Moguća pitanja iz merenja

OSI model

OSI (Open Systems Interconnection) je standardni model za komunikaciju. Otvoreni sistem i

njegova univerzalnost zasniva se na layer sloj arhitekturi tj. arhitekturi nivoa. Sistem povezivanja
se ostvaruje preko sedam nivoa koji definišu komunikacioni protokol:
1. fizički,
2. sloj veze,
3. mrežni,
4. transportni,
5. nivo sesije,
6. prezentacioni,
7. aplikativni.
Ovi nivoi su međusobno povezani, a slanje pomoću ovih sistema se vrsi od aplikativnog nivoa u
tom sistemu prema njegovom fizičkom, a zatim od fizičkog nivoa sistema koji prima podatke pa do
njegovog aplikativnog nivoa.
Pri slanju svaki nivo komunicira samo sa svojim susednim. Na fizičkom nivo se ostvaruje direktna
komunikacija između dva sistema (npr. mernog i računarskog). Komunikacija na višim nivoima nije
direktna, i da bi se ona ostvarila na informacije koje razmenjuju između sebe dodaju se hederi i
traileri.

7 nivoa OSI povezivanja

1. fizički sloj zadužen je za prenos bitova po medijumu. Standardizuju se linije za vezu i

primopredajnici za prenos u osnovnom i proširenom frekvencijskom opsegu.
2. sloj veze definiše protokole i logičke nivoe pri prenosu podataka
3. mrežni nivo definiše puteve komunikacija preko mreže.
4. transportni nivo definiše se veza od jednog do drugog kraja, kompatibilnost brzine
prenosa i proveru tačnosti prenosa
5. nivo sesije vrši koordinaciju između aplikativnih procesa, vodi računa o tome da se veza
uspostavi, sinhronizuje i održava
6. prezentacioni nivo vrši pretvaranje podataka u pogodan oblik za prezentaciju
7. aplikativni nivo je obuhvata korisničke aplikativne programe, prenos fajlova i sl.

1
Serijske komunikacije

Serijska veza se koristi u slučajevima kada se ne zahteva velika brzina prenosa ili kada je prijemnik
sam po sebi dovoljno spor. Obavlja se samo sa dva provodnika i znatno je ekonomičnija od
paralelnog prenosa, posebno na većim rastojanjima.

Postoje standardni serijski interfejsi koji služe za direktno povezivanje na rastojanjima do 1200m.
Ako se radi o većim razdaljinama onda moramo imati na strani na kojoj šaljemo modulator signala,
a na strani koja prima signale mora postojati demodulator (modemi).

Serijski prenos moze biti:

1. asinhron - prijemnik se sinhronizuje u odnosu na predajnik uz pomoć start bita na početku
svakog bajta. Sinhronizacija se vrši na nivou jednog podatka, novi karakter može biti prenet
u bilo kom trenutku, a razmak između karaktera je proizvoljan.
2. sinhron - podaci se prenose u blokovima i karakteri ne moraju biti propraćeni start i stop
bitom. Predajnik kontinualno prenosi signal, a kad ne vrši predaju podataka on šalje
sinhronizacioni karakter.

Po smeru komunikacije može biti:

1. simplex (jedan smer),
2. half duplex (oba smera ali ne u isto vreme),
3. duplex (oba smera istovremeno).

Najčešće se koristi standardni interfejs za serijski prenos podataka RS-232.

2
Standardni serijski interfejs EIA 232D (RS-232)

Ovaj interfejs predstavlja sastavni deo većine miniračunara, a personalni računar ima najmanje
jedan ovakav interfejs. Zbog velike imunosti na smetnje pokazao se pouzdanim i u industriji.

Podaci se prenose preko para provodnika pri čemu naponski nivo od -12V odgovara logičkoj jednici,
a nivo od +12V logičkoj nuli.
U cilju otklanjanja greške u vidu šuma i smetnji koristi se širok naponski opseg signala (za nulu od
5 do 15V a za jedninicu od -5 do -15V). Prijemnik prihvata nivoe od 3 do 25V i od -3 do -25V.

Može se primeniti kod prenosa u zavisnosti od brzine na nekoliko desetina metara (15m max
prenos 20 kbps). To je i osnovni nedostatak ovog interfejsa, malo rastojanje i male brzine prenosa.

Predviđen je za povezivanje računara (DTE) i modema (DCE). Kod ovakvog povezivanja PC aktivira
zahtev za slanje RTS, i on sam aktiviranjem linije CTS daje potvrdu da je prijemnik spreman.
Slično, kad aktivira DTR liniju, računar umesto modema aktivira i linije DSR i DCD koje potvrđuju
da je modem spreman. Na ovaj način PC dobija informacije kao da je drugi uređaj uvek spreman
da primi podatke. Isti pristup se sprovodi i na strani DCE uređaja. Pri ovakvoj vezi koriste se samo
tri provodnika za ostvarivanje komunikacije.

3
Serijski interfejs EIA RS-422

Koristi se za serijski prenos podataka na veća rastojanja i za veće brzine. Umesto jedne linije za
predaju i jedne za prijem, koriste se po 2 linije za svaku operaciju.

Signal se šalje u vidu razlike naponskih nivoa između dve susedne linije ili uporedne parice. Umesto
detektovanja apsolutne vrednosti napona ovde se detektuje razlika napona linijskog para.

Prenos logičke jedinice vrši se tako sto je donji signal(b) na višem potencijalu od gornjeg(a) (za
nulu obrnuto).
Naponska razlika izmedju dve linije mora biti veća od 0.4V i manja od 12V. Kod standardnih
drajvera (npr MC3487) razlika napona koja odgovara određenom logičkom stanju iznosi 2V.

Glavne karakteristike za RS-422 su da na jedan predajnik interfejsa može biti priključeno 10

prijemnika, maksimalna dužina linije 1200m, max brzina prenosa je 10Mb/s.

EIA RS-485

Ovaj serijski interfejs je vrlo sličan po električnim karakteristikama RS-422 znači max dužina kabla
1200m, protok 10 Mb/s, ali glavna razlika je da na njegovu magistralu može biti povezano do 32
predajnika i 32 prijemnika. Da bi ovo bilo ostvarivo potrebno je da drajveri predajnika ovog
interfejsa budu trostatički i da mogu preći u stanje visoke impedanse, tako da u jednom trenutku
samo jedan drajver vrši predaju podataka.

Često se koristi master-slave koncept rada magistrale. Po ovom konceptu jedan primopredajnik
preuzima ulogu kontrolera magistrale (master) dok su svi ostali podređeni (slave). Kontroler može
da prenosi podatke u svakom trenutku, a svi ostali mogu to činiti samo kad od kontrolera dobiju
odgovarajuću komandu. Svaki podređeni primopredajnik mora imati jedinstvenu adresu.

4
Paralelni interfejs

Ovaj interfejs je zasnovan na centroniks (proizvođač štampača) standardu. U početku je prenos

podataka preko ovog sistema bio moguć samo u jednom smeru i to od računara prema štampaču.
Tokom godina se to razvilo u dvosmernu komunikaciju, tako da se može koristiti i za povezivanje
dva računara, kao i računara i nekog perifernog uređaja.

Prenos podataka se kod paralelnog interfejsa odvija preko 8 linija čime je obezbeđen jednovremeni
prenos podataka veličine jednog bajta.

Za sinhronizaciju prenosa i za signalizaciju statusa štampača koriste se dodatne linije:

1. strob linija (upis podataka u štampač),
2. linija za potvrdu (generiše štampač kad prihvati podatak),
3. tri upravljačke linije ka štampaču (prelaz na novi red, resetuje i briše bafer, štampanje)
4. četiri statusne linije ka računaru (kad nema papira, nije spreman, spreman, greška u radu).

Standardno se koristi 36-pinski konektor. Na PC se koristi 25-pinski konektor. Prenos je moguć na

rastojanju od 4m pri brzini od 100 kbps do 200 kbps.

5
Savremeni paralelni interfejs IEEE-P1284

Radi proširenja primene paralelne komunikacije uvodi se standard IEEE-P1284 koji definiše 5
načina rada paralelnog interfejsa:
1. Kompatibilan rad - funkcioniše u skladu sa centroniks specifikacijom, znači komunikacija
je u jednom smeru, od računara ka perifernom uređaju
2. Nibl rad - standardizuje se prenos podataka od perifernog uređaja do računara, koji se vrši
preko četiri statusne linije u dva koraka, preko dva četvorobitna segmenta (nibla)
3. Bajt rad - dvosmerni prenos podataka preko linija podataka. Za realizaciju je potrebno
modifikovanje kola paralelnog interfejsa kako bi se obezbedila promena smera podataka.
Smerom prenosa podataka se upravlja uz pomoć 5-og bita u upravljačkom registru,
4. ECP rad (paralelni interfejs proširenih mogućnosti) - daje mogućnost asinhronog
dvosmernog 8-bitnog komuniciranja računara i perifernog uređaja preko linija podataka,
5. EPP rad (usavršeni paralelni interfejs) - koristi kompleksan hardver, preko 8-bitne
bidirekcionalne magistrale se prenose i podaci i adrese.

Instrumentacioni interfejs IEEE-488

Ovim standardom su sprecificirane mehaničke karakteristike konektora, raspored pinova i

električne karakteristike koje se odnose na nivo signala, logička stanja i vremenske odnose,
karakteristike kontrolnog uređaja i prijemnika i samog kabla za povezivanje.

Kontroler utvrđuje koja dva uređaja žele da razmene podatke i koju funciju treba da izvrši. Da bi
ovo bilo moguće svaki uređaj mora imati odgovarajuću adresu.

Za rad programibilnog merno-upravljačkog sistema, povezanog preko IEEE-488 potrebno je

izvršavanje tri tipa funcija: selektovanje uređaja, prenos podataka i upravljanje prenosom.

Kod sinhronog prenosa brzina je sinhronizovana prema utvrđenoj prihvatljivoj brzini prenosa, a kod
asinhronog je prilagođena najsporijem učesniku u posmatranom prenosu.

Kod ovog interfejsa magistrala se sastoji od 16 linija od kojih je 8 namenjeno za prenos podataka
(komandi), a 8 su upravljačke (3 za upravljanje prenosom podataka, a 5 za druge upravljačke
funkcije na magistrali).

Svaki uređaj priključen na magistralu može raditi kao predajnik ili prijemnik, ali na magistrali mora
da postoji barem jedan koji će upravljati magistralom. Može biti prikačeno 15 uređaja (linijski ili u
vidu zvezde) pri čemu jedan može imati više funkcija.

6
PROFIBUS

Predstavlja vodeći evropski komunikacioni protokol koji se koristi u automatizaciji industrijskih

procesa i proizvodnje. Definisan je prema nemačkom standardu DIN 19245 i evropskom standardu
za industrijske komunikacione mreže EN 50170. Familiju PROFIBUS protokola čine protokoli DP,
FMS i PA.

PROFIBUS-DP omogućuje brz prenos podataka serijskom magistralom između industrijskih

kontrolera (PLC ili PC) i distribuiranih IO uređaja. Koristi 1 i 2 nivo i dodatni korisnički nivo OSI
modela. Fizička veza ostvaruje se preko RS-485 interfejsa ili optičkim kablom.

PROFIBUS-FMS se koristi kao komunikacioni protokol opšte namene za povezivanje programabilnih

kontrolera ili PC računara. Koristi nivoe 1, 2 i 7 OSI modela. Prenos podataka kod ova dva
protokola vrši se brzinama od 9,6 kbps (max rastojanje 1200m) do 12 Mbps (max rastojanje
100m). Bez repetitora se na magistralu može priključiti do 32 uređaja, a maksimalan broj uređaja
u sistemu iznosi 127.

PROFIBUS-PA je namenjen automatizaciji procesa i oslanja se na međunarodni standard IEC 1158-

2. Ovim standardom definisan je nivo fizičkih veza za senzore i aktuatore koji se napajaju preko
zajedničke magistrale.

7
Kolo odmeri-pamti (sample/hold - S/H)

Služi za privremeno pamćenje trenutne vrednosti promenljivog analognog signala. Najčešće se

koristi na ulazu A/D konvertora jer da bi oni pravilno funkcionisali potreban im je konstantan ulazni
signal.
Ovo kolo ima ulaz i izlaz za analogni signal i ulaz za upravljački signal ili komandu. Kolo odmeri-
pamti prati trenutnu vrednost signala sve dok ne primi komandu da zapamti vrednost signala, kada
dobije tu komandu preko upravljačkog ulaza ono zapamti trenutnu vrednost signala na ulazu.

Ima jedinično pojačanje i ne invertuje signal. Odlikuju ga brzina i tačnost.

Digitalno analogni konvertor (D/A)

Služi za konverziju digitalnog signala diskretnog u vremenu u vremenski kontinualan analogni

signal.Na taj način se digitalna veličina pretvara u napon ili struju koji mogu poslužiti za upravljanje
aktuatorima ili prikaz signala.

Binarno kodovana vrednost data u paralelnom formatu se upisuje u stacionarni registar. Ako je
digitalni podatak u serijskom formatu, dodaje se pomerački registar koji vrši konverziju serijskog u
paralelni format.

Od (D0) LSB-a do MSB-a (Dn-1) upravlja se nizom prekidača u težinskoj mreži, u zavisnosti od
binarne vrednosti.

Vout=Vref*R0/Ri

Osnovne karakteristike D/A konvertora su broj bita binarnog broja koji se konvertuje, tačnost i
linearnost konverzije i vreme konverzije.

Izlaz iz D/A konvertora može biti napon ili struja, jednog ili oba polariteta.

8
D/A konvertor sa težinskom otpornom mrežom

Digitalno kodirani broj od n bita upisuje se u stacionirani registar preko čijih izlaza se upravlja
radom analognih prekidača. Na taj način se vrši povezivanje otpornika na referentni napon Vref.

Ulaz operacionog pojačivača, na koji su spojeni svi otpronici, nalazi se na nultom potencijalu. U i-
toj grani mreže teći će struja samo ako je u toj grani prekidač zatvoren. Operacioni pojačavač vrši
sabiranje struja koje su preko prekidača dovedene na otpornike. Kada je prekidač u grani zatvoren,
napon na izlazu operacionog pojačavača jednak je proizvodu referentnog napona i odnosa
otpornosti otpornika u povratnoj sprezi i otpornika koji se nalazi u toj grani.

Viz=-(Rf/R)Vref*(i=0 do n-1)2i*ai , ai={0,1}

Ako je prekidač u i-toj grani otvoren a i ima vrednost 0, a ako je prekidač u i-toj grani zatvoren a i
ima vrednost 1.

Za realizaciju D/A konvertora rezolucije n-bita treba nam n+1 otpornika, s tim što otpornik koji je
vezan za MSB (bit najveće težine) mora biti 2 n-1 puta manji od otpornika vezanog za LSB (bit
najmanje težine).

Ovaj tip D/A konvertora nema veliku tačnost.

9
D/A konvertor sa lestvičastom otpornom mrežom

Za konverziju binarnog kodovanog broja u analognu vrednost koriste otpornu mrežu koja ima oblik
lestvica.

Digitalno kodirani broj od n bita upisuje se u stacionirani registar preko čijih izlaza se upravlja
radom dvosmernih analognih prekidača. Na ovaj način se vrši povezivanje otpornika na referentni
napon Vref. Struja teče samo u onoj grani u kojoj je prekidač povezan na referentni napon.
Prekidači su povezani na uzemljenje ako je vrednost 0, a ako je vrednost 1 onda su povezani na
referentni napon. Operacioni pojačavač vrši sabiranje struja koje su preko prekidača dovedene na
otpornike.

Viz=-(Rf/2R)(Vref/3)(1/2n-1)*(i=0 do n-1)2i*ai , ai={0,1}.

Za realizaciju lestvičaste otporne mreže koriste se otpornici čije su vrednosti R ili 2R. Otpornici, čije
su otpornosti veličine istog reda mogu se jednostavno realizovati u integrisanoj tehnologiji. Ovo
rešenje je ekonomičnije od konvertora sa težinskom otpornom mrežom i nudi veću temperaturnu
stabilnost.

Za realizaciju lestvičaste mreže koristi se 2n+1 otpornik.

10
Paralelni ili flash A/D konvertor

Predstavlja klasu najbržih kola za konverziju analognog signala u digitalni ekvivalent. Paralelni A/D
konvertor rezolucije n-bita sadrži 2n -1 komparatora i 2n otpornika.

Svaki komparator ovog konvertora ima referentni napon koji je za 1 LSB viši od referentnog
napona predhodnog komparatora u lancu. Kad se dobije napon na ulazu svi komparatori kod kojih
je referenti napon manji od ulaznog, na izlazu će dati logičku jedinicu, a komparatori kojima je
referenti napon veći od ulaznog napona daće logičku nulu.

Pošto (2n-1)-bitni podatak sa izlaza komparatora nije praktičan, on se uz pomoć prioritetnog

dekodera prevodi u n-bitni binarni podatak.

Osnovni nedostatak ovih konvertora proističe iz njihove arhitekture i odnosi se na potrebu

korišćenja velikog broja komparatora.

Jedan od najvećih izvora greške paralelnog A/D konvertora je ofset napona na ulazu komparatora.
Greška se rešava tako da se na početku počinje sa pola LSBa niže i završava sa isto toliko ranije,
da bi imali maksimalnu grešku od pola bita.

11
Prateći A/D konvertor

Prateći A/D konvertori za konverziju napona u digitalni kod koriste metodu poređenja nepoznatog
ulaznog napona sa naponom na izlazu D/A konvertora, pri čemu je ulaz D/A konvertora povezan na
izlaz A/D konvertora.

Ovaj konvertor se sastoji od obostranog bojača (brojač napred-nazad), D/A konvertora i

komparatora napona. Na ulaz brojača dolazi signal takta, pa komparator upoređuje ulazni napon
(Vul) sa naponom na izlazu D/A konvertora (Viz).

U slučaju da je napon na ulazu veći od napona na izlazu brojaču se, preko komparatora, setuje da
broji unapred. Kako se sadržaj brojača puni, raste vrednost digitalnog broja na ulazu D/A
konvertora pa i izlazni napon raste.
Kada izlazni napon postane veći od ulaznog, menja se stanje brojača i on se setuje da broji unazad.
Ako napon na ulazu ostane konstantan, brojač će da broji po jedan impuls nazad i jedan napred, a
izlazni napon ce oscilovati u opsegu od 1 LSB oko ulaznog napona.

Brzina promene napona Viz zavisi od učestanosti signala takta.

Dovođenjem signala preko gejta može se zaustaviti rad brojača, čime se A/D konvertor postavlja u
stanje pamćenja digitalno kodovanog rezultata konverzije.

Osnovni nedostatak pratećeg A/D konvertora je relativno mala brzina za datu rezoluciju.

12
A/D konvertor sa sukcesivnim aproksimacijama

Korišćenjem tehnike sukcesivnih aproksimacija mogu se realizovati A/D konvertori visoke rezolucije
(do 16 bita) i relativno velike brzine rada (do 8 MHz).
Binarno kodovan broj se dobija poređenjem napona na ulazu nepoznate amplitude sa precizno
generisanim internim naponom koji se dobija na izlazu D/A konvertora. Nakon pristiglog napona
upravljačka jedinica postavlja logičku jedinicu na mesto najznačajnijeg bita (MSB) u registar D/A
konvertora koji generiše napon jednak polovini napona pune skale (pola V FS), koji se upoređuje sa
ulaznim naponom, i ako je ulazni napon veći, MSB binarno kodiranje broja je 1, a ako je manji
ulazni signal MSB dobija vrednost 0.
Kontrolna logika ovo upiše na mesto MSB u registar D/A konvertora, a na mesto lakšeg susednog
bita upise 1. Poređenjem novopostavljenog napona na izlazu D/A konvertora sa nepoznatim
ulaznim naponom dobija se vrednost ovog bita.
Proces se nastavlja redom, utvrđivanjem vrednosti bita sve dok se ne dobije bit najmanje težine.
Kad se ovaj postupak završi, preko statusne linije se signalizira da je na izlazu iz A/D konvertora
prisutan važeći rezultat.

Za pravilan rad ove vrste A/D konvertora potrebno je da na ulazu imamo konstatnu vrednost u
toku konverzije, što se dobija korišćenjem kola odmeri-pamti.

13
A/D konvertor sa dvostrukim nagibom

Kod ovih konvertora do rezultata konverzije dolazi se indirektno. Vrednost napona ili struje na
ulazu konvertuje se najpre u vreme, koje se potom korišćenjem brojača konvertuje u digitalni
ekvivalent.
Pre početka konverzije zatvoren je gornji prekidač Pc, tako da je napon na izlazu integratora Vc=0.
Na početku konverzije koji se zadaje signalom START, brojač se resetuje i upravljačka logika
otvara gornji prekidač, a donji prekidač (Pu) stavlja na ulazni napon.
Napon na izlazu operacionog pojačivača počinje linearno da raste što dovodi do promene stanja
izlaza komparatora i brojač počinje da broji.
Nakon 2n taktnih impulsa brojač je stigao do svoje maximalne vrednosti. Za to vreme linearni
napon na izlazu integratora poraste od nule na vrednost Vc koja je jednaka:

Vc=(1/C)(integral od 0 do t1)(Vul/R)dt , tj. ako je Vul kostantan u intervalu T1:

Vc= Vul/RC*T1
Prvi taktni impuls brojača posle max vrednosti vraća vrednost brojača na početno stanje, a
upravljačka jednica prebacuje donji prekidač u drugo stanje (na Vref). Sada integrator integriše
struju koju stvara priključeni referenti napon suprotnog polariteta od V ul i na njegovom izlazu
napon počinje linearno da opada.
U trenutku t2 napon na izlazu integratora je jednak nuli odnosno:

Vc(t2)= -(1/C)(integral od t1 do t2)(Vref/R)dt = (Vul/RC)T1 - (Vref/RC)T2 = 0,

komparator sprečava dalje dovođenje impulsa takta na ulaz brojača. Vreme koje je ekvivalentno
vrednosti napona na ulazu konvertora:
T2=Vul/Vref*T1

Imajući u vidu da je u vremenu T 1 odbrojano n1 taktnih impulsa periode Tc, a tokom intervala T2
odbrojano n2 taktnih impulsa iste periode, dolazi se do jednačine koja pokazuje da je sadržaj
brojača n2 u trenutku t2 proporcionalan vrednosti ulaznog napona Vul,

n2=(n1/Vref)Vul

Na tačnost konverzije utiče jedino tačnost Vref.

14
Konvertori analognog napona u učestanost

Konverzija analognog napona u učestanost obavlja se pomoću kola koje na svom izlazu generiše
signal čija je učestanost linearno srazmerna nivou napona na ulazu.
Do rezultata konverzije dolazi se merenjem učestanosti signala na izlazu konvertora u određenom
vremenskom intervalu.
Ulazni signal se integriše tokom vremena potrebnog da napon na izlazu integratora dostigne
vrednost Vref, odnosno u vremenu:

T=(R*C*Vref)/Vul

Zanemarivanjem vremena pražnjenja integracionog kondenzatora u odnosu na vreme integracije,

učestanost ponavljanja procesa integracije data je sledećim izrazom:

f=(1/(R*C*Vref))Vin=kVin,

odnosno srazmerna je naponu na ulazu konvertora.

15
Električni merni pretvarači

To su tehnički sistemi koji ulaznu veličinu transformišu u električni signal.

Na današnjem nivou veliki značaj i sve širu upotrebu imaju električni merni pretvarači koji energiju
ulaznog signala transformisu u električnu, kao npr. napon, struju itd.

Glavne grupe karakteristika po kojima možemo da damo detaljan opis o tome kako u stvari EMP
rade su :
1. Karakteristike merne veličine opisuju osetljivost na ulaznu veličinu odnosno vrstu ulazne
veličine, opseg koji definiše minimalnu i maximalnu vrednost merne veličine koja je
izmerljiva, preopterećenje (max-min vrednost koja se može doneti na ulaz a da ne dođe do
promene performansi) i vreme oporavka od preopterećenja.
2. Električne karak. gde se definiše napajanje (da li je potrebno, i ako jeste koje su karak.
napona), odnos ulaznog i izlaznog napona prema uzemljenju, definicija izlazne veličine i
njena stabilnost, opseg izlaza, odnos signal/šum itd.
3. Mehaničke karak. koje su važne jer se njima obezbeđuje ugradnja na mesto merenja i
zaštita od agresivne sredine (oblik, dimenzije, način montaže, materijal itd).

Performanse EMP mogu se podeliti na:

1. Staticke kar. – opisuju ponašanje pri kvazistatičkim promenama merne veličine i u odsustvu
bilo kakvog poremećaja.,
2. Dinamicke kar. – opisuju ponašanje pri dinamičkoj promeni merne veličine.,
3. Kar. poremecaja – definišu radne uslove kao sto su radna temp., pritisak, vibracije itd.

Merni pretvarači temperature

Merenje temperature pripada jednom od najstarijh i najraspostranjenijih merenja.

Senzor za merenje temperature naziva se termometar.

Svi termometri koji obezbeđuju merenje apsolutne temp. posredstvom merenja drugih veličina
nazivaju se termodinamičkim termometrima.

Sva ograničenja pri merenju termodinamičke temp. dovela su do potrebe da se definise na

međunarodnom nivou empirijska temperaturna skala ITS-90, koja se principski razlikuje od
termodinamičke temp. skale.
Ona definiše: niz fiksnih temp., niz praktičnih termometara u funkciji temp., razlicite lab. metode
za obezbeđivanje definisanih temp.

Za jedinicu termodinamičke temp. ITS-90 definiše Kelvin (K). Kao jedinica praktične skale definisan
je stepen Celzijusa.

16
Metal otporni termometri

Metalni merni pretvarači pomoću kojih se merenje temperature ostvaruje na osnovu promene
njihove otpornosti nazivaju se metal-otpornim mernim pretvaračima.

Povećanjem temp. kod metala vreme relaksacije je sve kraće pa specificna provodnost opada.
Temperatura utiče na otpornost metala i uz pomoć promene otpornosti se definiše temp.
Specifična otpornost na bilo kojoj temp. moze se definisati kao

ρt=ρ0[1+(m/n*e2)*1/θr],

i ona predstavlja otpornost provodnika jediničnog poprečnog preseka po jedinici njegove dužine i
izrazava se u Ωm.

Metal koji se koristiti za merenje određuje se po svojim karakteristikama. Gleda se koliko je

otporan metal na visoke temp., koliku max specificnu otpornost moze da obezbedi, koliko je
stabilan sto se tiče električnih karakteristika, tehnologičnost metala itd. Najčešće se koristi Platina.

Termoparovi

Termoparovi su merni pretvarači temperature koji toplotnu energiju transformišu u električnu.

Sastoje se od dva provodnika izrađena od homogenih metala koji su na jednom kraju spojeni.
Spojeni kraj se zove merni kraj, a drugi je referentni kraj.

Merenjem napona na referentnom kraju određuje se kolika je elektromotorna sila formirana na

mernom kraju, i na taj način se vrši merenje temperature.
Pomoću termoparova se ostvaruje merenje razlike temperatura mernog i referentnog kraja.
Možemo koristiti bilo koja dva metala ali neki od njih su pogodniji za merenje ove vrste.

Karakteristike po kojima se određuju metali za merenje ovim načinom su: koja je tačka topljenja,
stabilnost pri promeni temperature, oblik zavisnosti termoelektromotorne sile od razlike
temperatura mernog i referentnog kraja.

Termistori

Termistori su poluprovodnički elementi koji menjaju svoju otpornost u funkciji temperature.

Poluprovodnici su gledajući na provodnost negde između provodnika i izolatora. Najpoznatiji su
silicijum, germanijum i ugljenik. Merenje temperature se ostvaruje preko izmerene otpornosti.

U zavisnosti od karaktera promene otpornosti u funkciji temperature dele se na one sa negativnim

temp. koeficijentom NTC (ovi su u upotrebi češće) i one sa pozitivnim, PTC.
Specifična otpornost na bilo kojoj temp. moze se definisati kao

ρt=ρ0*eβ/T , Rt=R0*eβ/(1/T -1/T0)

Osetljivost termistora nije konstantna veličina već sa porastom temperature opada α=-(β/T 2).

Merna oblast NTC termistora je tipično od -50 do 120 C. Na visokim temperaturama stabilnost
termistora opada.

17
Radijacioni termometri

Usled dovođenja spoljne energije na neki materijal vrši se pobuđivanje elektrona u atomima i oni
prelaze na više energetske nivoe. Pošto elektroni imaju tendenciju ka nižim stanjima izražena je
želja da pređu u svoje najniže stanje pri čemu emituju elektromagnetno zračenje.
Tako da svako telo koje je na većoj temperaturi od apsolutne nule zrači.
Toplotno zračenje je u oblasti od 0.014µm do 100µm. Ako se poznaje zavisnost između toplotnog
zračenja tela i njegove temp. moguće je napraviti merne pretvarače temperature koji koriste ovaj
fenomen.
Ukupno emitovano zračenje idealno crnog tela po jedninici povrsine definisano je Sefan
Bolcmanovim zakonom:
Wb=σ*T4,
σ – predstavlja Stefan-Bolcmanovu konstantu (σ=5,667*10-8W/m2K4),
T – predstavlja apsolutnu temperaturu tela (K).

Pod idealnim crnim telom podrazumeva se netransparentno telo koje apsorbuje celokupni toplotni
fluks okoline.
Koeficijent emisije realnog tela je ε=WeT/Wb,eT, gde je WeT- emitovana energija, Wb,eT – emisija
idealnog crnog tela konstantne temperature.
Koeficijent emisije realnog tela predstavlja odnos energije koju to telo na temperaturi T zrači, u
odnosu na energiju koju zrači idealno crno telo iste temperature.

Merni pretvarači radiacionih termometara

Dele se na
1. toplotne - svoj rad baziraju na promeni vlastite temperature koja je proizvod fluksa
zračenja
2. fotoelektrične – rade na principu promene otpora ili napona koje generišu a koji su
funkcija nivoa zračenja kojim su obasjani.

Među toplotnim mernim pretvaračima najveću primenu imaju termoparovi, termistori, piroelektrični
merni pretvarači...
Pretvarači se u velikoj meri razlikuju u pogledu talasne dužine zračenja na koju su osetljivi.
Metalotporni termoparovi su najmanje osetljivi.

18
Merni pretvarači relativne deformacije (merne trake)

Ova merenja su, posle merenja temperature najčešća, posebno u mašinskoj i građevinskoj
industriji gde su nezamenjiva.

Značaj ovih merenja je u tome što se pod dejstvom opterećenja na tehničke materijale javljaju
deformacije, a merenjem ovih deformacija može se posredno ostvariti merenje sile, momenta,
pomeranja, ubrzanja itd.
Otpor metalnog provodnika je

R=ρ*(l/A)

gde su: ρ- specifična otpornost, l- dužina provodnika, A-površina poprečnog preseka provodnika.

Usled dejstva sile doći će do deformacije provodnika. Između relativne uzdužne deformacije εx=dl/l
i poprečne εy=dr/r, postoji odnos

εy=-µεx,

gde je µ Poasonov koeficijent (µ≈1/3).

Metalni provodnik je merni pretvarač čija je ulazna veličina relativna uzdužna deformacija, izlazna
veličina relativna promena otpornosti, a osetljivost konstantna veličina. Merne trake su merni
pretvarači relativnih deformacija kojima se obezbeđuje merenje te veličine na osnovu merenja
relativne otpornosti.

Prema načinu izrade, metalne MT dele se na MT sa žičanim provodnikom fiksiranom na izolatoru i

MT sa metalnim filmom nanesenim na izolator.

19