Upravljanje projektima

nastavak…

Faza oportuniteta
Svaki ciklus projekta počinje od ideje o realizaciji određenog projekta. U okviru faze oportuniteta daje se praćena
mogućeg gubitka koji bi nastao nerealizovanjem predloženog projekta kao i evaluacijom projekta.
Inače, sam oportunitet projekta utvrđuje se na osnovu studije oportuniteta (Opportunitv study). Ta studija istovremeno
daje dva odgovora: procenu izgubljenog dobitka i ocenu vrednosti projekta.
Pod pojmom evaluacija projekta podrazumeva se proces proučavanja, pregovaranja, izmene mišljenja i donošenja
konačnog suda o izboru projekta. Sam postupak evaluacije projekta sprovodi se na različitim nivoima preduzeća i u
različitim periodima. Treba napomenuti da se, kada je u pitanju evaluacija, radi o iterativnom postupku, što znači da
predloži polaze sa nižih nivoa hijerarhije, a odluke se donose na najvišem nivou. Sam proces evaluacije je
višekriterijumskog karaktera, s tim što ne postoji standardni skup kriterijuma koji bi važio za sva preduzeća.
Evaluacija projekta vrši se rangiranjem projekta na bazi ciljeva kojima doprinosi. Ova faza završava se odlukom kojom
se projekat prihvata ili odbija. Ukoliko se donese odluka o prihvatanju projekta prelazi se na fazu izvodljivosti.

Faza izvodljivosti
Ovom fazom detaljno se analizira opravdanost preuzimanja projekta i to sprovođenjem tehničko-tehnološke,
ekonomske i finansijske analize. Tehničko-tehnološka analiza ima zadatak da pruži podatke o tehničko-tehnološkom
rešenju koje bi se primenilo, ako projekat bude usvojen i realizovan. Ekonomska analiza pruža podatke o tržištu gde će
se vršiti nabavke resursa, odnosno prodaja gotovih proizvoda. Posebnu pažnju zaslužuje finansijska analiza jer se
zahvaljujući njoj utvrđuje izvodljivost projekta u smislu ocene finansijske sposobnosti investitora, rentabiliteta samog
projekta, kao i modela finansiranja projekta. Tek kada ove tri analize daju pozitivne rezultate ide se na ugovaranje.
Inače, faza izvodljivosti projekta realizuje se na osnovu studije izvodljivosti (Feasibility Study). Pojedini autori predlažu
da se kod velikih projekata između studije oportuniteta i studije izvodljivosti uvede međufaza, tzv. studija
predizvodljivosti (Prefeasibility study). Studija predizvodljivosti ima iste delove kao i studija izvodljivosti, međutim,
stepen detaljizacije analize je manji. Naime, često se autori zadovoljavaju podacima na osnovu zvaničnih finansijskih
izveštaja i bez sveobuhvatnog utvrđuvanja rentabiliteta projekta.

Izvršenje projekta
Faza izvršenja projekta predstavlja prelazak sa onoga što je predstavljeno u projektu na stvarno postojanje objekta.
Inače, faza izvršenja završava se probnom proizvodnjom. Testiranjem se utvrđuje da li je projekat izvršen prema studiji
izvodljivosti, pa ako je odgovor potvrdan objekat se uvodi u postupak eksploatacije.
Mora se istaći da je izvršenje projekta najznačajnija faza životnog ciklusa projekta. To proističe iz činjenice što ovu
fazu karakterišu mnogobrojni upravljački problemi, kao i veliki broj učesnika.
U ovoj fazi susreću se tri zainteresovane strane: investitor, izvođač i konsultant. Investitor je pravno lice koje nastoji da
realizuje određeni projekat. On u taj proces ulaže sopstvena ili pozajmljena sredstva. Izvođač preuzima obavezu da
realizuje projekat. Često jedan izvođač angažuje druge podizvođače koji su zaduženi da realizuju pojedine segmente
u okviru projekta. Međutim, jedino je glavni izvođač odgovoran investitoru za izvršenje posla. U nekim situacijama,
zavisno od projekta, potrebno je angažovati konsultante, znači eksperte, poznavaoce određene problematike, kako bi
se određeni poslovi obavili na zadovoljavajući način.
Treba istaći činjenicu, da svi projekti ne prolaze ove tri faze, međutim, iz metodoloških razloga izložena je koncepcija
prolaska projekta kroz sve tri faze životnog ciklusa.

Finansijska realizacija projekta

Proces obezbedenja novčanih sredstava za finansiranje projekta predstavlja jedno od najvažnijih pitanja. Naime, teško
je naći preduzeće koje raspolaže dovoljnom količinom novca da bi moglo da isfinansira realizaciju određenog projekta.
U tom slučaju, kada nema dovoljno novca, preduzeće može da obezbedi finansijska sredstva iz sledećih izvora:
pozajmljivanjem, uplaćivanjem i stvaranjem sredstava. Između pomenutih izvora finansiranja postoje bitne razlike, pa
je za razumevanje problema finansiranja projekata potrebno ukazati na specifičnosti tih problema.
Kada preduzeće (investitor) pozajmljuje finansijska sredstva od nekog subjekta (banka, preduzeće itd.) ono stupa u
dužničko-poverilački odnos. Sva prava i obaveze na relaciji dužnik-poverilac regulišu se ugovorom. Ugovor sadrži
iznos glavnice, obračun, kamate po ugovorenoj kamatnoj stopi, kao i raspored otplate kredita. Svaki ugovor mora da
sadrži klauzulu o roku dospeća, kao i obezbeđenje za kreditora koje se sadrži u pravu da pokrene postupak likvidacije
preduzeća-investitora. Na taj način kreditor ima zakonsku mogućnost da iz likvidacione mase naplati svoja
potraživanja. Sve što je rečeno odnosi se na ugovor o kreditu, lizingu ili obveznicama.
Međutim, kada je u pitanju prikupljanje kapitala emisijom deonica, preduzeće-investitor uspostavlja odnose sa kupcima
deonica, koji u tom slučaju postaju vlasnici preduzeća. U ovom slučaju odnosi po osnovu vlasništva ne defmišu se
ugovorom. Treba napomenuti, da ne postoje dospeća pošto je deoničar vlasnik preduzeća u onom delu koliko je kupio
deonica. U slučaju likvidacije preduzeća deoničari imaju pravo na onaj deo koji preostane posle podmirenja obaveza
koje se naplaćuju na osnovu uslova definisanih ugovorom. Ali, vlasništvo nad svakom deonicom donosi deoničaru
pravo glasa na skupštini deoničara. Na taj način deoničar stiče pravo na upravljanje preduzećem.
Treći izvor finansiranja projekata mogu da budu dužničke hartije od vrednosti i vlasničke hartije od vrednosti. U prvu
grupu spadaju menice i obveznice, a u drugu grupu deonice.
Pred svako preduzeće koje je investitor nastaju problemi kada treba da se odluči konko sredstava da prikupi po
osnovu pozajmljivanja a koliko po osnovu uplaćivanja.
Na tu odluku, između ostalog, utiču sledeći činioci: kreditna sposobnost preduzeća investitora, kamatna stopa, opšti
privredni uslovi i slično.
Prikupljanje sredstava zaduživanjem ima izvesne prednosti, jer se smatra jeftinijim izvorom finansiranja od uplaćivanja
sredstava na osnovu emisije deonica. Prednost prikupljanja sredstava zaduživanjem u odnosu na uplaćivanje putem
deonica, jeste u tome što svaka nova emisija deonica utiče na razvodnjavanje vlasništva postojećih deoničara.
Ono što posebno čini složeno finansiranje projekata jeste obim i složenost konstrukcije finansiranja.

Upravljanje projektom pomoću mrežnih modela

Za efikasno upravljanje projektima danas se koristi veći broj različitih metoda planiranja i upravljanja. Među ovim
metodama posebno se ističu mrežni modeli.
Mrežni modeli znatno su unapredili upravljanje projektima. Inače, počeci nastajanja mrežnih modela vezuju se za kraj
pedesetih godina u SAD za potrebe planiranja i kontrole dugoročnih i složenih, pre svega, vojnih projekata. Najpre je
razvijena primena u oblasti planiranja i kontrole rokova, a nešto kasnije i na području planiranja i kontrole troškova i
resursa.
Pošto je pri izvođenju vojnih projekata dolazilo do izuzetno velikih prekoračenja rokova i troškova, kao i uočenih
slabosti dotadašnjih metoda za planiranje i kontrolu realizacije projekta, prišlo se razvijanju novih postupaka koji će biti
u stanju da rese navedene probleme. Mrežni modeli kao CPM (Critical Pat Method) i PERT (Program Evaluation and
Review Technigue) razvijene su istovremeno u drugoj polovini ovog veka. Oba modela baziraju se na ideji grafičkog
predstavljanja projekta pomoću orijentisane mreže, čiji su osnovni elementi aktivnosti, događaji, relacija prvenstva,
trajanja, troškovi i resursi. Osnovne prednosti ovih modela su: mogućnost da se predvide kritičke veze između različitih
aktivnosti i sadašnjeg stanja i očekivanog stanja u nekom budućem trenutku. Osnovna slabost modela jeste njihov
deterministički karakter. Za oba modela može se reći da su prevashodno orijentisani na analizu vremena, da se mogu
primeniti i na analizu resursa i troškova,, ali uz značajne konceptualne probleme.
CPM metoda upotrebljava se u slučajevima kada je vreme pojedinih aktivnosti u projektu poznato i može se
jednoznačno odrediti. Nakon određivanja vremena pojedinih aktivnosti u projektu, izračunava se ukupno vreme
potrebno za realizaciju projekta.
PERT metoda upotrebljava se kada vreme trajanja pojedinih aktivnosti u projektu nije poznato te nije moguće
jednoznačno ga odrediti. Zato se kod ove metode procenjuju tri vrednosti vremena pojedinih aktivnosti:optimističko,
normalno i pesimističko, i na osnovu njih izračunava se vreme potrebno za realizaciju celokupnog projekta.
Razvoj novih mrežnih modela nastao je kao posledica problema koji nisu mogli biti rešavani prethodnim mrežnim
modelima. Tako je nastao GERT (Graphical Evaluation and Review Technigue) i VERT (Venture Evaluation and
Review Technigue). U pitanju su bitna unapređenja u odnosu na CPM i PERT metodu, pošto ovi modeli
determinističku strukturu mreže zamenjuju stohastičkom.
Stohastičku mrežu čine događaji koji predstavljaju logičke reakcije i aktivnosti sa stohastičnošću parametara vremena,
troškova i izvršenja. GERT metoda obuhvata analizu vremena i troškova u uslovima neizvesnosti, dok VERT metoda
uključuje i analizu izvršenja. Prednost navedenih stohastičkih modela jeste mogućnost simulacije na trenutnoj osnovi.
Informacije dobijene na osnovu simulacije od izuzetnog su značaja za planiranje, jer daju uvid u verovatnoću pojave
određenog događaja, ukazujući na aktivnosti koje su neophodne za njegovu pojavu.
Primena računara u upravljanju projektima
Primena mrežnih modela u upravljanju projektima je veoma kompleksan posao koji zahteva brzu obradu velikog broja
podataka.
Korišćenje računara kod primene mrežnih modela omogućava brzu obradu svih podataka i dobijanje blagovremenih i
objektivnih informacija neophodnih za upravljanje projektima. S obzirom na to da baš upravljanje projektima uz pomoć
mrežnih modela zahteva čestu i brzu obradu velikog broja podataka, očigledno je da je primena računara u ovoj
oblasti neophodna.
Kada se detaljnije razmotre mogućnosti primene mrežnih modela u upravljanju projektima, može se zaključiti da će se
izrada mrežnog modela i proračuna potrebnog vremena kod većih projekata zasnivati isključivo na primeni računara.
Po pravilu, u toku realizacije projekta postoje mogućnosti da dođe do izmene pojedinih aktivnosti, pa time i do
strukture mreže i vremenske analize, čime neophodnost primene računara postaje sasvim očigledna.
U uslovima kada se želi ostvariti uvid u proces upravljanja realizacijom jednog projekta, celokupna aktivnost se ne
može obaviti bez računara.
Do danas su razvijeni sledeći tipovi informacionih sistema koji se zasnivaju na primeni računara. To su DP (Data
Processing), DSS (Decision Support Svstem), MIS (Management Information Svstem) i ES (Expert Svstem).
Deterministički mrežni modeli predstavljaju analitičku osnovu DSS za upravljanje projektima. Pri tom se proces
automatizacije upravljanja projektom može obaviti sa PC ili velikim računarom. Tako danas postoji veliki broj
standardnih programa za PC na osnovi CPM odnosno PERT metode kao što su MS Project, Primavera, Hardvard
Total Project Menager. Početkom sedamdesetih godina razvijena je metoda Precedence u kojoj CPM i PERT metoda
čine analitičku osnovu, ali se radi o programu za velike računare.
Inače DSS pruža sledeće informacije: trajanje projekta, kritične aktivnosti i kašnjenja nekritičnih aktivnosti.

Slika 3.9 Prikaza plana realizacije projekta SpektrIS

NAPOMENA: Za sve informcije vezane za INFORMATIČKO UPRAVLJANJE RAZVOJEM PREDUZEĆA

obratite se na e-mail : alempije@beotel.yu
Ovaj članak je pripremljen na osnovu knjige: prof.dr. Alempije Veljović dipl. ing., INFORMATIČKO UPRAVLJANJE
RAZVOJEM PREDUZEĆA