica ga uče psovati:
a non-stop se nešto novo događa. Jeben ti čavle Isukrstove/ kravu Gospu/ druga Boga!!
i da u hrpi tog novog, i zastave, naravno, jer je Dan borca.
tu i tamo,

jebote, nigdje toliko zastava kao
skužiš ljude koji ne seru kvake. u mjestima mog djetinjstva.
koji su, kako on to kaže,

Vlado Bulić rodio se 1979. godine u Splitu. Živi u Zagrebu. 2003.
kvalitetni. godine njegov rukopis pobjeđuje na natječaju za prvu knjigu Stu-
dentskog centra u Zagrebu pa tako objavljuje zbirku poezije „100
komada“. 2006. objavljuje roman „Putovanje u srce hrvatskog
moja baba čita samo osmrtnice u Slobodnoj. sna“ i zbirku blogova „Pušiona Denis Lalića“. Za roman „Putova-
‘kvalitetu’ mrtvih procjenjuje nje u srce hrvatskoga sna“ dobio je nagradu Jutarnjeg lista za naj-
bolje prozno djelo objavljeno u Hrvatskoj 2006. godine. Jedan je
prema broju ožalošćenih. od urednika književnog časopisa Libra libera. Na neknjiževnom
planu, radio je sve i svašta. Između ostalog i apsolvirao Hrvatski
jezik i književnost i Informatologiju na zagrebačkom Filozofskom fakultetu.
190 191
KRUNO ČUDINA 000. učenje o budućnosti (bila je to gerila).
preminula je, rekli su, nije se mučila.

to da još jače pokisnem, zato su tako rekli.
57. bezglavo
a moja sestra nije ni umrla ni poginula.
crkla je ko pseto u dobroj kući.
kupio sam.
sa bisernom ogrlicom na vratu.
i sada je tu nekoliko godina star Buda.
i jednom oko tanke nogice.
sitni metalni kip na stolu. iz kojeg se dimi miris.
u okruglom, dubokom krevetu, sklupčana.
to ste već vidjeli prije.
a ja nisam imao straha gledati je.
sjećam se kako je taj Buda pao jednom sa ovog stola.
dugo, dugo. jer sve ima smisla.
glava mu se odlomila. otkotrljala. nikad je nisam našao.
kunem ti se, to je bila gerila, sestro.
pokrio sam mjesto na kojem bi mu trebala stajati glava.
i nijednom nisam vidio iznenađenja na našim prekrivenim njuškama.
pokrio ga onim srebrnim papirićem iz kutije cigareta.
i znaš, kada su te odnijeli iz tvog kreveta.
on je za mene isto što i zavjesa, bubreg ili kratko piće.
ja sam im rekao, sjetio ih.
sve vrijedi ovdje.
rekao sam vam davno prije:
nikad nisam očekivao kako će se ta glava pojaviti na ramenima.
jednom, jednom će. ova kiša koju lijemo iz nas - padat će da ćemo je jesti!
jednom kada skinem srebrni papirić.
otvarat ćemo mokra usta, da se osuše, da ispucaju.
ja ne želim čudo.
ali žedni nećemo biti, nikad više.
no ono ostaje ispod.
i koliko smo morali, koliko od tada?
nastavi se ponekad dimiti mirisom.
pojesti tog sivog snijega koji se topi na ulici, svaki drugi dan.
koji zabavlja i krijepi.
recite mi!, opsovao sam im grubo, jesam.
kupio sam. zato. njega. to.
legnuo sam onda u tvoj okrugli krevet, pun te kiše tad.
čudo neželjeno.
nemam straha, bila je to gerila, ima smisla, sestro.
i otkrit ću ga jednom.
biti žedan, ležati u toj kiši u krevetu.
skinuti srebrni papirić.
otvorenim ustima hvatati tvoje ogrlice koje plutaju.
glave neće biti.
na površini, oko nosa, pred očima.
i ništa više neće ostati za učiniti.
hvatati ih ko pseto, u dobroj kući.
192 193
30. pjesma ljepote. ANTONIJA NOVAKOVIĆ

kontejner za smeće. prljav i siv. sa stepenica gledam. crna žuč u meni.
tamnokosa djevojčica silazi s bicikla. u ovo gluho jutro.
lijepa i uredna. Nakon ljubavi ostaje ništa. Bijelo precrtano zlatnim.
bicikl ima košaru. kontejner je pun smeća, pun do vrha. To sam ja ušla u sobu i plahtama prekrila namještaj da osjetim zgradu kako širi i
sreća. ima i okolo tih stvari lijepih, vrijednih.
steže pluća.
smetlara nema. sreća.
treba se domoći smeća s vrha, pokupiti ga s poda. To sam se ja umirila.
doseći će ona.
haljinica, nogice tanke, počešljana kosa.
Netko je uzdahnuo.
čuči, prebire po stvarima, ponešto odabere.
stavi u košaru na biciklu. predano to čini, mirno, strpljivo. Netko je vlažnim prstima ugasio svijeću i čulo se
Ona radi svoje. zato je tako lijepa. Ahhh.
Ona živi. Ona je posramila svaki sram.
moja tuga otprije, onog prvog trenutka kada sam je ugledao.
ona crna žuč koja mi se razlila tijelom, onaj gnjev. Nemam više želja i nisam si na teret. Tijelo poprima stanovitu kvalitetu voća.
napokon je to sada osjećaj jednak sreći. Zrije i opušta se i onda je zgranuto.
sretnica mala.
ne idem k njoj.
nisam dostojan da joj pomognem da nađe boljih stvari. Sporo i kradomice pred tuđim ustima pretvoreno u kocku šećera.
Večer je na podu sobe napravila zlatni rez.
ne bih htio poružniti njezinu ljepotu svojim sramom.
Pojavilo se žmirkanje.
Kruno Čudina, rođen 1979. godine u Zagrebu. Studirao filozo- To je životinja u kutu digla glavu da provjeri dišem li.
fiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radi u privatnoj firmi Sanjala sam:
na poboljšanju međuljudskih odnosa te kao pričuvni poslovni
savjetnik. Poeziju i prozu bjavljivao u raznim publikacijama: Vi- Iznijeli su stol i stolice.
jenac, Zarez, Večernji list, Najbolje hrvatske priče 2006., KA/OS, Muškarci su pjevali, žene su od vrućine zadigle suknje i vidjela su im se koljena.
Tema, RE:, Poezija. itd. U rujnu 2008. objavio svoj prvi roman
‘’Bdjenje’’, u izdanju nakladničke kuće Aora. Dvodijelna zbirka Usamljen na nebu pokazao se kosi mjesec.
pjesama ‘’Senzacije (učenja o budućnosti)’’ u pripremi je za skoro Najprirodnija tišini
izdavanje. Trenutno piše novi roman i uređuje kratke priče, koje će biti sabrane u
jednoj od sljedećih knjiga. Doživotna žudnja.
194 195
ANA BRNARDIĆ
Aerodrom
U visini listaju se štampane stranice neba

Dolje carinik traži otisak prsta
pečat rodnog stabalca
* * * * * na papiru za turističku vizu
Sklona sam tišini. Sjedim kraj prozora i čistim lubenicu.
U licu mi sjaji žuti balkanski mjesec
Umišljam da je indijskom konobaru koji na terasi govori u mobitel tigar pojeo Zaboravila sam ga ugasiti iznad oceana
dijete.
Izašao je iz crnog šiblja i zadnje što je dijete vidjelo bile su njegove zlatne oči u koje Obitelj pored mene ima više iskustva
je danju skupljao sunce. Tužnu pentatoniku skrili su u rukav
Svi u restoranu su neutješni. Službeniku podastiru ogromne količine
Služe hranu, zbrajaju utržak i piju dugo u noć. kalifornijskog osmijeha
Slušam kako pjevaju. Iza barikade nasmiješeni starci

s frizurama od šećerne vune
Slušam jednoga sa posebno dubokim glasom i moja mi tišina postaje gruba. pružaju mi ruke i vode me u raj
Kuća u Miamisburgu
Cijele noći kukurikanje zrikavaca.

Nebo se savija oko zemlje.
Bog je familijaran i srdačno tapše
svoje goste.
Krijesnice svijetle 120 wata.
Antonija Novaković (1979), rođena u Zagrebu, gdje živi i radi. S Julijinog balkona promatram životinje.
Za rukopis prve pjesničke zbirke ‘lako mi je biti lošija’ dobila Ljudi ovdje ne žive.
nagradu Goran 2008. i nagradu Mostovi Struge na Struškim ve- Ne žive ni u kućama ni u neboderima.
čerima poezije 2008. Iste godine dobitnica natječaja za prozu,
Spavaju u inicijalima tvrtke,
Prozac, časopisa Vijenac i izdavačke kuće Algoritam.
a zatim od stresa silaze u zemlju
gdje beru izvrnute plodove
s telegrafskih žica.
196 197
BRANKO VASILJEVIĆ
Tajna
***
Sastavila sam grobnu tajnu
da ponekad, krišom, odem živjeti u drugu zemlju na nizbrdici
u tuđoj kuhinji gulim češnjak i kuham kavu gdje si nastao tilt
odlazim do manastira i palim svijeću
jahači odmaraju iscrpljene konje
iza plota sabor breza na gluhom jeziku
žene pjesnika sanjaju
lice se podvaja u zrcalu
okruglo i tužno prevlači se zlatnim pojanjem pjesme svojih muževa
kamen je nagnut i blijed
noću napuštam tijelo, prste, svlačim koru zvijezde između opojne
u hladnoj spavaonici geometrije svega i ničega
vjetar nas dugom bradom pokriva
iste one pod kojima smo
ujutro sam mlado drvo posađeno pred kućom
izmjenjivali stare fotografije
gola kost iz koje postaje dan
i prve poljupce
narasle su same od sebe
ti znaš koliko je kose potrebno
Ana Brnardić (Zagreb, 1980) diplomirala je komparativnu da se prekrije cijeli jedan bog
književnost i kroatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu,
zamisli kako slijepcima u prolazu
gdje pohađa doktorski studij književnosti. Radi kao urednica
u izdavačkoj kući. Za prvu knjigu pjesama, Pisaljka nekog mu- dijelimo žetone za semafor
draca (1998), dobila je Goranovu nagradu za mladog pjesnika
i nagradu “Slavić” Društva hrvatskih književnika, a za drugu, zamisli usijani mjesec
Valcer zmija (2005), dobila je nagradu Matice hrvatske “Kvirin” nad provincijom
za mlade pjesnike. Treću zbirku, Postanak ptica, objavila je 2009.
u biblioteci Poezija Hrvatskog društva pisaca. Pjesme je objavljivala u časopisima a mi i dalje sasvim fino
Autsajderski fragmenti, Europski glasnik, Gradina, Književna republika, Most / The živimo u neboderu
Bridge, Poezija, ProFemina, Quorum, Republika, Riječi, Sarajevske sveske, Vijenac i
Vrisak te na Trećem programu Hrvatskog radija. blizu lustera
198 199
*** ***
odvajaš li ponekad rečenice
zarezima, lice modricama, draga tilt. ti si otok
smišljaš li riječi poput «kupka» ili sa šumama plićacima
«mozart» u noćnoj vožnji tramvajem djecom koja se krevelje za vrijeme
dok galapagos zvonka makovića i održavanja otočkih svečanosti
prodavačem perja ribarima
frank sinatra: «strangers in the night» teturaju
i kosim grebenima
preko simuliranih performansi svakojakih tonova.
ti si otok
napisat ću ti volim te kada ti budem opisivao
kako mi je s ovu stranu vltave na suhom pijesku bog i batina usred jadrana
promatrati redove kuća uz obalu. kako me dimnjak i dok bura premješta
ptice s jednog kraja tebe na drugi
moga susjeda marleya, lagano nakrivljen, i dalje neodoljivo ti si otok
podsjeća na tebe i kako i dalje sanjam da mi pišeš, i dok ljudi na trajektu šapuću među sobom zadivljeni
odvajaš vrijeme od rečenica, najdraže od neprocjenjivog,
to je otok
i ja ti odgovaram na pisma najdraže neprocjenjivo i budim
se, ali slova se obično tako naglo ispremiješaju po sobi. možda ti nije po volji biti tako stalno
zaboden u slanu vodu
pomišljaš li onda na nedjeljne susrete, one hladne ali što ćeš
i dosadne predigre pred pljugu kada su ti dlanovi na kraju krajeva
osobito navlaženi od mirisa duhana i plastike. baš nisi trgovački putnik
takvu te želim vidjeti moja prelijepa tilt. rekla
ti si otok
si mi jednom: zvijezde su stvarno najljepše
u srpnju i kolovozu na dnu zemljanog vrča.

istina je gramatika sumnje. sjeti se samo Branko Vasiljević – rođen je 15. veljače 1980. u Zagrebu. Do
našeg prvog bržeg pada kroz prostor, sada je objavljivao u brojnim književnim časopisima, dnevnim
zglobovi su nam natekli od guste pjene mladih novinama, na Trećem programu hrvatskog radija, u dvojezičnoj
čempresa, ali svaka pjesma-čempres antologiji mlađeg hrvatskog pjesništva Kad se slova presele na
tvoje lice objavljenoj u Ukrajini te na internetu. Nagrađen je na-
ima: svoje stablo, svoje patetično ja, prilagodljivog gradom Goran za mlade pjesnike 2003. godine za rukopis Zid.
boga, i to dobro znaš. čuješ li stvarno mon cheri Iste godine Zid je objavljen u nakladi Goranova proljeća. Počet-
kom 2009. objavljena mu je i druga zbirka pjesama Tilt u ediciji
u polusnu umirujući glas tisuće stabala
Društva hrvatskih pisaca. Neke od pjesama prevedene su mu na engleski, poljski,
ili i tada sanjaš bez zvukova, samo stvari koje će
makedonski, ukrajinski, slovenski, bugarski I talijanski jezik. Živi i radi u Pazinu.
te hladnokrvno nadživjeti. rečenice i zareze.
200 201
IVANA SIMIĆ BODROŽIĆ Moja baka nikako da umre.
Hotel “Dunav” Tamo se proizvode tako savršeni mehanizmi

U toj dolini negdje u Švicarskoj.
Ove pretanke ruke dobila sam od njega
Volim se ponekad i dobro napiti Od šezdeset naučnika samo troje su stranci.
Kao prava kćer šefa hotelske sale
Lakrdijašica mala, gledala sam ga na djelu
Skrivena iza poker aparata, dobro podmićena Da barem tako ne razjapi usta.
Čokoladom iz duty free shopa koja je u Vukovar
Stigla prekasno
Kao i međunarodni crveni križ Pa čak ni oni ne mogu si to priuštiti,
Kao i ljudskost
Trebalo bi barem pet plaća za tu sitnicu.
Kao, uostalom, i sve dobro što beskrajno kasni
U ovaj dio svijeta Gospođa koja tamo radi, kaže,
Ove pretanke ruke dobila sam od njega
Svako jutro brišem izlog
Nije mi krivo zbog mene
Nego, kako se njima mogao braniti kad su ga tukli. zamazan od muških nosova,
obično ih muškarci žele.
Priprema, pozor, sad!
Gura me desnom rukom iza sebe koliko god doseže. Mama kaže da se već i soba osjeti.
Još mu služim i za odupiranje, od stepenica do kapije
nikad nisam stigla prva, sedam godina sporija.
Uglađeni stariji gospodin
Razbio je sve zavoje prvi svojim koljenima i šakama.
Svi su trikovi nalikovali na onaj sa srednjim prstom, Uvodi nas u zadnja testiranja prije distribucije
činili da se stidim danima, pa da se divim i bojim. U samo nekoliko dućana u svijetu.
Prvi je uletio na motoru u krivu traku i bio najveći u ulici.
Izvadio mi je umjetni metak iz koljena, slomio nos
vlasniku pištolja. Prvi “marš” roditeljima, i kiša šamara… A ona samo leži i sluša.
Prvi ostaje sam, zadnji u redu za humanitarnu
(da nitko ne vidi), prvi u provaljenom stanu, prvi do Čujem iz njezine sobe taj dokumentarac
mene na podu, prvi u domu, od kuće odlazi prvi. O švicarskim satovima
Moj stariji brat, uvijek tek malo zastane prije cilja, Gdje je sve čisto i savršeno
samo da me zavara, kao da će me pustiti da stignem prva, I svatko zna kad treba otići,
ali uvijek pobjedi jer je veći i hrabriji.
202 203
MAJA RUČEVIĆ
Guske
Vidi! Prelijeću nas divlje guske!
A ona nikako da umre. Prizor mora da vrišti jedinstvenost

I nije ju briga koliko je trebalo U protivnom se ne bi tako nadvio nad prozorsku dasku
A ja trenutačno zaboravila biti pomirena
Truda i odricanja da bi se stvari
Dovele do savršenstva, Vidi! Ranjene guske teške kao silosi!
Samo zijeva
Izbjegavam dodati taj dojam, nepotrebno je, ovaj put
Ne stidi se ni tog mirisa, Imam jedan šareni jastučić na koji zabadam igle i špenadle
misli da je nečim zadužila svijet /nalikuje onome kojeg sam davno pronašla
u šnajderičinom rekvizitariju/
i to je drži na životu.
Ubod današnjih gusaka razderao bi tkivo do kraja
/ne doimajte se!/
Zaražene letačice, pronađite tuđe pulpe
Vidi! Guske uvjetuju nemire!
Sada bi trebalo da razbijam svoje armirane glave o vas

I pripustim k sebi otrcane pjesničke manire kao što su
Vječito pobijanje stvarnih krutosti
/ah, grč što nas hvata pored finog jastva
kao da sve više dokida uvjerenje o izostanku magijskog/
Ivana Simić Bodrožić, rođena 1982. godine u Vukovaru, apsol-
ventica studija filozofije i kroatistike. Zbirku poezije Prvi korak Vidi! Hičkokovski su napete! Napadaju!
u tamu objavljuje 2005. godine za koju biva nagrađena na Go-
ranovom proljeću nagradom Goran za mlade pjesnike. Za istu Cigani se sklanjaju iza plisiranog kamena karijatida
zbirku dobiva nagradu Matice Hrvatske za najboljeg pjesnika do Blesavi pikari, rekli su ima da su uvijek i gdje god kod kuće
35 godina. Poeziju objavljuje u raznim književnim časopisima;
I da su ove nesalomljive u podržavanju gordoga nebeskog svoda
Vijenac, Quorum, Poezija, te biva uvrštena u antologiju suvre-
Nesretnici, povjeruju u tako fino brušene obmane
mene hrvatske poezije Utjeha kaosa Miroslava Mićanovića, kao
najmlađa autorica.
204 205
Vidi! Pljesnive guske! Majko, jesi li ih ikada vidjela? Celija je želela da poseti onaj drugi kraj, Onkraj, udvostručena
I rasejana da lebdi nad krstovima, heksagramima i munarama
Majko, ti bi ih držala u rukama samo da možeš reći /najviše joj se dopadala ideja letećeg ćilima, celo je detinjstvo
Da si ih držala u rukama zamišljala kako jezdi nebesima, sva posuta suvim zlatom,
I vjerojatno bi se jako iznenadila i onako raljavo sva omađijana poput Tarahumara, večno tragajući za
Razrogačila oči ako bih ti ih Jedinstvenim talismanom koji bi predskazivao/
Nagurala u maternicu ili ti ih trljala o lice
Celija je želela posedovati alamete, o Celija, zar ne znaš
Vidi! kako je surova kula od nezaslužene čežnje?
Zar ne znaš kako su mahnite majke već obnevidele od patnje,
Najzgodnije bi bilo isforsirati nešto poput zar ne znaš da je ovaj romon kiše što ti poput harmonike
krvave su guske zarumenjele snijeg i koji uskličnik gali nutrinu zapravo svita suza što se cede s njihovih ćilima?
No cigani ne lete u nebo, nego sviraju u autu Celija, samo majke palih sinova smiju da lete
dok se ne isprazni akumulator i svodom jauču zbog smrtnih im časova! Ne i ti!
Pjesnici ne koriste metajezik,
Nego vrlo često bulazne na kolokvijalnom Ipak, Celija nije prestajala da svom svojom dušom želi,
Guske su glupe ptičurine da plamsa, da izgara, da oči maže nerealnim zanosima,
A mene opet boli kičma poput kakvog nestašnog deteta što lice gnjuri u smesu za kolač
prije no što ista završi u tepsiji
Vidi! /kada bi joj govorili da je život crn ili beo i da nema trećeg,
rasrdila bi se i kovala malene pakosti; kada bi joj ga predstavljali
Neobično loše, bijelo vino, nikada to ne pijem crnom mračnom tračnicom, Celija bi njome skotrljala žute barke,
Pretvarat ću se da mjesto spuštanja u krevet, a kada bi joj ga dočaravali kao dolinu belog leda,
silazim dolje, pijem vodu iz Lete topila bi ju užarenim kajsijama/
Zaboravljam guske, imbecilne guske, uostalom,
Je li prije ovoga trenutka uopće ičega i bilo? Celija je mogla svašta, mogla je svu svirepost vekova
Celija u hipu da izleči onim najlepšim u ljudima,
Mogla je i rat da razume, da suoseća s vrelinom neutešnog srca,
Celija je želela da nauči ciganski jezik i mnogo je volela umela je da očeliči krtog sugovornika, da iz pehara veštinom
Ožiljke žalosnih životnih prevrata iscelitelja ispija tuđa lutanja, ona su ionako opojna kao i vino
Kada bi se mozaik simbola rasuo u hiljade sićušnih neverica, Celija je umela i da boli, da se u drugog ucepi kao bodež
Zazivala bi meleke, plakala rebetiku u još sveže mlado tele, da produži agoniju
Bojala kosu u žarke nijanse, patila za orijentalnim Umirućeg ako joj se baš htelo, umela je da prevaziđe
Ćuprijama i bajala o Nemirima politiku slabih i posadi se na tron moćnika
206 207
Običavala je mnogo voleti pojedine gradove,

jedan je čak htela i da zagrli, da mu šapuće neke mile misli pred san,
kada utrnu njegove električne oči u patničkim izbama, znala je
da izbavljenje nije satkano od zaborava i da se on nikada neće ni desiti Na ostrvu, nemoć
pa je htela da mu priča o oprostu, ali nije mogla
Nije mogla jer gradu nema što da se priča,
Grad je već odavno bio mrtav, nedeljama bi se ulicama povlačio polusvet, Razvila sam teoriju da svaki put kada negdje čujem grlice
a zelenu bi vrlet oblaci satrali magluštinom, ćutila se nemoć milosti I vidim drvo divljeg kestena mogu biti sigurna da sam kući
Ćutila se nekakva zapećaćena historija strahota i sramota,
/djetinjstvo je problematična koža, a senzibilitet rak-rana/
osunećena opna progresa
Još sam odlučila i da je ženidba samo za one koji posjeduju nekretnine
Celija je, bilo je i takvih dana, želela da urliče, besni, A pjesništvo za one koji vole geografiju i Modiglianija
pustoši i sveti se /čak je i bacila sve niz reku boje žada/, Bila sam jednom pomislila da je život lijep, unatoč njegovim
nije nalazila smisla u prestupima sirotih licemera, leti smećkasto,
zimi sedef modro krzno, arktička lisica dlaku menja, Sasječenim, beživotnim ostacima u kesi ispod tog kestena
ali ćud je stamena stena; slamala bi se u krilu sobnih senki Voljela sam sve to smatrati prolaznim, i trudila sam se
Ali u meni je presahnuo izvor sućuti i svaki puta kada se vozim pored rijeke
Naposletku, bila je ta jedna stvar koju Celija nit je želela nit je umela
Poželim se napiti zelenih relikvija i ponovno oćutjeti nešto
Na zemlji nije bilo mesta za njene korake, i nikada se asfalt
nije milovao s njenim štiklama jer nit je želela nit umela da hoda, Nešto poput onih sparnih popodneva s kafom i njegovim vragolastim smijehom
a da ne zastajkuje, stvorove koji su pored života Nešto što bi na trenutak vratilo bezuvjetnost dobrih slutnji
prolazili kao pored turskog groblja treba gađati jajima
Nešto razorno i obećavajuće dok kosimo travu za novi naraštaj
kao primitivnu svadbenu povorku, Celija je htela da zastane, da se osvrne
Danas ne volim ptice i malu djecu, ne mogu ih artikulirati
Htela je, istini za volju, da lebdi, nekoliko santimetara iznad tla, Nemam kuću, nisam se znala vezati u klasičnom smislu te riječi
kao u onom Ugrešićkinom romanu
Dešavaju mi se neke bijesne peripetije i rijetko odlazim na groblje
Koji između ostalog, govori i o fluidnom identitetu;
morala je da izradi ćilim od nepripadanja ne bi li se spasila Mislim da će trebati vremena da odem s ostrva nemoći
od proždrljivih dželata čije su lakome laloke pretinci u koje bi ju
brže bolje smestili po ovoj ili onoj suludoj liniji,
tek tada je mogla da legne i počine
208 209
Za sve je kriva Jelena Nam pogled puca na golemo smetlište, a na Fruškoj gori
Pod zvijezdama pijanim od bermeta za sise, vidjela sam ga kako toljagom
Djedica je na zidić poslagao svašta; enciklopediju gljiva,
Umlaćuje rođenog sina negdje na Jozefini, u Senju zovemo hitnu
Hessea, U registraturi, Kiša, Mešu, povelju UN-a, gomilu Sve sam vidjela, ispadoše mi oči, recitirao je u onoj ubogoj kafani Peru Zupca
Iz Reč i misao, priručnik za bolji seks (?!), Samokovliju, S nečuveno dobrom dikcijom, zavrtjelo mi se u glavi od kariranog ambijenta,
Mein kampf, jedan neupotrebljivi tranzistor, šah i sebe Vidjela sam ga kako podučava djecu, seoski učitelj sa zlatnim zubom,
Pitala sam ima li Jelenu (kao da mene ima!), fali mi Kući ga čeka Milica, bože moj, kakve je ruke imala Milica,
Samo Omerpaša Latas- danas, bit će sutra, doći ću Apartmane je kasnije izgradio, žderao tripice u Zeleniki, vidjela sam u njega
Čekala sam da pita otkud sam, zanimljiv naglasak Sav onaj konavoski talent za grabež, čeljust mu je bila izbrazdana ožiljcima,
S one strane Drine?, dramska pauza, hijat između napora Napale nas bijesne džukele nasred bulevara u Szegedu, na ruci je imao
JNA tetovažu Vesna, vidjela sam te zime, vraćao se iz kasarne po mećavi da me vidi
Lijepa Azro, svud po svijetu prospe se Balkanac I poljubio vrata ali se onda dobro zarakijao na stanici, violine su padale s nebesa
Na mirijade odsječaka, pa onda pravimo bilancu Vidjela sam mu onaj ponosni izraz lica dok sam se u bijeloj čipkanoj košuljici,
Postrežimsku, postratnu, pronostalgičarsku, prokletu Škotski karo šosu, modroj kapi i crvenoj marami zaklinjala na nešto
Ono malo finih i pravih tuče glavama o gudure Što tada nisam ni razumjela, vidjela sam, tako mi ampren juhe,
U svakom žitu ima kukolja, došlo mi je da nazovem mentora I dan danas mi se povraća, vidjela sam kako kući donosi plastičnu kantu
I pitam ga smijem li ga takvog smežuranog, krezubog, nepatvorenog Svinjske masti koja još mjesecima glumi jedinu hranjivu tvar u frižideru,
Dovesti na obranu diplomskog rada, smijem li ga izložiti kao utjelovljenje Vidjela sam ga kako mi nespretno i sa stidom uručuje prvu, a ujedno i
Rhétorique générale balcanique, ali bez ikakve stilističke primisli Zadnju čokoladu u životu, vidjela sam...
A onda mi je stisnuo ruku i rekao dobra si ti djevojka
I vidjela sam kako zajedno letimo u nebo, kako smo jednom bili ...možda stvari koje i nisam trebala vidjeti...
Ljubavnici na Ibru, kako smo guslali, gangali, granatirali,
Sedeli i sekli nokte u ćuzi, kako me vodio u šetnju pokraj Save ...obnevidjeti...
Dok baka ne završi s janjcem, vidjela sam kako se umoran vraća iz Prvomajske
I u onoj prljavoj plavoj manduri strovaljuje na kauč, vidjela sam ga kako A onda sam stigla kući i iz kuteva kupaone istrijebila
Na Štajerskom polju iz zavisti kreše susjedovu uljanu repicu, i kako Nakupine prašine, dlaka, epitela i razmišljala o
U Počitelju jedemo pastrmke punjene zupčanicima, kako me u Ulcinju Jeleni, ženi koje nema
Hvata za guzicu u onoj staroj krntiji koju je parkirao tako da
210 211
Nešto kao stilistika fićfirizma, tvog sterilnog ćudoređa MARIJA ANDRIJAŠEVIĆ

Buffon kaže Stil, to je sam čovjek
Ovi pišu postmodernistička drkla o teoriji reciprociteta
moj stari se ubio.
Kada u Sjevernoj Koreji nema formalističkog očuđenja,
jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu.
Ti u šeher donosiš svoje galske mirakule
zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor.
I gradiš hram od sebe samog
moj stari je bio lud i nepromišljen.
Deleuze ima pravo kada govori o narodu koji se izmišlja
hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i
Onda kada ga nema, opažaš li analogiju?
zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l’ to to?
Onaj kojega smo imenovale narodnim herojem
otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari.
Vidio je kako vetar dokono senke spopada
promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da
Tvoji hemeroidi nisu impresionistički sfumato
mu ne uđemo u trag.
Murnauov «Der letzte mann», tako ćeš završiti
tražili smo ga mjesec i pet dana.
Hladni rat bez protoka sućuti
htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje.
Stavi svoj obogaćeni hipokrizijum u superkritičnu masu
smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ.
Vrijeme je za jA-bombu
vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l’ te volim.
Samo ti i ja možemo biti savršeno anakroni
naravno da te volim.
Samo ti i ja možemo mitificirati tako bjelodanu ba(ka)naliju
ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra.
Samo ti i ja možemo stvarati embrije od suza
mjesec i pet dana agonije.
Kada znaš da je najgore što ti se na ulici može desiti
sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom.
Susret s drugim čovjekom, onda znaš da si dobro
umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama.
Imaš stila, još te ima
stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata.
poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo.
moj brat ga je namirisao. njegovu smrt.
telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka.
Maja Ručević rođena je 9. travnja 1983. u Zagrebu. Apsolventica rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo.
francuskog jezika i književnosti te kroatistike na Filozofskom
stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali... dogodilo se.
fakultetu u Zagrebu. Bavi se prevođenjem. Piše poeziju i prozu,
uglavnom kratke priče. Neki od radova objavljeni su na nekim žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno
književnim portalima i u zbornicima- Priče za laku noć /HKR/, dobra.
2005., Zagreb; Ekran-priče 2006., Zagreb; Rukopisi 30, 2007., ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao.
Pančevo; Rukopisi 32, 2009., Pančevo ; Zbornik najkraćih priča / njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris.
ALMA/, 2007., Beograd; Besjeda, Banja Luka, 2009, časopis Poe- nosio je bratovu jaknu i moj sat.
zija, 2009, Treći trg, 2009, Beograd, Zagreb, dobitnica III. nagrade za neobjavljenu
zbirku pjesama u kategoriji mladih pjesnika do 27 godina u okviru 38. Ratkoviće- vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu.
vih večeri poezije, 2008., Bijelo polje i II. nagrade za neobjavljenu zbirku pjesama u moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim.
kategoriji mladih pjesnika do 27 godina u okviru 39. Ratkovićevih večeri poezije, bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca..
2009, Bijelo polje. Živi u Sarajevu.
212 213
rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud. čitat ću ti „Jebo dnevnik“.
rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram gađat ću te riječima dok se odjeća bude skidala sama od sebe.
napraviti.
usiljeno.
zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi.
plakala sam. bahato.
moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom. ispravno.
moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na ne zovi me pijan u 5 ujutro dok gledam mućke i ne govori mi da me voliš. možeš ti
sprovod. puno bolje od toga.
moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k’o tad.
možemo isparavati akril. cijeli se dan skrivati u našem ateljeu ideja.
moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši.
nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana ne budi glup, simo će spasiti stvar.
kasnije. nemoj se bojati mraka, ja ne umirem.
pokazat ću ti kako se majoneza vadi iz boce. s dva prsta.
zašto će nas simo dovesti u red? evo zašto
počet ću s klišejima kako oni ne bi završili sa mnom

u tvojoj dandyevski bezobraznoj glavi postoji definicija svakog čovjeka ponaosob.
(papirnati avioni stružu nebo)
nije ukusno bez žmirenja i stisnutih šaka.
tvoj smijeh.
ti se ne krećeš. znam da ovdje sve prestaje.
tvoj glas.
al’ kako da ti objasnim... ja bih sve ispočetka.
prijedlog imam. pitanje je samo hoće li biti prihvaćen.
pripaljujem cigaretu. prvu nakon šest mjeseci.
ovako:
volim se vraćati na mjesto (mjesta?) zločina.
ti budi moj papak, pa ću te ja braniti od svih nadrkanih muškarčina.
jebi ga, moje su slabosti moje ja.
glumit ću da sam feministkinja i stavit ću ti usisivač u ruke.
vješam noge o zid i kosim oči. volim misliti da sam lijepa.
ti ćeš klečati i biti željan poniženja kao da si ga vrijedan.
ustvari bih se zaletjela u ogledalo pa šta bude.
jer, tvoja želja, moja je zapovijed.
možda onda ne bi boljelo.
pa ćemo se svaki treći dan navikavati na naše nove uloge, a one dane između
‘ko zna. preuzak je ovo život za moje tijelo.
uopće nećemo postojati.
kupi ga. kupi ga. i onda ga nosi po kući. proširit će se.
nije prihvaćeno.
pazi, ja znam kako pecka kad puca koža.
dobro onda.
po bedrima.
ovo će biti prihvaćeno bez predlaganja. nema kompromisa. zapisano i gotov čin:
po struku.
drugi put kad legneš na moj krevet, popet ću se iznad tebe.
po ramenima.
214 215
a što ti znaš? MARKO POGAČAR

trebala bih učiti i savijati skripte na ispoliranom parketu.
umjesto toga pravim kolače za rođendane malih rođaka.
Nitko na tavanu
brišem brašno s čela. smijem se poštaru na vratima.
nemam se čega ovdje sjetiti. zašto te onda osjećam u želucu? Nikog nema na tavanu
nemam se čega ovdje sramiti. pa opet nitko ne zna za tebe. znam to
moja stara je zaljubljena u pekara. jer je iznad nas užareni betonski krov,
srebrni nosač neba,
u pedeset i drugoj moja stara voli drugog čovjeka.
i uopće nemamo tavana.
on ima kćer i živi na otoku. toliko je stvari
povremeno dođe u split i onda dugo šeću i pričaju kakvi su koje praktično definiraju odsustvo.
im (bili) životi. tavana.
moj brat ne zna za pekara. srećom ne čita ni ono šta pišem. kuće.
svijeta.
sigurni smo. u mojim pjesmama svi su sigurni.
sobom se rasipa plitki pospani zvuk
kupila sam si rukavice, šal i kapu premalenu za moju glavu. kao da su se na tavan uvukli puhovi, ali,
al’ nije važno. jer računalo razumije samo 1 i 0. već sam rekao,
ništa nije važno. nema tavana.
minus jedan. moje oči su minus jedan. više nam ne preostaje obala. čvrste točke su
predale svoje zidove.
uvijek sam slutio da u tebi ima nešto kratkovidno.
sutra ću obaviti tristo
pa dođi i ne daj mi da nešto napravim od života.
odgođenih telefonskih poziva,
zbilja. već dugo ne mogu
podnijeti verbalnu bliskost.
počeo sam po četvrti put
gledati Fitzcarraldo. tu sam naučio kako
Marija Andrijašević, rođena 1984. u Splitu. Studira kompara-

tivnu književnost u Zagrebu gdje trenutno i živi. Nagradu Goran
za mlade pjesnike dobila 2007. za rukopis „davide, svašta su mi
radili“ 2007. Piše poeziju koju objavljuje u raznim književno-
kulturnim, domaćim i stranim, časopisima.
216 217
se brodovi mogu prenijeti preko brda Lijepo je

i kako nije nužno biti pobijeđen
da bi se osjećao loše, Lijepo je disati proljetni zrak na Soči
štoviše, i pri tom ne biti mamuran.
upijati kapljice s izvora i onda u njima teći.
kišni dani govore
lijepo je dobro se osjećati. imati snage
obrnuto. za bilo kakav oblik vjere koja ne naudi drugome,
Kinski je, čini se, najbolji. dakle, ne imati.
role s Jaggerom govore slomljenim jezikom. također je lijepo živjeti u Bosutskoj
nema razloga za tišinu i vjerovati da ona postoji.
i nikoga ne treba kriviti: svakog jutra ući u trgovinu i kupiti kruh, jesti ga
poštu ne dobivam, reklame me ne zaobilaze, nad novinama koje si našao u pošti.
(kapital je noćna lijepo je kad te pošta pronalazi i kad ti možeš pronaći poštu.
pronalaženje je, općenito, lijepo.
kapa za mirisnu
pronaći poznato lice kada prolaziš pored stadiona
kosu svijeta) ili lošeg sveučilišta. podsmijeh je lijep.
kava nikada nije dovoljno vruća, lijepo je pronaći točku.
kao ni informacije, nikada dovoljno novih ploča nož za mazanje koji si odavno izgubio i sad je svilen.
i nikad dovoljno šuštavih klasika bataljun paradnih anđela spušta željezne uši
sve je gigantska, i to već graniči sa strašnim. sve graniči sa strašnim,
mlaka lokva tjeskobe. i to je također lijepo.
stvari definirane odsustvom me uglavnom plaše. odlijepiti žvakaću s đona lagane cipele, zlo koje ti
poremeti ravnotežu i objasni gravitaciju.
na primjer samoća (uvjetno),
Newton je lijep. Brodski je lijep.
religija (i njeno grozno odsustvo drugog) barikade su srce umjetnosti i to je nepotkupivo.
smrt (bezuvjetno) i sve kad svira savršen punk kad se ugleda Anna Karina kad se
što bih mogao iz njih izvući je trenutna ljubav, pomrači mjesec kad se podignu zastave kad se
značenje nanizano na kišu, razdijeli mrtvo more. šetati je lijepo. utopiti se.
kap što je za mene lijepo za druge je opasno.
koja fizički prelije čašu. teško disati jer je zrak zasićen borovima. govoriti hrvatski.
nikog nema na tavanu. klizati. također vrijedi i obrnuto.
lijepi su prozori koje možeš otvoriti
nikada nikog
i kroz njih dotaknuti oblake. Mosor je lijep.
nije bilo na tavanu. lijepo je hodati, penjati se i vjerovati u vrh, znati
ne postoji tavan i sve obješeno koje je godine završio rat kada je dan oslobođenja poštovati
nad našim glavama je golemo zvjezdano njihalo, dan žena majčin dan voljeti ljubičice,
kolijevka glazbe, tamna skidati se. padati. biti siguran da padaš, a onda se prenuti.
plahta neba kojom se buditi se. rezati. ispucavati nepotrebno duge rafale tvog imena,
pokrivam svake noći dok spavam. biti sustavno tragičan.
218 219
Što je to obod? KRISTINA KEGLJEN
Obod je kategorija. izraz tradicije, čvrsti

Djevojka s juga
rub koji ne valja prijeći. njegovu riječ ne
osujećuju: pod obodom je najčešće glava, Bakrene kosti se naziru ispod odjeće
kuća, rijetko i drsko ništa. glava se, ako je Ja te ne prisiljavam na hod po
kravlja, probuši čeličnim klinom. krava se Rasutom staklu
priveže lancima o vlažne zidove staje, zatim
se snažno udari. krv koja krene krv je domo- Tvoj izbor su i tvoje oči
Veće su od pustopoljine na autocesti A1
vine. nju je krava, zubima, za se dugo svojatala.
ako je glava kokošja ona se otrijebi sjekirom.
Osjećam radove na tijelu
kokoš se samo uzme, prenese na drugo mjesto, Skele i buku kamiona
položi na panj i na vrat se brzo & hladno sruči sječ- Onda se sjetim da sam ja ipak djevojka s juga
ivo. kokoš još neko vrijeme urliče, ali je nitko Koju je donijela hladna voda
ne čuje. kunić se kolje pismenim, golim rukama. Koja je držala naranču u ruci
krv ostaje unutar tijela i kola, sa svojom sumnjivom Kojoj su kapci popucali od modrine vodene svijetlosti
prošlošću. uši, na kojima je iz tvoje ruke do sada

Bol i bol i bol
visio miruju, kao da se u šumi ništa ne čuje, ništa
I pokoji baobab
ne dešava. polja miruju. zemlje miruju. domovina
od nekud kapi, a ljudi skupljaju grožđe. ogromna Ne dopusti da se poigravam riječima Marlene
je vrućina. što je to obod i što pod obodom ima? Mogle bi nastradati obje
Mogle bi nasjesti na zamku čovjeka u kišnom odijelu
I završiti s baršunastim povezom preko očiju
Marko Pogačar rođen je 1984. godine u Splitu. Poeziju, esejisti- Moji prsti to ne bi podnijeli
ku i književnu kritiku redovito objavljuje u domaćoj i inozemnoj Reci Marlene je li istina da su te pustili s lanca
periodici te na Trećem programu Hrvatskog radija. Urednik je u Jedne južnjačke provincije
književnom časopisu Quorum i dvotjedniku za kulturna i druš-
tvena zbivanja Zarez. Poezija mu je prevedena na desetak jezika.
If so podijelit ću naranču na jednak broj kriški
Svira bubnjeve u postpunk bendu Death Disco. Objavio: Pijavice
nad Santa Cruzom (AGM, 2006, DPKM, 2009), Poslanice običnim Pa možemo cviliti zajedno
ljudima (Algoritam, 2007), Predmeti (Algoritam, 2009). U hladu cvjetnog balkona
220 221
Krvave košulje Delilah, okreni se
Dok mi ližeš ovaj slatki med s prstiju

Ja se pitam gdje nestaju pahuljasta proljeća
Zakopaj Eiffela negdje podno rebara
Delilah okreni se
Neka mu vrh dodiruje najradišniji mišić u tijelu Poprati ljeto jednim zamahom suknje
Jer Delilah
Tako ću barem znati odakle sva ta krv dolazi iz ormara
Ti nisi prostak rođen s prstom manje/više
Možda si pin-up djevojčica s mašnom u crnoj kosi

Razrogačila sam oči kažiprstom i palcem Možda si plavokosa starleta
Gledam Tour de France Delilah silazi s choppera
Poskakivanje listova i napinjanje udova me Stigle smo u Grand Canyon
Tu se uzima pejotl i trči za vukovima
Ne privlači ni najmanje
Ovdje nema širenja nogu i trljanja bedrima od čelične stupove
Važnija mi je katarza koja se polako penje na uzglavlje kreveta Sada smo ponosne vlasnice ovih krajeva
Gdje sam se prikopčala još dok sam imala 16 Gdje nas kraljica poziva na čaj u 5
I kekse
Daleko su sada zime u kožnjacima i palestinkama

Ignoriraj moje pojavljivanje na posterima Nema zatočeništva u sobi s tamno-zelenim zastorima
Moju pepeljastu kosu i oči koje mijenjaju boju Zadnja zajednička cigareta
Rakiju ti dajem usta na usta
Mi ćemo se samo objesiti jednom rukom o klisuru

Imam nešto bolje za tebe I vrištati
Nojevo jaje nosim u njedrima
Svirajte nam floridski death-metal
Izbit će van i pobijeliti cijelu sobu Svirajte nam old school
U slučaju da doista je bijelo
Kristina Kegljen, rođena u Slavonskom Brodu 1987. U 3. razredu
gimnazije dobila prvu nagradu na Goranovom proljeću u konku-
renciji srednjih škola. Povodom nagrade ogranak Matice hrvatske
Pod je slatkast i rumen u Slav. Brodu joj izdaje prvu zbriku pjesama pod nazivom Capri-
Umočila sam stopalo i polizala palac corn. 2005. Godine dobila međunarodnu stipendiju za boravak na
Lester B. Pearson koledžu u Kanadi. 2007. Pobjedila na natječaju
Kriješ tajnu okusa stoljećima Algoritma i Vijenca te joj 2009. u biblioteci Na vrh jezika izlazi
zbirka Ne poklanjaj srce divljim stvorovima. Iste godine dobiva
Ovo desetljeće je moje i samo moje
Rektorovu nagradu za spomenutu zbirku. Studira komparativnu
Šteta što će trajati samo osam godina književnost i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bavi se glumom.
222 223
Svetlana Kalezić je rođena 1980. godine u Podgorici. Po

obrazovanju je doktor književnih nauka, po pozivu poetesa
koja aktivno objavljuje od svoje petnaeste godine. Član je or-
ganizacionog odbora Svjetskog festivala poezije koji se svake
godine održava na Kubi. Ne pripada ni jednom udruženju
književnika. Radi na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, živi
u Podgorici.
Kao posebna izdanja objavila je sedam knjiga poezije:
 Iz ugla ruže (1995),

 Cveće nedeljne samilosti (1997),
 Pozni dažd (1998),
 Zauzdati bezdan (2002),
 El manuscrito del silencio (Havana, 2006 – na španskom jeziku),
 Algebra naricanja (2008),
 Uporedna gramatika stradanja i strasti (2009).
Dobitnica je velikog broja nagrada i priznanja:

Nagrada Festivala poezije mladih u Kikindi, nagrada Limskih večeri
poezije, nagrada „Blažo Šćepanović“, internacionalna nagrada „Les dix
mots de la francophonie“, Brankova nagrada Matice srpske, Internacio-
nalna nagrada „Nosside“ (apsolutna pobjednica), nagrada „Vuk Karad-
žić”, nagrada „Risto Ratković“, nagrada „Spasoje Pajo Blagojević”, inter-
nacionalna nagrada „Le médaille de vermeil de l’Academie Européene
des Arts“.
Pored pisanja proze, eseja i književne kritike bavi se i rok muzikom.
224 225

Svetlana Kalezic Radonjic Antologija EX YU Poezije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Svetlana Kalezic Radonjic Antologija EX YU Poezije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Svetlana Kalezic Radonjic Antologija EX YU Poezije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VAN KUTIJE

ANTOLOGIJA NOVE POEZIJE YU PROSTORA

Priredila Svetlana Kalezić-Radonjić

BEZ KLA(T)NA DO ZVUKA

Decenijama unazad govori se o smrti poezije. Nažalost, tačno je da je sve

Prije svega, trebalo bi ustanoviti do kojih se godina pisac može smatrati

Uzimajući u obzir činjenicu da u je u ranim dvadesetim godinama živo-

Takođe, zahvaljujemo se autorima koji su svojim vrijednim prilozima,

ПЕСНАТА НА ОБВИНЕТИОТ ПОЕТ

Посигурен сум меѓу луѓето

што отчукува нерамномерни интервали отспротива,

И повисок сум од оџакот на десетина метри до мене Еден, два и опааа!

ЛИРСКИОТ СУБЈЕКТ ПО ДИРЕКТНИОТ ПРЕНОС ИЗЈАВИ: Судбина!

„Барам партнер(ка) со европски пасош“, ќе осамнат набрзо

најекстремни, ако ги имате, -

(„Јас сум најискрен поборник за феминизмот“, ќе ви се доверам поетски

Во иронијата е сé социјално, напиша Филип Амон,

Закоп зошто постоиш и ти

Кога ти го градеа креветот

Силвана Јованова (1981), Скопје. Пишува поезија, кратки

Убиени митови ИСКРА ДОНЕВА

По некој добар стих напишете лебед што нурка.

АНЕТА ПОПОВА Ропство

Додека јас го слушам срцето

ДЕЈАН ВЕЛКОСКИ Цензура на автоцензурата

оти токму таму

Марјан Тасевски е роден 1983 година во Скопје. Дипломи-

ФИЛИП КЛЕТНИКОВ СЕМАНТИКА

А сето тоа Сеќавањата на буквата Д

со само малку трпение оди до огледалото

на патот до желбите со полни раце магија

на дел од некој осамен идентитет

да можам во тишината на туѓиот живот

Денот го красеа ветрови. За името мое

Затишје пред капки ЃОКО ЗДРАВЕСКИ

Градот одамна спие

Некое дете веројатно зборува во сонот

Ѓоко Здравески е роден 1985 г. во Скопје. Дипломирал на

То си ти - OSLEPLJIVANJE ARGUSA. GENESIS

Тешко окружење, гвоздена средина ДРАГАН РАДОВАНЧЕВИЋ

Нечије лице мерка ме док спавам.

Ценестопатија умножава личност, Беч, 2009.

Подударни облици „И једна важна напомена:

„Ја сада умирем“, рече он, Никога нема.

„Ја умирем“, рече, ни од куда се појавио, само уз папир да је из Дахауа.

А и сад је Пољак. НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ

Тек да знате, да се не секирате што ћутке стоји пред вашим вратима.

Станујући у Улици маршала Бирјузова,

Бенове етиде НЕВЕНА БУДИМИР

Понекад свратим на кафу

Пустим омчу Механизам је покварен,

И ова љуштура која ме спречава,

утроба са семенкама, зелена,

напиње се стерилна рефлексија

избаците блудне пичке, сексуалне робиње

Мононуклеоза - болест пољупца

као исушен прут

Прво поделите парне ствари