Seminarski rad

Kult svetaca - „ Dobri čarobnjaci ”

Prof. Jelena Todorović

student Livia Jovanović

1|Page
 Kult svetaca - „ Dobri čarobnjaci ”

„ Svetac je najpopularnii junak srednjovekovnog društva, njegov podvig je

najuzvišeniji ,koji se samo može izvršiti na zemlji.”

Kada je Martin, episkop u Turu bio na samrti,u gradu u kom je umirao skupili su se
stanovnici Poatjea i Tura da bi prisustvovali njegovoj smrti. Čim je episkop preminuo planula
je ,tako reći, velika prepirka i ozbiljan razgovor medju stanovnicima. Stanovnici Poatjea su
govorili stanovnicima Tura: “ To je naš kaluđer, kod nas je postao opat, zahtevamo da nam ga
date. Dosta je što ste slušali njegove propovedi, dok je na ovom svetu bio episkop , jeli ste za
istom trpezom, on vas je podržavao svojim blagoslovima, a povrh svega ispunjavala su vas čuda
koja je činio. Zadovoljite se svim tim, a nama nek pripadne njegovo mrtvo telo.“ A na to su ovi iz
Tura njima odgovarali: „Vi kažete da je nama dosta njegovih čudesnih dela, al neka vam bude
znano, da ih je on učinio više kod vas nego ovde. Jer, ostavljajući mnogo toga po strani, valja se
sećati da je vama vaskrsao dva umrla, a nama samo jednog, kako je u ostalom u više navrata i
sam govorio, njegova čudotvorna snaga bila je veća pre nego što je postao episkop, nego pošto je
bio posvećen za episkopa. Znači potrebno je da ono što nije stigao da učini za nas dok je bio živ,
učini sad, kad je počinuo. Bog ga je uzeo od vas i dao nama... “ . Rasprava je trajala dok nije
pala noć. A crkvu, u kojoj je bilo telo sveca, su zaključali i postavili stražare. Ali ipak se desilo
to da su stražari Poatjevaca zaspali I onda su stanovnici Tura ukrali telo episkopa I pobegli
brodom u Tur. To je priča Grigorija iz Tura, koji medju svojim delima ima sačuvanu još jednu
sličnu priču, u “Žitijima svetih otaca”, on priča o smrti svetog Lupicina. Ovog puta rasprava oko
posmrtnih ostataka sveca se izdešavala između stanovnika kraja u kome je počinuo I neke
matrone iz drugog kraja , koja došli je došla po njegovo telo. Kao razlog je navodila to sto je tom
svecu davala pšenicu koju je I on drugima davao. A meštani su joj na to odgovarali : “ Muž taj je
iz našeg roda, iz naše reke je crpio vodu I naša na zemlja ga je poslala na nebesa”. Na kraju te
prepirke meštani su ipak sahranili telo sveca, al čim su se udaljili telo je ukradeno I preneto na
njeno imanje. A što je zanimljivo, stanovnici su se pokajali sto su joj se protivili, a u tome što je
ona uradila videli su volju svevišnjeg I molili su da učestvuju u sahranjivanju sveca. Međutim,
dodaje Grigorije, u oba kraja Lupicin je kasnije činio mnoga čuda.

2|Page
 Činjenica da je svetac dok je bio živ dobijao poklone, sama po sebi, postaje razlog da se
traži I nešto za uzvrat, neki povratni darovi, u ovom kontekstu - čuda.

Kult mostiju, kao bitan element svetiteljskog kulta, dozivljava narocit polet od VI veka
kada se »pronalaze« i prenose tela mnogih uglednih svetitelja. U istocnohriscanskom svetu,
pojedinosti ove prakse, a narocito procedura elevatio i translatio mostiju, dobijaju svoj
zaokruzeni oblik u srednjevizantijsko doba. Teolosku osnovu stovanja mostiju polozili su
najugledniji oci crkve (Jefrem Sirin, Grigorije Bogoslov, Kiril Jerusalimski), a dogmatska nacela
utvrdjena su na sedmom Vaseljenskom saboru. Prema ucenju Istocne crkve, mosti su tela u
zemaljskom ali objavljenom obliku, »oduhovljena telesna prebivalista Bozija« (Jovan
Damaskin). A na početku srednjeg veka dostiže veliku popularnost na Zapadu.

Da bi se stanovništvo zauvek „obezbedilo”, ono bi prikupljalo mošti svetitelja,što je u

srednjovekovnoj Evropi bila neka vrsta, doduše razvijene trgovine, a ta “roba ” je bila jako
trazena. Naravno, jako traženi na tržištu su bili I predmeti koji su bili s dotičnim u dodiru,
mrtvački pokrovi, prašina s grobnice svetaca I sl. Imamo legendu o skandinavskom konungu čije

3|Page
telo posle smrti bilo izdeljeno na više delova, a oni su sahranjivani u različitim krajevima. A
kako trgovina , tako je bila zastupljena I pljačka grobova. Na primer, kad su krstaši opljačkali
Carigrad 1204. godin, Evropu je zapljusnula bujica relikvija. Zatim, poznati su slučajevi
krvoločno-pobožnih namera, tj. vernici se nisu zaustavljali pred ubijanjem pravednika ne bi li se
domogli njegovih čudotvornih posmrtnih ostataka, jer njegove mošti su kao neka garancija sreće,
kao u priči Petra Damijanija, da se žitelji Umberije dogovorili da pošalju ubice na svetog
Romualda, jer su saznali da namerava da napusti to područije. Takvu pobožnost,koja je prelazila
granicu i prelazila i sferu „ludačkog“ , je prost narod gledao kao nešto sasvim normalno i
prirodno, i to njima možda čak predstavlja i suštinu odnosa između svetaca i stanovništva kojima
čine dobročinstva. Dolazimo do toga da su parohijani se odnosili prema svecu kao prema svojini
koja im izvodi čudesna dela, kojima se oni hvale, i porede sa delima drugih svetaca, a u toj priči ,
naravno, njihov svetac je „moćniji“ ! U žitiju lokalnog episkopa Rigoberta koje je napisano
krajem IX veka govori se o : „svojevrsnom kušanju svetaca što je priredila jedna žena koja je
patila od groznice. “

Zatim, drugi razlog za uzimanje ostataka nekog sveca I polaganje prava na njegove mošti
jeste to sto je taj svetac za života provodio vreme s tim nekim odredjenim stanovnicima, a samim
tim sto je on činio „čuda” u tom nekom kraju, njegovi stanovnici osećaju pravo na njegove
posmrtne otatke, I da niko od njih ne treba da ih odvoji. “Pastva I svetac čine jedinstvenu
zajednicu I u tim granicama cirkulišu blagodeti – molitve, čudesa, darivanja. Ta zajednica je
neraskidiva” . Zato nema ništa neobično u tome sto je franački kralj Hilperik (prema rečima
Grigorija iz Tura), tražio tako reći dozvolu od sv. Martina da izvuče svog neprijatelja iz zatvora ,
I zato je napisao pismo s molbom tom svecu I obartio mu stu za savet I pomoć, I naredio da se
stavi u svečev grob zajedno sa praznim papirom za odgovor, I čekao, al uzalud. Savremenici
Grigorija iz Tura nisu uvek razlkovali pagansko gatanje i vračanje od poštovanja svetaca.
Ophodjenje prema moštima svetaca ponekad podseća na odnos prema paganskoj amajliji.

4|Page
5|Page
 Vernici ne samo da upućuju molitve I prinose darove svom svecu , već I smatraju da time
su stekli pravo da mu upućuju I zahteve, a u odredjenim situacijama su pribegavali I merama
prinude. U X I XI veku su bili rasprostranjeni rituali “ ponižavanja svetaca”. U „ Čudima
svetog Benedikta iz Flerija“ imamo priču o ugnjetavanju nekih seljaka koji su radili na

6|Page
manastirskom posedu, i neku ženu koja je vikala batinajući oltar sveca: „Šta si to učinio,
Benedikte, dangubo nijedna? Stalno spavaš? Kako si mogao da dozvoliš da se sa tvojom
sluškinjom tako postupa?“

Tadašni odnos parohijana i svetaca je medju ljudima tog vremena shvatan po principu
uzajamne vernosti i pomoći. Tako imamo i priču da su parohijani arhiepiskopa Orleanskog se
naoružali i krenuli da zaustave begunca koji je tražio utočište kod rake Martina iz Tura, ne bi li
zaštitili svetinju od sramoćenja.

Takodje se može govoriti i o „energetskom polju“ ovog ili onog sveca.

Tako imamo nekog nesretnika kog je zaposeo nečastivi, on je uspeo da se oslobodi zlog duha tek
pošto su ga dopremili u Tur gde mu je pomoglo delovanje svetog Martina, al čim je izašao iz tog
mesta opet su ga savladali demoni. Prema tome isceliteljske moći sveca deluju i izvan njegove
kuće al su ipak najblagotvornije i najefikasnije u tom datom mestu.

I kao što je neko mesto bilo pod pokroviteljstvom nekog sveca, tako je i pojedinac gledao na svog
sveca čije je ime dobio na krštenju.

Svetac je uvek bio čudotvorac i iscelitelj, i sposoban da svoje poštovaoce pomogne i

izbavi iz raznih nedaća. I koliko god da su duhovni pastiri tvrdili da je bitan asketski zivot,
odvajanje od svetovnog, moralno savršenstvo, čistota, običan narod tražio je čuda.

I kao što je sve što je bilo u dodiru sa svecem bilo do izuzetne važnosti za parohijane,
tako je od velikog značaja bila i njegova reč, on ima neverovatnu moć nad nečastivim silama, i
svi su pod uticajem njegove moći i ljudi i priroda i nepoznate sile.(u nekim hagiografijama ima
priča o pokajanju ptica i životinja koje su se ogršile o sveca, npr. pravedni Martin je naterao
medveda koji je pojeo njegovog magarca da radi posao svoje žrtve. A takođe imamo i primere o
mrtvacima koji su bili poslušni vlasti svetaca.)

U kultu svetaca bilo je mnogo čega zajedničkog i sa paganstvom, i što se tiče irskih
hagiografskih zapisa interesantno je da je nadjeno dosta veza izmedju narodnih predanja i bajki i
njuhovo preplitanje sa žitijima, a u samoj genezi žitija, njihovoj strukturi i samom izboru
činjenica u njima, zapažaju se motivi bajki koji se upravljaju zakonima kolektivne svesti.
„Legenda o svecu –piše I. Dele (1906, s. 118)- to je imovina bez individualnog vlasnika“, lik
sveca nije direktno vezan za lik paganskog božanstva, al oboje su plod istog stanja svesti u
sličnim uslovima.

7|Page
Zatim, jako znacajno za svečevu „popularnost“ je bilo čitanje žitija, Grigorije iz Tura je pisao :
„Seljaci imaju običaj, da usrdnije poštuju božije svece, o čijim podvizima im je bilo čitano
žitije“ , jer njegova privlačnost za mase parohijana je ipak bila najveća u tom njegovom
„dvojedinstvu svetosti i čudotvorstva“.

“Prema tvrđenju savremenog istoričara, kult svetaca nametnuli su crkvi obični vernici I narodni
uticaj je odredio odnos sveštenstva prema čudima (v.: Sampšon 1976, s. 43, 53). ”

S druge strane, sveci ne samo da zahtevaju pažnju i poštovanje, nego mogu biti i osvetoljubivi.
Oni se vredjaju, na primer, ako se zaboravi ili pobrka datum njihove smrti.

Zatim sveci ne podnose neprijatne susede. Imamo tu priču iz VI veka, kako zločinac koji je hteo
da bude sahranjenu u crkvi svetog Vincentija, njegov grob bio je nasilno izbačen kroz prozor, a
njegoi rođaci koji nisu razumeli smisao čuda, su ga vratili natrag grob al je on ponovo bio
premešten iz crkve.

Dalje, imamo pojavu kažnjavanja od strane svetaca zbog narušavanja vlasništva crkve u kojoj se
nalaze njegove mošti, mada ova tema varira u hagiografijama.

Takodje, bitno je za reći, da sveci iz ranosrednjovekovne hagiografije, po pravilu bili ljudi iz

visokog staleža, a izuzeci tome su retki. I on je to svoje poreklo prevazilazio i postaje najbitnija
njegova religioznost, naglašena je njegova bliskost narodu i ispunjavanje njihovih očekivanja.
Jedno od čestih „ opštih mesta “ u hagiografijama ranog perioda bio je izraz „ovaj svetac

8|Page
plemenita porekla, al još plemenitiji svojom religioznošću („natalibus nabilis, religione nobilor“ ;
„natalibus nobilis, sed nobilior mente“)“, a takva žitija su na neki način održavala feudalizam.

S druge strane postojali su i „samozvani sveci“, koji su se od zvaničnih razčikovali, ne samo po

socijalnom statusu, što ih crkva nije odobravala, a nekad su bili i progonjeni, nego i po
specifičnom načinu ponašanja, al i po tome što su se pojavljivali u periodima i mestima na kojima
se dešavala zaoštravanja u društvenih nevolja i sl.

Dakle, kult sveca, za razliku od ranog hrišćanstva, u srednjem veku raste do kolosalnih
razmera. Svaki kraj ima svog sveca, i kao bitan član društva on je parohijanima uvek tu, da
pomogne, bilo za savet bilo da se nadje u kakvoj većoj nevolji. I izuzev od „samozvanih“ svetaca
koje crkva nije odobravala, od strane naroda a tako i u hagiografijama bili su tretirani kao „dobri
čarobnjaci“ .

Literatura

 Problemi narodne kulture u srednjem veku , A. Gurevič

 Teorija o lepom u srednjem veku, Rozario Asunto
 Umetnost vizantijskog doba, David Talbot Rice
 http://en.wikipedia.org/wiki/Gregory_of_Tours
 http://en.wikipedia.org/wiki/Martin_of_Tours

9|Page
10 | P a g e