РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

НА ДРУГИ ПОГЛЕД:
50 ГОДИНА ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ
ЂЕРДАП

1972-2022
Сенима Иве Јуларџије, Жике Стајковића и њихових другова
 САДРЖАЈ

УМЕСТО УВОДА-------------------------------------------------------------

ИДЕЈЕ----------------------------------------------------------------------------

ВРЕМЕ, МЕСТО,ЗБИВАЊА------------------------------------------------
СОВЈЕТСКА КАРТА----------------------------------------------------------

ГРАДИТЕЉИ--------------------------------------------------------------------

РЕЗУЛТАТИ---------------------------------------------------------------------

ДРУШТВЕНИ СТАНДАРД---------------------------------------------------

ХИДРОЕЛЕКТРАНА ''ТИТО''-------------------------------------------------

ХАВАРИЈА АН-14----------------------------------------------------------------

1972 НЕСВРСТАНИ ТИТО И БОКАСА-------------------------------------

СЛИКЕ КОЈЕ НЕ ТАМНЕ-------------------------------------------------------

ОДИСЕЈА----------------------------------------------------------------------------

КЛАДОВО---------------------------------------------------------------------------

Белешка о писцу--------------------------------------------------------------------
 УМЕСТО УВОДА

''ДИВЉИ ТАЛАСИ ДУНАВА''

-ЂЕРДАПСКИ БРЗАЦИ И СТЕНЕ КАО ПЛОВИДБЕНЕ
ПРЕПРЕКЕ У 19. ВЕКУ-

1.Природа

Прва већа група подводних стена на Ђердапу смештена је низводно од острва

Стара Молдава, ситуираног између 126,5 и 131,2 км од Београда, на месту сужења
речног корита, где су две обале удаљене једна од друге свега 400 метара.
Простором доминира Бабакај а знатно већа дубина обилује јаком воденом струјом
у следећи 5 километара речног тока. Ту су и стене Германија- 800 м од Бабакаја,
Мала јеленска стена- 3,5 км ниже, и Велика јеленска стена на 137.км од Београда.
Наредни јак брзак је код места Стенка, где ''стрми гранитни зидови високих
планина силазе у реку; Стенка и подводно стење око ње праве сметње томе брзаку
и чине га још јаким тамо куда он може пролазити'' (Петровић 1941, 24). Испод села
Брњица на око 1 км је стена Херкулес, а 1300 метара ниже улаз у канал Стенка, дуг
око 4.км, уз леву обалу реке, затим на 700 метара пре краја канала, на десној страни
стена Алберт. На 156 км, 7 километара низводно од Љупкове је крај брзака. Испод
Дренкове /улаз у канал Козла-Дојке/ Дунав скреће ка југоистоку, ''па се од те окуке
већ почиње чути удаљена хука и бука низводних катараката; таласи почињу бивати
покривени сребрнастом пеном која испољава борбу јаке воде јаке водене струје са
подводним невиљивим врховима стена. Подножје планине на левој обали пружа се
доста далеко у реку и продужава се у високи подводни каменити плато Козлу, па
одбија водену струју од леве обале на воду... Следе два каменита подводна прага
што производе, на низводној дужини од 3 километра, јаке букове и струје, са
нагибом од 80 цм на 1 км'' (1941, 25). На српској страни реке, код Госпођиног Вира,
160.км од Београда, је стена Паја, 1400 м ниже ''Бабице'', док се ближе румунској
обали налазе Пјатра лунга Дуга стена- 2км испод Дојке, Пјатра Алба- Бела стена и
Пјатра Њагра- Црна стена, затим стена Биволи и праг /риф/ Морава код 169 км.
Између стена су вртлози, чеврнтије- дубоки џиновски лонци, са именима Мачков,
Велики и Мали Симин (Вучковић 1966, 23). 3500 м низводно уз српску страну
налази се стена Влас. Преко пута Власа су катаракте Излаз- стеновити праг, и
Тахталија- Велика и Мала, где ''снажна водена струја не могући продубљавати
стеновито дно, простире се у ширину да би нашла одушке; мало нешто испод тога
наилазило се на огроман каменити кљун Гребен, који улазећи са десне обале
дубоко у Дунав, сужава га на 420 м ширине. Наспрам самога Гребена појављује се
каменити плато Врањ, који пролаз воде сужава на свега 220 метара'' (Петровић 25).
Ради се о кречњачком гребену, дугом 700 м, где је Дунав врло плитак, понегде
свега 1,20 метара (Вучковић, 23).Њиме се завршава клисура Госпођин Вир, која се
простире између Љупковске и Доњомилановачке котлине Следи проширење
водног тока на 2 километра- отуд јаки водени вртлог са виром дубоким 30 метара,
''кроз који у време велике воде није могао проћи никакав чамац нити лађа''
(Петровић 26).

Како бележи Сретен Вучковић, ''када у пролеће Дунав надође после наглог опадања
снега у горњим токовима његових притока, ниво воде се пење за 4-5 метара и
читава котлина претвара се у дунавско језеро'' (1966, 26). На 183.километру је
попречни праг Јуц одакле настаје јак пад воде у катаракту. На улазу у Горњи
(Велики) Казан-198,2 км позиционирана је стена Калник- Велики Штрбац, где је
река широка свега 170 м. Та стена штрчи из дунавског корита 3-4 метра и завршава
се код окукепрема Михаилу Петровићу, ''одмах испод Адакала Дунав опет мења
правац скрећући ка југоистоку; ту је, на левој обали, речица Водица која је утичући
у Дунав, чинила границу између Угарске и Румуније. На том месту се већ чује бука
највеће и најопасније катаракте на ђердапском Дунаву. Издалека се низводно виде
запенушани таласи, вода ври као да кључа. На 2 км од румунског прибрежног
места Верчерове, отпочиње прави, Велики Ђердап /''Вашкапу''/, највећа и од вајкада
најопаснија сметња за пловидбу. То је једна велика група подводних стена која се
по Дунаву пружа узводно дужином од 3 км, и чији врхови на малој води избијају на
површину воде, а препречују ток воде готово по целој ширини Дунава... Врхова
стена, који се при малој води појављују над њеном површином има безброј. Већина
њих има своје локалне, српске или румунске називе- Горња и Доња Преграда,
Краљева Стена, Чифутски Камен, Колумбачка Маре, Разбојник, Пјатра Кумиере,
Пјатра Калуђере, Црни Прут итд. Код тих стена су толики букови и водени падови,
да нпр. Горња Приграда на малој води провири из воде пре него Краљева Стена
која је за 45 цм виша од ње; или да Разбојник избије на површину воде пре него
Пјатра Кумиера која је за 54 цм виша од те стене. Највећи пад воде је на месту где
су стеновите препреке најгушће; вода кад запенушана прође између тих препрека,
пада у дубоки дунавски понор испод њих'' (Петровић 28- 29).

Важно је знати да ''на средини Великог Казана Дунав у широком луку заобилази
избачену стену Дубова /на њеној обалној страни налази се најбоље очуван део
Трајановог пута/, одакле се посматрачу у свој својој дивљини, суровости и
величини открива Велики Штрбац,... висока 789 метара и управно засечена стена
подсећајући на огроман и неприступачан камени зид'' (Вучковић, 45-46). Изузев од
стране М.Петровића побројаних назива, још је мноштво стена, спрудова, места уз
обалу имало називе, битне лађарима за оријентисање. Неки од њих прибележени су
у скриптама за обуку пилота Ђердапске речне управе 1959.год, аутор Светомир
Коцић: код Јеленске стене- Бегов бунар, Ливадица, Филип кречана, Алибег; код
Козле- Европа, Елизабета, Мали Бранко, Велики Бранко, Језик Дојке, Боријаш,
Босман риф, Госпођин камен, Мунтеана спруд, Симин спруд, Ердељи, Стубица,
Доња крушка, Крушка камен, Данијел; следе Горун, Кастор, Биволице, Вертес,
Чарда спруд, Кекец; испод Свињице- Чучавка, Дечебал, Фрајсинет, Керфелд, Ђула,
Тисовица, Краљ Твртко, код Калника- Минерва, Разврат; реон Аде Кале- Ђеврин
риф, Верона, Црни спруд, Разбојник, Ришкивал, Метерник, Краљица, Силистрија,
Флора, Јуда, Мађар, Костанца... (Јаковљевић 2012- 171-191). Други топоними и
више детаља о речном току присутни су у извештају пуковника Франца Јанковића,
команданта Шајкашког граничарског батаљона, поднетог Славонској генералној
команди Аустријског царства 15.01.1831.г, у циљу разматрања могућности
отклањања препрека пловидби (Иванишевић 2019, 33):

''Испод острва Молдаве налазила се хрид Бабакај, која је неколико метара извиривала
изнад површине воде и око које су формирани вирови. О хрид су се одбијали и таласи
стварани ударима воде о површинске делове стена у пличинама на левој обали Дунава. Те
појаве нису представљале велику препреку за пловидбу бродовима јер вирови нису имали
велику дубину. Бродови су могли да их пролазе без потешкоћа и настављали су пловидбу
све до избочине на левој обали кроз коју је водио такозвани Тесни пут и која се, нарочито
за време ниског водостаја, морала избегавати... После опловљавања избочине код Тсеног
пута, пловидба се настављала код места Доља Љубкова и Брзаска, све до остатака
средњовековне тврђаве Дренковац, код места Дренкова, на левој обали Дунава. Испод
рушевина ове тврђаве, отприлике на средини речног корита, између ушћа потока Козл и
Сирињ, налазила се једна огромна стена формирана у облику клупе, названа Штрбица, која
је добрим делом излазила из воде, а настала је од шљунка, однсоно делова стена које су
наносила ова два потока. Због Штрбице се ток Дунава нагло окретао ка десној обали, да би
га она нешто касније одвратила ка левој обали. Сем ње, на овом месту су се налазиле још
две расуте стене зване Дојка и Зљебура. Њихово постојање у кориту реке доводило је до
наизменичног ударања таласа о обе обале, стварања одскока и одбијања воде. Настајали су
велики таласи који су угрожавали пловне објекте. Опасност од талас амогла је да с
еизбегне ако се брод или други пловни објекат на овом месту окрене ка речној струји и
одмах усмери ка десној обали, а затим дуж ње пређе на тегљење брода у правцу тврђаве
како би се избегле расуте стене... Ипсод стене Зљебура поток Јелишева је на левој обали
нанео огромну количину шљунка која је формирала препреку у облику клупе, а мало
низводно од ушћа потока налазиле су се две литице, такође око средине корита Дунава,
познате под називом Биволи... због тога је одве морало да се настави тегљење бродова
десном обалом... На пола сата низводно од литица Биволи почињао је пролаз кроз који су
бродови тешко пролазили. На месту познатом под именом излаз цело корити је, у дужини
1.400 хвати (2.655 метара), било испуњено великим комадима стена, од којих су с емноге
издизале изнад површине воде. Пре него што би брод допловио до овог места, чуо се шум
ударајућих таласа, ток Дунава почињао је да убрзава, а кад би приспео на то место, дошло
би до жестоког ломатања и ношења брода на све стране снагом шумећих и дивљих таласа
који су се протезали све до стене зване Гребен, где острво Пореч дели Дунав на два дела.
Водена струја би задржавала брод док се приближавао стени гребен,а потом би га од ње
одбијали нагли таласи. У тако критичној ситуацији брод је са великим опрезом и брзином
морао да се усмерава ка средини корита Дунава и одмах окрене ка левој обали да га не би
ухватио вир који је настајао тик испод стене и вукао бродове огромном снагом... Испод
села Свињица на левој обали Дунава, између ушћа дивљих потока Пореч (на десној обали)
и Јуц (на левој обали), корито Дунава у дужини од око хиљаду корака било пуно великих
комада стена. На овом потезу који се назива Јуц, вода се, уз обе обале Дунава, одбијала о
велике наслаге шљунка, формиране опет у облику клупе. Ток Дунава је ударао у делове
стена које су се кретале у потоку Јуц и правио велике таласе... Од Јуца се низводна
пловидба могла наставити све до места званог Плавишевица, од кога се корито Дунава
сужава притиснуто између две стенске масе. Комплекс стена на левој обали назива се
Казан. На десној обали на раздаљини од 70 хвати 8132 метра), налази се изолована хрид
Колника (Калиники), која се за време ниског водостаја уздизала 14 стопа (4,4, метра) изнад
површине воде у ширини 4 хвата (7,5 метара) и дужини од 80 хвати (151,7 метара), лаи
преко које су бродови могли да плове током средњег водостаја јер је тада била
поплављена'' (Иванишевић,35-38).

Као нарочита пловидбена опасност преостаје још деоница од краја Великог

Ђердапа /наспрам Сипа/, следећих 6 км- од Малог Ђердапа до острва Дудаш, са
високим каменитим површинама, платоима и зашиљеним врховима подводних
стена, воденим падовима. Михаило Петровић сачинио је поделу катаракти на оне
које које испољавају свој ефекат при малој води /Козла, Излаз, Тахталија, Свињица,
Јуц, Велики Ђердап/, и оне које постају нарочито ризичне за пловидбу због наглог
убрзања и великог пада по великој води- Дојке, Гребен, делимично Излаз и Велики
Ђердап. (1941, 32).

У ''Даници за 1827'' Вук Караџић, текст ''Етнографско-статистическо описаније

Србије'', пише: ''У Дунаву су између Голупца и Кладова она за лађе страшна мјеста,
која Турци зову демиркапија /гвоздена врата/, А Срби /опет турском ријечју/
ђердапи. Горњи је ђердап између Добре и Пореча, а доњи између Адакала и
Кладова. Горњи је страшнији, али мање држи; а доњи више држи, али је мање
страшан. Туда је вода, са силом својом градећи себи пут, одсјекла Карпатске
планине од Српскије, па и сад преко и између камења лети и уји. На горњему
ђердапу слабо се кад види камење посред воде, него само кључеви и клобукови;
али се на доњему преко цијелога Дунава, како вода мало опадне, тако види, да се
приповиједа, да је некакав ајдук скачући с камена на камен утекао из Србије на ону
страну. Туда лађари одозго идући узимају обично корманоше из ондашњи мјеста
/Срби преко горњега ђердапа из Добре, а преко доњега из Текије; а Нијемци из
Љупкове и из Ршаве/; а одоздо лађе обично вуку волови. Но кад вода врло опадне,
онда на ђердапима лађе, особито натоварене, не могу прећи никако. На свршетку
горњега ђердапа спушта се у Дунаво једна камена и стрмена коса под именом
Гребена, која одозго заклања Пореч. Између Пореча и Ршаве стоје казани, у којима
вода једнако обрће, и лађе, особито мале, које на овај коловрат наиђу, оће да
прогута'' (1964, 131).

2.ЉУДИ

Човекова исконска тежња да свет природе редукује на енергију не би ли

надоместио недостатке њеног стихијног деловања, људској природи недоступног за
овладавање, у форми издвајања једне реке из њеног корита или тока, изградњом
пловидбених канала, омогућавала му је осећати се делом божанске силе, довољне
зауздати један израз „космичког нереда“. Марко Улпије Трајан Imp.Caesar Nerva
Traianus Augustus /98-117/, инспирисан жељом спречавања претећег савеза Дачан и
Парћана, али и чињења искорака у покушају досезања Александрових освајачких
успеха, у два наврата водио је ратове против Децебалове Дакије. Владар који је 89.
године понизио Римљане Домицијановог доба наметнувши им обавезу годишњих
плаћања за уговорени мир, непристајање да његова краљевина постане још један
драгуљ у римској царској дијадеми, платио је животом 106. године. За Трајанов
успех у овом подухвату, чему је следила колонизација Дакије досељеницима из
Мале Азије и знатна попуна државне благајне, од изузетног значаја било је
повезивање две дунавске обале у чврст систем римских утврђења, стабилизација
трговачких путева и чињење Дунава пловним у делу Гвоздених Врата. За те сврхе
приступило с радовима на просецању пловидбеног канала и изградњи моста у
близини Кладова. Као спомен на подухват регулисања речног тока 101.године
постављена је мермерна табла код Караташа: ''Император Цезар син божанског
Нерве Трајан Нерва Август, победник над Германима, врховни свештеник, у време
када је имао трибунску власт по пети пут отац отаџбине, конзул по четврти пут,
скренуо је ток реке Дунава да би избегао опасности подводног стења и тако учинио
пловидбу сигурном'' (Мирковић 2015, 34). 1876.г. Милан Милићевић помињући
како је село Сип добило име по џиновском римском насипу/сип,''кога остаци,
гором обрасли, стоје и дана'', наводи да су Римљани, ради заобилажења
пловидбених препрека, ''подигли страхота висок и дебео насип дуж Дунава, па воду
ове реке избили из корита њезина, и натерали је да иде јазом између брда и овога
насипа, куда су могле лађе безопасно пловити'' (1876, 952-953). Трагове римског
пловидбеног канала у атару половином 19. века уочио је Илија Пчелар: ''Код села
Сип лепо се види и свуда јасно распознаје исполијски насип сада грмовима
обрастао, многољудског римског народа. Да би избегли Римљани опасности
Ђердапа, матицу су Дунава кроз овај канал навртали и туда лађама пролазили''
(1857, 213). Бела де Гонда /1851-1933/, који је и сам био укључен у планирање
изградње пловидбеног канала на истом месту након седамнаест векова, изнео је
следећа запажања: ''Озбиљну препреку која је отежавала римским легијама пролаз
Доњим Дунавом чинила је катаракта Гвоздене Капије, куда пловидба није била
могућа током ниских водостаја. Стеновито и неравно дно запречавало је корито
реке целом својом ширином. Пошто у то време није било средстава помоћу којих
би се извукле и подигле стене на површину воде, римски инжењери су приступили
пробијању канала, на десној обали реке, који обилази брзаке почев од Гвоздене
Капије, узводно, до тачке на којој се завршавају брзаци, дакле, низводно од
данашњег сеоцета Сип. Остаци насипа и постојање овог канала, доказ су огромних
радова које је било неопходно предузети. Судећи по његовим рушевинама, овај
римски канал био је око 3,2 км дугачак и ширио се од десне обале реке,
заузимајући скоро до свог низводног краја форму лука на великој површини. Како
се једна набујала речица уливала у Дунав на низводном делу канала, носећи са
собом бројне наносе камења, подигнута је брана у њеном кориту да би се
зауставило засипање канала облуцима. Остаци ове бране још су и данас видљиви.
Осим тога, Римљани су пробили у овој речици и једно ново корито за преливање,
како правилан ток кроз канал не би био угрожен и како, понекад велика бујица
речице која је увирала низводно, на ушћу канала не би ометала бродове да у њега
уђу... Испитивањем тла, уверили смо се да је на узводном делу терен састављен од
шљунка до четвртог метра испод најнижег водостаја /нулта тачка/, надаље у
дубину тло је стеновито: на низводном делу стеновити слој почиње већ на 3,5
метра, испод најнижег водостаја. Дакле, није било никаквог разлога да се канал не
просече до неопходне дубине. На узводном делу, садашња тачка горњег руба
Римског канала је од 9 до 10 метара изнад нултог нивоа а његова ширина износи 65
метара; на низводном делу, тачка горњег руба је на 5-6 метара изнад нултог нивоа а
ширина износи 43 метра. Када бисмо данас продужили падинама насипа чији
остаци још увек постоје, утврдили бисмо да је на тачки од 3 метра, ширина канала
подједнака и износи око 30 метара, како узводно тако и низводно. Овај закључак,
оно што смо раније напоменули о геолошком саставу дна канала и поврх свега,
остаци бране која је имала улогу да задржи наносе низводне речице, изгледа да
доказују да је римски канал заиста био направљен у целини или у највећем делу''
(Петровић 2003, 7-8). Ипак, без вучења лађа са обале, у великом броју деоница,
пловидба је била немогућа. Отуд вероватно назив места код Сипа из римског доба
Caput Bovis, а до новог доба задржао се био топоним Воловска бара. Има чак
мишљења да је Трајанов пут уклесан у стене уз саму обалу био намењен узводном
тегљењу бродова, будући да је било далеко лакше изградити друмски путни правац
за колски саобраћај ван овог стеновитог предела. У прилог томе иде и запажање
Сретена Вучковића да се на ивици стене Дубова, у коју је усечен део Трајановог
пута, ''и сада се јасно виде дубоке бразготине усечене конопима којима су
'копитари' вукли лађе кроз Ђердап'' (1966, 46). Бродови су вучени кроз Ђердап
снагом воловских запрега или људских руку. Такав вид пловидбе присутан је био
на овом делом Дунава столећима, о чему каснији путописац има импресију: Да смо
овуда могли проћи пре 300 година, били бисмо видели тужно робље како на дугим
конопима вуче лађе турских господара. Боса нога гази земљу, пуца бич по голим
плећима, уже се све јаче усеца у раме, а лађа полко клизи уз воду. Вода је чула и
прогутала многе уздахе невољног робља. Феликс Каниц пише: ''Сретао сам
дереглије које су вукли волови и коњи, понекад и 50 и више влашких сељака;
њихово напрезање је било огромно, посао који је због валовитог терена изгледао
подједнако ужасан као онај на галијама...'' (1987, 527-528). Још ''последњих
деценија 19 века винарски трговци су возили вино из Крајине за Будимпешту у
шајкама- винарицама, које су вукли људи и запрежна стока'' (Вучковић, 54).
Трагови које је ужад за тегљење бродова урезала у стене, највидљивији су на делу
Трајановог пута код тунела Пецка бара. Према Владимиру Стојанчевићу, до 1830-
их година комуникације Дунавом биле су знатно успораване двема тешкоћама-
брзацима и подводним стењем у Ђердапу, и политичким односима Турака према
суседним земљама- Аустрији, Влашкој и Србији (2013, 169).

Утисци Ханса Кристијана Андерсена приликом путовања кроз Гвоздена Врата

сажети су у следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба
пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним кровом. Овде почиње
Ђердап, који већина путника описује као део Дунава којим је готово немогуће
пловити, због снажних брзака. Овде су моћни вртлози гутали чамце и разбијали
лађе у комаде. Около, из речне струје која се пенуша, мрке стене пружају у ваздух
своје пожудне прсте жељне ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз
Гвоздена врата... Наш капетан је прешао на прамац брода, који је вукло педесетак и
више Срба, крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце и ланце.
Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали да скачу,
као газеле, с бродића на бродић, да потежу и потежу, а затим да скачу у своје лаке
чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и нас и себе, узводно. Држали
смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини реке неколико водопада. Вода је
налетала на прамац брода. Обалу на неким местима чине ниске, али окомите стене
за које су, као за балустраде, конопци причвршћивани, и за које су се наши Срби
држали, и тако савлађивали речну струју. Кад би се ове препреке премостиле, они
би поново искакали на обалу, а онда би наша лађа ишла као пароброд, савлађујући
брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за крмом. Лађа се љуљала као љуска и
нестајала у облаку капљица и водене пене...'' (Чукић, 1985, 110-111).

У протоколу магистрата нахије Поречеке 1828-1832 постоји низ података о

хаваријама и опасностима пловидбе Ђердапом. У пролеће 1828.године велики
доток воде причињавао је сметње пролазу бродова, а 19.априла стање је такво да се
''сада благодареније богу вода умањавати почела, па смо данас почели лађе с
царском храном вући'' (2012, 16). Извештај послат из Пореча кнезу Милошу у
Пожаревац 22.августа 1829.г, по старом календару, садржи вест да ''ономаде у
голубачком богазу путујући навише лађе овдашњег Ђорђа Владовића пропадне
насред Дунава и лађа и со да се се једва људи из ње на ораници с једном душом
курталисали'' (2012, 128). На Милошево распитивање тим поводом, 11 септембра
појашњено је, ''у призренију потопивше лађе са сољом више Рама, која се у ћутуку
разбила'', да су, поред Речана, и Кључани ангажовани на вађењу потопљене соли
(2012, 133). Из документа је уочљива да, попут схаватња класичног римског права,
и овде у погледу ствари преосталих од бродолома и терета, забрањена је окупација
и пленидба, већ су оне остајале власнипвто бродовласника односно сопстевника
робе дате на превоз (Пезељ 2006, 96). Истог месеца бродолом је претрпела и лађа
Живка Илића, а након тог инцидента поречки магистрат одлучује да задржи 5 лађа
натоварених сољу ''због неугодне воде, бојећи се Ђердапа, и до 5 дана намеравам
задржати неби ли што воде придошло или више побегло, да их могу без сумње
одавде кренути'' (2012, 134). Јула месеца 1830 десетине лађа са робом јеврејских
трговаца данима у Поречу чекало је повећање ниво воде- ''јоште ниједна ђердап
поречки због мале воде изишла није'' (2012, 145).

Хатишерифом од 3.августа 1830.године, као операционализацијом Акерманске

конвенције од 25.9.1826 /по старом календару/, јаче се фундирана права српког
кнеза да врши управне послове у вазалној Србији, Османлије су изгубиле
овлашћења непосредно се експонирати у јавним пословима, право прикупљања
прихода од транзитне и саобраћајне таксе- баџ- а у име и за рачун Османског
царства, такође је припало Србији, а истоврсним актом од новембра 1833.год,
Крајина и Кључ интегрисани су у српски административни апарат, чиме су се
стекли услови за поклањање веће пажње решавању проблема пловидбе Ђердапом.
Већ наредне године кнез Милош Обреновић затражио је од Порте сагласност да
Срби ''почну крчити Ђердап'' (Стојанчевић 170). Истовремено је мађарски гроф
Сечењи предложио изградњу крај Сипа канала дужине 1500 корака, ''измећу два
стародревна насипа''. Од Срба је то доживљено као покушај мешања у унутрашње
ствари њихове кнежевине. У документима тога доба сачувана су сведочанства о
размишљању да би ''регулисањем водопада, сва трговина Аустрије и Турске која
пролази кроз Београд, ишла Дунавом без икаквих користи по Србију и да би,
олакшавши целом свету пловљење реком, Срби изгубили 12-15.000 франака, које
су на годину добијали водећи чамце кроз стење'' (Стојанчевић 171). Уследила је
политичка борба за задобијање примата у уређењу Ђердапа, о чему је писала
Даница Милић (1999, 14-33). Ипак, Срби су приступили елиминисању дела
стеновитих препрека и уређењу речног корита у јесен 1834.

У Фонду Књажеске канцеларије, одељак Неготинска нахија 1825-1839, сачуван је

низ докумената о томе (2002, 212-236). Велики сердар Тимочки Стефан Стојановић
15.октобра 1834, са лица места, из Сипа, писао је кнезу Милошу рапорт о чишћењу
Сипског канала; тражи упутство како поступати са камењем које се не може
разбити. Већ након три дана, он извештава да је у Сип дошао Стефан Стефановић
Тенка и са собом довео људе и алат ради наставка радова ''чишћења Дунава; са
чишћењем ђердапа /стење/иде теже, чак ни мајстори послати од стране кнеза не
могу да им се приближе због велике брзине воде и дубине; прелазили су у Влашку
и тамо посао иде успорено; посетио их барон Сечењи са стручњацима инжењерима
и одобравају преузети посао, понудио је и своју помоћ која није прихваћена''.
25.октобра реферисано је да је завршен посао на Ђердапу- камење очишћено, сем у
средини ''где је дубина и брзина тако опасна да се мајстори нису хтели примити ни
за специјалну награду од 1000 гроша за вашење сваког камена'', јавља и о исплати
Цинцарима и распореду алата. Међутим, већ почетком новембра интензивиране су
активности Аустријанаца на укључењу у регулацију Ђердапа, на српској страни,
што је кнезу Милошу деловало забрињавајуће услед могућносту угрожавања тек
одскора стечене српске аутономије на дунавској обали.

На Ади Кале састали су се Стефан Стојановић, турски експерт Нази бег и гроф
Сечењи, о чему у писму од 4.новембра упућеном у престони Крагујевац, наводи да
је Сечењи наговарао присутне да се прихвати његов план о регулацији- Сечењи је
формално предлагао да сопственим капиталом ''отвори канал са српске сране, а у
накнаду добије десетогодишње право убирања таксе од пролаза бродова'', али се
испоставило да у Турцима није стекао савезнике- пише у писму од 7.новембра, из
Аде Кале за кнеза Милоша. 1836. године Совјет је донео одлуку да се прибрежје
Дунава са српске стране очисти и искрчи како би се могло несметано користити за
саобраћај, јер је требало омогућити људима који са воловском запрегом или сами
вуку лађе узводно, да то чине са што мање напора и сметњи (Милић, 18). Пловидба
Ђердапом је и даље била изузетно тешка и неретко се дешавало да услед лоших
услова транспорт буде настављен копненим саобраћајем. Такав је случај забележен
у писму 4.10.1838.г. одаслатом од кнеза Милоша за старешину среза Кључког
капетана Ђорђa Атанасијевића: ''Омогућити транспорт соли са лађа у унутрашњост
копненим путем, пошто их је у овом времену тешко вући уз Ђердап''. Што се
правне регулативе тиче, већ је Српски грађански законик из 1844.године садржао
норме о одговорности лађара и возиоца за ону штету коју би њини људи путницима
нанели /параграф 812/, као и да ''за случај није нико дужан одговарати, али ако је ко
крив, што се случај догодио, или није набљудавао закон, који је за отклоњење
случајног оштећења прописан... то такови и за случај, који се иначе догодио неби,
одговарати мора'' /параграф 808/... Норма о одговорности лађара, била је у примени
у овом делу Србије и мноштво столећа раније, када је Ђердап био део Римског
царства: у Јустинијановим ''Институцијама'' наведена је у групи облигација из
квазиделикта- ''furtum vel damnum in nave''. Тужбом actio furti et damni adversus
nautas cauponse stabulorum омогућавала је плаћања санкције у двоструком износу
причињене штете. Иначе, у доба антике за превоз ствари бродом закључивани су
уговори ''locatio conductio'', чији сам назив, како наглашава Мирослав Милошевић,
указује на радње странака ''locare'' значи ''сместити'' или ''ставити'', а conducere
''одвести'' (са собом), или ''узети'' (2009, 378-379). Пловидба Ђердапом није била
замислива без ангажовања добрих познавалаца ћуди велике реке, њених вирова,
слапова, спрудова, стена, брзака... Три најзначанија центра на српској обали одакле
су регрутовани вешти лоцеви- пилоти били су Добра, Пореч и Текија.
Каниц је запазио да су ''Поречани важили као најпоузданији лоцови у стеновитом
теснацу код Гребена, који је од давнина био на злу гласу. Имали су неку врсту
друштва које је на заједнички рачун водило бродове до Београда. Уз пут је било 32
постаје за одмор. Према тим 'почиваљкама' мерена је удаљеност између појединих
станица и утврђивана накнада за услуге'' (1987, 525).. Овај путописац забележио је
и лични доживљај проласка кроз овдашње ''сциле и харибде'': ''У самом подножју
Гребена, занимљивог због велике испретураности слојева, широко корито се нагло
сужава. Права грмљавина помамне водене бујице која се ломила о стене бивала је
све гласнија. Моје чамџије чекао је тежак посао... У почетку им је успевало да само
веслањем изиђу накрај с воденом стихијом, али убрзо су морали прибећи и моткама
да их струја не би бацила на стене. Да би се смањила опасност од несрећа у овом
тесном пролазу између смакнутих стена, код Свињице је постављена сигнална
станица, тако да је спречено сретање бродова који плове низводно и узводно.
Оштре стене су се све чешће појављивале у речном кориту. Таласи и вртлози
ударали су све бешње у слабе бокове нашег бродића, који се све више љуљао.
Довољна је била једна грешка на крми па да нас ови таласи прогутају. Али окретно
као риба вијугао је чамац под сигурном руком нашег крманоша... амо тамо где су
остењаци били густи, а корито плитко толико да је требало бродић олакшати,
приближавали смо се обали, па су га два момка вукла узводно'' (1987, 526). Милана
Ђ.Милићевић додаје: ''Од села Голубиња па до близу Текије, Дунаво се пробија
кроз такав каменити теснац, каквих је ваљда у свету мало. С једне и с друге стране
воде дижу се у небо стене неколико десетина хвата високе. Не само да оне нису
истурене даље од воде него би човек рекао, да су се негде горњим крајем још
наднеле над воду'' (1876, 951).

3. ДЕЛА

Потпуну независност односно ослобођење од турског сизеренства Србија је стекла

по окончању руско- турског рата 1877-78, на Берлинском конгресу, 13.јула 1878,
чему је претходило српско прихватање услова које јој је поставила Аустро-Угарска,
поред осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска прими на себе терет регулисања
Ђердапа, а Србија се обавезује указивати све олакшице, које би се могле захтевати
у интересу извршења послова, уколико би било потребно послужити се привремено
српском обалом'' (Јевтић- Поповић 2009, 162-163). Са једне стране, међународним
споразумом Немачке, Аустрo- Угарске, Француске, Велике Британије, Италије,
Русије и Турске, престао је било који вид турских права на имовини у Србији,
укључујући некретнине- ђердапске вирове и гарде, а са друге, отворена су врата
радовима на регулацији ђердапског пловног пута уз импозантне грађевинске
радове на систему пловидбених канала, насипа, уништавањем стеновитих препрека
минирањем, преусмеравање речних брзака, моћних водених струја, измену
конфигурације терена...
Берлинским уговором 1878.г, чл.57, одређено је да Аустро- Угарска има изводити
радове ради отклањања пловидбених препрека на ђердапском делу Дунава. Како би
обезбедила одлуку конгреса о независности, Кнежевина Србија је 8.јула 1878, у
време трајања конгреса, закључила споразум посредством представника двеју
влада- тзв. Конвенција Андраши- Ристић, чија одредба 3 гласи ''Пошто је Аустро-
Угарска узела на себе да изврши радове регулисања Гвоздених варта и Катараката-
[тј.оба Ђердапа Горњи и Доњи] код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу
кнежевине, ова се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у
интересу извршења радова, уколико би било потребно послужити се привремено
српском обалом. Србији се обезбеђује, у односу на пловидбу кроз Ђердап
(Гвоздена врата) право највећма повлашћене државе'' (Зечевић 2000, 89). Радило се
о класичном двостраном правном послу међународног права који је, обзиром да је
Србији тек предстојало стицање потпуне независности, значи и стицања
капацитета склапања оваквих међународних споразума признањем за пуноправни
субјект међународног права, оснажење добио мултилетералним уговором
Берлинског конгреса, одредба чл.57. У склопу реализације договореног, Угарска је
9.7.1888 усвојила Законски чланак 26, публикован у Земљском зборнику закона
15.јула исте године. Инвестиција је падала на терет угарске државне благајне,
процењена вредност 9 милијарди форинти, са роком завршетка до краја 1895.г, с
тим да се на то име требала наплатити одговарајућа сума у корист инвеститора
путем прикупљања средстава од такси за пролаз пловила каналисаним деловима
пловног пута. Са српске стране актом министра народне привреде од 17.3.1889
П.бр.655 оформљена је државна комисија за проучавање питања и вођење
преговора о регулисању Ђердапа, и то у саставу: Радован Милетић- председник,
Коста Стевановић, Миша Марковић и Светозар Зорић- чланови. Циљеви рада
формулисани су на првој седници Ђердапске комисије, одржаној 20.марта 1889,
као ''свестрано проучавање и оцена свих околности које би услед пројектоване
регулације од стране Аустро- Угарске за Србију морале наступити те да се наши
интереси очувају или за њих накнада тражи као и да се уреде царински и
полицијски односи за време рада и тд''. Комисија је већ сутрадан 21.3.1889 на
другој седници утврдила основе свога поступања, са полазиштем у чињеници да
одредбом 36 Берлинског уговора ''граница Србије на Дунаву није ничим измењена''
те да је конвенцијом Србије и Аустро- Угарске од 26.јуна 1878, чл.3, Србија
обавезана другој страни учинити све неопходне олакшице укључујући коришћење
српске обале. Цитирајући и Правилник Лондонске конференције од 20.2.1883 и
закључке Лондонске конференције од 13.3.1871.г, Ђердапска комисија посебно
апострофира да ''суверенитет водене границе није ниједним закључком уговора
повређен а суверено право Србије на њеној обали остаје неокрњено''. Следствено
томе, она указује да се сва права службености и експлоатације могу дати само на
одређени период, у духу правила о концесијама. И за грађевине које Угарска буде
подигла на српској територији у функцији регулационих радова, изнето је
мишљење да ''природно припадају Србији, концесија се може дати само на известан
број година, после чега имају да остану као својина државе српске, на чијем су
земљишту''. Трећег дана заседања, 22.3.1889. разматрана су права Угарске на
''провизорну наплату такса док се уложени капитал не исплати, амортизује''. С тим
у вези предложено је да време трајања концесије (уступања земљишта за грађевине
у води и на обали) треба поделити у два периода: а) највише 50 година у којем ће
Србија бити обавезна на плаћање такси, б) 20- 30 година за време које ће Србија
бити ослобођена свих такси. По истеку тог другог периода све грађевина на њеној
територији- обали и води, треба да пређу у власништво српске државе, без било
какве надокнаде. У тзв ''техничком делу'', поред осталог, отвара се питање ''у
погледу на риболове и користи које је имала држава и становници од тога''. Четврта
седница, 23.марта 1889.год, идентификовала је радове регулације Ђердапа, ''почев у
правцу на воду'', у односу на следећа места: 1) код Стенке, између Добре и
Голупца- ''овде се има да просече један канал од 850 м дужине и 60 м ширине
/доње/, 2 м дубине при најмањем стању воде- посао захтева разбијање стена од
7.408 м3, посао се находи на аустро-угарској страни, 2) од Козле до Дојке /испод
Дренкове/ канал дужине 2100 м истих димензија као први; кубатура овог рада
износиће 65.775 м3- прокоп на аустро-угарској страни; 3) од Излаза и Тахталије до
Гребена просећиће се- а) канал од 3600 м дужине, остале су димензије као и
претходне, што захтева уклањање 46.736 м3 стена, б) испод канала подићиће се
насип од Гребена до Милановца, од 6500 м дужине, висина његова варира од 2 до
3м над нормалним стањем воде; основица ће имати до 16 м у ширину, за то же бити
потребно око 50000м3 камена; канал се находи на српској страни, насип везује две
српске обале почев од Гребена до Милановца; 4) радови код Јуца састоје се у два
дела- једнога просека од 1030 м и један насип од ушћа Поречке реке до Голубиња,
3900 м дужине. За извршење канала биће потребно разбијање стена у кубатури од
31773м3 а за извршење насипа требаће 120521 м3 камена; 5) радови код Сипа-
пројектован је канал од 2200 м дужине, 80 м доње ширине и 2,33 м дубине испод
најмање воде. Камен ће бити ограничен са обе стране 5,5 м високим каменим
насипима, које вода не плави. А извршење ових радова биће потребно 168928 м3
каменог банкета, 333651 м3 насипа, 247316 м3 разбијања стене, 95500 м2 калдрме.
Уследио је теренски рад, сагледавањем стања на лицу места, почев од 26.марта
1889.г. Наредног дана комисија је заједно са начелником среза Поречког
Димитријем Павловићем и председником општине Доњомилановачке Зарићем
изашла на Гребен ''где постоје букови по пловидбу веома опасни и који захватају
простор око 15- 20 хектара''. Констатовано је да ће просецањем кљуна гребенског и
подизањем каменог насипа од Гребена до Милановца, вода добити правилнији ток
а букови ће изгубити своју снагу. У свом раду користили су и информације
закупаца риболовних ревира. Ови су раније мерили дубину букова и изашли с
претпоставком да ''дубина вирова износи преко 60 метара'', такође нашли да је
површина Гребенског вира око 0,5 хектара, са дужином двоструко већом од
ширине. 28.марта комисија је сагледавала стање у реону Бољетина, у односу на
пројектовани канал од Излаза до Гребена. Највећим делом радови на новом
пловидбеном систему на Ђердапу оконачни су 1896.године, изузев радова мањег
обима у Коронинском руквацу, минирања код Голупца, Козле, Пјатре Њагре и
Лунге, те продужетка јужног насипа канала код Гвоздених врата за још 600 м
узводно, забележио је њихов савременик Феликс Каниц. Комплетна инсталација
стављена је у употребу 1.10.1898.године, но проблеми ношени опасношћу
саобраћаја овим делом Дунава коначно су разрешени тек седам деценија доцније,
изградњом хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап када је подигнути
ниво Дунава, скупа са бродском преводницом, елиминисао све препреке безбедној
пловидби; у међувремену саобраћај се одвијао на Сипском каналу уз помоћ
бродске и локомотивске вуче, а кретање целим сектором било је могуће једино уз
ангажовање вештих спроводника бродова, ђердапских пилота, и са румунске и са
српске стране моћне реке. Бродска вуча уведена је ангажовањем тегљача Вашкапу
2.11.1889. године. Почетком Првог сетског рата од стране српске војске пребачен је
на доњи Дунав а 1916.године окупатор је изградио 1800 метара пруге и и отпочео
вучу бродова са три локомотиве (Гулић 2014, 113). Разорена при повлачењу
немачких снага, сипска железница обновљена је у периоду 1926-1928, до када је
стари Вашкапу вршио помоћну вучу пловила, након поправке железнице, пребачен
на сектор Гребена са истом наменом. Његова тамошња улога приликом високог
водостаја овако је изгледала: ''Овај брод креће се уз један челичан жичан конопац,
који је једним крајем утврђен за обалу а други крај се обавија око једне осовине
/вратила- винта/ на самом броду и тиме креће не само свој брод већ и брод са
шлеповима...'' (Гулић 117). И након Другог светског рата пилотска служба била је
ослонац безбедне пловидбе. Са румунске и српске стране постојале су по три
пилотске станице, на десној обали у Винцу код Голупца, Добри и Кладову,
организоване у склопу Ђердапске речне управе /ЂРУ/. Формални престанак
њиховог постојања озваничен је билатералним уговором Југославије и Румуније о
престанку рада ЂРУ, од 10.9.1976, четири године по пуштању у рад ХЕПС Ђердап,
чиме су брзаци и стене дефинитивно постали део историје, фолклора, прича и
легенди.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

-Јурај Андраши , Међународно право, Школска књига Загреб 1984.г.

-Сретен Вучковић, Ђердап, Туристичка штампа Београд 1966

-Милан Гулић, Краљевина Југославија и Дунав- дунавска политика југословенске

краљевине 1918-1944, Институт за савремену историју Београд 2014

-Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Институт за међународну

политику и привреду Београд 2000.г.

-Владимир Иванишевић, Активности шајкашког батаљона у Ђердапу у првој половини 19.

Века, ПИНУС записи''Дунавом кроз Ђердапску клисуру'' 8-10, Музеј науке и технике
Боеград 2019.г.

Драгош Јевтић, Драгољуб Поповић, Народна правна историја, Правни факултет

Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд 2009.г.

-Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1999, 2. Књига

-Вук Караџић, Сабрана дела, књига 8, Београд 1964.г.

-Даница Милић, Радови на регулацији Ђердапа и интернационализацији Дунава,

''Баштиник'' бр.2, Историјски архив Неготин 1999

-Милан Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Државна штампарија, Београд 1876.г.

-Александра Миловановић и др, прир. Протокол Магистрата нахије поречке 1828-1832,

Историјски архив Неготин 2012

-Мирослав Милошевић, Римско право, Правни факултет Београд 2009

-Мирослава Мирковић, Римљани на Ђердапу: историја и натписи, Народни музеј Зајечар

Музеј Крајине Неготин 2015

-Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Биноза Загреб 1970

-Вилма Пезељ, Поморске хаварије у далматинском статутарном праву, Зборник радова

Правног факултета у Сплиту, год.43, 1/2006, с.83-104

-Владимир П. Петровић, Екскурси о римским старинама на подручју Ђердапа у делу Беле

де Гонде, ''Балканика'' бр.34/2003, Београд

-Михаило Петровић, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Срспка краљевска

академија, Српски етнографски зборни књига 47, друго оделење књига 24, Београд 1941.
-Илија Пчелар, Окружје Крајинско, Гласник Друштва српске словесности 9, 1857.г,
Београд

-Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, САНУ Посебна издања
књига 297, Одељење друштвених наука књига 26, Београд 1957, фототипско издање
Историјски архив Неготин 2013 -Страбон, Географија VII 3, 13.

-Јован Цвијић, Entwicklungsgeschichte des Eisernes Tores, 1908 -Рајко Чукић, Приче о
градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара Југославије, Београд 1985.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Књажеска канцеларија, документаија Неготинске нахије 1825-1839, ''Баштиник''

Историјски архив Неготин 2002

Акт Председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних дела

Саве Грујића адресиран Министру Народне Привреде; Министарство иностраних дела Но
3466 од 18.априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Царевског и Краљевског Угарског Посланства адресиран Председнику Министарског

савета и министру иностраних дела; Министарство иностраних дела Но 1609 од 29.4априла
1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра Народне Привреде адресиран Председнику министарског савета, министру

спољних послова П.бр.1633 од 20.априла 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р
No1/889

ЗАПИСНИК СЕДНИЦА КОМИСИЈЕ ЗА РЕГУЛИСАЊЕ ЂЕРДАПА 1889 Државни архив

Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

КРАТКИ ПРЕГЛЕД РАДОВА ЂЕРДАПСКЕ КОМИСИЈЕ 1889 Државни архив Србије

Београд ПФ IX Р No-1/889

ЗАКОНСКИ ЧЛАНАК XXVI од 1888.г. односно отклањања препрека пловидбених на

Доњем Дунаву, обнародован у земаљском зборнику закона 15.јула 1888, превод Државни
архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889 Акт Министра Народне Привреде о образовању
стручне комисије; Министарство Народне Привреде п бр.655 од 17 марта 1889.г. Државни
архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

ПРОТОКОЛ СЕДНИЦА ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМИСИЈЕ, КОЈА СЕ САСТАЛА ПРЕМА

ОДЛУКАМА ВИСОКЕ КР.СРПСКЕ И ВИСОКЕ КР.УГАРСКЕ ВЛАДЕ У БЕОГРАДУ 5/17
јун 1889.г. ДА ВЕЋА О НИЖЕ ИЗЛОЖЕНОМ ПРЕДМЕТУ /Превод/Државни архив
Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Допис председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних дела

адресиран Министру Народне Привреде, Министраство иностраних дела Но 10882 од 30.
октобра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра народне Привреде адресиран Председнику Министарског савета, П.бр.4542

новембра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
ИДЕЈЕ

17. септембар 1896.г- Инжењер Хуго Лутер, ''власник брауншвајске фабрике

машина и сапредузимач и управитељ машинско- техничког дела радова око
регулисања дунавских катараката'' упутио предлог министру народне привреде
Краљевине Србије ''ради концесије за употребу водене силе при катарактама
Дунава'' у сврхе израде ''творнице снаге'' у року од 5 година

1897.г- Закон о погодби закљученој између Државе Српске, с једне и г.Хуга Лутера,
инжењера и индустријалца из Брауншвајга у Немачкој, с друге стране'' /Српске
новине бр.161,

1897.г./. Х.Лутеру одобрена искључива употреба водене снаге ''свих скокова на

српској обали Дунава од Брњице до Кладова, за произвођење механичке и
електричне снаге

1912.г- Пројекат Мађарске ђердапске управе о изградњи бродарске управе код

Сипа, са хидроцентралом снаге 100.000 КС

1916.г- За време Првог светског рата немачка транспортна конанда приступила је

инсталирању локомотивске вуче на Сипском каналу. На обалном насипу изграђено
је 1800 м колосека
 Јун 1918.г- Угарска разматра планове за изградњу хидроелектране на Ђердапу.
Предлог изнео професор универзитета Донат Банки Мађарском хидроелектричном
удружењу. По његовој замисли требало је изградити латерални канал у тунелу
дужине 20км који би преко Хомоља повезивао Голубиње са Брзом Паланком, ради
скраћења пловног пута за 76 км и избегавања ђердапског дунавског стења, а код
Сипа би се подигла хидроцентрала по пројекту Мађарске бродарске управе.

1918.г- инжењери Фишер, Рајнау и Корде сачинили су пројект о изградњи

хидроцентрала. По првој верзји градиле би се централе код Гребена и Сипа, а по
другој, поред ове две, подигла би се електрична централа код Јуца, низводно од
Доњег Милановца. Бране би биле широке 22, дуге 200 метара, чиме би се добила
енергија од 800.000 КС.

1918.г- приликом повлачења из Србије Немци су потпуно разорили постројења

локомотивске вуче

1921.г- Инжењер Антон Смрчек из Брна предложио две варијатне: а) изградња

централа код Гребена, Јуца и Сипа, б) изградња централа код Јуца и Сипа. Бродске
преводнице биле би подигнуте уз леву обалу, а хидроцентрала снаге 750.000 КС уз
десну обалу.

1923.г- Професор Д.Павел објавио пројект регулационих радова у три степенице:

Железна врата 47, Јуц 56,70 и Излаз 65,20 метара надморске висине
1926.г- Генерална дирекција вода Краљевине СХС сачинила је пројект о изградњи
две преводнице за пролаз бродова- испод Гребена и испод Сипа, са по две
хидроелектране на српској и румунској страни и са производњом од по 5,16 милд
књх електричне енергије

1928.г- Сипска локомотивска вуча стављена је у погон. Вучу су обављале три

локомотиве од по 400 КС, тако да је пропусна моћ дуплирана, а узводна вуча
трајала је око 35 минута
1929.г- Привредник Миливоје Савић предложио изградњу хидроцентрала обзиром
да се у ''брзацима Ђердапа налази снага од 5.000.000 КС'', за шта је потребно
склопити уговор између Југославије и Румуније.

1930.г- Понуда Швајцарске да изгради хидроелектрану на Ђердапу

1932.г- румунски инжењер др.Георг Василеску, професор универзитета у

Букурешту, у првој варијанти предлагао електране код Тахталије, узводно од
Гребена, затим код Јуца низводно од Доњег Милановца и код Сипског канала, са
производњом енергије од 1.000.000 КС. У другој варијанти једна брана била би
између Тахталије и Гребена а друга код Сипског канала, са. Производњом енергије
од 800.000 КС.

1940.г- Адолф Хитлер исказао активну заинтересованост за план о изградњи

хидроелектране на Ђердапу снаге 7 милд. књх. Истражне радове изводила фирма
''Сиеменс''

1941-1943.г- Немачко друштво Сименс Шукерт АГ Берлин са још шест немачких

фирми спровели су истражне радове и израдили пројекат регулационих радова.
Највише пажње немачких власти изазвао је пројекат ’’у једној степеници’’ код
Гвоздених врата. Реализација би проузроковала потапање Доњег Милановца, Сипа,
Текије, а на румунској страни Оршаве, Свињице, Верчерове, Аде Кале. Требало би
преселити 17.000 становника, од чега 5000 на југословенској страни. Положај бране
био би на 942 км, где би се подигла грађевина висине 27 метара. На свакој обали
изградиле би се по две пловне коморе дужине од по 325 и ширине од по 25 метара.
За искоришћавање водених снага монтирале би се турбине за проток воде од 7000
м3 у секунди а укупна годишња производња електричне енергије износила би
10.500.000.000 киловатчасова.

1.октобар 1952.г- Југославија је преузела експлоатацију сипске локомотивске вуче

од Ђердапске администрације
31.мај 1953.г- У Текији и Оршави потписан Споразум о установљењу Ђердапске
речне управе, са циљем одржавања и побољшања пловног пута и регулисања
пловидбе.

Лето 1954- Узани, кривудави пут првог реда- имао је тако високу категорију, ваљда
због свог географског правца- са коловозом ваљаног застора (ширине једва два или
два и по метра) водио је од Текије, преко Кладова, до Неготина. Био је то једини
пут који је повезивао тај крај, планинске врлети око велике реке с плодним
равницама. Ту танану нит Дунав је повремено прекидао, односећи њене делове у
неповрат. У зиму мраз, у лето бујица, кидали су ту једину везу са светом. О таквом
случају нпр. обавештавао је председник општине у лето 1954.године телефоном,
једином преосталом комуникацијом, и захтевао од републичких органа помоћ за
поновна успостављања проходности. На тој тананој вези блистала је једна забачена
паланчица (ваљда не злоупотребљавам ту реч) која се звала Кладово. Била је
средиште среза, мала, чиста и тиха. Њени људи су волели живот на свој начин, све
његове радости, музику, цвеће и реку, која им ублажава свакодневну монотоност и
мукотрпност. Живели су крај реке, волели њене воде и боје, ткали ћилиме
живописним шарама, китили своје домове, одсликавали свој живот на кућама и у
кућама. Чудна је архитектура никла ту. Стари Сип- био је највећа ''жива'' збирка
типова оригиналне народне архитектуре, коју сам видео. Усамљеност је рађала
љубав за својеврсне уметничке изразе''- Богољуб Стојановић

Септембар 1956.г- Разговори југословенске и румунске стране о могућностима

коришћења вода у сектору Ђердапа
ХЕПС Ђ Е Р Д А П- В Р Е М Е, М Е С Т О,
З БИВАЊА

26. јун 1956.г- Заједничка декларација влада Југославије и Румуније у Букурешту,

којој је уследио коминике на Брионима 27. октобра, о разматрању најповољнијих
могућности за заједничку изградњу хидроелектране у сектору Ђердапа.

Јун 1957.г- Основана Мешовита југословенско- румунска комисија за проучавање

енергетских, пловидбених и других питања и за руковођење и координирање
радова на уређењу Дунава на сектору Ђердапа.

Почетком 1960.г- Сачињен Техничко- економски меморандум о уређењу

југословенско-румунског сектора Дунава. Предложено владама Југославије и
Румуније да усвоје решење о изградњи хидроенергетског и пловидбеног система на
локацији Сип-Гура Ваии, чиме се искоришћава 81% хидроенергетског потенцијала
и решава проблем пловидбе Ђердапом.

Септембар 1960.г- Отпочели југословенско румунски преговори о изградњи ХЕПС

Ђердап Портиле де Фиер, пошто је усвојен Техничко економски меморандум о
изградњи ХЕПС Ђердап, приступањем изради споразума о изградњи. 1962.г-
Председник СФРЈ Јосип Броз Тито и председник румунске владе Маурер
разменили су писма о изградњи ХЕПС Ђердап.

7. април 1963.г- Нови Устав, држава проглашена Социјалистичком Федеративном

Републиком добровољно уједињених и равноправних народа.
 30. новембар 1963.г- У згради Савезног извршног већа у Београду објављено је
потписивање међународних аката: -Споразум о изградњи и експлоатацији
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап на реци Дунав (систем
Ђердап) /''Сл.лист СФРЈ'' Додатак, Међународни уговори и други споразуми, бр.8
од 6.јула 1964/ -Конвенција о изради пројекта за изградњу система Ђердап -
Конвенција о извођењу радова на систему Ђердап -Конвенција о накнади штета
проузрокованих изградњом система Ђердап -Конвенција о утврђивању инвестиција
и међусобном обрачуну у вези изградње система Ђердап на реци Дунаву -
Конвенција о експлоатацији система Ђердап -Статут југословенско-румунске
Мешовите комисије за Ђердап -Протокол о преласку југословенско-румунске
државне границе у вези изградње система Ђердап -Протокол о регулисању
извесних питања у вези изградње и ескплоатације система Ђердап и додатни акт уз
Протокол -Писма о кредиту -Писма о исправкама границе на Дунаву -Завршни акт /
''Сл.лист СФРЈ'' Додатак, Међународни уговори, бр.11, од 14. септембра
1964.године/ -Статут Југословенско румунске мешовите комисије за Ђердап.

2. јул 1964.г- Почели радови на изради загата 1 А фазе. Градилиште ХЕПС Ђердап
чине: градилишно пристаниште 8 км низводно од објекта са оперативном обалом
230 м, база механизације на горњем платоу градилишта, бетонски погони
Хидротехнике и Хидроградње, на доњем платоу, индустријски водовод, армирачки
погон за израду арматуре 8т/час и за израду армо-скелета до 10 т, тесарски погони
са машинама за израду равне и криве оплате, капациет 250 м2/дан, дневни сервис за
тешке грађевинске машине, станица за течно гориво и мазиво, компресорске
станице, дизел агрегат, ињекциона станица, разводно постројење...

26. јул 1964.г- Почетак изградње Новог насеља у Кладову, Караташу и Сипу. У
Кладову је изграђено 16 вишеспратних зграда са око 500 станова за градитеље
Ђердапа. Насеље на Караташу служило је за смештај 2000- 2500 градитеља. Бараке
су пројектоване тако да свака соба служи за смештај 3-5 радника.
Фотографија из листа ''Тимок'' објављена 11.9.1964

7. септембар 1964.г- Свечано отварање радова на ХЕПС Ђердап. Председник СФРЈ

Јосип Броз Тито изјавио председнику Румуније Георгију Дежу: ''Овај објекат неће
бити само комплекс разних инсталација и граñевина од бетона и челика. Кроз њега
ће уједно пулсирати и мисли и жеље не само народа Југославије и Румуније него и
других социјалистичких земаља. Јер, са почетком изградње ове бране завршен је...
један временски период у току кога су између социјалистичких земаља стварани
односи какви између њих не би смели да постоје.''

Крај новембра 1964.г- Завршен узводни део низводног шљунчаног загата.

7-13. децембар 1964.г- Осми Конгрес Савеза комуниста Југославије. Први пут од
доласка комуниста на власт 1945, јавно се говорило о националном питању; Главни
конгресни реферат генералног секретара Јосипа Броза Тита: ''Националистичке
деформације појављују се и због етатистичко- бирократских тенденција које
спутавају процесе међународне интеграције. Оне доводе, на једној страни, до
бирократско- централистичких тенденција, до унитаристичког игнорисања
друштвеноекономске функције република и аутономних покрајина, а на другој
страни до тенденција затварања у 'своје границе'. Обје тенденције су у суштини
националистичке и пођеднако штетне за нормални процес друштвене и економске
интеграције''.

1.фебруар 1965- на Караташу пуштен у пробни погон агрегат јачине 2500 коњских
снага који ће производити електричну енергију за потребе градилишта када
редовни довод енергије са далековода није у функцији.
22. март 1965.г- Споразум СФРЈ и СССР о економској и техничкој срадањи у
изградњи ХЕПС Ђердап.

18. мај 1965.г- Едвард Кардељ у посети градилишту: ''Величина подухвата и

почетак радова импресионирају. То је доказ колико смо много за тако мало времена
постигли у нашој земљи од ослобођења до данас. Ово градилиште биће велика
школа за све градитеље и охрабрење и легитимација за будуће сличне градње''...
''Бесмислено би било мислити уместо будућих генерација о питањима које ће оне
морати решавати. Оне ће те ствари свакако боље урадити него што ми то данас
можемо да учинимо за њих''.

Почетак јула 1965.г- Радници ''Хидротехнике'' исцрпли су воду из великог загата.

7. септембар 1965.г- 1500 радника успело да Дунав прегради готово до половине

загатом (лучним насипом) у који је уграђено око 400.000 м3 шљунка и другог
грађевинског материјала; изграђено радничко насеље за смештај 2800 људи;
завршен приступни пут Неготин- градилиште, дужине 60 км.

15. мај 1966.г- У темеље будуће бране уграђени први кубици бетона. На
градилишту радило око 1400 радника.

25. јули 1966.г- Први кубици бетона уграђени на румунској страни.

16. јуна 1966.г- Јосип Броз Тито сазвао је седницу Извршног комитета ЦКСКЈ на
којој је основана комисија за испитивање стања државне безбедности.. На ИВ
седници ЦКСКЈ Комисија је известила: ''Поједини органи државне безбедности,
полазећи од концепције контроле целокупног друштвеног живота...створили су
разгранату мрежу својих сарадника у радним организацијама, па чак и у СКЈ. Та
мрежа се врло често уплетала у целокупан рад предузећа, све до инвестиција и
кадровске политике. Комисија је дошла до уверења да људи у Служби ДБ мисле
како тиме обављају револуционарне задатке, а не виде да је то...једна од најјачих
препрека ослобађању људи за изградњу слободне и одговорне личности
ослобођене страха и притиска''

7. септембар 1966.г- Отпочели радови изградње бродске преводнице; до овог

датума градитељи су ископали 1.678.166 м3 речног наноса и уградили више од
27.000 м3 бетона у темеље бране.

До краја 1966.г. ископано је наноса 1.500.000 м3 хидромеханизацијом и 700.000 м3

сувоземном механизацијом, а стена 1.400.000 м3. Уграђено је бетона и армираног
бетона 420.000 м3.

Август 1967.г- Пресељење становништва из насеља која потпуно или делимично

потапа акумулационо језеро.
Крај априла 1968.г- Са градилишта ХЕ Ђердап кренула је штафета младости са
рођенданским честиткама председнику Јосипу Брозу Титу. Први носилац био је
вариоц ''Хидротехнике'' Ђорђе Мандић.. У то време на изградњи је било
ангажовано: 50 инжењера, 197 техничара, 575 висикоквалификованих радника,
1108 квалификованих, 580 полукваллификованих, 1219 неквалификованих радника
и 382 службеника.

Половином 1968.г. било је у Западној Европи око 400.000 југословенских радника.

Просечна месечна плата југословенских радника у иностранству износила је 750
западнонемачких марака (236.000 старих динара), три и по пута више од просечне
плате југословенских радника у земљи. У то време у пољопривредном сектору
вишак радне снаге износио је преко 1 милион људи, а на евиденцији незапослених
било је њих 312.000. Од радно ангажованих у СФРЈ (3,6 милиона) око 2/3 није било
завршило основну школу.

9. јун 1968.г- Обраћање нацији Јосипа Броза Тита поводом студентских

демонстрација: ''...Ми смо, друговии, много пута говорили да треба водити бригу о
човјеку. Али, ја мислим да су нас толико засјениле разне инвестиције и разна
трвења око тога, да је то засјенило и очи и мисли људи, да се заборавило на
човјека. А ми ни објекте не можемо стварати без човјека. Не можемо! Неки мисле
да је оно до чега је дошло одраз онога што се догађа у Француској, Њемачкој,
Чехословачкој итд. То није тачно. Није то одраз тога. То је одраз наших слабости,
које су се нагомилале и које ми данас морамо отклањати...И најзад, ја се још једном
обраћам студентима: вријеме је да се прихватите учења, сада је вријеме полагања
испита, и у томе вам желим много успјеха. Јер, било би штета да изгубите још више
времена.'' Август 1968.г- До тада је у објекте на српској страни уграђено 950.000 м3
бетона, 48.000 тона бетонског гвожñа, 270.000 м2 челичне оплате, ископано преко
3,5 милиона м3 стена и више од 6 милиона м3 речног наноса и шљунка; на
румунској страни до тада је уграђено 860.000 м3 бетона и 4000 тона арматуре.
Новембар 1968.г- Коча Поповић: ''У средишту наших властитих хтења, разумности
и поштења лежи и вреба отровни паук, стар, али опак, благоглагољив али суров,
тобоже чио, а прождрљив, корозиран и труо, тобоже благ, а себичан и бездушан, од
власти и старости...оцеђени, старац који, без обзира што се шепури и скакуће- хоће
да буде главни глумац у свему... Према СССР-у, комбинација склерозе- свемоћи и
капитулантства...интимно неизлечиво капитуланство на бази потпуно застарелих
представа о социјализму, а посебно о првој земљи социјализма и њеној политици .
Језивост је еволуције- петеновске- од вође ослободилачке борбе до вође
капитулације, што се не може другачије објаснити него управо склерозом и
незајажљивом жељом за влашћу''.

Децембар 1968.г- Искључени из чланства у Савезу комуниста Југославије Јован

Марјановић, историчар, и писац Добрица Ћосић. Први је критиковао проглашење
муслиманске нације, захтева за развијање националних економија у границама
појединих република и покрајина, а други концепт о 'демократизовању друштва'
као плашт за национална подвајања.

22. јул 1969.г- Почело преграђивање Дунава; ''од реке сужене већ на свега 276
метара, отето је још 10 метара''.

30. јул 1969.г- Велико невреме захватило је подручје Ђердапа; бујице потопиле
делове градилишта.

3. август 1969.г- Бродском преводницом на румунском делу прошли су први

бродови, ''Дакија'', ''Портиле де Фиер'', ''Оршава'' и ''Пена''.

5. август 1969.г, 23 сата -Стихија Дунава продрла је у у црпну станицу и након

четири сата поплавила све четири турбине на српској страни. Вода је начела
грађевину кроз дилатационе фуге ширине свега 10 цм, које су за прилику
преграђивања уместо на коти 39 биле забетониране на котама 30 и 34.

13. август1969.г- Након што се снази машина супротставила водена сила од 120
тона по метру квадратном у једној секунди, Дунав је преграђен, чиме је окончано
90% укупних градитељских послова.
20. септембар 1969.г- Ј.Б.Тито у Кладову Николају Чаушескуу: ''Сматрам да је ово
велики дан када су се представници двију земаља, Југославије и Румуније састали
на копну усред Дунава. Да је такав сусрет био могућан, треба захвалити нашим и
вашим стручњацима, инжењерима, техничарима и читавим радним колективима
који су својим стваралачким напорима обавили грандиозан посао и зауздали ову
вечито слободну ријеку да не иде, неискоришћена, даље према мору''...

20. септембар 1969.г- Николаје Чаушеску Ј.Б.Титу: ''Изградња ове гигантске

хидроелектране представља симбол добрих односа који постоје међу нама и
симбол румунско- југословенског пријатељства. Она показује шта могу остварити
два народа који граде социјалистичко уређење, који су господари своје судбине и
који су решени да сарађују на свим пољима делатности... Ја сматрам да
хидроелектрана у Ђердапу има у том смислу и међународни значај, не само због
тога што олакшава пролазак бродова раних земаља кроз то тешко подручје Дунава,
већ нарочито због тога што она доприноси афирмисању принципа на којима треба
да се заснива сарадња земаља које граде ново уређење, социјалистичко. Она такође
показује да између солидарности и заједничке делатности суседних земаља, с једне
стране и националних интереса с друге стране, нема никаквог антагонизма, већ
напротив, између њих постоји чврсто дијалектичко јединство''.

21. септембар 1969.г- Ј.Б.Тито градитељима Ђердапа: ''Када је ријеч о

међунационалним односима, мислим заиста да је жалосно да се људи, после толико
година устежу да кажу да су Југословени. Сада се мање говори о Југославији, а
више о федерацији. Ја никад нисам био нити сам сада, за неко југословенство у
смислу стварања једне националности. Све националности и народности треба и
могу да нађу своје мјесто у нашој федерацији, али, као држава, ми смо ипак-
Југославија. Вани се зна за Југославију. Морамо то питање јасно и правилно
поставити, поред осталог, и због угледа који Југославија ужива у свијету''.

22. фебруар 1970.г- Монтирано је радно коло првог агрегата, тешко 350 тона;
радове извели прегаоци ''Хидромонтаже'' Марибор.
1. март 1970.г- Допремљен је трансформатор тежак 180 тона; произведен у Белгији.

25. април 1970.г- Радници ''Хидромонтаже'' уградили су радно коло другог

агрегата.

Јул 1970.г- Завршени су радови на румунској страни.

18. јул1970.г- Почело је пуњење акумулационог језера.

20. јул 1970.г- Први агрегати пуштени су у пробни рад; по један на српској и
румунској електрани.

6. август 1970.г- Из електране на српској страни потекли су први киловати

енергијепуштен у погон први агрегат. До тада су југословенски и румунски
неимари уградили 3.700.000 м3 бетона, 250.000 тона арматуре и челичних
конструкција, 1,5 милиона м3 бетонске и камене облоге, 71.000 тона опреме.

15. август 1970.г- Почела је производња електричне енергије на румунској

електрани.

10. октобар 1970.г- Пуштена је вода у бродским преводницама на српском делу

Дунава.

31. октобар 1970.г- Започела је редовна пловидба српском преводницом.

21. новембар 1970.г- Вода је продрла у загат на румунској страни; вода из загата
продрла је у електране.

4. децембар 1970.г- Први агрегат поново је укључен у мрежу.

8. децембар 1970.г- Укључен је и други агрегат на српској електрани. 16. фебруар

1971.г- Пуштен је у пробни рад трећи агрегат на српској електрани.

2. март 1971.г- Реферат Едварда Кардеља, председника Комисије за уставне

промене, на седници Председништва СКЈ: ''Противречност између самоуправљања
и државног централизма у свакодневној политичкој пракси изразила се као сукоб
између република и федерације, односно као криза политичког и привредног
механизма федерације... Код нас су била, а и данас су, још прилично
распрострањена мишљења да су југословенске нације друкчије од осталих нација;
другим речима, да оне у ствари и нису потпуне нације, него нешто на средини
процеса преображаја једне провинцијалне у националну свест. Ту је извор
такозваног унитаристичког југословенства. То је веома опасна заблуда, која може
постати извор тешких грешака у националној политици.''

3. март 1971.г- Пуштен је у погон трећи агрегат на српској страни.

24. март 1971.г- Отпочело је ново дизање нивоа језера ради обезбеђења снаге за
покретање 6 агрегата.

31. март.1971.г- На српском делу постављен је последњи метар шине и носачи

крана; спојени су румунски и југословенски делови хидроелектране који се налазе
на највишим котама.

Април 1971.г.- Становао сам 15 дана у једној радничкој бараци у кревету некога
шофера који је био отишао својој жени у Љубовију; у кревету са умашћеним
јастуком и мноштвом црних длака и труња на чаршаву, а покривао сам се ћебадима
пуним нафталина. Под у тој соби је од бетона и кроз њу се пролази у другу собу где
се налази разгласна станица и телеграфиста насеља радника ''Партизански пут''.
Иначе мој цимер је био један радник из околине Призрена који би чим се врати с
посла скинуо чизме, извукао из њих мокре, ’миришљаве’ обојке па их обесио на
рубове чизама да се суше, а онда би из свог дрвеног четвртастог кофера извукао
флашу ракије, отпио један гутљај а потом и мене понудио. Затим би распростро на
новине хлеб, саламе или кобасице и главицу црног лука- па би ручао- Видоје
Романдић, сликар.

11. мај 1971.г- Започело је монтирање 4. агрегата, ''првог домаћег'', произведеног од

стране загребачке фирме ''Раде Кончар''.

14. јун 1971.г- Пуштен је у рад 4. агрегат.

Јун 1971.г- Уставни амандмани по којима су сви руководећи органи у држави

предвиñени да буду формирани на бази националног паритета. У то време СФРЈ је
имала 22% неписмених (1,8% Словенија- 44% Косово).

16. јун 1971.г- Спојени су последњи сегменти великог моста за друмски саобраћај
преко Дунава.
25. октобар 1971.г- Радници ''Хидромонтаже'' инсталирали су радно коло 5.
агрегата.

29. новембар 1971.г- Дан Републике на Караташу- ''Време хладно, влажно и

тмурно, са понеком залуталом пахуљицом снега. Празник је и овде на караташки
начин и на начин данашњег дана. Неког има, неког нема, а од оних који су ту, нико
се не види. Редови барака као композиција теретних возова на великој станици. Све
до Сипа гомиле, гомиле, гомиле хартија што их је ветар закачио за гранчице и у
трави преврнуте канте за ђубре, живи костури бивших паса, мачака, тетрапака,
чаша од јогурта, кутије од детерерџената, оглодане крупне кости, буђави хлеб, по
нека олупина од аута, изгажена жичана ограда око игралишта, ветар и мало даље
оранж осветљена брана и ниски облаци у истој боји. Караташ када сам сишао из
комбија поподне око 17 часова''- Драган Јовић, сликар.

7. децембар 1971.г- Отпочела редовна пловидба кроз српску преводницу.

14. мај 1972.г- Пуштени у рад пети и шести агрегат на српској страни.

16. мај 1972.г- Званично пуштен у рад Хидроенергетски и пловидбени систем

Ђердап Портиле де фиер. Николаје Чаушеску: ''Реализација овог пројекта захтевала
је огромне напоре и наметнула решавање посебно компликованих проблема.
Чињеница да акумулационо језеро има 2 милијарде кубика и захвата површину од
170 км2, преливна брана 441 метар с капацитетом преливања од 15.500 м3 у
секунди, говори о грандиозности овог објекта...Преграђивање Дунава и претварање
његове снаге у енергију и светлост представља дивну демонстрацију стваралачких
способности човека, џиновских извора којима располаже социјалистичко друштво
за убрзани развој производних снага, напредак привреде, подизање степена
цивилизације и добробит народа... а имајући у виду допринос СССР-а, то је највеће
дело у мултилатералној сарадњи између социјалистичких земаља''. Председник
СФР Југославије Јосип Броз Тито доделио градитељима 305 одликовања а
председник СР Румуније Николае Чаушеску150. Румунски председник одликовао
је Јосипа Броза Тита титулом Хероја Социјалистичке Републике Румуније и
Орденом победе социјализма. Тим поводом Ј.Б.Тито је изјавио: ''Оваква велика
ђела не остварују се, нажалост, без жртава. И у изградњи Ђердапа је изгубљено
неколико драгоцијених људских живота/према официјелним подацима14/. Ја
користим ову прилику да им одам пошту, и да изразим дубоко саосјећање с
њиховим породицама''...''Другарице и другови, ми смо дубоко заинтересовани да
принципи активне и мирољубиве коегзистенције, које су Румунија и Југославија
чврсто уткале у своје односе, постану општа пракса у међународном животу. Јер
само на тај начин може се обезбједити да сваки народ буде заштићен од мијешања
и пријетњи, док живи у сигурности и миру и да развија своје духовне и материјалне
вредности. Само на таквој основи могу се градити демократски и равноправни
односи у свијету и успјешније обједињавати напори у рјешавању постојећих
проблема у отклањању узрока криза и сукоба''.
''С О В Ј Е Т С К А К А Р Т А''
У склопу попуштања затегнутости у односима Југославије и Источног блока,
Заједничком декларацијом румунске и југословенске владе од 26.6.1956. године,
сигурно не без сагласности СССР-а, приступило се разматрању питања значајних
за уређење Дунава на Ђердапу. Резултат рада огледа се у Споразуму о изградњи
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, чијим спровођењем у дело ће се
регулисати пловни пут и обезбедити искоришћавање 81% расположивих хидро
потенцијала за производњу електричне енергије .

Једном од базичних претпоставки успешног извођења радова испоставило се

постизање споразума између Југославије и Савеза Совјетских Социјалистичких
Република о економској и техничкој сарадњи у изградњи хидроенергетског и
пловидбеног система „Ђердап“. Вероватно су разлози политичке природе
допринели да службени назив московског документа потписаног 22. марта 1965.
године има додатак којим се наглашава да систем у реону ''Железних врата'' гради
југословенска страна, а за узврат је споразум таквог наслова ратификован од
југословенске владе уредбом од 19. маја исте године, у чијем називу нема те
констатације. Сувише су велике биле ране наново отворене међусобним
сумњичењима и оптужбама комунистичких партија после кризе у Мађарској,
кулминиралим 1961. године совјетском прокламацијом како је борба против
југословенског ревизионизма интернационална обавеза комунистичких и
радничких партија, да би се ствари, у нормалним временима подводиве под
''козметичке детаљe'', називале правим именом.

Игра речи ишла је и корак даље, у споразуму предвиђајући да ће техничку помоћ

пружати совјетске организације југословенским, што суштински значи једна
држава другој, и то: а) у испоруци три комплетна хидроагрегата снаге од по
178.000 киловата, б) испоруци делова у склоповима и у обрађеном или
полуобрађеном виду, специјалних алата и контролно мерних инструмената и неких
материјала за производњу преостала три агрегата од стране југословенских
предузећа, в) испоруци грађевинске и монтажне опреме и механизама за извођење
грађевинских и монтажних радова, г) изради пројекта опреме преводнице, д)
консултацијама и експертизама по пројектима хидросистема „Ђердап“, ђ)
указивањем техничке помоћи југословенским организацијама у монтажи, пуштању
у пробни погон појединих јединица и пуштању у експлоатацију опреме испоручене
из СССР-а, е) давањем производно-техничке документације за опрему
хидроелектране ''Ђердап'' и опрему преводнице, која ће се производити у
Југославији, ж) пријемом југословенских стручњака на производно-техничку
обуку, консултације и упознавање у пројектним и научно-истраживачким
организацијама и у одговарајућим предузећима СССР са техничким достигнућима
ове земље по питањима значајним за изградњу хидроенергетског и пловидбеног
система ''Ђердап''.

За плаћање хидроагрегата и њихових делова испоручиоцима, укључујући

''Ленинградски металических завод'' Лењинград – турбине и ''Електросила''
Лењинград – генератори, совјетска страна је југословенској одобрила кредит од 23
милиона америчких долара, на 10 година, са 2% камате на годишњем нивоу. У
односу на обавезу плаћања уговорене испоруке грађевинске и монтажне опреме и
механизама, вредности 17 милиона америчких долара, предвиђено је да ће
совјетске спољно-трговинске организације одобравати југословенским партнерима
петогодишње одлагање плаћања, са годишњом каматом од 2% на неплаћени део.
Овако сачињеном споразуму, важећем и пре ратификације са својством
привременог, следило је закључење посебних уговора, при чему су се новчане
вредности дефинисале на бази конкурентних цена светског тржишта. Између
осталог, предмет набавке из СССР-а по основу наведеног споразума, било је 61
аутомобила, 1 хеликоптер и три хидрокрилна брода, 83 дампер-кипера, 24 багера,
25 аутокранова, 20 утоваривача, 14 булдожера. Испоручиоци су били:
''Технопромекспорт'', ''Машиноекспорт'', ''Аутоекспорт'', ''Тракторекспорт'',
''Судоимпорт'', ''Запеастекспорт'', ''Машприборинторг'', ''Авијаекспорт'',
''Станкоимпорт''.

Према закључцима експерата обе стране, прихваћеним у име совјетске владе

посредством И. В. Архипова, под техничком сарадњом подразумевали су се: а)
Консултације о евакуацији великих вода и леда и обезбеђењу пловидбе за време
грађења, о производњи и уграђивању монтажних бетонских елемената и оплатних
плоча за брану, преводницу и електрану, о изради и уграђивању арматуре; б)
Експертиза пројеката преводница, заштите приобалног подучја, хидромеханичке
опреме бране и електране, в) Упознавање југословенских стручњака са техничким
достигнућима у СССР по питањима регулација водених протока, уграђивања
бетона и извођења армирачких радова, монтаже хидроенергетске опреме, опреме
преводнице и електричне опреме на великим хидроелектранама, експлоатације
хидроелектране, ремонтне опреме, преводнице и система за заштиту од успора
вода.

У изради пројеката главног објекта хидроелектране, учествовала је фирма

''Ленгидростаљ'' Лењинград, у оквиру конструктивних пројеката хидромеханичке
опреме, док је ''Гидропројект'' Москва партиципирао у идејном пројекту главне и
помоћне опреме и консултацијама у вези са пројектом преграђивања Дунава.
Интересантно је да је један од Руса избеглих у Србију пред налетом бољшевизма
имао важну саветодавну улогу у пројектовању и извођењу радова на ''Ђердапу''.
Руководилац београдске ''Хидротехнике'' инжењер Георгије Георгијевич Готуа
/1905, Красноводск – 1971, Београд/, матурант Донског кадетског корпуса у Билећи
1925, дипломац београдског техничког факултета из 1936, први велики
грађевински задатак у послератној Југославији имао је као шеф изградње моста код
Србобрана, од 12.12.1945. до 1.10.1946. године. Приликом пуштања објекта у
употребу, како обавештава ''Слободна Војводина'' у издању од 3. октобра, инг.
Готуа био је у прилици примити за свој рад честитке од совјетског потпуковника
Васиљева, који је на свечаности говорио у име Црвене армије. Готуиним највећим
професионалним подухватом могла би се сматрати хидроелектрана Бајина Башта,
но удео одважног Руса француског порекла у стасавању хидроелектране Ђердап,
као експерта југословенске стране у стручној сарадњи са совјетским
институцијама, вредан је изузетног респекта .

У исто време када је са СССР-ом склопљен споразум о совјетској помоћи у

изградњи хидроенергетског и пловидбеног система ''Ђердап'', 1965. године
југословенски председник Тито имао је задатак настојати да покрет несврстаних
земаља ''трећег света'' редефинише, давањем Француској и Генералу Де Голу једне
од лидерских улога. Мисија југословенског министра иностраних послова, Коче
Поповића, није уродила плодом, али ће две године касније, поводом Титове
изражене спремности да се брани употребом војне силе уколико совјетски тенкови
пут из окупиране Чехословачке усмере ка Југославији, допринети француској
подршци таквом ставу . Погоршање безбедносне ситуације у региону 1968. године
није омело руске и југословенске стручњаке да спроведу у дело своје обавезе
везане за изградњу велике дунавске електране и регулацију пловидбеног пута.

Да би се остварио један од најпрофитабилнијих пројеката двадесетог века, уз

обезбеђење годишње производње од приближно шест милијарди киловат часова
електричне енергије, повећање пропусне моћи Ђердапа са 12 на 50 милиона тона
превоженог терета, смањење времена проласка бродова са 120 на 31 сат и трошкова
пловидбе са 0,62 на 0,12 долара по тони, у чему је Русија, као и друге европске
земље стекла могућност огромних уштеда, било је неопходно извести радове
гигантских размера. Ископано је и насипано 22.500.000 кубних метара земног
материјала, 7.240.000 кубних метара стена. Уграђено је 3.250.000 кубних метара
бетона и 187.000 тона арматуре и металних конструкција. У склопу потреба
изазваних изградњом ове хидроелектране и друге, мање код Кусијака, изграђено је
или реконструисано 370 километара насипа, више од 50 километара обалоутврда за
заштиту високих обала и путева и 900 километара отворених дренажних канала за
заштиту 130.000 хектара пољопривредног земљишта .

Руски допринос евидентном успеху таквог је значаја да се хидроенергетски и

пловидбени систем Ђердап треба сматрати одличним примером сарадње и
разумевања два словенска народа. Но, мало је недостајало да заједнички руско-
југословенски напори за овладавањем ђердапским природним ресурсима буду
преточени у апокалиптичну будућност. 1981. године разрађена је идеја о изградњи
нуклеарне електране на српској обали Дунава, у близини Великог Градишта.
Чернобиљска катастрофа довела је 1986. године до одустанка од замисли
инсталирања једне централе руске производње, чернобиљског типа . Друга сенка
Апокалипсе надвија се над овим грандиозним градитељским подухватом,
посматрано са аспекта нерешеног проблема таложења огромних количина речног
муља, уз значајне садржаје тешких метала и радионуклида. Још 1972. године
академик Павле Савић на пропутовању кроз Кладово изнео је опаску како је
ризично кротити природу, јер се она кад-тад освећује за то насиље – ''она има своју
хармонију, логику и законе, а човек је неопрезан у том бахатом поступку против
ње-загађени смо'' . Четрдесет година од потписивања југословенско-руског
споразума у вези изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап,
радове на ревитализацији електране, вредне више од стотину милиона америчких
долара отпочели су московски ''Енергомасекспорт'', ''Електросила'' и
''Лењинградски механични завод'', при чему се снага сваке од турбина повећава за
једну десетину у односу на првобитно уграђене. Није тешко сложити се да је то
далеко хуманији вид српско- руског партнерства, него што би се чинило
прихватање плана о изградњи нуклеарне електране.
 ГРАДИТЕЉИ- ЈУНАЦИ
СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ
П Р Е П О Р О ДА
А АВРАМОВИЋ
ВУКАШИН
АЈНШПИЛЕР
СЛАВКО
АБРАМОВИЋ АГБАБА НАДА АЛАГИЋ АХМЕТ
ВУКАШИН
АДАМОВИЋ АЛЕКСИЋ МИЛОРАД
АВАКУМОВИЋ ДЕСИМИР
ДИМИТРИЈЕ АНЂЕЛИЋ
АДАМОВИЋ СЛОБОДАН
АВАКУМОВИЋ МИЛОРАД
ДРАГАН
 АНЂЕЛКОВИЋ АТАНАЦКОВИЋ БАРБАТЕСКОВИЋ
АЛЕКСАНДАР МИЛЕНКО МИЛОРАД

АНЂЕЛКОВИЋ АХДЕЛИЋ ВЕЛИМИР БАРБАТЕСКОВИЋ

ДИМИТРИЈЕ ТОМИСЛАВ
АШКРАБА МИШО
АНЂЕЛКОВИЋ БАСАРИЋ РАДОСЛАВ
ЗОРАН Б БАУМАН РУДОЛФ
АНЂЕЛОВИЋ БАБИЋ РАДОМИР
МИОДРАГ БАХТИЈАРЕВИЋ
БАБОВИЋ ВИТОМИР БАШИЋ
АЂЈЕЛКОВИЋ МИЛЕ
БАБОВИЋ МИЛУТИН БАХОРИЧ ИВАН
АНДРИЋ МИЛУТИН
БАГИ ЂУЛА БЕК ФЕРДИНАНД
АНТИЋ ВУКАШИН
БАГИ ИМРЕ БЕЉАНСКИ ПАВЛЕ
АНТИЋ ДОБРИВОЈЕ
БАДАРЕВИЋ БЕРЕТИЋ ИВО
АНТИЋ ДРАГОСЛАВ СЛОБОДАН
АНТИЋ ДУШАНКА БЕРОШ ПЕТАР
БАЂИЋ ЂОРЂЕ
АНТИЋ МАРИН БЕЧЕЈАЦ ЈАСМИНА
БАЖАНИЋ
АНТОНИЈЕВИЋ СЛОБОДАН БЕШЕВИЋ
БОГОЉУБ МИХАИЛО
БАЈРАМОВИЋ
АНТОНИЈЕВИЋ МУХАРЕМ БИБЕРЧИЋ
ДРАГОМИР НЕДЕЉКО
БАЈРОВИЋ ХАЈРИЈА
АНТОНИЈЕВИЋ БИБЈАНКО РУДОЛФ
БАЈРОВИЋ ОСМАН
ИЛИЈА БИЗЈАК ИВАН
БАЛАБАН СВЕТО
АНЏИЋ СЛОБОДАН БИКИЋ ЂОРЂЕ
БАЛУБЏИЋ
АРЕЖИНА КРСТАН ТИХОМИР БИЛАЈАЦ ШЕМС
АРИФАГИЋ ФИКРЕТ БАНОВИЋ БИРОВИЦА
АРИФИ СЛОБОДАН МИЛИВОЈ

АРСЕНОВИЋ БАНОВИЋ УРОШ БЈЕЛАНОВИЋ

МИЛУТИН ВЛАЈКО
БАЊАНИН ДРАГИЦА
АРСИЋ БЈЕЛАНОВИЋ
БАЊАНИН ЈАГОДА ЖИВКО
АТАНАЦКОВИЋ БАЊАНИН СТЈЕПАН
БРАНИМИР БЈЕЛАНОВИЋ
БАЊАЦ НАДЕЖДА
АТАНАЦКОВИЋ
ЂОРЂЕ БЈЕЛИЋ СТЕВАН
БИБУЛОВИЋ ФИЛИП БОГОЈЕВИЋ БОЦОКИЋ
ЖИВОЈИН МИХАИЛО
БИЉИЋ МИЛОВАН
БОГУНОВИЋ БОШКОВИЋ
БЈЕЛАНОВИЋ ДРАГУТИН
БЛАЖО БОДЕАНУ ЦОРНЕЛ
БОШКОВИЋ МАРКО
БЛАГОЈЕВИЋ БОЖАНИЋ
МИРКО СЛОБОДАН БОШКОВИЋ
МИЛОРАД
БЛАГОЈЕВИЋ ПЕТАР БОЖИНОВИЋ
МИОДРАГ БОШЊАКОВИЋ
БЛАГОЈЕВИЋ САВА
СЛОБОДАН БОЖИЋ ДРАГАН
БОШЊАКОВИЋ
БЛАЖЕК БОЖИЋ ЖАРКО СЛОБОДАН
АЛЕКСАНДАР
БОЖИЋ МИТАР БРАТУША ФРАН
БЛАЈ БОРИС
БОЖИЋ РАДОВАН БРЗАКОВИЋ МИЛАН
БЛАЈ ФРАНЦ
БОЖИЧ ЈУСТИН БРЗАКОВИЋ
БЛАНАРУ ВАСИЛЕ МИЛОМИР
БОЖУЛИЋ ДАМИР
БЛАНУША БРКИЋ БОЖАНА
ЉУБОМИР БОЈАНИЋ СЛАВКО
БРКИЋ МАТЕЈА
БОБОЛОКИЋ МАРКО БОЈОВИЋ БОГОЉУБ
БРКИЋ МИЛОРАД
БОГАВАЦ РАДОВАН БОЈОВИЋ ЗДРАВКО
БРКИЋ МИОДРАГ
БОГАТИНОВСКИ БОЛЕНТЕАНУ
МАРИН БРКИЋ НАДА
БОГДАНОВИЋ
ДУШАН БОЛТА МИРКО БРКИЋ СВЕТОЗАР

БОГДАНОВИЋ ЂУРО БОНДЕРОВИЋ БРКИЋ СТАНИМИР

ДУШАН
БОГДАНОВИЋ БРОЗБИЋ МИЛОРАД
МИЛОРАД БОНДОКИЋ
ДИМИТРИЈЕ БРУМЕН СТАНКО
БОГДАНОВИЋ
МИОДРАГ БОРАКОВИЋ БУБАЛО
ДИМИТРИЈЕ
БОГДАНОВИЋ БУГАРЧЕВИЋ САВА
НИНОСЛАВА БОРАКОВИЋ
РАДОСЛАВ БУЈДИЋ ЂОРЂЕ
БОГДАНОВИЋ
БОРЕНОВИЧ БУКАТАРЕВИЋ
СИДОНИЈА ЗОРАН
БОГДАНОВИЋ БОСНИЋ ДОБРИВОЈЕ
БУКАТАРЕВИЋ
СТАНИМИР НИКОЛА
 БУКИЋ ВИДОЈЕ ВЕЛИЧКОВИЋ ВОЈИНОВИЋ
ТИХОМИР МИХАЈЛО
БУЛАЈИЋ МИРКО
ВЕЛИЧКОВИЋ ВОЛЧИЋ РОК
БУЛАТОВИЋ ЧЕДОМИР
ЧЕДОМИР ВОРГИЋ СВЕТИСЛАВ
ВЕЛИШИЋ
БУЉУБАШИЋ ЉУБОМИР ВРАЊЕШ
НУРИЈА АЛЕКСАНДАР
ВЕЉКОВИЋ
БУЉУБАШИЋ СТОЈАДИН ВРАТУША ФРАН
РИФАТ
ВЕРЛЕ ЦИРИЛ ВРАЧАР НИКОЛА
БУНИЋ ДУШАН
ВЕРМЕЗОВИЋ ВРАЧАРЕВИЋ ВЛАДО
БУНИЋ МИЛАН РАДИВОЈЕ ВРАЧАРЕВИЋ ПАВЛЕ
БУРЛИЦА МИЛЕНКО ВЕРЦОН МИЛАН ВРБАНЧИЧ МАРЈАН
БУЋКОВИЋ ВОЈИН ВЕСЕЛИНОВИЋ ВРЕМЕ АРЦАДИЕ
ЉУБИША
БУХОВАЦ ВЛАДО
ВУЈАДИНОВИЋ
ВЕСЕЛИНОВИЋ
В ОФЕЛИЈА
СВЕТИСЛАВ

ВУЈАТОВИЋ МОМО
ВАЈДА ЉУБОМИР ВИДАКОВИЋ ВЕЉКО
ВУЈИЋ ДОБРОСАВ
ВАЈС СЛАВОЉУБ ВИКИЋ ЂОРЂЕ
ВУЈИЧИЋ БОГОЉУБ
ВАРДИЋ СТИПЕ ВИМИЋ МИЛИСАВ
ВУКАДИНОВИЋ
ВАРКУЉА ВИМИЋ МИЛОРАД МИОДРАГ
ВАСИЛЕ ФИЛИП ВИМИЋ МИОДРАГ ВУКАЈЛОВИЋ
ВАСИЉЕВИЋ ВИТКОВИЋ БРАНКО РАДЕТА
ДРАГОЉУБ ВУКАЈЛОВИЋ
ВИШЊЕВСКИ ЂУРО
ВАСИЉЕВИЋ СВЕТА РАДОВАН
ВИШЊЕВСКИ
ВАСИЋ РОБЕРТ ВУКАШИНОВИЋ
ВУКАШИН
ВАСОЈЕВИЋ ВЛАДУЉЕВИЋ
ВУКАШИН ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ
ВИДОЈЕ
ВЕЈНОВИЋ РАДЕ ВЛАЈ ФРАНЦ
ВУКАШИНОВИЋ
ВЕЛИЧКОВИЋ ВЛАИСАВЉЕВИЋ ВУЛЕ
ВЛАДИМИР ПЕТАР
ВУКАШИНОВИЋ
ВЕЛИЧКОВИЋ ВЛАЈИЋ МИЛАН ДУШАН
СВЕТОЗАР
 ВУКАШИНОВИЋ ГАВЕЗ ВЛАДИМИР ГРМАШ БОРО
МИЛАН
ГАВРИЛОВИЋ ГРОСМАН ФРАНЦ
ВУКАШИНОВИЋ МИЛИСАВ
МИЛЕНКО ГРШИЋ ИВАН
ГАЖО МАРИЈА
ВУКАШИНОВИЋ ГРУЈИЋ БОГОСАВ
РАДОМИР ГАЈЗЕР ДРАГО
ГРУЈИЋ ЖАРКО
ВУКИЋЕВИЋ ГАЉПЕРИН МИХАИЛ
ГРУЈИЋ МОМЧИЛО
ВОЈИСЛАВ ГАЦАФЕРИ ИДРИЗ
ГРУЈИЋ НЕГОСЛАВ
ВУКОВИЋ ВЕЉКО ГЕРЗИНА СТАНЕ
ГРУЈИЋ НИКОЛА
ВУКОВИЋ ЈОВАН ГИЛИЋ
ГРУЈИЧИЋ РАДОВАН
ВУКОВИЋ КРСТО ГЛИГОРИЈЕВИЋ
ЈОЦА ГРОЧИЋ РАДИВОЈЕ
ВУКОВИЋ МИЛАН
ГЛИГОРИЋ- ГРУЈИЋ ЖАРКО
ВУКОВИЋ ТИХОМИР
МИЛОРАДОВ ВЕРА ГРУЈИЋ МОМЧИЛО
ВУКОМИРОВИЋ
ДУШАН ГЛИШИЋ ГРУЈИЧИЋ
ТЕОДОСИЈЕ МИЛУТИН
ВУКОМИРОВИЋ
РАДОВАН ГЛУВАЧЕВИЋ ГУШАТОВИЋ
СТОЈАН АЛЕКСАНДАР
ВУКОСАВЉЕВИЋ
МИЋА ГОЈИЋ СТЕВАН
Д
ВУЧЕТИЋ Ј ГОЛИЋ ИГЊАТ
ДАБИЋ
ВУЧЕТИЋ САВО ГОЛУБОВИЋ
МИХАЈЛО ДАВИДОВИЋ
ВУЧКОВИЋ ВЛАДАН МИЛЕНКО
ГОРОДИЈАНСКИ
ВУЧКОВИЋ ВАДИМ ДАВИДОВИЋ
ДРАГИША МИОДРАГ
ГОРДИЋ МИЛИНКО
ВУЧКОВИЋ ЖИВКА ДАЈИЋ МИРОСЛАВ
ГОТУА ГЕОРГИЈЕ
ВУЧКОВИЋ ЉУБО ГЕОРГИЈЕВИЧ ДАЈИЋ ПЕТАР

ВУЧКОВИЋ МАРИЈА ГРАБОВИЧАНОВИЋ ДАМЈАН БРАНКО

ДРАГОМИР
ВУЧКОВИЋ СТАНКО ДАМЈАНОВИЋ
ГРАЧАНИН ЉУБИСАВ
ВУЧКОВИЋ ЧАСЛАВ ДЕСАНКА
ДАМЈАНОВИЋ
Г ГРБИЋ СВЕТОЗАР СВЕТИСЛАВ

ГРЕБ ПЕТАР
 ДАМЊАНОВИЋ ДРАГАШЕВИЋ ЂИКАНОВИЋ
РАДОВАН МИЛЕНКО ВЛАДЕТА

ДАНЧЕВИЋ МИЛАН ДРАГИН ТОМИСЛАВ ЂОГО МИЛАН

ДАШИЋ СЛАВОЉУБ ДРАГИШИЋ ЂОКАНОВИЋ

ДИМИТРИЈЕ ВЛАДЕТА
ДЕБЕВЕЦ БРАНКО
ДРАГИШИЋ ПАВЛЕ ЂОКИЋ ЂОРЂЕ
ДЕБЕЉОВИЋ
ДРАГОЉУБ ДРАГОВИЋ ЂОНИН КОСТА
БУДИМИР
ДЕЦУСАРА ЂОРЂЕВИЋ
НИЦОЛАЕ ДРАГОВИЋ ВУКАДИН
ВОЈИСЛАВ
ДЕДУ СТЕЛИАН ЂОРЂЕВИЋ ДРАГАН
ДРАГОВИЋ
ДЕЈАНОВИЋ ДЕЈАН ДИМИТРИЈЕ ЂОРЂЕВИЋ ДУШАН

ДЕКОНСКИЈ ВАДИМ ДРАГОВИЋ НИКОЛА ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН

ДЕЛЕТИЋ РАДОСЛАВ ДРАГОВИЋ РАДОВАН ЂОРЂЕВИЋ

ЛЕПОСАВА
ДЕЛИЋ БОЖИДАР ДРАШКОВИЋ
МИЛОЈЕ ЂОРЂЕВИЋ МИША
ДЕУРА БРАНКО
ДРЕМПЕТИЋ ЈОСИП ЂОРЂЕВИЋ
ДИВК ЈОЖЕ НИКОДИН
ДРЕЧИЋ БОРИВОЈЕ
ДИМИТРИЈЕВИЋ ЂОРЂЕВИЋ ПЕТАР
ДИМИТРИЈЕ ДРЉЕВИЋ ЗВОНКО
ЂОРЂЕВИЋ
ДИМИТРИЈЕВИЋ ДУГОЊИЋ РАДИСАВ
ДРАГОСЛАВ ХАЈРУДИН
ЂОРЂЕВИЋ РАДЕ
ДИМИТРИЈЕВИЋ ДУМАН ХАЈРУДИН
МИЛОРАД ЂОРЂЕВИЋ РАДОЈЕ
ДУМБОВИЋ АЛОЈЗ
ДИНЧИЋ ЂОРЂЕВИЋ
АЛЕКСАНДАР ДУМЕНЏИЈА СЛОБОДАН
ЉУБОМИР
ДИТРИХ ПАВЛЕ ЂОРЂЕВИЋ
ДУРКОВИЋ СТАНИСЛАВ
ДОБРИЋ МИЛИСАВ

ДОВАТОВ БОЖАНА Ђ ЂОРЂЕВИЋ СТОЈАН

ЂОРЂЕВИЋ
ДОКИЋ ЂОРЂЕ ЂАЧИЋ МИЛОШ ТОМИСЛАВ
ДОКИЋ ЗОРАН ЂЕНДИЋ ВОЈИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ ЧЕДО
ДОРЧИЋ МИЛОРАД ЂИКАНОВИЋ ЂУГА ЈАНКО
ДРАГОЉУБ
 ЂУКИЋ ЈОВАН ЖИВАЉЕВИЋ ЗАПОЉСКИ МИША
МИРОСЛАВ
ЂУНДИЋ РАСИМ ЗАРИЋ МИЛАН
ЖИВАНИЋ
ЂУРЂЕВИЋ ПРЕДРАГ ВЛАДИМИР ЗБРКИЋ ВЕЛИМИР

ЂУРЂАНОВИЋ ЖИВАНОВИЋ ЗБРКИЋ ТРАНДАФИЛ

ЈОВАН РАДОВАН ЗБРНОВЉЕВИЋ
ЂУРИЋ НАСТА ЖИВКОВИЋ ДЕСИМИР
АЛЕКСАНДАР
ЂУРИЋ ПЕТАР ЗБРНОВЉЕВИЋ
ЖИВКОВИЋ НИКОЛА
ЂУРИШИЋ БРАНКО
БОГОСАВ ЗВОНАР СЛАВКО
ЂУРИШИЋ
ЖИВКОВИЋ
МИХАЈЛО ЗДРАВКОВИЋ
ДРАГОЉУБ ВЕЛИМИР
ЂУРОВИЋ ВЕЛИМИР
ЖИВКОВИЋ ЗЕЛЕЊОВСКИ
ЂУРОВИЋ НЕМАЊА МИРОСЛАВ ЕВГЕНИЈ
ЖИВКОВИЋ
Е НАДЕЖДА
ЗЕЦ ТОМИСЛАВ

ЕЛЕК ДОБ ЗЕЧЕВИЋ ДУШАН

ЖИВКОВИЋ
ПРЕДРАГ ЗЛОПОРУБОВИЋ
ЕРДЕЉАН ЛАЗАР
БОГОСАВ
ЖИВОЈИНОВИЋ
ЕРЛИЈА МУХАМЕД
РЕЉА ЗОВКО
ЕРЦЕГОВИЋ ОЛГА
ЖИВОТИЋ МЛАДЕН ЗОЛОТА ХАЈРО
ЕРЛИЈА ХАЛИЛ
ЖИГИЋ СТЕВО ЗОРЕТИЋ НИКОЛА
Ж ЖИЖИЋ ДРАГОМИР ЗУБОВИЋ МУСТАФА

ЖАРИЋ МИЛАН ЖИЖИЋ ДРАГОЉУБ ЗУКИЋ СУЛЕЈМАН

ЖЕГАРАЦ ЗЛОПОРУБОВИЋ
БОГОСАВ
И
ЖГОМБИЋ ИВАН
ЖУМАРЕВИЋ ИБИШЕВИЋ ШАБАН
ЖИВАДИНОВИЋ ДИМИТРИЈЕ
ИБРАХИМОВИЋ
ЖИВАЉЕВИЋ ЖУТОБРАДИЋ
МАРИЈА ИВАНОВИЋ
МИХАЈЛО
МИЛОРАД
ЖИВАЉЕВИЋ
МИЛОШ З ИВАНОВИЋ
ЉИЉАНА
ЖИВАЉЕВИЋ ЗАЈЕЦ ДАНИЈЕЛ
МИОДРАГ ИВИЋ СЛАВУЈКО
ИВКОВИЋ МИЛОРАД ИСАИЛОВИЋ ЈЕВРЕМОВИЋ
ДРАГОЉУБ МИЛУТИН
ИГЊАТОВИЋ
БРАНИСЛАВ ИСАИЛОВИЋ РАЈКО ЈЕВРЕМОВИЋ
МИХАЈЛО
ИГЈНАТОВИЋ МАРА ИСТОДОРОВИЋ
ЂОРЂЕ ЈЕГДИЋ МИЛИМИР
ИГЊАТОВИЋ НЕНАД

ИГЊАТОВИЋ Ј ЈЕЗДИМИРОВИЋ
ВОЈИСЛАВ
СЛАВКО
ЈАЗБЕЦ СТАНКО ЈЕЛИСАВАЦ ГОЈКО
ИГЊАТОВИЋ
ТОМИСЛАВ ЈАКОВЉЕВИЋ ЈЕЛИСАВЧИЋ
МИЛОЈКО БОГОСАВ
ИГЊАТОВИЋ
ТРИФУН ЈАКОВЉЕВИЋ ЈЕЛИСАВЧИЋ
ПАНТЕЛИЈА СРЕТЕН
ИГРИЋ СТЕВАН
ЈАКШИЋ МИЛАН ЈЕЛИЋ
ИКОНИЋ АЛЕКСАНДАР
ЖИВОСЛАВ ЈАМБРИШАК ИВАН

ЈАНИЋ ВЛАДИМИР ЈЕРЕМИЋ

ИЛАКОВИЋ НИКОЛА ДРАГОСЛАВ
ИЛИЈЕВИЋ ЈАНКОВИЋ
ДОБРИВОЈЕ ЈЕРЕМИЋ ВИДОЈКО
ОЛИВЕРА
ЈАНКОВИЋ ЈЕРИЋ СТАНОЈЕ
ИЛИН
ДРАГОЉУБ ЈЕФТИНИЋ ГРУЈО
ИЛИЋ АНКИЦА
ЈАНКОВИЋ ЈЕФТОВИЋ
ИЛИЋ БРАНИСЛАВ ГРАДИМИР ДРАГОЉУБ
ИЛИЋ ДРАГОМИР ЈАНКОВИЋ ЈЕШИЋ ВЛАДИЛСАВ
МИЛОМИР
ИЛИЋ МАРИЦА ЈОВАНОВИЋ АРСА
ЈАНКОВИЋ МИЛОШ
ИЛИЋ МИЛОМИР ЈОВАНОВИЋ
ЈАНКОВИЋ НИКОЛА БОРИВОЈЕ
ИЛИЋ ИЛИЈА
ЈАНОШЕВИЋ ЈОВАНОВИЋ
ИЛИЋ ПАВЛЕ ВИЋЕНТИЈЕ БОРИСЛАВ
ИЛИЋ СЛАВУЈКО ЈАНОШЕВИЋ ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ
ИЛИЋ СРЕЋКО ЈАЊИЋ МИЛОРАД БРАНКО

ИЛИЋ ЧЕДО ЈАЊИЋ МИШО ЈОВАНОВИЋ

ДРАГОЉУБ
ИРИЋ РАТКО ЈАШИН ВОЈИСЛАВ
ЈОВАНОВИЋ ЂОРЂЕ
ЈОВАНОВИЋ ГОЈКО ЈОКИЋ ЖИВКО КАРАУЛАЦ ЛАЗАР

ЈОВАНОВИЋ ЗОРАН ЈОКИЋ МИЛИНКО КАТИЋ БРАТИМИР

ЈОВАНОВИЋ ЈЕЛЕНА ЈОКИЋ САВА КАЧАРЕВИЋ

СЛОБОДАН
ЈОВАНОВИЋ ЈОВАН ЈОКСИМОВИЋ
БУДИМИР КЕЗИЋ БОЖИДАР
ЈОВАНОВИЋ
ЉИЉАНА ЈОНИЋ ЂУРА КЕКИЋ ДРАГОЉУБ

ЈОВАНОВИЋ МИЛЕ ЈОРДАНОВИЋ КЕКИЋ МИРОСЛАВ

НАЈДАН
ЈОВАНОВИЋ КЕРАТОВИЋ
МИЛОВАН ЈУГОВИЋ АНТОНИЈЕ
АЛЕКСАНДАР
ЈОВАНОВИЋ КЕРАТОВИЋ ЖИВКО
МИРОСЛАВ ЈУЛАРЏИЈА ИВА
КЕРАТОВИЋ
ЈОВАНОВИЋ МОМИР ЈУЛАРЏИЈА ОЛГА ЉУБОМИР

ЈОВАНОВИЋ ЈУСУПОВИЋ ЋАМИЛ КЕРТЕС ИМРЕ

НИКОЛА

ЈОВАНОВИЋ
К КЕСЕРИЋ ДУШАН

ПРЕДРАГ КЕСЕРИЋ МИЛИСАВ

КАДРИЋ СЕФЕР
ЈОВАНОВИЋ КИКИЋ САВА
КАЈАРИ МЛАДЕН
РАДОЈИЦА КЛЕНЦОВЉЕВИЋ
КАЉИЋ ЂОРЂЕ БОРА
ЈОВАНОВИЋ РАНКО
КАМБЕРОВИЋ КЛЕНЦОВЉЕВИЋ
ЈОВАНОВИЋ ЈАКОВ
СЛАВКО ВАСИЛИЈЕ
КАМБЕРОВИЋ КЛЕНЦОВЉЕВИЋ
ЈОВАНЧЕВ ЈАНКО ВИШЕСЛАВ
ЈОВИЋ ВЛАДИМИР КАНДИЋ КЛЕНЦОВЉЕВИЋ
ЈОВИЋ ЉУБОМИР АЛЕКСАНДАР ИЛИЈА

ЈОВИКИЋ ДРАГАН КЕЗИЋ БОЖИДАР КЛЕНЦОВЉЕВИЋ

КЛЕШЧИЋ РУДОЛФ ЈОВАН
ЈОВИЋ ДРАГОЉУБ
КЉАВИН ЛАВ КЛОБЧАР ИВАН
ЈОВИЧИЋ ЗДРАВКО
КАРАДАРЕВИЋ КЉАВИН ЛАВ
ЈОВИЧИЋ МИЛЕНА
МИЛАН КНЕЖЕВИЋ ДУШАН
ЈОВИЧИЋ МИЛОШ
КАРАДАРЕВИЋ КНЕЖЕВИЋ АНТУН
ЈОЈКИЋ ПЕТАР РАДИСАВ
КНЕЖЕВИЋ ЗОРА
 КНЕЖЕВИЋ КОСОВАЦ БРАНКО КРЧОБИЋ РАДИВОЈЕ
МИЛОВАН
КОСОВАЦ СТЕВАН КУДИЋ МИЛОШ
КНЕЖЕВИЋ
РАДЕНКО КОСТИЋ КУЗМАН ЂУРО
ДРАГОСЛАВ
КОБЗАН ИВИЦА КУЗМАНОВИЋ
КОСТИЋ ЖИВОРАД ЈОВАН
КОВАЧ ПЕТАР
КОСТИЋ МИОДРАГ КУКАРАС
КОВАЧЕВИЋ ВЕЉКО ВЛАДИМИР
КОЦИЈАН ЕРНЕСТ
КОВАЧЕВИЋ КУМЕР ХИНКО
БОЖИДАР КОЦИЋ ВЛАДИМИР
КУПЕЦ ИВАН
КОВАЧЕВИЋ ДЕЈАН КОШТРУН ЈОСИП
КУТЕРОВАЦ
КОВАЧЕВИЋ ЛАЗАР КРАКТУС ЂОДЂЕ ВЛАДИМИР
КРАСТАВЧЕВИЋ
КОВАЧЕВИЋ
ЉИЉАНА МОМИР Л
КОВАЧЕЦ ВИТОМИР КРЖАЈ ЛОЈЗЕ ЛАЗАРЕВИЋ
БУДИМИР
КОВАЧЕВИЋ КРИЖАНЕЦ КАРЕЛ
ЖИВОРАД ЛАЗАРЕВИЋ ЂОРЂЕ
КРКАЧ ВЛАДИМИР
КОВАЧИЋ ЛАЗАРЕВИЋ ДРАГИ
КРСМАНОВИЋ
ЗВОНИМИР ЛАЗАРЕВИЋ ИЛИЈА
ЉУБИСАВ
КОВАЧИЋ ПАВЛЕ ЛАЗАРЕВИЋ
КРСМАНОВИЋ
КОЖОКИЋ ЈОВАН МИТАР РАДОВАН

КОЈАДИНОВИЋ КРСТИЋ ДОБРИВОЈЕ ЛАЗИЋ ЖИВОРАД

ТОМИСЛАВ ЛАЗИЋ МИЛИВОЈЕ
КРСТИЋ ЖИВОЈИН
КОЈИЋ СРЕТЕН ЛАЗИЋ МИЛКА
КРСТИЋ ЈОВАН
КОЈОВИЋ МИЛОШ ЛАЗОВИЋ
КРСТИЋ ЛАЗАР
КОКИЋ МИЛАН ЛАКИЋ МИРОСЛАВ
КРСТИЋ МИЛАН
КОЛАРИЋ ЛАЛА ЛАКОВИЋ МИЛОШ
КРСТИЋ МИОДРАГ
КОЛИЦИЋ ЂОРЂЕ ЛАЛИЋ
КРСТИЋ ЧЕДОМИР
КОЛИЦИЋ ПЕТАР ЛАПАДАТОВИЋ
КРЧОБИЋ
КОМАТИНА МИЛАН ДРАГУТИН ЈОВАН

КОМНЕНИЋ КРЧОБИЋ ИЛИЈА ЛАПАШТИЦА

МИОДРАГ НАЗМИ
КРЧОБИЋ МИЛЕ
 ЛЕШКАРИН МАКСИМОВИЋ МАРИНКОВИЋ
СТЈЕПАН ПАВЛЕ ВЕЛИМИР

ЛЕЧИЋ ЗДРАВКО МАКСИМОВИЋ МАРИНКОВИЋ

РАДОМИР МИЛОВАН
ЛЕУСТЕАН ИОН
МАЛАГИЋ РАШИД МАРИНКОВИЋ
ЛЕШЊАК МИРКО МИХАЈЛО
МАЛЕШЕВИЋ
ЛЕШОВИЋ ВЛАДИМИР МАРИНКОВИЋ
МИЛЕНКО ТОМИСЛАВ
МАЛОВИЋ РАШИД
ЛИКОТА ЈОВАН МАРИНОВИЋ
МАЉОКОВИЋ ДРАГУТИН
ЛИЛИЋ ВАСА АЛЕКСАНДАР
МАРИНОВИЋ ЂОРЂЕ
ЛИЛИЋ РАТКО МАЉОКОВИЋ ЈОВАН
ЛИМИЋ МАРИНОВИЋ
МАЉОКОВИЋ ЈЕФТАТИЈЕ
ЉУБОМИР
ЛОРЕНЦ ВЛАДИМИР
МАРИЧИЋ МИЛАН
МАНДИЋ ДУШАН
ЛУИНОВИЋ
МАРКИЋЕВИЋ
МАНДИЋ ЂОРЂЕ ЖИВКО
ЛУКИЋ МИЛОРАД
МАНДИЋ НИКОЛА МАРКОВИЋ АНТЕ
ЛУКИЋ СВЕТОЗАР
МАНДИЋ МАРКОВИЋ БРАНКО
ЛУЛИЋ ИВАН
СВЕТИСЛАВ
МАРКОВИЋ ЖИКА
Љ МАНДИЋ
СТАНИМИР МАРКОВИЋ ЖИВКО
ЉУБИСАВЉЕВИЋ
МИРОСЛАВ МАНЗАЛОВИЋ МАРКОВИЋ ИЛИЈА
АНЂЕЛКО
ЉУТОВАЦ ДРАГИЦА МАРКОВИЋ
МАНЗАЛОВИЋ ЉУБИСАВ
ЉУТОВАЦ ДРАГИША БРАНИСЛАВ
МАРКОВИЋ МИЛАН
М МАРГЕЛ СРЕЋКО
МАРКОВИЋ
МАЂАР ФРАЊО МАРИЈАНОВИЋ МИЛИСАВ
ЖИВАН
МАГЕРЛ СРЕЋКО МАРКОВИЋ
МАРИН Д. ИОН МИЛОВАН
МАЈКАНОВИЋ
МИЛИСАВ МАРИНЕСЦУ МАРКОВИЋ
ЦОНСТАНТИН МИЛОРАД
МАКЕВИЋ МИХАЈЛО
МАРИНКОВИЋ МАРКОВИЋ
МАКСИМОВИЋ ДИМИТРИЈЕ МИОДРАГ
МИРОСЛАВ
МАРКОВИЋ МОМА МАШИЋ ДРАГАН МИЛЕНКОВИЋ
ЧЕДОМИР
МАРКОВИЋ НАТА МАШИЋ ЉУБИША
МИЛЕТИЋ
МАРКОВИЋ ПЕТАР МЕДАР ДРАГО БРАНИСЛАВ
МАРКОВИЋ МЕДЕНИЦА ГОЈКО МИЛЕР
РАДИВОЈЕ
МЕЂАШ МИЛИВОЈ МИЛИВОЈЕВИЋ
МАРКОВИЋ ДРАГАН
РАДОВАН МЕЛИЋ САБАХУДИН
МИЛИВОЈЕВИЋ
МАРКОВИЋ МИЈУЦИЋ
ДУШАН
РАТОМИР ДИМИТРИЈЕ
МИЛИВОЈЕВИЋ
МАРКОВИЋ РАШО МИЈУЦИЋ ВАСА
ЂОРЂЕ
МАРКОВИЋ СЛАВКО МИЛАНОВИЋ
БРАНИСЛАВ МИЛИВОЈЕВИЋ
ПЕТАР
МАРОВТ ПЕТЕР
МИЛАНОВИЋ ИЛИЈА
МИЛИНКОВИЋ САВА
МАРТИНОВИЋ МИЛЕ
МИЛАНОВИЋ ЈОВАН
МИЛИНОВИЋ
МАРЧЕТА ЉУБО
МИЛАНОВИЋ
МИЛИЋ ИВО
МАСТИЛОВИЋ МИЛЕНКО
БЛАЖО МИЛИЋ КАРЛО
МИЛАНОВИЋ
МАТЕЈЕВИЋ МИЛУТИН МИЛИЋ РАДИВОЈЕ
МИОДРАГ
МИЛАТОВИЋ МИЛИЋ РАЈКОВИЋ
МАТИЋ МАРТИН БРАНИСЛАВ
МИЛИЋЕВИЋ
МАТИЋ РАДЕНКО МИЛАТОВИЋ АРСА МАЦИЋ ЉИЉАНА
МАТИЋ САВА МИЛАТОВИЋ МИЛИЧЕВИЋ
ВЕЉКО ЧЕДОМИЉ
МАТИЋ ТОМАНИЈА
МИЛАТОВИЋ РАДЕ МИЛИЧИЋ
МАТКОВИЋ
МИЛУТИН
ДРАГОСЛАВ МИЛАШИНОВИЋ
СРЕЋКО МИЛИШИЋ ВЛАДАН
МАТОВИЋ МАНОЈЛО
МИЛЕНКОВИЋ МИЛОВАНОВИЋ
МАТОВИЋ РАДЕ ДУШАН ДРАГУТИН
МАЋАШЕВ МИЛЕНКОВИЋ МИЛОВАНОВИЋ
МИЛЕНКО МАРИН МИЛОВАН
МАХОРИЧ ФРАНЦ МИЛЕНКОВИЋ МИЛОВАНОВИЋ
МИЛАН МИОДРАГ
МАЦИЋ ДУРАН
 МИЛОВАНОВИЋ МИЛУТИНОВИЋ МИХАЈЛОВИЋ
МИРОСЛАВ СРБОБРАН МИЛЕТА

МИЛОВАНОВИЋ МИЛУТИНОВИЋ МИХАЉ

ПРЕДРАГ СРБОЉУБ
МЛАДЕНОВИЋ
МИЛОВАНОВСКА МИЉАНИЋ ПЕТАР ВЛАДИМИР
ДАРИНКА
МИЉАКОВИЋ МЛАДЕНОВИЋ
МИЛОВИЋ ОБРАД БОРИСЛАВ ДРАГАН

МИЛОЈЕВИЋ МИЉКОВИЋ ЂОРЂЕ МЛАДЕНОВИЋ

ДРАГАН МИОДРАГ
МИЉКОВИЋ
МИЛОЈКОВИЋ ХРАНИСЛАВ МЛАДЕНОВИЋ
ПРЕДРАГ НАЈДАН
МИНИЋ ДРИНКА
МИЛОЊИЋ ЗОРАН МЛАЂЕН ПЕРО
МИНИЋ МИЛОРАД
МИЛОРАДОВИЋ МОМИРОВИЋ РИСТА
МИЛИСАВ МИОСИЋ
ДИМИТРИЈЕ МОМЧИЛОВИЋ
МИЛОРАДОВИЋ ДУШАН
СИМА МИРКОВИЋ ЈОСИП
МОМЧИЛОВИЋ
МИЛОСАВЉЕВИЋ МИТИЋ ДРАГОЉУБ СЛОБОДАН
ВЛАДИМИР МИТИЋ ДРАГОСЛАВ МОСТАРЛИЋ
МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛУТИН
МИТИЋ МОМЧИЛО
МИЛАН
МРДАКОВИЋ
МИТРИЋ
МИЛОШЕВИЋ
ВУКАШИН МРЂА НЕБОЈША
МИТРОВИЋ ЖИКА

МИЛОШЕВИЋ МРГАН ДУБРАВКО

МИТРОВИЋ ЈОКО
ДЕСИМИР
МРШИЋ ДУШАН
МИТРОВИЋ МИЛАН
МИЛОШЕВИЋ МУГОША
ЂОРЂЕ МИХАИЛОВИЋ
СЛОБОДАН
АНТОНИЈЕ
МИЛОШЕВИЋ ЉУБО МУКЕР АЛБЕРТ
МИХАЈЛОВИЋ
МИЛОШЕВИЋ ГОРИЦА МУЈОВИЋ БЕШИР
МИЛОШ
МИХАЈЛОВИЋ МУРИЋ БРАХО
МИЛОШЕВИЋ ЈОВАН
МИЛУТИН МУСИЋ АУРЕЛ
МИХАЈЛОВИЋ
МИЛУТИНОВИЋ ЉУБОМИР МУСТАФОВИЋ
ДРАГОЉУБ МУСТАФА
МИХАЈЛОВИЋ
МАКСИМ МУТИЋ ЉУТИЦА
МУТУЛОВИЋ ПЕТАР НИЈЕМЧЕВИЋ НИЋИФОРОВИЋ
ВИДОМИР МИОДРАГ
Н НИКОЛИЋ БРАНКО НОВАК ФРАНЦ
НАЂ ШАНДОР НИКОЛИЋ НОВАКОВИЋ
НАЈАРИЦА ИЛИЈА БРАНИСЛАВА АЛЕКСАНДАР

НАЈДАНОВИЋ ЈОВАН НИКОЛИЋ ВАСА НОВАКОВИЋ

МИХАИЛО
НАЈДАНОВИЋ ПЕТАР НИКОЛИЋ МИЛЕ
НОВОСЕЛ СТЈЕПАН
НАКУЛОВИЋ НИКОЛИЋ МИОДРАГ
ВЛАДИМИР НОВЧИЋ НОВИЦА
НИКОЛИЋ
НАСТИЋ МИЛИВОЈЕ МИРОЉУБ НОКОВ ПЕТАР

НАСТИЋ МИЛОМИР НИКОЛИЋ ДРАГАН НУЦИЋ ЂОРЂЕ

НАУМОВИЋ НИКОЛИЋ
ДРАГУТИН
Њ
КАРМЕЛО
НИКОЛИЋ ЛАЗАР ЊАГОЈЕВИЋ
НЕГРУ РОМАН НИКОЛА
НЕДЕЉКОВИЋ НИКОЛИЋ МИЛАН
ЊЕЊУЛОВИЋ
АНДРИЈА НИКОЛИЋ СИНИША
НЕДЕЉКОВИЋ МИРОЉУБ
ЖАРКО НИКОЛИЋ МИХАЈЛО
О
НЕДИЋ ВЕСНА ОБРАДОВИЋ
НИКОЛИЋ РАДЕНКО
БРАНИСЛАВ
НЕИМАРЕВИЋ НИКОЛИЋ РЕЉА
КСЕНИЈА ОБРАДОВИЋ ЗЛАТКО
НИКОЛИЋ РИСТА
НЕНАДОВИЋ САВА ОБРАДОВИЋ
НИКОЛИЋ СИМА НИКОЛА
НЕШИЋ ВОЈИСЛАВ
НИКОЛИЋ ОГОРЕЛИЦА
НЕШИЋ СТЕВАН СЛОБОДАН СВЕТИСЛАВ
НЕШКОВИЋ НИКОЛИЋ СРЕЋКО ОЖВАТ
РАДИША
НИНКОВИЋ ОМЕРОВИЋ ШЕРИФ
НЕШКОВИЋ НЕДЕЉКО
СЛОБОДАН ОНЋУ ТИБЕРИУ
НИЦУЛОВИЋ
НЕШОВАНОВИЋ ОПРХАЛ ЗДРАВКО
ДУШАН
МИЛОЈКО
ОРЕШКОВИЋ
НИЦУЛОВИЋ ИЛИЈА
НЕШОВИЋ КАТИЦА
МИЛОЈКО
 ОРЛИЋ ДРАГАН ПАПИЋ РАДЕ ПЕТРАШКОВИЋ
НИКОЛА
П ПАПОЊА ВЛАДО
ПЕТРЕСЦУ
ПАТРЕБУНИЋ АЛЕXАНДРУ
ПАВЛОВИЋ ДРАГУТИН
БОРИВОЈЕ ПЕТРИЋ МИЛОШ
ПАРТЕБУНИЋ
ПАВЛОВИЋ БРАНКО ЉУБИША ПЕТРИЧЕВИЋ
ПАВЛОВИЋ ВИДАН
ПАРЧИНОВИЋ
ДРАГОЉУБ ЉУБОМИР ПЕТРОВИЋ
ПАВЛОВИЋ АЛЕКСАНДАР
ПАУН ПАТРУ
ДРАГОМИР ПЕТРОВИЋ
ПАУНИЋ ЗЛАТА БРАНИМИР
ПАВЛОВИЋ
ДРАГОРАД ПАУНКОВИЋ АРСА ПЕТРОВИЋ
ПАВЛОВИЋ ЈЕЛИЦА ГРАДИМИР
ПАУНОВИЋ ЈОВАН

ПАВЛОВИЋ МИЛКА ПЕТРОВИЋ ГОЈКО

ПАУНОВИЋ
МАРИНКО ПЕТРОВИЋ ДУШАН
ПАВЛОВИЋ
ОЛИВЕРА ПАУНКОВИЋ ПЕТРОВИЋ ЈЕЛКА
МИЛИСАВ
ПАВЛОВИЋ ПАВЛЕ ПЕТРОВИЋ
ПАУНОВИЋ МИЛУТИН
ПАВЛОВИЋ РАДИША СТАНИША
ПАВЛОВИЋ ПЕТРОВИЋ
ПЕЈКИЋ МЛАДЕНКА МИОДРАГ
СВЕТИСЛАВ
ПЕЈОВИЋ РАДОЈЕ ПЕТРОВИЋ ПЕТАР
ПАКАЛОВИЋ ЂОРЂЕ
ПЕЈОВИЋ РАДОЈИЦА ПЕЦО ХАМДИЈА
ПАНИЋ ДРАГАН
ПЕНЗЕШ ФЕРЕНЦ ПЕЋИНАР
ПАНИЋ МАРКО
ГРАДИМИР
ПЕРОВИЋ ДРАГАН
ПАНИЋ МИРОСЛАВА
ПЕШИЋ ДУШАНКА
ПЕРЦ БОРИС
ПАНИЋ РАДИЧ
ПЕШИЋ МИХАЈЛО
ПЕТЕЛ ФРАНЦ
ПАНОЈЕВИЋ ТОДОР
ПЕШТЕРАЦ ПЕТАР
ПЕТКОВ ВЛАДИМИР
ПАНТЕЛИЋ
БОГОСАВ ПИЛЧЕВИЋ ПЕТАР
ПЕТКОВИЋ
ЉУБИША ПИРАЛИЋ ИРФАН
ПАНТЕЛИЋ ПАВЛЕ
ПЕТКОВИЋ-ПИШОТ ПИРАЛИЧ ШУКРИЈА
ПАПИЋ КАЗИМИР СОЊА
ПАПИЋ МИЛОВАН ПИРИНЧИЋ ДРАГО
 ПИЦАЈКИЋ ПОПОВИЋ ТОДОР ПУЦАРЕВИЋ ДУШАН

ПЛАТИША БРАНКО ПОПОВИЋ ПУЦАРЕВИЋ МИША

ТОМИСЛАВ
ПЛЕМИЋ ЖИВОЈИН ПУЦАРЕВИЋ ФИЛИП
ПОРЕЈ СТАНИСЛАВ
ПРОДАНОВИЋ ЉУБА ПУШИЋ ИВАН
ПОРОП АТ АНТОН
ПОГАРЧИЋ МАРИЈА ПУШКАШ ИВАН
ПРВУЛОВИЋ
ПОГАРЧИЋ РАФО ВИКТОРИО Р
ПОЗДЕР ПРВАНОВИЋ РАДАКОВИЋ
ДИМИТРИЈЕ СТЕВАН
ПОЛИЋ АЛИМПИЈЕ
ПРВУЛОВИЋ ЂОРЂЕ РАДЕНКОВИЋ
ПОЛИЋ ВИДОЈЕ
ПРВУЛОВИЋ ЈОВАН БРАНКО
ПОЛИЋ МОМИР
ПРЕДАВЕЦ РАДЕЦКИ
ПОЛИЋ НАДА
ВЛАДИМИР РАДИВОЈЕВИЋ
ПОЛИЋ СВЕТКО АНИЦА
ПРЕДИЋ ЈОВАН
ПОЛИЋ ЦВЕТИН РАДИВОЈЕВИЋ
ПРЕДОИУ ДАН ИОН
МИОДРАГ
ПОЉАК ИВАН
ПРИМОРАЦ
ВЛАДИМИР РАДИЋ БОЖИДАР
ПОНОЋКО

ПРЛЕВСКИ ДРАГАН РАДОВАНОВИЋ

ПОПАДИЋ ВИТКО
ЈОВАН
ПОПАДИЋ ПРОДАНОВИЋ
ЉУБОМИР РАДОВИЋ БЛАГОЈЕ
МИРОЉУБ

ПРОКИЋ РАДОВИЋ ЂОРЂЕ

ПОПЕСКОВИЋ
ИЛИЈА АЛЕКСАНДАР РАДОВИЋ РАЈКО
ПОПОВИЋ БРАНКО ПРОТИЋ ДАНИЛО РАДОЈЧИЋ ИЛИЈА
ПОПОВИЋ ПРУНИЋ МИЛЕ РАДОЈЧИЋ
ДРАГУТИН СЛОБОДАН
ПТИЧЕК ЈОСИП
ПОПОВИЋ ВЕЛИЗАР РАДОЊИЋ РАДОЈЕ
ПУНАХЕР АЛОЈЗ
ПОПОВИЋ МИОДРАГ РАДОСАВЉЕВИЋ
ПУНИШИЋ
БРАНИСЛАВ ВЕЉКО
ПОПОВИЋ НЕДЕЉКО

ПУРКОВИЋ РАДОСАВЉЕВИЋ
ПОПОВИЋ ПРЕДРАГ
ЖИВОЈИН ВУКОМИР
ПОПОВИЋ
ПУФИЋ РАДОСАВЉЕВИЋ
СЛОБОДАН
АЛЕКСАНДАР МИЛЕ
 РАДОСАВЉЕВИЋ РЕЂЕПАГИЋ САБО МИХАЉ
МИЛОШ ЗУХТИЈА
САВИЋ БРАНИСЛАВ
РАДОВИЋ БЛАГОЈЕ РЕСИЋ МЕХМЕД
САВИЋ ЖИВОЈИН
РАДОВИЋ ВОЈО РЕСИЋ РИФАТ
САВИЋ ЗОРАН
РАДОВИЋ ЂОРЂЕ РЖЕВСКИ
АЛЕКСАНДАР САВИЋ МИЛОШ
РАДУЛОВИЋ ЂОРЂЕ
РИБАР НЕДЕЉКО САВИЋ САВА
РАДУЛОВИЋ
МИЛОРАД РИКАЛО НИКОЛА САВИЋ ЦВЈЕТИН

РАДУЛОВИЋ ПЕТАР РИКАЛО РАДОВАН САВОВИЋ ЦВЕТА

РАЈКОВИЋ МИЛИЋ РИСТАНОВИЋ САКИЋ ЉУБИСАВ

ЉУБОМИР
РАЈКОВИЋ САЛАГЕАНУ
СВЕТОЛИК РИСТИЋ ДЕСИМИР ГХЕОРГХЕ

РАЈКОВИЋ РИСТИЋ ЈОВАН САЛАЗАН ГЕОРГИ

СВЕТОМИР
РИСТИЋ ЈОВАНЧА САЛАТИЋ БОГДАН
РАКИЋ ИВАН
РИСТИЋ МИЛОРАД САЛИХОВИЋ РАМО
РАКИЋ РАЈИЦА
РИСТИЋ МИЛУТИН САМАРЏИЈА
РАЛЕВИЋ ВЛАДИМИР
СВЕТИСЛАВ РИСТИЋ НИНКО
САМАРЏИЋ БОГДАН
РАНЂЕЛОВИЋ РИСТИЋ РАНКО
САНДУЛ ГРИГОРЕ
ДРАГОЉУБ РИСТИЋ САВО
СВЕТЕЦ ЉУДЕВИТ
РАНИСАВЉЕВИЋ РИХАР ЈОЖЕФ
БРАНИСЛАВ СВЕТКОВИЋ
РОЗМАН ЛЕОПОЛД БОЖИДАР
РАНКИЋ ВОЈИСЛАВ
РОЈНИЦА ИВАН СВОРЦАН ЂУРИЦА
РАНКОВИЋ
ВИТОМИР РОЈС ЈУРЕ СЕВЕР СТЕФАН

РАНКОВИЋ МИТА РОШ РУДОЛФ СЕНИЋ РАДОМИР

РАНЧИЋ СТЕВАН РОШ СТОЈАН СЕКУЛИЋ РАДИША

РАШЕТА МИЛОШ РУДАН МОМЧИЛО СЕЛЕСКОВИЋ ЛЕЈЛА

РАШОВИЋ РУЖОЈЧИЋ СЕЛЕСКОВИЋ

МИЛОЈКО БОРИСЛАВ САБАХУДИН

РЕБЕРШАК ФРАЊО
С СЕМИЗ БРАНКО
 СЕНИЋ РАДОМИР СРНА МУХАРЕМ СТАНОЈЕВИЋ
ДРАГАН
СИЛВАШИ ЂОРЂЕ СТАЈЕВИЋ ВЛАДА
СТАНОЈЕВИЋ
СИМИЋ БОГДАН СТАЈКОВИЋ ВЕРА ДРАГИША
СИМИЋ ЂУРА СТАЈКОВИЋ ЖИКА СТАНОЈЕВИЋ
ДРАГОСЛАВ
СИМИЋ ЈОВАН СТАЈКОВИЋ
МИЛИСАВ СТАНОЈЕВИЋ
СИМИЋ МИЛОВАН
МИОДРАГ
СТАЈНЕР ФРАНЦ
СИМИЋ МИЛУТИН
СТАНОЈКОВИЋ
СТАКИЋ МИЛУТИН
СИМИЋ СИБИН
СТАНЧИН МИЛУТИН
СТАМАТОВИЋ
СИМИЋ СИМО ГОЈКО СТЕВАНОВИЋ
СИМИЋ СТОЈАН СТАМЕНКОВИЋ ЂОРЂЕВИЋ ВЕРА
СЛОБОДАН СТЕВАНОВИЋ
СИМОВИЋ МИЋА
ВУКАШИН
СТАМЕНОВ
СЛАНИ АНТОН
СТЕВАНОВИЋ
СТАНИЛОВИЋ
СИРОТИЋ ЖИВОТИЈЕ
МИЛЕНКО
СЛАТИНАШЕВИЋ СТЕВАНОВИЋ ЈОВАН
СТАНИЛОВИЋ САВА
ДИМИТРИЈЕ
СТЕВАНОВИЋ
СТАНИЛОВИЋ
СЛЕПЧЕВИЋ БЛАЖО МИЛУТИН
ТОМИСЛАВ
СОКИЋ ДУШАН СТЕВАНОВИЋ
СТАНИСАВЉЕВИЋ
СТАНОЈЛО
СОКИЋ МАТЕ МИЛЕ
СТЕПАНОВИЋ
СОЛДАТОВИЋ СТАНИЋ МИОДРАГ
МОМИР
НАЈДАН
СТАНИЋ ВУКА
СТЕФАНОВИЋ
СОЛОВЈОВ ЈУРАЈ
СТАНКОВИЋ ПЕТАР БОРИВОЈЕ
СОПТА ФРАЊО
СТАНКОВИЋ СТЕФАНОВИЋ
СОРО СЛАВКО СТАНКО ЖИВОТИЈЕ

СПАСОЈЕВИЋ СТАНКОВИЋ СТЕФАНОВИЋ

ЧЕДОМИР ТОМИЦА НЕНАД

СПЕРЛИЋ РАДЕ СТАНОЈЕВИЋ СТЕПАНДИЋ

БОРИВОЈЕ СТАЈКО
СПОРИЋ
ЖИВАДИНКА СТАНОЈЕВИЋ СТЕПАНОВИЋ
БРАНИЛСАВ ДИМИТРИЈЕ
СРДИЋ МИЛЕТА
 СТЕПАНОВИЋ СТОЈМИРОВИЋ ТЕШАНОВИЋ
МОМИР БОГОЉУБ СТАНИША

СТЈЕЉА РАТКО СТОЈМИРОВИЋ ТЕШИЋ ЛЕПА

ГОРДАНА
СТОЈАДИНОВИЋ ТИМОВСКИ
БРАНИСЛАВ СТОЈИЋ ДУШКО ЧЕДОМИР

СТОЈАДИНОВИЋ СТОЈКОВИЋ ТИЧАР АЛЕш

ВУКОСАВ СЛАВКО
ТМУШИЋ ВИДАК
СТОЈАНОВИЋ СТОШИЦКИ ФРАЊО
БОГОЉУБ ТОДИЋ БРАНКО
СТРАЈНЕР ФРАЊА
СТОЈАНОВИЋ ТОДОРОВ СРЕТЕН
БОШКО СТУПАРЕВИЋ ВАСА
ТОДОРОВИЋ БОРКА
СТОЈАНОВИЋ СТУПАРЕВИЋ
НАЈДАН ТОДОРОВИЋ
ДРАГОМИР ВУКАДИН
СТОЈАНОВИЋ СУЛИЋ ВЛАЈКО
ТОДОРОВИЋ
ВЛАДИМИР СУРЕП БРАНКО МИЛИЈА
СТОЈАНОВИЋ ВУЛЕ
Т ТОДОРОВИЋ МИТАР
СТОЈАНОВИЋ ТОДОРОВИЋ
МИОДРАГ ТАДИЋ ЉУБОМИР ПРЕДРАГ
СТОЈАНОВИЋ ПЕТАР ТАДИЋ РАДИСЛАВ ТОДОРОВИЋ
СТОЈАНОВИЋ ТАКАЧ ЈОЗЕФ СИНИША
СРЕТКО
ТАНОВИЋ СТАНИША ТОДОРОВИЋ СРЕТЕН
СТОЈАНОВИЋ
ТАРИН АНТО ТОЉ РУДОЛФ
СТАНОЈЕ
ТАСИЋ ВАНКО ТОМАЖИЋ ВИЛИ
СТОЈАНОВИЋ ТИНЕ
ТАСИЋ ДУШАН ТОМАСЕ БОГО
СТОЈАНОВСКИ
ДИМИТРИЈЕ ТОМАШЕВИЋ-
ТАСИЋ СРБОЉУБ
НИКЕТИЋ
СТОЈИЋ ДУШКО
ТЕЈОВИЋ МИРОСЛАВА
СТОЈКАНОВИЋ
ТЕКЕЛЕРОВИЋ ТОМИН СОФИЈА
МИРКО
БРАНКО
ТОМИЋ АЛИМПИЈЕ
СТОЈКОВИЋ
ТЕМЕЛКОВСКИ
СЛАВКО ТОМИЋ ЖИВАДИН
МИЛЕ
СТОЈКОВИЋ СТЕВАН ТОМИЋ ЖИВОЈИН
ТЕПИЋ

ТЕРЗИЋ ПЕТАР ТОМИЋ ЖИВОРАД

ТОМИЋ ЉУБОМИР ТРИШОВИЋ ФЕНЛАЧКИ МИЛОЈЕ
МИЉОЈКО
ТОМИЋ МАРИЈА ФЕРУХ САВА
ТРИФУНОВИЋ
ТОМИЋ МАРКО АЛЕКСА ФЕРУХ ФРАЊА

ТОМИЋ МИЛА ТУРЧИЋ МИЛАДИН ФИЛИПОВИЋ ЂОРЂЕ

ТОМИЋ МИЛИСАВ ТУЦАКОВ АНТУН ФИЛИПОВИЋ

МИОДРАГ
ТОМИЋ МИЛОЈКО
Ћ ФИЛИПОВИЋ
ТОМИЋ МИЋА НИКОЛА
ЋАЛИЋ ШПИРО
ТОМИЋ МИХАИЛО ФИЛИПОВИЋ
ЋИРКОВИЋ РАДЕНКО
ТОМИЋ НЕВЕНКА СИНИША
ФИРУЛОВИЋ
ТОМИЋ НИКОЛА ЋОСИЋ МЕХМЕД ЉУБИСАВ
ТОМИЋ ПЕТАР ЋУКОВИЋ ПЕТАР ФИРУЛОВИЋ
ТОМИЋ РАДИША ЋУПУТ ГОЈКО СВЕТИСЛАВ

ТОМИЋ СИБИН ЋУРЧИЋ ДАРКО ФИРУЛОВИЋ СЛАВА

ТОМИЋ СОФИЈА ЧУРЧИЋ МАРКО ФЛОРИЋ НИКОЛА

ТОПАЛОВ ЖИВА ЋУРЧИЋ МИЛАДИН ФРЕСЛ ВЛАДИМИР

ТОПАЛОВИЋ ЋУРЧИЋ ТАТОМИР ФУРУНЏИЋ

БРАНКО БОЖИДАР
У
ТОПАЛОВИЋ ТОДОР
Х
ТОПИЋ ВЛАДИМИР УЗЕЛАЦ ДРАГОЉУБ
ХАБЈАНИЋ ТОМО
ТОЧАКОВИЋ УРОШЕВИЋ
АЛЕКСАНДАР ХВОЈ ЈОСИФ
АРАНЂЕЛ

УРОШЕВИЋ МИЛАН ХАДАЧИ МИХАЉ

ТОШИЋ ВЕРА

УРОШЕВИЋ ХАЈИМ
ТРАИЛОВИЋ КОСТА
РАДИСАВ ХАЊШЕК ИГЊАЦ
ТРАМБИТАС ИОАН
УСАНОВИЋ ХАШТОК
ТРБИЋ СВЕТОЗАР

ТРИКИЋ НЕДЕЉКО Ф ХЕРЦЕГ

ФАБИНЦ ИВО ХОНЂО АВДО

ТРИФУНОВИЋ

ФАЗЛАГИЋ ФАЈИМ ХОРВАТ ИГЊАТ

ТРИШОВИЋ
ДРАГОЉУБ ХОЧЕВАР ДУШАН
 ХОЏИЋ ЧАЛАКОВИЋ
ХАКИЈА
Ш
ХРЛЕЦ МИЈО
ЧЕЛИЋ НИКОЛА ШАПИЋ МИЛЕНКО
ХРЊАК ДУШАН
ЧЕЛИКОВИЋ ШАРАЦ ДРАГАН
ХУКИЋ ДАНИЦА ШАРЕНАЦ ЛАЗАР
ХУСКА БЕЛА ЧАЛИЋ ШПИРА ШАРЧЕВ ХЕЛДА
Ц ЧЕЛЕБИЋ РАДОМИР ШАРЧЕВ ПАВЛЕ

ЦАМИЋ МУХАРЕМ ЧЕЉОВСКИ ШЕБЕЗ

НИКОЛА
ЦЕЛАРЦ МАРКО ШЕМИЗ БРАНКО
ЧЕВРО
ЦЕНИЋ ШИЉАК ХАСАН
ЧЕЉАВСКИ НИКОЛА
ЦЕРОВИЋ РАДИСАВ ШИРИЋ САФЕТ
ЧЕЧАРИЋ
ЦВЕТКОВИЋ ВИТКО СВЕТИСЛАВ ШИШИЋ
ДРАГОСЛАВ
ЦВЕТКОВИЋ ЈАНКО ЧЕХ СТАНИСЛАВ
ШЛИБАР ФРАЊО
ЦВИТАНУШИЋ ЧЕХ СТЕВО
ПЕТАР ШМУЉА МИЛУТИН
ЧЕХ ФРАНЦ
ЦИЗЕЉ МАРИЈАН ШОФРАНАЦ БРАНКО
ЧОЛИЋ БРАТИМИР
ЦИНАЦ МЕХМЕД ШПЕХАР
ЧОЛИЋ БРАТИСЛАВ
ЦОКИЋ ЉУБИСАВ ШТЕРЛИНГ
ЧОЛИЋ МИЛЕНА МИЛЕНА
ЦОКИЋ РАДМИЛА
ЧОЛОВИЋ ИСИДОР ШТРБАЦ СТЕВО
ЦУЦИЋ ДРАГУТИН
ЧОРДАШ МИТРА ШТРОС ЦИРИЛ
ЦУЦИЋ МИЋО
ЧУГУРОВИЋ ШЋЕКИЋ
ЦУЦУЈКИЋ ДРАГИША МИЛОМИРКА
МИЛИСАВ
ЧУКИЋ БОШКО ШУЊЕВАРИЋ
Ч ЧУКОВИЋ ПЕТАР МИЛАН

ЧАБРО СТЈЕПАН ЧУЧКОВИЋ ДУШАН ШУЊЕВАРИЋ РАДЕ

ЧАВИЋ БУДИМИР ШУПУРОВИЋ

Џ СРЕТЕН
ЧАВЛИНА КРСТО
ЏИНИЋ РАШИД ШУЋУРОВИЋ
ЧАГРАН ИВАН ЈОВАН...
ЏОМБАЛИЋ
МЕХМЕД
 ВУКАДИН ЂОРЂЕВИЋ

''Вукадин Ђорђевић рођен је 25. фебруара 1922. у селу Градашница недалеко од

Пирота од оца Илије и мајке Љубице, рођене Ђорђевић. Основну школу и
гимназију завршио у је Пироту 1941. године. Студије грађевине уписао 1945.
године, након завршетка II светског рата на Техничком факултету у Београду.
Дипломирао 1950. године. 1951. г., запошљава се у ''Енергопројекту''- Београд на
пословима пројектовања хидроенергетских постројења, где је провео цео свој
радни век. Специјализирао коришћење водних снага у СССР боравећи у њиховим
институтима и пројектним организацијама у Москви, Лењинграду, Тбилисију и
Харкову. За свој рад на пројектовању успешно изведених објеката, добио је следећа
признања и одликовања: Седмојулску награду за успешно пројектовање
''Хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап'' - 1973. године, Орден рада са
црвеном заставом -1973. године, Орден рада I реда од Румунске владе, Орден рада
III реда за успешно пројектовање ХЕ ''Кожњар'' у Метохији, Награда и плакета
''Ђорђе Станојевић'' од ЕПС-а, Плакета града Пирота за руковођење пројектом
Хидроенергетског система ''Ђердап''.

Научна и стручна остварења: Наводе се само пројекти који су изграђени и у

функцији привреде: ХЕ ''Кожњар'' у Метохији на Дечанској Бистрици, завршена
1957. године (снабдева Метохију електроенергијом); Хидросистем Батлава-Лаб-
Косовске термоелектране (снабдева термоелектране водом за техничку и
технолошку пару); ХЕ и пловидбени систем ''Ђердап I'' укључен у
електроенергетски систем 1970-1972. године; ХЕ и пловидбени систем ''Ђердап II''
укључен у електроенергетски систем 1986-1997. године.

Стручни радови: У току градње ХЕ и пловидбеног система ''Ђердап I'', у

организацији Југословенског националног комитета за високе бране одржан је
симпозијум ''ХЕ Ђердап I'' са приказивањем реферата о свим важним проблемима
градње - 1969. године; Реферат о скретању воде Дунава по фазама изградње
главног објекта ХЕ ''Ђердап I'' са коначним затварањем Дунава - 1970. године на
конгресу у Охриду; Утицај успора Дунава на подземне воде приобаља Јужног
Баната – реферат на симпозијуму у Требињу - 1972. године; Реферат о смањењу
грађевинских радова употребом цевних хоризонталних турбина на електранама са
ниским падовима - Симпозијум ЈУГЕЛ-а 1973. године у Новој Горици; XI
интернационални конгрес за високе бране одржан у Мадриду 1973. године, са
рефератом ''Деривација и евакуација вода Дунава и решење проблема навигације у
току градње и конструкције хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап'';
Реферат о развоју пловидбе на Дунаву после изградње хидроелектрана, приказан у
Српској академији наука у Београду; Приказ енергетских карактеристика
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап I на Светском енергетском савету
у Минхену 1980. године.''
Извор: http://www.ains.rs/clanstvo/ains.web.redovni/Djordjevic.Vukadin.htm

ЈОСИФ ХВОЈ
''Јосиф Хвој (Врдник, 1911 − 1997) био је водећи електро и машински инжењер и
дизајнер, професор Техничког факултета у Београду и аутор пројеката изградње
низа хидроелектрана и термоелектрана. Посебно је заслужан за изградњу ХЕ
Ђердап. Од 1952. до пензионисања 1976. радио је у ''Енергопројекту'', као водећи
електро и машински инжењер и дизајнер. Почео је рад на елаборату „Ђердап” 1953.
Након што је између Румуније и Југославије постигнут споразум о изградњи
хидроенергетског и пловидбеног система (ХЕПС) ''Ђердап'', институт за
пројектовање, Енергопројект у Београду и Институт за хидроенергетска
проучавања и пројектовања у Букурешту добили су задатак да израде пројекте
према којима би се максимално искористио енергетски потенцијал Дунава. 1963. је
ангажован на пословима пројектног менаџера, а 1965. је постао заменик генералног
директора и директор инжењеринга ХЕ ''Ђердап''. Учествовао је у свим
преговорима, пројектним радовима, дефинисању и набавци опреме и изградњи
електране, све до пуштања комплетне ХЕ ''Ђердап 1'' у рад 16. маја 1972. Током
градње, први пут су примењена оригинална решења по његовој замисли''
Извор:википедија
 ПАНТЕЛИЈА ЈАКОВЉЕВИЋ

''Рођен је 27.12.1913. у Бачком Петровом Селу. Гимназију је учио у Новом Саду,

Сремским Карловцима и Београду, а 1938.године дипломирао је на Грађевинском
одсеку Техничког факултета у Београду. У раној младости определио се за
напредни раднички покрет. Члан СКОЈ-а постао је 1938... За читаво време рата
активно је радио за НОБ... Године 1955. Поверена му је изградња лимских
хидроелктрана Бистрица, коник Брод, Потпећ...

Решењем Извршног већа Скупштине СР Србије јула 1971.г. постављен је за

директора Предузећа у оснивању ХЕ Ђердаш. За допринос у изградњи кључних
објеката, посебно у области електропривреде, награђен је 1970.г. наградом АВНОЈ,
а маја 1972. Одликован је Орденом Републике са златним венцем.''

https://web.archive.org/web/20190122094618/http://www.sits.org.rs/textview.php?file=672.html

ЖИВА ТОПАЛОВ

''Жива Топалов је рођен 1927. године у Меленцима. Гимназију завршава у

Зрењанину, а Електротехнички факултет у Београду. Прво запослење добија у
Предузећу ''Цер'' у Чачку. Стваралачки пут започиње на монтажи у ХЕ ''Јајце 1'',
наставља у ''Међувршју'', а затим на објекту ''Диканце''. Знање и стечено искуство
електропривредника Жива Топалов пренео је на колеге, а и лично учествовао на
монтажи хидроелектране ''Врла III'', затим у ХЕ ''Овчар Бања''. Наставља свој пут
стазама неуморног неимара на електромонтажи многих значајних објеката у
претходној Југославији. Радио је и у ТС ''Београд 3'', Бежанија, Врбас и другим
постројењима снаге 35/10 киловата, потом на уградњи електроинсталација на
аеродромима у Батајници и Скопљу. Године 1958. прелази у РО „Кокин Брод“
(Лимске хидроелектране), где најпре ради као технички директор, а потом
директор овог колектива. У то време изграђене су и пуштене у рад хидроелектране
''Бистрица'' и ''Кокин Брод'', а започети су и радови на изградњи ХЕ ''Потпећ''.
Четири године касније, 1962. године, прелази у предузеће у оснивању ХЕ
''Ђердап''– Кладово, где ради до одласка у пензију 1. јануара 1994. године. У
''Ђердапу'' је најпре директор Електромашинског сектора, затим директор Сектора
за изградњу и експлоатацију главног објекта, а онда постаје заменик генералног
директора, генерални директор и председник''

http://www.eps.rs/Documents/KWH/kWh465_preview.pdf

РАДОСЛАВ БАСАРИЋ

''Рођен је 28.августа 1934.г. у Тисовици, општина Нова Варош. Основну школу је

завршио у родном месту, гимназију у Новој Вароши а Електротехнички факултет
1961.године у Београду... Као напредни омладинац учествовао је на радним
акцијама: изградњи Новог Београда, Ваљаонице бакра Севојно, на ауто-путу
''Братство-јединство'' као и на локалним акцијама....Био је секретар Основне
организације СКС председник Савета Предузећа ХЕ Ђердап у изградњи,
председник Радничког савета Здруженог електропривредног предузећа Србије,
председник Статутарне комисије Међуопштинске конференције СКС Зајечар. Од
1961. до 1967. године био је управник ХЕ Кокин Брод и главни инжењер за
електромашинску опрему за време изградње ХЕ Потпећ. У ХЕ Ђердап је прешао
1967, када је обављао врло одговорне послове. По пуштању у рад ХЕ Ђердап био је
доиректор Производно- техничког сектора... Писао је самостално као и са
сарадницима, више стручних реферата из области електропривреде... За време
десетогодишњег рада инж.Басарић се афирмисао у општини Кладово као активан
друштвено политички радник, настојећи да се реше многи проблеми доскора
неразвијене општине Кладово.... У пракси је, као члан Савеза комуниста, потврдио
своје идејно и политичко опредељење за револуционарни курс Савеза комуниста у
изградњи нашег социјалистичког самоуправног друштва и за одлучујући утицај и
улогу радничке класе у развоју друштвено-економског и политичког система''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 56/1978-

 МИОДРАГ МЛАДЕНОВИЋ

''На предлог ХЕ ''Ђердап'' Скупштина општине доделила је ''Септембарску

награду'' Миодрагу Младеновићи, висококвалификованом раднику, од недавна
техничару и председнику Радничког савета. Миодраг Младеновић је рођен 1939.г. у
селу Велики Поповић, општина Деспотовац, у напредној земљорадничкој
породици.... Школу за КВ раднике завршио је 1958.г. у Сењско- ресавским
рудницима, да би 1965.г. завршио у Београду школу за ВК раднике. Ове године
(1976) је у Кладову завршио и Средњотехничку школу. У Савез комуниста
примљен је 1959.г. ... од 18.9.1966.г. ради на ХЕ ''Ђердап''...Заменик је секретара
Општинског комитета СКС Кладово и секретар Првог и најбројнијег одељења СК
наше Основне организације, затим председник Кадровске комисије Општинске
конференције СКС, члан Комиисје Међуопштинске конференције Зајечар за идејни
рад и информисање, члан Скупштине самоуправљача ЗЕП-а и члан Комисијие за
избор и наименовање општине Кладово...''

-из образложења одлуке о ''Септембарској награди'' 1976.г, Информативни билтен ХЕ

Ђердап 36 стр.5.-

БРАНИСЛАВ МАНЗАЛОВИЋ

''Дугогодишњи истакнути друштвено- политички радника, рођен је у Кладову

1934.године... Још у детињству, а нарочито као омладинац истиче се напредним
идејно- политичким опредељењем за револуционарни курс Савеза комуниста.
Учествује на изградњи пруге Бања Лука- Добој, а већ 1951. године постаје члан
Партије. Као афирмисан друштвено- политички радник 1954. је изабран за
председника Општинског комитета Народне омладине Кладово, и тада заправо и
почиње његова успешна политичка каријера. Убрзо постаје директор Трговинског
предузећа ''Мироч'', а 1959. потпредседник Скупштине општине Кладово, да би
годину дана касније био изабран и за председника. На овој дужности остао је до
1966.г и врло успешно је обављао, што је био изузетно сложен посао с обзиром да
је у то време почела градња ХЕ ''Ђердап''. У периоду од 1965. до 1969. био је и
посланик Организационо- политичког већа Скупштине Србије. У ХЕ ''Ђердап''
дошао је 1.маја 1966.године на дужност помоћника директора градилишта, да би
затим био изабаран за секретара Градилишног комитета СК. Обе дужности
успешно је обављао, иако је у то време градилиште ХЕ ''Ђердап'' било највеће у
Југославији, па и у Европи. Савесним и одговорним руковођењем Бранислав
Манзаловић је умногоме допринео да Савез комуниста у то време у врло сложеним
условима деловања оправда поверење и успешно реализује богату активност.
Након конституисања ХЕ ''Ђердап'' долази на место директора Сектора за правне и
опште послове... Ако се овоме дода да је умногоме заслужан за развој физичке
културе на територији општине Кладово, да је изврсним руковођењем омогућио
одличну организацију неколико манифестација савезног карактера, између осталог
и ''Партизанског вишебоја 1976'', може се закључити да је награда дошла у праве
руке и сигурно је да је треабло и раније''

-из образложења одлуке о ''Септембарској награди'' 1976.г, Информативни билтен ХЕ

Ђердап 36 стр.5.-

ВЛАДИМИР САМАРЏИЈА

''Рођен је 6.12.1921.г. у Земуну. Ратни вихор га је затекао као ученика

гимназије...1946. Владимир јњ положио за поручника,а већ 1948 добија звање
капетана унутрашње пловидбе... У многобројним сећањима једно је остало у
најбољој успомени чика Владимира: -Та успомена везана је за брод ''Кривошију''
када је посада нашег брода пренела бродарску штафету за друга Тита и предала је
код Беча другом броду за Београд. Штафету смо на броду 1953. Године од
Регензбурга до Беча крили готово 450 километара, каже Владимир Самарџија...Све
до1962. године Владимир је био на броду ''Динара'', а затим је дошао у Капетанију
пристаништа у Кладову да би 1970. Године прешао на ХЕ Ђердап... Члан Савеза
комуниста Владимир Самарџија постао је 1954.године. Пријем је извршен на броду
''Санџак''...''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 62/1979, стр.17-19-

 ВУКОМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

''Вукомир Радосављeвић- Вуко рођен је 8.9.1930.године у селу Висока код

Куршумлије. Основну школу је завршио у Рударима, а Раднички Техникум у
Крушевцу. У СКОЈ је примљен 1948. а у СКЈ 1949 (треба: КПЈ). Учествовао је у
изградњи Новог Београда као напредни омладинац, а затим ради у фабрици ''14
октобар'' у Крушевцу, ФАП-у у Прибоју на Лиму и предузећу ''11 октомври'' у
Скопљу... У ХЕ Ђердап долази 1966, у време интензивне изградње. Са већ
стеченим искуством несебично се укључио у монтажне радове, које је успешно
водио. Својим изванредним залагањем и самопрегорним пожртвовањем допринео
је да се послови успешно и у року обаве. Већ 1970.године пуштањем првог агрегата
долази на место шефа Одељења за одржавање, са кога ће 27.априла 1974 отићи на
дужност председника Скупштине општине...''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 35/1976, стр.4-

НИКОЛА ТОМИЋ

''Никола Томић рођен је 11.децембра 1913.г а његов радни век почео је 1930.г. у
''Икарусу''. Она најосновнија и најпотребнијаискуства ''што живот значе'' стекао је
на том послу. Ратне године су га одвојиле од радног места које је замнеио учешћем
у НОР-у. По ослобођењу земље његов животни и радни пут настављају истим
темпом. До 1947. Године је радио у земунској електрани, а затим од 1947 до 1953 и
од 1961. До 1962.г. његов радни и животни пут везани су за ''Термоелектру''. Био је
то период значајних послова и задатака. По две године вредне руке Николе Томића
обављале су сложене послове у Звездану на парним турбинама, затим у Зрењанину
на монтажи парних турбина, Лучанима, на Косову и у Скопљу и на крају у азотари
у Панчеву. Једна година рада остављена је у Звидовићима, а затим од 1953. До
1962. У колективу ХЕ Зворник и од 1962. До 1966 г. у Сремској Митровици поново
на монтажи парних турбина. На Хидроелектрану Ђердап прешао је 1966.г, где је
остао до 11.12.1978.г.''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 59/1978-

 БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

''Рођен је 1922.г... Неке његове доживљаје на Зворнику наш познати Књижевник

Оскар Давичо уметнички и надахнуто овековечио у роману ''Бетон и свици''.
Шеснаест пута био је ударник на првој дринској електрани... На Ђердапу Божа је
добио свој трећи Орден рада, овога пута Првог реда''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 59/1978-

МАРКО ТОМИЋ

...Увек у првом плану свих мисли Марка Томића, председника Радничког савета ХЕ
Ђердап налази се човек. Хуманост, а то значи брига о човеку, прожима све његове
идеје и водиља је свих његових акција...''Ми смо од рата на овамо стално на неком
пионирском послу, рекао бих. Прво смо обновили земљу. Затим смо је
изграђивали. Дошло је самоуправљање, па ево сада делегатски систем. Све
квалитетно нове ствари, али све по некој законитости коју смо сами стварали... И
када је пукла револуција 1941. били смо својствени, и после када је завршен њен
оружани део...Револуција траје, јер се стално крећемо напред, стално успостављамо
нове односе, приближавамо се циљу. Код нас још увек траје- револуционарно
време...''

-извод из текста П.Радовановића у ''Борби''-Увек на пионирском послу, репринт

Информативни билтен ХЕ Ђердап 51/1978-
МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ
http://www.zapisioelektroprivredi.rs/biografija
 САБАХУДИН СЕЛЕСКОВИЋ…

Сабахудин и Лејла Селесковић (рођена Кундеровић) Кладово1967,

збирка Уроша Бановића

Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva 1984>Sabahudin Selesković
...

I JOŠ NEKOLIKO HILJADA KOLEGA NA JUGOSLOVENSKOJ STRANI…

... I JOŠ 11.000 KOLEGA NA RUMUNSKOJ STRANI...

...I 5575 MLADIH UČEŠĆEM U OMLADINSKOJ RADNOJ AKCIJI ''ZELENI
POJAS ĐERDAPA'' od 1967. do 1970.g (IME ULICE OMLADINSKIH RADNIH
BRIGADA UKINUTO JE U KLADOVU 2021.GODINE, ДА БИ БИЛО ВРАЋЕНО
НАКОН ПРОТЕСТА МЕШТАНА 6.4.2022.Г.)...Након што су учесници омладинске
радне акције једно време били смештени у згради кладовског интерната- раније
основне школе, 1968. године по исељењу војне карауле ЈНА, изграђен је у тврђави
Фетислам низ монтажних објеката- барака прекривених салонит плочама, као
насеље за учеснике омладинске радне акције ''Зелени појас Ђердапа'', под
патронатом Савеза омладине Југославије и Покрета горана Србије. Учесници су
били младићи и девојке између 16 и 27 година старости, организовани
у омладинске радне бригаде. Њихов посао састојао се у изградњи
паркова, дрвореда, зелених површина, тротоара, канализације, спортских објеката;
извођењу грађевинских радова на уређењу обале; пошумљавању, уређењу тврђаве
Фетислам која је требало да постане ''велики рекреациони центар''... Омладинско
насеље у тврђави добило је име ''Братство''. Ту су изграђени спортски терени за
фудбал, рукомет, одбојку, кошарку, полигон за обуку возача. У центру насеља
позиционирана је велика монтажна барака са собама за спавање, разгласном
станицом, канцеларијама... Како је за време летњих распуста било више акцијаша,
подизани су и шатори за њихов смештај. Турска грађевина западно од Мале
тврђаве преуређена је у ''модрену кухињу'' и трпезарију. Део површине Мале
тврђаве послужио је за изградњу летње позорнице са 2000 места, од чега за седење
1200, са бетонском бином и гардеробом за извођаче забавних програма. У центру
''Братства'' направљен је плато за смотре и игранке. Капацитет насеља у једној
смени био је 500 омладинаца. Статутарне обавезе бригадира биле су:  ''1) да
развијају братство и јединство, патриотизам, другарство и солидарност
интернационализам, као и љубав према природи и горанству, 2) да својим
понашањем доприносе угледу своје бригаде и акције у целини, 3) да извршавају
своје радне задатке''. Највише самоуправно тело бригаде је бригадна конференција,
чији је извршни орган штаб радне бригаде. Организована су свакодневна
социјалистичка такмичења у категоријама: 1) такмичења на радилишту и 2)
такмичења из области друштвених активности. Основни елементи оцене резултата
на радилишту су проценат испуњења норме и број остварених радних часова, а
додатни елементи за освајање признања су дисциплина, залагање, остварење
другарских односа на акцији, однос према алату, механизацији, поштовање мера
заптите на раду. Такмичење у области друштвених активности имало је сегменте:
а) културно забавни живот- квалитет, разноврсност и масовност наступа; б)
спортске активности- придржавање пропозиција такмичења, фер плеј, број
такмичара, као додатни елементи за успех; в) техничко образовање-
успех полазника на курсевима, број учесника, редовно похађање наставе,
дисциплина и чување опреме; г) здравствена заштита- брига за здравље бригадиста,
хигијена у кругу насеља, лична хигијена бригадиста, спровођење мера заштите на
раду. Свакој бригади која заврши акцију припадало је, без обзира на постигнуте
успехе, 3% златних, 5% сребрних значки Покрета горана и 7% похвала од укупног
броја бригадиста који су завршили акцију (242). Окончањем радова на изградњи
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап стекли су се услови да горанско
насеље буде пресељено у бивши раднички камп на Караташу...

... И ПРЕДУЗЕЋА:

Preduzeće za izgradnju Hidrolektrane Đerdap

Hidrotehnika Beograd

Minel Beograd

Mostogradnja Beograd

Goša Smederevska Palanka

Prva petoletka Trstenik

Progres invest Beograd

Tranšped Beograd

Ivo Lola Ribar Železnik

14 oktobar Kruševac

Tovarna Litostroj Slovenija

Metalna Maribor Slovenija

Hidromontaža Maribor Slovenija

Rade Končar Zagreb Hrvatska

Hidrogradnja Sarajevo Bosna

Bratstvo Novi Travnik Bosna

Ivan Milutinović Beograd

Jugofund Beograd

Energoprojekt Beograd
 Kabl- Kran Beograd

Inter Eksport Beograd

Automobilsko Beograd

Gradbeno podjetje Ljubljana Slovenija

Beton Novi Sad

Vodogradbena laboratorija Ljubljana Slovenija

Geotehnika Zagreb Hrvatska

Hidrosonda Novi Sad

Sipska lokomotivska vuča Kladovo

Zavod za raziskavo materijala in konstrukcij Ljubljana Slovenija

Timogradnja Zaječar

Djuro Salaj Niš

Jadran Beograd

Aleksandar Stojanović Niš

14.decembar Beograd

Biljur Niš

Delo Beograd

Lesnina Ljubljana Slovenija

Tehničke usluge Beograd

Institut Jaroslav Černi Beograd

Zavod za ispitivanje materijala i konstrukcija Ljubljana Slovenija

ISPH Bukrešt Rumunija

Lengidrostalj Lenjingrad SSSR

Gidroprojekt Moskva SSSR

Leningradskih metaličeskih zavod Lenjingrad SSSR

Sprecher&Schuh Aarau Švajcarska

 Progresinvest Beograd

Krupp- Rheinhausen Nemačka

Wagner biro Beč Austrija

Ivo Lola Ribar Železnik

Uzinexport Bukurešt Rumunija

Bratstvo Novi Travnik Bosna

Institut Mihailo Pupin Beograd

Prva petoletka Trstenik Bosna

Unimatik Beograd

Walter Hunger Lohr am Main Nemačka

Abex Dension Liege Belgija

Institut Nikola Tesla Beograd

FK Moša Pijade Svetozarevo

Pobeda Beograd

Nikola Tesla Zagreb Hrvatska

Pastor Zagreb Hrvatska

14.decembar Beograd

Univerzal Zvornik

Elvod Kragujevac

Iskra Kranj Slovenija

Rudnici svinca in topilnica Mežica, Mežica Slovenija

Teletra Milano Italija

Salvi Milano Italija

BBC Brown Boveri, Baden, Švajcarska

Siemens AG, Erlangen Nemačka

Terma A/S Aarhus, Danska

 Vojvodina Novi Sad

Tranšped Beograd

Intereuropa Rijeka Hrvatska

Texol Maribor Slovenija

Cinkarna Celje Slovenija

Antikor servis Beograd

Zavod za hidrotehniku Sveučilišta u Zagrebu Hrvatska

Rudnap Beograd

Kopaonik Beograd

Bosnaauto Sarajevo Bosna

Automotostroj Zagreb Hrvatska

Utva Pančevo

Georgi Naumov Bitola Makedonija

Fap Famos Beograd

Šumadijapromet Topola

Kosmos Ljubljana Slovenija

Metalotehna Beograd

Zadrugar Beograd

Jugoauto Beograd

Luka i skladišta Beograd

Agromakedonija Skoplje Makedonija

Agrooprema Beograd

Autohrvatska Zagreb Hrvatska

Autocentar Zagreb Hrvatska

Mašinopromet Crna Gora Titograd Crna Gora

Rudar Zagreb Hrvatska

 Jastrebac Niš

Torpedo Rijeka Hrvatska

ITAS Kočevje Slovenija

Radoje Dakić Titograd Crna Gora

TAM Maribor Slovenija

IMV Novo Mesto Slovenija

Arsenije Spasić Zaječar

11.oktomvri Skoplje Makedonija

Tomos Koper Slovenija

Fagram Smederevo

Prvomajska Zagreb Hrvatska

Tehnopromexport SSSR

Mašionoeksport SSSR

Avtoexport SSSR

Claudius Peters Nemačka

Traktoexport SSSR

Sudoimport SSSR

Loro-Parisini Italija

Euclid Engleska

Cereti e Tanfani Italija

Volvo Švedska

Caterpilar USA

Alis Chalmers USA

Richier Francuska

Jones Engleska

Titanija Italija
 Atlas Copco Švedska

Zapčastexport SSSR

Mašptiborintorg SSSR

Avijaexport SSSR

MWM Nemačka

Stankoimport SSSR

Voith Nemačka

DIA Maschinen Export DR Nemačka

Hawker Siddley Engleska

Marini Italija

American Hoist USA

Rolls-Roys Engleska

Man Nemačka

Link-Belt Engleska

Jenbach Austrija

Stork-Jaffa Holandija

Mercedes Nemačka

Liesen Nemačka

Tehnoimpeks Madjarska

KGYV Madjarska

Fabrika cementa Beočin

Fabrika cementa Novi Popovac

Opalska Breča Kumanovo Makedonija

Železara Zenica Bosna

Železara Nikšić Crna Gora

Železara Skoplje Makedonija

 Železara Guštanj Ravne

Kopaonik Beograd

Rad Beograd

Todor Dukin Beograd

Beograd Drvni kombinat Makiš

Elin Kladovo

Elektrotimok Zaječar

Crna Trava, Crna Trava

Srbijaprojekt Beograd

Partizanski put Beograd

Preduzeće za puteve Zaječar

Auto put Beograd

Stig Požarevac

Rad Niš

Putogradnja Niš

Hidrozavod Novi Sad

DTD Pogon Kanal Novi Sad

Heroj Pinki Novi Sad

Institut de Studii si Projektari Hidroenergetike Bukurerst

                                    МАШИНСКА ОПРЕМА БРАНЕ И БРОДСКЕ ПРЕВОДНИЦЕ

Први пут у свету, за манипулације дизања и спуштања, односно отварања и

затварања устава на брани и бродској преводници, коришћени су међусобно
синхронизовани парови уљних сервомотора. Ради се о ''џиновским'' уставама
ширине до 32 м, тежине од око 800 т, а ход устава ишао је до 16 м. На основу
совјетских предпројеката, разраду и израду постројења, елемената хидрауличких,
електрохидрауличких и електричких шема обавили су са изванредним успехом:''
Прва Петолетка '', институт '' Михаило Пупин '', '' 14 Октобар '' и '' Братство '', са
седиштима у Трстенику, Београду, Крушевцу и Новом Травнику

Код подизања и спуштања табластих затварача захтевано је да се висинска разлика

крајева затварача на распону од 32 м одржава у границама од +/- 20 мм, а
оствариване су разлике у границама +/- 5 мм, ретко +/- 10 мм а никада изнад тога.

На преливним уставама бране је регулација синхроног хода сервомотора

остваривана помоћу посебног електрохидрауличког диференцијала, док су
хидрауличке пумпе са константним протоком уља. На бродској преводници
синхроним ходом сервомотора управљало се помоћу електронског
пропорционалног регулатора, који је деловао на регулационе органе уљних пумпи
променљивог протока. Оба система су већ више од 15 година беспрекорно
функционисала и у свом садашњем облику могу без икакве бојазни да буду
препоручени као озбиљна опција за све наше нове бране и бродске преводнице. ''
Прва петољетка '' је у својим постројењима на брани користила искључиво
властиту хидрауличку и електрохидрауличку опрему, док је '' 14 Октобар ''
користио уљне пумпе променљивог протока, електрохидрауличке управљачке
вентиле страног произвођача (''Денисон'') и регулатор института '' Михаило Пупин
'' Захваљујући, између осталог референци на Ђердапу, наши су испоручиоци
опреме добили врло велики посао на брани '' Тарбела '' у Пакистану. Ови системи
примењивани су на бродским преводницама на каналу Дунав – Тиса – Дунав.

                              УПРАВЉАЊЕ БРОДСКОМ ПРЕВОДНИЦОМ

У време пуштања у рад, крајем 1970. године, југословенска бродска преводница је

по техничкој опремљености међу најсавременијим у свету, ако не и најсавременија.
Опремљена је уређајима за централно аутоматско, полуаутоматско и ручно
управљање превођењем бродова, тиристорском сигнализацијом, индустријском
телевизијом са даљинским усмеравањем камера, посебним системом телефонских
веза, озвучењем, модерним осветљењем као и радарским системом праћења
бродова. Ту су, наравно, и радио-везе са бродовима. Сваки елеменат преводнице,
од тешких устава па до најсуптилније електронике, издржали су сурове услове
непрекидне експлоатације без застоја и без хаварија на бродовима. На
пројектовању и реализацији елемената и система бродске преводнице били су
ангажовани совјетски, румунски и југословенски институти и предузећа, а ради
осигурања безбедности пролаза и брзине кретања бродова, коришћена је само
најквалитетнија домаћа и увозна опрема. Пројекат управљања преводницом
направио је институт '' Михаило Пупин '', преко кога је и од кога је купљена сва
опрема за командовање уставама преводнице, као и сва опрема помоћних система
преводнице. Радници овог института монтирали су и пустили у рад сву ову опрему.
Није без значаја истаћи да је институт '' Пупин '' читав овај посао, од уговарања
пројеката и испоруке опреме па до њеног пуштања у погон, урадио за годину дана,
што у данашњим условима изгледа апсолутно невероватно. Било би интересантно
изучити како је крајем шездесетих година овако ефикасна градња била могућа, а
данас више није.

                                   СПЕЦИФИЧНОСТИ ПРОИЗВОДНИХ ХИДРО – АГРЕГАТА

У време изградње ХЕ Ђердап 1, Капланове турбине које је израдио ЛМЗ

(Лењинградски металски завод) биле су највеће на свету по димензијама и снази а
за пад на коме су радиле. Носећи лежај агрегата такођје је био најоптерећенији
носећи лежај на свету. Специјална конструкција, са два концентрична прстена
сегмената, разрађивана је у лењинградској ''Електросили'' више година и
проверавана на моделу и на више агрегата на Волги. Захваљујући примени свих
стечених искустава сва носећа лежишта хидро-агрегата ХЕ Ђердап радила су од
првог дана беспрекорно, иако је код совјетских стручњака постојао страх од
почетних тешкоћа. Тај страх се заснивао на више чињеница:

-лежишта, односно њихови потпорни носећи клизни сегменти, ослањају се на иако

крут, ипак еластичан турбински поклопац, који се угиба под дејством тежине
обртних делоа агрегата и хидрауличких притисака и сила;

-требало је обезбедити равномерно,блиско прорачунском, оптерећење свих

сегмената, оних уз осовину агрегата и оних у спољашњем прстенастом низу;
клизне површине свих сегмената дорађиване су ручно на градилишту; зглобни
ослонци сегмената су крути у вертикалном смеру, па се захтевала њихова изузетно
прецизна монтажа;
-нема посебних пумпи за обезбеђење циркулације уља за подмазивање
- лежишта; конструкција је изведена тако да обртно носеће звоно ротирајућих
делова агрегата делује као пумпа за подмазивање;- обезбедити да уље при раду
агрегата не пени
-прва искуства у Совјетском Савезу са носећим лежиштима са два концентрична
прстена сегмената нису била позитивна

Очевидно је да су совјетски конструктори и наши монтери успели да савладају све

проблеме које су пред њих постављала енормна оптерећења лежишта и њихова
изванредно прецизна израда, дорада на градилишту и монтажа. Показало се да
лежишта са два реда сегмената нису конструктивни промашај, што се дотле
сматрало тачним од низа конструктора.

За фабрику генератора и институт '' Раде Кончара '' испорука три генератора од по
190 MVA мале брзине обртања, испорука тиристорске побуде и
вишепараметарских регулатора побуде, био је велики изазов

Искуства стечена израдом изолације статорских намотаја генератора, стечена на

ХЕ Сењ, Сплит и Бајина Башта, претворена у избор најквалитетнијих изолационих
материјала, везива и технолошких поступака мотања изолационих материјала,
њиховог '' пеглања '' и полимеризације, дала су као резултат изванредан квалитет
изолације статорског намотаја, који је задовољавао и најстроже иностране прописе.
Начин спајања деоних проводника штапова у главама статорског намотаја
обезбеђивао је ванредно добру проводност спојних места и није доводио до
прегоревања и листања изолације, што се практично није могло избећи при
друкчијим поступцима спајања (наливање обухватних чаура сребром помоћу
поступка тврдог лемљења), упркос посебним мерама интензивног хлађења водом
бакарних проводника у глави

''Кончар'' је, први пут у нашој земљи, опремио своје генераторе властитим
системом тиристорске побуде. Пројектант и инвеститор инсистирали су на
тиристорској побуди, имајући у виду пре свега периферни положај ХЕ Ђердап у
односу на центре потрошње у СР Србији и Југославији, а нарочито релативно
дуготрајан рад на мрежи 400 kV, која се сукцесивно градила.

Ова побуда даје екстремно кратка времена одзива, обезбеђује високе плафоне
побуде и дуга времена рада са форсираном побудом. Тиристорском побудом
управљају вишепараметарски регулатори у полупроводничкој техници, који
омогућавају различито комбиновање улазних параметара да би се добила
поуздана , стабилна и равномерна расподела реактивних снага између генератора у
паралелном раду, као и жељена динамика понашања система регулатор-побуда-
генератор при различитим поремећајима напонских режима у електроенергетском
систему. Будући да су прва три генератора опремљена адекватним регулаторима и
системима побуде совјетске производње ( '' Електросила '' ), развијајући оригинална
пројектантска решења '' Кончар '' је обезбедио паралелан рад својих и совјетских
генератора без непријатне динамичке прерасподеле реактивних снага између
генератора уз њихову стабилну расподелу у стационарним режимима

Активирањем у вишепараметарским регулаторима побуде ХЕ Ђердап 1 канала за

фреквенцу и њен први извод успела је потпуно ликвидација опасних међусобних
њихања активних снага генератора у југословенском електроенергетском систему у
паралелном раду са мрежом Западне Европе. Овај паралелан рад био је од огромног
интереса за електропривреду Југославије, а у то време се обављао у условима
непотпуно изграђене мреже 400 kV Југославије, уз значајно оптерећење неких
критичних далековода220 kV (Титоград – Требиње, Бајина Башта – Крушевац,
Крушевац – Косово)

Интересантно је напоменути да су регулатори брзине обртања турбине совјетске

производње ('' ЛМЗ '') електрохидраулички.Концепција шеме, тачност-осетљивост,
могућности подешавања параметара регулације (статизам, пролазни статизам и
временска константа еластичне повратне везе) су били на нивоу најсавременијих
светских регулатора те врсте. Регулатор је,поред класичног ограничавача отвора
спроводног кола, опремљен да може аутоматски да онемогући рад турбине било у
зони појачане кавитације, било у зони превеликих снага, уз помоћ мерних
претварача за нето-пад и одату снагу генератора, што би повећало поузданост рада
турбине и продужило њен животни век. Иако совјетски испоручиоци нису
испоручили поменуте мерне претвараче, исплатио би се напор да се њихова израда
повери '' Литостроју '' и домаћим институтима.

Изради регулатора и поузданости компонената посвећена је највећа пажња и због

чињенице да ротор генератора не би могао без квара да издржи пуни побег
турбине, до чега би могло доћи при некоординираном кретању лопатица статора и
ротора турбине после искључења из мреже максимално оптерећеног генератора уз
истовремени квар на регулатору брзине. Као крајња заштита за овакав практично
невероватан случај, на свим турбинским улазима постављени су аутоматски брзо
падајући табласти затварачи

                                                                        РАДНА И ЗАШТИТНА УЗЕМЉЕЊА

Радна и заштитна уземљења омогућавају да се при пробоју изолације у

постројењима, или при ударима грома, струје квара или грома одведу у земљу, а да
се у оквиру постројења и изван њих не појаве напони корака и додира недозвољене
вредности, као и да се обезбеди селективно деловање заштитних уређаја. На
Ђердапу је овај проблем био посебно изражен због велике разуђености постројења.
Институту '' Никола Тесла '' поверен је задатак да оствари модел и прорачун
система уземљења, који би минимизирали ископ канала за полагање уземљивача,
количину бакарног ужета и обезбедили да ни у најнеповољнијој комбинацији
струја земљоспоја и квара, напонска разлика између било којих тачака система
уземљења не пређе 900 V. Институт '' Тесла '' решавао је овај проблем користећи и
рачунар и аналогни модел у електролитичкој кади. Развијен је поуздан рачунарски
модел, који је касније коришћен у свим новим постројењима ЗЕП-а. Само уштеде
које су учињене смањењем ископа и количине бакарног уземљивача, у односу на
решења која бисмо имали применом конзервативног метода пројектовања, биле су
знатно веће од коштања ангажовања института '' Никола Тесла '' и износиле око
30% од коштања раније пројектованог система уземљења.
                                                          ПРИМЕЊЕНА МЕРНА ТЕХНИКА И РАЧУНАР

Конвенцијом закљученом између НР Румуније и СФРЈ о експлоатацији

Хидроенергетског и пловидбеног система '' Ђердап '' предвиђено је да се
расположиви хидроенергетски потенцијал Дунава током дана дели по пола. Да би
се остварила контрола коришћења овог потенцијала морају се међусобно
размењивати подаци о раду и производњи агрегата и о положају устава на брани.
Мерења се обострано шаљу на растојања која прелазе дужину од 1 км. Слична је
ситуација са преносом мерних величина из појединих делова постројења у команду
електране.

Решење је тражено у масовној примени мерних претварача за активне и реактивне

снаге, једносмерне и наизменичне напоне и струје, као и за температуре лежишта
агрегата и статорских намотаја; Стандардизацијом излазних сигнала из мерних
претварача на 0 – 10 mA, односно – 5 – 0 - + 5 mA добијена је могућност да се ове
излазне величине мерних претварача једноставно уведу у рачунар и помоћу њега
обрађују, региструју и штампају. У време разраде пројекта мерења и сигнализације
знало се да постоји проблем индуковања подужних напона у проводницима, који се
воде унутар постројења, као последица наглих промена електростатичких поља и
појаве великих струја квара.Требало је заштитити рачунар од тих успут
прикупљених пренапона. Заштита је остварена на два начина

-путем оптималног обликовања и димензионисања система уземљења спречена је

појава већих потенцијалних разлика на систему уземљивача од 900 V,
-у недостатку (у то време) специјалних екранизованих рачунарских каблова
коришћени су класични телефонски каблови; у свакој четворки два проводника су
коришћена за пренос сигнала а два као електростатички екран (кратко спојена на
оба краја); читави каблови постављени су целом дужином од мерних претварача па
до рачунара у челичне цеви; поред тога кућишта и масе речунара су уземљени, док
су се проводници у близини мерних претварача налазили под '' пливајућим ''
потенцијалом.

Ниједан квар на рачунару није настао услед пренапона на мерним системима, али
су зато у почетку често испадали из погона претварачи наизменичног напона, снаге
и струје на разводном постројењу 400 kV. Разрадом заштите претварача од
пренапона системом Zener-диода, институт '' Михаило Пупин '' је реализовао
изузетно прецизну и погонски поуздану гаму различитих мерних претварача, који
се данас масовно производе и користе.

ЗАШТИТА ОД УНУТРАШЊИХ ПРЕНАПОНА

У жељи да се генератори ХЕ Ђердап 1 заштите од пренапона који могу доћи из

мреже 400 kV '' кроз '' генераторске трансформаторе, према шведском искуству и
нормама, у шинске везе генератор – трансформатор уграђени су специјални
одводници пренапона. Једнога дана, у тренутку манипулисања једним растављачем
400 kV у разводном постројењу, дошло је до експлозије одводника пренапона на
једном генераторском изводу, уз приличну материјалну штету. Веза између те две
појаве била је тако очигледна да се морала извршити провера величине
индукованог пренапона, дејства одвводника пренапона на страни 400 kV
генераторских трансформатора, као и величина пренапона пренетих на
генераторске прикључке. Испитивања су поверена институту '' Никола Тесла '' а
теоориска обрада и математичко моделирање Електротехничком факултету у
Београду. Кратко речено, показало се да су далеко опаснији пренапони у делу
постројења 400 kV, који настају приликом манипулација растављачима, нарочито
ако се њима ставља под напон нека већа секција постројења, него што су
комутациони пренапони, настали приликом искључења прекидачем празних
далековода 400 kV дужине око 200 km

По својој величини, ови пренапони не доводе до раговања одводника на

високонапонској страни трансформатора, али се преко капацитивних спрега унутар
и између намотаја трансформатора трансформишу у пренапоне на генераторским
шинама такве величине и облика, да долази до побуђивања одводника на
генераторским шинама. Пошто појаве интермитираног паљења и гашења лука, пре
проласка напона кроз нулу, трају више од 2 сек., то су енергије којима се напајају
генераторски одводници толике да мора доћи до њихове експлозије. Провере
учињене емитовањем низова ударних таласа редуковане величине путем
репетитивног ударног генератора и мерење пренапона на генераторским шинама,
потврдили су резултате неких претходних мерења и теоријских прорачуна. Излаз је
нађен у стриктној забрани манипулација растављачима 400 kV за одређене шеме
разводног постројења 400 kV

Захваљујући овим мерењима утврђен је и разлог честих, рекло би се скоро

обавезних, кварова на DC/DC конверторима, преко којих је напајана телефонска
централа 24 V, који су настајали приликом манипулација растављачима у
разводном постројењу 400 kV. Мерењем на телефонским кабловима констатовани
су при поменутим манипулацијама пренапони амплитуде око 1000 V, али са
релативно огромном енергијом (дугачак реп пренапонског таласа). Избором диода,
отпорних на високе повратне напоне, више није долазило до кварова на DC/DC
конверторима. Неугодност ове појаве била је у томе што се остајало без интерних
телефонких веза у тренуцима манипулација у електрани, када су везе критично
потребне
                   ИСПИТИВАЊА ДИНАМИЧКИХ КАРАКТЕРИСТИКА РЕГУЛАТОРА

По први пут у југословенској пракси вршена су испитивања карактеристика

турбинских и регулатора побуде мерењем '' фреквентног одзива '' (амплитуде и
фазе) отворених регулационих кола. Набављена је у иностранству или је израђена у
земљи целокупна апаратура за ова испитивања: генератори синусоидалних напона
учестаности од 0,001 Hz до више од 100 Hz, са могућношћу директног очитавања
појачања и фазе испитиваног рагулационог кола или система

Ова мерења и испитивања вршена су на по једном заустављеном агрегату. Због

тога је израђен линеарни појачавач снаге који је био у стању да, без изобличења,
напаја турбински регулатор и све његове елементе, који се нормално напајају из
тахометарског генератора покретаног са вратила агрегата. Помоћу осцило-
пертурбографа симултано је снимано понашање низа елемената регулатора и
регулационих система при симулираним променама брзине обртања агрегата,
односно напона на генераторским изводима.

Мерења укупних динамичких карактеристика регулатора омогућила су да се утврде

разлике између линеаризованог математичког модела, помоћу кога су
прорачунавани, изабрани и подешени оптимални параметри регулатора, уз утицај
нелинеарности, о којима прорачуни нису, или нису довољно, водили рачуна, и
реалних регулатора и отворених регулационих кола

          ГРУПНА РЕГУЛАЦИЈА АКТИВНЕ И РЕАКТИВНЕ СНАГЕ ГЕНЕРАТОРА

На Ђердапу су примењене групне регулације активних и реактивних снага свих

генератора који се истовремено налазе у паралелном раду на истом систему
сабирница. Решење за активне снаге дао је ''ЛМЗ ' на начин који је већ дуже време
познат.

Када се ради о групној регулацији реактивне снаге, израђен је од стране института ''
Никола Тесла '' групни регулатор, који је омогућаво низ режима чији су се
параметри могли подешавати по жељи. Укупна '' спољашња '' карактеристика
електране (зависност одате реактивне снаге од напона на сабирницама 400 kV
електране) може се поделити у два дела, са потпуно различитим статизмом Може
се подесити у жељеном опсегу зона неосетљивости, тако да ако се напони налазе у
опсегу подешених граница електрана ради као генератор константне реактивне
снаге. Осим тога, док су неки ранији групни регулатори деловали лагано на
примарне регулаторе побуде генератора преко подешавача напона, овај је
регулатор омогућавао директно и брзо дејство на примарне регулаторе побуде,
користећи нееискоришћене улазне намотаје. Дејством ових регулатора сведене су
на минимум транзитне прерасподеле реактивне снаге између генератора у
прелазним режимима, што је особито важно код генератора са брзим побудним
системима. Не треба ни помињати погодности за особље, које управља електраном
са више агрегата, а њоме управља као да има само један агрегат

                            ДОПУНСКА АУТОМАТИКА БРЗОГ ИСКЉУЧЕЊА АГРЕГАТА

У првој фази рада хидроелектране '' Ђердап 1 '' мрежа 400 kV у СР Србији и СФРЈ
била је тек у почетној фази изградње, а у њој као целини, и на нижим напонским
нивоима, било је доста слабих тачака. Цео електроенергетски систем СФРЈ био је
рањив на кварове појединих водова. Тој рањивости могла је да допринесе и ХЕ
Ђердап, радећи пуном снагом на слабу мрежу. Опасности ове врсте констатоване
су у појединим студијама, а нарочито испитивањима на т.зв. '' микро мрежи ''
Електропривреде БиХ у Сарајеву.

Да би се доскочило овим опасностима и обезбедио максималан пласман енергије из

ХЕ Ђердап у условима слабе мреже, али мреже у убрзаном развоју, као и њене
променљиве тополошке структуре, институту '' Никола Тесла '' поверена је израда
системског аутоматског уређаја који би, при настанку неког опасног поремећаја,
логички избацио из погона један блок (два агрегата) ХЕ Ђердап, ако би такво
избацивање погодовало одржању стабилног рада осталих блокова и
електроенергетског система као целине.

Израђен је такав уређај и његово функционисање је са успехом проверено на

''микро мрежи'' у Сарајеву. Да би овај уређај могао како ваља да фунционише,
морали су бити разрађени и израђени мерни претварачи за активне снаге са
изузетно малим временским константама, реда 0,01 sec, док ''нормални'' претварачи
имају временске константе око 0,5 sec. Мерене су снаге целе ХЕ Ђердап и у
функцији њихове величине припремане су акције за случај да дође до опасног
поремећаја. Други логички ланац предуслова за деловање ове системске
аутоматике претстављала је конфигурација мреже преко које је ХЕ Ђердап одавала
своју снагу систему. Зависно од тога који су све далеководи у датој ситуацији
укључени као и која је почетна снага ХЕ Ђердап пре поремећаја, које су брзине
промене снаге на далеководима 400 kV Ђердап – Београд и Ђердап – Бор, уређај је
давао или блокирао одређене налоге за искључење блока.

Овај систем може се, уз нужне адаптације, користити као значајан елеменат
системске заштите и аутоматике у најосетљивијим тачкама југословенског
електроенергетског система, а ради брзог спречавања развоја хавариских ситуација.
Имало би још много тога да се каже о развоју уређаја и апарата до кога је дошло
ради обезбеђења поузданог рада ХЕ Ђердап, као н.пр.: исправљачи за пуњење
акумулаторских батерија са регулисаним излазним напоном батерија и дубоком
регулацијом, израда инвертора и DC/DC конвертора, примена термовизије за
даљинско мерење температуре делова апарата и постројења под напоном, примена
термовизије за контролу поступка тврдог лемљења глава статорских намотаја,
контрола квалитета спојева статорских штапова радио-изотопима, контрола стања
изолације генератора и трансформатора најсавременијим поступцима, искуства са
применом рачунарског система за аквизицију погонских података, итд. итд. Но то
би знатно повећало обим овога написа

                                                                                                                  З А К Љ У Ч А К

Сви наведени резултати су постигнути заједничким радом младих људи – оних који
су уочавали проблеме и оцењивали њихову величину и значај и оних који су били
кадри и вољни да их реше, применом најсавременијих прилаза, метода и уређаја.

Данас су то освојена подручја и елеменат знања који се стиче на факултетима и

затиче на радним местима као пропис или техничка препорука. Јуче су то били
продори у непозната подручја, са резултатима чија се извесност није могла
гарантовати.

Али били су то изазови који су покретали техничку уобразиљу, знања и искуства,

али и храброст да се ухвати у коштац са појединим природним феноменима и нађу
решења за до тада нерешене задатке. Убеђени смо да су ангажовања југословенске
науке и знања на Ђердапу, о чему је делимично било речи у овом напису, пуна
потврда великих могућности наших стручних кадрова, истраживача, пројектаната,
конструктора, градитеља, инвеститора и "људи из погона"', које ипак данас
недовољно користимо.

У много чему већ тада смо били далеко од колонијалног интелектуалног и

техничког статуса. Данас имамо неупоредиво мање права да у њему будемо, у било
којој области технике и технологије. Аутор: Мирослав Јовановић

http://www.zapisioelektroprivredi.rs/gradnjavelikihheitejevelikipoduhvat
РЕЗУЛТАТИ
Две хидроелектране са по 6 агрегата, дужине по 214 м у фронту успора, међусобно
повезане електричном мрежом истог напона. Електарне су типа електрана- брана са
грађевинском висином 75,65 м. Свака електрана сачињена је од три блока ширине
по 60- 64м за смештај по 2 агрегата у једном блоку и једног монтажног блока
ширине 26 м у којем су предвиђена 3 темељна испуста пресека 8,80 џ 5,оо м;

Две двостепене бродске преводнице истих параметара и техничких карактеристика

са коморама корисне дужине 310 м, ширине 34 м и дубине на прагу 4,50 м и
слободним габаритом 10-13 м изнад највишег нивоа воде у коморама. Превођење
конвоја од 1 тегљача и 9 шлепова по 1200 тона носивости или два речно- морска
брода носивости по 5000 тона траје при превођењу у јендом смеру 62 минута а у
оба смера 74 минута. Капацитет промета је при превођењу само у једном смеру
54,2 милиона тона годишње а при превођењу у оба смера 37,2 милиона тона
годишње. Захваљујући регулационим радовима на ХЕПС Ђердап пловидба кроз
Ђердап у оба смера траје 31 сат, односно 4 пута мање времена него пре постојања
ХЕПС. Само до 16.5.2009.г. кроз ђердапску преводницу прошло је 333.000 пловила
са 188.900.000 тона, уз отварање њених капија 63.450 пута.

Претпристаништа низводно и узводно од сваке преводнице, дужине око 600 м и

ширине до 100 м. Простор између преводница и обале затворен је на свакој страни
непреливном насутом браном чија дужина на левој обали износи 117 м а на десној
186 м;

Заједничка српско- румунска преливна брана са 14 преливних поља ширине по 25 м

и 13 стубова ширине по 7 м, са инсталираним протоком 8.500 м3/сек. Кота круне
прелива је 55,20 м, кота горње ивице стубова 75,60 м, а грађевинска висина бране
60,60 м. Преливна поља су затворена равним двојним кукастим затварачима висине
14,86 м. Максимални капацитет преливања преко бране износи 15.400 м3/с;

*Један од агрегата, који је у рад пуштен далеке 1971. године, и даље производи
енергију са опремом која је стара више од пола века. Осталих пет агрегата је
обновљено и они су започели нови животни век. Приликом ревитализације нових
агрегата уграђено је на стотине тона нове машинске и електроопреме, положени су
километри каблова, санирани су проточни делови турбина, уграђени су савремени
системи управљања и заштита и др.У свим пословима на демонтажи старе и
уградњи и испитивањима нове опреме учествовали су радници запослени у ХЕ
"Ђердап 1. На тај начин је ова генерација запослених имала јединствену прилику да
споји два технолошка века. Овим темпом следећу ревитализацију би требало да
спроведу деца која су у просеку рођена 2015. године"- инг.Петар Николић
10.02.2022.г.-
Низводно од главног објекта речно корито уз обе обале уређено је дужином од
4250 м;

Укупна запремина акумулације која се протеже узводно до ушћа Тисе износи 2800
х 10 на 6 м3 ;

Дренажним системом штити се од дејства подземних вода 130.000 ха

пољопривредног земљишта и 15 насеља;

Просечна годишња производња српске електране 5,65 милд кwh.

До 16. маја 2022. године југословенски, односно српски део ђердапског колоса
произвео је 284 милијарде kWh електричне енергије. Осим рекордне производње
електричне енергије испоручене ЕПС- , ХЕ „Ђердап 1” европски је лидер у
производњи зелене енергије, а преко планске производње је произведено чак 21,8
милијарди kWh електричне енергије и тиме је планирана производња премашена за
8,3 одсто, што представља четворогодишњу производњу; ђердапска електрана
производи око 15 одсто укупно произведене енергије у електроенергетском
систему Србије. Суседи Румуни у истом раздобљу произвели су 275,5 милијарди
kWh електричне енергије, афирмишући се као ослонац електроенергетског
система једне и друге земље

(https://www.politika.rs/scc/clanak/508440/Pogledi/Derdap-pedeset-godina-za-pamcenje
Радомир Митровић - београдска ''Политика'' 02.6.2022.г.)

До 16.5.2009.г. произведено је укупно 423.237.000.000 киловат сати електричне

енергије, од чега на румунској страни 208.600.000.000, а на српској 214.637.000.000
kwh.

Ископано је 7.240.000 м3 стена, 45.300.000 м3 шљунка и других материјала,

4.000.000 м3 канала.

На српској страни релоцирана су насеља Сип, Текија, Мало Голубиње, Велико

Голубиње, Мосна, Доњи Милановац, Добра, 8.400 становника, 1759 стамбених
зграда са 100.000 м2 корисне површине. На румунској страни потопљено је једно
градско (Оршава) и 10 сеоских насеља и пресељено 14.533 становника, 88.000 м2
кућа и зграда. У дубине Дунава неповратно је отишло 6879 хектара земљишта на
српској и 3562 хектара на румунској страни.

Престали су са радом Ђердапска речна управа и Сипска локомотивска вуча.

Потопљени су бројни значајни археолошки локалитети, међу којима Лепенски вир
и Ада Кале, уз пресељење налазишта Лепенски вир, тврђаве Каролина, Трајанове
табле на безбедна места..

Систем заштите је решаван: изградњом и реконструкцијом насипа са и без

заштитних облога са узводне стране, на ниским деловима обале; обалоутврдама, на
вишим деловима обале; хоризонталним дренажним линијским системима,
отвореним дренажним каналима; вертикалним дренажним системима бушених
бунара са самоизливом или пумпама; хоризонталним дренажним колекторима;
цевном дренажом; црпним станицама и другим посебним системима.

Изграђено је и реконструисано 370 км насипа са преко 2.300.000 м2 облога

спољних косина, више од 50 км обалоутврда за заштиту високих обала и путева,
1200 км дренажних и других канала, 15.000 ха цевне дренаже, изливних бунара, 48
црпних бунара, 47 црпних станица за заштиту 130.000 хектара пољопривредног
земљишта, 8 посебних дренажних система за заштиту насеља, 59 дренажних
црпних станица, 5 преградних брана и 3 уставе са преводницама, велики број
трафостаница и далековода, 8 кишних и фекалних црпних станица, преко 2000
пијезометара за мерење нивоа и квалитета подземних вода...

Измештено је и изграђено 200 км магистралних и регионалних путева, укључујући

Ђердапску магистралу Кладово- Голубац.

За привредно коришћење изгубљено је 5.405 ха земљишта, од чега 2.472 ха у

приватном власништву а огромне површине земљишног фонда, око 120.000
хектара, драстично су изгубиле на квалитету- промена бонитета и земљишних
култура.

Уништене су природне рибље стазе којима су огромне рибе богате икром

приспевале из Црног мора на Ђердап. Уништена производња у свету надалеко
познатог кладовског кавијара.

Брана Ђердап задржава готово све што се испусти из Пакша, Бохуница, Кршког и
осталих нуклеарних електрана на обалама река које се уливају у Дунав.

У огромним наносима ђердапског муља и живом свету таложе се дугоживући

радионуклиди, па се страхује да ХЕПС Ђердап не постане ''највеће одгајалиште
радиоактивног отпада и то под ведрим небом''...
https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/4656188/hidroelektrana-struja-djerdap-dunav.html
приступљено 12.02.2022.
СО ОРДЕН НА ТРУДОТ СО ЦРВЕНО ЗНАМЕ Чоловић Исидор, Ђонин Коста, Ђорђевић
Вукадин, Марковић Живко, Ржевски Александар, Топалов Жива, Војиновић Михаило;

СО ОРДЕН ЗАСЛУГИ ЗА НАРОД СО СРЕБРЕНИ ЗРАЦИ Ђерић Јован, Генић Љубиша,

Илић др Сибин, Јерамић Видојко, Јокић Ђура, Јовановић Мирослав, Лаковиќ Милош
Манзаловић Бранислав, Милошевиќ Десимир. Вујадиновић Светислав;

СО ОРДЕН НА ТРУДОТ СО ЗЛАТЕН ВЕНЕЦ Басарић Радослав, Влај Франц, Бућковић

Војин, Целарц Марко, Чагран Иван, Чех Станиолав, Дамјан Бранко, Дорчић инж. Милорад,
Герзина »Стане, Гросман Франц, Хочевар Душан, Илаковац Никола, Илић Миломир,
Јевремовић Михаило, Јовановић Драгољуб, Јовановић Момир, Јовић Љубомир, Ковачевић
Божидар, Ковачич Звонимир. Кудић Милоно Кумер Хинко. Лазаревић Или!а, Лечић
Здравко; Магерл Сречко, Марковић Радован, Михаиловић Максим, Млађен Перо,
Нинковић Недељко, Новаковић Александар, Принчич Драго, Пунитић Бранислав,
Радаковић Стеван, Радосављевић Вукомир, Ројница Иван, Розман Леополд, Ружоччић
Борислав, Селесковић Сабахудин, Семиз Бранко, Симић Јован, Стојкановић Мирко,
Стошицки Фрањо. Терзић Петар, Тодоровић Вукадин, Томић Марко, Томић Никола,
Вермезовић Радивоје, Влајић Милан, Врачарић Владе, Вуковић Милан, Живковић
Александар, Живојиновић Реља, Жутобрадић Михајло;

СО ОРДЕН ЗАСЛУГИ ЗА НАРОД СО СРЕБРЕНА ЗВЕЗДА Пауновић Маринко, Поропат

Антон;

СО ОРДЕН НА ТРУДОТ СО СРЕБРЕН ВЕНЕЦ Алагић Ахмет, Бахорич Иван, Бабовић

Витомир, Бибиаико Рудолф, Балабан Свето, Божанић Слободан, Божич Јустин, Божиновић
Миодраг, Брзаковић Миломир, Буљубашич Рифат, Цизељ Марјан, Муковић Петар, Чабро
Стјепан, Чолић Братислав, Дејановић инж. Дејан, Димитријевић Милорад, Ђикановић
Владета, Ђорђевић Душан, Ђорђевић Петар, Ердељан Лазар, Фресл Владимир, Гацафери
Идриз, Гавез Владимир. Глигорић-Милорадов Вера, Грујић Никола, Хабјанич Томо, Хрњак
Душан, Игњатовић Ненад, Илић Илија; Јакшић Милан, Јанковић Добривоје, Јаношевић
Вићентић, Јазбец Станко. Јевремовић Милутин, Јовановић Ђорђе, Јовановић Милован,
Јовановић Славко, Јордановић Најдан, Кајари Младен, Кандић Александар, Катић
Братимир, Клешћић Рудолф Коцијан Ернест. Клобчар Иван, /Којадкповић Томислав,
Комненић Миодраг, Ковачевић Лазар, Крстић Чедомир, Купец Иван, Кутеровац Владимир,
Кузман Ђуро, Малешевич Владимир, Маке - вић Михајло Маровт Петер. Матејевић
Миодраг, Матић Раденко, Матковић Драгослав Милановић Илија, Милић Радивоје, Милић
Рајковић, Миливојевић Петар Милосављевић Милан, Милосављевић Владимир,
Милошевић Милутин, Миловановић Миодраг. Милутиновић Србобран, Митић Драгослав,
Младеновић Миодраг, Мрган Дубравко, Мурић Брахо; Накуловић Владимир, Николић
Бранислава. Новосел Стјепан, Обрадовић Бранислав, Омеровић Шериф, Пауновић
Станиша, Дивк Јоже ,Попадић Миољуб, Поповић Велизар, Првуловић Виторио, Пуиахер
Алојз, Радивојевић Миодраг, Радовановић Јован, Рајковић Светолик Ракић Раица
Ранисављевић Бранислав, Ранковић Витомир, Ранчић Стеван, Рашета Милош, Ројс Јуре
Рон Рудолф Рош Стојан, Самарџија Владимир Савић Милош Секулић Радиша, Секић
Радомир, Стојковић Славко, Шентевски Митко, Штрос инж. Цирил, Тешановић Станиша,
Тмушић Видак, Томашевић - Никетић Мирослава Трифуновић Алекса Тритин Недељко,
Вајда Љубомир, Вејновић Раде, Влаисављевић Петар, Веселиновић- Кудрин Офелија
Веве^ец Бранко, Врањеш Александар, Врбанчич Марјан, Вучковић Часлав, Вукашиновић
Душан Вукмир-ша Душан, Зоретић Никола, Звонар Славко. Жгомић Иван, Жижић
Драгољуб;

за заслуги и постигнати успеси во работата од значење за социјалистичката изградба на

земјата Докић Зоран, Гажо Марија;

за особени заслуги во изградбата на Хидроенергетскиот и пловидбениот систем „Гердан",

со што е сторен придонес за зацврстувањето на братството и единството на нашите народи
СО ОРДЕН БРАТСТВО И ЕДИНСТВО СО ЗЛАТЕН ВЕНЕЦ Тичар Алеш;

СО ОРДЕН БРАТСТВО И ЕДИНСТВО СО СРЕБРЕН ВЕНЕЦ Вратуша Фран, - Јовановић

Борисав, Новак Франц, Срна Мухарем;

за заслуги и придонес во изградбата на Хидроенергетскиот и пловидбениот систем

„Гердап" СО МЕДАЛ ЗАСЛУГИ ЗА НАРОД Кадрич Сефер, Живковић Богосав;
СО МЕДАЛ НА ТРУДОТ Адамовић Десимир, Ајншпилер Славко, Антонијев Драгомир,
Антонијевић Богољуб, Антонијевић Илија, Арифагич Фикрет, Атанацковић Миленко,
Бабић Радомир, Бађић Ђорђе, Бикић Ђорђе, Бјелановић Надежда, Боболокић Марко,
Богдановић Милорад. Брумен Станко, Бујдић Ђорђе, Букић Видоје, Цинац Мехмед, Чукић
Бошко, Дајић Петар, Дашић Славољуб, Думбович Алојз, Ђорђевић Душан, Ђорђевић
Љубомир, Фуриловић Светислав; Хањшек Игнац. Хуска Бела, Тарин Анто«, Јамбришак
Иван, Јанковић Градимир, Јерић Станоје, Јовановић Гојко, Камберовић Јаков, Којовић
Милош, Коматина Милан Коштрун Јосип, Крижанец Карел Кркач Владимир, Лзшкарин
Стјепан, Лазић Живорад, Лукич Светозар, Лулић Иван, Љубисављезић Мирослав, Мађар
Фрањо, Махорич Франц, Марсић Мартин, Марковић' Славко, Меденица Гојко. Милановић
Миленко. Милетић Бранислав, Милићевић-Мацић Љиљана, Миливојевић Драган, Миља
ковин Борислав. Миљковић Хранислав, Момчилов е Душан, Мршич Душан, Мукер
Алберт, Мутулосић Петар, Николић Михајло, Николић Слободан, Њењулозић Синиша;
Опћу Тиберије, Паунић Злата, Пензеш Ференц, Пештерац Петар Петел Франц, Петковић-
Пишот Соња, Петричевић Видан Пилчевић Петар, Полић Алимпије, Попесковић Илија,
Поповић Недељко, Пореј Станислав, Птичек Јосип, Радосављевић Милош, Радовић
Благоје, Радовић Бојо, Ређепагић Зухдија, Рекич Рифет, Ристић Ранко, Ристић Саво. О-мић
Сибин, Слани Антон, Стакић Милутин, Станчин Милутин, Станић Миодраг, Станојевић
Боривоје, Станојевић Драгослав, Станојевић Миодраг, Стефановић Боривоје, Степановић
Димитрије, Степандић Стајко, Стевановић-Ђорђевић Вера, Стјеља Ратко, Стокановић
Драгомир, Стокановић Вукосав, Стаковић Мика, Светец Људевит Толић Владимир, Тог ић
Славољуб, Витковић Бранко, Вучковић Љубо, Вукићевић Војислав, Зајец Данијел, Зечевић
Душан. Животић Младен.

Бр 32 8 мај 1072 година Белград Претседател на Републиката, Јосип Броз Тито, с. P

http://www.slvesnik.com.mk/Issues/1128C247722449F8975B6FCECD24161B.pdf (указ о одликовањима

претходно цитираним)

Consiliul de Stat

Decretul nr. 189/1972 privind conferirea de ordine ale Republicii Socialiste România
unor cetăţeni iugoslavi
Modificări (...)
Text publicat în Buletinul Oficial nr. 64 din 02 iunie 1972.
În vigoare de la 02 iunie 1972
''СРЕЋНО, ПОНОСНО РАДНО: 16 МАЈ 1979''
''...Радно! Радно због среде 16.маја 1979. Године када нећемо славити- већ радити.
Када ће из свих шест агрегата ХЕ ''Ђердап'' драгоцена електрична енергија преко
система тећи целом Југославијом; Радно због 60 година Комунистичке партије
Југославије, Савеза комунистичке омладине Југославије и револуционарних
синдиката, Радно због 750 радника ХЕ ''Ђердап'' из чијих је редова сваки други у
редовима авангарде- Савезу комуниста Југославије. У најцрвенијем јату друга
Тита.''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап бр.66 од 16.5.1979.г.-

 ТИТО ХВАЛА ТИ ЗА СРЕЋУ

Драган Тодоровић ''Гриља'' дугогодишњи директор Дома културе у Кладову

...ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

ЂЕРДАП ЈЕ У ОКУ ТИТА

ЧЕТИРИ ЊЕГОВА ДОЛАСКА

СУ НАЈЛЕПШИ ЦВЕТ СРЕЋЕ

ОН ОВОМ КРАЈУ

ОВОМ НАРОДУ

ПОСТАВИ ДУГУ

И ПРЕСТА

ДА КИШИ БЕДА

ОТВОРИ

НАМА ОЧИ

И ПОКАЗА ПУТ ПРЕМА СРЕЋИ...

ХВАЛА ТИ

ЗА ДУГУ

ЗА ЦВЕТ

ЗА ОЧИ

ЗА БРИГУ

МИ СМО НА КРОВУ СРЕЋЕ

ЈОСИПЕ БРОЗЕ ТИТО

ЖИВИ НАМ ДУГО

КАО БОГАТСТВО НАЈВЕЋЕ

ПРВИ ОРГАНИЗАЦИОНИ МОДЕЛ УДРУЖЕНОГ РАДА

Збор радника ХЕ Ђердап 22.6.1974.г. утврдио је Самоуправни споразум о

унутрашњој организацији и систематизацији радних места ХЕ ’’Ђердап’’ Кладово.
Задаци из делокруга пословања обављани су у четири сектора, а генерални
директор организовао је и усклађивао процес рада, извршавао одлуке Збора,
Радничког савета, Одбора самоуправне радничке контроле и Извршног одбора. За
свој рад генерални директор био је одговоран радницима.

Радна места :

I ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР

1. Генерални директор – 1 2. Специјални саветник генералног директора-1 3.

Саветник генералног директора-1 4. Секретар генералног директора-1 5. Секретар
специјалног саветника генералног директора-1 6. Референт југословенског дела
Мешовите комисије за ’’Ђердап’’ 7. Административни радник-1 8. Возач-1
II ПРОИЗВОДНО ТЕХНИЧКИ СЕКТОР

9. Директор сектора 10. Саветник за одржавање 11. Инжењер заштите на раду 12.
Секретар директора 13. Курир 14. Копирант 1. Одељење за експлоатацију
електране 15. Шеф Одељења 16. Администратор Диспечерска служба 17. Шеф
службе- диспечер 18. Енергетичар 19. Хидролог Служба за руковање 20. Шеф
службе за руковање 21. Вођа смене-5 22. Руковалац команде-5 23. Помоћник
руковаоца команде-5 24. Турбиновођа-6 25. Помоћник турбиновође-5 26. Погонски
електричар-5 27. Помоћник погонског електричара-5 28. Руковалац бране-5 29.
Руковалац ТС ’’Сип’’-5 30. Телефониста-5 Група за одржавање чистоће 31.
Пословоñа 32. Чистачи-15 2. Одељење за електро машинско одржавање 33. Шеф
одељења 34. Администратор 35. Дактилограф 36. Курир Техничка припрема 37.
Шеф техничке припреме 38. Техничар за техничку документацију 39. Библиотекар
40. Технички цртач-2 41. Инжењер за електро опрему 42. Инжењер за електро
опрему-2 43. Техничар за електро опрему 44. Техничар за електро опрему-2 45.
Инжењер за електро опрему телекомуникације и телемеханике 46. Техничар за
опрему телекомуникације 47. Техничар за опрему телемеханике 48. Инжењер за
машинску опрему 49. Инжењер за машинску опрему-2 50. Техничар за машинску
опрему-2 51. Техничар за машинску опрему 52. Техничар за машинску опрему 53.
Инжењер за хидрауличку и хидромеханичку машинску опрему 54. Техничар за
хидрауличку машинску опрему 55. Техничар за хидромеханичку машинску
опрему-2 Техничка контрола 56. Шеф техничке контроле 57. Инжењер за електро
опрему 58. Инжењер за електро опрему 59. Техничар за електро опрему 60.
Техничар за електро опрему-2 61. Инжењер за опрему телекомуникације и
телемеханике 62. Техничар за опрему телекомуникације и телемеханике 63.
Инжењер за машинску опрему 64. Инжењер за машинску опрему 65. Техничар за
машинску опрему-2 66. Техничар за машинску опрему 67. Техничар за испитивање
уља и АК заштиту целокупне опреме Извршење 68. Шеф извршења 69.
Администратор Оперативна припрема 70. Шеф оперативне припреме 71. Поентер
72. Референт набавке 73. Картотекар 74. Магационер 75. Помоћник магационера
76. Помоћни радник-5 77. Референт алатнице 78. Алатничар 79. Издаваоц алата-2
80. Техничар-планер за машинску опрему 81. Техничар за материјално обезбеђење
за машиснку опрему-2 82. Дизаличар 83. Металостругар 84. Металостругар 85.
Техничар-планер за електроопрему 86. Техничар за материјално обезбеђење за
електроопрему Електро извршење 87. Шеф електро извршења 88. Пословођа за
електро опрему-2 89. Пословођа за опрему телекомуникације и телемеханике 90.
Електричар-8 91. Електричар 92. Електричар-16 93. Електричар-5 94. Механичар за
телекомуникацију и телемеханику 95. Механичар за телекомуникације и
телемеханику 96. Механичар за телекомуникације и телемеханику 97. Механичар
за телекомуникације и телемеханику-2 98. Ауто електричар 99. Помоћни радник-4
100. Помоћни радник-2 Машинско извршење 101. Шеф машинског извршења 102.
Пословођа за машинску опрему 103. Пословођа за машинску опрему-2 104.
Машинбравар-5 105. Машинбравар- хидрауличар-3 106. Машинбравар-9 107.
Машинбравар-13 108. Машинбравар-5 109. Машинбравар-варилац-2 110.
Машинбравар-варилац-3 111. Варилац-3 112. Машинбравар-метализер 113.
Аутомеханичар 114. Фарбар 115. Ковач- плетач сајле 116. Машиниста парног
грејања 117. Помоћни радник-11 118. Помоћни радник-2 Транспорт 119. Референт
транспорта 120. Возач-10 121. Возач-3 122. Ауто- дизаличар 123. Помоћни радник-
3 3. Одељење за грађевинско одржавање 124. Шеф одељења 125. Администратор
Техничка припрема 126. Шеф техничке припреме 127. Инжењер за главни и
помоћне објекте 128. Техничар за главни објекат 129. Техничар за помоћне објекте
130. Инжењер за озелењавање 131. Техничар за озелењавање Техничка контрола
132. Шеф техничке контроле 133. Техничар за главни објекат-2 134. Техничар за
помоћне објекте 135. Инжењер за оскултације 136. Инжењер геодезије Извршење
137. Шеф извршења Оперативна припрема 138. Шеф оперативне припреме 139.
Поентер 140. Техничар-планер 141. Техничар за материјално обезбеђење Група за
главни и помоћне објекте 142. Пословођа 143. Заменик пословође 144. Бетонирац
145. Бетонирац 146. Зидар-2 147. Зидар-сикаш-торкетирац-2 148. Ињектирац-
бушач- 2 149. Водоинсталатер 150. Водоинсталатер 151. Тесар 152. Руковаоц
грађевинских машина 153. Молер-фарбар 155. Минер 156. Помоћни радник-16
Група за озелењавање 157. Пословођа 158. Вртлар-цвећар-3 159. Помоћни радник-
11 4. Одељење за експлоатацију бродске преводнице 160. Шеф одељења 161.
Администратор Служба за руковање 162. Шеф службе за руковање 163. Техничар
164. Руковалац преводнице-5 165. Заменик руковаоца преводнице 166. Погонски
хидрауличар-5 167. Погонски електричар-5 168. Помоћник погонског
хидрауличара-3 169. Помоћник погонског електричара-2 170. Чистач- помоћни
радник- 4 Посада брода 171. Бродовођа-1 172. Стројар-1 173. Морнар- моториста-1
174. Морнар

III СЕКТОР ЗА ФИНАНСИЈСКО- КОМЕРЦИЈАЛНЕ ПОСЛОВЕ

175. Директор сектора 1. Одељење рачуноводства 176. Шеф рачуноводства Служба

књиговодства 177. Шеф књиговодства а) Финансијско књиговодство 178. Главни
књиговођа- контиста 179. Финансијски књиговођа-4 б) Књиговодство основних
средстава 180. Главни књиговођа основних средстава 181. Књиговођа основних
средстава 182. Књиговођа за штете в) Материјално књиговодство 183. Главни
материјални књиговођа 184. Материјални књиговођа Служба ликвидатуре 185.
Шеф ликвидатуре 186. референт ликвидатуре- 2 187. Референт личних доходака- 3
188. Благајник 189. Администратор- дактилограф 2. Комерцијално одељење 190.
Шеф комерцијалног одељења Набавна служба 191. Референт за послове увоза и
остале набавке 192. Референт набавке 193. Референт набавке 194. Референт за
контролу рачуна 3. Служба за план и анализе 195. Шеф службе за план и анализе
196. Референт за план, анализу и статистику

IV СЕКТОР ЗА ПРАВНЕ И ОПШТЕ ПОСЛОВЕ

197. Директор сектора 198. Администратор 1. Одељење за правне и опште послове
199. Шеф одељења А. Служба органа управљања 200. Секретар органа управљања
201. Референт за информације 202. Стено-дактилограф Б. Служба за правне и
имовинско- правне послове 203. Шеф службе и правни референт 204. Референт за
имовинске послове 205. Дактилограф В. Служба за кадровске послове 206. Шеф
службе 207. Референт за кадрове и односе из удруженог рада 208. Техничар за
усавршавање кадрова Г. Служба за опште послове 209. Шеф службе и референт за
нормативну делатност 210. Референт за протоколарне послове 211. Преводилац
212. Архивар 213. Медицински техничар 214. Референт за друштвену исхрану и
рекреацију 215. Дактилограф 216. Дактилограф на телепринтеру 217. Домар 218.
Сервирка-4 219. Чистачица- 16 220. Курир 221. Радник за одржвање рекреационих
објеката- 4 2. Одељење за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту 222.
Шеф одељења и референт општенародне одбране и самозаштите 223. Референт
унутрашње контроле 224. Командир обезбеђења на главном објекту и централном
магацину-2 225. Стражар на главном објекту и магацину- 38 226. Портир-3 227.
Референт за ППЗ 228. Механичар ватрогасних кола 229. Ватрогасац И класе 230.
Ватрогасац-возач- 4 231. Помоћни радник- 1 3. Пословница- Београд 232. Шеф
пословнице 233. Администартор- дактилограф 234. Возач

V. СЕКТОР ЗА ИНВЕСТИЦИЈЕ

235. Директор сектора 236. Саветник-2 237. Главни инжењер 238. Главни инжењер
239. Главни инжењер 1. Техничко одељење 240. Шеф одељења- главни техничар
241. Водећи наџорни инжењер- 2 242. Водећи инжењер- 2 243. Дипломирани
инжењер I- 3 244. Дипломирани инжењер II- 2 245. Водећи машински инжењер
246. Дипломирани инжењер геодезије 247. Техничар I 2 248. Техничар II- 4 249.
Техничар III- 2 250. Хидролог 251. Геометар I 252. Геометар II- 3 253.
Електротехничар I- 2 254. Електротехничар II 255. Технички цртач- 2 2. Одељење
за опште послове 256. Шеф одељења 257. Стено- дактилограф 258. Администратор-
архивар 259. Администратор 260. Режисер 261. Дактилограф 262. Домар- стројар
263. Возач I 264. Возач II- 2 265. Угоститељски радник 266. Портир 267. Чувар- 2;
268. Чистачица- 4
ДРУШТВЕНИ СТАНДАРД

Комисија за стандард, разматрајући захтеве радника за замену станова, донела је

ОДЛУКУ

1. ХЕ Ђердап- Кладово је сагласна да Драгишић Благоје може заменити

двособан стан бр.5 улаз 1 у згради Д6 за двоипособан стан бр 6 улаз 1 у
згради Б-5/2, који користи Веселиновић Љубиша.
Ова ће се замена извршити по исељењу Веселиновић Љубише из поменутог
стана.
2. Одлука Комисије за стандард бр 04-4097/3 од 22.7.1976.г, донета на шестој
редовној седници, којом је Илијевић Оливери додељена гарсоњера бр 8 улаз
1 у згради Б7/2 у Кладову, мења се и гласи:
''Илијевић Оливери раднику ХЕ Ђердап додељује се на коришћење
једнособан стан број 8 улаз 2 у згради С-14.
Са Илијевић Оливером, у смислу Самоуправног споразума о решавању
стамбених питања раднике ХЕ Ђердап закључити уговор о коришћењу
стана из тачке 1 ове одлуке''.
3. О спровођењу ове одлуке стараће се Сектор за правне и опште послове.

Бр.04-6629/9-
-информативни билтен ХЕ Ђердап 39/1976-

Раднички савет ХЕ Ђердап Кладово разматрајући Записник о преносу преостале имовине

југословенског дела Ђердаске речне управе у Клаодву на дан њене ликвидације на
предузеће за производњу електричне енергије ХЕ Ђердап у Кладову, донео је

ОДЛУКУ

I.Хидроелектрана Ђердап- Кладово преузима права ликвидиране Ђердапске речене управе

и то:
1.Новчана средства у износу од 106.446,29 динара која се воде на рачуну 6426-603-811 код
Службе друштвеног књиговодства у Кладову.

Ова средства унети у изворе сопствених средстава заједничке поторшње.

2.Новчана средства у износу од 1.560.361,19 динара, која се воде на рачуну 6426-723/1-

8105 код СДК у Кладову.

Ова средства унети у изворе сопствених средстава заједничке потрошње.

3.Новчана средства стамбеног фидна у износу од 1.972.588,95 динара, која се воде код
Београдске банке, филијала у Пожаревцу.

Ова средства унети у изворе сопствених средстава заједничке потрошње.

4.Новчана средства у износу од 283,001 динара која су пласирана по наменама (тачка 4

Записника).

5.Десет станова у Стамбеном насељу ХЕ Ђердап у Кладову, који су удружени у

Самоуправну интересну заједницу становања Опшине Кладово.

6.Путничко возило Ситроен ДС-21, регистарски број ЗА 228-40.

Ово возило по процењеној вредности унети у у изворе пословнох средстава.

7.Инвентар- покућство у двособном стану у Кладову који је користио представник

СФРЈ у Комитету ЂРУ (Љубиша Веселиновић),а по списку уз записник.

Ова средства по процењеној вредности унети у изворе сопствених пословних средстава.

8.Негатив филма ''Отворена су Гвоздена врата'' која се налазе код Предузећа ''Филмске
новости''- Београд, а који је заједничка својина југословенског и румунског дела ЂРУ.

По процењеној вредности југословенски део унети у изворе сопствених пословних

средстава.

II Хидроелектрана Ђердап Кладово преузима обавезе Ђердапске речне управе створене до

19.новембра 1976. године, за које до дана ликвидације нису приспеле фактуре.

III У погледу обавезе Ђердапске речне управе за решавање стамбеног питања друга
Шкорић Михаила, шефа администативне секције ЂРУ, Хидроелектрана Ђерадп исту
преузима под следећим условима:

1.Хидроелектрана Ђердап преузима обавезу вођења спора са ''Енергопројектом'' Београд

који се води код Окружног привредног суда у Београду под бројем 6 П 5846/76 за враћање
двособног комфорног стана у Београду.

2.Добијањем двособног комфорног стана у Београду,а не новчане протувредности,

Хидроелектрана ће исти доделити на коришћење Шкорић Михајлу.

3.Ако се по исходу спора наведени двособни стан у Београду не добије, Хидроелектрана

Ђердап преузима обавезу да стамбено питање Шкорић Михајла реши према
критеријумима утврђеним Самоуправним споразумом о решавању стамбених питања
радника ХЕ Ђердап.

IV Хидроелектрана Ђердап преузима обавезу да преузме на рад, на неодређено време,

Радмилу Спорић, економског техничара и Бузгановић Драгицу, дактилографа.

Комисија за међусобне односе у удруженом раду, извршиће распоред именованих на радна

места у складу са њиховом стручном спремом и радним способностима и потребама ХЕ
Ђердап.

V Пренос новчаних средстава са рачуна који се воде код СДК извршиће се одмах на
одговарајуће рачуне ХЕ Ђердап.

VI Овлашћује се генерални директор ХЕ Ђердап Жива Топалов да у име ХЕ Ђердап

потпише Записник права и обавеза о преузимању права и обавеза ликвидиране Ђердапске
речене управе.

VII О спровођењу ове Одлуке стараће се Сектор за финансијско- комерцијалне послове и

Сектор за правне и опште послове.

Бр.04-6721/19 -Информативни билтен ХЕ Ђердап 39/1976-

Љубиша Веселиновић један је од ретких савременика 20 века који су

каријеру и живот заложили за идеале. Родјен је 1914.године у Књажевцу.
Био је борац Прве и Друге пролетерске бригаде, уједно и командант
бригаде. Ослободилац је Београда у крвавим борбама октобра 1944.г.
У својству представника Југославије у Комитету Ђердапске речне управе,
међународном регулаторном телу за пловидбу Дјердапом у период јануар
1965- октобар 1976.г. остварио је изузетне резултате и на пољу заштите
националних интереса и кроз допринос стасавању Кладова у модеран град.

Из протеста због изневерних идеја од стране некадашњих сабораца, 10

година након што је напустио Кладово, одузео је себи живот.

Славољуб Ђукић сачувао је од заборава лик и гест јунака- ослободиоца

Београда, команданта Друге пролетерске бригаде: ''23.марта 1986. НИН
објављује писмо уредништву Љубише Веселиновића, из кога само што сузе
не извиру… Један је од факултетски образованих партизана који су после
рата заузимали високе положаје… У обраћању јавности Љубиша уздише над
потресним крахом распадајуће државе коју је стварао, осуђује националне
предводнике и оплакује своје мртве другове… Петнаест дана после тога
дошао је колима испред Гробља ослободилаца Београда, и метком из
пиштоља опростио се од живота. Да не буде забуне, све је претходно,
службеничком прецизношћу, забележио на хартији. Полицију је известио да
себи одузима живот ''пуцањем у десну слепоочницу револвером марке
''бровинг'' бр.67826'', и да то чини ''под пуном свешћу''. Родбину је обавестио
да ''ником ништа не дугује''; редовно је плаћао ''инфостан'', струју, телефон.
''Штедне књижице користити по прописима а стан оспособити да се врати
држави.'' Од пријатеља се опростио елегантним поздравом, као човек који се
на свој начин побринуо за своје невоље: ''Треба да се губим, будите ми
срећни и весели''

У завршној сцени књиге Миломира Марића Деца комунизма постоји запис:

-Најдаље је, ипак, отишао некадашњи командант Друге пролетерске бригаде

и руководилац у железници Љубиша Веселиновић. Он се 7. априла 1986.
године убио револверским хицем испред Споменика ослободиоцима
Београда у знак протеста ''због потпуне разбуцаности Југославије'', како
стоји у писму које је оставио за председника ЦК СКЈ:

''Неодговорно понашање руководећих политичара, у ствари повампирених

средњовековних кнезова и буљубаша, заслепљених влашћу у својим
нахијама, компромитовало је резултате НОБ-а и Револуције. Национализам
и сепаратизам, гори него они пре 1941. године, посејали су разноврсне деобе
међу народима Југославије и довели њену радничку класу до ивице
распадања.''...
 ''Моја одлука да на овај начин завршим свој животни пут'', поручио је
Веселиновић, ''сазревала је некако упоредо са назадовањем нове Југославије
– са њеним упорним прелажењем из раног социјализма у касни феудализам.
Подвлачим да ми није стало до неке спектакуларности, већ до постизања
одређеног ефекта. Наиме, ако овај мој протест – самоупуцавање
(самоспаљивање је болно, анахроно и има у себи нечег религиозног) –
подстакне на размишљање људе у државним и партијским форумима, онда
неће бити узалудан. А ако – као и многи слични вапаји – не допре до ушију
и савести главних режисера данашњице, онда нека се и ова моја жртва
прикључи маси од милион и седам стотина хиљада узиданих у темеље
замишљене, слободне, социјалистичке и јединствене Југославије.''-

Чини се да мотив овог геста није произвео очекивани ефекат- будјене

савести режисера данашњице, бар не оних ка којима је директно био
усмерен.

Комисија за стандард, решавајући захтеве ''Бродоремонта'' Кладово и Манзаловић

Бранислава, радника ХЕ Ђердап, донела је

ОДЛУКУ

1. ХЕ Ђердап Кладово је сагласна да преузме на коришћење један једнособан

стан у улици 22.септембар у Кладову, власништво ''Бродоремонта'' Кладово,
с тим што се ХЕ Ђердап обавезује да ''Бродоремонту'' пренесе на коришћење
исти такав стан у Кладову, када га изгради или стекне на други начин.
2. Стан из тачке 1 ове одлуке додељује се Манзаловић Браниславу, директору
Сектора за правне и опште послове ради проширења свог стана.
3. Право и обавезе између ''Бродоремонта'' и ХЕ Ђердап Кладово из тачке 1 ове
одлуке регулисаће се посебним уговором.
4. О спровођењу ове Одлуке стараће се Сектор за правне и опште послове.

Бр.04-6629/9-а Информативни билтен ХЕ Ђердап 39/1976

Комисија за стандард, решавајућ и по захтеву инж. Басарић Радослава, донела је

ОДЛУКУ

1.ХЕ Ђердап Кладово је сагласна да инж. Басарић Радослав, радник ХЕ Ђердап

Кладово, замени двособан стан број 3 улаз 2 у згради Д-7 у Кладову за једнособан
стан број 2 улаз 2 у згради С 14/3 у Кладову

2.О спровођењу ове одлуке стараће се Сектор за правне и опште послове.

Бр.04-4678/3-д Информативни билтен ХЕ Ђердап 36/1976

Комисија за стандард, решавајући по захтеву Дирекције за изградњу и

реконструкцију Београд- Београд, усвојила је

ЗАКЉУЧАК

Предлаже се Радничком сацету ХЕ Ђердап да донесе одлуку о признавању разлике

у цени- одобрењу уговарања коначне вредности станова у стамбеном блоку
КУРСУЛИНА- ЊЕГОШЕВА у Београду.

Закључак доставити стручној служби ради припреме материјала за Раднички савет.

Бр.04-4678/4

Раднички савет ХЕ Ђердап, разматрајући предлог за доношење одлуке о раскиду

уговора са Стамбеном задругом Победа-Београд донео је

ОДЛУКУ

1.Са Стамбеном задругом Победа. Београд, Васина бр 19, раскиа се основни уговор
наш број 04-1877/1 од 4.4.1967.г., њихов број 134 од 4.4.1967), о куповини станова
утврђеним чланом 4. Петог анекса уговора (наш број 04-4017/2 од 19.3.1971, њихов
број 190/68/71 од 18..3.1967и Споразум број 07-4342/1 од 18.11.1972.г. и то за стан
на рендом броју 1, трособан ламела 0, стан број 063 на 6 спрату у површини од
76,85 м2 и на редном броју 2, тросообан, ламела 3, стан 335 на 3.спрату у
површини 79,73 м2, оба на локацији Шајкашке улице (Блок Цвијићеве- 29.
новембра-Шајкашке улице).

2.У замену за додељене станове, одлуком Савета предузећа у оснивању на 33 и 34

редовној седници, због раскида уговира са Стамбеном задругом Победа, додељује
се:
1.Нешовановић Милојку, трособан стан број 16 на 1.спрату 2 улаз, површине 74,21
м2 у Београду, Насеље Бањица објекат 2.2. купљен од Дирекције за изградњу и
реконструкцију Београд, уговором број 04-6/49 од 19.априла 1976.г.

2.Ћуковић Петру, двоипособан стан број 42, 4.спрат 9 улаз, површине 66,89 м2 у
Београду, насеље Бањица објекат 2.2...

3.О спровођењу ове одлуке стараће се Сектор за правне и опште послове

Бр.04-5157/15 Информативни билтен ХЕ Ђердап 36/1976-

ВЕЛЕМАЈСТОРИ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРЕПОРОДА -ДОДЕЛА СТАНОВА У

БЕОГРАДУ -Фонд Историјског архива Неготин-

КОРИСНИЦИ СТАНОВА

1. Крстић Чедомир стр.спрема Р-1 радно место возач, адреса стаа Јухорска 21
стан 9, двособан, вредност стана 3.276.000 по решењу ХЕ Ђердап бр 34 од
22.1.1962;
2. Савић Сава ССС техничар двособан стан 3.276.000 по решењу ХЕ Ђердап 1794
од 29.10.1963;
3. Милошевић Милош ВСС инжењер Београд, ул.Димитрија Туцовића 45/4 59 м2
двособан конфоран 5.310.000 реш.ХЕ Ђердап 474 од 18.6.1962;
4. Петровић Јелка ВСС архитекта Димитрија Туцовића 45/4 33 м2 једнособан
2.970.000 реш.ХЕ Ђердап 05-475 18.6.1962;
5. Јевремовић Михаило ССС директор сектора, ул.Светозара Марковића 7
четворособан реш.07-6968/1 од 22.9.1969 (њиме је анулирано решење 443 од
14.6.1962. по коме је исто лице било добио стан у Пожешкој улици вредности
4.792.892 динара- за четворособни стан вредност није означена; купљен од
Стамбене задруге ''Победа'', завршен 1970, усељен 10.1.1970
6. Ћурчић Миладин ВС инжењер ул.Рифата Бурџевића двособан конфоран
3.718.000 дин реш ХЕ Ђердап 93 од 18-1963;
7. Зечевић Душан ВСС економиста ул.Господара Вучића 231/10 42 м2 једнособан
2.940.000 реш ХЕ Ђердап 873 од 19.3.1963;
8. Савић Живојин ВС референт Пожешка 67,42 м2 двособан конфоран 7.926.6000
дин реш ХЕ Ђердап 1556 од 15.3.1963;
9. Ђокановић Владета ССС директор сектора ул.Руже Јовановић 12 70 м2
двособан 10.000.000 дин, ре ХЕ Ђердап 2181 од 1.6.1963;
10. Јаковљевић Панта ВСС генерални директор ул.Николе Спасића 4-6/5 100 м2
трособан 13.264.770 дин реш ХЕ Ђердап 504 од 27.1.1963- стан изграђен 1965,
усељен 1965, купљен од Стамбене задруге Бетоњерка Београд инвеститор ХЕ
Ђердап;
11. Јовановић Милован ВСС главни инжењер ул.Проте Матеје 20 стан 4 трособан
конфоран, без наведене површине и вредности- ''по исељењу Панте
Јаковљевића реш.2468 од 12.5.1965, усељен 1965;
12. Јаношевић Вићентије ВСС заменик директора сектора ул.Вјекослава Ковача
20 84,50 м2 трособан конфоран 11.407.500 дин реш ХЕ Ђердап 4603 од
11.8.1965;
13. Милошевић Десимир ВСС директор сектора ул.Светозара Марковића 7 85,90
м2 четворособан вредност 6.200.000 дин; купљен од СЗ Победа, инвеститор ХЕ
Ђердап реш.ХЕЂердап 07-6967/1 од 22.9.1969.г;
14. Топалов Жива ВСС директор сектора Светозара Марковића 7 85,90 м2
четворособан вредност 4.792.892 дин реш ХЕ Ђердап 07-6966/1 од 22.9.1969,
купљен стан од Задруге ''Победа'''инвеститор ХЕ Ђердап, изграђен 1967,
усељен 10.1.1970;
15. Лаковић Милош ВС директор сектора ул.Страхињића бана 20 трособан
конфоран вредност 4.811.200 дин реш.ХЕ Ђердап 05- од 4.10.1963;
16. Балубџић Тихомир ВСС главни инжењер 120 м2 трособан реш ХЕ Ђердап 07-
4797/1 од 29.8.1967
17. Басарић Радослав ВСС главни инжењер 56,60 м2 двособан конфоран
18. Урошевићић Радисав ВСС директор сектора за грађевинске радове ул. Бориса
Кидрича 68/5 једнособан 3.154.000 дин;
19. Милошевић Ђорђе ССС директор финансијског сектора ул.Цара Лазара 44 м2
једнособан 5.684.901 дин;
20. Давидовић Миодраг ВСС директор сектора за анализе Интернационалних
бригада 1-3 43 м2 једнособан реш ХЕ Ђердап 06-1679/1 од 23.5.1964;
21. Илић Срећко ССС ликвидатор ул.Вјекослава Ковача 18/4 62,70 м2
двоипособан, ''по исељењу Тихомира Балубџића, реш ХЕ Ђердап 07-4172/2 од
29.8.1967, усељен 1967;
22. Стојмировић Богољуб ВСС директор сектора ул.Светозара Марковића 7 86,19
м2 четворособан, купљен од СЗ Победа реш ХЕ Ђердап 07-6965/1 од 22.9.1969,
изграђен 1970, усељен 10.1.1970;
23. Кудић Милош ВСС главни инжењер 76,44 м2 трособан реш ХЕ Ђердап 07-
2033/1 од 01.4.1970;
24. Лечић Здравко ВСС надзорни инжењер ул.Париске комуне 10, Н Београд 9
улаз стан 41 68 м2 трособан, додељен на коришћење ''по исељењу др Јована
Пауновића реш ХЕ Ђердап 07-4654/1 од 19.6.1969- СИВ трампа станова за
Св.Марковића 7'';
25. Ристић Јован КВ водоинсталатер реш ХЕ Ђердап 07-4563/1 од 18.5.1969;
26. Чоловић Исидор ВСС заменик генералног директора;
27. Јордановић Најдан ССС надзорни техничар;
28. Ердељан Лазар ССС надзорни техничар;
29. Атанасијевић Богољуб ССС надзорни техничар;
30. Секулић Рдаиша ССС надзорни техничар
31. Томић Марко ВК машиниста;
32. Димитријевић Милорад ВСС геодета;
33. Милутиновић Србобран ССС шеф службе дизал.електране
34. Тановић Станиша ВСС шеф имовинско правне службе
35. Бјелановић Влајко ВСС шеф рачуноводства Пожешка бр.20 62 м2 двособан;
36. Радосављевић Вукомир ССС надзорни техничар Пожешка 20 62 м2 двособан,
по исељењу инг.Живе Топалова, реш ХЕ Ђердап 07-4566/1 од 19.6.1969;
37. Ржевски Алексaндар ВСС главни инжењер;
38. Томић Невенка НК чистачица Војводе Степе 68/5 гарсоњера;по исељењу
Бјелановић Влајка реш ХЕ Ђердап 07-4567/1 од 19.6.1969, инвеститор Команда
Града, усељен 15.1.1970;
39. Ђукић Јован ССС референт 29 новембра 71/6 ст.22 60,43 м2 двособан, по
исељењу инг Богољуба Стојмировића реш ХЕ Ђердап 07-4266/1 од 25.12.1969,
инвеститор ГП Хидротехника, усељен 10.1.1970.;
40. Милошевић Милутин ВСС надзорби инжењер;
41. Кикић Сава ВСС техничар сектора;
42. Срна Мухарем ВС управник погона
43. Јовановић Јелена...

*Комисија за стандарад радника, разматрајући захтев Бјелановић Влајка за

замену стана, донела је следећу ОДЛУКУ бр.041066/4: 1. Бјелановић Влајку
раднику ХЕ Ђердап Кладово одобрава се замена двособног стана број 8 улаз 1
у згради Д-3 за двособан стан број 7 улаз 1 у згради Б-5/2.-Информативни
билтен ХЕ Ђердап 19/1975

НАПОМЕНА: СА ОВОМ ПОЛИТИКОМ НАСТАВЉЕНО ЈЕ И ПОСЛЕ 1972.

''Усвојен завршни рачун ХЕ Ђердап за 1974.г:...

-у 1974.г. купљена су 4 двособна стана у Београду и 12 једнособнох гарсоњера у
Кладову. За наше потребе у градњи је и 24 једнособних станова у Кладову. Вредно
је напоменути да је радницима ХЕ Ђердап за индивидуалну стамбену изградњу
одобрено 4 милиона динара у 1974.г.''
-Информативни билтен ХЕ Ђердап 18/1975-

Одлука Радничког савета ХЕ Ђердап бр.04-746/9:

''До усвајања Плана коришћења средстава заједничке потрошње од стране Збора
радника, из средстава заједничке потрошње ХЕ Ђердап издваја с еизнос 3 милиона
динара...који ће се додељивати као кредит радницима ХЕ Ђердап за изградњу или
куповину станова или породичних стамбених зграда''
-Информативни билтен ХЕ Ђердап 18/1975-
Радници Хидроелектране Ђердап Кладово разматрајући предлог радничког
савета утврђен на 35. Редовној седници одржаној 15.фебруара 1978.године, а
на основу чл.41. Самоуправног споразума о решавању стамбених питања
радника ХЕ Ђердап број 04-5890/2 од 02.11.1976.године, донели су

ОДЛУКУ

1.Додељује се на коришћење станови у Београду следећим радницима ХЕ

Ђердап, и то:
1.Минић Милораду, грађевинском техничару, трособан стан у улици 29
новембар број 116, 6.спрат, стан број 34 у површини од 77м2, с тим што је
именовани обавезан да Хидроелектрани Ђердап даном усељења у додељени
стан, врати у исправном стању и ослобођен од лица и ствари двособан стан
у Београду у улици Водоводској, објекат бр.8-12 приземље С-1, стан број 23,
у површини од 49,75 м2.
2.Бјелановић Влајку, дипломираном економисти, троипособан стан у
улици Станислава Сремчевића број 1 (Булевар револуције 3) објекат 5 улаз
1, 3.спрат, стан 33 у површини 93,52 м2, с тим што је именовани обавезан да
Хидроелектрани Ђердап даном усељења у додељени стан, врати у
исправном стању и ослобођен од лица и ствари трособан стан у улици 29
новембар број 116, 6.спрат, стан број 34 у површини од 77м2
3.Крстић Чедомиру, ВК возачу, трособан стан у улици Проте Матеје 20,
приземље, стан бр.4 у површини 77м2, с тим што је именовани обавезан да
Хидроелектрани Ђердап даном усељења у додељени стан, врати у
исправном стању и ослобођен од лица и ствари двособан стан у улици
Јухорској 2 спрат стан 9 у површини 48 м2.
4.Крсмановић Митру, економисти, двособан стан у Булевару Револуције
306, 1.спрат стан 14 у површини 57,16 м2 , с тим што је именовани обавезан
да Хидроелектрани Ђердап даном усељења у додељени стан, врати у
исправном стању и ослобођен од лица и ствари једнособан стан у Бачванској
број 21, 9.спрат бр.стана 40 у површини 28 м2.
5.Грочић Радивоју, ВК грађевинском раднику двоипособан стан у насељу
Коњарник Капија Београда објекат 16/3, 10.спрат стан 105 у површини 56,77
м2
6.Арсић Драгану, техничару хидрологу, двоипообан стан у насељу
Коњарник Капија Београда објекат 16/3, 12.спрат стан 125, у површини
55,85 м2.
7.Маћашев Миленку, грађевинском техничару, двособан стан у насељу
Коњарник- Капија Београда објекат 16/3, 12.спрат стан 122 у површини
62,45 м2
8.Вујиновић Александру грађевинском техничару, двособан стан у Насељу
Коњарник- Капија Београда, објекат 15/3, 20.спрат стан 205 у површини
61,99 м2
9.Чавић Будимиру, грађевинском инжењеру, двособан стан у БУлевару
Револуције бр 306, 8.спрат стан 82 у површини 57,16 м2
10.Булатовић Чедомиру, двособан стан у Миријеву Објекат Т-4, 1.спрат стан
20 у површини 59,87 м2
11.Славић Велиборки ПК раднику, двособан стан у улици Пожешкој бр 20,
2 спрат сатн 8 у површини 62 м2
12.Рудан Момчилу ВК дизаличару двособан стан у улици Сплитској 17
стан 12 у површини 54 м2
13.Раданов Петру КВ возачу двособан стан у улици Јухорској 21, 2.спрат
бр.стана 9 у површини 78 м2
14.Пантелић Павлу електротехничару, двособан стан који ће ХЕ Ђердап
обезбедити на основу уговора број 04-6/75 од 22.4.1975.г. закљученог са
Хидротехником-Београд, у површини око 48 м2
15.Николић Владимиру, ВК машинбравару, двоосбан стан који ће ХЕ
Ђердап обезбедити на основу уговора број 04-6/75 од 22.4.1975.г.
закљученог са Хидротехником-Београд, у површини око 48 м2
16.Звонар Славку ВК дизаличару двособан стан у ул.Олге Алкалај 21 улаз
2, 5.спрат стан 51 овјекат 15/2 ''Коњарник'' у површини 55,34 м2 који ће ХЕ
Ђердап 2 обезбедити на основу уговора бр,04-6/10 од 3.2.1978. који је ХЕ
Ђердап закључила са ЗОИЛ Дунав Београд филијала Неготин.
17.Цуцић Златици и Цуцић Рајку, деци умрлог радника ХЕ Ђердап Миће
Цуцића, двособан стан у Водоводској улици, објекат 8-12 приземље С-1,
стан 23, у површини 49,75 м2. Наведнеи стан додељује се на привремено
коришћење до завршетка школовања од стране Цуцић Златице и Цуцић
Рајка,а најдаље до 26 година старости о чему ће и са њиховим стараоцима
одређеним од стране надлежног органа закључити посебан уговор.
18.Миливојевић Петру ВК машинбравару, једнособан стан у
ул.Водоводској, објекат 13-17 (ул.Синише Станковића 33), 1.спрат, стан 11 у
површини 32,64 м2...
Број 04-838/7
-Информативни билтен ХЕ Ђердап 50/1978-
Раднички савет ХЕ Ђердап Кладово, разматрајући предлог за обезбеђење средстава
за куповину или градњу станова донео је

ОДЛУКУ

1.За куповину или градњу станова у Београду тј.на територији Србије, извршити
орочавање слободних средстава сопствене заједничке потрошње код Инвестбанке
у Београду за време до 1980.г. у износу 18 милиона динара са роком од 10 година
и каматном стопом од 6 % годишње.
2.За кредитирање индивидуалне стамбене изградње, куповине станова и
адаптације, извршити орочавање слободних средстава сопствене заједничке
потрошње код Инвестбанке у Београду за време до 1980.г. у износу 6 милиона
динара са роком од 10 година и каматном стопомо од 6 % годишње.
3.Уплату орочених средстава извршити у 1978, 1979. и 1980.години у једнаким
годишњим износима.
4.За куповину или градњу станова у Београду или на територији СР Србије, код
Инвестбанке у Београду, задужити се за кредит у износу од 36 милиона динара са
роком отплате 10 година и каматном стопом од 9% годишње.
5.За кредитирање индивидуалне стамбене изградње, куповине станова или
адаптације, код Инвестиционе банке Београд задужити се за кредит у износу 12
милиона динара са роком отплате 10 година и каматном стопом од 9% годишње...
Број: 04-2796/7
-Информативни билтен ХЕ Ђердап 53/1978-

На основу тачке 2 ст.2. Одлуке радника ХЕ Ђердап бр 04-838/7-а, донете на Збору

радника одржаном 16.02.1978.г., Комисија за стандард ХЕ Ђердап, на својој 18.
Редовној седници одржаној 15.9.1981.г. донела је

ОДЛУКУ

1.Радницима ХЕ Ђердап-Кладово, као носиоцима станарског права, додељују се

на коришћење станови у Београду и то:

Насеље Миријево 4 објекат Т-19

1.Чељовски Николи, двособан, ламела 5 улаз 6 стан 2 приземље површина 64,79

м2
2.Маричић Милану, двособан, ламела 5, улаз 6, стан 3 приземље, површине 64,11
м2
3.Такач Јосипу, двоосбан, ламела 5 улаз 6, стан 4, 1.спрат, 53,39м2
4.Приморац Владимиру, двособан, ламела 5, улаз 6 стан 12, 3.спрат, 59,39 м2
5.Гордић Милинку, двособан, ламела 5, улаз 6, стан 17, 4.спрат 64,79 м2
6.Митровић Милану двособан, ламела 5 улаз 6 стан 20, 5.спрат 53,39 м2
7.Стојадиновић Брани, двособан, ламела 5 улаз 6 стан 25 6.спрат 64,79м2
8.Станојевић Драгиши двособан ламела 6 улаз 7 стан 32, 8.спрат 53,39 м2
9.Думенџија Љубомиру, двособан, ламела 4 улаз 5, стан 3 приземље 64,11 м2
10.Савић Бранку, двособан ламела 4 улаз 5 стан 12, 3.спрат 53,39 м2
11.Ковачевић Живораду двоипособан ламела 4 улаз 5 стан 6, 1.спрат 70,43 м2
12.Петровић Радету двоипособан ламела 4 улаз 5 стан 18, 4.спрат 70,43 м2
13.Стојановић Владимиру, двоипособан, ламела 4 улаз 5 стан 26 6 спрат 70,43 м2
14.Продановић Љубомиру трособан ламела 7 улаз 8 стан 9, други спсрат 83,37 м2
15.Станковић Томиславу, двособан ламела 1 улаз 1 стан 11, 2.спрат 53,39 м2
16.Болта Мирку, двособан, ламела 1 улаз 1 стан 19, 4.спрат 53,39 м2
17.Барац Милинку, двоипособан ламела 3 улаз 3 стан 22 пети спрат 70,43 м2

Насеље Миријево 4 објекат Т-17

18.Цветковић Станиславу, двоипособан, ламела 1, улаз 1, стан 25, 6.спрат 70,24

м2
19.Вујичић Богољубу двоипособан ламела 1 улаз 1 стан 29, 7.спрат 70,24 м2
20.Радосављевић Живку, двоипособан ламела 1 улаз 1 стан 33 8.спрат 70,24 м2
21.Милатовић Брани, двособан ламела 2 улаз 2 стан 22, 5.спрат 64,65 м2
22.Живановић Драгиши, двособан ламела 2 стан 1 приземље 65,27 м2, с тим што
је именовани обавезан да Хидроелектрани Ђердап даном усељењ ау нови стан,
врати у исправном стању и ослобођен од лица и ствари, једнособан стан у
ул.Господара Вучића 231 9.спрат стан 48 у површини 48 м2

Насеље Миријево 3 објекат Т-8

23.Нешић Динки, двособан, ламела 2, улаз 1, стан 13, спрат 2 59,16 м2

Булевар револуције 3-објекат 7

24.Дражић Васи, трособан, улаз 1, стан 22, 5.спрат 87,60 м2

25.Видакавић Вељку, двоипособан улаз 7, стан 1, 2.спрат, површина 74,40 м2

Димитрија Туцовића- објекат б и Ц

26.Петровић Александру, двособан ламела Б улаз 2 стан 43, 4.спрат 58,62 м2

Насеље Денкова Башта

27.Милић Славици, двособан улаз А-1 стан 11, 2.спртат 63,97 м2

28. Николић Миодрагу, трособан ламела 4 улаз А стан 37, 9.спрат 80,86 м2

Насеље Вишњичка Бања

 29.Радулоић Радету, двособан у објекту Д 5 63,77 м2

Нехруова улица блок 45 Нови Београд

30.Ружојчић Бориславу трособан Нови Београд Нехруова 230 блок 45 зграда Д улаз

3 спрат 2 стан 21 90,15 м2...''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 91/1981, с.47-48-

На основу чл.106.Статута Радне организације ХЕ Ђердап Кладово са п.о, Раднички савет

ХЕ Ђердап, разматрајући предлог Производно техничког сектора, донео је

ОДЛУКУ

1.Усваја се инфромарција о проблематици телефона у Кладову.

2.Утврђује се списак следећеих телефона у канцеларијама ХЕ Ђердап којима треба излаз

на међуградску везу:

345-канцеларија Инж.Д.Мандића

346-канцеларија Инж.В.Видаковића

288 Ердељан Лазар

299 Ковачевић Живорад

301 Топалов Жива

318 Јегдић Милимир

320 стан Мандић Душан

325 стан Вајс Славољуб

259 стан Булатовић Чедомир

368 стан Ранчић Стеван

380 стан Видаковић Вељко

385 стан Бранислав Манзаловић

386 стан Ковачевић Живорад

210 канцеларија Барац Милинко

221 канцечарија Дражић Васо

241 канцеларија Цветковић Станислав

241 канцеларија Крсмановић Митар

242 канцеларија Бјелановић Влајко

234 канцеларија Димитријевић Милован...

Број 04-2110/12

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 36/1980-

Информација о делегатским питањима постављеним на седницама Радничког савета

у току 1979.године

Пуфић Александар је питао ''када ће се иселити из станова ХЕ Ђердап радници који раде у
другим организацијама и докле ће ХЕ Ђердап плаћати у таквим случајевима одређене
трошкове (грејање и станарина)''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 73/1980-

Комисија за стручно усавршавање, решавајући по захтеву Пејкић Младенке, донела је

следећу

ОДЛУКУ

1.Пејкић Младенки раднику ХЕ ''Ђердап'', признају се трошкови ванредног школовања у

четвртом разреду гимназије.

2.Задужује се Сектор за правне и опште послове да с аименованом слопи анекс основном

уговору бр.04-51/102 од 22.3.1974.г.

Бр.04-178/9-а

Информативни билтен ХЕ Ђердап 17/1975

Gimnazija „25 maj“

Kladovo
 
Odeljenje: IV/2
Smer: Društveno-jezički
Školska godina: 1974/75
16. Mladenka Pejkić Vr. dobar
Комисија за стручно усавршавање, решавајући по захтеву Стојановић Катице за
признавање трошкова полагања испита донела је следећу

ОДЛУКУ

1.Стојановић Катици, раднику ХЕ Ђердап признају се трошкови полагања испита на трећој

години Школе за основно образовање одраслих, при Радничком универзитету у Кладову у
укупном износу од 540 динара.

Бр.04-543-5-б

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 18/1975-

Комисија за стручно усавршавање, решавајући по захтеву Тодоровић Борке, раднице ХЕ

Ђердап донела је следећу

ОДЛУКУ

1.Тодоровић Борки, радници ХЕ Ђердап признају се трошкови ванредног студирања на

Вишој економској школи у Београду- Центру за ванредно студирање при Радничком
универзитету у Кладову.

Бр.04-6533/24

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 26/1975-

Раднички савет ХЕ Ђердап Кладово разматрајући захтев Гимназије 25 мај

Кладово за уступање на коришћење зграде Гимназије у Кладову, донео је

ОДЛУКУ

1.Гимназији 25.мај Кладово преноси се на трајно коришћење без накнаде зграда

Гимназије у Кладову са књиговодственом вредношћу од 2.785.400 динара.

2.Задужује се Производно- технички сектор да за једну од следећих седница

Радничког савета припреми предлог радова које је неопходно извести на згради
Гимназије, ради доношења Одлуке о издвајању средстава за извођење радова.

3.О спровођењу ове одлуке стараће се Сектор за правне и опште послове.

Бр.04-588/13

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 18/1975-

ХИДРОЕЛЕКТРАНА ''ТИТО''
''На ванредној седници Радничког савета, чланова Извршног одбора Савеза
синдиката и представника друштвено- политичких организација покренута
иницијатива да се у назив нашег колектива угради име друга Тита''

''Изражавајући општу жељу свих радника хидроелектране, предложено је да

Раднички савет покрене иницијативу ДА СЕ НАША ХИДРОЕЛЕКТРАНА
НАЗОВЕ ТИТОВОМ...

У образложењу предлога наводи се следеће:

...Он је у току изградње нашег највећег хидроенергетског објекта у земљи, и

једног од највећих објеката те врсте у свету, увек показивао лично
интересовање за ток радова и за проблеме изградње, дајући тиме подстрек
градитељима да истрају у извршавању веома одговорних радних задатака.
Својим визионарством и осећајем за потребе изградње великих
хидроенергетских објеката мотивисао је стручњаке и радне људе ХЕ Ђердап
да истрају у обезбеђењу услова за даље коришћење хидроенергетског
потенцијала Дунава и њихове напоре крунисао присуствовањем свечаном
отварању радова на изградњи ХЕ Ђердап 2, 3.децембра 1977...

Поносни што смо заједно са другом Титом градили овај објекат обавезујемо се
да ћемо као и до сада доследно испуњавати своје радне задатке и још чвршће
ићи Титовим путем: путем развоја социјалистичког самоуправљања, путем
чувања и јачања братства и јединства народа и народности Југославије, путем
чувања интегритета и суверенитета наше земље, путем јачања концепције
општенародне одбране и друштвене самозаштите, путем јачања равноправних
односа међу народима и очувања мира у свету, путем јачања несврстане
политике''

-Информативни билтен ХЕ Ђердап 76/1980 стр.9-10-

Титово име

Ако има љубави

Моћније од љубави,

Ми ћемо Те волети таквом љубави.

Ако постоји светлост

Више од светлости,

Ти ћеш нам бити таква светлост.

Ако има вечности

И ако вечност има име,

Име вечности је Титово име.

Аутор: Адам Пуслојић

https://dahiduh.wordpress.com/2018/07/23/antologija-srpske-udvoricke-poezije/
ХАВАРИЈА A N-1 4 Y U- B C D
10.10.1967

Подунавско Кладово прве додирне тачке са историјом ваздухопловства има у

чињеници да је било место живљења и школовања пионира српске авијације
Михаила Мерћепа /1864 Дубровник-1937 Београд/, родом из Ђедића код
Дубровника. Основну школу похађао је у Кладову где се његов отац бавио
трговином, и у суседном Турну Северину. Године 1910 са словеначким колегом
Едвардом Русијаном конструисао је моноплан, да би кроз две године један авион
испоручио Србији.

Током Првог светског рата овде је 1915.г. стационирана противавионска

артиљеријска батерија царске Русије, по командом капетана Миклашевског,
обзиром да су аустроугарски авиони имали аеродром у близини, на другој обали
Дунава, уз корито реке Черне, крај Оршаве. Већ 4/17 августа ватром ове батерије
оборен је непријатељски авион који се срушио на обалу Черне, а још два таква
случаја забележена су 4/17 септембра и 8/21 септембра. Одмах након слома царске
Русије овде се настанио руски пилот Јуриј Хоризонтов, личним примером
пропагирајући међу становништвом лепоте бављења тим тешким и ризичним
занимањем...

Касних тридесетих и почетком четрдесетих година фирма Siemens Shuckert Werke

вршила је авионска снимања ђердаског сектора са циљем, поред осталог,
регулационих радова на пловном путу и изградње џиновске хидроелектране. У те
сврхе према сазнањима југословенског војног изасланика у Берлину Јаке Авшича
изведено је око 800 летова (Гулић, 2014, 221).

Велики аеродром налазио се у Турн Северину, преко пута Кладова, одакле су 6

априла 1941.г. кренули немачки бомбардери у напад на Југославију. На челу
ваздухопловних снага Трећег Рајха налазио се Александар Лер, рођен и одрастао
управо у Турну Северину. Последице авионских бомбардовања савезничких снага,
са циљевима на супротној дунавској обали, Кладово је осетило 1944.г. у периоду
између 14.јуна и 3.јула (Јаковљевић 2012, 32). Први пилот родом из Кладова био је
Милош Гагић. Он је 1929.г. завршио Војну академију у Београду. 1930 почео је да
похађа пилотску школу у Новом Саду, да би 1935 постао инструктор летења, потом
цивилни пилот. Током немачке окупације Србије јуначки се борио као припадник
ЈВуО у Жупској бригаи Расинског корпуса. Убрзо након рата у СССР је послата на
обуку прва генерација југословенских пилота и авиомеханичара, међу њима
Кладовљани Тома Јаковљевић и Раде Станиловић, но захлађење односа двеју
земаља и резолуција Информбироа довели су до њиховог повратка у Југославију
1948.г.

Поратни ЈАТ- ''Југословенски аеротранспорт'' почев од 1952.г. у своју флоту увео је

хеликоптере за пољопривредне сврхе- ''Хилер 360''. У почетку највише су
коришћени за сузбијање корова прскањем поља хормоналним хербицидима. 7.јуна
1955.г. приликом принудног спуштања код Кладова један такав хеликоптер тешко
је оштећен, оставши ван функције до краја новембра исте године.

За потребе извођења радова на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система

Ђердап, ангажоване су најугледније југословенске фирме из свих република. Једна
од њих, ''Хидромонтажа'' Марибор одлучила је да за потребе ефикасније
комуникације закупи двокрилни моторни авион АН-14, категорија СТОЛ- Short
take off and land. Додуше, још од 1964.г. на линији Београд- Кладово- Београд
саобраћали су свакодневно врло брзи и комфорни хидроглисери, преваљујући
безбедно пут до Кладова за мање од 4 сата, а од Београда до Љубљане постојале су
такође редовне линије ЈАТ-а, добре железничке и друмске везе, но у
''Хидромонтажи'' је процењено да ипак треба имати мали авион за сопствене
потребе. Убрзо су издејствовали одобрење Савезне управе за цивилно
ваздухопловство СФРЈ да у Кладову отпочну са тражењем погодног терена за
узлетање, пристајање и полетање (Рајшп 2009, 45). Локација је пронађена на
источној периферији Кладова, на 1 км од последњих кућа, у житној равници
коришћеној дотад за пољопривредну производњу од стране Пољопривредног добра
''Кључ''. Локација је као таква регистрована и омогућена њена употреба почев од
15.септембра 1967.г. Други корак у реализацији плана била је тренажна обука
пилота Вилибалда Томажича за лет на авиону АН-14 на линији Марибор- Кладово-
Марибор (Рајшп 2009, 46). Обуку су спроводили капетан летења Антон Рајшп и
пилот ЈАТ-а Мартин Божич. Уследило је полагање испита пред комисијом Савезне
управе цивилног ваздухопловства у Београду. Како сведочи актер збивања Антон
Рајшп, посебна позорност посвећена је опасностима комплекса Хомољских
планина, укључујући Велики крш, Голи крш, Стол. У односу на упошљеног пилота
Вилибалда Томажича, он истиче да се радило о некадашњем летачу Југословенског
војног ваздухопловства, отпуштеног из службе, после чега је неко време био
краниста у мариборској ''Метални'' (Рајшп 2009, 46). Вилибалд је завршио Пету
класу подофицирске пилотске школе али је током летачке каријере доживео удес и
био принуђен напустити војску.

Дана 10.октобра 1967.г. у Кладову је одржан састанак представника

''Хидромонтаже'' приспелих авионом АН-14 и инвеститора изградње ХЕПС
Ђердап. На дневном реду били су опсежни монтажни радови. По завршеном послу
у авион ради повратка у Словенију, са планираним пристајањем у Београд ради
танкирања горива и искрцаја једног путника, ушли су: Ђуро Богдановић, вођа
монтера на градилишту хидроелектране, стар 27 година; Алеш Тичар млађи,
комерцијалиста, стар 24 године; Алојз Крижај електроинжењер, комерцијални
директор ''Хидромонтаже'', стар 41 годину; електроинжењер Бого Томше, шеф
пројектног бироа, стар 43 године; инг.Фрањо Ребершак, шеф представништва у
Београду, стар 40 година; Цирил Верле, саветник и шеф оперативе, стар 43 године;
Драго Гајзер, уредник гласила ''Скози ТАМ'' и сарадник љубљанског радија и пилот
Вилибалд Томажич стар 32 године (Гостенчник 2009, 42-43). Авион је са
кладовског узлетишта полетео у 14 сати. У 14 часова и 17 минута летелица је у
реону места Горњани, 25 км северно од Бора ударила у Велики крш, висок 1145
метара (Гостенчник 2009, 42). Капетан Рајшп своје утиске о несретном догађају
завршава дилемом: ''На жалост, ни данас није разјашњено зашто је пилот Вилибалд
Томажич померио летелицу од зацртане руте за 30 километара'' /по плану летења
ишло се у почетној фази лета од Кладова до Доњег Милановца као прекретног
оријентира ка Београду/; сматра ''превеликим залогајем'' и што је било одобрено да
двомоторни авион саобраћа између Марибора и Кладова са само једним пилотом и
једним управљачким седиштем у којем се налазио летач са ''премало искуства у
цивилном летењу'', посебно у временским приликама ''ИФР''- летење без спољње
видљивости. (Рајшп 2009, 46).

Пре пар година, са поводом у чињеници да је пилот био стриц једне овдашње
естрадне личности, београдска штампа је у неколико наврата објавила репортажу о
трагедији, овако описујући догађај, вероватно по импресијама његове родбине: Ан-
14 полеће из Кладова пут Београда и Марибора после. Маршрута до Београда је
релативно проста. Само један прекретни оријентир- Доњи Милановац. Али
Вилибалд пре летења током метеоролошке припреме прави алтернативну
маршруту, уколико је Мироч под облацима- а јесте. Након полетања, скреће неких
30-ак километара јужно од пријављене руте. Међутим, Дели Јован, Велики и Мали
Крш су под облацима и у још сложенијој метео ситуацији. Планина Стол више
Бора се и не види. Није ју видео ни Вилибалд…

Вест о трагедији у Словенију је послао шеф градилишта ХЕПС Ђердап Арса

Паунковић 11.октобра у 6 сати и 15 минута изјутра.

Недавни текст Бориса Субашића у београдским ''Вечерњим новостима'', кроз

интервју са ваздухопловним експертом Вељом Вукашиновићем, као да потврђује
гледишта капетана Рајшпа; сматра да пилот ''није познавао метеоролошке
феномене- изнад уског планинског бедема 19,5 км на правцу југоисток-
северозапад...'' Вукашиновић износи и следеће: -ваздухопловци избегавају Велики
крш јер се ту дешавају муњевита залеђивања елиса летелица; - око његових врхова
са изненада стварају облаци, а чак и обична магла, а камоли киша у тренутку ледом
окивају летелице (Субашић, 25.1.2016).

Након трагедије од 10.10.1967.г, авион није употребљаван у Кладову за путнички

саобраћај. Кладовски аеродром једно је време коришћен за слетање и узлетање
пољопривредне авијације комбината ''Кључ'', но како је позициониран уз обод
градића који се ширио на исток, измештен је на место Кључка тераса, јужно од
града. Његове референтне тачке гласе 443540.90N; 0223314.70E. Намена:
привредно летилиште/авио- третирање пољопривредних површина.

Овај крај изнедрио је неколико врсних ваздухопловних стручњака и пилота, попут

чланова фамилија Бекеревић, Гушатовић, Јордачевић, Атанацковић, Колицић,
Влаисављевић, Флорић, Илић, Вулпић... неки су управљали намодернијим
летелицама Америчког војног ваздухопловства- изданак фамилије Марковић…
љубав према авијацији манифестована је и кроз коришћење савремених ''змајева'',
па се може очекивати да Кладово и надаље буде важна тачка ваздухопловне
историје.

На трагичан случај AN-14 YU- BCD подсећају нас спомен плоча у склопу објекта
хидроелектране Ђердап код Кладова и монумент постављен у близини места удеса.

ЛИТЕРАТУРА

Гостенчник Нина, Чрни дан в згодовини Хидромонтаже, Зборник ''Хидромонтажа Марибор скози
час'' Архивско гласило мариборскега господарства в Покрајинескем архиву Марибор 2009.г.

Гулић Милан, Краљевина Југославија и Дунав, Институт за савремену историју Београд 2014.г.

Јаковљевић Ранко, Знакословље, ''Пешић и синови'' Београд 2012.г.

Рајшп Антон, Фениксов лет без повратка Зборник ''Хидромонтажа Марибор скози час'' Архивско
гласило мариборскега господарства в Покрајинскем архиву Марибор 2009.г.

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ekskluzivno-najsurovija-fotografija-nacistickih-zlocina-u-srbiji-
skrivana-70-godina/ggtpb2cреме

http://otpisani.niceboard.com/t165-jure-i-vilibald-tomazia-jedinstvena-tragedija

http://www.intermagazin.rs/rasplakacete-se-najtuzniija-prica-naseg-vazduhoplovstva/?lang=cir

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:587834-I-piloti-izbegavaju-veliki-krs

Документација: Покрајински архив Марибор, Фонд Хидромонтажа Марибор, АШ 838, Глес ЕМ

Фотографија авиона, Покрајински архив Марибор, Аленка Томше

Карта лета, Покрајински архив Марибор, уз текст Антона Рајшна 2009, с.45
ЦЕНТРАЛНО АФРИЧКА РЕПУБЛИКА И
ЈУГОСЛАВИЈА 1972: НЕСВРСТАНИ-
ТИТО И БОКАСА

Револуција једе своју властиту децу као Сатурн

-Vergniaud-

АПСТРАКТ: У овом раду даје се приказ политичких и привредних околности

везано за посету председника Централно Афричке Републике Жана Бедела Бокасе
Југославији у периоду 3-8.мај 1972.г, неких елемената природе недемократских
режима владавине, развојне планове две земље, са освртом на дешавања која су
обележила ту годину у Југославији
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Свет, несврстани, дикатура, режим, Југославија, Централно
Афричка Република, сарадња, политички односи, дипломатија,међународни
споразуми, протоколи, привреда, трговина Румунија, САД, СССР, криза, развој.
 1.ОКОЛНОСТИ

1972. била је у Југославији у знаку јубилеја- 80.годишњице рођења председника

Јосипа Броза Тита, истовремено са пуно трзавица на унутрашњем политичком
плану, изазваних таласом хрватског национализма, чији је расплет резултирао
8.маја искључењем из Савеза комуниста 741 особе, смењивањем са функција 131
лица уз подношења оставки њих 280, ''због суделовања или доприноса у развијању
националистичке и фракционашке делатности'' чији су заговорници били
доскорашња председница Централног комитета Савеза комуниста Хрватске Савка
Дабчевић-Кучар, члан председништва Савеза комуниста Југославије и
председништва СФР Југославије Мика Трипало, секретар извршног комитета
ЦКСКХ Перо Пиркер (Биланџић 1979, 429). Уследио је и обрачун са српским
либерализмом- ''непослушним кадровима'' из Србије, окончан 21.10.1972.г.
оставакама председника и секретара Централног комитета Савеза комуниста
Србије, Марка Никезића и Латинке Перовић. У Словенији је 4.новембра смењен
председник Републичког извршног већа Стане Кавчић ''због неслагања са линијом
Савеза комуниста Југославије и Савеза комунита Словеније'' (Биланџић 1979, 437-
438). По питању одговорности српског руководства председник Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије почетком јула месеца 1972. изнео је низ
оптужби: ''...Ја бих сада прешао на питање идеолошких разлика. Мислим да међу
нама постоје идеолошке разлике. Већ годинама, нарочито у последњих пар година,
говоримо о томе да постоји класни непријатељ. Мени неки тврде да не постоји,
да се ради о људима који имају право да говре, да је то њихова лична ствар, да то
није класни непријатељ, већ они који мало друкчије гледају на проблеме... Средства
информисања, штампа, радио, телевизија, требало би да буду у нашим рукама, а
не у рукама оних који раде против нашег јединства, против интереса
социјалистичке Југославије. А тако данас у Београду још није...Сувише смо били
опчињени демократијом, па смо губили из вида у чему је њена суштина, и то она
позитивна, и ко је све користи. Она нам је данас задала такве бриге да морамо чак
и суд и тужилаштво друкчије поставити... Јер, има доста могућности да се
растежу параграфи... Зашто сад наједанпут већи део непријатељске штампе у
иностранству пише о томе да је на једној страни Тито,а на другој Никезић, кад се
ради о Србији, да Никезић води прогресивне струје,а ја сам конзервативац,
малтене стаљиниста, и водим другу струју. И сад постоје две струје. То пишу
новине у Немачкој и Италији и готово у свим другим западним земљама....''
(Биланџић, 435-436).

И односи са СССР-ом били су далеко од сјајних. Приликом посете партијско-

државне делегације предвођене Леонидом Брежњевим Југославији, септембра
1971.г, према сведочењу учесника у разговорима Мирка Тепавца, Брежњев је у
напетој атмосфери оптуживао Југославију, говорећи Титу: ''Бринеш само да не
повредиш Запад, а односе са нама сводиш на топле поздраве за Октобарске
јубилеје''- ''у театралном гневу, лупио је по столу кутијом цигарета, које су се
расуле скоро Титу у крило. Затим је устао, што је значило да је седница завршена!
Тако с Титом нико није разговарао, нити је он тако разговарао с неким другим.
Тито је остао смркнут и леден, а ми, сви остали, као покисли после њиховог
одласка'' (према: Петровић, 2010, 218-219).
У борби за јачање монолитности партије, посегло се за опробаним методима
реафирмације личне улоге Ј Б Тита. Тако је 15. маја, на седници свих већа Савезне
скупштине донета одлука да му се, поводом 80.рођендана додели орден народног
хероја (по други пут), што је у народу представљано као израз двоструког
херојства- првога у рату, другога у мирнодопско доба, када је ''победио'' хрватске
националисте и српске либерале. Врхунац је требало да буде Нобелова награда за
мир. Прву званичну седницу на ту тему колегијум Савезног секретаријата за
иностране послове СФР Југославије одржао је 30.маја 1972.г, поводом формално
поднетог предлога у том правцу од стране Пјера Грегоара, луксембуршког
политичара, и то у својству председника Међународног комитета за проучавање
узрока и последица Другог светског рата (Симић-Деспот, 2011, 291-292). Као други
предлагач у Нобеловом комитету евидентиран је Карл Ибах, председник Савеза
учесника покрета отпора и депортираца СР Немачке (Симић- Деспот, 293).
Поводом околности да предлог није благовремено поднет, крајњи рок по
пропозицијама био је 1.фебруар текуће године, Титова кандидатура за 1972.г. није
прихваћена. Наиме двојица предлагача су 26.маја 1972, и то у непримереној форми,
путем телеграма, поднели предлоге који нису испуњавали услове за статус
квалификованих. У таквим ситуацијама, сагласно Статуту Нобеловог комитета,
сваки квалификовани предлог који стигне после 1.фебруара аутоматски се
увршћује у листу кандидата за следећу годину (Симић- Деспот, 297). Уследила је
кандидатура за наредну годину.

По мишљењу Марка Милуновића, једног од водећих функционера Југословенске

социјалистичке странке у емиграцији, иза предлога да Тито добије ''Нобела'' стајали
су Данци које су подупирали Совјети (тврдња о совјетској потпори кандидатури нема
упоришта у расположивим информацијама-примедба аутора-Р.Ј.) и десетак ''несврстаних
држава'', совјетских и титоистичких пријатеља (Милуновић, 1992, 316). Тим
поводом Милуновић је Нобеловом комитету у Ослу упутио писмо са
оспоравајућом аргументацијом/ што је свакако годило номинацијама Титових
противкандидата/, истодобно шаљући га на још пар стотина адреса широм
Норвешке: ''Сазнали смо да је председник Јосип Броз Тито предложен за Нобелову
награду за мир за ову годину... Да је председник Тито за ту награду предложен,
историјска је иронија, јер је он цео свој живот посветио насиљу и терору...За све
ово време од како је на власти, Тито није дозволио слободне изборе. Напротив, он
је прогонио све оне који су и најмање критиковали његову управу. У току 1972.
године осуђено је више од 1000 лица због 'политичких преступа'. Да само поменемо
један једини пример: 17. јула осуђен је професор Михаило Ђурић са Београдског
Универзитета, Правни факултет, на две године присилног рада, јер је у једном
отвореном академском разговору са професорима и студентима критиковао
предлог измене Устава. Филозофски часопис 'Праксис' о томе је у своме уводнику
донео следеће: 'Ако се таква слобода не гарантује /слободне дискусије/, онда ће
универзитетски професори бити принуђени да денунцирају своје колеге и
студенте који пред академским скупом кажу нешто што није у складу са
господарећим мишљењем'. Одмах је часопис забрањен!... Бићемо захвални ако ваш
цењени Комитет проучи ова обавештења, која вам дајемо у име Слободних
Југословена у Скандинавији и у име Социјалистичке странке Југославије у егзилу.
1.маја 1973. у Стокхолму'' (Милуновић, 316-318). Ево шта је 18.3.1971.г. написао
јунак новога доба, проф.Михаило Ђурић, а коштало га је пресуде о двогодишњој
затворској казни 17. јула 1972.г: ''...Далеко од тога да можемо бити задовољни
тиме како ствари данас стоје y земљи која ce налази на својој последњој
раскрсници. Ни садашњи положај српског народа y Југославији није никако добар,
a не само онај у коме би ce он нашао y случају спровођења предложених промена.
И то не само због тога што je српски народ данас тако немилосрдно и неправедно
оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да je централизам y
било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био
заведен, између осталог, и зато да би ce спречило постављање питања националних
одгворности за геноцид који je за време другог светског рата извршен над српским
народом! Много je важније указати овде на то да ce српски народ већ сада налази y
неравноправном положају према другим народима y Југославији, тако да je
предложена уставна промена, y крајњој линији, уперена против његових најдубљих
животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно
дезинтегрисање... Више него било шта друго, данас je неопходно отрежњење
српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња
искушења, да би могао да ce одржи усред бујице y коју je гурнут, српски народ
мора да ce окрене себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да ce
бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. To je основни
предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања...'' (1971, 232). Пресудом
окружног суда у Београду осуђен је за кривично дело непријатељске пропаганде-
злонамерно приказивање друштвенополитичких прилика... Врховни суд
14.1.1973.г. смањио је казну на 9 месеци и професор Ђурић одлази на њено
издржавање.

О размерама страдалништва Брозових неистомишљеника сведоче речи које је

Предраг Палавестра упутио Титовим ''саборцима'' Владимиру Дедијеру и Добрици
Ћосићу: ''као историчар књижевности који неке ствари не могу разјаснити, поставио сам
обојици некадашњих партизанских моћника и бивших Титових миљеника исто питање-
зашто су партизани, међу којима су на истакнутим положајима у томе тренутку били и
њих двојица, у јесен 1944. извршили у Београду прави покољ српских интелектуалаца, уз
истовремено бездушно чишћење Србије од виђенијих људи по свим градовима и
селима? ...Према непроверљивим подацима у Србији је тада без суда и ислеђења убијено и
нестало неколико десетина хиљада људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића,
који су изгинули на српском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у пуној снази и
најбољем животном добу. У рату су их убијали Немци, Хрвати и муслимани у усташким
јединицама, Мађари, Бугари, Албанци, а на крају и сами Срби у грађанском рату на страни
комуниста. Да ли је то била реторзија, ''друга фаза револуције'', црвени термидор или
напросто геноцид? Чиме се та суровост може објаснити? Тим пре што слична одмазда није
касније примењена нигде у Југославији- ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву.
Једино је, приликом повлачења кроз Словенију, у Кочевском рогу и Блајбургу, без икаквог
суда стрељано више хиљада разоружаних четника, љотићеваца и хрватских домобрана,
које су партизанима предали Енглези. Историја мора сазнати да ли су за та погубљења
постојали спискови или су биле довољне само непроверене доставе; ко је, када и зашто
правио те спискове? Једино тако, историја ће бар највиђеније жртве терора и реторзије из
проклетства и заборава моћи вратити на њихова права места (2004, 118-119)''. Такав
став Комунистичке партије Југославије у односу на Србију има почетних
утемељења у Стаљиновој политици, израженој поред осталог у Резолуцији
Егзекутиве Комунистичке интернационале о југословенском питању, из априла
1925.г, која под тачком 3. садржи одредницу: ''Легенду о народном јединству Срба,
Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног
угњетавања од стране српске буржоазије. Ниједан комуниста не сме помагати
одржавање те легенде (као нпр.причањем о природном процесу стапања, које
тобоже и сам привредни развитак налаже, и томе слично'' (Марковић, 1985, 192).
Овде се намеће и питање узрока пристајања сународника, суседа, суграђана,
рођака, да једни буду џелати а други жртве у истим историјским сценама; такође и
питање накнадне готово слепе послушности вођи чије су речи и ћутање (на
злочине) обележили једну целу епоху поратног суживота. Да ли је ћутање на
злодела вршених у име власти било особена жртва ''за бољи род у долазећим
временима''? Да заједница мора принети жртву да би просперитет био изгледан?
Или је то тек манифестација људске слабости, кукавичлука, безморалност? За прво,
фолкорна традиција препознаје обреде жртвовања у функцији давања првенства
колективитету који је изнад личности и породице, па била то хајдучка дружина,
племе, ''класа'', нација. Један фрагмент прошлости забележен од стране генерала
Јована Мишковића стравично је сведочанство размера жртве коју заједница
подноси, невезано за то јесу ли у питању ''виши циљеви'' или кукавичлук,
недостатак морала: ''У овом рату (1876) неке жене и људи из Деановаца и Алдинаца
(Књажевачки округ) поклале су око 13 деце, да их не би плачем одала и Турцима у
руке пала'' (2020, I/263). Нашим сународницима није на ум пало евентуално
колективно самоубиство, како не би доспели у руке непријатеља, каква су
забележена у раној јеврејској историји, у време римског цара Веспазијана,
67.године. тзв инцидент у Јотапати. Са друге стране, из таквих случајева
колективног застрашивања поданика, владајући режим црпео је кредибилитет за
опстанак, који евидентно није могао прибавити цивилизованим методима владања.
Симболички посматрано, идеју је до екстрема развио владар Централно Афричке
Републике почев од шездесетих година протеклога века. ''Хранити се месом
непријатеља'' у интерпретацији сина Жана Бедела Бокасе, значило је добијање
магијске снаге: ...''Према традицији очевог племена, мала деца не би требало да
једу непријатељево месо- биће обузета њиховим демонима и постаће
непријатељи. Људско месо може јести само одрасла особа која је ојачала у
личним уверењима'' (2021, 4). Борислав Пекић коментаришући особеност
профитабилне севрилности у југословенској политици, истим поводом записао је:
''Код нас не можете говорити о знаменитим еротским навикама покојног председника
Сукарна, о златној постељи председника Нрумаха, о варварским егзекуцијама цара Хајла
Селасија, чак и пошто су одавно с власти пали, харизма им избледела, кад је то и у
њиховој властитој земљи већ поодавно могуће, а понегде и пожељно, јер се неки од
њихових напредних наследника још горе понашају, па је компарација лековита. Али, ако се
не варам, смете рећи да је цар Бокаса имао извесне наклоности према људском месу,
поготово ако припада телима његових противника, па се тиме задовољавају и древни
заштитни култови. Ваљда стога што је исхрана питање личног укуса и преференције у
здравој дијети којом се сада сви бавимо. Али да је неки лист за време државне посете
Бокасе Југославији-до које, не знам зашто, никад није дошло- на екслузивни апетит
Његовог царског величанства и најмању алузију направио, био би забрањен. Цар би поново
људождер постао тек пошто би, прелећући границу на повратку кући, упутио телеграм у
коме се опрашта од наше лепе и гостољубиве земље. Али, ни у то нисам сигуран. Не
познајем све параграфе закона и његову територијалну ограниченост'' . (2010, писмо 81)

Друге диктаторске владе имале су, међутим, софистицираније методе ''убеђивања

поданика'', при том не устручавајући се тврдити да се то врши у циљу промоције
идеје правде и једнакости. Једна од варијанти ''храњења страхом'' забележена је на
подручју неготинског Прахова 1948.г, поводом убиства из освете председника
месног народног одбора. Починилац кога је отац предао властима након
вишедневног сакривања, како мештани сведоче, док се налазио у притвору ''по
кратком поступку је ликвидран од стране припадника народне милиције'', његов
леш потом донесен у центар села и бачен у ''заостали ров црквеног дворишта, близу
Дунава, где су га данима растрзали пси, да би га касније родбина сахранила на
гробљу'' (Траиловић 2019, 223).

Из визуре збивања у малој граничној регији према Румунији, омеђеној срезом

кладовским, не би се могло рећи да су мета режима ''диктатуре пролетаријата'' били
само припадници одређене националности, већ је то био случај са свим људима за
које се сматрало да не испољавају пожељну дозу кооперативности. Изражавајући
забринутост због наводне угрожености новог револуционарног поретка идејом о
рестаурацији монархије, власти су на подручју Кладова 1950.г. ухапсили и
процесуирали четрдесетак особа, у судском процесу достојном Кафкиних јунака,
осудивши их на 349 година робије са принудним радом. 7.октобра 1950.г. Окружни
суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50, пресудио је да су 39
становника среза Кључког криви, и то: ''А) њих шеснаесторица зато што су ''почев
од марта месеца 1950.год по директивама одметника Александра Јеремића, зв.Рис и
Станка Николића, и у заједници са њима, на територији среза Кључког у
појединим селима стварали организацију која је имала за циљ организовање
устанка ради обарања постојећег државног уређења у ФНР Југославији- дакле
организовали удружење које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће
државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о
кривичним делима противу народа и државе; Б) њих тринаесторица, зато што су
почев од марта месеца 1950.г. постали чланови удружења које је створено по
директивама одметника Александра Јеремића и Станка Николића и у заједници са
њима, а које је имало за циљ организовање устанка и обарање постојећег државног
уређења у ФНРЈ, дакле постали чланови удружења, које је имало за циљ да путем
насиља обори постојеће државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело
из чл.3.т.8. Закона о кривичним делима против народа и државе; В) њих
десеторица, зато што су неустановљеног дана априла и маја 1950.год. сазнали од
организатора и чланова четничке организације да на територији среза Кључког
постоји организација која има за циљ организовање устанка и обарање државног
руководства, а о томе нису обавестили народне власти, дакле, знали су за извршење
кривичног дела а о томе нису известили државне органе,- чиме су учинили
кривично дело из чл.8. Закона о крив.делима противу народа и државе.
(Јаковљевић, 2015, 323-329).

Веома важан сегмент биографије југословенског председника био је његов

ангажман у Покрету Несврстаних Земаља, као израз настојања за превазилажењем
проблема које су собом носиле у међународној политици блоковске поделе на
''источну'' и ''западну сферу''. Покрет је запао у озбиљну кризу у, може се рећи
дугом, шестогодишњем периоду, између конференција у Каиру 1964 (5-10-
октобар). и Лусаки 8-10. септембра 1970. (претходне две као и касније одржавале,
по правилу, у размацима од 3 године). Један од очева оснивача Покрета премијер
Индије Џавархалал Нехру умро је 27.маја 1964.г, непуних пет месеци пред
конференцију у Каиру, што је донекле, обзиром на међународно политичке
прилике утицало на легитимитет покрета попут кулминације сукоба у Другом
индокинеском рату, израелско- арапски рат... Исто важи за једнога од
родоначелника Покрета несврстаних индонежанског председника Сурарна,
свргнутог са власти 1967.г. у крвавим сукобима који су резултирали бројем жртава
мереним стотинама хиљада...1965.г. свргнут је са власти алжирски председник
Ахмед ибн Бела, чији је ''пут у социјализам'' у многоме био трасиран уз
југословенску оружану, финансијску и политичку помоћ и сарадњу. Приликом
његове посете Југославији 1964.г. Јосип Броз Тито упутио му је речи ''У твојим
људима...наши људи препознају себе...Твоји пријатељски људи....ангажовани на
једином правом путу изградње социјализма'' (Рубинштајн, 1970, 88). Марко Пустај
у своме раду о економским односима СФРЈ и несврстаних земаља Африке 1973-
1981, указујући на такве околности наводи и свргавање с власти председника Гане
Кваме Нкрума 1966.г- са Џомом Кенијатом оснивач Организације Афричког
јединства, ''изабрани доживотни председник Гане'', умро у Букурешту 27.4.1972.г.
(2016, 32). Пада у очи да су, сагласно констатацији историчара Твртка Јаковине ''уз
Тита главни котачићи у настанку Покрета Несврстаних били: Насер, Нкрума,
Сукарно и Нехру'' (2011, 38-44). Покрет је исказао озбиљне мањкавости и на Трећој
конференцији шефова држава или влада одржаној у Лусаки-Замбија 8-10.септембра
1970, уз одбијање египатског председника Гамал Абдел Насера да учествује у
њеном раду; уз њега и једна од најугледнијих земаља чланица Бурма, својевремено
опредељена да буде ''трансформисана у Југославију Азије'' (прва земља Трећег
света којој је Југославија продавала оружје-према: Пустај 2016, 26) одбила је да
учествује на конференцији. Таквом стању ствари уследиле су активности
југословенске стране на ''омасовљењу покрета'' и стављању акцента на економску
сарадњу земаља чланица, чије је једно од исходишта Резолуција о унапређењу
економских односа са земљама у развоју из 1973.г.

Такође позитивне, попут оних којима су афирмисане социјална улога државе,

старање да економска неједнакост не буде препрека друштвеном статусу, затим
бесплатно образовање, здравствене услуге, биле су активности југословенског
председника у вођењу политике која је резултирала тзв. обновом и изградњом
земље. Прави бисер на том путу био је југословенско-румунски пројекат
гигатнских размера, подржан у технолошком смислу од стране СССР-а у чијем
војном крилу се Румунија налазила као чланица ''Варшавског пакта''-
''Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап'', где су радови на (првој)
хидроелектрани са преводницом трајали од 1964. до 1972.г. Наш државник радо је
показивао својим гостима из Африке тај градитељски подвиг, достојан респекта.
Међу њима нашли су се председник Мауританије Моктар Улд Даде 5.9.1968.г,
предесдник Замбије Кенет Давид Каунда маја 1970.г, који је објекат у изградњи
обишао у друштву југословенског председника, нешто касније у плану посете
председника Централно Афричке Републике Жан Бедел Бокаса Југославији било је
разгледање Ђердапа, стицајем околности без високог домаћина. Биле су то
својеврсне ''показне вежбе'' шта може Југославија као развојни партнер земаља
''Трећег света'' на пољу грађевинарства, енергетике, трговине, научно-техничке
сарадње. Наравно, показивање високим гостима врхунских индустријских
достигнућа на делу шездесетих и седамдесетих година протеклог столећа није
било оригинална Титова ''рукотворина''. Чини се ипак занимљивим пример да је
оно што је, у једној верзији- ''за колективну употребу'', Југославија имала као дар
совјетске државе- флоту моћних хидроглисера што су између 1965. и 1982.г.
саобраћали на релацији Београд-Кладово-Београд, Леонид Брежњев нашао као
ствар престижа ''из прве руке'' показати предсесднику САД Ричарду Никсону
приликом прве званичне посете једног америчког председника Кремљу, маја 1972:
''...Брежњев је, добро расположен по доласку у дачу, одгурао Никсона до
пристаништа, ради вожње хидроглисером. Ја сам их ( Хенри Кисинџер, саветник
америчког председника за националну безбедност- примедба аутора-Р.Ј.) са
Александровим, следио у другом... Хидроглисер је очито покушавао надмашити
брзински рекорд службених лимузина и, колико се мени чини, успевао је у томе...
С обе стране реке били су редови бреза, следећи лелујави пејзаж што се ширио
зеленим валовима према далеком хоризонту. Видик је пре био умирујући неголи
запањујући. Био је то трачак тог великог океана земље што чини Русију. Преко тог
пространства столећима су са Запада и Истока прелазиле хорде освајача да би, на
крају свака била савладана издржљивом стрпљивошћу људи тврдоглаво везаних за
своје родно тло, чувајући свој идентитет усред свих насиља и грубости- чак и оних
наметнутих од властитих руководилаца'' (1981, II/ 440-441). Двојица председника
су 22.маја 1972. потписали први споразум о ограничењу стратешког наоружања-
САЛТ (Strategic Arms Limitation Talks. Била је то увертира у окончање америчке
инвазионистичке политике у Вијетнаму. Нови период донео је слабљење улоге
Покрета Несврстаних у међународним односима, али још увек не лишавајући
чланице покрета великог спектра могућности реализације развојних шанси кроз
билатералну сарадњу, пре свега у областима привреде, образовања и здравства,
како се то 1972.г. учинило погодним лидерима Југославије и Централно Афричке
Републике- лидерима који су један у другоме успели, макар за кратко, видети
прихватљиви ослонац просперитета.

2.СУСРЕТ НА ВРХУ

И Јосип Броз Тито (1892-1980.) и Жан Бедел Бокаса (1921-1996.) имали су озбиљне
војничке каријере у армијама земаља које су држале територије њихових будућих
држава, пре него што су постали команданти армија Централно Афричке
Републике и Југославије. Бокаса је од 1939.г. био професионални војник у
француској колонијалној армији, учествовао у Другом светском рату. Учествовао је
у Француско-индокинеском рату рату (1946-1954. Вијетнам), чин капетана, постао
носилац низа француских одликовања укључујући Легију части... све док у
''револуционарним гибањима'' окончаним војним пучем 1966.г, уз помоћ
Француске, није стасао у водећу фигуру Централно Афричке Републике (раније
Француска Екваторијална Африка, што је било колективно име четири терорије
под француском колонијалном управом 1910-1959, одакле су се поступно
издвојилии Чад, Конго, Габон). Распадом Аустро Угарске монархије настала је
прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потом Југославија а распадом
Француске Екваторијалне Африке- четири афричке државе. Јосип Броз Тито је од
1912.године био регрутован у техничку службу бечког Арсенала- централне
армијске групације аустроугарске монархије. Након завршетка подофицирске
школе добија чин водника, потом и поднаредника. Као борац 10.чете 25 пуковније
42.дивизије од августа до децембра 1914.г. у чину водника учествовао је у војним
операцијама против Србије (Миладиновић 2015,1). За ратне заслуге на руском
фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915,
одликован је сребрном медаљом за храброст (В.Н. 2000). У Другом светском
рату борили су се на страни савезничких снага против Хитлерове коалиције. И
један и други проглашени су доживотним владарима својих земаља-Јосип Броз
Тито 16.маја 1974.г, Жан Бедел Бокаса 4.3.1972.г. Затворске казне издржали су у
трајању од по 6 година-Тито 1928-1934, због илегалног комуниситчког рада-
угрожавања државног поретка, Бокаса 1987-1993.г. због тортура, убистава,
проневере. Две од њихових најпопуларнијих супруга биле су више од тридесет
година млађе од њих и обе у једном тренутку од јавности оптужене за
шпијунажу својих брачних партнера: Српкиња Јованка Будисављевић и
Румунка Габријела Драмба (слична разлика у годинама постојала је и у односу на
Катерину Дангиаде, са којом је Бокаса 1972. посетио Југославију ) . Нису имали
високо образовање. Обојица су преферирали једнопартијски систем владавине
(Тито- Комунистичка партија, 1952.г. преображена у Савез комуниста
Југославије, Бокаса-МЕСАН). Титовим речником казано ''нису се држали закона
као пијанац плота''. Истовремено са председничким, вршили су фунције
начелника генералштабова својих земаља и били на челу једине политичке
странке. Подизани су им, свакоме у сопственој домовини, споменици док су још
били ''у пуној снази''. Како стоји у Бокасиној биографији сачињеној од стране
југословенских експерата 1971.г, ''својим говорима уме да заинтересује масе и
ужива популарност у ширим слојевима'', што је још више важило као тачно за
југословенског председника. Обожавали су луксуз, војне униформе, лов на
дивљач, друштво лепих жена, почасти и одликовања ( ЈБ Тито одликовао је свог
колегу Орденом Југословенске велике звезде) . Били су у изнимно блиским односима
са Николајем Чаушескуом (1918-1989.), председником Румуније и са првим
човеком Либије, пуковником Муамером ел Гадафијем (1942-2011). Обојица су
имала потребу потписивати се додавањем косе узлазне линије, Бокаса са
линијом испод имена, Тито са линијом изнад.

Биографије двојице владара имале су као детаље подводиве под појам

подударност и ''покровитељство'' великих државника који су им били
иницијални ветар у леђа- Бокаса уз Шарла де Гола, председника Француске,
Тито уз Јосифа Висарионовича Стаљина, првог човека СССР-а, потом и активно
учешће у Покрету Несврстаних Земаља, што је и отворило врата посети
председника Централно Афричке Републике Југославији 1972.г. Пре тога,
1965.г. у настојањима за редефинисањем покрета ''земаља трећег света'',
југословенски председник понудио је управо Шарлу де Голу једну од лидерских
улога, али мисија Коче Поповића тим поводом није уродила плодом
(Матвејевић, 2004, 9). Сагласно подацима са службеног сајта Министарства
спољних послова Србије Покрет Несврстаних Земаља је настао као израз
настојања великог броја земаља у развоју, већином насталих у процесу
деколонизације, да својеврсном политичком алтернативом у периоду
хладноратовске поделе света избегну опредељење за један војно- политички блок
и артикулишу самосталан спољнополитички наступ...Представљао је значајан
фактор борбе за поштовање равноправности и суверенитета земаља, као и
настојања у правцу равномерног економског и социјалног развоја. Активности
Покрета су данас усмерене на промоцију принципа мултилатерализма и
заступање интереса држава у развоју, посебно у оквиру УН. СФРЈ је била једна
од оснивача и имала једну од водећих улога у Покрету Несврстаних Земаља.
Услед распада СФРЈ, чланство СРЈ у Покрету Несврстаних Земаља је
суспендовано 1992.године. Након регулисања чланства СРЈ у УН, на састанку
Координационог бироа Покрета Несврстаних Земаља, 25. септембра 2001.
године прихваћен је наш захтев за добијање статуса посматрача у Покрету,
што је верификовано на министарском састанку, новембра 2001. године у
Њујорку.
Према Немањи Радоњићу, ''Златно доба'' несврстаности седамдесетих донело је
званичне посете афричких државника што су изискивале висок ниво контроле
медија, јавности и протокола. To се посебно односило на пријем двојице од тројице
најозлоглашенијих диктатора Африке седамдесетих – људи који су владали са
великом личном крволочношћу, клептократијом, бруталношћу и пружали су
одличне мете за антиафричку пропаганду.Председник Tито лично је наредио
одлагање посете председника ЦАР Жан Бедела Бокасе, на препоруку ДСИП-а те је
у пролеће 1971, написао ''Посјета долази у обзир у току зиме 1971-2 године''
Извештај ДСИП говорио је о могућим тачкама сукоба: ''подршку иницијативи
Обале Слоноваче за отварање непосредног дијалога између афричких земаља и
владе у Јужној Африци'', ''влада ЦАР де јуре признала режим у Уганди'' па је
постајала основана забринутост око успеха посете, те усаглашавања коминикеа.
Посета се догодила тек у пролеће 1972, а биографија припремљена за ову прилику
садржала је посебну напомену о карактеру и ''темпераменту'' Бокасе, за кога је
''први утисак био најважнији'', где се јасно види како су припремљене биографије и
слике афричких лидера директно утицале на југословенско понашање. Tито је,
наоружан овим знањем, успевао да задржи разговоре на општим темама, а
елегантно је одбио понуђено потписивање Уговора о пријатељству, што уосталом и
није било у традицији југословенске спољне политике у Африци. Здравице које су
одржала два председника, свеле су се на најмањи заједнички имениоц –
несврставање и пријатељство. Тито је том приликом рекао: ''Ми желимо [...] да сви
народи Африке буду слободни, да сами собом управљају и да примају пријатеље,
који су заиста пријатељи, који не траже ништа друго него да на равноправној
основи заједно [са] вама сарађују.'' (2020, 128).

У биографији централноафричког државника, сроченој према информацији

Савезног секретаријата иностраних послова поводом предстојеће посете
Југославији стоји:

''Рођен је 22.фебруара 1921.године. Од 1927. до 1939. школовао се у М'Баики-у,

Бангуи-у и Бразавилу (Конго). По завршеном школовању ступио је у француску арминју у
чијем саставу је учествовао у Другом светском рату и рату у Индокини. Први је
Африканац из бивше Француске Екваторијалне Африке који је у француској армији добио
официрски чин. Крајем 1959, а у оквиру француске војне помоћи, упућен је у чину
капетана у Бангуи ради формирања националне армије Централно- Афричке Републике.
Почетком 1962.године, након 23 године службе у француској армији, прешао је у оружане
снаге ЦАР и 1964. постао начелник Генералштаба оружаних снага ЦАР.

Државним ударом од 1.јануара 1966. године збацио је дотадашњег председника

Централно- Афричке Републике Давида Дацко-а, распустио Народну скупштину и преузео
сву власт у земљи. Поред функције Председника Републике и свих кључних ресора у
влади, има и функцију председника партије МЕСАН (Покрет за социјалну еволуције Црне
Африке, основан 1949, примедба аутора-Р.Ј.)

Крајем 1967.године Бокаса је унапређен у чин генерала, а затим генерала армије.

Фебруара 1972- на конгресу МЕСАН-а, изабран је за доживотног председника Централно-
Афричке Републике.
 Напомена:

По карактеру је врло темпераментан. Жели да буде стално у центру збивања, те

лично учествује и на најмањим манифестацијама у земљи. Поводом свог недавног 50-ог
рођендана, лично је открио свој споменик и одржао говор о свом плану економског развоја
земље који је назвао ''Операција Бокаса''. Све председничке декрете и одлуке лично чита
преко радија. Својим говорима уме да заинтересује масе и ужива популарност у ширим
слојевима.

Динамичан је и активан, али недовољно консеквентан у спровођењу политичких

концепција. Често доноси значајне одлуке на лицу места и без икаквог консултовања.
Отуда су неке од тих одлука више резултат његовог емоционалног доживљавања него
зрелог размишљања. Такав темперамент Бокаса често уноси и у односе са иностранством.

Много држи до личних контаката са шефовима страних држава и посебно му

импонују почасти. Први утисци о партнерима са којима води разговоре играју врло
значајну улогу у формирању ставова према тој земљи. Отуда и оцена да ће његов сусрет са
Председником Републике допринети даљем унапређењу укупних односа између две земље
и позитивнијем ангажовању ЦАР на међународном, а посебно на афричком плану и на
плану несврставања.''

Поводом изражене жеље централноафричког председникада посети Југославију,

Милош Меловски, у документима страних служби тога доба означаван као
саветник Председника Републике за спољнополитичка питања, касније 1974-78
амбасдаор СФРЈ у источној Немачкој, у име Групе за спољно-политичка питања
Државног секретаријата иностраних послова сачинио је 29.априла 1971.г. белешку:

''На предлог ДСИП-а, друг Председник се у начелу сагласио да се позитивно

одговори на иницијативу Централно-Афричке Републике да се посета председника
Жан Бедел Бокасе Југославији оствари почетком јуна ове године (након што је 11-
16. јула 1970.г. био у званичној посети Румунији, примедба аутора-Р.Ј.) Државни
секретаријат за иностране послове, међутим, указује да су се у спољној политици
Централно-Афричке Републике, у последње време, испољиле неке негативне појаве
због којих би, по мишљењу ДСИП-а, можда било неопходно поново размотрити
оправданост посете председника Бокасе Југославији у јуну ове године. Као
конкретне примере у том смислу, ДСИП посебно наводи отворено изјашњавање
председника Бокасе у прилог иницијативе Обале Слоноваче за отварање
непосредног дијалога између афричких земаља и владе у Јужној Африци (држава
апартхејда која је 1971.г. развила ''програм мирољубиве нуклеарне експлозије за
употребу у рударској индустрији'', у кооперацији са Француском и Израелом на
производњи нуклеарног оружја- примедба аутора), и подршку коју је председник
Бокаса дао тој иницијативи, као и чињеницу да да је влада ЦАР ''де јуре'' признала
режим у Уганди (председник Иди Амин Дада Уме, иначе близак Израелу, за кога је
24.8.1972.г. Хенри Кисинџер саветовао Ричарда Никсона да га не прими у посету
Вашингтону, примедба аутора Р.Ј.) и послала своју делегацију да присуствује сахрани
посмртних остатака бившег угандског краља у Кампали (Едвард Мутеса Други, свргнут са
трона уз активно учешће Иди Амина, умро у егзилу, да би му Амин организовао сахрану уз
државне почасти у Уганди априла 1971, примедба аутора). Тиме се ЦАР међу првима
уврстила у ред оних земаља које су се изјасниле за што бржу нормализацију односа са
војним режимом генерала Амина. Вероватно је да би разлике у ставовима или потреба
нашег дистанцирања по овим и неким другим питањима могле доћи до изражаја и
приликом усаглашавања заједничког коминикеа, што би могло негативно да утиче на успех
саме посете. Осим тога наша евентуална уздржљивост или изричито неизјашњавање по
питањима у којима постоје разлике, могли би, по мишљењу ДСИП-а, бити погрешно
интерпретирани од стране председника Бокасе и других у току самита ОАЈ ( Организација
Афричког Јединства, прим.аутора-Р.Ј.) и других мултилатералних састанака на сличном
нивоу, који ће се одржати током јуна и нешто касније.

Имајући у виду изнето, Државни секретаријат за иностране послове сматра да

посета председника Бокасе Југославији у јуну месецу политички за нас не би била
опортуна и предлаже да се она оствари касније, тј. у другој половини ове године , упркос
томе што би евентуално померање ове посете за касније, могло да се негативно одрази на
наше билатералне односе.

Уколико је друг Председник сагласан са предлогом Државног секретаријата за

иностране послове о померању посете председника Бокасе за другу половину ове године, а
имајући у виду програм и већ утврђене обавезе друга Председника у том периоду, (у
октобру- војни маневри, посета САД, евентуална посета Канади, Ирану, Индији- у
децембру одмор), напомињемо да би као могући термин за ту посету оријентационо могли
доћи у обзир друга половина септембра или средина новембра о.г. Молимо за одлуку.

29.априла 1971.г. Милош Меловски''

На крају белешке руком је исписано ''Посјета долази у обзир у току зиме

1971-72.год''.

Драстично размимоилажење у политици Југославије, званичној политици Покрета

неврстаних земаља, с једне стране и Централно Афричке Републике са друге,
огледало се у чињеници да је Бокасина благонаклоност према извесном попуштању
затегнутости у односима према Јужној Африци и одступање од оштрих ставова по
том питању заузетих 1970.г. на Трећој конференцији шефова држава или влада
несврстаних земаља у Лусаки, доводила у питање тек усвојене закључке из Лусаке.
Тамо је донета одлука о ембаргу на трговину са Јужноафричком Републиком и
Родезијом, о прекиду дипломатских и других односа са тим државама, о забрани
приступања бродова и ускраћивању погодности авио саобраћаја, уз пружање
подршке ослободилачким покретима тих земаља преко Организације Афричког
Јединства (Богетић, 2018, 170). Како било, Бокаса је дошао у посету Југославији
након што је у својој земљи од 16. до 18.марта угостио председника Румуније
Николаја Чаушескуа, која је већ била одобрила значајне развојне кредите афричком
партнеру, примила прве генерација студената на школовање и послала екипе
стручњака за привредни и научни развој у Централно Афричку Републику.
Приликом те посете Бокаса је ''старијем брату'', како је ословљавао румунског
председника рекао: ''Од сада су сви наши ресурси вама на располагању'').

Председника Бокасу са супругом Катарином (Catherine Martine Denguiadé, рођена 7

августа 1949, Форт Аршамбо, Чад) и делегацијом Централно Афричке Републике
дочекао је на београдском аеродрому уз највеће државне и војне почасти
председник СФР Југославије Јосип Броз Тито са супругом Јованком, у среду 3.маја
1972.г. (фотографија на почетку текста- збирка Музеја историје Југославије).
Београдска ''Политика'' 4.5.1972.г. известила је: ''На позив председника СФРЈ
Јоспиа Броза Тита јуче по подне у Београд је допутовао доживотни председник
Централноафричке Републике Жан Бедел Бокаса у званичну посету Југославији.
Председник Бокаса остаје у нашој земљи до 8.маја, а поред Београда он ће обићи
Ђердап и више места у Словенији...Специјални авион председника Бокасе, праћен
млазним ловцима, спустио се на сурчински аеродром тачно у 15.40 часова...У
Југославију су допутовали државни министар у Председништву Републике Патас,
министар финансија Лакуе, министар у Председништву Републике Бундио,
министар иностраних послова Потоло, чланови владе Алазула, Сомбодеј, Франк и
Туамбона и друге личности. Председници Тито и Бокаса одвезли су се у двор на
Дедињу, где ће бити званична резиденција председника Централноафричке
Републике за време његово боравка у Београду. Хиљаде Београђана, које је позвао
Социјалистички савез да дочекају председника Бокасу, изашло је на улице и
поздравило госте.''. На истој, првој страници листа , испод ове вести објављена је
вест да је заказана седница свих скупштинских већа за 15.мај на чијем је дневном
реду доношење одлуке да се предесдник Тито ''поводом његовог 80.рођендана
поново одликује Орденом народног хероја. Четврта страна ''Политике'' садржи
текст ''Свечана вечера у част председника Централноафричке Републике
(наднаслов) Тито: Споразумевање међу великим силама не би требало да иде на
уштрб малих земаља, Бокаса: Високо ценимо допринос Југославије у борби против
страног угњетавања.''. У уводном делу чланка бележи се размена одликовања-
Председник Тито одликовао је Бокасу орденом Југословенске велике звезде са
лентом, а председник Бокаса је уручио Титу ''Велики крст''- највише одликовање,
које се даје само шефовима страних држава. Тито је у даљем излагању указао да се
''са задовољством сећа њиховог првог сусрета на великом скупу лидера несврстаних
земаља у Лусаки, септембра 1970 и корисних разговора које су том приликом водили.
Своје обраћање високом госту завршава речима: ''Велика антиколонијална револуција није
донела независност само многим народима Африке и Азије, већ је она истовремено
значила и историјску прекретницу у борби за општи прогрес у свијету. Зато ликвидација
посљедњих колонијалних упоришта не смије не смије бити само ствар Африке, већ читавог
човјечанства, свих земаља свијета, које у томе треба да дају свој допринос, јер је то услов
за обезбеђење мира и равноправне међународне сарадање... Увијек смо истицали да
споразумијевање међу великим силама не би смјело да иде на уштрб независности и
интегритета других земаља, нити њиховог права да равноправно учествују у рјешавању
оних проблема који се тичу читаве међународне заједнице... политика несврставања и у
данашњим условима остаје снажан фактор у борби за демократизацију међународних
односа, за равноправнот и мир у свијету...'' Бокаса је са своје стране истакао како му је
давнашња жеља да се непосредно упозна са југословенском стварношћу ''која изазива
дивљење свих народа привржених миру и правди... Откако сте преузели кормило Ваше
земље, Југославија је непрекидно давала читавом свету најсветлији пример демократије,
мира и напретка''.

Везано за одличја којима је југословенски председник нештедимице обасуо председника

Бокасу и његову свиту, према његовој одлуци од 03.5.1972.г. публикованој у ''Службеном
листу СФРЈ'' 26.2.1973.г. славодобитници из пријатељске земље стекли су: један Оредн
југословенске велике звезде (''генерал и доживотни председник Бокаса'') ''за особене
заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа двеју
земаља'', 12 оредна југословенске заставе са лентом, 1 орден југословенске заставе на
огрлици, 3 ордена југословенске заставе са златном звездом на огрлици, 4 ордена
југословенске заставе са златном звездом, 10 ордена југословенске заставе са сребрном
звездом, 1 орден војних заслуга са сребрним мачевима, 8 медаља за заслуге, 1 медаљу за
војне заслуге и 3 медаље за војничко држање- укупно 44. Вреди спомена да су висока
југословенска знамења тога дана, одлуком председника Тита, украсила и груди једне
''почасне даме'' -орден југословенске заставе са сребрном звездом за Georgette Mabikalade,
медаље за заслуге за секретарицу председништва Geline Biguet и за сектерацицу Anne
Корра, фотографа Mathieu Soboko, шефа послуге Francoi Woro, и двојицу келнера- Jean
Guitikoue и Marc N 'Gonaye.

Сутрадан, 4.маја, двојица лидера задржала су се у двосатном службеном разговору

о међународним проблемима и билатералним односима, укључујући питања везана
за Покрет Несврстаних Земаља. Пре тога Бокаса је, како извештава ''Политика'' од
5.5. засадио дрво у Парку пријатељства на Новом Београду и посетио Војни музеј,
иза чега је уследила посета предузећу ''Енергопројект''.

''Забелешка о разговору Председника Републике са председником Централно-

Афричке Републике Жан Бедел Бокасом, 4.маја 1972. у Београду'':

''Разговору су присуствовали члан Председништва СФРЈ Аугустин Папић

(будући амбасадор Југославије у Египту 1973-73 , примедба аутора-Р.Ј.) и министар
иностраних послова Централно Афричке Републике Јозеф Потоло.
Изражавајући задовољство посетом председника Бокасе Југославији,
Председник Републике је рекао да му је драго што се тиме указала и прилика да
наставе разговоре о билатералним и међународним питањима од заједничког
интереса. Предложио је да, пошто ће ресорни министри детаљније размотрити
конкретна питања у вези са проширењем односа и сарадње, сусрет два председника
буде посвећен размени гледишта о крупним проблемима међународних односа и
могућностима за тешњу сарадњу две земље на међународном плану, посебно у
оквиру групе несврстаних. Председник Бокаса се сложио.
Међународна ситуација, рекао је председник Тито, веома је сложена и
бременита опасностима. Достигла је критичну тачку, иза које може да следи даља
ескалација или постепено растерећење. То ће у знатној мери зависити од резултата
предстојећег сусрета председника Никсона са совјетским руководиоцима у Москви .

На Блиском истоку, наставио је друг Председник, стање је и даље неизвесно

и веома забрињавајуће. Није нам познато какви су резултати недавне посете
председника Садата Москви, али се из његове изјаве по повратку из СССР-а може
закључити да су изгледи за политичко решење блискоисточне кризе сведени на
минимум. Садат је, додуше, изоставио овога пута, за разлику од ранијих иступања,
изричито помињање рата рата као јединог пута за враћање окупираних арапских
територија. Уместо тога, говорио је о неопходности прибегавања другим
средствима, која није прецизирао. Треба претпоставити да је имао сгаласност
Совјета да тако иступи. Илузорно је, уосталом, говорити о политичком решењу,
када Израел не показује ни најмању спремност за прихватање флексибилнијег
курса, када је јасно- о чему сведоче и изјаве Голде Меир- да нема никакве намере
да напусти окупиране арапске територије.
На Медитерану, за разлику од Блиског истока, рекао је даље председник
Тито, ситуација тренутно изгледа нешто повољнија. Затегнутост на Кипру је
попустила, што је, поред осталог, вероватно и резултат чињенице да су Западни (?)
за догледно време обезбедили опстанак база на Малти. Југославија, као
медитеранска земља, природно је веома заинтересована за стање на овом подручју.
С друге стране, стоји и чињеница да су, управо имајући у виду наш географски
положај, и други заинтересовани за нас.
Наша политика, нагласио је друг Председник, била је и остала политика
пуне независности. Желимо пријатељство и сарадњу са свима, али само у условима
равноправности. Иако је СССР социјалистичка земља, а САД капиталистичка, ми
настојимо да са обема развијамо што боље односе. Заинтересовани смо за што
ширу економску сарадњу, па и за политичке односе са САД, али нас то не спречава
да најоштрије критикујемо америчку политику када је то неопходно. Тим у вези
друг Председник је истакао да је приликом прошлогодишње посете Вашингтону,
ако и приликом ранијег сусрета у Београду, отворено рекао председнику Никсону
шта мисли о америчкој политици у Вијетнаму, посебно о такозваној политици
вијетнамизације. Рекао му је да проширење рата на Камбоџу и Лаос може само да
ослаби америчке позиције у југоисточној Азији, што се данас и потврђује. Јасно је-
а и војно искуство томе сведочи- да је немогуће извојевати победу на ширем
простору, када се у томе не успева на ужем (Luciano Secchi: Ако каниш победити, не
смеш изгубити, примедба аутора-Р.Ј.). Треба рећи да је председник Никсон са пажњом
саслушао ове критике, иако је, како се види, наставио истом политиком (видети
прилог 1 уз овај рад- извештај о разговору Тита и Никсона 01.10.1970.г. на тему
''Црна Африка''- примедба аутора-Р.Ј.). Што се тиче најновије ескалације
америчког ангажовања у Вијетнаму, она је очигледно срачуната на јачање
америчких преговарачких позиција уочи сусрета председника Никсона са
совјетским руководиоцима у Москви. Прелазећи на наше односе са СССР-ом,
председник Тито је рекао да су они веома добри. Имамо развијену економску
сарадњу, а и у политичкој сфери постоји обострана жеља за даљим јачањем
односа /Напомена из разговора са Бокасом о веома добрим односима са СССР-ом ''Имамо
развијену економску сарадњу, а и у политичкој сфери постоји обострана жеља за даљим
јачањем односа'', морала би бити посматрана и кроз контекст извесног захлађења након
''притисака извана''- СССР- који су резултирали ''диверзијом'' да је један од оснивача
покрета, египатски председник Насер одбио учествовати у раду Треће конференције
несврстаних у Лусаки 1970, претходно оптужујући Покрет несврстаних да је због њега
изгубљен рат против Израела 1967, уместо да је Египат имао савезничке односе са
СССР-ом, уз јавно изречену оцену ''несврстане политике више нема'', уједно понудивши
Совјетима да као своје базе користе египатске луке (Богетић 2018, 168). Какоје Тито
рекао 18.септембра 1970. и 4.12.1970. на седницама председништа Савеза комуниста
Југославије, ''мора што пре отићи у Египат ''јер се тамо ради пуном паром од стране
једне велике силе да нас се потпуно елиминише... не треба да гледамо мирно да нас,
рецимо, Совјетски Савез тамо оптужује за нешто што није тачно'' (Богетић, 2018, 168)-
примедба аутора Р.Ј./. Потпуно су неосноване шпекулације у иностранству о
наводном совјетском притиску на Југославију за базе. Југославија неће никада
уступити базе никоме. То је и Совјетима јасно. Маршал Гречко је приликом
недавне посете Југославији и сам рекао да то не траже. Очигледно му је познато из
искуства да притисци код нас ''не пале'' и да ''што се јаче притишће, то се више
скаче'' (Luciano Secchi ? примедба аутора-Р.Ј.).
Ситуација у Европи, рекао је затим председник Тито, у целини је добра, мада још
нису отклоњена сва страховања од могућих отпора даљем позитивном развоју на овом
континенту. Наши односи са свим европским земљама су добри, са изузетком Шпаније и
Португала, са којима немамо дипломатске оносе. Наша жеља је да са свима развијамо што
тешњу и свестранију сарадњу на бази познатих принципа независности и узајамног
поштовања.

Сарадња са афричким земљама такође се успешно развија, рекао је председник

Тито. Наши стручњаци са успехом раде у низу афричких земаља. Од почетка смо стали на
становишту да они не треба да се мешају у унутрашње ствари земаља у којима раде, нити
да им проповедају наш систем. Ако неко жели да преузме нешто из нашег система, о томе
треба сам да одлучи. Захваљујући таквој политици, наши људи нису никада доживели да
буду протерани из земаља у којима раде, што се иначе десило многим другима, који су
наводно дошли да помогну, а нису могли да се уздрже од мешања. На таквој основи,
спремни смо да развијамо што тешњу сарадњу и са Централно Афричком Републиком у
свим областима за које су обе земље заинтересоване.

Прелазећи на сарадњу на међународном плану, председник Тито је посебно

инсистирао на потребу даљег активнијег и сложенијег деловања несврстаних земаља.
Рекао је да је несврставање, које се у многим злонамерним круговима проглашава
превазиђеним, итекако актуелно у ситуацији када се велики све чешће међусобно
доиговарају. Управо у тој ситуацији, несврстане земље као организован, прогресиван
покрет са својим принципима и декларацијама, могу и треба да одиграју активну улогу, да
иступају као савест човечанства у одбрану слободе и равноправности. Чињеница је,
међутим, да се у том погледу покрет несврстаних најчешће није показао на висини својих
задатака, односно није био у стању да одлучно и сложно иступи на страни једне угрожене
несврстане земље. Једино у Уједињеним Нацијама несврстани су забележили видније
успехе. Ван светске организације, упркос прихваћеним документима и декларацијама,
њихова активност је била недовољна, дезорганизована, а тиме и неефикасна. Није битно,
нагласио је друг Председник, да несврстани буду јединствени по свим питањима. Битно је
да се сложе по основним принципијелним питањима и да по њима јединствено иступе.

Председник Бокаса је у потпуности подржао такво гледиште. Рекао је да је искрени

поборник политике несврставања и да у потпуности дели мишљење председника Тита о
потреби активнијег иступања несврстаних на међународном плану. Изразио је, међутим
мишљење да свака несврстана земља, поред што треба да учествује у заједнички
организованим акцијама, може и треба да иступи и појединачно у одбрану познатих
начела. Тако је он, на пример, чиме је избио индијско-пакистански рат   (3.12-16.12.1971.г,
који је повела несврстана Индија, окончан стицањем независности Бангладеша и поразом
Пакистана, примедба аутора-Р.Ј.), говорио на радију у својству потпредседника
Конференције несврстаних и апеловао на зараћене стране да обуставе непријатељства.
Његове речи пренела је аггенција Франс Прес, а затим и радио Париз и више америчких
радиостаница. Када би и други шефови држава тако поступили у кризним ситуацијама, не
чекајући на договор о заједничкој акцији, која неминовно касни чак и кад успе, присуство
и утицај несврстаних у међународним односима били су несумњиво далеко запаженији,
рекао је председник Бокаса.
 Друг Председник се сложио да треба упоредо развијати заједничку и индивидуалну
активност. Говорио је затим о критеријима за пријем у чланство несврстаних. Рекао је да
су критерији прихваћени на Београдској конференцији 1961. Године, данас превазиђени.
Припадност војним пактовима или савезима сведена је, у случају неких земаља, на пуку
формалност. Не сматрамо да то треба да буде препрека њиховом пријему међу несврстане.
На крају крајева, и међу дугогодишњим члановима групе несврстаних, има земаља које,
формално гледано, нису сасвим несврстане. На Кипру су британске базе, у Етиопији
америчке, Индија је потписала Уговор о пријатељству са Совјетским Савезом, то је учинио
и Египат,а сада и Ирак. Сама Југославија, као један од покретача покрета несврстаних,
била је све до врло недавно чланица Балканског пакта (''највише тачке војне срадање са
Западом у историји Југославије'' –прво Уговор о пријатељству и сарадњи Анкара
928.2.1953, потом круцијални Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи Блед
9.8.1954-војни савез са Турском и Грчком уговорен августа 1954, уговор ратификован
1955, које су две земље биле потписнице и Северноаталантског уговора примедба аутора-
Р.Ј.). Познато је у каквим условима тај Пакт закључен, познато је да он већ низ година ''де
факто'' не постоји, али остаје чињеница да је закључен на период од 20 година и да му је
тек недавно формално истекла важност. Битно је, дакле, по речима председника Тита, какву
политику одређена земља води на унутрашњем и спољном плану. То треба да буде критериј за
оцену њене несврстаности. Такав критериј требало би применити и приликом разматрања
захтева Пакистана и Бангладеша за пријем међу несврстанима. Питање критерија требало
би иначе, да буде предмет озбиљног разматрања и заједничког договора на наредном
министарском састанку несврстаних земаља.

Председник Тито је такође говорио о превирањима на латиноамеричком

континенту. Указао јe на жељу многих латиноамеричких земаља да играју активнију и
самосталнију улогу у међународним односима, што се одражава и у њиховом растућем
интересовању за покрет несврстаних. Таква настојања треба подржати, рекао је председник
Титом, јер ће то бити допринос и постепеном осамостаљивању Латинске Америке, а кроз
то и проширењу круга земаља чија је политика, без обзира на формалне припадности,
инспирисана принципима несврставања.

На крају је председник Тито изразио спремност Југославије за развијањем што

свестраније билатералне сарадње са Централно Афричком Републиком, посебно техничке
кооперације у свим областима од интереса за две земље. Напоменуо је, међутим, да
обзиром на наше програме развоја и напоре за стабилизацију наше привреде, нећемо до
1975. бити у могућности да се ангажујемо у веће финансијске подухвате.

Председник Бокаса је захвалио председнику Титу на опширном излагању које је за

њега било од изузетног интереса и велике користи. Рекао је да има пријатну дужност да
пренесе Председнику Републике поздраве и набоље жеље партије МЕСАН, једине
политичке партије Централно Афричке Републике на чијем се челу лично налази. Нагласио
је да руководство партије једногласно подржава његов пут у Југославију, у земљу
председника Тита који ужива велико поштовање и углед у Централно Афричкој
Републици. У том контексту одао је пуно признање другу Председнику за храброст и
умешност у вођењу народноослободилачке борбе народа Југославије, као и за његово
послератно неуморно залагање у прилог мира и равноправне међународне сарадње. Рекао
је да председника Тита сматра најмудријим и најправеднијим државником нашег
времена.
Рекао је затим да у потпуности дели гледишта која је председник Тито изнео у свом
излагању о кључним питањима међународних односа. Посебно је нагласио да је Централно
Афричка Република спремна да сарађује са Југославијом и другим несврстаним земљама у
настојањима да се међународни сукоби реше мирољубивим путем, а међународни односи
поставе на праведнијим основама. Сложио се да је активност несврстаних на том плану до
сада била недовољна и да би требало уложити озбиљне напоре да несврстани, када се за то
укаже потреба, иступе брже, сложније и ефикасније. Чињеница је, наиме, рекао је
председник Бокаса, да се присуство несврстаних на међународном плану, упркос њиховом
броју и племенитим принципима, недовољно осећа.

Што се тиче политике саме Централно Афричке Републике, она је по речима

председика Бокасе, инспирисана истим принципима независности којима се одликује
политика Југославије. Централно Афричка Република жели пријатељство и сарадњу са
свима, тим пре што није у могућности да се сопственим снагама извуче из наслеђене
заосталости, али је спремна и решена да каже ''не'' свакоме ко би желео да то искористи за
споствене циљеве, односно за мешање или вршење притисака на њена политичка
опредељења.

Говорећи о привредним могућностима Централно Афричке Републике, председник

Бокаса је рекао да је то потенцијално веома богата земља, којој, као и свим другим
земљама у развоју, посебно онима које су дуго биле под колонијалном доминацијом,
недостају материјална средства и стручни кадрови за пуну експлоатацију природних
богатстава. Нагласио је да се у Централно Афричкој Републици пуно ради, да је за шест
година његовог руковођења доходак по глави становника повећан за око 10 пута, али да им
је за даљи напредак неопходна сарадња развијенијих земаља. Сматрају да је најпогоднији
облик сарадње успостављање мешовитих друштава са појединим земљама по појединим
пројектима. Тако су са Румунима већ успоставили мешовито друштво за експлоатацију
железа и бакра. Сличне аранжмане имају и са Француском и неким другим земљама. Са
Француском су, на пример, уговорили експлоатацију уранијума, али је пројекат
привремено одложен због пада цена уранијума на светском тржишту, због чега би
експлоатација била тренутно нерентабилна. Спремни су и заинтересовани за сарадњу са
Југославијом на основама које је изнео председник Тито. Уважава његова објашњења о
тренутно ограниченим могућностима финансирања од стране Југославије, али ће са
задовољством прихватити техничку кооперацију у свим областима у којима им је она
потребна, а Југославија може да је пружи.

С тим у вези председник Бокаса је рекао да ће навести своје жеље с молбом да

председник Тито каже да ли су оне прихватљиве или не. Сматра да је то најефикаснији пут
за постизање начелне сагласности о темељима будуће сарадње.

1. Потписивање Уговора о пријатељству.

Председник Тито је одмах рекао да бисмо веома радо потписали такав

уговор, пошто нам је и жеља и намера да са Централно Афричком Републиком развијамо
што тешње односе пријатељства и сарадње. Потписивање таквог уговора траже, међутим,
и неке друге земље, са којима ми то не желимо потписати. Потписивање са Централно
Афричком Републиком представљало би преседан који би нам могао створити тешкоће у
заузимању става према тим другим захтевима. Председник Бокаса је одговорио да схвата и
у потпуности уважава ово објашњење.

2. Потписивање Споразума о трговинској размени и сарадњи у

индустријализацији Централно Афричке Републике

Овим Споразумом предвиђало би се упућивање у Централно Афричку

Републику мање групе стручњака за испитивање целисходноsти и рентабилности изградње
појединих индустријских објеката. Централно Афричка влада упућивала би своје предлоге
групи стручњака, који би те предлоге проучили, утврдили да ли су они остварљиви или не,
да ли би предложени објекти били рентабилни, какву би опрему требало набавити, и
колико би то све коштало. У случају да се група изјасни у прилог предлога и да
централноафричка влада прихвати њене аргументе, влада би настојала обезбедити изворе
финансирања, а опрему би набављала по могућности у Југославији. Уколико Југославија
не би располагала потребном опремом, онда би се опрема увезла из других земаља, по
савету групе (евидентно је да у разговору нема речи о постојећем Споразуму о трговини и
привредној сарадњи између влада Југославије и Централно Афричке Републике, сачиње
18.9.1968.г. у Београду, од када је, по чл.13.ст.1. ''у привременој примени'', ратификован
Уредбом Савезног извршног већа СФР Југославије Р.с.бр.38 од 4.3.1969, објављена
31.12.1969, ступила на снагу 08.1.1970.г. с тим да уговор ступа на снагу разменом
ратификационих инструмената; уговором је установљена и ''Мешовита комисија ради
унапређења и развоја трговинских односа''- примедба аутора-Р.Ј.).

Пресдедник Тито се сложио са таквим предлогом. Рекао је да смо ми у

могућности да то обезбедимо, да се споразум о томе може потписати, с тим да се
конкретни детаљи договоре на одговарајућем нивоу.

3. Сарадња у области пољопривреде

Председник Бокаса је рекао да имају веома добре могућности за развој

пољопривреде, али недовољно знање и искуства у томе. Договорено је да се утврде
потребе и упуте одговарајући стручњаци (ЦАР је производила на годишњем нивоу 50.000
тона памука, 1000 тона дувана, 10.000 тона кафе- према:Роца 1976, 16).

4. Сарадња у експлоатацији шума

Договорено је да се започета сарадња интензивира, имајући у виду велике

могућности ЦАР као и интерес и способности наше дрвне индустрије. Напоменуто је да ће
о томе бити детаљније говора приликом посете председника Бокасе СР Словенији.

5. Сарадња у области здравства

Постигнута је начелна сагласност о упућивању југословенких лекара у ЦАР.

Предсеник Бокаса био је веома задовољан када је чуо да Југославија располаже великим
бројем добрих лекара и да многи од њих са успехом већ раде у низу афричких земаља.

6. Сарадња у области школства

Заинтересовани су за добијање универзитетских професора за наставу на

новоотвореном Универзитету у Бангуи. Посебно их интересују стручњаци из појединих
области природних наука. Договорено је да се тачније утврде потребе и извиде могућности
за сарадњу на том плану (Бокаса је био заговорник опције да с ејугословенске стипендије
доделе његовим сународницима за студије у својој земљи, не у Југославији, ''зато што се
студенти по повратку са студија у страним државама тешко поново уклапају у домаћу
средину, првенствено зато што су оспособљени за рад на вишем технолошком нивоу и
уопште у бољим радним условима него што их има ЦАР''-према: Роца, 1976, 28-29).

7. Сарадња у области туризма

Имају изузетне могућности за развој туризма, обзиром на природне лепоте,

богата ловишта и релативно добру климу, али им недостаје свако искуство у развијању ове
уносне привредне гране. Договорено је да се испитају могућности за евентуално
упућивање одговарајућих стручњака у ЦАР.

8. Потписивање споразума о ваздушном, поморском и речном саобраћају

Утврђено је да је о потписивању Споразума о ваздушном саобраћају већ

постигнута сагласност на основу њиховог ранијег тражења, те се Споразум може
потписати. Друг Председник је додао да не види препреке да се он прошири и на поморски
и речни саобраћај. О томе треба да се договоре стручњаци две стране.

9. Војна сарадња

Председник Бокаса испољио је посебно интересовање за сарадњу на војном

плану. Нагаласио је да придаје велики значај армији, њеном обучавању, организацији и
опремљености. Био је веома задовољан када му је председник Тито рекао да можемо да им
помогнемо са саветницима, инструкторима и опремом. Посебно се интересовао за авионе и
сртучњаке за обуку пилота. Нагласио је да у централноафричкој армији нема, за сада,
страних саветника. Договорено је да једна делегација оружаних снага ЦАР ускоро посети
Југославију ради заједничког утврђивања потреба и могућности и договора о конкретним
облицима војне сарадње. С тим у вези председник Тито је поменуо и успешну војну
сарадњу са Замбијом, посебно у области ваздухопловства.

10. Монетарна сарадња

Предложена је као могућност и тема за размишљање. Председник Бокаса је

указао на тешкоће на које бивше француске колоније наилазе у оквиру монетарне уније са
Француском. Рекао је да је више земаља чланица те Уније запретило напуштањем исте.
Сада се воде преговори са Француском, за које се не зна како ће се завршити. У тој
ситуацији, председник Бокаса настоји да унапред и на време обезбеди неку алтернативу,
уколико би се ЦАР одједном нашла препуштена самој себи у осетљивој области монете.
Моли зато да југословенска влада размисли о могућности да у перспективи, за годину, две
или три, две земље постигну неки споразум о томе. Не инсистира на одговору сада, тим
пре што ствар није још актуелна, а и сам не зна како ће се завршити преговори са
Француском. Моли такође да се уважи поверљив карактер ове његове иницијативе која би
га, када би се о томе сазнало, могла довести у тешкоће (афрички франак-ЦФА- био је
еквивалент 1/5 вредности француског франка а емисинона банка била је Централна банка
држава Екваторијалне Африке и Камеруна а државни буџет 1971 износио је 12,5
милијарди ЦФА франака- према: Роца, 1976,21).

Председник Тито је рекао да би о томе требало темељито размислити,

имајући у виду све импликације такве једне сарадње. У сваком случају, питање није, за
сада, актуелно, а даље могућности зависиће, између осталог, и од карактера и интензитета
будуће сарадње.

11. Изградња жељезничке пруге

Председник Бокаса је најавио намеру да формира међународни конзорцијум

за изградњу жељезничке пруге у ЦАР и упитао да ли би Југославија била занитересована
да учествује у том конзорцијуму.

Председник Тито је одговорио да су наше финансијске могућности тренутно

ограничене, као што је већ објаснио, и да стога не би били заинтересовани за учешће у
конзорцијуму. Могли бисмо, међутим, уколико је ЦАР зато заинтересована, обезбедити
вагоне, а и стручњаке за поједине фазе изградње (ЦАР је имала план за две пруге, од
Бангија до Форт Ламија у Чаду и између провинције Вакеге и Дарфура у Судану- према
Роца, 1976,21)

На крају, изражавајући задовољство и захвалност за висок степен

разумевања који је председник Тито показао за потребе и жеље Централно Афричке
Републике, председник Бокаса је још једном подвукао корисност своје посете Југославији
и ванредне утиске које носи. Поновио је позив Председнику Републике да што пре посети
Централно Афричку Републику, где ће бити дочекан са одушевљењем и поштовањем које
његова изузетна личност и дело заслужују. Начелно је договорено да се посета оствари
фебруара 1973.г.

Забелешку саставила

Љиљана Тамбача''

На свечаној вечери у част високог госта, 4 .маја 1972. у хотелу ''Југославија'', Београд,
Жан Бедел Бокаса одржао је здравицу:
''Господине Председниче,

Госпођo Броз,

Протокол нам је препоручио да не одржимо говоре. Пошто сам ја војник и пошто

сам научио да слушам, ја нећу одржати говор. Не могу, међутим, а да не искористим ову
прилику да кажен неколико речи.

Велика је ствар за мене и за све нас да будемо уз Председника Тита. Председник

Тито је велики човек. То је човек светске класе, то је модел, то је пример за нас све .
Чињеница да су влада, партија и народи Југославије прихватили предлог председника Тита
да једна делегација на челу са мном и у којој се налази моја супруга, дође у Југославију то
ће ући у историју односа и пријатељства између ЦАР и Југославије. Зато желим да овом
приликом изразим наше посебно задовољство, да изразим нашу најдубљу захвалност
председнику Титу и његовој супрузи, влади партији и народима Југославије у своје име и у
име наше владе партије и народа.

Молим вас све да дигнете ову чашу са мном у здравље мог великог пријатеља
Председника Тита за његову срећу и просперитет, у здравље госпође Броз, за пријатељство
између наших народа''

Председник Тито је узвратио:

''Господине Предсједниче,

Госпођо Бокаса,

Захваљујем вам на овим ријечима које сте сада овдје у здравици казали и држаћу се
и Ваше послушности као војника да будем кратак.

Мени је веома драго што сте Ви дошли овдје са Вашом супругом, са Вашом
пратњом и у име моје супруге и своје лично име ја бих желио да Ваш боравак овдје буде
чим угоднији, да се осјећате овде као да сте у својој земљи, да осјетите и симпатије које
наши народи гаје према вашој земљи према вашим народима. Ми смо данасимали
двочасовни разговор, веома пријатан за мене, ја мислим и за Вас, господине Предсједниче,
јер смо о многим стварима врло искрено разговарали и имали потпуно иста гледишта како
по међународним питањима тако и по билатералним нашим односима. Ваш боравак овдје у
Југославији- Ви сте мало видјели за сада још, кратак је... ви ћете сада још нешто видјети-
али би жеља била наша, разумије се, то је код вас такав је програм, није могуће да више
видите, а ја се надам да ће бити вријеме када ћете моћи да се у нашој земљи више упознате
са нашим достигнућима која су рађана у веома тешким условима, са много напора и много
пожртвованости наших народа.

Ја желим, господине Предсједниче, да кажем том приликом да ми према афричким

народима, према вашој земљи гајимо најбоље жеље и симпатије и увијек се радујемо када
видимо да код вас ствари иду напријед, да успијете да се тргнете из оне дугогодишње
заосталости која је претходила и да сада многи народи Африке буду слободни, да сами
собом управљају и да примају пријатеље, који су заиста пријатељи, који не траже ништа
друго него да на равноправној основи заједно са вама сарађују. Јер то је у интересу и њих и
вас самих тамо.

Дижем ову чашу, господине Предсједниче, у Ваше здравље у здравље ваше

супруге, ваших сарадника, за пријатељство између народа Централно Афричке Републике
Ваше здравље и за много успијеха и просперитет ваше земље. Живили''

Већ 5.маја 1972. председник делегације Централно Афричке Републике Ange

Patasse у писаној форми изразио је председнику југословенске делегације др Емилу
Лудвигеру ''посебни интерес'' његове земље за оснивање мешовитих друштава у
областима: рударства и геологије –дијаманти; импорт-експорт; производња памука,
индустрија лекова; прехрамбена пољопривреда. Др Лудвигер је у име
југословенске стране изразио истога дана писану сагласност на изнете ставове ЦАР
у наведеном документу. Истога дана Бокаса је посетио Ђердап, о чему ''Политика''
од 6.5. на насловној страни доноси чланак:

''Доживотни председник Централноафричке Републике Жан бедел Бокаса са супругом и

члановима делегације и пратње стигао је данас у 11.30 часова у Кладово. Председника
Бокасу, његову супругу и чланове делегације дочекао је и поздравио на текијском
пристаништу председник Општинске скупштине Кладово др Сибин Илић... Председник
Бокаса са супругом и члановима делегације, у пратњи домаћина из Кладова, обишао је
затим хидроелектрану Ђердап где га је директор електране инж. Жива Топалов упознао са
изградњом и радом овог гигантског објекта, највећег ове врсте у Европи. Изникла у
живописном амбијенту ђердапска брана је својим димензијама и изгледом импресивно
деловала. После разгледања бране и електране председник Општинске скупштине Кладова
др Сибин Илић приредио је за председника Бокасу, његову супругу и сараднике ручак у
хотелу ''Ђердап''. После ручка, око 14,30 часова Жан Бедел Бокаса отутовао је у Београд''.

Београдска ''Борба'' 6.маја 1972.г. истим поводом на првој страни донела је текст:
''Бокаса на Ђердапу'': ''(Кладово 5.маја Танјуг)- Председник Централноафричке
Републике Жан Бедел Бокаса, његова супруга Катарина и сви чланови званичне пратње,
провели су данашњи дан у пријатној вожњи Дунавом од Београда до Текије и у разгледању
хидроенергетског система на Ђердапу. Са њима су путовали члан СИВ Емил Лудвигер са
супругом и други југословенски функционери, као и генерални директор ''Енергопројекта''
инг.Живко Мучалов. Ово предузеће пројектовало је енергетски објекат на Дунаву. На путу
од Београда до Текије (вожња совјетским хироглисером типа хидрокрилни брод метеор, примедба
аутора Р.Ј.), председнику Бокаси су приказани филмови о радовима ''Енергопројекта'' у
Замбији, Мароку и другим афричким земљама, као и филм који су наши сниматељи
снимили у Централноафричкој Републици. По доласку у Кладово где су га поздравили
председник општине др Сибин Илић, директор хидроелектрилне централе Ђердап Жива
Топалов и други представници локалних власти, председник Бокаса се упутио на
градилиште које је већ скоро потпуно завршено и са интересовањем разгледао велику
брану, бродску преводницу и хидроцентралу.''
По повратку у Београд, потписана су четири документа о сарадњи Југославије и
ЦАР: о трговинској сарадањи, ваздушном саобраћају, протокол о научно-техничкој
и културној сарадњи и статут новоосноване мешовите комисије за унапређење
сарадње у привреди.

Уследила је опроштајна вечера у двору на Дедињу коју је приредио председник

СФРЈ. 7.маја ''Политика'' је известила: ''Завршен званични део посете председника
Бокасе-Свечани испраћај у Београду''. Написано је да је Бокаса отпутовао у
Љубљану ''где ће остати до понедељка''. Већ у 11 часова, специјални авион са
Бокасом слетео је на аеродром Брник, где су га дочекали највиши представници
републике, са председником Скупштине СР Словеније Сергејом Крајгером.

3. ПОГЛЕД УНАЗАД

Од југословенске стране одбијено је потписивање уговора о пријатељству и

сарадњи, о конзорцијуму за изградњу железница у ЦАР, док је дискусија о
''монетраној сарадњи'' двеју земаља стављена на ''чекање''. Везано за уговор о
пријатељству и сарадњи, какав је назив по први пут у југословенској дипломатској
историји примењен 1945.г. на споразум са СССР, који се није сјајно завршио,
потом и у Балканском пакту између Југославије, Грчке и Турске, претежно
насталом услед кризе у односима са СССР (Анкара 28.2.1953, уз Уговор о савезу,
политичкој сарадњи и узајамној помоћи између истих страна, Блед 9.8.1954), пре
понуде Југославији Централно Афричка Република је већ ушла у такве, изнимно
блиске, односе са чланицом Варшавског пакта Румунијом (Рантеш, 2017, 366). На
пољу привреде и трговине, изузев са Румунијом, од 1970.г, са СФР Југославијом од
1968, постојао је и уговор о трговинској сарадњи ЦАР са СССР. `Највећи
трговински партнер Бокасине државе била је Француска на коју је усмерено 60%
увоза и 40% извоза (Роца, 1976, 21).

Конзорцијум за изградњу пруге није био прихватљив ни ближим савезницима

Централно Афричке Републике него што је Југославија. Пруга је морала бити
умрежена са саобраћајницама у Габону и Камеруну да би стигла из унутрашњости
земље до океана. Вредност инвестиције за пругу дугу 1.100 км, за шта је Бокаса
тражи партнера износила је 300 милиона УСД долара. Центалноафрички франак
представљао је заједничку валуту француских колонија- Екваторијалне африке, и
остала је у употреби када су колоније стекле независност. Централно Афричка
Република и даље је, привредно, па и политички, у многоме зависила од
Француске, те се овај део понуде ''за размишљање'' могао сматрати од стране
југословенског председника као ''шаргарепа на дугом штапу''. Као видљиви корак
ка унапређењу сарадње, додуше фактички тек ''поновљени'' истовресни споразум
који је био потписан 1968.г, и у коме је постојао чл.13.ст.2. да се прећутно
продужује након истека петогодишњег периода, преостао је Споразум о трговини и
економској сарадњи између Владе СФРЈ и ЦАР, од 5.маја 1972, ступио на снагу
13.7.1972.г. Од стране истих лица- за Југославију члан Савезног извршног већа др
Емил Лудвигер, за ЦАР државни министар и делегат председништва Републике
Ange Patasse, истога дана потписан је и Споразум влада СФРЈ и ЦАР о цивилном
ваздушном саобраћају.

На првом састанку мешовите комисије за привредну сарадњу, одржаном 31.5-

6.6.1973. У централноафричкој престоници, посебно су разматране области:
трговинског развоја, сарадње у области инвестиција и техничке сарадње. За
трговину је констатовано да није достигла жељене размене. Југословенска страна
изразила је интерес за непосредну куповину код Централноафричке владе
необрађених дијаманата- ''Пошто Влада Централно афричке Републике не
располаже државним органом или друштвом које се бави оваквом трговинском
делатношћу. Југословенска страна је обавештена да да се куповина и извоз
необрађеног дијаманта врши посредством Бироа за куповину који се налази у
Централно Афричкој Републици или путем једног индустријског предузећа за
експлоатацију дијаманата''. Неку врсту монопла трговином дијамантима у то време
имала је америчка компанија ''Diamond Distributor Inc'', а највећи део продаје
усмерен је на САД и Израел. У укупном извозу ЦАР вредност дијаманата била је
заступљена са 54%, при чему се од 1968, када је произведено 690.000 карата,
продукција у конастантном паду: 1971-454.000 карата, 1973- 380.000 карата, 1974-
330.000 карата, макар по службеним подацима, при чему је 1 карат 0,2 грама (Роца
1976, 18-19).

Одлука о ратификацији протокола донета је од стране југословенске владе

9.1.1974.г, шест месеци након потписивања, да би била објављена 19.9.1975.г. у
југословенском службеном гласилу, што подразумева да је одлука о ратификацији
ступила на снагу осам дана касније, више од две године након потписивања.
Протоколом је констатовано да је залагање ''Slovenia-Bois'' као мешовитог
привредног друштва већ дало добре резултате, па је то пожељни модел реализације
развојних планова који подразумевају место Лиђимбо као одредиште већих
инвестиција, превасходно експлоатацијом шума, производњом кафе, какаа и
бибера, уз навођење површине од 150.000 ха. Површине ове земље под шумом
1976.г. износиле су 74.000 км2, најбогатија у Афирици била је по
распрострањености тврдих лишћара sapeelli, sipo и ayous-a. У то доба шумским
богатсвом газдовало је девет великих предузећа (Роца, 1977, 17).

Други протокол са заседања Мешовите централноафричко- југословенске комисје

за привредну сарадњу одржаног у Београду 5-9.11.1974.г. ратификован је Одлуком
Савезне владе- Савезног извршног већа СФР Југославије Е п бр.649, датирано 24. и
25.7. при чему је њен саставни део, поред протокола и ''Изводи из рачуна
Енергопројекта у Централно Афричкој Републици на дан 20.10.1974.г''- резултата
огромних дуговања ЦАР према извођачу радова на изградњи хидроелектране Боали
2 и стадионима Омниспорт (Pallais Omnisport по пројекту Зорана Бојовића из 1975.г,
познатог у Србији и по ауторству пројекта подземне железничке станице са шопинг
центром Вуков споменик, Београд 1995). За подизање хидроелектране исплаћено је
свега 1.145000 УСД а доспела су потраживања од 3.180.000 УСД-износ дуга
2.035.547 УСД. За стадионе је уплаћено 391.000 УСД, укупна дугована сума је
855.547 УСД што значи да се по том основу још дугује 464.547 УСД. Укупно
неизмирено дуговање Централно Афричке Републике југословенској фирми
износило је 2.499.547 УСД. С тим у вези у тексту протокола, потписаног од стране
Зоре Томић, члана СИВ-а и Жан Пол Мокодопа, минситра за план, међународну
сарадњу и статистику Владе ЦАР назначено је да је ''Енергопројект'' изложио обема
делегацијама крајње тешку ситуацију у којој се налазе градилишта хидроелектране
''Боали 2'' и стадиона Омниспорт- ''То стање је последица недостатка локалних
финансијских средстава која нису уплаћена у складу са уговорима што довоси у
питање наставак радова'', закључује се у протоколу, уз прихватање да се влада ЦАР
ангажује на разрешењу насталог проблема уз чињеницу да ''Централноафричка
страна признаје раније дугове ''Енергопројекту''.

Изузев тог проблема две стране указују на повољан развој робне размене, почев од
1973- превасходно југословенског увоза из ЦАР; и даље се залажу за моделе
мешовитих друштава у функцији дугорочне привредне сарадање, са добрим
примерима у ''Slovenia Bois'' (оснивач са југословенске стране предузеће ''Словенијалес''
Љубљана, примедба аутора-Р.Ј.) и ''Emona Cafe'' (производња кафе у земљи износила је
10.000 тона годишње- према: Роца, 1976, 16). Централно Афричка Република
заинтересована је за унапређење сарадње са фирмама ''Лек'' Љубљана, ''ТАМ''
Марибор, ''Златорог'' Марибор, ''Љубљанском банком'', Привредном комором
Словеније, а са других подручја Југославије споменути су ''ФАП ФАМОС'' и
''Агровојводина'' (наравно било је још фирми ангажованих са југословенског подручја,
попут ''Литостроја'' Љубљана који је 1974.г. испоручио турбине и вентиле за производњу
0,84 мегавата електричне енергије у ЦАР- наведено према:Tefera, 2015, с.160, примедба
аутора-РЈ).

Опипљиви плодови Бокасине посете Југославији били су манифестовани кроз

изградњу хироелектране Боали 2, где су радови београдског ''Енергопројекта''
окончани 1976.г (уз учешће и ''Далековода'', ''Раде Кончар'', ''Литострој'',
''Енергоинвест'', ''Гоша''-према Роца, 1976, 28) , као и спортске хале, искоришћене
4.12.1976.г. за свечаност његовог крунисања за цара, пријем на студије у
Југославији грађана Централно Афричке Републике, међу којима су неки остали да
трајно живе у Србији. Евидентно је да је пар година након посете Бокаса своје
политичко сидро јако везао уз Титовог миљеника Муамера ел Гадафија, чак 1976.г.
прешавши у ислам, под новим именом Salah Eddine Ahmed Bokassa, али је убрзо
одустао од наума блиске сарадње са Гадафијем, вративши старо име и веру. Везе са
другим значајним Титовим партнером, Николајем Чаушескуом биле су
интензивније и дуготрајније него Бокасина ''либијска авантура''.
Један од ''плодова друге врсте'' могла би бити Бокасина ''женидба'', но далеко од
размера које је попримила диктаторова веза са румунском играчицом националног
фоклорног ансамбла Габријелом Драмбом. О ''југословенској Бокасиној партнерки''
сазнајемо из једне секвенце ''сећања'' Брозовог лекара Александра Матуновића.
Према коментару Твртка Јаковине, који указује да се ради о политички некоректној
реченици која одише расизомом ''...Занимљивија је, ако јој се може веровати,
епизода када Матуновић и Тито коментирају како је једна Босанка ( према другим
изворима, у питању је београдска анимир-дама, знана код пробране клијентеле под именом
''Босанка'', која је ''три године успешно рентирала код цара, поред његових 16 званичних
жена''- примедба аутора-РЈ) , коју је централноафрички цар Бокаса повео са собом из
Југославије као супругу, добро прошла јер је он канибал. ''Добро није појео
Босанку'', рекао је Тито. ''Вероватно није навикао на месо белаца''-одговорио сам''
(Јаковина, 2004, 1246). И док је румунска невеста Габријела Драмба, како се
сматра, донела Румунији уговор о продаји дијаманата ЦАР на западу посредством
нашег источног суседа, уз позамашну провизију, у Титовој оставштини нашло се
тек 86 црних дијаманата, евидентираних поклона што их је Ј.Б.Тито добио од
страних владара: ''Цар Бокаса преко изасланика шаље Титу картон са једним већим
и 23 мања дијаманта, картон са два већа и 18 мањих дијаманата итд.''-укупно 3 већа
и 83 мањих дијаманата. Александра Ћук у приказу изложбе ''Царски дарови'' за
лист ''Данас'' од 22.7.2013, указује да је ''поклон евидентиран али не и инвентарисан
и не зна се шта се са њим на крају десило''.

Марко Савић, новинар недељника Време овако описује последњу деоницу

Бокасине биографије: ''...Његова политичка каријера повезана је са бившим
француским председником Валеријем Жискаром д'Естеном, који је од Бокасе добио
на дар извесну количину дијаманата. Иако је управо Д'Естен 1979. наредио акцију
француске војске у којој је Бокаса збачен, скандал са дијамантима је кумовао
његовом поразу на изборима 1981. Император је ипак стигао да побегне из земље и
склони се најпре у Обалу Слоноваче, а касније у Париз, где је остао до 1986. У
својој земљије најпре је осуђен на смрт, а потом је казна преиначена у доживотну
робију. Бокаса се ипак вратио у своју земљу где је одмах ухапшен, и након свега 10
месеци пуштен на слободу. До краја живота, 1996. живео је у својој вили. На крају
му је приређена и свечана државна сахрана''.

Свечана државна сахрана доживотног председника СФР Југославије 1980.г.

симболички је означила и почетак разградње савезне државе, која ће деценију
касније наћи епилог у ратним страдањима, у име просперитета република, како
оних које су желеле, тако и оних које нису хтеле отцепљење од матице.

1.децембра 2010.г, поводом 50.годишњице независности земље, Бокаса је

постхумно добио опрост од председника Франсоа Бозизеа, који га је назвао ''сином
нације и великим градитељем који је учинио много за Централно Афричку
Републику''.
''Последњи контакт'' Жана Бедела Бокасе и некадашње Југославије може се
препознати, поред осталог, у околности да је један од највећих режисера
данашњице Вернер Херцог /рођен Стипетић/- хрватског порекла, 1990.г. снимио
документарни филм о њему ''Одјеци мрачног царства'' (Echos aus einem düsteren
Reich).

И Србија као афирмисани сукцесор Југославије и Централно Афричка Република

данас спадају у најсиромашније на својим континентима. Чекајући неке нове
интеграције, Централно Афричка Република, према писању ''Слободне Европe'' уз
субвенцију вредну 350.000 евра, постала је савезник Србије у преговорима са тзв.
републиком Косово.

Забелешке
 

-Драган Богетић, Допринос конференције у Лусаки 1970. институционализацији сарадње

несврстаних земаља и њиховом реактивирању у међународним односнима, ''Историја 20.
века'', Институт за савремену историју Београд, бр. 1/2018, Београд 2018
https://www.researchgate.net/publication/322867159_Doprinos_konferencije_u_Lusaki_1970_in
stitucionalizaciji_saradnje_nesvrstanih_zemalja_i_njihovom_reaktiviranju_u_medunarodnim_od
nosima приступљено 31.7.2021.
-Михаило Ђурић, Смишљене смутње, дискусија о амандманима на устав, Анали правног
факултета 3/1971, Правни факултет Београд, https://anali.rs/xml/197-/1971c/1971-3-s/Anali-
1971-3-s_05.pdf приступљено 23.8.2021.г.
-Tvrtko Jakovina, Treća strana Hladnog rata. Zagreb: Fraktura, 2011. Цитирано према: -Marko
Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i nesvrstanih zemalja Afrike 1973 – 1981,

-Tvrtko Jakovina, приказ књиге Aleksandar MATUNOVIĆ, Enigma Broz, Ko ste vi druže
Predsedniče, drugo, dopunjeno izdanje, Beograd 2000., 503 str. i Milan ADAMOVIĆ, Galeb
mira i razdora, 72 dana oko Afrike, Najskuplje Titovo putovanje, Prema dnevniku, kazivanju i
dokumentima generala Milana Žeželja, komandanta Titove garde i maršalovog ađutanta,
Grafoštampa, Beograd 2001, 247 str, PRIKAZI God. 36., br. 3, 1211.-1259. (2004)

file:///C:/Users/www/Desktop/Prikazi_CSP_2004_3.pdf приступљено 15.8.2021.г

-Ранко Јаковљевић, Елементи, Пешић и синови Београд 2015.

-Хенри Кисинџер, Мемоари, ВПА Загреб 1981.

-Сима Марковић, Трагизам малих народа, ''Филип Вишњић'' Београд 1985.г.

-Марко Милуновић , Од немила до недрага, ауторско издање, Београд 1992

-Јован Мишковић, Дневнички записи, Историјски архив Неготн 2020

-Предраг Палавестра, Некропоље, ''Откровење'' Београд 2004

-Борислав Пекић, Сабрана писма из туђине, Службени гласник Београд 2010

http://www.borislavpekic.com/2011/10/kako-vasa-familija.html приступљено 28.9.2021.

-Владимир Петровић, Титова лична дипломатија: студије и документарни прилози,

Институт за савремену историју Београд 2010

https://www.researchgate.net/publication/324831800_Titova_licna_diplomatija п5риступљено
15.8.2021,

-Marko Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i nesvrstanih zemalja Afrike 1973 – 1981, Универзитет
у Загребу, Филозофски фалултет, 2016, дипломски рад
http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/10448/1/Pustaj%20%20diplomski%20zavr%C5%A1na%20verzija.pdf ,
приступљено 07.8.2016.

-Немања Р Радоњић, Слика Африке у Југославији (1945-1991),Универзитет у Београду

Филозофски факултет Универзитета у Београду докторска дисертација Београд, 2020
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/17768/Disertacija.pdf?
sequence=1&isAllowed=y приступљено 17.7.2021.г.
-Bogdan Iulian Ranteș Iulian BOLDEA, Cornel Sigmirean (Editors), DEBATING GLOBALIZATION. Identity,

Nation and Dialogue Section: History, Political Sciences, International Relations Arhipelag XXI Press, Tîrgu Mureș,
2017, HOW CEAUȘESCU BECAME ”THE BIG BROTHER” OF JEAN BEDELBOKASSA. THE COOPERATION BETWEEN
ROMANIA AND CENTRAL AFRICAN REPUBLIC IN 1972 https://www.academia.edu/37773603/HOW_CEAU
%C8%98ESCU_BECAME_THE_BIG_BROTHER_OF_JEAN_BEDEL_BOKASSA_THE_COOPERATION_BETWEEN_ROMAN
IA_AND_CENTRAL_AFRICAN_REPUBLIC_IN_1972 приступљено 01.8.2021.

-Зоран Роца, Централноафричка Република, ''Рад'' Београд 1976.

-Alvin Z Rubinstein 1970. Yugoslavia and the Nonaligned World. Princeton, New Jersey:
Princeton University Press 1970, цитирано према Marko Pustaj Ekonomski odnosi SFRJ i
nesvrstanih zemalja Afrike 1973 – 1981, Универзитет у Загребу, Филозофски фалултет, 2016,

- Перо Симић, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво, архивски документи,

Београд, 2011
-Eyachew Tefera, Iskustva razvojne suradnje Slovenije iz vremena Pokreta nesvrstanih u
''Razvojna suradnja kroz nasljeđe Pokreta nesvrstanih'', Crosol, Zagreb 2015
file:///C:/Users/www/Downloads/development-cooperation-through-the-legacy-of-the-non-aligned-
movement.pdf приступљено 13.8.2021.
-Велимир Траиловић, Прахово од римског доба до данас, Народна библиотека Доситеј Новаковић
Неготин, Историјски архив Неготин, Музеј Крајине Неготин 2019.

Документарна грађа, новине, часописи

-Архив Југославије:
КПР, I-3-a/17-4, Белешка групе за спољнополитичка питања, 29.4.1971; I-3-a/17-4,
Биографија Жан Бедел Бокасе, председника Централно-Афричке Републике, 1972;
I-3-a/17-4, Забелешка о разговорима Предесдника Републике са председником Централно-
Афричке Републике Жан Бедел Бокасом, 4.5.1972,7 I-3-a/17-4; I-3-a/17-4 Здравица
председника Жан Бедела Бокасе у хотелу ''Југославија'', 4.5.1972; I-3-a/17-4, Одговор
председника Тита на здравицу Жан Бедела Бокасе у хотелу ''Југославија'' на вечери
4.5.1972
-Ловачко оружје Јосипа Броза Тита, каталог Музеја историје Југославије, приступљено
17.7.2021.г. https://www.muzej-jugoslavije.org/wp-content/uploads/2017/06/2008-Lova
%C4%8Dko-oru%C5%BEje-JBT.pdf, кат.бр.167 Титов поклон Жану Беделу Бокаси
-Вечерње новости репортажа од 20.8.2020.г. ТИТО ОДЛИКОВАН ЗА ХРАБРОСТ У НАПАДУ
АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ : Како је будући вођа Југославије јуришао на српске положаје
https://www.novosti.rs/c/vesti/reportaze/910389/tito-odlikovan-hrabrost-napadu-
austrougarske-vojske-kako-buduci-vodja-jugoslavije-jurisao-srpske-polozaje приступљено
18 7 2021
-Иван Миладиновић, Тито у вражијој 42.дивизији, репортажа у ''Вечерњим новостима'' од
25.1.2015.г. https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:530739-Tito-u-42-
Vrazjoj-diviziji приступљено 18. 7. 2021
-Балкански пакт 1953/1954: [Уговор о пријатељству и сарадњи (Анкара, 28. фебруар 1953) и
Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи (Блед, 9. август 1954) између
Фередеративне Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске ] :
зборник докумената [из Архива Војноисторијског института, Архив Министарства
спољних послова и Архива Јосипа Броза Тита (1952-1960)
-Београдски дневни лист ''Политика'' 4,5,6,7.8. мај 1972.
-Београдски дневни лист ''Борба'' од 6.5.1972.г.
-Предраг Матвејевић, Де Гол, Дража и Тито-мит и истина, дневни лист ''Данас'' Београд
6.4.2004, с.9.
-Марко Савић, Крвави укус власти, недељник Време бр.913, 3.7.2008.г.
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=646850 приступљено 18 7 2021
-Министарство спољних послова Србије, Покрет Несврстаних Земаља
https://mfa.gov.rs/spoljna-politika/srbija-u-medjunarodnim-organizacijama/pokret-nesvrstanih-
zemalja приступљено 24.7.2021.г.
-Окружни суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50, пресуда Кладовљанима
због дела против народа и државе, приватна архива Петра Радукановића, Брза Паланка,
-Службени лист СФРЈ, Међународни уговори и други споразуми, 5/1969: Уредба Савезног
извршног већа СФР Југославије Р.с.бр.38 од 4.3.1969, објављена 31.12.1969, ступила на
снагу 08.1.1970.г
-Службени лист СФРЈ 40/973, Закон о ратификацији Споразума између влада СФРЈ и ЦАР
о цивилном ваздухопловном саобраћају
-Службени лист СФРЈ- међународни уговори и други споразуми бр.46/1975, Одлука о
ратификацији протокола са првог састанка мешовите комисије СФРЈ и ЦАР за привредну
сарадњу, потписаног 6.6.1973. у Бангију
-Службени лист СФРЈ 28/1973, Резолуција о унапређењу економских односа са земљама у
развоју
-Писмо председника делегације ЦАР председнику југословнске делегације од 5.5.1972.г. о
посебном интересу ЦАР за оснивање мешовитих привредних друштава- архив
Министарства спољних послова Републике Србије, препис у поседу аутора
-Службени лист СФРЈ- међународни уговори и други споразуми бр.31/1976, Одлука СИВ о
ратификацији протокола Другог заседања Мешовите централноафричко- југословенске
комисије за привредну сарадњу.
-Лист ''Данас'' 22.7.2013, поводом изложбе ''Царски дарови'' текст Александре Ћук
''Папагаји су оправдано одсутни'' https://www.danas.rs/drustvo/papagaji-su-opravdano-odsutni/
Приступљено 15.8.2021.г.
-Интервју Лисјена Бокасе, Канибализам као национални бренд&МДАСХ; алтернативни
приказ 2021 https://sr.greatplainsparanormal.com/6442327-cannibalism-as-a-national-brand-alternative-
view приступљено 22.8.2021.

-Позивница председника Скупштине општине Кладово др Сибина Илића за свечани ручак у хотелу
Ђердап Кладово у част председника Централноафричке Републике Жана Бедела Бокасе, 8.мај 1972,
златотиск, приватна архива Душана М Јаковљевић

-Службени лист СФРЈ 10 од 26.2.1973.г.

https://www.slvesnik.com.mk/Issues/1128C247722449F8975B6FCECD24161B.pdf приступљено 28.9.2021.г.

*За помоћ у прикупљању грађе за овај рад аутор исказује посебну захвалност
госпођи Сњежани Ивановић из Института за развој и међународне односе у Загребу и
историчару др Немањи Радоњићу из Београда
 ПРИЛОЗИ

1.
Из разговора председника Ј.Б.Тита и Ричарда Никсона о ''Црној Африци''
1.10.1970.г, Београд
Приступљено 08.8.2021.г.:
https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1969-76ve05p1/d13:
FOREIGN RELATIONS OF THE UNITED STATES, 1969–1976, VOLUME E–5, PART 1, DOCUMENTS ON SUB-
SAHARAN AFRICA, 1969–1972 13. Telegram 3414 From the Embassy in Yugoslavia to the Embassy in Ireland1 2
Belgrade, October 4, 1970, 0600Z

For Carson or Levitsky, S/S only handle as Nodis

Subj:

 President Nixonʼs talks with President Tito: Advisers Meeting October 1.  1970, 0600Z

1. Participants.

 1.President Nixon and President Tito met October 1 at 9:00 am for substantive talks in latterʼs office at Federal
Executive Council building. Advisers were present throughout this meeting.

 2. On Yugoslav side: Mitja Ribicic, President to Federal Executive Council (Cabinet); Toma Granfil and Marko
Bulc, members of Federal Executive Council; Mirko Tepavac, State Secretary for Foreign Affairs: Bogdan
Crnobrnja, Yugoslav Ambassador to Washington; Ante Drndic, Asst State Secretary for Foreign Affairs; Marko
Vrhunec, Acting Secretary General to President; Milos Melovski, Counselor to President of Republic for Foreign
Political Questions; Miroslav Kreacic, Director of Office of American Affairs, State Secretariat for Foreign Affairs:
Vela Tambaca, interpreter.

 B. On US side: Secretary Rogers, Ambassador Leonhart, Dr. Kissinger, Mr. Ziegler, Asst Secy Hillenbrand, Mr.
Sonnenfeld, Mr. Mudd (Embassy Political Counselor), Mr. Akalovsky (interpreter).

 C. Main topics covered were: bilateral relations, Middle East, black Africa, Vietnam, and Algeria. Following is
uncleared memorandum of conversation.
[Page 2]
[Omitted here is material unrelated to Africa.]

Part V -Black Africa

 35. The President said he would be interested in Titoʼs estimate of Sino-Soviet

competition in black Africa. US knows little of state of play between these two
super-powers in this area. Which did Tito think was ahead?
 36. Tito replied this hard to say. It was his impression that China presently taking
flexible and shrewd approach, spending a lot of money, and careful to avoid offense
to local people. They were constructing a 1,000 kilometer railroad from Tanzania to
Zambia; their construction workers were living very modestly. It appeared to be
Chinese policy to provide large economic assistance and to ask little in return.
Long-term implications of [Page 3]this strategy are large. Soviet influence is greater
in Arab world; in black Africa it is difficult to judge.
  37. The President responded that on basis of these comments he would conclude
Chinese policy more clever and sophisticated than was Soviet. Tito commented
Chinese have learned lesson from their own earlier expulsions. They profit from
past mistakes and recognize that Africans have had bad experiences at hands former
colonial powers and hence want no more of such domination. They want to be
masters of their own houses and will not tolerate interference in their internal affairs
by anyone. Chinese may also have learned from Yugoslav experience on a modest
scale. Yugoslavia has supplied technical assistance to number African countries but
has carefully abstained from any kind of interference in their internal affairs and
their aid people have never been expelled anywhere.
 38. The President asked Tito what he thought black African attitude was toward US.
Do Africans consider US imperialists, or US assistance a form of neo-colonialism?
 39. Tito answered that his impression was that black Africa is critical of US because
most of its assistance goes to southern Africa and US seems to seek closer relations
with South Africa and Portuguese colonies than with black Africa. They want US
assistance but not at expense of interference in their internal affairs. (Secretary
Tepavac intervened to say many African countries expect much of US
during UN Second Development Decade.) Tito continued that one shouldnʼt be too
impatient about results. Changing attitudes these countries is long-term process. Aid
without interference will end well. Country that gives assistance not in egoistic way
in long run will have greatest influence. Most of these countries are aware that
economic assistance is two-way partnership. Economic development eventually
means equal economic relations which promotes trade to benefit of donor nation.
 40. Tito said it is also quite unwise to regard any political change in black Africa as
move towards socialism or communism. These countries are quite far away from
communism and socialism. They wish make revolution in a constructive sense.
They will deal with ideologies and systems in their own ways, adapting them to
their needs. Kaunda of Zambia thinks that “humanism” is highest form of progress.
Nyerere of Tanzania is gifted and capable man who seeks friendly relations with all
countries. Kenyatta of Kenya is another African leader who believes in peaceful
coexistence. Experience has shown that interference in internal affairs of these
states doesnʼt pay very well and results never last very long. They are determined to
be independent, but they require financial assistance. Concept of giving one percent
of national income to developing countries has [Page 4]caught on with some
European states, and there are better prospects of developing multilateral forms of
assistance. Tito noted that USSR has not yet shown any interest in these proposals.
Part VI-Algeria

 41. The President asked Tito for his views on the attitudes and aspirations of the
present Algerian Government, adding that do not know those people very well.
What did President Tito think of Algeriaʼs role in world affairs? Is Algiers, for
instance, interested in a larger role in the Mediterranean and, if so, how did it expect
to play such a role?
 42. Tito said he enjoyed good relations with Boumediene as he had with his
predecessor, Ben Bella. Algeria was most interested in its own economic
development. In his extensive talks with both leaders this thread consistently ran
through their conversations. Algeria also wished to consolidate its economic and
political systems and, as one of the larger powers in the Mediterranean, to play an
active and important role in that area. No doubt that there was some friction
between Cairo and Algiers. Boumediene is a strong man but flexible within the
 possibilities that other Arab positions allow for flexibility. He does not hurry to take
positions and is concerned not to lose the prestige he has. He does not favor Soviet
side. Although on occasion he may appear to have adopted rigid positions,
Yugoslavs believe he knows how to adjust himself to concrete situations and that he
will shift according to requirements of situation.
 43. Meeting adjourned at 1145 hours.
Leonhart

1. Source: National Archives, RG 59, S/S Conference Files, 1966–1972, Entry 3051B, Box 518,

President Nixonʼs Trip to Europe, 9/27–10/5/70, Schedule, Memcons, Public Statements, Vol. I of
V. Secret; Immediate; Exdis. Also sent to U.S. Office in Limerick.↩

2. The Embassy reported on President Nixonʼs meeting with President Tito on October 1, during
which the two men discussed “Black Africa” at some length. Tito commented that it was difficult
to assess Sino-Soviet competition in black Africa but he was impressed by Chinese efforts. He
agreed with Nixon that Chinaʼs policy was more clever and sophisticated than that of the Soviets.
He advised that change in black Africa not be regarded as a move towards socialism or
communism.↩

2.

Yugoslavia: President Bokassa Of The Central African Republic

Arrives In Belgrade At Start Of Official Visit. 1972
https://www.britishpathe.com/video/VLVA27IS7GDB1XTUOU55ACMML3LD2-YUGOSLAVIA-PRESIDENT-BOKASSA-OF-THE-CENTRAL-
AFRICAN-REPUBLIC/query/Belgrade приступљено 8.8.2021.

The film is from Yugoslavian Television.Script is copyright Reuters Limited. All rights reserved

Background: President Jean Bedel Bokassa of the Central African Republic arrived in Belgrade
on Wednesday (3 May) at the start of a five-day official visit to Yugoslavia. He and his wife were
greeted at the airport by President Tito. The Yugoslavian President's wife was also at the airport
to welcome the African leader.

On Thursday (4 May), it was announced that the two leaders had held two hours of official talks
on international problems and bilateral relations.

They also reviewed the development of the policy of non-alignment and the activity of non-aligned
countries in the past few years as well as their further actions in future.

As a banquet on Wednesday night, President Tito called for urgent assistance from the
international community to secure freedom and independence for millions of Africans living under
what was called colonial domination. The Yugoslav leader said the liquidation of colonialism didn't
concern Africa alone, but all the countries of the world. Because, as he said, "this is the condition
for safeguarding peace and equal international cooperation".

President Tito also said there was no place for indifferent watching of events happening in any
part of the world, because hotbeds of crisis endanger peace.
 3.
SOTIA PERVERSA A UNUI IMPARAT CANIBAL DIN AFRICA TRAIESTE LA BUCURESTI
https://www.cancan.ro/sotia-perversa-a-unui-imparat-canibal-din-africa-traieste-la-
bucuresti-14772159 објављено 18.02.2009.г. приступљено 08.8.2021.

PREMIERA. Paparazzii CANCAN au reusit sa o pozeze pe sotia-spion, Gabriela Dramba

DICTATOR. Fostul sot al Gabrielei, canibalul Bokassa, tata a 50 de copii recunoscuti oficial
CANCAN prezinta, in exclusivitate, povestea incredibila a unuia dintre cei mai vechi agenti ai
serviciilor secrete comuniste: Gabriela Dramba, a treia sotie a defunctului imparat canibal al
Africii Centrale, Jean Bedel Bokassa. Fosta spioana a Departamentului de Informatii Externe
(DIE), Gabriela, numita „dansatoarea cu microfon”, a fost aruncata in bratele tiranului Bokassa
pentru a satisface pofta de diamante a cuplului dictatorial Ceausescu. Razvan Gheorghe, George
Tarata Trecuta de 50 de primaveri, „Mata Hari de Romania”, care a trait alaturi de dictatorul
condamnat pentru canibalism, este, in prezent, o femeie de succes care are afaceri rentabile in
domeniul imobiliar. Este proprietara unor vile din cartierul Pipera si a unor locatii din buricul
Capitalei, pe care le inchiriaza la preturi ce pot ajunge la cateva mii de euro pe luna. Pretextand ca
ar fi interesati de inchirierea unei vile in Pipera, reporterii CANCAN au reusit sa stea de vorba cu
femeia care, ani la rand, a fost cautata pentru a relata incredibila poveste traita alaturi de
dictatorul canibal. Fascinanta poveste a Gabrielei Dramba incepe in 1975, in plina dictatura
comunista, pe cand era o balerina extrem de atragatoare. Ion Mihai Pacepa, fost sef adjunct al
DIE, povesteste in „Orizonturi rosii” ca, avizi sa puna mana pe diamantele extrase din Africa
Centrala, Ceausestii au pus la punct un plan abil ticluit. L-au invitat in Romania pe dictatorul
Bokassa si i-au prezentat-o pe tanara balerina, de o frumusete rapitoare, de care africanul s-a
indragostit pe loc. Gabriela i-a fost trimisa pe tava tiranului canibal, cu un avion personal al lui
Ceausescu. In schimb, comunistii au primit 10% din profitul minelor de diamante din Africa
Centrala. Totul a mers bine timp de doi ani, dictatorul fiind innebunit dupa ea. Graitoare sunt
actele de gelozie ale acestuia. „Gabriela a fost acuzata de moartea multor centrafricani, printre
care o serie de bodyguarzi ai lui Bokassa, cu care aceasta „imparateasa” ar fi intretinut raporturi
sexuale. Drept urmare, acestia au fost executati si oferiti ca hrana leilor si crocodililor”, relata,
intr-un interviu, David Decko, presedintele care l-a inlocuit pe Bokassa. Tot Decko a povestit ca
un ospatar care i-a imprumutat bicicleta Gabrielei, sa se plimbe prin curtea palatului, a murit intr-
un mod infiorator: a fost omorat in bataie, fiindca Bokassa era convins ca individul facuse sex cu
sotia sa. Infricosata de apucaturile sotului, Gabriela a fost ajutata de DIE sa fuga la Paris, mariajul
luand sfarsit. Pacepa sustine ca frumoasa balerina nu a plecat insa cu mana goala, ci si-a umplut
valizele cu bijuteriile si diamantele avidului canibal Bokassa.
Imparatul Bokassa

Jean Bedel Bokassa a fost presedinte a Republicii Africa Centrala, iar in 1977 s-a incoronat
imparat al „Imperiului Centrafrican”. S-au cheltuit 20 de milioane de dolari, peste o suta de
limuzine Rolls-Royce si 130 de cai de rasa au defilat prin fata supusilor, a cantat o orchestra
formata din 120 de muzicieni adusi de la Paris si s-au desfacut 65.000 de sticle de sampanie
frantuzeasca. Diamantele care impodobeau coroana lui valorau 5 milioane dolari. A fost inlaturat
in 1979, prin lovitura de stat, apoi a fost condamnat la moarte pentru tradare, crima si canibalism.
Pedeapsa a fost transformata, ulterior, in inchisoare pe viata. In 1996, Bokassa a murit la Bangui.

4.

https://elpais.com/diario/1980/12/21/internacional/346201211_850215.html приступљено 8.8.2021.

Тhe trial against Bokasa, pending sentence

AFP BANGUI - DEC 21, 1980 - 00:00 CET

The court in charge of trying in absentia the former Central African emperor Jean Bedel Bokassa,
a refugee in the Ivory Coast, will pronounce its verdict in the next few hours, after two days of
trial that have shed very little light on the overthrown regime.

On the second day of the public hearing, numerous witnesses, former personalities close to the
former emperor, appeared before the podium and discharged their alleged responsibilities to
award them to the former employer , absent from the bank of the accused.

Thirteen serious accusations weigh on the former emperor, especially murders, injuries and
voluntary wounds, kidnappings, attacks on individual liberties, cannibalism, appropriation of
public funds, concealment of corpses and others.

Bokassa did not hesitate to withdraw considerable sums from official or formal agencies without
the agreement of the Finance Minister.

According to other testimonies, the former emperor received between 1975 and 1976 sixty
million African francs from the Public Treasury, a sum from the sale of a plane belonging to the
Central African Air Squadron. It was the DC-4 that the French authorities offered him shortly
after he came to power.

* This article appeared in the print edition of Saturday, December 20, 1980.
 5.
ZABRANJENA BOKASINA KNJIGA „МОЈА ISTINA"
NEVOLJE BIVŠEG IMPERATORA
SPOR O K O M E M O A R A
…Napušten i ojadjen, sada već šezdesetpetogodišnji Bokasa odlučio je nedavno da napiše
memoare, koji su pod naslovom ,,Moja istina” , trebali da se pojave u pariskim
knjižarama od kraja ovog mjeseca. U priči „svog života" Bokasa |e, kako se saznaje,
posebno uzeo na nišan svog „bivšeg prijatelja i zaštitnika", nekadašnjeg predsjednika
Francuske Žiskara Destena A li, izgleda da će nekadašnji centralnoafrički car dio te svoje
istine morati, bar za sada. da zadrži samo zasebe Na zahtjev advokata Žiskara Desetena
pariski sud joe donio odluku da zabrani rasturanje Bokasine knjige sve dok iz nje ne budu
izbačeni dijelovi ko|i se odnose na „privatan život" bivšeg šefa francuske države…
Nedjeljni Glas, list Socijalističkog saveza radnog naroda, Banjaluka, 25. i 26.maja 1985,
br.4410 str.10, autor D.Radovanović

6.
''350.000 evra u zamenu za diplomatsku notu''
U tekstu centralnoafričkog portala ''Corbeau News Centrafrique'' od 25. avgusta navodi se
da se "specijalni savetnik ministra spoljnih poslova Srbije, izvesni Vladimir" sredinom jula 2019.
godine u Parizu sastao sa ministarkom spoljnih poslova Centralnoafričke Republike Silvi Baipo
Temon i tom prilikom joj "nudio 200 miliona centralnoafričkih franaka (350.000 evra) u zamenu
za notu o povlačenju priznanja Kosova". Kao ''izvesnog Vladimira''koji je navodno nudio mito,
Ministarstvo spoljnih poslova Kosova označilo je Vladimira Cizelja, specijalnog savetnika
srpskog šefa diplomatije Ivice Dačića. Kosovske vlasti sumnjaju u autentičnost ne samo note
Centralnoafričke Republike o povlačenju priznanja Kosova, već i svih prethodnih i tvrde da je reč
o falsifikovanom dokumentima, u čemu je, kako navode, učestvovao upravo Vladimir Cizelj.
"Niko ne može da ignoriše činjenicu da su se ove note pisale i pripremale u Beogradu. Svi
dokumenti koje je Dačić predstavio i koje je Cizelj predao su identične u tekstu", naveo je šef
kabineta ministra spoljnih poslova Kosova Jetljir Zuberaj, komentarišući na Fejsbuku pisanja o
aferi u Centralnoafričkoj Republici.

https://www.slobodnaevropa.org/a/da-li-je-da%C4%8Di%C4%87-pla%C4%87ao-povla%C4%8Denje-
priznanja-kosova-/30131802.html приступљено 08.8.2021.
 7.

ЗЕМЉА НОСОРОГА И ЛЕПТИРА

''У срцу афричког континента, на готово једнакој удаљености од Средоземног мора и Рта
добе наде, од Атлантског океана и Аденског залива, а више од 1.000 км од најближе
морске обале, простире се Централноафричка Република на 617.000 км2. На северу је
омеђена Републиком Чадом, на истоку Републиком Суданом, на југу Заиром и НР Конгом,
а на западу са Уједињеном Републиком Камеруном. Данашње су границе
Централноафричке Републике наслеђе колонијалне прошлости и повучене су савсим
произвољно, не следећи никакава етничка или природно- географска обележја ових
предела, изузев тока реке Убанги на југу, која земљу дели од Заира и НР Конга....
Разноликост фауне (од слонова и свих врста антилопа, жирафа, лавова, пантера и носорога
до лептира), посебно у северним и источним пределима, привлачи љубитеље лова.
Огромне кљове слонова имају и до стотину килограма. Чини се да су ту ипак
најзадовољнији сакупљачи и истраживачи лептира. Кажу, наиме, да Централноафричка
Република поседује најлепше и најразноликије примерке лептира на свету....У многим је
пределима дошло до драстичног смањења броја становника не само због природно-
географских већ и друштвено- историјских разлога, на пример, због трговине црним
робљем према арапском свету... Читава Централна Африка је у доба колонијалне
владавине била подручје изразите демографске стагнације и огромих људских жртава. Јака
је 1925-1932. Године грађена железничка пруга Конго-океан, из ових је крајева на
радилиште присилно послано више од 40.000 људи, од којих је знатан део помро или се
више никад није вратио на своју земљу... Међу становништвом које насељава јужне,
непроходне шумске пределе Централноафричке Републике, најстарија аутохтона етничка
група су Пигмеји. Тачан број им је готово немогуће утврдити, јер живе раштркано и у
непрестаном покрету у густим тропским шумама, у којима још нема прометних веза нити
икаквих тековина цивилизације... Већину становништва сачињавају земљорадничка
племена Банту Црнаца. Они су се у овим крајевима насељавали у више етапа, и то у
миграцијским валовима који су потицали са севера, из подручја Чада. У 18. и 19. веку је
читаво подручје Централне Африке било прибежиште многих народа између Чада и
Високог Нила који су се склањали пред арапским трговцима робљем... У висинским
пределима западног дела Централноафричке Републике живи етничка група Пеул Бороро.
У доба колонијалне власти племена ове групе су се жестоко одупирала сваком покушају да
се измени њихов традиционални начин живота којим се толико поносе. Због географске
изолираности од главних центара друштвено- економског преображаја то им и данас
успева... За сада у економском и друштвено- политичком животу активно учествује тек око
четвртине укупног становништва... Већина становништва прихвата традиционално
анимистичко веровање. Различитим елементима природе и њеним силама приписују се
наднаравна божанска својства и посвећују им се најразличитији ритуали које обично
предводи маг. У већини етничких група нарочито је развијен култ мртвих предака , за чије
душе се верује да се реинкарнирају у разне дивље животиње...''
-Зоран Роца, Централноафричка Република, Рад Београд 1976-

8. Одликовања

ПРЕТСЕДАТЕЛОТ НА СОЦИЈАЛИСТИЧКА ФЕДЕРАТИВНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА

врз основа на Уставниот амандман XXXVII точка 4 под 4 и член 4 од Законот за одликувањата
одлучува да се одликуваат за особени заслуги во развивањето и зацврстувањето на мирољубивата
соработка и пријателските односи помеѓу Социјалистичка Федеративна Република Југославија и
Централноафричката Република
СО ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКА ГОЛЕМА СВЕЗДА
генералот на армија Jean-Bedel Bokassa, доживотен Претседател на Централноафричката
Република;
СО ОРДЕН НА ЈУГОСЛОВЕНСКОТО ЗНАМЕ СО ЛЕНТА
Ange Patasse, државен министер во Претседателството на Републиката, Enoch Derant Lakoue,
министер за финансии, Henri-Paul Воundiо, министер во Претседателството на Републиката,
задолжен за Генералниот секретаријат на Владата, Joseph Potolot, министер за надворешни работи,
Louis Alazoula, министер на земјоделството и сточарството, Christian Sombodey, министер за
водите, шумите и рудниците, Andre Zanife-Touambona, министер за енергетиката; Antonio Franck,
министер во Претседателството на Републиката задолжен за бившите борци и младината,
Emmanuel Bongopassi, државен секретар во Протоколот, церемонијал-мајстор; Alexis Tcheouti,
генерален секретар на Претседателството на Републиката, Jean-Paul Mokodopo, извонреден и
ополномоштен амбасадор на Централноафричката Република во Југославија, Magloire Bomba,
абмасадор во Министерството на надворешните работи;
СО ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКА ЗВЕЗДА НА ГЕРДАН
Viktor Тесеуа, висок комесар за информации;
СО ОРДЕН НА ЈУГОСЛОВЕНСКОТО ЗНАМЕ СО ЗЛАТНА ЅВЕЗДА НА ГЕРДАН
д-р Georges Pinerd, личен лекар на шефот на државата, Eugene Katouka, помошник-директор на
Протоколот во Претседателството на Републиката, Auguste Magna, комесар за безбедност;
СО ОРДЕН НА ЈУГОСЛОВЕНСКОТО ЗНАМЕ СО ЗЛАТНА ЗВЕЗДА
Joseph Renekouzou, прв секретар на Амбасадата на Централноафричката Република во Југославија,
Gabriel Doyen, директор на Филмските новости« Eugene Mbaga, новинар, Raymond Mbeleko,
новинар;
СО ОРДЕН НА ЈУГОСЛОВЕНСКОТО ЗНАМЕ СО СРЕБРЕНА ЗВЕЗДА
Pierre Bondabogen, втор секретар на Амбасадата на Центиалноафричкат а Република во
Југославија, Raymond Dekouic-L.-Dianga, секретар на Амбасадата на Централнсафричкат а
Република во Југославија Pierre Zodd, аташе во Претседателството на Републиката, Antoine Ndelle,
аташе во Претседателството на Републиката, Jean-Mar. e Mboko, аташе во Претседателството на
Републиката, Michel Mameleyen, аташе во Претседателството на Републиката, Jaen Ipkema, аташе
во Претседателството на Републиката, Jean Nali, аташе во Претседателството на Републиката,
Mahamoud Khamis специјален аташе во Претседателството на Републиката, Georgette Mabikalade,
почесна дама;
СО ОРДЕН ЗА ВОЕНИ ЗАСЛУГИ СО СРЕБРЕНИ МЕЧЕВИ
капетанот Paskal Otto, аѓутант; за заслуги во извршувањето на поверените задачи кои
придонесуваат кон пријателските односи помеѓу Социјалистичка Федеративна Република
Југославија и Централноафричкат а Република
СО МЕДАЛ ЗА ЗАСЛУГИ
Ferdinand Zebegue, радио-техничар, Anne Корра, секретарипа, Geline Biguet, секретарица во
Претседателството на Републиката, Mathieu Soboko, фотограф, Jean-Louis Mam-Liby, снимател,
Francoie Woro, ш еф на послугата, Jean Guitikoue, келнер- Marc N'Gonaye келнер;
СО МЕДАЛ ЗА ВОЕНИ ЗАСЛУГИ
водникот Raoul Makiandavo, аташе во Претседателството на Републиката;
СО МЕДАЛ ЗА ВОЈНИЧКИ ДОБРОДЕТЕЛИ
водникот I класа Gbadomologba, аташе, водникот I класа Yehetegnan, аташе, водникот II класа
Victor Kabouzia, аташе
Бр 29 3 мај 1972 година Белград
Претседател на Републиката, Јосип Броз Тито, с р.
http://www.slvesnik.com.mk/Issues/1128C247722449F8975B6FCECD24161B.pdf
приступљено 04.10.2021.г.

4.5.1972. 1972_486_144 Збирка Музеја историје Југославије

http://foto.mij.rs/site/gallery/13802/photo/145
Автор фото Гай Ле Керрек
https://www.gettyimages.dk/detail/news-photo/jean-bedel-bokassa-avec-sa-femme-gabriella-drimbo-pr
%C3%A8s-dun-news-photo/1189112989
СЛИКЕ КОЈЕ НЕ ТАМНЕ: МОТИВИ
ЂЕРДАПА 1964-72

Почев од 1963.г. у низу међународних уговора дефинисан је правни оквир радова

на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап на Дунаву: Споразум
о изградњи и експлоатацији хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап на
реци Дунав (систем Ђердап) /''Сл. лист СФРЈ'', Додатак, Међународни уговори и
други споразуми, бр. 8, од 6. јула 1964/; Конвенција о изради пројекта за изградњу
система Ђердап; Конвенција о извођењу радова на систему Ђердап; Конвенција о
накнади штета проузрокованих изградњом система Ђердап; Конвенција о
утврђивању инвестиција о међусобном обрачуну у вези изградње система Ђердап;
Конвенција о експлоатацији система Ђердап; Статут југословенско-румунске
Мешовите комисије за Ђердап; Протокол о преласку југословенско-румунске
државне границе у вези изградње система Ђердап; Протокол о регулисању
извесних питања у вези изградње и експлоатације система Ђердап и додатни акт уз
Протокол; Писма о кредиту; Писма о исправкама границе на Дунаву; Завршни
акт /''Сл. лист СФРЈ'' Додатак Међународни уговори, бр.11, од 14. септембра
1964/. Дело неимара окончано 1972.г. јесу: две хидроелектране са по 6 агрегата,
међусобно повезане електричном мрежом истог напона; две двостепене бродске
преводнице истих параметара и техничких карактеристика са коморама корисне
дужине 310 м и дубине на прагу 4,50 м; заједничка српско- румунска преливна
брана са 14 преливних поља са инсталираним протоком 8.500 м³ /сек; укупна
запремина акумулације 2800 x 10 на 6 м³; просечна годишња производња српске
електране 5,65 mild kwh. У те сврхе ископано је 7.240.000 м³ стена, 45.300.000 м³
шљунка и других материјала, 4.000.000 м³ канала. На српској страни релоцирана су
насеља Сип, Текија, Мало Голубиње, Велико Голубиње, Мосна, Доњи Милановац,
Добра, 8.400 становника, 1759 стамбених зграда са 100.000 м² корисне површине.
Делимично су захваћени плавним таласом Голубац, Кличевац, Пожежена, Винце,
Усје и Брњица. На румунској страни нестало је под водама Дунава осам насеља,
међу њима древни градови Оршава и Ада Кале са истоименим острвом, Свињица
са преовлађујућим становништвом српског порекла, средњевековна црква
манастира Мракоња. Потопљени су бројни значајни археолошки локалитети, међу
којима Лепенски Вир и Ада Кале, уз пресељење налазишта Лепенски Вир, тврђаве
Каролина, Трајанове табле на безбедна места. Изграђено је и реконструисано више
од 300 км насипа, 1.200 км дренажних и других канала, цевне дренаже, изливних
бунара, 48 црпних бунара, 47 црпних станица. Измештено је и изграђено 200 км
магистралних и регионалних путева, укључујући Ђердапску магистралу. Уништене
су природне рибље стазе којима су огромне рибе богате икром приспевале из
Црног мора на Ђердап. Уништена производња у свету надалеко познатог
кладовског кавијара. Брана Ђердап задржава готово све што се испусти из Пакша,
Бохуница, Кршког и осталих нуклеарних електрана на обалама река које се уливају
у Дунав. У огромним наносима ђердапског муља и живом свету таложе се
дугоживући радионуклиди, па се страхује да ХЕПС Ђердап не постане ''највеће
одгајалиште радиоактивног отпада и то под ведрим небом''...

Држава је пред изазовом нестанка једног дела ђердапских насеља, на пољу културе
поступила плански и одговорно, како је и приличило њеном међународном
реномеу раних седамдесетих година 20.века. Етнографски институт Српске
академије наука и уметности организовао је истраживања на плавном пордучју,
која су резултирала публиковањем три зборника под заједничким називом
Етнографска проучавања ђердапских насеља, уредник Мирко Барјактаровић
(1912.Петњик код Берана-2005, директор Етнографског инстуитута САНУ 1961-
69.) . У првом тому- књига 6 из 1973.г радове су, поред осталих, објавили Милисав
Лутовац (1901 Даспић код Берана-1988 Београд, члан САНУ) Опште географске
одлике ђердапског подручја, Никола Павковић Трговина и занатство у ђердапским
насељима, Асим Пецо (1927 Ортијеш код Мостара-2011.Београд, члан Академије
наука и уметности Босне и Херцеговине и ЦАНУ) Говор становништва ђердапске
зоне... Други део, књига 7 из 1974.г. садржи и истраживања Слободана Зечевића
(1918. Мостар- 1983, управник Етнографског музеја у Београду од 1965.г.) Народна
веровања ђердапског живља- веровања у митска бића, Милорада Драгића Народна
медицина ђердапског плавног подручја, Јелене Анђеловић Лазић Народна ношња у
Ђердапу... Веома интересантним чине се радови штампани у трећем делу- књига 8
из 1976. године: Душан Дрљача- а) Сип у Кључу; б) Голубиње у Поречу; в) Брњица,
Јован Трифуновски Текија на Дунаву, Бреда Влаховић Неки етнолошки проблеми
старе и нове Текије, Мирко Барјактаровић Мосна, Миљана Радовановић Запажања
о насељу и становништву Доњег Милановца... Сви радови данас су доступни у
Дигиталном архиву САНУ. Држава је основала Комисију за истраживање
споменика културе у области Ђердапа на челу са управником Народног музеја у
Београду, др Лазаром Трифуновићем. Археолошки институт САНУ има
репрезентативна посебна издања ''Ђердапских свезака'' које почев од 1980.г,
уредник Владимир Кондић (1932-1994, директор Народног музеја у Београду 1973-
1980, утемељитељ Археолошког музеја Ђердапа), у штампаној форми садрже
велики број значајних резултата археолошких истраживања ђердапског подручја.
О Лепенском виру написано је стотине научних радова и књига. На регионалном
нивоу, корак са потребама времена у односу на презентацију културног наслеђа
Ђердапа, успешно је држао зајечарски ''Развитак'', уредник Томислав Мијовић.

Читав низ документaрних филова у продукцији Филмских новости имао је за тему

изградњу Ђердапа. Истичу се Изградња бране система Ђердап по сценарију
Ксеније Неимаревић и Вукадина Ђорђевића-1974.г, Изградња загата прве фазе ХЕ
Ђердап-1971, сценаристи Милош Кудић и Милош Букумировић, Дунав пре
изградње хидроцентрале из 1964 редитељ Оливера Гајић... на румунској страни то
је ''Ultima primavаra la Ada Kaleh''-Последње пролеће Аде Кале режисера Ливија
Ницуа из 1968.г. Нарочито вредним сматран је документарни филм Отворена
Гвоздена врата у продукцији ''Филмских новости'', тако да је посебно
специфициран у записнику о преносу преостале имовине југословеснког дела
Ђердапске речне управе у Кладову- негатив филма преузела ХЕ Ђердап 1976.г. као
правоследбеник власника ауторских права.

Дуго времена пре изградње дунавске бране ђердапски део Дунава био је
инспирација ликовним ствараоцима. И данас су веома цењена дела Франца Волфа
(Franz Wolf 1795-1859), В.Х.Бартлета (William Henry Bartlett 1809-1853), Феликса
Каница (Fellix Phillipp Emanuel Kanitz 1829-1904), Ладислава Медњанског (Ladislav
Mednansky 1852-1919), Виктора Шрама (Viktor Schramm 1865-1929), Фрица Лаха
(Fritz Lach 1868-1933), Ђорђа Крстића (1851-1907), Тодора Швракића (1882-1931),
Михајла Томића (1902-1995)...

У доба извођења грандиозних грађевинских радова на Ђердапу 1964-1972.г,

мноштво ликовних уметника боравили су у Кладову и околним насељима
креирајући сопствена виђења уклапања тешко укротиве природе у ''стеге''
индустријског препорода Југославије. Изузев заиста респектабилних достигнућа на
том плану, било је и мноштво другачијих, али се и тај ''масовни одзив на изазов
данашњице'' уклапао у представе о ''уметности из народа и за народ'': разумљиво
и кроз призму околности да је ''по једном партијском функционеру, у Србији
1967.г. било више неписмених него две деценије пре, а чак 74% становништва
завршило је само основну школу'' (Јањетовић, 2010, 34). У то доба, сагласно Уставу
СФРЈ из 1963.г, ''радни људи који личним радом самостално врше културну,
професионалну или другу сличну делатност имају у начелу исти друштвено-
економски положај и у основи иста права и обавезе као и радни људи у радним
организацијама''.

''Предузеће Хидроелектрана Ђердап у изградњи'' ангажовало је седамдсесеторо

сликара и вајара да дају аутентично виђење ''титанске борбе људи и велике реке''.
Било је уз то и књижевних стваралаца, па и композитора чија је инспирација
ХЕПС Ђердап, међу њима песници Брана Петровић (поема Градилиште),
Мирослав Тодоровић (Елегија адакалејска 27.8.1969 Текија, Лепенски вир, ноћ
14.септембар 1971, Дунав пред Гвозденим вратима, Минут после поноћи,
Голубачка тврђава ноћу, октобар 1971, Записи о ХЕ Ђердап 1969.г.), а праву
драгоценост чини путопис са острва Ада кале који је 1966.сачинила будућа
добитница Нобелове награде за књижевност (1993.г.) Тони Морисон… композитор
Владислав Хиршл (1916-2005, оснивач музичких школа у Зајечару, Књажевцу,
Неготину, Кладову и првог симфонијског оркестра у Тимочкој крајини)... и још
десетине аутора који то нису чинили по позиву државе. Њихов рад на том
подухвату резултирао је са нeколико стотина слика, скулптура, песама,
композиција, у склопу чега две стотине дела ликовних уметности. У групи сликара
и вајара била су и већ позната имена која ће својом каријером оставити значајан
траг у историји уметности, као што су Миха Малеш (1903 Јераново код Камника-
1987), дипломац Универзитета у Прагу, пионир словеначке графике, самостално
излагао у Трсту, Хајделбергу, Цириху, Прагу… Бранко Омчикус (1922 Бакар,
Ријека-2011)... Божо Ковачевић (1934 Борова Глава, Ужице- 2010), излагао у
Њујорку, Каиру, Франкфурту, Минхену... Даница Антић (1910 Београд-1989)...
Градимир Алексић- вајар, сликар, ликовни педагог (6.12.1922.г. Београд), који је
након рата дуго времена важио за ''политички непоузданог и деструктивног
уметника'', у широј јавности најпознатији по скулптури будванске играчице, аутор
неколико споменика изложених у Кладову (споменик Заробљени партизан на
градској чесми- реплика фигуре истог аутора, подигнутог на спомен костурници у
Чачку 1955.г, са костурнице уклоњеног 1961.г, по новинару Гвоздену Оташевићу
зато што се није свидео Јосипу Брозу Титу који је те године прошао крај њега-
какву је судбину једно време имао и споменик у Кладову- од раних деведесетих до
петооктобарских промена из 2000; затим биста Вука Караџића испред основне
школе, Споменик ослободиоцу на углу 22.септембра и Обилићеве, бисте инг.
Драгише Митровића и службеника хидроелектране Николе Букатаревића на старом
кладовском гробљу)... Светозар Заре Ђорђевић (1928 Београд-2010), излагао у
Лондону, Келну, Виторио Венето-Италија...Бранко Станковић (1915 Бресница код
Чачка-1989), ђак Бете Вукановић и Љубомира Ивановића, излагао у Фиренци,
Конектикату, Паризу, Риму, Бриселу, Њујорку, Токију, Кијеву, Моски, Минхену,
Гриничу... Фране Делале (1929 Трогир- 2008.)... Коста Брадић (1927 Ђевђелија-
2014 Београд) дипломац Академије ликовних уметности у класи Недељка
Гвозденовића, члан Медијале, Живко Стојсављевић (1900 Бенковац- 1978 Београд)
дипломац Вишег Краљевског института лепих уметности у Риму и Краљевског
института лепих уметности у Фиренци... архитекта и графичар Братислав
Стојановић (1912-1996) -уметнички правац социјалне графике- излагао у
Чехословачкој, Данској, Шведској, Петар Ђорђевић (1943 Пирот) ђак Љубице
Сокић, излагао на Мајској изложби у Паризу 1973, Михајало Петров (1902
Београд- 1983 Београд) излагао у Будимпешти, Амстердаму, Ајдховену, професор
Академије примењених уметности у Београду... Један од најпознатијих аутора на
тему подводиву под појам ''мотиви Ђердапа'' јесте Петар Лубарда (Љуботињ код
Цетиња 1917- Београд 1974), нитро лак на лесониту У цара Трајана козје уши, са
приказом стихова његове супруге Вере: ''Песника питај нешто му рече,/ песници
увек истину кажу,/ и песник дође, написа оду:/ Трајане царе дворјани лажу./ С
тобом су моћни, без тебе ништа,/ стрепња их мучи да власт се сруши,/ зато чуј,
царе, истину једном,/ на твоме лицу козје су уши./ Погибе песник за њим многи/
цар гневном смрћу истину гуши,/ Ал' пастир пева и фрула свира/ У цара Трајана
козје уши./''. Како је Мира Ступица забележила у својим мемоарима, Петар и Вера
Лубарда дочекали су у Кладову Иву Андрића и групу угледних научника и
уметника 9.октобра 1972.г, којом је приликом велики сликар своје импресије сажео
у две кратке реченице: ''Ове сенке су дивне. Понећу то за нову слику'' (Ступица,
2000, 192).

Овај рад представља покушај ''сенчења осврта'' на сведочанства ликовних

стваралаца о временима изградње ''Ђердапа'', сцене старих насеља што су заувек
утонуле у воде Дунава, о ''радничком мравињаку'' на градилишту, импресијама
ствараним жрвњевима великих машина, скриваним погледима ''жртава и
егзекутора'', уједно приказ правних чињеница којима је озваничен престанак
постојања галерије са збирком слика насталих тим поводом.

''НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЛИКА''

Видоје Романдић

У записима Видоја Романдића (1939 Добриловићи), дипломца Академије

примењених уметности у Београду, делом у епистоларној форми, публикованим у
зајечарском ''Развитку'' 1971.г, сабрани су утисци о боравку у Кладову, Текији,
Доњем Милановцу, Караташу, сликању и цртању ђердапских мотива са плавног
подручја: ''14.8.1969.г. Стара Текија, испред капије бр.48, ул? /преко пута основне
школе/, 12 часова- Већ се осећам као код своје куће. Могу мирно цртати и сликати
насред улице. Радознали погледи и коментари пролазника и посматрача са капија и
прозора околних зграда не сметају ми. Ја радим свој посао, они свој; 1.3.1971 Легао
сам 25 минута по поноћи... Радио непрестано од 2,15 часова ујутру до 24 ч ноћас
изузев око 30 минута лежања око подне. Дакле више од 20 часова сам радио а сада
сам сасвим оран да и даље радим. 22.3.71. Какав ветар дува- полудећу, хоћу
пејзаж! Ево послао сам ти блок таблу, гомилу репродукција /Ван Гог!!!/, двојицу
падавичара-Тодоровића и Тркуљу, одлични су! Али ја сам бољи од вас све тројице, и
НИН број који си тражио и пољски штафелај. Бољег немама сада, надам се
користиће ти. Обеси о канап камен и завежи га за штафелај да ти га ветар не
однесе /из писма Драгану Јовићу/.15.4.1971, Доњи Милановац... Вода је надошла
пре него што су људи стигли да се иселе. Каквих је ту сцена све било: један тип,
док му вода улази на врата, ставио Титову слику на кров и заставу-није хтео да
напусти кућу, а нека баба док јој кућица и башта тонуле у воду загрлила
процветало стабло шљиве, љубила га, једва су је одвели: ''Овде сам се родила, овде
хоћу и да умрем''. Радио сам три дана као махнит: неколико слика, мноштво скица
и крокија. Све сам то и снимио: таквих фаца, израза, покрета док се селе, свађају
са милицијом, тегле ормане, прозоре, мадраце и какве не још дрангулије. Пео сам
се на врх торња црквеног да бих снимио панораму- куће и дрвеће како ''пливају'',
групу радника како убацују циглу у приколицу трактора и жену и човека док слажу
ствари на воловска кола а позади полусрушена кућа- све је у плавољубичастој
измаглици, само жути зид бледи на сунцу. Акценат: цинобер џемпер жене-Све се
то одсликава у води... (Романдић 1971, 57-60). Потапање вековних људских
станишта на обе дунавске обале изазивало је страшне ломове у психи становника
приобаља, често лечене по преосталим крчмама. Упечатљив запис о тешким
препотопским данима сачинио је и Миодраг Матицки: ''Сви ти градови и та села
унаоколо напустиће обале и загњуриће се у вечно мутно кориито рајске реке.
Преостале су само згрануте, слепе и разваљене куће, са рагасторима без врата и
прагова, са клиновима који се као крњави зуби увлаче у преостале греде и летве
огољених кровова, јер чека их дуго умирање у муљу и рђи. Понеки заостали напукли
цреп узалуд покушава да полети за птицама, само још један оџак у оршавској мали
испушта последње колутове дима док кућа издише... Сироти Румуни из Оршаве,
после више деценија немања, већ месецима троше као никад. Имају пара од
одузетих кућа и имања. Имају и за оркестар који на тргу не престаје са музиком
за игру, и за велики роштиљ на коме свако пече шта пожели, који ради без
престанка, имају и за певачицу која зна да пева само тужне шлагере за игру, и већ
по трећи пут понавља песму 'Гвантанамера', уз коју цела Оршава плеше...
Потопљена Оршава већ деценијама прави опаки вир у мојој души'' (2011, 94).

Романдић је своју збирку слика посвећених градњи бране изложио под називом
''Мотиви Ђердапа'' у галерији Дома културе у Чачку од 9.до 19.1.1981.г. Текст за
пригодни каталог написали су Срето Бошњак и Момо Капор. По Бошњаковим
запажањима, ''има нека чудна двојност у сликарском раду Видоја Романдића: он је
модерни традиционалист јер верује (и својим сликама потврђује) да је уметност
једна, без обзира на разлике у стиловима, трендовима и облицима казивања. Он
има своју дефиницију уметничког која није никаква одређена естетичка категорија,
ни део одређеног система: она је део потребе да се стваралачка свест искаже, што је
могуће целовитије , у сударима са светом, са оним ''изнутра'', што човека одређује
и условљава. Зато је цео овај његов ђердапски циклус (настао око седамдесете), без
обзира на различите технике, јединствена инспиративна целина која показује
неколико карактеристика Романдићеве поетике. Боја и светлост граде основу дела,
облик је потчињен целини, целина доживљају. Зато су и логичне деформације
предмета који, претворени у чисте знакове, оркестрирају са колористичким и
светлосним вибрацијама површине... И густо сликана платна, пуна констрастних
хармонија, делују као отворен прозор у свет унутрашњих облика који имају прицид
објективног''. Капор је 17.11.1970.г. забележио: ''...Овај сликар не стигне ни да
урами своје гвашеве, а велика вода поплави села и вароши које је прекјуче сликао.
Па се у куће пилота уселе сребрни шарани и риђе кечиге, а смуђеви испуне до врха
каљеву пећ...Онда лсикар Видоје отпутује још даље, па слика обичне, ведре ствари,
све док га поново не стигне велики талас нове хидроцентрале...Остаје тако
месецима укотвљен у Ђердапу попут неког дугачког румунског шлепа који чека
погодан водостај. Ноћу сања јата риба што се врзмају око димњака некадашње
Текиеј и Аде Кале.'' На изложби су представљене слике: Жута кућа у Текији- уљани
пастел 1969, Стара Текија акварел 1970, Жута кућа, акварел 1969 и Кућа са
зеленим прозорима (колекција инг.Станише Покрајца) акварел 1969.

Драган Јовић

Када је један од ангажованих сликара Драга Јовић (дипломац Академије

примењених уметности у Београду, прва самостална изложба у Сплиту 1965...),
априла 1971.г. дошао у Кладово, почео је да води дневничке забелешке, са
утисцима о градилишту, мотивима боравка и начину рада. Упечатљива су његова
запажања о сликању на градилишту или на бродовима, поред радника, бродских
посада и ''уз буку машина'': '' 24.мај 1971.Караташ-...У сну радим на брани. Вода је
изнад мене... Бетонски блокови се помичу, гласови су врло високо и далеко. Све се
гиба и руши... Будим се. У очи ми трешти неки рефлектор са румунске стране.
Чекам зору. Хтео сам одмах да одем на брану и нешто сликам... 6.септембар
1971.Кладово- ...Обе слике док сам сликао нисам мислио да нешто вреде... То је она
што сам је сликао док сам радницима држао ''говор'' како радим и шта ми све то
значи. Долазили су чак одоздо из рупетине- кратера за агрегате да виде шта
радим; 18.септембар 1971 ХЕ Ђердап- ...Цео дан напољу ледена киша, али ја сам
радио испод генератора у простору где је лежиште ротора, где није било тако
хладно, али тескобно. Другу слику сам урадио поподне са крана у машинској хали.
Нисам задовољан или није било онако како сам замишљао. Испод генератора, где
сам сметао радницима, двојица совјетских инжењера коментарислаи су моју
слику... 8.октобра 1971. Караташ- ...Око себе је расплињавао и преко тамних
румунских брда иза Дунава ширио врло чудну браон оранжасту светлост. Мотив
као да је покривен оксидом гвожђа, а истом бојом светлуцали су прозори
румунских солитера...'' (1972, 68-70).
Часопис ''Развитак'' свој двомесечни број на почетку 1972.г. илустровао је
Јовићевим ликовним прилозима: Демонтирање кабл- крана на ХЕ Ђердап,
Изградња треће секције ХЕ Ђердап-радови на 5. и 6.агрегату, април 1971, Брод
Дрвар на Дунаву, уље 1971, Прање баржи, уље 1971, Фетислам, акрил 1971,
Караташ, уље 1971, Гурач Дрвар са баржама, уље 1971, Хидроелектрана Ђердап,
акрил 1971, Бродоремонт Кладово, акрил 1971, Изградња треће секције ХЕ
Ђердап, уље 1971, Хидроелектрана Ђердап, акрил 1971, ХЕ Ђердап, уље 1971.
Двадесетак уља на платну под називом 'Ђердап 1'' могуће је данас видети на
фејсбук профилу Драгана Јовића Лисца.

Фране Делале

Фране Делале (Frane Delalle, 1929 Трогир- 2008.Београд), дипломац Академије

примењених уметности у Загребу, аутор је таписерија, декоративних завеса,
мурала, скулптура од челика и алуминијума које красе конгресне холове у Ираку,
Гани, Зимбабвеу, јавне зграде у САД, Русији, Чешкој, Египту, Танзанији...
Хрватској, Србији (таписерија крај Багдада површине 1242 м2, конгресни центар у
Харареу са декоративном завесом висине 20 м... декорација зграде Београђанка).
Његова скулптура ''Снага Дунава'' или ''Вир'' површине 920 м2 изложена је на
зиду хале са агрегатима хидроелетране Ђердап. Према речима уметниковог сина
Дарка ''макету је радио у атељеу...очигледно је скица била превише компликована
за израду, али је концепт усвојен од стране ''неког важног господина /друга/ који је
дошао да види /или одобри/ прву скицу у оловци; у наставку, направио је на панел
плочи, од тврдог папира /хамер/, детаљну композицију у тачној размери. На основу
ње, у фабрици су сваки комад премерили и извели врло прецизно. Мислим да је то
била фабрика алумунијума у Нишу /са њима је доста радио мурале на алу
плочама/... Посебан изазов била је монтажа- испред зида хале је постављена скела
а на самом зиду исцртана мрежа, која је постојала и на макети, и по којој су
постављали елементе на њихова места тачно утврђеним редоследом...На
отварању бране, што је и овековечено фото-апаратом, Фране је ходао између
између двојице председника /Тита и Чаушескуа/, одвојено од пратње и нешто им
објашњавао... Генерално гледано, Делале је радио свој посао и нису га интересовале
награде и признања- за то једноставно није имао времена. Вероватно је зато и
успео да уради за живота толико слика, мурала, скулптура.''. У тексту
публикованом 2020.г. у часопису ЕПС Енергија записано је: ''Скултура представља
претварање снаге Дунава у енергију и светлост. Аутор се позвао на Библију, према
којој је све настало од светлости и у светлост се претвара'' (Дрча, 2020, 31).

Друго Делалеово дело које краси хидроелектрану Ђердап јесте бакрорез димензија
3,4х16 метара. Цртеж у оловци и тушу пренет је путем негатива филма на бакарне
плоче и урађен na бакропису уз помоћ киселине. Налази се на зиду четвртог спрата
командно-управне зграде хидроелектране и изазива велику позорност публике.
Једини ликовни радови из ''ђердапске сесије'' данас у Кладову доступни јавности
јесу управо ''Вир-Снага Ђердапа'' и карта у бакрорезу која је недавно доживела
''ренесансу'' у форми видео анимације.

Бранко Станковић

Према Јелени Копривици ''од 1966.г, Бранко Станковић често борави на Ђердапу,
сликајући Доњи Милановац, Текију, Сип и друге пределе, у жељи да их, на својим
платнима, сачува од заборава, пошто је ово подручје морало бити потопљено због
изградње вештачког језера за хироелектрану Ђердап; у Кладову и околини настало
је више од 60 слика, које су први пут биле изложене у просторијама
''Енергопројекта'' средином децембра 1969.г, поводом петогодишњице радова на
Ђердапу (и преграђивања Дунава те године, примедба аутора Р.Ј.). Тада је Станковић
одлучио да целу колекцију завешта Кладову , под условом да дела буду изложена у
просторијама које морају имати карактер сталне галерије. Легат је свечано отворен
15.маја 1972. године, да би 1981. био обогаћен са још 20 нових слика и 20 цртежа ,
насталим по мотивима изградње бране...''

Писац предговора каталогу Станковићевих слика забележио је: ''...Унутрашњост и

спољни изглед кућа Текије, Доњег Милановца, Сипа- као и многобројни пејзажи,-
остаће да буду сведок о ономе што је постојало. Његова виђења појединих фаза
изградње саме бране, својим пламеним бојама не изражавају само ватрену вољу и
решеност градитеља да истерају и савладају реку (то је карактерисало
атмосферу и било одмах уочљиво сваком посетиоцу). Више од свега, његове слике
одражавају осећање аутора и његов импресивни однос према делима и напорима
ђердапских градитеља. Та повезаност није ни мало случајна. Она се осећа у
целокупном стваралаштву Бранка Станковића, који је многе деценије свога рада
поклонио својој генерацији, њеним револуционарним стремљењима, маштао и
саучествовао у њеној борби и радости...Као што је заједно с градитељима живео
и стварао, допуњујући и комплетирајући њихова дела, тако и данас с правом
учествује и увеличава њихово славље, нудећи новим генерацијама своја сликарска
платна документарне али и значајне уметничке вредности'' (Стојановић 1972,8).

Изузетним нам се чине његова дела Бела кућа- Текија 1969, Жута кућа- Текија
1969, Отворена капија- Текија 1968, Зграда управе речне пловидбе- Текија 1969,
Поглед на цркву- Текија 1969, Поглед на Оршаву- 1969, Пристаниште у Текији-
1969, Предео крај Доњег Милановца- 1954...

ГАЛЕРИЈА

Београдска Експрес политика објавила је 9.маја 1972.г. текст ''Галерија у Кладову

отвара се 15.маја- Ђердап окупио сликаре'': Ђердап и Дунав имаће овх дана
двоструко славље. Поред свечаног отварања бране, биће отворена и ликовна
галерија у Кладову... Галерија ће имати два дела. У првом делу је збирка од 60
слика Бранка Станковића, а у другом делу биће 106 радова 69 уметника из целе
земље... Најбољима ће припасти награде од 10.000, 8.000 и 7.000 динара. Текст се
завршава речима директора Народног музеја у Београду и члана уметничког савета
галерије др Миодрага Коларића: Галерија је веома значајна, по први пут код нас,
један гигант окупио је и финансирао рад толико уметника.

Додатно појашњење смисла галеријског простора у Кладову дао је маја 1972.г.

Бољуб Стојановић наводећи да је збирка дела других аутора зачета на изложби
која је истовремено отворена, да би током година, различитим облицима стицања-
поклонима и откупима- прерасла у другу сталну збирку галерије...''Кладовска
галерија наставиће да буде стециште уметника, организујући повремене
тематске изложбе, међу којима и периодичне изложбе уметника подунавских
земаља. Увек на исту тему: Ђердап и Дунав. Стварање колоније уметника у
насељу градитеља Караташ, уз исту драгоцену помоћ Текије, Кладова, ХЕ Ђердап,
даће нову димензију и обогатити будуће програме ове галерије'' (1972, 8-9).

Репрезентативна изложба дела ликовних ставаралаца поводом изградње ХЕ Ђердап

отворена је маја 1972.г. у холу кладовске гимназије, тада у Кладову једини
пригодни амбијент за велику изложбу. 17.маја изложбу су посетиле Јованка Броз,
Елена Чаушеску и Разија Биједић. Постоји низ фотографија на којима ја
забележено интересовање Јованке Броз са склуптуру ''Руке'' Градимира Алексића,
пар деценија раније окарактерисаног од стране скретара Академије ликовних
уметности речима ''сиров и деструктиван; талентован али не иде правилним
путем, тако да није показао на крају године нарочите резултате; због своје
деструктивности искључен је из Народне омладине. Себичан и несоцијалан.
Политички непоуздан.''

Председник скупштине општине Кладово Сибин Тимотија Илић поводом

завршетка радова на изградњи ХЕПС Ђердап декретом румунске владе одликован
је орденом Тудор Владимиреску другог степена, а указом председника Тита Орден
заслуга за народ са сребрним зрацим. Одликовања је од стране румунских власти
добило још стотинак заслужних држављана СФР Југославије, градитељи Ђердапа,
општински руководиоци из Кладова- њих осморо, одабрани појединци мимо
званичних структура власти, међу њима и три жене (од којих једна у својству
секретарице директора), не и ликовни ствараоци. Последњи су мимоиђени и
приликом доделе одликовања истим поводом од стране председника ЈБ Тита.
Стицајем околности, тада је, али као стручњак заслужан за реализацију пројекта
изградње бране, орденом Тудор Владимиреску четвртог степена награђена
Ксенија Саве Неимаревић- један од главних инжењера на изградњи бране и
секретар Југословенско-румунске комисије за ревизију пројеката, 1988.г.
дароватељ веома вредних слика граду Мостару, (тада процењених на 1.200.000
немачких марака), са такође несрећном, но у мањој мери, судбином, попут оних из
Галерије Бранко Станковић, да је део збирке из Галерије Саве Неимаревића
(основане 1990.г.) на волшебан начин нестао након неколико година, а да је
галерија једно време била затворена.

У новинском тексту од 28.6.2021.г. ''Где су нестале слике фудбалера коме је

штафелај спасао живот'', према сведочењу ауторовог пријатеља Милоша
Лукиновића o галерији Бранка Станковића, Ј.Копривица пише: ''И 1972. године
склопио је споразум са Општином Кладово, СИЗ културе и Хидроелектраном
Ђердап да поклони своје слике. Било их је 65 и четири цртежа. Циљ је био да се
отвори галерија која је, превасходно, имала задатак да изложи и чува не само
његове слике, већ и оне подунавских сликара- из Румуније, Бугарске, свуда где је
Дунав текао. Било је замишљено као нека врста културног центра, где ће се
сликари бар једном годишње наћи на заједничкој изложби са радовима посвећеним
Дунаву. Требало је то уједно да буде културна манифестација, али и туристичка
атракција тога краја. Та галерија је адаптирана од шумарске куће, а само месец- два
после постављања новинар и песник Вук Трнавски одлази да погледа изложбу. И
већ 21.септембра 1972. галерија је била затворена а у њој је била једна једина слика
Лалета Станковића''.

Галеријски простор налазио се у Дунавској улици, уз обалу велике реке, недалеко

од хотела ''Ђердап'', у згради подигнутој почетком шездесетих година на
земљишту -раније власништво Јелене Дермарковић, по старим Кладовљанима,
рођаке српске краљевске породице (парцела површине 18,41 ар национализована
1958.г.) и кп.бр. 157 површине 4,17 ари ранији посед Николе Букатаревића. Без
обзира на одлуку ''ХЕ Ђердап'' да у делу тзв.зграде шумске секције буде галерија,
према судским списима П 229/93 Општинског суда у Кладову, 3.јула 1971.године
''Предузеће у оснивању ХЕ Ђердап'' и Медицински центар Кладово закључили су,
уговор о замени непокретности друштвене својине, по чијем слову је наводно ''ХЕ
Ђердап'' уступио Медицинском центру кп.бр.158/1 заједно са објектима а за узврат
стекао право коришћења кп.бр.159 и кп.бр. 296. Кп.бр.159 површине 5,96 ари са
зградом 2,62 ара била је пре национализације грађевинског земљишта власништво
Руже Трандафиловић (данас локација виле Ружа), док је кп.бр.296 површине 178
м2 од чега под зградом 92 м2 била ранији посед Томе Бондокића. Како било, све до
27.5.1993.г. на непокретностима земљиште и зграда у оквиру које галеријски
протор, било је евидентирано у јавним књигама као друштевна својина, право
коришћења ХЕ Ђердап. Пресуда којом се утврђује да је Завод за онкологију и
радилогију Кладово ''власник по основу уговора о замени закљученог 3.7.1971.г. и
по одлуци Медицинског центра од 24.10.1974.г. парцеле 3930 (раније 158/1) са
зградама'', донета је по тужби Завода за онкологију и радиологију 04.5.1993.г.
Заступник тужене ХЕ Ђердап изјавио је, 22 године по закључењу уговора из 1971.г,
да ''у свему признаје тужбени захтев'' уз тврдњу да је ХЕ Ђердап по наведеном
приватном правном послу уписана као ималац права друштвене својине на
уступљеним непокретностима, док тужилац није уписан као власник кп.бр.3390 са
зградама. Већ сутрадан након правноснажности ове пресуде, 28.5.1993.г. Завод за
онкологију и радиологију утврдио је уговорну цену стана корисне површине 206,30
м2 , за део у згради на кп.бр.3390, за коју у уговору о откупу од 4.8.1993.г. наводи
да је купац носилац станарског права почев од 1.8.1980.г- у време када је галерија
засигурно била у функцији,- откуп уговорен готово 13 година пре но што је
пресудом утврђена ''својина Завода за онкологију и радиологију '' на целој згради.
Важно је знати да су пословни односи Хидоелектране Ђердап и Медицинског
центра Кладово у то доба били на највишем нивоу, о чему сведочи и околност да је
Комисија за одликовања и награде Хидроелектране Ђердап 8.9.1981.г. ''утврдила
предлог да Медицински центар ''Кладово'' Кладово добије ''Септембарску награду''
Општине Кладово, додуше за другу област- ''допринос постигнут у развоју
здравствене заштите радних људи и грађана Општине Кладово''. Некако у исто
време одржана је конференција делегација Већа удруженог рада, Самоуправне
интересне заједнице (СИЗ) друштвених делатности и СИЗ материјалне производње
и инфраструктуре, на којој је у оквиру ''резолуције о политици остваривања
друштвених планова за период 1981-1985, са посебним акцентом у току 1982.
године'' за област културе прокламовано: ''У области културних делатности тежиће
се усмеравању програмских садржаја и задатака организација из области културе и
културно- уметничких друштава, према интересима удруженог рада и месних
заједница, уз подстицање свих видова културно- уметничког стваралаштва и
обезбеђивање веће доступности културних вредности најширим слојевима радних
људи и грађана''; последње није спречило престанак функционисања галерије
Бранко Станковић.

Галерија Бранко Станковић засигурно је постојала у Кладову у периоду 1972-

1983.г, како наводи њен некадашњи кустос ликовни педагог и скулптор Зоран
Николић (аутор споменика Вуку Караџићу на кладовском кеју); период након овога
датума остаје непознаница. По сведочењу кустоса, о галерији се старала Културно
просветна заједница а од 1974.г. Самоуправна интересна заједница културе.
Међутим, сагласно наводима из брошуре Милутина Николића публиковане 1991.г,
галерију и тада чини збирка од 53 слике и 14 цртежа у тушу (1991, 37). Сигурно је
да је на почетку рада галерије Станковићевих радова било 63, од тога 53 слика и
десет цртежа у тушу. Уља на платну садржала су пет портрета / Тине Стојановића,
Панте Јаковљевића, Рама Салиховића, Марка Томића/, десетак слика потицало је са
градилишта бране, 11 из Доњег Милановца, 18 из Текије, пар из Голупца... попис са
репродукцијама сваког од побројаних експоната садржан је у каталогу галерије из
1972.г. У међувремену 1975.г, Хидроелектрана Ђердап извршила је откуп
уметничких слика, сада изложене у огранку ХЕ Ђердап: 1) аутора Јована Кукића-
Сепарација, Брана и Изградња бране –за износ 10.000 динара; 2) аутора Петра
Ђорђевића- Градитељи Ђердапа- 7000 динара; 3) Михајла Петрова Голубачки
град-5000 динара; 4) Михе Малеша Сељанке из Ђердапа- 5000 динара; 5) Косте
Брадића Отсјај енергије Ђердапа- 6.000 динара; 6) Зорана Мандића Конструкција
6000 динара; 7) Бранка Омчикуса Бродови пред Ђердапом 6000 динара; 8) Митра
Тривића Табула Трајана 8000 динара; 9) Живка Стојсављевића Пролеће у Голупцу
4000 динара; 10) Братислава Стојановића шест графика 10.000 динара. Закључак
радничког света ХЕ Ђердап о куповини објављен је јуна 1975. У Информативном
билтену ХЕ Ђердап Кладово бр.22.

Данас је зграда некадашње галерије уписана у катастру непокретности КО Кладово

као објекат бр.1 на кп.бр.3930 ''породична стамбена зграда'' површине у основи 264
м2, на адреси Дунавска 1, јавна својине Републике Србије, право коришћења
Здравствени центар Кладово, а некадашњи галеријски простор користе вредне
везиље и плетиље локалног удружења грађана, са изузетком простора који је
претходни поседник новоподигнутим зидом оделио од целине. Нешто раније
простор је био окарактерисан као стан корисне површине 206,3 м2, што је
документовано скицом Самоуправне интересне заједнице становања и уговором о
откупу бр.378 од 04.8.1993.г. којим продавац Завод за онкологију и радиологију
Кладово у својству носиоца права располагања продаје носиоцу станараског права
стеченог уговором о коришћењу стана бр.455 од 01.8.1980.г, за цену од 4.249.463
динара- ''цена утврђена на дан 28.5.1993-, купац се обавезао цену платити одмах по
потписивању уговора, при чему је откупна цена умањена за 20% по основу
једнократне уплате укупног дуга. Уговор је потписан 4.8.1993.г. Према калкулацији
Општинског суда Кладово такса за оверу овог уговора наплаћена је 4.8.1993.г. у
износу 1.010.000 динара. Годишња инфлација достигла је 30.8.1993.г. суму 1,7
милијарди процената па је на тај дан издата новчаница од 1 милијарде динара; пре
тога 1.4.1993-од 10 милиона динара, 15.4- од 50 милиона динара, 18.5- 500 милиона
динара. Закон о становању (''Сл.гласник СРС 50/1992) од права на откупо станова
изузимао је: стан чији носилац станарског права односно члан његовог породичног
домаћинства има у својини други стан, одговарајући за то домаћинство-
чл.17.ст.1.т.1. Одговарајућим станом дефинисан је посебни део зграде у коме је
број соба једнак броју чланова домаћинства, а највише четворособни /чл.17.ст.2.
закона/. Услов за стицање права на откуп био је и да носилац станарског права и
чланови његовог домаћинства немају стално место боравка ван места у коме се
стан налази- чл.17.ст.1.т.6.закона.

У међувремену је судским путем одлучено да део предмета наведеног уговора о

откупу дела зграде, који је садржао и дотадашњи галеријски простор, нема
својство стана који је предмет откупа, па је право купца редуковано на три
просторије са улазом из дворишног дела зграде 1.

Судбина збирке слика галерије Бранко Станковић није позната. Неки од експоната
појављивали су се на аукцијама и доспевали у приватне збирке, попут портрета
Панте Јаковљевића. Било је и тврдњи да су слике депоноване на тавану здања у
Дунавској 1, када је у духу уговора приватног права галеријски простор
апсорбован у стамбени. У уводном делу каталога из маја 1972.г. штампаног под
насловом ''Збирка слика Бранка Станковића, Галерија Кладово 1972'' у издању
Предузећа у изградњи ХЕ Ђердап – ''Мотиви Ђердапа и потопљених насеља.
Поклон аутора ХЕ Ђердап'', Бранко Станковић је записао: ''Природа и опстанак
света јесте апсурд, као што је и човеково постојање без природе такође апсурд.
Њихово међусобно допуњавање одувек ме је суочавало са изузетним сазнањем,
које је инспирисало моје стваралаштво. Околност да у том реду ствари дође до
поремећаја, дубоко ме је потресала. Таквим осећањем био сам испуњен и у
тренутку кад је до мене допрла вест о градњи грандиозне хидроелектране, на
терену који сам познавао. Људи су усвојили закон да од воде створе светлост, како
је то рекао Пол Елијар. Али стварање те светлости било је условљено потапањем
великих површина плодне земље, хиљада домова у којима су се људи вековима
рађали и умирали. И док се у Ђердапу одгигравала та потресна драма великих
пормена, и сам узнемирен, учествовао сам у њој, настојећи да на своја платна
пренесем мисао и наду у продужетак живота онога што умире и љубав за откуцаје
новог, које се рађало на моје очи. За све то време пратио ме је поглед једне старице
из Текије. У њему је било и туге и носталгије, али и неке потресне вере да ће
нестајање родног огњишта бити спречено управо на мојим платнима'' (Живковић
ур, 1972, 1).

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Можда као аутенични знамен ''талентованих али који не иду правим путем'', како је
гласила партијска карактеристика вајара Градимира Алексића, од свих 200
експоната намењених потонулој галерији слика, једино његово дело ''Руке '' данас
егзистира у Кладову, похрањено у холу овдашње гимназије, која је и била
поприште репрезентативне изложбе пре 50 година. Преостали ''дарови Ђердапа''
испоставили су се ''данајским'' за овдашње ризничаре културног блага. Настојања
кладовског општинског руководства из 2003.г. да напуштени простор старе
царинарнице на кладовском кеју буде преуређен у уметнички павиљон са
експонатима- скулпторским делима Градимира Алексића и Михајла Томића, нису
уродила плодом иако је супруга Градимира Алексића изразила спремност да
уступи део његове збирке у те сврхе, а скулптор Томић чак био завештао родном
граду своју збирку, да би небригом посленика културе и политике своју одлуку,
чини се с разлогом, променио. Ималац права на објекту- Јавно предузеће ХЕ
Ђердап нашло је значајнијим да у знатном делу зграде буде смештен истоимени
ронилачки клуб групе младих ентузијаста. Четири деценије после изградње
хидроелектране, у склопу реализације развојних планова новог општинског
руководства, ова зграда сравњена је са земљом а на њеном месту постављена
монтажна барака за продају сувенира, сладоледа, сокова, уз проширено градско
шеталиште. Првобитно намењени простор за збирку уметничких дела са мотивима
Ђердапа живи нови живот као ''етно-галерија'' , саобразно популарним културним
стремљењима. Други простор за такве сврхе требало би тек осмислити.

Од завршетка радова на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система на

Дунаву, уметност није имала много прилика за додирне тачке са Ђердапом. Знане
су ликовне колоније у организацији ''Ђердап туриста'' Кладово и .Летња
академија ликовних уметности Радислава Тркуље ''Пена'' у истоименом здању на
Ђердапу, са сталном поставком његових радова- основаном 1975.г. Нека дела
настала у оквиру колонија, о чијим уметничким дометима нисмо кадри сведочити,
изложена су службеним просторијама ХЕ Ђердап и истоименог хотела. Новије
доба донело је ванредно упечатљиве аквареле подземног света Дунава- аутор
Наталија Павловић, оригинални ликовни приступ овдашњем наслеђу у изведби
Милене Путник, дугометражни документарни филм Потоп Јелене Јовчић. Један од
покушаја да уметност надвлада заборав забележен је и 7.септембра 2013.г: на
годишњицу почетка изградње одржан је концерт Банатске филхармоније из
Темишвара на мосту изнад електране. Диригент је био Франц Хофер а на
репертоару се нашло и надалеко познато дело румунског композитора српског
порекла Јосифа- Јована Ивановића ''Таласи Дунава'', популарношћу без премца у
свету.

А слике ''Ђердапа''? На википедији још увек стоји одредница Кладово данас:

''Галерија слика Бранка Станковића са мотивима подручја потопљеног због
изградње ХЕПС Ђердап- у реконструкцији''.
Таласи Дунава одавно прекривају делове Ђердапске клисуре који су ''вајарском
делу природе'' давали атрибуте узвишености, слично се може казати и за талас
заборава и немара који је добрано захватио уметничка достигнућа ликовних
стваралаца из шездесетих и седамдесетих година протеклога столећа.

И у трећем миленијуму нове ере људи се могу дивити културним достигнућима

попут архитектуре и риболиких монумената лепенског човека, заборављених,
слојем леса прекивених, па изнова сачуваних, делима античког Рима у виду
Трајановог моста, мермерне скулптуре Јупитера на трону из Понтеса, бронзане
главе Трајановог оца, статуе Нептуна са делфином из Дијане. Уместо слика и
скулптура са мотивима Ђердапа из периода 1964-1972.г, данашњица нам нуди неке
лаганије садржаје, што не чини немогућим да оне, попут сјајних претеча из
античких времена, изнова угледају светлост дана, за почетак макар у једној
виртуелној димензији. За то нису неопходни неки нови потоп и археолошка
ископавања.

ЗАБЕЛЕШКЕ

Станислав Живковић, каталог Збирка слика Бранка Станковића, ХЕ Ђердап у изградњи,

предговор Богољуб Стојановић, Кладово 1972.г.

Зоран Јањетовић, Забавна штампа у социјалистичкој Југославији, Studia lexicographica, год.

4 (2010) бр. 1 (6), https://hrcak.srce.hr/file/162816 приступљено 09.12.2021.г.

Драган Јовић Лисац, На броду уз буку машина, ''Развитак'' бр.1 Зајечар 1972.г; исти број
илустрован је његовим сликама о Ђердапу и бродовима на Дунаву.

Матицки Миодраг, Делта, ''Прометеј'' Нови Сад 2011.г.

Милутин Николић, Кладово – Туристички савез општине, 1991.г.

Видоје Романдић, сликарске белешке ''Све волим и све воли мене'', ''Развитак'' бр. 6,
Зајечар 1971.г.

Мира Ступица, Шака соли, Београд 2000.г.

ИЗВОРИ

Устав Социцалистичке Федеративне Републике Југославије 1961, Савремена администрација

Београд, четвро итдање, Београд 1963, чл.14. о радним људима у култури

Политика експрес Београд, дневни лист, уторак 9 мај 1972, с.8 ЂЕРДАП ОКУПИО СЛИКАРЕ
Decretul nr. 189/1972 privind conferirea de ordine ale Republicii Socialiste România unor cetăţeni
iugoslavi Buletinul Oficial nr. 64 din 02 iunie 1972.

https://lege5.ro/RedirectGratuit?ContFreemium=1&MesajDepasireAccesari=1&returnUrl=%2FApp
%2FDocument%2Fgyydkmrr%2Fart-1-decret-189-1972&customMessage=HTTP%20request%20quota
%20exceeded%21%20maximum%20admitted%205%20per%2

Понеделник, 2« февруари 1073 СЛУЖБЕН ЛИСТ НА СФРЈ Број 10 — Страна 241указ о додели
одликовања, поред осталих за др Илић Сибина (Тимотије)-Орден заслуга за народ са сребрним
зрацима http://www.slvesnik.com.mk/Issues/1128C247722449F8975B6FCECD24161B.pdf приступљено
08.01.2022.г.

Информативни билтен НЕ Ђердап бр.39/1976.г Одлука Радничког савета ХЕ Ђердап о преносу

преостале имовине Ђердапске речне управе бр.04-6721/19

Каталог изложбе Видоја Романдића ''Мотиви Ђердапа'' Дом културе Чачак 1981.г.

Информативни билтен НЕ Ђердап бр.90/1981.г предлог за доделу ''септембарске награде''

Медицинском центру ''Кладово''

Информативни билтен ХЕ Ђердап бр.93/1981 ''резолуције о политици остваривања друштвених

планова за период 1981-1985, са посебним акцентом у току 1982. године''

Писмо председника ИО СО Кладово Дејана Швајнера породици вајара Градимира Алексића 2003

Ранко Јаковљвеић Ђердап арт 2017 https://www.scribd.com/doc/292061658/Djerdap-Art

Концерт на мосту хидроелектране 07.9.2013 https://stirileprotv.ro/stiri/timis/concert-extraordinar-al-

filarmonicii-banatul-la-portile-de-fier-ce-semnifica-evenimentul.html приступљено 9.12.2021.г.

ЕПС Енергија август 2020, Милорад Дрча. Пола века производње енергије у хидроелетрани Ђердап-
Велики јубилеј хидро-џина

Писмо Дарка Делалеа аутору, од 12.9.2021.г.

Где су нестале слике фудбалера коме је штафелај спасао живот аутор Јелена Копривица ''Нова'' 28.јуна
2021-12-05https://nova.rs/kultura/nestale-slike-lale-stankovic/

Разговор са Зораном Николићем, кустосом галерија Бранко Станковић, 02.12.2021.

Katastar.rgz.gov.rs/eKatastarPublic подаци о непокретности кп.бр.3930 КО Кладово

Уговор ОУ.1492/92 од 4.8.1993 Општински суд Кладово; вроватно погрешан заводни број године-
треба ''/93''; идентитет потписника радник суда регистровао је ''на основу личног препознавања''

Пресуда Општинског суда Кладово П.223/93

Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959.г, са правним дејством почев
од 26.12.1958.г.

Информативни билтен ХЕ Ђердап Кладово 22/1975, Одлука радничког савета ХЕ Ђердап о откупу
слика акт 04-2325/12-б

Радио Слободна Европа, 24.12.2006. Музејски скландал без преседана- о галерији Саве
Неимаревића у Мостару, аутор Тина Јелић Диздар https://www.slobodnaevropa.org/a/691380.html
Гвозден Оташевић, Први и последњи чачански кнез, текст објављен у београдској Политици
18.9.2019.г. са наводом да је по Титовој жељи споменик Градимира Алексића рањеницима и
заробљеницима- припадницима народноослободилачког покрета уклоњен са костурнице у Чачку
свега 6 година након постављања https://www.politika.rs/scc/clanak/438101... приступљено
11.12.2021.г.

Од Лепенског Вира до градње хироелектране: Анимирани бакропис који приказује Доње

Подунавље кроз векове- Скривени Дунав 1
https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/umetnost/a25361/od-lepenskog-vira-do-gradnje-hidroelektrane-
animiran-bakropis-koji-prikazuje-donje-podunavlje-kroz-vekove-video.html ;

Скривени Дунав 2 https://www.youtube.com/watch?v=eYZb-0gNXDQ Бојан Драгићевић и група аутора

https://www.facebook.com/pg/jovic.lisica/posts/албум ''Ђердап 1'' слике Драгана Јовића, приступљено

10.12.2021.г.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%BE одредница
Кладово са податком о галерији у реконструкцији, приступљено 10.12.2021.г.

Из новинског чланка Гвоздена Оташевића, Политика 18.9.2019.г.: „Централни део споменика

направљен је од усправног мермерног стуба, а лево и десно од њега била су постављена два
полулежећа мушка акта од бронзе у натприродној величини наглашене мускулатуре, са болним
грчевима који им изобличују лица. Цела композиција постављена је на мермерни плато на
главном градском тргу којем је 29. октобра 1955. године име промењено из Трга палих бораца у
Трг устанка”. Склоњен је већ 1961. јер није био по вољи политичарима тог доба. Приповедало се
тада, увек у пола гласа дабоме, да није био по укусу председника СФРЈ Јосипа Броза Тита док је
пролазио кроз Чачак, па је већ 1961. уклоњен и од тада сељен све даље од трга који је у првој
половини прошлог века био пијаца, сточна и општа.Данас ти ливени рањеници бораве у кругу
фабрике „Цер”, где су доспели 4. јула 1991, окружен је коровиштем и наслаганима палетама.
Посећују их само делегације чачанског СУБНОР-а, углавном једаред годишње.''

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/11/01/srpski/RG03103109.shtml Слободан С.Станковић:

Jesenja likovna kolonija na Đerdapu Atelje u kafani

KLADOVO - Najpoznatiji slikari iz vojvođanske ravnice, zajedno sa umetnicima iz Beograda, Pančeva,

Smederevske Palanke i drugih gradova Srbije ostavilo je za sobom trajan beleg u protekle tri godine rada
Likovne kolonije "Kladovo". Na dosadašnjim skupovima Akcionarskog društva "Đerdap-turist" stvaralo je
ukupno 19 slikara pejzaža među kojima su Zdravko Mandić, Pavle Blasić, Milan Pivnički, Božidar
Bošković, Vladimir Spasić, Raša Trkulja, Ištvan Sajko, Slobodanka Šobota, Živko Đak, Grujica Lazarević i
drugi.Inspirisani đerdapskim krajolikom slikari su do sada stvorili umetničku zbirku od 36 dela, koja
oplemenjuju prostor kladovskog hotela "Đerdap", kraj same obale Dunava. Do kraja nedelje nadahnuće će
potražiti još 12 slikara koje je u ovu koloniju pozvao Sava Stepanov, likovni kritičar iz Novog Sada.
"Nema, čini mi se, skladnijeg lika do onog između umetnika boema, kafane i prirode.Geografija i istorija su
slikarima ponudile izuzetne povode, jer Dunav ovde dostiže čudesnu lepotu, dok je Đerdapska klisura,
možda, najuzbudljiviji deo evropske reke - kaže Stepanov. Slikarski atelje učesnika Likovne kolonije
"Kladovo" nalazi se u Hotelu "Đerdap" gde je u protekle 32 godine ostvareno oko dva miliona noćenja.
Ovu zanimljivu regiju posetilo je 2,8 miliona domaćih i stranih gostiju.

Milena Putnik :

Pogledom oblikujem stvarnost

Dejan Vujanić18.05.2009 20:00

"Pogled na Adu Kale"
Spremam dve nove varijante kontravidikovaca - jednu u Gornjem Milanovcu kao deo grupne izložbe
učesnika prošlogodišnje likovne kolonije na Savincu, i jednu na Đerdapu, u vidu unakrsnih pogleda preko
Dunava, u okviru međunarodne izložbe na temu javnog prostora jedne rumunske kustoskinje. U okviru iste
ove izložbe planiram i da postavim rad "Pogled na Adu Kale" na vrh jednog brda u Rumuniji na obali
Dunava, sa koga se vidi mesto gde je nekada stajalo rečno ostrvo koje je potopljeno pri izgradnji HE
"Đerdap". Biće postavljena fotografija ostrva na isto mesto sa koga je i snimljena, a koje danas pruža
sasvim drugačiji vidik - najavila je Milena Putnik.

https://www.glassrpske.com/lat/kultura/kultura_vijesti/milena-putnik-pogledom-oblikujem-stvarnost/22173
приступљено 12.12.2021
 Ksenija, kćerka Save Neimarevića

Ksenija, kćerka Save Neimarevića ''Pitate me da li sam srećna? Ne, suviše sam emotivna da bih
mogla da budem srećnа'' – saopštila je znatiželjnom reporteru inženjer građevinarstva Ksenija
Neimarević, hitronogi kurir mostarskih ilegalaca u prvoj polovini četrdeset prve, kojoj su
''neobuzdane vode Neretve prenijele ljubav ka hidraulici'' i odvele je i do XI međunarodnog
kongresa za visoke brane u Madridu sredinom svibnja 1973, među 2.000 stručnjaka iz 67 zemalja
i 1.000 posjetilaca, gdje je sintezom svoga iskustva o složenostima i razrješenjima evakuacije
vodnih valova na brani HE Đerdap u isto vrijeme označila i presedan u četrdesetogodišnjoj
djelatnosti toga međunarodnog kongresnog skupa – za govornicu je stala žena inženjer, član
Jugoslovenskog komiteta za visoke brane, prekinuvši tako patrijarhalni karakter međunarodnih i
nacionalnih skupova, i više drugih sličnih susreta i dogovora. Tako je bilo i u kazivanjima žene,
stručnjaka hidrauličnog smjera, glavnog inženjera građevinskog giganta Đerdap I, a zatim
direktora Đerdapa II, koja je kao direktor i poliglota obišla gotovo cio svijet. Napisaše, tako, o
inženjeru Kseniji mnoge novinske članke; njemački časopis poduži napis ''Jedna žena i 4.000
muškaraca'', gdje je vidimo sa Josipom Brozom Titom na gradilištu; pariska televizija emisiju
posvećenu neimaru sa Dunava, ali nigdje Ksenija ne reče, usmjerena cijelim bićem vremenu u
kojem živi i koje nailazi, o svom djevojaštvu i mladosti do poratnih dana, o nevremenu u kojem
je živjela do Drugog svjetskog rata i u ratu, na obalama Neretve i na ušću Save u Dunav, ko joj
darova ljubav prema čovjeku, ko podstaknu stvaralački nemir i angažovanost za dobro kolektiva.
Ne reče nikome, ni meni danas, da je u kuću navrh Bjelušina, gdje je odrasla, ugrađena spomen-
ploča koja nas obavještava da je ta kuća ''bila tvrd orah u borbi protiv neprijatelja'', da je ''jula
1941. iz nje krenuo prvi partizanski odred, a docnije, tokom čitavog NOR-a'' da su ''iz nje kretale
grupe i pojedinci u rat za slobodu i bolji život'', da spomen-ploča ''treba da podstiče mlade
naraštaje na herojska djela njihovih starijih drugova''. I na Ksenijinog oca, Savu Neimarevića,
jednu od najneobičnijih i najpotresnijih sudbina iz plejade jugoslovenskih revolucionara i
familijarnih ljudi koji okončaše na mostarskim raskršćima. I na njenu majku Aniku, do čuđenja
hrabru ženu. I na braću, Životu, o kojem i italijanski karabinijeri ostaviše nesvakidašnji
dokument, Pavla i Todora. I na dvije bake, dvije Cvijete, majčinu i očevu majku. I na nju,
Kseniju, četrnaestogodišnjeg kurira mostarskih ilegalaca, u vremenu ''kad se djeca nisu igrala
rata''. Inž. Ksenija Neimarević, mlađi član mostarske revolucionarne porodice, čiju kuću
obilježava spomen-ploča, kao prevodilac Josipu Brozu Titu u njegovom razgovoru sa stranim
gostima na Sedmom kongresu Saveza omladine Jugoslavije Ksenijin otac, limarski majstor Sava,
vodio je Međustrukovno sindikalno vijeće i zahvaćen tarifnim i štrajkačkim akcijama:
štrajkovima obućara, pekara, krojača, radnika u željezničkoj ložionici i radionici, novim
političkim akcijama i izborima poslanika za skupštine. Tada je Gojko Vuković bio nosilac
kandidatske liste Republikanskog saveza radnika i seljaka u okrugu Mostar, Sava Neimarević
nosilac sreske liste za Mostar i Gacko, a Rade Bitanga za Trebinje, o čemu je izvještavala i
''Borba'' 30. jula i 17. avgusta 1927, ne zaobilazeći sudske zavrzlame koje je raspleo Sava u
govorima u istočnoj Hercegovini, da bi njegov govor u Čitluku, u zapadnoj Hercegovini, završila
komentarom da je Sava Neimarević ''pozvao prisutne, kojih je bilo oko 700, na zajedničku borbu,
kako bi udruženi radni narod sela i varoši mogao da se zajednički odupre navali udružene
vladajuće gospode''. Kada je letak koji je razotkrivao podrivačku djelatnost socijalpatriota
potpisao Sava Neimarević, mostarski oblasni župan, ''zasut'' i drugim ''Savinim'' tekstovima, 15.
novembra 1928. raspisao je potjernicu za sekretarom Okružnog komiteta KPJ za Hercegovinu i
predsjednikom Mjesnog međustrukovnog saveza sindikata za Mostar, o čemu je pisao i radničko-
seljački list ''Borba''. Ali bilo je već kasno da se opet dočepaju Save Neimarevića. On je već bio u
SSSR-u. Bilo je to 1928. godine. ''Jedne noći, majka kaže da je to bilo 28. oktobra, iznenada je
otac došao kući obučen u feredžu i sa svima nama se na brzinu ispozdravljao'', zapisao je njegov
sin Pavle. ''Anika je plakala i ljubila ga. Baba Cvijeta takođe. Zatim je Sava poljubio Životu,
mene podigao uvis i poljubio, pa brata Todora i malu sestru Kseniju. Života ga je nešto pitao, a
mi smo u oca onako buljili i čudili se zašto je obučen u žensku haljinu i zašto nas toliko ljubi, pa
smo svi počeli plakati, te nas je on ponovo ljubio i tješio. Činilo nam se da se veoma kratko
zadržao milujući nas, ljubeći i pozdravljajući, a zatim ga je majka ispratila i brzo se vratila
plačući. Zar smo mogli i pomisliti da će to biti naši posljednji zagrljaji, poljupci i viđenje. Bio je
to naš opraštaj od oca na njegovu odlasku u SSSR, odakle se nikada nije vratio.'' Imao je tada 32
godine i četvoro djece: osmogodišnjeg Životu, šestogodišnjeg Pavla, četvorogodišnjeg Todora i
jednogodišnju Kseniju, nezaposlenu ženu i majku, a pet mjeseci poslije odlaska iz Mostara rodilo
se njegovo peto dijete, Odesa, koja je poslije godinu dana umrla. Baš tako: Odesa! Zbog prkosa
policiji.

Менсур Сеферовић, Преболи зла, Институ за истраживање злочина против човјечности и

међународног права,с.238-240 http://institut-genocid.unsa.ba/userfiles/file/Zvijezde%20stajacice%20Mensur%20(2).pdf
приступљено 17.12.2021. Илустрација: https://www.fokus.ba/kultura/slikarski-velikani-u-galeriji-mostarskog-centra-za-
kulturu/2052436/ из колекцције Ксеније Неимаревић , приступљено 17.12.2021

Ilustracija: Petar Lubarda, U cara Trajana kozije uši, nitro lak na lesonitu, 1972, kolekcija Kuće legata u Beogradu

https://fondacijasasamarceta.org/blog/lubardina-likovna-hronika/ приступљено 26.12.2021.г.

Lubardina slika prikazuje trenutak u kom frula objavljuje istinu o carevim ušima. U donjem desnom uglu
slike je Lubardin autograf koji ilustruje stihove... 

...Autor stihova je Vera Lubarda, umetnikova supruga, koja ih je svojeručno zapisala u jednoj svesci, uz
napomenu da su nastali prilikom posete Đerdapu, jula 1972. godine. Slika je umetnikov poklon supruzi za
dvadeset šestu godišnjicu braka. Ona je ujedno i ogledalo jednog određenog istorijskog, društvenog
trenutka. Odražava društvene prilike u kojima se zemlja našla u godinama nakon promene ustavne strukture
Jugoslavije, koja je rezultirala porastom nacionalnih trvenja. 

Lubarda svom imperatoru daje ime Trajan, umesto Trojan —imena koje je iznedrila narodna
tradicija i koje je iz nje u tom obliku preuzela književnost. Menjanje imena nije rezultat Lubardine
omaške, već aluzija na područje Đerdapa koje je tih godina bilo u fokusu interesovanja
jugoslovenske javnosti. Na ovom području, koje od Trajanove vladavine nije videlo značajnije
graditeljske i ekonomske poduhvate, 1964. godine započeti su pripremni radovi za realizaciju
najvećeg i najambicioznijeg projekta u SFRJ — izgradnje hidroelektrane Đerdap 1. 

https://fondacijasasamarceta.org/blog/lubardina-likovna-hronika/ приступљено 26.12.2021.г.

Pobedio je na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine, a potom i u Japanu. Dobio je i

Herderovu i Gugenhajmovu nagradu. Zbog ovih, ali i raznih drugih postignuća postao je jugoslovenski
kulturni diplomata. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio pored radova Salvadora Dalija, Mura i Pikasa, a
poslednjeg je pobedio još jednom, na bijenalu u Japanu.

https://www.presstiz.rs/kultura/prisluskivali-ga-radijatori-petar-lubarda/ приступљено 26.12.2021.

Изложба ликовних дела са мотивима Ђердапа, 17.5.1972, хол кладовске гимназије: Јованка Броз,
Елена Чаушеску, Радмила Јаковљевић-помоћник директора ОШ Вук Караџић и председница
Секције за друштвену активност жена, Музеј историје Југославије http://foto.mij.rs/site/gallery/13879/photo/67
приступљено 28.11.2021.г.
''Руке'' рад Градимира Алексића, Изложба ликовних дела са мотивима Ђердапа, 17.5.
1972, хол кладовске гимназије: Јованка Броз, Радмила Јаковљевић-помоћник директора
ОШ Вук Караџић и предеседница Секције за друштвену активност жена, Милутин
Николић, директор гимназије 25 мај, централни део другог реда Разија Биједић, супруга
југословенског премијера Џемала Биједића- Музеј историје Југославије
http://foto.mij.rs/site/gallery/13879/photo/68 приступљено 28.11.2021.

''КАРАКТЕРИСТИКЕ ГРАДИМИРА АЛЕКСИЋА''

Бр. 1580 9-VIII-1949 год. У БЕОГРАДУ: МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ НР СРБИЈЕ Одељење за

уметничке школе и курсеве БЕОГРАД

Достављамо вам потребне податке за студенте ове Академије који су завршили Специјални течај у
јунском року школске 1948/49. године.

1. Бајић Милош, талентован и добро напредује. Као сликар показао је до сада добре резултате. Један
од најбољих цртача на Академији. Политички исправан. Нaставнички савет предложио га је за
асистента на Академију.

2. Карановић Бошко, и као сликар и као графичар показује изванредно добре резултате. Политички
исправан. Наставнички савет предложио га је за асистента за графику на Академији.

3. Цигарчић Драгутин, недовољно упоран, малодушан и прилењ је. На крају семестра показао
извесан напредак у сликарству, али се још увек не види шта ће од њега бити. Нема никаквих
организационих способности. Политички исправан.

4. Војић Миодраг, у сликарству није показао никакав напредак и нема изгледа да ће се поправити. У
Народној омладини ништа не ради, напротив својим деструктивним ставом омета настојања Савета
и Народне омладине на путу правилног развоја. Политички несигуран.

5. Опрешник Анкица, крајем овог семестра показала је известан напредак али нема изгледа да ће од
ње испасти добар сликар. Конфузна и неодређена. У Народној омладини ништа не ради, али и не
омета рад Народној омладини.
6. Јеврић Олга, невероватно упорна, али због болести – туберколозе плућа нија показала неке видне
резултате иако је талентована. Политички исправна.

7. Кратохвил Јован, талентован. Упоран и истрајан. Има организационих способности, као вајар
правилно се развија, политички исправан. Наставнички савет га је предложио за асистента за
вајарство.

8. Бешлић Ана, много талентована али упорна у раду. На крају семестра показала извесан напредак.
У Народној омладини ради иако не улаже много воље.

9. Алексић Градимир, сиров и деструктиван. Талентован али не иде

правилним путем, тако да није показао на крају године нарочите резултате.
Због своје деструктивности искључен је из Народне омладине. Себичан и
несоцијалан. Политички непоуздан.

10. Михаћ Мирјана, талентована и вредна. Показује добре резултате и доста правилно се развија.
Ради у Народној омладини. Политички лојална.

11. Стојановић Драгослав, има пуно смисла за примењену графику. Један од најсавеснијих

студената. Политички исправан.

Смрт фашизму – Слобода народу! Секретар Академије ликовних Уметности (Живојин Муњић)

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:bUs7bUx59ocJ:www.studioloflu.rs/spisi/nepodobnost-profesora/
+&cd=2&hl=bs&ct=clnk&gl=rs приступљено 28.11.2021
Фране Делале и његова дела у ХЕ Ђердап /архив Дарка Дедалеа/
 Драган Јовић

https://www.facebook.com/jovic.lisica/photos/
ms.c.eJwzNrIwNDU1NzAwNzK0MDfXMwbxzQwszY0tLEwNTABkzwZT.bps.a.272480662956048/328156097388504/?type=3&theater
https://www.facebook.com/jovic.lisica/photos/a.272480662956048/210585639145551/?type=3&theater

https://www.facebook.com/jovic.lisica/photos/a.272480662956048/273442602859854/?type=3&theater

Бранко Станковић /и слика на насловној страни/ https://nova.rs/kultura/nestale-slike-lale-stankovic/

Iz pisma rumunskog slikara Constantina Severina:

sula Ada Kaleh a fost vizitată în anul 1966 de cunoscuta scriitoare americană Toni
Morrison (Premiul Nobel pentru literatură în 1993), care știa că micul Levant al
României urma să fie scufundat. Ea a făcut zeci de fotografii memorabile și a scris un
text care însoțește aceste imagini, care începe așa:                     
''În 1966, când eram acolo cu John Marriner, Ada Kaleh era o insulă românească pe
Dunăre, aproape de Orșova. Cealaltă parte a fluviului a aparținut Iugoslaviei - acum este
sârbă și insula a dispărut  împreună cu Orșova originală.
Numele este turcesc și tradus simplu ca „insula fortăreață”. A fost un loc de vis cu o
istorie îndelungată. La începutul anilor 1970, când apa s-a ridicat în spatele barajului
Porțile de Fier, insula a fost complet scufundată. Ada Kaleh a fost descrisă poetic de
scriitorii de călătorii, mai serios de istorici și părți din fortificații au fost mutate pe o altă
insulă înainte de inundație.

Dar fortul nu se prăbușise și nu era inundat, așa cum spuneau unii, iar străzile nu erau
înguste și întortocheate. Ada Kaleh era un orășel viu, care prospera din turism și din
contrabandă. În anii 1920 vaporașele cu abur șuierau frecvent și chiar și în 1966 românii
erau acolo pentru a se relaxa și pentru a cumpăra specialitățile locale de fructe în sirop de
zahăr și delicioasele dulciuri turcești. Aceste imagini spun povestea.''

In 1966 I crossed the river once by row-boat to be met at the Ada Kaleh landing stage by
' guides ' much as any tourist would expect anywhere in the world today. Fortunately I
was accompanied by Tutu the multi lingual CARPATI helper / interpreter assigned
to September Tide and very soon I was in the town drinking fine Turkish coffee. Later I
moved on to some of the local tuica a plum brandy.
Here on the grassy forecourt to the main gate of Ada kaleh Tutu is with a group of school
children and hearing some of the local folklore. The tomb was well known as being from
a wandering Dervish from Bukhara [now capital of Uzbekistan ]in central Asia.and one
of the world's oldest cities]. The dervish had been wandering the world in search of the
most beautiful place to die. ' somwhere sheltered from harm and misfortune'…The men of
the family gathered separately . It was difficult to think that we were on Ada Kaleh in the
middle of the Danube. All the trappings of the Cold War were forgotten - the military
posts we were not allowed to photograph and the travel regulations were put aside. Time
was winding back to the Ada Kaleh of wonderful dreams.

Текст на енглеском:
http://www.nonesuchexpeditions.com/nonesuch-features/Lost%20Danube/Ada%20Kaleh/ada%20kaleh.htm
*Chloe Anthony Wofford Morrison (born Chloe Ardelia Wofford; February 18, 1931 – August 5,
2019), known as Toni Morrison, was an American novelist. Her first novel, The Bluest Eye, was
published in 1970. The critically acclaimed Song of Solomon (1977) brought her national attention
and won the National Book Critics Circle Award. In 1988, Morrison won the Pulitzer
Prize for Beloved (1987); she was awarded the Nobel Prize in Literature in 1993. –википедија
приступљено 24.1.2022.
ОДИСЕЈА К Л А Д О В О*

Поратни период обнове и изграње у подунавској варошици на Ђердапу

кулминирао је 1964. године приспећем око три хиљаде радника из свих крајева
Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на свету. Нарочито
у прво време суживота са преко ноћи дуплираним бројем суграђана, Кладовљани
младићке доби доживљавали су придошлице као латиноамерички домороци
шпанске конвикстадоре. Да прича буде сложенија, сви су говорили истим језиком,
а народна милиција сматрала је задатком највишег ранга да, где год може, у
локалним инцидентима заштиту пружи, како се с поносом изговарало
''градитељима Ђердапа''. ''Он је дете градитеља'', ''она је жена градитеља'' биле су
стандардне колоквијалне пропуснице за поправљање лошег успеха у школи,
стицање диплома квалификованих радника, избегавање дугих редова, добијање
бољег парчета меса код прорачунатог касапина чије је око лако уочавало
драстичне разлике у дебљини новчаника нових и старих муштерија. Збивале су се
туче, злостављања, па и насилне обљубе над немоћним лицима, узимање девојака
''на пробу'' па враћање као ''робе са фелером'' након дивљаштва најниже врсте. Пред
органима реда и закона, просветарима, службама социјалног старања, нашао се
изазов изналажења праве мере ствари да се латентна нетрпељивост не би изродила
у нестабилне политичке прилике. Систематски педагошки рад са децом школског
узраста релативно брзо успео је стабилизовати друштвене односе на
цивилизованом нивоу, а девијантне појаве одраслих ''кршитеља реда и мира''
каналисане су и максимално толерисане ако се дешавају под окриљем кафанских
сала и шатри, аутентичних екстериторија у односу на позитивно право.

Након зидања велелепног хотела ''Ђердап'' на обали реке, престала је потреба да

дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел ''Београд'', па му је
формално враћено старо име али без атрибута ''велика''. Плафони су урађени у
лакираној трсци, са лустерима од кованог гвожђа, окаченим о дугачке греде. До
висине 1,40 м унутрашњи зидови обложени су даскама. Горњи слој малтера према
плафону је уклоњен а цигла окречена у бело. На северном зиду, изнад подијума за
музику, овдашњи наставник ликовне културе начинио је слику момака и девојака
са народним ношњама у колу, уз обавезно сунце и птице у позадини. Под је
обложен цигла црвеним ''виназ'' пластичним плочама. Зидови овог, као и других
кладовских ''кафанских прибежишта'', били се ''декорисани'' натписима ''Свака
намерно разбијена чаша кажњава се по закону'', ''Дуг је зао друг'', ''Част свакоме
вересија никоме'', а на централном месту обавезно је истицана урамљена црно-
бела фотографија Јосипа Броза Тита, већином у стојећем ставу, са упаљеном
цигаретом на муштикли у левој полуподигнутој, у лакту благо савијеној руци и
загонетним осмехом. Близу фотографије, на лустеру обложеном жућкастим
наслагама катрана из цигарета, висила је трака лепка за муве, својеврсни сурогат
некадашњег кандила испод слика еснафских или породичних патрона. Уместо
мириса свећа и тамјана лик великог вође обасипан је нештедимице дуванским
димом нишке Мораве, Опатије, Вардара, нишке Дрине, кумановске Драве,
скопског Ибра, врањске Зете или Дрине, а испред кафанске зграде, појављивали би
се повремени ''ходочасници''- оштрачи ножева, мајстори за поправку кишобрана и
мечкари, дајући сирови гламур кафанском угођају. Оштрач је на леђима доносио
постоље и тоцило, затим навлачио радни мантил и преко дугу кецељу, стављао
барету на главу, а онда једноличним притиском на дрвену педалу постоља
активирао преносни механизам за окретање тоцила. Домаћице су пар дана
ужурбано доносиле кухињске ножеве увијене у мараме и остављале их оштрачу до
истека времена заказаног за преузимање. Кишобранџије са приручним алатом за
замену жица или поцепаног платна, свој репертоар употпуњавали су прорицањем
судбине- ''миш бели срећу дели''. Заморче из дрвене кутије зубима шчепа један од
мноштва листова на којима је исписано шта знатижељника чета у животу. Мечкари
су долазили у град не више од двапут годишње и ''програм'' изводили уз прву
бандеру. Уз звуке добоша најава је гласила: ''Како мечка Божана пије пиво, како се
пење на бандеру, колико Божана има година, како се карминише и носи ташну''.
Припадници народне милиције с највећим одушевљењем пратили су наступ,
нарочито се смејући на помињање мечкиног личног имена. Ваљда је то значило
афирмацију њиховог атеизма. Представе су престале почетком изградње ђердапске
хидроелектране, али сећање на њих помогле су 1969.г. председнику општине да
реши проблем одстрела у лову организованом за Јосипа Броза Тита. Сибин Илић
говори: ''Сутрадан је Тито ваљао у лов на румунској страни. Румуни се упрпили.
Неки њихов из протокола дошао је код мене: 'Невоља велика! Не можемо да
нађемо мечку коју ће ваш председник да одстрели...' – 'Лако је за то, ево ти 100
марака, иди код оних мечкара низводно од Т.Северина, мечке колико волиш, воде
их по вашарима!' Послушао ме је, али као да и није. Лов је одложен, мечка је
преживела. Није јој било суђено да се Тито с ловачком пушком и ногом преко ње
мртве слика за новине.''

Градитељима ''Ђердапа'' обезбеђени су много бољи животни услови него раније

у Бајиној Башти односно Зворнику где се зими догађало да становници ''растурају
бараке и трпају даске у бубњаре'' (Чукић, 1985, 99). У Кладову је сазидано за њих и
њихове породице 472 удобних станова са централним грејањем, купатилима и
одвојеним тоалетним просторијама; подигнут је хотел чији је претежни део
намењен становању инжењера и техничара. Панта Јаковљевић сведочи: ''Онда смо
изградили и хотел у Кладову, па сам био позван на одговорност... Тај хотел није
био у плану. Стручњаци се нису могли окупити да живе у баракама. Јер, обично се
до тада говорило- привремено. Али, како целог живота људи да живе
привремено?... Ти исти људи су и на ранијим градилиштима били велики
ентузијасти и уз то добро зарађивали- али сви су се као гоље отуд враћали.
Радиш, радиш, по шеснаест, двадесет сати. А кад добијеш мало предаха, хајде у
биртију, у кафану. Имали смо и певачицу и музику. Тамо се све паре потроше, а
кад се истрезниш- хајде, опет, из почетка. Посматрао сам људе у Кладову, кад су
добили станове са централним грејањем. Многе нисте више могли да видите у
кафани. Људи су почели да се куће, да посвећују већу пажњу животу и породици''
(Чукић, 99-100). Кладовљани пред еланом новоговора приспелог са ђердапским
неимарима почели су се одрицати дела идентитета у којем није било места за
падеже датив и инструментал, а завршни слог сваке речи био резервисан за
''кладовски акценат''.

Биоскоп и читаоница преко ноћи су израсли у ''Раднички универзитет'' где су по

убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени прегаоци
социјалистичког рада, пре свих они дошли из других крајева Југославије, али су
кафане и даље остале култна места за ''културно- забавни живот'' након напорног
рада, уз ''добру капљицу'' и мезелуке од беле и црне шваргле, џигерњаче,
роштиљског меса. У ''оптицају'' се налазио и ''трули лонац''- остаци куваног меса,
шаргарепе, купуса, пасуља, кромпира који су током неколико дана нуђени гостима,
а потом ''спремљени'' у обашка лонац где су чекали конзументе са плићим џепом.
У локалима звучних имена и непријатне унутрашњости- ''Амбасадор'', ''Лепа
Влајња'', ''Бродарска Касина'', ''Србија'' било је пића, хране и конобарица за
свачији укус..

Почетак радова на изградњи електране значио је и крај великогоспојинских

вашара организованих на улазу у Кладово из правца Неготина. У тзв. сурпини, на
измаку августа подизане су кафанске шатре, служено ''зајечарско пиво'',
препеченица, шприцери, печење, мекике. Обавезни декор чиниле су десетине
запрежних кола, 2-3 рингишпила, ''стрељане'', машине за прављење ''америчког
сладоледа'' од ''шећерне вуне'' и ''зид смрти'', тезге са лицидерским срцима
украшеним минијатурним огледалима, те фотографијама Лане Тарнер и Клерка
Гебла, лоптице од креп папира напуњене дрвеном струготином, ''лажне'' пластичне
наочаре за сунце са обојеним целофаном уместо стакала. Девојке су своју
кандидатуру за удају истицале ношењем ниски са дукатима на грудима, преко
одеће, бивале су излагане погледима и проценама и момака и њихових родитеља,
после чега би разговори настављани са девојачким родитељима, у циљу погодбе о
склапању брака. Због безбедности саобраћаја, драстично интензивираног доласком
3000 радника и привредне механизације, укључујући тешке руске камионе ''Маз'',
ова народна светковина вишевековне традиције измештена је у атар костолских
винограда, источно од Кладова. Ту се нашло довољно места и за локално
становништво и за досељене градитеље и њихове породице а број импровизованих
кафана- барака испод шатри увећан је вишеструко. Вашарски оркестри уз помоћ
јаких разгласа надметали су се који ће буком и атрактивношћу солиста привући
више публике. Дебеле стаклене чаше и порцелански тањири замењени су
пластичним стварима, столњаци су остали карирани, а гости излагани вашарским
преварама типа опијања са крађом новчаника или закидања на кусуру. Такви
случајеви по правилу су завршавали кафанским тучама и интервенцијом ''народне
милиције'', иначе толерантне према сличним оптужбама упућиваним на рачун
продавачица љубави у околним виноградима и дунавским врбацима. ''Кад полудим
крвљу за љубав и игру, то има негде вашар. .. А на вашару што се купи и прода,
бајаги је... Ту и говеда рика и звон и шарени колачи, све златна прашина буде да
позлати љубав... А кад се смири, згаришта и разбијени лонци останув, дигну
Цигани чергу. Као рибе из пресахлог да крену где осетише воду. Смркне им. О
срчаници бакраче само чангрља даља обећања. Ноћ је и кад сунце залива поља:
затамни куда прођу'', тако вашарски култ слика Момчило Настасијевић (2005, 92-
93).

Недалеко од сцене великогоспојинских дешавања, створен је амбијент за

комплетну афирмацију тезе ''а на вашару што се купи и прода, бајаги је''. За
разлику од 1962. године када је градић имао само 4 лежаја за прихват гостију,
изградњом двеју монтажних зграда, депанданса ситуација се 1966.г. побољшала на
78, но они су превасходно имали функцију смештаја радника на изградњи ХЕ
Ђердап. Један привредни аналитичар приметио је да услед недостатка
одговарајуће политике друштвене заједнице угоститељство има евидентну
стагнацију, а постоје и субјективне слабости, испољене кроз неадекватну пословну
политику и организацију рада (Атанасковић, 1972, 16). Први сеоски локал у
приватном власништву отворен је 1967.г. у Рткову. Власник Бранко Слабић
наденуо му је, опреза ради, име ''Слобода'', а то се идеално уклапало у савремене
идеолошке трендове. Стање у Кладову знатно је унапређено подизањем хотела
''Ђердап'' у најлепшем делу града, на обали Дунава- место некадашње летње баште,
мада је одређени период његов претежни део коришћен као пословни простор
Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у изградњи''. Најпознатији
комуниста тимочке регије Добривоје Радосављевић Боби у разговору са
политичким активом Среског комитета Зајечар 4.12.1965.г. изнео је сугестије да
предузеће ХЕ Ђердап обезбеди кадрове за кладовски хотел а да, евентуално,
предузеће београдског угледног хотела ''Метропол'' преузме управљање хотелом
''Ђердап'' (Поповић, Јовановић, 1985, 50). Елитна сала ''Ђердапа'' поводом
преграђивања Дунава од стране југословенских и румунских радника 1969.г,
одабрана је за место размене здравица између водећих личности двеју држава. На
свечаном ручку 20. септембра, како је случај хтео- пред 25. годишњицу ослобођења
Кладова немачке окупације од стране Црвене армије /мада је ХЕПС Ђердап грађен
уз велико учешће знања и капитала СССР-а/, што није истицано на овом скупу,
дижући чашу шампањца Јосип Броз изговорио је поред осталог: ''Двије
социјалистичке земље, Румунија и Југославија, присилиле су ову ријеку да служи
интересима социјализма'', на шта је Николае Чаушеску узвратио: ''То доказује да
плодна сарадња и заједничка изградња привредних објеката, уколико се то чини на
основу принципа марксизма- лењинизма, може послужити како привредном
развитку, тако и јачању независности и суверенитета земаља које остварују ту
сарадњу''. Ресторански амбијент окупан светлошћу није одабран, као што је то
случај у предратним временима, за позорницу пропагандних наступа двојице
председника како би речи допрле до ушију бројних присутних лица, а онда даље
уз њихово учешће, до још једног круга јавности, већ да би био репрезентативни
декор десетинама сниматеља, репортера великих телевизијских и радио станица
широм света, у холивудском маниру са пуно гламура, чиме је ''несврстана''
Југославија ширила причу о великом достигнућима аутономног самоуправног
социјалистичког развоја. Након што се ''најдражи гости'' разиђу, Кладово се поново
утапало у сивило свакодневице, жељно ишчекујући да се обећања представника
народне власти трансформишу у дело.

Непуне две недеље пошто је Ј.Б.Тито окончао посету Чехословачкој, 21.8.1968.г.

уследила је оружана интервенција СССР, Пољске, ДР Немачке, Бугарске и
Мађарске на ову земљу. Тиме је заустављен процес ''пузеће либерализације'' како је
''прашко пролеће'' декларисано у западној штампи, односно ''тихе
контрареволуције'', што је било обележје придавано му у социјалистичком лагеру
Варшавског пакта. Стотине путничких возила са избеглицама из ове земље, бројна
од њих са камп приколицама, транзитирајући кроз Румунију која није учествовала
у војном удару, спас је потражило у Југославији. Крајем августа 1968. у Кладово је
са Јадрана приспела група од око двадесетак породица. Смештени су у зграду
обданишта, где им је храна достављана из експрес ресторана хотела ''Ђердап''. Уз
сагласност западноевропских земаља где су добили коначно прибежиште, они су се
недуго затим отиснули даље. Грађани пограничне југословеске регије са симпатија
су се односили према избеглицама и супростатвљању чехословачког руководства
''великом брату'', али већ у јесен исте године јаки талас забринутости запљуснуо је
овдашњу јавност, због звецкања оружјем на бугарско- југословенској граници и
неких најава из дипломатских кругова да се спрема агресија сила Варшавског пакта
на Румунију која је била осудила војну интервенцију у ЧСССР. Становништво је на
евентуалне провокације спремано и кулоарским кафанским причама да западни
савезници неће допустити совјетско- бугарску инвазију, те да је ЈНА спремна
ухватити се у коштац са агресором. Под посебну присмотру стављени су
''информбировци'', русофили и становници бугарског порекла настањени у Кладову
и околини али и чланови породица особа које су раних педесетих емигрирале у
Бугарску због неслагања са Титовим ''не'' Стаљину, као уoсталом руски инжењери
и техничари привремено смештени у кладовском Новом насељу због ангажовања
на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. Совјетске
провокације наставиле су се на специфичан начин и наредних година. Тако је уочи
1.маја 1971.г. Леонид Брежњев понудио Ј.Б. Титу помоћ совјетске армије у
сузбијању немира изазваних од стране заговорника хрватског националног
препорода, кулминиралог захтевом да ова југословенска република буде примљена
у Организацију уједињених нација (Цветковић, 2011, 368-369). Кладово је у то
време било насељено и колонијом од пар стотина хрватских градитеља ХЕПС
''Ђердап''. Призвук конфронтације на терену се покушавало уклонити
интензивирањем пројугословенских културно- забавних програма у режији
Радничког универзитета и литерарних секција основне школе, али у угоститељским
објектима осећала се затегнута атмосфера, без опуштања у манифестовању
националне припадности кроз наручивање код кафанских оркестара хрватских
песама, какав је случај био у ранијем периоду. Безбедносни органи проскрибовали
су грамофонске плоче са песмама Вице Вукова- оне се више нису могле наћи у
кладовским џу- боксовима.

Да кафане дуго времена буду аутентичне ''културне установе'' умногоме је

заслужна неповољна образовна структура становништва- 1971. године општина
Кладово имала је 6.653 потпуно неписмених мештана старијих од 10 година или
27,9 %, а 52% је чинило становништво са завршених четири разреда основне
школе. Зато су кино- пројекције у три општинска бисокопа са укупно 675 седишта
значиле једини ''прозор у свет'' највећем делу популације, укључујући и градитеље
хидроелектране. 1971. године у просеку сваки грађанин Кладова био је више од два
пута на биоскопској представи. 12% становништва имало је радио програм, 8% њих
телевизијски. А нови масмедији раних седамдесетих пропагирали су у значајној
мери управо ону врсту масовне културе којој је кафански живот био, марксистички
речено, друштвена надградња. Тако се живело са телевизијским серијама Љубав на
сеоски начин, Музиканти, Куда иду дивље свиње, Дипломци, Грађани села Луга,
затим херц, купидон, триста чуда, живот, викенд, рото... ''писаним романима''
/ово последње како би се публици нагласила разлика у односу на тзв. цртане
романе, па чак и у на једно време на трафикама продаване фото- романе/,
стриповима из едиције Златна серија, Лунов магнус стрип. Цело Кладово имало је
два кисока за штампу новина- један ''Политикин'' са дугогодишњим продавцем
Петром Букатаревићем, и други, ''Борбин'', где су се радници мењали сваких пар
година. На првом се нису могла купити ''Борбина'' издања /Вечерње новости,
Борба, Свет, Спорт/ а на другом ''Политикина'' (Политик', Експрес политика,
Илустрована политика, Радио ТВ ревија/ Једини асортиман који је био заступљен
на оба места, ако се изузму часописи за ''сексуално описмењавање''- Адам и Ева и
Чик, била су хрватска издања Арена, Плави вјесник, Вјесник у среду, Старт
магазин, Свијет магазин за жене. ''Политикин'' продавац имао је велику љубав –
СССР, па је нештедимице наручивао Земљу совјета коју су трошили руски
делатници на изградњи ХЕПС ''Ђердап'' и по који симпатизер совјетске
социјалистичке идеологије. Праву помаму изазивали су ''забавни романи'' Митра
Милошевића, потписиваног као: Фредерик Ештон, Роџер Дункан, Морис Баскил,
Џорџ Браун. Његов ''Лун, краљ поноћи'' са читавим серијалом догодовштина
достигао је укупни тираж од 15 милиона примерака. Авантура и западних
стандарда масовне културе жељној публици, заустављали су дах дијалози попут
следећег из епизоде ''Лун и дуговечни'': ''Упознао сам те као Изабел Пулсон, али
сам тајно истраживао. Закључио сам да си напустила своје господаре и своју
судбину везала за моју' одговори Питер Лонг и промени положај тела једним
еластичним покретом. Нађе се у лежећем положају, с главом у крилу Изабеле
Пулсон, односно девојке која је мислила да нико незна да се зове Теа Пест'' (Ештон,
1979, 31). Са оваквим жанр- моделом поиграла се на упечатљив начин Биљана
Србљановић пишући сценарио за телевизијску серију ''Отворена врата'', у епизоди
где Мира Ступица режира представу о убиству Џ.Ф. Кенедија, у лику Милана
Гутовића. Најмлађа поколења добила су 1963.г. идоле у стрип јунацима,
партизанским куририма Мирку и Славку, југословенским рудиментарним
претечама Чак Нориса. Неколико стотина бројева едиције ''Никад робом''
продавано је у тиражим од по 200.000 примерака, а екипа цртача, међу њима
Кладовљанин Живојин Атанацковић, готово маниром вишеструког ударника
социјалистичких такмичења Алије Сиротановића, успевала је да некако утоли жеђ
за новим и новим авантурама враголастих партизана.

Прве године изградње ''Ђердапа'' донеле су серије концерата југословенских фолк

и поп звезда, са водитељима програма Ђорђем Ненадовићем или Милованом
Илићем Минимаксом, чијим сировим хумором је Кладово за време градње било
нештедимице засипано. Наравно, итекако се водило рачуна о националном кључу,
због неговања култа братства и јединства међу југословенским народима, па су
поред Стјепана Џимија Станића и Драга Диклића имали наступати Сенка
Велетанлић, Зафир Хаџиманов, Мајда Сепе, Лидија Кодрич, Вања Стојковић,
Радмила Микић, Лола Новаковић, Драган Антић. Уз Сафета Исовића, Неџада
Салковића, Исмета Крцића, морали су гостовати Никола Каровић, Мухарем
Сербезовски, Предраг Живковић, Александар Матић, до Лепе Лукић- Беба
Селимовић, Вера Ивковић и Уснија Реџепова... Сви путеви одатле водили су у
кафану. А кафане у то доба нису више биле екслузивна делатност друштвених
предузећа односно радних организација. Већ од 1968.г, Законом о угоститељској
делатности и угоститељским услугама које врше грађани /''Сл. гласник СРС''
бр.31/68/, установљено је право појединца да региструје привредну делатност
угоститељства. Кафане су у Кладову почеле да ничу као печурке, а газде су се
утркивале ко ће више удовољити жељама конзумената.

Третман омиљених робних марки код градитеља ''Ђердапа'' стекли су: цигарете
сарајевска Дрина, нишка Морава, нишка Дрина, кумановска Драва, скопски Ибар,
затим Филтер 57, Београд, Југославија, пића пореклом из Србије и Хрватске-
вињаке Рубин, Цезар, Тренк, Истра бренди, Давид, Звечево, Бадел, шљивовице
Стари граничар, Манастирка, Громовача, Стари граничар, траварице
Стомаклија, Хајдучка капљица, неготинска вина Хајдук Вељко, Хамбург, Ружица,
Багрина, Пламенка, Траминац; за избирљивије госте ту су били мостарска Блатина
и Жилавка, далматински Плавац, Дингач, Теран, Поступ, Прошек, пенушава вина
Милион, Фрушкогорски бисер, Бакарска водица, десертна пића Амаро 18, Вермут,
Шери бренди, Мараскино- замене за стандардну понуду из ''предградитељског
периода''- Љута, Крушковац, Пелинковац, пиво на точење, сок од малине,
оранжада, сода- вода. Једно од популарних жестоких пића вињак Тренк носило је
име по најпознатијем пустолову прве половине XVIII века који је војничку
каријеру започео у Београду у Палфијевом пуку аустријске царске војске, а
најдража кафана била му је Код две буле (Пауновић 1971; 318). Кладово је, изузев
по кавијару, најпознатије у свету било по квалитетном вину са ''живог песка'', радо
виђаном артиклу на европским трпезама. Намене и врсте овог ''рајског пића'' биле
су вишетруке: 1. вино помешано са уљем, из приче о милосрдном Самарићанину; 2.
''тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје''; 3. ''славна,
негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим
забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна
реч''; 4. ''сеоско вино које нема у свету имена него само надимак без славе''; 5.
''племенито вино које се полако и побожно приноси за столом''; 6. ''сиротињско
вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини и које се
пије из флаше и иза кога се надланицом леве руке бришу влажни бркови''; 7.
''опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била
само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем
нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав, где им је и место'' (Андрић,
1963-ђ, с.84).

Ни у подунавској пограничној вароши туче нису представљaле реткост, попут

оних из времена Тренковог раскалашног живота у Београду, са исходом у лакшим
телесним повредама, разбијеним огледалима, столицама, чашама и тањирима. Као
средства за борбу коришћени су флаше, тешке пиксле, столице, ножице столова,
''боксери'', ножеви ''скакавци'', шрафцигери, скалпери, а међу оним мештанима
којима су снага, издржљивост и борба без ниских удараца били главне одлике
истицали су се бродски капетан Срба Николић, затим Мирослав Шарац, Ратко
Лилић ''Шејн'', Влада Кнежевић, Јован Н. Димитријевић. Углавном се радило о
ликовима чији је идол био јунак култног вестерна Џорџа Стивенса из 1953.г,
нарочито упамћеног по последњој сцени у којој Ален Лад, не осврћући се на
позив детета ''одлази у америчку митологију'' (Ђорђевић 2011, 178). За кафанске
аудиторијуме њихове афирмације чак и Енглези користе термин ''балканска
крчма'', што се десило у острвској штампи поводом туче на краљевским коњским
тркама у Аскоту 2011.г. Места ''балканских обрачуна'' у овдашњим угоститељским
просторима најчешће су кафанска дворишта, ређе унутрашњост локала. Међу
главне разлоге сукобљавања спадају: довођење у питање ауторитета супарника,
нерашчишћени пословни и лични односи од раније, свађа око присутне даме,
неартикулисано понашање услед јаког дејства алкохола. Један случај из 1971.
године, обрачун гостију- ''домаћина'' и ''дошљака'' имао је за епилог убиство у
бифеу ДП ''Мироч''. Наравно, и међу ''органима реда'' чије су интервенције против
прекршилаца закона понекад такође окончаване жестоким тучама, постојали су
елитни познаваоци вештине песничења или џудоа, какви су били полицајци Милен
Ковачевић, Видоје Јешић, Александар Миловановски, Вукашин Сперлић.
''Конобар батинаш'' је звање цењено не само од власника локала, већ и других
субјекта заинтересованих за ''ојачавање сопствених редова''. Умберто Еко
примећује да су шездесет и осме године париске катанге представљале неку врсту
професионалних обезбеђења, регрутованих од келнера, кафеџија, портира, за рачун
студената- самих невичних тучама, будући да су у питању били углавном татини и
мамини синови- салонски револуционари (1988, 80).

На подручју кладовске општине у то време функционисало је 25 угоститељских

објеката /један на 976 становника/- 7 бифеа, 4 ресторана и 14 кафана, ћевабџиница
и крчми. Девет локала налазило се у граду, по три у Брзој Паланци, Сипу и
Текији, а преосталих седам у атару Мале Врбице, Велике Врбице, Корбова,
Грабовице, Вајуге. Структура гостију могла се свести, полазећи од личних и
професионалних својстава, на следеће категорије: а) робијаши, преступници,
авантуристи; б) уличари, беспосличари, очајници; в) вечите нежење; г) радничка и
студентска омладина; д) породични људи; ђ) теренци и путници намерници; е)
ноторни алкохоличари; ж) коцкари, шверцери и преваранти; ж) случајни
пролазници; з) гастарбајтери; и) пријатељице ноћи и њихови пратиоци; ј) удбаши,
полицајци и доушници; к) жестоки момци; л) боеми; љ) руководиоци
друштвенополитичких и радних организација и установа, м) пословни људи; н)
одбегли и изневерени супружници, њ) доколичари. У социјалистичком
самоуправном систему ишло се дотле да се и слободно време- одмор у току рада
организовано користило- У фабрици за време паузе од један сат слободно се игра
одбојка, шах и стони тенис; сматрамо да је то корисно, да то оплемењује и
потпуно релаксира радне људе; у спортском надметању активно учествују и жене
(Обрадовић-Поповић 1983,15). За кафанску доколицу нису спровођене ''планске
активности'' дневног одмора између два радана дана, већ једино ''планске
толеранције'' кафанских модалитета релаксације.

У мањим локалима основно средство забаве и увесељавања били су музика са

радија и грамофона и одабрани телевизијски програми, нарочито преноси
спортских приредби. Прометнији објекти попут ''Србије'', хотела ''Ђердап'' , али и
нека периферијска кафанска састајалишта имали су ''живу електричну музику''.
Оркестар су, по правилу, чинили наглашено нашминкана и струкирана, са великим
деколтеом, вокална солисткиња, хармоникаш, ритам и бас- гитариста или свирач на
''органима''- синтисајзеру и бубњар. Ређе су се могли наћи да овде музицирају соло
гитариста, трубач, виолиниста, саксофониста.
 Страствени конзумент кафанске ''лепоте порока'' из редова радника- тежака,
врхунски ужитак сажимао је кроз следећу сцену: ''Кад дође ноћ, заседосмо уз
роштиљ и 'ладне шприцере. А што је била музика- далеко такве нема. Певаљка
млада и стасита, па кад запева, душу ми расплаче. Обесила минђуше, уста јој
црвена ко крвљу исписана... Цела кафана зинула у њу, а она пева!- само за К. и
његово друштво. Ја је не испуштам из ока, а кад поче моју песму, од силних чаша
што бејаху на асталу роди се прашина... Кад је завршила музика, дође до мог
стола, само весла куковима... Распали ме мирис њене снаге, косом ме по уху
помилује, а рука сама крене. Она се увија уз мене, гурнух јој замотуљак пара и
рекох да ме чека у соби... И како га обрнеш, живот траје'' (Вешовић, 1973, 62).

Највећи број припадница нежнијег пола успешно су одолевале искушењима

неморалног живота, што уз подршку породица, што организације за друштвену
активност жена, којима је била намењена улога јачања патриотског и
социјалистичког духа. На свечаној конференцији поводом 8.марта, 1967.г.
васпитно- информативни део реферата подсећао је: ''Данас, када пролазимо улицом
сусрећемо жене с децом, с мрежама и корпама из којих провирују купљене
намирнице; скромно одевене и често проседе и са борама по лицу, жене
заокупљене бригом о породици, друштвеним пословима, радним обавезама... Млади
ће тешко међу њима препознати некадашње ратнице с пушком и санитетском
торбом преко рамена... Своје дивљење и признање жени борцу одао је и врховни
командант НОВ и ПОЈ-Тито, када је рекао: 'Ја се поносим тиме што стојим на
челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби
по свом хероизму, по својој издрживости биле и јесу на првом месту и у првим
редовима, и свим народима југославије чини част што имај такве кћери...''

Некако у исто доба 1967.г. кладовском естрадном сценом жарила је и палила

стасита певачица Лепа Ландека, омиљени лик и Кладовљана и градитеља Ђердапа,
родом из Теслића, кћер угледног војног лица из чије породице потичу факултетски
и педагошки радници. Времешни Неготинци и данас испредају приче да је од
стране Саше Петровића била ангажована на пројекту ''Скупљачи перја'', но
поуздан је податак да је певачку каријеру раних седамдесетих градила у Београду,
где је често наступала као звезда Калемегданске терасе.
 Лепа Ландека, Кладово '67

Друштвени положај жена одударао је од уставом и законом прокламоване

једнакости, али се такав статус не може везивати за спецификум степена развоја
земље јер су нације са далеко већом традицијом и богатством дуго времена
заостајале у том погледу. Штавише, у Швајцарској жене нису имале право гласа до
седамдесетих година, у Француској су лимитиране по питању права отварања
банковних рачуна, дискриминисане и по зарадама и могућностима напредовања на
послу (Мазовер, 2011, 340). Власти су настојале своју ауторитарност потврдити и
кроз нормативну сферу. Еклатантан пример чини аустријски закон за заштиту
младих људи од неморалних утицаја попут ''опасности на улицама, неприличних
посета ресторанима и забавама, конзумирања алкохола, пушења, штетних спољних
утицаја'', донет 1957. године (Мазовер, 342). Угоститељски објекти били су
''непозната земља'' за самосталне изласке жена јер је својеврсни
традиционалистички приступ из ранијих времена, прекомпонован у матрицу
понашања мајке, трудбенице, ''напредне омладинке'' у систему социјалистичког
самоуправљања. Општински огранак АФЖ /Антифашистички фронт жена/, а
нешто касније ''Секције за друштвену активност жена при Социјалистичком савезу
радног народа'' подржавали су колективно учешће припадница нежнијег пола на
''другарским вечерима'' поводом Дана жена, Дана Републике, првомајских и
новогодишњих празника. Али да жена тј. девојка сама уђе у кафану и наручи пиће
или храну, било је незамисливо у Кладову све до пред крај XX века. Нови узори са
запада, којима је омладина лакше препуштана након итервенције земаља
Варшавског пакта у Чехословачкој што је тумачено и као померање жаришта
опасности по СФРЈ ка истоку, и нови модерно уређени простори ''Плавог цвета'',
''Минете'' или кафе бара хотела ''Ђердап'', допринели су да генерације девојака-
матуранткиња гимназије ''25.мај'', из 1971.г и касније, почну посећивати та места,
слушајући поп музику са џубокса, уз по који Амаро 18, Мараскино, Влахо, Бели
вермут. Овај искорак у еманципацију једна је од потврда улоге кафана као
састајалишта младих људи чији осећај за лепо и морални назори нису у
супротности са процесима формирања зрелих, одговорних личности, ослонаца
конструктивних промена у друштвеним схватањима. То су, иако огледало времена,
превасходно састајалишта нормалних људи у нормалним ситуацијама и њихова
одморишта на животном путу. Терана суровошћу свакодневице, клијентела је
често исказивала потребу да себе види у иреалном свету, а за то је кафана, попут
биоскопа била идеално тржиште.
Прва три спрата хотела ''Ђердап'' коришћени су за канцеларијски простор
Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у изградњи'' а преосталих шест за
смештај инжењера и техничара. Доња хотелска сала имала је улогу експрес
ресторана са радним временом 05-22 сата. Пре подне на јеловнику су се налазили:
шкембићи, папци у сафту, кувани гулаш, прженице, крофне, пецива, бурек, резанци
са маком и орасима, шампите, кремпите, принцес крофне. Ту су се хранили
''обични радници и грађанство''. За инжењере и ''госте са стране'' од 10 до 16 сати
служена је храна у горњој ''плавој сали'' која је имала 250 места. На менију су
углавном затупљени: телећа и рибља чорба, говеђа супа, медаљони, натур, бечка
шницла, роштиљ, сом, смуђ, кечига, јесетра, моруна, сезонска салата, торте,
''срнећа леђа'', '''чоколад профитероле'', палачинке са џемом од кајсије. Дању су
салу испуњавали столњаци у боји, док би увече све било у белом. Суботом и
недељом, према казивању Тихомира Болдорца, висококвалификованог ''фламбе-
транже мајстора бармена'' и једног од познатих конобара тога доба, организована је
''матине акустична музика'', за коју прилику су долазили врсни инструменталисти
из Зајечара. Оркестар се састојао од пијанисте, виолинисте, гитаристе,
хармоникаша. За веће пријеме персонал је употпуњаван конобарима из
београдског ''Метропола''. Угледним гостима служена су флаширана вина
Тамјаника,, Багрина, Семијон, Отонел, Бувијо, произведена у пољопривредној
школи Буково, са етикетом на којој се налазила слика кладовског хотела. Посебну
атракцију представљала је тераса на обали Дунава, где су у два наврата тренутке
''ставарлачког опуштања'' проводили Ј.Б.Тито и Николае Чаушеску. Послужени су
следећим: кладовски кавијар од моруне са маслацем и тостом, мусака од млевених
груди дивље патке, бистра супа од говеђег репа са домаћим тестом, рамстек ''метр
д' отел''- говеђи филе на жару аранжиран делтоидом од хладног маслаца и
першуна, мешано вариво, домаћа штрудла са маком, орасима, јабукама. Тихомир
Болдорац приносио је вина из Титовог далматинског виногОрја: ''Цвичек'' и
''Ребула''. За време изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап
1964-1972, постојале су локалне телефонске централе у Кладову и Караташу /место
уз градилиште/. Према садржају џепног телефонског именика ''локалне телефонске
централе ХЕ Ђердап'', подељеног на три одељка, може се закључити да је управа
смештена у новосаграђеном кладовском хотелу имала телефонске бројеве за
стручне службе, укључујући ''тт техничара'', затим за услужне делатности хотела,
топлане, пристаништа и сл, потом бројеве додељене ГП''Хидротехника'',
''Хидроградња'' и ''осталим предузећима- установама''. Централа је била смештена у
хотелу ''Ђердап'' и њен је први од пописаних телефонских бројава –''90''. Следили
су: портирнице, рецепција, управник хотела, кухиња, разгласна станица,
телепринтер, помоћник директора градње, правно- персонално- архива, сала
1.спрата- бифе, директор сектора грађевинских радова... На Караташу, где се
налазило велико радничко насеље, бројеви стручних служби заапочињали су са
службом надзора, завршавали са ''тт техничаром'', обухватајући и услужне
делатности, дом културе, разгласну станицу, ресторан... потом ГП ''Хидротехника'',
''Хидроградња'' и ''остала предузећа- установе''. У завршном трећем одељку
евидентирани су радници на изградњи ХЕ Ђердап који су имали телефоне у
становима, углавном у Новом насељу у Кладову и делом у вишеспратници преко
пута основне школе. Дуги низ година ова телефонска централа функционисала је
према Кладову паралелно са званичном ПТТ службом стационираном у средишту
општине, тако да су особе са листе телефонског именика ХЕ Ђердап, поред
уобичајених телефонских веза приступачних и другим грађанима, поседовали и
''службене линије'' што је имало оправдања у природи посла којим су се бавили.

У пар наврата, када је стихија претила да уништи део гигантске грађевине,

телефонским везама тражена је помоћ. У једној од таквих ситуација,
21.11.1969.године у 4 сата и 15 минута, огромни водени талас потопила је
грађевинску јаму широку 276, дугачку 160, дубине 25 метара: ''Михаило Бешевић
утрчао је у бараку и телефонирао милицији у Кладову. Али дежурну службу у
машинској хали није могао да обавести о великој опасности. Вода је већ била
покидала каблове. После овога је учинио оно што је једино било у његовој моћи.
Колико га ноге носе, потрчао је градилиштем пуцајући успут из револвера-
Другови, Дунав је провалио! Спасавајте електрану!...'' (Чукић,1985, 47). Други
случај забележен пером новинара Рајка Чукића, из новембра 1970: ''...Ову
ђердапску драму подједнако су доживели и радници и стручњаци. Тадашњи главни
инжењер за електроопрему Радослав Басарић, био је управо на кратком
поподневном одмору, у свом стану у Кладову. Из замишљености га је тргао
телефон, уређај који не зна за људска расположења и сећања, као и многима у
Ђердапу, које је опрез и у сну прогонио, звоњење се учинило дуго, бесомучно. Као да
је предосећао опасност и опомену, брзо је подигао слушалицу. На другој страни
жице био је дежурни из Центра за управљање уређајима. Саопштио је
усплахиреним гласом, промуклим од узбуђења и страха: -Опростите... морам да
вас обавестим. Нешто је страшно пукло, брана је изгледа потопљена...'' (1985, 28-
29).

По завшретку изградње хидроенергетског система, самоуправним споразумом о

унутрашњој оранизацији и систематизацији радних места ХЕ ''Ђердап''-Кладово од
22.6.1974.г, предвиђено је, у оквиру одељења за правне и опште послове, вршење
радних задатака примања и распоређивања поште, телеграма и других пошиљки.
Кос службе за руковање у Одељењу за експлоатацију електране радила су петорица
телефониста са нижом стручном спремом: основна школа уз познавање румунског
језика. Њихове дужности гласиле су: успостављање и давање телефонске везе свим
члановима колектива; вођење евиденције телефонских разговора према техничким
упутствима за рад одељења за експлоатацију; помоћ руковаоцу команде и
диспечеру у споразумевању са румунском страном; обавештавање вође смене о
квару на телефонској опреми или везама. Мимо службе у оквиру ХЕПС Ђердап, у
Кладову је функционисао ПТТ одељак државног телекомуникационог предузећа.
Аутоматска телефонска централа у овдашњој пошти имала је 400 прикључака а на
релацији Кладово- Неготин постојали су и телефонски водови намењени ношењу
високофреквентних канала односно преносу телеграфско- телефонских саопштења
(Недељковић 1969, 12). Служба је деловала у оквиру предузећа ПТТ саобраћаја
Ниш у које је интегрисано бивше такво регионално предузеће са седиштем у
Зајечару.

Дуго година једини спој са светом чинили су дунавски бродови. Једно такво
путовање описао је Иво Андрић у приповести ''На лађи'', бавећи се случајем
смењеног кладовског финанса: ''На свим нашим путничким лађама које плове
Дунавом има једна нарочита атмосфера. Ту се наша сељачка строга а наивна
једноставност видно меша са оним турским и влашким што још живи у нама и
око нас. Неколико сати спорог пута, и ви сте потпуно на отровном Леванту где
кафа, алкохол, дуван и чулност нижих облика стварају засебан свет споре мисли,
мутног осећања и немирна али непокретна духа '' (1963-в, с.101).Почетак изградње
хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап донео је Србији брзе
хидрокрилна пловила из класа ''Метеор'' и ''Ракета'', уместо путничког брода
''Сплит'' који је од Београда до Прахова и назад путовао 50 сати. ''Метеори'' су
располагали са три салона за 120 путника са бифеом у централном делу, а
''ракете'' један за 69 путника, са по 13 прозора са сваке стране, такође са бифеом.
''Ракете'' су приступ у путнички простор имале са две стране задњег дела, између
погонског дела, где се налазила и мала палуба, а на крову је била кабина за
управљање. У ''метеоре'' се улазило на средишњем делу, без крова, са две стране,
између којих је била погонска просторија. Задњи салон иза овог улазног дела имао
је знатно слабију изолацију од буке и њиме је доминирао поглед на пређени део
пута кроз стаклени зид на крају, док је предњи део пловила био подељен у мањи
''ВИП'' салон и већи са бифеом и три реда седишта, бочни са по четири, средишњи
са по два у низу. Брзином од преко 65 км на сат раздаљину од Београда до Кладова
преваљивали су за око 4 сата, све до преграђивања Дунава 1969. године, када је
постало економичније пловидбу скратити до Текије, ради избегавања дуготрајног
задржавања у бродској преводници на хидроелектрани а отуд је аутобус довозио
путнике у Кладово. Дневно су понекад пловила по три таква брода /''Титоград'',
''Љубљана'', ''Сарајево'', ''Приштина'' су називи ''ракета'' а ''Београд'' и ''Смедерево''
''метеора''/. Међу путницима готово увек налазило се десетак пасионираних
љубитеља добре капљице који су путовање проводили стојећи за шанком. У
пластичним чашама послуживана су пива ''Скол'', ''Туборг'', вина ''Карловачки
ризлинг'', ''Ждрепчева крв'' и жестока пића виски, коњак, лозовача, шљивовица,
вињак, бренди. Због лепоте природе и угодности вожње, то је сигурно
најпопуларнији вид превоза, стављен ван употребе 1985. године због одустанка
Владе- Савезног извршног већа СФРЈ да дотира део цене горива у сврхе
туристичког развоја Ђердапа. Бродови су имали стјуардесе, одевене попут оних у
авионском саобраћају а пристајали су по потреби у Доњем Милановцу, Великом
Градишту или Смедереву. Пријатна музика и пропратни коментари преко разгласа,
о историјским знаменитостима околине, употпуњавали су доживљај. Почетком
деведесетих гостионичар Драган Стајковић из Кобишнице откупио је ''метеор'' и
поставио га као кафану у дунавском рукавцу у Брзој Паланци. Локал на води није
успео опстати више од пар година.

Државна служба за пропаганду одредила је да се 1971.г. у плавој сали хотела

''Ђердап'' одржи музички фестивал лаких нота ''Акорди Ђердапа'', како би тим
поводом био умножен материјал у виду грамофонских плоча и снимљен истоимени
краткометражни документарни филм. Продукција грамофонских плоча ''ПГП''
основана је 1951.г. од стране агитпропа ЦК КПЈ чији је лидер био Милован Ђилас.
Првобитно ови носачи звука служили су да ''овековече'' говоре са седница, конгреса
и тзв. народних митинга- штампана реч тешко се пробијала до још увек недовољно
описмењених народних маса. У време финализације радова на изградњи великог
хидроенергетског и пловидбеног система наручено је шест ''вокалних композиција''
у част градитеља моћне електране, у извођењу Тихомира Петровића /''Песма
Ђердапа''/, Мајде Сепе /''Бродови нека пролазе''/, Лада Лесковара /''Сања девојка са
Ђердапа''/, Предрага Гојковића /''Ђердапске делије''- ''Кад се ради онда нек се ради,
кад се љуби онда нек се љуби, кад се пије онда нек се пије, јер друкче незнају, јер
друкче незнају ђердапске делије…''/, Гвоздена Радичевића /''Од Ђердапа до
Кладова''/ и Ђорђа Масловара /''Кад се чежња збрише''/. Наредне године
''ђердапски хит'' Никице Калођере снимио је Драган Мијалковски- ''У малом граду
крај Дунава девојку сам једну срео'', а Мики Јевремевић извео мелодију ''Сети се''
-од ње су ''градитељима- номадима'' на растанку 1972.г. навирале сузе на очи: ''У
Кладову на Дунаву где смо један били дом… скупимо се мало друштво где је она
певала... Где, где си сада ти брате мој, шта сада градиш где твој је дом… кад
чујеш песму ти јави се и сретних дана ти сети се…''. Како је у то време био чест
случај, и ова песма завршавала се безбројним понављањем последњег стиха све
тишим и тишим тоном и као ретко кад тај штос изазивао је море емоција код
адресата. За Тита и Чаушескуа, у хотелу ''Ђердап'' пригодом прославе завршетка
радова на ХЕПС певала је Дубравка Нешовић, а гости толико задовољни да јој је
на крају феште, уз благонаклону асистенцију повременог пратиоца Љубише
Веселиновића- ослободиоца Београда коме је годинама припадала част да преко
државног радија Београђанима честита ''20. октобар'', доклегод почетком
осамдесетих због изневерених револуционарних идеја од стране сабораца није
извршио самоубиство испред споменика ослободиоцима- уручена златна плакета са
исписаном реченицом: ''Док смо ми брану градили бетоном, Дубравка је гласом''.
''Ђердапске акорде'' филмски је забележио у 16- минутном трајању Миодраг
Јовановић, али велики изазаов за југословенске филмаџије тек је предстојао.

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима перја''

освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са називом који ће
бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'', да једним ''кафанским
играним филмом'' обележе завршетак изградње грандиозне електране. ''И друг Тито
воли филмове'', коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац
уложи у филмски пројекат ''И бог створи кафанску певачицу''. За режисера је
одабран Јован Живановић, ''Бела Сека'' постала је Вера Чукић, ''покварени
технократа'' био је Жика Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама''
играо је Велимир Бата Живојиновић. За ''глас разума'' у лику власника ''Бродарске
касине'' Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог
филма носи барету која асоцира на припадника француског покрета отпора или
Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана пре пуштања
у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике
обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису очекивали огледало се у
чињеници да је значајни део млађе кладовске публике све своје симпатије
поклонио неком трећем, једном од ''принчева београдске калдрме'' Воји
Говедарици који се у ''Кафанској певачици'' јавља у епизодној улози што својим
обрисима подсећа на фрагментарног актера вестерн филмова. Старији
Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у избору ''јунака своје младости'' јер
се речени глумац у улози горопадног Руса касније борио чак и против Силвестра
Сталонеа у холивудској шећерлеми ''Роки 2''. После овог филма становницима
подунавског градића многе ствари чиниле су се лепшим него пре, чак су се и
притвореници у станици кладовске полиције хвалили да им је као на филму јер су
током краћих периода лишења слободе добијали храну из најближе реномиране
кладовске кафане. ''И бог створи кафанску певачицу'' до данас је тражени продукт
масовне културе. На сајту ''Југофилм'' препоручено је његово конзумирање уз
препричани садржај у маниру шунд- романа из седамдесетих година XX века: ''Оно
што се догодило Белој Секи, слично је многим причама о младим и лепим
певачицама. Нашла се у амбијенту пуном алкохола, уморних, чежњивих шофера,
музике и сетне песме. Једну од пијанки прекида крик, убиство човека и одлазак
другог на робију. Окружена мржњом, Бела Сека је принуђена да напусти место,
лута и најзад се скрашава у Кладову, у кафани надомак градилишта бране Ђердап.
У ту дотад празну кафану ''Бродарац'' свраћају радници са градилишта и
прослављају спасавање бране пред таласима надошлог Дунава. Поред Секе, ту је и
певачица Луна. У Белу Секу се заљубљује млади електротехничар Ратко. Он
зауставља њену тачку свлачења и ту се рађа љубав. Затим следе венчање,
почетак заједничког живота, али и њихове драме''. Иначе, кафана ''Бродарска
касина'' коју приповедач филмског сценарија назива ''Бродарац'', била је на злом
гласу због честих туча, варања пијаних гостију испостављањем астрономских
рачуна, продаје фабрицираних жестоких пића, пакованих илегално у подрумским
просторијама. Али, паланачки гламур, велика сала са огромним огледалима што су
појачавала ефекат светлости и давала волшебну дубину испразном кафанском
животу, неодољиво су привлачили авантуристе, уз њих и мноштво градитеља
ђердапске бране чији су подебели коверти са ''личним дохоцима'', како су се звале
наднице, постајали права илузија пред попрсјима разголићених певачица и
конобарица. Ломљење масивних огледала сматрано је омиљеним спортом
изневерене клијентеле али и власника кафане Милоша Калембера. Први су тако
себи давали одушка за недораслост изазовима варошког живота, а газда је стицао
велике зараде наплатом ''срче'' по цени вишеструко већој од стварне. Градитељи
''Ђердапа'' имали су за ондашње прилике астрономске зараде. Зато се дешавало да
у време примања плата ''на руке'' у град буде довожени аутобуси са проституткама
из Београда, Загреба, Сарајева чије је ангажовање трајало двадесетак радних сати,
углавном уз коришћење смештајних капацитета кладовског хотела и депанданса
''Плави цвет'', али неретко и домаће радиности и радничких барака у случају
велике тражње. На гласу по брзом обрту били су радници- ''самци'' смештени у
речном теретњаку од бетона ''Сип'', изграђеном 1943.г. од цемента и арматуре
гвожђа како би избегао подводне мине на Дунаву. Наравно, ''девојке за један дан''
излагане су и студиозним проверама службеника државне безбедности чије су
канцеларије гледале на прозоре соба ''Плавог цвета'' и хотела. Уметнички приказ
трагичне залудности живота теренаца- ђердапских неимара, чува песма ''Запис из
кафане 'Сврати бато'': ''Нема нама зорта од живота./ Мимо њега живи
пролазимо./ Чини се, срећни до фајронта./ Глуво доба, пој певаца./ Бараке мрачне,
речи све краће/ Изнад, светле душе црних теренаца'' (Тодоровић, 1984, 74). Друга
пошаст над душама градитеља лежала је у коцкарском синдрому. Изузев у недрима
певачица и макроа, огромне своте радничких плата чиниле су лак плен за
превејане коцкаре, придошле у Кладово заједно са екипама музиканата, кафеџија,
ситних занатлија. Жеђ за лаком зарадом превазилазила је домене великог
градилишта, будући присутна код мноштва младих који су бежећи из села у град
ради укључења у модерне животне трендове, плаћали цех сопствене наивности.
Озбиљан покушај да се нешто учини како би друштво одговорило овом изазову
садржан је у Скици за законик о облигацијама и уговорима из 1969.г. Професор
Михаило Константиновић, аутор овог дела, налазио је неопходним да посебан
одељак буде посвећен коцки. По његовом предлогу, добитник неке игре неизвесног
исхода нема право захтевати од сауговорника исплату добитка, признање
коцкарског дуга нема правне важности, чак је постојала формулација да исто важи
за потраживање по основу позајмице губитнику у знању да ће зајам употребити за
игру или опкладу (Константиновић, 1969, 277-278). У међувремену вештина
варања на картама заживела је у Кладову на начин да јој се у кафанским кулоарима
придаје карактер посебне ''народне уметности'', чије су мецене немилосрдно
регрутоване из редова добростојећих гастарбајтера, ''плутајућих'' цариника и
шверцера, који очито нису марили за прадавно Платоново упозорење да ''навика
није ситница''- изговорено на речи коцкара да ''игра у ситне паре'' (Лаертије, 1973,
99)

За време градње џиновске електране, али и деценију после тога, бројне државне
делегације посећивале су Кладово да би се увериле ''из прве руке'' у успешан
препород Југославије из сиромашне у средње развијену земљу. Приликом долазака
на Ђердап Јосипа Броза Тита, председника Замбије, Мауританије, Кеније,
Централноафричке Републике, кафанска сцена јединог хотела преображена је у
поприште срдачних сусрета на највишем нивоу, свечаних ручкова са храном и
пићем врхунског квалитета. У светлости хотелских лустера и рефлектора купали су
се драго камење на манжетнама кошуља јунака новог доба, бисери, слонова кост и
златни накит првих дама... Званице нижег ранга практиковале су у свечаним
приликама огрлице, наруквице и минђуше са охридским бисером, справљеног од
седефа шкољки и емулзије рибље крљушти, састојака који су пар деценија раније
постали део производног програма кладовске радионице за израду седефних
дугмади; код мушког дела публике истицали су се позлаћени ручни сатови са
бразлетнама, украсна дугмад повезана жутим металним ткањем, турско прстење са
црним каменовима. Такви артефакти чинили су мале легитимационе знаке
угледања на стил ''великог вође'' Ј.Б.Тита. Школе тих дана нису радиле а стотине
деце обучене у беле перлонске кошуље, са црвеним пионирским марамама око
врата, сатима су стрпљиво чекале да најдражи гости буду поздрављани кишом од
баштенског цвећа, пре уласка у хотел и након обилног ручка. Будни васпитачи,
наставници, учитељи, марљиво су спроводили инструкције надлежних другова да
се букети никако не бацају на председнички аутомобил већ испред њега, ''из
безбедносних разлога''. Некако у то доба Ј.Б.Титу пало је на ум како би било згодно
да добије Нобелову награду за мир, па су свега десет дана након грандиозне
прославе окончања радова изградње хидроенергетског и пловидбеног система
Ђердап, већ 26.5.1972, председник Међународног комитета за научна истраживања
последица Другог светског рата и председник Савеза учесника покрета отпора и
депортираца СР Немачке, управо њега предложили за високо признање. Рок
подношења кандидатура за 1972.г. био је истекао 1.фебруара, те је без обзира што
нико није постао лауреат те године, предлог постао валидан тек за наредну годину.
На попису пожељних личности за ангажовање у својству предлагача Нобеловом
комитету 7.12.1972.г, сачињеном од стране југословенског министарства
иностраних послова, нашли су се и његови ''кладовски гости''- председник Замбије
Кенет Каунда, председник Мауританије Дадах и неко од ''највиших партијских
функционера Румуније'' (Симић-Деспот 300). Од три назаначена субјекта,
испоставило се да је једино Кенет Каунда 24.1.1973. подржао Титову кандидатуру.
Марко Милуновић, својевремено енглески човек у Кладову, тврдио је да су иза
предлога стајали Данци, подупрти од стране Совјета (Милуновић, 1992, 316). Он
пак лично, једним од највећих успеха сопственог политичког деловања
доживљавао је ''онемогућавање да Тито добије Нобелову награду'', поводом чега је
Комитету упутио оштри протест 1.5.1973, у име Удружења слободних Југословена
у Скандинавији и Социјалистичке странке Југославије у егзилу. Наводно, неколико
година касније, пришао му је члан норвешке делегације на конгресу
Социјалистичке интернационале и захвалио за ''спасење части Нобеловог
комитета'' (Милуновић, 1992, 318). Разочарење југословенског председника није
било мало, но то га није обесхрабрило да и даље бројним гостима ''на врху''
показује достигнућа обнове и изградње у кладовском Подунављу.
 Кроз настојања да се импресионирају угледне званице понекад се и претеривало.
Приликом посете једног од лидера покрета несврстаних земаља са афричког
континента, хотелски столови у ''Ђердапу'' аранжирани су брдима црвених ружа, од
чијег тешког мириса је председниковој кћери позлило, а банкет је настављен тек
пошто је море црвених латица уклоњено из просторије. Лагодни кафански живот
на дунавској хотелској тераси, пре изградње хотела у дивној ''летњој башти'',
угрожавао је, и то често, још један јаки мирис. Када је време постајало тмурно,
неподношљиви таласи воња из румунске фарме свиња са суседне обале,
запљускивали су госте. На првој забави приређеној му у Кладову крајем педесетих
година у летњој башти на Дунаву, Ј.Б.Тито упитао је о чему се то ради. Пошто је
добио одговор да је то ''нуспроизвод'' румунске фарме, умирио је домаћине
констатацијом како би лепо било да и одавде тако нешто замирише, што је понеко
доживео као симболично изражавање ''узвратити истом мером''. Лета 1972, седећи
на хотелској тераси у друштву председника Румуније Н. Чаушекуа, југословенски
председник нашао се у прилици, на његово питање ''шта је сад ово'', одговорити да
се ради о мирису румунског свињца. Уместо коментара уследио је благи наклон
главе као знак разумевања. Епилог: у рекордном року, пошто се румунски вођа
вратио у своју домовину, фарма свиња дислоцирана је далеко од дунавске обале.
''Највећи син нашег народа'', како је Тито ословљаван у својој последњој домовини,
пропустио је да ефектно реши још један проблем загађења животне средине, са
много погубнијим последицама по здравље људи но органски мирис румунског
колхоза. Ради се о испарењима водоник- сулфида из оближње фабрике тешке воде,
противно елементарним нормама међународног права подигнуте на самој државној
граници, на румунској обали. Но то је већ енигма решива за неку нову гарнитуру
државних лидера приликом евентуалне репризе сусрета из 1972, наравно поново на
дунавској тераси овдашњег хотела коју опасне микрочестице повремено, ношене
источном ружом ветрова запљускују.

Како запажа Марина Вулићевић, безброј живота и смрти, љубави и мржњи,

поновљених радњи, речи и ситуација крију хотели, нераздвојни симболи градских
пејзажа, који до те мере укрштају опште и приватно да већ овде на земљи
представљају парадигме вечног живота (2012, 5). Најлепши угоститељски објекат у
Кладову- хотел ''Ђердап'' почаствован је околношћу да је 9. октобра 1972.г. био
коначиште Иви Андрићу и групи угледних научника и уметника. У част његовог
осамдесетог рођендана Комитет за културу организовао је Андрићу излет бродом
Дунавом до Лепенског вира, Ђердапа и Кладова. На палуби су се поред великог
писца нашли Душан Матић, Десанка Максимовић, Стојан Аралица, Мика Петров,
Милан Ђоковић, Павле Савић, Михаило Вукдраговић, Чедомир Брашанац, Гвозден
Јованић, Бранко Гавела, Александар Дероко, Мира Ступица. У Кладову су их
сачекали Вера и Петар Лубарда који је овако сажео своје импресије: ''Ове сенке су
дивне. Понећу то за нову слику.'' (Ступица, 2000, 192). Југословенски нобеловац је
пак, резгледавши остатке лепенског човека записао да ''човек треба да нестане без
трага'' (Поповић 2011, 434). Као спомен на октобарски догађај сачувана је
фотографија нашег нобеловца у друштву са Миром Ступицом на тераси хотела
''Ђердап'' (Ступица, 193). Андрићев лик искоришћен је и за једну кратку причу чији
''лајт мотив'' је услуга ''жене за грејање кревета у хладном хотелу'': ''Хладно је'-
припоменуо је Андрић. 'Не брините, мислили смо на то'...Андрић улази у собу...нема
потребе да пали светло. Али, учини му се да је у кревету неко. Да, то је женска
глава чија расута дуга коса лежи на јастуку...'Шта ви ту радите?'- упита Андрић
и затвори врата за собом. Ваљда је његов потез био и став према томе шта та
жена ради у његовом кревету. 'Гријем вам кревет'- одговори женски глас. 'Је ли
то овде обичај?'...'Само специјалним гостима'- рече жена'' (Рисојевић, 2011).

Већ 1972.- година завршетка хидрограђевинских радова, драстично је увећан

број долазака гостију и ноћења у Кладову- боравак са 5.807 претходне године на
24.748 у 1972.г, а ноћења са 15.948. у 1971.г. на 32.148 наредне године- па је
угоститељство тада стасавало у ослонац привредних токова. У то време, према
Закону о угоститељској делатности /''Сл.гласник СРС'' 24/73, 51/77/, друштвене
фирме пословале су у облику организација удруженог рада а као предмет
привредне активности дефинисано је ''припремање и пружање услуга исхране,
припремање и услуживање пићем и пружање услуга смештаја''. Посебно је
сматрано друштвено опасним па је санкционисано као привредни преступ, кажњив
од 5.000 до 20.000 динара, ако ''организација удруженог рада или друго правно
лице са радницима у угоститељским објектима у свом саставу успостави односе на
основу унутрашњег паушалног обрачуна''. Прекршај кажњив са 2.000- 50.000
динара за ОУР и 300- 3.000 динара за одговорно лице у ОУР, јесте наплаћивање од
потрошача угоститељске услуге по цени вишој од истакнуте односно објављене.
Наплата ниже цене од прописане, за разлику од уредбе из 1954.г. уопште више није
предмет правне регулативе. Време је такву ситуацију учинило немогућом. У исто
доба, за радне људе односно грађане који лично врше угоститељске услуге постојао
је други закон /''Сл.гласник СРС'' 4/74... 51/77/. По његовом слову самостални
угоститељ могао је основати једну радњу у оквиру које ће ''личним средствима у
својини грађана делатност вршити самостално и трајно, као редовно и главно
занимање, у циљу стицања дохотка''. Врсте њихових угоститељских услуга, за
разлику од оних из домена ОУР, су само: смештај, исхрана и точење алкохолних и
безалкохолних пића. Самостални угоститељ морао је имати најмање стручну
спрему квалификованог угоститељског радника, али по одлуци скупштине
општине то се могло допустити и особи за коју се утврди да је стручно
оспособљена а претходно је најмање три године радила на пословима исте
делатности и има завршену основну школу. Власник ове радње смео је упослити
највише пет делатника, а за рад у бифеу свега двоје. Главну реч у пружању
угоститељских услуга водила је радна организација ''Ђердап- турист'', којој су
поверени туристичко насеље на Караташу са десетак павиљона /преуређене
радничке бараке из времена изградње ХЕПС Ђердап/, од којих је свака носила име
једног од главних градова социјалистичких република и аутономних покрајина, и
бивша радничка менза, сада ресторан ''Фонтана'', затим хотел у Кладову,те низ
кафана- ''Србија'', ''Плави цвет'', бистро ''Минета'', мотел у Текији. Бујао је тзв.
раднички туризам уз групне ''синдикалне'' посете Кладову од стране посленика
добростојећих друштвених предузећа а било је и много ђачких екскурзија чији су
учесници углавном одседали у туристичком насељу на Караташу. Чинило се да су
кладовске кафане пуније него икада а живот уз њих изгледао је масама жељним
провода као да се одвија на филмској траци.

Режисер Јован Живановић три године након ''Кафанске певачице'', вратио се у

Кладово снимајући филм ''Наивко'' о чобанину- сликару. Декор ''Бродарске
касине'' М. Калембера заменио је ентеријерима хотела ''Ђердап'' и то је један од
ретких сачуваних трагова изгледа кладовског хотела пре доградње и реновирања.
Филм је између осталог послужио у промотивне сврхе, као реклама угоститељских
и туристичких садржаја кладовског краја, чему је градско руководство придавало
наглашен значај при изради развојних пројеката. Без обзира на таква опредељења,
привредни развој Кладова није доносио очекиване резултате. Хидроелектрана
Ђердап постала је ''држава у држави'' не успевши да нарочито допринесе замаху
индустријске, прерађивачке производње и пољопривреде. Године 1977, од 34.800
становника општине, тек њих 4.487 имало је запослење, са ниским примањима,
уколико се изузме 690 радника хидроелектране. Национални доходак по
становнику, ако се изузме ХЕ Ђердап био је двоструко нижи него у регионалном
центру- Зајечару, а запослених на 1000 становника, по истом критеријуму свега
109- тачно дупло мање од српског просека. Два су спасоносна вентила постојала за
житеље Кладова- приходи ¼ радно способних мештана, запослених у
западноевропским земљама и шверц у малограничном промету са Румунијом.
Користећи ниске цене код источноевропског суседа, стотине мештана Кладова и
околине препродајом жерсеја, ћебади од синтетике, додатка храни Вегета,
жвакаћих гума, пластичних кеса са сликама манекенки, разгледница са фотосима
гејши које намигују, чак и часописа са еротским садржајима- Чик, Адам и Ева, Зум,
шпилова карата са порнографским садржајима, џинса… стицали су прилику да
купе прехрамбене и одевне предмете по багателним ценама, а остатак да уложе у
препродају руске вотке, дуксерица, популарног румунског лека за подмлађивање
Геровитал, сервиса за ручавање, заменом румунске новчане валуте у шилинге или
директном препродајом туристичким групама приспелим у Кладово. Они
најагресивнији укључили су се у бизнис шверца калаја, волфрама, живе, илегалног
пребацивања емиграната- држављана земаља чланица Варшавског пакта преко
Дунава, трговине белим робљем, за шта се пут није отварао сваком смртнику.
Посебан изазов за шверцере мањег калибра представљале су баханалије у
румунским хотелима ''Парк'' или ''Трајан'', уз сексуалне услуге персонала, не по
већој цени од неколико метара жерсеја и кутија жвакаћих гума. Велики румунски
диктатор из њему добро знаних мотива исказивао је прећутну сагласност са таквим
превазилажењем границе ''гвоздене завесе''. Друга пикантерија регионалне
угоститељске понуде огледала се у ‘’несебичном’’ ангажовањеу младих Румунки за
конобарице- проститутке у приградским кафанама. Писана правила говорила су
нешто друго, но није се наилазило на препреке у овладавању ситуацијом од стране
предузимљивих новопечених бизнисмена. У елаборатима, записницима са
партијских састанака, ова тема није наглашавана као проблем добросуседских
односа. Кола ''преткапиталистичког развоја'' очито су била довољно подмазана да
њихова шкрипа не би изазивала узнемиреност државних органа задужених за
спречавање кршења закона. Најпозванији за реаговање међу Кладовљанима,
обилато су награђивани угоститељским и проститутским сеансама, свежњевима
истоврсних егземплара будућих приватних нумизматичких збирки, заузврат
заборављајући и више него што се очекивало. Такође заузврат, и сами су постајали
недодирљиви, не одговарајући пред законом, изузев за енциклопедију злоупотреба
службеног положаја чак ни за саобраћајне удесе са исходима у тешким телесним
повредама или губитку живота, а чији су били виновници враћајући се са
''прљавих ручкова'' у трештено пијаном стању. Листа заслужних кршитеља норми
је велика. Брушене графите међу њима чинила су лица са легитимацијама
бранитеља поретка- судије, жандара, тужиоца. На исти миље калемило се
злостављање малолетница, подвођење, навођење на проституцију. Они ситнијег
калибра задовољавали су се бесплатним ручком и неписаним правом да од
конобара затраже да остатаак наручене хране спакује, ''за кера''. Ако би се неко од
конобара усудио да приликом паковања помеша салату, колаче, љути сос и месо,
стављајући све у једну кесу, већ за наредно услуживање бивао је ''суспензован''-
посао је повераван лојалним послужиоцима. Изопштеном келнеру остајала је утеха
да на улици, када сретне чланове фамилије локалних моћника, прокоментарише
''Добро се држи ово псето''. Било је и вицева на ту тему. Када би буџован издао
директиву персоналу да преостале ђаконије спакује за псето, његово дете, такође
волшебно посађено уз трпезу, вриснуло би од радости: ''Ура, купићемо куче!''.

Наравно, већина државних службеника настојали су да часно и одговорно

обављају своје послове, но моћ је становала на другој страни. Пример
социјалистичким негативцима давала је партијска и удбашка врхушка, попут
Драже Марковића или Јове Капичића, од којих је овај други морао бити повучен са
дипломатске службе у Стокхолму и Будимпешти ''због неморалног забављања са
малолетницама'', при чему се помињало и манипулисање конзумирањем наркотика
(Цветковић, 2011, 126). Нажалост, и у ''домаћим водама'' збивале су се сличне
ствари, како од стране појединих партијских руководилаца, тако и од несавесних,
понекад, мада ретко и психички поремећених просветних радника, којима брану
нису у потребној мери чинили ни јавна ни школска власт, ни васпитно образовни
програми промовисани низом поучних прича којима је основни именитељ
''несебично давање''. Таква поучна прича, радо читана међу децом носи назив
Звездани талири: ''Била једном једна девојчица којој су умрли и отац и мајка. Јадна
девојчица била је толико сиромашна да више није имала ни собицу у којој би
становала, ни креветац да у њему спава. Ништа друго није имала сем одеће на
себи и парче хлеба у руци, које јој беше дао неки доброћудни човек. А девојчица је
била добра и племенита. Осећала се напуштено од свих па је кренула у свет,
поуздајући се само у себе. Кад је доспела у једно пространо поље, срете је неки
старац и замоли: 'О, девојчице, дај ми нешто за јело, много сам гладан!' Девојчица
му даде оно једино парче хлеба и пожеле пријатан ручак. Затим продужи даље...
Најзад је стигла у шуму. Мрак се већ беше спустио, кад се појави и четврто дете,
молећи девојчицу за њену кошуљицу... Док је тако стајала у шуми, без ичега на
себи, са неба почеше да падају звезде. А те звезде биле су прави сребрни талири.
Па иако беше дала другима све, чак и кошуљицу, девојчица истог тренутка осети
како на себи има меку кошуљу од најбољег платна. У њу је прикупила талире и
отада више никада није била сирота'' (Грим, 1964, 1-12). Бриљантну, рафинирану
критику девијантних појава у високим партијским структурама дао је Горан
Марковић у филму ''Тито и ја''.

Према сведочењу В.Стијовића врбовање информатора, доушника СДБ вршено је

и уценама и поткупљивањем, а мноштво људи су несвесно сарађивали са службом
преко оперативаца или сарадника (Цветковић, 125). Употреба ''лаких жена'' била је
омиљени метод удбашких главешина. Готово сваки радни колектив имао је своју
''птицу певачицу'' ангажовану да ''друговима одозго'' сервира очекиване
информације. Другу врсту оданих сарадница чиниле су одабране припаднице
лепшег пола, укључене у ''системску'' проституцију. Уличним жаргоном казано,
полиција и страначки прваци намештали су их заслужним функционерима, да би
поред задовољства на страни корисника услуга допринеле и бољем информисању,
неретко и уцењивању или компромитовању непослушних кадрова. Ергела таквих
кладовских ''дама'' седамдесетих и осамдесетих година називана је подругљиво
''црвеном бригадом'', алудирањем на италијанску терористичку организацију што је
дошла главе многим угледним политичарима. Но, мора се признати да су румунске
колеге имале запаженијих успеха у оваквим активностима, прелепе Румунке
бездушно заљубљене у овдашње припаднике органа реда, јавне личности, нанеле
су значајну штету настојањима југословенског комунистичког апарата да
безбедносну ситуацију на граници према Источном блоку учини беспрекорном, али
и спречавајући успешност шијунских активности усмераваних од стране Запада
посредством југословенских држављана. Совјетска школа очито је једина била
дорасла ситуацији на терену, максимално користећи одшкринута врата румунске
Секуритатее и погубне последице негативне кадровске селекције у југословенским
безбедносним органима. Није био редак случај да из Кладова отпослати агент на
тло Румуније, најчешће са плаштом студента или дисидента, буде експресно убеђен
да ради за супротну страну, својим првобитним налогодавцима достављајући
строго дозиране и по правилу безвредне информације.

Генерације млађе од студентских, систематски су подвргаване васпитно-

образовним процесима на нивоу школа, извиђачких организација, Савеза пионира,
Савеза омладине, Феријалног савеза, Друштва за телесно васпитање ''Партизан'',
Црвеног крста... све са главним циљем неговања култа личности /Тито/ и
привржености идеји тзв. самоуправног социјализма. Не ретко методи и епилози
достизали су размере фарсе. Такав је случај ''дечије спонтане импровизације'' на
заједничком маршу припадника ЈНА и Савеза пионира поводом ослобођења града:
''Марш је изведен по свим правилима и прописима, са потпуним наоружањем. Када
су војници почели да пуцају, једна девојчица, ученица четвртог разреда основне
школе пала је извикујући: ''Другови, спасите ме, другови, осветите ме!' Њени
другови, малишани, притрчали су и направили носила. То није био договор већ дечја
спонтана импровизација. Они који су покушали да је носе били су много мањи од
ње па нису могли, и зато су дошли старији другови у помоћ. Међутим, ова дечја
спонтана реакција на нашла тек у школи своје право место. Литерарна секција,
уметничка секција и све остале секције су данима искључиво писали, цртали и
објашњавали случај који се десио на маршу, а посебно са њиховом 'рањеном'
другарицом, како су је они назвали'' (Новаковић, 1976, 65-66). Жеља васпитача-
педагога да се докажу претпостављенима по сваку цену на тлу Кладова добила је
драстични пример у случају сеоског учитеља Драгослава Мишића. Школске и
дневне информативне новине, тв репортаже начињене су о његовој угледној школи
у селу Костол. Никога није бринуло, изузев беспомоћне родитеље, макар не
званично, што је децу узраста 7-11 година приморавао да по цекли дан проводе у
школи терани на тежак физички, понижавајући рад. Најгоре је ђацима падала
обавеза да травом, међу њом и коприва, својим малим рукама и клечећи на
коленима чисте бетонске подове великих школских ходника и других просторија.
Свакодневно излагање тортути физичког кажњавања, тучењем штапом по главама
и рукама у циљу одржавања безпоговорне послушности, код деце је рађало трауме
и страх да о томе причају родитељима. Школска зграда и велико двориште
изгледали су ''као на филму'', дечија срца пуна стрепње и страхопоштовања, а да
методи рада болесно преданог оваквим процесима преваспитања, иначе оданог
члана и активисте Савеза комуниста, Социјалистичког савеза радног народа,
Савеза синдиката, Савеза резервних војних старешина, преданог доушника Службе
државне безбедности, нису подвргавани критици од стране претпостављених,
колега, суседа... Врхунац његовог ''обавештајног'' рада у школи чинила су
настојања да у та кола упрегне и своје мале ђаке које је терао да сатима, на смену,
чуче у шанцу поред сеоског пута и у свеске бележе регистарске ознаке аутомобила
који туда буду прошли. Допринос оваквих преданих сарадника СДБ могла се
мерити са ефектом који су њихови суседи, вредни жетеоци постизали радећи за
време несносних жега- прибегавали су хлађењу воде дуго машући на промаји
стакленим боцама или бардацима не би ли њихове садржаје учинили
освежавајућим. Чим би престало бесомучно махање рукама, или скретање пажње
на ''несамоуправне тенденције појединих другова'' од стране режимског Дон
Кихота, испостављало се да је вода ипак устајала а једнопартијски систем се
урушава услед неспособности комунистичке елите да превазиђе, с њене стране и
продубљен, јаз између стварног и могућег. Ударничко ''демаскирање непријатеља у
сопственим редовима'' значило је тек скарадно скривање неспособности уз
куповину времена за болније пропадање, што ће кулминирати тзв. ''догађањем
народа'' касних осамдесетих.

*Изводи из књиге Обећана земља

ПРИЛОЗИ
 1. ПОТОПЉЕНО ОСТРВО- САН АДА КАЛЕ

Саан, Дуцепратум, Острвски град, Ата/Ада, Острво-тврђава, Ада Кале, Ада-и-

Кебир, Оршавско острво, Нова Оршава, Каролина, називи су за острво које се, до
1971. године и потапања за потребе изградње хидроенергетског и пловидбеног
система Ђердап, простирало средином Дунава од 220. до 221, 6 км низводно од
Београда, на 4 километара низводно од српске Текије и румунске Оршаве, 2 км
низводно од ушћа Черне, 18 км узводно од Турну Северина и 15 км од Кладова.

Позиција Аде Кале, како се у време дефинитивног урањања у дубине Дунава звало,
омеђена је 950. и 952. километром дунавског пловног пута. Најближе тачке острва
биле су удаљене 255 метара од румунске стране коју надвисује брег Алион и 315
метара од српске стране са обронцима Мироча. Готово медитеранска клима
погодовала је добром прилагођавању неких егзотичних врста биљака, попут
маслина, на острву дугом 1780 метара и широком између 400-500 метара које је,
гледано из ваздуха, својим обликом између осталог подсећало на какву неман што
је главу заронила у дунавске дубине. Отуда бројне легенде о митском боју јунака
Новака и аждахе управо у ђердапској регији, као и прича да је баш ово острво
постојбина маслине.

Друго име из старијег раздобља, по писању румунских историчара Саан, могло би

имати корена у једном од Зевсових атрибута, али и у другом називу за античку
богињу Дијану. По овим божанствима су се могли звати римска насеобина Занес,
али и мало острво Зан низводно од Аде Кале, према турском попису из 1741.
године насељено искључиво хришћанима, који су истовремено били пописани и у
харачком дефтеру на Ади Тимур Капија, низводно од Сипа . Нешто свежији
историјски трагови упућују нас и на топоним Саина/Шаина крај села Манастирица
као истородни назив са оним потоњег адакалског острва. На везе такве врсте
указује посредно, чињеница да је Шаина, приликом турског пописа из 1741. године
евидентирана одмах после думенџија са острва Зан .

Назив острва у турском језику има потпору у речи ''саган'' – тамносмеђа птица –
ластавица или чиопа /Апус апус/, са белим грлом, која је феномен издржљивости,
виталности, а станишта налази у незагађеним срединама, градећи гнезда у
шупљинама дрвећа или пећина.

Први већи радови на утврђивању острва тада још званог Саан поверени су 1371. г.
од стране мађарског краља Лајоша И Бенедикту Химфију, једноме од управитеља
1365. г. настале Бугарске бановине, и њој додељених суседних банатских бановина

Након Карловачког мира из 1699. године, острво је остало под управом Турака.
Именовањем Ибрахим паше за команданта флоте Гвоздених врата 1716. године
интензивирани су радови утврђивања острва, за шта је коришћена радна снага око
4000 Влаха, али већ 1717. године принц Еуген Савојски /1663-1736./ успео је да
острво, скупа са суседном Оршавом стави под власт хабзбуршке круне.
Пожаревачки мир 1718. г. створио је претпоставке озбиљнијег присуства
Аустријанаца у регији на ђердапском делу Дунава. Како бележи Феликс Каниц већ
1717. г. гувернер генерал Клаудије Флоримонд фон Мерси почео је са
изграђивањем острвског система утврђења „према плановима принца Еугена, на
основу чега је настао један бастионирани четвороугаоник начињен по свим
правилима одбрамбене тактике, с одговарајућим спољним утврђењима, и на
српској обали ‘Форт Елисабет“ именован по аустријској царици, супрузи
императора Светог Римског царства и краља Мађарске Карла Шестог . У време
грађевинских радова начињен је плутајући мост који је повезивао острво са обалом,
где је на обронцима брда Алион била смештена пећ за печење цигле, док је камен
довожен бродовима и узиђиван у темеље .

Каниц је записао: ''До избијања поновног рата 1737. године учињено је много на
појачању објеката, а на источном делу острва настала је мала колонија немачких
занатлија и ситних трговаца. Као и сва аустријска војна здања оног времена, и ова
су носила печат изразите сигурности, а нарочито је била чувена чврстина њихових
казамата. Венац бастиона, ломљен са много углова, допире готово свуда до саме
ивице острва“. Централна унутрашња грађевина имала је четвороугаону форму,
чији су углови били обезбеђени кулама за осматрање. Куле су носиле имена:
Карол-Карло ВИ /цар/, Еуген /принц/, Мерси /гувернер Баната/ и Валис /Франц
Паул фон. Генерал, Мерсијев наследник/; четири унутрашње капије на утврђењу
именоване су, зависно од географског положаја као Српска, Београдска, Банатска и
Видин капија, а постојало је и четири спољашњих капија у оквиру околних зидина,
одговарајућих назначеним унутрашњим''.
Највероватније да је цео острвски систем утврђења а следствено томе и само
острво добило име по императору Светог Римског царства и краљу Мађарске
Карлу ВИ /1685-1740/. Зидови галерија и бастиона били су од цигле, имали су
висину 5-6 метара и дебљину 1, 5-2 метра, а острво је имало касарну, болницу,
цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског
утврђења Елизабетфорт, названог тако по аустријској царици, сазданог на основу
наредбе генерала Хамилтона 1736. године.

Утврђење на адакалском острву било је толико јако да се испоставило готово

неосвојивим и чак и за своје градитеље, Аустријанце у време инвазије септембра
1789. године. Тада је, захваљујући изванредној безбедносној структури
фортификација, свега 800 људи успело да одоли нападима 18.000 аустријских
војника, издржавши осмодневно бомбардовање са 27.000 пројектила . Тек у
пролеће 1790. године Турци предвођени Мехмед Тарик/Тахир пашом предали су
острво након вишемесечне блокаде .

У српској историји Ада Кале најчешће је помињано као место тренутног

прибежишта, потом и страдања београдских дахија, поводом чије страховладе је и
отпочео Први српски устанак.

Најпознатији становик острва био је принц узбечке династије Шаманида Мишкин

Баба, ту приспео из Бухаре након што му се у сну приказало да се треба населити
на светом острву у дунавским катарактима. Како се приповеда, овај свети човек
заслужан је за многа излечења. Умро је 1851.г. и његов гроб је, пре него што је
острво потопљено, измештенна обижње острво Шимијан, у непосредној близини
стубова Трајановог моста.

Београдска ''Политика'' објавила је 4.маја1912.г. репотражу о острву у којој се

наводи, поред осталог, да је богато засадима ружа и винограда, указујући на
занимљивост садржану у тамошњој џамији. Тамо, поред великог тепиха-султановог
поклона, виде се украј зидова хиљаду зелених дрвених кугли, за које је дервиш
појаснио да су намењене тачном бројању 6000 молитви за умрлог, које шесторо
људи један иза другог стојећи изговарају, а да сене би ''забројали'' након сваког
изговарања један другоме додају по једну дрвену лопту. Иначе је ова џамија до 20
века била највећа исламска богомоља у Европи.

Острво после Првог светског рата враћено Румунији, насељено претежно Турцима,
деценијама је било права мала оријентална оаза у срцу Европе. У новијој српској
историји остало је упамћено као место са кога је једна немачка борбена група
извршила десант на њене обале у реону стратешки изузетно значајном због погона
за извлачење бродова ђердапским пловним путем – Сипског канала.

Један од последњих описа живота на острву датира из 1966.г: ''Ада Кале је

насељено искучиво Турцима, има их око 570 душа и изоловани су од осталог света.
На то их нико не присиљава, већ су се сами- тако рећи- затворили у себе.
Међусобно се жене и удају и ту је неминовна дегенерација. Село је на источном
делу острва, а острво је ограђено тврђавом прилично разрушеном и запуштеном. У
селу се налази џамија а испод ње један прилично висок чемпрес. Постоји још један
чемпрес на источном делу острва, па се човек мора запитати како је могуће да, и
поред кошаве клима буде толико блага да може успевати медитеранско дрво.
Мештани Аде Кале се баве занатством и садњом дувана. У селу постоји радионица
за производњу памучног платна за израду креветске постељине и погон за
ферментацију дувана. У сваком дворишту од улазних врата па све до куће за
становање води стаза поплочана турском кладрмом, а дуж стазе са једне и друге
стране засађен је босиљак.'' Исте године острво је посетила књижевница Тони
Морисон, приметивши, поред осталог, да је велики тепих из џамије, султанов
лични дар, већ из ње измештен.

Споразум Југославије и Румуније о изградњи и експлоатацији хидроенергетског и

пловидбеног система Ђердап на реци Дунав, који је ступио на снагу 16. јуна 1964.
године резултирао је расељавањем Аде Кале 1968-1970. године, која је, након
релокације комплетне грандиозне аустријске тврђаве, по којој је и стекла име, на
острво Шимијан /раније Ада Губавац/ у близини Трајановог моста, заувек нестала у
дубинама Дунава.

Једини предмет преостао на српској обали као спомен постојања несталог

дунавског острва је сатни механизам са његове сахат-куле, који је седамдесетих
година протеклог столећа красио зграду праховске царинарнице, да би после
пресељења државних службеника у нове просторије, остао да са напуштеном
руином сведочи о изгубљеном времену .
 2. СК ОПШТИНЕ КЛАДОВО У БОРБИ ЗА ОСТВАРЕЊЕ ЦИЉЕВА
ЕКОНОМСКЕ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ

5. март 1982.г- Реферат Симић Радисава, председника Конференције Савеза

комуниста Србије за Кладово-''СК општине Кладово у борби за остваривање
циљева економске стабилизације'':

''Колектив наше ХЕ Ђердап, са пуно стрпљења и залагања се ангажовао да се што

пре донесе Споразум о остваривању и распоређивању заједничког прихода. То је
била и његова обавеза, проистекла из закључака и ставова Савеза комуниста тог
колектива, ове општине и региона, да се на основама Закона о удруженом раду што
пре регулишу економски односи у Сложеној организацији удруженог рада-
Заједници електропривредних предузећа. Међутим, резултати су изостали, при
чему оне који су одуговлачили решавање тог фундаменталног права радника ХЕ
Ђердап морамо упозорити на нужност ефикансијег и бржег решавања тог
проблема. Ми морамо инсистирати на поштовању и спровођењу Резолуције 11.
конгреса СКЈ и Реферата друга Тита на том конгресу. А друг Тито је том приликом
рекао: -...Радници у основним организацијама морају стварно овладати целокупним
дохотком...- Пошто смо се овим цитатом подсетили на обавезе понашања као
комунисти, било би добро да видимо како се ко у пракси понаша, и колико ко не
поштује речи друга Тита и закључке Резолуције конгреса. Радници ХЕ Ђердап на
челу са СК перманентно одржавају на високом нивоу погонску исправност и
спремност опреме Хидроелектране, из године у годину пребацују за преко 20%
план производње, да би привреду Србије обезбедили са преко 6,6 милијарди књх
просечне годишње производње, и на тај начин увећаном продуктивношћу стално
увећали и свој доходак. А када тај доходак остваре, онда се јавља друга страна, која
једноставно каже: 90% сте дужни да удружујете, а вама остаје свега 10% да о њему
одлучујете и са њим располажете! Према томе, ево одговора на питање ко, како и
колико поштује политичке ставове. Колико оваквим понашањима треба посветити
пажњу, илустроваћу чињеницом која потврђује да се ради о огромним средствима о
чијој даљој судбини не верујем да зна више од 5% радника ХЕ Ђердап. Само за
последње четири године ХЕ Ђердап је, од укупно оствареног дохотка у том
периоду била, по основама сада важећег самоуправног споразума о удруживању,
дужна да удружи и удружила је ни мање ни више него 443 милијарди старих
динара. Истовремено у пословном фонду ХЕ Ђердап остало је за сопствено
располагање само 16,4 милијарди динара. И није само то. Поред овога, за исти
период из дохотка ХЕ Ђердап издвојено је и 54,8 милијарди динара по основу
обавеза за зајмове за кредитирање и подстицање развоја неразвијених и недовољно
развијених подручја...''
5. март 1982.г- Дискусија Живе Топалова, ''госта конференције Савеза комуниста'':

''У периоду од почетка свог рада (1972.г.) ХЕ Ђердап је произвела 62 милијарде

киловат сати. Дозволите да овај податак илуструјем. За напред наведену
производњу једна термоелектрана на нафтни погон сагорела би 18 милиона тона
нафте, а термоелектрана са погоном на колубарски лигнит изгорела би 120 милиона
тона угља. Максимална годишња производња од 7,2 милијарде књх постигнута је
1980. године, максимална месечна производња постигнута је са 720 милиона књх а
дневна са 25,5 милиона књх. Да би се постигла оваква производња значи да је
електрана морала радити просечно са пуном снагом 7000 сати годишње, а пошто се
пуна снага због карактеристике потрошње и нелинеарног дотока воде не може све
време користити, агрегати хидроелектране били су у просеку у погону око 8.000
сати годишње. Овако висок степен искоришћења машина, који се такође може
сматрати својеврсним рекордом, могао се постићи само изузетним залагањем и
коришћењем високих стручних способности радничке класе која ради у нашој
радној организацији. Не смем себи дозволити да не истакнем такође изузетно
залагање радника на пловидбеном делу објекта, који такође ради беспрекорно. Тако
је на бродској преводници од почетка до данас извршено 23.973 превођења и
преведно 129.988 пловила... Заштитни насип Грабовичког поља изграђен је до те
мере да може да брани поље од великих вода Дунава и до краја лета могуће је
поптуно довршење насипа. Реално је могуће урадити главне колекторе и ретензију,
чиме би практично, по завршетку црпне станице, Грабовичко поље било заштићено
од спољних и унутрашњих вода. На изградњи Додатног система заштите истакао
бих: -завршени су комплексни радови на заштити костолачких острва, као и
комплексни радови на заштити Ченћанског рита, чиме је практично извршена
мелиоризација на око 20.000 хектара пољопривредних површина, -недавно је
закључен самоуправни споразум за заштиту Панчевачког рита, такође са
комплексним решењем, -радови на територијама осталих општина одвијају се по
утврђеној динамици, - у преговорима за заштиту приобалног подручја на
војвођанској страни имали смо одређених проблема иако су парцијални псоразуми
са организацијама на територији општина Бела Црква, Ковин и Зрењанин
постигнути; у задњим контактима са СОУР Дунав-Тиса-Дунав закључили смо да су
ранији неспоразуми превазиђени па очекујемо да до краја месеца и са овом
организацијом постигнемо споразум''

БИБЛИОГРАФСКЕ ЈЕДИНИЦЕ
Аврамовић Сима, Општа правна историја- Стари и Средњи век, Правни факултет Београд и
''Досије'', Београд 2000.г.

Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд 1905

Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски ''Кладово транспорт'' на путу за
Палестину 1939-42, Јеврејски историјски музеј, Београд 2004.г.

Андрије Бернар, Беч Жил, прир. Речник тела, одредница ''пијанац'' аутора Дидије Нурисона, ЈП
''Сл.гласник'' Београд 2010.г.

Андрић, Иво,

а) Бифе ''Титаник'' збирка приповедака ''Немирне године'', Сабрана дела Иве Андрића, 1963.г,
''Просвета'' Београд, ''Младост'' Загреб, ''Свјетлост'' Сарајево, Државна заложба Словеније Љубљана,

б) Аникина времена, збирка приповедака ''Јелена, жена које нема'', Сабрана дела...

в) На лађи, збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

г) Ноћ у ''Алхамбри'', збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

д) Вино, збирка приповедака ''Стазе, лица, предели'', Сабрана дела...

ђ) Знакови, збирка приповедака ''Знакови'', Сабрана дела...

Андрић Иво, Омерпаша Латас, Сабрана дјела Иве Андрића, ''Свјетлост'' Сарајево, ''Младост''
Загреб, 1977.г.

Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово

Armstrong Harold, Turkey in Travail, The Birth of a New Nation, London, John Bodley Head 1925.г.

Арсенијевић Лазар, Историја српског устанка, књига I, Београд 1898.г.

Атанасковић Петар, Стање и могућности развоја туризма и угоститељства на подручју Тимочке

крајине, ''Развитак'' бр1, Зајечар 1972.г.

Beldiceanu Nicolas, Blediceanu- Steinherr, Quatre actes de Mehmed II concernant les Valaques des
Balkans slaves, ''Sudost- Forschungen'', Munchen 1965

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863.г,

Неготин 2001, књига 1, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за

Округ Зајечарски 1941- 1942, књига 1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863.г, 3,

Неготин 2005, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Записници наставничког савета гимназије у Неготину 1941-1945,

Историјски архив, Неготин 2006.г.

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за

Округ Зајечарски 1943- 1944, књига 2, Неготин- Зајечар 2007, Историјски архив Неготин

Благојевић Ратко, приређивач, Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Историјски архив Неготин
2005.г.
Блануша Драгиша, Чувао сам Милошевића, Глас јавности Београд 2001.г.

Бојичић Радивоје, Манити воз у Златном крсту, ''Дерета'' Београд 2012.г.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945, Зајечар
1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар

Брехт Бертолт, Календарске приче, ''Рад'' Београд 1969.г.

Брехт Бертолт, Песме сиротог Б.Б, ''Рад'' Београд 1985.г, избор и превод Слободан Глумац

Бродски Јосиф, Удовољити сенци, ''Дечије новине'' Горњи Милановац 1989.г.

Buric Fedja, Becoming mixed: Mixed marriages of Bosnia- Herzegovina during the life and death of
Yugoslavia, Disertation for the degree of Doctor of Philosophy in History, University Illiniois at Urbana-
Champaingn 2012, Urbana- Illiniois

Вертовшек Ненад, Ђурко Бруно, Нова решења за професионалне изазове помораца- антистрес
програми и развијање критичког мишљења, ''Методички огледи'' 31-32, вол.17, Хрватско
филозофско друштво, Загреб 2010.г.

Вешовић Милош, Карабула Брус, ''Развитак'' бр. 2, Зајечар 1973.г.

Вивијан, Херберт, Србија:рај сиромашних, ''Службени гласник'' Београд 2010.г.

Витрувије, О архитектури, ''Завод за уџбенике'' и ''Досије студио'' Београд 2009.г.

Влаховић Нина, Ставови о језику у оквиру општих изучавања ставова, ''Култура'' бр.95- часопис за
теорију и социологију културе и културну политику, ''Завод за проучавање културног развитка''
Београд, 1997.г.

Војиновић Ненад, приређивач, Попис становништва и имовине Среза брзопаланачког из 1863.г,

Историјски архив Неготин 2011.г.

Вукомановић Младен, Панајотовић Зоран, приређивачи, Раднички покрет у Источној Србији,

књига 2, Историјски архив Зајечар и Међуопштинска конференција СКС, Зајечар 1984.г.

Гацовић Славољуб, Елементи мита о богу Дионису и других античких митова у басмама типа Прича
Господња код Влаха Североисточне Србије, ''Развитак'' бр.207-208, Зајечар 2002.г.

Гиљен Никола, Јовићевић Соња, Шарановић Оливера, Принцеза Оливера- заборављена српска
кнегиња, Фонд Принцеза Оливера, Београд 2009.г.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, Историјски
архив Неготин

Глигоријевић Мило, Српска Атлантида, путописи, ''Службени гласник'' Београд 2011.г.

Голубовић Видоје, О настанку и називима механа и кафана старог Београда, Ниш 2010, ''Теме'' бр.3,
Универзитет у Нишу.

Грим Јаков и Вилхелм, Звездани талири, пр.Угљеша Крстић, Савремена школа Београд, 1964.г.

Гулић Милан, Важност Дунава и Ђердапа у ратним операцијама на подручју Југославије 1941-1944,
''Историја 20. века'' бр.3/3012, Институт за савремену историју Београд

Дамјановић Ратомир, Томић Ново, Ћосић Сања- приређивачи, Сербиа- српски народ, српска земља,
српске духовност у делима страних аутора, ''Итака'' Београд 1996.г.

Дамњановић Јеврем, Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Удружење Тимочана и Крајинаца

Београд, 2006.г.
Даниловић Јелена, Популарне тужбе од римског до савремених права, Институт за правну историју
на Правном факултету у Београду, Београд 1968.г.

Даниловић Рајко, Употреба непријатеља- политичка суђења у Југославији 1945-1991, Завод за

уџбенике, Београд 2010.г.

Дачић Миодраг, Стеван П. Бошковић као врсни посматрач, Зборник радова конференције ''Развој
астрономије код Срба IV'', Астрономско друштво Руђер Бошковић Београд, бр.7, 2007.г.

Димитријевић Коста, Разговори и ћутања Ива Андрића, Издавачко информативни центар

студената, Београд 1976.г.

Динкић Станоје, Неготин и његови великани, Народна библиотека Неготин 2001.г.

Добрашиновић Голуб, Вук у Крајини и Кључу, Кладово- Историјски архив Крајине, Кључа и
Пореча, Неготин 1986.г.

Добривојевић Ивана, Образовање у служби идеологије- Просветни напори власти на српском селу
1945-1955, ''Историја 20. века'' 3/2011, Институт за савремену историју Београд

Драгић Жељко, Путовање у вечност- 70 година Кладово транспорта', ''Космо'' Беч 2012.г.

Дрљача Душан, Неке промене у структури становништва Сипа као последице изградње
хидроцентрале Ђердап, ''Развитак'' бр.4-5, Зајечар 1966.г.

Ђаја Иван, Низ воду- разговори удвоје, Београд 1938 http://www.rastko.rs/delo/13004

Ђорђевић Б. Драгољуб, Казуј крчмо Џеримо- периферијска кафана и около ње, ''Службени гласник''
Београд и Машински факултет Ниш 2011.г

Ђорђевић Б.Драгољуб, приређивач, Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд 2012.г.

Ђорђевић Пуриша, Писма из мале вароши, ''Нолит'' Београд 1977.г.

Ђукић Славољуб, Политичко гробље, ''Службени гласник'' Београд 2010.г.

Завод за урбанизам и комуналну делатност СР Србије, Просторни план општине Кладово, Београд
1978.г.

Еко Умберто, Фукоово клатно, ''Белетра'' Београд 1988.г.

Еко Умберто, Тајанствени пламен краљице Лоане, ''Политика'' и ''Народна књига'' Београд 2004.г.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд-превод 7. дела
Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка''

Ештон Фредерик, Лун и дуговечни, ''Рото забавни роман'' Нови Сад 1979.г.

Живановћ Вишеслав, ''Полетом'' до Полета, Центар за културу, Кладово 2008.г.

Живановић Вишеслав, 12 деценија ловачког друштва у Кладову, Центар за културу и Ловачко

удружење ''Ќључ'', Кладово 2010.г.

Ивановић Владимир, ''Субота на банхофу'': Свакодневица југословенских радника на привременом

раду у СР Немачкој и Аустрији, ''Годишњак за друштвену историју'' бр.1, издање Удружења за
друштвену историју, Београд 2011.г.

Илић Сава, Летопис цркве кладовске, Храма Светог Великомученика Ђорђа Победоносца,
''Баштиник'' бр.6, Историјски архив Неготин 2003.г.

Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, ''Беокњига'' Београд 2004.г.

Јаковљевић Ранко, Јеврејски код, ''Беокњига'' Београд 2005.г.

Јаковљевић, Ранко, Уместо домовине читав свет, ''Беокњига'', Београд 2006.г.

Јаковљевић Ранко, Пут Светог Никодима, ''Беокњига'' Београд 2007.г.

Јаковљевић, Ранко, Ада Кале, ''Баштиник'' бр.11, Историјски архив Неготин 2009.г.

Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, ''Пешић и синови'' Београд 2010.г.

Јаковљевић Ранко, Капија народа на Ђердапу, ''Пешић и синови'', Београд 2011.г.

Јаковљевић Ранко, Између пера и мача, ''Пешић и синови'' Београд 2012.г.

Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, ''Просвета'' Београд 1995.г.

Јанковић Ђорђе, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981.г.

Јанковић Зоран, Развој трговине, занатства и угоститељства у Зајечару 1833-1941, ''Архивско

наслеђе'' бр.4, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2006.г.

Јанковић Зорица, ''70. годишњица априлског рата- ''Посебан подухват'', недељник ''Време'' бр.1057,
Београд 7.4.2011.г.

Јанковић Милорад, Рат шпијуна у Краљевини Југославији, Загреб 1982.г.

Јанковић Сава, Влашка народна песма о Стојану Булибаши, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1969.г

Језерник, Божидар, Дивља Европа, Београд 2007.г.

Јесипов Б.П. Елементарна дидактика, Предузеће за уџбенике у учила Народне Републике Србије,
Београд 1948.г.

Јовановић Божин, Привреда Тимочке крајине 1940- 1990, ЈП Штампа радио и филм, Бор 1995.г.

Јовановић Вера, Михаило Томић- време и стваралаштво, Кладово 2006.г.

Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, издање аутора, Београд 1938.г.

Јовановић Јован, Преламање историје у 20. веку, издање аутора, Кладово 1963.г.

Јовановић Коста, Неготинска крајина и Кључ, насеља и порекло становништва, репринт у

''Баштинику'' бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Јовановић Миодраг, Лађари, ''ЈРБ'' Београд 2008.г.

Јовановић Момир, Прошлост Кладова, рукопис у збирци Данка Јовановића, Кладово, 1960.г.

Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1998, бр.43

Јовић Небојша, Пре ''Ужичке Републике'', Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1999, бр.44

А)

Јовић Небојша, Сто десет година од прве железнице у Неготинској крајини, ''Баштиник'' бр.3,
Историјски архив Неготин 2000.г.

Б) Јовић Небојша, Породица Стојановић- Мокрањац, ''Баштиник'' бр3, Историјски архив Неготин
2000.г.

В) Јовић Небојша, Енигма Пилетић, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 2000.г, специјално издање
Казимировић Радован,Тајанствене појаве у нашем народу, Београд ''Ново дело'' 1940.г.

Кандић Љубица, Практикум за Општу историју државе и права, ''Просвета'' Београд 1976.г.

Каниц Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, ''Српска књижевна задруга'', 1987.г.

Капор Мома, И то ће проћи, београдска ''Политика'' 8.7.2012.г.

Караџић Вук, Сабрана дела, књига 8, ''Даница за 1827.г'', ''Просвета'' Београд 1964.г.

Караџић Вук, Српске народне пјесме 1, ''Просвета'' Београд 1976.г.

Кафка Франц, Процес, ''Свјетлост'' Сарајево 1982.г.

Кисинџер Хенри, Дипломатија, прва књига, ''Верзалпрес'' Београд 1999.г.

Константиновић Михаило, Друштвена својина ''Анали'' бр.3-4, Правни факултет Београд 1962.г.

Константиновић Михаило, Облигације и уговори- Скица за законик о облигацијама и уговорима,

Правни факултет Београд 1969.г.

Константиновић Радомир, Ахасвер, Пентаграм, ''Нолит'' Београд 1984.г.

Костић Ђорђе, Добро дошли у Србију- крајеви Србије у немачким водичима за путнике 1892-1914,
Београд 2006.г.

Коцић Марија, Оријентализација материјалне културе на Балкану- османски период 15-19.век,

''Хеспериаеду'' Београд 2010.г.

Крекић Богдан, Кроз Србију и Румунију са аустријском војском, Штампарија Босанске поште
1919.г.

Кривачек Пол, Вавилон- Месопотамија и рађање цивилизације, ''Марсо'' Београд 2010.г.

Кроња Ивана, Естетика, политика и родно питање у филмовима Душана Макавејева, ''Република''
Београд бр.524-525, 1-31-5-2012.г.

Лаертије Диоген, Животи и мишљења истакнутих филозофа, ''БИГЗ'' Београд 1973.г.

Лазар Жолт, Настанак масонерије, ''Медитерран'' Нови Сад 2009.г.

Лазаревић Ђорђе,

а.''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.4.

б.''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.

Le Corbusier, Путовање на исток, ''Карпо'' Лозница 2008.г.

Магрис, Клаудио, Микрокосмоси, ''Архипелаг'' Београд 2009.г.

Мандић Игор, Слобода лајања, ''Профил'' Београд 2011.г.

Маслеша Јелена, Сећање на Весу Маслешу, часопис ''Дело'' бр.5, ''Нолит'' Београд 1959

Meredith B Gordon, Such Stuff as Dreams are Made On: The Story of Caviar, from Prehistory to the
Present, http://leda.law.harvard.edu/leda/data/504/Gordon.rtf

Мажуранић Владимир, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник, књига 1, Загреб 1908-1922,
репринт издање ''Информатор'' 1975.г.
Малешевић Крстан, Паланачки дух, квазиплурализам и рат,, ''Култура'' часопис за теорију и
социологију културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г.

Мантран Робер (приређивач), Историја Османског царства, ''Clio'', Београд 2002.г.

Марјановић- Вујовић Гордана, Подручје општине Кладово у средњем веку (7-15.век), рукопис

Матицки Миодраг, Делта, ''Прометеј'' Нови Сад 2011.г.

Мачај Стеван, Обичаји Румуна, ''Развитак'' бр 2, Зајечар 1966.г,

Меденица Михаило, Последња боемска енклава, дневни лист ''Прес'' Београд, 9.1.2011.г.

Миленовић Десимир,краљев мајор- искрена исповест предратног официра Божидара Миленковића,

НИП Тимок Зајечар 2005.г.

Милићевић Милан Ђ, Кнежевина Србија, Београд 1876.г.

Миловановић Александра, Плавшић Никола, приређивачи, Протокол магистрата Нахије поречке

1828-1832, Историјски архив Неготин 2012.г.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945, Зајечар
1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар

Милуновић Марко, Са капетаном Нашом у Београду, ауторско издање, Стокхолм 1990.г.

Милуновић Марко, Од немила до недрага, Стокхолм 1992.г, ауторско издање.

Милуновић Марко, Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу, писано у

Шпанији 2001.г, рукопис, у поседу аутора

Миновић Живорад Жика, Улични биограф- књигом на књиге Славољуба Ђукића, ''Алтера'' Београд
2010.г.

Митровић Андреј, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, ''Српска књижевна задруга'' Београд 1987.г.

Митровић Момчило -Страхиња Поповић пр, КПС у Источној Србији Окружни комитет 1945-1948,
Институт за новију историју Србије, Архив Србије, Архив Тимочке крајине, Београд 2012.г.

Михајловић Илија, Експлоатација државних шума као узрок њиховом нестајању на подручју
Тимочке крајине 1861-1918. године, ''Развитак'' бр.1, Зајечар 1982.г.

Михајловић Милица, Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије, ауторско издање, Београд
1998.г.

Михајловић Неда, Архитектура Бора између два светска рата, ''Баштиник'' бр.6, Историјски архив
Неготин 2003.г.

Мичета Лука, Ване Ивановић између Тита и Драже, ''Чигоја'' Београд 2010.г.

Мишковић Наташа, Базари и булевари- свет живота у Београду 19. века, Музеј града Београда,
Београд 2008.г.

Настасијевић Момчило, Из тамног вилајета, ''Политика'' и ''Народна књига'' Београд 2005.г.

Ненадовић Константин, Хајдук Вељко Петровић крајински војвода, ''Баштиник'' бр.5, Историјски
архив Неготин 2002.г.

Нинковић Нићифор, Жизниописанија моја, ''Нолит'' Београд 1988.г.

Никчевић Тамара, Голи отоци Јова Капичића, ''ВБЗ'' Београд 2010.г.

Новаковић Слободанка, Нека искуства у досадашњем раду са пионирима, Председништво ССОЈ,
Билтен бр.8, фебруар 1976.г.

Норич, Џон Џулијус, Византија- Рани векови, ''Евро- Ђунти'' Београд 2009.г.

Обрадовић Зоран, Поповић Илија, Монографија ООУР ''Кладово''- Галеника, Нови Сад 1983.

Пајин Душан, Религијско и еколошко значење смрти, ''Култура''- часопис за теорију и социологију
културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г

Пајић Миленко, Кино ''Фортуна'', Летопис Матице српске, Нови Сад, април 2010, књига 485, свеска
4

Паковић Златко, Разорени умови елите, београдска ''Политика'' 28.8.2010.г, додатак ''Култура,
уметност, политика''

Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу- огледи и студије, ''Просвета'' Београд 1984.г.

Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за Округ

Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин- Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар 2008.г.

Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.

Пауновић Маринко, Београд кроз векове, ИК ''Светозар Марковић'' Београд 1971.г.

Пауновић Петар, О здравственим приликама у Крајинском округу крајем XIX века, ''Развитак'' бр.1,
Зајечар, 1987.г.

Перић Милан, Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Поречу и

Кључу 1871-1945, Историјски архив Неготин, 1969.г.

Петровић Михаило,Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска краљевска акдемија,

Српски етнографски зборник књига 57, Друго одељење књига 24, Београд 1941.г.

Петровић Леонида, Биографија, Лозана 1966.г, рукопис

Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда, 1964.г.

Петровић Михаило Алас, ''Џумбус комати на биковито ћемане'', магазин ''Српско наслеђе'' бр.5, мај
1998.г, Београд

Петровић Наташа, Британци у Србији 1900. до 1920, Задужбина Андрејевић, Београд 1996.г.

Пирх, Ото Дубислав, Путовање по Србији у 1829.г, Академија наука Београд 1899.г. и издање
''Службеног гласника'' Београд из 2012.г.

Плиније Млађи, Писма, Српска књижевна задруга Београд 1982.г.

Плиније Старији, О уметности, Завод за уџбенике и Досије студио, Београд 2011..г. (Naturalis
Historia )

Покорни, Франц Ксавер, Војно- географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784,
објављено у часопису ''Развитак'' Зајечар 1970.г.

Полојац Милена, Практикум за римско право, Правни факултет Београд 2011.г.

Поповић Ј.Душан, О Цинцарима, ''Прометеј'' Београд, 2008.г.

Поповић Јустин, Житија светих за децембар, СПЦ Манастир Ћелије, 1977.г.

Поповић М.Ђ, Алкохол у Балканском рату- предавање на 14. међународном конгресу против
алкохолизма у Милану 21-28.септембра 1913, Београд 1914.г.

Поповић Радован, Српски књижевни зверињак- књижевни живот Србије 1944-2000, ''Службени
гласник'' Београд 2011.г.

Поповић Страхиња, Јовановић Божин, Мишљења, предлози и савети Добривоја Радосављевића

Бобија, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1985.г.

Профаца Маја, Срећа као проблем, ''Филозофска истраживања'' св.4, Загреб 2009.г.

Пушић Радосав, Време уписано у сликама- огледи из друштвене и културне историје Кине, ''Плато''
Београд 2011.г.

Раденковић Радослав, Тимочке легенде о местима, ''Развитак'' 4-5, Зајечар 1979.г.

Радовић П Јован, Светла воштаница на хумкама кладовских јунака и мученика 1912-1920, Београд
1933.г.

Радојичић Милорад, Никола Цоловић, ''Архивско наслеђе'' бр.5, Историјски архив Тимочке крајине,
Зајечар 2007.г.

Рајовић Верољуб, Улога јавног тужиоца у грађанском судском поступку СФР Југославије, Савез
удружења правника Југославије, Београд 1965.г.

Рајс, Арчибалд Рудолф, Шта сам видео и преживео у великим данима, Београд 1928г, репринт
''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин, 2000.г.

Рац Коломан, Антологија старе лирике Грчке, Матица хрватска, Загреб 1916.г.

Рисојевић Ранко, Андрић у хотелу ''Палас'', београдска ''Политика'' од 6.3.2011.г

Робен Ноел Жан, Стари Рим, ''Клио'' Београд 2009.г.

Roman Ileana, Ada Kaleh, МЈМ Craiova, 2005.г.

Романдић Видоје, сликарске белешке ''Све волим и све воли мене'', ''Развитак'' бр. 6, Зајечар 1971.г.

Романовић Радослав, ''Гласник Вељкове Крајине'', Неготин 1935, бр.31

Рудан Бора, Одлазак песника, ''Развитак'' Зајечар 1988.г, бр.6,

Српска академија наука и уметности, Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига
10, Београд 1978.г.

Светоније, Гај Транквил, Дванаест римских царева, ''Напријед'' Загреб 1978.г.

Селинић Слободан, Друштвена исхрана у Југославији 1945-50, ''Архив'' часопис Архива Србије и
Црне Горе, бр.1-2/2008, Београд.

Сервантес Мигел, Велеумни племић Дон Кихот од Манче, књига 4, ''Нолит'' Београд 1964.г.

Симић Драгослав, Петровић Милан, Дражесни КГБ јави се, ''Удружење новинара Србије'', Београд
2009.г.

Симић Перо, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво- архивски документи, ''Службени гласник'',
Београд 2010.г.

Скерлић Јован, Писци и књиге, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1926.г.

Сремац Стеван, Приповетке, ''Рад'' Београд 1966.г.

Станисављевић Вукашин, Наша народна књижевност, ''Пирг'' Београд 2000.г.

Станковић Момчило, Брза Паланка, МЗ Брза Паланка 1984.г.

Стојанчевић Видосава, Етнодемографске карактеристике и традиционална култура у Кључу у XIX

веку, до Првог светског рата, '' Баштиник'' бр 4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Ступица Мира, Шака соли, Београд 2000.г.

Тацит Корнелије, Хисторие, ''Latina et Graeca'' ВПА Загреб 1987.г.

''Теме'' Часопис за друштвене науке Универзитета у Нишу 3/2010, јул-септембар 2010, посвећен
теми ''Кафаналогоја: социологија једног културног облика''

Теренције, Комедије, Српска књижевна задруга Београд 1978, са предговором Владете Јанковића ''О
римској комедији, Теренцију и његовом утицају''

Тимотијевић Милена, Проституција на феминистичкој политичкој агенди, зборник ''Неко је рекао

феминизам?'' пр. Адриана Захаријевић, Хајнрих Бел фондација, Београд 2008.г.

Тодоровић Александар, Крајинске новости, Неготин, бр. 21 од 18.9.1932.г.

Тодоровић Мирољуб, ''Запис из кафане 'Сврати бато'', ''Развитак'' бр. 4-5, Зајечар 1984.г.

Тодоровић Момчило, Хипноза за свакога, ауторско издање, Београд 1969.г.

Тошић Александра, Животне борбе заборављених људи, ''Мисао''-лист учника неготинске

гимназије, Неготин 2012.г.

Тројановић Сима, Губа- историјско фолклорне белешке, ''Реч и слика'', јануар 1927.г. Београд

Тројановић Сима, Јединство народног духа, ''Службени гласник'' Београд 2008.г.

Ћирковић Ц. Симо, Књаз Михаило Обреновић- живот и политика, ''Службени лист СРЈ'' , Београд
1997.г.

Фатић Александар, Улога казне у савременој полиархичној демократији, Институт за међународну

политику и привреду Београд, 2010.г.

Фотић Александар, прир. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, ''Клио''
Београд 2005.г.

Хан Верена, Остава стакла у Фетисламу, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову
поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од
Турака, Кладово- Неготин 1984.г.

Хан Верeна, Стакло (Ртково- Гламија 1) у зборнику ''Ђердапске свеске'' Но.3, Археолошки институт
Београд 1986.г.

Хашимбеговић Селмо, ур, Збирка одредаба о прекршајима садржаним у савезним и републичким

прописима, ''Савремена администрација'' Београд 1959.г.

Херодот, Историја, ''Дерета'' Београд, 2007.г.

Храбак Богумил, Османлијска морнарица у поречју Средњег Дунава 1428-1566, Годишњак града
Београда, књига 26- Београд 1979.г.

Храбал Бохумил, Служио сам енглеског краља, ''Дечије новине'' Горњи Милановац 1989.г.

Цветичанин Милан, прир. Споменица Тимиочке епархије 1834-1934, Књижевни фонд Тимочке
епархије Зајечар 1934.г.
Цветковић Срђан, Између српа и чекића 2- Политичка репресија у Србији 1953-1985, ''Службени
гласник'' и Институт за савремену историју, Београд 2011.г.

Челенковић Теодосије, Радна снага у самоуправном друштву, ''Рад'' Београд 1980.г.

Чукић Рајко, Приче о градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара Југославије, Београд
1985.г.

Шкрињар Марија, Храна у угоститељству и њено чување, Природно- математички факултет Нови
Сад 2007.г.

Stein Gerald M, Caviar! Caviar! Caviar!, Published by Lyle Stuart Inc. Secaucus, New Jersey, 1981

Штамбук Владимир, Интернет и политика, Верзалпрес Београд 1999.г.

Коришћени интервуји и документарна грађа

1. Документацја о кореспонденцији свештеника града Кладово за време рата 1916- 1918,

1.2.1916- 23.3.1918/, Териториален архив Видин, ф.76К, Црква ''Рождетсво Богородично''
Дунавци оп.1, а.е. 21, л.1-31/
2. Казивање бившег точиоца пића у кафани ''Србија'', Ђорђа Димитријевића, забележено
4.1.1985. године.
3. Текст ''Уређује се кладовска тврђава'', лист Крајина, Неготин, 10.6.1952.г, с.6.
4. Извештај о раду Народног одбора општине Кладово од 20.3.1960. до 17.5.1963.г,

збирка Душана М. Јаковљевића, Кладово.

4. Разговор са Зорином Аном Александровом , старом 17 година и 8 месеци, Елмиром

Карантабаевом, старом 17 година и 11 месеци и Ирином Мељниковом, старом 21

годину, од 16.6.1992.г.

6. Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово,

рођеног 1956. године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959.г. Забележено 24.10.2009.г.
7. Разговор са Чедомиром Пасатовићем из Кладова, старим 70 година, 6.4.1992.г.
8. Разговор са Љубомиром Скалушевићем, рођеним 1958.г, из Кладова. Забележено
21.12.2008.г.
9. Разговор са Тихомиром Болдорцем, рођеним 1948.г, дугогодишњим шефом сале хотела
Ђердап, 6.9.2010.г. и 9.6.2011.г.
10. Казивање забележено 26.4.2003.г. по причању Живорада Ивовића, локалног функционера
Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.
11. Разговор са Јованом Дабесковићем из Грабовице, старим 80 година, забележен 13.1.2007.г.
12. Разговор са Димитријем Николићем из Мале Врбице, старим 37 година, забележен
25.6.2010.г.
13. Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16.2.2001, јавно читан у
информативном програму Радио ''Ђердапа'' наведеног датума.
14. ''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице Кладово
попуни буџета- Од једног прекршаја три милиона евра''
15. Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске, Румуније
и Србије цвета проституција- Праве бизнис од белог робља''
16. Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959, препис из
Катастарског операта КО Кладово за 1958.г, Служба за катастар непокретности Кладово
17. Решење Народног одбора општине Брза Паланка 06-47-1/59 од 4.9.1959, приватна збирка
Милче Дабесковића, Кладово.
18. Здравице Ј.Б.Тита и Н. Чаушескуа изречене у хотелу Ђердап 20.9.1969.г, ''Развитак'' ,
Зајечар 1969.г, бр. 4-5, с.3-4.
19. Општински комитет СКС Кладово, Документи изборне конференције СК, Кладово март
1982.г.
20. Општински комитет СКС Кладово, Изборна конференција организације СКС Општине
Кладово- материјали, Кладово фебруар 1986.г.
21. Кодекс професионалне етике Удружења самосталних привредника општине Кладово,
1994.г, у поседу аутора
22. Давор Соха- Сукоби високог напона: ''Ђердап'' се тресе од марифетлука; ''Илустрована
политика'' бр.2207, Београд, 5.мај 2001.г.
23. Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11.3.2009.г.
24. Уредба о еснафима, Новине Читалишта Београдског бр.33, од 14.8.1847.г.
25. Новине Читалишта Београдског бр.20, од 16.5.1847.г.
26. Списак ратника који живе на територији општине Кладовске, бр. К.337/38, од 8.2.1938.г,
Историјски архив Неготин, објављен у ''Баштинику'' бр.12, Неготин 2009, с.270-271.
27. Београдска ''Политика'' од 31.5.2010.г, рубрика ''Листајући Политику'',

текст 1960- Посетилаца много- биоскопа мало

28. Документ Министарства унутрашњих дела Ф IV Р 322/1899, Архив Србије

29. Списак акционара Кладовске банке који су се пријавили за учешће на редовном

збору 25. марта 1928.г. Архив Србије, фонд 65, фасц.1303, јединица описа бр.2287

30. Писмо Јована Јуришина из Начелства Кључког Министарству унутрашњих послова

Београд, бр.4919 од септембра 1941.г. Архив Војноисторијског института

рег.бр.110/2 кут 19.

31. Материјали Изборне конференције организације СКС Општине Кладово, Кладово

фебруар 1986.г.

32. Експозе председника Извршног одбора СО Кладово на заједничкој седници

општинског руководства, старешина инспекцијских, прекршајних органа,

општинског тужилаштва и МУП-а од 21.2.2002.г, у поседу аутора

33. Писмо Марка Милуновића од 22.12. 2000.г, у поседу аутора

34. Закон о јавном реду и миру, ''Сл.гласник РС'' 51/92...85/2005

35. Закон о туризму, ''Сл.гласник РС'' 36/09

36. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за

уређење и опремање угоститељских обеката, ''Сл.гласник РС'' 41/2010

37. Правилник о пружању угоститељских услуга у покретном објекту и о минималним

техничким, санитарно- хигијенским и здравственим условима које мора да

испуњава покретни објекат у којем се пружају угоститељске услуге, ''Сл.гласник

РС'' 41/2010

38. Правилник о стандардима за категоризацију угоститељских објеката за смештај,

''Сл.гласник РС'' 41/2010

39. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за

 пружање угоститељских услуга у домаћој радиности и у сеоском туристичком

домаћинству, ''Сл.гласник РС'' 41/2010

40. Наредба о установљењу ловостаја за поједине врсте рибе, ''Сл.гласник РС''

17/2009

41. http://www.djerdapturist.co.rs/english/home.htm

42. http://wwwhotelkladovo.rs

43. http://www.clubatrijum.com/o nama.htm

44. http://www.yugofilm.com/opisi/i-bog-stvori-kafansku-pevacicu.php

45. Београдска ''Политика'' од 7.маја 2011.г, ''огласи/посао'' с.25

46. Београдска ''Политика'' од 8.маја 2011.г, с.4, тескт Бошка Јакшића: ''Турци више не

'пуше као Турци''

47. Списи Општинског суда Кладово Посл.бр.П.884/04, Архива општинског суда.

48. ''Српски кавијар јели и на 'Титанику'', београдске дневне новине ''Блиц'' од

22.5.2011.г, интервју са Синишом Стаменковићем

49. Бранко Богдановић, Ратне игре за борски бакар

http://illyria.proboards.com/index.cgi?board=yugohellenism&action=display&thread=282

50. Фељтон ''Заборављене југо- звезде на путу од славе до беде'', наставак 2- ''Гласом сазидала
Ђердап''- исповест Дубравке Нешовић http://www.vesti- online.com/stampano. izdanje/ 13-
07.../print, од 13.7.2010, аутор Јелена Јетова

51 Београдска ''Политика'' од 12. јуна 2011.г, с.6, текст Бошка Јакшића ''Стратешко
полтронство''
52. The New York Times, March 03, 1993, ''Caviar from Azerbaijan'', by Florence Fabricant
53. Београдска ''Политика'' од 15. јуна 2011.г, с.4, текст Радована Павловића ‘’Миле против
шведског краља’’
54. Архив Царинарнице Кладово, документација Царинарнице првог реда у Прахову од
9.2.1931.г, решење бр.346
55. ''Вечерње новости'' од 12.2.2011.г, текст Б.Субашића, ''Брод 'Сип'- раритет који пропада''
56. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.32, ''Балканска крчма'' на тркама у Аскоту,
И.Цветковић

57. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.1 и 8, текст Александра Апостоловског ''Радничке

олимпијаде на топлим морима''
58. Недељник НИН бр.3155, од 16.6.2011, с.39-42, текст Слободана Иконића, ''Дување по
закону''
59. Архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, Фонд Начелства среза Кључког, акт 5275-
20.4.1940
60. Разговор са Станојем Н. Марковићем ''Танетом'', из Кладова, старим 50 година,
29.11.1984.г.
61. Београдска ‘’Политика’’ од 22.6.2011, с.16, текст Д.Давидов- Кесар ''Ризици брзог и слатког
залогаја''
62. Разговор са истраживачем Небојишом А Јовићем, из Брусника 13.5.2004.г.
63. Београдска ''Политика'' културни додатак децембар 2009, ''Имаш ли марамицу?''- изводи из
беседе Херте Милер приликом уручења Нобелове награде за књижевност
64. Кикиндске новине ''Комуна'' од 18.3.1993.г, фељтон Јована Пејина ''Знаменити Кикинђани:
Мирко Косић''
65. Београдска ''Политика'' од 22.јула 2011.г, с.13, ''Мале тајне велике породичне среће''
репортажа Дубравке Лакић са 58. филмског фестивала у Пули, Хрватска.
66. Зајечарски недељник ''Тимок'', 1.8.2003.г, интервју Десимира Миленовића са др.Сибином
Илићем ''Био сам са Титом на ти''.
67. Разговор са Марком Лазовићем, високим официром Националне безбедности, Кладово
25.7.2011.г.
68. Афера ''Синдикат правосуђа- У Кладову јели са голих девојака'', новински чланак, дневни
лист ''Курир'' 15.3.2012.г.
69. Правилник о условима и начину обављања угоститељске делатности, начину пружања
угоститељских услуга, разврставању угоститељских објеката и минимално техничким
условима за уређење и опремање угоститељских објеката, донет од стране Министра
економије и регионалног развоја, од 20.4.2012.г. ''Сл.гласник'' РС 48/2012
70. Разговор са Банетом Слабићем из Рткова, рођеним 1972, 3.7.2012.г.
71. Животни пут Илије (Ђуре) Екмечића- Драгићевића http://www.prebilovci.net
72. Мирјана Чекеревац, Посланички поглед у планете, београдска ''Политика'' од 4.1.2010.г.
73. www.cancan.ro/news/202372 Violeta Babliuc a ajuns in bratele unui ''cardut'' de provincie
14.7.20102.
74. Марина Вулићевић, Места привремене измештености, београдска ''Политика'' од 28.7.2012,
културни додатак с.5.
75. Поњавић Љиљана, фељтон ''Злочин из државних разлога- Чекала га робија на Голом отоку''
београдски ''Глас јавности'' 20.7-10.8.2002.г.
76. Текст ''Вечерњих новости'' од 29.5.2012.г.- ''Доктору педофилу смањена казна''
77. Текст ''Блица'' од 25.4.2012.г. ''Полицајци подводили малолетницу и изнуђивали новац од
муштерија''
78. Часопис ''Народна одбрана'' ур.Велибор Јонић, Београд 15.12.1927, бр.24- огласни део
79. Архивски фонд Радмиле и Душана Јаковљевића из Кладова, у поседу аутора
80. Записник са седме редовне седнице Народног одбора општине Кладово од 29.7.1953, у
поседу аутора
81. Магазин ''Таблоид'' бр.271, Београд 2012.г, писмо читаоца Ђуре Ђуровића ''Како зеленаши
пљачкају немоћне људе уз помоћ своје правосудне логистике''
82. Интернет издање магазина Сведок, Београд 2012, бр.850- фељтон: Александар
Солжењицин, Руси и Јевреји да века заједно
83. ''Вино'' часопис за виноградарство, винарство, културу јела и пића, Београд април 2012.
84. Жарко Радаковић, Предели којима смо се кретали, културни додатака ''Политике'' 8.12.2012,
бр.35, с.1.
85. Париско писмо, написао Брандим ''Реч и слика'' Београд, септембра 1926.г.
86. Писмо Иве Андрића Љуби Јандрићу, Београд 29.9.1972, ''Свеске'' Задужбине Иве Андрића,
бр.19, Београд 2002, с.38.
87. Текст ''Политике'' од 29.1.2013.г ''Алијев уклоњен из мексичке престонице'', с.3, аутор
З.Шуваковић
88. Стефан Барт, Ненад Новак Стефановић, Ерлангенски рукопис- Немац који је пре Вука
сакупио српске песме, дневни лист ''Данас'' Београд, 9.10.март 2013, с.18-19
89. Горан Савиншек, Ружичаста култура узима данак, писмо објављено у београдској
''Политици'' од 13.3.2013.г, с.22
90. Днeвни лист ''Курир'' Београд 5.2.2006, текст ''Бомба на аутомобилу''
91. http://www.bspasic.net Ko je Boža Spasić?
92. Недељник ''Време'' Београд, бр.625, од 26.12.2002, текст ''Одлазак Тимочког Мегреа''
93. ''Глас јавности'' днeвни лист, Београд 24.9.2001 текст ''Меклауд са Дунава''
94. http://www.trajan-kladovo.co.rs
95. Милан Мишић, Недодирљиви са Волстрита, ''Политика'' од 10.3.2013, с.4.
96. Валтер Мајер, Љубав социјалдемократа из ЕУ и Нурсултана Назарбајева, чланак из
''Шпигла'' од 13.3.2013, преузет у београдском двевном листу ''Данас'' 16-17.3.2013.г, с.15.
97. Драгана Матић, Национална географија, београдски ''НИН'' бр.2561 од 18.10.2001.г.
98. ''Србин из Дракулине грофовије'' http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6992
99. Ненад Ковачевић, Цела Србија је постала кафана Шарган, интервју са Љубомиром
Симовићем, београдски ''Данас'' од 20.3.2013.г.
100.Четничка архива ЧА 72-3-38, Војноисторијски институт Београд, акт Врховне команде
ЈВУО од 23.5.1944

101.Каталог изложбе Сретен Стојановић- Југословенска галерија уметничких дела, Београд

1998.г.

102.Момчило Ђорговић, текст у дневном листу Данас, 13.4.2013, додатак ''Недеља'' с.XV: Таса
Миленковић, први српски полицацај- Излив полиције у мозак друштва

103.Милан Мишић, Људи иза кухињских врата, текст у београдској ''Политици'' од 14.4.2013,
с.4.

104.Момо Капор, Београд је ипак Београд, кратка прича у београдској ''Политици'' од

14.4.2013.г.

105.Разговор са Драганом Ђорђевић о старој Текији, Кладово 18.4.2013.г.

106.ДАМСП, ПА, 1947, Ђердапска администрација, ф-85, досије 7, 427335

107.ДАМСП, ПА, 1945, Саобраћај, ф-29, досије 17, 7679

108.Слободан Сојићевић: Мајор Секуритатеа у мини сукњи, београдска ''Политика''

28.12.2014.г, с.8.

109.Сећање Живка Ђикановића на бежанију у Русију 1915, 11.6.1990.г.

110.Два документа која је издао командант града кладовског 1879, маја месеца-
''Баштиник''бр.16, Неготин 2015.г.

111.Колај Ирена, Митрашиновић Драгана прир- Трговинска комора у Београду- регистрација

радњи Зајечарског округа 1945, ''Архивско наслеђе'' 9-10, Историјски архив Тимочке крајине
Зајечар 2014.г.
K l a d ovo

Frane Delalle, Тhe Master; Vir

Kladovo, Kladovia, Kladova, Kladow, Cladovo, Cladova, Gladov, Gladova, Kladowo, Zanes, Claudia,
Clodovam, Clodova, Kukastru, Neokastron, Neokastro, Neocastro, Novigrad, Neograd, Newe hausz,
Nowogastro, Nowocastro, Novigradino, Nukastru, Dar i selam, Dolma palanka, Feth ul Islam, Fethi
Islam, Feth-il-islam, Feth-is-selam, Fethislam, Fetihislam, Fet Izlam, Fetislam, Vetislam, Fetislav,
Светислав, Кладово 

ПОНЕШТО О ДУХУ КЛАДОВА И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Читав низ векова паганска божанства у ђердапском Подунављу
памћена су као риболика бића, фантастичне верске процесије
одигравале су се на леђима залеђене реке у зимским месецима, док је
Сунце заробљено у свету мртвих. У сновима давнашњих становника,
попут сцена из Шагалових слика, цео живот лебдео је над стварношћу.
Људи који су пре два миленијума пут уклесали у стење, не да би њиме
пролазили већ да би противно речној матици теглили дунавске лађе,
сва своја надања и веровања везивали су за милосрђе господара
водених дубина. Зато Кладову најлепше пристају речи Јудите Шалго:
Овај град је џиновски брод, насукан на обалу реке; његове машине
даноноћно раде пуном паром, са обале непрекидно налећу нови
путници, пристижу нови товари, по палуби се ковитла и по буџацима
таложи песак са околних брда, једнако се нешто прави, поправља и
руши, али брод никако да крене.

Тај дунавски светионик чува сећања на своје капетане, бродске сирене

које су најављивале приспеће даха средњеевропске цивилизације у
српски Сибир. Попут олупине Цара Николаја што живи последње дане
у депоу овдашњег бродоградилишта, чекајући да се неко смилује и
откупљујући га за музеј, изигра незаситу утробу топионичке пећи Ју Ес
Стилове железаре, времешни Кладовљани са пуно сете погледе упиру
у водено плаветнило, питајући се хоће ли таласи заборава након
њиховог испловљавања у вечност прекрити и саге о белим лађама што
су животом зрачиле.

Понекад, све ређе и ређе, кад је сунце на измаку а облаке витлају први
уздаси кошаве још понеки избледели лик, скоро сасвим потрошени
поглед са обале шаље далеко, далеко у прошлост. Ређају се слике
фамозног ексцентричног милијардера Филипа Ферарија, власника
кладовске бродске агенције, старог грчког капетана Стериоса
Андруцоса који је дунавским лађама спроводио хиљаде путника,
товара жеља и надања кроз ђердапске брзаке. Сећање на времена
када су Кладовљани листом хрлили на обалу у време приспећа брода
из Београда, неко да пресретне девојачки осмех, неко да се прехрани
гошћењем путника жељних провода, циганске музике, вина са
кладовског живог песка, ватрених пољубаца или прорицања судбине.
Бројни вешти лађари, када им снаге понестане а светлости великих
лука им се више не чине достижним, заувек су бацали сидра у
кладовски песак, женећи се и израђајући децу на месту где су вино и
љубав најбоље успевали…

Када је Александар Македонски на врхунцу свог земаљског сјаја

зажелео пред једним филозофом показати своју величину, понудивши
Диогену да задовољи сваки његов прохтев, уследило је, по владаочев
ауторитет, поражавајуће тражење, да му својом сенком не заклања
Сунце: И заиста, вели овдашњи хроничар, народ из овог краја као да је
свакога дана слушао предавање о Александру и Диогену, о којима није
никад чуо, нити ће чути, из тог предавања прихватио је за себе
Диогенов начин живота.
Оде специфичном кладовском менталитету испевали су познати
Цигани музичари из породица Гемиш, Фирић, Станиловић,Марцој,
париски композитор лаких нота и врхунски инструменталиста на цитри
Жорж Мариел, иза чијег имена само још понеко разазнаје рођеног
Кладовљанина Ђорђа Маринковића,или солиста београдске опере с
почетка минулог столећа Живојин Томић. Драгоцене трагове овдашњег
живота извајао је Михаило Томић.

Време неумитно нагриза успомене на дунавску рапсодију, већ ишчезли

кладовски кавијар, руске племкиње којима је Дунав управо овде
доносио спокој, тајне узвраћане, не и достижне, љубави…

Попут прашњавих виолина и флаута мајстора-свирача, зарђалог

бродског трупа Цара Николаја, сеновитих погледа старих Кладовљана,
све се теже отима искушењима пропадања исконска спрега малогa
човека и велике реке. Ако је за утеху, Кладово је и даље брод насукан
на њеној обали.

UPUTSTVO ZA UPOTREBU:

Da stojimo na pramcu broda usidrenog uzvodno i gledamo reku, verovali

bismo da napredujemo. Neka čovečanstvo razmisli! - Ljubica Marić-

Bandura je u to vreme već bio ruina, odbačen od svojih, i nalik na kakav

golemi zardjali brod koji, nasukan, trune u plićaku - Danilo Kiš, Posmrtne
počasti

-
ПЕПЕЉУГА СА БАЛКАНА

Трагови староегипатског културног наслеђа на

тлу Западног Балкана задиру у далеку прошлост. Према распрострањеним
веровањима Озирис је владао свим земљама од извора Дунава до Индије, те се
не треба чинити изненађујућим његово присуство на данашњем тлу Источне
Србије. У обичајима и култури Влаха са ових простора постоји низ подударности са
магијским радњама старог Египта као што је ''повојница'' за дете или младог Бога,
или повијање заборављеног божанства оличеног у деблу бадњака мушком
кошуљом- извукавши Озирисово тело из ковчега сраслог у велико стабло (стуб), и
богиња Изида обмотала је стуб платном, како су то и Јевреји чинили са својим
Ашерама, наговештавајући ускрснуће принципа Добра- Озириса .

Родопија/ Родопис, рођена на Балкану у шестом веку п.н.е., под именом Дориха,
као дете била је отета и продата у ропство на острву Самосу. Када је стасала у
прелепу девојку, господар је одводи у богати египатски град Наукратис, где је за
баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс,
брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала
''што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском''. Легенда каже да је
Харакс миљеници Дорихи дао красну кућу, бројне слушкиње и ужитке, па и сјајне
златне ципелице које су симболизовале одсјај њене плаве косе на сунцу. Једнога
дана орао, за кога се веровало да је Хорус, син Озириса и Изиде украде златну /или
стаклену ципелицу, толико малу да нога нити једне Египћанке у њу није могла
стати, и донесе је у Мемфис, пред фараона Амасиса /570-526.г./, последњег
великог владара Египта пред рат са Персијанцима. Остало је прича преточена у
савремену бајку о Пепељуги. Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње
Дорихе, сада већ Родопис, по некима због румених образа и лепоте, но не
немогуће, и по чињеници да њено име има корен у називу за Амфитритину и
Посејдонову кћер, богињу пуног жетвеног месеца, супругу Хелиосову.

(Историје, Књига 2,134-135): ХЕРОДОТОВА ЗАБЕЛЕШКА

Блудница Родопија:

 И он (Кеопсов син Микерин) је саградио пирамиду, али она је била много мања од пирамиде
његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до
половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то
није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је
подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога,
Родопија је живела за време краља Амазиса, а не за време ових владара; дакле, много година
после краљева који су сазидали ове пирамиде. Била је родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина
Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. Родопија је дошла у
Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је,
међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње
Сафе. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно
лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне
једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба
мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку
успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у
Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети
део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима
може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су
подигли становници Хија, баш прекопута самог храма. У Наукратији је радо вршило свој занат више
ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је
у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много
говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој. А Харакса, који је био откупио Родопију, кад се
вратио у Митилену, исмејала је оштро у једној својој песми песникиња Сафа... 

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у ''Историји Природе'' бираним речима

финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: ''...Ето
такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду
која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују
краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено
била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила
постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем
њеног заната, да стекне тако невероватно богатство''.

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о

пирамиди Дориха/ Родопис, помешана са Нитокрис, дражесном египатском
краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и
Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта.
Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији
обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго
затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је ''сваки њен
посетилац био обавезан донети по један камен''.

Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је

Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да
назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници,
буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у
делти Нила и био центар културне и трговинске размене Египта и Грчке, бачен у
засенак оснивањем Александрије 332.п.н.е. Смелији тумачи легенди могли би
повући и паралелу по питању ''географског порекла'' измена имена најлепше
Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране
брата песникиње Сафо- ''Родопис'' идентично огромном планинском ланцу
Родопи који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део
Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни
Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по
крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити ''ропско'' име лепе
Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога као што би то могла
бити симболичка ''космичка свадба'' Сунца оличеног у египатском фараону и
Месеца похрањеног у основи имена Родопис, или мора, чија је богиња пуног
Месеца изданак по оцу Посејдону и црвене земље коју представља египатски
живи бог. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста
Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као
Балкан. Иначе се не спори да је легендарна трачка куртизана, од плодова свог
заната, даровала пророчиште у Делфима, у шта се лично уверио Херодот походећи
делфско светилиште.

У крајевима данашње Србије живе легенде, али и историјски трагови, о

куртизанама по којима су и градови добијали имена. Први такав случај забележио
је Феликс Каниц идентификујући концем деветнаестог века Курвинград у близини
Ниша, чувајући од заборава приповест раније нотирану од стране Милана
ђ.Милићевића /''Краљевина Србија'' стр.16/: ''Оснивање овог града, који се у
последњих неколико година више и не помиње, народ приписује истој књегињи
Ниши, сестри оних бугарских књегиња које су саградиле дунавске тврђаве Видин и
Видбол. А име Курвинград потиче, по народу, отуда што је та Ниша одржавала
недозвољене односе с калуђерима у манастиру Комига на другој страни реке. Да
би ту везу олакшали, неморална дама је између свог града и манастира разапела
платно по којем је прелазила. На филитној стени на којој се налазио манастир још
се виде неки остаци, али је ружна успомена у народу спречила његово обнављање.
Ипак га сујеверни људи посећују и подвлаче се под неки издубљени чудотворни
камен тражећи тамо лека својој болести. Са курвинградског платоа отвара се далек
и јасан поглед на Лесковац...'' /''Србија, земља и становништво'' књига 2, СКЗ
1987, стр.176/. И у легендама о трачком коњанику или неком његовом даљем
супституту у регији ђердапског Подунавља спомиње се платно као
обавезни ,,реквизит'', Особени значај божанства оличеног у коњу огледао се дуги
низ векова у Текији на Дунаву, кроз обред комуницирања са силама подземног
света. Последњи такав случај забележен је почетком двадесетог века, када би, као
и његови далеки преци, сваке године у недељу пред Тодорову суботу један
мушкарац падао у транс. Био би полаган на белу простирку у највећој одаји
сопственог дома, а од улаза у двориште до кућног прага полагано је на земљу бело
платно. Након што би особа обдарена овом моћи завршила сеансу, добијајући
одговоре на питања попут оних где је нека ствар скривена и како до ње доспети а
да се не навуче проклетство на пород, шта коме од мртвих треба дати за подушје и
сл, невидљива сила би се, као што је и дошла- уз застрашујући топот, враћала у
своје обитавалиште. Мада нико од ,,овоземаљског света'' никада није на положено
платно крочио, оно би по свршетку обреда, било ишарано траговима коњских
копита. Коначно постоји обичај код Влаха из ђердапско залеђа да, када призивају
душу умрлог, претходно платно којим су прекрили штап забоден у земљу, залију
водом...

Дубровачки емисар Мата Гундулић на пропутовању кроз нишки крај

1672.године чуо је народно предање по коме је српски краљ некада тај град
даровао, као награду, некој блудници- ''e dicono dato gia per mercede ad una
meretrice dal re di Servia'' /Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу
1984,стр.392/. Истоимени град постојао је и у атару села Мала Врбица на Дунаву,
код Кладова. Према у више верзија разгранатој легенди међу доморицима,
импозантни антички дунавски мост није могао бити изграђен док није на жртву
принесена Трајанова миљеница, куртизана родом из прекодунавске Дакије. Када
је бачена са првог стуба моста, њено тело испливало је на месту Курвинграда,
одакле у новијим временима назив за насеобину. У Румунији је раширено уверење
да је и римски цар Трајан трачког порекла о чему сведочи његово име настало од
речи ,,Тракијан''- ''Трачанин''.
 ПРИНЦЕЗА ОЛИВЕРА
Као инструмент политике, са богатом праксом у античко доба, давање
женско детета у залогу непријатељу приликом склапања мировног споразума,
забележено је и у средњовековном периоду српске државе 1390.године приликом
уговарања вазалног односа Србије према Османском царству. Одлука о томе
донета је на државном сабору крајем 1389.г, уз учешће кнегиње Милице. За ''залог
мира'' одведена је у султанов харем њена кћер кнегиња Оливера. ''Са иноверним
принцезама Султани су склапали шеријатске бракове, без њихове ренегације у
ислам, а ове су постајале кадуне или како их наша литература назива-султаније''
(Гиљан 62). Приликом Ангорске битке 28.јула 1402.године, Оливера је заробљена
на бојишту, заједно са султаном Бајазитом Првим павши у заточеништво
монголског кана Тамерлана. Према ''Династичкој хроници Тимур- Ленка'', када је
кренуо за Самарканд Тамерлан је ослободио све заробљене Србе (њих око 8000)
изузев 70 припадника Стефанове инжењеријске јединице које је повео са собом
као веште грађевинаре. Према преовлађујућим мишљењима, Оливера је крајем
1402. Или у пролеће 1403.г. пуштена из заробљеништва, вољом Тамерлановом,
чији мотиви за овај гест нису познати; углавном се мисли да је то учињено на
молбу њеног брата Стефана. Никола Гиљан, претежно позивом на ставове изнете у
делу ''Пут светог Никодима'' о томе пише: ''Према народном предању принцеза
Оливера је у току 1403.г. кратко време боравила у манастиру Манастирица у
близини Кладова. Реч је о манастиру који је монах Никодим сазидао у време кнеза
Лазара и уз његову финансијску помоћ- Манастирица се налазила на територији за
коју се претпоставља да је њоме почетком 15.века управљао Шаин (Шахин), један
од виђенијих ратника деспота Стефана. Вероватно су Стефаново поверење у
Шаина, удаљеност овог краја од јужних граница Србије и турске војске, а и његова
близина Београду, будућој престоници деспотовине, били од пресудног значаја да
се принцеза Оливера накратко настанила баш ту. Могуће је да је са Оливериним
боравком у овом крају повезан и доцнији повлашћени положај Кључа и Неготинске
крајине у оквиру Османског царства. Те области имале су, могуће још од друге
половине 15.века, а од друге половине 16.века сигурно, статус ''Султанијиних
поседа'', којима су у султанијино име управљали посебан бег и кадија, а хришћани
имали повластице и самоуправу, на челу са два своја кнеза у Кладову и Неготину''
(Гиљан 123). Могло се веровати да је Оливерин статус код Бајазита био особена
залога познијег третмана вакуфског добра, како се овде сматрало- ''султанијиног
поседа'' за целу област данашњег Кладова. Познато је да су неки султани
поклањали поседе султанијама родом из племићких српских породица, како је то
учинио Мехмед Други у корист султаније Маре, кћери деспота Ђурђа Бранковића,
са некретнинама у Јежеву, Македонија, где се ова касније и настанила. Из
извештаја аустријског изасланика на Порти Херберта из 1797.г. и аустријског
губернатора Оршаве Хенига 1794, 1800, знано је да приходи Кључа и Крајине
''припадају Шах- султанији, сестри султановој, а да два оборкнеза, један у Кладову,
други у Неготину, одговарају врховној власти посредством бега у Кладову'' .

"Цар Лазар и његова породица", репродукција оригиналне литографије Павла Чортановића из 1860.

 СРЕЋНА НОВА 1938.

Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно

то је заиста Кладово у коме долази 150 становника на једну кафану-
крчму, што је свакако јединствен случај. У сваком другом месту у
обичајима народним, постоје у години нарочити празници за провод,
док у Кладову је обавезно да сваке недеље, макар у које доба године,
и најмањи календарски и некалендарски празник, мора бити игранке и
весеља. Тај је обичај толико укорењен и сродио се са становништвом,
да је већ прешао у једну обавезу која је много преча од свих других
личних обавеза, па и од обавезе рада. Ове игранке су маркантне по
својој природи, јер учесници не морају као у другим местима, да буду
укрућени и уштогљени, већ се ту долази без неког нарочитог
дотеривања, и приликом игре оставља се осећају на вољу….Када човек
који хоће да се влада донекле по утврђеним принципима друштвеног
живота и неће да прелази границе круте озбиљности и етикеције,
посматра ове игранке пуне животног елана, чисто зажали да и он не
може дати својој души такво расположење, расположење које за
монотонију значи серум живота…Случај је хтео да на овој нашој
интересантној граници буду ситуирана два града, две супротности, два
контраста- Турну Северин у Румунији и Кладово у Југославији.
Становништво из ова два места добро се познаје јер је прелаз вечито
био слободан са обичним објавама за три дана, док становништво ван
територије Кључког среза, према једној традицији није уживало ту
бенефицију, већ се за прелаз морао имати пасош чије је издавање
оптерећено великом таксом. Поред тога што Турњани лично познају
Кладовљане, још више познају њихове специјалне обичаје и њихова
реномирана вина. Да би и они, као наши странци који долазе у
Кладово добили могућност да посматрају те кладовске специјалитете,
Турњани врло често прелазе у групама од по неколико особа у
Кладово, да једу крупну рибу која се код њих уопште не лови иако
поседују леву обалу исте реке, и да се напију чувеног кладовског вина.
И када ови наши суседи ступе на кладовско тле, осећају се као птице
кад утекну из кавеза. Они потпуно забораве да су из великог града и
намах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као
каква епидемија. Кладовски музиканти имају веома јако развијено
чуло мириса, као керови у лову на зечеве, јер осећају још при поласку
ове госте из Северина, па их у чаршији већ пресретну, па и ако неким
гостима није до музике коју они у Северину имају и уметничку, ипак не
могу да се отму, већ се одмах нађу пред пуним столом у кафани и
раздрагани јеком музике. За неколико часова створи се у душама
гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином
које је на малигану 2-3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам
није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним
прелазом преко воде, и за њиховим столовима се створи урнебес. У
моментима као да не подсећају више на оне уравнотежене и високом
културом углађене становнике северинске. Игра се, пева се, изводе се
комичне продукције као на каквој позоришној бини. Дани су им тако
кратки да се често морају враћати чамцима преко Дунава усред ноћи,
што им доноси још више чаробности, да би приспећем код својих кућа,
та чаробност могла да утоне у море свога редовног велико-варошког
живота.

Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, с.44-48.

ВРЕМЕ ПОТОПА

''Природа и опстанак света јесте апсурд, као што је и човеково

постојање без природе такође апсурд. Њихово међусобно допуњавање
одувек ме је суочавало са изузетним сазнањем, које је инспирисало
моје стваралаштво. Околност да у том реду ствари дође до поремећаја,
дубоко ме је потресала.

Таквим осећањем био сам испуњен и у тренутку кад је до мене допрла

вест о градњи грандиозне хидроелектране, на терену који сам
познавао. Људи су усвојили закон да од воде створе светлост, како је
то рекао Пол Елијар. Али стварање те светлости било је условљено
потапањем великих површина плодне земље, хиљада домова у којима
су се људи вековима рађали и умирали.

И док се у Ђердапу одигравала та потресна драма великих промена, и

сам узнемирен, учествовао сам у њој, настојећи да на своја платна
пренесем мисао и наду у продужетак живота онога што умире и љубав
за откуцаје новог, које се рађало на моје очи.

За све то време пратио ме је поглед једне старице из Текије. У њему је

било и туге и носталгије, али и неке потресне вере да ће нестајање
родног огњишта бити спречено управо на мојим платнима.''

Бранко Станковић 1972.г.

ČUTI:

Tamo gde Dunav razdvaja Karpate od planinskih masiva istočne Srbije,

vezujući Panonsku sa Pontijskom nizijom, gde su vetrovi olujne snage
vekovima drobili djerdapsko stenje, njegovim prahom čineći plodno tle na
kojem se može uzorati Nebo, predanošću upornih Slovena niklo je
Kladovo. Od savremenika često nazivano srpskim Sibirom, ono svojom
istorijom potvrdjuje da senke velikih civilizacija ostavljaju duboke brazde
na njihovim rubnim predelima. Najveći medju rimskim vladarima,
Oktavijan Avgust sačinio je potomstvu zaveštanje da granice carstva ne
širi preko Dunava, a mnogo vremena kasnije ispostaviće se delom saglasja
moćnih evropskih država, da se uzajamne političke aspiracije završavaju
na obalama te reke. U oba slučaja bivajući krajnjom tačkom horizonta,
Kladovu je dodeljena uloga raskršća trnovito prohodnih puteva izmedju
Istoka i Zapada. Sadašnjost malog srpskog grada protkana je fragmentima
autoritarne prošlosti, ali i mislima da će zajednička sutrašnjica činiti
bespuće veri u zaborav kao opravdanju izneverenih očekivanja.

Longo, sed proximus intervallo

TRAJANOV PLOVIDBENI KANAL NA DJERDAPU

Tri kilometra dalje na severozapad leži Sip, koji krije jedan od

najinteresantnijih dokaza rimske preduzimljivosti i delotvornosti. Njegovo
srpsko ime izvedeno je od glagola sipati, nasipati. Odatle se protezao nasip
koji su izgradili Rimljani da bi tako dobijenim kanalom zaobišli najopasnije
stene u rečnom koritu na mestu koje se zove Gvozdena kapija. Pogrešno je,
iako veoma rašireno, mišljenje da se ideja o uklanjanju zapreka koje
otežavaju plovidbu kroz Gvozdenu kapiju javila tek u novije vreme, kada je
para zamenila težak rad veslača. Istina je samo to da je ona u poslednjih
nekoliko decenija prerasla u energičan zahtev, a na uklanjanje se u stvari
mislilo već u vreme tamom mistike obavijene plovidbe Argonauta i,
pogotovo, u vreme Rimljana, kada je Trajan na svojim pohodima u Dakiju
gledao kako mu ogromne stenovite zapreke, okružene hučnim talasima i
vrtlozima, gutajući ljude i brodove, zaustavljaju moćnu dunavsku flotu. Ako
je istina da je car Trajan povodom teškog problema regulacije reke pozvao u
pomoć svog arhitekta Apollodora iz Damaska, koji se proslavio velikim
mostom kod Turnu Severina- a sve okolnosti govore da je tako bilo- onda je
izvesno da se veliki matematičar i vojni graditelj sa svojom genijalnošću
angažovao na Gvozdenoj kapiji na tako izvrstan način da su njegova rešenja
na istom zadatku prihvatili i najvispreniji hidrotehničari našeg vremena- od
genijalnog, 1795. rođenog Vašarheljija (1834.g.), pa sve do najnovijih
ispitivanja… Iako se današnji kanal, izgrađen za savremeno parobrodstvo,
ne podudara u svim pojedinostima sa svojim antičkim uzorom, rimski
graditelji su pri izboru mesta, pri određivanju poluprečnika i dužine lukova
pokazali zadivljujuću oštroumnost…

-Feliks Kanic, Srbija, zemlja i stanovništvo, knjiga 2-

TRAJANOV MOST KOD KLADOVA

Prema podacima na novcu iz onog vremena, most na kamenim stubovima

kod Turn Severina završen je 104.godine. On spada među najgrandioznija
dela rimskog graditeljstva i ovekovečen je na Trajanovom stubu u Rimu. Da
su se Rimljani dobro razumeli u gradnju ne samo svodova ogromnog
raspona (kao što su, na primer, oni u Martorelu i Lisabonu sa prečnikom 32-
43 metara) već i mostova znatne dužine sa lukovima građenim od kvadera,
to potvrđuju poznati mostovi preko Kurt-čaja i Naher-kojra u Siriji.
Premošćivanje Dunava, koji između mezijskog i dačkog obalskog potpornog
stuba Trajanovog mosta ima širinu od 1127 metara, izvršeno je pomoću 20
stubova, pri čemu je polaganje temelja rađeno primenom betona sa
šipovima i oplatom, što je već Vitruvije opisao i što je veoma slično našoj
modernoj tehnici… Na kovanom novcu impozantna građevina ima na oba
obalna vijadukta visoke kule slične trijumfalnim lukovima, čije atike, iznad
stražarske linije, nose između dva trofeja jednu statuu.Ribari su iz rečnog
korita blizu potpornog stuba mosta na srpskoj strani izvukli divno rađenu
bronzanu glavu, koja danas čini glavni ukras beogradskog Narodnog muzeja.

-Feliks Kanic, Srbija, zemlja i stanovništvo, knjiga 2-

TRAGOVI VREMENA

…Zatim su došli tragični odjeci marša iz Kazana, koji je krvario od zemaljskih

bitaka. Gvozdena kapija gde su Trajanove kohorte podigle svoje orlove.
Video sam kako se ovaj neosvojivi klanac polako gubi u zlatnom
rumunskom žitu, gde je čak i nebo izbrisano na svetlosti i gde je svaka buka
zauvek utihla. A malo dalje nizvodno, ove se vode potpuno predaju istoku.
Zabrinut, pratio sam ove sudbe koje će postati i moje.

- Le Korbizje, Put na istok-

Vojvoda Micko – ‘’Herojska drama u sedam slika’’
Arsa B. Petrović
Izdavač: Štamparija Grafika, Niš 1938;Detaljnije:mek povez, strana 105, 20cm, stanje: dobro.

Vojvoda Micko Krstević

1879. г. у месецу йуна, йз Руманйја, йз Турну Сеферйну йзйшл сум през Аузтрйу со
прво. У Оршаву аустрйнску земљу край Дунафу йет36. Онда прошао сам кроз
Дунафу. Ойдов у йедан малй варош, зовй се Свйњйца. Й то ет у аустрйнской
земљу, йз преку Дунафа српскй малй варош Мйљановец. Тука сум прошол йз преку
со чамец. Уйшал сам у Мйљновец йзпрво прй капетана, окружнй капетан. Бйле смо
мй два мйна, Мйцко Крстевйћ й Сймйон Рйстевйћ, умреол е у тукашну37
апсану. ..Ударйл га Алйма у главу. То се лаже, оставй фесод у село Љупште, Порече,
од Стефа Петровйћа. Другй дан, Стефо й његов брад малй, йме му Пейјо, од там у
право у Руманйју, у Турну Сеферйну одма дойде. Й мйје се скупйвме да га пйтаме
шта йје ново од нашега малй цара Џемайла. Он нама е казал й то й друго казал е:
„Йја ћу да йдем с мога брата опед назад. Койј оћед нег дойјде, кой волй за то.“
Казал е за некй Рйсто Костадйновйћ, й он Поречанец, од село Тополнйца; он е бйл
у Нйш йзбеган. Од њега некойсй Мйхайле Тодоровйћ й његов брад помалй, на йме
му Лазар, готов е бйл. У Турну Сеферйну скупйле сме се готово 8 елй 9 другара й
казале смо на Стефа: „Стефо, тй ће бйдеш нашй четоводйја“. Мйје заеднош да
йзйјћемо несмйјемо. Џемо йма доста прйјателй. Стефо нама каза: „Йја ће земам
мога брата Пейја, ће йдам преку у Кладово, ће радам штогод до Ђурђовдан. После
Ђурђовдан знате сйгурно како ће Бог дайје.“ Й така бйло. У 1879. лето у йјун
месеца, йја полазйм йз Турну Сеферйну през Оршаву, покрай Дунава на немачке
стране, па у Свйњйца каршй Мйљановец17. Мицко Крстевић: писма из битољског
затвора (1897-1899) Будете добрй, молйм да не йзумйте мене. Мйцко
Крстйћ Албанец, 1898. г. 23. октомбар, Бйтољ апсане. Мицко
Крстевић: писма из битољског затвора (1897-1899) 361 44 НБ, Р 413/III-3/212. 45
НБ, Р 413/VI-2/107. 9. В. Вес. Нашй Господа Молйм јавете мй што гот за мене йма
лй некй пут спасенйе за мене.

Miloš Jagodić MICKO KRSTEVIĆ: LETTERS FROM BITOLJ PRISON (1897-1899) Милош ЈАГОДИЋ
Универзитет у Београду Филозофски факултет Одељење за историју Београд
СТАНИСЛАВ КРАКОВ ПЛАМЕН ЧЕТНИШТВА :МИЦКО ИЗ ЛАТОВА

''…Дочекивао је зору у бугарским хановима и одлазио са кириџијама даље када се

рађало сунце и размишљао уз пут о слави која ће доћи. Тако је стигао до Видина.
На обали Дунава нашао је рибара. На другој страни била је за њега слобода коју је
толико желео. Споразумео се са старцем, који га је за златну турску лиру ушивену
у појасу, превезао у ноћи преко Дунава. Преко Турн-Северина, пошто је још једном
прешао Дунав, али сада у широком чамцу пуном Руса и својих земљака, који су
хитали из печалбе да пређу у Србију, дошао је у Кладово и у кафани на којој се
вила српска застава и у којој су добровољце уписивали и он се пријавио. Рат је већ
био почео. Добровољци у козачким кафтанима, у белом поречком оделу, под
фесовима и шубарама и други елегантни у героцима, као да на двобој излазе,
хитали су на кочијама, на коњима и пешке у целим групама, путевима кроз Србију
ка моравском ратишту. ..Са свима осталима у двориште битољске тамнице
изведен је и Мицко Крстић. Прозивали су редом све осуђенике да им скину
окове и да их пусте. Прочитали су и Мицково име: — Мицко Крстев, Бугар-
милет, ослободуе се. Мицко кад је ово чуо за себе, изашао је из реда и без
објашњења вратио се натраг у ћелију, вукући за собом своја гвожђа. Зачуђени
његовим поступкОм, Турци су га питали зашто не иде кад је ослобођен и кад
већ толико година лежи затворен. — Ја несум ни Мицко Крстев, ни Бугарин,
па несум ни ослободен. Прошло је још неколико година и он је остао упоран
тражећи своје право име и своју народност. И тек када се за његов случај заузео
у Цариграду и наш посланик Чеда Мијатовић, после 21 године проведене у
тамници, Мицко је дочекао да га једног дана позову као Мицка Крстића, Срб-
милета и пристао је тек тада да се користи слободом.''

SVET BEZIMENIH LJUDI

Ratovima Eugena Savojskog, krajem XVII i početkom XVIII veka, stvorena je

osnova političke moći Habzburške dinastije. Ona je počivala na naporima za
objedinjavanjem prostora između NIZOZEMSKE I GVOZDENIH VRATA NA
SREDNJEM DUNAVU (Djerdap). Neki naučnici misle da je to istorijska
osnova kasnijih ciljeva da se stvori Velika Nemačka (Die europaische Mitte),
sa celom Srednjom Evropom kao nemačkom prirodnom osnovom. Tek od
kraja XVIII veka to će se pretvoriti u realne planove.

-Milorad Ekmečić, Istorija Srba u Novom veku 1492-1992- Beograd, 2007, s.70.-

Krajem XVIII veka, kada se Kladovo nalazilo pod austrijskom upravom, na

snazi je bila carska naredba iz 1787.godine po kojoj jevrejska imena i
prezimena moraju da se promene u nemačka. Kazna za nepoštovanje
okrutne norme bila je proterivanje porodica nepokornih pojedinaca van
granica carstva. Kako nas istorija uči, Bezimeni su nadjačali osnove političke
moći Habzburgovaca, oplemenjujući sopstvenim duhom tkivo Moderne
Evrope.

Gvozdena vrata Djerdapa tokom II svetskog rata postala su večita staništa

brojnih bezimenih žrtava nacizma, ubijanih na gornjem toku Dunava.
Stotine izmasakriranih leševa pristizali su Dunavom do Kladova, da bi bili
sahranjeni na grobljima bezimenih. Danas je jedini trag o tome jedan
telegram srpske uprave lokalnim organima vlasti, datiran 1.8.1942.godine,
sa nalogom da budno prate situaciju.

O D I S E J A 514- IZBEGLICE IZ SLOVAČKE NA BRODU PENCHO

http://www.paulsilverstone.com/immigration/Primary/Aliyah/shiplist1.php
Juna 1940.godine 514 izbeglica je iz Bratislave prispelo na Đerdap, gde su
čekajući odobrenje za prolaz rumunskim teritorijalnim vodama do Crnog
mora, na putu za Palestinu, bili izloženi stravičnim iskušenjima i sudbini
Ukletog Holanđanina. Nije im dozvoljavano pristajanje uz obalu a tek su,
kada su im životi od iznemoglosti bili ugroženi, puštani snabdeti se
elementarnim potrebama. 11.septembra 1940 isplovili su sa područja
Djerdapa, da bi nakon nekoliko dana doživeli havariju i potapanje broda u
blizini ostrva Rodos. Spašeni su od strane italijanske ratne mornarice i
smešteni u njihov logor na Rodosu. Nakon jedne godine prebačeni su u
Italiju, u logor Feramonti. Postupak italijanskih vojnika prema njima bio je
human.

Preživeli akter Odiseje 514, Frida Mel, zabeležila je u svom dnevniku:

Kad smo stigli do Kladova, nismo mogli da nastavimo put. Stajali smo u
Kladovu mesec dana bez sredstava za život. Medjutim, Savez Jevrejskih
veroispovednih opština Jugoslavije saznao je za naše tegobe i pružio nam
pomoć. Mnogo su nam pomogli i seljani iz okoline doturajući nam životne
namirnice onoliko koliko su mogli.
KLADOVO TRANSPORT 1939- 1942: JEDNA TRAGIČNA PRIČA

Hadas Kalderon као Ruth Klieger Dokumentarni film "The Darien Dilemma" Ereca Laufera

Počev od 1938.godine hiljade Jevreja potražile su spas bekstvom Dunavom

ka Palestini. U više navrata uspešni poduhvati njihovog izbavljenja odvijali
su se uz učešće brodova Jugoslovenske rečne plovidbe i srpskih članova
posada. Medju akterima nalazio se i kladovski brodski kapetan Sterios
Andrucos. Poznato je i učešće kapetana Nandora Andrašovića u
poduhvatima spasavanja Jevreja, sa brodom Queen Elizabeth.

Od 31.12.1939. do 19.9.1940. godine u Kladovu je prinudno boravila grupa

od oko 1000 izgnanika iz srednjeevropskih zemalja, znana u istoriji pod
imenom "Kladovo Transport". Najveći broj izbeglica ubijen je od strane
nacista tokom 1941. i 1942.godine na području Srbije. Za njihov prevoz iz
pravca Austrije u Srbiju angažovani su brodovi Jugoslovenske rečne
plovidbe Car Dušan, Kraljica Marija i Car Nikola II
1. Dokumentarni film "The Darien Dilemma" Ereca Laufera /laufern@netvision.net.il/, prema
romansiranoj biografiji Rut Kliger http://www.dariendilemma.com/eng/people/ruthklieger/;
http://www.ourjerusalem.com/history/story/the-darien-story.html

2. Sećanja aktera- Haim Shazker, Tirza Lener…- http://www.dariendilemma.com/engl/people/other

3. Seventh Cannal-Israeli news in Russian http://www.7kanal.com/article.php3?id=210954

4. Ginter Gras o poljskim akterima Kladovo

Transporta, http://www.lechaim.ru/ARHIV/130/chelovek.htm

5. http://vipera-lebetina.ueuo.com/gunter3.htm

6. Pr(a)vo lice pravde http://www.crt-ii.org/_awards/_apdfs/Weisz_Fritz.pdf

7. Das Ende der Achtundert http://www.gazette.de/Archiv/Gazette-August2001/Kladovo.html

8. BAS Database http://ram1.huji.ac.il:83/ALEPH/ENG/SAS/BAS/BAS/SCAN-R/0251238-6k

9. Više od britanske igre: http://home.att.net/~m.standridge/amefkuri.htm

NESTALI PRILIKOM BEKSTVA PREKO DUNAVA NA DJERDAPU 1947-1989.

Poznato je da su tokom decenija u drugoj polovini prošlog veka na hiljade

Rumuna potražile spas u preplivavanju Dunava. Najpovoljnija mesta za
takve poduhvate bila su ona u blizini Velikog i Malog Kazana, u Djerdapu.
Put i pruga su lakše dozvoljavali da se namernici približe granici. Ali, put
spasenju su mnogima preprečili graničari, elise brzih pograničnih čamaca
koje su seckale njihova tela bukvalno na paramparčad. Njihove leševe bi
Dunav izbacivao duž njegovih srpskih obala. Bez ikakve pompe i često bez
ikakvog belega oni su bili sahranjivani na srpskim grobljima. Ovde se navode
ona kod Donjeg Milanovca, Golubinja, Tekije, Majdanpeka, Sipa, Male
Vrbice, pa čak i Negotina. Posebno gorko saznanje ovde izaziva danas još
jedna činjenica. Dvojica diktatora- Tito i Čaušeku- bili su se dogovorili da
begunce iz svojih zemalja vraćaju natrag.Oni koji su čudom ipak uspeli da
izbegnu rafale oružja policijskih snaga, doživljavali su tužnu sudbinu da ih
jugoslovenske vlasti deportuju natrag u Rumuniju, gde su bili podvrgavani
žestokim kaznama.

-Milan Petrović, dopisnik Politike iz Bukurešta-

LE KORBIZJE: Klanac Kazana je šala- mala prevara nastala od zvučnih

reči. Gvozdena kapijo! Nismo te pronašli, ili bolje nismo znali kako da te
povratimo u život. Jedna moderna i zakrpljena brana će se videti kao tvoja
gadna sramota licemerja jednog bezdušnog tehničara, i zauvek ti je
oduzeta privilegija da podsećaš.
-Кладовска црква, Р.Јаковљевић-

KONJUŠNICA U NEDRIMA GEORGIJA POBEDONOSCA

Zauzevši Kladovo 13.oktobra 1915.godine korpus maršala Makenzena

zauzeo je i crkvu Svetog Velikomučenika Georgija, te je u nju uterao 30
konja i tako je pretvorio u štalu običnu, oskrnavivši kao hrišćanin svetinju
našu i opljačkavši neke srebrne stvari, kao krstove i ikone.

- Letopis crkve kladovske, 1915.-

-Месец, Златко Цветковић-

IAN FLEMING, JAMES BOND AND THE IRON GATES

Jan Fleming, pomoćnik komandanta Britanske mornaričke obaveštajne

službe 1940.godine organizovao je akciju miniranja Djerdapa u regiji
Gvozdenih vrata-Kazani, sa ciljem sprečavanja nemačke ratne mašinerije da
bude snabdevana petrolejom iz rumunskih naftnih izvora. Jedna uspešna
sekvenca poduhvata autralijskih i engleskih komandosa odnosi se na podvig
Merlina Minšela koji je, na način poznat ljubiteljima Flemingovih storija o
Džemsu Bondu, uspeo da otme brod, dospe do Sipskog kanala, likvidira
trojicu pripadnika obezbedjenja i digne u vazduh ogromnu lokomotivu
namenjenu vuči konvoja s naftom kroz dunavske brzake. Ostalo je legenda
kojoj su u liku 007 Minšel i Fleming darovali stvarnost…).

На истом подручју деловала је и српска Мата Хари, Вера Пешић, у својству

немачког агента, чијом заслугом је спречен покушај минирања Ђердапа и
сурвавања стеновитог масива Штрбац у дунавско корито 1940.г. Њен опонент на
енглеској страни, у својству организатора неуспеле диверзије на Ђердапу, био је
Јулијус Ханау/1885-1943/ пуковник енглеске обавештајне службе јеврејског
порекла, са конспиративним именом ''Цезар''. У Београду је делао као представник
произвођача опреме за Радио Београд- ''Marconi Wireless''. Прославио се
''куповином''- организацијом војног пуча од 27.марта 1941, који је умногоме
предодредио историју Југославије. Према другим изворима, имао је приватну
фирму са Малколмом Буром, званична професија ентомологист; говорио је
немачки, француски, српски, шпански, холандски, зулу. У књизи ''Рат шпијуна у
Краљевини Југославији'' о њему се, као јунаку предратних крими-романа, наводи:
''Представници Абвера и Гестапоа у Београду прозвали су мр.Ханауа 'човек с
безброј лица'- то зато што нико тачно није знао како он физички изгледа! Час је
имао црну косу, час риђу, час бркове, час је био без бркова, час је имао наочаре,
час није, час је био сед, час плав!''
T R E Ć I ČOVEK - KEROL RID, ORSON VELS...DJORDJE MARINKOVIĆ

GRAHAM GRIN, Treći čovek

…Hari je bio zaista duhovit. Znate, mogao je da bude i odličan kompozitor

lake muzike samo da je se potrudio. Počeo je da zviždi jednu melodiju-
učinila mi se nekako čudno poznatom. -Uvek je se sećam. Video sam kako je
Hari piše. U roku od cela dva minuta na poledjini omota za pisma. To je
uvek zviždukao kada je razmišljao o nečemu. To je bio njegov potpis u
notama. -Po drugi put je zazviždao melodiju, i onda sam se setio ko ju je
napisao- naravno da to nije bio Hari. Umalo mu to nisam rekao, ali čemu bi
to poslužilo? Melodija je zatreperila i izgubila se.

Katalog zvučnih snimaka Nacionalne biblioteke Španije: Autor- Karaš

Anton /1906-1985./; autor Marinković Djordje, interpretator; naslov Kafe
Mocart, valcer; Hari Lajm/Anton Karaš; izdavač Barcelona: Gramofonska
kompanija Odeon /1950./

Дописна карта Секе Маслеше:

 НЕВИЂЕНА ПЛОВИДБА ДУНАВСКОГ КАПЕТАНА
Милан Гулић у дисертацији на тему ''Дунав у политиции Југославије према
Совјетском савезу'', позивом на документе Архива Југославије написао је о
капетану Петеју: ''Стјепан Петеј је још од 1944. сматран особом од повјерења
Совјета. Врло је рјечита карактеристика коју је за њега дао Ј. Пауновић 1945.
године: „Капетан Петеј, на броду Остмарк сада Стаљинград, командант, био је
већ затворен од органа ОЗНА-е и спровођен у Београд непосредно после
ослобођења наших крајева на Дунаву. За време окупације био је насилник,
отворено служио Немцима као врло способан командант брода. Међутим, као
проницљив и довитљив човек приликом маневара Црвене армије на Дунаву
против Немаца у једном тешком тренутку по Русе он је смело спасао један одред
црвеноармејаца. Отада је имао пуно поверења код Руса, који су га приликом
затварања тражили натраг као доброг стручњака.“ Врло оштро закључује да је С.
Петеј ''заиста необуздан зликовац и искористиће прву згодну прилику да прими
новац и стави се у службу онима којима није у интересу правилна пловидба на
Дунаву''. Након окончања Другог светског рата капетан Петеј обављао је низ
одговорних дужноси везано за дунавску пловидбу, поред осталог био је начелник
наутичког одељења Југословенско совјетског дунавског паробродског
акционарског друштва-ЈУСПАД. Из тога периода датира његов акт ''Упутства
агенту по питању саобраћајно- наутичке природе у ђердапском сектору'',
адресиран на Стериоса Андруцоса, одобрено под бр.2о38 дана 23.8.1947. од
стране комерцијалног директора АД ЈУСПАД, Б.Дермана, уз супотпис главног
диспечера Н.Хаднајева. Испод механографски унетог имена ''Стеван Петеј''
потписао се ћирилицом ''Ст.Петеј''. Стеван Петеј био је и директор сектора
саобраћаја Југословенског речног бродарства. Из тог периода потиче његов
несвакидашњи подухват, сачуван од заборава захваљујући репортажи у једном
дубровачком часопису, публикованој 1961, у оквиру поднаслова ''О једној
невиђеној пловидби'': ''Било је то у хладним данима крајем претпрошле године.
Тада је остварен највећи подухват у историји пловидбе Ђердапом. Велики морски
брод ''Циркле''- саграђен у београдском бродоградиллишту Тито- вучен од
тегљача ''Хрватска'' под најтежим хидрометеоролошким условима успешно је
препловио кроз најопасније теснаце и плићаке у Ђердапу. Било је то 3.децембра
1959, када је после три дана пловидбе Дунавом С/С ''Циркле'' стигао у Текију. Био је
низак водостај, јака кошава и густа магла. Услови изванредно тешки. Брод је,
ослоњњен на два танкера и вучен од тегљача, прошао најопаснијим делом Дунава.
Никад до тада није Ђердапом пловио већи брод и шири конвој и никада бродари
нису извели већи подухват и уложили незапамћене напоре, знање и вештину.
Опасности од тешких хаварија биле су толике, да су стручњаци још дуго после
сретног преброђења чудили се како до њих није дошло. Пловидба је била почела
у поноћ између 1. и 2.12.1959. Међутим, битка да овај конвој прође низ Дунав
почела је још раније. Преко стотину радника бродоградилишта ''Тито'' у Београду
даноноћно, по необично јакој и хладној кошави, 200 м низводно од Панчевачког
моста на Дунаву код Београда, где је брод био усидрен, завршавали су поједине
припреме за пут. ''Циркле'' је заиста велики брод , дуг 91 м, широк 13, висок 22, а
гази воду до 2,30 м. Требало га је подићи помоћу танкера за читавих 70 цм, да би
могао да преплови спрудове и стене у току Дунава, а нарочито у Ђердапу. Тегљач је
закачио морски брод и караван је лагано кренуо. Недалеко од места где је овај
брод био усидрен, налазио се потопљени брод ''Вулкан'', но вештим маневром
тегаљач је успео да окрене ''Циркле'' и да заплови низводно. Јака је кошава
подизала таласе преко метар и по, но пловни караван под вештим рукама
капетана и кормилара несметано је у ноћи наставио пут. У првим јутарњим сатима,
у Великом Градишту укрцали су се наши пилоти, који су касније водили сигурном
руком брод кроз Ђердап. Кренуло се затим низводно према Молдави на румунској
страни. У Молдави је доношена одлука, да ли ће овај караван, досад невиђен на
Дунаву- моћи да крене кроз опасан Ђердап. Одлука није донесена лако, водостај
се био знатно смањио. У месту Дренкова износио је свега 85 цм, што је значило
да брод може да гази свега 1,90 м. Ипак стручњаци који су били на броду учинили
су све и он је подигут помоћу танкера, још више. Одлука је пала- следеће зоре
кренуло се у Ђердап. Поједини канали у Ђердапу широки су свега 35 м, док је
караван био широк 34 м, слободног простора било је дакле свега 1м. Први испит
у Ђердапу успешно је положен. У каналу ''Коронини'' испред стене Бабакај брод је
сигурно препловио. Дошао је у канал ''Стенка''- причају очевидци- а он има много
оштрих кривина. Тегаљач је маневрисао као чигра и канал је пређен. У малом
пристаништу ''Кожица'' караван је затекла ноћ и овде се заноћило. Пут је
настављен у зору. Почињала је још тежа пловна етапа. Брод је ушао у канал
''Козла'', а на месту Бабице Дунав прави оштру кривину. Постојала је опасност да
снага захуктале воде- која овде протиче 10-12 км на сат-занесе караван с морским
бродом и да га баци на подводне стене и потпуно разбије. Настали су драматични
тренуци, како нам је касније испричало много учесника тог каравана постојала је
опасност, да прамац пресече челично уже, брод се био својим прамцем потпуно
ослонио на једно челино уже, који је био везан за тегљач. Брод је можда само за
метар сретно прошао поред каменог спруда. Наишао је опет један веома опасан
плићак, који је могао учинити да брод буде просто распаран од подводних
шиљастих стена које су биле удаљене од његовог дна свега 10 цм. Лаганом
пловидбом и то је избегнуто. Кренуло се затим низводно према чувеним Казанима,
али је овде пловидба била лакша, јер је и вода дубља. Кад су по уверењу свих
тешкоће прошле, дошла је ненадано за свега неколико минута густа магла. Дунав
је на том месту прилично узак, и због непрозирне магле постојала је опасност да
се брод судари с неким другим бродом. Свега неколико минута касније, пошто је
бродска сирена стално продорно пиштала, почела су да звоне звона са бродова
који су стајали крај обала. Било је веома тешко окренути велики караван. Готово
у сасвим невидљивом положају, маневар је ипак извршен, читав конвој окренуо
се узводно, јер друкчије не би могао да се заустави и да баци ленгере. Била је то
критична и ризична ситуација. Није био у питању само брод- који вреди више од
милијарду и по динара, већ и преко стотину људи који су се на њему налазили.
Захваљујући вештини бродараца, све је добро прошло. Нешто касније кад се
магла дигла, конвој је кренуо према Текији, где се је увечер усидрио. Заповедник
тог конвоја Стеван Петеј, саобраћајни директор ''Југословенског речног
бродарства'' изјавио је да је то, највећи и најтежи подухват у историји пловидбе
Ђердапом. Срушени су били сви принципи и правила пловидбе. То мишљење
дели и директор бродоградилишта ''Тито'' и шеф навигације у Ђердапу капетан
Калин и бројни други техички и пловидбени стручњаци. Сретно је након Текије
брод прошао пут на месту где су потопљени стари шлепови, као и Сипски канал.
Бурно поздрављен, брод је стигао у Прахово. Све се добро свршило. ''Сциле и
Харидбе'' били били су немоћни пред вештином и задивљујућом смеоношћу
''ђердапских вукова''

Фотографија- Александар Ранковић у Кладову:

BOŽE PRAVDE!

Prilikom sprovodjenja mera na očuvanju tekovina socijalističke revolucije,

kako su organi vlasti uobičavali predstavljati drakonske kazne prema licima
osumnjičenim da rade protiv naroda i države, četrdesetoro gradjana
opštine Kladovo, dobili su dugogodišnje kazne lišenja slobode s prinudnim
radom, povodom optužbi da su prihvatili da budu članovi organizacije koja
bi preuzela vlast u Kladovu pošto se kralj Petar bude vratio u zemlju. Takvu
presudu Okružnog suda Oblasti Timočke u Zaječaru br.105/50 od
17.10.1950, na sednici održanoj 3.4.1951. potvrdilo je veće Vrhovnog suda
Narodne Republike Srbije, u čijem su sastavu bili predsednik veća Momčilo
Ćirić, članovi veća Radomir Stanković i Vojka De Majo. Vrhovni sud kroz
svoju presudu Kž-1224/50 ocenio je da nedopuštene radnje treba kazniti sa
ukupno 393 godina lišenja slobode za četrdesetoro optuženih, uz
konfiskaciju imovine za njih šestoro i gubitak gradjanskih prava za sve, sa
prinudnim odnosno popravnim radom. Ignorisane su tvrdnje hrabrijih od
njih, iznete u žalbama ili na glavnom pretresu, da su priznanja u
prethodnom postupku dali pod prinudom, kao i okolnosti da navodnom
organizatoru, čiji identitet je sudu poznat, nije sudjeno skupa sa kladovskim
pobunjenicima, dok je njegov neposredni saradnik navodno istovremeno
kažnjen pred istim sudom Timočke oblasti, ali u drugom krivičnom
predmetu

Vojka De Majo rodjena je 1913.godine u kući Moše de Majo, u jalijskoj ulici

Djerdap, zvanoj i Jevrejski Dardaneli. Njen brat bio je David-Dida De Majo.
On je svojevremeno bio blizak sovjetskoj obaveštajnoj mreži Mustafe
Golubića. Njihova tetka Regina De Majo prethodno je krajem XIX veka bila
privremeno udata u Turnu Severinu, u porodici Faro, a njihova strina Sarina
potomak je čuvene sefardske porodice Ozer iz Turnu Severina. Dida De
Majo imao je značajnu ulogu u francuskom Pokretu otpora. U pismu iz
1964.godine Andre Marlo je lično posvedočio da je D. De Majo učestvovao
u njegovom spašavanju iz gestapovskog zatvora.

Krajem septembra 1948. Dida De Majo je uhapšen zbog prosovjetskog

držanja. Više meseci proveo je u zatvoru na Adi Ciganliji, da bi krajem
1949. bio prebačen na Goli otok. Doživeo je stravična mučenja. Bio je u
zloglasnom logoru Petrova rupa. Pušten je iz logora aprila 1953.g. Pod
imenom Toma, prisutan je u romanu Antonija Isakovića Tren 2. Umro je
24.jula 1964. Njegovu biografiju napisao je Milan Radanović /Zbornik 9
Jevrejskog istorijskog muzeja, 2009.

U oba slučaja tužioci su bili isti. Sudijama preostaje sud vremena. Slava
osudjenim žrtvama!

Kž.-1225/50

U IME NARODA

Vrhovni sud Narodne Republike Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od

sudija: Momčila Ćirića, kao predsednika veća, Vojke Demajo i Radomira
Stankovića, kao članova veća i pravnog referenta Olge Stanimirović, kao
zapisničara, u krivičnom predmetu protiv opt. Petra Gicića iz Velike
Kamenice i dr. zbog krivičnog dela iz čl.3.t.8. i kriv.dela iz čl.8. Zakona o
krivičnim delima protiv naroda i države, rešavajući po žalbama Javnog
tužioca timočke oblasti B.br.106/50 od 17 oktobra 1950 godine i branioca
optuženih: Petra Gicića, zemljoradnika iz Velike Kamenice, Ilije Stanojevića
iz Velike Vrbice, Petra Munćanovića iz Velike Kamenice, Bogoja Jovanovića
iz Korbova, Vojislava Jankovića, Velizara Jankovića i Milivoja Munćanovića iz
Velike Kamenice, Nikole Stanojevića iz Velike Vrbice, Dimitrija Stepanovića,
Petra Stepanovića i Milisava Bošnjakovića iz Rtkova, Nikole Jenića iz Velike
Kamenice, Ilije Šolkotovića iz Korbova, Vojislava Turlikića iz Grabovice,
Djordja Prvulovića iz Rtkova, Ilije Stankovića iz Davidovca, Djordja Gicića,
Petra Pišljagića, Miodraga Nastasijevića i Vidoja Prvulovića iz Velike
Kamenice, Dimitrija Picajkića iz Korbova, Svetolika Dabeskovića iz
Grabovice, Nikole Urlojevića iz Male Vrbice, Vojislava Nikolića iz Velike
Vrbice, Bogoja Burtanovića iz Velike Vrbice, Nikodija Todosijevića iz Rtkova,
Dimitrija Jovanovića, Krste Grekulovića, Manjola Trailovića, Antonija Šćojića,
Zaviše Trailovića iz Rtkova, Petra Paunovića iz Kladušnice, Dimitrija Zbrkića,
Dimitrija Turanovića iz Sipa, Milana Dimitrijevića, Riste Nikolića iz Velike
Vrbice, Nikole Verbunkića iz Rtkova, Jovana Simića iz Grabovice i Milana
Bunića iz Kostola- uloženim protiv presude Okružnog suda oblasti timočke u
Zaječaru K.106/50 od 7 oktobra 1950.g, po saslušanju pomoćnika javnog
tužioca NR Srbije Milorada Gavrilovića, u sednici održanoj na dan 2.april
1951.g. doneo je sledeću PRESUDU ODBIJA SE kao neosnovana žalba
branioca optuženih….
 ДВЕ СТРАНЕ МЕДАЉЕ
1.Успех кајакаша Кладова

ТОМА ЈАКОВЉЕВИЋ ПРЕНЕО КАЈАКОМ ШТАФЕТУ КРОЗ СИПСКИ КАНАЛ

''Кaјакашко друштво Кладово броји око 40 чланова, од којих 15 активно тренира.

Друштво располаже са пет кајака а ставило је себи у задатак да овога лета набави
још осам. Од свог оснивања 1948 године, друштво је показало добре резултате, ако
се узме у обзир то да није имало нијендог стручњака или бар друга који би и
најмање познавао ову грану спорта. Нарочито у овој години друштво је почело са
озбиљним радом. Један од првих успеха ове сезоне је да је Тома Јаковљевић
пренео штафету кроз Сипски канал. Ово је први успели покушај да се кајаком
прође кроз овај канал. Још 1942. године Немци су покушавали да кајаком прођу
кроз канал, али су се сви подавили. После тога чињено је још неколико покушаја
али без успеха. Тек после 10 година млади кајакашки клуб у Кладову, успео је да
омогући услове за тренирање другу Јаковљевићу тако да је овај млади кајакаш
предузео опасан и тежак подвиг: пробој кроз Сипски канал. Борећи се са брзом
водом и лиманима у каналу, друг је успео да пренесе штафету, али чим је изашао
из канала, дочекао га је један румунски брод, који је покушавао да га
заобилажењем притера румунској обали. Видећи да нема успеха брод је и даље
покушавао да јаким маневрисањем поред кајака изазове велике таласе и на тај
начин га потопи. Али захваљујући вештини и упорности младог кајакаша
Јаковљевића, који је себи у задатак ставио по сваку цену пренети штафету кроз
канал све су сметње и дрски покушаји румунског брода савладане а штафета је на
време стигла на циљ''

2.Жртвовање квалитета за фигуру

Став Комунистичке партије Југославије у односу на Србију има почетних

утемељења у Стаљиновој политици, израженој поред осталог у Резолуцији
Егзекутиве Комунистичке интернационале о југословенском питању, из априла
1925.г, која под тачком 3. садржи одредницу: ''Легенду о народном јединству Срба,
Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног
угњетавања од стране српске буржоазије. Ниједан комуниста не сме помагати
одржавање те легенде (као нпр.причањем о природном процесу стапања, које
тобоже и сам привредни развитак налаже, и томе слично'' (Марковић, 1985, 192).
Овде се намеће и питање узрока пристајања сународника, суседа, суграђана,
рођака, да једни буду џелати а други жртве у истим историјским сценама; такође и
питање накнадне готово слепе послушности вођи чије су речи и ћутање (на
злочине) обележили једну целу епоху поратног суживота. Да ли је ћутање на
злодела вршених у име власти било особена жртва ''за бољи род у долазећим
временима''? Да заједница мора принети жртву да би просперитет био изгледан?
Или је то тек манифестација људске слабости, кукавичлука, безморалност? За прво,
фолкорна традиција препознаје обреде жртвовања у функцији давања првенства
колективитету који је изнад личности и породице, па била то хајдучка дружина,
племе, ''класа'', нација. Један фрагмент прошлости забележен од стране генерала
Јована Мишковића стравично је сведочанство размера жртве коју заједница
подноси, невезано за то јесу ли у питању ''виши циљеви'' или кукавичлук,
недостатак морала: ''У овом рату (1876) неке жене и људи из Деановаца и
Алдинаца (Књажевачки округ) поклале су око 13 деце, да их не би плачем одала и
Турцима у руке пала'' (2020, I/263). Нашим сународницима није на ум пало
евентуално колективно самоубиство, како не би доспели у руке непријатеља, каква
су забележена у раној јеврејској историји, у време римског цара Веспазијана,
67.године. тзв инцидент у Јотапати. Са друге стране, из таквих случајева
колективног застрашивања поданика, владајући режим црпео је кредибилитет за
опстанак, који евидентно није могао прибавити цивилизованим методима
владања. Симболички посматрано, идеју је до екстрема развио владар Централно
Афричке Републике почев од шездесетих година протеклога века. ''Хранити се
месом непријатеља'' у интерпретацији сина Жана Бедела Бокасе, значило је
добијање магијске снаге: ...''Према традицији очевог племена, мала деца не би
требало да једу непријатељево месо- биће обузета њиховим демонима и
постаће непријатељи. Људско месо може јести само одрасла особа која је
ојачала у личним уверењима'' (2021,4). Друге диктаторске владе имале су,
међутим, софистицираније методе ''убеђивања поданика'', при том не
устручавајући да се то врши у циљу промоције идеје правде и једнакости. Једна од
варијанти ''храњења страхом'' забележена је на подручју неготинског Прахова
1948.г, поводом убиства из освете председника месног народног одбора.
Починилац кога је отац предао властима након вишедневног сакривања, како
мештани сведоче, док се налазио у притвору ''по кратком поступку је ликвидран од
стране припадника народне милиције'', његов леш потом донесен у центар села и
бачен у ''заостали ров црквеног дворишта, близу Дунава, где су га данима
растрзали пси, да би га касније родбина сахранила на гробљу'' (Траиловић 2019,
223).
УНУТРАШЊА СТРАНА ПРСТЕНА

Ослобођење Кладова 1944.г донело је

искушења тзв. ''народној власти'' у настојањима да учврсти темеље комунистичког
режима. За такве прилике гостионице су претваране у народне суднице. Среско
поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15. априла
1945.г, на збору одржаном у кафани ''Србија'' дошло до ''енергичног протеста и
оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе
спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из
којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић,
телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је
Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том
телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску
на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх'
победити''... По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем,
уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и
осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље''.
''Кафанско суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири
судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је
телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним
телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму
пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар-
Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због
удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан
пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили
Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег
пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време
мира са породицом''. Случај није чинио сметњу да се, како то само живот зна
удесити, развије љубав крунисана браком Буртановићевог сина Љубише и
партизанке Н. М, у време рата миљенице вође албанског покрета отпора Енвера
Хоџе. Ипак, недуго потом Невенка је наставила успешну каријеру у Београду а
бродски капетан Љубиша Буртановић остао је да у малом Кладову господствено
носи терет лажних оптужби на рачун родитеља, одајући се боемштини која је
прерастала у локалну легенду.И опоненти Титовог режима налазили су да је
кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су,
убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у ''Србији''
светло дана угледале парчетом цигле исписане речи ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго
времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца,
привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и
''добронамерног убеђивања'' да би се издејствовало признање, у чему је
предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели
одбранити свог ''дисидента''. И у Андрићевој приповести присутан је исти мотив,
што је било повод Моми Капору да сачини забелешку ''И то ће проћи'': ''У
Андрићевој новели 'Зека', на београдском купалишту 'Шест топола' покрај
једне страћаре у којој се точи пиво, за време окупације њен газда је поставио
таблу на којој је писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ. Питао га један зашто је то написао, а
он му казао: 'Паметни знају, а ово је написано за будале, као што си ти.
Будалама не објашњавам!'' . Причу на исту тему најсликовитије је дограђивао пар
деценија доцније познати кладовски боем Сретен Гонцић, рецитујући
гимназијалцима на обали Дунава песнички расплет уз помоћ Брехотвог
''Непобедивог натписа'': ''У време првог светског рата/ У једној ћелији италијанског
затвора Сан Карло,/ Пуног ухапшених војника, пијаница и лопова,/ Један војник-
социјалист мастиљавом писаљком угреба у зид:/ Живео Лењин!/ Сасвим горе, у
полумрачној ћелији, једва видљиво, али/ Исписано огромним словима./ Кад стражари то
видеше, послаше једног молера с кофом креча/ И он четком с дугачком дршком премаза
претећи натпис./ Али пошто је кречом прешао само по словима,/ У ћелији је горе сад
стајало кречом:/ Живео Лењин!/ Тек други молер све то премаза широком четком,/ Тако
да неколико сати ничег није било, али у зору,/ Кад се креч осушио, поново испод њега
изби натпис/ Живео Лењин!/ Онда стражари испослаше против натписа неког зидара с
ножем./ И он је, слово по слово, читав час гребао натпис./ Кад је завршио, горе у ћелији је
стајао, овог пута безбојан/ Али дубоко усечен у зид, непобедиви натпис:/ Живео Лењин!/
Сад уклоните зид!- рече војник''. ''Уклоните зид, уклоните зид!'' одзвањале су речи
рецитатора кроз помрчину на кладовском дунавском кеју, док је публика
замишљала како бедеми неслободе падају због две речи.

Дана 5.10.2014.г. на 14. годишњицу свргавања са власти режима Слободана

Милошевића, београдска ''Политика'' је при дну пете странице дала кратко
подсећање на догађај који је обележио почетак трећег миленијума у Србији.
Главни наслов у новинама био је интревју са режисером Никитом Михалковим и у
склопу тога подсећање Андреја Кончаловског да је ''још на прстену краља
Соломона с унутрашње стране писало 'И то ће проћи''.
 CLAUDIO MAGRIS

Hidrogliser za Gvozdena vrata polazi iz

Beograda, blizu ušća Save u Dunav. Krećući k njemu, baka Anka mi pokazuje, rukom,
tačku u gradu gde je, tokom nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941, ostala čitav dan
pod ruševinama zajedno sa svojim drugim mužem, naravno, neozleđena, dapače, oboje
neozleđeni. Sunce se rađa nad rekom, preobražava vode i maglu u zaslepljujući
odblesak. Spuštamo se brzo niz Dunav, duž obala gde ploča Trajanova podseća na
pohode protiv Dačana kralja Decebala, vodama što su, pre nedavne izgradnje velike
brane i velike hidroelektrane Đerdap, na jugoslovensko-rumunskoj granici, a blizu one
bugarske, bile prepune skrivenih zamki, virova i opasnosti. Gigantski poduhvat, koji
proizvodi ogromnu količinu energije, izmenio je predeo i izbrisao mnoge tragove
prošlosti; sve do pre nekoliko godina, na primer, još je na Dunavu postojalo ostrvo Ada
Kale, s turskim stanovništvom, kafanama i džamijom, ali je sada Ada Kale nestala,
potopila ju je reka, pripada sporom i začaranom vremenu s dna voda, poput mitske
Vinete u Baltičkom moru.

Na Gvozdenim vratima rimski general Gaj Skrabonije Kurion, 74. godine p.n.e., govorio
je da oseća odbojnost od zalaženja u mračne šume iza Dunava – čini se da je, kao
predstavnik uređene i osvajačke civilizacije, osećao neobjašnjivu odbojnost prema
višestrukoj slojevitosti naroda i kultura, izmešanih i nerazlučenih, o čemu i danas može
da posvedoči sve ono što se pojavljuje u iskopavanjima u Turn-Severinu. Šetam po
hidrocentrali, priključujući se đacima u školskoj poseti. Centrala poseduje neumoljivu
veličanstvenost, podseća na preteći i junački ep; za nas pripravljen dokumentarni film
govori o njenoj izgradnji i pokazuje titanske kamene blokove bačene u reku, cepanje i
razdvajanje voda, nezaustavljivo nadiranje točkova kamiona. Naviknuti na neprestano
kritikovanje napretka i zabrinuti za narušavanja ekološke ravnoteže, osećamo
iznenađenje pred ovom sagom petogodišnjeg plana, slikama pobede racionalizacije i
tehnike nad prirodom i pitamo se da li su one vode okovane cementom ukroćene ili
samo pokorene i potmulo spremne na odmazdu.

Ali ova epika, što podseća na rimske akvedukte, Tamerlanove puteve prosečene kroz
planine ili Kiplingove slonove, poseduje svoju veličinu i nadličnu poeziju koju nam
zaklanja izmučeno i, svakako, razumljivo osporavanje tehnike kojim je prožeta naša
kultura. Možda bi valjalo gledati na ove moderne piramide bez ushićenja napretkom i
bez apokaliptičnog užasa, svakome dajući njegovo, poput Kiplinga koji u delu Graditelji
mostova nepristrasno pušta britanske inženjere i indijske bogove da govore, slaveći i,
istovremeno, relativizujući Herkulove poduhvate progresa. Film, premda odličan i
upečatljiv, nije lišen prikrivene režimske retorike koju, uostalom, poništavaju učenici što,
i pored uzaludnih grdnji lepih i dobrohotnih učiteljica, bacaju petarde u mraku sale za
projekcije i međusobno se koškaju, ponovo uspostavljajući sklad između ozbiljnosti
posla i bezobrazluka života.

Bez drske galame one dece, verovatno bih manje cenio onaj kiklopski patos. Autobus
nas vodi u Kladovo, na bugarsku granicu. Geografija, za neukog zapadnjaka, postaje sve
neodređenija. Feliks Hartlaub, nemački pisac koji je ostavio veoma zanimljive beležnice
ispisane „u srcu zbivanja“, odnosno u vojnim komandama Wehrmacht-a, primetio je –
poslat u onu „jugoistočnu džunglu“ – da je nakon Beograda, u njegovom umu,
započinjala nerazgovetna magla što je one balkanske zemlje gde se nalazio
preobražavala u nejasne i neodređene, kao i da se pitao gde je. I ja se, čekajući autobus
u Kladovu, pitam gde sam.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković Odlomak iz knjige Klaudija Magrisa Dunav, Arhipelag, 2014
*http://bif.rs/2014/12/klaudio-magris-na-gvozdenim-vratima/

ODLAZAK PESNIKA
''Odlazak Pesnika osetili smo svi mi koji kafanu smatramo značajnom
društvenom ustanovom. Osetili smo ga onako hemingvejski- otišao je deo
nas. Otišao je, zapravo, onaj deo koji je davao dušu našem začaranom
kafanskom svetu. Gubitak smo posebno osećali u karakterističnom blago-
pripitom stanju, u stanju kada svaki čovek misli da je glavni i da ga svi
slušaju, a nema dovoljno upotrebljivog razuma da shvati da u takvom stanju
svi slušaju samo sebe. Pesnik je baš u tim situacijama bio nezamenljiv. On
nas je sve slušao i uvažavao. On se u pravom trenutku stvarao na pravom
mestu, da bi sa punom koncentracijom preživljavao strahove i samoljublje
nas pripitih nosilaca velikih svetskih ideja. Nagrada za to bila je skromna:
čašica rakije. Posmatrajući iz svog ugla kafanski prolaznici su ga baš zbog
toga, olako i nemilosrdno, proglašavali grebatorom, odnosno notornom
pijanicom bez karaktera kojoj je glavni cilj da u kafani isprosi piće. Bahatost
superiornih u ovom slučaju je dobijala svoju jasnu formu: mrzeli su čoveka
koji im uopšte nije zamerao što ga ne shvataju.

A kako je, u stvari, Pesnik nestao iz naših života? To niko nije shvatio iz
prostog razloga što niko nije ni pokušavao da shvati. Njegov slučaj je
potvrdio situaciju da ljudi jedni druge, ne samo da ne shvataju, nego i ne
primećuju ako ne moraju. Čovek se sunovratio u bezdan otudjenosti na
čijem dnu ga čeka slatko-tužna tišina samoće.

Sve je počelo, odnosno završilo, Pesnikovom pesmom. On je bio pesnik

jedne pesme. Po njoj je i dobio nadimak koji je postao ime (pravo ime mu,
izgleda, niko nije znao). Ne zna se kada, ali sigurno je bilo davno, Pesnik je u
trenutku inspiracije, ispevao pesmu. Kome i zašto, to pouzdano niko ne zna,
ali istina je neprimetno zamenjena pretpostavkom; bio je zaljubljen u
lokalnu lepoticu kojoj njen visok socijalni, odnosno društveni položaj nije
dopuštao da prihvati ponudjenu ljubav. Ova varijanta se uklapala u rašireno
narodno verovanje da nesrećne ljubavi proizvode pesnike i alkoholičare.
Narod tu mnogo greši, jer alkoholičari ne piju zbog ovakve ili onakve ljubavi,
nego zbog toga što vole alkohol.

Pesma je išla ovako: Gde će ti duša/Ti samo znaš za laž/ i taj što te sluša/I
laži guta/Zna da si gad/ Prateći istinu lažnu/Ostao sam sam/A samoću
strašnu/Od kad znam za sebe/Mrzeo sam ja

Visok, mršav, ispijen, neobrijan, Pesnik je na sebi, leti i zimi, nosio isto sivo
odelo zamazano bojama (ponekad je radio pomoćne molerske poslove).
Dok je govorio pesmu uvek je podizao desnu ruku uvis a otvoreni dlan
okretao je prema licu. Govorio je kao da se obraća nekome na tom dlanu-
onako Hamletovski. Pravi tenutak za nastup osećao je nepogrešivo, svojim
univerzalnim sadržajem koji je vezuje za svakodnevna razočarenja, uklapa
se u sve naše kafanske meditacije.

Dogodilo se to ovako: Jedne večeri u kafanu je ušao drug Bane sa trojicom

mesnih fudbalskih zvezda. Vlasnik kafane, uz fizički izraženo uvažavanje,
otpratio je svoje iznenadne goste do posebno aranžiranog stola. Pošto je
munjevito posluženo posebno piće i meze, drug Bane je bacio svoj
neumorni i zaslužni pogled po kafani. Nakon kratkotrajne analize rezultata
osmatranja, nevidljivim pokretom pozvao je kafedžiju a ovaj se u položaju
lumbalšijalgičkog napada stvorio pored njega. Drug Bane šapnu na uvo-
mikrofon i stalak za mikrofon se naglo uspravi i odlučnim koracima podje
prema stolu za kojim je sedeo Pesnik.

-Pesnik, ovog momenta da si napustio lokal!

Harmonija ljudi pića za stolom bila je poremećena. U prvom trenutku

Pesnik je reagovao refleksno- ljubazno se obratio agresoru:

-A koji je razlog moliću?

-Higijenski! Tako zamazan ne možeš da sediš u moju kafanu. Drug Bane me

je baš upozorio…..

Ono što se tada dogodilo iznenadilo je sve prisutne. Ja sam naknadno

analizirajući dogadjaj došao do zaključka da se ipak takva reakcija Pesnika
mogla očekivati. Sve ono što mu je život činilo crnim i beznadnim taj čovek
je sabrao u jednu reč: laž. Od nje je stradao, od nje je bežao i uvek joj se
vraćao. Znao je vrlo dobro u kom grmu leži zec, a u konkretnoj situaciji sa
jedne strane grma stajao je on, a sa druge političar okružen fudbalerima.

Kocka je bačena. Ustao je naglo, krenuo korak- dva prema čistima, zauzeo
poznat stav za deklamovanje, ali ovoga puta Hamleta je zamenio Emil Zola.
Prst je bio upravljen na druga Baneta.

Gde će ti duša/Ti samo znaš za laž/I taj što te sluša/I laž guta/Zna da si gad/

Scena se završila tako što su Pesnika, ukočenog kao spomenik, kafedžija i

kelner izneli iz kafane. Kafedžija se dugo i duboko izvinjavao drugu Banetu u
svoje ime, u ime svih i u ime pijanog Pesnika. Da, najlogičnije objašnjenje je
bilo da je za sve kriv alkohol, jer najlakše je hrabrog proglasiti pijanom
kukavicom.

Drug Bane, u skladu sa svojom profesijom, bio je vrlo tolerantan: Incident je

istog momenta zaboravio. Za njega je to bio rutinski potez. A Pesnik? On je
dobio bitku a izgubio rat. U svojoj poslednjoj bitci potrošio je svu preostalu
snagu. Predugo odlaganje pražnjenja nosi baš takvu opasnost: kada se
dogodi kasno- katastrofa je neizbežna. Duh jednog osobenjaka umro je
zauvek.

Već sledećeg jutra Pesnik je, lagano drhteći, stajao pred glavnim ulazom u
opštinsku zgradu. Čekao je da se pojavi drug Bane da bi mu se izvinuo.
Poluglasno se preslišavao. Na sebi je imao čisto i ispeglano odelo,
verovatno pozajmljeno, jer mu je bilo kratko. Bio je obrijan i začešljan. Drug
Bane mu je u trenutku promakao svojim suzdržljivim i brzim korakom.
Pesnik je potrčao za njim, ali kod stepeništa ga je zaustavio portir.

-Kuda?

-Kod druga Baneta!

-Kod druga Baneta?! Opaaa! Pa on baš tebe čeka! Marš napolje!

Sledećih dana društvo u kafani slušalo je u epizodama o pokušajima Pesnika

da klekne pred druga Baneta koji ga ignoriše. Pričao je zajapureni kafedžija.
U početku je likovao, a kasnije je sa nama odtugovao tragediju jednog
osobenog duha.

Ne znamo gde je i kako završio Pesnik. Možda još uvek živi u našem gradu, a
možda je i u ludnici- kako neki pričaju. Ja ga više nisam video, jer u životu je
tako: ljude vidimo samo na mestima gde ih očekujemo.''

-BORA RUDAN, časopis Razvitak 1988.g br.6, s.47-48.-

PS. Drug Bane je u medjuvremenu presvukao ime ali Kladovo Pesnika više
nema.

PS. Svaka sličnost sa kafedžijom Hranislavom, boemom Danilom Petrovićem Gordim-pre zatočeništva
Andrija Paković, opštinskom zgradom podignutom 1937, portirom i drugom Pavlom je nenameravna

IME KAO PREDZNAK

Maja 2001.godine tezu o imenu kao predznaku (Kladovo prema Ranki Kuić
duguje ime keltskoj reči za groblje - Kladiff, a prvo naselje nalazilo se u
mestu Krvava bara, manje od 1 km zapadno od današnjeg centra grada), na
svojevrstan način potvrdio je Oskar Kliper/ Dragan Vitomirović, objavivši
svetu potresno svedočanstvo o leševima sa Kosova bačenim u Dunav za
vreme vladavine Slobodana Miloševića 1999.g. Tako je podunavski gradić,
izuzev po žrtvama Kladovo Transporta, u svetu upamćen i kao plava
grobnica iluzija jednog totalitarnog neokomunističkog režima.

GRAD DUGINIH SENKI

Ana Zumbulović sačinila je zapis o retkom prirodnom fenomenu vezanom

za Kladovo: Leti, u vedra mirna povečerja, sunčeva kugla nad Kladovom
postane ogromna i vatreno užarena. Tada kao kroz veliku staklenu prizmu
dolazi do prelamanja sunčevih zraka, što stvara dugu iznad vode. I dugine
boje nakratko obasjaju sav predeo i mesto, drveće, fasade kuća, ljude. Te
nerealne fantastične šarene dugine boje titraju po svima kao da su učesnici
u nekoj divotnoj scenografiji sa raznobojnim reflektorima. Nije li to trag
nadanju da će svetlost uzvratiti ovdašnjem podneblju za sve žrtve nasukane
na djerdapskim dunavskim hridima?

Autor ovih redova svojevremeno je napisao da Kladovo, otvoreni grad čija

je kolevka vetar, a prostirka velika voda, stasava u potporu dolazećih
vremena. Sada, dok su vremena još izgubljena, preostaje nam pronaći
Kladovo, nebismo li pronašli i sebe.

Tri granitna svitka Tore na dunavskom keju sa natpisom koji podseća da je

Kladovo bilo poslednja mirna luka jevrejskim izbeglicama na putu za
Palestinu 1940.g, novovekovni su simbol grada na krajnjem severoistoku
Srbije.

Za rabine, učenu elitu svetih ljudi pozne antike, najdragocenije provedeno

vreme bilo je ono posvećeno izučavanju Tore- to je bio rad koji je stvarao
svetost. Kroz izučavanje svoje Tore čovek je mogao poznati Boga ili mu se
približiti
-Barbara Geler, Jevreji i hrišćani u Rimskom carstvu, objavljeno u Oksfordskoj istoriji
biblijskog sveta, prir. Majkl D.Kugan, Beograd 2006, s.671-
 LESTVE JAKOVLJEVE

KOČIJE SA UPREGNUTIM JUNACIMA

Lokalitet Trajanov most kod Kladova nalazište je mermerne ikone iz II-III

veka, posvećena Liberu i Liberi. Na donjem frizu prikazana je Kadmova kćer,
Mesečeva boginja Agava koja odseca glavu svog sina Penteja, misleći da je u
pitanju ulovljeni lav. S desne strane predstavljen je Kadmo sa vrećom u koju
stavlja istrgnute udove Pentejeve.

Pentej, tebanski kralj nije podnosio Dionisovu raskalašnu prirodu i zatvorio

ga je sa svim njegovima Majnadama, ali je i njega zahvatilo ludilo te je,
umesto da okuje Dionisa, okovao bika. Majnade su pobegle i besneći otišle
u planinu gde su rastrzale na komade svako telo na koje bi naišle. Pentej je
pokušao da ih spreči, ali one, zagrejane vinom i verskim ludilom i njega
raščerečiše. Pobunu je predvodila Pentejeva majka Agava i ona mu je sama
otkinula glavu. Kad je Penteja ubila rodjena majka, Dionis je prorekao da će
Kadmo i Harmonija, vozeći se u kočijama sa upregnutim junacima, vladati
varvarskim hordama. Ti varvari će opustošiti mnoge grčke gradove dok
najzad ne opljačkaju i Apolonov hram, zbog čega će biti pravedno kažnjeni,
ali Arej će spasti Kadma i Harmoniju, pretvorivši ih u zmije, i oni će srećno
nastaviti da žive na Ostrvima Blaženih

-Robert Grevs, Grčki mitovi-

Pored poznavanja sazveždja i glavnih zvezda, Vlasi naseljeni u Istočnoj Srbiji

imali su i jednu astrološku figuru- Pakala- kočijaša Velikih kola sa
upregnutim volovima- vlasništvo gospodara najčuvenijeg nebeskog
sazveždja.

Emina Jović, Vlasi-život, običaji, magija

 BRASSICA- DIOCLES

Sin robova, rimski car Imp.Caesar C.Aurelius Valerius Diocletianus (284-

305), 293.godine uveo je sistem tetrarhije u vladavini Imperijom. Na
proputovanju iz Sirmija u Nikomediju 294.godine posetio je Kladovo i video
u centru prezidija tetrapilon posvećen Janusu, božanstvu sa četiri lica,
gospodaru početaka, ustanovitelju civilnog poretka, ali i posvećen četvorici
savladara, avgustima Dioklecijanu i Maksimijanu, te cezarima Galeriju i
Konstanciju.
1.maja 305.godine Dioklecijan se povukao sa vlasti i poslednjih devet
godina života proveo u položaju običnog rimskog gradjanina.

Edvard Gibon piše: Kada je Maksimijan od njega zatražio da ponovo

preuzme dizgine vlasti i carski purpur, sa sažaljivim osmehom odbio je to
iskušenje, mirno primećujući kako ga Maksimijan više ne bi terao da, radi
trke za vlašću, ostavi uživanje u sreći, da je mogao da mu pokaže kupus koji
je vlastitim rukama zasadio u Saloni.

Iako je sadni materijal isporučen u Dioklecijanovu rodnu grudu tek nakon

strahovitih ucena i terora, četvrto Janusovo lice donelo je pitanje šta bi sa
Rimom bilo da je njegov vrhovni vladar pre ili nikad saznao za blagodeti
bavljenja vrtlarstvom. Da kupus može misliti, verovatno bi se smatrao
žrtvom svoje izuzetnosti.

Kameni natpis koji je krasio kladovski tetrapilon i dalje čuva uspomenu na

rimske tetrarhe. Prezidij u čijem je središtu bio posadjen prekriva vodena
njiva Dunava.
SVETI NIKODIM I ŽIGMUND OD LUKSEMBURGA

Sveti Nikodim Tismanski, osnivač jedinog kladovskog manastira, prema

beleškama Pavla iz Alepa, bio je podvrgnut iskušenju od strane ugarskog
vladara: Žigmund je od Nikodima zatražio da sa odeždama i jevandjeljem u
ruci, prodje zdrav i čitav kroz oganj. Pošto to Nikodim učini pred carem i
ostade neozledjen, dobije skupocene darove, trideset sela i mnogo novca za
gradnju manastira

Nakon prestanka ovozemaljskog života Nikodimovog, Žigmund je boravio u

Kladovu 1419.godine,a u znak poštovanja prema delu pravoslavnog
hrišćanskog misionara, izdao je povelju kojom potvrdjuje svojevremene
darove oca despota Stefana, Kneza Lazara, 'ovim crkvama sela u Srpskoj
zemlji' .

Neka se niko ne uobrazi zbog plemenitog porekla. Svim ljudima podjednako glina je
prvi predak; i onima koji se diče purpurom i finim rubljem, i onima koji su savladani
siromaštvom i bolešću; i onima koji su ovenačni dijademom, i onima koji su sluge u
dvoru. Neka se niko ne hvali našim poreklom od gline; budimo radije ponosni
dobrotom naših naravi.

- Djakon Agipat, 'Izlaganje osnovnih saveta i mudrosti koje je uputio Agipat, djakon
velike i najsvetije Crkve, caru Justinijanu' , cap.4-

NEMOGUĆE IPAK POSTOJI

KOPITARENJE

Иља Рјепин, Бурлаци на Волги

Da smo ovuda mogli proći pre 300 godina, bili bismo videli tužno roblje
kako na dugim konopima vuče ladje turskih gospodara. Bosa noga gazi
zemlju, puca bič po golim plećima, uže se sve jače useca u rane, a ladja
polako klizi uz vodu. Voda je čula i progutala mnoge uzdahe nevoljnog
roblja

Arheolozi su na lokalitetu Trajanov most kod Kladova otkrili bronzani bokal.

Sa otvorom suda drška je spojena razjapljenim čeljustima glave pantera na
kojoj se ističu uši uvis podignute, jaka njuška i posebno naglašene oči. Iza
glave pantera je ptica a za trbuh je drška spojena preko rastanjenog
kopljastog štita na kome je glava ovna.Na bokalu je urezan natpis Glas
Gospodnji nad vodama vaskrsnuće (deo 3.stava 29. Psalma Davidovog)
NEVIDLJIVA MAPA

Posle pripajanja Makedonije i zapadne Trakije Bugarskoj, kada je tokom

1943. preduzeto 'konačno rešenje' jevrejskog pitanja, 11.000 Jevreja iz tih
oblasti poslato je u logore smrti u Nemačkoj. Medjutim, u okviru starih
granica Bugarske, Jevreji su bili spaseni od deportacije zahvaljujući
protestima čitave javnosti, kojima se pridružila i bugarska pravoslavna
crkva… Ova akcija, koja je spasila od uništenja 48.000 Jevreja, bila je
izuzetak u Evropi. Ona ne samo da je potvrdila etničku toleranciju Bugara,
već je bila i dokaz da su, da je postojala politička volja za otporom, Jevreji u
Evropi mogli biti spaseni

-Iskra Baeva, u knjizi Istorija Bugarske, Beograd 2008, s.328-329-

http://www.raoulwallenberg.net/?en/saviors/others/salvation-bulgarian-jews.919.htm

Proleća 1943 Kladovo je još jednom bilo usputna stanica brodova

Jugoslovenske plovidbe koji su prevozili Jevreje. No ovoga puta, za razliku
od slučaja 'Kladovo Transporta', oni su imali misiju odvoženja u nemačke
koncentracione logore hiljada Jevreja iz Bugarske.Pored parobroda
'Karađorđe' sa 1.100 ljudi, 'Vojvoda Mišić' sa 877 ljudi, na istorijsku
pozornicu ponovo su stupili 'Saturnus' sa 1268 i 'Car Dušan' sa 986
zarobljenika. Izmedju 20. i 22.marta oni su isplovili iz bugarske luke Lom, za
deset dana stigli u Beč, odakle su jevrejski stradalnici vozovima otpremani u
Treblinku.

U leto 1941.godine, na tlu severoistočne Rumunije, od strane rumunske

vojske i policije, uz aktivnu asistenciju određenog broja građana, ubijeno je
14.000 Jevreja. Jedan deo preživelih, njih 4.330, rumunske vlasti ukrcale su
u stočne vagone tako da je 2650 ljudi bilo ugušeno ili umoreno žedju, pre
stizanja na novo mučilište. Bukureštanska pruga bila je zasuta leševima.

Svaka stvar, nakon uništenja njenih unutrašnjih kriterijuma, preobražava

se natrag u svetlost. Svaka je stvar oblik svetlosti zaustavljene u jednoj
strukturi.
-Nikita Stanesku-
GAGIĆ ZADNJA POŠTA KLADOVO

,,Dokaze o Gagićevom junaštvu  u prvom pokretu otpora porobljenju

Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom
Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa
istraživač Ratko Leković U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje
posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija
nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih
saboraca. Gagić, rodom iz Kladova, nakon završene Vojne akademije aprila
1929. u Beogradu služi kao pešadijski potporučnik. Od 1930. pohađa
pilotsku školu u Novom Sadu i 1935. postaje instruktor letenja. Napušta
aktivnu vojnu službu i radi kao pilot.Šalju ga kao ilegalca u Beograd da
prikuplja podatke o nacistima. Nemci dobijaju dojavu od Ljotićevaca da je
pripadnik JVO i 12. decembra 1941. hapse ga srpski agenti i istog dana
predaju Gestapou. Držali su ga zavorenog i mučili sve do 3. marta 1942. U
dokumentaciji Gestapoa stoji da je negirao bilo kakvu povezanost sa
pokretom otpora i da ništa nije odao i pored mučenja. Pušten je uz
obrazloženje “ne može biti dokazano ni jedno kažnjivo delo”. Nastavlja da
obaveštajne podatke dostavlja komandantima JVO. Krajem 1942. Gagić se
uz pomoć svojih obaveštajnih veza zapošljava se u rudniku “Jankova
klisura” kod Blaca, gde uspostavlja ilegalnu mrežu. Zahvaljujući njegovoj
organizaciji u noći između 3. i 4. aprila 1943. ovaj rudnik su razorili
ravnogorci. Gestapo je počeo da ga traži, ali nije uspevao da mu uđe u trag,
iako je delovao po celoj Srbiji.Kao kapetan vodi Župsku brigadu Rasinskom
korpusa JVO u više bitaka sa nacistima o čemu su građani Rasine spevali
pesme. Bio je jedan od glavnih aktera najvećeg sukoba ravnogoraca i
ljotićevaca 25. avgusta 1943, kod  Stopanje, blizu Trstenika. Ljotićevcima su
pomagali Nemci i Bugari.U ovoj bici poginulo je 12 četnika (14 ranjenih i 3
nestala) i čak 157 ljotićevaca (84 ranjenih). Ranjen je i zloglasni ljotićevski
komandant Marisav Petrović koji je učestovao u Kragujevačkom
streljanju.Kapetan Gagić, kako je zabeleženo, gine smrću junaka -
predvodeći svoju brigadu u- predvodeći svoju brigadu u jurišu ispred svih.
Nemci dolaze do njegovo tela, i još četvorice njegovih saboraca.’’- BLIC
9.8.2015 Vuk Z Cvijić-

RETORZIJA KAO SUDBINA

Primeri retorzije, kada se nasiljem uzvraća na postupak neprijatelja,

zabeleženi su još u ahajska i mitska vremena i otada je odmazda zadržavana
kao stalni pratilac svih sukoba i ratova. Biblijsko načelo'oko za oko, zub za
zub' uzeto je za temeljni princip judeohrišćanskog morala. U mnogim
prilikama to načelo služilo je kao opravdanje za bezbrojne oblike zatiranja,
rušenja i istrebljenja čitavih gradova, država, plemena i naroda… Vladimira
Dedijera je (za tu priliku) pitanje retorzije zanimalo zbog namere Raselovog
suda za ratne zločine da pokrene postupak protiv Vlade Izraela za odmazdu
izvršenu u palestinskim izbegličkim logorima Sabra i Šatila u južnom
Libanu… Kao istoričar književnosti, koji neke stvari ne mogu razjasniti,
postavio sam obojici nekadašnjih partizanskih moćnika i bivših Titovih
miljenika (Dobrici Ćosiću i Vladimiru Dedijeru) isto pitanje, za nas mnogo
važnije od libanske Sabre i Šatile: Zašto su partizani, među kojima su na
istaknutim položajima u tome trenutku bili i njih dvojica, u jesen 1944.
izvršili u Beogradu pravi pokolj srpskih intelektualaca, uz istovremeno
bezdušno čišćenje Srbije od viđenijih ljudi po svima gradovima i selima?…
Prema neproverljivim podacima, u Srbiji je tada bez suda i isleđenja ubijeno
i nestalo nekoliko desetina hiljada ljudi, što sa hiljadama mobilisanih srpskih
mladića, koji su izginuli na Sremskom frontu, čini užasan zbir pobijenih Srba
u punoj snazi i najboljem životnom dobu. U ratu su ih ubijali Nemci, Hrvati i
muslimani u ustaškim jedinicama, Mađari, Bugari, Albanci, a na kraju i sami
Srbi u građanskom ratu na strani komunista. Da li je to bila retorzija, 'druga
faza revolucije', crveni termidor ili naprosto genocid? Čime se ta surovost
može objasniti? Tim pre što slična odmazda kasnije nije primenjena nigde u
Jugoslaviji- ni u Zagrebu, ni u Ljubljani, ni u Sarajevu. Jedino je, prilikom
povlačenja kroz Sloveniju, u Kočevskom rogu i Blajburgu, bez ikakvog suda
streljano više hiljada razoružanih četnika, ustaša, ljotićevaca i hrvatskih
domobrana, koje su partizanima predali Englezi. Istorija mora saznati da li
su za ta pogubljenja postojali spiskovi ili su bile dovoljne samo neproverene
dostave; ko je, kada i zašto pravio te spiskove? Jedino tako, istorija će bar
najvidjenije žrtve terora i retorzije iz prokletstva i zaborava moći vratiti na
njihova mesta. - Predrag Palavestra 'Nekropolje', Beograd 2004, s.118-119-

KRALJEVSTVO MULJA

Rizično je krotiti prirodu, jer se ona kad-tad osvećuje za to nasilje. Ona ima
svoju harmoniju, logiku i zakone i čovek je neoprezan u tom bahatom
postupku protiv nje

- Akademik Pavle Savić, povodom pregrađivanja Dunava na Djerdapu, Kladovo 1972-

Kod baštinika nasleđa starih kultura u djerdapskom zaleđu (mlavsko selo

Kobilje), još se u narodnom sećanju održava predstava o nebeskoj trpezi
gore ukraj neba,/na izlasku Sunca,/ u središtu mulja,/ ispod grana Tise, za
kojom sede Luna, Mars, Jupiter, Merkur, Venera, kako se pamti kroz stihove
Svetačke pesme. Boravak božanstava u središtu mulja, ispod grana drveta
života, izraz je vrednovanja kreativne energije, u svetom mulju pohranjene.

Od Golupca do djerdapske brane za tri decenije nataložilo se oko 500

miliona tona mulja sa visokim sadržajem toksičnih i štetnih materija koje su
već prodrle u podzemne vode dunavskog priobalja. Ove podzemne vode
služe za vodosnabdevanje oko tri miliona stanovnika Srbije.

- Dragan Jovanović, Dunav-mrtva reka?, beogradski nedeljnik NIN br.2591, 24.8.2000.g.

Mulj u djerdapskoj akumulaciji sadrži visok procenat organskih planktonskih
materija a dramatičan manjak rastvorenog kiseonika. Rumunski naučnici su,
pri visokim letnjim vodama, kada je došlo do podizanja sedimenata,
konstatovali ekstremno niske sadržaje rastvorenog kiseonika. To je jedna od
manifestacija hemijske vremenske bombe. Niko ne može tačno da predvidi
šta sve može da se desi ako se ove toksične materije, u određenim
uslovima, naglo oslobode.

- Mileta Perišić, Djerdapska akumulacija, istina i zablude-

Najgore od svega je što brana Djerdap I naročito, a Djerdap II donekle,

zadržavaju sve što se ispusti iz Pakša, Bohunica, Krškog i ostalih nukleranih
elektrana na obalama reka koje se ulivaju u Dunav. Naročito je opasno što
se u mulju i živom svetu talože dugoživući radionuklidi, pa se strahuje da
hidroelektrane Djerdap ne postanu za 100-200 godina najveće odgajalište
radioaktivnog otpada u zemlji, a možda i u Evropi, i to pod vedrim nebom-
na otvorenom.

-Dr.Radoje Zečević, Srbija i međunarodni položaj Djerdapa, Beograd 2000.-

Da li ćemo jednog dana saznati zdravstvene posledice dejstva nuklearnih

civilnih i vojnih aktivnosti? Više od pola veka radioaktivni otpadi
akumuliraju se u vazduhu, zemlji i vodi… Međutim, ozbiljna ispitivanja
posledica radijacije potiskuju se, posebno od Svetske zdravstvene
organizacije, glavnog medjunarodnog autoriteta u ovoj oblasti.

- Alison Katz, centar Evropa-Treći svet (CETIM), Ženeva, funkcioner u Svetskoj

zdravstvenoj organizaciji, Le Monde diplomatique br.29, izdanje na srpskom, mart 2008.
PERSPEKTIVA JEDNE PARALELE ILI: DAGON I SAMSON U LAVLJEM MEDU

…Tako su mu prolazili dani. Kosa na njegovoj obrijanoj glavi počela je da

niče, a snaga da mu se vraća. Kako je napisano u legendi o Samsonu, sasvim
je utonuo u rad u mlinu. Ipak, posao koji je obavljao imao je i drugačiji
aspekt. U korenu hebrejskog glagola 't-h-n' (mleti, poviti se) postoji i jasna
konotacija koju nalazimo već i u Knjizi o Jovu (31:10): "Neka drugom melje
žena moja, i neka se drugi nad njom povijaju', a prenosi se i na savremeni
vulgarni izraelski sleng… Jednog dana Samsona izvode iz tamnice i dovode
pred ushićenu gomilu. Filistinski velikodostojnici bili su se okupili da
podnesu žrtvu svom bogu i da se vesele što im je Dagon predao Samsona u
ruke. Samson je stajao pred njima. Posmatrali su ga sa čudjenjem. Čak je i
tako poražen ostavljao utisak čuda prirode, još više izazivajući divljenje
prema Dagonu koji ga je pobedio…

- David Grosman, Lavlji med, prevod Ane Šomlo, s.109 -

Najstariji tragovi ljudskog života na Lepenskom viru dopuštaju upoznavanje

sa verovanjima u vodena božanstva, predstavljena u vidu ribolikih stvorenja
sa telom ribe i ljudskom glavom. Bog sa istim odlikama, poznat u Vavilonu i
na Balkanu po imenu Dagon, bio je slavljen medju stanovništvom obe
dunavske obale na Djerdapu. Njegovo ime vezuje se za semitsku reč 'dag'-
mala riba, ali i za hebrejsku reč 'dagon' za žito. Statua takvog boga iz
300 g.p.n.e. pronadjena je u Kladovu. Telo božanstva prekriveno je
krljuštima i asocira na mit o potopu koji je na ljudski rod pustila boginja
Ištar, da bi se iz njega izbavili tek ljudi koji u dobili odlike stanovnika
vodenih prostranstava. U odnosu na drugi kvalifikativ Dagona, pored toga
što je gospodar vodenih dubina, on je i simbol plodnosti i Sunčevog ciklusa,
izuzetno se zanimljivim čine antropomorfne figure sa lokaliteta Konopljište,
na ušću reke Zamne u Dunav, u okviru naselja starčevačke kulturne grupe.
Umesto očiju, glave starog božanstva imaju zrnevlja žita,a zašiljeni vrhovi
lobanja ukazuju na klijanje i rast svete biljke. Teško je običnim ljudima
ukazati na upečatljiviju transformaciju Sunčeve svetlosti nego što je to žitni
plod….Deluje doista fascinantno da dvadeset stoleća posle Hrista,
stanovništvo u slivu srednjeg toka reke Pek, tokom uskršnjeg ciklusa
namenjuje za svoje mrtve hleb 'Papuška' u obliku stilizovane čovečije figure
sa naznačenim očima od zrna kukuruza ili pasulja.

- Ranko Jakovljević, Atlantida u Srbiji, s.125- 

Ali vi dobro znate da je moja sreća teška, a ne kao kolebljivi talas vodeni: potiskuje me
a ne miče se od mene, i pritiskuje me kao istopljena smola.Odista, grešio sam dušu
govoreći o smoli. Kao samnom sad, tako je sa svakim plodom kad sazre. To je med u
žilama mojim što čini krv moju gušćom i dušu moju tišom.

Tako je govorio Zaratustra, Žrtva od meda

Edouard Drouot (French 1859-1945) Samson at Dagon Signed E. Drouot on base and with
Bronzes..
DEHUMANIZOVANI POGLED
Љубомир Лулчев, Vidin

Slovo smo/Reči nejasne/Kazivanja/ Neshvatljivog/Nečujnog/ Dozivanja/

Bezglasnoga/ Glasa -Ljubica Marić, Tablice-

Od 1934.godine kralj i čitav niz bugarskih ministara bili su pod snažnim

uticajem sekte 'danovista'. Ona je dobila ime po vodji sekte Danovu. Sekta
je imala negativan odnos prema svim crkvama i poštovala je kult Sunca, a
budućnost je proricala na osnovu položaja zvezda. Danov je imao veliki broj
pristalica u Francuskoj, Japanu i naročito Americi… Uticaj sekte na kralja
Borisa bio je navodno toliko jak da posle 1934. niko nije mogao da postane
ministar pre nego što bi ih proverili Danov i Lulčev. Oni su to radili na
osnovu ispitivanja rukopisa i slika

-Glez fon Horstenau, Izmedju Hitlera i Pavelića Beograd 2007, s.654-

 ŠARONJANJE

Na pojedinim srpskim teritorijama otvaranje rupa na lobanji praktikovano je

sve do XX veka. U selu Zlotu, Vlasi su oduvek otvarali lobanje, pa i 1907- u
svakom slučaju pre uvodjenja svrdlastih instrumenata u Engleskoj 1600,
anestezije hloroformom 1846 i antisepse 1870.

O dugoročnom i kvalitetnom životu ljudi sa otvorom na lobanji svedoči

podatak da je medju Crnogorcima kasnije doseljenim u Petrovo selo kod
Kladova, bilo dosta onih koji su uspešno šaronjani u starom kraju

-Momčilo B. Djordjević, neurohirurg i profesor univerziteta, beogradski nedeljnik NIN

br.3052, od 25.6.2009-

Otvor na lobanji usporava ili čak potpuno menja tokove patoloških

dogadjanja u mozgu, koji po pravilu vode ka gubitku misaonih sposobnosti

- Jurij Moskalenko, neurofiziolog-

Историја неурохирургије у Србији Љиљана Вујотић, Александар Јанићијевић

Клиника за неурохирургију Клиничког центра Србије, Београд:

...Народни лекари изводили су трепанације све до 1856. када их је Кнез Данило

забранио. Од тада су рађене у тајности. Црногорски Сенат је 1880. трепанаторе
Иличковиће званично прогласио народним лекарима. У Србији су трепанације
почеле у истом периоду, а у неким селима Власи су их изводили чак до 1907.
године... Сима Тројановић сматра да су Срби ову вештину примили од Грка, преко
Арнаута (у античку медицину увео Хипократ). Од свих европских и свих словенских
народа једино су Срби практиковали трепанирање. Грчки инстумент је од метала и
врло је сличан тестери, шари која се користила код Срба. Трепанације су
практиковане из различитих разлога (повреде, јаке главобоље, падавица, душевне
болести, жутица!, или као казна у случајевима крвне освете - ако је освећени
претрпео трепанацију). Процедура се звала код Бокеља и Црмничана трапање,
трапавање, трапањање (иструмент трапањ), а код Васојевића шароњање,
шароњавање (албански шара - тестера).
D(R)UGO UBIJANJE RUSKOG CARA NIKOLE II

Već dve decenije na dokovima kladovskog brodogradilišta svoje poslednje

dane živi olupina srpskog parobroda Car Niklola II. Baš sa mesta gde je
1940.godine bio utočište stotinama Jevreja-izbeglica iz zemalja srednje
Evrope, sa mesta na kome su sudbine hiljadu ljudi postale plen aktera
zakulisnih političkih igara, što je kao konačni ishod donelo njihovo masovno
istrebljenje, nekada moćna mašina, ponos mlade kraljevine, dostojan da
ponese ime velikog ruskog zaštitnika, u inat tome od Titovih satrapa
pretvorena poratnih godina u bordel na vodi pod imenom Split, u
komadima okovanim korozijom, šalje poslednji vapaj za spasenje.

Građani male podunavske varoši danas sa strepnjom i apatijom

svojstvenom mentalitetu večitih gubitnika skreću poglede sa trupa posrnule
ladje, upirući ih prema ovovremenim izazovima ništavila-isto kao kada su
bili u prilici da odvrate zlehudu sudbinu ruske carske porodice Romanovih.
U istočnom ruskom bespuću tokom Prvog svetskog rata odred
Jugoslovenskog korpusa, tražeći načina da se približi svojim sunarodnicima
na Solunskom frontu, zatekao se u Ekaterinburgu u vreme streljanja cara
Nikole II od strane boljševičkih prevratnika. Zapis o tome u svom dnevniku
ostavio je Kladovljanin Jovan Jovanović:

Kada je ešalon naše vojske vraćen iz Sibira (Čeljabinsk) sa naredbom da ide

preko Murmanska, ne preko Vladivostoka kako je bilo planirano, a kojim
putem su išli i još dosta drugih, u putu za Murman moralo se ići preko
Ekaterinburga. Tu se stiglo i stalo radi snabdevanja sa hranom, baš onog
dana kada su vršene pripreme da se ubije car Nikola i njegova porodica. Bilo
je to u maju mesecu po starom kalendaru. Vest o ovoj pogibiji stvorila je
kod naših vojnika, ili bolje reći nepromišljenih i usijanih glava, sažaljenje i
naklonost za intervenciju i spasavanje cara. Nekoliko hiljada dobro
naoružanih i organizovanih vojnika, zaista je moglo mnogo na brzinu da
učini u sredini nepripremljenih revolucionara za jednu takvu eventualnost.
Ali, u slučaju uspeha, da se momentalno spase car, gde bi se onda otišlo van
ruske teritorije, na kojoj je već bila vaspostavljena vlast, ne mnogo čvrsta,
ali ipak dovoljna da u ovom slučaju otme cara iz ruku naše vojske? A šta bi
se posle desilo sa svima nama nije teško proreći… takav poduhvat
predstavljao bi samoubistvo i povećanje broja žrtava našeg nastradalog
naroda, kao nijednog drugog u tome ratu. Nas nekoliko desetina, koji smo
razboritošću štrčali od tih usijanih glava, sa ovakvim razlozima u dugim
objašnjenjima, jedva smo uspeli da ih odvratimo od takve smrtonosne
akcije i nastavimo put ka svome cilju, a revolucionare da ostavimo na
njihovom poslu, u koji niko sa strane nema pravo da se meša'

Hoće li i danas umirući parobrod Car Nikola biti ostavljen revolucionarima

na njihovom poslu ili će Kladovo, Srbija i svet smoći dobre volje i finansijskih
sredstava da povrate sjaj brodu kojim se stotine Jevreja upustilo u borbu za
bekstvo od nacističkih progona, koji je godinama služio srpskim vladarima
za reprezentativna putovanja do brojnih evropskih odredišta, od komunista
preimenovan u bordel, a 2005.godine stavljen pod državnu zaštitu kao
pokretni spomenik tehničke kulture?
PEPEO I DIJAMANTI
Marko Mesić

Kako to i dolikuje gradu nekog graničnog sazvežđa, Drugi svetski rat kod Kladova susreo
je svoj kraj 22.septembra 1944.godine povlačenjem nemačke armade pred naletom
Marka Mesića i njegove dobrovoljačke jugoslovenske crvenoarmejske brigade. Ono u
čemu naočiti hrvatski vojskovođa nije uspeo prilikom opsade Staljingrada, postigao je
mnogo kilometara kasnije zaposedajući Kladovo. U prvom slučaju nosio je ustašku
uniformu i borio se na strani nemačkih jurišnih snaga u pohodu kroz beskraj ruskih
stepa. Drugi put nosio je sovjetsku uniformu sa komunističkim znamenima umesto
demodirane lobanje s ukrštenim kostima. Rezultat nije izostao. Sunovrat je preobraćen
u uzlet. Ne može se poricati da je do kraja časno zalago svoj život za oslobadjanje Srbije.
Zato se ne mora sporiti visoko rusko odlikovanje dodeljeno mu posthumno povodom
obeležavanja 60.godišnjice savezničke pobede u Drugom svetskom ratu.

Drugi slučaj sličnoga veleobrta zabeležen je gestom Njegove eminencije, kardinala

Kuharića koji je 40 milona US dolara vredne dijamante, tokom II svetskog rata
opljačkanih od Jevreja u Hrvatskoj, prineo na oltar otadžbine ondašnjem dr.Franji
Tudjmanu /svojedobno je i on bio osoba sa komunističkim znamenima/, kako bi se,
kršeći embargo OUN, nabavilo naoružanje za domovinsku vojsku što će genocid vratiti
na ulice Evrope pola stoleća nakon okončanja Hitlerovog Holokausta. 

http://www.index.hr/vijesti/clanak/zagorceve-dijamante-franji-tudjmanu-je-donio-
kardinal-franjo-kuharic/403769.aspx

Ovoga puta žrtve su Srbi. A dijamanti? Kako izveštavaju mediji, njih nijedan ozbiljan
trgovac u svetu, gde je veoma jak jevrejski lobi, nije želeo otkupiti. To što i medju njima
ima neozbiljnih, ne znači da je neki od jevrejskom krvlju brušenih dijamanata završio na
ordenu dodeljenom posthumno Marku Mesiću za zasluge u oslobadjanju Srbije 1944.g.

U MEDJUVREMENU: PUT PRIPADA SVIMA.

TAKO JE GOVORIO TITO

3. Poručujem odavde našim arapskim prijateljima da oni najzad moraju da

shvate da je Izrael član OUN, da je to država koja ima svoja prava po Povelji
OUN, svoje dostojanstvo, da je to država u čiju realnost treba uključiti i to
da iza nje stoji jedna velika sila i da se bez poštovanja tih činjenica ne može
voditi nikakva uspešna politika

- Iz govora predsednika Jugoslavije J.B.Tita na narodnom mitingu u Turnu Severinu

16.5.1972, povodom puštanja u rad Hidroenergetskog i plovidbenog sistema Djerdap -

2. Pošto Izrael uporno odbija da prihvati jedno razumno rešenje da bi se

postigao pravedni mir, danas ili sutra i tamo možemo biti suočeni sa novim
ratnim požarom. A to se ne sme dozvoliti. Niko nema pravo bilo gde u
svetu, da dovodi u opasnost svetski mir, da ugrožava bezbednost naroda i
zemalja, da svoje interese stavlja iznad prava i interesa drugih naroda, iznad
opštih interesa

- Iz govora predsednika Jugoslavije J.B.Tita na narodnom mitingu u T.Severinu 16.5.1972-

1. Sam Zaratustra ipak, zanesen i unezveren, podiže se sa svog sedišta,

pogleda oko sebe, zastade u čudu, zapita u sebi šta je to, pribra se, i beše
sam. 'Šta to čuh? progovori najzad polako, šta se to sa mnom zbi?' I odmah
mu se povrati sećanje, a jednim pogledom obuhvati i shvati sve što se beše
dogodilo izmedju juče i danas… Tako je govorio Zaratustra napuštajući svoju
pećinu, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja

- Tako je govorio Zaratustra, IV i poslednji deo, Znak-

TEŽAK JE TERET PRAZNIH RUKU I NA LEDJIMA SMRZNUTOG DUNAVA

P.S. Ovde leži Leburna,/majstor glumaca, koji/ je živeo, više-manje,/sto

godina. Mnogo sam/puta umirao, ali/ ovako nikada

-Replika nadgrobnog natpisa iz IV veka koja će biti pronadjena 2980.godine ispod zidina
memorijalnog centra 25.maj u Beogradu-
Na Ledjima Smrznutog Dunava
TRI SLIKE IZ ŽIVOTA HENRIJETE KAHAN ORSINI

SLIKA 1 : SREĆNA NOVA 1942. ili KARTA U JEDNOM PRAVCU

Akteri: Henrijeta Kahan Orsini, stara 9 godina,rodjena 1932. u Slavonskom Brodu, u

rabinskoj porodici, od oca Samuila i majke Regine i Damir Kahan, star 7 godina, rodjen
1934. u Lipiku, od oca Samuila i majke Regine.

Scena: Dunav kod Petrovaradina i Novog Sada

Kulise: Porodica koje Nema

Vreme: Noć 31.decembra 1941.

Odvajanje mog brata Damira i mene od naših pravih roditelja, krajem 1941, bilo je
užasno. Na rastanku, porodica je stajala nema, bez suza i bez reči. Otišli smo svako na
svoju stranu, znajući da je to rastanak zauvek, da idemo na put bez povratka, da svako
od nas ima kartu u jednom pravcu . Da bi makar spasao decu, otac je jednoj porodici
platio 100.000 zlatnih dinara za pribavljanje lažnih dokumenata na ime Olga i Damjan
Kosić i prebacivanje brata i mene u Novi Sad, gde je trebalo da nas ona preda našim
rodjacima. Ta gospodja bila je Srpkinja i zvala se Vida Petrović. Njena kćerka bila je udata
za čuvenog zlikovca Bećarevića, pripadnika Specijalne policije. Umesto da nas preda
familiji, ona nas je 31.decembra 1941. godine dovela do Petrovaradina i tu nas ostavila u
hladnoj noći da sami i bosi, nas dvoje male dece predjemo preko zaledjenog Dunava.
Nikad nismo saznali zašto je tako postupila. Na drugoj strani sečekala nas je tetka i
onako promrzle odvela svojoj kući

SLIKA 2: LOPTA OD KRVI

Akteri: Jedan otac, jedna majka, jedna beba i grupa madjarskih žandara. Damir Kahan.
Scena: Porodična kuća Kahanovih u Novom Sadu

Kulise: Katedrala Blažene Deve Marije

Vreme: Dan, zima 1942.

Kada smo se malo oporavili od posledica promrzlina, morali su da nas razdvoje, jer niko
nije mogao, niti se usudjivao da skriva dvoje dece. Tako je brata uzeo naš stric a mene je
prihvatila srpsko-madjarska porodica. Stric je imao ženu i tek rodjenu bebu, koju su
madjarski žandari, pred očima strine i mog brata, na bajonetima okretali kao loptu.
Strina je od toga prizora poludela, nakon čega su je ubili.

SLIKA 3 : DAN ZA DAN ili JOM BA JOM

Akteri: : Folksdojčerska porodica, sovjetski oficir Jevrejin, Srpkinja Marica.Henrijeta

Kahan

Scena: Stan folksdojčerske porodice u Novom Sadu

Kulise: Zgrada sinagoge pretvorena u Dom komsomolske pravde

Vreme: Jutro, zima 1944.

Rusi su već bili ušli u Peštu. Mene je spasao jedan ruski oficir, koji me je poveo sa
sobom. Bio je stacioniran u Novom Sadu. Stanovao je u jednom rekviriranom stanu, u
kojem je živela četvoročlana folksdojčerska porodica, koja je imala devojku koja je kod
njih radila. Devojka se zvala Marica i bila je Srpkinja. To su bili ljudi koji u vreme rata nisu
uprljali ruke nikakvim kompromitujućim radnjama. Imali su dvoje dece mog uzrasta i
rado su me prihvatili. Kako sam kasnije saznala, ruski oficir koji je doveden u ovu
folksdojčersku porodicu, bio je Jevrejin, inženjer. Cela njegova porodica stradala je u
vreme opsade Lenjingrada. Ja sam ga, kako je uvek govorio, podsećala na njegovu
devojčicu. U to vreme prvi put sam smela da kažem da sam Jevrejka. Osećala sam se kao
normalno biće, misleći da sam konačno negde našla dom. Volela sam svoju novu
porodicu i dala sam im svu svoju dečiju ljubav. Jednog dana, moj san o domu i porodici
pretvorio se u užas. Moj ruski otac došao je jedne večeri kući potpuno pijan. U takvom
stanju celu folksdojčersku porodicu stavio je uza zid i pucao svakome u oči. Sve četvoro
ubio je bez milosti. Zagrlio je mene i Maricu i molio da mu oprostimo, govoreći da ne
može da preživi gubitak svoje porodice, a zatim se ubio, pucajući sebi u usta.

- Fragmenti autentičnih dogadjaja po sećanju Henrijete Kahan Orsini, knjiga Mi smo

preživeli…Jevreji o Holokaustu, knjiga 3, Beograd 2005, s.313-317-

Na poledjini sitnim slovima davno zaboravljenog jezika ispisano je Jutro će promeniti se

ŠIROKA LEDENA LEDJA POSRNULE REKE

Silina veoma hladnih, ledenih vetrova milenijumima je bila orudje bogova prilikom
izgradnje mostova u regiji Gvozdenih dunavskih vrata. Najjači medju njima zvao se
Gornjak. Spuštajući se sa planinskih visova, do pre nekog vremena, rušio je zgrade od
slabe gradje, čupao drveće, čerupao stenje. Pod njegovim razornim zimskim dahom
vode Dunava su mrznule, čineći pogodnosti ratobornim Dačanima za haranje desnom
djerdapskom obalom. Popularni pisac rimske istorije Edvard Gibon, čijem delu još
popularniji pisac Borhes pripisuje besmrtnost, upoznaje nas sa pojavama zaledjenog
Dunava koje su, same po sebi, ulivale strah u kosti rimskim legionarima. Jedan takav deo
inventara odnosi se na pobunu Gota 395. godine: Sa Dunava su uklonjene prepreke,
divlji skitski ratnici izašli su iz svojih šuma a neuobičajena oštrina zime omogućila je
pesniku da primeti kako su vozili svoja teška kola preko širokih ledenih ledja posrnule
reke. Zaledjeni Dunav 559.godine prešao je kurtigurski vodja Zabergan, skupa sa
Sklavinima, u pohodu kroz Meziju, Skitiju, Trakiju, dospevši do zidina Carigrada. Slične
motive sadrži spis Franca Babingera Mehmed Osvajač i njegovo doba u komentarima
ratnih dejstava Turaka i Ugra na tlu djerdapskog tesnaca. Ovi mostovi bili su sačinjeni od
leda koji je imao svoje ime- Vedrac- i dostizao debljinu od desetak metara.
Na ledenim ledjima posrnule reke neretko odigravale su se verske procesije, venčanja,
svetkovine, čemu se tragovi naziru u kultu vodenih božanstava i duhova, od kakvih je u
antičkim vremenima jedno bilo prikazano kao klečeća figura koja pridržava Tablu
rimskog cara Trajana, oličavajući rečnog boga Danubiusa.

Novija vremena zarobila su snagu velike reke moćnom betonskom branom kod Kladova,
zaledjujući neobuzdanu silu Dunava na mestu Gvozdenih vrata- granice mitskog carstva
mrtvih i sveta svetlosti. Tako je Stihija dobila ruho Harmonije. Zidine Carigrada odavno
žive medju senima njegovih osvajača. Preostaje nam ne zaboraviti da postoje granice.

Uramio Ranko Jakovljević

ČIJE VREME ZASLUŽUJE SAT ?

… Masudi je sedeo i kockao se, ali je čekao da vidi s kim će se kir-Avram

sresti tu, na Djerdapu, trpeći krv i kiše… A ja sam, opet, sedeo tu s njima, jer
sam čekao treći deo Hazarskog rečnika…ostajalo je da vidim hoće li se neko
pojaviti sa trećim, hebrejskim delom ovog glosara…S Turcima na mestu
bitke pojavi se i neki crvenooki mladić sastavljenih povija poput krila. Imao
je jedan brk sed, a drugi ridj. Trčao je prašnjavih obrva i brade blatnjave od
istekle sline. Ko bi rekao- pomislih gledajući ga- da i njegovo vreme
zaslužuje sat! Ali znao sam da je to moj čovek. Uto pade i on kao pokošen i
iz ruke mu se rasu torba puna sitno ispisane hartije…

-Milorad Pavić, Hazarski rečnik-

Mladi slikar Igor Vasiljev (1928-1954), sin ruskih emigranata Valentine

Kovaljskaje Justinove i Alekseja Aleksejeviča Vasiljeva, na napuštenom
parobrodu u zimovniku na Savi nedeljama je sakrivao davljenike da bi
naslikao ljubičastu modrinu njihovih naduvenih lica.

Igor Vasiljev, inspirisan sudbinom Dore Kaplan, sa svojim drugovima

gimnazijalcima pravio je plan o atentatu na J.B.Tita. Policija je zahvaljujući
doušnicima u djačkim redovima otkrila zavereničke namere, ali je aktere
pustila uz respektabilnu dozu batina, zbog maloletstva. Nakon tri godine,
policija je pokušala ucenjivanjem mladog slikara privoleti da doušničkim
zanatom zaradjuje hleb u znoju lica svog. Nagodba je odbijena pa je Igor
Vasiljev osudjen na tri godine zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Zabela gde je
portretisao robijaše i zatvorske radnike. Usmrćen je pod nerasvetljenim
okolnostima.
Navedeno prema: B.Mihajlović Mihiz, Autobiografija o drugima, s.53.

Vlast da menjam odnose stvari daje mi vlast i nad vremenom…Vlast nad tim
vremenom takodje mi daje sposobnost vaskrsavanja: ponavljajući neki
prošli redosled dogadjaja, ja vaskrsavam i prošle pojave. Širenje sfere
pojave koja je u mojoj moći jeste ovladavanje većim krugom vremenitosti.
Valerijan Muravjov, Ovladavanje vremenom

INTERREGNUM

I sloboda i zatvor su fragmenti isceljenja: Prema popisu crkava u krajinskom

distriktu iz 1735.godine, u kladovski Hram svetog Georgija Pobedonosca
ugradjena su vrata, sva napisana ali potiču od zatvora. Najpoznatiji
zatočenik slobode u njemu bio je grof Djordje Branković, pero Hazarskog
rečnika. Od zatvora Kladovu je začeto ime, od slobode isceljenje, od
isceljenja- fragmenti.

Taloženje prašine- Najpre se stvari obavijaju jednim prozirnim omotačem.

Pošto su horizontalne površine stvari male, prašine će više da se nataloži
izmedju. Posle dužeg vremena, svi predmeti biće pokriveni debelim slojem
prašine, tako da će se jedva raspoznavati. Da bi prašina napadala, dovoljno
je predmete ostaviti bilo gde na otvorenom mestu, u sobi ili napolju, i ne
pomerati ih. Sedim na stolici, dižem se, ostavljam dvojnika, nepokretnog
mišljenjem, koji posmatra sebe odlazećeg- Leonid Šejka, Dnevnik 1955-1960-

Dimitrije Popović, Raspeće

MARGINALIJE ANONIMNIH MEMOARA

Onomad, u poljima, video sam jednog koji je spavao raširenih očiju;

probudio sam ga da mu ih zatvorim; onda je ponovo zaspao. Kad sam ga
video, iduće večeri, prikovanog na jednom krstu, išao sam na prstima da
ga ne probudim: oči su mu uostalom bile zatvorene tog puta. Ali treće
večeri nisam mogao da odolim njegovom snu skitnice i zaspao sam i ja u
svojoj sopstvenoj koži mladića.

-Koča Popović, Nadrealizam & Postnadrealizam-

Poslednji vekovi razvoja jevrejske mistike stvorili su beskrajno upečatljivu i

u svesti naroda dopadljivu vrstu 'skrivenog pravednika'. U svakom
pokolenju, tako je kazivalo jedno staro predanje iz talmudskih vremena,
ima trideset šest pravednika na kojima počiva opstanak sveta. U mističkoj
varijanti ovoga stava, oni postaju 'skriveni pravednici', to jest oni su, po
prirodi stvari, skriveni za svoje bližnje (a ponekad možda i za sebe same).
Niko ne zna, niko ne može da zna ko su ti istinski sveci na kojima stoji svet.
Ako bi bila razbijena anonimnost koja je sastavni deo njihove suštine, oni
više ništa ne bi značili

-Geršom Šolem, Kabala i njena simbolika-

NEVER OR NEXT TIME

Čoveku ništa ne promakne tako kao sudbina.

Najveća rečna riba na ovom delu Dunava i u njegovim pritokama je som. On

može narasti do 3,5 metra dužine i do 165 kg težine. Vrlo je proždrljiv i
veliki štetočina. Somove ribari love pomoću bućkala. U crvenu krpu koja u
vodi nalikuje na komad mesa, stave trokraku udicu. Udica je vezana za jači
povraz, koji ribar spusti ispod ribarskog čamca. Čamac plovi nošen rečnom
maticom, ribar jednom rukom drži povraz, a drugom udara po vodi kratkim
zasečenim drvom, tzv.bućkalom. Som, razdražen jekom bućkala, kreće u
pravcu odakle dolazi zvuk. Ugledavši crvenu krpu, iznad koje ribar tuče po
vodi, nasrne na krpu, proguta je, a skupa sa njom i udicu

U svakom slučaju, samo životinje uvek idu pravo i nikada ne gube razum!

-Le Korbizje –

FLORA PRINCIPATUS SERBIAE

Locus classicus: Kladovo; Typus: Kladovo, Pancic 8436, 1868, BEOU!Taxon full name: Stachys chrysophaea

Čaša 5 zuba, svi zupci podjednaki, zašiljasti, kruničina cev od dužine čaše,
krunica oko grotla sa crvenim prugama ili pegama, srednji režanj donje usne
obsrcast, lišće jajasto ili lancetasto; biljka od pedi do aršina*

 Biljka jako promenljiva u odeći, dužini lišća, veličini cveta. U nas ima
mnogo varijeteta, može biti i koja odvojita fela, oko Kladova,
St.arenaria Herb.Acad;
-Josif Pančić, Flora Kneževine Srbije ili vaskularne biljke, koje u Srbiji divlje rastu. Po analitičkom metodu
složio Josif Pančić- Državna štamparija Beograd, 1874, XXXIV+798-
 КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА
Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран, толико и уносан посао,
нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим
предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су
најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног
специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало је примерака тешких
1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у
Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у
трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим
делом окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала
сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна
риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском
Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу
пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777.
године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су
означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од
стране Душанке Бојанић Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.)
гласи:У име Бога!Повод писања писмена је следећи:Пошто смо, рачунајући од ове
1190.године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада
вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од
становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је
тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут
Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи
закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и
четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо му, у својству
мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање
тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био
притежатељ.Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег
закупа који је одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје
еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране
нека нико не насрће.Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)Потпис: Мехмед Јеген,
мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.Печат на полеђини: Мехмед и
имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш,
Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир) Сагласно исламском предању, Кур'ан-
Асхабул-кехф /спавачи пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад
напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их
својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину
с десне стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у
средини њезиној... и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас
њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше...; били су то момци што
вероваху у Господа свога- ''Господар наш- Господар је небеса и Земље, ми се
нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од
истине говорили''...

Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини градских

зидина постојала је цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута 1719.г. Попис
цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба
аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г, садржао је податке о
хришћанској богомољи: ''Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле... На
храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана,
али потичу са затвора... Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и
минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1
влашки минеј- протокола црквених нема... Порта је обграђена, па тамо и напољу
сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица''. 4.август у православном
хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу. Тада
се у храму приповеда: ''У доба римског цара Деција беху у Ефесу седам младића,
синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им
беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије,
Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни
у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу
умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да се
клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади
и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском
наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна''. У окружењу
Кладова живела је још концем 18.века легенда да је император Деције ''родом из
овог краја погинуо у неготинским барама''. Хроничар Стојка из Хацега прибележио
је 1825.г: ''Кад сам се налазио на војну против Турака преко Дунава, наиме у турској
Крајини, а у логору на реци Тимоку, наши војници растурише зидине некоје старе
римске тврђаве; ја упитах мештане из Џанове како се зове та тврђава, а они
рекоше да се зове Деције. То је према обали Дунава где је и речица Царичина.
Дакле ту близу реке Тимока и близу Неготина где су велике и нечисте баруштине,
ту је погинуо Деције са својим сином''.

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама
садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима ''спавача
у пећини'' оверио, а стара кладовска црква, у којој су Ефески спавачи при
службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом, њихови знамени
удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легегенда
о спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ''Дионизије, његов пријатељ
Малхус те 'богуугодни' пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у
шпиљи пуној влаге, отупели на постојање... Остадоше у шпиљи триста година
којима треба додати још девет... Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном
таме, лежаху непокретно... Нису били мртви, а живот као да их је напустио...
''/Енциклопедија мртвих/.

Олово сна и катран таме данас се могу наслутити у дубинама велике реке у којој
одавно нема рибарских гарди и племенитих врста моруна и јесетри. Изградњом
џиновске хидроелектране Дунав се издигао поринувши у своја недра приобална
насеља, а бетонска брана постала је вечна препрека приспећу у Ђердап
горостасних црноморских немани. Загађеност воде радионуклидима и тешким
металима нагомиланих у речном муљу уз моћне турбине као да се огледају у
речима посвећеним спавачима из Ефеса- река није мртва а живот као да је
напустио.
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

-Ранко Јаковљевић, правник-

Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне цркве, Универзитет у Нишу,

Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија, Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј Југославије,

Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине Зајечар, електронска библиотека српске културе

Растко, портали Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на изради Српског биографског речника...

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су Удружење правника Србије,

Министарство финансија- Управа царина, Удружење тужилачких и судијских помоћника Србије, Удружење судија и

тужилаца Србије, Адвокатска комора Војводине, часописи републичког и регионалног ранга...

У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе (Кладово 2002.), Сви ђердапски мостови

(Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска елита почетком XX века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд, 2004.), Гвоздена

врата Атлантиде (Београд, 2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине читав свет (Београд, 2006.), Пут светог

Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у Србији (Београд, 2008.), Историја једне границе (Београд, 2010), Капија народа на

Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011), Сан- Ада Кале (Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012),

Знакословље (Београд 2012), Српски изданци румунске стварности (2015), Елементи (2015), Крај Дунава (2018).

Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге Stanford University, Socratres Stanford's

Online Catalog и University of Toronto Libraries, првонаведена и у UCL London's Global University, School of Slavonic and East

European studies Library... ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске православне цркве у

Београду. ''Јеврејски код'' у књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish Diaspora у Тел

Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. ''Уместо домовине читав свет'' у поставци је београдског Музеја ромске културе.
Студије, ''Јевреји на сeвероисточним границама Србије'' и ''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део су

документарне збирке Yad Vashem Mузеја Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију Школе

ромолошких студија Универзитета у Нишу. ''Српски изданци румунске стварности'' у каталогу је библиотеке Принстон

Универзитета.

Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији, Румунији, Бугарској, Хрватској, Мађарској,

Русији... на сродне теме и увршћени у низ библиографија из области историје, социологије, етнологије, поједини текстови

штампани у оквиру темaтских целина монографија насталих 2012.г. из пера проф.Драгољуба Ђорђевића- Кафанологија,

''Службени гласник'' Београд, и проф. Carmen Bulzan- Destinul Insulei Ada-Kale, Букурешт, а један број књига у каталозима је

и Конгресне библиотеке Вашингтон, Националне библиотеке Холандије.

Аутор је пројекта оснивања информационо-документационог центра за истраживање прогона грађана Источног блока из

времена комунистичких диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу, посвећеног жртвама

настрадалим приликом покушаја преласка државне границе на Дунаву у ђердапској регији 1948-1989.г. уз подршку

Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului Romanesc. На исту тему био је конслутант

новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне емисије Ultima Frontiera на букурештанској тв станици Antena

3, године 2012 /у конкуренцији за најбољу документарну тв драму и најбољи издавачки подухват на Светском филмском и тв

фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul National, Букурешт 2005.г.

под називом Cazanele mortii.

Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из средњеевропских земаља ''Кладово

транспорт, једна трагична прича'' 2002.г...

За професионални и истраживачки рад награђиван је од стране Светске царинске организације, Савеза јеврејских општина

Југославије, регионалних установа културе...

МОНОГРАФИЈЕ

РЕЧНИК ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ, Општина Кладово 2002

СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ, Општина Кладово 2002, 2003.

ТИМОЧКА СРПСКА ЕЛИТА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА, Општина Кладово 2002

РУСИ У СРБИЈИ ''Беокњига'' Београд 2004

ГВОЗДЕНА ВРАТА АТЛАНТИДЕ ''Беокњига'' Београд 2005

ЈЕВРЕЈСКИ КОД ''Беокњига'' Београд 2005

УМЕСТО ДОМОВИНЕ ЧИТАВ СВЕТ ''Беокњига'' Београд 2006

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА ''Беокњига'' Београд 2007

АТЛАНТИДА У СРБИЈИ ''Пешић и синови'' Београд 2008

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ГРАНИЦЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2010

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ, ''Пешић и синови'' Београд 2011

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО КЛАДОВО, ''Пешић и синови'' Београд 2011

 САН АДА КАЛЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ИЗМЕЂУ ПЕРА И МАЧА, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ЗНАКОСЛОВЉЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ''Пешић и синови'' Београд 2014

ГОВОР НОВЦА ''Пешић и синови'' Београд 2014

СРПСКИ ИЗДАНЦИ РУМУНСКЕ СТВАРНОСТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

ЕЛЕМЕНТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

КРАЈ ДУНАВА,''Центар академске речи'' Шабац 2018

ПРАВО КАО ИСТОРИЈА, ''Историјски архив Неготин'' 2022

ФРАНЦУСКА УЛИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/53821602/FRANCUSKA-ULICA-KLADOVO

СВЕТ МАСОНА дигитално издање https://www.scribd.com/doc/315421478/Svet-masona

КРАЉЕВСТВО СОЛИ дигитално издање http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Kraljevstvo-soli.pdf

ОД ЗЛАТА УДИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/304575546/OD-ZLATA-UDICA

КЛАДОВО У ДОКУМЕНТИМА И МЕДИЈИМА,приређивач дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421684/Kladovo-Dokumenti-i-Mediji

КЛАДОВО У КЊИЖЕВНОСТИ, приређивач, дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421186/Kladovo-u-Knji%C5%BEevnosti

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ II књига, дигитално издање

https://www.scribd.com/doc/280616005/Kapija-Naroda-II-tom-Prilozi-za-istoriju-Djerdapa

ЂЕРДАП АРТ 2016, приређивач, http://www.audioifotoarhiv.com/Vasa-pisma/DJERDAP_ART.pdf

https://www.scribd.com/doc/292061658/Djerdap-Art

Ђердап арт 2018, прир

https://www.scribd.com/document/355083658/Iron-Gates-Art-Kladovo-018

ИТАЛИЈА СРБИЈА дигитално издање

https://www.scribd.com/doc/271224367/ITALIJA-SRBIJA

НА ЛЕЂИМА ДУНАВА https://www.scribd.com/document/349599767/Na-Ledjima-Dunava

НА ДРУГИ ПОГЛЕД: 50 ГОДИНА ХЕ ЂЕРДАП

*фотографија на насловној страни Candlestick and Playing Cards on a Tablespring 1910
Georges Braque
https://www.metmuseum.org/art/collection/search/486839

приступљено 11.01.2022