UMETNOST KAO PREDSTAVLJANJE

Uvod: reč o filozofiji umetnosti

—Filozofija kao analiza pojmova.

—Analiza pojmova kao potraga za suštinama: nužni i dovoljni uslovi.
—Analiza pojmova kao deo istorije pojmova — istorije mišljenja.
—Odbacivanje potrage za suštinom: porodične sličnosti.

I Teorije o umetnosti kao predstavi

Podražavalačka teorija umetnosti

—Platon je smatrao da su umetnička dela odrazi stvarnosti, da ona predstavljaju

stvarnost tako što je imitiraju ili podražavaju (mimesis). Najbolja dela bi, otud,
bila ona koja najbolje podražavaju stvarnost (primer, slikar Zeuks koji je tako
verno umeo da naslika groždje da bi ptice došle da ga kljucaju).

—Takodje, Platon je smatrao da umetnička predstava tako deluje na

konzumenta da ga navodi da na različite načine prihvati ono što je
predstavljeno, i da ga u slučajevima u kojima je to moguće navode da i sam u
svom životu podražava ono što mu umetnost predstavlja.

—Zbog toga je Platon smatrao da poezija i drama, za koje je tvrdio da

predstavljaju ljudsko ponašanje, nisu politički poželjne zato što predstavljaju
ljudska osećanja i ljudske slabosti, i da time pobudjuju i preterana osećanja i
slabosti kod slušalaca, čineći ih rdjavim gradjanima.

—Platonov najslavniji učenik, Aristotel, prihvatio je tezu da umetnost

predstavlja stvarnost.

—S druge strane, medjutim, on je imao drugačiji odnos prema književnosti. On

tako nije smatrao da je predstavljanje osećanja i njihovo pobudjivanje kod
slušalaca i gledalaca rdjava stvar. Ako, na primer, neko delo pobudjuje samilost
ili strah, ono dovodi do njihovog oslobadjanja i do pročišćenja duše (catharsis).
—Najzad, on je smatrao da publika iz umetnosti uči o svetu i životu, i da je to
učenje u dobroj meri proizvodi zadovoljstvo koje nalaze u konzumiranju
umetničkog dela.

—Mimetička teorija umetnosti savršeno objašnjava staru, „realističku“ grčku

umetnost, pa možemo reći da je u skladu sa duhom svog vremena.

—Takođe, ova teorija je dugo, sve do kraja XIX veka, bila glavna zapadnjačka
teorija o umetnosti. U XVIII, kada počinje razvoj estetike kao samostalne
filozofske discipline, rađa se i ideja o „sistemu lepih umetnosti“ kojim se one
odvajaju o zanata i nauka, sa kojima su ranije bile u različitim kategorizacijama
povezivane. Šarl Bato (Charles Batteux) je tako u spisu Lepe umetnosti svedene
na jedan princip, iz 1747. godine, raspravljao o onome što danas nazivamo
umetnostima (sa izuzetkom fotografije, filma i videa), i tvrdio da sve one imaju
jedan zadatak — podražavanje (s tim što muzika podražava prirodne zvukove i
ljudski glas, a ples podražava ljudske pokrete i akciju).

—Krajem XIX i početkom XX veka, međutim, vizuelne umetnosti su jasno

počele da se udaljavaju od podražavanja prirode. Nemački ekspresionizam,
kubizam, akciono i minimalističko slikarstvo, udaljili su slikarstvo od prirode, a
zadatak njenog podražavanja preuzela je fotografija.

—Ako se, podstaknuti razlikom izmedju stare teorije i novije umetničke prakse,
osvrnemo unazad, videćemo da je i u ranijim vremenima bilo umetnosti koje se
ne mogu uklopiti u podražavalačku teoriju. Minimalističko slikarstvo nas tako
podseća na dizajn (npr. islamski crkveni dizajn) koji nikad nije imao funkciju
predstavljanja.

—Isto tako, možemo se zapitati da li je muzika ikad bila u potpunosti

imitativna? Ako bi se za vokalnu muziku (npr. crkvenu) možda i moglo reći da
u nekom smislu oponaša ljudski glas (mada ga, zapravo, radije koristi), tad se za
dobar deo instrumentalne muzike to ne može reći, a posebno ne za simfonijsku
muziku čiji razvoj kreće početkom XIX veka.

—Takodje, ako se za dramu može reći da podražava ljudske radnje, da li se isto

može reći i za priču i roman? Pitanje je na mestu jer da bi jedna stvar
podražavala drugu, ona na nju mora ličiti.
—Na taj način, možemo reći da podražavalačka teorija umetnosti ne obuhvata
a) umetnost XX veka, i b) da ne može uverljivo da obuhvati neke ranije
umetničke pojave (dizajn), i c) da je veliko pitanje da li se može smisleno
primeniti na ne—vizuelne umetnosti.

Predstavljačka (reprezentativna) teorija umetnosti

—Jedan od načina da se odbrani ova stara teorija jeste da se govori o

“predstavljanju” umesto o “podražavanju”. Predstavljanje uključuje
podražavanje kao svoju podvrstu, ali je šire od njega — nešto može biti
predstava nečeg drugog i ako na njega ne liči (kao što portret može ličiti na svoj
original). Nešto je predstava ako a) autor ima nameru da time nešto predstavi, i
b) ako publika to shvata kao predstavu nečega. Na taj način, skoro da se može
reći da bilo šta može biti predstava bilo čega ako se tako dogovorimo, tj. po
konvenciji.

—Ali, ni ova proširena teorija ne obuhvata mnogo toga, i to pre svega ne

obuhvata arhitektonske objekte — jedna crkva nije predstava božje kuće, već
jeste božja kuća. Isto važi i za mnoge apstraktne slike, fotografije, književne
komade, muzičke kompozicije itd.

Neopredstavljačka teorija umetnosti

—Jedan noviji pokušaj da se ova teorija spasi bio je da se još više oslabi i da se
kaže da je nešto umetničko delo ako govori o nečemu, ako se na nešto odnosi,
tj. da umetničko delo mora imati “semantički sadržaj”. Da li nešto ima
semantički sadražaj, s druge strane, može se ustanoviti tako što će se videti da li
ono iziskuje ili omogućava tumačenje — ako neko delo možete da “tumačite”,
tad ono ima “semantički sadržaj”, tj. odnosi se na nešto.

—Takva koncepcija bi trebalo da omogući da se, recimo, objasni zašto Dišanov

pisoar i lopata za sneg jesu umetnička dela (a stvarni pisoari i lopate nisu). Jer,
ta se dela mogu tumačiti na više načina. Može se, na primer, reći da je Dišan
njima hteo da pokaže da umetnička dela ne moraju biti plod truda i zanatske
veštine, ili da je hteo da dovede u pitanje shvatanje umetnosti kao duhovne,
religiozne aktivnosti, ili da je naprosto hteo da se podsmehne klasičnoj
skulpturi. Prizor običnog pisoara ili lopate neće nas podstaći na takva
razmišljanja.

—Neo-reprezentativna teorija tako može da objasni dobar deo savremene

umetnosti. Takodje, ona može da objasni i zašto je arhitektura umetnost —
jedna zgrada ne mora predstavljati nešto, ali se može odnositi na nešto, npr. na
snagu (Pentagon, zgrada Čaušeskuoovog parlamenta u Bukureštu, zgrada Pošte
u Beogradu). Takodje, za mnoge muzičke komade možete reći da, iako ništa ne
“podražavaju” ili “predstavljaju”, opet upućuju na nešto — npr. na osećanja
radosti, tuge, besa i sl. Najzad, ona može da objasni i zašto dekoracija koja ništa
ne predstavlja ima umetnički karakter — u konkretnim istorijskim kontekstima,
mogli bismo reći, dekoracije se “odnosi na nešto” (na nešto religijsko, ritualno,
ili praktično, itd.).

—I ova, popravljena verzija, medjutim, suočava se sa problemima:

1) Ako uzmete jedan tužan muzički komad, da li ćete reći da je to komad
o tuzi? Da li prosto posedovanje jednog svojstva (tuge) znači isto što i „biti o“
tom svojstvu, izražavati nešto o njemu?
2) Dobar deo dekorativne umetnosti jeste takav da ima svojstvo lepote, ili
da ima svojstva koja u posmatraču pobudjuju estetsko zadovoljstvo, ali da ništa
ne govori o toj lepoti. To važi i za dobar deo arhitekture i za razne predmete iz
raznih grana umetnosti.
—Otud možemo zaključiti da ni neo-reprezentativna teorija ne može da objasni
svu umetnost.

II Šta je predstava?

Likovna predstava

—Likovne umetnosti su prve koje padaju na pamet kad se spomenu

reprezentativne teorije umetnosti. Pogledajmo, stoga, u kom smislu jedno
likovno delo može biti predstava nečega.

—Postoje dve glavne teorije, teorija sličnosti i teorija iluzije. Prema prvoj,
jedna slika jeste predstava nekog predmeta ili nekog bića ako liči na njega.
Prema drugoj, slika je predstava nečega ako kod posmatrača stvara iluziju da
vidi to nešto, a ne sliku.

—Te dve teorije se mogu povezati u jednu, po kojoj će slika biti predstava ako,
pomoću sličnosti sa predmetom, kod posmatrača stvara iluziju da vidi sam
predmet.

—Mi ćemo, medjutim, razmotriti probleme svake teorije zasebno.

—Problemi teorije sličnosti:

1) Sličnost nije dovoljan uslov za predstavljanje jer

a) postoje stvari koje liče jedne na drugu, ali ne predstavljaju jedna drugu
(dva automobila istog modela, marke i boje);

b) sličnost nije dovoljan uslov za predstavljanje zato što je sličnost

refleksivna relacija, a predstavljanje nije: ako jedna stvar liči na drugu, tad i
druga liči na prvu; ako jedna stvar (portret) predstavlja drugu (čoveka), to ne
znači da druga (čovek) predstavlja prvu (portret).

2) Sličnost nije nužan uslov za predstavljanje zato što jedna stvar može da
predstavlja drugu a da na nju ne liči — da bi nešto bilo predstava nečeg drugog,
dovoljno je da a) upućuje (denotira, referira) na njega, i b) da postoje pravilo i
navika da se veza izmedju dve stvari tumači kao veza upućivanja. Tako u plesu
mnogi pokreti po konvenciji upućuju na stvari i dogadjaje iz života, a da na njih
ni malo ne liče.

—Problemi teorije iluzije:

1) Empirijska je činjenica da ljudi samo u izuzetno retkim situacijama

mogu da poveruju da je umetnički predmet, zapravo, predmet iz života, i da su
umesto sa, recimo, slikom šume, suočeni sa pravom šumom.

2) Kada bi ljudi odista bili u tom smislu obmanuti, tad ne bi mogli da

cene vernost slike originalu, što su često činili u vekovima dominacije
realističke, predstavljačke teorije umetnosti, tako da ova teorija nije u skladu sa
praksom.

Ergo, teorija iluzije ne može da objasni upravo onaj slučaj (realističke

slike i njenog vrednovanja na osnovu sličnosti originalu) koji bi najpre trebalo
da objasni. Otud se ne može očekivati da će objasniti ni druge slučajeve, pa je
treba odbaciti.

III Konvencionalistička teorija likovnog predstavljanja

—Krajem XIX i početkom XX veka, u Evropi počinju da se razvijaju

lingvistika, semiotika (teorija o znacima) i filozofija jezika. Podstaknuti ovim
« otkrićem jezika », teoretičari počinju da mnoge stvari iz oblasti kulutre
shvataju kao da imaju strukturu jezika. U tom talasu, nastala je i
konvencionalistička teorija likovne predstave.

—Ova teorija polazi od činjenice da postoje različiti likovni sistemi u kojima

postoje različite konvencije o tome kako treba predstavljati odredjene stvari.
Tako se, na primer, u egipatskom sistemu portreti slikaju tako što se oči
predstavljaju frontalno, a uši iz profila. U sistemu evropske renesanse, pak,
svaki deo lica mora biti predstavljen kao da je vidjen iz istog ugla, iz iste
perspektive.

—Postojanje različitih konvencionalnih likovnih sistema objašnjava činjenicu

da ljudi navikli na jedan sistem često imaju problema da razumeju dela nastala u
drugom likovnom sistemu.

—Poput jezika, tvrde konvencionalisti, likovno delo se sastoji od

konvencionalnih kodova koje posmatrač mora da nauči kako bi razumeo delo.
Primer: ko ne poznaje kod crkvenog hrišćanskog slikarstva, neće znati da
osoba sa belim krugom oko glave na fresci predstavlja sveca ili svetiteljku.

—Po konvencionalističkoj teoriji, predstave su znakovi čiji su referenti

ustanovljeni isključivo u okviru sistema znakova kojem pripadaju. Likovne
predstave su tako deo neke vrste jezika i, poput reči u jeziku, ne moraju ni malo
ličiti na ono na šta se odnose. One su zato predstave « po konvenciji », tj. na
osnovu dogovora onih koji koriste sistem znakova u okviru kojeg odredjene
stvari dobijaju predstavljačku funkciju.

—Problem sa konvencionalističkom teorijom: kako objasniti to da nam jedne

likovne predstave deluju realističnije od drugih, npr. renesansne od kubističkih?

Odgovor konvencionalista bi bio da je utisak realističnosti stvar navike, i

da bilo kakav sistem, posle izvesnog vremena, može postati realističan. (Kada
se Gertruda Štajn požalila da njen portret koji je Pikaso sačinio ne liči na nju,
Pikaso je odgovorio da će on s vremenom početi da liči, kada se ljudi naviknu
na njegov slikarski stil.) Taj odgovor, medjutim, nije uverljiv.

--Takodje, ako bi konv.teorija bila istinita, i ako bi likovna predstava imala

strukturu sličnu jezičkoj, tad bi i učenje razumevanja likovne predstave trebalo
da nalikuje učenju jezika, a to nije slučaj: razumevanje jezika se uči mnogo
sporije i teže nego razumevanje likovne predstave.

IV Neonaturalistička teorija

—Kao odgovor na probleme sa kojima se suočava konvencionalistička teorija

predstavljanja, nastala je neonatrualistička teorija. Konvencionalistička teorija,
podsetimo, ne može da objasni brojne slučajeve brzog prevazilaženja kulturnih
barijera i lakog razumevanja likovnih dela koja pripadaju kulturama i kodovima
drugačijim od onih na koje smo navikli. To je podstakle neke teoretičare da
pretpostave da likovne predstave nemaju prirodni odnos prema svom referentu
(da ne moraju da liče na ono što predstavljaju), ali da zato u posmatraču
pobudjuje prirodnu sposobnost koja mu omogućava da posmatrajući predstavu,
a ne bivajući njome obmanut (tj. ne brkajući je sa referentom), prepozna na koju
se stvar ona odnosi. Problem sa ovom teorijom se sastoji u tome što, iako
ukazuje na jedan bitan momenat u recepciji umetničkog dela, ipak ostaje
prilično siromašna, pa se mora osloniti na druge teorije da bi objasnila u čemu
se umetničke predstave razlikuju od neumetničkih.

V Vrste umetničkih predstava

-Nijedna od izloženih teorija ne objašnjava svu umetnost. Prvi razlog leži u

tome što nije sva nije sva umetnost predstavljačka (što posebno važi za
umetnost XX veka i savremenu umetnost). Drugi razlog leži u tome što svaka
od ovih teorija insisira na jednoj vrsti predstavljanja, dok se u predstavljačkoj
umetnosti koriste različite vrste predstava.

-Moguće je razlikovati četiri opšte vrste predstava :

1) Bezuslovne predstave – ono što prepoznajemo kao predstavu nečega bez

ikakvog kodeksa (npr. da Monaliza predstavlja ženu).
2) Leksičke (kodirane) predstave — ono što možemo shvatiti kao predstavu
nečeg drugoga samo ako poznajemo kod koji je povezuje sa predmetom (npr.,
kada balerina u klasičnom baletu napravi krug rukom oko glave, ona time
govori “Ja sam lepa”, što može razumeti samo onaj posmatrač koji poznaje
kodove klasičnog baleta).

3) Specifične uslovne predstave: predstave koje ćemo prepoznati kao predstave

samo ako unapred znamo na koju se konkretnu stvar odnose (npr. čin sipanja
otrova u kraljevo uho u Hamletu).

4) Opšte uslovne predstave: predstave koje ćemo prepoznati kao predstave kada
znamo da one nešto predstavljaju, iako isprva ne znamo šta — znanje o tome da
neko X jeste predstava, nagoni nas da upotrebimo svoje prirodne sposobnosti i
svoja znanja o kodovima kako bismo ustanovili na šta tačno one referiraju (npr.
kod pantomime).

—Svaka vrsta umetnosti može da koristi sve četiri vrste predstava, ali ipak neke
vrste koristi više nego neke druge.

Teatarski ples — uslovne (opšte i specifične) predstave (potreban je tekst

da bi se razumele).

Književnost — leksičke predstave.

Predstavljačke likovne umetnosti — bezuslovne i leksičke predstave,

mada po nekad i uslovne.

Fotografija, film, video, pozorište — bezuslovne predstave, mada često i

uslovne (zavisnost od teksta).

Muzika — kada nešto predstavlja, najčešće se služi uslovnim

predstavama.