SAMUEL HAHNEMANN

ORGANON
UMETNOSTI LEČENJA

PREDGOVOR PRVOM SRPSKOM PREVODU HAHNEMANNOVOG ,, ORGANONA

UMETNOSTI LEČENJA’’

1
 Zahvaljujući trudu i zalaganju Suzane Hafner i dr. Aleksandra Popovića
dobili smo, sa zakašnjenjem od preko 200 godina, prvi prevod ,, Organona
racionalnog lečenja'' na srpski jezik. Mnogo je razloga zbog čega je jedno ovo
kapitalno delo, koje je već za života njegovog tvorca prevedeno na značajnije
evropske (engleski, francuski, italijanski) a kasnije i više od 20 drugih svetskih
jezika, moralo da čeka ovakvu priliku, ali se možemo tešiti time da se ovaj
prevod objavljuje upravo na 250 godišnjicu Hahnemannovog rođenja, čime
dobija jubilarni značaj. Bez obzira na zamerke koje pojedini medicinski krugovi
još uvek mada sve ređe, upućuju autoru ovoga dela, svi se slažu s tim da stavovi
izneseni u »Organonu« predstavljaju značajan doprinos, da je pisac u velikoj
meri predvideo pravac razvoja nauke i medicine i postavio osnov holističkog
pristupa lečenju koji danas postaje sve više aktuelan i priznat. Takođe svi
priznaju da je ovakvo delo mogla stvoriti samo osoba visokih umnih, naučnih i
moralnih sposobnosti, koja je istovremeno i racionalna i empirijski orijentisana,
uz veliku sklonost za spekulativno razmišljanje, ali istovremeno sposobna da
razlikovanjem bitnog od nebitnog postigne jasnoću izlaganja, kako bi suština
njegove ideje mogla postati i drugima dostupna i praktično primenljiva. Zato
Hahnemann ostaje i danas neprevazidjeni posmatrač, eksperimentator, lekar i
nadasve učitelj.

Hahnemann i njegovo delo

Christian Friedrich Samuel Hahnemann rođen je 10 aprila 1755, u porodici čije

je zanimanje bilo proizvodnja i bojenje tada čuvenog porcelana, u malom
saksonskom gradiću Meissenu. Sredina iz koje je Hahneman potekao bila je
vredna, religiozna i konzervativna, pa je ideal Hahnemannovog oca bio da mu
sin postane sveštenik. Od detinjstva zapažen kao intelektualno veoma sposoban,
sa posebnom sklonošću za učenje jezika, zahvaljujući zauzimanju paroha ospeo
je da završi gimnaziju, posle čega se rizikujući sukob sa ocem i vođen višim
ambicijama, uz oskudna materijalna sredstva, 1775. upisao na medicinske
studije u Leipzigu. Izdržavao se prevođenjem sa engleskog i dajući časove
jezika. Posle dve godine studija, nezadovoljan nastavom koja se svodila na čistu
teoriju bez rada sa pacijentima, prešao je u Beč kod poznatog profesora von
Quarina na koga je zbog sposobnosti uočavanja simptoma i analize kliničke
slike ostavio veliki utisak. Zbog teškog materijalnog položaja morao je da
prekine studije u Beču iako mu je do završetka ostalo samo tri meseca, ali mu je
von Quarim pomogao da u statusu lekara »sekundarca« ( slično današnjem
lekaru na stažu), dobije službu u Hermannstadtu (danas Sibiu, u Rumuniji) kod
guvernera austrijske provincije Transilvanije. Tu je obavljao dužnost
porodičnog lekara, bibliotekara i učitelja guvernerove dece. 1779 napustio je
Hermanstaddt i odbranio diplomski rad na univerzitetu u Erlangenu,
»Conspectus adfectuum spasmodicorum« (Pregled konvulzivnih oboljenja) čime
je stekao titulu doktora medicine. Od 1780. je u nekoliko mesta obavljao službu

2
lekara, ali se najduže zadržao kao lekar radnika u rudnicima bakra u Mansfeldu,
u Saksoniji. Osnovao je porodicu 1872. Razočaran tadašnjim načinom lečenja, a
naročito posle neuspeha svog lečenja difterije kod sopstvene ćerke, 1784 prelazi
u Drezden, odustaje od bavljenja medicinskom praksom i prihvata se isključivo
prevođenja stručnih knjiga sa stranih jezika. U tome postiže veliki uspeh i stiče
autoritet kao prevodilac, naučnik, hemičar i farmaceut. Čuven je njegov prevod
sa francuskog iz 1784, tada najmodernijeg Demarchyevog udžbenika hemijske
tehnologije, kome je dodao svoje brojne komentare, zapažanja u recepte. Takođe
je veoma poznato njegovo delo o tadašnjoj galenskoj farmaceutskoj tehnologiji,
koje je postalo obavezan priručnik svih farnmaceuta u Saksoniji. Ovde
Hahnemann piše brojne članke iz farmnaceutske tehnologije i hemije,
preporučujući i veoma preciznu hemijsku metodu otkrivanja tragova Arsena
prilikom trovanja.
Trajno angažovan kao prevodilac Drezdenskog ekonomskog društva, u toku
sledećih 20 godina pokušava da nađe bolje plaćenu medicinsku službu na duže
vreme, menja prebivališta, ali se i dalje pretežno izdržava od prevođenja. U
periodu od 1792. do 1806. poznatom kao »godinje lutanja«. promenio je 14
gradova, preveo 24 velika udžbenika iz medicine, hemije i farmacije, radio kao
inspektor apoteka, sanitarni ispektor i lekar. Tokom ovih »godina lutanja«,
nesumnjivo pod dejstvom znanja stečenih čitanjem, prevođenjem u
upoređivanjem, u njemu je postupno sazrevala ideja o suštini lečenja i potrebi
reforme medicinskih stavova. Tako se 1790. godine tokom prevođenja
najmodernijeg engleskog Cullenovog udžbenika iz farmakologije u njemu
konačno rađa ideja o sličnsti efekta dejstva kore Kinina i simptoma malarije.
Nakon izvođenja eksperimenta na sebi, definisana je terapeutska maksima
»Similia similibus curentur«, i postavljen cilj rada u budućnosti.
Postavljajući ovu radnu hipoptezu, Hahnemann se ponovo vraća
medicinskoj praksi, ali ovoga puta sa namerom da proširi svoja opažanja i
proveri pretpostavke. Istovremeno, on sam na sebi, na članovima porodice,
prijateljima i sledbenicima, sistematski ispituje dejstvo lekova i skuplja
simptome »potvrđivanja« različitih biljnih, životinjskih i hemijskih supstanci.
Uzima ih iz tadašnjeg terapijskog repertoara lekova a kasnije izbor proširuje i
drugim supstancama. Takođe iz literaure skuplja podatke o slikama trovanja i
nesreća izazvanim lekovima i različitim hemijskim supstancama. Bilo je
potrebno 15 godina ovakvog sistematskog istraživanja, da se u »Organonu«
iznese konačna i uobličena teorija homeopatskog lečenja. Godine 1796.
objavljen je njegov prvi esej o »Novom principu lečenja« u Hufelandovom
medicinskom časopisu. Ovaj novi princip je polazio od terapijske pretpostavke:
jedan lek u umerenoj (mada još uvek materijalnoj) dozi, koji se koristi za stanja
dokazana na zdravim dobrovoljcima. Hahnemann se tada potpuno vratio
medicinskoj praksi, ali »nije naplaćivao lekove koje je sam proizvodio«.
Godine 1804. Hahneman je najzad došao u Torgau i do 1811. napisao više
radova o »novoj metodi«, formirajući novi sistem u detalje. Svi njegovi važniji

3
radovi, napisani u Torgau sumiranju iskustva, razmišljanja i zaključivanja iz
»perioda lutanja«. Tako se 1805 najpre pojavljuje rad na latinskom jeziku
»Fragmenta de viribus medicamentorum positivis« (Odlomci o sigurnim
dejstvima lekova) u kojme se opisuju kliničke slike prvih 27 lekova, uključujući
Pulsatilu, Akonitum, Ignaciju i Beladonu. Razvijajuci sistem koji se medicinski
razlikuje od onoga »....koji liči na slepi posao dimničara« zalagao se za čistu
medicinu, zadajući tradicionalnom sistemu tri odlučna udarca: 1. Lekar treba
sam da pravi sopstvene lekove; 2. Lekove treba davati u malim dozama; 3. Ne
treba koristiti mešavine lekova.
Sledeće delo iz 1805. godine pod nazivom »Empirijska medicina« je
pravi prethodnik »Organona«. Sledi niz članaka kojima se na analitički način
kritikuju svi dosadašnji medicinski sistemi, i najzad se 1810. pojavljuje prvo
izdanje »Organona«, a 1811. i »Materia Medica Pura«. »Organon« predstavlja
filozofiju nove metode a »Materia Medica Pura« homeopatsku dinamičnu
farmakologiju. »Organon« je napisan kao pravni dokument, sa paragrafima,
ozbiljnim i autoritativnim stilom, teško razmljivim bez brojnih fusnota i
komentara.
Godine 1812. Hahnemann se vraća u Leipzig sa namerom da kao učitelj,
prenese svoja zapažanja i iskustva drugima. Kao poznat lekar, hemičar i
naučnik, stiče titulu doktora nauka na Lajpciškom univerzitetu tezom na
latinskom jeziku u kojoj istorijski obrađuje trovanje Kukurekom (»De
Helleborismo Veterorum«). Ova teza, veoma zapažena i visoko ocenjena, donosi
mu položaj predavača na Univerzitetu, i otvara mogićnost da promoviše nove
stavove. Nažalost, Hahnemann ovu priliku nije umeo da iskoristi već se na
predavanjima umesto u objašnjavanje svog, upušta u bespoštedne kritike
tadašnjeg medicinskog sistema, usled čega njegova predavanja postaju
nezanimljiva za studente (u zimskom semestru npr. ima samo 7 slušalaca), ali
istovremeno daju osnove za zajednički napad predstavnika zvanične medicine
na njegov sistem i njega lično. Bez obzira što kritičari »novi sistem« nisu mogli
oboriti ni naučnim, ni empirijskim ni argumentovanim pristupom, i bez obzira
što je Hahnemann po novom sistemu imao zapaženih uspeha u lečenju sve većeg
broja pacijenata, ono što ga je nateralo da 1820. napusti Leipzig bila je sudska
odluka kojom se lekarima ne dozvoljava da pacijentima daju lekove koje su
sami napravili, pacijenti su sa receptom morali biti upućeni apotekarima, jer su
jedino oni zakonski ovlasceni da prave lekove. Hahnemann je imao malo
razloga da veruje u ispravnost, tačnost i savesnost rada tadašnjih farmaceuta, jer
su stavovi »novog sistema lečenja« upravo najviše pogađali apotekare,
smanjujući im zaradu. Napadan zbog navodno neuspešnog lečenja teške bolesti
jedne poznate političke ličnosti toga vremena, i doveden u situaciju da ne može
da koristi svoj sistem, napustio je Leipzig tražeći mesto gde bi mu bilo
dozvoljeno da leči i da sam proizvodi svoje lekove. Srećom, u tadašnjoj
Nemačkoj rascepkanoj na mnoge nezavisne državice i vojvodstva postojala je
takva mogućnost.

4
 1821. vojvoda Ferdinand od Anhalt-Koethena prima Hahnemanna kao
porodičnog lekara i on tu sa ženom i svojih pet ćerki ostaje tokom sledećih 14
godina. Ovde prima i pacijente sa strane, dopunjuje »Organon« i »Materiju
mediku«, i 1828. iznosi teoriju o mijazmama u novom delu pod naslovom
»Hronične bolesti«. Ova teorija izaziva dalje kontroverze među lekarima-
protivnicima, ali i samim Hahnemannovim sledbenicima. On ovde pokušava da
uvede još manje doze lekova predlažući potenciju 30c, kao standard, što većina
njegovih pristalica nije mogla da prihvati. Najveći broj je koristio materijalne
potencije na nivou 1-3D, dok je manji broj (Korsakoff, Jenichen i Schretter)
dizao potencije u nedogled. Ipak, Hahnemann je u Koethenu svakog dana imao
mnogo pacijenata i, u odnosu na tadašnje načine lečenja , on je posigao
nesumnjiv uspeh. Kod njega su dolazili mnogi lekari da nauče »novi sistem«, a
veliki ugled koji je postigao u svojoj zemlji počeo je da se prenosi u
inostranstvo.
Pet godina posle smrti svoje prve žene Johanne, skapa brak sa plemićkinjom
francuskog porekla Melanie D`Hervilly i odlazi u Pariz gde dobija pravo na
obavljanje prakse, tu provodi poslednjih 8 godina života, lečeći veliki broj
bolesnika, a među njima i veliki broj članova najvišeg aristokratskog društva
Evrope. Ovde proverava i menja svoj sistem lečenja, uvodi potencije više od
30c, 50-milezimalnu skalu, kontinuiranu primenu lekova u visokoj potenciji, i
sistematizuje mijazmatsko lečenje. Istovremeno 1842. revidira V izdanje
»Organona«, i ovu reviziju namerno ostavlja da se objavi posle njegove smrti.
Sa svih strana stiče priznanja, a njegovi učenici prenose metodu u sve
civilitzovane zemlje sveta. Umro je u Parizu, 2 jula 1843.
»Organon« je evoluirao tokom svojih šest izdanja. I izdanje, štampano je
1810. II, znatno prošireno i revidirano izašlo je 1819. III izdanje iz 1824. je
praktično neizmenjeno dok je II i IV u kome je unesena teorija o hroničnim
bolestima i mijazmama izašlo 1829. V i poslednje zaživotno izdanje
»Organona«, objavljeno 1833. sadrži nekoliko značajnih novosti. To je pre
svega detaljna teorija o ulozi »životne sile«, kao i jasno iznesen princip
dinamizacije lekova. Za razliku od prethodnih izdanja gde se »životna sila«
pominje samo uzgred , ovde se iznosi puna teorija o njenoj ulozi u nastanku
simptoma, kontroli organizma i lečenju bolesti. Doktrina o dinamizaciji lekova
u ranijim izdanjima, takođe samo napomenuta, ovde je detaljno objašnjena. U
potpunosti je iznesen proces potenciranja specifičan za homeopatsku farmaciju.
Takođe su, u odnosu na prethodna izdanja, izmenjena i uputstva o ponavljanju
hoemopatskih lekova i primeni potencija. Ovi stavovi su još više izmenjeni u
njegovom delu »Hronične bolesti«, štampanom 1838.
U V izdanje su uneseni i stavovi o primeni drugih vidova lečenja, koji su u
saglasnosti sa homeopatskim principom: tu se navode magnetizam, elektricitet,
mesmerizam, masaža i kupke.
VI izdanje je izašlo 1922. Vodeći svoju uspešnu praksu u Parizu i
eksperimentišući sa dozama i potencijama, Hahnemann je napravio značajne

5
izmene u V izdanju. Uzdržavajući se da iznese svoja nova razmišljanja i
iskustva iz prakse, sa željom da ne izazove dalje podele među lekarima-
sledbenicima, ostavio je revidirani ali nezavršeni tekst svojoj supruzi
napomenom da ga završi i objavi posle njegove smrti, ».... kroz nekoliko
godina, kada homeopatija ne bude u krizi«. Melanie je svoju dužnost shvatila
ozbiljno, ali ipak nije bila u stanju da ispuni zadatak. Kada se sin
Hahnemannovog prijatelja i savremenika Franza Boeninghauzema, dr. Karl
Boeninghausen, oženio usvojenom Melanienom ćerkom Sofijom 1856, rukopis
VI izdanja je došao u ruke osobe sposobne da dovrši ovo delo. Nakon izbijanja
francusko-pruskog rata 1870. porodica beži iz Pariza i rukopis nestaje.Ostao je
izgubljen sve do kraja I svetskog rata, kada ga je dr Richard Haehl otkrio,
konačno uobličio i izdao 1922. Hahnemannovi rukopisi su bili u opasnosti ne
samo u francusko-pruskom već i u I i II svetskom ratu, ali su izbegavši uništenje
prilikom savezničkog bombardovanja Štutgarta, konačno 1980. našli u Robert
Bosch Institutu istorije medicine u Štutgartu, gde se i sada nalaze.
VI izdanje »Organona« sadrži pojedine Hahnemannove stavove koji su
ostali nepoznati većini lekara-homeopata u drugoj polovini XIX i prvoj polovini
XX veka. Hahnemann je do njih došao nakon daljih otkrića u domenu hroničnih
bolesti i dinamizacije lekova. To su:
 Uvođenje visokih potencija u terapiju (200c) i sistema 50 milezimalnih
potencija (LM potencije). Ovaj sistem je ostao nerazjašnjen sve do
pedesetih godina XX veka, dok ga nije shvatio i objasnio francuski
homeopata Pierre Schmidt.
 Dok se u ranijim izdanjima savetuje primena jedne doze visoke
potencije, u obliku granula sa retkim ponavljanjima, ovde se savetuje
svakonevna primena homeopatskih lekova, pretežno u tečnom obliku,
srednje ili visoke potencije, ali uz stalnu, dnevnu izmenu potencija
metodama sukusije i »plusiranja«, ili uz sukcesivno povišavanje ili
snižavanje potencija.
 Izraz »životna sila« je zamenjen izrazom »životna energija«.
 VI izdanje za razliku od ranijeg, definiše samo alopatsku i
homeopatsku metodu lečenja, dok ostale ne pominje.
 Uvodi se eksterna aplikacija homeopatskih lekova utrljavanjem, kao i
olfakcija lekova.
 Napušta se princip primene lekova isključivo prema siptomima, i
uvodi (kako je ranije najavljeno u »Hroničnim bolestima«)
mijazmatsko prepisivanje, tj. terapeutika prema dijagnozi.
Zbog svega ovoga jedan broj ortodoksnih lekara-homeoapata nije
prihvatio VI izdanje »Organona » kao standard, a pored toga i zato što pojedini
delovi nisu bili napisani Hahnemann-ovim rukopisom, pa se smatraju
neautorizovanim.
Posmatrajući celokupan opus Hahnemanna, čak i oni koji homeopatiju ne
prihvataju kao nauku, moraju mu priznati nesporne osobine pravog naučnika.

6
Vođen maksimom ,, Usudi se da budeš mudar ” (Aude sapere), ispoljavao je
izvanrednu moć zapažanja kliničke celine, sposobnost analize uočenih činjenica
a posebno sposobnost izdvajanja ključnog detalja bez upuštanja u nepotrebne
spekulacije i dileme. Zahvaljući izrazitoj sposobnosti sinteze detalja u stavove i
zasključke, Hahnemann je bio daleko ispred svojih savremenika: pronašao je
metod pravljenja koloidnih rastvora metala daleko pre pojave moderne fizičke
hemije; utvrdio je princip imunoloških metoda desenzibilizacije pre Behringa;
shvatio je dejstvo mikrobiološkog, odnosno bakterijskog faktora u epidemijama
pre utvrđivanja epidemioloških zakonitosrti i pre Pasteura; pretpostavljao je
postojanje organske mikro patologije pre Wirchoffa. U mnogome je predvideo
pravac razvoja savremene medicine, koja sada bez mnogo komentara prihvata
pojedine homeopatske teorije. To je mogao da učini samo uzvanredno klasično
obrazovan um naučnika teoretičara koji je istovremeno bio eksperimentator i
reformator. I zaista se svrha njegovog života svodi na ono što je s pravom
zaslužio: natpis »nisi živeo uzalud« (Non inutilis vixi).

Homeopatija danas

Kada se homeopatija pojavila pre 200 godina, ona je bila reakcija na

tadašnji grub i neprirodan način lečenja. S obzirom na tadašnji napredak
prirodnih nauka jedno vreme se činilo da je ova nekada revolucionarna doktrina
nepotrebna, ali se oduševljenje savremenom meeicinskom tehnologijom polako
gubilo. Postepeno se u prirodnim naukama dolazi do saznanja da ljudski
organizam treba posmatrati holistički, da um igra značajnu ulogu u nastanku i
modulaciji patoloških procesa, bar isto koliko i uticaji spoljne sredine, i da naš
individualni, genetikom, konsitucijom i psihofizičkim reakcijama uslovljen
odgovor na ove uticaje, može da deluje i na progesiju bolesti i na izlečenje. U
homeopatiji se to naziva »životni princip« ili »životna sila«, ali je to samo drugo
ime za navedeni individualni odgovor. S druge strane, bolesnici počinju da
ispoljavaju nepoverenje prema metodama tehnološke medicine, bilo da su u
pitanju lekovi snažnog dejstva koji izazivaju neku vrstu zavisnosti, bilo da je to
zračenje, hemoterapija ili složeni operativni zahvati. Sve više raste potreba da se
istraže mogućnosti prirodnih vidova lečenja. Sa saznanjem da treba obratiti
pažnju na ono što se zbog pesticida, konzervanasa, hemijskih dodataka i uopšte
zbog neprirodnih sastojaka unosi kao hrana, ljudi postaju spremni da prihvate
suptilnije i blaže oblike terapije, kao što su nutricionizam, dijetetika, fizičke
vežbe, fitoterapija, akupunktura, pa i homeopatija koja propisuje lekove u
infitezimalnim dozama.
Isto kao što ekolozi postavljaju pitanja o poremećajima u našoj spoljnjoj
životnoj sredini, nastalim kao posledica razvoja moderne tehnologije, tako i
različiti pokreti alternativne terapije traže način da leče bolesti uz minimalne
poremećaje unutrašnje životne sredine. Zato se ponovno preispituju stari
medicinski sistemi, koji su pokazali svoju efikasnost u različitim civilizacijama

7
i kulturama tokom istorije čovečanstva. Tako je, korišćenjem otkrića
savremenih psiholoških nauka i poređenjem sa teorijom meditacionih tehnika,
utvrđeno da neke od terapija, kao što je korišćenje povratne reakcije u
psihologiji (»biofeedback training«) može da osposobi osobu da uspostavi
svesnu kontrolu nad psihosomatskim oboljenjima kao što su hipertenzija,
glavobolje, ulkusno oboljenje, pa čak povremeno i nad nekim formama
organsko-genetski baziranih oboljenja kao što su ulcerozni kolitis i autoimuna
oboljenja.
Osnovu većine alternativnih pristupa održavanju zdravlja čini koncept da
svaka osoba i svaki organizam u sebi poseduje duboko usađenu volju, znanje i
umeće da bude zdrav, i to umeće treba iskoristiti za postizanje lečenja. Ovakav
koncept je takođe jedan od osnovnih polaznih principa homeopatije.
I danas se, kao i u Hahnemannovo vreme ortodoksna medicina drži
pravila da se bolest, odnosno simptomi bolesti, leče medikamentom koji suzbija
simptome. To se nekada postiže direktnom supresijom, a nekada indirektnim
dejstvom na patofiziološke puteve generisanja simptoma i promena. Često se
međutim događa da simptomi posle duže terapiju počinju da izmiču dejstvu
terapije koja se onda mora primeniti u jačim dozama, i češćim intervalima, ili se
mora pribeći drugoj vrsti lekova istog dejstva. S druge strane indirektno
blokiranje patofizioloških mehanizama na jednom nivou dovodi do modulacije
bolesti koja se zatim ispoljava na drugi način izazivajući druge simptome i
zahvatajući druge organe. Pravi patofiziološki mehanizmi nastanka bolesti i
simptoma najčešće ili nisu poznati u celini ili su poznati delimično. Zbog toga je
efekat prekida lanca patofizioloških mehanizama najčešće poznat samo u
odnosu na ciljni organ ili sistem organa, ali ne i na ceo organizam. I danas, kao i
u Hahnemannovo doba terapeutska maksima »ukloni uzrok« (»Tolle causam«)
ostaje često nedostižna u lečenju hroničnih oboljenja.
Sasvim je moguće da je zbog uticaja homeopatije nekoliko grana moderne
ortodoksne medicine usvojilo sistem »sličnosti« između terapije i bolesti.
Takvi su primeri imunologija, nadoknada deficitarnih supstanci, kao i niz
farmaceutskih preparata koji se odlikuju izazivanjem simpotoma sličnih
bolestima koje leče. Mogu se navesti primeri kao što su antiaritmici, Kolhicin,
Bizmut, Capsicein, Botulinus-toksin i sl. Ipak najveći broj prepisivanih lekova,
kao što su antibiotici, trankvilizeri, hipnotici, sedativi, analgetici,
antihistaminici, kortikosteroidi i imunosupresivi, i dalje se koriste po
alopatskom principu.
Uza sve savremene »čarobne« lekove, složene dijagnostičke i hirurške
procedure, vrhunski opremljene bolnice, tužna je istina da ponekada i savremena
medicina ostaje isto toliko nemoćna kao i napušteni terapijski postupci ranijih
vremena. Štaviše, same terapijske tehnike i lekovi kojima se naša civilizacija
toliko ponosi, izazivaju nove vrste bolesti koje se uoče tek kada se veliki broj
ljudi tokom duže vremena izloži njihovom dejstvu. Troškovi zdravstva takođe
enormno rastu: dijagnostičko terapijske procedure i lekovi postaju sve skuplji.

8
Od 1950 do danas u USA su troškovi zdravstvene zaštite porasli preko
2.000% ! Već i ovaj ekonomnski faktor bi bio razlog za potragu ka jeftinijim
sistemima lečenja.
Baš kao i u Hahnemannovo vreme, ostavljajući na stranu ekonomski
aspekt, problem savremene medicine se svodi na ista pitanja. To su:
1. Porast jatrogenih oboljenja izazvanih samim lečenjem,
2. Promena odnosa lekar-bolesnik
3. Potencijalno opasna izmena suštinskog shvatanja definicije zdravlja i
bolesti.

Najuočljivija forma jatrogene bolesti je posledica takozvanih »uzgrednih

efekata« lekova. U Hahnemannovo vreme a i kasnije, tokom prve polovine XX
veka, primena lekova koji ne leče bolest, a menjaju siptome, zvala se
»modulacija«, a lekovi »modulatori«. Takva je npr. bila primena žive kod tada
veoma raširenih manifestacija sekundarnog i tercijarnog Sifilisa. Danas je takav
slučaj pri primeni kortikosteroida, antireumatika, citostatika (takođe kao
»imunomodulatora«), sedativa, antibiotika. Veliki je broj lekova razvijen za
specifične namene kao što su antihipertenzivi, H-2 blokatori, trankvilizeri,
antibiotici. Ali takvi lekovi su stvoreni da deluju podjednako i sigurno kod
velikog broja ljudi i da UVEK ispolje isto ciljano dejstvo, bez obzira na
inidivdualne karakteristike. Kada se jedan lek jakog i sigurnog dejstva da većem
broju ljudi, on će svojim obično složenim dejstvom, osim željenog, izazvati i niz
sekundarnih, ,,sporednih’’ dejstava. Ako bi se taj preparat podvrgao
homeopatskom ispitivanju, on bi izazvao mnogo sumptoma, od kojih je samo
nekoliko važno za farmakopeju i lekarske priručnike, dok se ostali smeštaju u
kategoriju »uzgrednih dejstava« na koje se korisnici opominju. To su nekada
korisni efekti (npr. dejstvo antihipertenzivnih ACE-inhibitora na glatke mišiće
digestivnog trakta) ali češće štetni (dejstvo istih lekova na seksulane funkcije
muškarca). Znači da sliku modernog leka čine njegovo ciljno dejstvo plus sva
uzgredna dejstva. Usto se pojedini lekovi koriste veoma dugo, stvarajući često
ili psihološku naviku (kakva je kod većine lekova za srce) ili stvarnu naviku
(trankvilizeri i antidepresivi). Permanentena kumulacija ovih malih, »sporednih«
dejstava može izazvati jatrogenu bolest, baš kao što je nekada postojala slika
»Merkurijalizma«, sa simptomima sličnim Sifilisu. Primena Detilstilbestrola
tokom pedesetih godina prošloga veka, u prevenciji habitualnog pobačaja majki
dovela je do češće pojave veginalnog karcinoma njihove ženske dece. Primena
kontraceptivnih pilula dovodila je do češće pojave nodularne ciroze jetre,
primena antibiotika do stvaranja rezistentnih sojeva bakterija, primena nazalnih
dekongestiva do formiranja polipoze nosne sluzokože, primena ranih H2
blokatora do hiper-prolaktinemije, hipergastrinemije i do izmene distribucije
malignog potencijala pojedinih vrsta karcinoma želuca. U svemu, na ovaj način
je u stvari vršeno sistematsko homeopatsko ispitivanje standardnih lekova na
onima koji nisu bili dobrovoljci.

9
 Tehnološki napredak je doneo znatne promene u odnosima bolesnika i
lekara. Od ranijeg »porodičnog lekara« koji je poznavao i pratio celu porodicu
rešavajući većinu zdravstvenih problema srazmerno jednostavnim terapijskim
zahvatima i lekovima, došlo se do današnjeg usko specijalizovanog stručnjaka
koji veoma dobro poznaje svoju oblast, ali koji često ne ume da objedini sve
tegobe i nalaze kod bolesnika, već ga upućuje drugom specijalisti. Savremena
medicina je dobrim delom izgubila sposobnost sinteze činjenica u celinu:
favorizuje se analitički pristup i lečenje » po organima«. Posledice toga su
nepotrebne, a nekada i opasne dijagnostičke procedure, kao i veoma često
nepotrebne operacije. U USA se 20-30% dece još i danas podvrgava nepotrebnoj
tonzilektomiji, a u Nemačkoj se navodi da za 60 % histerektomija nema prave
indikacije. I pored znatnog ulaganja u lečenje malignih bolesti najveća korist
istraživanja se pokazala u sferi prevencije, rane dijagnostike i ranih hirirških
zahvata, dok je osnovni tok većine malignih oboljenja i pored znatnog napretka
operativnog lečenja, radio i hemoterapije, ostao neizmenjen.
Možda je ipak najveći neuspeh moderne medicine u pogrešnom
uspostavljanju odnosa lekar-pacijent. Pacijent je svestan svoje celine, ali ga
danas lekar najščešće posmatra kao biće sastavljeno od delova koje zbrinjavaju
različite specijalnosti. Pri tome lekar specijalista jedne grane sasvim površno
poznaje elemente druge specijalnosti i ne želi sam da preuzima odgovornost za
bolesnika kao celinu. Usled toga pacijent gubi kontakt i poverenje u lekara, pa
suočen sa obiljem svakodnevnih, zbunjujućih, pogrešnih, a često i komercijalnih
informacija, ide od jednog do drugog specijaliste, podvrgavajući se često
nepotrebnim, a potencijalno opasnim dijagnostičkim procedurama i terapijama.
Dogadja se da se ybog takvog sistema dijagnostike i lečenja neka manja bolest,
u strahu od veće, pretvara u psihičku moru sumnje, straha i produženog stresa,
koji za duže vreme onesposobljavaju ličnost. Zdrav razum govori da su mnogi
simptomi različitih organa međusobno povezani, u najmanju ruku oni čine opštu
sliku zdravstvenog stanja jedne osobe. Ali pošto je lekar opšte prakse sa
razvojem tehnološke medicine postao stvar prošlosti, nema koga da tu sliku
objedini, i da ako već ne može da leči odjednom ceo organizam, sačini i
sporovodi logičan plan ispitivanja i lečenja u etapama. Za to je potrebno
suštinsko, operativno medicinsko znanje, pažljiva opservacija i analiza
simptoma i nalaza u toku jednog vremenskog perioda - ali je vreme ono čega
danas ima najmanje. Pacijentu je ostalo ili da juri od specijaliste do specijaliste,
da nausmice uzima lekove, ili da traži neke druge sisteme lečenja o kojima ili ne
zna ništa, ili o njima ima sasvim površnu informaciju. Često je takva informacija
stečena opet putem komercijalizovanih medija koji pojedine egzotične
terapijske sisteme predstavljaju kao svemoguće.
Danas se u vidu »komplementarne medicine« uz homeopatiju nude
mnoge vrste lečenja. Njih čine ne samo tehnike kao što su fizičke vežbe,
akupunktura, hiropraktika, psihoterapija, hipnoza i dijetetika, nego i neke manje
poznate, kao što su aroma-terapija, mikrorezonatna terapija, bioenergetika,

10
radionika, naturopatija, terapija oligoelementima, iridiologija, urinoterapija,
šamanizam, uz neke druge fitoterapijske, psihološke, i religiozne egzotične
istočnjačke sisteme. Pretpostavlja se da su to prirodni »saveznici« homeopatije,
da podržavaju slične ideale kao što su »prirodno« izlečenje, i da se mogu
koristiti zajedno sa homeopatijom. Pre nego što se takav stav prihvati, treba biti
vrlo oprezan.
Hahnemannov terapijski ideal je bio da homeopatija treba ne samo da
ukloni simptome bolesti, već da postigne i to da pacijent bolje shvati samog
sebe. I to ne u apstraktnom sokratovskom, antropozofskom ili religioznom
smislu, već tako da opaža i razume svoje funkcije, psihičke i telesne pojave i
znake. On je bolest posmatrao kao proces pri kome se može postići upravo ovo
dublje samorazumevanje, ukoliko mu na adekvatan način pristupe i pacijent i
terapeut. Tada se postiže, kako danas kaže Vitoulkas, ,,viši nivo zdravlja'', pri
kome pacijentu duže vreme nije potrebna nova terapija, jer je on u stanju da na
neki način sam reguliše svoje zdravstveno stanje. Pojedine komplementarne
terapije današnjice insistiraju, pre svega na fizičkoj i psihičkoj relaksaciji dok je
samouviđanje u drugom planu. Ako se to čini, može se tvrditi da takvo lečenje
ne istrajava na idealima samog Hahnemanna. Za njega je terapija bila efektna
samo onda kada je uključivala inteligentno posmatranje odrednica pojedinih
simptoma bolesti, i nije se orijentisala samo na njihovo pretpostavljeno
uklanjanje. Mada mnogi oblici današnjih komplementarnih terapija dele ovaj
Hahnemannov ideal, ipak se to ne može tvrditi za sve. Zato treba biti oprezan
pre nego što se prihvati da sve takve metode lečenja podržavaju Hahnemannov
terapijski ideal i cilj .
Homeopatija, kao ozbiljna grana komplementarnog medicinskog pristupa,
stara i proveravana tokom 200 godina, osnovana i praktikovana od strane
kompetentno edukovanih lekara, može da objedini holistički pristup
savremenim medicinskim naučno-tehnološkim saznanjima, da popuni prazninu
u odnosu lekara i pacijenta, da ponudi svoja rešenja tamo gde ih savremena
medicina nema, ali i da bude svesna svog opsega i mogućnosti kao i svaka
racionalna terapijska disciplina.
Lekar koji je odlučio da se bavi homeopatijom mora da uči celoga života:
mora da prati savremenu medicinu, da savladjuje »Materiju Mediku« da razvija
homeopartsko znanje i veštinu kroz praksu. Može ga zbuniti obilje homopatske
literaure, veći broj škola, suprotstavljenih i kontroverznih stavova i sistema.
Zaista, u homeopatiji ima mnogo puteva koji uz grananje ipak vode istom cilju.
Ali kada izbor puta nije jasan, kada se pojavi nedoumica šta je ispravno a šta
nije i kuda i kako dalje, treba čitati klasike. Treba se vratiti izvoru homeopatije,
a taj izvor je bio i ostao Hahnemannov ,,Organon''.

Beograd, marta 2004.

Prof. dr. Miloš Popović

11
 SAMUEL HAHNEMANN
ORGANON UMETNOSTI LEČENJA , 6. IZDANJE

Podsetnik povodom prvog izdanja iz 1810. „Organon racionalnog lečenja’’ 

Nijedna delatnost se, po svedočenju tokom svih vremenskih perioda, nije tako
jednodušno oslanjala na veštinu pretpotstavljanja (ars conjectualis) kao
medicina; otuda sledi da se takav način lečenja, ne može, ukoliko ima razloga za
to, u većoj ili manjoj meri izbeći ispitivačkoj proveri, od medicine, na kojoj
počiva najskuplje dobro zemaljskog života – ljudsko zrdavlje.
Uzimam sebi čast da tvrdim da sam prvi koji je sebi dozvolio da ovakav način
lečenja dovede u pitanje, da napravim njegovu reviziju, i da u delimično nekim
objavljenim i neobjavljenim delima pokažem svoje rezultate.
Prilikom ovih ispitivanja našao sam put ka istini, put kojim sam sam morao da
prođem i koji je daleko udaljen od dosadašnje medicine. Što sam se više kretao
prema istini, do koje sam dolazio putem konkretnog iskustva, tim sam se sve
više udaljavao od starog zdanja dosadašnje medicine koja se zasnivala na
pretpotstavljanju.
Rezultati mog iskustva i ubeđenja nalaze se u ovoj knjizi.
Ovim će se pokazati da li će lekari, koji na rečima savesno brinu o čovečanstvu,
uspeti da otvore oči isceljujućoj istini, ili će još više zavisiti od neisceljujućeg tkiva

12
pretpostavki i samovoljnosti. Moram vas unapred upozoriti da se mora isključiti
SAMOVOLJA, TVRDOGLAVOST I INDOLENCIJA od služenja na oltaru istine,
i da jedino objektivnost i neumorna revnost osposobljavaju za najsvetiju ljudsku
delatnost – za upražnjavanje istinske umetnosti lečenja. Iscelitelj sa ovakvim
duhom, direktno se povezuje sa Božanskim, sa Stvoriteljem, približava se ljudima
čije zdravlje održava, i čije odobravanja njegovo srce tri puta usrećuje.

PREDGOVOR ZA ŠESTO IZDANJE

 
Stara medicina (tzv. ALOPATIJA) pri lečenju bolesti zasniva se na (ne
postojećem) višku krvi (plethora), a delimično na morbidnoj materiji, te
predlaže ispuštanje krvi, trudeći se da bolest preusmeri na drugi, neoštećeni deo
organizma. Ovo čini u uverenju da će se time bolest oslabiti i bolesna materija
iscrpeti. U suštini, time se pacijentu oduzima životna energija i snaga potrebna
za ozdravljenje. Lekovima koji se često daju u velikim količinama sa
dugotrajnim dejstvom, pa čak i mešavinama više lekova, u organizmu
prouzrokuju novu, pa čak i neizlečivu bolest. Takođe se lekari uzdižu, kako bi
kod pacijenta ostavili utisak tačnog poznavanja materije*1, a pacijentu se daju
lekovi na principu suprotnosti (CONTRARIA CONTRARIIS).
(*1)
Često se spominju latinski ili grčki nazivi bolesti da bi se kod pacijenta ostavo jak utisak i
sigurno poznavanje materije i ovog zanata
  Time kratkotrajno potiskuju i smanjuju simptome, dok samu bolest
pojačavaju i pogoršavaju. Lekar smatra da su spolja vidljivi simptomi lokalni i
da postoje sami za sebe, i nakon njihovog iščezavanja pacijenta proglašavaju
izlečenim. U stvari time bolest u organizmu samo pogoršavaju i podstiču
izbijanje na drugom zdravom mestu tela. U ovakvoj situaciji pogoršanog stanja
medicina ne zna šta treba dalje da se čini, pa prelazi na metodu alternativne
promene i preporučuje kalomel i nagrizajući sublimat (živin sublimat) i to u
velikim količinama.

13
Iz ovoga sledi da je glavna preokupacija stare medicine pogoršanje stanja do
iznemoglosti, ako već ne postoji mogućnost izlečenja. Međutim lekari nalaze
dobro opravdanje za ovakvo delovanje, koje se zasniva na predrasudama u
knjigama u kojima se za svako zlo nalazi odgovarajući naziv. Tako i
najizopačenije i maloumne metode ovde dobijaju svoju odbranu, mada mizeran
uspeh bezuspešno govori suprotno.
Samo stari lekari nakon decenijskog iskustva u lečenju uviđaju štetnost ovakvog
lečenja te pacijente leče sa vodom i sirupom od jagoda ( t.j ničim ) kako bi
umanjio stopu smrtnosti ako ništa drugo.
Ovu vrstu medicine, koja je vekovima vladala nad životom i smrću i koja je
svojom samovoljom odnela više života nego nebrojeni ratovi, bolesne učinila još
bolesnijim, tu alopatiju sam detaljno opisao u uvodu prothodne knjige.
Objasniću suprotnost alopatiji, istinitu medicinu*2) koju sam ja otkrio i upotpunio
*2)
Nalazimo primere kada je lekar uspešno lečio pacijente otprilike i bez svesnog poznavanja lekova
koji su u osnovi bili homeopatski.

Suština lečenja ovog načina (homeopatija) je sasvim drugačija. Ona polazi od

principa da se svaka bolest zasniva na jedinstvenim promenama u
emocionalnom delu koje su za čovekov organizam elementarna životna energija
(princip života i životna energija). Po homeopatiji do ozdravljenja može doći
samo putem uzimanja lekova koji ne deluju protiv životne energije nego je
samo još pojačavaju.
Homeopatija otuda izbegava i najmanje slabljenje organizma*3), po
mogućnosti i svaki napor koji prouzrokuje bol, jer i bol slabi organizam. Iz
svega proizilazi da homeopatija koristi samo takve lekove, čije delovanje na
dinamičku promenu u organizmu tačno poznaje.
*3)
Homeopatija nikada ne proliva ni kap krvi, ne izaziva povraćanje, znojenje, hlađenje, ne
preporučuje vruća mineralna kupatila i mineralne izvore, ne koristi španske mušice, slačicu,
kauterizaciju (paljenje) i sl. Umesto toga preporučuje ručno napravljene lekove koje tačno poznaje, a
ne mešavine. Takođe ne koristi opijum i sredstva za ublažavanje bola.

14
 Bolest leči po principu sličnosti ( SIMILIA SIMILIBUS), a lekovi se daju u
malim dozama, toliko malim da bez bola i slabljenja omogućavaju brzo
ozdravljenje, i što je još važnije ozdravljenje postaje TRAJNO. Otuda sledi :
homeopatija leči bez i najmanjeg mučenja i slabljenja pacijenta, prirodu bolesti
briše tako da bolesnik tokom prirodnog procesa sam vraća snagu i životnu
energiju. Analogno tome homeopatija je jednostavna i konstantna medicina koja
se u svojim osnovama i principima delovanja nikada ne menja. Kao nauka, na
kojoj se zasniva, homeopatija je homogena i jedino tako pruža potpunu pomoć.
Ovakvoj čistoći učenja i prakse trebalo bi da se vrate sva pogrešna i beskorisna
učenja stare škole.

PARIZ, KRAJEM FEBRUARA 1842

SAMUEL HAHNEMANN

UVOD
 
POGLED NA DOSADAŠNJU MEDICINU, ALOPATIJU, PALIJATIVNA
LEČENJA DOSADAŠNJE ŠKOLE
 
Od kako postoje, ljudi su bilo kolektivno bilo pojedinačno bili izloženi raznim
bolestima, nastalih zbog psihičkog ili fizičkog uzroka. U ranom ljudskom dobu
potreba za lekovima je bila mala zbog jednostavnog načina života koji je

15
onemogućavao jak razvoj bolesti. Sa porastom populacije u jednoj zemlji širile
su se i bolesti, pa prema tome i potrebe za lekovima. Od tada (znači posle
Hipokrata, oko 3500. god.) ljudi se bore protiv raznih bolesti koje su lečene na
osnovu pretpotstavki i nagađanja. O prirodi bolesti i njihovom lečenju nastala su
mnogobrojna i različita mišljenja u raznim glavama a takvi teoriski smišljeni
nalazi nazivani su SISTEMIMA, u kojima je jedan sistem protivrečio drugom.
Svaki dobro osmišljeni sistem oduševljavaoje čitaoca, barem dotle dok se ne bi
pojavio neki novi osmišljeni sistem. Ovakvi sistemi su produkt teoriskog
razmatranja, a ne praktičnog iskustva, što znači da su bili upotrebljivi samo za
diskusiju i prazno naklapanje i razglabanje. Istovremeno se nezavisno od ovih
teorija, razvija alopatija, lečenje u suprotnosti saprirodom i iskustvom, što za
posledicu ima katastrofalno loš uspeh u lečenju.
Nemam nameru da umanjujem značaj mnogih lekara koji su doprineli razvoju
medicine kroz saznanja iz fizike, hemije i prirodnih nauka u svojim različitim
granama. Ja ovde govorim samo o praktičnom delu medicine sa lečenjem, da bih
dokazao da su bolesti do sada bezuspešno i nepotpuno lečene. Iza mene daleko
je nemar, koji je sve do sada lečio skupocene ljudske živote, iz knjižica sa
receptima. Nazivam takve lekare skandalom iz samog srca lekarskog staleža.
Govorim samo o dosadašnjem načinu lečenja koji se naučno oslanja na starinski
način lečenja.
Stara škola je umišljala, da je jedina koja zaslužuje naziv RACIONALNOG
lečenja, jer je tražila uzrok bolesti i pokušavala da leči postupajući u skladu sa
prirodom bolesti. Stalno se ponavlja TOLLE CAUSAM!, ali tu se sve
završava na praznom uzviku. Činjeni su su samo pokušaji da se nađe uzrok
bolesti ali se on ne nalazi jer uzroka očigledno nije bilo. To se zaključuje iz
činjenice da su bolesti uglavnom prouzrokovane dinamičkim promenama, što
znači da njihov uzrok nije vidno primetan, pa su lekari prinuđeni da proizvoljno
nađu uzrok. Do ovih izmišljenih uzroka dolazili su na osnovu svojih anatomskih
proučavanja na umrlim ljudima, putem patološke anatomije, kao i

16
upoređivanjem sa pojavama i funkcijama kod zdravih ljudi ( fiziologija ), uz
beskonačna odstupanja u različitim fazama bolesti (patologija i semantika). Iz
ovoga su izvlačili zaključke o vidnim promenama u unutrašnjem biću čoveka u
toku oboljenju. Jedna crna slika ( fantazma) je to što je teorijska medicina
smatrala za svoju PRIMA CAUSA MORBI*1). , da je uzrok bolesti istovremeno i
sama bolest, što po logici ne mora biti.
*1)
Na osnovu zdravog razuma, izgledalo bi logičnije da se za lečenje tražio uzrok nastanka i po tom
principu pravio plan lečenja. Čak su i kod oboljenja sa istim uzrokom, npr. kod čira na glansu penisa,
davali živu kao i kod svih dosadašnjih veneričnih bolesti . Ja tvrdim, kada bi kod ostalih veneričnih
bolesti pronašli uzrok nastanka uz svrabnu mijazmu sa psorom, i upotrebili isti metod lečenja,
individualno od slučaja do slučaja, tada bi mogli lečiti sve hronične bolesti. Tek tada bi mogli da se
pohvale uspehom u lečenju hroničnih bolesti izjavljujući da im je pred očima CAUSA MORBORUM
CHRONICORUM (NON VENERORUM), i to uzeli kao dobar razlog za lečenje hroničnih bolesti. Ali
milione hroničnih bolesti nisu mogli lečiti iz prostog razloga, jer nisu primetili njihov nastanak putem
svrabnih mijazmi ( otkriveno i uspešno lečeno tek sa homeopatijom). Pa i pored toga hvalili su se
svojim slabim rezultatima, bez obzira što o uzrocima nisu imali pojma, a o psoričnim uzrocima da i ne
govorim !
Uzrok nečega ne mora istovremeno biti i događaj, odnosno samo oboljenje.
Kako su onda mogli, bez samozavaravanja, lečiti ljude bez znanja o tendenciji,
jačini i vrsti leka, i sve to nazivati receptom? Kod starijih lekara se još i
ispoljava želja da se pronađu uzroci putem posmatranja i beleženja simptoma i
generalnog karaktera bolesti*2). Da li je u pitanju grčenje, slabost, paraliza,
temperatura, upala, infarkt, previše krvi (plethora), manjak ili višak kiseonika,
vodonika ili ugljenika u sokovima, povećani ili smanjeni pritisak, veneroza,
kapilaritet, relativan odnos faktora senzibiliteta, iritabiliteta ili reprodukcije.
*2)
Svaki lekar koji leči na osnovu opštih karakterističnih posmatranja, koliko god da se sam
naziva homeopatom, ostaje u suštini generalni alopata, jer homeopatija bez individualizacije nije
zamisliva.
 
Sve pretpotstavke iz dosadašnje škole o kojima se učilo kao o kao uzročne
indikacije (etiologije), i koje su smatrane kao jedini racionalitet u medicini, u
suštini su su sve hipotetične, iracionalne teze koje su u praksi neupotebljive.
Dokaz za to je što su sve teze izgledale logične samo izumitelju, dok su se u
praksi nizali samo neuspesi.

17
Nije retkost da je lekar u jednom delu tela lečio grč ili paralizu, dok se na
drugom mestu očigledno nalazila upala.
S druge strane, odakle dolaze lekovi koji sigurno leče opšti karakter bolesti? Oni
lekovi koji su stvarno lečili sigurno su bili homeopatski (SPECIFIČNI) što
znači homogeni*3) sa podražajem bola (bolesti), a mada ih je zvanična medicina
*3)
Homöopatische genannt.
ismevala i zabranjivala*4).
*4)
Gde nas je delovanje homeopatije naučilo da opažamo dejstvo leka, a čije suštinsko delovanje
nismo poznavali, pomagali smo se time da takve lekove nazovemo specifičnim. Sa ovakvim izjavama
sprečavano je svako daljnje razmišljanje. Odavno su specifični ( homeopatski ) lekovi opisivani i kao
krajnje opasni.
" Rau: Ueb. d. hom. leč. Haidelberg. 1824. s. 101, 102.
Do ovoga se došlo opažanjem da su ovakvi lekovi izazivali simptome opasne po
život, s obzirom na visoku osetljivost organizma na homogene lekove . O malim
i izrazito malim količinama očigledno nisu imali pojma. Znači da se pravim
(prirodnim) putem, specifičnim homogenim lekovima nije smelo a nije se ni
moglo lečiti, jer je dejstvo većine lekova bilo i ostalo nepoznato. Čak i da su im i
bili poznati, uz ovakve opšte poglede, nikada ne bi pogodili pravi lek. Pa ipak je
dosadašnja škola pokušavala da utemelji novi put, kako bi mogla da leči
otklanjajući (navodne) materijalne uzroke bolesti. Sa takvim shvatanjem, svest
lekara jednostavno nije mogla ignorisati materijalne uzroke, kako kod bolesti
tako i u dijagnozi i izboru terapije. Prihvatiti prirodu psihofizičkog
organizma kao visoko potentno biće, sa svim promenama u osećanjima i
delovanju, koje nazivamo bolešću, prouzrokovane isključivo dinamičkim
promenama jednostavno im nije bilo moguće. Shodno tome medicina kao
uzrok bolesti vidi promene u materiji, kao i pojedine, inormalne materije. Barem
njihovo povratno dejstvo vidi kao osnovu a to čini sve do danas. Zato je jasno
zbog čega su predlagane uzročne terapije, pri čemu su nastojali da odstrane
materijalne uzroke bolesti. Takve terapije su npr. čišćenje žuči putem jakog
povraćanja pri visokoj temperaturi, sredstva za povraćanje pri trovanju želuca*5),
marljivo čišćenje sluzi, crva i glista kod dece bledog lica i sa velikim apetitom,

18
bolom u trbuhu i uvećanim stomakom*6), puštanje krvi iz vene*7) i sve ostale
vrste puštanja sokova*8) kao glavno sredstvo kod upala.
*5)
Pri trovanju želuca sa stalnim podrigrivanjem, neraspoloženjem, hladnim nogama i rukama itd.
lekar obraća pažnju samo na izmenjeni sadržaj želuca. On prepisuje lek za izazivanje povraćanja, kako
bi se želudac očistio. Prepisuje preparat vinske kiseline i antimona sa ili bez ipekakuane. Da li se
pacijent osećao bolje? Da li je bio veseliji i zdrav? O NE! Do ovakvih trovanja najčešće dolazi zbog
dinamičnih promena : mentalni poremećaj ( strah, tuga, razočarenje ) prehlade, duševni i fizički napor
neposredno posle jela, čak i ako je umereno. Da bi se odstranila ova dinamička disharmonija, ni jedan
od dosada ponuđenih lekova nije delotvoran . Oni samo još pojačavaju simptome i remete rad žuči.
Ukoliko pacijent nije dovoljno jak, lekovi će izazvati veliku slabost, mrzovolju i mučninu. Još par
dana nakon navodne uzročne terapije pacijent se oseća loše, pored muke sa izbacivanjem štetnih
materija iz organizma. Kada bi umesto toga pod nos stavio zrno slačice potopljeno u sok Pullsatille
ozdravljenje bi dolazilo nakon par sati, vraća mu se apetit, pacijent je zdrav i veseo. To je prava
UZROČNA TERAPIJA. Sve ostalo je samo štetan napor i mučenje za pacijenta. Čak ni želucu koji je
pretrpan sa hranom nije potreban lek za povraćanje. Priroda je u ovakvim slučajevima namenila
gadljivost, mučninu, povraćanje (samo od sebe), te se nakon toga može popiti šoljica kafe koja če
ostatak hrane potisnuti na dole.
Ukoliko nema nadražaja želuca ili je nedovoljno, tako da nagon za povraćanje nestaja pod jakim
bolovima epigastrijuma, u tom paralizovanom stanju želuca lek za povraćanje može prouzrokovati
isključivo upalu iznutrica. I u ovakvom slučaju svaka kauzalna terapija je bezuspešna, nepotrebna i
suvišna.
Čak i kod hroničnih bolesti česte su pojave naduvenosti sa jakom stomačnom kiselinom, što se
alopatski suzbija nasilnim pražnjenjem želuca danas, sutra, u još većoj količini i tako bez kraja i
olakšanja za pacijenta. Kada bi se umesto toga, dinamički izvor lečio malom količinom
visokopotenciranom sumpornom kiselinom, ili konstitucionalnim lekom sa svim karakterističnim
sličnostima do izlečenja bi se došlo najkraćim i sigurnim putem.
I tako postoji veliki broj kauzalnih terapija stare škole, čije je omiljeno nastojanje da izbriše
materijalne produkte dinamičkog poremećaja, bez opažanja dinamičkog izvora bolesti koje bi se
homeopatski uništilo i na taj način u potpunosti izlečilo.
*6)
Ovo ima za osnovu psoru i lako i brzo se odstranjuje dinamičkim i blagim antipsoričnim
sredstvom, bez povraćanja i laksiranja.
*7)
I ako je kod skoro svih poremećaja u krvotoku osnova dinamički poremećaj životne energije, stara
škola kao uzrok vidi u višaku krvi . Očigledno pogoršanje prebacuju na težinu bolesti . Ovo čini iz
prostog razloga jer nema moć da se sa njom izbori. Na kraju predlaže terapiju „tolle caussam“, i ako
to ne uspe, sleže se ramenima i pacijenta ostavljaju svojoj tužnoj sudbini.
*8)
Stara škola sve uzroke bolesti, kao što su upale i unutrašnja krvarenja vidi u višku krvi. Ovakva
oboljenja leči otvaranjem vena, upotrebom pijavica, te i to lečenje se smatra i racionalnim (causalna
terapija). Pri uobičajenim upalama praćenim temperaturom, nalaze navodno čak i koagulisanu limfu u
krvi, nazivaju je ,,MASNOM OPNOM” koju smatraju da je to ,,MATERIJA PECCANS ” koju
pokušavaju da otklone ponavljanim otvaranjem vene, ne shvatajući da ove metode prave ,, opnu “ još
debljom i jačom. Tako alopatija nepotrebno proliva krv, dok pacijenta ne dovede u stanje totalne
iznemoglosti. Kada bi umesto toga shvatili da je upaljena krv samo produkt akutne temperature i
nematerijalnog dinamičkog poremećaja, mnogo bi lakše i brže lečili. Za ovakva oboljenja homeopatija
predlaže najmanju dozu homeopatskog leka . Najbolje deluje kuglica potopljena u sok Akonituma u
decilionskom rastvoru bez primene biljnih delova. Posle ovoga pacijent je zdrav u roku od 24 sata, bez
puštanja krvi i patnje. Alopata radi u suprotno, i nastavlja sa ispuštanjem krvi koja je pacijentu
neophodna za život i ozdravljenje. Pa ipak lekari govore o svom ,,causam tolle ” lečenju, dok u ovom
slučaju kao CAUSA MORBI najmanje u obzir dolazi višak krvi. Žalosno je što alopate ne shvataju
jednostavnost homeopatskog lečenja, i ne prihvataju rezultate koji se postižu upotrebom malo soka
Akonituma ili Belladonne. .

19
 
Po korišćenju ovakvih metoda poznat je jedan pariski lekar koga slobodno mogu
nazvati mesarom, koji svaki deo tela leči na isti način: puštanjem krvi i pijavica
na bolno mesto. Tada samo još treba da sačeka rezultat. Alopatija smatra da
ovakav način poštuje način kauzalnih indikacija, naravno u ubeđenju
racionalnog lečenja. Kao uspešna uzročna terapija smatra se : podvezivanje i
isecanje polipa putem obrezivanja, veštačko gnojenje zastarelih žlezdanih čireva
pomoću lokalnih sredstva, operacije aneurizme, amputacija delova tela. .
Upotrebljavaju svoje repelente kod kožnih čireva na butinama, koji cure; leče ih
se sa olovom, bakrom, cink-oksidom (isušujuće dejstvo), bradavice se lokalno
odstranjuju, šuga ( svrab ) se leči živinim, sumpornim, cink-oksidnim i olovnim
mastima i kremama. Očne upale potiskuju se rastvorima olova ili cinka ; dok
mast Opodeldoch, Cinober i Amonium-Karbonat treba da izvuku jake bolove iz
udova.
Pored ovoga najgore je što alopati posle nestanka spolja vidljivih simptoma
slave pacijentovo ozdravljenje. Ali kakav je uspeh!
Nakon kratkog vremena kod pacijenta se ponovo javljaju pojačani simptomi
protekle bolesti, a neretko i dodatna oboljenja. Ovi katastrofalni rezultati
trebalo bi svim dosadašnjim alopatama da otvore oči i da ih urazume. Međutim
oni i dalje koriste sredstva za znojenje i izlučivanje putem limfnih sudova,
pljuvačnih, bronhijalnih žlezda i žlezda dušnika. Sredstvima za povraćanje čiste
želudac i creva, smatrajući da se time telo oslobađa od svih materijalnih uzroka
bolesti. Pomoću usečenih venskih otvora na bolesnom organizmu, koji su se
vremenom pretvorili u čireve, fontanelama, žele istočiti materiu peccans iz
bolesnog tela ( kao što se toči pivo iz bureta).
Takođe smatraju da je izvlačenje limfe putem plikova stvorenih pomoću
Kantharida i Mezereuma veoma korisno, mada u suštini iscrpljuju telo do
iznemoglosti i nemogućnosti izlečenja. Priznajem da je ljudska slabost da se
traži najudobniji način za lečenje, i da je najlakši izgovor materijalni uzrok, na

20
osnovu čega se proizvoljno preporučuju terapije. Time se jednostavno izbegava
svako dalje razmišljanje, jer je po njima dovoljno ispustiti krv i prepisivati
lekove za preznojavanje, povraćanje i čišćenje želuca i creva.
Otuda je razumljivo da se u skoro svim farmakologijama, sem u novijim
knjigama, ne nalazi skoro ništa od važnosti o pojedinim lekovima, specifičnom
delovanju i njihovoj suštini. Jedino što se sigurno i uvek nalazi jesu cvetni opisi
da li lekovi pospešuju cirkulaciju, mesečni ciklus, menstruaciju, znojenje,
čišćenje creva i želuca. Nalazimo i ime bolesti i patološki naziv za bolest protiv
koje se koristi.
Sve ovo su bili samo jalovi snovi o brzom i uspešnom izlečenju, potkrepljeni
hipotezama o brisanju materijalnih uzroka (SI MODO ESSENT* - *kada bi ih samo
bilo). Međutim bit i suština oboljenja ne odgovara ovim snovima i hipotezama.
Bolest jednostavno ne prestaje da prouzrokuje dinamičke promene i
disharmoniju u emocionalnom i misaonom delu tela.
Ovi uzroci bolesti jednostavno ne mogu biti materijalnog porekla, jer većina
materijalnih stranih supstanci*9), ma kako blage, u našem organizmu deluju kao
otrov, a za posledicu imaju sigurnu smrt.
*9)
- Kada se u venu ubrizga voda dovodi se život u pitanje (m. s. Mullen von Birch u istoriju kraljev.
društva . Vol. IV. )
- Ubrizgavanje vazduha u venu je smrtonosno (m. s. J. H. Voigth, magazin o najnovijem stanju
prirodnih nauka, I. III. S. 25. )
-I najmanja tečnost koja se unese u venu opasna je po život (m. s. Authenriet, psihologija, II. § 748. )
 
Ako i najmanji delić tečnosti ili strane supstance ostanu u našem organizmu, ne
dolazi do smirivanja, dok ih telo samo ne izbaci putem znoja, temperature ili
gnoja. Znači da bi jedno dvadesetogodišnje oboljenje trebalo lečiti neprestalno
dvadeset godina.
Čak i kada se neke materijalne supstance nanesu na ranu koja je napredovala
usled simptoma zaraze, ko može da garantuje da jedna od tih supstanci nije
prodrla u naše sokove*10) ? Čak ni pažljivo ispiranje inficiranih delova, ne može
da spreči prelaznost kod veneričnih bolesti. Pitam se koliko je potrebno da ove

21
materije i supstance prodru u krv da bi izazvale smrt ili opšte trovanje*11) ? Da li
se u ovakvim slučajevima može govoriti o materijalnim izrocima?
*10)
Devojčici koju je ujeo besan pas, lekar je isekao mesto ujeda, ali je ona ipak 36 dana kasnije
umrla od posledica. (med. com. von Edinburg. dec. II. VOl. II. 1793. )
 
*11)
Da bi objasnili gnojenje i čireve na raznim delovima tela, alopate su postavile hipotezu da i
najmanja zarazna materija (iako u organizam nije prodrlo ništa materijalno, a od mijazme ni traga ),
deluje kao ferment, te životne sokove vodi u istu propast kao i celo telo. Prema tome kakve lekove
treba alopate da prepišu pacijentu da bi on ozdravio? Šta može da bude dovoljno efikasno, a da ne
ostane ni najmanje trunka fermenta bolesti? Po ovom zaključujem da je nemoguće lečiti na vaš način,
drage alopate. Homeopatski se i najveća zaraza uspešno leči, kada se ukloni često komplikovana psora
a onda se pacijentu daje mala doza žive u decilionskom razblaženju
( razblaženju decilion puta )
 
Ako zdrav čovek pročita neku proizvoljnu istoriju bolesti, nakon nekog vremena
i sam će osetiti simptome pročitanog oboljenja. Da li se dakle, ovde može
govoriti o materijalnom uzroku? Naravno da ne. Izumitelji ovih teorija trebalo bi
da se postide zbog svog znanja kao i zbog činjenice da previđaju svu dinamičku
snagu bolesti. Umesto izlečenja, oni uništavaju život.
Da li su svi proizvodi koje naš organizam izbacuje i same supstance bolesti,
ili samo produkt dinamičkog poremećaja organizma*12) ?
*12)
Analogno tome, i najobičnija kijavica bi trebalo da se izleči jednostavnim šmrkanjem, kašljanjem i
kijanjem.  
Pri ovakvim materijalnim i pogrešnim pogledima o nastanku i razvoju bolesti,
nije ni čudo što su se za lečenje vekovima koristili sistemi koje su lekari
postavili na bazi nagađanja i predpotstavki.
U tim sistemima je prioritetno bilo izlučivanje i odvođenje nepostojećih
materija koje prouzrokuju bolest, i njeno uklanjanje putem znojenja, povraćanja,
čišćenja želuca, creva, dušnika, izbacivanjem sa pljuvačkom, mehaničko
odvođenjem fontanelama, Kantharidom.
Prvenstveno su se oslanjali na odvođene i purgiranje materiae peccans ili
štetnih materija, pomoću laksantnih i purgantnih lekova. Sve ovo je prepisivano
u nadi da se odstrane štetne materije koje nisu ni mogle postojati, niti će ih
ikada i biti . Bolesti su u suštini uvek nastajale na psihičkom nivou po principu
dinamičke promene u osećanjima i delovanju promenljivog života.

22
Pretpostavimo, mada ja ne sumnjam, da svaka bolest može imati neku
imaterijalnu osnovu, i da je logično da se iz toga mogu izroditi samo hronične
bolesti. Iz toga izuzimam sve promene koje nastaju direktnim unošenjem
supstanci u organizam kroz usta tj. u želudac i kroz kožu*13).
*13)
Na izgled postoji potreba za izbacivanjem glista kod tzv. PARAZITSKIH bolesti. Međutim, i ovo
je pogrešno. U jednom broju slučajeva nalazimo pantljičare ili gliste. Pri lečenju ovih bolesti
najefikasnije deluje pravilna ishrana i način života. Psora se leči homeopatski, pa paraziti decu više ne
napadaju. Alopatska metoda purgiranja uz ( istovremenu ) primenu CINAE, izaziva samo mučenje i
dovodi do delimičnog izlečenja, jer se posle određenog vremena paraziti ponovo javljaju u još većem
broju.
Najteži slučajevi za alopate jesu pantljičare, koje lekari pokušavaju bukvalno da istrebe, što za
posledicu ima veliku stopu smrtnosti. Ja nipošto ne želim da nosim tolike ljudske živote na svojoj duši.
Umesto toga postavljam pitanje: zašto se pantljičare moraju uništavati? Različite vrste nalaze se u
psori, i nestaju automatski pri njenom isceljenju. Pre lečenja one borave u ostacima hrane, u crevima,
mirno, kao u svom svetu, bez opterećenja želuca. S obzirom da imaju sve potrebne hranljive
supstance, ne dotiču zidove creva i čoveku ne stvaraju probleme. Ukoliko čovek oboli od bilo kakvog
akutnog oboljenja , tečnost u crevima, tera pantljičare na pokret, tako da one dotiču zidove creva.
Simptomi koji nastaju najsličniji su onima kod muške paprati (FILIX MAS), pa se ona daje u
najmanjim količinama. Time se creva smiruju a pantljičara nastavlja svoj miran život u njima, sve dok
ne prođe antipsorični tretman, i u tom stadijumu pantljičari više ne odgovara okolina u crevima te se
sama izbacuje iz organizma, bez i najmanjeg purgiranja.
 
Ove hronične bolesti vidim kao virtualnu i dinamičku promenu. Prema tome,
čoveku sa zdravim razumom izgledaće sasvim logično da je besmislen pokušaj
otklanjanje bolesti dosada opisanim alopatskim metodama. Ogledajući se u
bolestima, simptomi su jednostavno posledice promene vitalne životne
energije. Ti simptomi pravom lekaru pokazuju sliku bolesti koju treba lečiti
sličnim potenciranim lekom. Međutim u alopatiji je glavna metoda bila i ostala
metoda pražnjenja ( povraćanje i puštanje krvi)(*14).Svoje raznovrsne metode
pražnjenja nazivaju lekovitim kurama, pri čemu im navodno pomaže priroda
obolelog organizma u svom nastojanju da si sam pomogne, da temperatura izlazi
kroz znoj i urin; zapaljenje porebrice ( pleuralgija ) kroz krvarenje nosa,
izbacivanje znoja i šlajma, druge bolesti kroz povraćanje i prolive, krvave
prolive, bolove u zglobovima, čireve, upale grla i td. ili kroz metastaze i abscese.
Prema ovome alopate su smatrale da je najbolje kada ove pojave imitiraju , tako
da se terapija sastoji od lekova i terapija koje izazivaju heterogene nadražaje
koje organe teraju na pražnjenje, kako bi istovremeno premestili oboljenje u

23
druge delove organizma. Pri tome vitalna sila prepuštena je sama sebi jer se radi
o indirektnom pristupu*14).

Bolest se tražila u delovima tela koji su najmanje bili bolesni, pa su time

prouzrokovani novi simptomi. Ovakvo lečenje jedne bolesti*15) dovelo bi do
prividnog ozdravljenje bez jedinstvene LYSIS*16).
*14)
Umesto direktnog pristupa protiv bolnih tačaka pomoću homogenog, dinamičkog leka, kao što
čini homeopatija, pri čemu se svako svako zlo briše brzo, bez premošćenja i velikog gubitka snage.
Ovakvo, takozvano premošćavanje, bilo je i ostalo jedno od glavnih osnova svih metoda lečenja
dosadašnje škole.
*15)
Kako se nešto nematerijalno može lečiti, bez obzira koliko je materija fina?
*16)
Mali je broj akutnih bolesti, koje su se smirile posle uzimanja alopatskog leka. Međutim kod
većine jakih hroničnih i akutnih oboljenja to nije slučaj. Tu ni alopatski lekovi ni dinamika životne sile
ne mogu da prouzrokuju lysis*. Jedino se ostvaruje smirenje pre bure.
 *LYSIS- definitivno ,, razrešenje “ bolesti grč.-λύο-razrešiti

Najčešća alopatska metoda jeste izbacivanje štetnih materija jakim znojenjem,

puštanjem krvi, fontanelama,* izbacivanjem hrane iz creva, želuca i kanala,
delimično pokušava sredstvima za povraćanje a delimično čišćenjem od dole sa
nazivom sretstva za rastapanje i otvaranje*17).
* I . - fontanela ( izvor )-veštački napravljene ulceracije na mestu ispuštanja krvi –mesto venesekcije.
* II . –fontanela : kupica, ventuza, čašice u koje se usisava krv negativnim pritiskom ili stazom krvi.
*17)
Još jedan dokaz da se kao uzrok nelagodnosti i promene u organizmu vidi samo materijalni
nastanak, te pokušaj uklanjanja ovih uzroka.
 
Za ovo lečenje korišćene su najodvratniji antagonistički nadražaji i metode:
ovčija vuna na goloj koži, kure gadljivosti, dijete na granici gladovanja. Bolne i
gnojne upale lečene su hrenom, slačicom, Kantaridom, fontanelama
anterpetičnim mastima, moksom, užarenim gvožđem, akupunkturom itd.
Priroda bolesti je ostavljena po strani ne obraća se pažnju da se bolom,
metastazama i abscesima, alergijama, čirevima, dinamična bolest (pogotovo
hronična) pokušava sama odvojiti. Očigledno je da su ove metode neutemeljene
i u mojim očima ne postoji nikakav razlog za lečenje ovakvim antagonističkim
metodama.Naročito ako se uzme u obzir da one dovode samo do smirivanja (ne
izlečenja) ili da prouzrokuju nove bolesti.

24
Dajem sebi za slobodu da tvrdim da se lekari pozivaju samo na svoj instinkt*18)
ne obraćajući pažnju na zakone organizma koji deluju isklučivo po prirodnim
principima, a ne po logici zdravog razuma.
*18)
Smatralo se da je samoozdravljenje organizma, bez upotrebe lekova potpuno irelevantno i
nemoguće. Tu su se jako prevarili. Ukoliko priroda organizma nije u mogućnosti da stvori sličnu
novu bolest, koja će izlečiti već postojeću ( §43-§46), bez spoljašnje pomoći (kod hroničnih bolesti
svaki otpor je bezuspešan), mogu se videti inzvaredni napori svake individue da se za život bori svim
snagama, bez obzira na sve, do same smrti. Unutrašnje događaje, organizam manifestuje putem
simptoma, ali ni u jednom slučaju se ne zna koji je simptom primaran ili koja reakcija pomaže u
samopomoći organizma. Oni samo promiču pred našim očima, stvarajući reflektujuću sliku opšte
patnje u organizmu. Ovakve patnje obično nastaju zbog pražnjenja tj. KRIZE. Šta je životni
potencijal i šta prouzrokuje ove krize, nama ostaje nepoznato, ali je jedno sigurno: krize služe za
uništavanje što više obolelih delova organizma, i za spasenje onoga šta je još zdravo. Ovu samopomoć
organizma u akutnim bolestima možemo nazvati nekom vrstom alopatije. Da bi oslobodila primarne
organe koji pate, bolest se prebacuje sa primarnih na sekundarne organe. Zato nastaje povraćanje,
proliv, abscesi, znojenje itd. da bi bolesne materije ovim putem izbacili iz organizma. Samo putem
uništenja i žrtvovanja nekih organa telo pomaže sebi pri samoozdravljenju, i ako ne usledi smrt,
nastupa postepeno ozdravljenje. Jednom rečju : ceo proces posmatraču pruža samo prizor patnji, a
ništa što bi trebalo ili moglo podržavati.
 
Najveći mučiteljiu toku našeg boravka na zemlji, istovremeno su i fitilj za
nebrojene hronične bolesti (mijazme sifilisa, sikoze, psore . . . ), kod kojih se
simptomi prihvataju bez daljnjeg razmišljanja. Ovim se onemogućuje slabljenje
simptoma, a o izlečenju da i ne govorim. Šta više, simptomi ostaju da bujaju u
organizmu dok pacijenta posle dugotrajnog mučenja ne snađe smrt. Kako pored
svih ovih činjenica alopatija sebi dozvoljava pozivanje na jedinu logičnu,
humanu i racionalnu medicinu? Pored ovoga ona se trudi da stvori veštačku i
automatsku životnu energiju, tako da se dosadašnjim lečenjem bolest prenosi
na zdrave organe, očekujući isceljenje*19).

*19)
Rezultati ovoga lečenja su žalosni. Umesto potpunog ozdravljenja, postiže se samo trenutno
smirenje, posle koga sledi još veći napad. Tako izgleda alopatski uspeh u borbi sa hroničnim
bolestima. Ko bi imao hrabrosti da ovakvu borbu nazove pobedom, kada se protiv protivnika, umesto
direkktnog napada, bori iz pozadine, iza leđa, kada mu se odsecaju putevi, kada se oko njega pali žari.
Sigurno je da će protivniku opasti moral i hrabrost, ali cilj nije postignut, protivnik nije uništen – on je
još uvek tu, i kada mu ponovo bude dostupna hrana on podiže svoju glavu sa još većim ogorčenjem –
ponavljam, protivnik nije pobeđen, ali jadna, nevina država je toliko minirana da se dugo godina ne
može oporaviti. Na isti način alopatija dela u hroničnim bolestima, kada prelazi u indirektan napad na
nedužne, aficirane delove tela, kako bi pobedila bolest a ustvari time ruinira kompletan organizam.
Ovo su alopatska nehumana dela !
 

25
Naravno da se prirodna bolest povlači na određeno vreme, ili pod uticajem ovih
heterogenih napada prelazi na druge slabe delove tela, ali izlečenje ne nastupa ni
u kom slučaju.
Često bi se i bez ovakvih napada akutno oboljenje nakon određenog vremena
samo smirilo i izlečilo, bez trošenja snage i energije. Isti efekat dobio bi se
upotrebom brzog i dinamičkog homeopatskog leka koji bi brzo zbrisao bolest.
Međutim u slučajevima hronične bolesti alopatija sa svojim indirektnim
metodama nikada ne ostvaruje dobar rezultat. Spolja vidljivi simptomi se
suspenduju samo na par dana, dok se priroda bolesti ne oslobodi i ne povrati sa
svojim prirodnim bolom, što za posledicu ima smanjenje vitalne sile i životne
energije*20).
*20)
Kakvu svrhu su imale veštački napravljene ulceracije na mestu ispuštanja krvi ? U prvo vreme,
dok prouzrokuju dovoljno bola, naizgled smanjuju hronično zlo. Međutim posle određenog vremena
telo se navikava na ovaj bol i venesekcije gube efekat. Na taj način se bolesnik još više slabi, a bolest
ponovo zauzima svoje staro mesto.

Neki lekari se služe pražnjenjem, dok drugi smatraju da su određeni za neke više
ciljeve, pa pored pražnjenja koriste antagonističke metastaze, smatrajući da
deluju DUCE NATURA ( pod vođstvom prirode ), i sami sebe nazivaju ,,MINISTER
NATURAE “ ( službenik prirode ). Naravno da su ove metode kod pacijenta stvarale
kratkotrajni utisak olakšanja, pa su i lekari smatrali da je to jedini i pravi put
izlečenja. Naravno da im nije padalo na pamet da su ova olakšanja (naizgled
krize) u hroničnim bolestima samo palijativna i kratkotrajna olakšanja, i da se
gubljenjem snage i vrednih sokova stanje samo pogoršavalo. Nikada nije bilo ni
jednog hroničnog slučaja koji je ovim metodama izlečen.*21)
Naprotiv, što se više primenjivao, razmak između smirenja i napada se sve više
smanjivao i postajao sve teži. Sve su to palijativna i kratkotrajna dejstva, koja
prvobitno zlo ne dotiču i ne leče ni za najmanju dlaku. Bez pravog
homeopatskog leka samo se na određeno vreme može odlagati kraj.
Alopatija čini grešku kada smatra svojom obavezom da lekovima pojačava
snagu organizma i tako podstiče napredak, ubeđena da tako uspešno može lečiti

26
svako zlo. Kada bi npr. kod hronične bolesti organizam pokazao simptome u
obliku vlažne alergije, ,, MINISTER NATURAE ” bi na nastalu alergiju stavio
flaster Kantharida ili Exuthorijum* kako bi izvukao i ostatak vlage iz kože tj.
alergije. Ukoliko je dejstvo prejako, nagrižena površina stari i truli, bolovi se
pojačavaju i javlja se Erysipelas. Posledica svega jeste da pacijent dobija samo
opasnu upalu očiju, grčenje u stomaku, epileptične napade, napušta ga volja itd.
* exutorium – isterivač, istiskivač –ruralni lek u vidu masti ili obloge
*21
) Ovo su prirodne posledice ovih surovih metoda. Alopatija ove lokalne i novonastale simptome
naziva novim i za sebe postojećim bolestima.
 *21) Isto tako i kod veštački izazvanih
U istoj ludosti se kod hemoroida postavljaju pijavice na vene pacijenta, kako bi
se omogućio slobodan protok tj. isticanje krvi.To dovodi do trenutnog olakšanja,
ali osnovno zlo u svojoj celini ostaje nedotaknuto.
U slučajevima čestih hroničnih mučnina prepisivano je povraćanje radi brzog
čišćenja organizma. Ovo je za posledicu imalo pogoršanje, slabo isceljenje a
najčešće i smrt.
Kako bi olakšao ozdravljenje, organizam stvara hladne čireve spoljnih žlezda.
Alopatija smatra kao svoju obavezu da ove čireve ugreje ( podstakne upalu),
kako bi se kasnije mogli slobodno iseći zagnojene zrele gnojne kesice i tako
isterati zla materija bolesti.*22)
*22)
Alopatija sebi dozvoljava i suprotno dejstvo od ovoga. Spoljne lokalne simptome leči
REPERCUTIENTIOM* I REPELLENTIOM*, nesanicu i bolove velikim dozama makovog soka,
povraćanje slanim mixturama, kožne alergije preparatima cinka, olova, lokalno znojenje stipsom,
krvavljenje iz nosa tamponima itd. Ali sa kakvim uspehom? Ovako se leče samo pojedini simptomi, a
bolesnik ostaje jadan i nastavlja da trpi stvarnu bolest. Sa jezikom i perom diči se lekar stare škole,
smatra sebe racionalnim lekarom koji istražuje uzrok bolesti kako bi temeljno lečio ; Ali avaj, on se
baca uvek samo na jedan simptom, i to sve na štetu bolesnika.
* REPERCUTIENTIA-isterivači
*REPELLENTIA-odbijači

Može se samo zamisliti koje su dugotrajne posledice ovoga.

U suštini ovim se ostvaruje samo pogoršanje opšteg stanja . Ne shvataju da bi u
ovim slučajevima , homeopatski lek najlakše i najbezbolnije doveo do izlečenja.
Apsurdno je veštački potpomagati prirodni dar organizma za samoizlečenje, s

27
obzirom da to u hroničnim i akutnim bolestima dovodi samo do maksimalnog
pogoršanja, a ne poboljšanja.
Sam sebi organizam pomaže putem prirodnog čišćenja i kriza, a alopatija to ne
može da postigne koristeći se sličnim, veštačkim metodama; šta više, daleko
zaostaje iza prirodnog talenta našeg tela. Pokušavalo se da se mehanički pušta
krv iz nosa, kako bi se postiglo olakšanje kod glavobolje, ali je postignuto ili
minimalno ili nikakvo olakšanje, za razliku kada telo samo oseti potrebu da
pusti nekoliko kapi krvi.
Kod tzv. kritičnog znojenja ili proliva, nervoze, straha, gneva ili jeda očigledniji
je uspeh pri postepenom prirodnom smirenju organizma.
Ovakva sposobnost tela pruža lekarima mogućnost da posmatraju i koriste zdrav
razum, a ne da loše kopiraju vitalnu energiju za tzv. racionalno lečenje.

Koji bi razuman čovek uopšte pokušao da imitira vitalnu silu?

Ovi pokušaji su u suštini i sama bolest, bolesno aficirana životna energija koja
je proizvođač vidljivih simptoma. Znači da se svakim veštačkim potiskivanjem
ili izazivanjem bolest ili pogoršava ili širi. Alopatija upravo prouzrokuje jedno i
drugo. To je njeno štetno delovanje, mada se izdaje za navodno racionalnu
medicinu.
Ne! Svaki čovek poseduje potpuno savršenstvo vitalne sile, koja ima moć da
upravlja ljudskim zdravljem jednako u svim delovima kako u senzibilnim tako i
u iratibilnim fazama. Ova sila ne postoji da bi sama sebi pomagala pri
ozdravljenju, pogotovu ne da bi se ta sila imitirala. NE!
Prava umetnost lečenja je kada lekar svojim višim i duhovnim okom, pri
slobodnom razmišljanju, u slučaju instinktivne i automatske promene
pronađe pravi homeopatski lek koji će u većoj koncentraciji izazvati slične
simptome. Prirodna bolest će se pobuniti protiv ovog veštačkog i jačeg afekta,
ali će se nakon kratkog vremena podrediti i sama se utopiti u veštački efekat.

28
Posle određenog vremena veštački efekt će se zajedno sa prirodnim
oboljenjem povući lagano bez izazivanja bola i slabljenja tela. Ovakvom
pravilnom lečenju uči nas homeopatija.
Nemože se reći da se alopatskim metodama ljudi nisu izlečili. Jesu, ali su to
uglavnom akutne i venerične bolesti, i to uglavnom praćene velikim lokalnim
patnjama. Što se tiče hroničnih neveneričnih bolesti, tu je alopatija, nažalost,
potpuno nemoćna.
Kod akutnih bolesti, alopatija je bezuspešno simptome potiskivala putem
puštanja krvi ili enantiopatskim lekom (contraria contraris), sve dok nije isteklo
prirodno vreme ozdravljenja, kada je životna energija sopstvenom snagom
izlečila bolest. To je često bilo jako mukotrpno i nesavršeno, praćeno
poremećajima različitih funkcija. Diskutabilno je da li je alopatija pomagala
prirodnom procesu lečenja. Možda se bolest nešto smanjivala ili se skraćivalo
njeno trajanje, mada je češće podsticala patnju i gubljenje snage.
Stara škola je razvila postupak tzv. KURE ZA OJAČANJE*23), služeći se
metodama pomoću EXCITANTIA, NERVINA, TONICA, CONFORTANTIA,
ROBORANTIA.
*23)
Ove metode su ustvari enantiopatske, a posvetiću im se u paragrafu § 59.

Začuđujuće je kako se uopšte mogla proslaviti ovakvim metodama i kurama.

Kod hroničnih oboljenja prepisivana su eterična vina i vatreni tokajci. Pri tome
su pacijenti očigledno gubili sve više snage što su više konzumirali vino jer
veštačko izazvano uzbuđenje vitalne sile u kasnijem dejstvu kontraindikuje
opuštanje. Da li je CHINARINDA , ili štetna AMARA mogla dati snagu?
Naravno da ne . Jedini ishod je bilo slabljenje i dodavanje novih boljki na već
postojeće, što je sasvim logično s obzirom na količinu gvožđa koje sadrže ove
biljke.
U slučaju početne diskrazije * sa početnom paralizom ruke ili noge, lečena je
paraliza ruke ili noge, pomoću ungenta nervina bez lečenja same diskrazije*.
Ova terapija na duže vreme nije smanjila ni deo bolesti. Čak ni voltažni i

29
električni udari nisu ništa doprineli, sem laganog i postepenog prelaska u
paralizu i umrtvljenje svih nervnih i mišićnih funkcija*24).
*24)
Jedan poznati pariski lekar (otorinolaringolog), svojim pacijentima je davao strujne udare, kako bi
bar na par sati mogli da čuju. Kada je to prestalo da deluje, povećavao je voltažu do krajnosti.
Rezultat: pacijenti bi totalno i neizlečivo ogluveli.
 
Smatralo se da je upotrebom poznatih ekscitanasa, afrodizijaka, AMBRE,
TINKTURE KANTARIDA, GOMOLJICE, KARDEMONE, CIMETA,
VANILE moguće lečiti sterilitet, a krajnji ishod je bila impotencija. U suštini u
pitanju je bila samo nepažnja u pogledu hronične mijazme. Ono malo dobrog što
su extantie i raborantie prouzrokovale pri oporavku kod akutnih oboljenja
oboreno je hiljadu puta kada se pomisli na sve loše što prouzrokuju kod
hroničnih obolenja.

Kada stara medicina ne zna šta treba dalje da se čini sa zastarelim hroničnim
bolestima, kreće u slepo lečenje sa promenjivim lekovima (ALTERANTIJA):
MERCURALIA, (CALLOMEL, AETZSUBLIMAT- živina mast); čime
prouzrokuje velike i zastrašujuće promene. Lekovi su davani u velikim
količinamai na pogrešnim mestima. Može se samo zamisliti šta prouzrokuje ovaj
veoma otrovni metal.
Za periodične typus napade epidemične temperature kod tifusa, alopatija kao
jedini lek poznaje samo KININ, potiskujući tako celu bolest. Ali jadan prevareni
pacijent oseća se još gore nego za vreme trajanja temperature. Prati ga bledilo
lica, osećaj vezanosti u hipohondrijumu, trulost u unutrašnjim organima, nema
zdrav apetit i ima nemiran san. Često su mu otečene noge, stomak, lice i ruke.
Tako ojađen odvlači se iz bolnice, i potrebno je mnogo homeopatskog lečenja i
truda, kako bi se ovakav čovek izvukao od sigurne smrti. Kod hroničnih bolesti
alopati najčešće daju DIGITALIS PURPUREA namerom da smanje ubrzani
puls. Moram priznati da se puls zaista smiri na nekoliko sati, ali nakon toga još
je brži nego ranije. Zatim se sve više povećava doza dok organizam ne postane

30
imun na Digitalis. Posle ovakve torture pacijent je umoran, bez apetita, gubi
prirodnu boju a krajnji rezultat je sigurna smrt.*25)
*25)
Pa ipak predstavnik ove stare škole Hufeland (s. homeop. , s. 22. ) kaže:" Niko ne može osporiti
da Digitalis usporava cirkulaciju"; "dugotrajno otkloniti" sa enantiopatskim sredstvom !? Jadni
Hufeland.
 
Ovako su lečile alopate. A jadnim ljudima nije preostajalo ništa drugo nego su
morali da se povinuju ovakvim metodama, s obzirom da za bolje i drugačije
lekove i lekare nisu znali.
Osnovni uzrok hroničnih (ne veneričnih) bolesti, ostajao im je i dalje nepoznat
pored svih kauzalnih terapija i istraživanja genezisa. *26)
*26)
Kao što je poznato, pre objavljivanja moje knjige ,, Hronične bolesti” 3. 500 -godišnja alopatija
nije ništa znala o uzrocima i izvorima hroničnih bolesti (psori), pa jeizmišljala proizvoljan uzrok i
lažna geneza.
 Karakter bolesti smatran je istovremeno i njenim uzrokom. Naravno da je na
osnovu opštih indikacija nemoguće pronaći pravi lek, što objašnjava alopatsku
MATERIJU MEDICU*27) koja se zasniva na pretpotstavkama i lažnim i
pogrešnim zaključcima (AB USU IN MORBIS)*
* iz uptrebe u bolestima
*27)
pre trećeg dela „Čiste nauke lečenja“: izvor . dos. Mater. Medic.
 
Alopate se sa velikom hrabrošću bore protiv hipotetičnih indikacija, protiv viška
ili manjka kiseonika, vodonika, ugljenika u sokovima, povećanja ili smanjenja
iritabiliteta, senzibiliteta, reprodukcije, arteroza, veneroza, kapilariteta, astme. . .
I sve to lekovima koje ni sami tačno ne poznaju. Najsmeliji su lekari koji
prepisuju recepte. Sastav i dejstvo ovih recepata im je obično nepoznat. Recepte
sastavljaju tako što jednu supstancu stavljaju kao osnovu (BASIS) koja treba da
pobedi glavni karakter bolesti.Tome pridodaju (nepoznatu) supstancu za
odstranjenje kontraindikacija, ili za pojačanje dejstva (ADJUVANTIJA), ili
sredstvo za poboljšanje (CORRIGENS). Sve to se ukuva, pomeša sa
destilovanom vodom ili lekovitim sirupom.
U osnovi bi kod pacijenta jedan deo tela bio izlečen, dok bi istovremeno drugi
oboleo. Jedno zlo bi bilo delimično ublaženo,ali bi se češće dobio novi karakter

31
bolesti, tako da je sasvim jasno zbog čega se očekivanja o zdravlju nisu nikako
mogla ispuniti. Time bi se najčešće prouzrokovao totalni haos od simptoma koji
pri daljoj upotrebi recepta nisu nestajali i to jebilo pogoršano stanje. Deo
simptoma bi delimično bio ublažen, ali bi se i delovanje leka kretalo u drugom
negativnom pravcu, tako da se kontrola nad bolešću totalno gubila. Usledilo je
ono što se i moglo očekivati: simptomi su se mešali do nemogućnosti
prepoznavanja, ili se, u najgorem slučaju, posle mešanja nekoliko recepata gubio
dragocen ljudski život. Ove preporučene supstance nemaju nikakvog uticaja na
bolest, na bolesne tačke, i mogu samo da štete.
Alopati mešaju mnogo različitih lekova bez tačnog poznavanja njihovog
delovanju, i pored svojih nebrojenih proba na pacijentima i očekivanja da ove
smeše pomognu; oni ovakvim razmišljanjem ugrožavaju svakog razumnog
čoveka.*28)

*28)
Ludost ovih mešavina uvideli su i mnogi mladi medicinari, iako su sledili ovakav primer ( u
Hufeland . Jour. leč. A. II. s. 33. ). Tako Markus Herz kaže:" Kada lečimo upalu, mešamo više tzv.
antipoloških sredstava i upotrebljavamo ih jedno pored drugog. Kod truljenja, ne dajemo samo jaku
antiseptičnu supstancu.... ( kao CHINARINDA). Mi radije mešamo više supstanci i dajemo ih u
očekivanju njihovog dejstva koja treba da uslede jedno za drugim. Na taj način izazivamo znojenje,
pročišćenje, oslobađamo začepljenja. Da li bi ovo moglo da se postigne davanjem jednog jedinstvenog
leka? Naša pravila nam nalažu da se ni u kom slučaju ne obaziremo na pojedinačno dejstvo supstanci
kao ni na naše iskustvo. Naravno da se pri mešanju držimo određenog ranga supstanci, tako da
osnovna supstanca kojom se leči, ima naziv bazis, dok su ostale supstance podređene i nazivamo ih
pridodajućim. To su supst. potpore ( adjuvantija) i korekcije (corrigentija).Naravno da nam je pri
izboru ovih lekova data velika proizvoljnost. Potpora i korekcija imaju veliki uticaj na osnovu. Sve
supstance međusobno utiču jedna na drugu. Razumljivo je da se na osnovu iskustva delovanja nikada
ne mogu dobiti tačni rezultati delovanja pojedinačnih lekova". Promene koje posmatramo lečeći
ovakvim formulama , kao i lekovite (?) učinke koje slede usled dejstva ovakvih formula , uvek
posmatramo kao celinu te analogno tome iz ovoga nikada nemožemo izvući suštinu iz
delotvornost svake supstance. Uistinu su, naša saznanja o tome na čemu se suštinski bazira
lekovitost naših lekova, u kom se međusobnom odnosu nalaze prilikom mešanja, toliko
siromašna da nemožemo priznati koliko je efikasno njihovo dejstvo. Takođe nismo u stanju da
sa sigurnošću pojasnimo kakva je reakcija u organizmu kada ove supstance dođu u kontakt sa
drugim supstancama.
 
Uspeh protivreči svim očekivanjima . Naravno da ima poremećaja, ali ne
konstruktivnih i korisnih. Želim da vidim toga ko će ovakvo lečenje i delovanje
nazvati USPEŠNIM!

32
Jedino kod pacijenata sa visokim životnim principom i velikom snagom može se
očekivati pozitivna promena ako se SLUČAJNO POGODI PRAVI LEK.
Međutim kod hroničnih bolesti sve nade ove vrste su bezuspešne za pacijenta.
Jedino što se postiže je gubljenje svake volje za životom a nestala mu je i snaga.
Kako onda ovakva medicina može da se nazove SPASONOSNOM? Ona deluje,
LEGE ARTIS, tj. suprotno od onoga što želi da postigne. Da li ovakva medicina
može da se proslavi,... i da li i dalje može da se trpi?
U novije vreme vidimo kako alopatija samu sebe prevazilazi u svojoj surovosti
prema ljudima, kao što lekari i sami priznaju kada se osveste (Hansen). Moram
da kažem da je osnovno i glavno načelo alopatije „Contraria contrariis
curentur“. Umesto da pomogne ona odmaže ( upregne konja iza kola). Umesto
praktikovanja ove ludosti alopate bi trebale da se osveste, da pomažu i leče
pacijente malim i finim dozama po principu „Similia similibus curentur“.
Krajnje je vreme da se krene sa homeopatijom.
Kroz posmatranje, iskustvo i razmišljanje spoznao sam, nasuprot alopata ,
da se najbolje lečenje ogleda u rečenici: BIRAJ, KAKO BI NEŽNO, BRZO
I SIGURNO NAŠAO LEK KOJI ĆE IZAZVATI SLIČNE SIMPTOME,
DA BI DOVEO DO IZLEČENJA.
Ovaj homeopatski put do sada nije niko proučavao, niti koristio. Ali to je
jedini istiniti put, kao što ćete primetiti u saradnji sa mnom, te će se tragovi
pronalaziti u svim periodima čovečanstva*29). I zaista je tako.
*29)
Ljudi dugo zanemaruju istinu, sve dok ne dođe trenutak kada njen zrak podigne maglu, i kao
sunčev izlazak obasja bezgranično za dobrobit ljudi.
 
U svim periodima možemo naći zapise o brzom i bezbolnom dugoročnom
izlečenju pomoću homeopatskih lekova koji prouzrokuju slične simptome
bolesti. Čak i kada se leči mešavinama, vidi se da je osnovna supstanca u
svakom slučaju bila homeopatskog porekla. Dolazilo je do ozdravljenja, a da
lekari nisu ni poznavali dejstvo leka, koji je prouzrokovao slične simptome
bolesti. Prepisivali bi lek posle terapije, koji je trebalo da bude suprotnog dejstva

33
i tako bi kod bolesnika sasvim slučajno došlo do ozdravljenja, bez svesnog
znanja lekara*30).
U međuvremenu homeopatija je otvarala oči lekarima, ali oni jednostavno nisu
mogli da prihvate prirodne zakone tela i prirode*31).
 
*30)
) Ovi primeri nalaze se u ranijim izdanjima ,, Organona racionalnog lečenja ”.
*31)
Tako su verovali da pri prehladi treba izbaciti zaglavljene i isparavajuće materije. Davali su
tečnost, ekstrat od zove koji u svom osnovnom delovanju prouzrokovao upravo ove simptome, samo
bez znojenja. Logično je da je vrlo brzo usledilo izlečenje. Tvrdi i akutni čirevi, sa visokim stepenom
upale, nepodnošljivim bolovima, čiji je prelazak u gnojenje sprečen, takvi čirevi obloženi veoma
mlakom smešom, i pogledaj ! Upala i bolovi se ubrzo smanjuju sa brzim stvaranjem apscesa što se
može prepznati po žućkastoj, svetlucavoj i mekoj površini; Alopate veruju da se tvrdoća čira smanjila i
on postaje mekši usled vodenosti kože, a uistinu je do omekšanja došlo nakon prenosa toplote kaše što
prestavlja homeopatski princip. Zašto koriste crveni živin-oksid, koji ima svojstvo da prouzrokuje
upalu očiju, a nalazi se u St.Yves –masti, za lečenje upale očiju? Zar je teško uvideti da se ovde radi o
homeopatskom postupku? Ili , zašto malo soka od peršuna veoma brzo pomaže kod upale mokraćnih
kanala, što je izrazito bolnoi praćeno bezuspešnim pokušajima ispuštanja urina naročito kod male
dece. Isto je i kod tripera. Ovakav sok peršuna veoma brzo deluje, zar to nije homeopatska pomoć?,
kada znamo da sveži peršun ima svojstvo da izaziva bezuspešno uriniranje kod zdravih ljudi.
Sa korenom pimpinele, koja prouzrokuje, sakupljanje šlajma u bronhijama i ždrelu, sa uspehom su se
izborili sa Schleim-Bräune ( braonkastim šlajmom ). - Veoma uspešno zaustavljali su krvarenje iz
materice sa svežim listovima Sabinae a da pri tome nisu prepoznavali homeopatski zakon lečenja.
Pri začepljenju uklještenih lomova i prilikom ileusa mnogi lekari daju makov sok koji zaustavlja
pražnjenje creva I to u malim količinama, i pored toga nisu uviđali homeopatski zakon lečenja.- Lečili
su nevenerične čireve ždrela malim količinama ovde homeopatske žive – Zaustavljali su mnogobrojne
prolive Rhabarber-om (Rheum.-Rheum Palmatum)-Lečili su besnilo sa Belladonom , u vrelim
stanjima temperature, stanja blizu kome odstranili bi malim količinama makaovog soka kao čarobnim
štapićem, i pored svega vikali bi i grdili na homeopatiju, proganjali su sa takvim besom, koje može
stvoriti samo srce odraslog čoveka zajedno sa svojom nepopravljivom savešću.
 

Najvažnije je da se, za dobro čovečanstva ovakve izrazito retke i izlečive

metode detaljno ispitaju. Zaključci koji se iz njih izvlače su krajnje primarni .
Izlečenje je moguće samo pomoću jedinstvenog homeopatskog leka koji
prouzrokuju dejstvo slično prirodnom. Ono bi usledilo vrlo brzo, s obzirom da je
lekar preporučivio lek bez velikog razmišljanja i u suprotnosti sa svojim
alopatskim učenjem. Čak su i ljudi u porodičnoj (kućnoj) praksi opazili
efikasnost homeopatskog lečenja, koje nijedan lekarski vremenski period do
sada nije uvideo, bez obzira koliko je iskustvo pokazivalo suprotno. Oni su na
sveže smrznute delove tela stavljali smrznuti kiseli kupus ili ih protrljali
snegom*32).

34
 *32)
Na ovakvoj osnovi lečenja bazira Hr. M. Lux teoriju lečenja “isto sa istim”. Ovo naziva
IZOPATIJOM, koju su mnoge tvrdoglave glave svatile kao “non plus ultra” altern. med. , bez
razmišljanja o realizaciji. Ako se ovi primeri detaljno razmotre, dobija se sasvim nova i drugačija
slika. Čista psihička snaga u svojoj prirodi delovanja potpuno je drugačija u delovanju na organizam.
Topli ili hladni vazduh, jelo ili piće nemaju nikakvo štetno dejstvo na zdrav organizam jer su to
supstance koje služe za održavanje zdravog života, i analogno tome nisu sami po sebi lekovi. Otuda
sledi da toplo i hladno deluje ne zbog svojeg postojanja (toplo i hladno po sebi) već zbog svoje
temperature. Kao što će grumen olova potiskivati moju ruku, ne zbog svoje supstance već zbog mase.
Dakle, toplo i hladno deluje kod telesnih tegoba (smrzotine i opekotine) samo zbog svoje temperature,
kao što i ekstremne temperature deluju štetno na organizam. Za ovo primere nalazimo kod smrzavanja
udova, kada se lečenje preduzima približnom hladnoćom nakojoj je počelo smrzavanje. Za to je
najbolji smrznuti kiseli kupus, koji se postepeno topi na sobnoj temperaturi od +1 0C-20C, pa čak i na
+100C i tako postepeno greje udove oporavljajući ih fizički. Tako se i ruka oparena vrućom vodom
nestavlja u VRELU vodu već u vodu sa nešto nižom temperaturom (+ 60 0C). Na sobnoj temperaturi
voda će se postepeno hladiti, i ruka će se ovim homeopatskim putem oslobađti od bolova i plikova.
Drugi primer fizičkog delovanja nalazimo kada neki tvrdi predmet udari u čelo (što je zaista bolno).
Bol ubrzo nestaje ako udareno mesto lagano pritisnemo palcem ( homeopatski), a ne ako ga ponovo
udarimo tvrdim predmetom u isto mesto na glavi (izopatski).
U izopatiji se takođe bolovi u leđima i prehlade leče hladnim kupanjem. Reč prehlada je izvedena od
reči hladan, a prouzrokovana je promajom koja ne mora nastati od HLADNOG vazduha. Dejstva
hladne vode na zdrav i bolestan organizam su mnogobrojna, tako da se može napraviti sistem dejstava.
Potpuno je apsurdno tvrditi da se ujed zmije može uspešno lečiti delovima zmije. Takođe je
diskutabilno lečenje pljuvačkom besnog psa, kako leči neki ruski lekar. Ne preporučujem ni jednom
lekaru da pokuša da sledi ovakav primer, a kamoli da stvara sisteme izopatije. Tvorci i izdavači ovih
krajnje sumnjivih sistema (Hr. Dr. Gross s. sveop. homeop. z. h. s. 72. ) smatraju izopatiju
(AEQUALIA AEQUALIBUS) JEDINOM PRAVOM OSNOVOM ZA LEČENJE, prilično
nezahvalno, kada se pomisli da svoj uspeh zahvaljuje jedino SIMILIA SIMILIBUS.
 

Na sveže smrznute delove staviće se nešto hladno. Iksusni kuvar će ruku

opečenu vrelom tečnošću, staviti u toplu vodu da bi rana zarasla i stvorila se
sveža i zdrava koža. Lakireri na opekotinu stavljaju sredstvo koje izaziva sličan
osećaj kao opekotina, npr. vinski destilat*33), ili TERPENTIN*34) dok masti koje
hlade, ili hladna voda mesecima sprečavaju ozdravljenje i stvaraju još veće zlo.
*33)
Sidenham ( Opera, S. 271) kaže: " Weingeist ( alkohol ) preporučujem prvenstveno kod opekotina
" . i Benjamin Bell ( System of Surgery, third edit. 1789. ) kaže: " Jedan od najboljih lekova kod
opekotina je alkohol". Prilikom nanošenja izgleda da se bol na trenutak pojačava i širi (m. s. pod §
164. ), ali nakon toga sledi osećaj olakšanja i smirenja. Najbolje dejstvo se postiže kada se opečeni deo
potopi u rastvor. Ako ovo nije moguće, preporučujem da se opečeni delovi pokriju i drže pokriveni
gazom potopljenom u rastvor. Još bolji efekat se postiže kada se koristi topli alkohol, koji
homeopatski deluje jače nego hladni. Ovo potvrđuje svaki uspeh i iskustvo.
*34)
Edward Kentish kaže: " Na opečene delove ide ugrejano ulje terpentina ili brendi, koji su najbolja
sredstva za opekotine. " (Essay on Burns, London 1798. Sec. essay ). Neki drugi postupak nije
homeopatskiji niti uspešniji.
Haister to potvrđuje ( Instit. chirur. Tom. I. S. 333). " treba postaviti terpentinu i vruće tečnosti sa što
izdržljivijom temperaturom. "
Najbolji primeri za tople lekove vide se pri poređenju sa istovremenim lečenjem palijativnim
(hladećim) lekovima na istom pacijentu sa istim opekotinama. Kao primer navodim Sir John Bella
( In Kuem' s ¸Phys. Med. Journal, Lepzig. 1801. Jun. S. 428. ) koji je jednoj gospođi sa jakim
opekotinama jednu ruku prekrio Terpentinom a drugu stavio u hladnu vodu. U prvoj ruci je posle pola

35
sata osećala veliko olakšanje i prestanak bola dok je druga ruka bolela i nakon 6 sati. Čim bi se ruka
izvukla iz vode, žena je osećala velike bolove, a za ozdravljenje je trebalo više vremena nego za ruku
potopljenu u terpentin.
Tako je i John Anderson lečio (Pri Kentishu, na pomen. mestu s. 43. ). ženu koja je imala jake
opekotine na licu i ruci od vrelog ulja . On kaže :" Lice koje je bilo opečeno i crveno prekrio sam
terpentinom na par minuta, dok je ruku pacijentkinja sama stavila u hladnu vodu, i izrazila želju da
tako i ostane. Posle 7 sati lice je izgledalo znatno bolje i bolovi su nestali. Hladnu vodu za ruku je
često menjala, i čim bi je izvadila, žalila se na jake bolove. I zaista je na ruci bila primetna upala.
Sledeće jutro otkrio sam da je imala velike bolove u toku noći, a upala je plikovima zauzimala celu
površinu do lakata. Trebalo je 14 dana terapije omekšavanja i zavoja dok nije usledilo poboljšanje.
Lice je naprotiv bilo u redu i bezbolno". Posle ovih primera jasno se vidi prednost homeopatskog
lečenja sredstvima sličnog dejstva, a ne suprotnog, kao što leči stara škola.
 
Iskusni stolari tačno znaju da u slučaju sunčanice ne smeju piti hladnu vodu ili
slična pića, već male količine konjaka. Iskustvo pokazuje da to deluje jako
efikasno(*35) na sunčanicu i na umor*36) Povremeno bi se našli lekari koji su
slutili postojanje lekova, što su svojim dejstvom analogno lečenju, mogli da
prouzrokuju svojim dejstvom iste simptome bolesti, te tako leče*37) (*38)
(*35)
Sa ovim se slažu i J. Hunter i W. Fabric. Von Hilden ( DE COMBUSTIONIBUS LIBELLUS,
BASIL. 1607. CAP. 5. S. 11. ) : " Hladni oblozi kod opekotina su krajnje pogrešni , i prouzrokuju
samo upale , gnojenje i dugotrajnu bol. "
 
*36)
Zimmerman ( o iskustvu, II. S. 318. ) stanovnike u toplim zemljama podučava da na velikim
vrućinama treba da piju nešto od alkoholnih napitaka.
 
*37)
Ovo tvrdim da bi se ogradio od napada da ove ideje potiču od mene. Iz ovoga se vidi da je
homeopatski način postojao i mnogo pre mene. Ja iz ovoga ne izvlačim nikakav prioritet.

*38
BASIL FROBEN 1538. s. 72

Tako autor hipokratske knjige:" * (navodi

značajne reči:

**
*,,O nekim pojavama kod čoveka“
** ,, od sličnog bolest nastaje i preko onoga što je slično uzročniku obavlja se ozdravljenje-pomoću
srestava za povraćanje leči se povraćanje ” ( prevod Prof. Dr. M. Popovića )
Istovremeno su i drugi lekari osećali i govorili istinu o homeopatiji. Tako
npr. Boulduk*39) tvrdi da je purgativna priroda RABARBARA ( Rheum, Rheum
*40)
Palmatum ), posledica njenog lekovitog dejstva kod proliva. Detharding pogađa
da lišće Sene (SENNAE FOLIUM ) smiruje kolike kod bolesnih, a izaziva ih
analogno kod zdravih.
Bertholon*41) priznaje da elektricitet kod zdravih izaziva isti bol koji smiruje kod
bolesnih.

36
Yhoury*42) potvrđuje da pozitivni elektricitet sam po sebi ubrzava puls, ali ga i
smiruje ukoliko je ubrzan. Od Stoerka*43) potiče misao: „Ako znamo da kod
zdravih ljudi bunika (STRAMONIUM ) prouzrokuje ludilo, ne bi li se moglo
doći u iskušenje i probati izlečenje ludih pomoću istog leka?!". Najubedljiviji je
vojni lekar Stahll*44) koji kaže : „ Potpuno je pogrešno lečiti na osnovu pravila
o suprotnosti ( contraria contraiis). Potpuno sam ubeđen da se potpuno
izlečenje može postići samo metodom za podsticanje sličnih simptoma (SIMILIA
SIMILLIBUS).
*39)
Memories de''l academie royale, 1710
*40)
Eph. nat. cur. cent. X. obs. 76.
*41)
medicin. elektricit. II. s. 15. i 282.
*42)
memoir. lu''a l''acad. de. caen.
*43)
)Libell. de stram. s. 8.
*44)
Ιn jo. Humelli Comentatio de arthritide tam torturea, quam skorbotica, seu podagra et scorbuto
Budingal 1738. 8. s. 40- 42.

Pokušajte opekotine približiti vatri, smrzotine protrljati sa snegom ili hladnom

vodom, želudačnu kiselinu sa malom dozom sumporne kiseline. Toliko smo bili
blizu prave istine . Zastalo se zahvaljujući slabom opažanju ovih ideja, i tako je
alopatija uspela da se razvije i proširi sve do danas.
KRAJ UVODA .

ORGANON
§1-§9
Osnovni postulati bolesti i principa lečenja

37
 §1

Najviši i jedini zadatak lekara je da leči ljude, i to se naziva medicinom1*)

  (1*) Krajnje je vreme da lekari prestanu da leče na osnovu pretpotstavki,pomoću raznih smeša,
recepata, sistema i hipoteza. Lekarev poziv nije da veliča takozvani sistem sačinjen od prazne
uobraženosti i hipoteza koje se tiču unutrašnje esencije procesa života i porekla bolesti u nevidljivoj
unutrašnjosti organizma (na koje je toliko lekara, trgujući slavom, protraćilo svoje vreme i energiju).
Lekarev poziv nije da čini bezbrojne pokušaje da objasni pojavne oblike bolesti i njihov
najneposredniji uzrok (koji uvek ostaje skriven) govoreći nerazumljivim rečima ili koristeći apstraktne
ili pompezne izraze kako bi izgledao veoma učeno i zadivio neuke, dok bolesni uzaludno vape za
pomoći. Takvog učenog fanatizma (koji nosi naziv teorestska umetnost lečenja i za koji je
ustanovljena specijalna profesura) imali smo sasvim dovoljno. Krajnje je vreme da svi oni koji sebe
nazivaju lekarima, jednom i za svagda, prestanu da obmanjuju svojim pričanjem čovečanstvo koje
pati, i da sada počnu da delaju, to jest, da zasita pomažu i leče.

§2

Najviši ideal lečenja je brzo, pažljivo i trajno izlečenje bolesti u njenoj

celokupnosti i to najkraćim i najsigurnijim putem, uz pomoć objektivnih i jasnih
principa.

§3
Svaki lekar treba da spozna šta je specifično u bolesti ( spoznaja bolesti
-indikacija), šta je specifični spektar leka kojim leči, kao i da lek prilagodi
bolesti ( spoznaja leka - indicatum), da odredi tačnu dozu i vreme za
obnavljanje doze. Ukoliko tačno prepozna sve prepreke u toku ozdravljenja,
i svoje znanje upotrebi za njihovo otklanjanje, tek onda se ovakav čovek
može nazvati lekarom.

§4
On istovremeno i čuva zdravlje ukoliko poznaje sve što prouzrokuje bolest i
smetnje u organizmu, i u stanju je da ih uspešno otkloni.

38
 §5
Lekaru u lečenju koriste specifičnosti najverovatnijeg podstičućeg
uzroka akutne bolesti kao i najznačajnije stavke iz celokupne istorije
hronične bolesti, koje mu omogućavaju da otkrije osnovni uzrok, koji je
uglavnom izazvan hroničnom mijazmom. U ovim istraživanjima, treba
uzeti u razmatranje ustanovljenu fizičku konstituciju pacijenta (naročito
kada se radi o hroničnoj bolesti), njegov moralni i intelektualni karakter,
njegovo zanimanje, stil života i navike, njegove društvene i porodične
odnose, godine, seksualnu funkcionalnost itd.
''Lekaru će u lečenju pacijenta od velike koristi biti podatci o akutnoj bolesti o kojoj se
najverovatnije radi i najznačajniji faktori u istoriji prolongirane bolesti, što će mu
omogućiti da pronađe njen fundamentalan uzrok. Fundamentalan uzrok prolongirane
bolesti u većini slučajeva je hronični mijazam. Prilikom ovakvog analiziranja, lekar bi
trebalo da uzme u razmatranje:
 uočljivu telesnu konstituciju pacijenta (naročito u slučajevima prolongirane
bolesti);
 mentalni i emotivni karakter (Geist i Gemut);
 zanimanje,
 stil života i navike,
 građanske i porodične odnose (odnose van i unutar doma),
 godište,
 seksualnu funkciju, itd.

§6

Kao nepristrasni pomatrač lekar treba da zapazi sve promene u psihičkom i

fizičkom životu . Pod ovim se podrazumevaju sva odstupanja od ranijeg
normalnog stanja. Sve ove promene nazivamo znacima bolesti, slučajnostima ,

39
SIMPTOMIMA i oni prikazuju bolest i njen pravi karakter1*) u svom
celokupnom opsegu .
 (1*) Ne mogu da razumem kako su lekari do sada lečili, ne obraćajući pažnju na sve vidljive
simptome. Umesto toga, bolest su objašnjavali kao unutrašnju promenu u skrivenom delu bića, pa su
je tako i lečili proizvoljnim i nepoznatim lekovima. I sve to je nazivano racionalnim !!!. Zar znaci
bolesti ne predstavljaju nešto spolja vidljivo, tj. samu bolest? Šta još smatraju za prima causa morbi?
Šta žele još da leče u bolesti osim primetnih i vidljivih simptoma ?
§7
Ukoliko postoji bolest kod koje se ne vide uzroci (CAUSA OCCASIONALIS)a,
koje treba otkloniti, onda treba obratiti pažnju na mijazme i sporedne
uzroke(§5). Skup spoljašnjih simptoma predstavlja sliku unutrašnjeg bića
bolesti koja se reflektuje spolja tj. patnju vitalne sile, i to treba da bude jedini
indikator za pravi izbor leka,b kako bi se bolest pretvorila u zdravlje.
a) Podrazumeva se da će svaki razumni lekar ove prvo otkloniti ; U tom slučaju tegobe najčešće
same po sebi nestaju. On će odstraniti cveće sa jakim mirisom koje izaziva histeriju,
nesvesticu, izvući će trun koji izaziva upalu oka, promeniće prejako stegnute zavoje koji prete
da izazovu gangrenu , pronaći i ponovo spojiti povređenu arteriju koja je izazivala nesvesticu ,
pokušati, kroz povraćanje pacijenta, da izbaci bobice beladone, itd, koje je pacijent progutao,
ekstrahovati strana tela iz telesnih otvora (nosa, grla, uha, uretre, rektuma, genitalija, razbiti
kamenje u bešici, otvoriti neperforiran anus novorođenom detetu, itd.

b) Stara škola je oduvek, ne znajući drugačije da pomogne, u bolesti tražila jedan simptom
među mnogobrojnim , protiv kog se borila i koji bi možda i potisnula. Jednostranost, koja je
pod nazivom simptomatsko lečenje s punim pravom nailazila na opšte zgražavanje i
odbijanje, jer se tako ništa ne dobija već puno gubi. Svaki pojedini simptom predstavlja bolest
toliko, kao što jedno stopalo može predstavljati celog čoveka. Ova metoda je pogrešna utoliko,
što se lek odabirao u suprotnosti sa simptomima (tj.samo enantiopatski i palijativno), pa je to
dovodilo do kratkotrajnog potiskivanja, a tim i do poboljšanja, ali je trajno usledilo samo
pogoršanje.

§8
Ne može se zamisliti, a i nijedno iskustvo ne dokazuje suprotno, da posle
nestanka svih simptoma ne ostaje ništa drugo osim zdravlja1*).

1*)
Kada pravi praktičar umetnosti lečenja nekog izleči od bolesti, na takav način da nema ni traga od nje, da ne
ostaju nikakvi simptomi bolesti, i da su se svi znaci zdravlja trajno vratili, kako može neko, bez da vređa ljudski
intelekt, tvrditi da celokupna bolest tela nastavlja da boravi u unutrašnjosti? Pa ipak Hufeland, nekadašnji
direktor stare škole, tvrdi, ''Homeopatija može da otkloni simptome, ali bolest i dalje ostaje,'' (Hufeland, Die
Homöopathie, str. 27, red 19). On je to tvrdio delimično zbog žalosti nad napretkom koji su heomeopate postigli
u pogledu lečenja čovečanstva, a delimično zbog toga što se on još uvek držao potpuno materijalnog koncepta

40
bolesti. On još uvek nije bio u stanju da razmišlja o bolesti kao o stanju bića gde se stanje organizma dinamično
menja zbog razboljevanja neusklađene životne sile – kao o modifikovanom stanju. On radije posmatra bolest kao
materijalnu stvar koja bi, nakon što je lečenje završeno, mogla još uvek biti prisutna u nekim delićima organizma
da bi jednog dana, u periodu izvanrednog zdravlja, samovoljno izbila u prvi plan svojim materijalnim
prisustvom! Još uvek je u toj meri izraženo nerazumevanje stare patologije! Nije ni čudo da je to moglo da stvori
jedino sistem lečenja koji se isključivo bavi detaljnim analiziranjem jadnog pacijenta.

§9

U zdravom organizmu, u duševno i materijalno oblikovanom organizmu, deluje

životna energija (AUTOKRATIJA), DINAMIS koja nas održava u savršeno
harmoničnoj ravnoteži delovanja i osećanja. Naš zdrav razum je može slobodno
koristiti za postizanje viših ciljeva našeg postojanja.

§10-§18
Koncept vitalne sile i njena povezanost sa bolešću

§10
Materije organizma bez životne energije nema sposobnost osećanja i
samoodržavanja2*). Samo nematerijalno u materijalnom organizmu (životni
princip, vitalna sila) pruža mogućnost funkcionisanja svih čula u
svakodnevnom životu.
2*)
Takav organizam je mrtav, izložen spoljašnjim materijalnim uticajima, truli, raspada se vraćajući
se u svoje prvobitne hemijske delove (supstance).

§11

41
Kada čovek oboli, do poremećaja ravnoteže samostalne životne energije (vitalne
sile) dolazi zbog dinamičkog1*) uticaja agensa bolesti. Samo disharmonična
vitalna sila organizma daje znake bolesti koje nazivamo simptomima. Samo i
isključivo putem prepoznavanja simptoma pravi lekar može uspešno da leči.
§11
Kada se neko razboli, inicijalno je samo ova duhu-nalik, autonomna životna sila (životni princip), sveprisutna
u ljudskom organizmu, ta koja postaje neusklađena usled dinamičnog 1*) uticaja agenasa koji su štetni po
život. Jedino životni princip, poremećen do takvog stepena abnormalnosti, može da prenese organizmu
negativna osećanja i da u njemu podstakne nepravilnost funkcija, koje mi zovemo bolest. Ovaj životni princip
je prirodna snaga koja je nevidljiva sama po sebi, i koja se može opaziti jedino u uticaju na organizam. Zato
se njena neusklađenost može jedino primetiti (uočiti) na manifestacijama bolesti u pogledu osećanja i
funkcija (jedini aspekti organizma koji su dostupni čulima posmatrača i praktičara umetnosti lečenja).
Drugim rečima, neusklađenost životnog principa postaje uočljiva putem simptoma bolesti; ni na koji drugi
način ne može se opaziti.
1*)
Šta je dinamički uticaj i snaga?
Naša zemlja snagom skrivene, nevidljive energije privlači i drži mesec oko sebe za 28 dana i nekoliko
časova i mesec alternativno u fiksnim časovima prouzrokuje plimu i oseku. Mi to posmatramo i
divimo se, ali naša čula ne prepoznaju način na koji se to dešava. To se očigledno ne dešava kao
rezultat rada neke mehaničke (materijalne) sprave, koju je napravio čovek. Tako posmatramo neka
druga dešavanja koja ne možemo da objasnimo, jer smo zaslepljeni idejom o materijalnom uzroku i
posledici. Tako je i sa bolestima. Dinamički uticaj na organizam i uticaj lekova na vitalnu silu, nisu
ništa drugo do afekcije a to nije ništa materijalno, a kamoli mehaničko. Na taj način se može
promatrati uticaj lekova na čovekov organizam. Prirodne supstance, koje se smatraju lekovitim, samo
su onda lekovite (same po sebi) ako poseduju moć da promene ljudsko stanja pomoću dinamičkog
uticaja na vitalnu silu.Kao što magnet privlači komadiće gvožđa sa jednom svojom stranom (polom) ,
ali kako do ovog privlačenja dolazi to ne vidimo ; ovoj nevidljivoj snazi magneta nije potrebna
mehanička ( materijalna , nikakva kuka ili poluga da bi privukla gvožđe ; Privlači sebi dinamičkim
putem, deluje na gvožđe ili čeličnu iglu putem čiste, nevidljive, duhu osobene sile, to je dinamičko ;
Čelična iglica i sama postaje magnetična, čak i ako ne dođe u direktni kontakt sa magnetom usled čega
dobija sposobnost privlačenja druge čelične igle tj poseduje magnetno svojstvo ( dinamis)
Na sličan način, dete sa malim boginjama ili ospicama prenosti bolest zdravom detetu koje se nalazi u
njegovoj blizini, čak ga i ne dodirujući. Ova afekcija se odvija nevidljivo (dinamički) na udaljenosti,
bez da je dete bilo zaraženo ičim materijalnim od strane bolesnog deteta, isto kao što ne postoji
materijalan prenos između magneta i čelične igle. Sama specifičnost, duhu-nalik zaraza prenosi male
boginje ili ospice sa jednog deteta na drugo koje se nalazi u njegovoj blizini, kao što magnet prenosi
magnetno svojstvo čeličnoj igli koja se nalazi u njegovoj blizini.
 Delovanje leka na živi organizam treba oceniti na sličan način. Prirodne supstance za koje je utvrđeno
da su lekovi su lekovi samo utoliko ukoliko poseduju (svaki svoju specifičnu) snagu da izmene stanje
pojedinca putem delovanja duhu-nalik afekcije (putem žive osetljive prirode) na duhu-nalik, životni
princip koji održava život. Ono što mi zovemo lekovitim u tim prirodnim supstancama koje, u užem
smislu, zovemo lekovima odnosi se samo na njihovu snagu da izazovu promene u stanju našeg
animalnog života. One samo proširuju svoj duhu-nalik (dinamičan) uticaj koji menja stanje duhu-nalik
principa, kao što blizina jednog pola magneta može samo da dodeli magnentu energiju čeliku (putem
određene vrste afekcije), ali nikakave druge karakteristike (ne, na primer, čvrstinu ili savitljivost, itd.).
Tako i svaka specifična lekovita supstanca takođe menja stanje pojedinca kroz određenu vrstu afekcije
na način koji je specifičan samo njenoj prirodi, a ne na način koji je svojstven bilo kom drugom leku,
isto koliko je izvesno da će dete koje ima male boginje preneti samo male boginje na zdravo dete u
njegovoj blizina, a ne ospice. Ovo delovanje leka na naše zdravstveno stanje odvija se dinamički,
putem afekcije, potpuno bez prenošenja bilo kakvih materijalnih delova lekovite supstance.
Najmanja doza leka koji je dinamizovan na najbolji mogući način (gde, nakon vršenja proračuna, se
može pronaći toliko malo materijala da njegovu sićušnost ne može ni zamisliti niti shvatiti, čak ni

42
najbolji matematički um) daje, prikladnom slučaju bolesti, daleko više izlečiteljske energije nego što
to čini veća doza iste lekovite supstance. Ova najfinija doza nije ništa do čista, duhu-nalik lekovita
energija, i proizvodi – samo dinamičkim putem – takvo veliko dejstvo koje se nikada ne može postići
sirovom lekovitom supstancom, čak ni kada se uzima u velikoj dozi.

Lekovi deluju na naše stanje dinamički ( putem prenosa) dejstvuju bez materijalnog dela supsance.
Analogno tome obolelima se daju supstance u najmanjim aritmetičkim količinama, tako da u sebi ne
sadrže skoro ništa materijalno. Njihovo dejstvo je utoliko veće, ukoliko je ista supstenca u jačem
razblaženju. Čak i najmanja doza, u sebi sadrži slobodnu dinamičku snagu, ali za razliku od sirove
supstance jače je dozirana. Radi se o tome da dinamička snaga bude što slobodnija, a ne broj
organskih atoma, površine ili fizičke veličine.. I što je supstanca slobodnija, ona je kroz potenciranje
jača (§270 ). Naravno da je mnogim ljudima potpuno nezamislivo dinamičko dejstvo nematerijalne
supstace. Ali, ako vidimo nešto odvratno što nas tera na povraćanje, da li je tu bilo nekog
materijalnog uticaja ili sredstva za povraćanje? Zar to nije prouzrokovano našim pogledom i reakcijom
naše misli?
I kad se podigne ruka, da li ju je pokrenulo nešto mehaničko, neki alat? Zar to nije prouzrokovano
dinamičkom snagom naše volje?

§12
Jedino obolela životna energija prouzrokuje bolest1*), i to se odražava na
promeni unutrašnje dinamike. Tada sva čula reaguju na te promene i ispoljavaju
ih u obliku simptoma stvarajući spolja vidljivu sliku. I obrnuto, nestanak svih
simptoma znači vidljivo ozdravljenje i povratak integriteta vitalne sile, odnosno
zdravlje kompletnog organizma.

1*)
Kako dolazi do promene vitalne sile koja prouzrokuje simptome i bolest, za lekara je apsolutno
nebitno i ostaće mu možda zauvek neotkrveno. Bitni su samo spolja vidljivi simptomi i jedino na njih
treba potpuno da se skoncentriše. Sve što je lekaru potrebno da zna o oboljenju i šta je neophodno za
lečenje to nam je tvorac sveta stavio pred naša čula.
§13
Iz ovoga se može zaključiti da bolest (izuzimam hirurške slučajeve) nije
dinamično, u unutrašnjosti skriveni monstrum, kako su to do sada tvrdile alopate
(1*)
. Ovo je moglo da se rodi samo u glavama koje su materijalistički nastrojene,
što je decenijama medicinu odvelo u pravac propasti.
(1*) Materija peccans !
§14

43
Nema nijedne promene u obliku bolesti u unutrašnjem biću, koja ostaje skrivena
i neispoljena. Svaka i najmanja promena ispoljava se u obliku simptoma .
Spretno i izvežbano oko lekara će ove promene i simptome odmah primetiti.

§15

Patnja obolele duhovne sile u unutrašnjosti organizma tj. vitalna sila (dinamis ) i
spolja vidljivi simptomi predstavljaju celinu, oni su jedno te isto i ne smeju se
niti se mogu odvajati. Naravno da je naše telo materijalna alatka postojanja, ali
bez instinktivne, osećajne i složene, vodeće dinamike ono je nezamislivo, kao i
životna energija bez organizma. Iz ovoga sledi da obe čine zajednicu, ali radi
lakšeg razumevanja mi ih u mislima razdvajamo na dva pojma.

§16

Pod štetnim uticajima podrazumevamo spoljašnje uticaje na zdrav organizam,

koje ometaju harmonični tok života . Naša vitalna sila može biti napadnuta samo
dinamičkim putem i tako biti aficirana*. Logično je da lekar ove promene može
uspešno lečiti samo dinamičkim1*) (duhovnim, virtualnim) snagama, lekovima
koji svojim dejstvom utiču na osećaj u našem organizmu. Dobro izlečenje sledi
naravno, posle pažljivog posmatranja bolesti i kompleksa svih simptoma koje
organizam pokazuje i pravilnog izbora leka.
 (1*) M.s. primedba za §11

*aficiran- dodirnut

§17

U toku lečenja svih spolja vidljivih simptoma, kao i promene unutrašnje vitalne
sile, odnosno kompletne bolesti1*), lekar treba da uzme u obzir sve simptome

44
kako bi izlečio kompletnu bolest2*). Uništena bolest je ponovno uspostavljanje
zdravlja i to je primarni i jedini zadatak lekara, a ne samo slavopojno pričanje,
već i korisno lečenje.
1*)
I najteža bolest se može lečiti ako se spozna uslovljenost promene vitalne sile. Česti su primeri
delovanja posle fiksne noćne more ili predskazanja smrti. Ubrzo bi se zaista pojavljivali simptomi koji
su karakteristični. U takvim slučajevima se putem spasonosnog razgovora, razbijaju svi simptomi i
uspostavlja stara harmonija. Bez ovakvog moralnog lečenja, ozdravljenje ne bi bilo moguće, s obzirom
da je bolest i smrt samo fiktivna zamisao naše podsvesti. Najveće bolesti mogu biti stvorene imaginacijom
koja u dovoljnoj meri uzrokuje neukslađenost životnog principa, i mogu biti otklonjene na isti način. Opominjući
san, praznoverna iluzija ili sudbonosno predskazivanje smrti na određeni dan ili u određeni sat neretko iznosi sve
znake nastupajuće i sve više jačajuće bolesti i bliženje smrti u sat na koji je ukazano. To se ne može dogoditi bez
istovremenog stvaranja unutrašnje alteracije koja odgovara stanju uočljivom na spoljašnjosti. U tim slučajevima,
sve karkateristike bolesti koje ukazuju na približavanje smrti neretko bivaju oterane nekom izveštačenom
obmanom ili ubeđenjem u suprotno, i zdravlje se odjednom ponovo vraća. To ne bi bilo moguće bez otklanjanja,
putem ovog isključivo moralnog leka, i unutrašnjih i spoljašnjih štetnih alteracija koje su pojedinca pripremale
na smrt.
 2*) Bog, oslonac čovečanstva, otkriva Svoju mudrost i dobrotu tako što otvoreno ukazuje praktičaru
umetnosti lečenja na to što treba izlečiti kod bolesti (kao što je tvrdila dosadašnja škola medicine, koja
je smatrala da ima proročanski uvid u unutrašnju prirodu stvari) koje su zadesile čovečanstvo, kako bi
one bile uništene i zdravlje ponovo uspostavljeno. Šta bismo mi mislili o Njegovoj mudrosti i dobroti
kada bi On to što treba da bude lečeno kod bolesti skrivao mističnom tamom i zaključavao ga u
unutrašnjosti, na taj način onemogućavajući čovečanstvu da jasno uoči oboljenje, i samim tim
onemogućavajući i izlečenje?

§17

– Jedino što lekar mora da uradi da bi otklonio bolest u njenoj celokupnosti jeste da otkloni celokupan
kompleks simptoma
Kada se postigne izlečenje putem otklanjanja celokupnog kompleksa uočljivih znakova i zbivanja 1
izazvanih bolešću, unutrašnja promena (alternacija) u životnoj sili, koja se nalazi u samoj njenoj
osnovi, takođe istovremeno nestaje 1*). Zato iz toga proizilazi da praktičar umetnosti lečenja treba
samo da otkloni kompleks simptoma da bi istovremeno otklonio i poništio unutrašnju alternaciju, a
konsekventno i celokupnost bolesti, tj. bolest samu po seb 2*). Kada je bolest poništena, zdravlje biva
obnovljeno. Ovo je najviši, jedini cilj lekara koji razume značenje svog poziva – on treba da pomaže,
a ne da uzima učešća u učenom-glasnom brbljanju.

Najveće bolesti izaziva imaginacija i one mogu biti izlečene promenom pacijentovih uverenja.
Fusnota1*) §17– Najveće bolesti mogu biti stvorene imaginacijom koja u dovoljnoj meri uzrokuje neukslađenost
životnog principa, i mogu biti otklonjene na isti način. Opominjući san, praznoverna iluzija ili sudbonosno
predskazivanje smrti na određeni dan ili u određeni sat neretko iznosi sve znake nastupajuće i sve više jačajuće
bolesti i bliženje smrti u sat na koji je ukazano. To se ne može dogoditi bez istovremenog stvaranja unutrašnje
alternacije koja odgovara stanju uočljivom na spoljašnjosti. U tim slučajevima, sve karkateristike bolesti koje
ukazuju na približavanje smrti neretko bivaju oterane nekom izveštačenom obmanom ili ubeđenjem u suprotno, i
zdravlje se odjednom ponovo vraća. To ne bi bilo moguće bez otklanjanja, putem ovog isključivo moralnog leka,
i unutrašnjih i spoljašnjih štetnih alternacija koje su pojedinca pripremale na smrt.

Bog otvoreno ukazuje na to što treba da bude otklonjeno kod bolesti. Ne skriva ga mističnom tamom.

1Befallment – kao imenica ne postoji u Longmanovom, niti bilo kom drugom rečniku, postoji samo glagol
'befall' koji znači – desiti (se), dogoditi (se), zbiti (se), tj. taj glagol, prema Longmanu, se odnosi na nešto što se
pojedincu iznenada i neočekivano desi, odnosno na nešto što ga zadesi (zadesiti je najpravilnije – ali kako bi
glasila imenica od zadesiti?). Otuda sam 'befallment' prevela kao zbivanje, ali ono bi se moglo prevesti i kao
događaj, dešavanje. Međutim, ni jedna reč se ne uklapa u potpunosti u kontekst. (prim.prev.)

45
Fusnota2*) §17 – Bog, oslonac čovečanstva, otkriva Svoju mudrost i dobrotu tako što otvoreno ukazuje praktičaru
umetnosti lečenja na to što treba izlečiti kod bolesti (kao što je tvrdila dosadašnja škola medicine, koja je
smatrala da ima proročanski uvid u unutrašnju prirodu stvari) koje su zadesile čovečanstvo, kako bi one bile
uništene i zdravlje ponovo uspostavljeno. Šta bismo mi mislili o Njegovoj mudrosti i dobroti kada bi On to što
treba da bude lečeno kod bolesti skrivao mističnom tamom i zaključavao ga u unutrašnjosti, na taj način
onemogućavajući čovečanstvu da jasno uoči oboljenje, i samim tim onemogućavajući i izlečenje?

 
§18

Istina je da se osim celokupnosti simptoma, sa pratećim okolnostima i

promenama (§5), u oboljenju ne može pronaći ništa drugo, i da su to jedine
indikacije za izbor pravog leka.

§19-§21
Potreba za dokazivanjem dejstva (potvrđivanje prirode leka)

§19

Pošto bolest nije ništa drugo sem promena stanja zdravog organizma koje se
ispoljava znacima bolesti, a ozdravljenje je moguće samo vraćanjem tela u

46
normalno zdravo stanje promenom ovih nenormalnosti . Može se lako
primetiti da lekovi ni u kom slučaju ne bi lečili bolesti kada ne bi posedovali
snagu uticaja na promene osećanja i delovanja u čoveku. Analogno ovome,
lekovi postoje isključivo zato da bi pokretali snagu naše vitalne sile.

§20

Unutrašnja snaga lekova se pored svih napora ne može razumeti. Tek nakon
njihovog delovanja na konkretnom primeru, na osnovu iskustva i saznanjima o
manifestacijama koje prouzrokuju, možemo razumeti njihovu snagu i moć.

§21

Ne može se osporiti da dejstvo leka, i pored pažljivog posmatranja, nije vidljivo

po spoljašnjim znacima već samo po dejstvu u zdravom organizmu kada
prouzrokuju promene i određene simptome. Iz ovoga sledi: pošto svaki lek u
stanju bolesti ima delotvorno dejstvo, on će u zdravom stanju prouzrokovati
određene simptome. Upravo ovi pokazatelji su nam važni, kako bi spoznali
dejstvo svakog leka na bolestan organizam.
 
§ 21

– Sposobnost leka da izleči otkriva se prema simptomima koje on izaziva kod zdravih ljudi. Ovi simptomi
otkrivaju njegovu snagu da izazove specifičnu bolest koja je istovremeno i snaga koja leči tu bolest.
–
Pošto:
1.priroda lečenja nije, po sebi, uočljiva (što niko ne može da porekne)
2.u čistim eksperimentima sa lekovima (tj. u utvrđivanjima), najoštroumniji posmatrač ne može da opazi
ništa o lekovima koji se mogu odrediti kao lekovi, ili sredstvima izlečenja, osim da imaju snagu da izazovu
uočljiva stanja alteracije u ljudskom telu, a naročito da na drugačiji način 'naštimuju' zdravog čoveka u
njegovom stanju i da izazovu nekoliko specifičnih simptoma bolesti,
onda sledi da kada lekovi deluju kao sredstvo lečenja, oni na isti način mogu da prikažu svoj izlečiteljski
kapacitet, gde njihova snaga drugačije 'naštimava' (usklađuje) stanje čoveka putem izazivanja specifičnih
simptoma. Stoga, mi samo moramo da podnesemo zbivanja bolesti koje lek izaziva u zdravom telu kao jedino
moguće otkrivanje njihove obitavajuće izlečiteljske snage. Iz ovih zbivanja bolesti, mi ćemo iskusiti snagu
koja izaziva bolest koja je, istovremeno, snaga koja leči bolest koju svaki pojedinačan lek ima.

47
§22-§27
Princip sličnosti

§22
Pošto bolest ne pokazuje nikakve simptome vidljive spolja, koji bi se trebali
lečiti, i s obzirom da lekovi u zdravom organizmu prouzrokuju simptome
bolesti, sledi da lekovi imaju dve funkcije. Sa jedne strane, oni kod prirodnog
oboljenja treba veštačkim putem da izazovu slične simptome, i time UPIJU
prirodnu bolest. S druge strane, treba obratiti pažnju na svojstvo lekova da
prouzrokuju slične ili suprotne simtome od željenih ( u zavisnosti od potrebe)1*)
1*) Osim ove dve mogućnosti ostaje i alopatska metoda upotrebe leka, gde se preporučuju lekovi bez
direktnog patičnog uticaja na samu bolest, tj nisu ni slični niti oponiraju simptomima već su
heterogeni. Kao što sam do sada navodio, to najčešće prouzrokuje smrt, pošto lekar nema pojma šta
prepisuje pacijentu. Ovakve metode,kao što sam već spomenuo, igraju ubitačnu igru sa životom
bolesnika pomoću opasnih, jakih, po svom dejstvu nepoznatim lekovima koji se baziraju na praznom
pretpostavljanju a koji se daje u čestim i visokim dozama. Istovremeno putem bolnih operacija koje bi
trebalo da premeste bolest na drugu lokaciju, smanjenja snage i sokova bolesnika putem pražnjenja od
gore prema dole, znojenjem ili pljuvačkom , a pre svega trošenjem nezamenjive krvi kao što je
pokazala dosadašnja rutina. U većini slučajeva pacijent ostaje bez snage, volje,… . Najgori su
slučajevi kada lekar pokušava da podstakne vitalnu silu i usput da prouzrokuje i dodatnu. Vitalna sila
postoji da bi održavala harmoniju u našem telu, a ne da leči bolest. Kada bi imala ovakvu moć,
zasigurno nebi dozvolila da se uopšte razbolimo. Kada oboli vitalna sila poziva u pomoć tako što će
svoje patnje izražavati simptomima. Ukoliko pomoć ne usledi, organizam pokušava sam da se očisti

48
po svaku cenu. Ukoliko vitalna sila nema mogućnost za ozdravljenje onda su svi simptomi i sama
bolest! Koji razumni lekar bi pokušao da imitira vitalnu silu ukoliko neželi da žrtvuje svog pacijenta?

§ 22

Lekovi leče izazivajući stanje bolesti koje otklanja ono stanje koje treba da bude lečeno .
Pošto:

1.kod bolesti nije prikazano ništa što se mora otkloniti da bi se one transformisale u zdravlje osim
kompleksa njihovih znakova i simptoma, i
2.lekovi ne mogu da prikažu ništa izlečiteljsko osim njihove tendencije da izazovu simptome bolesti
kod zdravog pojedinca i da ih otklone kod bolesnog,

sledi da:
1.lekovi postaju samo sredstva (načini lečenja), sposobna da ponište bolesti, izazivajući određena
zbivanja i simptome čime otklanjaju i iskorenjuju simptome koji su već prisutni, naime, prirodna
stanja bolesti koja želimo da izlečimo, i
2.da bi se izlečio kompleks simptoma bolesti, mora se tragati za lekom za koji je utvrđeno da ima
najveću tendenciju da izazove ili slične ili oprečne simptome, 22 u skladu sa onim što je iskustvo
pokazalo da je vrsta leka sa simptomima koji otklanjaju simptome bolesti i najlakše ih
transformišu u zdravlje, zasigurno i trajno.

Alopatsko lečenje: daju se lekovi koji izazivaju simptome koji nisu niti slični niti različiti od onih
prisutnih kod bolesti.

Fusnota1*) § 22 – Drugi mogući način korišćenja lekova protiv bolesti sem ova dva (homeopatski i
antipatski) je alopatski metod. Kod alopatskog metoda, prepisuju se lekovi čiji simptomi ne sadrže
direktni patologijski nagoveštaj o stanju bolesti; simptomi leka nisu niti slični niti oprečni simptomima
bolesti, nego su pre potpuno heterogenični u odnosu na njih. Ova praksa igra se neodgovorne,
ubistvene igre sa životom pacijenta, kao što sam već pokazao (u Uvodu), putem:

1.lekova, koji se daju u velikim i frekventnim dozama, koji su pogubno nasilni u svom delovanju (koja
su nepoznata) i koji su odabrani na osnovu praznih pretpostavki,
2.bolnih procedura koje bi trebalo da preusmere bolest na drugu lokaciju, i
3.smanjenja pacijentove vitalnosti i telesnih tečnosti, prazneći ga od gore ka dole, terajući ga da se
preznojava ili salivira, ili, što je najgore od svega (kao trenutno dominantna rutina), razbacujući
njegovu nezamenljivu krv.

Ove procedure se koriste na osnovu izgovora da lekar treba da podržava i pomaže oboleloj prirodi u
njenom nastojanju da samoj sebi pomogne. Međutim, potpuno je iracionalno imitirati i produbljivati
ova sasvim nesavršena, najnesvrsishodnija nastojanja čisto instinktivne životne sile, koja je usađena u
naš organizam samo da bi nastavila naš život harmoničnim tokom sve dok je organizam zdrav, ali ne
da leči samu sebe u stanju bolesti. Kad bi ona imala takvu dragocenu sposobnost, onda ona uopšte ne
bi odzvolila organizmu da se razboli.

Kada se životna sila jednom razboli, ona može da prikaže svoju neusklađenost samo putem
poremećaja zdravog toka života organizma i putem osećaja patnje čime traži pomoć od inteligentnog
lekara. Ako ne dobije pomoć, onda ona nastoji da se spase intezivirajući probleme – primarno,
nasilnim pražnjenjima. To često uključuje veliko žrtvovanje, ponekad i žrtvovanje samog života.

Raštimovana životna sila ima toliko malu sposobnost da leči da svakako ne zaslužuje da se imitira,
pošto su svi simptomi i promene stanja koje ona izaziva u organizmu zaista samo bolest! Zašto bi
inteligentan lekar, koji nije voljan da žrtvuje svog pacijenta, želeo da je imitira

49
 §23
Iskustvo nas uči da svaki pokušaj upotrebe lekova koji prouzrokuju suprotne
simptome ( antipatske, enantiopatske, paliativne metode) samo trenutno
smiruje simptome i bolest, da bi se ona posle kratkog vremena ponovo pojavila
u još jačem obliku ( pogledati § 58-§62; i § 69)

§24
Zbog toga smatram da ne preostaje nikakva druga mogućnost primene medicine
u borbi protiv bolesti osim homeopatskog lečenja. U homeopatiji, traži se lek za
celokupnost simptoma slučaja bolesti, s obzirom na poreklo uzroka (kada je
poznato) i prateće okolnosti – traži se lek koji (od svih lekova čije su
mogućnosti promene stanja poznate na osnovu testiranja na zdravim
pojedincima) ima snagu i tendenciju da izazove stanje veštačke bolesti
najsličnije stanju slučaja bolesti o kojoj se radi.

§25
1*)
Tako nas iskustvo uči , da jedino lekovi koji prouzrokuju slične simptome
mogu uspešno da leče kompletnu bolest bez straha da će izazvati neku novu
bolest ili pogoršanje već postojeće, a pogotovu ne ponovno njeno javljanje.
U bolesnom telu najdelotvorniji su lekovi koji bi u zdravom telu izazvali slične
simptome. Pored toga najvažnije je da se lekovi potenciraju u najfinije
supstance(§ 6-§ 16) kako bi se uspešno izlečila bolest sa svim njenim
simptomima.
1*) U ovo iskustvo ja ne ubrajam ono kojim se hvale naši lekari u staroj školi. Njihovo iskustvo
zasniva se na sastavljanju mnogobrojnih recepata pomoću kojih se leče svakakva oboljenja, bez
prethodnog detaljnog ispitivanja istih. Često su teoriski i školski obraćali pažnju na bolest, kao nešto
što je patološki već poznato. Uvek su videli nešto, ali nikada nisu bili svesni, niti su znali šta su videli .
Uspesi su, u slučaju alopatskog lečenja, bili uslovljeni jedino božanskim uticajima; To su uspesi iz
kojih se nije moglo ništa naučiti, ništa spoznati. Ovakvo pedesetogodišnje iskustvo isto je kao i pogled
u kaleidoskop; nešto je napunjeno sa raznolikim šarenim stvarima i neprestano se pokreće ; hiljadu
puta ista pojava bez polaganja računa!

50
 §26

Ovo se zasniva na, ponekad naslućenom, ali do sada nepoznatom prirodnom

zakonu na kome se bazira hpmeopatija: jednu slabiju bolest u organizmu
izbrisaće jedna jača ( koja će je sa sobom povući). Ovo je moguće samo ako
je ona SLIČNA U SVOM ISPOLJAVANJU I KARAKTERU1*).
1*) Na ovaj način leče se i psihička oboljenja kao i moralna zla.Kako je moguće da ozareni Jupiter
nestane pred očima posmatrača u ranoj zori? Putem jačeg, veoma sličnog uticaja (potencija ) na nerve
očiju, kroz svetlost nastupajućeg dana !
Čime se eliminišu neprijatni mirisi, koje nalazimo na raznim mestima i koji iritiraju naše čulo mirisa?
Pomoću duvana za ušmrkavanjenje, koji na sličan ali jači način napada naše čulo! Nijedna vrsta
muzike, ili hleb sa šećerom, ne bi mogli jače napasti naše nerve, niti ostala čula i time nas osloboditi
odvratnog mirisa! Kako je mudar vojnik umeo da progna kukanje kopljanika?Pomoću pištave, fine
pištaljke u paru sa bučnim bubnjevima! A grmljavinu protivničkih topova koji su u njegovoj brigadi
širili strah? Pomoću dubokog uzdižućeg bubnjanja velikog bubnja! Tako se i tuga potištenost brišu iz
raspoloženja pomoću većeg bola koji se dogodio nekom drugom, pa makar bilo i poetski.
Nelagodnosti nakon velike radosti smiruje se kafom koja podiže raspoloženje. Narodi, kao što su
nemci, koji su kroz stoleća sve više i više zapadali u apatiju i pokorno robovanje, prvo su morali biti
zgaženi još više u prašinu od napadača sa zapada ( Napoleon ), sve do nepodnošljivosti. Tek tada se
njihovo ne –samopouzdanje preklopilo, te su po prvi put posle dugo vremena podigli svoje glave kao
Nemački mukarci.

§27

Snaga izlečenja kod lekova, potiče od mogućnosti stvaranja sličnih simptoma

(§ 22 - § 26) kao što izaziva prirodna bolest. Tako je i pobeđuje, svojom snagom
koja istovremeno prevazilazi snagu prirodne bolesti i time najtemeljnije,
najbrže, i najdugoročnije uništava bolest.

§ 28- §29
KAKO HOMEOPATIJA LEČI

§28

51
Pošto je ovaj prirodni zakon u čistim probama dokazan dovoljno puta i zasniva
se na istinitim iskustvima pa nema potrebe za naučnim dokazivanjem, mada i
nije bitno kako do toga dolazi, nemam nameru ovaj proces detaljno da
pojašnjavam . Teoretski dovoljno je što u mnogim slučajevima uspeh govori
sam za sebe.

§29
Pošto svaka bolest ( izuzimam hirurške slučajeve) svoje karakteristične
simptome ispoljava kao odraz poremećaja naše vitalne životne energije,
odnosno u obliku promene u delovanju i osećanjima, ona se otklanja davanjem
potenciranog leka koji izaziva slične simptome u većoj dinamici. Ti jači i
veštački simptomi prekrivaju pirodnu bolest, koja za životni princip tada više ne
postoji. Pošto su veštački izazvani,simptomi se posle prestanka dejstva leka
povlače, odnoseći sa sobom i prirodnu bolest. Pacijentu preostaje još samo
ozdravljenje1*).
1*)Kratko dejstvo ovih veštački izazvanih simptoma vitalna sila mnogo lakše savlađuje nego prirodne
simptome koji su slabiji ali i dugotrajniji (psora, sifilis, sikozis) i koje vitalna sila nikada ne bi mogla
savladati i eliminisati. Kod hroničnih i dugotrajnih bolesti, kao što su boginje i ospice (obe imaju
trajanje od par nedelja) postupak je sličan .
( po § 46 ).
Ovako oslobođena Dinamis je jedina koja organizmu može vratiti zdravlje. Ovaj
proces se verovatno zasniva na sledećim principima .

§30-§69:
Nacrt filozofije sistema

§ 30
Ljudski organizam se u toku lečenja lekovima ( zato što se i doza nalazi u našoj
moći) lakše vraća u zdravo stanje, nego pod prirodnim nadražajima.

§ 31

52
Isto tako štetni uticaji, delom psihičke a delim i fizičke prirode, nemaju uvek
sposobnost da u ljudskom organizmu prouzrokuju stanje bolesti1*). Oni uspevaju
samo onda kada je telo dovoljno slabo i podložno za napad i promenu sveopšteg
stanja. Otuda je jasno zašto se ne razboljevamo svi uvek, u isto vreme i od iste
bolesti.
1*)
Kada bolest nazivam fizičkom ili psihičkom promenom ( pojavom ) ne želim da zalazim u detalje u
hiperfizičkom zaključku o unutrašnjoj prirodi bolesti. Ovakvim izražavanjem, želim isključivo da naglasim šta
NIJE i šta NE MOŽE biti bolest, da oboljenje nije zavisno od spoljnih, mehaničkih ili hemijskih uticaja, već
jedino od promene duševne i dinamičke sile života.

§ 32

Sasvim je drugačije kod veštački izazvanih simptoma i bolesti pomoću supstanci

koje nazivamo lekovima. Svaki lek deluje u svakom trenutku i pod svim
uslovima i u svakom organizmu. Svaki lek može u svakom trenutku izazvati
bolest u svakom organizmu, to čak i MORA za razliku od prirodnog oboljenja.

§ 33
1*)
Posle svih iskustava tvrdim da lekovite supstance imaju veću snagu pokretanja
promena u organizmu ( pozitivne i negativne), nego prirodni izazivači
(epidemije, zarazne mijazme); ranije dodati prirodni štetni uticaji sadrže
podređenu i uslovljenu snagu, za razliku od lekova koji su apsolutni,
nezavisni i imaju preovladavajuću moć.
1*) Dobar primer za ovo je Sudenheimski šarlah koji je vladao oko 1801. Sva deca su bez izuzetka
obolevala, ali deca u Koenigshausenu su dnevno uzimale malu dozu BELLADONNE , i ostajala
pošteđena od ove zarazne bolesti.
Ako lekovi mogu da nas zaštite od epidemije, to znači da sadrže nadmoćnu snagu kada su u
mogućnosti da promene životnu energiju.

§ 34
Ozdravljenje, međutim, nije uslovljeno samo jakom dozom leka. Uslov je da lek
prouzrokuje slične simptome bolesti koji će biti mnogo jači od prirodnih, pa
će lek tako ne samo zamagliti nego i ugasiti i neutralisati poremećaj izazvan

53
prirodnim nastankom bolesti. Ovo je tolika istina,da se čak ni starije obolenje
nemože izlečiti novonastalo nesličnom bolešću, isto tako ni lekarskim kurama
sa lekovima koji nisu u mogućnošću da prouzrokuju slićno stanje bolesti u
organizmu, što je slučaj kod alopatskih lekova.
 
§ 35
U tri različita slučaja ću pokazati, kako se odvija proces između dve bolesti koje
se susreću kako u prirodi tako u organizmu . Istovremeno ću dokazati
bezuspešno delovanje alopatskih lekova i metoda lečenja svim nehomeopatskim
lekovima koji nisu u mogućnosti da izazovu veštačko stanje obolelog
organizma, ma koliko jaka bila doza, nikada ne bi bila u stanju da izleči bilo
koju bolest.

§ 36
I - Prva mogućnost je da su obe neslične bolesti u organizmu iste jačine ili je
starija bolest jača, pa se nova bolest zaustavlja pod uticajem stare. Teški
hronični bolesnik nikada neće oboleti od neke teške zarazne bolesti. Neko ko već
pati od ozbiljne hronične bolesti neće biti inficiran jesenjom dizenterijom niti
nekom drugom umerenom epidemičnom bolešću.
Levantska kuga po Lorrey1*) ne širi se tamo gde vlada skorbut, plućni bolesnici
ne oboljevaju od epidemičnih febrilnih stanja. Kod rahitisa, po Jenner-u , ne
uspeva pelcovanje protiv boginja. Ljudi koji pate od ulcerozne pulmonalne
tuberkuloze neće biti zaraženi epidemičnim groznicama koje su manje jake,
prema fon Hildenbrandu2.
1*)
Memoires et observations, u diskusiji de 'l Egipte, Tom I

§ 37
I tako pored svih uobičajnih alopatskih metoda lečenja, hronična oboljenja
ostaju neizlečena, i ako traju godinama2*). Ovo se u praksi vidi svakodnevno,
tako da nema potrebe da navodim posebne primere.

2von Hildenbrand

54
2*)
Najčešći uspeh alopatskih lekova je izazivanje novih bolesti koje su još opasnije po život i teže se
leče.

§ 38
II- Druga mogućnost je da se druga nova bolest razlikuje ( neslična) i jača je
od stare. U ovom slučaju je slabija starija bolest, pa je nova i jača bolest
obustavlja i privremeno odstranjuje. Posle izlečenja nove bolesti, stara se
ponovo vraća, neizlečena kao i ranije.
1.Deca koja su lečena od neke vrste padavice, posle zaraze kosopasicom (Tinea
capitis), dok su bolovala više nisu dobijala epileptične napade. Čim bi osip po
glavi prošao, ponovo bi se pojavila padavica, Tulpius1*).
2. Kako navodi Schoepf2*) dijateza svraba (šuga) nestaje posle pojave skorbuta, i
ponovo se javlja posle njegovog iščezavanja.
3. Slučaj ulcerozne pulmonalne tuberkuloze mirovao je kada je pacijent dobio
jak oblik tifusa, ali je nastavio svoj tok kada je tifus nestao, prema Švalijeu. 3*).
4. Kada se javila manija u slučaju već postojeće plućne bolesti, ona je
privremeno nestajala sa svim svojim simptomima. Po prestanku ludila, plućna
bolest se vraća, a posledica je sigurna smrt4*).
5.Kod deteta koje istovremeno oboli od ospica i boginja, ospice se zadržavaju u
fazi razvoja, pod uticajem boginja. Dešavalo se da se ospice privremeno gube u
pojavi na 4 dana, kako je Manget5*) primetio, a potom su nastavljale svoje
delovanje. Čak i nakon što je vakcinacija protiv boginja delovala 6 dana, ukoliko
su izbile ospice boginje su mirovale sve dok ospice nisu prošle svoj
sedmodnevni ciklus6*).
1*) Obs. lib. I. 8.
2*) u Hufelandovom jour. , XV. II.
3*)Chvalier u Hufelandovom novi anali francuske medicine II. s. 192
4*) “Mania phtisi superveniens eum cum omnibus suis phaenomenis aufert, verum nox redit phthisis
et occidit, eleunte manija”. Reil, memorab. fasc. III. v. s. 171.
“Manija koja dođe na TBC, potpuno je otklanja svim svojim fenomenima, ali se TBC opet vraća
i ubija kada manija ode”.
5*) U Edimb. med. comment. Th. I. I.
6*) John Hunter, O veneričnim bolestima. s. 5.
 

55
Četvrti ili peti dan posle vakcinacije protiv boginja, kod mnogih su izbile ospice
koje su sprečile izbijanje boginja . Posle njihovog nestanka pojavile su se
boginje koje bi se uspešno prebolele7*).
6.Sidenhamova erizipelu-nalik skarletna groznica sa upalom grla, bila je
prekinuta četvrtog dana zbog izbijanja ovčijih boginja, koje su u potpunosti
završile svoj tok. Sve dok one nisu nestale, skarletna groznica se nije javljala.
Ali, pošto su ove dve bolesti bile iste snage, desilo se takođe da je skarletna
groznica obustavila ovčije boginje.
7. Džener je prijavio da su ovčije boginje bile prekinute osmog dana zbog
početka Sidenhamove8*) skarletne groznice. Crvena areola ovčijih boginja je
nestala sve dok se skarletna groznica nije završila, kada su ovčije boginje
momentalno nastavile svoj tok i nastavile ka svom regularnom završetku.9*).
8. Ospice su privremeno odstranile boginje i osmog dana, kada su boginje
sazrele, izbile su ospice, dok su boginje mirovale do prestanka ospica, i tek
onda nastavile svoj proces. Pored toga one su 16-tog dana izgledale kao što je
uobičajno posle 10 dana, kako opisuje Kortum10*). Čak je i kod već postojećih
ospica, delovala vakcinacija, ali su boginje redovno izbijale posle nestanka
ospica ( kako Kortum potvrđuje11*) ).
9.Ja sam lično posmatrao zauške ( Mumps) kako momentalno nestaju čim je
nastupilo pelcovanje i koje se približavalo svojoj savršenosti ; Tek nakon
završenog procesa boginja i nestanka crvenog osipa, pojavila se upala doušnih
(parotidnih) i podviličnih (submaksilarnih) žlezda ponovo je izbilo iz svoje
mjazme (Mups-zauški) i završilo svoj redovan tok u periodu od sedam dana.
Tako se neslične bolesti međusobno privremeno odstranjuju odnosno, jača
potiskuje slabiju ( ukoliko se ne komplikuju kao što se dešava u akutnim
slučajevima), ali se međusobno nikada ne leče.
7*)
Rainai in med. Comment of Edinb. III. s. 480
8*)
Pravilno opisano od Witheringa i Plenciza, nazvano ROODVONK, što se greškom nazivalo
ŠARLAHOM. Tek poslednjih godina su se ove dve bolesti približile jedna drugoj po simptomima.
9*)
Jenner, u medicinskim analima, 1800. august. s. 747.
10*)
Hufelandov journ. praktične medicine. XX. III. s. 50

56
11*)
A. a. O.
§ 38

– Ako je nova, drugačija bolest snažnija, ona će obustaviti stariju bolest, ali je nikada neće izlečiti.

II. Ili ako je nova drugačija bolest snažnija. U tom slučaju će, starija bolest koju pacijent već ima
biti odložena i obustavljena od strane snažnije nastupajuće bolesti sve dok nova ne završi svoj tok ili
dok ne bude izlečena, i tada stara bolest, koja nije izlečena, ponovo izbija u prvi plan.

1.Dvoje dece koje je patilo od epilepsije, nije imalo epileptične napade nakon infekcije kosopasicom
(tinea capitis), ali čim je osip na glavi nestao, epilepsija se ponovo vratila u istom stepenu u kom
je bila prisutna i ranije, prema Tulpiusu1*).
2.Dijateza svraba nestala je kada se pojavio skorbut, ali nakon što je skorbut izlečen, dijateza
svraba je ponovo izašla na videlo, prema Šopfu2*).
3.Slučaj ulcerozne pulmonalne tuberkuloze mirovao je kada je pacijent dobio jak oblik tifusa, ali je
nastavio svoj tok kada je tifus nestao, prema Ševalijeu3*).
4.Ako se kod osobe koja pati od pulmonalne tuberkuloze javi manija, ona će obustaviti tuberkulozu
sa svim njenim simptomima. Ali kada manija nestane, tuberkuloza će se momentalno vratiti i
ubiti, prema Rajlu4*).
5.Kada ospice i male boginje vladaju istovremeno, i obe bolesti su inficirale isto dete, male boginje
koje su već izbile obično zaustavljauju svoj tok zbog ospica koje su se javile nešto kasnije. Male
boginje ne nastavljaju svoj tok sve dok se ospice ne izleče 5*).
6.(Manget, Hanter i Rejni su izneli slučajeve reagovanja na vakcinu protiv malih boginja koje su
bile obustavljene zbog ospica). Manget je primetio da se osip izazvan vakcinom protiv malih
boginja neretko obustavlja na četiri dana zbog ospica, i nastavlja svoj tok do kraja nakon
nestajanja ospica. 38c Džon Hanter je prijavio slučaj kod kog su čak šest dana nakon dobijanja
vakcine protiv malih boginja, izbile ospice, a upala uzrokovana vakcinom je mirovala. Male
boginje nisu izbile sve dok ospice nisu završile svoj tok u periodu od sedam dana. 38f Rejni je
pisao o mnoštvu slučajeva epidemije ospica gde su se one javile četiri do pet dana nakon
dobijanja vakcine protiv malih boginja, koja je odložila izbijanje ospica. Male boginje se izbile u
prvi plan i završile svoj tok tek kada su ospice potpuno nestale. 38 g
7.Sidenhamova erizipelu-nalik skarletna groznica sa upalom grla, bila je prekinuta četvrtog dana
zbog izbijanja ovčijih boginja, koje su u potpunosti završile svoj tok. Sve dok one nisu nestale,
skarletna groznica se nije javljala. Ali, pošto su ove dve bolesti bile iste snage, desilo se takođe da
je skarletna groznica obustavila ovčije boginje. Džener je prijavio da su ovčije boginje bile
prekinute osmog dana zbog početka Sidenhamove skarletne groznice. Crvena areola ovčijih
boginja je nestala sve dok se skarletna groznica nije završila, kada su ovčije boginje momentalno
nastavile svoj tok i nastavile ka svom regularnom završetku. 38i
8.Kortum je prijavio slučaj ovčijih boginja koji je izneneda bio obustavljen gotovo pri kraju, osmog
dana, izbijanjem ospica. Ovčije boginje su ostale stacionirane sve do deskvamacije 3 ospica,
nakon čega su ovčije boginje nastavile svoj regularan tok. One su nastavile svoju progresiju na
takav način da su se pojavile šesnaestog dana na isti način na koj bi se manifestovale i desetog
dana. 38j
9.Kortum je takođe prijavio slučaj kod kog je došlo do inokulacije 4 ovčijih boginja nakon izbijanja
ospica. Inokulacija je završila svoj tok nakon nestajanja ospica. 38k
10.Ja sam lično video slučaj zauški (angina parotidea) koje su odmah nestale kada je došlo do
inokulacije ovčijim boginjama koja je skoro dostigla svoju kulminaciju. Tek nakon što su ovčije
boginje završile svoj tok i nakon nestanka crvene areole, grozničavo oticanje doušnih
(parotidnih) i podviličnih (submaksilarnih) žlezda ponovo je izbilo iz svoje mjazme (zauški) i
završilo svoj redovan tok u periodu od sedam dana.

3deskvamacija – med. ljušćenje kože posle kožnih bolesti

4inokulacija – med. kalemljenje, cepljenje, pelcovanje

57
I tako je sa svim različitim bolestima: snažnija obustavlja slabiju (osim ako ne komplikuje jedna
drugu, što se retko dešava kod akutnih bolesti), ali one nikada ne leče međusobno jedna drugu.

§ 39
Dosadašnja medicina je posmatrala ali nije primetila ove do sada opisane
pojave niti je uočila nemogućnost međusobnog izlečenja dveju različitih
bolesti. Šta bi trebalo misliti o alopatama kada su dalje nastavljali da leče
alopatskim lekovima, receptima, i različitim terapijama, a sam bog zna da su ona
izazivala samo još teža neslična stanja bolesti! Čak i sa svojom zaslepljenošću
morali su primetiti, neuspehe i pogrešnost puta svojih metoda. Zar nisu videli
da su kod hroničnih bolesti i pri korišćenju svojih (po običaju) alopatskih
metoda izazivali novu nesličnu bolest koja bi privremeno suspendovala,
potisnula i smirila staru? Po njenom prestanku stara bolest bi nastavila svoje
delovanje u organizmu. Kada bi lekari veštački održavali kožne čireve i
fontanele, u nameri da smire neku hroničnu bolest, da izazovu (neslično)
obolenje creva, što bi lečili purgiranjem a kada pacijent nije u stanju da izdrži
purgance ponovo se vraćaju kožni čirevi, ili bi se unutrašnja psora razvila u
nekakav zloćudan simptom. Tako pacijent osim početnog zla sada mora da se
muči sa bolnim problemima probave, kao i gubitkom snage i sokova
Tačno je da se hronična bolest smirivala, bila potisnuta na nekoliko nedelja, ali
samo uz totalno slabljenje pacijenta. Dugogodišnja potiskivana padavica
pojavljivala bi se sa mnogo gorim napadima posle lečenja (PECHLIN)1*).
Čišćenje je za sifilis nešto najgore i najpogrešnije šta postoji: Sve ove metode
nakon dugotrajne primene pacijenta samo slabe i muče, a bolest privremeno
odstranjuju ili izazivaju novu.
1*)
Obs. phys. med. lib. 2. obs. 30.
§ 39

– Agresivno alopatsko medicinsko lečenje

Vekovima, sledbenici redovne škole medicine bili su svedoci uticaja prirodnih bolesti jedna na
drugu. Videli su da se priroda sama po sebi ne može izlečiti, tj. ne može se jedna bolest izlečiti kroz
javljanje druge bolesti, ako je bolest koja nadolazi različita od one koja je već prisutna u telu. Šta bi
trebalo da mislimo o ovoj školi medicine koja na alopatski način leči hronične bolesti, to jest,

58
lekovima i receptima koji su u stanju da izazovu Bog zna kakva stanja bolesti – bez razlike,
nesumljivo, ona koja su različita od bolesti koje treba lečiti?

Čak iako ovi lekrai nisu dosad dovoljno precizno posmatrali prirodu (da bi to zapazili), kao rezultat
njihovih jadnih postupaka, oni su trebali postati svesni činjenice da su sledili kontraproduktivan,
poglrešan put. Nisu li primetili da je njihova praksa korišćenja agresivnog alopatskog lečenja
dugotrajnih bolesti samo stvarala različitu veštačku bolest koja bi samo potisnula i obustavila
originalnu bolest sve dok bi lečenje trajalo? Nisu li uvideli da originalna bolest uvek ponovo izbija
na videlo – čim pacijentova smanjena vitalnost više ne dozvoljava alopatskom lečenju da razara
život koji treba da se nastavi? Na primer:

1.Osip sa diajtezom svraba nestaje vrlo brzo sa kože ako se često ponavljaju jaki purgativi, ali kada
pacijent više ne može da podnese forsiranu intestinalnu (različitu) bolest i kada mora da prestane
da uzima purgative, onda se ili osip ponovo javlja u istoj meri u kojoj je bio i ranije izražen ili
unutrašnja psora razvija neke virulentne simptome. Tada pacijent, pored svoje nesmanjene
originalne bolesti, takođe mora da podnosi bolne digestivne poremećaje i gubitak vitalnosti.

2.Ako, da bi se oslobodio hronične bolesti, lekar održava veštačke ulkuse na koži i fontanele na
spoljašnjosti tela, on nikada ne može da dostigne svoj cilj. On nikada ne može da izleči hroničnu
bolest na taj način pošto su takvi veštački ulkusi potpuno strani i alopatski unutrašnjem obolenju.
Međutim, pošto je iritacija izazvana putem nekoliko fontanela drugačije (različito) oboljenje koje je
donekle jače nego prisutna bolest, originalna bolest se ponekad umiri i biva odložena na nekoliko
nedelja. Ali ona se odlaže samo na kraće vreme, dok pacijent postepeno postaje sve slabiji.

3.Epilepsija, dugo godina potiskivana fontanelama, stalno izlazi na videlo, i javlja se u još gorem
obliku, nakon što je fontanelama dozvoljeno da zacele, kao što PECHLIN1*)i ostali potvrđuju.

4.Purgativi za diajtezu svraba i fontanele za epilepsiju ne mogu biti više strane, ne mogu biti više
različite potencije koje menjaju usklađenost organizma, ne mogu biti više alopatski, agresivniji
načini lečenja nego što su to uobičajeni recepti, sačinjeni od nepoznatih sastojaka, korišćeni u
svakodnevnoj praksi za brojne, bezimene oblike bolesti. Ovi recepti, takođe, samo slabe organizam.
Oni potiskuju i obustavljaju bolest samo na kratko, bez da su u mogućnosti da je izleče.
Dugotrajnom primenom, ovi recepti uvek pridodaju novo stanje bolesti starom obolenju.
1*)
Obs. phys. med. lib. 2. obs. 30.

§ 40
III- Treća mogućnost jeste da se nova bolest posle dugog delovanja na
organizam, pripoji staroj i zajedno sa njom čini novu komplikovanu bolest.
Zajedno obuhvataju organe sebi svojstvene, dok ostale organe ostavljaju za
mesto nesličnim bolestima.Tako sifilistični bolesnik može postati psoričan i
obrnuto. Tako venerična bolest prelazi u sifilis i obrnuto. Ove neslične bolesti,
jedna drugu ne mogu izlečiti. U početku venerični simptomi miruju i
privremeno se odstranjuju dok izbija psorična erupcija. Vremenom se
približavaju jedna drugoj1*) (jer je venerična bolest skoro jednako jaka kao

59
sifilistična) tj. svaka zauzima sebi svojstveno mesto u organizmu, a pacijentovo
ozdravljenje postaje sve teže.
Pri susretu dva različita akutna oboljenja kao što su npr. boginje i ospice, jedna
drugu privremeno suspenduju kako je ranije već navedeno. Međutim, ima
slučajeva kada se u telu susreću dve neslične akutne zarazne bolesti, i zajedno
stvaraju novu i komplikovanu epidemiju. U 300 slučajeva zapažene su
karakteristike međusobnog privremenog odstranjivanja bolesti. Pri tom npr.
ospice izbijaju 20 dana nakon pojave boginja, dok bi boginje izbijale 17-18 dana
nakon ospica, tako da je prethodna bolest već protekla. P. Russel2*) navodi
primer dve različite bolesti u jednom organizmu. Rainey3*) u dva različita slučaja
zapaža da boginje i ospice izbijaju u isto vreme. J. Maurice4*) kaže da je u
svojoj praksi doživeo samo dva takva slučaja. Isto nalazimo i kod Etmuelera5*).
Zencker6*) je posmatrao istovremenu pojavu velikih boginja, ospica i purpure (
Purpurfriesel )*. I pored lečenja živom sifilisa boginje su nesmetano nastavile
svoj proces, navodi Jenner.
1*)
Posle dugog proučavanja i pokušaja lečenja ovakvih komplikovanih oboljenja, zaključio sam da
obe bolesti u organizmu ne čine sintezu, tj. ne stapaju se jedna u drugu. Svaka postoji za sebe jedna
pored druge i u svom delovanju svaka zaposeda organe koji su im podložni. Izlečenje se sigurno
postiže upotrebom antisifilističkih supstanci, za svaku bolest odeđena doza u određenim intervalima .
2*)
S. Transactions of a soc. for the improvem. of med. and chir. knowl. II.
3*)
U med. zapis. komentari von Edinbury III. s. 480.
4*)
U medin. i psih. journ. 1805. 94.
5*)
Opera, II. p. I. cap. 10.
6*)
U hurelandovom žurnalu, XVIII
* Purpurfriesel PURPUR RIESEL-purpura ( klasična )
Purpura Henoch-Schönlein –reumatska purpura, nije infektivne već alergijsko hematološki fenomen.
To se u doba Hahnemanna nije znalo i mislilo se da je to infektivna bolest kao i druge dečije osipne
bolesti.

§ 41

Česte posledice koje nastaju neprirodnim putem jesu one koje nastaju
upotrebom alopatskih lekova i recepata. Pored prirodne bolesti koju treba
izlečiti pridružuju se i simptomi prouzrokovani alopatskim metodama,

60
stvarajući tako hronične bolesti, ili bolje rečeno , one se sjedinjuju, komplikuju, i
bolesnika čine još bolesnijim nego što je bio do tada i ne retko ga i ubijaju. Ovo
potvrđuju mnogi članci u medicinskim žurnalima i zapisima.
Takve su i teške hronične bolesti nastale vezivanjem sloja veneričnog šankra na
psoru, i njeno naslojavanje na kondilomatoznu gonoreju, a sve zajedno je
iskomlikovano alopatskim lečenjem živom1*), što prouzrokuje teško čudovište
od komplikovane bolesti ( pod opštim nazivom: zamršena venerična oboljenja ).
U takvim slučajevima je veoma teško povratiti prirodno stanje pacijenta, a još
teže potpuno ga izlečiti.
1*)
Osim onih simtoma bolesti koji su slični živi, i analogno tome od iste mogu biti izlečeni. Uopšteno,
živa kao supstanca za lečenje čireva i osteoporoze, u velikoj dozi, u kombinaciji sa komplikovanom
psorom izaziva velike tegobe i razara organizam!

§ 42
Kao što sam već naveo, priroda ponekad dozvoljava pojavu dve ( čak i tri )
različite bolesti u jednom telu. Ova komplikacija može da nastane kada su
bolesti različite, pa po prirodnom zakonu ne mogu jedna drugu da izleče. Tada
se čini da dve ( ili tri ) bolesti napadaju organizam opsedaju ga i dele po
organima koji su karakteristični za svaku bolest ponaosob.

§ 43
Sasvim je drugačiji uspeh kada se u organizmu susretnu dve slične bolesti,
odnosno kada se uz već postojeću javi jača slična, bolest. Ovde se ispoljava
kako u prirodi može doći do ozdravljenja i kako bi ljudi trebalo da leče .

§ 44
Dve ovako slične bolesti (kao što je do sada rečeno o nesličnim kod
mogućnosti I) ne mogu jedna drugu sprečiti, niti privremeno suspendovati
( kao kod II), zato da se stara po isteku nove ponovo javi. Isto tako dve slične (

61
kao kod III. ) ne mogu postojati u istom organizmu jedna pored druge i tako
činiti novu, dvostruko komplikovanu bolest.

§ 45
Ne! Uvek i svugde se dve po vrsti doduše različite1*), ali po svom ispoljavanju i
simptomima iste bolesti, uvek i svagde, imaju sposobnost da jača poklapa
slabiju2*). Drugim rečima kada nova i jača bolest prevlada osećajem bolesnika,
životni princip stariju i slabiju bolest jednostavno više ne oseća, jer to nije
materijalna već dinamička afekcija. Sve što je izazvano slišnom ali jašom
potencijom leka, aficira samo životni princip, što je samo prolazna pojava.
1*)
Pogledati gore §. 26 (primed. za fus not. )
2*)
Kao što se pogleda u sunčeve zrake, slika plamena petrolejske lampe iščezava i preklapa se u
nervima oka.
§ 45
Ne! Dve bolesti, koje se razlikuju po modalitetu 1*) i koje su veoma slične po svojim manifestacijama i
aktivnostima, po patnji koju uzrokuju i simptomima koje izazivaju, uvek i svuda poništavaju jedna drugu čim
se susretnu u organizmu; to jest, snažnija bolest poništava slabiju. Nije teško pogoditi šta je uzrok tome: Zbog
svoje aktivne sličnosti, snaga jače dodatne bolesti pretenduje na, zbog svoje prednosti, upravo iste delove
organizma koji su bili zaraženi slabijom bolešću. Kao posledica toga, slabija bolest više ne može da prodre u
te delove, i ona nestaje2*).

Drugim rečima, čim slična ali snažnija bolest savlada osećanja pacijenta, životni princip (zbog svog jedinstva)
više nije u stanju da oseti njoj sličnu slabiju bolest. Slabija bolest biva iskorenjena – ne postoji više – jer ona
nikada nije bila materijalan, nego dinamičan, duhu-nalik osećaj. Životni princip ostaje zaražen samo novom
bolešću, koja je slična ali je snažnije potencije, iako je to samo privremeno.

§ 46
Mogli bi se navesti mnogobrojni primeri bolesti koje su, prirodnim putem,
izlečene homeopatski pomoću bolesti sa sličnim simptomima, kada se ne bi smo
morali držati samo onih malobrojnih, uvek istih bolesti određenog imena, koje
su proizašle iz jedne postojeće mijazme, ukoliko želimo da govorimo o nečem
određenom i nesumnjivom.
Među njima se , zbog velikog broja jakih simptoma, izdvaja kod ljudi
ozlogašena bolest malih boginja, koja je , zahvaljujući sličnim simptomima,
odstranila i izlečila brojna zla.

62
Jedan od jakih simptoma je jaka upala očiju koja kod malih boginja dovodi i do
slepila. Međutim, male boginje su prilikom izbijanja izlečile postojeću
dugotrajnu upalu očiju, i to potpuno i zauvek. (DEZOTEUX )1*) i LEROY2*)
1*)
Traite de l' inoculation, s. 189
2*)
medicina za majke, s. 384.

Dvogodišnje slepilo, nastalo usled potisnutih krasta na glavi, potpuno se

povuklo nakon izbijanja malih boginja. Klein 3*).
3*)
Interpres clinicus, s. 293.

Koliko često su male boginje dovodile do gluvoće i astme. Međutim, one su ova
dva dugotrajne zla i otklanjale kada su bile u punom jeku. J. F. Closs4*)
4*)
novo lečenje boginja, Ulm 1769. s. 68. i specim. obs. No. 18.

Otok testisa je veoma jak i čest simptom malih malih boginja i zato je, zbog
sličnosti, mogcao da izleči tvrdokorni otok levog testisa, nastao prignječenjem.
J. F. Closs (4*) Klein5*)
5*)
IBID

Prema zapažanju jednog drugog posmatrača6*) boginje su izlečile sličan otok

testisa.
6*)
Nov. act. Nat. Cur. Vol. I. Obs. 22.

U teškim slučajevima malih boginja javlja se proliv sa odlikama dizinterije, i

zato su male boginje u stanju da, kao sličnu bolest, pobede dizinteriju.
Fr. Wendta 7*)
7*)
Iz ovoga nam postaje jasno, zašto se posle epidemije kuge pre 40-50 godina, boginje nisu
pojavljivale u obliku epidemije.

Male boginje, koje su se nadovezale na kravlje boginje, zbog svoje jačine i

velike sličnosti, potpuno su odstranile kravlje boginje, ne dozvoljavajući im da
završe svoj ciklus. S druge strane, kravlje boginje, koje su se približile svom
sazrevanju, i zbog sličnosti, značajno su smanjile i učinile dobroćudnim * male
boginje koje su izbile nakon kravljih , kako potvrđuje Mühry8*) i mnogi drugi.
* Ovo je izgleda osnova tako lekovitog delovanja. Od Jennerovog rasprostranjenog vakcinisanja protiv
kravljih boginja, male boginje se nikada više među nama nisu javile ni u obliku epidemije, niti su bile tako
zloćudne kao pre 40-50 godina, kada je u jednom gradu više od polovine ljudi izgubilo decu na najžalosniji
način.
8*)
Robert William, O vakcinaciji kravljim boginjama ( kuhpckenimpheung )

63
Kravlje boginje, date u obliku seruma, osim zaštitnog materijala koji sadrži
boginje, sadrže i okidač opšteg kožnog osipa druge prirode. Osip se u ređim
slučajevima sastoji od većih, gnojnih, a češće malih flekica u obliku cvetića
( pimples ), koje se javljaju na crvenim flekama. Osip je često praćen jakim
svrabom. Osip se kod velikog broja dece javlja nekoliko dana pre, mada češće
posle izbijanja kravljih boginja u obliku malih crvenih, grubih flekica na koži, a
zatim prolazi za nekoliko dana. Tvrdim da kravlje boginje, date u obliku seruma,
zahvaljujući sličnosti svoje sporedne mijazme, leče homeopatski, sličan, često
veoma star i težak osip na koži dece
( više autora)9*8*)
9*)
Ovo prvenstveno navode Clavier, Hurel i Desourmeux u Bulletin des sc. medicales publie par les membres
du comite central de la soc. de medecine du departement de l' Eure, 1808. tako i u žurnalu de Medecine continue,
Vo. XV. S. No 9. s. 206

Kravlje boginje čiji je karakterističan simptom da izazivaju otoke na rukama10*),

izlečile su nakon izbijanja, otečenu poluparalizovanu ruku11*)
10*)
Balhorn u Hufelandovom žurnalu. X. II.
11*)
Hufelandov žurnal, prak. tečenje . XXIII.
Temperatura kod kravljih boginja, koja se javila u vreme nastajanja crvenih
fleka, izlečila je (homeopatski) kod dve osobe povratnu groznicu. O ovome je
govorio HERDEGE12*)
(12*)
u Hufeland's Jurnal der pr. Arzneik. XXIII.

čime je potvrdio ono što je J: HUNTER13*) zapazio, odnosno da u jednom telu ne

mogu istovremeno da se jave dve temperature ( slične bolesti ).
13*)
Uber die vener. Krankheit, s. 4
Po temperaturi i svojstvima kašlja ospice imaju velike sličnosti sa velikim
kašljem. Tako je BOSQUILLON14*)
(14*)
Elements de medic. prat. de M . Cullen, traduits P. II. 3. Ch. 7.
zapazio da prilikom jedne epidemije, u kojoj su se javile dve bolesti, četvoro
dece , koja su već savladala ospice, nije napao veliki kašalj. Veliki kašalj ne bi
napao nikoga i niko ne bi bio inficiran ospicama, kada veliki kašalj i ospice ne bi
bile samo delimično slične bolesti, odnosno kada bi veliki kašalj
izazivao i sličan osip na koži kao ospice. Zato su ospice u tadašnjoj epidemiji
mogle da sačuvaju samo jedan broj ljudi od velikog kašlja.
Kada, međutim, ospicama predhodi bolest, slična po osipu, njenom glavnom
simptomu, one tu bolest mogu lako da odstrane, i homeopatski izleče. Tako je
jedan dugotrajan lišaj, nakon pojave ospice, izlečen ( homeopatski ), odmah,
potpuno i trajno15*).
15
*) ili su bar simptomi nestali
kao što je zapazio KORTUM.(16*)
16*)
Hufelandov žurnal XX. III. S. 50.

64
Jedan šestogodišnji osip, sličan ospicama, koji je izazivao osećaj pečenja na licu,
vratu i rukama, koji se obnavljao pri svkoj promeni vremena,, postao je natečena
površina kože, kad su se javile ospice. Kada su ospice prošle, osip je bio izlečen
i nikada se nije povratio17*).
17*)
Rau: Ober d. Werth des homöop. Heilverfahrens, Heidelberg, 1824. s. 85
O vrednosti homeopatskog lečenja
………………………………………………………………………………………………………
§ 46 : ovde se ne radi o ovčijim boginjama (Varicella ) već o kravljim boginjama (Vaccinia )
(Cow Pox) oboljenju koga kod nas nema , a koje je bilo osnov za stvaranje Jenner-ove vakcine
protiv velikih boginja (Small Pox )
Kravlje boginje – Vaccinia ( lat. Vacca – krava ) zato ,, vakcina “ – oboljenje životinja koje se
može preneti na ljude ( mlekari , čobani ) ali oni postaju imuni na zarazu velikim boginjama
Napomena Prof. M. Popovića

§ 47
Skoro je nezamislivo, da posle svega do sada navedenog lekari i dalje
razmišljaju koju lekovitu supstancu treba da izaberu radi brzog i lakog lečenja i
uspostavljanja zdravlja.
 

§ 48
Efikasno se može lečiti samo sličnim lekovima, koji treba da izazivaju slične
simptome tj. bolest u jačoj potenciji, ali na osnovu trajnih, nepobitnih i do sada
još nepoznatih prirodnih zakona.

§ 49 
Mogao bi se naći još veliki broj ovih prirodnih homeopatskih metoda lečenja,
kada bi im posmatrači posvetili više pažnje, i kada prirodi, sa druge strane, ne bi
nedostajale korisne homeopatske bolesti.

§ 50
Veličanstvena priroda je kao prirodne homeopatske lekove odredila mali broj
mijazmatičnih konstantnih bolesti, dijatezu svraba, ospice i boginje1*), koje se
ponašaju kao sile2*) koje deluju jedna na drugu kao prirodni lek. Obe okolnosti

65
su prilično nesigurne da bi se same upotebljavale kao homeopatski lek. Međutim
u prirodnom okroženju naći će se mali broj bolesti koje se po tom principu mogu
uspešno lečiti. To je istovremeno velik rizik, jer se intenzitet ovih sila ne može
smanjiti, kao što je to slučaj sa lekovima. Jedino što izvlačimo iz ovoga je zlatno
pravilo prirode : LEČI POMOĆU SIMPTOMA SLIČNOSTI!.
1*) Ne sme se zaboraviti limfa kod boginja, koja vrlo često izaziva alergijsku astmu.

2*) Boginje i ospice.

Mane bolesti kao sredstava u lečenju:
§ 50

(Kao sredstva homeopatskog lečenja, prirodne bolesti imaju nedostatke iz sledećih razloga:)
Broj dostupnih prirodnih bolesti koje mogu da izleče
1.Veličanstvena priroda sama po sebi ima samo nekoliko ustanovljenih mijazmatičnih
bolesti kao vrstu pomoći: dijateza svraba, ospice i male boginje. 50 Kao rezultat, samo
nekoliko bolesti može da se izleči putem drugih prirodnih bolesti.

Bezbednost upotrebe

2.Neke od ovih bolesti (naime, male boginje i ospice) su opasnije po život i pogubnije od
oboljenja koja se leče.

Trajanje dejstva

3.Druge bolesti, kao što je dijateza svraba, (su hronične). Kada postignu izlečenje njima
sličnih bolesti, one takođe moraju biti izlečene kako bi se mogle u potpunosti iskoreniti.

Oba ova slučaja (prethodno izneta tačka 2 i 3) su kao homeopatski lekovi teško ostvarljivi,
nesigurni i opasni.

Broj stanja bolesti koja se mogu izlečiti nepromenljivim mijazamtičnim bolestima.

4.Koliko je malo stanja bolesti kod ljudi koje pronalaze sebi sličan lek u malim
boginjama, ospicama ili dijatezi svraba! Zbog toga, prema prirodnom toku, samo
nekoliko obolenja može da se izleči ovim nesigurnim i neizvesnim homeopatskim
sredstvima.

Snaga doze

5.Uspeh se postiže samo kod opasnih i jakih bolesti zato što se doze ovih potencija
bolesti ne smanjuju u skladu sa okolnostima kao što se to može postići sa dozama leka.
Naprotiv, neko ko je zaražen starom sličnom bolešću u potpunosti je prekriven opasnom
i mučnom patnjom – bolešću poput malih boginja, ospica ili dijateze svraba – da bi se
oporavio od stare bolesti.

66
Ipak, mi možemo da izložimo neka neverovatna homeopatska izlečenja koja se rezultirala iz
ovakvog neočekivanog podsticaja. Takođe ima puno dokaza koji svedoče o jednom, velikom
izlečiteljskom zakonu koji vlada u njima: Lečite prema sličnosti simptoma!

§ 51
Na osnovu ovih činjenica treba da postane jasno koliko je priroda u mogućnosti
da ljudima pomogne, upućujući ih na mogućnost homeopatskog lečenja svih
mogućih bolesti. Sva obolenja se mogu pobediti lekovitim supstancama koje
utiču na trajni nestanak bolesti. Veštačke potencije imaju veliku prednost, jer ih
lekar do beskonačnosti može razređivati, potencirati i smanjivati, tako da ostanu
samo malo jače od prirodne bolesti. One omogućuju brzo, lagano i sigurno
izlečenje, bez velikih tortura nad organizmom pacijenta.

§ 52
Postoje samo dva glavna načina lečenja:
1.HOMEOPATIJA koja se koncentriše na posmatranje prirodnog delovanja,
koja se zasniva na pažljivim eksperimentima(i koja se pre mene nikada nije
svesno koristila).
2.heteropatska tj ALOPATIJA koja se ne drži ovih principa. One stoje jedna
naspram druge, i svako ko ih ne poznaje, živi u pogrešnoj iluziji da se ikada
mogu približiti jedna drugoj, ili čak spojiti. Mnogi čine veliku grešku kada
bolesnika leče čas homeopatski, čas alopatski ; ovo je zločinsko izdajstvo
prema božanskoj homeopatiji.

§ 53 
Istinsko, blago lečenje odvija se samo homeopatskim putem, kao što smo otkrili
u toku svog iskustva i putem dedukcije (§ 7 - § 25) koji je neosporno jedini pravi
način. To je način na koji se bolest kod pojedinca leči zasigurno, brzo i trajno,
putem umetnosti, zato što se ovaj metod lečenja oslanja na večni, nepogrešivi

67
zakone prirode. Čisto homeopatski metod lečenja je jedini pravi metod, jedini
direktan način koji se realizuje putem ljudske umetnosti, koji je toliko siguran
kao i postojanje samo jedne moguće prave linije između dve date tačke.
§ 54 
Alopatija sebe naziva ALLOIA* ,, sveznajuća’’ , preduzimajući lečenje
mnogih bolesti pomoću raznih formi koje naziva sistemima. Svaki od ovih
sistema je s vremena na vreme dobijao novi podsistem protivurečan prethodnim
sistemima, ali su alopate i pored toga ceo sistem nazivali racionalnom
medicinom1*). Svaki izumitelj sistema smatrao je sebe istinskim posmatračem
unutrašnjeg bića čoveka kako u stanju bolesti tako i u zdravlju, verujući da je
svojom navodnom spoznajom našao pravi put otklanjanja štetnih materija2*) iz
čoveka. Pored toga lečenje je bilo naslepo nije se slušala priroda, bolesti su
nazivane STANJIMA koja su se pojavljivala uglavnom na isti način. Tako su
sistemi dobijali nazive sa različitim klasifikacijama. Lekovi su prepisivani na
osnovu pretpotstavke, od koje se polazi u lečenju nenormalnog stanja3*).
*grčki ’αλλώς = sve ’′οιομαι = znam
1*) Kako ova medicina može biti racionalna, kada je smišljena u glavama posle dugog sholastičkog
rezonovanja, a ne na osnovu čistog iskustva, posmatranja prirode i njenih pojava i procesa.

2*) Tražila se materija za odstranjivanje (§11), jer se nije shvatala dinamička potencija u organizmu.

3*) Čaša razumnog se prelivala, kada je prepisivano više lekova istovremeno u obliku tzv.
recepata Korišćena su sredstva za purgiranje, puštanje krvi, povraćanje, zatim fontanelle,
venesekcije, kauterizacija . . . tako da je osetljivo ljudsko biće često bilo u opasnosti kada se našlo u
rukama ovakvih metoda.
 
§ 55
Nakon uvođenja jednog od mnogih sistema, publika bi se veoma brzo uverila
kako bi se patnja bolesnika samo povećavala pri ovakvim terapijama. Zasigurno
bi se napustili svi alopatski lekovi, kada ne bi postojalo palijativno olakšanje
koje je na trenutke smirivalo bol i nadražaje ( čije dejstvo je momentalno
nastupalo i bolo oči). Samo zahvaljujući ovome alopate su uspevale da produže
svoj kredit kod pacijenata.

§ 56 

68
Pomoću ovih palijativnih (antipatskih, enantiopatskih) sredstava i metoda
uvedenih pre sedamnaest vekova, sledeći Galenova učenja o principu contraria
contrariis lekari su uspeli da održe poverenje pacijenta, time što su ih zavodili
momentalnim poboljšanjem. Koliko je u svojoj osnovi ovaj metod lečenja
beskorisan i štetan (kod bolesti koje se ne razvijaju brzo) videćemo u daljem
tekstu.. Tačno je da je to jedina metoda koja se delimično oslanja na prirodu
bolesti, ali je pitanje koliko je taj oslonac stabilan!?
On je jako nestabilan, ukoliko ne postoji namera da se obmane pacijent1*).
1*) Postojala je namera da se stvori treća metoda tzv. izopatija, koja bi istom mijazmom lečila istu
postojeću bolest. Međutim lečenje potpuno istom silom ( PER IDEM), protivreči svakom razumu i
iskustvu. Ova želja za lečenjem, ali sa apsolutno jednakom potencijom bolesti ( per idem)
protivreči svakom zdravom ljudskom razumu, i stoga i svakom iskustvu. Onima, koji su prvi
spomenuli izopatiju, verovatno je pred očima bila slika dobročinstva koje je ljudski rod osetio nakon
pelcovanja kravljim boginjama. Ljudske i kravlje boginje su samo veoma slične, a nikako jednake
bolesti; One u mnogo čemu odstupaju jedna od druge, kako po imenu tako i po brzini napredovanja
koja je naročito karakteristična za kravlje boginje. U budućnosti zasigurno će postojati lekovi i
potencije absorbovane od pojedinih životinja, koje će biti vrlo slične simptomima ljudskih bolesti ; to
će biti veliki doprinos čime će se nadopuniti naše skladište homeopatskih lekova ..
Ali lečiti ljudskim supstancama (npr. sa Psorikumom dobijenog od šuge, lečiti nastalu šugu kod
čoveka) to je daleko od realnosti ! Iz toga može nastati isključivo zlo i pogoršanje bolesti ! 

§ 57
Kako bi postupio po ovoj antipatskoj metodi, lekar obraća pažnju samo na
glavni i najupečatljiviji simptom, prepisujući lek, koji je kako je poznato,
prouzrokuje suprotnost, i prema tome od takvog leka može se očekivati brzo
palijativno olakšanje po svim decenijskim zakonima stare škole (contraria
contraris). Npr. on daje sok maka (koji sadrži Opijum ) protiv svih vrsti bolova,
jer mak ( Opijum ) brzo omamljuje sve osećaje. Smatralo se da on smiruje rad
creva kod proliva, da kod nesanice prouzrokuje brz, stupidni i omamljujući san.
Opečena ruka stavljana je u hladnu vodu, što je za trenutak otklanjalo veliki bol;
dok su promrzli pacijenti stavljani u tople kupke, koje su ih trenutno zagrevale .
Mnogo je ovakvih alopatskih metoda sa trenutnim dejstvom.

69
 § 58
Čak i kada bih želeo da pređem preko činjenice da je ovo pogrešno i isključivo
simptomatsko lečenje ( fus. not §7 ), ne mogu da ne postavim pitanje šta je sa
svim onim dugogodišnjim hroničnim bolestima? Osim kratkotrajnog
olakšanja, imamo uvek i bez izuzetka pogoršanje kompletne bolesti koju će
svaki lekar definisati kao novu bolest1*).
1*) Lekari su sigurno primećivali pogoršanje nakon palijativnog lečenja. Primer za ovu tvrdnju
nalazimo kod J. H. Schulzea : dissertatio qua corporis humani momentanearum alterationum
specimina quaedam expendutur,* , Halle 1741, § 28. Slično potvrđuje i Willis, pharm. rat. sect. 7.
cop. I. s. 298. " opiata dolores atrocissimos plerumque, sedant atque indolentiam prourant, eamque
alimquandini et pro stato quadam tempore continuant, quo spatio elapso dolores mox recrudescunt
et brevi ad solitam ferocium augentur"** Isto tako kaže s. 295. : Exactis opii vitibus illico redeunt
tormina nec atrocitatem suam remittunt, nisi dum ab eodem pharmaco rursus incantuntur ***

* rasprava šta pojedine vrste privremenih izmena ljudskog tela uklanja

**opijati smiruju mnoge žestoke bolove i daju bezbednost, ovu istu takvu i za neko vreme održavaju,
a kada prođe određeno vreme bolovi se iznova obnavljaju i za kratko vreme dostižu istu jačinu.
***Istim takvim manama opijuma ponovo se mučenja obnavljaju i ne smanjuju se u žestini, osim
ukoliko se istim lekom ponovo ne umire
J. Hunter ( o veneričnim bolestima) kaže: vino je kod slabih osoba ostvarivalo osećaj snage, koja je
kasnije isto tako nestajala, ostavljajući za sobom samo iznemoglost.

§ 59
Još se nikada nije desilo da se simptomi koji su lečeni palijativnim metodama
nisu ponovo javili posle kratkotrajne pauze sa uobičajenim ili pojačanim
intenzitetom. Protiv dnevne pospanosti preporučivana je kafa, ali je nakon isteka
dejstva kafe, pospanost postala još jača. U slučaju nesanice davan je makov
ekstrakt koji je prouzrokovao tup i opijeni san, međutim, sledeće noći bile su
još besanije. Jaki bolovi povremeno su prigušivani makovinom, ali su se oni
ubrzo vraćali sa pojačanim intenzitetom. Isto se dešavalo kod noćnog kašlja i
proliva, i uz to se kod pacijenta javljao i bes. Dugotrajnu slabost lekar je
otklanjao vinom, ali se nakon prestanka dejstva vina slabost bila još veća. Slab i
hladan želudac lečen je gorkim i vrućim medicinama i zahvaljujući
palijativnim sredstvima on se se trenutno smirivao, ali se onda i dalje razvijao
poremećaj: za hladna tela i smrzotine preporučivana su topla kupatila, ali je
pacijentu kasnije bilo još hladnije. Jake opekotine su u hladnoj vodi smirivale
osećaj bola, ali čim je opečeni deo izvađen iz vode bol je postajao još jači.U

70
borbi protiv slabe bešike koristila se pomoću antipatske suprotnosti, tinktura
Cantharide, na početku bi došlo do usiljenog puštanja urina, ali nakon
određenog vremena bešika bi postala zatvorenija i paraliza je pred vratima;
Lekovima za purgiranje i laksativnim solima alopate su pokušavale da ispiraju
creva kako bi suzbili začeplenje creva, ali u naknadnom dejstvu zatvor je bio
samo još veći. Dugotrajnu slabost obični lekar pokušava eliminisati vinom, što
pomaže samo u prvobitnom dejstvu, istog razloga snaga još više opada u
kontraindikaciju; Pomoću gorkih stvari i vrućih ( izazivaju mučninu), začinima
želi da ugreje dugotrajno oslabljenje i hladnoću želuca međutim nakon
kratkotrajnog palijativnog dejstva želudac se još više ulenji. Očekivalo se da će
lekovima za izbacivanje i smanjenje šlajma, biti postignuto brzo ozdravljenje od
prehlade, ali je rezultat, na njihovu žalost, bio samo još veći šlajm i prehlada.
Pod dejstvom galvanske struje grčenje u udovima je zaista brzo nestajalo, ali je
posledica bila žalosna - nakon prestanka dejstva nastala je totalna paraliza.
Valerijanom je lečena tromost, udružena sa velikom nesvesticom. Prvobitno
dejstvo je zaista osnaženje, ali je posle najčešće dolazila koma, paraliza ili smrt.
Ubrzani puls je lekar stare škole brzo smirivao Digitalisom1*), ali su posledice
bile brojne: nestajali su san, apetit i snaga, a dešavalo se da i ludilo, pa čak i
smrt. Nisu primetili da su najčešće umirali pacijenti koje su kljukali antipatskim
Valerianom. Teorija ne predviđa ovakve promene, ali se tužna praksa ostvaruje
svakodnevno.
1*) M. S. Hufeland u svom pamfletu: Homeopatija s. 20
DIGITALIS PURPUREA

§ 60
Smatrajući da je sasvim prirodno da posle olakšanja usledi pogoršanje, lekar je
isto tako smatrao da treba da poveća dozu, posle čega je sledilo ponovno
kratkotrajno olakšanje1*). Međutim nakon višestrukog povećavanja, sledila je
sigurna smrt, ali nikad izlečenje niti starog a kamoli novog zla.

71
1*)
Svi uobičajeni paliativni lekovi, kao što se vidi, na kratko smiruju bolest, ali je zato dugoročno
pogoršavaju. Zahvaljujemo Brussaisu da je pre 25 god. stavio tačku na beskonačno mešanje lekova i
droga u Francuskoj. Ali mu ne zahvaljujemo za njegovu nesposobnost lečenja blagim i nevinim
lekovima, sa jedinim rezultatom ruiniranja ljudskog života. On je koristio metodu smirivanja
simptoma do beskonačnosti, što je dovodilo do sigurne smrti kao krajnji rezultat. Što bolesnik ima
više snage, to su njegovi simptomi očigledniji, a bol jasnija. On jauče, stenje, viče, zove u pomoć, tako
da okolina brže bolje juri kod prvog lekara na kojeg naiđe. Brussais je jednostavno smanjivao životnu
snagu pijavicama, koje su krvoločno ispijale krv, tako da je pacijent gubio svaku snagu da oseća bol, a
kamoli da ga iskaže. Okolina se radovala ovom smirenju pacijenta, pri ponovnim napadima bol je
sprečavan istim sredstvima. Pacijent je sada već bio toliko slab i bez snage da se suprotstavi svim
daljim metodama, a porodica je nastavljala da daje lekove.A onda je jednog dana naprosto bila
iznenađena kako im je najdraži mogao jednostavno tako da umreti na nežnim i brižnim rukama.
"Metoda sigurno nije bila dovoljno jaka, s obzirom da ubod kod puštanja krvi nije boleo, pijavice nisu
dovoljno jako grizle, a rastvor gumiarabike (Gummi Arabica ) u vodi ( EAU DE GOMME) nije imao
nikakav ružan ukus. Sigurno je i bolest od početka bila neizlečiva i smrtna, jer je bolesnik pored svih
lekarevih nastojanja napustio ovozemaljsko carstvo",- tako su se tešili rođaci a radovali naslednici
jadnog pokojnika.
Mnogi lekari su zavedeni rečenicom:" NE PROLIVAJ KRV, U NJOJ JE ŽIVOT " Sa hladnim srcem u
potocima prolivaju toplu krv svojih bolesnika koji vape za iscelenjem, i na taj način postepeno su
milionima ljudi odneli život što je više nego što je palo u Napoleonovim ratovima. Možda, je po
božijem nalogu prvo morao da usledi Brusoov sistem koji medicinski uništava svaki život bolesnika,
kako bi se svetu otvorile oči za jedinu pravu umetnost lečenja što je homeopatija u kojoj se nalaze
mogućnosti za izlečenje svake bolesti, ukoliko se praktikuje od neumornog oštroumnog lekara, čisto i
savesno? Lekari u Evropi prepustili su se udobnom lečenju pomoću sistema i recepata, bez velikog
razmišljanja jer nisu oni bili izumitelji ovih metoda i sistema. Ovako i onako na kraju svega je smrt .

§ 61
Da su lekari bili u stanju da razmisle o protivrečnostima svojih metoda,
odavno bi došli do prave istine koja je u suprotnosti sa njihovim dosadašnjim
metodama. Odavno bi postali svesni da lekovi koji su suprotni od simptoma
donose samo kratkotrajno olakšanje, pa zato treba da koriste drugu metodu .
Trebalo da koriste metodu sličnosti simptoma i da daju lekove u najmanjim
količinama. Nijedan lekar nije postigao ni kratkotrajno, a kamoli dugotrajno
izlečenje, ukoliko se u leku nije slučajno nalazila homeopatska supstanca, ili
ukoliko nije usledilo prirodno izlečenje (§ 46 )

§ 62
Bez obzira koliko su uočljiva loša iskustva sa palijativnim lekovima, i vidljiv
uspeh homeopatskih lekova, ja sam prvi koji je pred očima imao potpuno jasnu
sliku homeopatskog dejstva.

72
 § 63
Svaka potencija leka utiče na promenu vitalne sile, u manjem ili većem obimu.
To nazivamo jednim imenom POČETNA REAKCIJA ( PROMENA ). Ova
promena znači da dolazi do energetskog suprostavljanja životnoj energiji .
POVRATNA REAKCIJA pripada održavanju vitalne sile, i ona je automatska
reakcija te sile, a sve to nazivamo SUPROTNIM DEJSTVOM ili
KONTRAREAKCIJOM (POSLEDICA)

§ 64
Prilikom delovanja veštačkih potencija bolesti ( lekova) u zdravom telu se, kako
se čini (kao što se vidi iz primera koji slede) , javljaju svojevrsne reakcije koje
primoravaju telo na patnju i pokretanje vitalne sile koja prouzrokuje stanje
suprotno od zdravog (kontrareakcija ; posledica). Interesantno je da se
prirodna bolest prilagođava veštačkoj potenciji i to:
A) kada prouzrokuje suprotno stanje, od veštački izazvanog u jačini njene
sopstvene energije, ili,
B) kada pri dejstvu, nastane stanje kojeg u prirodi nema, te vitalna sila nastoji
da nadjača veštačko dejstvo, i time na tom mestu uspotstavi svoju normu.
§ 64
Kao što će se videti iz sledećih primera, u toku inicijalnog dejstva potencije veštačke bolesti
(lekova) na naše zdravo telo, čini se da se naša životna sila prilagođava samo koncepcijski
(receptivno, pasivno) i ponaša se kao da je prisiljena da dozvoli veštačkoj potenciji koja
nadire iz spoljašnjosti da se pojavi unutar nje, čime modifikuje svoje stanje.

Životna sila se tada oporavlja na jedan od dva načina:

1.Gde takva bolest postoji, životna sila u prvi plan iznosi stanje koje je upravo suprotno
(kontra-aktivnost, post-aktivnost, posledica) nadirućem stanju koje je u sebe
apsorbovala. Kontra-aktivnost se stvara u istom stepenu u kom je izražena nadiruća
aktivnost (inicijalna aktivnost) veštačke ili medicinske potencije, proporcionalno energiji
same životne sile.

2.Ako ne postoji stanje koje je upravo suprotno inicijalnoj aktivnosti, čini se da životna sila
nastoji da potvrdi svoju superiornost putem iskorenjivanja alternacije stvorene unutar nje

73
iz spoljašnjosti (putem leka), umesto kog ona ponovo uspostavlja svoju normu ( post-
aktivnost, izlečiteljska-aktivnost).
§ 65
Primeri inicijalnog delovanja na životnu silu koji su praćeni njima suprotnom
kontra-aktivnošću (prethodno navedena tačka A) poznati su svima nama:
1.Hladna ruka potopljena u vruću vodu, trenutno je toplija od druge koja nije u
vodi ( prvobitno dejstvo) . Čim se ruka izvadi iz vode i u potpunosti osuši, ona
se postepeno hladi i postaje još hladnija od druge (kontra-aktivnost).
2.Osoba koja se zagrejala energičnim vežbama (inicijalna aktivnost), kasnije će
biti savladana hladnoćom i drhtanjem (post-aktivnost).
3.Ruka koja se dugo drži potopljena u najhladnijoj vodi, u prvo vreme je daleko
hladnija i bleđa( prvobitno dejstvo), ali kada se izvadi iz vode i u potpunosti
osuši, sa vremenom postaje sve toplija u odnosu na drugu ruku, čak i vrela,
crvena i upaljena ( naknadno dejstvo , suprotno delovanje vitalne sile).
4.San prouzrokovan makovim sokom ( prvobitno dejstvo ) je dubok i
omamljujući, ali naredna noć postaje još besanija ( naknadno dejstvo ).
5. Zbog makovog soka sledi začepljenost, zatvor ( prvobitno dejstvo ) a nakon
toga proliv (naknadno dejstvo ).
6. Purgiranjem (prvobitno dejstvo ) dolazi do olakšanja ali sledi zatvor i tvrdost
stomaka ( naknadno dejstvo ).
7. Čovek je prethodnog dana ugrejan od vina ( prvobitno dejstvo), a sledećeg
dana mu i mala promaja prouzrokuje prehladu (posledica).
8. Prevelika živahnost rezultira iz pijenja jake kafe (incijalna aktivnost), ali
tromost i nesanica ostaju prisutni dugo vremena (kontra-aktivnost, post-
aktivnost) osim ako se ne budu iznova i iznova otklanjali pijenjem još kafe
(kratkotrajni palijativ).

I stoga, posle svake inicijalne aktivnosti potencije koja u velikoj dozi snažno
modifikuje stanje našeg zdravog tela, naša životna sila uvek i svugde izaziva, u

74
vidu post-aktivnosti, upravo suprotnu aktivnost (kad, kao što je rečeno, ono
zaista postoji).

§ 66
Primetna suprotna posledica nemože se primetiti u zdravom organizmu kada na
njega deluju niske homeopatske potencije lekova. Prvobitno dejstvo postoji, ali
je jako slabo, a živi organizam izaziva reakciju u onoj meri koja je potrebna da
se uspostavi normalno stanje.
§ 66
U zdravom telu, gde postoji nadiruća aktivnost prilično malih homeopatskih doza koje
menjaju usklađenost tela, suprotna post-aktivnost neće se moći opaziti. To je sasvim
razumljivo. Da bismo bili sigurni, sve ove potencije, u malim dozama, iznose u prvi plan
inicijalnu aktivnost koja je uočljiva pažljivom posmatraču, ali živi organizam stvara,
zauzvrat, onoliku kontra-aktivnost (post-aktivnost) kolika je potrebna za obnavljanje
normalnog stanja.

§ 67
Ove nepobitne činjenice su prava istina, zasnovana na iskustvu i to je jedino što
treba da nam pomogne pri homeopatskom lečenju. Suprotnost tome je lečenje
palijativnim metodama i lekovima suprotnog dejstva1*).
(1*) Samo u izrazito hitnim slučajevima, gde je život u pitanju i kada nema vremena za dejstvo
homeopatskog leka, gde se ne može čekati sat, 1/4 sata a kamoli minuti, tada se dozvoljavaju alopatski
lekovi.To su slučajevi kada homeoptski lek nema dovoljno brzo dejstvo, kao kod gušenja, udara
groma, smrzotine itd. Tu su dozvoljeni paliativni lekovi npr. klistir pomoću vrele kafe, utopljavanje,
mirišljava so . . . , u cilju trenutnog povratka fizičkog života, jer ovde nema oboljenja, već se radi o
supresiji životne sile**
U ovo ubrajam i različite antidote protiv svake vrste trovanja : Alkalije protiv progutanih mineralnih
soli, Hepar sulphur protiv otrova metala, kafu i kanfor ( i Ipeccacuanu ) protiv trovanja opijumom i td.
( i pored ovoga homeopatski lek nije pogrešan izbor jedan ili drugi simptom pojedinih srednjih ili
malih simtoma bolesti odgovara jedino antipatski¸ Kada su ostali jači, karakterstični i osobeni
simtomi. pokriveni odgovarajućim lekom koga karakterišu slični simptomi, tj kada se lek i bolest
poklapaju, u tom slučaju mali broj preostalih suprotnih simptoma nestaju sami po sebi nakon isteka
dejstva leka ne menjajući ni najmanje proces ozdravljenja.
** I pored ovoga ( ali bezuspešno ) lekari pokušavaju da pronađu izuzetak, kako bi se poslužili
palijativnim metodama, kako bi društvo nagovorili i na svo ostalo pokvareno alopatsko đubre da bi
sebi skratili trud traženja pravog homeopatskog leka za svaku bolest po naosob ; oni su pokvareni

§ 67

75
Ove nepobitne istine, koje se spontano predstavljaju u prirodi i iskustvu, objašnjavaju nam proces
koji je koristan u homeopatskom lečenju. One takođe demonstriraju izopačenost antipatskog i
palijativnog lečenja bolesti lekovima koji su im po svom dejstvu suprotni. * 67

Adekvatnost primene antipatskog lečenja u urgentnim slučajevima

Fusnota 67 – Palijativno i antagonističko lečenje opravdano je samo kod urgentnih slučajeva, kod iznenadnih
nesreća koje se događaju prethodno zdravim pojedincima gde opsanost po život i neizbežnost smrti ne ostavljaju
vremena za primenu homeopatskih sredstava – ni sate, ni četvrtine sata, niti čak minute. Primeri uključuju
slučajeve gušenja, kao i očitost smrti zbog udara groma, smrzavanja, davljenja, itd. Samo u takvim slučajevima
dopustivo je i korisno, bar za to vreme, izazivati nadražljivost i osetljivost (fizički život) putem palijativa, na
primer, blagim električnim šokovima, klisitranjem jakom kafom, nadraživanjem olfaktornim sredstvima (npr.
mirišljave soli), postepenim grejanjem, itd. Kada je jednom život ponovo probuđen fizički, vitalni organi se
vraćaju u svoj pređašnji zdravi tok, jer se ovde ne moramo boriti protiv bilo kakve bolesti, nego samo protiv
opstrukcija ili potiskivanja životne sile koja je, unutar sebe, zdrava. †

† Pa ipak, nova hibridna sekta priziva ovu fusnotu (uzalud) da se uvek bori protiv svakog pravila kod bolesti, i
da krišom unosi svoje aloptaske palijative praćene svim drugim štetnim alopatskim besmislicama. Oni to čine
samo da bi sebe poštedeli truda da traže adekvatan homeopatski lek za svaki slučaj bolesti, na taj način praveći
se konvencionalnim homeopatskim lekarima, bez da to zaista jesu. Ali njihovi podvizi su u skladu sa sistemom za
kojim teže, oni su kobni.

Primena homeopatskih lekova na jače, karakteristične simptome bolesti, koji su antipatski za neke od manje
važnih simptoma bolesti

U ovu kategoriju se takođe svrstavaju raznovrsni antidoti za iznenadna trovanja:

1.alkalis za progutanu mineralnu kiselinu
2.hepar sulphuris za trovanje metalom
3.kafa, kamfor i ipecac za trovanje opijumom, itd.
Homeopatski lek nije neophodno neadekvatno (nepodesno) odabran za slučaj bolesti samo zato što on antipatski
odgovara simptomima neposredne i minorne bolesti. Ako su ostali simptomi – čudni, posebno istaknuti
(karakteristični) i neobični simptomi bolesti – obuhvaćeni i zadovoljeni istim lekom zbog sličnosti simptoma
(homeopatski), to jest, ako su oni iskorenjeni, nekoliko suprotnih simptoma će takođe nestati samo od sebe kada
lek prestane da deluje, što ni najmanje neće odložiti izlečenje.

§ 68
Iskustvo nam pokazuje da kod homeopatskih lekova vrlo male količine leka
imaju svojstvo izazivanja sličnih simptoma koji se javljaju kod prirodne bolesti.
Posle izlečenja u organizmu preostaje minimalna količina leka, koja je tako mala
da je vitalna sila jednostavno ne registruje, osim toliko da organizam vraća u
prvobitno zdravo stanje (§ 64 B. ).
§ 68
U homeopatskom lečenju – prateći neuobičajeno male doze lekova koje su neophodne kod ovog
načina lečenja i koje su sasvim dovoljne, zbog sličnosti simptoma, da bi se ponovo uspostavila
ravnoteža kod slične prirodne bolesti i da bi se ona izbacila iz životnog principa – iskustvo nam,
povremeno, pokazuje da određena inicijalna veoma mala količlina bolesti izazvane lekom još uvek
samostalno nastavlja da postoji u organizmu nakon iskorenjivanja prirodne bolesti. Međutim, zbog
toga što je doza izuzetno mala, prolazna bolest izazvana lekom čini se toliko lakom i toliko brzom po
sebi, da životna sila više ne mora da preduzme neku značajnu kontra-aktivnost protiv tog malog
veštačkog poremećaja njenog stanja do kontra-aktivnosti koja poboljšava trenutno stanje dok se ne
postigne zdravlje (to jest, kontra-aktivnost pogodnu za potpun oporavak) za čije ostvarenje, životna
sila zahteva malo napora, posle iskorenjivanja ranijeg poremećaja izazvanog bolešću. (vidi § 64,
tačka B ).

76
 § 69
Kod palijativnog dejstva dešava se suprotni proces u odnosu na opisani
homeopatski.
Lek koji prepisuje alopata nije u potpunosti suprotan prirodnom simptomu.
Očigledna je veza između simptoma bolesti i simptoma leka, ali obrnuta ;
Izlečenje treba da usledi pomoću suprotnog leka, a to nije moguće. Tačno je da
lek dotiče bolnu tačku u organizmu, kao i homeopatski lek. Razlika je u tome
što alopatski (suprotni) lek na kratko prekriva simptome, kako bi ih naša vitalna
sila ignorisala. Životna sila u prvim trenucima oseća kao da je zdrava, i čovek ne
oseća bol. Međutim, pošto sindrom prouzrokovan lekom, ne može da zauzme
mesto bolesti, on automatski i nema sposobnost da neutrališe bolest. Tačno je
da životnu silu za trenutak čini bezosećajnom zbog naizgled dinamičke
neutralizacije1*). Međutim, lek ubrzo prestaje da deluje, bolest se vraća, a vitalna
sila ostaje u stanju oponiranja (§ 63 - § 65 ) u odnosu na lek sa suprotnim
dejstvom. Povodom toga se reakcija vitalne sile i pojačava2*). Simptom bolesti
(jedan od mnogih delova bolesti) pogoršava se nakon prestanka dejstva
palijativnog leka i to u toliko gore, ukoliko je doza bila veća. Da ostanem kod
primera: ekstrakt od maka smanjuje bolove, ali posle prestanka njegovog
delovanja bolovi su još jači3*).
1*) U živom organizmu ne može se ostvariti trajna neutralizcija supstancama koje izazivaju suprotno
dejstvo. Jedina mogućnost je stvaranje privremene neutralizacije, kao što je to slućaj u hemijskim
radionicama gde se npr. sumporna kiselina i kalijumova baza sjedinjuje u neutralne soli, što znači da je
u pitnju supstanca koja nije ni kiselina ni baza niti se sama rastvara na vatri. Kao što sam rekao, ovakva
sjedinjenja, produkti nečeg u potpunosti neutralnog, u našem osećanju ( organizmu ) nikada se ne
događaju. Međusobno brisanje je samo u početku, ali oponirajući osećaji ne mogu lečiti jedan drugog.
Ožalošćenoj osobi se u komediji samo privremeno suše suze, a nakon predstave one teku još jače.
2*)Bez obzira što je ovo toliko jasno, pogrešno se shvata i upotrebljava u ovoj rečenici:" paljiativ po
svojoj posledici, sličan je simptomima bolesti i ima svojstvo izlečenja kao i homeopatija sa svojim
prvobitnim dejstvom". Zaboravlja se da je posledica produkt odgovora životne energije, a ne leka koji
još osnažuje vitalnu silu protiv palijativnog leka.
3*) Kao što vino zatvoreniku u tamnici osvetljava sve predmete u noći , kada prođe dejstvo vina, pred
očima ostaje samo duboko crnilo tamnice.

77
 § 69

Kod antipatskog (palijativnog) načina lečenja, odvija se upravo suprotan proces. Simptom leka koji
lekar koristi da bi se suprotstavio simptomima bolesti (na primer, neosetljivost i omamljenost
izazvana opijumom u svojoj inicijalnoj aktivnosti protiv oštrog, intenzivnog bola) nije stran
simptomima bolesti; on nije potpuno alopatski. Povezanost između simptoma leka i simptoma
bolesti je vidljiva, ali je to povezanost po suprotnosti. Namera toga je da se simptomi bolesti ponište
putem njima suprotnih simptoma leka, što je nemoguće. Antipatski odabran lek svakako dodiruje
istu tačku bolesti u organizmu kao i sličan, homeopatski odabran lek, ali antipatski odabran lek,
kao suprotan, tek neznatno prikriva suprotne simptome bolesti, čineći je neprimetnom za naš
životni princip, ali samo na kratko.

U trenutku prvog unošenja palijativa, životna sila ne oseća ništa neprijatno niti od strane simptoma
bolesti niti od strane njima suprotnih simptoma leka jer se čini da su oba zajednički nestala i da su
na dinamičan način poništili jedni druge iz osećanja životnog principa. Na primer, opojna energija
opijuma neutrališe bol. U toku prvih nekoliko minuta, životna sila se oseća zdravom i nije svesna
niti omamljenosti opijumom, niti bola izazvanim bolešću. Međutim, suprotni simptom bolesti ne
može (kao u homeopatskoj proceduri) da u vidu slične, snažnije veštačke bolesti prebiva u delu
organizma koji je pod vlašću prisutne bolesti. On ne može (kao homeopatski lek) da utiče na životni
princip putem veoma slične veštačk bolesti da bi zauzeo mesto prirodne bolesti. Zato, palijativni lek
mora da ostavi poremećaj izazvan bolešću neiskorenjenim, pošto lek u potpunosti odstupa, zbog
svoje suprotnosti, od poremećaja izazvanog bolešću.

Kao što je već rečeno, palijativni lek izaziva neusklađenost unutar bolesti koje životna sila inicijalno
ne može da oseti zbog sličnosti sa dinamičnom neutralizacijom, 69a ali on ubrzo sam po sebi
nestaje, kao i svaka druga lekom izazvana bolest, i ne samo da za sobom ostavlja bolest, izraženu
kao što je bila i ranije, nego takođe i (pošto, kao i svaki palijativi, mora da se dâ u velikoj dozi da bi
se postiglo pseudo-olakšanje) primorava životnu silu da u prvi plan iznese stanje koje je potpuno
suprotno (§ 63 - § 65) palijativnom leku, suprotno aktivnosti leka. Zato se stvara neusklađenost
slična prisutnoj neiskorenjenoj prirodnoj bolesti. Ovaj dodatak koji životna sila (manifestovanjem
aktivnosti koja je suprotna palijativu, manifestovanjem kontra-aktivnosti) iznosi u prvi plan
neophodno pojačava i uvećava neusklađenost prirodne bolesti. 69b

Simptomi bolesti (onaj deo bolesti koji je suprotan palijativu) se kao posledica toga pogoršavaju
posle prestanka dejstva palijativa. Što je doza palijativa bila veća, to se simptom bolesti jače
pogoršava. Zato, što je veća količina opijuma koji prikriva bol, to će će se bol više povećati u svom
originalnom intenzitetu čim dejstvo opijuma prestane. 69c

Za razliku od hemijskih supstanci, suprotna osećanja ne neutrališu jedno drugo.

Fusnota 69a – U živom ljudskom biću ne odvija se, ni jedna trajna nautralizacija takmičarskog niti
antagonističkog osećanja, kao što se dešava sa supstancama suprotnih svojstava u hemijskoj laboratoriji gde se,
na primer, sumprona kiselina i klaijum karbonat ujedinjuju u potpuno drugačiji entitet, neutralnu so, koja onda
nije više ni kiselina niti alkalijum, i više se ne raspada, čak ni u vatri. Takva fuzija i blisko ujedinjavanje u nešto
trajno neutralno i indiferentno nikada se ne dešava, kao što smo rekli, u toku dinamičnog utiskivanja suprotne
prirode u instrument naših čula (senzorijum). Inicijalno se javlja samo sličnost neutralizaciji i uzajamno
obustavljanje, ali suprotna osećanja ne otklanjaju (poništavaju) trajno jedno drugo. Suze tužne osobe osušene
su samo kratkotrajno zabavnom igrom; međutim, ona brzo zaboravlja šale i njene suze teku obilnije nego ranije.

Pogrešno razumevanje inicijalne i kontra-aktivnosti

Fusnota 69b – Jednostavan kao što jeste, ovaj koncept je pogrešno shvaćen. Neki ljudi su se protivili tome da
palijativ leči putem svoje post-aktivnosti (što bi bila bolest koja je slična onoj koja je prisutna) kao i da
homeopatski lek leči putem svoje inicijalne aktivnosti. Ono što se mora razumeti je da post-aktivnost nikada nije
proizvod leka. Ona je uvek proizvod kontra-aktivnosti životne sile u organizmu. Zato, kada se primeni palijativ

78
(sa inicijalnom aktivnošću koja je antagonistička u odnosu na simptome bolesti) kontra-aktivnost životne sile je
stanje koje je slično stanju koje izazivaju simptomi bolesti, koje je palijativ ostavio neiskorenjenim. Kao
posledica toga, kontra-aktivnost životne sile pojačava simptome bolesti.

Antipatsko lečenje je nalik na kratkotrajno sjajno svetlo

Fusnota 69c – Kao u mračnoj tamnici, u kojoj zatvorenik može jedino da napipa objekte oko sebe, a zatim neko
odjednom upali svetlo; tada će odjednom sve biti jasno osvetljeno oko nesrećnog jadnika. Kada se svetlo ugasi,
međutim, što je ono bilo jače, to će crnja biti noć koja ga sada obavija, čineći da sve oko njega postane još više
nevidljivo nego što je bilo ranije.

§ 70
Posle svega navedenog može se zaključiti :
-Da je bolest vidljiva promena osećanja, koja se odslikava u skupu simptoma.
Sve ostalo, materijalni uzrok ili neka skrivena materija, predstavljaju čistu
iluziju i san.
- Promena koju nazivamo bolešću, može se lečiti samo drugom i sličnom
promenom izazvanom lekom, što se najbolje vidi ispitivanjem lekova na
zdraviom organizmu.
-Iskustvo je dokazalo da se bolest nemože izlečiti lekom sa suprotnim dejstvom,
jer se u tom slučaju postiže samo privremeno smirivanje, a ne i izlečenje . Posle
prestanka dejstva leka početno zlo je još gore. Ovakve metode su, pogotovo kod
hroničnih bolesti, krajnje pogrešne.
-Treća i jedina mogućnost jeste homeopatija koja pomoću lekova izaziva slične
simptome koje pokazuje prirodna, bolest ali u maloj dozi. Bolest se posmatra
kao dinamički nadražaj koji se homeopatskim lekom u suštini životnog principa
prekriva i trajno briše. U prirodi imamo mnogo primera, koji pokazuju kako se
stara bolest leči pomoću nove i jače, ukoliko poseduje slične simptome.
§ 70

Na osnovu onog što je već predočeno čitaocu, možemo bez greške izneti sledeće:

Sveukupnost pacijentovih simptoma je sve što treba lečiti kod bolesti. Putem ovih simptoma bolest zahteva lek
koji je pogodan da joj pruži pomoć

1.Sve što lekar može da pronađe što je zaista bolesno i što treba lečiti kod bolesti sastoji se samo od
stanja i bolesti pacijenta i promena njegovog stanja koje se mogu osetiti čulima. Jednom rečju,
sastoji se samo u totalitetu tih simptoma putem kojih bolest zahteva pogodan lek koji bi mogao da
joj pomogne. S druge strane, svaki unutrašnji uzrok koji se lažno pripisuje bolesti, svaki skriveni
kvalitet ili izmišljeni materijal bolesti nije ništa drugo do prazan san.

79
Bolest može da bude pretvorena u zdravlje kroz primenu lekova koji imaju snagu da promene usklađenost
stanja.

2.Ova neusklađenost stanja, koju mi zovemo bolest, može biti promenjena u zdravlje samo putem
druge usklađujuće-alternacije stanja koju izaziva životna sila, putem lekova čija izlečiteljska moć
može da se sastoji samo iz alternacije ljudskog stanja, to jest u specifičnom pobuđivanju simptoma
bolesti. Izlečiteljska snaga ovih lekova se najuočljivije opaža u utvrđivanjima tih lekova na zdravom
telu.

Alopatski lekovi nikada ne mogu da izleče bolest, kao što ni prirodna bolest ne može da uzleči drugu, od nje
različitu prirodnu bolest.

3.U skladu sa celokupnim iskustvom, prirodna bolest nikada ne može da se izleči lekom koji kod
zdrave osobe može da izazove stanje bolesti koja je različita od i odstupa od bolesti koju treba lečiti –
stoga ona nikada ne može da se izleči alopatskim lečenjem; to jest, ne može se postići izlečenje, čak
ni u prirodi, tako što se prisutna bolest otklanja, poništiva i leči sekundarnom bolešću koja se
razlikuje od prve, čak aiko je nova bolest veoma jaka.

Antipatski lekovi nikada ne mogu da izleče bolest; oni samo obezbeđuju privremeno otklanjanje simptoma što je
praćeno pogoršanjem.

4.U skladu sa celokupnim iskustvom, antipatski lekovi stvaraju samo brzo prolazno olakšanje, to
jest, to su lekovi koji imaju tendenciju da kod zdrave osobe stvore simptome veštačke bolesti koji su
suprotni pojedinačnom simptomu bolesti koju treba lečiti. Ti antipatski lekovi nikada ne leče stariju
bolest; nego pre, težeći prolaznom izlečenju, oni stvaraju pogoršanje pojedinačnog simptoma bolesti
koji je u početku bio izlečen. Jednom rečju, ovaj antipatski i čisto palijativni postupak je potpuno
neprikladan za starija, ozbiljna obolenja.

Homeopatski lekovi, koji izazivaju simptome najsličnije sveukupnim simptomima bolesti, su jedini lekovi koji
mogu da izleče bolest.

5.Treći i jedini mogući način lečenja je homeopatski, gde se lek koristi za lečenje sveukupnosti
simptoma prirodne bolesti – lek sposoban da izazove najsličnije moguće simptome kod zdravog
pojedinca. Kada se da u odgovarajućoj dozi, to je jedini koristan način lečenja gde bolest, koja je
samo dinamički neusklađen nadražaj, ponovo biva usklađena i iskorenjena iz osećanja životnog
principa putem snažnijeg, neusklađenosti-sličnog nadražaja homeopatskog leka. Zato bolest,
budući da je lako, potpuno i trajno iskorenjena, neophodno prestaje da postoji. Kod ovog načina
lečenja, nesputana priroda dominira, ona daje primere onih neočekivanih događaja gde se nova,
slična bolest pridodaje staroj bolesti, čime se stara bolest brzo i zauvek poništava i leči.

§ 71
Pošto ne postoji nikakva sumnja da se svaka bolest sastoji od skupa simptoma,
koji se mogu izlečiti samo lekom koji izaziva slične simptome i tako uspostavlja
zdravlje, medicinu ćemo zato svesti na tri tačke:

1. KAKO LEKAR PROUČAVA ŠTA JE TO BITNO ŠTO TREBA

ZNATI O BOLESTI DA BI USLEDILO IZLEČENJE?

80
 2. KAKO PROUČITI POTENCIJU LEKA U CILJU IZAZIVANJA
VEŠTAČKIH SIMPTOMA, REDI POSTIZANJA PRIRODNOG
IZLEČENJA?

3. KAKO UPOTREBITI PRAVILNU POTENCIJU LEKA RADI

BRZOG I PRIRODNOG IZLEČENJA .

§ 71

Više nema sumnje da se bolest kod ljudi sastoji samo od grupe određenih simptoma koji se
poništavaju i transformišu u zdravlje posredstvom lekovitih supstanci koje su sposobne da na
veštački način izazovu simptome slične simptomima bolesti. Takav proces se odvija kod svih
istinskih izlečenja. Zato se zanimanje lekara ograničava na sledeće tri tačke:

Dokučivanje bolesti

1.Na koji način lekar istražuje šta treba da zna (čega treba da bude svestan) o bolesti da bi je
izlečio? (Poglavlje 2-3)

Dokučivanje aktivnosti lekova

2.Na koji način lekar istražuje sredstva namenjena lečenju prirodnih bolesti, patološke potencije
lekova? (Poglavlje 4)

Celishodno korišćenje lekova

3.Na koji način lekar najcelishodnije koristi te potencije veštačke bolesti za lečenje prirodnih
bolesti? (Poglavlje 5-11)

§72-§81
Akutne i hronične bolesti

§ 72
Što se tiče prve tačke ovde je opšti pregled. Ljudske bolesti su brzi procesi
oboljevanja, poremećenog životnog principa, koji se završavaju posle kraćeg ili
dužeg vremena i njih nazivamo AKUTNIM oboljennjima. To su delimično

81
takva oboljenja, čiji počeci su organizmu slabo uočljivi, i svako oboljenje
različito pokreće životnu energiju. Ove sile nemaju snagu da se same odstrane,
te mutiraju do potpune nenormalnosti i potpunog razaranja organizma. Bolesti
koje su nastale ovim mutiranjem nazivamo HRONIČNIM bolestima. One
nastaju usled dinamičke zaraze putem hroničnih mijazmi.
§ 72
S obzirom na prvu stavku (§ 71), naredni tekst služi kao generalni pregled. Bolesti čovečanstva su
delom akutne, a delom hronične. Akutne bolesti su brzi procesi bolesti neusklađenog žvitonog
principa koje su pogodne da završe svoj tok više ili manje brzo, ali uvek u toku umerenog
vremenskog perioda. Hronične bolesti su one koje (svaka na svoj način) dinamično izazivaju
neusklađenost u živom organizmu putem malih, često neprimetnih promena na početku. One
postepeno uklanjaju stanje zdravlja (tj. one postepeno uklanjaju stanje zdravlja na takav način u
takvom stepenu) tako da im se automatska životna energija (koju zovemo životna sila, životni
princip), koja ima zadatak da održava zdravlje, suprotstavlja. Ona to čini i na početku i tokom
njihovog trajanja, pružajući nesavršen, nepodesan, beskoristan otpor. Životna sila koja ne može da
iskoreni ove bolesti putem svoje sopstvene snage, mora da im dozvoli da se šire i mora da dozvoli da
njena lična usklađenost postane sve više i više abnormalno izmenjena do finalne destrukcije
organizma. Hronične bolesti nastaju iz dinamičnih infekcija hroničnim mijazmama.

§ 73
Što se tiče akutnih bolesti, one nastaju usled štetnih uticaja kojima je čovek
izložen: dijete, psihička uzbuđenja, afekti, prehlade sa izazivanjem visokih
temperatura i td. Tu je uosnovi opterećena latentna psora koja se ponovo vraća
u svoje mirno stanje ukoliko napad akutne bolesti nije previše jak . To su delom
takve bolesti koje periodično ( sporadično ) napadaju ljude usled meteoroloških
ili telurskih uticaja*. Dešava se da jedan broj ljudi ima slična svojstva, pa zato
oboljevaju istovremeno. Odatle se mođe zaključiti da bolest sa istim uzrokom
epidemično napada velik broj ljudi, a kada se ovi epidemični napadi prošire, to
nazivamo zaraznim (kontagioznim bolestima ). Tada nastaje temperatura1*) iz
sopstvene prirode, a pošto oboljenja imaju isti izvor, bolesnici su u sličnom
stanju, te se organizam, prepušten sam sebi u određenom periodu odlučuje za
smrt ili zdravlje. Ratna stanja, poplave, epidemije, glad su veoma česti uzroci,
delimično povratne vrste ( otuda su poznate po imenu ), tj osnova je akutni
mijazam,te od njih čovek oboljeva samo jednom u toku života kao što su

82
boginje,ospice,veliki kašalj, šarlah2* SYDENHAM , Mumps i td, ili više
puta( povratne bolesti ) u šta spadaju istočno- indijska kolera, levantiska kuga,
žuta groznica, itd.
*Paracelsusove ili Rademacherove teorije:“meteorski”: uticaj nebeskih tela;”telurski”:uticaj zemlje
1*) Homeopatski lekar je bez predrasuda, i ne priznaje imena kao što su zatvorska ( tamnička)
groznica, biliozna groznica, tifusna groznica, putridna groznica, nervna groznica, mukozna groznica,
već ih leči bez posebnog imena, svaku prema svojoj karakteristici.
2*) Posle 1801. lekari su brkali šarlah i Purpuru miliaris (ROOD VONK), lečeći šarlah isključivo
BELLADONNOM a purpuru sa ACONITUMOM . Izgleda da su se poslednjih godina, obe približile
jedna drugoj, pa se homeopatski lek ne može tačno odrediti.

§ 73

Većina individualnih akutnih febrilnih bolesti su prolazne upale skrivene psore koja posle toga postaje
ponovo uspavana

Akutna febrilna bolest koja zadesi osobu individualno prouzrokovana je virulentnošću kojoj je ta
osoba specifično izložena. Primeri slučajeva takvih akutnih groznica su neumerenost u zadovoljstvu
ili njihov nedostatak, snažni psihički utisci (tj. psihičke traume), dobijanje groznice, temperature,
umor, itd.; ili psihička uzbuđenost, afekti, itd. Fundamentalno, međutim, individualne aktune
groznice su većinom samo prolazne upale skrivene psore koja se sponatano vraća u svoje stanje
uspavanosti ako akutne groznice nisu previše jake i ako brzo nestaju.

Sporadična akutna bolest istovremeno napada nekoliko ljudi koji se nalaze na različitim lokacijama.

Sporadične akutne bolesti napadaju nekoliko ljudi istovremeno, tu i tamo, sporadično, i izazvane
su meteorološkim i telurskim (zemaljskim) uticajima i virulentnošću. Samo nekoliko ljudi
poseduje prijemčivost za istovremeno dobijanje bolesti.

Epidemijska akutna bolest istovremeno napada puno ljudi na veoma sličan način, tipičnonna mestima gde su
ljudi gusto naseljeni. Svi slučajevi u datoj epidemiji imaju isto poreklo.

Ograničene sporadične bolesti su one akutne bolesti koje napadaju puno ljudi koji imaju veoma
slične simptome koji imaju isti uzrok (epidemičan). Te bolesti teže da postanu zarazne kada se
prošire kroz suviše gusto skupljene mase ljudi. Onda se javljaju groznice. 73a Svaka epidemijska
bolest sadrži groznicu u svojoj prirodi. Pošto svaki slučaj bolesti u datoj epidemiji ima isto poreklo,
bolest stavlja sve one koji su se razboleli u istu vrstu procesa bolesti. Kada je prepušten samom sebi,
proces bolesti se ili završava smrću ili oporavkom u toku umerenog vremenskog perioda.
Epidemijske bolesti nisu neretko izazvane ratnim nesrećama, kao i poplavama i glađu.

Neke epidemijske bolesti su akutne mijazme.

Neke akutne epidemijske bolesti su specifične akutne mijazme koje se javljaju na isti način i zato su
poznate pod tradicionalnim imenom. One ili zadese pojedinca jednom u životu (kao što su male
boginje, ospice, veliki kašalj, zauške, ili Sidenhamova stara, jarko crvena skarletna groznica, itd.) ili
su to bolesti koje se često vraćaju na prilično sličan način (kao levantinska kuga, priobalna žuta
groznica, azijska kolera, itd.).

Homeopatski lekar ne daje fiksna imena bolestima koje variraju.

Fusnota 73a – Homeopatski lekar ne prihvata predrasude stare škole, koja ustanovljava imena za neke groznice
da bi ih mogla lečiti na određeni način. Homeopatski lekar ne priznaje takva imena kao što su zatvorska
groznica, žučna groznica, tifusna groznica, gnojna groznica, nervna groznica, ili mukozna groznica; on pre leči
svaku od njih u skladu sa njenim specifičnostima, ne dajući joj neko fiksno ime.

83
 Lečenje groznice purpura miliaris nasuprot skarlente groznice.

Fusnota 73b – Od 1801, lekare je zbunjivala vrsta purpure miliaris koja je stigla sa Zapada (Belgija) sa
skarletnom groznicom, mada ona ima prilično različite znakove. Skarletna groznica (koja je uvek bila
epidemijska) pronašla je svoju preventivu i sredstvo lečenja u leku belladonna, dok je purpura miliaris (koja je
najčešće bila sporadična) našla svoju preventivu i sredstvo lečenja u leku aconite. U toku nekoliko proteklih
godina, čini se da su se ove dve bolesti ponekad kombinovale u eruptivnu groznicu koja je specifična na svoj
način, kojoj ni belladonna ni aconite ne odgovaraju potpuno homeopatski.

§ 74
Nažalost, u hronične bolesti moramo da ubrojimo i one, nastale nakon
dugogodišnje alopatske terapije u kojoj su lekovi davani u velikoj količini i
dozi. Ti lekovi su ; KALOMEL, ŽIVIN SUBLIMAT, ŽIVINA MAST,
SREBRO NITRAT, JOD I NJEGOVA MAST, OPIJUM, VALERIJANA,
KORA KININA I KININ, DIGITALIS, SUMPOR, SUMPORNA KISELINA, a
uključuje PUŠTANJE KRVI, PIJAVICE, FONTANELLE, SETON-
LIGATURE 1*) itd. Od toga životna energija postepeno slabi i ukoliko se totalno
ne uništi, ostaje u nenormalnom stanju. Njihova primena dovodi nesposobnosti
pojedinih organa da pravilno funkcionišu i normalano održavju život2*) u
pojedinim delovima povišava se ili snižava osećaj, delovi tela se proširuju ili
sužavaju, mlitave, stvrdnu, čak i uništavaju, u unutrašnjosti ili spoljašnjosti
dolazi do organskih poremećaja ( oštećenja).
1*)
Nijedna alopatska metoda nije tako surova kao Broussoova koja se sastoji od dijeta, puštanja krvi
ili slučajnog izlečenja, ukoliko lek nije slučajno bio homeopatski. Od puštanja krvi može se očekivati
samo slabljenje organizma, a nipošto izlečenje. Potpuno je besmisleno tvrditi da većinu bolesti
karakteriše lokalne upale. Čak i za upale postoje odgovarajući lekovi koji otklanjaju nadražaje
arterija, bez i najmanjeg slabljenja organizma. Tako je i u većini slučajeva sa visokom temperaturom
potpuno besmisleno puštati veliku količinu krvi, jer to na duge staze znači skraćivanje ljudskog
života. Kolika je zabluda da zamišljena pletora (koja se pokušava smanjiti pomoću puštanja krvi), opet
tako brzo stvorila kada je puls bio tako spor? Nijedan čovek, ni bolesnik nikada ne može imati previše
snage ili krvi. **

** Jedini slučaj viška krvi nalazimo kod žena pre menstrualnog ciklusa, kada se pletora oseća u
materici i grudima bez upale.

84
2*)
Kada pacijent podlegne bolesti, lekar koji vrši autopsiju rođacima često priča priču o neizlečivosti.
Pogledati moju knjigu " ALOPATIJA,- REČ UPOZORENJA”

§ 74

– Hronične bolesti koje su uzrokovane dugotrajnim, agresivnim alopatskim lečenjem su one koje je najteže
izlečiti.

U hronične bolesti, mi takođe moramo da svrstamo one široko rasprostaranjene bolesti koje su na
veštački način izazvane alopatskim lečenjem i dugotrajnim korišćenjem agresivnih, herojskih
lekova u velikim rastućim dozama – bolesti uzrokovane pogrešnom upotrebom kalomela, masti,
opijuma, valerijane, kinina, digitalisa, cijanovodonične kiseline, sumpora i sumprone kiseline,
dugogodišnjim korišćenjem purgativa, ispušpštanjem krvi u mlazevima, 74a preko pijavica,
fontanela, itd. Životna sila će, delom, biti nemilosrdno oslabljena ovim lečenjem, a delom (ako im
ne podlegne), će se postepeno povećavati neuskalđenost (na sebi specifičan način) unutar nje, do te
mere da će, da bi podržala život u borbi protiv takvih neprijateljksih i destruktivnih napada, životna
sila morati da izmeni organizam, čime:

1.se otklanja nadražljivost ili osetljivost iz ovog ili onog dela, ili se ta svojstva prekomerno
pojačavaju
2.šire ili skupljaju pojedini delovi
3.slabe ili otvrdnjavaju pojedini delovi
4.se potpuno poništavaju pojedini delovi, ili
5.se javljaju organski nedostaci tu i tamo u unutrašnjosti i spoljašnjsoti, bogaljeći telo u
unutrašnjosti i na spoljašnjosti.

Štetnost Brozajsovog lečenja putem ispuštanja krvi i izgladnjivanja

Fusnota 74a – Od svih metoda koje su ikada bile osmišljene protiv bolesti, nema alopatskije, nema besmislenije,
nema nekorisnije koja se mogla smisliti od Brozajsovog pogubnog lečenja putem ispuštanja krvi i
izgladnjivanja, koja se u toku proteklih par godina raširila na veliki deo sveta. Ni jedno inteligentno ljudsko biće
ne može da zamisli da postoji išta lekovito i korisno u ovom načinu lečenja. Prava medicina, čak i slepo
shvaćena i primenjena na pacijenta, tu i tamo je uspevala da doprinese poboljšanju kod slučaja bolesti zato što
je sasvim slučajno bila homeopatska, ali od ispuštanja krvi, zdravi ljudski razum ne može da očekuje ništa osim
neizbežnog slabljenja i skraćivanja života.

Žalosno i potpuno neosnovano je zagovarati da se većina, istinski sve, bolesti sastoje od lokalnih upala. Čak i za
zaista lokalne upale, najsigurniji, najbrži lek koji se može pronaći je onaj koji na dinamičan način otklanja
arterijsku iritaciju koja leži u osnovi upale bez najmanjeg gubitka telesnih tečnosti ili vitalnosti, dok lokalno
uzimanje krvi, čak i u stanju bolesti, kao posledicu ima samo povećavanje sklonosti ka ponavnom javljanju
upale na ovim delovima. Generalno, kod slučajeva inflamatorne groznice, nekorisno je – zapravo, ubistveno je
– izvlačiti litre i litre krvi iz vena, pošto malo srazmernog leka otklanja (čak i za nekoliko sati) tu iritaciju
arterija koja pokreće ranije tako mirnu krv, zajedno sa bolešću koja se nalazi u njenoj osnovi, bez najmanjeg
gubitka telesnih tečnosti ili vitalnosti. Takav veliki gubitak krvi ne može se nadoknaditi do kraja pacijentovog
života. Organi koje je Tvorac namenio proizvodnji krvi toliko su oslabljeni da, iako mogu da proizvedu krv u
istoj količini, oni nikada neće ponovo biti u stanju da proizvedu krv jednako dobrog kvaliteta. Nemoguće je da
izmišljena punokrvnost (koja je ispumpana ispuštanjem krvi) može da se stvori toliko brzo pošto je, na kraju
krajeva, pre samo sat vremena (pre drhtave grozničavosti) puls sada vrućeg pacijenta udarao tiho. Ni jedna
osoba, ni jedan pacijent nikada nema previše krvi† ili previše vitalnosti. Naprotiv, svakoj bolesnoj osobi
nedostaje vitalnost; u suprotnom njen životni princip bi se odbranio od bolesti. Zato, još veće slabljenje već
slabog pacijenta - najgore koje se može zamisliti - putem prolivanja njegove krvi, čime se ne iskorenjuje njegova
bolest je apsurdno koliko i okrutno. To je samo ubistvena loša praksa koja se može pronaći u teoriji koja je
stvorena od vazduha.

† Jedini mogući slučaj punokrvnosti postoji kod žene nekoliko dana pre njenog mesečnog ciklusa kada ona
oseća određenu punoću u uterusu i grudima, bez bilo kakve upale.

85
 § 75
Ove hronične bolesti prouzrokovane alopatijom, po mom saznanju su najteže (
naročito u poslednje vreme ), i koliko god da je to tužno, moram priznati da se
za njih nikada neće naći lek za trajno izlečenje.

§ 76
Bog nam je podario homeopatsku pomoć samo za oboljenja sa prirodnim
uzrokom. Za ostale bolesti, koje su nastale prvenstveno dugogodišnjim
pogrešnim lečenjem ( pomoću puštanja krvi, dijete, fontanela ) kao i oštećenja
organizma, ubogaljenost ljudskog tela kako spolja tako i iznutra putem
pogrešnih lekova i terapija, kod takvih bolesti prvenstveno bi morala ( uz
pomoć odgovarajućeg antimijazmatskog leka ) sama vitalna sila da se oporavi,
ukoliko nije već previše upropaštena i iznemogla nakon ovakvog nečuvenog
dugogodišnjeg lečenja.
Nepostoji i nikada neće postojati način lečenja koji će telo dovesti u normalno
stanje posle nebrojenih alopatskih kura.

§ 77
Greškom se hroničnim nazivaju one bolesti, od kojih ljudi oboljevaju nakon
permanentnog izlaganja štetnim uticajima koji se mogu izbeći, pre svega
škodljiva pića i hrana, podložnost bahanalijama svake vrste što potkopava
zdravlje, život u vlažnim radionicama, kućama i podrumima, zbog manjka
svežeg vazduha, nedovoljnog kretanja ili usled napornog fizičkog i psihičkog
rada. Ako se izvrše na vreme korekcije ovih životnih uslova ( ukoliko uzrok
nije hronična mijazma ) , takve bolesti se nemogu svrstati u hronične.
§ 77

86
 – Bolesti uzrokovane konstantnim izlaganjem štetnim faktorima koje je moguće izbeći nisu prave hronične
bolesti. Zdravlje se vraća spontano kada se prepreka u lečenju otkloni, pod uslovom da u telu ne postoji
hronična mijazma.

Bolesti koje se neadekvatno nazivaju hroničnim su one od kojih pate ljudi koji:

1.se konstanto izlažu štetnim faktorima koje je moguće izbeći

2.po navici uzimaju štetnu hranu i piće
3.se prepuštaju neumerenosti svake vrste, što umanjuju zdravlje
4.zanemaruju stvari koje su neophodne za život
5.žive na nezdravim mestima (naročito u močvarnim predelima)
6.obitavaju samo u podrumima, vlažnim prostorijama ili drugim skučenim mestima
7.ne vežbaju dovoljno ili nemaju dovoljno svežeg vazduha
8.se lišavaju zdravlja putem prekomerne mentalne ili telesne iscrpljenosti
9.konstatno žive u patnji, itd.

Ove vrste lošeg zdravlja koje ljudi sami sebi nameću nestaju spontano pri poboljšanju stila života,
pod uslovom da u telu ne postoji hronična mijazma. One se ne mogu nazivati hroničnim bolestima.

§ 78
Prave prirodne hronične bolesti su one koje su nastale od HRONIČNE
MIJAZME , koje ostavljene same za sebe bez upotrebe specifičnog leka,
napreduju i pojačavaju se do kraja i pored najboljih duhovnih i fizičkih uslova
života. Osim onih koje su nastale lekarskom zloupotrebom leka (§ 74),
pomenute su najbrojniji mučitelji ljudskog postojanja.Čak i najača fizička
konstitucija, uredan život i intaktna energija jednostavno nisu u stanju da pobede
ovu nenormalnu promenu1*).
1*)
U prvim godinama adolescencije, i u doba kada se javlja menstruacija ove bolesti često ostaju
neotkrivene. Za porodicu izgleda da je genetska bolest preskočila jednu generaciju. Međutim, javlja se
u kasnim godinama pod otežanim uslovima života, i brzo napreduje ako se pogrešno leči.

§ 79
Do sada su lekari priznavali samo sifilis kao hroničnu mijazmatičnu bolest, koja
izčezava zajedno sa krajem života.. Neizlečiva SIKOZIS nije se prepoznavala
kao hronična mijazma svoje vrste, što je sa sigurnošću slučaj, zbog mogućnosti
izlečenja bradavica vidljivih spolja. Ostatak kliničke slike diskrazije koja je
konstantno napredovala, nije se primećivala.

87
 § 80
Daleko istaknutija i značajnija je hronična mijazma psore, koja se ispoljava
posle infekcije celog organizma. Ona se ispoljava posebnom kožnom
erupcijom, koju nekada čine samo nekoliko vezikula, uz nepodnošljiv svrab i
poseban miris. Psora je glavni uzrok ostalih bolesti pod nazivom: nervna
slabost, histerija, hipohondrija, manija, melanholija, tupost, ludilo, grčevi,
padavica, rahitis, skolioza, rak, osteomijelitis, hemoroidi, krvavljenje u želucu,
nosu, plućima i materici, astma, impotencija, sterilitet, migrena, gluvoća, siva
mrena i slepilo, kamen u bubregu, paraliza, nadostatak osećaja ,bolovi svake
vrste i td. U patologiji se ove bolesti klasifikuju kao ZATVORENE i
SAMOSTALNE1*).
1*)
Proveo sam 12 godina u istraživanju, kako bih pronašao izvor ovih dugogodišnjih i teških patnji, i
kako bih pronašao najbolji (antipsorični ) lek koji bi bio u stanju da izleči ovo čudovište od bolesti u
svim svojim različitim oblicima javljanja
Svoja iskustva sam objavio u knjizi ,, HRONIČNE BOLESTI ” ( 4. deo dres. B.Arnold 1828. 1830. ,
i u drugom izdanju u 5 tomova kod Schauba). Pre nego što sam bio načisto sa saznanjima, učio sam
svoje učenike da bolest leče kao individualnu pojavu sa individualnim simptomima, pomoću lekova
koji su probani na zdravim osobama.
Bilo je to veliki doprinos medicini kada sam otkrio pravi lek za ove teške bolesti koje su proistekle iz
psore i mutirale u hronične tegobe.

§ 81
Tokom dugogodišnjih promena i mutacija bolesti,samo je delimično razjašnjeno
kako su one mogle mutirati u nebrojene forme. Prilikom posmatranja velikog
broja okolnosti1*) pod kojima su nastajale, uviđamo veliku razliku među
hroničnim bolestima (sekundarni simptomi psore), koje su do sada u patologiji
greškom nazivane samostalnim i za sebe postojećim bolestima2*).
1*)
Neke od ovih bolesti koje su pomoću psore modifikovane u hronične,delimično su izazvane
klimom, mestom stanovanja, dijetama, običajima, navikama i načinom života.
2*)
Velika je zabluda da se bolest leči prema njenom imenu i sličnosti prema simptomima kao što su :
hladna malarija, žutica, hidrops, tuberkuloza, leukoreja, hemoroidi, reuma, grčevi, histerija,
hipohondrija, melanholija, manija, paraliza itd. Kako se sa ovim nazivima može opravdavati
lečenje?
I čemu identična imena ako lečenje nije isto!?
" nihil tamen in artem medicam pestiferum magis unquam irrepsit malum, quam generalia,
quedam nomina morbis imponere iisque aptare velle generalem quandam medicinam"* kaže
savesni Huxam cap. phys. med. tom. I.

88
* Ništo nije u lekarskoj veštini pogubnije i nije donelo veće zlo nego kada su bolestima pripisivana
nekakva opšta imena i kada su njima prilagođavana nekakva opšta medicina ( lek )
Isto tako se žali Fritze: "značajno različite bolesti nazivaju se istim imenom". Čak i narodne bolesti,
koje se specifično prenose, nazivaju se istim imenom kao: tifus i groznice, i ako se svaka pojavljuje
kao drugačija, sa još neviđenim simptomima. Svaka je drugačija od druge, i u svom ponašanju i
delovanju. Ovo je uvideo Sydenham (oper. cap. 2. de morb. epid. s. 43.) , komentarišući da svaka
epidemija postoji sama za sebe i da se tako mora i lečiti: "animum admirationee percellit, quam
discolor et sui plane dissimilis morborum epidemicorum facies; quae tam aperta horum morborum
diversitas tum propriis ac sibi peculiaribus symptomatis tum etiam medendi epidemicos, ut externa
quadantenus specie et symptomatis aliquot utrisque pariter aliena esse admodum indolis et distare
ut aera lupinis" ( „um je divljenjem ispunjen, kako je različite boje i svojim izgledom različito lice
epidemičnih bolesti....itd.“ ).
Iz svega ovog proističe da naziv bolesti ne sme da ima uticaja na lekara i njegov izbor leka i
lečenja. On treba da zna da se ne može lečiti na osnovu sličnosti imena jednog simptoma, već po
skupu svih znakova individualnog stanja, svakog pojedinog pacijenta . Ako se narodu objašnjava
bolest, kaže se VRSTA žutice, VRSTA tuberkuloze itd.
§ 81
Donekle je razumljivo zašto se psora u današnje vreme razvila u toliko bezbrojnih oblika bolesti kod
celokupne ljudske rase pošto je ova stara infekcija tinjala, malo po malo, kroz milione ljudskih
organizama u toku hiljada i hiljada generacija, dobijajući na taj način neverovatnu jačinu. To
postaje još više razumljivo kada uzmemo u obzir mnoštvo okolnosti 1*) koje su nastojale da doprinesu
stvaranju te velike raznovrsnosti hroničnih bolesti, kao i neverovatnom varijetetu urođenih telesnih
konstitucija ljudi koje već, u sebi, u velikoj meri odstupaju jedna od druge.
Takođe nije čudno da toliko mnogo različitih bolesti, nadire iz unutrašnjosti i spoljašnjosti (često
trajno) na toliki varijetet organizama prožetih psoričnom mijazmom, stvarajući bezbrojne različite
nedostatke, oštećenja, poremećaje i patnje. One su lažno navedene u udžbenicima patologije, pod
mnoštvom imena, kao bolesti koje postoje u i od sebe 2*).
§ 82 -§ 104
UZIMANJE SLUČAJA (Kako dobiti informacije? )
§100 - §102
Epidemične bolesti
§ 103 - §104
Hronične bolesti
§ 82
Radi opšte kulture navodim indikaciju, da za lečenje svih hroničnih bolesti,
homeopatija ima moralnu obavezu da pažljivo posmatra sve simptome i njihove
karakteristike ( individualizacija ). Pored ovoga, treba da obrati pažnju da li je
bolest akutna ili hronična, jer se kod akutnih oboljenja simptomi mnogo brže
ispoljavaju, pa je potrebno i mnogo manje vremena za sastavljanje istorije
( slike) bolesti1*).
1*)
Šema koju ću kasnije dati odnosi se samo na jedan deo akutnih bolesti i na izučavanje njihovih
simptoma.
§ 83
Individualizovan pregled bolesnika i njegove bolesti je veoma bitan iz tog
razloga ću navesti samo opšte upustvo, pa zato preporučujem da lekar dobro

89
obrati pažnju na sve, da bude nepristrasan , objektivan i realan pri stvaranju slike
leka.

§ 84
Bolesnik se žali na svoje stanje, porodica daje svoj opis bolesnikovog stanja i
promena koje je na njemu primetila; lekar gleda, sluša, opaža svim svojim
čulima šta je tu drugačije i čudno u svemu tome. Sve pažljivo zapisuje, tačno
onim izrazima koje su naveli i bolesnik i porodica. Po mogućstvu treba ih pustiti
da sami kažu sve što im padne na pamet, bez prekidanja1*). Lekar treba da
insistira na sporom govoru kako bi mogao sve tačno da zapiše.
1*)
Svaki prekid ometa misli, i najčešće se naratori kasnije ne mogu više setiti redosleda, a kamoli
samog dešavanja kao u prvobitnom izlaganju.

§ 85

Svaki podatak koji dobije od pacijenta ili člana porodice, lekar treba da unese u
sledeći (novi ) red kako bi simptomi stajali jedan ispod drugog. Tako se postiže
jasnoća posle prvih nedostataka i protivrečnosti.

§ 86

Kada oni koji govore završe sa svojim izlaganjem, lekar pored svakog se
raspituje o drugim simptomima i unosi detaljnije informacije, i to ovim
redosledom:
- Kada se desio događaj ? U kom periodu se desio ?
-Pre uzimanja leka, za vreme uzimanja ili nekoliko dana posle upotrebe?
-Tačan opis bola , osećanja, opis mesta bola
-Trajanje bola ( intenzitet), da li je bol pojedinačan
-U koje vreme dana ili noći,

90
-U kom položaju tela je bol jači, , slabiji ili je nestao?
- Kakav je bio ovaj ili onaj slučaj, ili okolnost ?
Opis mora biti dat preciznim rečima.

§ 87
Tako lekar dobija informacije, bez upadanja u reči i samog pacijenta, i ne
navodeći pacijenta da odgovara samo sa DA ili NE1*). U svakom drugom
slučaju lekar može da podstakne pacijenta da kaže nešto neistinito ili
poluistinito, što može da navede na pogrešni izbor leka i terapije.
1*)
Lekar npr. NIKADA ne sme da pita : " Zar nije bilo te ili te pojave?". Ovakva sugestija može da
podstakne na pogrešan ili neistinit odgovor, pa zato lekar to sebi ne sme nikada da dozvoli.

§ 88
Ukoliko ništa nije pomenuto o funkcijama pojedinačnih delova tela i
raspoloženju, lekar je dužan to da ispita1*), ali opštim izrazima, kako bi ga
pacijent tačno razumeo. Kasnije lekar mora sve podatke da prevede u stručne
izraze.
1*)
Neka od važnijih pitanja su :

- kakva je redovnost stolice?

- Njen izgled;
- Izgled i redovnost urina;
- Kakav je kvalitet sna danju i noću,
- Raspoloženje i prisutnost duha ?
- Apetit, žeđ ?
- Ukus u ustima?
- Omiljena jela i pića?
- Koja ne voli?
- Da li oseća čudan ukus, prirodan i pun?
- Osećaj posle jela i pića?

91
 - Da li ima nešto posebno u vezi glave, udova i donjih organa?

§ 89

Tek posle verodostojne pacijentove izjave, ( osim kod bolesti poremećaja) i

odgovora na lekareva pitanja, dozvoljeno je, čak je i potrebno, da lekar postavi
naredna pitanja ako oseti da su informacije nepotpune1*).
1*)
Npr.
- Boja stolice i njen sastav (da li je beličasta ili izbacuje sluz)?
- Da li postoje bolovi pre i posle stolice?
- Tačan opis bola?
- Šta je bolesnik povraćao?
- Koji je ukus u ustima: truo, gorak ili nekako drugačiji?
- Kakav je ukus u ustima pre, za vreme i posle jela? U kom dobu dana najčešće? Kakav je
ukus pri podrigivanju?
- Boja urina i njegovog taloga?
- Šta pacijent priča u snu?
- Da li se guši pri spavanju ?
- Da li hrče pri udisaju ili izdisaju?
- Da li spava isključivo na leđima, strani ili nekako drugačije?
- Pokriva li se ili ne, podnosi li da bude pokriven?
- Da li se lako budi ili ima jak san?
- Kako se oseća kada se probudi?
- Kada se pojavljuju bolovi nakon buđenja?
- Da li se pojavljuju u sedećem, ležećem ili stojećem položaju?
- Da li pri naglim pokretima?
- Da li se uobičajeno javljaju jako rano, uveče posle jela ili drugačije?
- Kada se pojavila groznica?
- Da li je za vreme groznice postojao osećaj vrućine ?
- Koliko dugo je trajala temperatura, a koliko groznica?
- Kada se pojavila žeđ? Kad groznica? Temperatura?
- Kolika je jačina žeđi i posle čega?
- Kada se pojavio znoj? Na početku ili nakon temperature? Koliko sati nakon
temperature? U snu ili na javi? Koliko je jak znoj? Hladan ili topao? U kojim delovima?
Kakvog je mirisa?
- Na šta se pacijent žali za vreme groznce? Na šta u toku temperature, a na šta posle
prestanka?
- Kod žena treba ispitati sve o mensruaciji.

§ 90

92
Kada lekar završi sa ispitivanjem i zapisivanjem, stvara sebi sliku o pacijentu, a
zatim postavlja pitanja o njegovom životu u stanju zdravlja i to upoređuje sa
svojim zapisima1*).
1*)
- Kako se pacijent ponašao prilikom lekareve posete ? Npr. kakvo je bilo njegovo
raspoloženje:
plačljivo, zlobno, uplašeno, očajno, tužno, utešno, opušteno;
- Da li je govor bio glasan, tih ili promukao?
- Boja lica i očiju ; živahnost jačina i izraz očiju,
- Jezik, dah, miris iz usta, sluh.
- Koliko su pupile raširene ili skupljene; kako se brzo menjaju na svetlosti i tami?
- Kakav je stomak i puls?
- Vlažnost, toplina ili hladnoća ili suvoća ruku?
- Kakva je koža na pojedinim delovima tela?
- Položaj pri spavanju:sa glavom unazad, otvorenim ili poluotvorenim ustima, sa rukama
preko glave ili u nekoj drugoj pozi?
- Kako se uspravlja nakon buđenja.
Pored ovoga, važno je i sve ostalo što je lekar uspeo da zapazi.

§ 91
Slučajnosti i osećaji pacijenta pri ranijoj upotrebi leka, ne daje pravu sliku
bolesti; Simptomi koji se pokažu pre i posle dejstva leka su pravi i lekar treba
pažljivo da ih zabeleži. Ukoliko je bolest dugotrajna, pacijent se može ostaviti
par dana bez lekova ili mu se daje placebo, a tek onda se stvora prava slika o
bolesti sa svim njenim simptomima.
§ 91
Lečenje pacijenta koji uzima lekove

Događanja i stanja pacijenta iz prethodnog lečenja uticaće na to da slika bolesti ne bude sasvim
jasna. S druge strane, simptomi i bolesti od kojih je pacijent patio pre korišćenja lekova i nekoliko
dana posle prekida uzimanja tih lekova daju istinski, fundamentalan koncept originalnog geštalta
bolesti, i lekar mora da zabeleži te specifičnosti do detalja.

Kada pacijent pati od dugotrajne bolesti i kada je uzimao lekove sve do trenutka posete lekaru,
lekar bi takođe mogao da ga ostavi bez lekova par dana ili da mu da nešto ne-medicinsko (tj.
placebo), odlažući na nekoliko dana preciznije ispitivanje znakova simptoma da bi mogao sasvim
jasno da uoči stalne, neizmešane simptome starog obolenja, i da bi onda bio u stanju da
nepogrešivo skicira sliku bolesti.

§ 92
Ukoliko je u pitanju bolest koja brzo napreduje, lekar treba da prihvati sliku
prirodne bolesti u svim svojim ispoljavanjima, i da lekovima izazove slične

93
simptome. Na ovaj način se bolesnik, brzo spasava od propasti, nastale zbog
alopatskog leka, kako ne bi došlo do sigurne smrti.

§ 93
Ako je bolest nastala nedavno, ili je dugo mirovala pa se pojavila pod uticajem
nekog događaja, pacijent ili rodbina treba da objasne protekle događaje,(1*) da li
spontano ili pažljivim ispitivanjem lekara.
(1*) Na osnovu događaja o kojima porodica ne govori rado, lekar pažljivo i pametno treba da izvuče
odgovor. Ovde spadaju:
 pokušaji samoubistva,
 onanija,
 alkoholizam,
 dijeta,
 gojaznost,
 nesretna ljubav,
 ljubomora,
 kućno neraspoloženje,
 venerične bolesti,
 bes,
 porodične nesreće,
 zlostavljanje,
 osveta,
 povređen ponos,
 finansijski krah,
 praznoverje i strah,
 glad,
 lom kostiju itd.

§ 94
Prilikom ispitivanja stanja kod hroničnog bolesnika, lekar treba da obrati
posebnu pažnju na pacijentova dnevna zanimanja, životnu sredinu, stanovanje,
dijetu. . . Ovo je potrebno da bi se pronašao uzrok oboljenja u njegovoj
svakodnevnici1*), i njegovim otklanjanjem ubrzao proces oporavka.
1*)
Kod žena naročito treba obratiti pažnju na :
- Trudnoću, porođaj, sterilnost, abortuse, menstruaciju.
- Kod poslednje menstruacije je bitno trajanje, urednost, količina, boja krvi, bolovi
( jačina i tačno mesto), pre, posle ili za vreme, periodičnost, dužina trajanja.
- Da li postoji sekret, njegova obilnost,boja i periodičnost ?

94
 - Kakvim osećanjima je praćeno ?
- Pod kojim uslovima i uzrocima se pojavljuje ?

§ 95
Razume se da ispitivanje kod hroničnih bolesti mora biti posebno detaljno i
sprovedeno do najsitnijih detalja jer su specifične. Hronične bolest ne liče na
akutne , a prividno izlečenje se ne sme shvatiti kao definitivno . Ovo se dešava
delimično zbog toga jer je pacijent navikao na velike patnje, a pri lečenju se ove
male patnje i odstupanja ( a koje mogu biti karakteristične) uopšte ne primećuje.
Nakon petnestogodišnjeg ili dvadesetgodišnjeg bolovanja pacijentima nikada ne
pada na pamet da ovi mali simptomi i odstupanja stoje u direktnoj vezi sa
uzrokom glavnog zla.

§ 96
Često su su izjave hroničnih bolesnika prilično nerealne i nema odstupanja
pogotovo kod hipohondrika i drugih jako emocionalnih osoba. Oni svoje bolove
i patnje pokazuju u mnogo gorem svetlu nego što je to zaista slučaj1*).
1*)
Ovo se najbolje vidi u slučaju kada lekar dâ neki lek koji nema nikakvo lekovito dejstvo. Treba
oduzeti nešto od preterivanja da bi se dobila prava slika. Činjenica je da njihovo stanje raspoloženja
znatno utiče na stanje bolesti i simptome. Kod šizofreničara i retardiranih slučaj je sasvim drugačiji.

§ 97
Neki bolesnici skrivaju neke svoje simptome, delom iz neznanja, delom zbog
stida, tuposti ili blagosti. U najboljem slučaju, nejasno ih objašnjavaju ili većinu
navode kao nebitne.

§ 98
Bez obzira na relevantnost izjava bolesnika, porodica ima potrebu da sve prikaže
iz svog ugla viđenja. Zato sve izjave treba pažljivo i sa puno strpljenja ispitati,
uz veliki oprez, objektivnost i psihološku procenu.

§ 99
Kod akutnih oboljenja se uglavnom informacije mnogo lakše dobijaju, s
obzirom da su sva dešavanja još u svežem pamćenju i pacijentu i porodici ali i u

95
tim slučajevima lekar mora sve znati. Preporučuje se pažnja i pored toga što se
lekaru sve samo pokaže.

§ 100
Pri ispitivanju simptoma zaraznih bolesti sasvim je nebitno njihovo ime, i da li
se nešto slično već pojavljivalo u svetu. Posebnost i novina epidemije nije od
nikakvog značaja, za njeno ispitivanje i lečenje, jer lekar mora da stvori jasnu
sliku o svim predispozicijama i promenama bolesti. Nikada ne sme to da shvati
kao nešto do sada već viđeno i doživljeno, već svakoj bolesti mora pristupiti
kao nečem novom i dosada neviđenom. Mora pažljivo da prouči sve što mu se
pokaže. Jedini izuzetak su bolesti sa istim uzrokom, kao što su boginje, ospice
itd.

§101
Može se desiti da lekar pri prvoj pojavi epidemije, ne može odmah da je
prepozna. Potpuna slika se dobija tek nakon posmatranja više istih slučajeva.
Pri tome se lekaru već nakon prvog ili drugog slučaja nameće karakteristična
slika, pa je u mogućnosti da izabere odgovarajući homeopatski lek.

§102
Prilikom zapisivanja simptoma kod većeg broja slučajeva, slika bolesti postaje
potpunija ( karakterističnija) sa većim opsegom kolektivnih karakteristika i
opštih znakova ( npr. nedostatak apetita, nesanica. . . )1*) Svi oboleli donose
zarazu iz istog izvora, te pate od iste bolesti. Prava slika epidemije može se
složiti samo na osnovu posmatranja više bolesnika različitih konstitucija, a
nikako na osnovu jednog slučaja.
1*)
Ovo lekaru potvrđuje da je izabrao pravi specifični lek, ili ga naredni slučajevi upućuju na drugi još
specifičniji homeopatski lek.

96
 § 103
Po istom principu kako je opisano za epidemične, najčešće akutno zarazne
bolesti, trebalo bi da se ispitaju i hronične bolesti, a pogotovo psorične bolesti.
Njima treba posvetiti mnogo više pažnje nego do sada. Tačna slika se dobija
posmatranjem više sličnih slučajeva, jer jedan pacijent u sebi nosi samo deo
simptoma, drugi nosi drugi deo, treći treći deo. Posmatranjem više pacijenata
stvara se celokupna slika sa svim delovima.

§ 104
U trenutku kada se završava ispitivanje, skupljanje i zapisivanje, najteži i
najveći deo posla je urađen1*). Nakon toga lekar može tačno da odredi i izdvoji
karakteristične znake kako bi izabrao potenciju leka koja bi u zdravom
organizmu prouzrokovala slične simptome . Kada nastupi poboljšanje sa liste
treba da se izbrišu svi prethodni simptomi, a dodaju svi eventualno novi pridošli.
1*)
Kod alopatskih lekova česti su slučajevi da lekar ne istražuje dovoljno bolest, nego često bolesnika
prekida u pola reči. Kao što rekoh nijedan lekar nije dovoljno istraživao simptome a kamoli da ih je
zapisivao. Prilikom ponovne posete mu je naravno bilo nemoguće da se seti svega od prošli put što bi
bilo bitno. Na jedno uvo mu je ušlo, a na drugo izašlo. Da ne spominjem da nije postavljao detaljna
pitanja, već je jednostavno opipao puls, pogledao jezik i na osnovu toga prepisao novi recept ili
produžio upotrebu dosadašnjeg naravno u istoj nepromenjenoj dozi. Tada bi odjurio sa ozbiljnim
izrazom lica do narednih 50 - 60 pacijenata, kao muva bez glave. Rezultati su bez izuzetka bili loši. Pa
ipak su bolesnici išli kod ovakvih lekara, delom zato što nisu znali za bolje i delom zato što je tako
prepisivala etiketa., i to su se nazivali racionalni lekari !

§ 104
Kada je jednom sveukupnost simptoma koji određuju i izdvajaju slučaj bolesti - drugim rečima,
slika bilo koje vrste bolesti - precizno zabeležena, najteži deo posla je urađen 1*). U toku lečenja
(naročito hroničnih bolesti), praktičar umetnosti lečenja uvek pred sobom ima sliku sveukupne
bolesti. On je može razmatrati u svim njenim delovima i izdavajati karakteristične znake. Zatim on
može da odabere (na osnovu liste simptoma svih lekova koji su utvrđeni u skladu sa njihovim
dejstvom) pravilnu sličnu, potenciju veštačke bolesti, u obliku homeopatski odabranog lekovitog
sredstva, koje će se suprotstaviti sveukupnoj slici bolesti. U toku lečenja (na sledećim
konsultacijama sa pacijentom), nakon što praktičar umetnosti lečenja pita za rezultate leka i
promenu stanja pacijenta, sve što treba da uradi sa novim otkrićima u pogledu bolesti je da
konsultuje originalnu listu simptoma i da izbaci one koji su se poboljšali, zabeleži one koji su još
uvek prisutni, i da doda one koji su se pojavili u vidu novih bolesti.

Metod analize i lečenja slučaja kod stare škole

1*)
U svojim lečenjima, lekari stare škole su sebi u velikoj meri olakšavali rad u tom pogledu. Oni se nisu
precizno raspitivali za sve okolnosti koje okružuju pacijenta kada su od njega tražili da opiše svoju individualnu
bolest da ih ne bi ometalo brzo prepisivanje recepta, koji je sadržao nekoliko sastojaka koji su i samom lekari bili
nepoznati u smislu njegovog istinskog dejstva. Ni jedan alopatski lekar, kao što je rečeno, nije insistirao na
saznavanju svih preciznih okolnosti kod datog slučaja, i daleko manje ih je zapisivao. Kada bi ponovo video

97
pacijenta posle nekoliko dana, imao bi predstavu o malo toga što se dešava ili ni o čemu u pogledu okolnosti
koje je čuo prvi put pošto ga je od tog vremena posetilo mogo drugih, drugačijih pacijenata. On bi sve to
napustio na godinu dana. Na narednim konsultacijama, postavio bi samo par opštih pitanja, ponašao se kao da
meri puls i gledao jezik pre nego što bi prepisao sledeći lek (takođe bez razloga) ili prolongirao prvi u
podesnijim količinama od po nekoliko puta dnevno, a zatim bi elegantno požurio da bez razmišljanja poseti svog
petog ili šestog pacijenta od jutros. Tako se primenjivalo lečenje koje zahteva najviše razmišljanja - savesno,
pažljivo istraživanje stanja svakog pojedinačnog pacijenta, i poseban lek koji se na tome zasnivao - od strane
ljudi koji su sebe nazivali lekarima i racionalnim praktičarima umetnosti lečenja. Rezultat je gotovo bez
razlike bio loš, što je sasvim normalno. Pacijent je morao da ide kod takvih ljudi delimično zato što nije
postojalo ništa bolje a delimično zbog etike i ustanovljene konvencije.

§ 105 - § 120
Efekti lekova

§ 105
Drugi zadatak lekarskog poziva je ispitivanje lekova koji služe za lečenje
prirodnoh bolesti, kao i načina izazivanja simptoma veštačke bolesti kod
zdravog organizma pomoću istih. Posle ovoga dolazi, naravno odabiranje leka
približno sličnog po reakciji kao kod prirodne bolesti.

§ 106
Ceo postupak izazivanja bolesti sa lekovima mora se unapred dobro upoznati i
istražiti, da bi se potom mogao izabrati pravi homeopski lek koji izaziva slične
simptome
.

§ 107
Ukoliko se lek daje ISKLJUČIVO bolesnicima, čak i u pojedinim dozama, od
čistog dejstva leka se jako malo vidi, a najčešće ništa. Ovo je zato što se
stopljeni veštački i prirodni simptomi mogu veoma teško primetiti.

98
 §108
Iz ovoga proističe da postoji samo jedan siguran put za saznavanje dejstva
homeopatskog leka, a to je ispitivanje dejstva leka na zdravom organizmu. Ovo
treba činiti da bi se otkrile promene, simptomi i znaci promena u životnoj
energiji i čovekovoj duši (§24-§27)1*).
1*)
Do sada nijedan lekar pre mene nije došao do ovog saznanja osim velikog Albrechta von Hallera.
Samo ovaj, i ako nepraktikujući lekar, pre mene je uvideo ovu veliku potrebu ( pogledati predgovor za
Pharmacopola Helvet. Basil. 1771. s. 12 ) : " Nempe primum in corpore sano medela tentanda est,
sine peregrina ulla miscela;odoreque et sapore ejus exploratis, exiga illus dosis ingerenda et ad
omnes, quae inde contigunt, affectiones, quis pulsus, qui calor, quae respiratio, quaendam
excretiones, attendentum. Inde ad ductum phaenomenorum, in sano obviorum, transeas ad
experimenta in corpore aegroto etc.*. Ali niko, nijedan lekar niti je poštovao ili postupio po ovom
neizmerno vrednom upustvu
*,, lek najpre treba ispitati u zdravom telu , u kome ni jedan delić nije oštećen. Kada se ispitaju
miris i izlučevine , treba odrediti dozu koju treba da se unese , a onda paziti šta se unutra zbiva;
kakvo je raspoloženje, kakav puls, kakve je boje, kakvo je disanje, kakve izlučevine. Tako vođen
pojavama zapaženim kod zdravih, pređi na eksperimente u bolesnom telu.

§ 109
Ovim putem sam krenuo potpuno uveren u dejstvo homeopatskog leka, kao i u
sigurnost i mogućnost lečenja ljudi1*), i održavanja njihovog zdravlja2*)
1*)
Nemoguće je da , osim homeopatskog, postoji i neki drugi način lečenja dinamičkih bolesti ( tj.
svih nehirurških ), kao što je nemoguće povući više od jedne linije između dve tačke. Koliko se malo
pozabavio homeopatijom onaj koji smatra da postoji još neki našin lečenja. Koliko malo pravih,
motivisanih homeopatijom izlečenja je posmatrao ili o njima čitao, upoređujući je , sa druge strane sa
alopatskim lečenjem koje pokazuje loše, često strašne neuspehe. Kako ovakva lečenja sa labavim
indiferentizmom, može nazvati sesrom homeopatije koje se nemože odreći! Moji savesni naslednici,
prave , čiste homeopate, kojima nikada ili retko neuspe izlečenje,će ih detaljno podučiti.
2*)
Prve rezultate opisao sam u : “Fragmenta de viribus medicamentorum positivis, sive in sano corp.
hum. Observatis”. P. I. II. Lipsiae, 8. 1805. ap. J. A. Barth; čisto lečenje . I. Th. treće izdanje II. Th.
treće izdanje 1833. III. Th. drugo izdanje. 1825. IV. Th. drugo izdanje. 1825. V. Th. Drugo izdanje.
1826. VI. Th. Drugo izdanje. 1827. kao i u drugom, trećem i četvrtom delu ,,Hroničnih bolesti”, 1828.
1830. Dresden bei Arnold, und zweite Ausgabe der chronischen Krankheiten II., III., IV., V. Th. 1835,
1837, 1838, 1839, Düsseldorf, kod Schaub-a

§ 110
Pored toga, primetio sam da se dejstva raznih štetnih uticaja, koja su zapisali
razni pisci lekovitih supstanci, poklapaju sa rezultatima mojih smoispitivanja,
ukoliko su u ljudski organizam dospele u velikoj količini iz nehata, ili u cilju

99
ubistva druge osobe. Pomenuti pisci ove događaje opisuju kao priče trovanja i
kao dokaz o štetnosti takvih materija.Međutim najčešće da bi upozorili o
upotrebi istih, delom kako bi hvalili svoju umetnost kada bi izlečili neki slučaj, a
najvećim delom da bi se ,, izvinuli ” kada bi ovakav pacijent preminuo.
Nijedan od ovih posmatrača nije predosećao da simptomi pokazani tokom
trovanja nisu isključivo dokazi o štetnosti supstance, već mnogo više sigurni
dokazi o snazi ovih otrova, ukazi da se pomoću njih može izlečiti bolest, da su
ovi uzroci bolesti naznake za homeopatska delotvorna dejstva. Isključivo na
posmatranju promene stanja, koje lekovi prouzrokuju u zdravom organizmu,
zasniva se jedino moguće proučavanje lekova. Nikada i nikako istinske snage
leka ne mogu prepoznati razmišljanjem, pametovanjem a priori, niti putem
mirisa, ukusa ili posmatranjem leka, a ni u kom slučaju putem hemijske
pripreme, upotrebommešavine lekova ( recepata ) kod pacijenata.
Nije se ni slutilo, da će ove istorije o lekovima i bolestima nekada biti osnove
istinite, čiste nauke o lekovima, a koja se do dan danas zasnivala na pogrešnom
pretpostavljanju i poetskim frazama( tj skoro da i nije postojalo)1*).
1*)
Pogledati moje izjašnjavanje u knjizi :" Osvetljenje prirodnih izvora uobičajene Materie
Medice" pre trećeg dela, moje “Čiste nauke lečenja”.

§ 110
Simptomi izazvani trovanjem u skladu su sa simptomima nastalim utvrđivanjem leka

U medicinskoj literaturi, postoje izveštaji slučajeva trovanja gde je zdrav pojedinac, (slučajno, radi
samoubistva ili ubistva) progutao veliku količinu lekovite supstance. Uočio sam da se štetno dejstvo
opisano u ovim izveštajima poklapa sa mojim zapažanjima nakon testiranja istih supstanci na sebi i
drugim zdravim pojedincima. Pisci ovih toksikoloških izveštaja zabeležili su ove ranije slučajeve
kao dokaz mane ovih agresivnih stvari, obično samo da bi upozorili na njih; delimično da bi takođe
ukazali na njihovo dejstvo kada, oporavak počne postepeno da se odvija, a delimično, kada bi ljudi
na taj način zaraženi umirali u toku lečenja, da se oslobode optužbe ističući opasnost ovih supstanci
koje su nazivali otrovima.
Ni jedan od ovih posmatrača nije posumnjao:
1.da ovi simptomi, koje su oni samo izneli kao dokaz štetnosti i toksičnosti ovih supstanci, sadrže
nagoveštaje o snazi ovih lekova koji mogu da iskorene slične probleme kod prirodnih bolesti.
2.da su te bolesti indikacije njihovog homeopatskog izlečiteljskog dejstva, i
3.da jedino moguće ispitivanje njihove lekovite snage počiva na posmatranju promena stanja koje
je izazvao lek u zdravom organizmu.

Čistu, specifičnu prirodu lekova u procesima lečenja ne treba razlikovati na osnovu a. privida bez
sofistike, b. mirisa, ukusa ili izgleda leka, c. hemijske obrade leka, ili d. korišćenja mešavine jednog
ili više lekova (recept) kod bolesti. Niko nije posumnjao da će ovaj istorijat bolesti uzrokovanih

100
lekovima jednoga dana biti prvi zametak istine, čista materija medika koja se, od nastanka do sada,
sastojala samo iz pogrešnih pretpostavki i izmišljotina, i koja jednako kao da nije postojala 1*).

§ 111
Poklapanje mojih iskustava i opažanja sa iskustvima drugih lekara lako nas
može uveriti da lekovi deluju na zdrav ljudski organizam po određenom
prirodnom zakonu, i u stanju su da izazovu određene pouzdane simtome
bolesti.. Svaki lek je jedinstven po svojoj posebnosti i karakteru.

§112
U nekadašnjim starijim opisima o progutanim lekovima opasnim po život i u
velikoj količini, primećuju se i stanja koja su se pokazala ne na početku, već
nakon isteka ovakvog tužnog događaja, dok su na početku bila sasvim suprotne
prirode. Ovakvo prvobitno dejstvo (§63 ), odnosno pravo dejstvo leka na
vitalnu silu, prestavljaju suprotno dejstvo vitalne sile na organizam, tj.
naknadno dejstvo iste (§62-§67 ). Od ovoga se retko ili skoro nikad ( kod
malih doza ) ne primećuje tokom ispitivanja na zdravom organizmu. Pri upotrebi
homeopatskog leka živi organizam priža samo onoliko otpora koliko je
neophodno da se potstakne promena ka prirodnom, zdravom stanju.

§ 113
Ovde jedino narkotični lekovi čine izuzetak, jer u prvobitnom dejstvu oduzimaju
osećaj i osetljivost, ali se primećuje povećanje osetljivosti u zdravom organizmu
u kontrareakciji( i povećana razdražljivost ), kada se daju srednje doze.
§ 113

– Narkotici čak i u umerenim dozama mogu da imaju primentu kontra-aktivnost

Čini se da su narkotici jedini izuzetak u tom pogledu. U toku inicijalne aktivnosti, oni delimično
otklanjaju senzibilnost i osetljivost, a delimično otklanjaju razdražljivost. Onda se, čak i u
umerenim test dozama u zdravom telu, može primetiti pojačana osetljivost (i veća razdražljivost) u
toku post-aktivnosti.
§ 114
Isključujući ove narkotične supstance, tokom proba sa niskim potencijama leka,
u zdravom organizmu primećuju se samo simtomi prvobitnog dejstva, pomoću

101
kojih lek u određenom intervalu menja stanje čoveka iz stanja bolesti u stanje
zdravlja i obrnuto.

§ 115
Pri primeni pojedinih lekova javljaju se simptomi koji se pojavljuju kao
promenljivi, znači kao promenljivo stanje različitih prvih dejstava paroksizma.
§ 115

– Neki lekovi imaju inicijalnu aktivnost sa recipročnim stanjem

Neki lekovi nemaju nikakave simptome koji su delimično, ili pod određenim pratećim okolnostima, suprotni
ostalim simptomima koji su se ranije ili naknadno javili, ali koje zbog toga ne treba posmatrati kao pravu kontra-
aktivnost ili prostu kontra-aktivnost životne sile, nego oni samo u toku inicjalne aktivnosti stvaraju stanje
recipročno raznovrsnim paroksizmima*. To se zovu recipročna dejstva.

§ 116
Simptomi leka se javljaju sa različitim intenzitetom i različito deluju kod ljudi.
Kod nekih češće, ređe, jače a kod nekih slabije.

§ 117
U ove poslednje ubrajamo tzv. IDIOSINKRAZIJE, pod kojima se
podrazumevaju svojstvenost organizma koje inače i ako je zdrav, poseduje
naklonost da se nađe u stanju manjeg ili većeg oboljenja usled uticaja koji kod
drugih naizgled ne ostavljaju utisak1*). Ali prvi pogled vara. Logično je da se u
ovakvim promenama nalazi snaga, koja može da utiče na svaki zdrav
organizam. Razlika je u tome koliko će pojedini organizam da reaguje i u kojoj
meri. Dokaz za ovo jeste da ove potence ostavljaju utisak na svaki organizam,
da se kod svih pacijenata javljaju slični simptomi, kao što ih poseduje
homeopatski lek ( mada nam se čini da je ovo slušaj naročito kod osoba sa
idiosinkrazijom2*) .
1*)
Neke osobe padaju u nesvest od ružinog mirisa, ili teško oboljevaju od školjki, rakova, dodira nekih
listova. . .

*Paroksizam – povremeni napad bolesti

102
2*)
Tako je princeza Maria Porphyrogeneta pomogla onesvešćenom bratu cara Alexiusa, prskajući ga
ružinom vodicom u prisustvu svoje tetke Eudoxie ( hist. lyz. Alexius lib. 15. s. 503. edposser. ).
Horstius ( oper. III. s. 59) je otkrio da je ružina vodica veoma delotvorno sredstvo.

§ 117
Ovoj poslednjoj kategoriji pripadaju takozvane idiosinkrazije. To su (slučajevi) gde individualna
telesna konstitucija, iako inače zdrava, ima tendenciju da pređe u slabije ili jače stanje bolesti što
uzrokuju određene stvari za koje se čini da ne ostavljaju nikakav trag niti izazivaju bilo kakvu
promenu kod puno drugih ljudi 1*). Međutim, ovaj nedostatak uticanja na neke osobe nije
očigledan. Dve stvari su potrebne supstanci da bi ona bila u stanju da izazove te i sve ostale
promene stanja kod ljudi:

1). unutrašnja snaga nadiruće supstance, i

2). sposobnost duhu-nalik dinamike, koja oživljava organizam, da bude pobuđena od strane ove
nadiruće supstance.

Zato se uočljive bolesti kod takozvanih idiosinkrazija ne mogu pripisati samo specifičnim telesnim
konstitucijama, nego se moraju, istovremeno, izvoditi iz ovih uzrokujućih stvari u kojima leži snaga
da se ostavi isti utisak na sve ljudske konstitucije. Samo nekoliko zdravih ljudskih konstitucija
sklono je da dozvoli sebi da ih poremete ove stvari tako da one pređu u takvo uočljivo stanje bolesti.
Da ove potencije zaista ostavljaju utisak na svaku konstituciju može se videti iz činjenice da one
pružaju pomoć kao homeopatski lekovi dati bolesnim osobama za simptome bolesti koji su slični
onim koje oni sami mogu da izazovu, mada očigledno samo kod takozvanih idiosinkrazijskih
osoba2*) .
§ 118

Svaki lek pokazuje posebno( karakteristično ) dejstvo u ljudskom organizmu,

koje se ne ponavlja kod leka druge vrste. Svaki lek ima individualno dejstvo1*).
1*)
To je uvideo i poštovani A. von Haller kada kaže (predgovor za svoju hist.strip. helv: ("Latet
immensa virium diversitas in iis ipsis plantis, quarum facies externas dudum novimus, animas
quasi et quodcumque caelestius habent, nondum perspeximus"*
* ,, Postoji skrivena velika različitost u onim istim biljkama čiji spoljni izgled jednako opažamo, a
ono što je kao duh i što nebesko poseduju, to nikada nećemo videti”

§ 119

Kao što se svaka vrsta biljke razlikuje od druge po svom spoljašnjem izgledu,
načinu života i rasta, svom ukusu i mirisu, kao što se svaki mineral razlikuje po
svojim unutrašnjim, spoljašnjim, fizičkim i hemijskim karakteristikama ( što je
dovoljno za preventivu,da ne bi došlo do zamene ) , tako su i lekovi međusobno
različiti po svom dejstvu i svijim siptomima koje ispolavaju kako u bolesti teko
i u zdravom stanju1*). Svaka od ovih supstanci deluje na sebi svojstven, različiti

103
ali ipak određen način što zabranjuje svaku zamenu, te sprovodi promenu stanja
zdravlja i osećaj u ljudima2*).
1*)
Svako ko poznaje različita i specifična dejstva svake pojedine supstance na ljudski organizam, lako
uviđa da među lekovima ne može postojati jednakost u važnosti; ne postoje surogati. Samo onaj koji
ne poznaje pojedine lekove u svom delovanju, može biti toliko naivan, da nas ubedi da jedan lek
možemo upotrebiti umesto drugog i to za istu bolest.
2*)
Ukoliko je ovo prava istina, a jeste, tada nadalje nijedan lekar, koji ne želi biti smatran nerazumnim, i ako
ima mirnu savest, koja je jedini dokaz ljudskog morala, tada takav lekar ni u kom slučaju neće upotrebiti drugu
supstancu u terapiji, osim one koju poznaje u svim detaljima po virtuelnom dejstvu na ljudsko stanje, koju je
sam oprobao kako bi spoznao sve simptome koje određen lek prouzrokuje i koji se poklapa sa bolešću
Nijedan istinski lekar se od sada nemože isključiti iz samoispitivanje lekova ( ispitivanja lekova na sebi), što je
vekovima promaklo na sramni način.
U proteklim vekovima – naredne generacije u to sigurno neće poverovati – lekari su se zadovoljavali da
pacijentu prepisuju lekove koji nisu nikada ispitani kako dinamički deluju na ljudske osećaje, te su mešali i
prepisivali recepte koji su sadržavali nekoliko ovih nepoznatih, izrazito različitih dinamičkih sila, dejstvo ovih
recepata prepuštali su slučaju, pa pacijentu kako bude; To je isto kao da je ludak ušao u studio nekog umetnika
i punim šakam zgrabio veoma različite alate koji su mu nepoznati da bi radio na nekom umetničkom projektu;
Da će upropastiti ove lepe radove, unakaziti ih, na to nemoram da ukazujem.

§ 119

Kao što se svaka biljka razlikuje po svojoj spoljašnjosti, po svom životnom ciklusu i rastu, po ukusu
i mirisu od svih drugih biljnih vrsta i familija; kao što se svaki mineral i svaka so po svojoj
spoljašnjosti, kao i po svojim unutrašnjim fizičkim i hemijskim svojstvima razlikuje jedna od druge;
tako su i oni (lekovi) svi različiti i divergentni jedan u odnosu na drugi po svom isceliteljskom
dejstvu1*) .

Svaka od ovih supstanci deluje na svoj drugačiji, ali određen način (što sprečava bilo kakvu
konfuziju), izazivajući promene u stanju zdravlja i u stanju ljudskog bića2*)

§ 120

Znači tačno, pažljivo i detaljno moraju se ispitati lekovi i njihovo dejstvo na

zdravom organizmu, jer od njih zavisi život i smrt , zdravlje i bolest. Lekovi se
moraju međusobno razlikovati, kako bi se izbegla mogućnost davanja
pogrešnog leka i kako bi se uspostavila trajna harmonija najvećeg
ovozemaljskog dobra, ravnoteža duha i tela.

104
§ 121-§142
Postupak ispitivanja lekova ( dokazivanja )

§ 121
Pri ispitivanjima na zdravom organizmu treba obratiti pažnju da jake tzv.
HEROJSKE supstance imaju svojstvo da i u vrlo malim dozama izazivaju
promenu u osećajima, čak i kod vrlo jakih ljudi. Slabije supstance treba davati u
jačoj dozi, dok najslabije treba isprobavati samo na zdravim te nežnim i
osetljivim osobama, da bi se mogla primetiti promena.

§ 122
Kod ovakvih proba, jer od njih zavisi sigurnost lečenja kao i zdravlje generacija
ljudi napominjem, smeju se koristiti samo one supstance koje se tačno poznaju
i u čije delotvorno dejstvo, čistinu, i moć lekar ima puno poverenje.

§ 123
Svaka supstanca se mora konzumirati u jednostavnom, i čistom obliku. Domaće
biljke konzumiraju se sveže, u obliku isceđenog soka pomešane sa malo
alkohola (tinktura ), kako bi se sprečilo propadanje. Egzotične biljke, u obliku
praha ili sveže, pomešane sa alkoholom kao tinktura, razređena u vodi pre
upotrebe, soli i gume se odmah pre upotrebe razrede u vodi. Ako je u pitanju
sušena biljka sa slabim dejstvom, koriste se iseckani komadi u kalupu koji se
prelije vrućom ključalom vodom. Ovo treba popiti neposredno nakon
spravljanja, znači toplo. Svi sveže isceđeni lekoviti sokovi i sokovi bez dodataka
alkohola brzo propadaju i gubi im se lekovita snaga.

§ 124

105
Svaku supstancu treba konzumirati u čistom obliku, bez dodavanja druge
supstance. Treba izbegavati korišćenje drugih lekova, kako tog dana, tako po
mogućnosti i u narednom periodu, ako trba da se posmatra dejstvo lekovite
supstance.

§ 125
Dok traje proba dejstva, treba uvesti umerenu dijetu, po mogućnosti bez začina;
jelo treba da bude jednostavno i hranljivo, i po mogućstvu se izbegavaju
mahunasto povrće, kao i korenje1*), sve salate i začini za supu ( koji i pored
pripreme zadržavaju svoje lekovito svojstvo) . Piće treba da bude uobičajeno, ali
ne i nadražujuće2*).
1*)
Dozvoljen je mladi grašak, mlada boranija, dinstani krompir i sve vrste šargarepe.
2*)
Poželjno je da ispitanik ne konzumira vino, grog, kafu ili čaj, ili bar da apstinira par dana pre probe.

§ 126
Odabrana osoba mora, pre svega, da bude realna i savesna. Za vreme testiranja
mora se uzdržavati od svakog psihičkog i fizičkog napora, ispada i negativnih
emocija; nikakvi bitni poslovi ne smeju joj odvući pažnju. Potpunu pažnju treba
usmeriti samo na sebe. Razumno i jasnim izrazima mora iskazivati i opisivati
sve promene koje primećuje na sebi, i to kako psihičke, tako i fizičke.

§ 127
Lekovi se moraju jednako testirati i na muškarcima i na ženama, da bi se
registrovala moguća odstupanja, s obzirom na polove.

§ 128

106
Novija istraživanja pokazala su da se jačina supstance povećava razređivanjem
tj. protresanjem i trenjem (SUKUSIJE I TRITURACIJE) Tako potencirane
supstance imaju jače dejstvo nego sirove. Efekat se najbolje vidi u korišćenju
slabe supstance koja se povećava do 30-te potencije, i koristi se više dana, i to 4-
6 kuglica dnevno pokvašenih sa malo vode, ili rastvorenih u maloj količini
vode.
Nova i novija istraživanja su nas poučila, da se lekovi u sirovom stanju, kod
osobe za testiranje, ne održavaju u svom punom opsegu i da skrivenim snagama
koje poseduje, kao što je to slučaj kada se daju u visokim rastvorima nakon
protresanja i trenjem ( sukusija i trituracije )
Pomoću takve jednostavne prerade, bude se skrivene i uspavane snage supstance
i razvijaju do neverovatnih dimenzija; Najbolje se ispituju slabe supstance ( u
pogledu na njihovo lekovito dejstvo ) kada se ispitaniku( proveru ) dnevno daje
4-6 kuglica potencije 30c, ili još bolje rastvorenih u manjoj ili večoj količini
vode i dobro protrese.
§ 128
– Lekovite supstance bi trebalo utvrđivati u njihovom potencijalizovanom obliku kako bi one u
potpunosti otkrile svoju punu skrivenu snagu.

Nedavna i skorašnja iskustva naučila su nas da, pri dokazivanju lekovitih supstanci u sirovom
stanju, supstance ni blizu ne pokazuju puno bogatstvo svoje skrivene snage kao što to čine pri
utvrđivanjima gde su supstance korišćene u potencijalizovanom obliku (tj. veoma razblažene putem
pravilne trituracije i sukusije). Putem ovog prostog principa, snage koje leže skrivene i uspavane u
lekovitoj supstanci u njenom sirovom stanju se razvijaju i podstiču je na aktivnost u neverovatnoj
meri. Zato, čak i supstance koje se smatraju slabim u pogledu njihove lekovite snage najbolje se
ispituju tako što utvrđivač uzima, dnevno na prazan stomak, četiri do pet fino obrađenih pilula 30 c
potencije (30C) tih supstanci, koje su navlažene sa malo vode, ili radije rastvorene u manjim ili
većim količinama vode sa kojom su dobro promućkane. To utvrđivanje bi trebalo da traje nekoliko
dana.

§ 129
Ukoliko je dejstvo slabo, treba uzimati više kuglica leka, sve dok promene ne
postanu izrazitije i jače vidne. Malo je ljudi kod kojih lek brzo i jednako deluje.
Šta više, to je veoma individualno, jer neko reaguje burno, neko slabo ili nikako.
Ponekad neke vrlo jake osobe osete jake simptome nakon upotrebe slabog leka i

107
obrnuto. Pošto je nemoguće da se to unapred zna, savetujem da se počne prvo sa
malom dozom, pa onda po potrebi pojačavati, dan za danom.
§ 129

– Utvrđivači bi trebali da počnu sa malom dozom, a zatim da je povećaju ako je to neophodno

Kada se manifestuje samo slabo dejstvo takve doze, doza se može povećati dodavanjem još nekoliko
pilula sve dok njeno dejstvo ne postane izraženije i snažnije, sve dok promene stanja ne postanu
uočljivije. Lek može trenutno da deluje samo kod nekoliko osoba. Zapravo, postoji velika
raznolikost u tom pogledu. Povremeno, naizgled slabu osobu teško na aktivnost podstiče lek za koji
se zna da snažno deluje dok tu istu osobu snažno podstiče na aktivnost nekoliko drugih, daleko
slabijih lekova. S druge strane, ima veoma snažnih osoba koje intenzivno osećaju izražene
simptome bolesti nakon uzimanja naizgled blagih lekova dok posle korišćenja snažnijih lekova,
slabije osećaju simptome, itd. Pošto se to ne može znati unapred, veoma je korisno početi, na
početku, sa malom dozom leka (kod svakoga) i kada je prikladno i neophodno, povećavati je iz dana
u dan na sve veće i veće doze.

§ 130
Ako se prilikom prvog korišćenja odmah uzme velika doza, postoji mogućnost
da osoba tačno oseti trenutak delovanja, redosled simptoma i njihov karakter.
To se dešava čak i kod umerenih doza, ukoliko osoba dovoljno obrati pažnju na
svoje stanje. Dužina dejstva se utvrđuje tek nakon upoređivanja više pokušaja.
§ 130

– Utvrđivanja u kojima je korišćena samo jedna doza daju informaciju o redosledu kojim se simptomi
pojavljuju. Trajanje dejstva leka može se ustanoviti samo kroz nekoliko eksperimenata u kojima se koristi smao
jedna doza.
Ako se, tačno na početku, da adekvatno jaka doza onda će lekar biti u prednosti u smislu da će moći
da zabeleži tačan redosled javljanja simptoma koje kao utvrđivač oseća, i tačno vreme kada se svaki
od njih javlja. To je veoma poučno u pogledu upoznavanja sa karakterom leka, jer inicijalna
aktivnost kao i recipročna aktivnost izlaze na videlo najnedvosmislenije. Čak i veoma umerena doza
je često dovoljna za utvrđivanje ako je utvrđivač dovoljno osetljiv i ako veoma pažljivo posmatra (što
je moguće pažljivije) svoje stanje. Trajanje dejstva leka postaje poznato samo kroz upoređivanje
nekoliko testova (u kojima se uzima samo jedna doza).

§ 131
Pri davanju istog leka u toku nekoliko dana u postepeno rastućim dozama,
saznajemo mnogobrojne simptome, ali ne i njihov redosled. Ovo se dešava zato
što svaka naredna doza leči neke simptome ili prouzrokuje suprotno stanje.
Simptomi se tada moraju označiti kao dvosmisleni, dok se u narednim

108
ispitivanjima ne ustanovi da li organizam na njih deluje zbog suprotnog,
posledičnog dejstva ili je u pitanju promenjivo dejstvo tog leka.

§ 132
Ukoliko je neophodno, radi novih saznanja, osobi na kojoj se ispituje lek davati
nekoliko dana zaredom isti lek ali sa pvećanjem doze, saznaju se razna stanja
bolesti koje lek uopšteno može da prouzrokuje, međutim ne sznaje se njihov
redosled. Do ovog dolazi jer svaka nova potencija leči prošle simptome ili
prouzrokuje suprotno stanje od predhodnog. Ovakvi simptomi moraju se
zapisivati u zagradama sve dok naredni čistiji pokušaji pokažu da li su u pitanju
protiv ili naknadno dejstvo organizma ili je u pitanju ili je u pitanju promenjivo
dejstvo leka.

§ 133
U toku istraživanja određenog simptoma preporučljivo čak je i neophodno da se
menja položaj tela i da se posmatra da li se nešto menja pri pokretu bolnog dela,
pri hodanju, stajanju, u kući na svežem vazduhu , prilikom sedenja ili ležanja.
Treba da se konstatuje da li se simptomi pojačavaju ili slabe. Isto tako treba
ispitati delovanje tokom jela , pića, govora , kašljanja ili kijanja; kao i kada je
dejstvo najače: u toku dana ili noći; na taj način će se pokazati jedinstvenost i
specifičnost svakog simptoma.
§ 133

– Utvrđivanje prave prirode svakog simptoma i njegovih modaliteta

Kada postanemo svesni ove ili one mediciske bolesti, korisno je, i zaista neophodno precizno utvrditi
simptom, postavljajući sebe u različite situacije i posmatrajući da li on jača, slabi ili nestaje i da li se
ponovo vraća kada se ponovo nađemo u inicijalnoj situaciji.

1.Da li simptom jača, slabi ili nestaje:

-pokretanjem dela tela o kom se radi?
-šetanjem po sobi ili na svežem vazduhu?
-stajanjem, sedenjem ili ležanjem?
2.Da li se simptom menja:
-.jedenjem?
-pijenjem?
-pod nekim drugim okolnostima?
-govorenjem, kašljanjem, kijanjem, ili vršenjem nekek druge telesne finkcije?

109
3.U koje doba dana ili noći se simptom obično javlja?

Na ovaj način će, ono što je specifično i karakteristično za svaki simptom postati očigledno .
§ 134
Sve spoljašnje potencije a naročito lekovi imaju dejstvo promene stanja u
organizmu, svaka karakteristična i jedinstvena po sebi. Mežutim svi simptomi
se ne ispoljavaju kod jedne osobe istovremeno, već neki kod jedne a neki kod
druge . Neki se javljaju pri prvom pokušaju , neki pri drugom . . . Ali kod 8, 9,
10. osobe simptomi počinju da se poklapaju sa prvobitnim, koji su se pojavili
kod 2, 6, 9. Oni se takođe ne pojavljuju u isto vreme.

§ 135
Celokupno dejstvo leka,sa svim elementima bolesti, koje može da prouzrokuje,
opaža se tek posle mnogobrojnih različitih pokušaja na ljudima oba pola. Tek
posle detaljnog ispitivanja , kada osobe ne primećuju nikakve nove promene , i
kada se simptomi poklapaju sa simptomima drugih ispitanika, možemo reći da
poznajemo potpuno dejstvo homeopatskog leka.

§ 136
I ako, kao što je rečeno, lek pri ispitivanju na zdravom stanju, nemože ispoljiti
sve promene stanja kod jedne osobe, već isključivo nakon testiranja na više
osoba koji se razlikuju po konstituciji, ipak postoji naklonost (tendencija) da se
svi ovi simptomi izazovu kod svakog čoveka (§114 ) po večnom, prirodnom
zakonu sličnosti stanja bolesti i leka; Čak i u najmanjoj dozi podstiče
(homeopatski odabran) tiho veštačkko stanje koje je veoma blizu prirodnoj
bolesti, kako bi pacijenta brzo i trajno oslobodio od izvornog zla (homeopatski).
.

§ 137
Što se doze povećavaju do određenog stepena- ukoliko je osoba na kojoj se vrši
testiranje leka pouzdana (verodostojna ), osećajna i usmerena pažnjom na sebe -

110
očiglednije se može zapaziti prvobitno dejstvo i samo ono kao nepobitno i
merodavno , a ne kontrareakcija životnog principa. Ukoliko su doze prevelike,
primećuju se i kontrareakcije sa simptomima . Prvobitno dejstvo nastupa
zbunjujućom brzinom i jačinom , tako da se ništa ne može tačno posmatrati. Da
ne spominjem opasnost ovakvog postupka što nemože biti sve jedno onome ko
istinski ceni svoga brata iz naroda, i koji ima poštovanje prema čovečanstvu (
ljudskom rodu).
§ 137

Umerene proverene doze daju bolje informacije i bezbednije su od velikih doza.

U takvim eksperimentima, do izvesne mere, što su doze koje se koriste umerenije, to će inicijalne
aktivnosti biti izraženije, i to samo one koje su neophodne da znamo (kojih moramo biti svesni) bez
da životni princip izaziva ikakve post-aktivnosti ili kontra-aktivnosti. To će biti slučaj pod uslovom
da se potrudimo da olakšamo sebi zapažanja tako što ćemo odabrati veoma osetljivog pojedinca koji
voli istinu, koji je umeren u svakom pogledu, i koji veoma veliku pažnju posvećuje sebi.

Nasuprot tome, prekomerno velike doze, ne samo da izazivaju brojne post-aktivnosti koje se mogu
pronaći među njihovm simptomima, nego takođe oštećuju incijalne aktivnosti, kroz tako zbrkanu
užurbanost i agresiju, da mi nećemo biti u mogućnosti da išta precizno zapazimo, a da ne
spominjemo opasnost (po utvrđivača) korišćenja prekomerno velikih doza. Svako ko ceni ljudsku
vrstu i ko ceni ljude najmanje kao svoju braću ne može biti nezainteresovan u tom pogledu.

§ 138
Sve tegobe , zbivanja i promene u osećanjima kod osobe na kojoj se vrši proba
za vreme uzimanja leka i njegovog delovanja ( pod gore navedenim uslovima
(§124 - §127) potiču samo i isključivo od simptoma veštačke bolesti, i kao
takve se moraju i zapisivati. Ako se konstatuje da je osoba i ranije pokazivala
takve simptome , znači da je organizam podložan takvim bolestima. U našem
slučaju to potiče od lekova, a ne samo od sebe.
§ 138

U toku utvrđivanja leka, sve bolesti, simptome i promene kod utvrđivača trebalo bi pripisati leku

U toku trajanja dejstva leka, sve bolesti, simptomi i promene koje se javljaju kod utvrđivača potiču
isključivo od leka, pod uslovom da su prethodno pomenuta stanja prisutna čisto radi eksperimenta
(§ 124 - § 127). Moramo smatrati da sve te pojave specifično pripadaju tom leku u smislu njegovih
simptoma, i moraju biti zabeleženi kao takvi (u dnevniku utvrđenih lekova). To je slučaj čak i kada
je utvrđivač osetio slične simptome kod sebe i znatno vremena ranije. Ovo ponovno javljanje
simptoma u toku procesa utvrđivanja samo ukazuje da je ta osoba, zbog specifične njene telesne
konsitucije, posebno sklona pojavi takvih simptoma. U našem slučaju, oni su izazvani lekom.

111
Simptomi se sada (u periodu kada efikasan lek koji smo progutali ovladava celokupnim stanjem
utvrđivača) neće javiti sami od sebe, nego će poticati od leka.

§ 139

Ako lekar lekove ne isprobava na sebi, jako je važno da osoba na kojoj se vrši
proba tačno zapiše sve promene tačno u trenutku kada se pojave u kom
redosledu, i njihovo trajanje. Lekar pregleda zapise u prisustvu osobe na kojoj se
vršila proba, a ako proba traje duže , lekar mora svakodnevno da kontroliše
zapise , da ispituje sve promene i koriguje sve potrebne izmene1*).
1*)
Svako ko učestvuje u ovakvim probama, mora znati da su njegove izjave bitne za živote mnogih
ljudi.

§ 140

Ako je osoba na kojoj se vrše probe nepismena , dužnost je lekara da je

svakodnevno ispituje i zapisuje sve promene koje pacijent navede. Pri tome se
zapisi moraju zasnivati najviše na rečima pacijenta, sa što manje ispitivanja i
lekarevih pretpostavki. Razloge ovog postupka detaljno sam opisao u §84 - §99.
Ne sme se zaboraviti, u toku ovih proba treba biti veoma oprezan.

§ 141
Pored svega, najsigurnije su probe koje lekar izvrši na samom sebi1*). On
najbolje oseća sve promene u svom organizmu prouzrokovane lekovitom
supstancom.
1*)
Mnoge su prednosti ovakvih proba na sebi . Kao prvo sa čistim osećajem lekar primećuje sve
promene u svom telu, i na njemu, bez predrasuda.Nadalje se lekar doučava za posmatrača, putem
razumevanja sopstvenih osećanja, svog raspoloženja (osnova svih mudrosti spoznaj
sebe).U posmatranju drugih osoba na kojima se testiraju lekovi, lekar uvek strahuje da li je osoba

112
nejasno, nepotpuno ili neadekvatno opisujesvoj osećaj ili stanje tokom probe ( testiranja ). Uvek ostaje
sumnja da nije zavaran makar malim delom. Kod drugih osoba lekar mora da bude oprezan da li su
informacije potpuno tačne ili dobro izložene. Ovo se kod proba na sebi ne može nikada desiti. Šta više,
lekar shvata da ga lekovi samo otvrđuju i ojačavaju mu životnu snagu, a nemaju štetno dejstvo, kako
bi pomislio svaki laik. Čak nasuprot, iskustvo nas poučava da organizam osobe na kojoj se vrše
testiranja, sve više osnažuje, njegovo zdravlje ostaje nepromenjeno.

§ 141

– Najbolja utvrđivanja lekova su ona koja lekar sprovodi na samom sebi.

Od svih utvrđivanja delovanja prostih lekova koji utiču na promenu ljudskog stanja, i od svih
veštačkih stanja bolesti i simptoma koji se javljaju kod zdrave osobe, najbolja utvrđivanja su ona
koja zdrav, bez predrasuda, svestan i osećajan lekar sprovodi na samom sebi, sa svom pažnjom i
predostoržnošću koja se od njega zahteva. On poznaje (svestan je) sa najvećom sigurnošću ono što
je osetio kod sebe1*)

§ 142
Pronalaženje pravih lekova za lečenje akutnih, a pogotovo hroničnih bolesti,
treba da bude prepušteno samo pravim majstorima opažanja i zaključivanja1*).
1*)
Sve nove simptome koji se pojavljuju pod uticajem leka, lekar mora pažljivo da prati i opaža.

§ 143 - §145
Stvaranje materije medike

§ 143
Tek posle dugog istraživanja i zapisivanja dejstva velikog broja lekova koji
imaju svojstvo izazivanja veštačkih simptoma bolesti u zdravom organizmu
može sa stvarati prava i verodostojna MATERIA MEDICA,( SKUP ČISTIH,
ISTINITIH LEKOVA)1*) (Codex prirode). Ona treba da sadrži sve moguće
simptome, detaljan opis delovanja i svih sličnosti sa prirodnom bolešću. Tek
onda su to pravi lekovi za postizanje dugotrajnog i sigurnog zdravlja.

113
1*)
U novije vreme, ljudi su plaćeni za ispitivanje i isprobavanje leka i zapisivanje njihovog dejstva.
Naravno da su ovakvi zapisi pod velikim znakom pitanja u pogledu verodostojnosti. Svaki lekar koji
se slepo povede za ovakvim zapisima čini veliku grešku, a najviše su pacijenti pogođeni od ovakvih
pogrešnih navoda.
§ 143
Verodostojna materija medika je zbirka istinskih, čistih, nepogrešivih načina delovanja prostih lekovitih
supstanci.

Samo utvrđivanjem znatnog broja prostih lekova na zdravim pojedincima, i pažljivim i doslednim
beleženjem svih elementaa bolesti i simptoma koje je svaki lek sposoban da izazove, mi možemo da
stvorimo verodostojnu materija mediku. Verodostojna metrija medika je zbirka istinskih, čistih,
nepogrešivih 1*) načina delovanja jednostavnih lekovitih supstanci. To je prirodni kodeks:

1.u kom je zabeležen, kod svakog utvrđenog efikasnog leka, značajan niz specifičnih promena
stanja i simptoma koje je lekar zapazio, i

2.u kom je prisutna sličnost sa elementima bolesti koja je homeopatska za nekolicinu prirodnih
bolesti koje bi se njima jednog dana mogle lečiti. Ovi elementi bolesti sadrže veštačka stanja bolesti
koja nude, za slične prirodne bolesti, jedino pravo homeopatsko (tj. specifično) sredstvo izlečenja
koje garantuje siguran i potpun oporavak.

Fusnota1*) § 143 – Korišćenje plaćenih utvrđivača

U poslednje vreme, utvrđivanje lekova sprovodi se na udaljenim, nepoznatim utvrđivačima koji su plaćeni za
svoj rad. Ali, na ovaj način najzančajnija potraga, koja je jedina osnova prave umetnosti lečenja, i koja zahteva
najveću moralnu sigurnost i pouzdanost, na žalost postaje dvosmislena i nesigurna u pogledu njenih rezultata i
gubi svu svoju vrednost. Otuda se očekuju lažne izjave, koje će u neko vreme u budućnosti neki homeopatski
lekari ceniti kao prave istine, a one će morati da se dokažu u svojoj primeni na pacijenta gde će biti od najveće
štete.

§ 144
Kod ove nauke o lekovima mora se isključiti svaka poetika i pretpostavljanje.
Ova nauka se oslanja samo na govor pažljivo ispitane zakone prirode.

§ 145
Sigurno je da samo dovoljne količine homeopatskih lekova mogu pomoći u
borbi protiv svih mogućih bolesti i epidemija1*), za svaki simptom na
svetu.Zahvaljujući istinitosti i bogastvu elemenata bolesti,već sada imamo veliki
broj lekovith homeopatskih supstanci čije dejstvo na bolest tačno poznajemo2*).
Ovo je beskonačno sigurnije od alopatskih lekova koji svojim uopštenim
metodama , i mešavinama recepata samo menjaju hronične bolesti, a akutne
produžavaju i tako dovode život u pitanje.
1*)
U početku (pre 40 god. ) bio sam jedini koji je vršio ovakve probe čistih lekova. Kasnije me je
podržavalo nekolicina mladih ljudi koji su vršili probe na sebi, a koje sam ja nadgledao. Zamislite šta
bi bilo, da se većina lekara posvetila ovoj nauci.Kasnije je nekolicina istinskih lekara mnogo
doprinela.Što će se sve promenuti na bolje na beskonačnom polju bolesti i njihovog lečenja, kada se

114
veliki broj tačnih pouzdanih posmatrača uključi u pažljivo i detaljno samoispitivanje lekova! Tada
će medicina vrlo brzo doći do granica matematičkog proračuna sigurnosti.
2*)
Pogledati gornju primedbu anim. 2. za §109.
§ 145

– Samo znatan broj poznatih lekova će nam omogućiti da pronađemo lek koji najviše odgovara svakom
pojedinačnom slučaju bolesti. Dosada, poprilično odgovarajući lek može se ponaći za gotovo svaku bolest.

Naravno, samo veoma značajan broj lekova, koji su dobro poznat u pogledu njihovog načina
delovanja i izazivanja promena ljudskog stanja, može da nam omogući da pronađemo homeopatski
lek – odgovarajuću analognu (izlečiteljsku) potenciju bolesti – za svaku od bezbrojnih mnogih
stanja bolesti prisutnih u prirodi, za svaku bolest na svetu. 145A Takođe (zahvaljujući simptomima i
obilju elemenata bolesti koju je svaka efikasna lekovita supstanca pokazala u svom delovanju na
zdrava tela), preostalo je samo par slučajeva bolesti za koje se ne može pronaći potpuno
odgovarajući leku među onima koji su već utvrđeni prema njihovom dejstvu, 145b to jest lek koji
ponovo vraća zdravlje, nežno, sigurno i trajno bez izazivanja ikakvih dodatnih specifičnih obolenja.
Ovi homeopatski lekovi deluju daleko sigurniji i izvesniji od svih opštih i specifičnih terapija
alopatske umetnosti lečenja, koje koriste neispitana složena sredstva koja samo menjaju i
pogoršavaju ali ne mogu da izleče hronične bolesti, koje odugovlače a ne pomažu u lečenju akutnih
bolesti, i koje često ugrožavaju život.
§ 146 - §171
Primena leka na bolest

§ 146
Treći aspekt ovog posla pravog lekara je što pravilnija upotreba
homeopatskog leka ispitanog na zdravim osobama, u cilju lakog i prirodnog
homeopatskog (iz)lečenja organizma.
§ 146

Treća stavka u poslu praktičara istinske umetnosti lečenja tiče se najkorisnije upotrebe potencija
veštačkih bolesti (lekova) koje su utvrđene u pogledu njihovog istinskog dejstva na zdravim ljudima
radi homeopatskog lečenja prirodnih bolesti.

§ 147
Kada se među lekovima, koji su isprobani na zdravim ljudima, nađe onaj koji u
zdravom organizmu ima svojstvo izazivanja sličnih simptoma bolesti koja je
prisutna, tada možemo biti sigurni da smo pronašli pravi homeopatski lek ; on
je specifikum bolesti.

115
 § 148
Prirodnu bolest ne smemo shvatiti kao štetnu materiju koja čuči negde u
čovekovom telu (§11-§13), već da ona nastaje delovanjem štetne sile, koja kao
virus ( prim §11) napada duhovni životni princip, i on svojim instinktima u
organizmu stvara poremećaj kao talase koje nazivamo simptomima.
Kada lekar upotrebi homeopatski lek, koji ima svojstvo da izazove veštačku
bolest, i taj lek i u najmanjoj dozi prevazilazi prirodnu bolest u energiji (§33,
§279), tada životna energija gubi osećaj prvobitnog dejstva agensa bolesti. Od
tog trenutka bolest za životni princip više ne postoji. Kao što sam rekao, pri
pravilnom izboru homeopatskog leka1*) akutna bolest nestaje već za par sati, a
ako postoji duže, nestaje nakon par dana. U skoro neprimetnim, često brzim
prelazima nastaje zdravlje i potpuno ozdravljenje. Životni princip oseća se
slobodan i sposoban da organizam, organizam, u potpunom zdravlju, vodi kroz
život.
1*)
Priznajem da je biranje homeopatskog leka prilično mukotrpan rad, i da pored svih studijskih
knjiga, treba puno opreza, opažanja i strpljenja. Moram da upozorim gospodu koja se nazivaju
homeopatama, koji lakomisleno biraju lek, a nakon neuspeha to prebacuju na homeopatsku nauku i
kojoj pripisuju veliku nepotpunost (quidquid in buccam venit)*. Tada lekari ponovo prelaze na metode
koje su njima dobro poznate sa pijavicama i ispuštanjem krvi od 8 unci. Ukoliko jadan pacijent uspe
da se izvuče, onda lekari do neba hvale svoje pijavice. Ukoliko pacijent umre, obično teše porodicu
rečima: " Učinili smo sve što je u našoj moći ". I kako neko može da veruje da se ovakva lažljiva sorta
može nazvati homeopatama ? Želim im iste alopatske metode lečenja, kada sami obole.
* Ovo je parfraza latinske poslovice Quod in buccam venerit scribita (Ono što ulazi u usta je zapisano).

§ 148

– Prirodne bolesti su izazvane dinamički, putem potencija koje stvaraju nesklad unutar životne sile. Lekovi
leče tako što na dinamičan način usklađuju životnu silu, putem slične ali snažnije veštačke bolesti.

Prirodnu bolest nikada ne treba posmatrati kao neku štetnu materiju koja je locirana negde u
unutrašnjosti ili na spoljašnjosti pojedinca (§ 11 - § 13). Radije, prirodnu bolest izaziva duhu-nalik,
štetna potencija koja unosi poremećaj, na sličan način kao infekcija (fn 11), u duhu-nalik životni
princip koji vlada, suvereno, celokupnim organizmom. Poput zlog duha, ona muči životni princip,
primoravajući ga da proizvodi određenu patnju i poremećaje u toku svog života. To je poznato kao
simptomi bolesti.

Ako se osećaj izazvan dejstvom štetnog agensa, koji nastoji da stvori i produži trajanje poremećaja
ponovo odstrani iz životnog principa, to jest, ako lekar dozvoli potenciji veštačke bolesti da unutar
pacijenta deluje protiv štetnog agensa – veštačka potencija bolesti koja je sposobna da stvori
neusklađenost unutar životnog principa, koja je najsličnija i koja kontinualno nadvladava prirodnu
bolest u pogledu svoje energije (§ 33, § 279) čak i u najmanjoj dozi – onda životni princip gubi

116
osećaj o agensu originalne bolesti u toku delovanja ove jače, slične, veštačke bolesti. Od tog
momenta, bolest više ne postoji za životni princip. Ona biva poništena.
Prirodna bolest koja se nešto ranije javila prolazi primenom homeopatskog lečenja. Nešto starija prirodna
bolest zahteva duže lečenje.

Ako se, kao što smo rekli, prikladno odabran homeopatski lek pravilno da, onda akutna prirodna
bolest koju treba izlečiti nestaje neprimetno, ako se javila nešto pre toga, ona često se dešava da ona
brzo nestaje za samo nekoliko sati. Nešto starija prirodna bolest (isti je slučaj i sa indispozicijom)
nestaje nešto kasnije, nakon primene još nekoliko doza istog, donekle jače potencijalizovanog leka,
ili nakon pažljivog odabiranja1*) jednog ili drugog još sličnijeg homeopatskog leka.

Fusnota1*) §148 - Ispravna, mukotrpna homeopatska praksa naspram prakse lenjih i neodgovornih praktičara
koji sebe nazivaju homeopatama.

Potraga za lekom koji je homeopatski najpodesniji, u svakom pogledu, za dato stanje bolesti je veoma
mukotrpna. Dok postoje knjige vredne svake pohvale u pogledu olakšavanja ovog procesa (tj. repertorijumi i
materija medike) još uvek je neophodno proučavati same izvore (tj. izveštaje o utvrđivanjima). Takođe je
potrebna višestruka obazrivost i ozbiljno posmatranje. Najbolja nagrada za to je svest o potpuno ispunjenoj
dužnosti. Kako bi ovaj mukotrpan, marljiv rad (koji sam po sebi proizvodi najbolji mogući lek za bolesti) mogao
da odgovara gospodi koja pripada novoj mešovitoj sekti, koja se hvališe počasnom titulom homeopate i koja,
radi veličanja sebe, izdaje lekovi koji su homeopatski samo po obliku i izgledu, ali koje oni koriste isključivo na
površan način (quidquid in buccam venit (štagod da dospe u usta)*)? Kada neadekvatno sredstvo ne pomogne
pacijentu momentalno, oni za to krive homeopatiju, umesto da krive njihovu lenjost koja nema izgovora i
nemarnost u rešavanju najvažnijih i najkritičnijih problema kod ljudi. Oni optužuju homeopatiju da je veoma
nesavršena kada je, zapravo, problem u tome što homeopatski lek koji najviše odgovara svakoj bolesti nije
spontano uleteo u njihova usta, bez da oni ulažu ikakav napora! Budući da su to snalažljivi ljudi, oni znaju kako
da brzo uteše sebe zbog svoje neefikasnosti u korišćenju polu-homeopatskih sredstava i to čine špekulišući sa
alopatskim sredstvima koja su im poznatija (a uključuju jednu ili više desetina pijavica koje se postavljaju na
obolelo mesto, malu vensekcija od osam unci, itd.). To igra značajnu ulogu. Ako se pacijent izvuče uprkos
svemu ovome, onda ova gospoda hvali svoju venesekciju, pijavice, itd. ''bez kojih pacijent ne bi mogao da
opstane.'' Oni navode pojedinca da misli da su ti poduhvati (preuzeti bez puno razmišljanja, iz štetne rutine stare
škole) bili suštinski najbolji element u lečenju. Ali ako pacijent umre (što je neretko slučaj) oni nastoje da uteše
neutešne rođake govoreći da ''su oni lično bili svedoci, na kraju krajeva, da je urađeno sve što se moglo za
preminulog.'' Ko može tako nemarno i štetno da radi svoj posao a da se naziva homeopatskim lekarom? Neka
njihova jedina nagrada bude da budu lečeni na isti način kada se oni sami razbole!

* Ovo je parfraza latinske poslovice Quod in buccam venerit scribita (Ono što ulazi u usta je zapisano).

§ 149

Starim (a naročito komplikovanim ) bolestima koje slabe organizam za lečenje

je potrebno mnogo više vremena, ovo se pre svega odnosi na hronične
medicinske bolesti koje slabe organizam često su izazvane alopatskom
neukošću, zajedno sa prirodnom bolešću koja je još uvek ostala neizlečena usled
takve neukosti. One su veoma često i neizlečive, zbog bezobraznog i
nedopustivog oduzimanja sokova usled davanja visokih doza lekova,

117
dugotrajnog purgiranja, mineralnih kupatila itd. Sve u svemu to je ,,opšte
herojsko delanje alopatije sa svojim tzv. kurama ”
§ 149

– komplikovanim hroničnim bolestima je potrebno više vremena da bi se izlečile. One koje su

iskomplikovane dugotrajnim, agresivnim, alopatskim lečenjem mogu da budu neizlečive.

Stara (a naročito komplikovana) bolest koja slabi orgnaizam zahteva relativno više vremena za
izlečenje – naročito te hronične medicinske bolesti koje slabe organizam često su izazvane
alopatskom neukošću, zajedno sa prirodnom bolešću koja je još uvek ostala neizlečena usled takve
neukostii. To zahteva dealeko više vremena za oporavak. Često su, zaista, ovi slučajevi neizlečivi
zbog
A. bezočne krađe pacijentove vitalnosti i telensih tečnosti putem venesekcije, purgativa, itd.
B. česte dugotrajne primene velikih doza agresivnih sredstava, datih na osnovu praznih, lažnih
pretpostavki o njihovom potvrđenom korišćenju kod sličnih pojavnih slučajeva bolesti I
C. prepisivanja nepodesnih mineralnih kupki, itd. - to jest, svih uobičajenih herojskih podviga
alopata u njihovim takozvanim lečenjima.

§ 150
Ukoliko se pacijent požali lekaru zbog nekoliko kratkotrajnih slučajnosti, to ne
trba tretirati kao pravu bolest. Ponekad je potrebna mala promena u dijeti i
načinu života da bi se sve vratilo u uobičajenu normalu.

§ 151
Ako se bolesnik žali na jake bolove, onda će lekar, najčešće istraživanjem naći
još nekoliko manjih slučajnosti koje će stvoriti kompletnu sliku bolesti.
§ 151

– Bolesti koji zahtevaju medicinsku pomoć

Ako se, međutim, pacijent žali na više jakih bolova, lekar koji istražuje slučaj obično će pronaći
nekoliko paralelnih, mada minornijih, simptoma koji daju kompletnu sliku bolesti.
§ 152
Što je akutna bolest teža, to je veći i broj njenih simptoma iz koje je sastavljena,
a lekaru je sve lakše da pronađe pravi lek. Među velikim brojem lekova, lako će
se naći jedan pravi, koji svojim simptomima pokriva bolest sličnu sebi.

§ 153

118
U pronalaženju pravog specifičnog homeopatskog leka treba obratiti pažnju na
upadljive, posebne i karakteristične neuobičajene simptome i znake1*). Jer
upravo oni moraju po svojoj sličnosti odgovarati traženom leku. Kao opšte i
neodređene simptome smatram : glavobolju, gubitak apetita, malaksalost,
nemiran san itd. Ovim simptomima ne treba obraćati previše pažnje jer ih
srećemo skoro kod svakog oboljenja.
1*)
Lepe primere i opise karakterističnih simptoma homeopatskih lekova nalazimo kod Freiher Von
Boeningshausena: " REPERTORIJUM ". I kod Hr. G. H. G. Jahr:" Grand Manuel" koji sadrži glavne
indikacije, sada u trećem izdanju.
§ 153

– Čudni, retki i specifični simptomi su najvažniji u potrazi za homeopatskim lekom.

U potrazi za specifičnim homeopatskim lekom, to jest, u upoređivanju kompleksa prirodnih znakova

bolesti sa nizom simptoma kod dostupnih lekova (da bi se među njima pronašla potencija veštačke
bolesti koja po sličnosti odgovara obolenju koje treba lečiti) najupadljiviji, najneobičniji i
najčudniji (karakteristični) znakovi i simptomi*1) slučaja bolesti moraju se posebno i gotovo
isključivo imati u vidu. Oni, pre svega, moraju da odgovaraju nizu simptoma leka koji se traži ako
želimo da to bude lek koji je najpogodniji za lečenje. Uobičajniji i neodređeniji simptomi (gubitak
apetita, glavobolja, zamor, nemiran san, nelagodnost, itd.) mogu se pornaći gotovo kod svake
bolesti i leka i zato ne zahtevaju veliko posvećivanje pažnje, osim ako nisu specifično
karakteristični.

Fusnota*1) § 153 – Repertorijumi Boeninghauzena i Jara

Sređivanjem karakterističnih simptoma hoemopatskih lekova u svom Repertorijumu, Baron fon Boeninghauzen
zaslužio je naše poštovanje, kao što je i dr G.H.G. Jar svojim Priručnikom vodećih simptoma, koji je sada po
treći put u štampi pod nazivom Veliki priručnik.

§ 154
 Ako izabrani lek izaziva što veći broj sličnih simptoma koje pokazuje postojeća
bolest, onda je to pravi homeopatski lek, za ovo stanje bolesti, a koji će u telu
ponovo uspostaviti harmoniju i zdravlje. Skoro nastala bolest se tada može
izlečiti već nakon prve doze.

§155
Ja kažem: bez značajnih tegoba za pacijenta !
Ako se homeopatski lek upotrebi pravilno učestvuju samo oni simptomi koji su
već prirodno prisutni, i to tako što zauzimaju mesto slabijih. Drugim rečima,
zauzimaju mesto u osećanjima životnog principa, sa nima se poklapaju i na taj

119
način ih uništavaju. Svi ostali homeopatski simptomi , kojih nema kod bolesti,
za to vreme miruju u organizmu, bez ikakvih aktivnosti . U periodu poboljšanja
stanja ne može se ništa primetiti od simptoma koji miruju. Nehomeopatski
simptomi homeopatskog leka nemaju snage da obuhvate zdrave delove tela, tako
da se ne ispoljavaju, a ostali homeopatski simptomi u životnom principu
stvaraju osećaj slične i jače energije, pomoću koje se uspotstavlja zdravlje.
§ 155
– Lekovi sposobni da izleče mnoge simptome bez da izazovu značajno pogoršanje zbog sićušnih doza koje su
suviše slabe da bi stvorile izražene simptome u delovima tela koji nisu bolesni.

Bolest je otklonjena i iskorenjena bez značajnog pogoršanja, pri korišćenju podesnog

homeopatskog leka, samo simptomi leka koji odgovaraju simptomima bolesti su prisutni. Simptomi
leka zauzimaju mesto (slabijih) simptoma bolesti u organizmu, to jest, u osećanjima životnog
prinicipa, i poništavaju simptome bolesti putem ponovnog usklađivanja. Pošto nisu upošljeni kod
postojećeg slučaja bolesti, ostali simptomi homeopatskog leka (koji su često brojni) ostaju potpuno
tihi. Gotovo ništa od simptoma leka ne može se primeniti u pacijentovom stanju, koje se poboljšava
iz sata u sat, jer je doza leka neophodna za homeopatsku primenu toliko smanjena (sićušna) da je
suviše slaba da bi iskazala svoje preostale, nehomeoptaske simptome u delovima tela u kojima
bolest nije prisutna. Kao posledica toga, ona samo može da dozvoli homeopatskim simptomima da
deluju u delovima organizma koji su već najviše iziritirani i pobuđeni od strane sličnih simptoma
bolesti, na taj način dozvoljavajući bolesnom životnom principu da oseti samo sličnu, ali snažniju
medicinsku bolest, dok originalna bolest nestaje.
§156
Pored svega, retko se nalazi homeopatski lek koji je postojećoj bolesti sličan kao
jedan trougao drugome. Naravno da će se pojaviti neke tegobe i manji novi
simptomi za vreme delovanja homeopatskog leka. Ali u većini slučajeva
životni princip lako briše sva ova odstupanja, a bolesnik od svega ništa ne
primećuje. Zdravlje se brzo vraća ukoliko se životni princip ne ometa davanjem
drugih lekova, jačih emocija ili nepravilnog života.

§ 157
Isto kao što NEHOMEOPATSKO dejstvo HOMEOPATSKOG leka nema
nikakav uticaj na pogoršanje ili poboljšanja stanja bolesnog organizma, tako
imamo i pojavu trenutnog pogoršanja. Često se dešava da par sati nakon
uzimanja prve doze dođe do neznatnog pogoršanja . Pri tome je ono toliko slično
postojećoj bolesti, da je pacijent često ubeđen u pogoršanje sopstvenog zla. U

120
suštini, to je samo reakcija na veštačku bolest, tj. dejstvo leka koji po jačini
prevazilazi prirodnu bolest.
§ 157

– Homeopatsko pogoršanje je medicinska bolest, a ne pogoršanje originalne bolesti

Dok je sigurno da homeopatski odabran lek, na račun svoje prikladnosti i sićušnosti doze, tiho
otklanja i poništava akutnu bolest kojoj je analogan bez pojačavanja njenih ne-homeopatskih
simptoma (to jest, bez pobuđivanja nove, izraženije bolesti), takođe je uobičajeno za njega da stvara
neku vrsti malog pogoršanja u toku prvog sata ili nekoliko sati neposredno nakon uzimanja.
(Pogoršanje će trajati nekoliko sati ako je doza bila donekle prevelika.) Ovo pogoršanje je toliko
slično originlanoj bolesti da se pacijentu čini da je to pogoršanje njegove bolesti. Zapravo, to nije
ništa drugo do veoma slična medicinska bolest koja je donekle snažnija od originalne bolesti.

§ 158
Ovo malo HOMEOPATSKO POGORŠANJE u prvim satima je dobar znak
da će se akutna bolest izlečiti već od prve doze . Često lek mora biti nešto jači
od prirodnog oboljenja, ukoliko treba da ga izbriše i izleči. To je kao što
prirodna slična bolest ima svojstvo da izleči već postojeću pod uslovom da su
obe bolesti slične (§43-§48).
§ 158
– Malo homeopatsko pogoršanje je dobra indikacija kod akutnih bolesti.

Ovo malo homeopatsko pogoršanje u toku prvih par sati je veoma dobar nagoveštaj da će akutna
bolest biti većim delom uništena primenom prve doze. Takvo pogoršanje nije neretko, pošto
medicinska bolest mora prirodno da bude donekle snažnija od prirodne bolesti da bi je najdačala i
iskorenila, kao što prirodna bolest može jedino da otkloni i iskoreni samo drugu sličnu prirodnu
bolest ako je jača od te druge bolesti (§ 43 - § 48).

§ 159
Što je manja doza i jačina homeopatskog leka, srazmerno tome je i vremenski
period za izlečenje akutne bolesti, kao i naizgled pogoršanje u toku prvih
časova.
§ 159

– Manje doze proizovde manja homeopatska pogoršanja

121
Što je manja doza homeopatskog sredstva korišćenog u lečenju akutnih bolesti, to je manje i kraće
vidljivo pogoršanje (pojačavanje) bolesti u toku prvog sata.

§ 160
Pošto se homeopatski lek nikada ne može dati u tako maloj dozi da izleči
(§.249. Anm.), a da ne izazove pogoršanje, postaje sasvim jasno zbog čega se
ono uopšta i pojavljuje1*) u prvim satima.
1*)
Ovo homeopatsko pogoršanje primetili su i drugi lekari kojima je u ruke dospeo homeopatski lek.
Kod pacijenata sa šugom koji su uzimali sonu kiselinu, alergija se pojačavala. Lekar je to objašnjavao
tako da je bolest sada i tako morala izbiti. On, međutim, ne zna da je to samo naizgled širenje šuge.
" Alergija na licu se posle uzimanja Viola Tricolor (cvet  “Dan i noć” ) se pojačala" navodi Leroy (
Lečenje za majke, s. 406. ). On, naprotiv, ne zna da je to HOMEOPATSKO POGORŠANJE pod
uticajem Viole Tricolor kojom leči. Lysors kaže ( med. transac. vol. II. London. 1772): " Kora Tatule
najbolje leči alergije, koje prvobitno pojačava " Da je ovaj lek koristio u mnogo manjoj dozi, ovo
homeopatsko pogoršanje se ne bi ni primetilo.
§ 161
Ovakvo, takozvano homeopatsko pogoršanje, u prvim satima nakon uzimanja
leka, dešava se najčešće kod akutnih bolesti, ubrzo posle nastanka. Kod starih
hroničnih bolesti ovo se ne sme dešavati. Kad su one u pitanju lek treba davati u
malim dozama i po potrebi je postepeno povećavati pomoću dinamizacije
(§247) i nešto malo modifikovati1*). Tada do homeopatskog pogoršanja , ako se
ono uopšte i javi, dolazi pri kraju lečenja.
1*)
Ako je lek dobro dinamiziran (§270), i doza dovoljno mala, i ako se svaki put iznova modifikuje
pacijentu se mogu davati i lekovi sa dugotrajnim dejstvom, u kraćim intervalima, i kod hroničnih
bolesti.
§ 161
– Kod hroničnih bolesti koje se leče pedeseto-hiljaditim potencijama homeopatsko pogoršanje bi trebalo da se
javi samo pri kraju lečenja.

Kada se takozvano homeopatsko pogoršanje (tj. incijalno delovanje homeopatskog leka za koji se
čini da donekle povećava simptome originalne bolesti) javi u okviru prvog sata ili nekoliko prvih
sati, onda je to sigurno slučaj sa akutnim, nedavno nastalim bolestima. Međutim, kada lek dužeg
dejstva mora da se bori protiv stare ili veoma stare bolesti koja slabi organizam, takvo uočljivo
pogoršanje ne bi trebalo da se javi u toku lečenja, i ono se neće pokazati ako se podesno odabrani
lek primeni u odgovarajuće maloj dozi, samo ako se primeni u postepeno povećavanim dozama koje
se svaki put donekle modifikuju procesom nove dinamizacije (§ 247). Takva povećavanja

122
originalnih simptoma hronične bolesti mogu da izađu na videlo tek na kraju takvog lečenja kada je
lečenje skoro gotovo ili potpuno završeno1*)
Fusnota *1) § 161 – Lečenje pedeseto-hiljaditim potencijama lekova
Ako su doze dinamizovanog leka dovoljno male, i ako se doza svaki put modifikuje sukusijom, tada čak i lekovi
koji imaju duže dejstvo mogu da se ponavljaju u kraćim intervalima, čak i kod slučajeva hroničnih bolesti.

§ 162
Postoji mogućnost da lek koji se poznaje po svom čistom dejstvu, ne pokriva
sve simptome postojeće bolesti već samo neke delove ; tada treba pronaći novi
lek koji će više odgovarati, i sa odgovarajućom potencijom.

§ 163
U tom slučaju se od leka ne može očekivati potpuno i bezbolno izlečenje. Tada
se pojavljuju razni simptomi (sporedni simptomi ), zbog neodgovarajućeg leka,
koji se do sada nisu javljali. On omogućuje delimično izlečenje (on će, naravno
izlečiti bolest sličnu sebi ), ali nastaju kontrareakcije koje se pri korišćenju male
doze leka neće ni osetiti.

§ 164
Mali je broj homeopatskih simptoma koji se javljaju pri lečenju, i koji se mogu
smatrati zanemarljivim, ako su u velikoj meri karakteristični za prirodnu
bolest. Izlečenje nastaje bez posebnih smetnji.

§ 165
Ukoliko se lek sa svojim karakterističnim simptomima, poklapa samo sa
uopštenim simptomima kao što su : mučnina, malaksalost, glavobolja, itd. ne
može se očekivati izlečenje, jer lek nije pravi.
§ 165
– Lek koji deli opšte, ali ne i karakteristične simptome sa bolešću nije homeopatski za tu bolest.
Ali ako:
1.nema ničeg među simptomima odabranog leka što je potpuno slično raspoznavajućim, neobičnim,
retkim simptomima slučaja bolesti

2.lek odgovara datoj bolesti samo u pogledu opštih, neodređenih stanja (npr. mučnina, zamor,
glavobolja, itd.) ali ne i u pogledu specifičnijih simptoma, i

3.među poznatim lekovima ne može da se pronađe lek koji bi homeopatski više odgovarao bolesti,

onda praktičar umetnosti lečenja nema direktno koristan rezultat od korišćenja ovog
nehomeopatskog leka.
§ 166

123
Takav slučaj je, međutim, veoma redak zbog nedavnog povećanja broja lekova
koji su poznati po njihovom delovanju. Ako se takav slučaj pojavi, njegovi
nedostatci će se smanjiti čim budemo u prilici da odaberemo sledeći lek
pogodne sličnosti.

§ 167
Ukoliko se pri upotrebi pogrešnog leka pojave novi simptomi, ne treba da se
čeka na prestanak dejstva pogrešnog leka, već lekar treba ponovo da pegleda
pacijenta, da poveže stare i nove simptome i da tada izabere pravi lek.

§ 168
Pogrešan lek dovešće samo do delimičnog izlečenja . Lekar analogno tome
može lakše da pronađe pravi lek. Ukoliko i novi lek ne dovede do željenog
rezultata, treba ponoviti celu proceduru i izbor leka, sve dok se ne pronađe pravi
lek i ne usledi ozdravljenje.

§ 169
Ukoliko se kod prvog pregleda ustanovi da jedan lek ne može da pokrije sve
simptome, ali da se dva leka ne slažu u svom postojanju i dejstvu ( prvi lek
deluje na jednom delu tela , a drugi na drugom), ja lično ne preporučujem izbor
drugog leka1*) jer ne bi odgovarao preostalim simptomima, pa u tom slučaju
treba izabrati novi, koji će izlečiti te preostale simptome .
1*)
Još manje se smeju upotrebiti DVA LEKA ISTOVREMENO! (M. S. § 272 f. n. )
§ 169

Nemojte prepisivati drugi lek dok ponovo ne pregledate pacijenta

Ako, pri prvom pregledu bolesti i prvom odabiranju leka za nju, elementi ni jedne medicinske
bolesti ne pokrivaju u dovoljnoj meri simptome kompleksnog slučaja bolesti (zbog nedovoljnog
broja poznatih lekova) nego se dva leka 'takmiče' za prioritet u pogledu podesnosti – gde jedan lek
homeopatski odgovara jednom delu znakova bolesti a drugi odgovara drugom delu – nije
preporučljivo, nakon korišćenja superiodnijeg od ta dva leka, automatski prepisati drugi bez da ste
ponovo pregledali slučaj 1*). Lek koji je ranije sebe proglasio za drugi po redu najbolji može, pod
promenjenim okolnostima, da ne odgovara preostalim simptomima. U tom slučaju, mora se
odabrati homeopatski lek koji više odgovara, umesto drugog po redu leka, novozabeležnim
simptomima.

§ 170

124
Zato se u ovakvim slučajevima, kada dođe do promene stanja, celokupno stanje
ispočetka proučava te se mora tražiti novi lek koji se bazira na trenutno
postojećim simptomima . Ako se dogodi da je drugi lek po izboru podesan, ne
treba se ustručavati od njegove primene.

§171
Kod neveneričnih bolesti koje su najčešće nastale iz psore, kao i kod hroničnih
bolesti, često postoji potreba za uzastopnom upotrebom više antipsoričnih
lekova, jednog za drugim. Ovo se radi tako što se nakon dejstva prvog leka,
drugim lekom leči preostala grupa simptoma prvog, a trećim lekom preostla
grupa simptoma drugog itd.

§ 172-184
Jednostrani slučajevi
§ 172
Slični problemi javljaju se kada postoji mali broj vidljivih simptoma za
lečenje. Pod ovakvim okolnostima treba obratiti pažnju na sve promene, kako bi
mogao da se nađe pravi lek za potpuno i sigurno izlečenje.

§ 173
Samo bolesti sa malim brojem simptoma, koje nazivamo jednostranim , ili one
sa pojedinim upadljivim simptomima, smatramo teško izlečivim. U ovu grupu
spadaju najčešće hronične bolesti.

125
 § 174
Njihov glavni simptom može biti ili unutrašnja tegoba ( dugogodišnje
glavobolje,kardialgija, dugogodišnji prolivi, itd.), ili spoljašnji. Poslednje
nazivamo LOKALNIM bolestima.
§ 174

– Jednostrana bolest može da ima glavni simptom ili u unutrašnjosti ili na spoljašnjosti.
Glavni simptom može da bude ili:
1.unutrašnji bol (npr. glavobolja koja traje godinama, dijareja koja traje niz godina, stara
kardijalgija, itd.), ili
2.da se nalazi na spoljašnjosti. Bolovi koji se više nalaze na spoljašnjosti obično se zovu lokalne
bolesti.

§ 175

Bolesti sa unutrašnjim glavnim simptomom koje izgledaju kao da su

jednostrane, zapravo, često nisu jednostrane. Pre, lekar, zbog svoje rasejanosti,
nije u potpunosti pronašao simptome koji su mu bili na raspolaganju i nije
kompletirao skicu geštalt bolesti.

§176
Pored toga postoji mali broj ovakvih bolesti (§84- §98), koje nakon detljnog
istraživanja pokazuju samo nekoliko jakih, snažnih simptoma, jer su ostale
slabije simptome prekrili i zamračili jači.

§177
Da bi se takvi retki slučajevi uspešno lečili, savetujem isti postupak prilikom
izbora najsličnijeg homeopatskog leka.

§178
Jasno je da će izlečenje biti brže u slučajevima, kad su simptomi jači,
karakteristični, ili retki.

§179
Vrlo često će prvobitno izabrani lek bolest izlečiti samo delimično, zbog toga
što nema velikog broja simptoma koji će pokazati put ka pravom leku.

126
 §180
U tom slučaju, najbolje moguće izabrani , ali nepotpuni homeopatski lek će u
svom dejstvu protiv delimično analogne bolesti – kao u gornjem slučaju (§ 162)
o nepotpunom izboru – izazvati sporedne simptome, i mnogobrojne slučajnosti
pomešati sa ličnim skupom simtoma bolesnika,koje istovremeno predstavljaju
do sada retko izražene osećaje i tegobe samog pacijenta ; razviće i otkriti
simptome koje pacijent prethodno nije ili samo nejasno primećivao.

§181
Ne sme se zaboraviti, da ovi novonastali simptomi potiču od leka1*), jer oni
zaista potiču od njega. Pa ipak su to samo simptomi koji potiču od ove bolesti, i
u ovom telu je bio podložan, a koji su se pokazali pod uticajem leka. Jednom
rečju, njih treba prihvatiti i lečiti na način koji je već opisan.
 1*) Osim kada su uzrok menstruacija (početak i kraj), porođaj, jake emocije i psihička uzbuđenja svake
vrste.

§182
Nepotpun lek na taj način služi za upotpunjavanje slike i simptoma bolesti, i
tako pomaže za pronalaženje drugog pravog odgovarajućeg homeopatskog leka.

§183

Kada dejstvo prvobitnog leka ne donosi nikakva poboljšanja, treba proglasiti

STATUS MORBI i napraviti novi nalaz na osnovu novog stanja, i onda izabrati
delotvorni homeopatski lek1*), jer je grupa simptoma upotpunjena i brojnija.
1*)
Ukoliko se pacijent ( što je izrazito redak slučaj u hroničnim, a čest u akutnim oboljenjima) žali na
jake bolove i loše stanje i pored malog broja simtoma, treba dati malo makovog ekstrakta za
otupljivanje opšteg stanja i privremeno smirivanje bolova. Kao kontra reakcija pojaviće se svi
simptomi koji su lekaru potrebni za izbor pravog homeopatskog leka.
§ 183

127
 – Drugo prepisivanje leka trebalo bi da se zasniva na novoj, kompletnijoj grupi simptoma.
Zato, čim prva doza leka ne stvara više ništa što je korisno, ponovo se moraju prikupiti nova
saznanja o bolesti, status morbi (stanje bolesti) mora se zabeležiti takvo kakvo je sada, i mora se
odabrati drugo po redu homeopatsko sredstvo koje potpuno odgovara prisutnom, trenutnom stanju.
To drugo sredstvo trebalo bi da bude još prikladnije jer je grupa simptoma do tada postala brojnija i
potpunija.

Trebalo bi čekati sve dok prvi lek više ne bude u stanju da proizvede bilo šta korisno, sem ako
novonastala pogoršanja nisu suviše ozbiljna, i zbog svog intenziteta, zahtevaju brže pružanje
pomoći (§ 249). Ovo, međutim, nikada nije slučaj sa veoma dugotrajnim bolestima zbog davanja
malih doza homeopatskih lekova1*).

Fusnota1*) § 183 – Upotreba opijuma da bi simptomi jasnije izašli na videlo

Postoje slučajevi kod kojih se pacijent oseća veoma bolesno, ali oseća smao oskudne simptome. To stanje može
da se pripiše otupljivanju nerava što onemogućava pacijentu da oseti bolove i pogoršanja se ne mogu izraženo
uočiti. (To se javlja veoma retko kod hroničnih bolesti, dok je manje retko kod aktunih bolesti.) U tim
slučajevima, opijum uništava ukočenost unutrašnjih osećanja i simptomi bolesti izraženije izlalze na videlo u
toku post-aktivnosti.

§184
Tako se novi simptomi ponovo proučavaju i nalazi novi pravi lek, i tako sve do
ozdravljenja.

§185-§ 203
Lokalne bolesti
§185
Pod jednostranim bolestima podrazumevaju se lokalna oboljenja koja se
manifestuju promenama vidljivim spolja. Dosadašnja škola je smatrala da takva
oboljenja zahvataju samo spoljne delove tela, a ne i unutrašnjost organizma.
Može se zamisliti koliko su katrastrofalne posledice ovakvog rezonovanja.

§186
Ona oboljenja koja su nastala akutno, i to spoljnim oštećenjem najpre zaslužuju
naziv lokalno. Međutim i najmanje spoljašnje oštećenje povlači sa sobom i
unutrašnje promene, javlja se npr. temperatura. Ovim oboljenjima se često bavi
hirurgija (urgentna medicina), i sa pravom onda ako je potrebna mehanička

128
pomoć tj.ako su u pitanju isčašenja, zaustavljanje krvi iz otvorenih rana, arterija
odstranjivanje zabodenih stranih tela iz organizma, otvaranje kako bi se
odstranila štetna supstanca, kako bi se omogućilo izlivanja nakupljenih tečnosti.
Ali kada se ceo organizam,nakon ovakvih oštećenja kao i uvek iziskuje
dinamičku pomoć, kako bi se pokrenuo mehanizam za potpuno izlečenje, kao
što je to slučaj gde dolazi do visoke temperature usled prignječenja, raskidanog
mesa, odstranjivanja organa, gde homeopatski treba ublažiti spoljašnju bol
oprženih ili kiselinom oštećenih delova, tu je neophodan posao dinamičkog
lekara i njegova homeopatska pomoć.
§ 186
– Jedina lokalna obolenja koja zaslužuju to ime veoma su minorna i uzrokuje ih spoljašanja povreda
proporcionalne žestine
Takozvana lokalna obolenja koja su nedavno nastala usled spoljašnjeg oštećenja (tj. povrede) čini
se da najviše zaslužuju ime lokalna obolenja, međutim, samo u slučajevima gde je šteta veoma
neznatna i zato bez posebne važnosti. To je zbog toga što obolenja od bilo kakve važnosti, koja su
naneta telu iz unutrašnjosti, uvlače čitav organizam u saosećanje. Groznice nastaju, itd. Hirurgija
se bavi takvim stvarima. To je prikladno samo onda kada se bolnim delovima tela mora pružiti
medicinska pomoć samo da bi se odstranila spoljašnja prepreka u lečenju. Na primer, prikladno je
mehaničkim putem izlečiti iščašenja, zašiti ranu ili je zaviti zavojem, mehanički sprečiti i zaustaviti
arterijsko krvarenje, izvaditi strana tela koja su prodrla u žive delove, otvoriti telesne šupljine da bi
se izvadila problematična supstanca, drenirati nagomilanu tečnost, namestiti slomljene kosti, itd.

§187
Na drugačiji način se razvijaju one bolesti koje imaju malo, ili su nastala iz
malih spoljnih povreda. Njihov uzrok je u unutrašnjem oštećenju. Ako se takva
oboljenja svrstavaju u lokalna i tako se leče onda je to potpuno apsurdno i ima
velike posledice, kao što se vekovima vidi iz primera dosadašnje medicine.
§ 187
– Spoljašnja obolenja koja nisu uzrokovana povredama proporcionalne žestine izazvana su unutrašnjim
uzrocima i uključuju celokupan organizam.
One promene i bolesti koje se javljaju na spoljašnjm delovima tela a koje nisu uzrokovane
spoljašnjim oštećenjem, ili koje su samo prouzrokovane malim spoljašnjim povredama, javljaju se
na potpuno drugačiji način; one imaju svoj izvor u unutrašnjim bolovima. Lečiti ih kao da su
lokalna oblenja, ili samo primenom lokalnih sredstava ili drugih sličnih sredstava (hirurškim
putem) kao što je dosadašnja mediicina činila vekovima je toliko apsurdno koliko je i štetno u
pogledu svojih posledica.

§188

129
Ovakva zla su smatrana samo za mehanička, a samim tim kao lokalna, i
isključivo kao takva, i da organizam kao celina ima mali ili nikakav udeo,
takoreći kao da o tome ništa ne zna1*).
1*)
Jedna od mnogih pogrešnijih gluposti stare škole.

§ 188
Ova obolenja su se smatrala čisto lokalnim, i zato su se nazivala lokalne bolesti. Ona su se smatrala
bolestima koje se javljaju isključivo na tim delovima, u čemu organizam malo ili uopšte ne
učestvuje; to jest, ona su se smatrala bolovima tog pojedinačnog, vidljivog dela o kom, tako da
kažemo, ostali deo živog organizma ne zna ništa 1*).

§189
Ako se i malo razmišlja, postaje jasno da nijedna lokalna ( bez posebnih
spoljnih oštećena) bolest ne može nastati bez uticaja unutrašnjeg dela
organizma.Ona se uopšte ne bi mogla ni ispoljiti bez uticaja unutrašnje sile i
životne energije. Svi delovi organizma međusobno su povezani i čine kompleks
sastavljen od osećaja i delovanja. Nijedan herpes, nijedna bradavica ne nastaju
bez istovremene unutrašnje promene u organizmu čoveka.
§ 189
Malo razmišljanja je potrebno da bismo shvatili da ni jedno obolenje (osim onih koja su izazvana
nekim spoljašnjim oštećenjem) na spoljašnjosti ne može da nastane bez unutrašnjeg uzroka, ne
može da postoji na svom mestu niti da se pogoršava bez saradnje celokupnog (konsekventno,
bolesnog) organizma. Takva spoljašanja obolenja nisu mogla da izbiju na videlo bez saglasnosti
celokupnog stanja i bez učešća žive celine, to jest, bez učešća životnog principa koji rukovodi svim
drugim osetljivim i nadražljivim delovima organizma. Pojava takvih spoljašnjih obolenja neće sebi
dozvoliti da se o njemu razmišlja odvojeno od njegovog bića jer je uzrokovano celokupnim
poremećajem života, toliko su blisko svi delovi tela u skladu i oni formiraju nerazdvojivu celinu u
pogledu osećanja i funkcija. Zato, nema osipa na usnama, nema zanoktica bez prethodnog i
istovremenog javljanja unutrašnjeg poremećaja.

§190
Svaka lekarska terapija, bez obzira da li postoji spoljašnje oštećenje ili ne, mora
biti detaljna, sigurna i temeljna, kako bi bila od prave pomoći.
§ 190
– Sva prava medicinska lečenja moraju biti usmerena na celokupnu bolest, a ne samo na njen lokalne
simptome.
Sva prava medicinska lečenja bolesti koje se javljaju na spoljašnjim delovima tela (i uključuju malo
ili nimalo oštećenja iz spoljašnjsoti) moraju zato biti usmerena na celinu, na poništavanje i lečenje

130
opštih problema putem korišćenje lekova za unutrašnju primenu. Samo na taj način će lečenje biti
korisno, sigurno, od pomoći i temeljno.

§191
Iskustva nepobitno pokazuju, da svaki, pravilno izabrani lek u organizmu
pokreće proces ozdravljenja unutrašnjeg stanja a naročito spoljašnjih, tzv.
lokalnih oštećenja. Uspeh se postiže samo ukoliko je izabrani lek - pravi
homeopatski, i bez upotrebe spoljašnjih sredstava.
§ 191
Ovo nedvosmisleno potvrđuje iskustvo koje pokazuje u svim slučajevima takozvanih lokalnih bolesti
(čak i onih koje se nalaze na najspoljašnjijim delovima tela) da svaki lek koji je efikasan za
unutrašnju primenu, uzrokuje značajne promene u stanju pacijenta, naročito kod bolnih delova
koji se nalaze na spoljašnjosti (koji se običnom lekaru čine izolovanim). Da bismo bili sigurni u to,
ako odaberemo lek za unutrašnju primenu, usmeren na celinu, koji je odgovarajuće homeopatski,
on će izazvati najlekovitije promene, oporavak celokupnog ljudskog bića, zajedno sa nestankom
spoljašnjeg obolenja, bez ikakvog korišćenja spoljašnjih sredstava.

§192
Najsvrsishodnije je kada se svi simptomi, kako lokalnog i unutrašnjeg uzroka
sklope u jedinstvenu sliku koja sadrži i sve ostale prateće pojave i kada se na
osnovu te slike izabere pravi lek.

§193
Nakon izbora pravog leka i lokalna i unutrašnja bolest nestaju istovremeno
(najčešće već nakon prve doze), što dokazuje njihovo jedinstvo i povezanost. To
je istovremeno i dokaz da se ovi simptomi nikada ne smeju odvajati prilikom
traženja leka.

§194
Nema svrhe da se homeopatski lek koristi, makoliko da je on podoban i za
spoljašnje utrljavanje . Čak ni onda kada se istovremeno koristi i za lečenje
unutrašnjeg oboljenja. Akutna i lokalna oboljenja ( praćena upalom, pojedinih
delova, crvenilom) kao unutrašnji uzrok imaju dinamičku promenu. Leče se
lekom koji najviše odgovara unutrašnjim promenama, i po izlečenju automatski
nestaju i simptomi koji su spolja vidljivi. Ukoliko se ne povuku u potpunosti,

131
smatra se da su produkt psore koja ima sklonost da se razvije u hroničnu bolest (
što je čest slučaj).
§ 194
Nikakva spoljašnja sredstva ne bi trebalo direktno primeniti na lokalne simptome.

Nije korisno (niti kod brzo nastalog, akutnog lokalnog bola niti kod dugotrajnih lokalnih obolenja)
utrljavati ili primenjivati spoljašnja sredstva na bolni deo. To je slučaj čak i ako bi sredstva bila
homeopatski specifična i lekovita da su korišćena u unutrašnjosti, čak i ako se istovremeno koriste
u unutrašnjosti.
Akutna tropska obolenja koja se ne mogu izlečiti najviše odgovarajućim unutrašnjim apsoričnim lekom su
akutne upale psore.

Akutna tropska obolenja koja nisu nastala zbog spoljašnjih oštećenja, čija je žestina
proporcionalna obolenju, nego kroz dinamičke ili unutrašnje uzroke, mogu najsigurnije da
proizvedu unutrašnje sredstvo, koje pripada utvrđenim lekovima (tj. antipsorični lekovi), koje je
homeopatski prikladno za pristuno, na spoljašnjosti i unutrašnjosti uočljivo stanje. Obolenje će
generalno doprineti ovom lečenju bez bilo kakve druge pomoći. Ako obolenje ne doprinese izlečenju
u potpunosti na ovaj način – ako neki deo bolesti ostane na bolnom mestu, i u celokupnom stanju
pojedinca, tamo gde životna sila nije u poziciji da se ponovo vrati u normalu (mada pacijent sledi
propisan način lečenja) – onda je ta akutna bolest upala psore koja je dotad bila uspavana u
unutrašnjosti i koja je na ivici da se razvije u otvoreno hroničnu bolest. Takav slučaj nije redak.

§195
U ovakvim slučajevima koji nisu retki, nakon otklanjanja akutnog stanja treba
preći na metodu antipsoričnog lečenja (kao što sam opisao u knjizi o hroničnim
bolestima), zbog preostalih tegoba, radi sigurnog izlečenja. Kod hroničnih
lokalnih oboljenja, koja očito nisu venerična, najsigurnije je da se primenjuje
unutrašnje antipsorično lečenje1*).
1*)
Kao što sam opisao u svojoj knjizi o hroničnim bolestima

§196
Može se pomisliti, da se hronična bolest brže leči kada se pored unutrašnjeg
homeopatskog leka upotrebi i spoljašnji. Smatra se da se spoljašnjom
upotrebom ubrzava proces koji dovodi do promene, što naravno nije tačno.

§197
Ovakvo lečenje je pogrešno i kod bolesti koje pored psore u osnovi imaju i
mijazme SIFILISA ILI SIKOZE. Spoljašnjom upotrebom leka kod bolesti
koje imaju stalno prisustvo lokalnog simptoma kao glavnog, stvara se

132
mogućnost otklanjanja spoljašnih simptoma, a time se istovremeno briše
GLAVNI lajt simptom1*) pre nego što je izlečeno unutrašnje stanje, što dovodi
do zavaravanja o izlečenju. Nestajanjem ovog simptoma stvara se lažna slika
ozdravljenja, i tako gubi mogućnost daljeg uspešnog, ponekad i potpunog
izlečenja.
1*)
Izbijanje šuge, bradavica i alergija.
 

§198
Samo spoljašnja upotreba homeopatskog leka na lokalne simptome hroničnih
mijazmatičnih bolesti iz istog razloga nije delotvorna.Ako se hronična bolest
izleči samo spolja, u unutrašnjosti može otati bolest koja tiho tinja, odnosno
glavni simptom se izgubio a ostali su samo sporedni i nerazumljivi , nedovoljno
karakteristični da bi mogli da stvore pravu sliku bolesti.

§199
Ukoliko pravi homeopatski lek do sada nije pronađen, a lokalne promene
uništene sredstvom za premazivanje, isušivanje ili su isečene1*), slučaj postaje
još teži, jer glavnog i karakterističnog simptoma više nema, a ostali su
nedovoljno jasni da bi se na osnovu njih mogao naći pravi lek.
1*)
Kao što je bilo pre mene sa korišćenjem lekova protiv bradavica i antipsoričnim lekovima.

 § 199
Ako su lokalni simptomi poništeni kaustičnim spoljašnjim lečenjem ili hirurškim putem (pošto lek
koji bi ogovarao toj bolesti još uvek nije pronađen) 1*) onda slučaj postaje daleko teži. To je zato što
su simptomi koji ostaju takođe suviše nedefinisani (nekarakteristični) i nekonstantni, a glavni
spoljašnji simptom (onja koji bi bio najbolji kao vodič i koji bi nas usmerio u odabiranju i
unutrašnjoj primeni najpodesnijeg leka, do trenutka poptunog uništenja bolesti) je nestao iz našeg
vidokruga.

Fusnota1*) §199 – To je bio slučaj pre nego što sam otkrio lekove za bradavičastu bolest (i antipsorične lekove).

133
 § 200
Ukoliko bi glavni simptom tokom unutrašnjeg lečenja bio još prisutan na
spoljašnjosti organizma, i ukoliko je izbor homeopatskog leka bio dobar, on bi
se ponovo pojavio i time dokazao da bolest još uvek nije izlečena. Kada se
bolest leči na unutrašnjem planu, i onda nestane, to je dokaz da se simtom
iskorenio a zajedno sa njim i bolest. Ovo je neizmerna prednost u postizanju
pravog rezultata i potpunog ozdravljenja.

§ 201
Izgleda da je instinktivno u čovekovoj prirodi da hroničnu bolest ako sa njom
nemože da se izbori, ispolji lokalnim simptomima Šta više, izgleda da hronična
bolest istiskuje simptome prema spoljašnosti, tj. na vidljivo, lokalno mesto,
kako bi se organizmu sačuvali unutrašnji vitalni organi. Ovakvim delovanjem
vitalna sila smiruje unutrašnju bolest ( NE LEČI JE!) kako bi telu obezbedilo
olakšanje1*) mada pri tom unutrašnja bolest ostaje, a lokalna služi samo kao
rasterećenje vitalnih organa. Kada se unutrašnja bolest razbuktava telo je
prinuđeno da pogoršava i lokalno zlo. Bradavice postaju sve veće, sve dok se ne
izleči unutrašnja sikoza, pri čemu lečenje postaje sve teže jer unutrašnji skup
bolesti sa vremenom prirodno raste.
1*)
Fontanelle kod lekara stare škole, čine nešto slično ovome. Olakšavaju spoljašnje čireve, nastale
od unutrašnje bolesti, ali samo za kratko vreme. Ovo je uspešno sve dotle dok se organizam ne
navikne na bol, a posle toga se čirevi povećavaju. Za to vreme se unutrašnja bolest razbuktava, kao što
je slučaj kod većine metastaza.
§ 201

-Životna sila stvara i održava simptome na spoljašnjosti da bi 'ućutkala' unutrašnju hroničnu bolest.

Kada je ljudska životna sila opterećena hroničnom bolešću koju ne može da nadvlada svojim
snagama, ona očigledno odlučuje (na instinskitivan način) da stvori lokalno obolenje na datom
spoljašnjem delu tela. Ona stvara i održava lokalno obolenje na spoljašnjem delu koji nije
neophodan za život, čisto s namerom da ublaži unutrašnje obolenje koje preti da uništi vitalne
organe i liši pacijenta života. Ona to čini da bi prebacila (tako da kažemo) unutrašnje obolenje na
tipičnu lokalnu bolest – da bi ga na to mesto preusmerila. Na taj način, prisustvo lokalne bolesti
smanjuje unutrašnju bolest da bi je ućutkala, međutim, nije u mogućnosti da je izleči niti suštinski
smanji1*). Međutim, lokalna bolest nikada nije ništa više do deo celokupne bolesti, deo jednostrano
naglašen od strane životne sile, prebačen na bezbedniju (spoljašnju) lokaciju na telu da bi se
ućutkao unutrašnji bol.

134
Dok prisustvo ovog lokalnog simptoma ućutkuje unutrašnju bolest na neko vreme, malo toga se
dobija na strani životne sile u pogledu ili smanjivanja celokupne bolesti ili njenog lečenja. Naprotiv,
unutrašnji bol se postepeno povećava i priroda je prisiljena da poveća i pogorša lokalni simptom sve
više i više da bi on još uvek mogao da bude dovoljan kao predstavnik povećane unutrašnje bolesti i
da bi služio za njeno umirenje. Na primer:

1.Stari tvrdi ulkus se pogoršava sve dok se ne izleči unutrašnja psora.

2.Šankr se uvećava sve dok je unutrašnji sifilis neizlečen.

3.Bradavičaste izrasline se množe i rastu sve dok je sikozis neizlečen, čime sikozis postaje sve teži i
teži za lečenje.

Unutrašnja bolest se takođe sama po sebi vremenom povećava.

Fusnota1*) §201 – Fontanele se ponašaju kao metastaze. One ućutkuju hronične bolove ne lečeći bolest koja se
u unutrašnjosti krije.

Fontanele koje su koristili lekari stare škole rade nešto slično. Poput veštačkih ulkusa na spoljašnjim delovima,
one ućutkuju neke unutrašnje hronične bolove, ali samo na kratko (sve dok uzrokuju bolnu nadražljivost na koju
bolestan organizam nije navikao) i ne mogu da izleče bolove. Radije, one slabe i oštećuju celokupno stanje
daleko više nego što to čini instinktivna životna sila kroz metastaze koje ona raspoređuje

§ 202
Alopatski lekari su posebno ažurni kada je u pitanju uništavanje glavnog
simptoma (nesvesno), u uverenju da time uništavaju i unutrašnju bolest.
Međutim unutrašnje zlo se pojačava, što lekar pogrešno opravdava rečima da je
spoljašnje sredstvo bolest vratilo u telo ili oteralo na nerve.
§ 202

– Otklanjanje lokalnih simptoma rezultira pojačavanjem celokupne bolesti.

Ako se lokalni simptomi ponište na površini putem spoljašnjih sredstva (od strane lekara stare škole
koji smatra da je time izlečio celokupnu bolest), priroda to nadoknađuje buđenjem unutrašnjeg
obolenja i ostatkom simptoma koji su već postojali i koji su ležali uspavani paralelno sa lokalnim
obolenjem; to jest, priroda nadoknađuje za to pojačavanjem bolesti. U tim slučajevima, pojedinac je
sklon da kaže, potpuno pogrešno, da je posredstvom spoljašnjih sredstva, lokalno obolenje vraćeno
nazad u unutrašnjost tela ili je preneto na živce.

§ 203
Svako spoljašnje lečenje lokalnih simptoma bez izlečenja unutrašnje
mijazmatične bolesti, sastojalo se u eliminisanju sa spoljašnjosti tj. isecanju,
privezivanju ili spaljivanju pomoću užarenog gvožđa (posebno kod bradavica).
Ove upropašćujuće metode postale su glavni uzrok hroničnih bolesti sa kojima

135
se čovek godinama bori i pati. To je najveći zločin koji lekar može da izvede
nad svojim pacijentom. Najžalosnije je što su ovakve metode isticane kao
zvanične, na svim predavanjima i katedrama1*).
1*)
Svi lekovi koji su davani kao dodatni unutrašnji, nisu imali nikakvu svrhu ni dejstvo, već su
pacijentu samo pogoršavali bolest i oduzimali snagu, i novac, dok se bolest postepeno pretvarala u
hroničnu.

§ 203

– Homeopatski lekari leče skrivene mijazme homeopatskim lekovima za unutrašnju primenu, radije nego što
primarne ili sekundarne simptome mijazme leče lokalnim sredstvima.

Homeopatski lekar nikada ne koristi lokalna sredstva (niti spoljašnja, dinamički delujuća §205fn 1*),
niti mehanička) u lečenju primarnih simptoma hroničnih mijazmi, niti koristi lokalna sredstva za
lečenje bilo kog sekundarnog obolenja koje je nastalo kao posledica daljeg razvijanja mijazme.
Kada se pojave primarni ili sekundarni simptomi, on leči veliku mijazmu koja se krije u njihovoj
osnovi. Na taj način, primarni i sekundarni simptomi, zajedno sa velikom mijazmom, nestaju sami
od sebe (osim kod nekih ukorenjenih slučajeva sikozisa. 1*)

Nažalost, međutim, homeopatski lekar se većinom susreće sa slučajevima gde su primarne

simptome na spoljašnjosti već uništili lekari stare škole koji su pre njega lečili dati slučaj. Zato,
homeopatski lekar sada mora da se bori protiv sekundarnih simptoma (tj., obolenja koja su potekla
od osipa i razvijanja ovih prisutnih mijazmi). Većinom, on mora da se bori protiv hroničnih bolesti
koje su se razvile iz unutrašnje psore. (Upućujem čitaoca na Hronične bolesti, u kojima sam
nastojala da prezentujem unutrašnji lek za takve mijazme do mere do koje ih je jedan lekar mogao
izneti na videlo, nakon dugogodišnjeg razmišljanja, posmatranja i iskustva.)

 § 204-§ 209
Uvod u lečenje hroničnih bolesti
§ 204
Kada isključimo sve bolesti koje su nastale zbog nepravilnog života (§77), kao i
bolesti nastale lekarskom neodgovornošću (§74), ostaje veliki broj hroničnih
bolesti koje kao osnovu imaju razvijenu hroničnu mijazmu, i to:

136
1. UNUTRAŠNJI SIFILIS
2. UNUTRAŠNJU SIKOZU
3. UNUTRAŠNJU PSORU
Svaka od ovih mijazmi je već u velikoj meri zaposela svaki deo organizma pre
nego što je postala primetna preko lokalnih simptoma Ukoliko se pomoću
spoljašnjeg sredstva otklone spoljašnji (lokalni) i unutrašnji nekarakteristični
simptomi, pre ili kasnije bolest će se razviti u teško hronično oboljenje. Do
ovakvih oboljenja ne bi nikada došlo, kada bi lekari homeopatskim lekom
otklonili jednu od ove tri mijazme ne dodirujući spoljašnje simptome lokalnim
sredstvima (f. n. § 282)

§ 205
Homeopatski lekar nikada neće sekundarne simptome lečiti lokalnim lekom
( ni pomoću dinamičkih, ni pomoću mehaničkih sredstava)1*) već će lečiti samo
veliki i primarni simptom koji u osnovi ima mijazmu, a sa njegovim izlečenjem
( ako se izuzmu neki slučajevi zaostale sikoze ) nestaće i sekundarni simptomi
Homeopatski lekar ima težak posao kod pacijenta kod koga su uništeni primarni
simptomi2*). Ja sam se pozabavio lečenjem hroničnih bolesti, i posle
dugogodišnjeg posmatranja, razmišljanja i lečenja svoja saznanja sam zapisao u
knjizi o hroničnim bolestima.
1*)
Ja ne mogu, npr. za lokalno lečenje raka usana i lica, da koristim svemoćni ARSENICUM, samo
zato što je mesto jako bolno. Uzrok je neretko veoma razvijena psora , često ujedinjena sa sifilisom.
Naravno da ću Arsenikumom uspeti da izbrišem lokalni simptom , ali istovremeno ću prouzrokovati
unutrašnje širenje (kao kod svih metastaza), i izazvaću gluvoću, slepilo, ludilo, astmu, vodene čireve.
Arsenikom se uspešno leče mali čirevi neveneričnog porekla, ali se i PREOSTALA UNUTRAŠNJA
BOLEST MORA ISTOVREMENO LEČITI.
Isto se dešava ako se rak iseče npr. Na usnama ili dojci . Ako ništa drugo, bar se ubrzava dolazak
smrti. Pa ipak zaslepljeni lekari sa svakim novim slučajem čine istu grešku.
2*)
  izbijanje kretza,šankra, bradavica.

§ 206
Prilikom lečenja hronične bolesti treba izvršiti detaljno istraživanje1*), i saznati
da li je pacijent bio zaražen nekom veneričnom bolešću ( ili je nekada bilo

137
zaraze sa bradavičnim triperom ).U tom slučaju prvo se započinje sa lečenjem
uzroka ove zaraze, što je redak slučaj u novijim vremenima. Treba obratiti
pažnju i onda kada je zaraza već napredovala, kada se uporedno leči psora, jer se
ove dve bolesti međusobno komplikuju. Često lekar nailazi na zastarelu

veneričnu bolest, koja se u društvu sa psorom, komplikuje, pri čemu je psora

najčešća osnova hronične bolesti. Postoji mogućnost da se pored ove dve
mijazme pridruži i sikoza i da se onda sve zajedno još više izkomplikuje. Često
se dešava da nalazimo psoru kao jedini izvor i uzrok svih ostalih hroničnih
bolesti, bez obzira na njihov naziv. One nastaju najčešće zbog alopatskog
fušeraja u lečenju.
1*)
Pri ovim ispitivanjima lekara ne smeju da zavedu nikakve izjave pacijenta ili porodice o
dugogodišnjim prehladama, smrzavanju, besu , strahu ili vračanju. Ništa od ovde navedenog u
zdravom organizmu ne bi moglo da iz godine u godinu povećava bolest. Ovi navedeni uzroci mogu
biti samo pokretači hroničnog mijazma, a nikako njihov izvor.

§ 207
Homeopatski lekar, pored gore navedenog, treba da obrati pažnju i na sledeće
stvari: kojem alopatskom lečenju je bolesnik do sada bio podvrgnut, koje
lekove je koristio, koja mineralna kupatila i sa kakvim uspehom. Tada lekar
prvo treba da počne sa mogućom ispravkom svega što se može ispraviti i spasiti.
Ukoliko je tako nešto uopšte moguće nakon alopatskih metoda.

§ 208
Nakon toga treba da obrati pažnju na starost bolesnika, način života, zanimanje,
stanje u kući, na socijalne i ekonomske uslove, da utvrdi da li to utiče na razvoj
bolesti, poboljšanje ili pogoršanje terapije. Ne sme zanemariti psihičko stanje,
kao ni način razmišljanja pacijenta, i kako bi to moglo da utiče na razvoj
terapije.

§ 209

138
Tek posle više razgovora, lekar može da sklopi opširniju sliku bolesti, prema
gore navedenom uputstvu, kako bi mogao da izvuče upečatljive, neuobičajne i
karakterističe simptome. Na osnovu njih može naći prvi (antipsorični) lek za
početak lečenja.

§210-§230:
Mentalne bolesti
§ 210
Psori pripadaju skoro sve gore opisane bolesti, koje nama izgledaju teške za
lečenje. Ovakve prirode su i bolesti raspoloženja ili duševne bolesti. Ove
bolesti ne smemo odvajati od drugih, s obzirom da je i kod telesnih tegoba vrlo
važno, čak i primarno, stanje duše, jer je to nešto što najmanjr ostaje skriveno
pred očima lekara. Ono je važno radi stvaranja tačne slike bolesti i nalaženja
pravog homeopatskog leka1*).
1*)
Često nalazimo na pacijente koji su za vreme svoje bolesti davali karakternu sliku jadnog i blagog
čoveka koji izaziva sažaljenje. Posle izlečenja homeopatski lekar se često uplaši od nastale promene .
Ovakav pacijent najčešće postaje nezahvalan, tvrdog srca i pakostan tj. upravo onakav kakav je bio u
svojim zdravim vremenima. Ranije, strpljivi u zdravlju, postaju tvrdoglavi, očajni i brzopleti.
Razumna glava postaje tupa, a tupa pokazuje iznenađujuću bistrinu i mudrost, brzo donosi odluke ;

§ 210
– Mentalne i emotivne bolesti nisu oštro odvojene od ostalih klasa bolesti zato što se kod svake bolesti
mentalno i emotivno stanje menja.
Gotovo sve bolesti koje sam nazvao jednostranim pripadaju psori. Izgleda da je ove bolesti teže
izlečiti zbog te njihove jednostranosti (dok svi ostali simptomi bolesti nestaju, pred pojedinačnim,
velikim, izraženim simptomom). Takozvane mentalne i emotivne* bolesti su takve. One međutim ne
sačinjavaju klasu bolesti koja je oštro odvojena do ostatka bolesti zato što je, kod takozvanih
somatskih bolesti, mentalni i emotivni okvir uma uvek promenjen 1*). Kod svih slučajeva bolesti koje
treba lečiti, pacijentovo emotivno stanje trebalo bi zabeležiti kao najistaknutiji simptom, zajedno sa
kompleksom simptoma, ako želimo da zabeležimo pravu sliku bolesti da bi mogali uspešno da je
lečimo homeopatski.

§ 211

139
Ovo ide tako daleko da se pri izboru pravog homeopatskog leka, psihičko
stanje pacijenta je presudno kao znak određenih karakteristika koje izvežbanom
oku lekara najmanje ostaje skriveno.

§ 212
Na ovu glavnu indikaciju, promenu raspoloženja, obratio je pažnju i stvaralac
homeopatskih lekova. Nema ni jednog leka koji, bez obzira na svoju jačinu, u
organizmu neće izazvati bilo kakvu promenu raspoloženja i to vaki lek na sebi
svojstven način.

§ 213
Nikada se neće moći prirodno i homeopatski lečiti čak i kod akutnih slučajeva,
ukoliko se ne obrati pažnja na karakter i simptome psihičkog stanja pacijenta.
Pri izboru leka treba voditi računa i o ovim simptomima i naći lek koji im je
najsličniji1*).
1*)
Tako ACONITUM kod mirnog i ujednačenog karaktera, retko ili nikada neće dovesti do
izlečenja, kao ni PULSATILLA kod veselog i tvrdokornog a IGNATIA kod promenljivog i dvoličnog
čoveka.

§ 214
Sve što imam da podučim o lečenju maničnih bolesti, ograničava se na sve što
je opisano dosada. Treba izabrati lekovitu potenciju koja bi u zdravom
organizmu izazvala najsličnije simptome kao što su već postojeći.

§ 215
Skoro sva tzv. duševna oboljenja nisu ništa drugo no fizičke bolesti. Svaki
karakteristični simptom duševne bolesti se, pored fizičke(brže ili sporije),
lagano usađuje u fine niti duše, i raspoloženja skoro kao lokalno obolenje.

140
 § 216
Česti su slučajevi da je telesna bolest toliko jaka gde preti smrt, da se proširuje
na duševno stanje i raspoloženje, što za posledicu ima prelazak u melanholiju,
ludilo ili histeriju. I pod tim uticajem, telesna bolest sasvim nestaje. Telesni
simptomi i bolest poboljšavaju se do totalnog ozdravljenja ili do tačke kada ih
samo budno oko pravog lekara može otkriti i prepoznati. Na ovaj način oni se
pretvaraju u jednostrane bolesti, jednake lokalnim simptomima. Sporedni
duševni simptomi jačaju i pretvaraju se u glavni simptom koji zastupa sve
ostale telesne. Jednom rečju, zlo grubih telesnih organa prelazi u najsitnije
delove duševnih organa i organa za raspoloženje, koji nikada nisu bili dosegnuti
i koji se ne mogu doseći sklapelom za seciranje.
§ 216

Nisu retki slučajevi gde se takozvana somatska bolest koja preti da bude fatalna – supuracija
pluća, oštećenje nekog drugog vitlanog organa, ili neka druga akutna bolest (npr. u toku porođaja)
– degeneriše rapidnim povećanjem emotivnih simptoma, u ludilo, određenu vrstu melanholije ili
bes, čineći da smrtonosna opasnost somatskih simptoma nestane. U međuvremenu, somatski
simptomi gotovo da rastu do stepena zdravlja, ili se radije smanjuju do takvog stepena da njihovo
sumračno prisustvo može da se opazi tek suptilnim posmatranjem od strane lekara koji to uočava.
Na ovaj način, bolest se degeneriše u jednostranu, lokalnu bolest gde simptomi emotivnog
poremećaja koji je ranije bio blag prerastaju u glavni simptom koji tada, većim delom, predstavlja
ostatak simptoma (somatskih simptoma) i palijativno ujedinjuje njihov intenzitet. Jednom rečju,
bolesti velikih telesnih organa se prenose i preusmeravaju na gotovo spiritualane, mentalne i
emtovine organe, koji nikada nisu bili dosegnuti i koji se ne mogu doseći sklapelom za seciranje.

§ 217
Moraju se pažljivo ispitati znaci i fizičkih i psihičkih simptoma. Pogotovu
karakter glavnog i pratećeg simptoma. Pri izboru leka treba tražiti onaj koji će
po svojim simptomima najviše ličiti na psihičke i fizičke simptome obolele
osobe.
§ 217

– Kako lečiti jednostrane mentalne i emotivne bolesti.

Sastvi sliku celokupne bolesti, i somatske i posebno mentalnog i emotivnog stanja.

141
1.Kod ovih bolesti, pažljivo se mora analzirati celokupan kompleks znakova. Moraju se pažljivo
istražiti somatski simptomi i mora se precizno razumeti određena individualnost (tj. karakter)
glavnih simptoma bolesti: specifično, uvek dominanatno mentalno i emotivno stanje .

Odaberi lek čiji su simptomi najsličniji ne samo somatskim simptomima kod slučaja, nego posebno i mentalnom
i emotivnom stanju.

2.To bi trebalo uraditi da bi se pronašla homeopatska potencija bolesti, među lekovima koji su
poznati prema svom dejstvu, koja će iskoreniti bolest u potpunosti – lek koji, po svom sadržaju
simptoma, nudi ne samo somatske simptome koji su prisutni kod tog slučaja bolesti nego takođe,
ima najveću moguću sličnost sa mentalnim i emotivnim stanjem.

§ 218
Da bi se dobio tačan opis simptoma trebalo bi da se zabeleži prvobitno stanje i
slučajevi dotadašnje telesne bolesti, pre nego što je prešla u mentalnu i emotivnu
bolest (pojačavanjem glavnog simptoma) Ovo se najbolje saznaje iz opisa koji
nam daje porodica.
§ 218

– Saznajte detalje o pacijentovoj somatskoj bolesti pre nego što se degenerisala u mentalnu i emotivnu bolest

Prvo opisivanje ovih simptoma trebalo bi da uključi tačan opis svih simptoma u toku prethodne
takozvane somatske bolesti pre nego što se ona degenerisala u mentalnu i emotivnu bolest. To će
izaći na videlo kroz intervjuisanje pacijentovih rođaka.

§ 219
Poređenje ranijih simptoma sa postojećim u me]uvremenu skoro neprimetnih
tragova ( koji se i sada javljaju kada dođe do blagog poboljšanja duševne
bolesti), pruža dokaze o daljem postojanju bolesti.

§ 220
Ako se ovome doda i slika uočenog duševnog stanja, može se sastaviti potpuna
slika bolesti, i čime su uklonjene sve prepreke za izbor pravog (antipsoričnog
itd.) homeopatskog leka1*).
1*)
Često se uočava periodičnost u toku bolesti. Npr. nakon dana punih ludila i besa, slede dani duboke
i mirne tuge itd, što se često ponavlja godinama u određenim mesecima.

§ 221

142
Ako, međutim, iz mirnog stanja iznenada izbije ludilo ili veliki bes, kao akutna
bolest sa izvorom unutrašnje psore, ono se leči sa visoko potenciranim, finim
dozama homeopatskog leka1*) ( a ne odmah antipsoričnim lekom ) , kako bi se
psora vratila u prvobitno stanje, što se nama čini kao ozdravljenje.
1*)
Npr. ACONITUM, BELLADONNA, STRAMONIUM, HYOSCYAMUS, MERCURY itd.
§ 221

– Akutno izbijanje ludila ili besa gotovo uvek nastaje kao posledica unutrašnje psore. Njih bi prvo trebalo
lečiti apsoričnim lekovima, koji su praćeni produženim antipsoričnim (i eventualno antisifilitičnim) lečenjem.

Ludilo ili bes koji iznenada izbijaju kao akutna bolest iz pacijentovog inače mirnog stanja mogu biti
prouzorkovani strahom, uznemirenošću, konzumiranjem alkohola, itd., ali oni gotov uvek, bez
izuzetka, potiču od unutrašnje psore koja izbija poput plamena. Takav slučaj ne može se lečiti
odmah, u toku akutnog napada, antipsoričnim lekovima. On se prvenstveno mora lečiti lekovima
(kao što su aconite, belladonna, stramonium, hyoscyamus, mercury, itd.) koji se odabiraju iz druge
klase utvrđenih lekova (tj. antipsorika). Ti lekovi bi trebali da se daju u visoko potentnim, suptilnim
homeopatskim dozama da bi smanjili akutno izbijanje do te mere da se psora ponovo vraća na svoje
pređašnje, gotovo latentno stanje, usled čega se čini da se pacijent oporavlja

§ 222
Međutim, ovo prividno izlečenje akutnog duševnog ili fizičkog oboljenja
nikada se ne sme smatrati kao trajno. Naprotiv, ne sme se gubiti vreme i treba
nastaviti antipsorično lečenje, možda čak i antisifilističnu terapiju hronočnog
mijazma. Hronična mijazma je trenutno latentna, i samo je pitanje vremena kada
će uslediti novi napad1*).
1*)
Retko će duševna bolest prestati sama od sebe (po ovoj logici, trebalo bi da se vrati u grube telesne
organe). Ovo se dešava isključivo u slučajevima, kada se tu i tamo, otpusti pokoji stanovnik ludnice
kao prividno izlečen. I pored ovoga ludnice ostaju dupke pune, osim ako par pacijenata nije našlo
smrt, pa time naprave mesta za ostale na listi čekanja. Nijedan se nije i neće izlečiti zahvaljujući
talentima lakara stare škole.To je jedan od mnogih dokaza neuspešnosti stare škole, i dovljan da se
vidi koliko je smešan naziv racionalno lečenje koji upotrbljavaju alopate.
Nasuprot tome homeopatija je nebrojeno puta izlečila ovakve slučajeve, i povratila zdrav um mnogim
pacijentima.

§ 222
Međutim, pacijenta koji se oporavlja od akutne mentalne i emotivne bolesti korišćenjem
antipsoričnih lekova nikada ne bi trebalo smatrati izlečenim. Naprotiv, jednom kada je akutni
napad prošao, kod pacijenta bi trebalo, što je pre moguće, nastaviti sa antipsoričnim (i eventualno
antisiflitičnim) lečenjem da bi se on u potpunosti oslobodio hronične mijazme, 1*) psore, koja je
sada ponovo latentna, ali koja je veoma sklona da ponovo izbije u vidu napada ranije mentalne i
emotivne bolesti. Ako se sprovede takvo lečenje, nema potrebe plašiti se od bilo kakvih sličnih
napada u budućnosti, sve dok se pacijent dosledno pridržava režima ishrane koji mu je prepisan.

143
Fusnota 1*) § 222 – Pacijenti koji se nalaze u mentalnim institucijama nikada se nisu izlečili metodama stare
škole. U retkim slučajevima, njihovi mentalni i emotivni simptomi su spontano nestajali.

U veoma retkim slučajevima, dugotrajna mentalna ili emotivna bolest bi nestala sama od sebe. U tim
slučajevima, unutrašnja bolest koja slabi organizam bi se prenela na važnije telesne organe. To se dogodilo kod
nekoliko slučajeva gde je pacijent bio otpušten sa mentalne klinike, naizgled izlečen. Osim ovih retkih slučajeva
koji su otpušteni, mentalne institucije i dalje su popunjene do punog kapaciteta. U njima nema mesta za mnoge
mentalno poremećene ljude koji čekaju da budu primljeni, osim kada neki pacijent umre. Star škola nikada nije
istinski i trajno izlečila nikoga iz duševne bolnice. To je izrazit dokaz (među mnogim drugim) potpune
ništavnosti dosadašnje katakstrofalne umetnosti koja se apsurdno poštovala kroz alopatska hvalisanja i koja nosi
naziv racionalna umetnost lečenja. S druge strane, istinska umetnost lečenja (prava, čista homeopatija) vrlo
često je ponov vraćala takvim nesrećnim bićima mentalno i telesno zdravlje, vraćajući ih ponovo njihovim
oduševljenim rođacima i svetu!

§ 223
Ukoliko se propusti antipsorična ( i antisifilistična) terapija, sledeći napad
uslediće neverovatnom brzinom i jačinom, nakon čega bolest prerasta u trajno
oštećenje duševnog stanja. Tada se i antipsoričnim lekovima mnogo teže leči.
§ 223
Ali ako se ne sporvede antipsorično lečenje, onda mi sasvim izvesno možemo da očekujemo nov,
dugotrajniji i snažniji napad, nego što je to bio slučaj pri prvoj pojavi ludila. Za vreme tog novog
napada, psora ima običaj da se u potpunosti razvije i da se pretvori ili u periodučan ili u konstantan
mentalni poremećaj, koji je često veoma teško izlečiti antipsoricima.
§ 224
Ako duševna bolest nije dostigla svoj vrhunac, i ukoliko još uvek postoje
sumnje da je nastala zbog fizičke bolesti, mora se uzeti u obzir i mogućnost da je
nastala zbog lošeg ili pogrešnog vaspitanja, loših navika, pokvarenog morala,
zapuštanja duše, sujeverja ili neznanja. Ako su ovi uzroci u pitanju, oni
postepeno nestaju nakon dobronamernog razgovora. U suprotnom, fizički uzroci
duševne bolesti se pogoršavaju i prelaze u stanje melanholije, besa, povučenosti
ili pogoršanog ludila1*).
1*)
Izgleda da duša oseća istinu ovih pretstava, i utiče na organizam, kao da želi da uspotstavi
izgubljenu harmoniju. Međutim, telo pritiska dušu i vraća je u samo još veće patnje.
 
§ 225
Kao što sam rekao postoji i mali broj duševnih bolesti koje nisu nastale samo
kao posledica bolesti tela, već obrnuto, zbog bolešljivosti duše ( patnja, bes,
strah, ubeđenje. ) Ove vrste bolesti vremenom uništavaju kompletan organizam
u velikoj meri.

144
 § 226
Te vrste bolesti leče se uspečno samo u svom početnom stadijumu, dok su nove
i nedovoljno razvijene, tj. dok nisu uništile ceo organizam. Lako se leče
terapijama prisnog razgovora.
§ 226

– Ovo je jedina vrsta bolesti koja se brzo može transformisati korišćenjem psihoterapeutskih sredstava u
zdravlje duše.

Samo ove emotivne bolesti, koje su prvenstveno potekle iz i koje je održavalo stanje duše,
dozvoljavaju sebi da se brzo transformišu u zdravlje duše korišćenjem psihoterapeutskih sredstava
(ukazivanjem poverenja, prijateljskim bodrenjem, donošenjem zaključaka zajedno sa pacijentom,
pa čak i dobro prikrivenim zavaravanjem). Uz pravilne životne navike, ove bolesti naizgled takođe
dozvoljavaju sebi da se transformišu u zdravlje tela. Međutim, takvi pristupi će biti efikasni samo
ako je emtovina bolest nova i još uvek nije previše poremetila somatsko stanje.
§ 227
Ali se ne sme zaboraviti da je i ovde u osnovi psorična mijazma, i da će se
bolest sigurno vratiti ako se ne primeni temeljno antipsorično (ili
antisifilistično) lečenje.
§ 227

– Ove bolesti se takođe zasnivaju na psoričnoj mijazmi

Ovi slučajevi, takođe, se zasnivaju na psoričnoj mijazmi koja, međutim, još uvek nije u potpunosti
blizu svoje pune razvijenosti. Da bismo bili sigurni da neće biti ponovnog vraćanja slične mentalne
bolesti (što se lako može desiti) pacijentu koji se oporavlja bi trebalo dati temeljno antipsorično (i
verovatno takođe i antisifilitično) lečenje.

§ 228

Kod duševnih bolesti koje su nastale zbog fizičkih tegoba, pored primene
antimijazmatskog homeopatskog leka, značajan je pravilno regulisan način
života i odgovarajuće suptilno ponašanje porodice i lekara.
Za ovo ću dati dobar primer lekarskog ponašanja u različitim karakterističnim
raspoloženjima pacijenta. Kod ludila praćenog besom, treba se suprotstaviti
hrabrošću, hladnokrvnošću i čvrstom voljom; prazno ćeretanje treba mirno i
pažljivo slušati; odvratnom i ružnom ponašanju treba se suprotstaviti totalnom
nepažnjom i nezainteresovanošću1*). Ovo se može primeniti utoliko lakše, ako se

145
pacijentu bez njegovog svesnog znanja ( ovo je jedini primer upotrebe sile koje
ja odobravam), da lek rastvoren u vodi. Tada je svaka prisila nepotrebna.
(1*)
Začuđen sam tvrdoćom srca mnogih lekara u ustanovama ove vrste ; Umesto da ove bolesti leče
jedinim homeopatskim lekovitim ( antipsoričnim ) putem, oni se zadovoljavaju mučenjem,
ponižavanjem ovih jadnih ljudi koji trpe batine, udarce i druge mučiteljske metode. Ovakvi lekari
ponižavaju se ovakvim nemoralnim i nesavesnim metodama daleko ispod nivoa zatvorskih nadzornika
koji ovakve metode koriste jer im to nalaže dužnost. Međutim, lekari u duševnim ustanovama, svoju
pakost, u ponižavajućem obliku, iskazuju sa punom tvrdoćom na jadnim pacijentima, jer su prevelike
neznalice i lenštine da bi usvojili neke korisne procedure u lečenju.

§ 228

– Mentalne i emotivne pacijente trebalo bi lečiti mirno i staloženo, bez prekorevanja.

Mentalne i emotivne bolesti koje su izazvane somatskim poremećajima mogu se lečiti samo
homeopatskom medicinom koja je usmerena protiv unutrašnje mijazme, uz pažljivo adaptiranje
životnih navika. Takođe je važno da pacijentov lekar i rođaci pronađu psihički podesan pristup
pacijentu koji će služiti kao pomoćna duševna 'hrana'. Razjarenom ludilu, moraju se suprotstaviti
tiha neustrašivost i hladnokrvnost (neemotivnost) čvrste volje. Žalosnom plačnom jadikovanju, oni
moraju da suprotstave tiho žaljenje koje će pokazati svojim izgledom i gestovima. Neosetljivom
karakteru, oni moraju da suprotstave ćutanje, ali ne bez potpunog zanemarivanja. Gnusnom i
okrutnom ponašanju trebalo bi suprotstaviti potpuno neposvećivanje pažnje. Oni moraju da
sačuvaju pacijenta od daljih ošetećnja bez da ga prekorevaju, i da urede sve tako da se pacijentova
telesna bol i mučenje potpuno ponište 1*). Ovo se veoma efikasno postiže pošto se kod homeopatske
primene leka (gde je primena leka jedini izgovor i opravdanje za prisiljavane pacijenta) mala doza
korisnog leka nikada ne može osetiti po ukusu i zato se može staviti u pacijentovo piće bez da je on
toga svestan, tako da je bilo kakvo prisiljavanje nepotrebno.

Fusnota1*) § 228 – Okrutnost lekara na nekoliko mentalnih institucija

Morali bismo biti zaprepašćeni neosetljivošću i neučtivošću lekara na nekoliko mentalnih institucija. Okrutni
lekari, ne tražeći pravi način lečenja takvih bolest - jedini koji pomaže je homeopatski medicinski (antipsoričan)
način - zadovaljavju se mučenjem ovih bića koja zaslužuju najveće sažaljenje od svih živih bića putem
divljačkog batinanja i drugih bolnih mučenja. Zbog ovih nesavesnih i odvratnih postupaka, oni se spuštaju ispod
nivoa zatvorskih čuvara, jer zatvorski čuvari sprovode takve kazne samo zato što je to njihova zvanična dužnost i
oni ih sporovde na kriminalcima. Ovi lekari, s druge strane (poniženi zbog svoje medicinske nesposobnosti) sebi
daju oduška, tako što se siledžijski ponašaju prema bolesnicima, za koje pretpostavljaju da se ne mogu izlečiti od
mentalnih i emotivnih bolesti, i koji su nedužni i vredni žaljenja. Ovi lekari su suviše neuki da bi tim pacijentima
mogli da pruže pomoć i suviše nemarni da bi usvojili neke korisne procedure u lečenju.

§ 229

S druge strane, potpuno je pogrešno suprotstavljanje i objašnjavanje,

ponižavanje i popustljivost radi korekcije duha, jer isto tako štete duši.*
Najčešće se pogrdom, otvorenim ismejavanjem, prevarom i lažima koju
pacijenti mogu sami otkriti, njihova bolest samo pogoršava. Uvek se lekar i
posmatrač moraju postaviti tako da zrače punim poverenjem. Umesto toga

146
trba tražiti sve spoljašnje simptome koji bi se mogli otkloniti. Ne postoji zabava
za njihovu zamagljenu dušu, nikakvo rastrojavanjen nikakva poučavanja,
smirivanja kroz reči, knjige ili drugi predmeti za njihovu dušu koja se nalazi u
okovima bolesnog tela ili duše, nijedna sreća ne postoji za njih osim izlečenja.
Tek nakon popravke i njihovog vraćanja u normalno stanje, duša ponovo sija i
nastaje smirenost duha1*).
* Po Hahnemann-u se u kontaktu sa umobolnom osobom moramo ponašati kao da je normalna.
1*)
Izlečenje se postiže samo u odgovarajućoj ustanovi, a nikako u uslovima kućnog lečenju u krugu
porodice.
§ 230
U većini slučajeva simptomi su prilično jasni ( ali neverovatno različiti ) i
nema velikih problema prilikom odabiranja pravog homeopatskog leka koji će
najbolje delovati, ako se da u jako maloj dozi u kratkom vremenu. Često se
nakon kratkog vremena primećuje iznenađujuće poboljšanje. Ovo ne bi nikada
uspelo pomoću alopatskih lekova, koji ponekad treba da se uzimaju do kraja
života, i to bez ikakvog rezultata. Mogu slobodno da tvrdim da nijedna medicina
nema toliko uspeha u lečenju duševnih bolesti ( sa telesnim uzrokom) kao što to
ima homeopatija.

§ 231-§244
Intermitentne bolesti

§ 231

147
Posebnu pažnju treba posvetiti i tzv. promenjivim bolestima ( kao što je veliki
broj promenjivih temperatura ), i onima koje se povremeno pojavljuju ( bez
temperature ). Ovde ubrajamo veliki broj temperatura i stanja koja se javljaju
naizmenično sa drugim bolestima.
§ 231

Intermitentne bolesti zaslužuju da im se posveti pažnja, jer:

1.se te bolesti vraćaju u određenim intervalima (što uključuje veliki broj intermitentnih groznica,
kao i očigledno ne-febrilne bolesti koje se vraćaju poput intermintente groznice), i

2.su to bolesti gde se određena recipročna stanja bolesti menjaju u određenim intervalima; to jest
one bolesti kod kojih se određena stanja bolesti menjaju zbog stanja drugačije vrste.

§ 232
Ove nauzmenične alternirajuće bolesti su takođe višestruke1*), i sve spadaju u
hronična oboljenja. One su proizvod razvijene psore, ponekad praćene
komplikacijama sifilistične mijazme. Ako se ovakve bolesti najpre leče
antipsoričnim lekom, a kasnije promenljivo antisifilističkim, kao što sam naveo
u knjizi " Hronične bolesti", može se očekivati uspeh.
1*)
Istovremeno se mogu smenjivati dva ili tri stanja. Bolovi u nogama se pojavljuju, čim se smiri
upala očiju, a kada se smiri upala, bolovi u nogama se opet pojavljuju, koje se ponovo javlja kada
nestane bol u ruci, moguće je da se smenjuju trzaji i grčevi na određenim delovima tela Mogu se
smenjivati različiti grčevi sa nekim drugim telesnim bolovima. Moguće je smenjivanje tri različita
stanja kod kojih se primećuje postepena melanholija, hipohondrične promene raspoloženja, praćene
poremećajem sna i varenja. Često se ne primećuju tragovi prethodnog stanja, kada usledi nova
promena. U drugim slučajevima ostaju samo još slabo vidljivi simptomi Ostaje mali broj simptoma
prvog dejstva, nakon nestanka drugog. Često su ove promene po prirodi potpuno suprotne jedna
drugoj, kao npr. Melanholija sa velikim ludilom ili izlivom besa, naizmenično u određenim periodima.

§ 232

– Intermitentne bolesti kod kojih se dva ili tri recipročna stanja menjaju u određenim intervalima su uvek
hronične i obično čisto psorične.

Ove intermintente bolesti (tačka 2, gore pomenuta) su takođe veoma raznolike 232 ali se one sve
svrstavaju među hronične bolesti.

Većina njih je prouzrokovana samo psorom. Povremeno, mada retko, njih prouzrokuje psora koja
je iskomplikovana sifilitičnom mijazmom. U prvom slučaju one se leče antipsoričnim lekovima, dok
se u drugom slučaju leče antipsoričnim, a takođe se naizmenično daju i antisifilitični lekovi, kao
što tome podučava moja knjiga Hronične bolesti.

Fusnota1*) § 232 – Primeri intermitentnih bolesti gde se dva ili više recipročnih stanja smenjuju u određenim
intervalima.

148
Kod ovih bolesti, dva ili čak tri stanja mogu da se smenjuju jedno sa drugim. U daljem tekstu dati su primeri dva
recipročna stanja koja se smenjuju jedno sa drugim:

1.Određeni konstantni bolovi u stopalima, itd., mogu da se pojave čim nestane upala oka, koja se ponovo javlja
čim bol u nozi privremeno prođe.

2.Spazme i grčevi mogu direktno da se smenjuju sa bilo kojim drugim bolom u telu ili u nekom od njegovih
delova.

U narednom tekstu dat je primer tri recipročna stanja koja su prisutna kod trajne bolesti: Pacijentova uobičajena
umerena indispozicija odjednom je zamenjena periodom očigledno povećanog zdravlja sa istaknutom
pojačanošću mentalnih i telesnih snaga (preterana razdaraganost, prevelika živahnost tela, višak komfora,
neumeren apetit, itd.) nakon čega se, sasvim neočekivano, javlja mračno, melanholično raspoloženje,
nepodnošljiv, hipohondrijski emotivni poremećaj koji je praćen poremećajem nekoliko vitalnih funkcija
(probave, sna, itd.) koji se opet iznenada vraća uobičajenoj umerenoj indispoziciji. Na ovaj način, može da
postoji nekoliko drugačijih raznovrsnih recipročnih stanja.

Često više nema primetnog traga prethodnog stanja kada drugo stanje nastupi. Kod drugih slučajeva, ima samo
nekoliko tragova ranijeg recipročnog stanja koje je još uvek prisutno: malo toga preostaje od simptoma prvog
stanja nakon pojavljivanja i nastavljanja drugog stanja. Povremeno će, recipročna stanja bolesti biti potpuno
suprotna jedno drugom; na primer, periodi melanholije će se smenjivati sa periodima razdraganog ludila ili besa.

§ 233
Tipične promenljive bolesti su one koje se periodično pojavljuju u istom
intenzitetu, i ponovo nestaju posle kratkog vremena. Zatim nastaje zdravo stanje
sve do sledećeg napada. Primere za ove bolesti možemo naći kod velikog broja
promenljivih temperatura.

§ 234
Bolesti koje se javljaju u određeno vreme, tipično, bez temperature ( ne
pojavljuju se sporadično ili epidemično) svaki put, spadaju u hronične, čisto
psorične, retko iskomplikovane sifilisom. Uspešno se leče malom dozom
potencirane kore Kinina, kako bi se izbrisala njihova karakteristika
promenjivosti.

§ 235
Što se tiće sporadičnih ili epidemičnih ( koje nisu nastanjene u endemskim
močvarnim predelima ) promenljivih temperatura1*), kod njih istovremeno za
vreme jednog napada (paroxysma) nalazimo dva suprotna promenjiva stanja (
hladnoća – vrućina, vrućina - hladnoća ).Često su sastavljena i od tri (hladnoća,
vrućina, znoj ) stanja. Kod lečenja ovakvih stanja , bira se lek i opšte klase koji
najčešće nije antipsorični, ili ( što je najsigurnije ) lek koji bi u zdravom

149
organizmu izazvao simtome najizraženijeg stanja promenjivosti ( stanju
hladnoće sa svojim sporednim simptomima, stanju znoja sa svojim simtomima) 
Međutim, i pored toga, prvenstveno simtomi stanja bolesnika u toku trajanja
temperature spadaju lajt*2) simptome za izbor odgovarajućeg homeopatskog
leka.
1*)
Ima nekoliko vrsta temperatura, koje ne možemo nazvati HLADNIM, jer njihovi napadi dolaze za
vreme vrućine. Druge su samo hladne, bez pratećeg znoja ili sa znojem. Neke su praćene samo
znojem ili groznicom, vrućinom bez znojenja. Kod nekih prvo nastane vrućina, pa onda groznica.
Ponekad prvo nastane apireksija, posle toga groznica i vrućina, a posle par sati, kao drugi napad, samo
znojenje. Nekada nema temperature, ili postoji samo znojenje bez temperature i groznice.
Kao što se vidi, postoje velike razlik u pogledu sporednih simptoma; između ostalog, tu spadaju i
glavobolja, mučnina, povraćanje, jaka žeđ ili manjak žeđi, bolovi u udovima i kostima, delirijum,
poremećaj sna, promena raspoloženja, grčevi itd. Neke od ovih promena javljaju se pre ili posle
vrućine, znoja ili groznice. Očigledno je da su ove promenljive temperature karakteristične i da svaka
traži svoje karakteristično lečenje.
Mora se priznati da se svaka temperatura može potisnuti velikim količinama Kinina i time izbrisati
periodični tip temperature. Ali, kod bolesnika, koji su već ranije trpeli naizmenične napade
temperature koja se ne leči Kininom, ovim lečenjem typus-a se temperatura nemože ukloniti iz
organizma. Bolesnik tada najčešće postaje još bolesniji, često zbog diskrazije izazvane Kininom, i
takvi bolesnici se retko mogu trajno izlečiti.
2*)
Prvi koji je detaljno opisao, i time olakšao pravilni izbor leka za razne vrste epidemičnih
temperatura jeste Freiherr von Bönninghausen u svom zapisu : ,, Pokušaj homeopatske terapije kod
promenljivih temperatura ” 1833. Münster kod Regensberga

§ 235

– Sporadične i epidemične intermintente groznice: obrazac simptoma i preporučeno

lečenje.

Što se tiče vladanja sporadične ili epidemične intermintente groznice *1) (ne onih koje endemično
vladaju u močvarnim predelima), mi često otkrivamo da se svaki napad (paroksizam) sastoji od dva
recipročna stanja (fn232) koja se smenjuju jedno sa drugim (hladno-toplo, toplo-hladno). Čak
češće, svaki paroksizam se sastoji od tri stanja (hladno-toplo-znojenje). Iz tog razloga lekovi koji se
odabiraju za ove intermintente groznice (odabrani iz klase utvrđenih lekova, obično ne iz klase
antipsorika) moraju biti u stanju da na sličan način pobude oba ili sva tri intermintentna stanja
kod zdravih utvrđivača (što je najsigurnije); ili bi što je moguće više trebali da homeopatski
odgovore u pogledu sličnosti simptoma na najjače i najspecifičnije recipročno stanje (hladno, toplo
ili znojenje) od svih propratnih simptoma tog stanja. Ali naročito, odabiranje najpodesnijeg
homeopatskog leka mora biti rukovođeno simptomima pacijentovog stanja u periodu bez groznice *2.

*Intermintente groznice javljaju se u raznim oblicima, uključujući:

Sporadične – nekoliko slučajeva iste bolesti, koje se javljaju istovremeno u veoma udaljenim
lokalitetima

Epidemične – brojni slučajevi iste bolesti koja se istovremeno javlja u istom području, van regiona
gde su te bolesti endemične

Endemične – slučajevi intermitentne groznice koji se javljaju u regijama gde su te bolesti konstantno
prisutne

150
Izolovane – individualni slučajevi intermintente groznice koji se javljaju izvan regije gde su te
groznice endemične.

Psorične – slučajevi koji su nastali od nelečenih ili loše lečenih slučajeva epidemične intermitentne
groznice, kod pacijenata kod kojih je psora već prisutna.

Ovi raznovrsni oblici intermintente groznice i njihovo lečenje se razmatraju u § 235 - § 244.
Primeri različitih intermintentnih groznica.

Fusnota*1) § 235 – Dosadašnja patologija, još uvek u periodu svog neracionalnog razvoja, svesna je
samo jedne intermintente groznice, koju naziva malaričnom groznicom. Ona ne pravi razliku u bilo
kom pogledu osim u intervalima u kojima se napadi javljaju (npr. dnevno, svaka tri dana, svaka četiri
dana, itd.). Postoje, međutim, daleko važnije razlike između ovih groznica od njihovih intervala
ponovnog javljanja. Postoje bezbrojne varijacije intermitentnih groznica, na primer:

1. Ima puno intermintentnih groznica koje se ne mogu nazvati malaričnim groznicama uopšte zato
što se u toku njihovog napada javlja samo toplota.
2.Druge intermintente groznice se manifestuju samo u vidu napada hladnoće, bez ili sa znojenjem koje
se nakon toga javlja.
3.Postoje neke kod kojih je pacijentu generalno hladno, ali oseća unutrašnju toplotu, ili je pacijent
topao na dodir, a hladno mu je.
4.Postoje neke gde se jedan paroksizam sastoji od drhtanja ili prostog osećanja hladnoće, što je
praćeno stanjem pacijenta u kom se on oseća dobro. To je praćeno paroksizmom toplote, bez ili sa
znojenjem koje se nakon toga javlja.
5.Kod drugih groznica, prvo se javlja toplota, a zatim hladnoća.
6.Postoje groznice kod kojih su hladnoća i toplota praćene periodom bez groznice, a zatim se (često
mnogo sati kasnije) javlja samo znojenje.
7.Neke groznice nisu praćenje znojenjem.
8.Kod nekih se napad sastoji samo od znojenja, bez toplote ili hladnoće.
9.Kod drugih groznica, javlja se znojenje ali samo kada je prisutan i osećaj toplote.

Propratni simptomi kod intermintentnih groznica.

Postoje i druge brojne razlike koje se manifestuju, naročito u pogledu propratnih simptoma: specifična
glavobolja, gadan ukus u ustima, mučnina, povraćanje, dijareja, odsustvo žeđi ili snažno izražen osećaj
žeđi, specifični bolovi u telu ili ekstremitetima, simptomi pospanosti, delirijum, emocionalna
poremećenost, grčevi, itd. Ovi propratni simptomi mogu da se jave pre ili posle faze hladnoće, toplote
ili znojenja. Postoje još bezbrojne varijacije.

Homeopatsko naspram alopatskog lečenja intermitentnih groznica.

Sve ove intermintente groznice su očigledno veoma različite i svaka zahteva, sasvim prirodno,
posebno (homeopatsko) lečenje. Da bismo bili sigurni, skoro svaka od ovih intermitentnih groznica
može da bude potisnuta (kao što se često dešava) velikim, monstruoznim dozama leka cinchona ili
farmaceutskim ekstraktom sumporne kiseline, nazvanim quinine. Oni iskorenjuju periodično vraćanje
groznice (njen tip*), ali pacijenti za koje cinchona nije odgovarajući lek (poput svih onih
intermintentnih groznica koje pokrivaju čitavu regiju, čak i planinsku) neće biti izlečene
iskorenjivanjem njenog tipa. Ne! Oni će i dalje biti bolesni ali na drugi način, često daleko bolesniji
nego što su bili pre, sa specifičnom hroničnom quinine bolešću koja slabi organizam. Čak i uz pravilno
medicinsko lečenje, ove bolesti koje slabe organizam neće moći biti izlečene dugo vremena; ponekad
pacijent uopšte više neće moći da se vrati u stanje zdravlja. I oni to hoće da nazovu lečenjem!

Boeninghauzenovi spisi o homeopatskom lečenju epidemičnih intermitentnih groznica.

*Tip – typus je u originalu

151
Fusnota*2 § 235 – Baron fon Boeninghauzen je bio taj koji je na početku najbolje razjasnio ovu temu
(koja zahteva puno razmišljanja) i olakšao odabiranje najefikasnijeg leka za različite epidemične
groznice, u svom pisanju o Versuch einer homoopathischen Therapie der Wechselfieber (Poduhvat u
homeopatskom lečenju intermintentnih groznica), Munster u Regensbergu, 1833.

§ 236

Lek, koji leči ove napade najdelotvorniji je kada se daje neposredno posle
napada, čim se bolesnik malo oporavi. Tada lek ima mogućnost da preokrene
sve promene u pravcu ozdravljenja, bez velikih tegoba.
Ukoliko se lek, ma koliko da je specifičan, da PRE paroksizma, u organizmu
nastaje haotično stanje pri susretu leka i prirodne bolesti. Ova oluja je toliko jaka
da pacijentu oduzima mnogo snage , a ponekad i život1*).
Ako se lek da POSLE napada, za vreme mirovanja, i pre nego što paroksizam
uspe da ponovi napad organizam je u dobrom stanju, vitalna sila ima vremena da
sve promene preokrene u zdravlje.
1*)
Ovo se vidi u slučaju kada je za vreme napada ( tokom trajanja temperature i groznice ) pacijentu
data mala količina makovog ekstrakta. Pacijent je ubrzo nakon uzimanja preminuo.

§ 237

Ako je pauza između napada vrlo kratka, kao u retkim, teškim slučajevima lek
treba dati odmah, čim počne smirivanje znojenja.

§ 238
Veoma često lek, dat jednom i u maloj dozi, smiruje većinu napada, a često
dovodi do ozdravljenja. U većini slučajeva je ipak neophodno da se produži
uzimanje leka. U najboljem slučaju, ako su simptomi ostali nepromenjeni, treba
davati isti lek ( pogl. §. 270 ), koji treba povećivati svakodnevno, putem
dinamizacije ( sa 10-12 protresanja ili razređivanja). Ređe se događa da se
temperatura javlja ponovo, posle nekoliko dana, što znači da uzrok i dalje utiče

152
na izlečenje kao što je slučaj u močvarnim predelima. Tada se izlečenje postiže
samo otklanjanjem uzroka bolesti( npr. oporavak u brdima ako je uzrok
močvarna promenjiva temperatura ).

§ 239
S obzirom da skoro svaki lek izaziva karakteristične simptome temperature,
postoji veliki broj lekova za lečenje. Velik je i broj onih lekova koji su
isprobani na ljudima.

§ 240
Ukoliko homeopatski lek nije uspeo da izleči epidemiju promenjiv temoerature,
treba imati u vidu da je u pitanju psorična mijazma koja prouzrokuje bolest. U
tom slučaju odmah treba započeti lečenje sa antipsoričnim lekom koji će u
potpunosti uspostaviti zdravlje.

§ 241
Epidemije promenljivih temperatura, koje inače nisu endemske, imaju prirodu
hronične bolesti, sastavljenu od pojedinačnih akutnih napada. Svakapojedinačna
epidemija ima svoj karakter zajedno sa individualnim crtama bolesnika, i
pažljivim posmatranjem simptoma lako se može pronaći odgvarajući
homeopatski lek, izuzev u slučaju kada je u pitanju hronično razvijena psora.

§ 242
Ako se prvi napad epidemične promenjive temperature ne izleči odmah,
neposredno posle nastupanja, ili ako je pacijent izmučen i oslabljen alopatskim
metodama i lekovima, razvija se unutrašnja psora, koja preuzima tip i ulogu
promenjive temperature. Tada lek, koji bi odgovarao za početni paroksizam,
više nema dejstvo . U tom slučaju postaje jasno da za psoričnu promenu
temperature treba koristiti malu dozu Sumpora, u visokoj potenciji.

153
 § 243
Kod teških promenljivih temperatura koje potiču iz močvarnih predela a koja je
napala isključivo jednu osobu, za prvu uptrebu preporučujem lek sličan
lekovima za psorične uzroke, u trajanju od nekoliko dana. Ako se posle toga
bolest ne smiri, mora se znati da se u razvoju približila psori te se odmah mora
preći na antipsorično lečenje.

§ 244
Ljudi koji žive u močvarnim predelima koji su izloženi čestim poplavama
izrazito su podložni ovakvim promenljivim temperaturama, pogotovo mladi
ljudi. Ova podložnost može se sprečiti ako se vodi uredan život, bez velikih
napora. Ove bolesti, ipak žešće napadaju pridošlice, i brzo se leče rastvorom
kore Kinina u najmanjoj dozi i u visokoj potenciji. Pacijenti, koji su više
podložni i kojima ovaj lek ne pomaže, imaju u sebi razvijenu psoru i onda treba
primeniti antipsorično lečenje1*). Kod ovakvih pacijenata, kada momentalno
promene mesto iz močvarnog predela u brdovite krajeve, temperatura ubrzo
nestaje u slučaju da psora nije došla do potpune razvijenosti te se vratila u svoje
latentno stanje ; Ali ipak nikada neće ozdraviti bez pomoći antipsoričnog leka.
1*)
Veće količine kore Kinina, Chine ili Chininum Sulphuricum sa čestim ponavljanjem, mogu izlečiti
typus temperature, ali će bolesnik početi da boluje od neizlečene China diskrazije (f.n.§276)
 
§ 245-§263
Kako koristiti lekove ?

§ 245
Pošto sam rekao sve što je važno o bolestima i njihovom načinu lečenja kao i o
izboru pravilnog homeopatskog leka, prelazim na ono što je važno da se kaže o
samim lekovima i načinu njihovog upotrebljavanja.

§ 246

154
Svako primetno i napredujuće poboljšanje tokom terapije je stanje u kom se,
sve dok traje, isključuje svako novo upotrebljavanje leka, jer napreduje sve
dobro što lek može da prouzrokuje.. Ovo je čest slučaj u akutnim bolestima .
Nasuprot tome, kod hroničnih bolesti, poboljšanje nastaje u meri u kojoj je to
moguće, s obzirom na stanje . Do poboljšanja može doći u roku od 40, 50, 60
-100 dana, u zavisnosti od prirode leka. To je delimično tačno, s obzirom da je u
lekarevoj moći da skrati ovaj vremenski period na pola ili za četvrtinu kako bi
što pre došlo do ozdravljenja. Kako me je naučilo iskustvo, ovo se jako lako
izvodi, ukoliko se poštuju sledeća pravila:
1. Da se lek izabere na odgovarajući homeopatski način, sa velikom pažljivošću.
2. Da se lek pravilno potencira, rastvori u vodi i daje u maloj dozi, u određenim
intervalima
Jačina potencije se pri svakoj narednoj upotrebi mora menjati, kako se
životni princip ne bi pobunio i okrenuo u kontrareakciju, kao što je to slučaj kod
nemodifikovanih ponovljenih doza1*).
1*)
Sve što sam imao da kažem o ovoj reakciji vitalne sile nalazi se u 5. izdanju Organona, i to je sve
što mi je pokazalo moje DOTADAŠNJE iskustvo. Međutim poslednjih 4-5 godina razvio sam nove
metode i time odstranio sve prepreke, što se tiče određivanja potencije. Isti lek se sada može koristiti
danima, čak i mesecima. Kada se niža potencija iskoristi ( kod dinamizacije svake naredne potencije
kreće se od najnižeg stepena), prelazi se na viši stepen potencije.

§ 247
*1)
Ponoviti istu, nepromenjenu dozu samo jednom, a kamoli više puta zaredom,
ostaje nemoguć pokušaj. Vitalna sila ne prihvata istu ponovljenu dozu bez
opiranja, tj. bez pojave drugih simptoma leka. Lek je izlečio sve, njemu slične
simptome koji su predstavljali osnovu bolesti. Druga doza istog dinamiziranog
leka neće naći ništa što bi se moglo lečiti. Bolesnik kome se i dalje daje ovako
nepromenjena doza , može postati samo još bolesniji, a nikako zdraviji. Za
lečenje preostaju samo još nehomeopatski simptomi homeopatskog leka, a to
je korak u nazad. Kada se naprotiv svaka naredna doza poveća, odnosno
dinamizira (§269- §270), onda se vitalna sila bez teškoća usklađuje pa lako
dolazi do ozdravljenja.

155
*1)
Iz tog razloga se pacijentu ne sme obnavljati ni najspecifičniji homeopatski lek npr. jedna kuglica
iste potencije, koja je prvi put odgovarala, nesme se davati pacijentu suva drugi ili treći put. Čak ni lek
rastvoren u vodi, ni kada je ova doza odgovarala, ne sme se davati drugi, trći put, i ako doza uzela iz
flašice koja mirno stoji.
Nakon vremenskog perioda od nekoliko dana, pacijentu ponovljeni lek nije prijao, trebalo je lek
poencirati u osnovnoj pripremi sa 10 udaraca odnosno sa 12 kako sam kasnije predložio, i to isključivo
iz gore navedenih razloga. Ali pri modificiranju svake doze u svom stepenu dinamizacije , kao što
ovde podučavam, ne dolazi doprotivljenja vitalne sile čak i kod čestih ponavljanja doze, ma koliko da
je lek potenciran. Moglo bi se čak reći da tek nakon upotrebe više različitih oblika, i najbolje
izabrani lek izvlači životnom principu sve bolesne poremećaje, a u hroničnim slučajevima vodi do
potpunog uništenja.

§ 247

– Životna sila se opire ponovljenim, nepromenjenim dozama, koje pogoršavaju stanje

pacijenta. Kada se svaka nova doza po malo poveća u potenciji, životna sila se po malo
približi izlečenju, bez štetnih posledica.

Neizvodljivo je ponavljati istu, nemodifikovanu dozu leka čak i jedamput, a kamoli više puta (i u
kratkim intervalima kod slučajeva gde se lečenje ne sme odlagati). *1) Životni princip ne prihvata
takve potpuno identične doze bez suprotstavljanja, to jest, bez da ostali simptomi leka (tj., oni koji
nisu lični simptomima bolesti koju treba lečiti) postanu naglašeni. Prethodna doza je već izlečila
očekivane alternacije poremećaja životnog principa, ostavljajući sekundarnu nepromenjenu dozu
istog leka potpuno iste dinamizacije sa ciljem da se prenese na životni princip. Pacijent se samo
može razboleti na drugačiji način od takve nemodifikovane doze – fundamentalno bolesniji nego
što je već bio – jer su sada simptomi koji su preostali oni koji nisu homeopatski za originalnu bolest.
Rezultat je pogoršanje pacijentovog stanja, a ne napredovanje ka izlečenju.

Ali čim se malo modifikuje svaka nova doza, putem dinamizacije na veći stepen potencije (§ 260 - §
270), bolesni životni princip neće biti opterećen istim lekom i neće biti loših posledica, nego će
dozvoliti da bude izmenjen u cilju ponovnog usklađivanja. Osećaj prirodne bolesti koji je prisutan u
njemu će se i dalje smanjivati i na taj način će se još više približiti izlečenju.

Fusnota*1) § 247 – Zato, ne bi trebalo dozvoliti pacijentu da uzme drugu ili treću dozu leka u
istoj potenciji – čak iako je to najbolji homeopatski odabran lek na koji je pacijent tako dobro
reagovao kada ga je uzeo prvi put. Na primer, ako je pacijent uzeo jednu suvu pilulu, ne bi
trebao da uzima još jednu suvu pilulu po drugi ili treći put. Ako je uzeo, drugi ili treći put istu
ili manju dozu istog leka rastvorenog u vodi onda pacijent neće dobro reagovati na isit lek,
čak iako se sledeća doza uzima u razmaku od par dana. To je slučaj ako je originalni preparat
bio potencijalizovan putem sukusije izvršene deset puta (ili samo dve sukusije, kao što sam
kasnije predložio (u fn 280 petog izdanja Organona) da bi se izbegla ova mana i da bismo bili
sigurni, iz prethodno navedenog razloga). Ali modifikovanjem svake doze u njenom stepenu
dimanizacije, kao što vas tome ovde podučavam, neće doći ni do kakavog šoka, čak i sa
češćim ponavljanjem doza, bez obzira koliko potencijalizovan lek bi mogao biti, sa čak puno
sukusija. Gotovo da bi se moglo reći da se najbolje odabrani homeopatski lek koji može
najbolje da otkloni poremećaj iz životnog principa i da, kod hroničnih bolesti, iskoreni
poremećaj, daje životnom principu u nekoliko različitih oblika.

§ 248

156
Za ove potrebe se lekoviti rastvori1*), pre svake upotrebe ( sa 8, 10 i 12
protresanja flašice), potenciraju ponovo, nakon čega se bolesniku daje par
supenih ili kafenih kašika . Kad su u pitanju dugogodišnje bolesti lekoviti
rastvor se uzima svakodnevno ili svaki drugi dan. Kod akutnih bolesti se uzima
svaka 6, 4, 3, 2 sata, u kratkim razmacima, a u hitnim slučajevima svaki sat ili
još češće. Tako i lekovi koji se svakodnevno uzimaju, i u hroničnim
slučajevima imaju jako dejstvo, sa rastićim uspehom. Ukoliko se prvobitni
rastvor potrošio (nakon 7-8 ili 14-15 dana ) napravi se novi sa ali nekoliko
kuglica više potencije, sve dok ne nastupi poboljšanje kod pacijenta
Ovi postupci se koriste sve dok se ne pojave novi simptomi i dok pacijent ne
počne da se žali . Kada se to dogodi, znači da je ostatak bolesti prešao u grupu
promenljivih simptoma , i da treba potražiti novi, odgovarajući lek. Ako se
posle svakodnevne upotrebe pokaže tzv. homeopatsko pogoršanje, (§161)
treba prekinutu sa upotrebom leka na nekoliko dana, ili smanjiti potenciju, da bi
se video stepen u kom nastaje ozdravljenje. U svakom slučaju pogoršanje je
dobar znak za homeopatu. Ako se lek koristi u flašici za mirisanje, pre uportebe
flašicu treba protresti 8-10 puta.
1*)
U 40, 30, 20, 15 ili 8 kašika vode sa malo UGLJA kako se rastvor ne bi pokvario . Ako se koristi
DRVENI UGALJ, treba ga okačiti o končić i spustiti u rastvor, a izvlačiti samo kada se rastvor
protresa.
Rastvor lekovite kuglice (jer nije potrebno više od jedne) u velikoj količini vode, može se zameniti
tako što se od jednog rastvora npr. 7-8 kašika, sa prethodnim protresanjem flaše, jedna kašika sipa u
čašu vode (koja sadrži oko 8 - 10 kašika), a zatim se voda dobro promeša i onda da pacijentu.
Ako pacijent reaguje agravacijom na lek, iz ove flašice se uzima dobro promešan rastvor i stavlja se u
drugu čašu, i od toga se pacijentu daje jedna kašičica ili nešto više. Ima bolesnika koji su toliko
osetljivi, da se lek rastvara u još 3 ili 4 čaše vode. Svaki dan pre upotrebe lek se ponovo protresa. Lek
koji je potenciran visokom potencijom u kuglici, treba da se zdrobi u prah koji sadrži par zrnaca*
mlečnog šećera.Ovako spremljen lek bolesnik treba jednostavno da se protrese i rastvori u vodi.
*zrnce ( grain ) = 0, 065 gr. = 65 mg.

§ 249
Svaki lek koji u toku svoga delovanja izazove nove, nesvojstvene simptome, i
čije dejstvo ne obuhvata sve nove simptome kod pacijenta1*), treba tog trenutka
promeniti. Ako je pogoršanje opasno, mora se dati ANTIDOT ( protivotrov),

157
kako bi se delimično izbrisalo pogoršanje2*). Nekada je dovoljno dati i novi
pravilno izabrani lek.
1*)
Po svim dosadašnjim iskustvima, skoro da ne postoji doza visoko potenciranog leka, bez obzira
koliko je on specifičan , odgovarajući koji bi bio previše mali za bolest. (§161,§279) Iz tog razloga
bilo bi apsolutno pogrešno pomisliti a kamoli izvesti ponavljanje leka kada se pojavi malo
homeopatsko pogoršanje. Svako pogoršanje kroz nove simptome - ukoliko nije došlo do poremećaja
u dijeti tela i duha- dokazuje pogrešnost proteklog leka - osim slučaja bolesi – ali nikada ne
dokazuje slabost leka.
2*)
Pravom i savesnom lekaru neće se nikada dogoditi da dođe u situaciju da primeni antidot.
Savetujem da se radi prevencije lek počne davati u najmanjoj dozi. Ukoliko dođe do pogoršanja,
mala doza pravog leka dovešće sve u red.

§ 250

Ukoliko obazrivi lekar ustanovi da je izabrao pogrešan lek, što se u hitnim

slučajevima pokazuje nakon 12,8, 6 časova jer se stanje bolesnika znatno
pogoršalo, treba odgovarajućim lekom da popravi ono što je pokvario (§ 167).

§ 251

Ima lekova ( npr. Ignatia i delimično Belladonna) čija dejstva u čovekovom

organizmu imaju karakter promenljivosti, pa dolazi do suprotnih simptoma od
prvobitnog dejstva. Ukoliko posle par sati ne dođe do poboljšanja, lekar treba da
prepiše istu malu dozu leka, i to še u većini slučajeva biti uspešno1*).
1*)
Kao što sam pisao o semenu Ignatie u predgovoru drugog dela "Čistoća lekova i lečenja".

§ 252

Ako se pri upotrebi leka u slučaju hronične bolesti, ne ustanovi nikakva

promena, to ukazuje da je uzrok i dalje prisutan da i dalje hrani bolest, i da ga
treba odstraniti. Jedan od ovakvih uzroka je nepravilan način života ili okolina.

158
 § 253

Dešava se da su znaci poboljšanja toliko slabi da se jedva primećuju, često kod

akutnih bolesti, u tom slučaju se treba osloniti na stanje duha i raspoloženje, koji
najbolje pokazuju sve promene. Kad nastane i najmanje poboljšanje primećuje
se raspoloženje , hrabrost, sloboda duha bolji osećaj. Kad dolazi i do najmanjeg
pogoršanja primećuje se suprotno : nervoza i razdražljivost u svakom
trenutku1*), što se uvek vidi ali se teško opisuje rečima.

1*)
Ove promene primećuju se samo ako je lek dat u dovoljno maloj dozi. Veća doza deluje prejako i
ometa duh i raspoloženje, pa se nemože očekivati poboljšanje. O drugim manama da i ne govorim
(§276). Primetio sam da se ovih pravila ne drže ni mladi homeopatski lekari, a kamoli lekari stare
škole. Ovakvim postupcima , oni onemogućavaju izlečenje, kao što nalaže homeopatija .

§ 254

Sve nove simptome, ili znake poboljšanja, primetiće oštro oko lekara, jer ima
pacijenta koji ne mogu ni da primete, a kamoli da opišu promene.

§ 255
Pacijent će se lako uveriti u poboljšanje, ako lekar zajedno s njim prođe listu
prethodnih simptoma kojih sada više nema čak i ako je došlo do kratkotrajnog
pogoršanja. Ako se nakon dužeg vremena ne pokaže poboljšanje, razlog treba
tražiti ili u pacijentovom ponašanju ili u okolnostima.

§ 256
Sa druge strane, ako se pacijent pohvali novim pojavama koje mu izgledaju
kao poboljšanje1*), ovome se ne sme verovati, i njegovo stanje treba shvatiti kao
pogoršanje, što će se uskoro pokazati kao tačno.

159
1*)
Ovo je čest slučaj kod tuberkuloznih bolesnika sa gnojem u plućima.

§ 257

Pravi homeopata neće sebi nikada dozvoliti da ima svoj omiljeni lek koji će
češće primenjivati, jer mu se čini da je delotvoran u svakoj prilici. Dešava se da
su lekovi koji se ređe upotrebljavani često podobnji.

§ 258

Isto tako, pravi homeopata nikada neće zbog novih nehomeopatskih simptoma,
nastalih zbog pogrešnog leka prebaciti krivicu na drugog, već će uvideti svoj
pogrešan postupak. Svaka potencija bolesti, koja pokazuje najviše sličnosti sa
lekom, ne sme izbeći pažnji. Nikakvi osećaji i ubeđenja ne smeju ga ometati u
izboru pravog leka.

§ 259

Pošto je doza leka vrlo mala, u terapiju se mora uključiti dijeta i regulisani
način života koja treba da isključi sve što bi moglo da ometa dejstvo
homeopatskog leka1*).
  1*) I najfiniji zvuci flaute, iz daljine u ponoć, koji omekšavaju srce i vode do nebeskih obećanja, gube
se pod uticajima stranih zvukova i buke usred dana.

§ 260
Ovo je pogotovo važno za hronične bolesnike, do čijeg izlečenja ne dolazi zbog
uticaja štetnih materija1*), čak šta više dolazi do pogoršanja.
1*)
Kafa, fini kineski čaj, svi ostali lekoviti čajevi, pivo sa neuobičajenim supstancama, likeri, sve vrste
punčeva, čokolada, parfemi, mirišljava vodica, jako mirisno cveće u sobi, pasta za zube. Začinjeni
sosovi i supe, kolači i smrznuti dezerti, kafa i vanila. Sirovi začini, povrće kao što je špargla, celer,
zelen, dragun i sve vrste luka. Stari sir, i životinjske masti ( svinjska, guščija i pačija), svinjsko meso,
mlado juneće i kisela jela, salate svih vrsta. Tople prostorije, vunena odeća, dugo podnevno spavanje,
čitanje sitnog pisma. Bes, stresovi, kockanje, močvarni predeli stanovanja itd. Sve ovo bi po
mogućstvu trebalo izbegavati . Neke moje kolege zabranjuju daleko više besmislenih stvari kako bi
namerno mučili pacijenta, iako to u mojim očima uopšte nije potrebno.

160
 § 261
Kada se radi o lečenju hroničnih bolesti, po mogućstvu treba ukloniti sve
navedene štetne materije koje bi mogle ometati dejstvo leka. Ono što ne može da
škodi, a što ja čak i preporučujem, jeste dnevna šetnja na svežem vazduhu, lak
manuelni rad, odgovarajuća ishrana.

§ 262
U slučajevima visoke temperature i duševnog poremećaja, lekar treba da
podseti i uputi porodicu da bolesnika čuvaju od uticaja štetnih materija. U
ovakvim slučajevima priroda je sama uvela prirodnu dijetu, tako što bolesnik
gubi apetit, ali unutrašnjem glasu prirode ne treba se suprostavljati, te ostaviti
želje pacijenta u odnosu na određene nadražaje ( ovde se misli na ishranu).
§ 262
– Najbolji režim za akutne bolesti uključuje zavodoljavanje pacijentovih želja, u
umerenim granicama, uz izbegavanje mentalne iscrpljenosti i emotivnih šokova.

S druge strane, kod febrilnih bolesti (osim u slučajevima mentalne konfuzije), pošto suptilan,
nepogrešiv, unutrašnji osećaj veoma živahnog, instinktivno osetljivog životnog nagona odlučuje
toliko jasno i određeno, lekar jednostavno mora da savetuje pacijentove rođake i pratioce da ne
stavljaju nikakavu prepreku na put prirode, bilo to poricanje uživanja koje pacijent urgentno
zahteva ili putem štetnih predloga ili nagovaranja.
§ 263 ?

U slučajevima akutnih bolesti zahtevi bolesnika su što se tiče jela i pića, obično
palijativne prirode. Oni u suštini nisu štetni i prilagođeni su trenutnom apetitu.
Male su prepreke koje bi mogle nastati od ovih supstanci1*) i često se savlađuju
od strane leka i životnog principa. Tako se mora prilagoditi temperatura sobe,
utopljavanje pokrivačem, sve po želji bolesnika. Pacijenta se mora zaštititi od
svih psihičkih napora.
1*)
Ovo je vrlo retko. Kod upala, koje se leče Aconitumom, bolesnik skoro uvek ima apetit samo za
bistru običnu, hladnu vodu, i ako bi dejstvo Aconituma bilo inhibirano udovoljavanjem želje za
kiselim.

§ 263

1.Želje akutno bolesnog pacijenta u pogledu jestivih slatkiša ili pića su, većinom, za stvarima koje
mu daju palijativno olakšanje. One nisu, međutim, zaista medicinske prirode i one nisu prikladne

161
za njegovu trenutnu potrebu. Mala prepreka u ovom zadovoljstvu, zadržanom u okviru umerenih
granica, mogla bi da smeta otklanjanju bolesti 1*) što je obilno nadoknađeno snagom homeopatski
odgovarajućeg leka čime se životni šrincip oslobađa, i putem osveženja koja će se pacijentu priušiti
kroz ispunjavanje ove njegove želje.
2.Na sličan način, kod akutnih bolesti, temepratura sobe i toplota ili hladnoća krevetskog pokrivača
moraju biti uređeni potpuno u skladu sa željama pacijenta.
3.Sav mentalni napor mora se držati na odstojanju od pacijenta.
4.Svi emotivni šokovi takođe moraju biti udaljeni od pacijenta.

Akutno bolestan pacijent žudi za stvarima koje ometaju lečenje.

Fusnota 1*) § 263 – Takve želje su, zapravo, retke. Na primer, kod slučajeva čiste inflamtatorne bolesti
gde je lek aconite toliko neophodan, ali čije dejstvo bi nestalo (bilo otkazano) uzimanjem biljne
kiseline, pacijent gotvo uvek žudi za hladnom vodom.

§ 264-§271
Lekovi

§ 264
Pravi praktičar umetnosti lečenja u svojim rukama mora imati najbolje,
najčistije lekove, kako bi se u potpunosti oslonio na njih mora ih sam poznavati
istinski.

§ 265
Stvar je savesti praktičara umetnosti lečenja da bude siguran da svaki pacijent
svaki put uzme pravi lek. Zato bi praktičar umetnosti lečenja trebalo da dâ
pacijentu pravilno odabran lek iz svoje ruke, i takođe bi trebalo da sam pripremi
taj lek1*).
(1*)
Da bih odbranio ovaj važan osnovni princip svoga učenja, morao sam podneti mnoge progone i
osude .

§ 266
Najdelotvornije su sirove supstance biljaka i životinja1*).
(1*)
Sve sirove supstance biljaka i životinja su manje ili više lekovite i u stanju (i imaju moć ) su da
promene ljudsko stanje. One vrste biljaka i životinja koje ljudima služe u ishrani, svoju lekovitost

162
delimično gube prilikom priprema u kuhinji u toku presovanja, kiseljenja brašna za hleb, pripreme
kiselog kupusa i krastavaca bez sirćeta, dimljenja ili kuvanja ( dinstanja, pečenja, prženja kao kore
Cassave u Južnoj Africi ). Dodavanjem soli za kuvanje i sirćeta ovakve biljne i životinjske supstance
se delimično uništavaju lekovito štetne supstance, ali sa druge strane dobijaju štetnosti od ovih
postupaka pripreme
Biljke gube svoju lekovitost ovih ovih postupaka, delimično ili potpuno. Korenje svih vrsta perunika (
Irisa), hrena, Aruma i božura u toku sušenja gube svoje dejstvo. Sok jakih biljki se kvari posle dugog
stajanja na vazduhu, ili pri visokim temperaturama, i pretvara u katranastu i neupotrebljivu masu.
Čak i kada se suve biljke čuvaju u slojevima, jedna na drugoj, one gube lekovito dejstvo usled
međusobnog uticaja.

§ 266

Supstance koje potiču iz biljnog i životinjskog kraljevstva su najlekovitije kada se uzimaju u

sirovom stanju. 1*)

Fusnota1*) § 266 – Sve biljne i životinjske supstance imaju manju ili veću lekovitu snagu i mogu da
promene stanje pacijenta, svaka na svoj način. Biljke i životinje koje se koriste u ishrani od strane
većine učenih ljudi imaju ove prednosti: imaju veliku koncentraciju hranljivih sastojaka i lekovitu
snagu u sirovom stanju (koja nije agresivna) što se smanjuje kulinarskim i domaćinskim
pripremanjem. Postupci koji uništavaju i troše lekovito svojstvo supstanci uključuju:

1.Ceđenje štetnog soka, kao kod južnoameričkog korena manioke (kasave)

2.Fermentaciju brašna u testu za pravljenje hleba, kiseli kupus pripremljen bez sirćeta, usoljeni
krastavci.
3.Dimljenje hrane.
4.Zagrevanje hrane kuvanjem, ključanjem, prženjem, pečenjem ili, kod krompira, kuvanjem na pari.
5.Dodavanjem soli i sirćeta (sosovi, salate), životinjske supstance zaista gube puno do svoje štetnosti,
ali tim putem dobijaju druge mane usled odavanja ovih aditiva. Međutim, biljke koje imaju najveću
lekovitu snagu gube svoju moć, potpuno ili delimično, primenom ovih postupaka.
6.Potpunim sušenjem (desikacijom) svi koreni iris vrste, ren, arum i peonija gube gotovo svu svoju
lekovitu snagu.
7.Zagrevanjem koje se koristi u pripremanju običnih ekstrakata, sok biljki sa najagresivnijom
lekovitom aktivnošću postaje katranu-nalik masa koja je sasvim inertna.
8.Dugotrajnim izlaganjem vazduhu, istisnut sok najsmrtonosnije biljke postaje sasvim nemoćan. Na
umerenoj temperaturi vazduha, on se ubrzo fermentiše sam od osebe, poput sirćeta, a zatim trune,
čime gubi mnogo od svoje lekovite moći. Ako se brašnasti sediment (fekula) koji on ostavlja sakupi i
ispere, onda je potpuno bezopasan, kao i bilo koja druga fekula.
9.Čak i ako se izlaže pari jedna količina zelenog bilja koja se nalazi preko drugog, najveći deo njihove
lekovite snage biće izgubljen.

§ 267
Lekovita snaga domaćih biljaka, koje se mogu dobiti sveže, najbolje se čuva
kada se sveže ispresovane odmah i bez odlaganja pomešaju sa alkoholom i
svojom zgnječenom masom u istoj razmeri. Pošto odstoje dan i noć, gornji sloj
se odvaja , dabi se preradio u lek1*). Dobijena supstanca se trajno čuva od vrenja
i kvarenja kada se doda alkohol, a zatim čuva u flašici koja je zapečaćena
tečnim voskom, i daleko od sunčeve svetlosti2*).

163
 1*)
Buholz ( džepn. izdanje iz F. Seheidek u Apot. a. d. 1815. Weimar, Abth . I. VI. ), uverava svoje
čitaoce ( a i njegov recenzent se ne protivi i Laipciškim literarnim novinama 1816. br. 82 ): da ovakav
postupak spravljanja lekova potiče iz Rusije (1812) odakle je 1813. prenet u Nemačku. Činjenicu da
sam ja ovaj postupak izmislio i detaljno opisao svojim rečima u drugom izdanju „Organona
racionalnog lečenja“ (§230 i f. n. ), i to dve godine ranije, znači 1810, Buholz jednostavno
zanemaruje.Radije se poetizuje i izdiže izvor izuma, koji u suštini pripada Nemcu. Kakva vremena !
Kakvi običaji!
2*)
I ako jednaki delovi alkohola iz sveže isceđenog soka najčešće ostvaruju najbolju srazmeru, kako
bi se postiglo odvajanje vlakana i belančevina kod biljaka koje poseduju tvd omotač ( npr. koren
Beinwellwurzel i ljbičice itd. ) ili previše belančevina ( npr. Hundsdill-Gleiß , dan i noć itd. ) potrebna je dupla
količina alkohola. Biljke sa malom količinom sokova, kao što su oleander, Buchs und Eibenbaum, Porst,
Sadebaum itd. Prvo se moraju izgnječiti dok se nedobije vlažna, fina masa, tada se dodaje dupla količina
alkohola kako bi se isti pomešao sa sokom, zatim se dobro ispresuje;Poslednje se mogu koristiti suve
( ako se upotrebi velika snaga pri presovanju ) dodavanjem i trenjem sa mlečnim šećerom sve do
milionitog dela, I kasnije rastvaranjem 1 grana praviti tečne dinamizacije ( pogledati §271 ).

§ 267

– Pripremanje lekovite tečnosti od svežeg bilja

Najpotpuniji i najbezbednij način da se očuva snaga samoniklog (lokalnog) bilja, i bilja koje se
dobija sveže, je sledeći:

1.Iscedite sok i pomešajte ga, bez odlaganja, sa jednakom količinom vinskog alkohola (alkohola)
koji je dovoljno jak da sagori sunđer.

2.Ostavite mešavinu da stoji 24 sata u začepljenoj staklenoj bočici.

3.Ocedite čistu tečnost od vlaknaste i belančevinaste materije koja se nataložila i uskladištite je za

korišćenje u lečenju1*).
4.Preparat držite u dobro začepljenoj bočici, zapečaćenoj voskom da bi se sprečilo isparavanje.

5.Bočicu držte zaštićenu od sunčeve svetlosti.

Alkohol momentalno prekida fermentaciju biljnog soka i čini dalju fermentaciju nemogućom. Na
taj način se celokupna lekovita snaga biljnog soka očuvava zauvek u dobro začepljenoj i
zapečaćenoj bočici, koja je zaštićena od sunčeve svetlosti 2*).

§ 268
Ostale biljke, kore, semenje i korenje, prispele iz inostranstva pravi homeopata
nikada neće kupiti u prerađenom stanju, tj u prahu. Njihovu postojanost i
ispravnost proveriće tako što će ih kupiti u sirovom i celom stanju, pre nego što
ih sam preradi1*).
1*)
Kako bi se sačuvale supstance u prahu neophodna je velika obazrivost, što do sada u apotekama
nije bio slučaj te se supstance nisu mogle sačuvati u dobro zatvorenim bocama. Lekovi u prahu u sebi
još uvek sadrže mali procenat vlage, i ne smeju se čuvati u bočicama dok se ne izvuče ovaj procenat

164
vlage. Ovo se najbolje izvodi kada se supstanca stavi u metalnu posudu sa visokim rubom, a zatim se
ostavi da pliva na površini ključale vode u loncu. . Masu treba mešati kako bi se rastopile sve
grudvice, i to sve dok se ne dobije masa slična pesku. Ovako isušeni prah se stavlja u kutije zaštićene
od vazduha i sunčeve svetlosti . Ne postoji nikakva mogućnost da se supstance pokvare, sve dok se
lekar tačno drži ovog postupka.Isto tako ni lekovi neće izgubiti svoju lekovitost.

§ 269
Homeopatija za svoje posebne potrebe razvija duhu sličnu silu lekova, do sada
nepoznatog stepena jačine, uz mogućnost izazivanja velikih promena, a koje u
svom sirovom stanju ne bi imale nikakvo lekovito dejstvo1*). Ove čudne
promene u ljudskom organizmu, putem mehaničkog razlaganja u najsitnije
delove, pomoću trenja i protresanja, nastaju zbog latentne ( ranije neupadljive)
snage* ( nakon razdvajanja putem indiferentne supstance, jedne od druge,
dele se na supstance suve ili tečne vrste ) koja utiče na ceo organizam i
život2*). Preradu ovih supstanci nazivamo DINAMIZACIJOM i
POTENCIRANJEM, a produkte POTENCIJAMA3*) u različitim stepenima.
1*)
Mnogo pre ovog mog otkrića, tokom iskustva primećena je promena u supstancama nakon
protresanja ili trljanja. Npr. usled toplote, vrućine, vatre, razvoja mirisa na nemirisnim telima,
magnetizacija čelika. . . Sva svojstva, koja su ovako razvijena trenjem, uticala su samo na fizička i
neživa tela. Ali mogućnost razvijanja lekovitog dejstva nekih inače nelekovitih supstanci, taj čudesni
fizički, ali pre svega fiziološko patološki zakon prirode, nije otkriven pre mog vremena. Da li je to bilo
čudo, s obzirom da lekari nisu verovali u mogućnost lečenja malim dozama ( dinamiziranim)?

* Tako se i gvozdenoj ili čeličnoj šipci ne vidi unutrašnja latentna magnetna snaga, kada stoje
uspravno nakon kovanja tako što donji kraj odbija severni deo magnetne igle a privlači južni, dok
gornji deo pokazuje južni smer na magnetnoj igli.Ali ovo je samo latentna snaga ; čak i najfinije
čestice gvožđa neće se uhvatiti ili privući ni na jedan deo šipke. Tek nakon dinamizacije, trenjem
tupom turpijom u jednom pravcu pretvara se u delotvorni, jak magnet, dobija svojstva privlačenja
gvožđa i čelika, čak prenosi magnetnu snagu čeličnoj šipci kako dodirom tako i na maloj udaljenosti
bez direktnog kontakta.
Na ist način trenjem i protresanjem ( dinamizacija, potenciranje ) lekovite supstance i rastvori,
razvijaju skrivene snage i sve više rastu i razvijaju se, produhovljuju samu materiju, ako se tako može
reći.
2*)
Odnosi se samo na povećavanje i razvoj moći, da izazove promene stanja kod životinja i ljudi.
3*)
Često čujem da se homeopatske potencije nazivaju samo jednostavnim rastvorom. U suštini je
suprotno . Lekovito dejstvo nastaje potenciranjem (protresanjem), a medijum rastvora, tj. voda, samo
je sporedni uslov. Samo rastvaranje 1 zrnca* kuhinjske soli u vodi ostaje samo obična voda. Zrnce
soli se gubi u masi vode i nikada neće postati lekovito . Svoje svojstvo lekovitosti dobija tek nakon
naše dobro pripremljene dinamizacije.

§ 269

165
Zbog svojih ličnih ciljeva, homeopatska umetnost lečenja razvila je do ranije nepoznatog stepena
unutrašnju, duhu-nalik lekovitu snagu sirovih supstanci. Ona to postiže postupkom koji je
isključivo njoj svojstven (i koji nikada nije bio testiran pre njenog vremena) čime ove supstance
zajedno postaju više nego ikad – zaista, nemerljivo – efikasnije i korisnije, pa čak i one supstance
koje, u svom sirovom obliku ne pokazuju ni najmanju lekovitu snagu u pogledu dejstva na ljudsko
telo. 269a

Ova neverovatna promena u pogledu svojstava ljudskih tela postiže se kroz mehaničko delovanje na
njihove najsitnije čestice putem trituracije i sukusije dok su ove čestice razdvojene jedna od druge
putem posredujuće, indiferentne supstance koja je ili suva, ili u obliku tečnosti. Ovaj postupak
razvija latentne dinamičke (fn11) snage supstance koje se ranije nisu mogle zapaziti; one kao da su
bile uspavane. 269b Dinamične snage ovih supstanci uglavnom imaju uticaj na životni princip, na
stanje animalnog života. 269c Zato se ovaj proces naziva dinamizacija ili potencijalizacija
(razvijanje lekovite snage). Njegovi proizvodi se zovu dinamizacije ili potencije različitog stepena.
269d

Fusnota §269a – Zakon lekovite snage

Dugo pre nego što sam razvio ovaj postupak, znalo se kroz iskustvo, da nekoliko alternacija u prirodnim
supstancama može da se izazove frikcijom (npr., toplota, vrućina, vatra, razvijanje mirisa u telima koja nemaju
mirisa, magnetizacija čelika, itd.) Međutim, sve ove karakteristike izazvane frikcijom odnose se samo na ono što
je fizičko i beživotno, dok postoji prirodni zakon prema kom su usklađene psihološke i patogene snage koje
postoje u sirovom materijalu lekova (zaista čak i kod prirodnih susptanci za koje nikada nije bilo utvrđeno da su
lekovite) – snage koje menjaju stanje živog organizma – probuđene posredstvom frikcije (u trituraciji) i sukusije,
pod uslovom da su nad prirodnom supstancom izvršene trituracija i sukusija sa određenom proporcijom
nelekovitog (neutralnog) medijuma. Ovaj fantastičan zakon, koji je fizički, ali još specifičnije psihološki i
patogen, nije bio otkriven pre mog vremena. Nije ni čudo onda, da prirodnjaci i lekari našeg doba nisu, sve do
sada (pošto im je ovaj zakon bio nepoznat), verovali u magičnu izlečiteljsku snagu lekova pripremeljenih
(dinamizovanih) u skladu sa homeopatskom teorijom i koristili je u tako malim dozama!

Fusnota §269b – Dinamizacija supstanci kroz trenje i sukusiju

Na primer, nema sumnje da tragovi latentne magnetne snage 'spavaju' u unutrašnjosti metalne ili čelične šipke. U
to se ne sumnja jer one obe, ako su postavljene uspravno nakon što su iskovane, odbijaju donjim krajem severni
pol magnetne igle i privlače njen južni pol, dok se za gornji deo metalne ili čelične šipke ispostavlja da je to njen
južni pol. Ali to je samo latentna snaga; takve šipke ne mogu da privuku poput magneta, niti da drže bilo kojim
svojim krajem čak ni najfiniju gvozdenu česticu. Jedino kada dinamizujemo tu čeličnu šipku tako što ćemo u
jednom smeru snažno trljati tupu turpiju ona će postati pravi, aktivni snažni magnet, sposoban da sebi privuče
gvožđe i čelik i čak da putem kontakta dodeli magnetno svojstvo drugoj čeličnoj šipci (pa čak i kada se druga
čelična šipka nalazi na izvesnoj udaljenosti). Što smo više trljali metalnu šipku, to će biti veća njena magnetna
snaga.

Na isti način, trenje medicinske supstance i sukusija njenog rastvora (dinamizacija, potencijalizacija) razvija
lekovitu snagu koja leži skrivena u lekovitoj susptanci i razotrkriva te snage sve više i više. Dinamizacija
produhovljava materijalnu supstancu, ako bismo to tako mogli da kažemo .

§ 270
Da bi se najbolje delovalo na razvoj snage, uzima se mali deo supstance koja
treba da se dinamizira (otprilike 1 gran*), i rastvara se trosatnim trnjem sa 3 x
100 grana* mlečnog šećera 1*) na dole opisani način. Dobija se milionsko

166
razređenje praha. Iz dole 6 navedenih razloga 1gran praha razređuje se u 500
kapi rastvora, koji se sastoji od 1 dela alkohola i 4 dela destilovane vode. Odatle
se jedna jedina kap stavlja u flašicu, a zatim se dodaje se još 100 kapi dobrog
alkohola2*). Flašica se dobro zatvori, a potom 100 puta udari rukom o tvrdu, ali
elastičnu podlogu3*). Ovo je lek u prvom stepenu dinamizacije, nakon čega se
male kuglice4*) prvo ovlaže5*), a onda brzo rašire na filter papir, suše i čuvaju u
zatvorenoj bočici sa oznakom prvog stepena potencije [LM1]. Od ovoga se
uzima6*), SAMO JEDNA kuglica, radi dalje dinamizacije, i stavlja u novu
flašicu (sa 1 kapljicom vode da bi se rastvorile), sa 100 kapi alkohola a onda
dinamizira sa 100 jakih udaraca. Ova tečnost vlaži druge kuglice koje se zatim
suše se na filter papiru, i stavljaju u flašicu sa natpisom druge potencije [LM2].
Ovo se ponavlja do kuglice XXIX sa 100 kapi alkohola, i ta potencija dobija
oznaku XXX. [LM 30 ]
Ovakvom obradom, sirove supstance dobijaju svoje lekovito dejstvo
zahvaljujući ovoj mehaničkoj proceduri, omogućeno je mehaničko izdvajanje
lekovite materije iz sirove, nelekovite supstance7*).
1*)
Trećina od 100 zrnaca praha mlečnog šećera, stavlja se u glaziranu posudu prekrivenu porcelanom,
dodaje se odozgo 1 zrnce lekovite supstance . Mlečni šećer potreban za dinamizaciju mora biti
najčistijeg porekla, i nabavlja se u kristalnim koncima ili cevastim štapićima. Porcelanskom
špahtlicom se mešaju supstanca i prah. Tada se dobro trljaju (taru, trituriraju) matiranom tučkom oko
6-7 min. Zatim se masa sakuplja sa dna posude i tučka, kako bi se dobila jednaka masa i to 3-4 min.
Ceo proces se ponovi (trljanje 6-7min, a skupljanje 3-4 min). Tada se doda druga trećina preostalog
mlečnog šećera i ceo proces ponovi još dva puta. Dodaje se treća trećina i sve ponovi još dva puta.
Cela masa čuva se u dobro zatvorenoj i zaštićenoj flašici sa imenom leka i naznakom produkta, tj.
1/100 ( 1c ). Da bi se produkt podigao do 10. 000, uzima se 1 zrnce praha /100 pomeša se sa 1/3 od
100 zrnaca mlečnog šećera i ceo proces se dalje odvija kako je već opisano. Kada se ceo tok završi
masa se stavlja u flašicu sa natpisom supstance i oznakom/10. 000. Kada se 1 zrnce ove
potencije/10. 000 opet preradi potencija se podiže na 1 milion, tj.svaki zrnce ove supstance u sebi
sadrži miloniti deo početne supstance.
Ovakav proces , za tri stepena, zahteva 6 x 6-7 min za mešanje ( gnječenje) i 6 x 3-4 min. za
sakupljanje, i uslovljen je jednim satom za svaki stepen. Preparat nakon jednočasovnog obrađivanja u
svakom zrncu ima razmeru 1:100, nakon drugog obrađivanja svako zrno 1:10. 000, a nakon trećeg i
poslednjeg zrno ima razmeru 1:1 000 000 dela početne supstance. Tučak, pistil špaklica moraju biti
dobro očišćeni pre nego što se upotrebe za pripremu naredne supstance. Prvo se operu u toploj vodi,
osuše i nakon toga se iskuvaju pola sata; Predostrožnost bi trebalo terati dotle da se instrumenti izlože
nad vatrom i užarenim ugljem sve dotle dok se i sami ne užare
 
2*)
Flašica za potenciranje se napuni do 2/3
3*)
Npr. na knjigu uvezanu u kožu

167
 4*)
Kuglice pod svojim nadzorom, može napraviti pekar ili poslastičar od gustina ( skrobnog brašna ) i
sirovog šećera ( saharoze ), nakon toga treba da prođu kroz sito kako bi se oslobodile od finih čestica
praha. Zatim se stavljaju u cediljku sa rupama kroz koje samo one koje teže 1 gren da prođu 100 kuglica imaju
težinu od 100 zrnaca ( tj. 6,5 grama, što je dovoljno za potrebe homeopatskog lekara. Jedno zrnce ima
težinu 0,065gr
5*)
Koristi se mala cilindrična posuda u obliku naprstka od stakla, porcelana ili srebra sa finim
otvorom na dnu . Ovde se stavljaju kuglice, zatim se vlaže dinamiziranim alkoholom, i na kraju
istresu na filter papir kako bi se brzo osušile.
6*)
Dok se još radilo po ranijim pravilima pri čemu se uvek uzimala 1 dobra kap tečnosti niske
potencije i protresala sa 100 kapi alkohola za dobijanje više potencije, razmera medijuma rastvora bila
je previše sužena( 100 : 1 ) a broj neophodnih udaraca, bez upotrebe velike sile, previše visok tako da
nije moglo doći do razvoja u visokom stepenu, kako me je moje mukotrpno iskustvo poučilo.
Međutim, uzme li se ovakva 1 kuglica, od kojih 100 ima težinu od 1 grana, da bi se dinamizirala sa
100 kapi ( alkohola ) razmera je kao 1 : 50.000, još i više nego što 500 ovakvih kuglica može primiti
pri nepotpunom ovlažavanju. Pri ovom neizmerno većoj razmeri mnogi udarci protresanja flašice
napunjene do 2/3 razvijaju daleko veću snagu. Ako se pri ovako niskom rastvoru medijuma, kao što je
slučaj kod 100 : 1, uptrebi mašina, skoro istog trenutka nastaju lekovi sa visokim stepenom
dinamizacije sa olujnim, čak opasnim jačinama što se posebno manifestuje kod slabijih pacijenata a
bez trajnog i nežnog suprostavljanja vitalne sile.
Moj, ovde opisani način pripreme, daleko je efikasniji jer se dobijaju lekovi sa visokim razvojem
snage, nežnim dejstvom koji, dobro izabran, dotiče sve bolne tačke sa lekovitim dejstvom.*
*Samo u izrazito retkim slučajevima, gde je zdravlje skoro uspostavljeno a životna snaga u dobrom stanju,
dozvoljeno, čak neophodno je primeniti lek protresan rukom u visokom stepenu potencije ako postoji stara i
mučna lokalna tegoba, koja će nakon toga nestati na čudotvoran i brz način.
Ove mnogo savršenije dinamizirane lekove, u stanjima akutne temperature ( npr Belladona ) mogu se
ponavljati i u kraćim intervalima ( male doze, niska potencija ), kao što je slučaj u lečenju hroničnih
bolesti. Početak je niska dinamizacija, a ukoliko je potrebno se prelazi na više.
7*)
Ova tvrdnja neće izgledati neverovatno ako se razmotri da se kod svakog postupka dinamizacije
(pedeseto-hiljadite potencije) preparati, koje sam u mukotrpnom ispitivanju i probama izolovao kao
najače ali istovremeno najblaže u dejstvu tj. savršene ) materijalno u leku pri svakom postupku
dinamizacije smanjuje za 50.000 puta a istovremeno neverovatno raste u snazi, Ako pomnožimo sa
50.000 na svakoj progresiji dinamizacije (prateći inicijalnu trituraciju koja postiže postotak rastvaranja
od 1.000.000 prema 1), materijalna supstanca je već redukovana na u trećoj potenciji na
125.000.000.000.000.000.000 (1.000.000 X 50.000 X 50.000 X 50.000 = 125 X 10 18 ). To je rastvor
nakon trituracije supstance do milionitog razblaženja i zatim dinamizacija na treću potenciju [LM 3]
Trideseta dinamizacija, progresivno pripremana na ovaj način, daje razlomak materijalne supstance
koji se gotovo ne može izraziti brojevima. Postaje veoma verovatno da se materija, posredstvom takve
dinamizacije (razvijanje prave, unutrašnje lekovite energije) na kraju potpuno rastvara na njenu
individualnu duhu – nalik prirodu. Zato, u sirovom stanju, moglo bi se smatrati da se ona zapravo
sastoji samo od te nerazvijene duhu-nalik energije. +*

§ 270

Da bi se najbolje napravila ovakva snaga, mala količina dinamizovane supstance se (oko jednog
grana5) prvo poveća na milionito razblaženi prašak procesom trosatne trituracije. Izvode se tri
jednočasovne trituracije, gde se za svaku koristi 100 grsna mlečnog šećera kao što je objašnjeno u
fusnoti 270a.

Zatim se lekovita supstanca dalje potencira putem rastvaranja i mućkanja.

5Gran – apotekarska mera; 1gran = 64,8 mg; 1 funta sadrži 5760 grena ili 373, 22 grama; 1 funta = 0,45 kg

168
Pripremanje leka prvog stepena potencije (LM1):

1.Rastvorite 1 gren izmrvljenog praška (tj. supstance izmrvljene do milionitog razblaženja) u

500 kapi smeše gde 1 deo čini vinski brendi (90 gren alkohol) a 4 dela destilovana voda. Razlog
za korišćenje ovog 500:1 postotka rastvaranja je objašnjen u fusnoti 270f.

2.Stavite jednu kap ove smeše u bočicu.

3.Dodajte 100 kapi vinskog alkohola (95 gren alkohola) u bočicu. 270B

4.Čvrsto začepite bočicu i snažno mućkajte rukom naspram čvrstog ali elastičnog tela 270c. Ovo
je prvi stepen dinamizacije.

5.Temeljno navlažite 270d fine šećerne pilule 270e ovom tečnošću.

6.Brzo rasprostrite šećerne pilule na upijajući papir (filterski paapir impregniran elektrolitom u
elektrolitičkim modelima; bugačica) da se osuše.

7.Skladištite pilule u čvrsto začepljenim malim bočicama sa oznakom prvog stepena potencije
(1).

8.Zaštitite bočice od toplote i dnevnog svetla.

Pripremanje leka drugog stepena potencije (LM 2):

1.Uzmite jednu pilulu leka potenciranog na prvi stepen (LM 1) i stavite ga u novu bočicu (sa
kapi vode da bi se pilula rastvorila). 270F

2.Sledite prethodno navedene korake 3-8, označavajući bočicu sa znakom za drugi stepen
potencije (II).

Pripremanje leka tridesetog stepena potencije (LM 30):

Nastavite prethodno navedeni postupak sve dok pilula rastvorena do 29-og stepena potencije ne
formira alkoholni medicinski rastvor sa 100 kapi vinskog alkohola, nakon 100 mućkanja, gde se
pilule navlažene ovim i osušene označavaju sa XXX, 30-im stepenom dinamizacije.

Samo kada se sirove medicinske supstance obrađuju na ovaj način, dobija se preparat koji dostiže
svoju punu sposobnost da dotakne obolele delove u bolesnom organizmu. Na taj način, putem
sličnih veštačkih bolesti, osećanje prirodne bolesti se povlači iz životnog principa koji je prisutan u
obolelim delovima. Posredstvom mehaničke obrade (pod uslovom da se ona precizno sprovede, kao
što je prethodno precizirano) određena medicinska supstanca koja je, u svom sirovom obliku, samo
materija (u nekim slučajevima ne-lekovita materija) se razređuje i transformiše sve većim i većim
dinamizacijama i postaje lekovita snaga nalik alkoholu 270g. Ova lekovita snaga unutar sebe više
ne potpada u domen naših čula. Lekovita pilula postaje prenosilac nevidljive snage i, u takvom
kapacitetu ona dokumentuje lekovitost te snage u bolesnom telu. Lekovita pilula prenosi ovu
nevidljivu snagu čak i kad se koristi suva, ali daleko više kada se rastvori u vodi (§ 272).

– Kako triturirati supstancu

Fusnota §270a Trituracija do stotinitog razblaženja praška (1C):

1.Nabavite mlečni šećer te posebno čiste vrste koja se kristališe na obodu i dolazi nam u vidu okruglih
štapića.

169
 2.Stavite jednu trećinu od 100 grena mlečnog šećera u prahu u gleđosani porelanski avan, čije je dno
ogrubelo od trljanja finim, vlažnim peskom.

3.Stavite 1 gren praškaste lekovite supstance da se triturira (ili 1 kap mercury, petroleum, itd.) na vrh
praškastog mlečnog šećera.

4.Malo pomešajte lek i prašak porcelanokom špatulom.

5.Triturirajte mešavinu prilično jako 6 do 7 minuta, koristeći porcelanski tučak koji je otupeo od trenja.

6. 3 do 4 minute, temeljno stružite masu sa dna avana i sa tučka, da bi bila homogena.

7.Nastavite trituraciju (kao što je opisano u koraku 5) novih 6 do 7 minuta.

8.Ponovo stružite masu (kao što je opisano u koraku 6) 3 do 4 minute.

9.Dodajte drugu trećinu mlečnog šećera.

10.Ponovite korake 4-8.

11.Dodajte poslednju trećinu mlečnog šećera.

12.Ponovite korake 4-8.

13.Stavite prašak u dobro začepljenu bočicu koja će ga štititi od sunčeve svetlosti.

14.Označite bočicu nazivom supstance i brojem 1/100 (da biste naznačili stotinito razblaženje, ili prvu
centezimalnu trituraciju, 1C)

Trituracija do deseto-hiljaditog razblaženja praška (2C):

1.Pomešajte 1 gren praška 1/100 sa 1/3 od 100 grena praškastog mlečnog šećera.

2.Sledite korake 4-13 prethodno opisane.

3.Označite bočicu nazivom supstance i brojem 1/10.000 (da biste naznačili deseto-hiljadito razblaženje, ili
drugu centezimalnu trituraciju, 2C).

Trituracija do milionitog razblaženja praška (3C):

1.Pomešajte 1 gren praška 1/10.000 sa jednom trećinom od 100 grena praškastog mlečnog šećera.

2.Sledite korake 4-13, prethodno date.

3.Označite je nazivom supstance i brojem 1/1.000.000 (da biste naznačili milionito razblaženje, ili treću
centezimalnu trituraciju, 3C). Svaki gren ovog praška sadrži milioniti deo grena originalne supstance.
Svaki od ovih procesa trituracije traje jedan sat (šest puta 6-7 minuta za trituraciju plus 3-4 minuta za struganje).
Posle prvog sata trituracije, svaki gren preparata sadrži 1/100 od lekovite supstance koja se koristi; posle drugog
sata, 1/10.000, a posle trećeg sata 1/1.000.000. To su tri stepena trituracije suvog praška koje, ako se pravilno
izvedu, čine dobar početak za stvaranje snage (dinamizacije) lekovite supstance.

Avan, tučak i špatula moraju se temeljno očistiti pre upotrebe za pripremanje drugog leka. Očistite ih kao što
sledi:

1.Temeljno ih operite u toploj vodi.

2.Temeljno ih osušite.

3.Stavite ih u ključalu vodu na ½ sata.

170
4.Kao dodatna mera opreza, ovo posuđe se može staviti na užareni ugalj.

270b – veličina bočice koja se koristi za potenciranje trebala bi biti takva da je njene dve trećine ispunjeno ovom
tečnošću.

Fusnota §270c – kao što je kožom obmotana knjiga.

Fusnota §270d – Vlaženje pilula medicinskim alkoholom:

1.Stavite pilule u malu cilindričnu posudu napravljenu od stakla, porcelana ili srebra i oblikovu kao naprstak, sa
finim otvorom na dnu.

2.Navlažite ih dinamizovanim medicinskim alkoholom.

3.Promešajte pilule.

4.Okrenite posudu naopačke i istresite pilule na upijajući papir da bi se brzo osušile.

Fusnota §270e – Šećerne pilule bi trebalo da napravi poslastičar od skrobnog brašna i sukroze pod vašim
nadzorom. Prvo se sićušne pilule stavljaju u sito da bi se odvojile od čestica nalik prašini. Zatim se stavljaju u
cediljku sa rupama kroz koje samo one koje teže 1 gren od 100 mogu da prođu. Ovo je najpogodnija veličina za
potrebe homeopatskog lekara.

Fusnota §270f – U ranijim instrukcijama, precizirao sam da se cela kap tečnosti u datoj potenciji doda u 100
kapi vinskog alkohola radi većeg potenciranja. Ali precizni eksperimenti su me uverili da je ova proporcija
medijuma za rastvaranje prema leku koji se dinamizuje (100:1) suviše ograničena da bi se pravilno razvila snaga
lekovite supstance i to do većeg stepena, putem velikog broja mućkana, osim ako se ne koristi velika sila. Dok,
ako se jedna pilula (od kojih 100 teži jedan gren) koristi umesto čitave kapi tečnosti, i to se dinamizuje sa 100
kapi vinskog alkohola, onda postotak rastvarača prema leku postaje 50.000:1, zaista i viši od toga, zato što 500
takvih pilula ne može kompletno da apsorbuje 1 kap. U ovom daleko većem postotku medijuma za rastvaranje
prema leku, mnoga mućkanja bočice napunjene sa dve trećine visnkog alkohola može da doprinese daleko
većem razvijanju snage.

Sa postotkom medijuma za rstvaranje prema leku niskom kao što je 100:1, ubacuje se mnogo udaraca
posredstvom snažne mašine. Kao rezultat, lekovi, naročito u većim stepenima dinamizacije, gotovo momentalno
snažnim – zaista opasnim – intenzitetom, povređuju pacijente (naročite one koji su osetljivi) ne donoseći trajnu,
blagu kontra-aktivnost životnog-principa.

S druge strane, moj novi metod stvara lek najveće snage i najnežnije aktivnosti koji, ako se pažljivo odabere,
izlečiteljski dodiruje sva obolela mesta.

Koristeći ove daleko savršenije (tj. veoma savršene) dinamizovane medicinske preparate, pojedinac može, kod
akutne groznice, da ponovi malu dozu najnižeg stepena dinamizacije čak i ukratkim intervalima i čak zajedno sa
lekovima koji imaju dugotrajnu aktivnost, kao što je Belladonna.

Kod hroničnih bolesti, lekar može najbolje započeti lečenje najnižim stepenom dinamizacije i, kada je
neophodno, nastaviti sa višim stepenima koji, iako postaju snažniji, uvek deluju blago.

Fusnota §270g – ova potvrda neće izgledati neverovatno ako pogledamo da se kod ove metode dinamizacije
(pedeseto-hiljadite potencije) – za koju sam ja otkrio nakon mnogih laboratorijskih testova da je najsnažnija i da
istovremeno ima najblažu aktivnost - materijalni deo leka razblažuje oko 50.000 puta, a da ona ipak neverovatno
povećava svoju snagu. Ako pomnožimo sa 50.000 na svakoj progresiji dinamizacije (prateći inicijalnu trituraciju
koja postiže postotak rastvaranja od 1.000.000 prema 1), materijalna supstanca je već redukovana na u trećoj
potenciji na 125.000.000.000.000.000.000 (1.000.000 X 50.000 X 50.000 X 50.000 = 125 X 10 18). To je rastvor
nakon trituracije supstance do milionitog razblaženja i zatim dinamizacija na treću potenciju (LM 3). Trideseta
dinamizacija, progresivno pripremana na ovaj način, daje razlomak materijalne supstance koji se gotovo ne može
izraziti brojevima. Postaje veoma verovatno da se materija, posredstvom takve dinamizacije (razvijanje prave,
unutrašnje lekovite energije) na kraju potpuno rastvara na njenu individualnu duhu – nalik prirodu. Zato, u
sirovom stanju, moglo bi se smatrati da se ona zapravo sastoji samo od te nerazvijene duhu-nalik energije. *

171
* Nekoliko redova teksta u § 270, plus svi osim prvih nekoliko redova iz fusnote 270g pojavljuju se u
originalnom tekstu pisanom dr Ričard Haelovim rukopisom, ne Hanemanovim. Vidi Komentare na tekst,
str. ????????.

§ 271
Ako homeopatski lekar, kao što i treba, sam priprema lek1*), može koristiti
svežu biljku. Tada on stavlja nekoliko grana u zdelicu i obrađuje ih sa 100
zrnaca mlečnog šećera do milionitog trenja (§270), pre nego što nastavlja sa
potenciranjem . Postupak važi i za suve, i za uljane materije.
1*)
Sve dok jednog dana država, nakon uvida u neophodnost pripremanja savršenih homeopatskih
lekova, ne odobri da iste priprema i pravi nepristrasna osoba koja će ih dalje prepustiti za upotrebu
lekarima u bolnicama za lečenje bez naplaćivanja ( kako bogatima tako i siromašnima ).

§ 271

Ako lekar sam priprema homeopatski lek, kao što bi to uvek trebalo da čini da bi čovečanstvo
spasao bolesti 1*) , on bi mogao da koristi svežu biljku jer je potrebno samo malo sirovog materijala.
Ovaj metod se može koristiti ako lekaru nije potreban istisnut sok (§ 267) za neku drugu svrhu u
lečenju.
1.Pomešajte par grejna biljke u avanu sa jednom trećinom od 100 grejna mlečnog šećera.
2.Svedite mešavinu na jedno milionitu trituraciju u tri odvojena koraka (§ 270).
Zatim se supstanca može dalje potencijalizovati putem sukusije. Ovog postupka se treba takođe
pridržavati kod ostalih lekovitih susptanci koje su ili suve ili uljevite prirode (fn 267b).

§ 272-§279
Primena lekova
§ 272
1*)
Ovakva kuglica stavljena pod jezik, predestavlja najmanju dozu za trenutno
oboljenje. Na ovaj način lek dotiče mali broj nerava, ali ako se ista kuglica
zdrobi u mlečnom šećeru i rastvori u vodi (§274), postaje mnogo podobnija za
višednevnu upotrebu. Mala količina ovog rastvora istovremeno dotiče više
nerava, nego kuglica stavljena pod jezik.
 1*) Ove kuglice (m. s. §270) zadržavaju svoje lekovito svojstvo mnogo godina, ako se čuvaju u
zatvorenim bočicama, zaštićenim od sunca i toplote.

172
 § 273
Ni u jednom slučaju bolesti nije dozvoljeno, a ni potrebno, da se koristi pri
lečenju više od jedne jednostavne lekovite supstance1*). Ne uviđam, da se
sumnja u ovo, i zato ne preporučujem smeše lekova kod jednog oboljenja . U
homeopatiji je dozvoljena upotreba SAMO JEDNE lekovite supstance.
Neutralne (tj., ne-kiselinske) i srednje ( t.j. nisko kisele ) soli koje su sastavljene od hemijski
(1*)

srodne supstance u nepromenjivim razmerama dve suprotne supstance jedna drugoj, i spojene bez
menjanja hemijskih odnosa u nepromenjivim proporcijama, sulfurisani metali nastali u utrobi zemlje,
kao i one koje su veštački sastavljene kombinacijom sulfura sa baznim solima uvek u konstantnoj
proporciji ( npr. natrium sulphuricum i calcarea sulphurica), one vrste etara formirane
povezivanjem alkohola i kiselina kroz destilaciju, Phosphorus, se smatraju jednostavnim lekovitim
sumptancama i slobodno se od strane lekara mogu koristiti pri lečenju bolesnika.
S druge strane , ekstrati dobijeni pomoću kiselina iz tkz. alkaloida biljaka podležu velikoj različitosti
tokom pripreme ( npr. kinin, strhnin i morfin ) , te iz tog razloga od strane homeopatskog lekara
nemogu biti prihvaćene kao jednostavne i konstantne lekovite supstance. Pre svega jer u samim
biljkama u svom prirodnom svojstvui obliku ( npr chinchona, nux vomica, opium ) poseduje sve što je
neophodno za lečenje. Pored toga alkaloidi nisu jedini lekoviti delovi biljke.

§ 273

– Primenite samo jedan, prost lek u jednom vremenskom periodu.

Ni kod jednog slučaja bolesti nije neophodno koristiti kod pacijenta više od jedne proste lekovite
susptance u jednom vremenskom periodu. Samo iz tog razloga, nedopustivo je činiti drugačije.
Nepojmljivo je da može da postoji i najmanja sumnja o tome da li je u skladu sa prirodom i
razumnije prepisati samo jednu, prostu, 273 dobro poznatu lekovitu supstancu u jednom
vremenskom periodu kod bolesti ili mešavinu nekoliko različitih. U homeopatiji – jedinoj pravoj i
jednostavnoj, jedinoj prirodnoj umetnosti lečenja – apsolutno je zabranjeno primenjivati kod
pacijenta, u jednom vremenskom periodu, dve različite lekovite susptance.

Fusnota §273 – Supstance koje se mogu i koje se ne mogu koristiti kao prosti lekovi.

Lekari bi kao proste lekovite susptance koje se koriste kod pacijenata mogli da prihvate
sledeće:

1.Neutralne (tj., ne-kiselinske) i srednje (tj., niske kiselosti) soli koje se sastoje iz dve
supstance koje su suprotne jedna drugoj i sjedinjene kroz hemijsku vezu u nepromenljivoj
srazmeri.

2.Sumporisani metali koji su nastali u utrobi zemlje, kao i oni koji su veštački napravljeni
kombinovanjem sumpora sa alkalnim solima i zemljinim elementima, i koji su uvek u stalnim
srazmerama (npr., natrum sulphuricum i calcarea sulhurica).

3.One vrste etra koje su formirane povezivanjem vinskog alkohola i kiselina putem
destilacije.

4.Fosfor.

173
Nasuprto tome, ekstrakti takozvanih alkaloida bilja (npr., quinine, strychnine i morphine), kod
kojih se kiseline koriste za ekstrahovanje alkaloida (iz čitave biljke), podložni su velikoj
različitosti u pogledu svoje pripreme. Zato, njih homeopatski lekar ne može da prihvati kao
proste, nevarijabilne lekove, naročito pošto u biljkama postoji, prema onome kako su
prirodno sačinjene (npr., cinchona, nux vomica, opium) sve što treba za lečenje. Štaviše,
alkaloidi nisu jedini lekoviti sastojci biljaka.

§ 274
Pravi homeopata nikada neće upotrebiti više od jednog leka, i to iz sledećih
razloga: Lek je isproban na ljudima, ali lekar ne može biti siguran kakve reakcije
će nastati pri susretu dve lekovite supstnce; jednostavan lek ima svoje svojstvo i
karakter lečenja simptoma bolesti koji su mu najsličniji. Sa druge strane bez
obzira koliko su jednostavni lekovi ispitani po svom dejstvu na zdravom
ljudskom organizmu, nemoguće je predvideti kako dve ili više supstanci u
mešavini deluju jedna na drugu, na ljudsko telo, na promenu stanja, i
prvenstveno, jer lek čiji su simptomi potpuno poznati apsolutno pomaže i u
najtežim slučajevima, čak i ako nije u potpunom poklapanju sa simptomima
bolesti, tj. ne leči, ali potpomaže izbijanje novih simptoma koji će pokazati put
za odgovarajući similimum. Ovo je prednost koje nema pri upotrebi bilo koje
mešavine lekova1*).
1*)
Tokom unutrašnje upotrebe odgovarajućeg leka razumni lekar neće pacijentu dozvoliti da pije
lekoviti čaj, da na bolno mesto stavlja vrećicu sa lekovitim biljkama, unoćenje klistira, mazanje
kremama i mastima.Svaki razuman lekar ovako nešto će prepustiti nerazumnom alopatskom
sveznalici.
§ 275
Podobnost leka, se ne zasniva samo na odgovarajućem homeopatskom izboru,
već i na određivanju male potrebne količine ili bolje rečeno njegove male doze.
Ako se homeopatski lek da u većoj dozi, ma koliko da je odgovarajući, to može
imati određene posledice.

§276
Zato svaki pravi homeopata zna da lek škodi ako se daje u većoj dozi1*)
Prevelike doze i prečesto davanje u stanju su da naprave veliku štetu. Bolesnika

174
dovode u životnu opasnost, a bolest ne retko čine neizlečivom. Lek će uvek
izlečiti simptome bolesti koji su slični njemu, dok će prevelike doze u
organizmu izazvati daleko jače simptome koji se tada teško leče2*)
1*)
Slava koju je nedavno postigla homeopatija, zasniva se na tome što su lekari koristili lekove sa
niskom potencijom koje su po potrebi dinamizirali.
2*)
Tako nastaju skoro neizlečive živine diskrazije, posle alopatskog lečenja sifilisa sa živom datom u
velikim dozama, jer ukoliko šankr nije istrebljen upotrebom spoljašnjeg sredstva ( kao što je uvek
slučaj kod alopatije ), celokupna venerična bolest bila bi izlečena pomoću delotvornog živinog leka.
Isto tako alopata daje Kinin i koru Kinina kod intermitentnih temperatura, gde bi sigurno pomogla
mala doza visokopotencirana ali mala doza China nepogrešivo pomogla ( u slučajevima močvarne
intermitentne temperature i čak kod osoba koje očigledno nisu patile od psore ). Međutim alopati
neodgovornom upotrebom kinina prouzrokuju China diskraziju, koja postepeno uništava važne
organe, prvensveno slezinu i jetru, a pacijent u ovako tužnom stanju vegetira dugo godina. Lečenje, ili
bolje rečeno, popravka ovakve štete je izrazito teško čak i odgovarajućim homeopatskim lekom .

§ 276

- Suviše jaka doza homeopatskog leka nanosi više štete od iste doze nehomeopatskog leka.

Iz tog razloga, lek koji je homeopatski podesan u datom slučaju bolesti, ali koji je dat u prevelikoj
dozi, nanosi više štete nego što to čini podjednako velika doza leka koji je alopatski za bolest. Kod
jakih doza, što je homeopatskiji lek za stanje bolesti, i što je veća njegova potencija, 276a to će on
naneti više štete – daleko više nego podjednako velika doza leka koji je nehomeopatski, koji nema
nikakve veze sa stanjem bolesti (tj., onaj koji je alopatski za stanje bolesti).

Po pravilu, prevelika doza, podesnog, homeopatski odabranog leka povećava nesreću, naročito ako
se prevelike doze suviše često ponavljaju. Nije retko, da one ugrožavaju život pacijenta ili čine da
njegova bolest bude gotovo neizlečiva. Prevelike doze svakako iskorenjuju prirodnu bolest iz
osećanja životnog principa – pacijent više ne pati od originalne bolesti od trenutka delovanja
prejake doze homeopatskog leka na njega – ali se pacijent još više razboljeva od prilično slične,
samo daleko agresivnije medicinske bolesti koju je veoma teško iskoreniti. 276B

Fusnota §276a – Zašto neke homeopate cene korišćenje velikih doza

Neke homeopate cene velike doze iz sledećih razloga:

1.oni nastavljaju da koriste malu potencijalizaciju primenjenog leka, dinamizovanog na dosadašnji

način (kao što sam ja to možda činio pre 25 godina da bih stekao veće znanje).

2.lekovi koje su oni koristili bili su nesavršeno pripremljeni od strane proizvođača, ili

3.lekovi koje su oni koristili nisu bili odabrani na homeopatski način*

* Drugim rečima, homeopate koji cene velike doze to čine iz jednog od sledeća dva razloga:

1.Potencije koje oni koriste su toliko male da one zahtevaju velike doze da bi male efekta. Ovo sledi
Hanemanovu poentu u paragrafu § 276 gde se govori da što je veća potencija, to je manja doza koja je
potrebna da bi se promenilo stanje zdravlja (i to je veća šteta koja se nanosi prevelikom dozom).

2.Lekovi koje oni koriste nisu dovoljno homeopatski za stanje bolesti da bi delovali u malim dozama.
Ovo sledi Hanemanovu poentu u § 276 gde se govori da što je lek više homeopatski, to je manja doza

175
koja je potrebna da bi se promenilo stanje zdravlja (i to je veća šteta koja se nanosi prevelikom
dozom).

Lek koji je loše napravljen mogao bi da potpadne u jednu od ove dve kategorije. Za proučavanja
kratke istorije Hanemanovog progresivnog razvoja i korišćenja različitih doza i potencija, pogledajte
''Predavanje XIV: Homeopatska posologija'' u R.E. Dadženovoj knjizi ''Predavanja o homeopatskoj
teoriji i praksi''.

Fusnota §276b – (Primeri nanošenja štete homeopatskim lekovima korišćenim u velikim i često
ponavljanim odzama:)

Mercury, kada se prepiše u veikoj dozi za sifilis, izaziva mercury bolesti koje slabe organizam.

1.Na ovaj način, gotovo neizlečive mercury bolesti nastaju iz dugotrajne upotrebe agresivnih
alopatskih mercury sredstava, prepisanih u velikim dozama protiv sifilisa. Pa ipak za nekoliko dana,
jedna ili nekoliko doza blagih ali efikasnih mercury sredstava će sigurno temeljno u potpunosti izlečiti
veneričnu bolest, zajedno sa šankrom, pod uslovom da šankr nije bio uništen nekim spoljašnjim
merama (kao što je to uvek slučaj kod alopatije).

Quinine, kada se prepiše u velikim dozama za intermitentne groznice, izaziva quinine bolesti koje
slabe organizam.

2.Na isti način, alopate su davali velike, svakodenevne doze leka cinchona i quinine za intermitentne
groznice gde je cinchona bio pravi lek na koji je homeopatski ukazano i gde bi jedna veoma mala doza
visko potencijalizovanog leka cinchona pouzdano pomogla (tj. kod slučajeva intermitentne močvarne
groznice, kod onih pacijentat koji ne pate od manifestacije psore (§ 242)). Alopata na taj način izaziva
hroničnu quinine bolest koja slabi organizam, dok se istovremeno razvija psora. Ako to ne ubije
pacijenta postepeno (oštećivanjem unutrašnjih organa važnih za život, naročito slezine i jetre) ono bar
najmanje čini da on pati i bude u jadnom stanju zdravlja godinama pred kraj svog života.

Teško je zamisliti homeopatski antidot protiv takvih vrsta bolesti, izazvanih upotrebom prevelikih
doza homeopatskih lekova.
§ 277
Zbog toga je razumljiva iznenađujuća snaga, čak i čudotvornost i dejstvo
homeopatskog leka, datog u maloj dozi, pritom se ne sme zaboraviti ni njegova
sličnost sa simptomima prirodne bolesti. Što je doza manja, to je lek jači.

§278
Ovde se postavlja pitanje koliko doza mora biti mala da bi mogla da pomogne.
Da bi se rešilo ovo pitanje, nikako se ne smemo oslanjati na razmišljanje i
rezonovanje. Ne može se teorijski odrediti ječina leka, već samo putem čistih
proba i pažljivog posmatranja uticaja na bolesnika, iskustvo i posebnost svakog
pojedinačnog slučaja. Potpuno je besmisleno verovati da se napadnuti

176
organizam i organi mogu izlečiti alopatskim lekovima koji se daju u velikoj
dozi kao što nas uči iskustvo homeopatije.

§279
Ovo čisto iskustvo nam iznova pokazuje da nijedna doza niskopotenciranog
leka, na početku terapije, ne može biti toliko mala, a da nije jača od
prirodne bolesti, ili da je bar delimično nadjačava.I to je početak izlečenja.
Ovo ne važi za hronične i komplikovane bolesti, kod kojih je u osnovi došlo do
uništenja nekog važnog unutrašnjeg organa.

§ 280-do kraja
Više o dozama i povezanoj praksi (hipnoza, kupke, itd.)

§ 280
Doza se pojačava i upotreba produžava, sve do trenutka kada se bolesnik,
nakon kratkog poboljšalja, opet požali na početne simptome. Nakon svake
ponovne modifikacije i potenciranja (§274) ovo upućuje na ozdravljenje koje će
ubrzo nastupiti . Životna sila više nema potrebu da bude aficirana lekom, kako
bi izgubila svoj osećaj za bolest (§148). Ovo se zove HOMEOPATSKO
POGORŠANJE.

§ 281
Da bi se uverili u ovo, lek prestaje da se uzima 8,10,15 dana. Umesto leka
lekar daje pacijentu mlečni šećer 8, 10, 15 dana. Ako su povratni simptomi
proizvod leka, oni će se izgubiti u roku od nekoliko sati ili dana, i ako se
ponovo ne pojave, znači da je bolesnik izlečen.
Ako se u toku narednih dana pokaže još neki simptom, to je znak da prirodna
bolest nije u potpunosti izlečena, pa se dalje otklanja lekom sa većom
dinamizacijom. Prve male doze moraju se postupno podizati u potenciji, a kod

177
preosetljivih bolesnika to se čini u manjoj meri ( i sporije ). Ima pacijenata čija
je prijemčivost u poređenju sa onima koji su manje osetljivi kao u odnosu
1000 : 1.

§ 282
Ako se odmah posle prve doze dinamiziranog leka, prvenstveno kod hroničnih
bolesti, pojavi homeopatsko pogoršanje, to je siguran znak da je doza bila
prevelika1*).
1*)
Kod hroničnih bolesti važi pravilo, da se počinje sa najmanjom mogućom dozom, sem ako se leče
tri velike hronične mijazme, dok još cvetaju na koži (svrab, šankr i bradavice npr.) Ove bolesti traže
velike početne doze koje se postepeno povećavaju i koje se uzimaju svakodnevno. Kod njih ne postoji
bojazan da će prevelika doza ostaviti bilo kakav trag, ili napraviti neku štetu u organizmu, tj da će
stvoriti hroničnu bolest, pošto su uzrok ove bolesti dinamičke promene, a u osnovi nemaju materijalno
ili materiju peccans (kako to već vekovima tvrdi stara škola). U ovim slučajevima nema ničeg
materijalnog što bi se moglo otkloniti, iseći, premazati, a da bolesnik pritom ne postane još bolesniji
nego što je bio. Svaki štetni dinamički uticaj na životni princip je suština spoljašnih znakova, a
unutrašnjeg mijazma, što se leči isključivo dejstvom homeopatskog leka na vitalnu silu koja bolest
aficira na sličan ali jači način i time bolesti osećaj unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja, tako da isti
nadalje za vitalnu silu ( organizam ) više ne postoji i napušta bolesnika oslobođenog od bolesti.
Pa ipak nas iskustvo uči da ( Krätze ) svrab nestaje zajedno sa osipom, kao išankr na unutrašnjostima,
venerični mijazam, isključivo lečenjem specifičnim lekom. Međutim bradavice i ako postoje dugo I
bez lečenja, moraju se lečiti spolja i iznutra. Istovremeno specifičnim lekom kako bi došlo do
potpunog izlečenja.
§ 282
– Homeopatsko pogoršanje izazvano prvim LM dozama ukazuje da su te doze bile prevelike.

Ako već prve doze u toku lečenja, naročito kod slučaja hronične bolesti, izazovu homeopatsko
pogoršanje (tj., primetno pojačavanje simptoma originalne bolesti koji su prvi bili analizirani)
uprkos modifikovanju svake ponovljene doze (dinamizovanjem na veći stepen) putem sukusije pre
unošenja u organizam (§ 247), onda je sigurno da su te doze bile prevelike. 282

Fusnota §282 – Pravilna upotreba velikih doza homeopatskog leka, u pedesetohiljaditim potencijama, u
lečenju sifilisa, sikozisa i psore dok su njihovi primarni simptomi još uvek prisutni.

Postoji značajan izuzetak u pravilu koje se tiče otpočinjanja homeopatskog lečenja hroničnih bolesti najmanjim
mogućim dozama i njihovog veoma postepenog povećavanja. Ovaj izuzetak se primenjuje na tri velike mijazme
dok se one još uvek šire po koži: to jest, nedavno nastala dijateza svraba, neometen preostali šankr (na
genitalijama, labiji, usni, itd.) i smokvaste bradavice. Ove rastuće mijazme ne samo da tolerišu, nego i zahtevaju
odmah na početku velike doze njihovog specifičnog leka. One zahtevaju svakodnevno uzimanje za njih
specifičnog leka u sve većim i većim stepenima dinamizacije, ili čak uzimanje tog leka i po nekoliko puta
dnevno. U lečenju ovih bolesti na taj način, ne moramo se plašiti (kao što se moramo plašiti kod bolesti koje su
skrivene u unutrašnjosti) da će prevelika doza, dok iskorenjuje bolest, izazvati (zbog toga što je velika) početak
medicinske bolesti, i konstantnom upotrebom, hroničnu medicinsku bolest. Kod ovih slučajeva gde su tri
mijazme otvoreno ispoljene, pojedinac može vidljivo da opazi, u svakodnevnom poboljšavanju stanja na putu ka
izlečenju, koliko se u pogledu osećanja ovih bolesti svakodnevno povlači iz životnog principa primenom velikih
doza. Nijedna od ove tri mijazme ne može da se izleči bez nestajanja njenih primarnih simptoma: zato nestajanje
ovih simptoma ukazuje lekaru da lekovi više nisu potrebni.

Otklanjanje primarnih simptoma sifilisa, sikozisa i psore čini pacijenta daleko bolesnijim.

178
Pošto su, generalno, bolesti samo dinamičke povrede životnog principa, bez ičeg materijalnog u svojoj osnovi,
onda nema nikakve materia pecans (legenda pod kojom je stara škola radila čitav milenijum, na štetu svojih
pacijenta), kod slučajeva bolesti, ničeg materijalnog što treba ukloniti, spaliti, iseći ili podvezati bez da pacijent
postane još više bolestan i teži za izlečenje, do kraja života, nego što je to bio slučaj kada su se ove tri maijazme
netaknuto širile (vidi ''Hronične bolesti'', tom I).

Mijazme se mogu iskoreniti samo snažnijim homeopatskim lekovima.

Ono što je esencijalno za ove spoljašnje znakove unutrašnjih virulentnih mijazmi je dinamičan neprijatelj koji
prodire u životni princip. Ove mijazme je moguće iskoreniti jedino uvođenjem homeopatskog leka u životni
princip, taj lek će uticati na njeg na sličan ali snažniji način. Osećanje unutrašnje i spoljašnje duhu-nalik bolesti
će se na taj način povući tako da više neće postojati za životni princip, za organizam. Time će pacijent biti
oslobođen od bolesti; biće izlečen.

Iskustvo nas uči da dijateza svraba, zajedno sa osipom, i unutrašnja venerična (sifilitična) mijazma sa svojim
šankrom, može i mora da bude izlečena jedino korišćenjem specifičnog leka, uzetiog interno. Smokvaste
bradavice, međutim, moraju se lečiti sredstvima za spoljnu primenu ali istovremeno i njima specifičnim
lekovima uzetim interno, da bi se postiglo potpuno izlečenje (§ 285).

§ 283
Pravi homeopata će lek davati u maloj dozi, prvenstveno zbog svog osećaja
savesti kako bi na eventualnu pojavu novih simptoma (ako lek nije pravi)
mogao da deluje novim i pravim lekom, takođe u malloj dozi (§249)

§ 284
1*)
Osim jezika, usta i želuca , na koje lek najčešće deluje, za primanje leka su
sposobni i nos i organi za disanje, kada se koriste tečni lekovi za mirisanje. I
naša koža je spremna da prihvati lek, kada se sa istovremenom uobičajnom
upotrebom leka koriste masti za utrljavanje.
1*)
Zadivljujuće je kolika je snaga leka kad odojčeta koje ga prima kroz mleko majke ili doilje . Lek
se daje majci ili dojilji, te se na taj način mnogo sigurnije i lakše eliminišu sve vrste bolesti.Takođe se
pokazalo kao veoma uspešno kada trudnice u prvim nedeljama trudnoće, dobiju male doze Sumporne
kiseline, i koja je na novi način dinamizirana, kako sam opisao (§ 270 ) . Pokazalo se da deca ovih
trudnica na svet dolaze mnogo jača i zdravija, toliko da su svi iznenađeni. Još jedno priznanje o teoriji
psore koju sam ja postavio.
§ 285
Iz tog razloga se lečenje starih bolesti može se potkrepiti istovremenom
upotrebom iste homeopatske masti za spoljašnju upotrebu (na leđima, rukama,
butini i podkolenici). Ona se koristi se svakodnevno, ali se izbegavaju mesta
koja su bolna, pod upalom, koja se grče ili na kojima je izbila alergija1*).

179
1*)
Ovo objašnjava čudotvorna izlečenja kod retardiranih pacijenata sa čistom zdravom kožom, koji
su koristili mineralne kupke čiji je sastav otprilike bio homeopatski. Mineralne kupke su istovremeno
veoma često izazivale (nakon kratkotrajnog olakšanja) gluvoću, ludilo, astmu i apopleksiju, koja su
bolesniku na kraju okončale život. Ovo je putokaz za homeopatskog lekara. Kod bolesnika se nikada
neće i ne sme upotrebiti lek koji nije ranije detaljno isproban na ljudima (§20§21). Lekar isto tako
neće pacijentu nikada prepisati mineralnu kupku, ako dejstvo nije dovoljno ispitano, a isto je i sa
lekovima. Lečiti po principu predpostavljanja da je neka metoda pomogla kod slične bolesti, ili po
onome što se priča – čuje ( ,,rekla kazala’’ ), ,,da je ovo ili ono sredstvo pomoglo kod ove ili one
bolesti’’ , prepisivati lek nepoznat po svom pozitivnom dejstvu na ljudsko zdravlje, ovakvu rizičnu
umetnost homeopata će lako prepustiti alopati. Pravi lekar i praktikant naše umetnosti, iz tog razloga
nikada svog pacijenta neće poslati u jedna od nebrojenih mineralnih kupatila, jer su skoro sva
nepoznata u svom dejstvu na zdrav ljudski organizam, pa se iz tog razloga ubrajaju pod najače,
najopasnije lekove.
Na taj način, se iz jednog od najpoznatijih kupatila, od hiljadu vrati otprilike jedan ili dva izlečena
pacijenta,najčešće samo naizgled, i na sav glas izvrišti čudo od lečenja, nekoliko stotina se u tišini
odvuče sa manjim ili većim pogoršanjem, a ostatak ostaje kako bi se pripremio za večni mir.Činjenica
koju potvrđuju mnogobrojna groblja u blizini mineralnih kupatila. +)
+)
Istinski, pravi homeopata, koji nikad ne dela bez pravih osnova, nikada život svojih pacijenata
neće staviti na kocku čija se kvota pogodaka odnosi kao 1: 500 ili 1000 nitni ( Nitne, koje se
sastoje od pogoršanja ili smrti ). Homeopata svog pacijenta nikada neće izložiti takvoj opasnosti i
ni igri, na sreću poslati u mineralno kupatilo kao što to čine alopate,kako bi se otarasile već i
onako upropašćenog pacijenta.

§ 285

– Pravilna spoljna primena homeopatskog leka koji je uspešno dat interno

Stoga, lekar može da unapredi lečenje veoma starih bolesti utrljavanjem (na leđa, ruke i listove)
istog leka koji je uzet interno a za koji se pokazalo da je lekovit za pacijenta kada je uzet interno.
Sve delove koji su predmet bolova, grčeva ili osipa po koži trebalo bi izbegavati (§ 194). 285

Fusnota § 285 – Opasnost mineralnih kupki

Činjenica da se lek može primeniti preko kože objašnjava retka čudotvorna izlečenja kod kojih je
hronično bolestan pacijent (čija je kože štaviše čitava i netaknuta) brzo i trajno izlečen posle nekoliko
mineralnih kupki. Sasvim slučajno, medicinski konstituenti kupki bili su homeopatski odgovarajući za
staro obolenje. S druge strane, mineralne kupke su često nanosile veliku štetu odstranjujući osip sa
kože pacijenta. Nakon kratkog perioda blagostanja, životni princip obično dozvoljava unutrašnjem
neizlečenom obolenju da izbije na nekom drugom mestu na telu koje je daleko važnije za život i za
zdravlje.

Na primer, može se javiti bilo šta od sledećeg: paraliza očnog nerva i slepilo, zamagljenje kristalnih
sočiva oka (katarakta), gluvoća, ludilo, gušeća astma, ili moždani udar koji okončava patnju oslepelog
pacijenta.

Osnovni princip kog treba da se pridržava lekar homeopatske umetnosti lečenja (što ga razlikuje od
bilo kog drugog takozvanog lekara starijih škola) je da nikada ne treba da koristi lek čiji štetni
simptomi nisu pažljivo utvrđeni i samim tim njemu poznati (§ 20 - § 21). Prepisati pacijentu sredstvo
koje je poznato po svom pozitivnom delovanju na stanje čoveka, na osnovu neke puke pretpostavke o
njegovom mogućem lekovitom dejstvu kod nekih sličnih slučajeva ili zato što je neko rekao, ''Ovo
sredstvo je pomoglo kod takve i takve bolesti,'' je nesavestan, opasan rizik koji će homeopata koji voli
ljudsku vrstu prepustiti bezosećajnom alopati. Iz tog razloga, pravi lekar i praktičar naše umetnosti
lečenja nikada neće prepisati svom pacijentu bilo koju od bezbrojnih mineralnih kupki, jer su mu
gotovo sve one nepoznate u smislu njihovog pozitivnog delovanja na stanje ljudskog zdravlja.

180
Pogrešno korišćenje mineralne kupke može se ubrojiti među najagresivnija i najopasnija sredstva u
lečenju. Od hiljadu pacijenata koje su nemarni lekari, koji nisu bili u stanju da ih izleče bez alopatskog
lečenja, naslepo poslatih na najčuvenije od tih kupki jedan ili dvojica se vraćaju sasvim slučajno
izlečeni (mada su često samo prividno izlečeni) i veličaju takvo čudo do nebesa, dok se na stotine
pacijenata tiho ode sa manje ili više pogoršanim stanjem. Neki od njih ostaju u senci, pripremajući se
za mesto večnog odmora, licem okrenutim ka popunjenom groblju koje okružuje najčuvenija
kupališta.†

† Iz tog razloga, pravi praktičar umetnosti lečenja – koji nikada ne postupa van okvira ispravnih
principa, koji se nikada nesavesno ne kocka sa životom pacijenta koji mu je poveren (kao u igri na
sreću gde su šanse da izgubi pet stotina ili hiljadu prema jedan, i gde gubitak zanči pogoršanje stanja
ili smrt) – nikada ne ugrožava živote svojih pacijenata šaljući ih da iskušaju svoju sreću u mineralnom
kupalištu, kao što to često čine alopate sa veliki dostojanstvom, da bi se oslobodili pacijenta koje su
oni ili neki njima slični uništili.
§ 286
Kao što lekovi imaju mogućnost lečenja bolesti, tako i magneti, elektricitet i
galvanske struje imaju istu dinamičku snagu i uticaj na životni princip. Pomoću
njih se mogu lečiti bolesti kao što je razdražljivost i nevoljno pokretanje mišića
senzibilitet i iritabilitet. Ali, upotreba elektromagnetne mašine još uvek nije
detaljno ispitana, da bi se mogla 100% koristiti u homeopatiji. Metode sa
elektricitetom i galvanskim strujama, korištene su pretežno u alopatiji i
prouzrokovale su mnogo štete kod pacijenata. Pozitivne promene koje mogu da
nastanu do sada su malo poznate.

§ 287
Magnet se može koristiti sa većom sigurnošću jer je dobro poznat pozitivni
uticaj severnog i južnog pola jakog magneta. Iako su oba pola prilično jaka, u
svom dejstvu stoje jedan naspram drugog. Dejstvo se može smanjiti
skraćivanjem vremena stavljanja magneta na jedan od polova, u zavisnosti da li
simptomi pokazuju usmerenost ka severnom ili južnom polu. Kao antidot koristi
se uglačana i čista pločica cinka.

§ 288
Ne sme se zaboraviti i čovekov pozitivni ili negativni uticaj na bolesnika. Ovo
je prvi primetio Mesmer, pa se ovakvi ljudi, po pronalazaču, nazivaju

181
mesmeričarima. Ovi ljudi imaju sposobnost pozitivnog uticaja na bolesnike, tj.
oni svojim dodirom vitalnu silu pacijenta vraćaju u stanje harmonije. Oni su u
stanju su da izleče stare čireve, slepilo, paralize pojedinih delova tela. Mogu da
stvaraju čuda i njihov dar, dat od Boga i prirode se nikako ne sme zanemariti,
umanjivati ili ponižavati. Delovanje mesmeričara na bolesnika putem dodira, ili
na razdaljinu je veliko, kada se posmatra kako se vitalna sila, talentovanog
mesmeričara, dinamički uliva ( kao pol jakog magneta u šipku sirovog čelika )
Te deluje na različite načine: delimično u organizmu zamenjuje životnu
energiju, na drugim mestima izvlači previše sakupljene i nataložene patnje
nerava, smanjuje, ravnomerno razdeljuje i uopšteno razbija poremećaj životnog
principa pacijenta i zamenjuje ga normalnim sa strane mesmeričara, npr. kod
starih čireva, amaurosis, paralize pojedinih udova itd.
U ovo spada talentovani magnetičar zoo vrta u srednjem veku. Najsjajnije se
pokazalo dejstvo prenosa ljudske snage na ceo organizam, tokom reanimacije
osoba koje su se dugo nalazile u komi1*), kroz čoveka koji je bio u cvatu životne
snage. Neka vrsta vaskrsenja, što dokazuje više ozbiljnih izveštaja i primera.
Ukoliko je mesmerična osoba, bez obzira na pol, u posedu dobrotvornog
entuzijazma ( čak i možda u degenerisanoj formi kao što je versko 3
zanesenjaštvo, fanatizam,misticizam, opsesivno čovekoljublje ) to je više u
stanju da pri ovom požrtvovanom i filantropskom poslu izvede prava čuda.
Ne samo pomoću snage dobrote već i istovremeno i koncentracijom
1*)
Jedna od karakteristika mesmeričara, kojih nema puno među ljudima, jeste da i pored velike
dobrote i jake telesne konstitucije poseduju jako slab, ili nikakav seksualni nagon, što kod običnih
ljudi nije slučaj, kod njih već nakon kratkog dodira raste želja za telesnom razmenom.Kod velikog
broja mesmeričara, koje sam ja sam poznavao, svi su posedovali ovakvu karakteristiku.

§ 288

– Pozitivan mesmerizam (hipnotizam)

Smatram da je neophodno da ovde spomenem takozvani animalni magnetizam ili mesmerizam

(tako nazvan iz zahvalnosti prema Mesmeru, njegovom prvom osnivaču) koji se po svojoj prirodi
razlikuje od svih ostalih načina lečenja. Ova snaga lečenja (često uzalud poricana i omalovažavana
tokom čitavog jednog veka) je fantastičan, neprocenjiv dar od Boga, podaren čovečanstvu. Životna
sila zdravog hipnotizera, obdarena ovom moći, dinamično protiče kroz drugo ljudsko biće

182
posredstvom dodira ili čak i bez njega – zaista čak i na određenoj udaljenosti. To se postiže kroz
snažnu volju dobronamernog pojedinca. Hipnotizerova životna sila dinamično se prenosi na drugo
ljudsko biće ponašajući se kao samo jedan od polova snažnog magneta koji dinamično protiče kroz
šipku od sirovog čelika. Ova izlečiteljska snaga deluje na drugačiji način u tom delu tela, ona na
tom mestu zamenjuje nedostatke životne sile u pacijentovom organizmu, ona isušuje, smanjuje i
ravnomernije raspoređuje životnu silu koja se previše akumulirala na drugim mestima, pobuđujući
na taj način nervnu patnju. Generalno, ona iskorenjuje štetan poremećaj u pacijentovom životnom
principu, zamenjujući ga normalnom ravnotežom koja postoji kod hipnotizera i koja se snažno
nameće pacijentu. Ona to čini, na primer, kod slučajeva ulkusa, slepila, paralize delova tela, itd.

Mnoga brza izlečenja u svim starosnim dobima mogu se pripisati aminalnom magnetičaru
obdarenom velikim prirodnim darom. Aktivnost ljudske snage koja se prenosi na ceo organizam
putem najsnažnije, dobronamerne volje čoveka čija je životna sila u punom procvatu 288
najbrilijantnije se pokazala u oživljavanju nekih osoba koje su dugo vremena bile očigledno mrtve –
to je neka vrsta buđenja iz mrtvih o kojoj istorija svedoči sa nekoliko nepobitnih primera. Ako je
hipnotizer, bilo kog pola, istovremeno sposoban za dobronamernu eutanaziju (ili možda čak i za
njen degenerisan oblik, kao što je bigotizam, fanatizam, misticizam ili opsesivni filantropizam) onda
je on još više u poziciji, zbog te filantropske samožrtvujuće aktivnosti, ne samo da usmeri snagu
svoje dominantne dobrote isključivo na predmet koji zahteva njegovu pomoć nego takođe, da je tu
koncentriše, stvarajući, na taj način, povremeno čuda.

§ 289

Sve vrste praktikovanja mesmerizma, oslanjaju se na dinamički uticaj na

bolesnika, i to se naziva se pozitivni mesmerizam1*). Sve što je u suprotnosti,
naziva se negativnim mesmerizmom. Ovde spadaju i metode koje se označavaju
KALMIRANJE (smirivanje, ublaživanje) i VENTLIRANJE.Najjednostavnije i
nasigurnije su metode pražnjenja. Mesmeričar (bioenergetičar ) radi tako što sa
ispruženim dlanom, na odstojanju od oko 2,5 cm iznad tela, prelazi od vrha
prstiju nogu do glave i nazad2*). Što je tempo prelaska preko tela brži, to je veće
pražnjenje.Tako su npr. kod ženske osobe koja je iz zdravog stanja pala u
komu3*), jer je pre menstruacije došlo do iznenadno velike promene raspoloženja
usled čega je ova potisnuta. Životna sila je sakupila verovatno u prekordijama, a
brzim pokretima mesmeričara preko celog tela došlo je do pražnjenja a ceo
organizam se vratio u stanje ravnoteže, tako da skoro trenutno dolazi do
reanimacije4*).
1*)
sa vrednošću pominjem na ovome mestu pozitivni mesmerizam, ali opominjem i apelujem na
nepotrebno preterivanje gde se mesmeričar ponavlja dnevno, čak i više puta u toku nekoliko sati.Kad
osoba sa slabim živcima je usled ovakvih metoda došlo je do nečuvenih poremećaja celog čoveka što

183
se naziva (somnobulizam i vidovitost ) pri čemu ljudsko biće prelazi u stanje odsutnosti, čini se da
pripada svetu duhova – izrazito neprirodno i opasno stanje, čime se bezuspešno pokušavalo lečenje
hroničnih bolesti.
2*)
Poznato je pravilo da mesmeričar ne sme da ima na sebi ništa svileno, bez obzira da li je
mesmerizacija pozitivna ili negativna. Manje je poznata činjenica, da mesmeričar koji sam STANE na
komad svile svoju vitalnu silu može preneti u većoj meri, nego kada stoji na golom patosu.
3*)
Hronično slaboj, sa niskim vitalnošću osobi je brz negativni pokret u svakom slučaju štetan.
4*)
Na selu je tkz. mesmeričarka, robusnom desetogodišnjem dečaku, sa palčevima napravila više
pokreta od srca preko rebara i to sa velikom snagom, nakon toga dečak je sa smrtnim bledilom pao u
stanje bez svesti i pokreta, toliko da ga nisu uspeli pokrenuti, pa čak su ga smatrali mrtvim. Naložio
sam njegovom starijem bratu da napravi brz, negativni pokret od čela do pete, a dečak je skoro istog
trenutka bio pri svesti, raspoložen i zdrav.

§ 289

Svi prethodno pomenuti načini korišćenja hipnotizma zasnivaju se na dinamičnom prenošenju

manje ili veće životne sile na pacijenta i zato se to zove pozitivan hipnotizam. 289a

Negativan hipnotizam

Negativan hipnotizam zaslužuje to ime zato što ima potpuno suprotan efekat. Prenošenje energije
koje je potrebno da bi probudilo ljude iz mrtvačkog sna pripada ovoj kategoriji, kao i sve radnje pod
nazivom smirivanje i vetrenje. Kod neiznurenih osoba, ovo oslobađanje žvotne sile koja se previše
nagomilala u jednom delu se najsigurnije i najjednostavnije stvara, kroz negativan hipnotizam,
posredstvom veoma brzih pokreta ravne opružene desne ruke, koja se drži paralelno sa i oko pola
cm iznad tela, idući od vrha glave dole do vrha prstiju na nogama. 289b. Što se brže odvijaju ovi
pokreti, to je snažnije pražnjenje koje se proizvodi. Na primer, kod jednog slučaja očigledne smrti,
žena koja je prethodno bila zdrava, 289c pretrpela je žestok emotivni šok koji je potisnuo
menstruaciju pre napada. To je verovatno rezultiralo akumuliranjem energije u nadsrčanom
regionu. Taj region je bio oslobođen i čitav organizam je bio vraćen u homeostazu brzim
negativnim prenošenjem energije, i ona je oživela. Takvim lečenjem, se gotovo odmah postiže
oživljavanje. 289d Kod veoma razdražljivih osoba, blag, manje brz negativan pokret povremeno
olakšava preveliku uznemirenost i anksioznu nesanicu koja ponekad potiče od prejakog pozitivnog
prenošenja, itd.

Fusnota § 289a- Zloupotreba pozitivnog mesmerizma

Kada govorim o neospornoj i zasigurno izlečiteljskoj moći pozitivnih mesmerista, svakako ne mislim
na najžalosnije preuveličavanje nje (zvanog mesečarenje ili vidovitost) u kojoj se ponavljanje pokreta
vrši svakih pola sata ili svakih sat vremena, dan za danom, nad pacijentima sa slabim nervnim
sistemom da bi se izazvala ogromna promena unutar sklada celokupnog ljudskog bića. To je veoma
neprirodno i opasno stanje gde se osoba transportuje iz sveta osećanja i čini se da pripada više
duhovnom svetu. Ta moć je korišćena u uzaludnim pokušajima da se izleče hronične bolesti.

Fusnota §289b – Korišćenje svile u mesmerizmu

184
Već je poznato pravilo da osoba, koja je bila hipnotizovana, bilo pozitivno ili negativno, ne sme da
nosi svilu na bilo kom delu tela. Malo je manje poznato, međutim, da hipnotizer može potpunije da
prenese na pacijenta životnu silu ako on stoji na svili, umesto na golom podu.

§ 290
Ovde delimično spada i masaža koja uspešno leči nesanicu, mršavost, slabost i
slabo varenje. Masiraju se leđa, grudi, mišići ruku i nogu i na taj način se životni
princip podstiče na povratno delovanje na tonus mišića i njihovih krvnih i
limfnih sudova.
§ 290

– Mesmerizam u masaži

Mesmeristička aktivnost je uključena u postupak gde zdrava, dobrodušna osoba masira nekoga ko
je hronično bolestan i ko je lečen, ali se još uvek nalazi u procesu sporog oporavka, i još uvek pati
od ispijenosti, loše probave i nesanice. Masažer odvojeno masira mišiće udova, grudnog koša i leđa,
umereno pritiskajući ih, čime stimuliše životni princip na kontra-aktivnost da bi se obnovio tonus
mišića, krv u njima i krvni sudovi. Naravno, hipnotizer ovde ima glavnu ulogu, što ne bi trebalo
koristiti kod pacijenata koji još uvek pate od emotivne razdražljivosti.
§ 291
Mineralne kupke su se delimično pokazale kao palijativno sredstvo a delimično
kao homeopatsko pomoćno sredstvo u akutnim bolestima i u periodu
rekonvalescencije. One u glavnom doprinose poboljšavanju fizičkog stanja, ali u
suštini nisu pravi lekovi. Mlake kupke na 310 C -340C služe za buđenje
komatoznih pacijenata ( od smrzavanja, davljenja, gušenja ) osetljivosti u
vlaknima zbog čijeg je smanjenja otupeo osećaj u nervima. I ako se radi samo o
palijativnoj metodi, i ako u povezanosti sa kafom i trljanjem ruku, moram
priznati da je ona veoma uspešna, pogotovu u slučajevima kada je osetljivost
nejednako raspoređena u različitim delovima tela, kao i kod histeričnih napada i
dečijih konvulzija.
Hladna kupatila od 70C do 130C uspešno deluju u slučajevima
rekonvalescencije i kod hroničnih bolesti. Oboleli delovi se postepeno potapaju

185
na nekoliko minuta u vodu čija temperatura postepeno opada. Ovo je palijativno
sredstvo koje deluje samo na fizičkom planu i ne postoji mogućnost pogoršanja
ili stvaranje neke velike štete, kao što je to slučaj kod dinamičkih palijativnih
lekova.
§ 291

Otkriveno je da su kupke čiste vode korisne i kao palijativi i kao pomoćna sredstva u homeopatiji
koja se koriste za obnavljanje zdravlja. One imaju primenu i kod akutnih bolesti i u periodu
rekonvalescencije pacijenata koji su se nedavno izlečili od hronične bolesti. Kod slučajeva
rekonvalescencije, mora se uzeti u obzir stanje pacijenta, kao i temperatura, trajanje, i frekventnost
kupanja. Međutim, čak i kad se pravilno koriste, kupke nisu same po sebi lekovi, jer one samo u
prvi plan iznose fizički korisne promene u bolesnom telu.

Tople kupke

Mlake kupke, u rasponu od 310C do 340C (88 F do 93 F), služe da razbude uspavanu razdražljivost
tkiva kod slučajeva smrti (od smrzavanja, davljenja, gušenja) gde je osetljivost tkiva bila ukočena.
Dok su ove kupke samo palijativne, one se veoma često pokazuju vrlo efikasnim, naročito ako se
pacijentu da kafa i izmasiramo ga rukama.

Tople kupke mogu da budu pomoćno homeopatsko sredstvo kod slučajeva gde je razdražljivost
sasvim nejednako raspoređena i previše akumulirana u nekim organima, kao što je to slučaj kod
nekih histeričnih grčeva i infantilnih konvulzija.

Hladne kupke

Hladne kupke su se pokazale kao dobro homeopatsko pomoćno sredstvo i kao okrepljujući palijativ
u rekonvalescenciji pacijenata koji su se medicinskim putem oporavili od hronične bolesti.
Momentalno uranjanje u hladne kupke, čija se temperatura kreće u rasponu od 7 0C do 130C (45 F
do 55 F) korisno je u homeopatiji kod pacijenata kojima nedostaje vitalna toplota. Pokazalo se da je
u toku rekonvalescencije, momentalno, često uranjanje u hladne kupke okrepljujući palijativ za
mlitavo tkivo. Ako je cilj obnavljanje mlitavog tkiva, hladne kupke treba primenjivati ne samo
momentalno, nego i u trajanju od nekoliko minuta, i to na sve nižim i nižim temperaturama. Iako je
to palijativ, on deluje samo fizički i zato nije povezan sa manama suprotne reakcije, koja se odvija (i
koje se treba plašiti) kod dinamičnih medicinskih palijativa.

186
PREGLED ORGANONA Semjuela Hanemana

Ovaj pregled pripremio je Džulijan Vinston za studente Homeopatskog koledža

u Velingtonu. Štampan je u Americi, u časopisu “Homeopatija danas”
(“Homeopathy Today”).
Preuzet je iz petog izdanja koje je preveo Dadžen (Dudgeon) (1893), uz dodatak
(gde je to bilo neophodno) Boerikeovog prevoda (1922), iz šestog izdanja koje
je upotpunjeno Kunzlijevim prevodom šestog izdanja.

Peto izdanje iz 1833. kucano je italik fontom, dok je šesto izdanje iz 1842.
kucano običnim fontom. Zvezdicom ( *) su označene fus note koje treba
pročitati.

§ 1-§9
Osnovni postulati o bolestima i principima lečenja.

1. Lekareva jedina misija je da leči bolesne a ne da pametuje o prirodi bolesti.*

2. Idealan lek deluje brzo, blago i trajno i celokupnu bolest otstranjuje na
najkraći i najbezazleniji način, u skladu sa lako razumljivim principima.
3. Ako lekar shvata na koji način se bolest može izlečiti, ako razume na koji
način medicina leči, i na koji način treba da primeni lek za određenu bolest (u
skladu sa dobro definisanim principima) ako dalje zna kako da promeni
okolnosti koje sprečavaju pacijenta da ozdravi, onda je on pravi lekar.
4. Trba da se prepoznaju i otklone uzroci koji dominiraju.
5. Trba da se obratiti pažnja na podstičuće i osnovne uzroke (obično je to

187
hronično oboljenje) u koje spadaju pacijentov karakter, stil života, navike itd.
6. Nema potrebe za metafizičkim nagađanjem. Bolest čini sveukupnost
simptoma koji se mogu zapaziti *
7. Da bi se bolest izlečila, treba da se leči sveukupnost/totalitet [NE njeni
simptomi; jedan simptom ne čini bolest] *
8. Ako se simptomi uklone, bolest je iskorenjena.
9. Lekar želi da izleči ljude da bi oni mogli da koriste svoje telo za višu svrhu
svog bivstvovanja.
§10-§18
Koncept vitalne sile i njena povezanost sa bolešću

10. Bez vitalnog duha (sile), organizam je mrtav.

11. U toku bolesti, vitalna sila je poremećena. *
12. Vitalna sila prouzrokuje bolest i ZATO, ako se ona izleči, i bolest je
izlečena. [na koji način to ona čini, ne treba da se tiče lekara]
13. Bolesti nisu posebni, niti izraženi entiteti. Apsurdno je misliti na taj način,
kao što čine materijalistički orijentisani umovi. Ovakav način razmišljanja
pokretao je konvencionalnu medicinu, čineći je štetnom (mračnom veštinom),
nesposobnom da izleči.
14. Sve bolesno je izlečivo.
15. Obolela vitalna sila i simptomi bolesti su identični.
16. Pošto bolesti nalikuju duhu, potreban je lek koji nalikuje duhu da bi se
postigao efekat.( Pošto su bolesti, stoga, dinamičke (eterične), potrebni su vam i energetski
lekovi da bi bili efikasni protiv njih.)

17. Lekar samo treba da eliminiše sveukupnost simptoma, čime će se otkloniti

unutrašnje izmenjeno stanje.
18. SVEUKUPNOST/TOTALITET je jedini put ka izlečenju.

§19-§21

188
Neophodnost ispitivanja (utvrđivanje prirode leka)

19. Lekovi ne mogu da izleče ako ne mogu da prouzrokuju slične poremećaje.

20. Dejstvo lekova može se otkriti jedino preko efekata koje oni izazivaju, - a ne
preko uzroka.
21. Simptomi, ispoljeni u toku ispitivanja, jedina su mogućnost da se spozna
snaga leka. Puki eksperiment neće otkriti ništa. Lekovi leče samo na osnovu
svoje sposobnosti da izmene zdravstveno stanje čoveka, izazivajući
karakteristične simptome.

§22-§27
Princip sličnosti

22. Isceliteljske moći lekova postoje samo zato što oni mogu da proizvedu
određene simptome kod zdravih i da te iste simptome otklone kod bolesnih.
Lekovi mogu biti slični ili se mogu razlikovati od bolesti. Saznanje koji lek,
treba koristiti, dolazi sa iskustvom. [opis alopatske medicine]
23. Iskustvo pokazuje da antipatski lekovi ne leče; i da se simptomi vraćaju sa
osnaženim intenzitetom.
24. Zato je homeopatija sistem izbora.
25. To se može naučiti putem samog eksperimenta [ne onakvog eksperimenta
kakav sprovode klasični lekari, koji nalikuje na gledanje u kaleidoskop] *
26. Slabiji dinamičan bol potiskuje jači, AKO mu je sličan po prirodi.
27. Isceliteljske moći lekova zavise od simptoma koje su ustanju da
prouzrokuju, a slični su simptomima bolesti, samo što su jači.

§28- §29
KAKO HOMEOPATIJA LEČI ? (pokušaj) ( preuzeto iz 6 izdanja).

28. Naučna objašnjenja o tome na koji način homeopatija leči nisu toliko važna,
nema svrhe da se daje bilo koje objašnjenje. Pa ipak...
29. Bolest, veštački izazvana lekom, savlađuje slabiju prirodnu bolest. Kada se
snaga veštački stvorene bolesti istroši, telo se vraća u normalno stanje zdravlja.
Ovo je najverovatnije objašnjenje.

§30-§69
Nacrt filozofije sistema

30. Ljudsko telo je sklonije da promeni zdravstveno stanje pod uticajem leka
nego prirodnim putem.
31. Agensi bolesti ne utiču na svakoga podjednako. Mi se razboljevamo samo

189
kada smo osetljivi (OSETLJIVOST).
32. Medicinski agensi mogu da utiču na sve ljude.
33. Zato je telo daleko osetljivije na medicinske sile.
34. Veštački izazvana bolest mora da bude ne samo jača , nego mora biti i
najsličnija. [vitalni princip je instinktivan, bez uticaja razuma i bez osećanja].
Priroda ne može da izleči staru bolest dodavanjem nove koja se razlikuje od
stare.
35. Razmotrite dobro slučaj kada se dve različite bolesti nađu kod iste osobe
(primeri su dati u § 36-§40)
36. Stara bolest odbija novu ne-sličnu bolest.
37. Na hronične bolesti ne utiče nehomeopatsko lečenje.
38. Nove, jače bolesti mogu da potisnu staru bolest, ali je neće otkloniti.
39. Alopatsko lečenje potiskuje bolest, ali se hronična bolest ponovo vraća kada
lek prestane da se koristi.
40. Nove bolesti mogu da se udruže sa starim bolestima i da postanu
kompleksne. Nijedna ne otklanja drugu.
41. Uzimanje alopatskih lekova u velikim količinama vodi veštačkoj bolesti,
izazvanoj lekovima i pretvara je u hroničan problem.
42. Dve različite bolesti mogu da postoje u jednom telu istovremeno.
43. Ali kada se dve slične bolesti susretnu, možemo da vidimo kako se odvija
lečenje.
44. Dve slične bolesti se ne mogu isključivati, istrošiti ili postojati istovremeno.
45. Dve slične bolesti će uništiti jedna drugu u organizmu.
46. Primeri prethodno rečenog.
47. Tebalo bi da bude potpuno jasno da se na ovaj način lečenje odvija prema
prirodnim zakonima.
48. Različite bolesti se međusobno ne leče.
49. Priroda je siromašna u pogledu isceljenja bolesti na homeopatski način, zato
ih često ni ne primećujemo.
50. A one koje mogu da izleče donose i druge probleme, često zato što se ne
može kontrolisati doza.
51. Lekar ima na raspolaganju mnogo lekova.

§52-§56 potpuno preuzeto iz 6 izdanja

52. Posmatrajući prirodu, lekar će naučiti da leči jedino homeopatijom.
52. Postoje dve metode: alopatska i homeopatska. Jedna je oprečna drugoj.
Primenjivati obe na jednom pacijentu je zločin.
53. Blage lekove može da ponudi JEDINO homeopatijoa. To bi trebalo da bude
primaran način korišćenja lekova.
53. Pravi, blagi lekovi mogu biti jedino homeopatski.

190
54. Homeopatski način je jedini pravi.
54. Alopatska praksa zasniva se na nagađanju.
55. Drugi način je alopatski
55. Jedini razlog što je ljude sputavala alopatija je to što je ona pružala samo
privremeno olakšanje.
56. Treći način je antipatski ili delimičan
56. Pacijenti se obmanjuju brzim poboljšanjem stanja, alije ova metoda u
osnovi štetna.
57. Primeri su tretiranje pojedinačnog simptoma oprečnim lekom.
58. Zašto je antipatsko lečenje loše? Ono je usmereno protiv pojedinačnog
simptoma: nakon lečenja toga sledi kratkotrajno poboljšanje koje je praćeno
dugotrajnim pogoršanjem.
59. Primeri su štetni efekti antipatske medicine.
60. Povećavanje doza lekova koji deluju delimično, nikada ne leči.
61. Lekari (ako su sposobni da uoče žalosne rezultate) bi tebalo da vide rezultate
primene suprotnih lekova da bi razumeli da je homeoptski način bolji i jedini put
izlečenja.
62. Razlog zašto je palijacija opasna je objašnjen u §63-§69.
63. Primarna je aktivnost leka, a sekundarna je reakcija vitalne sile ili
kontrareakcija.
64. Primeri primarne i sekundarne reakcije.
65. Primeri primarnih i sekundarnih efekata, kao što je izneto u § 64.
66. U zdravom telu, pojedinac ne uočava sekundarnu reakciju homeopatske
doze, ali pažljivi posmatrač može da uoči primarnu aktivnost nekih od tih
lekova.
67. Ove ISTINE objašnjavaju zašto je homeopatija dobra. (Duga fus nota koja
osuđuje one pripadnike „bastardne sekte“ koji za sebe tvrde da su homeopate,
ali koriste parcijalno lečenje, da bi izbegli da traže pravi lek) *
68. U homeopatiji iskustvo pokazuje da će male doze lekova istisnuti prirodnu
bolest.
69. Kod antipatskog lečenja se dešava upravo suprotno. Bolest se pogoršava
kada delimično delovanje prestane.
70: Sumiranje svega što je do sada rečeno
71. Sve bolesti su grupe simptoma koje se mogu lečiti sličnim lekovima. Postoje
tri aspekta u lečenju: istraživanje bolesti, istraživanje lekova, saznanje kako da
se lekovi koriste. (pogledajte § 3)

§72-§81
Akutne i hronične bolesti

72. Bolesti—definicija akutne i hronične bolesti.

73. Diskusija o akutnoj bolesti

191
74. Najgore hronične bolesti prouzrokuju neiskusni lekari primenom alopatskih
lekova.
75. Ovakve bolesti je najteže izlečiti.
76. Homeopatija može da leči prirodne bolesti. Oslabljujuće dejstvo alopatije
moguće je otkloniti jedino vremenom, putem same vitalne sile (tretiranjem bilo
koje mijazme koje stoji iza toga).
77. Neke bolesti se nazivaju ,, hroničnim’’ mada one to nisu – npr. bolesti
zavisnosti i neraspoloženja. Otklonite uzrok i otklonili ste bolest.
78. Prava hronična bolest potiče od hroničnih mijazmi.
79. Sifilis i sikoza
80-81. Psora (pročitaj ,,Hronične bolesti’’ objavljene u izdanju iz 1828.)

§82-§104
UZIMANJE SLUČAJA ( Kako dobiti informacije? )

82. U nastojanju da se bolesti izleče, treba pažljivo istražiti slučaj i voditi .

83. Da bi se razumela slika bolesti, neophodno je: osloboditi se od predrasuda i
imati zdrav razum. Individualno ispitivanje slučaja bolesti (uopštene smernice)
84. Pacijent priča. Lekar ćuti. Bez prekidanja izlaganja pacijenta. Sve treba
zapisati.
85. Treba početi novi pasus sa pojavom svakog novog simptoma.
86. Kada pacijent završi, treba ga pitati za neke detalje.
87. Ne postavljati ‘’da’’ ili ‘’ne’’ pitanja.
88. Treba postaviti pitanja o ostalim delovima tela, koje pacijent nije spomenuo.

89. Nakon toga lekar treba da postavi više specifičnih detaljnijih pitanja.
90. Lekar beleži sve ono što opaža kod pacijenta.
91. Kod hroničnih bolesti mora se saznati kakvi su simptomi bili pre davanja
leka. Treba tražiti da pacijent prestane da priča da bi se videla prava bolest.
92. Kod bolesti koje rapidno napreduju (akutne), treba zaboraviti ostale lekove.

192
Treba raditi šta se može da bi se to rešilo.
93.Treba saslušati šta prijatelji kažu o pacijentu.
94. Kod hroničnih bolesti treba postavljati pitanja o navikama, ishrani i situaciji
u kući da bi se mogli otkloniti stalni uzroci.
95. Kod hroničnih bolesti treba obratiti paznju na najmanje specifičnosti.
96. Neki pacijenti skloni su preuveličavanju svojih simptoma.
97. Neki pacijenti su lažno skromni i skloni da veruju da njihovi simptomi
nemaju nikakvih posledica.
98.Treba imati poverenja u lične iskaze pacijenta.
99. Akutne bolesti kratko traju i lako se leče. Kod njih ima manje da se ispituje
i često su spontano detaljne.

§100-§102
Epidemične bolesti

100. Istraživanje epidemičnih bolesti.

101. Potrebno je da prođe izvesno vreme da bi se uvidela sveukupnost
epidemične bolesti.
102. Karakteristike bolesti se uočavaju nakon ispitivanja nekoliko pacijenata.

§103- §104
Hronične bolesti

103. Hronične bolesti se moraju pažljivo ispitivati. Mora se sagledati celokupna

slika pacijenta.
104. Kada se jednom skicira celokupna slika , urađen je najteži deo posla. Lekar
tada ima sliku bolesti. Da bi se videlo kakav efekat ima lek, treba samo pitati
pacijenta kako je, a zatim i precrtati simptome koji su izlečeni.

§105-§120

193
Efekti lekova
105. Drugi aspekt je poznavanje lekova.
106. Moraju se poznavati patološki efekti lekova, kako bi mogao da se vrši
izbor.
107. Ne može se naučiti mnogo o efektima lekova ako se oni daju obolelim
pacijentima, jer će se simptomi leka pomešati sa simptomima prirodne bolesti.
108. Mora se vršiti ispitivanje da bi se otkrili efekti leka.
109. Ja sam prvi koji je predložio ovu metodu.
110. Svi oni koji su uvideli efekat otrova, nikada nisu shvatili da su te morbidne
lekcije bile samo nagoveštaj isceliteljske moći lekova. To se može shvatiti pre
svega, putem razmišljanja, a ne preko čula.
111. Ja sam posmatrao same efekte lekova,bez bilo kakvog povezivanja sa
predmetom terapije. Oni su stvarali određene, pouzdane simptome bolesti, svaki
u skladu sa svojim specifičnim karakterom.
112. Opasni efekti su viđeni na završetku simptoma poslije davanja velike doze.
Ovo podseća na primarni efekat (§63) i sekundarni efekat (§62-§67). Ljudski
organizam reaguje koliko je potrebno da bi se zdravlje vratilo u svoje normalno,
zdravo stanje.
113. Jedini izuzetak su narkotični lekovi, kod kojih sekundarna aktivnost
rezultira velikom razdražljivošću i preosetljivošću.
114. Osim kod narkotika, primarna aktivnost lekova možemo uočiti kada se
zdravim ljudima daju u umerenim dozama.
115. Određeni simptomi koji su oprečni nisu sekundarni, nego pre menjaju
aktivnosti.
116. Neki simptomi se često javljaju, a ostali retko ili samo kod nekih
pojedinaca.
117. Simptomi koji se retko javljaju su znak sklonosti (idiosinkrazije )-
supstance koje, čini se, ne izazivaju nikakav efekat kod drugih. Ali kada se
koriste homeopatski, mogu da leče SVE osobe.

194
118. Svaki lek ima jedinstvenu aktivnost.
119. Nijedna supstanca ne sme da se pobrka sa nekom drugom.
120. Zato se svi lekovi moraju pažljivo razgraničiti, tako da lekar može da
odabere onaj pravi.

§121-§142
Postupak ispitivanja lekova ( dokazivanje )

121. Jake supstance proizvode efekte kada se daju i u malim dozama, slabe
supstance proizvode efekte u velikim dozama, a najblaže se moraju testirati na
osetljivim ljudima.
122. Lekovi koji se koriste za ispitivanje (dokazivanje) moraju biti čisti i dobro
poznati.
123. Oni se moraju uzimati u čistom obliku.
124. Ne treba ih mešati sa ostalim supstancama.
125. Ishrana ljudi na kojima se vrši ispitivanje (dokazivanje) mora se strogo
regulisati i biti jednostavna. Ne smeju se koristiti stimulišući napici [u fus noti
data su specifična ograničenja]
126. Ispitanik ( dokazivač ) mora biti pouzdan i posvećen posmatranju. On mora
biti u dobrom stanju i dovoljno inteligentan da bi mogao precizno da opiše
osećaje.
127. Ispitivanje ( dokazivanje ) bi trebalo da vrše na oba pola.
128. Ispitanici ( dokazivači ) bi trebalo da uzimaju 4-6 globula od 30c dnevno i
to nekoliko dana
129. Ako su efekti neznatni, onda treba uzmati nekoliko globula više. Treba
početi sa malom dozom i svakodnevno je povećavati.
130. Ako prva doza proizvede simptome, onda eksperimentator može da uoči
redosled javljanja simptoma, što je potrebno, da bi se spoznale primarne i
izmenjene aktivnosti. Trajanje aktivnosti može se otkriti tek nakon upoređivanja
nekoliko eksperimenata.

195
131. Ako lek mora da se daje nekoliko dana, ne može da se uoči ništa o
redosledu javljanja simptoma. Jedna doza može da deluje isceliteljski na
simptome koje je uzrokovala prethodna doza. Te simptome treba beležiti u
zagradama, sve dok dalji eksperimenti ne pokažu da li su oni sekundarna ili
izmenjena aktivnost.
132. Ako je interesovanje usmereno samo na simptome, a ne i na redosled, treba
davati lek svakog dana.
133. Mora da se uoči pravi karakter simptoma; oblici su najvažniji.
134. Svi simptomi se ne mogu uočiti samo na jednoj osobi.
135. Celokupna slika leka može se dobiti tek nakon proučavanja svih ispitivanja
(dokazivanja). Supstanaca je u potpunosti ispitana ( dokazana ), kada se ne
uočavaju novi simptomi.
136. Mada su samo pojedini ljudi osetljivi na lekove, kad su zdravi, SVI ljudi su
osetljivi na najsličniji lek, kada su bolesni.
137. Primarni efekti mogu se posmatrati davanjem blagih doza osetljivim
ljudima. Međutim, prevelike doze mogu prouzrokovati mešanje primarnih i
sekundarnih efekata u ;;užurbanoj konfuziji’’.
138. Svi simptomi, nastali prilikom ispitivanja (dokazivanja) jesu simptomi leka
iako ih je ispitanik (dokazivač ) možda iskusio i ranije.
139. Ispitanik ( dokazivač ) mora da beleži sve detalje, a lekar bi trebalo da
precizno ispita sve uslove.
140. Ako osoba ne može da piše, trebalo bi da razgovara sa lekarom svakog
dana.
141. Najbolja ispitivanja (dokazivanja) su ona koja lekari vrše sami na sebi.
Iskustvo pokazuje da kontinuirano ispitivanje (dokazivanje ) vodi dobrom
zdravlju.
142. U praksi, dobra procena je uvijek potrebna da bi se razdvojili simptomi
lijeka od simptoma bolesti

196
§143- §145
Stvaranje Materie Medice

143. Ako se sakupe svi nastali simptomi, dobiće se istinska Materia Medica.
144. Ništa neverovatno, imaginarno ili slučajno u ispitivanju (dokazivanju ) ne
bi trebalo da bude uključeno u knjigu.
145. Ako su simptomi precizno navedeni, onda se dobija lek za svaku bolest.

§146-§171
Primena leka na bolest

146. Treći aspekt tiče se primene lekova. Lekar mora pametno da koristi ove
agense.
147. Mora se koristi najsličniji lek.

[Naredna dva paragrafa preuzeta su iz 6 izdanja. Mada je objašnjenje izmenjeno,

sadržaj je isti]
148. Objašnjenje načina na koji homeopatija najverovatnije funkcioniše.
149. Kod akutnih bolesti dolazi brzo do reakcije, dok je za hronične bolesti
potrebno dugotrajnije lečenje.
150. Opšte poznati simptomi koji kratko traju su neraspoloženje, i mogu se
izlečiti ishranom i režimom života.
151. Naglašeno jake tegobe će nakon proučavanja pružiti, kompletnu sliku
bolesti.
152. Brojni upadljivi simptomi dovešće do homeopatskog leka.
153. Upadljivi, jedinstveni, nesvojstveni i neuobičajeni znaci i simptomi su
najvažniji. Opšti simptomi mogu se videti kod svake bolesti i za svaki lek.
154. Ako se upadljivi simptomi leka poklapaju sa simptomima bolesti, a bolest

197
nije neka od dugotrajnih, ona će nestati posle prve doze, bez ,,značajnijeg
pogoršanja’’.
155. Ostali simptomi bolesti ( ,,koji su veoma brojni’’) nisu deo slučaja i
,,nemaju značaja, odnosno ne uzimaju se u obzir’’.
156. Ako su pacijenti preosetljivi, oni MOGU da proizvedu ‘’bizarne’’, nove
simptome (Nemoguće je da bolest i lek međusobno prekrivaju jedno drugo,
poput identičnih trouglova) ali koji se ne mogu prepoznati kod pacijenata koji
nisu ,,suviše prefinjeni’’.
157. Ali u određenim slučajevima [6 izdanje - kada doza nije dovoljno mala],
može doći do pogoršanja nakon prvog sata ili nešto kasnije. To nije ništa drugo
do medicinska bolest koja je nadjačala snagu prirodne, originalne bolesti.
158. "Pogoršanje" je znak da je odabran pravi lek.
159. Što je doza manja [6. izdanje - Tretiranje akutnih bolesti], pogoršanje je
slabije.
160. Doza nikada ne može biti toliko mala da ne donese olakšanje, zato će bilo
koja doza, ako nije najmanja moguća, dovesti do pogoršanja.
161. Tokom lečenja hroničnih bolesti takođe može doći do pogoršanja, ali ne
neposredno odmah (6. izdanje – Kod hroničnih bolesti, gde je najmanja doza
dinamizovana (LM), pogoršanje se javlja na kraju, kada je gotovo prestalo
dejstvo leka)
162. Pošto ne poznajemo SVE lekove, često moramo da dajemo neki lek koji je
najbliži.
163. Ako to učinimo, ne možemo da očekujemo potpuno izlečenje. Možemo da
uočimo nove simptome, koji nisu deo bolesti nego leka.
164. Mali broj simptoma nije nikakva prepreka za izlečenje AKO su simptomi
posebno izraženi (karakteristični).
165. Ako lekar prepisuje lek za nekarakteristične simptome, i ne može da nađe
lek koji bi više odgovarao, on ne može ,,sebi da obeća bilo kakve poželjne
rezultate’’.

198
166. Ovakvi slučajevi su retki, pošto poznajemo sve više i više lekova. Kada se
to ipak dogodi, potrebno je da se što preciznije izabere naredni lek.
167. Kod akutnih bolesti, ako se da pogrešan lek i uoče novi simptomi treba dati
pravi (novi) lek koji je nakon toga izabran.
168. Dajte najbolji lek, ponovo ispitajte slučaj, dajte najbolji lek (cik-cak) (pošto
ne poznajemo sve lekove).
169. Ako su dva leka slična, treba dati najsličniji. Ne treba davati neki drugi ako
nije ponovo ispitan slučaj jer se on može promeniti i može ukazati na
adekvatniji izbor (6. izdanje – Nikada nemojte davati dva leka istovremeno )
170. Prilikom ponovnog ispitivanja slučaja, ako je jasno ukazano na sledeći
najbolji lek, dajte ga.
171. Kod neveneričnih bolesti (psora) često je potrebno nekoliko lekova da bi se
slučaj izlečio; svaki odabran (posle završetka aktivnosti prethodnog leka) na
osnovu preostalih simptoma.

§172-§184
Jednostrani slučajevi

172. Slične poteškoće javljaju se kada ima suviše malo simptoma. Ovi slučajevi
traže da im se posveti velika pažnja.
173. Postoje određene hronične bolesti koje imaju samo nekoliko simptoma. To
su ,,jednostrani’’ slučajevi.
174. Moguće je da se bolesnik žali na unutrašnja i spoljašnja (lokalna)
oboljenja.
175. U prvom slučaju, može se raditi samo o nedovoljnom udubljivanju lekara u
slučaj.
176. Pa ipak, mogu postojati još jedan ili dva simptoma nakon pravilnog
uzimanja slučaja.
177. Tada, u tim VEOMA RETKIM SLUČAJIMA, treba dati lek na koji
upućuje tih nekoliko simptoma .

199
178. Ponekad će to izlečiti bolest, naročito ako su simptomi karakteristični.
179. Mnogo češće, lek samo delimično pokriva slučaj.
180. Ovo vodi novom nizu simptoma, od kojih neki pripadaju samoj bolesti, i
nikada ranije nisu primećeni.
181. Ovi novi simptomi, iako svoje poreklo duguju leku, predstavljaju simptome
bolesti, i dalje lečenje bi trebalo da se usmeri u skladu sa njima.
182. Neodgovarajući izbor leka, u ovim slučajevima, otvara put ka preciznijem
pronalaženju leka.
183. Kada prva doza prestane da deluje, može da se izabere drugi lek.
184. Treba nastaviti sa uzimanjem istorije slučaja posle svakog novog leka, sve
dok oporavak ne bude kompletan.

§185-§203
Lokalne bolesti

185. Lokalne bolesti javljaju se na spoljnim delovima tela. Shvatanje, da su one

samostalne je apsurdno.
186. Problemi koji su ,, lokalni’’ i javljaju se spolja, imaju velikog uticaja na
čitav organizam. Kada je kod spoljašnjih povreda potrebna medicinska pomoć,
često je neophodna hirurgija (nameštanje kostiju, spajanje kože, vađenje stranih
tela, itd.), ali i ceo organizam zahteva dinamičnu pomoć da bi postigao efekat
izlečenja.
187. Međutim, "lokalne" manifestacije, koje nisu nastale spoljnim povredama
imaju svoj izvor u telu. Sagledavati ih i tretirati kao spoljne apsurdno je, koliko i
pogubno.
188. Apsurdno je da se veruje da organizam ne zna ništa o tim spoljnim
problemima.
189. Sva spoljna oboljenja (osim povreda) zapravo su rezultat unutrašnjeg stanja
oboljenja.
190. Svako lečenje, zato, mora biti usmereno na celokupni organizam.

200
191. Ovo potvrđuje iskustvo.
192. Prilikom određivanja leka moraju se uzeti u razmatranje sve promene, a ne
samo lokalno oboljenje.
193. Kada bolesnik uzme određenu dozu, bolesno stanje tela je generalno
izlečeno, a samim tim, i lokalno oboljenje koje je bilo sastavni deo cele bolesti.
194. Kod lokalnih bolesti nema svrhe da se lek primenjuje lokalno na spoljne
mesto lezije, makar to bio i isti lek koji se interno koristi. Ako vitalna sila nije u
mogućnosti da u potpunosti vrati zdravlje, onda je akutna bolest manifestacija
latentne psore koja se još nije rasplinula.
195. Da bi se takvi slučajevi (koji nisu retki) lečili, treba dati antipsoričan lek
kada prođe akutna faza. To je sve što je potrebno kod neveneričnih slučajeva.
196. Ponekad se dešava, da bi se lečenje ubrzalo, da se lek primenjuje lokalno,
kao i interno.
197. Ovo ne bi trebalo raditi. Kod bolesti kod kojih postoji lokalni simptom,
primena leka na površinskom nivou mogla bi da poništi lokalne simptome pre
izlečene unutrašnje bolesti, pa se može učiniti da je to pravi lek, mada on to
zapravo nije.
198. Korišćenje samo površinskih lekova je neprihvatljivo. Ako se otklone samo
lokalni simptomi, često je teško uočiti opasnije unutrašnje simptome (koji mogu
biti nešto karakterističniji i teži za uočavanje).
199. Ako su spoljni simptomi otklonjeni (hirurški i sl.) preostali interni
simptomi bi mogli biti suviše bledi, da bi se mogao otkriti lek, jer se spoljašnji
simptomi više ne mogu videti.
200. Da nisu uklonjeni, mogao bi se pronaći lek za celokupnu bolest, koji bi se
pokazao kao savršeni lek.
201. Kada ispoljava hroničnu bolest vitalna sila, je drži na površini i zato ne
dovodi u pitanje sam život. Ali pošto je spoljašnja manifestacija deo celokupne
bolesti, ona se što se bolest više pogoršava, takođe pogoršava, tako da se one
međusobno zamenjuju.

201
202. Ako se spoljna bolest uništi, priroda će nadoknaditi gubitak pojačavanjem
unutrašnje bolesti. Ovo se pogrešno tumači kao ''povratak u sistem''.
203. Otklanjanje spoljne bolesti, bez tretiranja interne, je zločin.

§204-§209
Uvod u lečenje hroničnih bolesti

204. Ako izuzmemo sve hronične bolesti koje su prouzrokovane nezdravim

načinom života (§ 77), i sve medicinske bolesti (§ 74), većina preostalih
hroničnih bolesti, BEZ IZUZETKA, rezultat su tri mijazme, sikoze, sifilisa i
većim delom, psore.
205. Homeopata nikada netreba da tretira primarne simptome, nego samo da leči
mijazmu koja se ispod toga krije. Pogledajte ,,Hronične bolesti”.
206. Prilikom lečenja hroničnog slučaja, treba pažljivo istražiti da li je pacijent
ikada patio od veneričnih bolesti. Kod hronične bolesti mogu biti prisutne dve
mijazme, ali je najčešće psora glavni osnovni uzrok svih hroničnih bolesti.
207. Treba saznati koja je vrsta alopatskog lečenja bila sprovedena, da bi se
shvatilo kako se bolest menjla.
208. Moraju se uzeti u razmatranje, pacijentove godine, stil života i ishrane,
zanimanje, položaj u porodici, socijalni odnosi, itd., kao i stanje uma i
raspoloženje.
209. Kada se uđe u trag slike bolesti, treba navesti pacijenta da izloži
najuočljivije i najčudnije simptome.

§210-§230
Mentalne bolesti

210. Sve jednostrane bolesti su psorične. Mentalne bolesti nisu posebna klasa,
pošto se kod svake bolesti menja i stanje uma.
211. Raspoloženja pacijenta često određuju izbor leka, pošto su raspoloženja

202
karakteristični simptomi koji „najmanje od svih mogu ostati skriveni tokom
preciznog posmatranja lekara’’.
212. Tvorac isceliteljskih sila takođe ima visoko mišljenje o ovome, pošto svi
lekovi, koje je stvorio, utiču na um.
213. Mi ne možemo da lečimo bolest, ako nismo uzeli u obzir raspoloženje i
stanje uma.
214. Mentalne bolesti treba lečiti na isti način kao i sve ostale bolesti.
215. Sve mentalne bolesti su fizičke, ali su fizički simptomi toliko slabi da
bolest izgleda jednostrano.
216. Mnoge fizičke slabosti, akutnog karaktera, transformišu se u ludilo, dok
fizički simptomi jenjavaju.
217. U takvim slučajevima treba da se posmatra ukupan fenomen; fizički i
mentalni.
218. Simptomi uključuju prethodne fizičke simptome, o kojima se može saznati
od prijatelja i rođaka.
219. Otkriće se da su ti simptomi još uvek prisutni, mada su nejasni.
220. Tada se za kompletnu sliku bolesti može prepisati najčešće antipsoričan
lek.
221. Kada se akutno ludilo pojavi nakon određenog straha, ili nečeg sličnog, ne
treba ga tretirati antipsoričnim lekovima (mada potiče od internog psoričnog
stanja koje se rasplamsava), nego drugom klasom dokazanih lekova (Aconitum,
Belladonna, Stramonium, itd.), sve dok se pacijent ne vrati u svoje latentno
stanje.
222. Međutim, takvi pacijenti nisu izlečeni. Oni bi trebalo da budu ,,potpuno
oslobođeni” nakon antipsoričnog lečenja.
223. Ako se to ne učini, pacijent će imati povratne napade, koji će biti izazvani
nekim slabijim uzrocima.
224. Ako nije sigurno da mentalna bolest potiče od fizičke bolesti ili "propusta u
obrazovanju, loše prakse, korumpiranog morala, sujeverja ili neznanja ",

203
probajte da li će pomoći "prijateljsko ubeđivanje, utešni argumenti, ozbiljno
predočavanje i zdravorazumski saveti." Prava bolest će se brzo pogoršati takvim
postupcima.
225. Postoje neke emotivne bolesti koje će, ako su prepuštene samoj sebi,
uništiti fizičko zdravlje.
226. One se u ranoj fazi, mogu tretirati, "ukazivanjem poverenja, prijateljskim
uveravanjima, zdravorazumskim savetima i često dobro maskiranom
obmanom."
227. Ali pravi uzrok, koji se krije iza toga je psorična mijazma (koja se nije u
potpunosti razvila), i ona se mora lečiti.
228. Kod mentalnih bolesti koje potiču od fizičkih oboljenja, pacijenta moramo
takođe pažljivo lečiti i "ne prigovarati mu zbog njegovih postupaka", niti ga
kažnjavati ili mučiti. Jedino realno suzbijanje, koje je opravdano, jeste davanje
leka, ali se on može sipati u piće bez pacijentovog znanja.
229. Lekar i čuvar se moraju uvek pretvarati da mu veruju da je iz nekog
razloga opsednut.
230. Ako se koriste antipsorični lekovi, slučaj se može izlečiti (pouzdano lično
iskustvo).

§231-§244
Intermitentne bolesti

231. Intermitentne bolesti su one koje se vraćaju u određenim periodima i

stanjima i menjaju u intervalima.
232. Promenljive bolesti su brojne i pripadaju klasi hroničnih bolesti. One su,
uopšteno, manifestacija hronične psore. Pročitajte ,,Hronične bolesti’’.
233. Kod tipičnih, intermitentnih bolesti, isto stanje dešava se u toku fiksiranih
perioda.
234. Nefebrilne intermitentne bolesti su, uglavnom, mada su čisto psorične,
mada su često iskomplikovane sifilisom, i ponekad je potrebna mala doza

204
Cinchonae da bi ih potpuno iskorenila.
235. Kod intermitentne groznice, gde se simptomi smenjuju, lek bi trebalo da
prouzrokuje slične promene.
236. Najbolje vreme za davanje leka je ubrzo nakon paroksizma.
237. Ako je period groznice kratak, lek treba dati kada preznojavanje počne da
se smanjuje.
238. Lek se može ponavljati ako se simptomi vrate, i bolest ostane ista. Ako je
groznica posledica močvarnog okruženja, onda je trajni oporavak jedino moguć
napu[tanjem takvog okruženja.
239. Sve groznice se mogu izlečiti homeopatskim lekovima.
240. Ako izlečenje nije moguće, uzrok treba tražiti u psoričnoj mijazmi, koja se
mora lečiti.
241. Epidemične intermitentne groznice imaju istu prirodu kao hronične bolesti.
Svaka epidemija ima jedinstven karakter koji će otkriti zajedničku
sveukupnost--što vodi (specifičnom) leku za sve slučajeve.( Genus epidemikus)
242. Ako je osoba veoma slaba, potreban je antipsorični lek. Generalno, koja
brzo deluje i retko se ponavlja je doza Sulphura ili Hepar sulphuricum-a, koja je
veoma delotvorna.
243. Ako je napadnuta jedna osoba, otkrijte sveukupnost i dajte lek. Ako lek nije
potpun, dajte antipsorični lek.
244. Kod ljudi koji se nemogu izlečiti pomoću nekoliko doza Cinchonae, u
korenu bolesti krije se psora koja se mora lečiti.
§245-§263
Kako koristiti lekove

245. Sada ćemo govoriti o tome kako treba da se koriste lekovi i kakva treba da
bude ishrana i kog se režima treba pridržavati tokom njihove primene.

205
§246-§248 su potpuno prepisani iz 6 izdanja
246. Najbolji odabrani lekovi trebalo bi da se ponavljaju u odgovarajućim
intervalima.
246. Netreba ponavljati sve dok postoji poboljšanje (kod akutnih bolesti). Kod
hroničnih bolesti ovo se s vremena na vreme takođe može desiti, ali je to veoma
retko. Ako je lek dobro odabran, visoko potenciran, rastvoren u vodi i dat na
odgovarajući način (tako da je stepen svake doze izmenjen), uslediće rezultat.
(fus nota opisuje nov metod)
247. Najmanje doze mogu se ponavljati.
247. Potencija leka se mora menjati svaki put kada se lek daje.
248. Doza se može ponavljati sve dok aktivnost u potpunosti ne prestane.
248. Kako to učiniti? Preporučuje se da se potencije menjaju svaki put. Ako se
duže vreme daje ista potencija, na kraju nastaje pogoršanje. Čak i jedan gutljaj iz
bočice alkohola sa jednom globulom, koja se koristi za olfakciju, mora se
mućkati 8-10 puta pre uzimanja svake doze.
249. Ako se nakon uzimanj leka jave novi i simptomi, simptomi koji su praćeni
bolom on nije homeopatski i treba ga neutralisati i/ili odmah dati sledeći lek
koji će zauzeti mesto nepravilno odabranog.
250. Kada se konstatuje da je dat pogrešan lek, treba pronaći i dati pravi lek.
251. Neki lekovi imaju promenljivo dejstvo. Ako se nekome da neki od tih
lekova (Ignatia, Bryonia, Rhus. tox.) i nakon toga ne usledi nikakvo poboljšanje,
treba ga dati ponovo.
252. Ako se ništa ne dogodi, pošto ste dali lek koji najviše odgovara, onda je u
pitanju prepreka u lečenju koja se krije u stilu života.
253. Kod akutnih bolesti prve pozitivne promene su mentalne: sloboda uma, viši
nivo duha. Kod pogoršanja su dešavanja u suprotnm smeru.
254. Lekar koji sve pažljivo posmatra primetiće ove promene, dok pacijent
možda neće.
255. Ako slučaj proučavate stavku po stavku, i primetite da nema promene u

206
pogledu simptoma, ali je pacijentovo psihičko stanje bolje, onda se može
zaključiti de je leku potrebno samo više vremena da počne da deluje, da možda
postoji prepreka u lečenju, ili doza nije bila dovoljno mala.
256. Ako pacijent ima nove simptome, koji su, ustvari, znaci koji ukazuju da lek
nije pravilno odabran, a pacijent tvrdi da se dobro oseća, ne smemo da mu
verujemo.
257. Ne dozvolite da i bilo koji lek bude "vaš omiljeni" lek, jer ćete zapostaviti
ostale, možda čak i bolje lekove.
258. Ako izbegavate neke lekove, jer sa njima niste postizali dobre rezultate
(sopstvenom krivicom), zapamtite da se SVI lekovi mogu iskoristiti kada se
sličnost leka, poklopi sa sveukupnošću simptoma i "nikakve glupe predrasude se
ne smeju umešati u vaš ozbiljan izbor."
259. Kada su doze suviše male, sve što ima medicinsku aktivnost, mora se
izbaciti iz ishrane i režima ponašanja.
260. Kod hroničnih bolesti ovo je još važnije (uz spisak stvari koje treba
izbegavati)
261. Kod hroničnih bolesti veoma važno je da se otklone prepreke ka oporavku,
i da se preporuči rekreacija, vežbanje i odgovarajuća hrana.
262. Kod akutnih bolesti pacijentu se može dozvoliti da jede šta god želi.
263. Želje pacijenta treba poštovati u umerenim granicama, a takođe treba
kontrolisati prostoriju i temperaturu onako kako to pacijentu odgovara.

§264-§271
Lekovi

264. Lekar mora da koristi čiste lekove.

265. Lekar bi morao da se uveri da pacijent uzima pravi lek (6. izdanje – lekovi
koje lekar sam priprema)
266. Lekovi biljnog i životinjskog porekla su najbolji u sirovom stanju.
267. Instrukcije za pravljenje ekstrakata.

207
268. Kod materijala koji se ne nabavljaju u svežem stanju, lekar se mora uveriti
da su pravi.
269. Opis potenciranja (konceptualan).
270. Opis pravljenja centezimalnih potencija. (6. izdanje: LM potencije)
271. Opis trituracije (6. izdanje: Lekar bi to trebalo sam da uradi)

§272-§279
Primena lekova
272. Ni u jednom slučaju ne treba dati više od jednog leka odjednom(6. izdanje:
Može se dati i jedna globula, koja rastvorena u vodi, i dobro promućkana, ima
daleko veći efekat)
273. Neko ne može da razume da je davanje jednog leka odjednom jedini način
koji vodi u izlečenje.(6. izdanje: U homeopatiji apsolutno nije dozvoljeno davati
pacijentu dva različita leka odjednom)
274. Pojedinačni lekovi su dokazani i imaju totalitete. Ako se daju dva leka, ne
mogu se proceniti rezultati.
275. Isto tako se mora kontrolisati jačina doze.
276. Čak i ako je lek homeopatski, on može da naškodi ako se daje u prevelikim
dozama; veća potencija veća reakcija. "Suviše velike doze, ponavljane suviše
često, donose nevolje."
277. Ako je doza dovoljno mala, ona će imati lekovit i blagotvoran efekat.
278. Koliko mala mora da bude doza? Teorije i spekulacije nisu odgovor. Ona
se određuje na osnovu pažljivog posmatranja i iskustva.
279. Iskustvo pokazuje da odabrana i visoko potencirana doza homeopatskog
leka nikada ne može biti suviše mala da bi nadvladala prirodnu bolest.

280. do kraja: Više o dozama i povezanoj praksi (hipnoza, kupke, itd.)

§280 -§294 SU POTPUNO PREUZETI IZ 6 IZDANJA.

208
280. Materijalisti ovo ne razumeju.
280: Doza bi trebalo postepeno da se pojačava, sve dok traje opšte poboljšanje,
koje je propraćeno blagim povratkom starih tegoba. Ovo ukazuje na nadolazeće
izlečenje.
281: Svako, posebno u bolesnom stanju, je podložan uticaju similimuma. Puki
teoretski skepticizam je besmislen.
281. Da biste se uverili, posle primene pravog leka, dajte pacijentu placebo i
posmatrajte kako mu se stanje i dalje poboljšava.
282. Doza leka može da dovede do pogoršanja na delovima tela koji su već
zahvaćeni. Veštačke bolesti zamenjuju prirodnu bolest.
282: Ako je doza prevelika, prva doza dovodi do pogoršanja, naročito kod
hroničnih bolesti.
283. Pravi umetnik u lečenju prepisuje svoj dobro odabran lek samo u malim
dozama. Ako je lek pogrešan, mala doza će sprečiti da dođe do oštećenja.
283. Istinski umetnik u lečenju prepisuje svoj dobro odabran lek samo u malim
dozama da bi izbegao homeopatsko pogoršanje. Ako je to pogrešan lek, mala
količina doze će sprečiti da dođe do oštećenja.
284. Aktivnost doze ne smanjuje se kvantitetom. Osam kapljica nisu četiri puta
jače od dve kapljice.
284. Nos i respiratorni organi su osetljivi na aktivnost lekova. Čitava koža se
takođe može adaptirati na aktivnost medicinskih rastvora, naročito kada se oni
koriste sa peroralnim uzimanjem leka.
285. Smanjenje doze je takođe esencijalno kao što je i smanjenje volumena, na
primjer, jedne globule.
285. Kod veoma starih bolesti, lek se može utrljavati u leđa, ruke i ekstremitete
dok se istovremeno daje i peroralno.
286. Što je veća količina tečnosti u kojoj se doza rastvara, dejstvo leka je bolje,
pošto dolazi u kontakt sa većom površinom.
286. Dinamične sile mineralnih magneta, elektriciteta i galvanskih struja deluju

209
na životne principe. Mi ih ne poznajemo dovoljno da bismo ih koristili u
homeopatiji. Pozitivne, čiste aktivnosti na telu nisu bile testirane.
287. Sa razređivanjem leka, efekat se menja. Svako mora da prosudi kako da
smanji dozu, da bi ona bila pogodna za osetljive pacijente.
287. Snaga magneta u postupku lečenja prikazana je u “Materia Medica Pura”.
288. Aktivnosti lekova u tečnom obliku svakakosu energetska (dinamička) (fus
nota opisuje efektivnost olfakcije)
288. Mesmerizam i animalni magnetizam su takođe neprocenjivi darovi.
289. Svaki deo tela, koji poseduječulo dodira, sposoban je da primi lek.
289: Diskusija o pozitivnoj i negativnoj hipnozi.
290. Unutrašnjost nosa, rektuma i genitalija, takođe je osetljiva na medicinske
agense.
290. Prednosti masaže u hroničnim slučajevima.
291: Čak i organi koji su izgubili osećaj (tj. sposobnost osećanja mirisa) biće
osetljvi na lek.
291. Diskusija o hidroterapiji.
292: Spoljni delovi tela su takođe osetljivi, naročito ako je lek u tečnom obliku.
293: Osvrt na hipnozu i ,, animalni magnetizam” i isceliteljski efekti hipnoze.
294: Nastavak diskusije o "pozitivnoj" i "negativnoj" hipnozi, u svetlu vitalne
sile.

210
 Organon Medicine
Istorijat i razvoj
Samuel Haneman bio je lekar, hemičar, lingvista, istoričar medicine, i revolucionar u domenu nauke. Rano u
svojoj karijeri, razbio je svoje iluzije o stanju medicinske prakse, pa je prestao da se bavi medicinom čvrsto
verujući da su metode kojim su ga učili nanosile više štete nego koristi. Umesto toga, zarađivao je za život
prevodeći medicinske i ostale tekstove. Dok je Haneman prevodio Materija mediku škotskog lekara Vilijama
Kalena, posebno, poglavlje o toksičnosti peruanske kore drveta, zaprepastila ga je sličnost između simptoma
trovanja peruanskom korom (takođe poznatom kao cinchona, iz koje se dobija kinin) i simptoma malarije za koju
se koristila kao lek. Učinilo mu se da ova sličnost možda nije slučajna, nego da bi ona pre mogla da bude osnova
izlečiteljske snage leka.

Kroz brojne eksperimente koje je sprovodio tokom godina, Haneman je ustanovio da će svaki lek izlečiti
određenu bolest ako je u stanju da kod zdravih pojedinaca stvori simptome koji su slični celokupnosti simptoma
kod bolesnog pojedinca. Ovi eksperimenti su takođe rezultirali Hanemanovim razvijanjem uputstava za
medicinsko eksperimentisanje, koje uključuje testiranje lekova na zdravim pojedincima (da bi se izbeglo
mešanje aktivnosti leka sa simptomima bolesti), korišćenje male doze, i testiranje bilo kog leka i na muškarcima
i na ženama, kao i na ljudima sa različitim telesnim konstitucijama kako bi se ustanovio celokupan opseg
aktivnosti leka.

Hanemanovo korišćenje sićušnih, potentnih doza lekova originalno je nastalo iz njegovog interesovanja da
smanji nepovoljne efekte lekova. Tada je on otkrio ne samo da se sukcesivnim rastvaranjem i mućkanjem
lekovite supstance smanjuju nepovoljni efekti leka, nego da se i svojstvena izlečiteljska snaga supstance
dramatično povećava. To je rezultiralo njegovim otkrićem da lekovi i bolesti deluju na dinamičan način, a ne na
materijalan.

Samuel Haneman bio je lingvista izvanrednih sposobnosti. Tečno je govorio nemački, latinski, grčki i francuski.
U svojoj dvanaestoj godini učio je drugu decu grčkom i latinskom. Kada je odrastao, prevodio je kompleksne
medicinske tekstove sa engleskog, francuskog, grčkog i latinskog i u svojim učenjima citirao tekstove na

211
hebrejskom i aramejskom. Sve u svemu, mogao je da se sporazumeva na najmanje jedanaest jezika. Njegova
multilingvalna sposobnost bila je upotpunjena njegovim više aspektnim načinom sagledavanja sveta.

Iako je Hanemanovo viđenje zdravlja i bolesti bilo dostupno najpronicljivijim umovima njegove generacije, oni
su imali suviše slabu naučnu osnovu da bi razumeli zašto su se stvari odvijale onako kako je Haneman ukazivao.
Haneman je lično pridavao malo važnosti razumevanju toga 'zašto' u svojim otkrićima, fokusirajući se umesto
toga na 'šta' i 'kako'. On je konstruisao svoju filozofiju i medicinsku praksu na nepristrasnom posmatranju,
čistom iskustvu, i razmišljanu oslobođenom okova. Tek odnedavno smo počeli da formulišemo teorijske
konstrukcije koje se obraćaju tome 'zašto'. Hanemanov pristup medicini nije imao puno veze sa viđenjem sveta
koje je dala Njutnova fizika njegovog vremena; on je više u ravni sa modernom post-kvantnom fizikom.
Haneman je predvideo holistički svet u kom stopalo nije celokupan čovek. On je uočio da pojedinac nije niti
mozaik, niti delići veće slagalice, gde je zbir svih delova jednak celokupnosti. On je shvatio da delići veće
celine hologramski predstavljaju tu celinu; a celina i njeni delovi formiraju nerazdovojivu jedinstvenost.

Tokom karijere od preko pedeset godina, od 1789 kada je prestao da se bavi medicinom njegovog doba, do svoje
smrti 1843, Samuel Haneman je razvio homeopatski model medicinskog lečenja, koji se razlikovao od tada
dominantne medicinske prakse, kao što se dan razlikuje od noći. Njegove glavne premise bile su korišćenje
sličnih lekova čije je dejstvo bilo potpuno poznato praktičaru umetnosti lečenja, individualizovano lečenje
bolesti kod pojedinca, korišćenje samo jednog, jednostavnog leka u jednom određenom vremenskom periodu
kako bi se izbegle nepredvidive posledice kombinovanja dva ili više leka, i korišćenje potentnih lekova čija se
sposobnost da dinamički deluju na pacijenta na taj način znatno povećavala. Još jedno veliko dostignuće bilo je
Hanemanovo identifikovanje mijazmi i njegovo razgraničavanje između esencijalne prirode bolesti (njenog
'wesen') i oblika na koje se ona manifestuje.

U toku svoje duge profesionalne karijere, Haneman je sažeo svoja pravila o medicinskoj filozofiji i praksi i
održavanju zdravlja u sukcesivnim izdanjima Organona umetnosti lečenja. Prvo izdanje objavljeno je 1810, a
šesto i finalno izdanje bilo je završeno 1842, godinu dana pre nejgove smrti (vidi Komentare na tekst, str.251).
Haneman nije napisao Organon samo za praktičare medicine, zapravo, on je samu knjigu prepisivao svojim
pacijentima. Orgnaon je lek najveće potencije. Nalik drugim velikim delima, on stalno otkriva nova čuda i
misterije, delujući dinamično na svakog čitaoca i drugačije pri svakom novom čitanju.

Dr Haneman je bio u stanju da verifikuje izlečiteljsko dejstvo Cinchona kore do 1790. U toku
narednih šest godina sproveo je utvrđivanja mnogih lekova na sebi, svojim prijateljima i
porodici da bi verifikovao zakon sličnosti. Godine 1796, objavio je svoja otkrića u
Hafelandovom žurnalu u članku pod nazivom 'Esej o novom principu za utvrđivanje lekovite
snage lekova i neke analize tih principa'.
Kada je Haneman počeo da vrši praksu na osnovu zakona sličnosti, on se suočio sa mnogim
teškoćama. Kako je njegovo iskustvo raslo, njegov stav prema bolesti, delovanju lekova,
metoda testiranja njhovih pozitivnih efekata, odnos između bolesti i leka, i način primene i
pripremanja lekova počeo je da dobija konačan oblik. On je osetio potrebu da sintetizuje svoje
misli i da ih prenese ostalim lekarima.
Osim prethodno pomenutog članka, on je takođe napisao - Aesculapius u ravnoteži (1805);
Medicina iskustva (1805); O Vrednosti Spekulativnog Sistema Medicine (1808); Zapažanja o
Tri Aktuelna Metoda Lečenja (1809). Ovi radovi utabali su put objavljivanju njegovog
najvećeg opusa - Organon Racionalne Medicinske nauke, godine 1810.
Ova knjiga je napisana u aforističkom stilu (numerisani paragrafi), ali postoji kontinuitet i
logična sekvenca misli koja leži ispod paragrafa. Knjiga je doživela 6 izdanja. Pet izdanja
objavljeno je za vreme autorovog života. Šesto izdanje je dr Haneman završio 1842, ali je
umro 2.- og jula, 1843 pre nego što je uspeo da ga objavi. Poslednje izdanje bilo je konačno
objavljeno 1921 zahvaljujući naporima Vilijama Boerikea.
Dr Hanmean bio je rođeni tragalac za istinom i uvek je bio spreman da modifikuje svoje ideje
tako da odgovaraju činjenicama. Nije se ustezao da prizna svoje greške kad su se činjenice i
iskustvo protivili njegovim principima.

212
Naslov knjige.
Reč 'Organon' je izvedena iz grške reči 'Organum', što znači 'instrument znanja'. Reč Organon
je prvi put upotrebio grčki filozof Aristotel (384-322 p.n.e.) u svojoj desertaciji o logici.
Kasnije, Fransis Bejkon (1561-1626), engleski filozof i političar napisao je disertaciju o logici
na latinskom pod nazivom 'Novum Organum', u kojoj je nagovarao svoje kolege da slede
induktivan metod rasuđivanja. Moguće je da su ovi radovi Aristotela i Bejkona uticali na
Hanemana da svojoj knjizi dâ naslov Organon.
U prvom izdanju, Haneman je svojoj knjizi dao naslov 'Organon Racionalne Medicinske
Nauke'. Od drugog izdanja nadalje, naslov je promenjen u 'Oragnon Umetnosti lečenja'.
Raznovrsna izdanja Organona Medicine
Prvo izdanje
Objavljeno je 1810
Objavio ga je Torgau
Aforizmi - 271
Naslov - Organon Racionalne Medicinske Nauke (Organon Der Rationellen Heilkunde)
Na engleski preveo C. E. Viler, godine 1913.
Ispod naslova knjige bio je mali dvostih iz Galertove pesme -
Istina za kojom mi smrtnici tragamo
Za koju smo blagosloveni da stvorimo i očuvamo
Koju mudri letimično skrivaju
Ali ne zakopavaju duboko.
Nešto malo iznad prvog aforizma bilo je napisano 'Organon umetnosti lečenja'. Prvo izdanje
nije imalo indeks.
Drugo izdanje
Objavljeno je 1819
Objavio ga je Leipzig
Aforizmi - 315
Naslov - Organon umetnosti lečenja (Organon Der Heilkunst)
Na francuski preveo Ernest Džordž fon Bernon, godine 1824.
U drugom izdanju naslov knjige je promenjen. Galertova pesma je takođe zamenjena frazom
'Aude Sapere', što znači 'usudi se da budeš mudar'.
Treće izdanje
Objavljeno je 1824
Objavio ga je Koeten
Aforizmi - 317
Naslov - Organon umetnosti lečenja (Organon Der Heilkunst)
Nema značajne promene.

Četvrto izdanje
Objavljeno je 1829
Objavio ga je Koeten
Aforizmi - 292
Naslov - Organon umetnosti lečenja (Organon Der Heilkunst)

213
Na engleski preveo Čarls H Dorient, godine 1833
Po prvi put je u organon bila uključena teorija hroničnih bolesti. U 9-om aforizmu ovog
izdanja, Haneman je naveo da su osnovni uzrok svih hroničnih bolesti 'Hronične mijazme' a u
aforizmu 72 on je naveo da su hronične bolesti uzrokovane 'dinamičnom infekcijom hronične
mijazme'. U ovom izdanju pojavio se uvod u Organon.
Peto izdanje
Objavljeno je 1833
Objavio ga je Koeten
Aforizmi - 294
Naslov - Organon umetnosti lečenja (Organon Der Heilkunst)
Na engleski preveo Robert Elajas Dadžen, godine 1849 i ponovo 1893. Takođe ga je preveo
C. Veselehoft.
Ovo izdanje uvelo je dva nova pristupa – doktrinu (učenje) o vitalnoj sili, i doktrinu o
dinamizaciji lekova.
Šesto izdanje
Objavljeno je 1921
Napisano je u Parizu
Aforizmi - 291
Naslov - Organon umetnosti lečenja
Na engleski preveo Vilijam Boerike, godine 1921.
Ovo izdanje objavljeno je posle smrti dr Hanemana. U ovom izdanju pojavile su se mnoge
značajne promene. Termin Vitalna Sila bio je zamenjen Vitalnim Principom i uvedena je nova
skala potencijalizacije, 50-hiljadita skala uvedena je u šesto izdanje. Osim ovih, mnoge druge
promene u pogledu pripremanja, primene i ponavljanja lekova takođe su uvedene. Neke od
ovih izmena bile su toliko drastične da veliki broj homeopata dugo nije mogao da prihvati ovo
izdanje.

Organon Medicine - Osnovni Plan

Knjiga počinje predgovorom, indeksom i uvodom. Organon se sastoji od 291 aforizma u 6-om
izdanju, dok peto izdanje sadrži 294 aforizma. Knjiga se može podeliti na dva dela -
A. Doktrinski (naučni) deo (§ 1-71)
B Praktični deo (§ 72 - 291)
Doktrinski deo se bavi sledećim konceptima -
1. § 1-4: bavi se lakarevom misijom, zanimanjem, zadacima i obavezama. Ovde se takođe
razmatra i koncept lečenja.
2. § 5 - 18: bavi se znanjem o bolestima i vitalnoj sili.
3. § 19 - 27: bavi se znanjem o lekovima.
4. § 28 - 69: bavi se znanjem o tome kako odabrati i primeniti lek. Koji su različiti metodi
toga (alopatski, antipatski, homeopatskic)? Šta se dešava kada se dve dinamične bolesti
susretnu u jednom telu? itd.

214
Paragrafi 1 do 70 bave se Hanemanovim stavom prema bolesti, dejstvu leka i odabiranjem
lekova. Prvi deo se se bavi istraživanjem u okviru tri pitanja -
3.Šta je izlečivo kod bolesti?
4.Šta je lekovito kod leka?
5.Kako primeniti znanje o leku na znanje o bolesti?
Praktični deo knjige bavi se sledećim konceptima:
1. § 72 - 104: Kako da lekar ustanovi šta je neophodno da zna da bi mogao da izleči bolest?
Ovde dr Haneman daje opravdanje za podelu bolesti na akutne i hronične i nacrt metode
analiziranja slučaja koji daje individualističku perspektivu posmatranja.
2. § 105 - 145: Kako lekar može da stekne znanje o patogenoj snazi leka? Ovde on daje
pravila za utvrđivanje leka na zdravim pojedincima.
3. § 146 - 285: Koji je najpogodniji metod korišćenja ovih veštačkih lekovitih agensa (lekova)
u lečenju prirodne bolesti?
3a. § 164 - 263: bavi se odabiranjem i načinom primene lekova.
3b. § 264 - 285: U ovim aforizmima, razmatra se homeopatska farmacija i
teorija dinamizacije lekova. Ovde dr Haneman daje pravila za pronalaženje
sličnosti između lekova i bolesti; odabiranje i ponavljanje doza; pripremanje
lekova; ishranu i režim kog se treba pridržavati.
4. § 280 - 291: Ovde dr Haneman razmatra korisnost terapeutskih agensa koji nisu lekovi.
1.§ 286-287 - Magnetizam i Elektricitet
2.§ 288-289 - Mesmerizam
3.§ 290 - Masaža
4.§ 291 - Kupke
Dakle, mi vidimo da je Haneman želeo da pokrije celokupnu oblast medicine, sve njene
varijante i metode primene. Logičan sled aforizama je nepogrešiv i nalikuje lestvicama koje
čitaoca vode od jednog logičnog odgovora ka drugom u uzastopnim aforizmima. Aforistični
stil Organona ograničava delokrug detaljnog razmatranja mnogih stavki, ali je to bogato
nadoknađeno pronicljivom upotrebom fusnota koje se odnose na raznovrsne aforizme.

KOMENTARI NA TEKST

ŠESTO IZDANJE ORGANONA

Originalan rukopis šestog izdanja Organona (koji se trenutno čuva u kolekciji retkih knjiga na Univerzitetu
Kalifornija, u Sanfrancisku) sastoji se od kopije petog izdanja, u koju su ubačeni listovi papira između svake
stranice teksta, na kojima je Haneman rukom pisao izmene petog izdanja. Interpolirano izdanje uključuje
sinopsis koji je služio kao tabela sadržaja, predgovor, uvod i 291 numerisan paragraf teksta.

PRVI PREVOD ŠESTOG IZDANJA

Šesto izdanje Organona bilo je završeno 1842, ali nije objavljeno sve do 1921. Posle Hanemanove smrti 1843,
rukopis se nalazio kod njegove žene Melani Haneman, koja je rekla da se pridržavala Hanemanove instrukcije da
ne objavi delo odmah. Nakon smrti Melani Haneman, dokument je predat Boeninghauzen porodici. Tek 1920,
kada su članovi Boeninghauzen porodice bili finansijski uništeni Prvim svetskim ratom, složili su se da
dokument prodaju dr Vilijamu Boerikeu iz Sanfranciska, koji je nastojao da ga dobije više od dvadeset godina.
Dr Ričard Hael bio je posrednik u prodaji i zadržao je dokument nekoliko meseci pre nego što ga je dao
Boerikeu. U toku tog perioda, Hael je pripremio rukopis za štampanje u Nemačkoj, gde je i objavljen 1921. Dr

215
Boerike je zatim pripremio prvi engleski prevod šestog izdanja, koji je objavljen 1922. Boerike je napravio svoj
prevod šestog izdanja preuzevši R.E. Dadženov prevod petog izdanja, brišući ono što je Haneman napomenuo da
treba da se briše i prevodeći njegove dodatke. Novi materijal koji je Boerike preveo predstavlja približno 15%
kompletnog šestog izdanja teksta. Drugim rečima, oko 85% onog što je poznato kao Boerikeov prevod
Organona, preveo je R.E. Dadžen.

NEAUTORIZOVANE IZMENE TEKSTA

Uneti su mnogi dodatci u Hanemanovo originalno šesto izdanje rukopisom koji nije Hanemanov. Listu izmena
unetih u originalan rukopis sastavio je dr Jozef M. Šmit, i pojavljuje se u dodatku Organona der Heilkunst, koji
je objavio (Hajdelberg: Karl F. Haug, 1992). Većina izmena u tekstu je minorna, i uključuje gramatičke izmene,
ili dodavanje jedne do dve reči radi razjašnjenja. Ima, međutim, pet pasusa koji nisu samo par reči i koji ništa ne
vrede.

Od tih pet pasusa, jedan je napisan neidentifikovanim rukopisom, a četiri je napisao Ričard Heal, koji je takođe
uneo manje izmene, verovatno dok je pripremao rukopis šestog izdanja za originalno štampanje na nemačkom.
Tri od pet pasusa je izbrisano iz glavnog teksta ove adaptacije i pojevljuje se ispod u daljem tekstu. Pasusi u §
270 i fn 270g uključeni su u glavni tekst. Iako izvori dodataka koje je uneo Hael i ostali nisu poznati, oni bi
mogli biti preuzeti iz Hanemanovih spisa, ili bi mogli biti interpreatcija Hanemanovog učenja, koju je sačinio
pisac. Odluka urednika da uključi u tekst određene pasuse, a da isključi ostale zasniva se na uputstvima iz
originalnog rukopisa i sadržaju svakog pasusa pojedinačno.

U § 265, Haneman kaže, ''Stvar je savesti praktičara umetnosti lečenja da bude siguran da svaki pacijent svaki
put uzme pravi lek. Zato bi praktičar umetnosti lečenja trebalo da dâ pacijentu pravilno odabran lek iz svoje ruke,
i takođe bi trebalo da sam pripremi taj lek.'' Naredna rečenica, napisana neidentifikovanim rukopisom, dodata je
kao fusnota:

Posle otkrića ovog važnog osnovnog principa svoga učenja, trpeo sam mnoga proganjan zagovarajući ga.

Ovo je svakako istinit iskaz. Razne biografije opisuju Hanemanove sukobe sa medicinskom zajednicom, a
naročito sa udruženjem apotekara (farmaceutska industrija njegovg doba) koji su ga izveli pred sud, i uspeli da
opozovu njegovu radnu dozvolu, tvrdeći da lekari pripremaju i izdaju njihove lekove. Dok je Haneman govorio i
pisao o tome na drugom mestu, on očigledno nije odabrao da uvrsti komentar o tome u Organon. Taj pasus je iz
tog razloga izbrisan iz glavnog teksta.

U fn 270f, Haneman razmatra relativne prednosti korišćenja lekova pedeseto-hiljadite potencije u lečenju
akutnih i hroničnih bolesti. On završava fusnotu govoreći, ''Kod hroničnih bolesti, lekar može najbolje započeti
lečenje najnižim stepenom dinamizacije i, kada je neophodno, nastaviti sa višim stepenima koji, iako postaju
snažniji, uvek deluju blago.'' Ovome je Hael pridodao sledeću belešku:

Samo kod veoma retkih slučajeva gde stara, mučna lokalna bolest traje uprkos gotovo potpunom obnavljanju
zdravlja, ne samo da je dozvoljeno, nego i neizbežno neophodno primeniti u rastućim dozama lek za koji je
utvrđeno da je homeopatski koristan, ali, potenciran do veoma visokog stepena putem ručnog mućkanja, gde
takva lokalna bolest vrlo brzo nestaje, često na čudesan način.

Dok je prethodno dat paragraf veoma interesantan, i mogao bi biti preuzet iz Hanemanovih beleški, Haneman ga
nije ovde uneo, i on je dodatak fusnoti 270. Zato je on izbrisan iz glavnog teksta. Haneman razmatra lečenje
lokalnih bolesti u § 185- § 203, i lečenje primarnih simptoma hroničnih mijazmi u fn 282, uključujući
kompletno lečenje duboko ukorenjenih (starih) smokvastih bradavica (koje takođe spominje u § 205).

Središnji deo § 270 zamenjen je sledećim pasusom u Haelovom rukopisu:

(pod uslovom da se ona precizno sprovede, kao što je prethodno precizirano) određena medicinska supstanca
koja je, u svom sirovom obliku, samo materija (u nekim slučajevima ne-lekovita materija) se razređuje i
transformiše sve većim i većim dinamizacijama i postaje lekovita snaga nalik duhu §270g. Ova lekovita snaga
unutar sebe više ne potpada u domen naših čula.

Početak i kraj paragrafa su pocepani i ukazuju da postoji oštećenje. Moguće je, čak i verovatno, da je Hael otkrio
da je ovaj deo sve osim nejasan, i zato ga je zamenio. Da li je on ili nije kopirao Hanemanov originalan tekst, i
da li ga je zamenio nečim drugim, nije poznato; međutim, ono što je napisano Haelovim rukopisom usklađeno je

216
sa ostatkom fusnote, i takođe je usklađeno sa Hanemanovim spisima o toj temi na drugim mestima. Zato je on
uključen u glavni tekst.

Fusnota 270g razmatra razblaživanje materijalne supstance kod lekova pedeseto-hiljadite potencije. Fusnota
počinje kao što sledi:

Ova potvrda neće izgledati neverovatno ako pogledamo da se kod ove metode dinamizacije (pedeseto-hiljadite
potencije) – za koju sam ja otkrio nakon mnogih laboratorijskih testova da je najsnažnija i da istovremeno ima
najblažu aktivnost - materijalni deo leka razblažuje oko 50.000 puta, a da ona ipak neverovatno povećava svoju
snagu.

Fusnota počinje u Hanemanovom rukopisu, koji prestaje na sredini reči 'najsnažnija' u prvoj rečenici. Reč je
završena Healovim rukopisom koji se zatim nastavlja do kraja fusnote. To je vidno oštećenje Hanemanove
originalne fusnote, u rukopisu. Ovo bi moglo da objasni zašto je fusnota završena Healovim rukopisom. Pošto se
fusnota sastoji uglavnom od matematičkih objašnjenja potenciranih lekova, i pošto je jeasno da bi bila nepotpuna
bez dodatka pisanog Haelovim rukopisom, cela fusnota je uključena u glavni tekst.

U fusnoti 284, Haneman razmatra primenu lekova na odojčad preko majčinog mleka. Ovome je Hael pridodao
sledeće:

Međutim, briga o majkama u toku prve trudnoće je neophodna. To bi trebalo uraditi posredstvom blagog
antipsoričnog lečenja, naročito sa sulphur-om u novoj (pedeseto-hiljaditoj) dinamizaciji opisanoj u ovom izdanju
( § 270). To će iskoreniti psoru kod majke i ploda u njenom stomaku. Psora (koja proizvodi većinu hroničnih
bolesti) se prenosi na majke putem nasleđa i gotovo je kod njih uvek prisutna. Lečenjem majki na ovaj način,
njeno potomstvo se unapred može zaštititi od psore. Deca trudnih žena lečenih na ovaj način dolaze na svet
daleko zdravija i otpornija – na opšte zaprepašćenje. Ovo je još jedna potvrda moje velike istine u mojoj teoriji o
psori.

Ova beleška sledi Hanemanovu ručno pisanu fusnotu u delu teksta gde nema indikacija o oštećenju niti
indikacija da je Haneman bilo šta dalje pisao. Zato, je isključena iz glavnog teksta. Haneman razmatra predmet
antipsoričnog lečenja u toku trudnoće u Hroničnim bolestima (str. 138-139).

217