1

GIMNAZIJA “BORA STANKOVI ”

HABZBUR KA MONARHIJA
OD XVI DO XIX VEKA

Mentor: Kandidat:
Verica Markovi Nikola Markovi

BOR 2005
 2

SADR AJ

IZVOD............................................................................................................................... 3
1. HABZBURGOVCI OD XIII DO XVI VEKA ................................................ 5
2. PRILIKE U EVROPI U XVI VEKU .................................................................. 8
3. XVII VEK – POBEDA NAD PROTIVREFORMACIJOM...................... 17
4. XVIII VEK – PROPAGIRANJE IDEJE PROSVE ENOSTI.................. 27
5. XIX VEK – PRILIKE U EVROPI, ZNAMENITE LI NOSTI I
DOGA AJI, DOLAZAK FRANCA JOZEFA NA PRESTO,
STVARANJE AUSTRO – UGARSKE ........................................................... 39
6. KARAKTER I ZNA AJ HABZBUR KE MONARHIJE ........................ 54
RODOSLOV HABZBURGA 1273 1918 ........................................................... 55
LITERATURA ............................................................................................................. 57
 3

IZVOD

Za vreme bezvla a u Nema koj 1246, Austriju je prisvojio ki kralj

Otakar II, koji je pro irio vlast na vojvodstvo tajersku, Koru ku, Kranjsku,
Furlaniju i Istru. U sukobu sa novoizabranim nema kim carem Rudolfom II
Habzburgom, pretrpeo je poraz na Moravskom polju 1276. i Austriju morao
ustupiti Habzburgovcima; tako je ona postala nasledno vojvodstvo porodice
Habzburg, ime je udaren temelj budu oj Habzbur koj monarhiji. Prodiranje
Turaka u srednju Evropu i druge okolnosti u inile su da su feudalni sabori
Ma arske i Hrvatske tokom XVI veka izabrali Habzburgovce za svoje kraljeve,
pa se u srednjoj Evropi formiralo Austrijsko carstvo, sastavljeno od raznih
zemalja i naroda, a pod hegemonijom austrijske feudalne aristokratije.
Habzburgovci koji su od XV veka do 1806. bili i nema ki carevi, te ili su
apsolutizmu da bi preko vrste vladarske vlasti osvojili za feudalce jo ve e
posede i privilegije na ra un naroda kome su pove avane feudalne obaveze.
Ove te nje izazvale su najpre otpor selja kih masa, koje su elele da se
oslobode feudalnog ugnjetavanja. Bilo je vi e selja kih ustanaka u Ma arskoj;
buna Pere Segedinca u Vojvodini, a zatim neaustrijskog plemstva (zavera
Zrinskog i Frankopana u Hrvatskoj i Ugarskoj 1671, Tekelijina buna u Ugarskoj
1672-86, i dr.) Te ilo se odcepljenju teritorija od Habzburgovaca. Sve je
ugu eno u krvi.
Na Be kom kongresu 1815, povratila je zemlje koje je izgubila za vreme
Napoleonovih ratova, i sa Rusijom i Pruskom postala vode a sila u Evropi. U
prvoj polovini XIX veka po inje u Habzbur koj monarhiji ja i razvitak
kapitalisti ke privrede, a uz to se sna i radni ka klasa, koja isti e zahteve za
ustavno u i drugim liberalnim reformama. Paralelno sa ovim procesom ra a se
i radni ka klasa, naro ito u Austriji; u po etku su borbe za reforme.
Kako je Habzbur ka monarhija bila u pravom smislu «tamnica naroda»,
revolucionarni pokreti 1848-49, iz temelja su potresli Austrijsko carstvo.
Revolucija je najpre planula u Be u, zahvaljuju i radnicima, zanatlijama i
studentima koji su se borili na barikadama. Zba en je Meternihov policijski
re im i obrazovana liberalna vlada, koja se odmah pokazala neprijateljski
raspolo ena prema radni tvu.
Posle revolucije u Be u, po eo je rat za oslobodjenje i ujedinjenje Italije,
iji je severni deo bio od Be kog kongresa pod Austrijom. Revolucionarno
vrenje zahvatilo je ku, Hrvatsku, Vojvodinu. U Ma arskoj izbija revolucija
pod vo stvom L. Ko uta. Postavljeni su zahtevi za ukidanje kmetstva i
feudalnih obaveza, za nacionalnu autonomiju i odcepljenje, no svi su pokreti
bili ugu eni zahvaljuju i kolebljivom dr anju bur oazije, neprijateljskom
dr anju plemstva i Klera prema revoluciji i vojnoj intervenciji feudalne Rusije.
Rusija je svojim trupama ugu ila ma arsku revoluciju, tada najopasniju za
Austrijsko carstvo. Jedini pozitivan bilans revolucije bio je taj to je
 4

ustavotvorna skup tina Carstva donela odluku o ukidanju feudalnih obaveza,

uklju uju i i vezanost seljaka za zemlju. Apsolutizam je ostao, politi kih
sloboda i nacionalne autonomije za neaustrijske teritorije nije bilo.
U ovakvim uslovima sa nezadovoljnim i porobljenim narodima Habzbur ka
monarhija nije mogla da izbegne te ke poraze u borbama za ujedinjenje Italije i
Nema ke (1859. kod Ma ente i Solferina u ratu sa Francuskom i Italijom, a
1866. kod Sadove u ratu s Prusima). Ovi porazi produbili su krizu i naterali
be ki dvor da tra i re enja za preure enje Monarhije, uvaju i pri tom u
najve oj meri staro stanje. Najpre je u injen poku aj s federativnim ure enjem
(Oktobarska diploma 1860.), a zatim s preure enjem na bazi centralizma
(Februarski patent 1861.). Kad su ovi poku aji propali uglavnom zbog otpora
austrijskog i ma arskog plemstva, do lo je do preure enja na bazi dualizma
1867, po kome su vlast i teritorije u Monarhiji podeljene izme u Austrije i
Ma arske. Od tada se Austrijsko carstvo naziva Austrougarska ili Dvojna
monarhija.
Paralelno s liberalnim i nacionalnim pokretom, iji je nosilac bila
bur oazija i sve ve im razvitkom industrije, sna io je i radni ki pokret.
Da bi se odbranila od revolucionarnih nacionalnih pokreta, Austrougarska
je 1879. stupila u agresivni savez s Nema kom. Posle toga do li su agresivni
potezi u osvajanju novih teritorija na Balkanu.
Padom Otomanskog carstva, pala je i Austrougarska.
 5

1. HABZBURGOVCI OD XIII DO XVI VEKA

Habzburgovci su bili jedni od vladaju ih ku a u Evropi: vladari Austrije

(kao vojvode 1282–1453, kao nadvojvode 1453–1804 i kao carevi (1804–1918),
vladari Ugarske (1437–1439, 1444–1457, 1526–1918), vladari Bohemije
ke) (1437–1439, 1453–1457, 1526–1618, 1621–1918), vladari panije
(1516–1700), vladari Portugalije (1580–1640), i kao vladari Sveti Rimski
Carevi nekoliko vekova do 1806. godine. Njihovo ime poti e iz vajcarskih
Habichtsburg (zamak Hawk), porodi no mesto u 12 i 13 veku kod Habzburg,
vajcarska.
Zemlje Habzburga nisu bile dr ava nego zbir naslednih poseda. Habzurzi
su bili zemljoposednici, neki nesposobni, neki lakomi i gramzivi, ali svi re eni
da izvuku najve u mogu u dobit od svojih zakupaca i tako stvore od sebe
evropsku veli inu. Habzburzi su od jezuita nau ili ta su strpljenje, prepredenost
i javne predstave, ali od njih nisu mogli da se nau e iskrenosti i kreativnosti.
Habzburzi vode poreklo od Guntrama koji se pominje u 10 veku.
Guntramov ukununuk (peto koleno) Oto II prvi je upotrebio prezime
Habzburg. Otoov potomak Rudolf I krunisan je za Svetog rimskog cara 1273.
godine. Iste godine postao je kralj cele Austrije. Otokar, kralj Bohemije nije
eleo da do e na krunisanje i odbio je da prihvati Rudolfa kao kralja. Posle
stupanja na presto, kralj Rudolf po eo je da se priprema za rat. Po eo je
aran iranje za ven anje svojih k eri kao mo no dinasti ko oru je i to je
dokazano kao dobro oru je za pove avanje teritorija Habzbur ke dinastije.
Udao je jednu od svojih k eri za vojvodu od Bavarske, drugu za vojvodu od
Saksonije, dok je tre a bila zaru ena za kralja Ugarske. Sada kada je imao
saveznike na mo nim mestima, krenuo je protiv Otokara i pobedio ga izvan
Be a 26. avgusta 1278. Otokar je uhva en i pogubljen. Rudolf je udao svoju
etvrtu erku, Gutu, za Otokarovog sina Vensela II koji je bio ograni en na
Bohemiju. Austrijske zemlje koje su bile oduzete od kralja Bohemije su date
Rudolfovim sinovima, a familija je nastavila vladavinu Svetim rimskim
carstvom vekovima. Njemu je namenjeno da bude najsna niji car jugozapadne
Nema ke. Oto, veliki grof (margrejv) od Burgundije tako e je odbio da prihvati
Rudolfa za kralja. Rudolf je sa svojom vojskom krenuo na Bezankon. Kada su
ljudi videli veli inu Rudolfove vojske, predali su se i iskazali su odanost
Rudolfu. Zauzeo je Turingiju koja je bila u haosu. Doneo je red i zakon u
skup tini Erfurta 1289. godine. Rudolf je znatno pove ao mo svojoj porodici.
Rudolf I umro je u Erfurtu 15. jula 1291. Nasledio ga je njegov sin Albert I koji
je vladao od 1298 do 1308. Bio je realista. Ro en je sa borbenim duhom to ga
je svrstalo u red najve ih mo nih lidera i temperamentne osobe u vladavini
Habzburga.
Posle smrti cara Rudolfa, plemi i, pla i se Albertove mo i izabrali su
za cara Adolfa od Nasau–Vajlburg. Nije ga napustila nada za presto, i 1298.
godine je izabran za Nema kog cara od strane nekoliko prin eva, koji su bili
 6

nezadovoljni vladavinom cara Adolfa. Odlu uju a bitka izme u dvaju careva
odigrala se u Golhajmu blizu grada Vormsa, gde je Adolf pora en i pogubljen, a
Albert se pomirio sa novim izborom. Za cara je izabran u Frankfurtu 27. jula
1298. godine, a krunisan je u crkvi Aix–la 24. avgusta 1298. godine. O enio se
Elizabetom, k erkom Majnhard IV, grof od Gorca i Tirola, koja mu je rodila
est sinova i pet k eri. Nastojao je da odigra najva niju ulogu na evropskoj
sceni. Bio je sklon da izvr i pritsak na Francusku oko burgundijske granice, ali
odbijanje pape Bonifacija VIII da prizna njegov izbor navelo ga je da promeni
politiku, i 1299. godine, sklopljen je sporazum izme u Alberta I i francuskog
kralja Filipa IV, po kojem je Rudolf, sin nema kog cara, trebao da o eni Blan ,
erku francuskog kralja. Nije mu uspeo poku aj da osvoji Holandiju i Ziland,
posle smrti grofa D ona I 1299. godine, ali 1306. godine osigurao je krunu
Bohemije za svog sina Rudolfa posle smrti kralja Venceslava III. Tako e je
obnovio zahtev na presto Turingije, a ume ao se i u spor oko nasle ivanja
ugarskog prestola. Njegov napad na Turingiju se zavr io porazom u Luki 1307.
godine, i iste godine, smrt sina Rudolfa slabi njegovu poziciju u isto noj Evropi.
Bio je na putu da ugu i pobunu u vabiji kada je ubijen 1. maja 1308. godine,
od strane ne aka D ona.
Posle smrti cara Alberta I na presto Svetog rimskog carstva dolazi
dinastija Luksemburg, ija vladavina traje do 1437. godine.
Dinastija Habzburg se ponovo vra a na presto Svetog rimskog carstva
1437. godine ustoli enjem Alberta V, koji je nakon krunisanja postao Albert II.
On je dobio i polo aj kralja Bohemije i Ugarske. Posle smrti Alberta II na
presto Ugarske dolazi Vladislav I Jagelonac (1440). Me utim 1444. godine
Vladislav I je poginuo u bici kod Varne i plemi i su na presto doveli
etvorogodi njeg Ladislava V, sina Alberta II. Ladislav je ro en posle o eve
smrti pa je prozvan Ladislav V Posthumus. Na presto Bohemije Ladislav V je
do ao 1453. godine. Umro je iznenada 1457. godine pripremaju i se za
ven anje sa Magdalenom, k erkom francuskog kralja Karla VII. Posle smrti
Ladislava V na presto Ugarske dolazi Matija Korvin iz dinasije Hunjadi, a posle
njega dolazi dinastija Jagelonaca koji vladaju do Moha ke bitke (1526).
Na prestolu Svetog rimskog carstva Alberta II je nasledio njegov ro ak
Frederik III. Godine 1446. u ao je u be ki konkordat sa svetom stolicom, koji je
ostao na snazi do 1806. godine i u vrstili prijateljstvo izme u Habzburga i
Vatikana. Frederik je bio poslednji car koji je krunisan u Rimu 1452. godine od
strane pape Nikole V. Spre io je reformu Svetog rimskog carstva u tom
vremenu istovremeno i mogao je otvoreno da se suprostavi bira ima za izbor
drugog kralja. Njegova politika bila je jedva spektakularna, ali uvek uspe na.
On je bio tutor svom luckastom ne aku Ladislavu V Posthumusu. Kada je
Ladislav umro 1457. godine, Habzburzi su izgubili dosta od svoje zemlje. Na
mnogim gra evinama iz vremena vladavine Frederika III urezani su inicijali: A
E I O U, pet samoglasnika. Neki ljudi misle da oni zna e “Austria Erit in orbe
 7

ultima”–“Austrija e nad iveti sve druge na svetu”. Neke od tih se mogu videti
danas.
Najbolja stvar koju je Frederik uradio za Austriju bila je enidba
njegovog sina Maksimilijana I sa Marijom k erkom burgundijskog vojvode
Karla. Shvatio je ako Habzburzi ele napredak, oni moraju da se ve u za neku
jaku porodicu. To je donelo ku i Habzburga Holandiju i veliki deo
Burgundijske zemlje i Austriju pretvorili u evropsku silu. Godine 1486
abdicirao je u korist sina Maksimilijana I. Preselio se u Linc gde je mogao da
iva u svojim hobijima–alhemiji i botanici. Frederik je umro od neuspelog
poku aja amputiranja leve noge.
Maksimilijan je bio pravi ovek renesanse. Bio je izuzetno religiozan
ovek. Govorio je sedam jezika. Imao je izvrstan smisao za humor. Voleo je
fizi ke ve be. Rat je odigrao veliku ulogu u njegovom ivotu. U toku 25 godina,
vodio je 40 bitaka. Njegov idealizam i krsta ki duh dodeljeno mu je zvanje
“Poslednji vitez”. Marija i Maksimilijan su se preselili u Holandiju. Deset
meseci posle njihovog ven anja, dobili su sina Filipa. Postao je poznat kao Filip
od Kastilje. Maksimilijan je znao kakva su mo na oru ja bila dinasti ka
ven anja i bio je zabrinut za ven anja svoje dece. Ponekad deci su jo pre
ro enja nalazili prosca. Habzbur ka linija se deli na pansku i austrijsku. Filipov
sin Karl enio se iberijskom naslednicom Izabelom od Portugala. Godine
1490. Maksimilijan je zadobio Tirol (gornji deo Italije) i to mu je postalo
najomiljenije mesto za boravak.
Sklopio je mir sa Francuskom u Trentu. Francuska osvajanja u gornjoj Italiji
bila su priznata 1501. godine. Godine 1505. Maksimilijan je osetio da bi mogao
da reformi e Sveto rimsko carstvo. Preuzeo je titulu cara bez krunisanja. Papa
Julije II potvrdio je injenicu da nema ki kralj od sada postaje automatski Sveti
rimski car. Godine 1509. bilo je progonstvo Jevreja u Nema koj. Preobra eni
Jevrejin Johan Fefer primio je ovla enje od Maksimilijana da konfiskuje i
uni ti sve jevrejske knjige, posebno Talmud. Oko 1511. godine osnovao je
Svetu ligu sa panijom, Engleskom i sa papom protiv Francuske. Sporazum je
prozvan Mehlinov sporazumom. Dogovoreno je da se osvoji Francuska. Ovaj
rat trajao je sve do poraza Francuza u bici kod Spura 1513. godine.
Maksimilijan je potpisao Be ki mir 1515. godine sa Sigismundom od
Poljske i Vladislavom od Ugarske. Time je povezano zajedni ko nasle ivanje
Habzburgovaca i Jagelonaca.
Tokom 1517. godine Maksimilijan je krunisao Uliriha fon Hutena kao
“Kralja pesnika”.
Londonski mir 1518. godine izme u Engleske, Francuske, Maksimilijana,
pape i panije je zave tan od kardinala Volseja.
Maksimilijan I je umro 12. januara 1519. godine u Insbruku, u Tirolu.
Njegov unuk Karl I od panije postao je Sveti rimski car kao Karl V.
 8

2. PRILIKE U EVROPI U XVI VEKU

Posle pogibije Lajo a Jagelonca kod Moha a 1526. godine, ko

plemstvo je za kralja izabralo austrijskog nadvojvodu Ferdinanda Habzbur kog,
a ma arski i hrvatski stale i su se podelili izme u dva pretendenta: Ferdinanda i
Jovana Zapolje. Polaze i od odluka sabora iz 1505. godine – prema kojima se,
posle smrti Vladislava II, za kralja ne mo e birati stranac i da e se plemstvo, u
slu aju oru anog napada stranog pretendenta, zajedni ki odupreti takvom
poku aju – ma arsko srednje i ni e plemstvo i neki uticajniji baroni podr ali su
uraka poljskog kralja Sigismunda Jagelonca, jednog od najbogatijih barona
Ma arske, erdeljskog vojvodu Jovana Zapolju. Dr avni sabor u Seke fehervaru
je 10. novembra 1526. izabrao i krunisao za kralja Jovana Zapolju.
Drugi pretendent na presto bio je Fredinand Habzbur ki. On je polagao
pravo na ma arski presto na osnovu mirovnog ugovora izme u Jagelonaca i
Habzburga iz 1491. godine, dinasti kih ugovora iz 1506. i 1515, prema kojima,
u slu aju izumiranja mu ke loze jedne od te dve dinastije, njihove posede
nasle uje druga ugovorna strana. Po to je Ferdinand u koj ve bio izabran
za kralja, njegove pristalice u Ma arskoj smatrale su da bi se tim izborom
mogla uspostaviti ve tradicionalna ma arsko – ka personalna unija. U
prilog njegovom izboru i la je i injenica da je Lajo eva udovica poticala iz
ku e Habzburga. Posle Moha ke bitke oko nje su se okupljale Ferdinandove
pristalice. Polaze i od toga, manjina ma arskog plemstva, pre svega baroni
predvo eni palatinom I tvanom Batorijem, na saboru u Po unu 17. decembra
1526, izabrala je Ferdinanda za kralja.
U cilju razre enja nastalog spora izme u dva kralja i spre avanja
gra anskog rata, Zapolja je ponudio da se o eni udovicom Lajo a II,
habzbur kom princezom Marijom, i zaklju i savez sa Habzburzima, ali je
odbijen. U momentu izbora Ferdinanda za kralja njegova vlast se ograni avala
samo na nekoliko gradova u zapadnoj Ma arskoj i na posede njegovih
pristalica. U tim okolnostima veliku va nost je imala injenica da je Karlo V,
umesto pomo i u borbi protiv Osmanskog carstva, obezbedio nema ke trupe
Ferdinandu za borbu protiv kralja Jovana I. Uz pomo te vojske Ferdinand je,
tokom 1527. i 1528, uspeo da protera Zapolju u Erdelj, odnosno Poljsku, i da se
kruni e za kralja (3. novembra 1527.). Zapolja je, uz podr ku poljske i
francuske diplomatije, pridobio turskog sultana, te je krajem januara 1528. u
Carigradu zaklju en tursko – ma arski savez, prema ijim odredbama je
Sulejman I priznao Jovana I za jedinog vladara Ma arske. Cena sporazuma bilo
je priznavanje turskog protektorata. Uz pomo poljskih, srpskih i turskih odreda
i svojih ma arskih pristalica, Zapolja je tokom 1528. i 1529. ponovo zavladao
velikim delom zemlje. Gra anski rat, koji je sa promenljivom ja inom trajao do
Vardarskog mira 1538. godine (Varad ili Na varad, Oradea, Rumunija), tetio
je obema stranama, a koristio je samo Osmanskom carstvu.
 9

Kralj Jovan se tokom turskog pohoda 1529. godine razo arao u Portino
savezni tvo i shvatio da se na nju ne mo e oslanjati u postizanju svojih
politi kih ciljeva: Mehmed – beg je, prekr iv i svoju zakletvu, pusto io
severozapadnu Ma arsku, a ne Austriju i Moravsku. S druge strane, Ferdinand I
je uvideo da ne mo e naneti odlu uju i poraz svom protivniku. Svesni nastale
opasne situacije, oktobra 1530. u Poznanju su zapo eti pregovori izme u
predstavnika obojice kraljeva. Po to nijedan od njih nije eleo da se odrekne
kraljevske titule, zaklju eno je samo jednogodi nje primirje. Sli no njima,
ma arski velika i, pristalice i jednog i drugog kralja, 1531. i 1532. godine
okupili su se na “saborima bez kralja” kako bi razre ili nastale suprotnosti.
Teritorije pod vla u Ferdinanda I savremenici su sve e nazivali Zapadnom,
a Zapoljine teritorije Isto nom Ma arskom, da bi se ti nazivi u drugoj polovini
veka promenili u Kraljevinu Ma arsku i Kne evinu Erdelj.
Posle primirja 1530/1531. godine diplomatski kontakti izme u
Ferdinanda I i Jovana I su i dalje odr avani, to je dovelo do zaklju ivanja
novog kratkotrajnog primirja 1532. i ulaska nema ko – rimskog cara Karla V u
pregovore 1535. godine. On je podr avao ideju izmirenja kraljeva, jer je mir i
ujedinjenje ma arskih oblasti pod vla u jednog kralja smatrao preduslovom
ire protivturske akcije. Prema njegovim zamislima, u poduhvatu bi, pored
Nema kog carstva, u estvovali Francuska, papa i Mleta ka republika. Sazrevala
je ideja da se Jovan I odrekne svojih prava i prizna Ferdinanda za jedinog kralja
Ma arske. Karlo V je, u cilju ostvarenja ovog projetka, 1536. godine poslao u
Ma arsku svog izaslanika, nadbiskupa grada Lunda Johana Vezea. Sa Zapoljom
je pregovarano gotovo pola godine, bez Ferdinandovog znanja. Kasnije su
pregovori dr ani u tajnosti ak i od Ferdinandovih savetnika i erdeljskih stale a.
Rezultat dugotrajnih i slo enih pregovora bio je Varadski mir 1538.
godine, kojim je zaklju eno: da se Jovan Zapolja, Ferdinand I i Karlo V
me usobno moraju odnositi kao bra a; da Zapolja priznaje Ferdinanda za
jedinog kralja Ma arske, ali da do svoje smrti zadr ava vlast nad teritorijama
koje u trenutku zaklju ivanja ugovora dr i pod svojom kontrolom; da se posle
objavljivanja zaklju ivanja mira Ma arski i Erdeljski sabor sazivaju na
zajedni ku sednicu na kojoj e biti izabran jedan palatin; da posle Ferdinandove
smrti na presto Ma arske dolazi njegov sin, a ako ne bude imao sina, neko iz
Karlovog roda, a ako ni on ne bi imao mu kog naslednika, presto bi zauzeo
Zapoljin naslednik, u slu aju da i on umre bez naslednika, ma arskim stale ima
se vra a pravo izbora kralja iz druge dinastije; da e porodica Zapolja biti
materijalno potpuno obe te ena. Mirom je izvr eno i razgrani enje teritorija:
zapadni delovi Ma arske, Hrvatska i Slavonija do le su pod Ferdinandovu vlast,
a Erdelj pod vlast Jovana I, dok su nad ostalim teritorijama zadr ali kontrolu
njihovi gospodari prema zate enom stanju.
Zbog opasnosti od turske odmazde, Varadski mir dr an je u tajnosti, a
javno je zaklju eno samo primirje. Ugovorne strane su se sporazumele da e mir
proglasiti car Karlo V kada oceni da su vojne i politi ke prilike povoljne. Porta
 10

je saznala za pregovore, ali ne i za pojedinosti zaklju enog mira. Spremala se na

odmazdu.
Sprovo enje Varadskog ugovora teklo je sporo i ne bez problema. Jovan I
nije odustao od ugovora ni posle enidbe poljskom princezom Izabelom.
Me utim, Zapolja je do iveo neprijatno iznena enje. Ferdinand I je 1539.
godine obavestio Sulejmana I o ugovoru. Uspeo je da postigne samo
estomese no primirje, a odnosi sa Zapoljom i njegovim pristalicama ponovo su
se zao trili.
Po to su na ovaj na in poku aji dvojice kraljeva za ujedinjenje zemlje
dospeli u orsokak, ma arski stale i su preuzeli inicijativu: Ferdinandove
pristalice su zahtevale od kralja da, zajedno sa Jovanovim pristalicama, razmotri
mogu nosti za opstanak i jedinstvo zemlje – ali je Ferdinand odbio taj predlog.
Kralj Jovan, me utim, nije imao prilike da odgovori na sve te te ke izazove, jer
je umro 22. jula 1540. godine, deset dana posle ro enja sina. Na samrtni koj
postelji opominjao je svoje savetnike da ne biraju kralja iz habzbur ke dinastije.
Prvobitni strate ki cilj Porte bio je zauzimanje Ma arske u celini, kako bi
poslu ila kao baza za dalja osvajanja Nema ko – rimskog carstva, kao
najmo nije sile hri anskog sveta i nosioca ideje univerzalnog carstva. Kada je
Ferdinand do ao na ma arski presto, Sulejman je u dva velika pohoda (1529. i
1532.) poku ao da osvajanjem Be a zagospodari Ma arskom i slomi mo
Habzburga. Pokazalo se, me utim, da on nije mogao da pokori Ma arsku, a
kamoli da osvoji Nema ku ili celu Evropu.
Pristalice kralja Jovana I uspele su da za kralja bude izabran Jovanov tek
ro eni sin Jovan igmund, a da za njegove staratelje budu imenovani varadski
biskup, komornik i najbli i kraljev savetnik or e Martinuci, Balint Terek i
tami ki upan Petar Petrovi , ro ak Jovana Zapolje. Iskoristiv i politi ku
nesigurnost nastalu smr u Jovana Zapolje, Ferdinand I je politi kim i vojnim
sredstvima poku ao da zavlada Isto nom Ma arskom, ali je do iveo neuspeh.
Glavna li nost u politi kom ivotu Erdelja posle Zapoljine smrti, or e
Martinuci, uspeo je kod Porte da isposluje priznanje nasle ivanja kraljevske
titule za Jovana II. Ferdinand to nije hteo da prizna i opseo je Budim. Martinuci
je po svaku cenu eleo da za tititi prava Jovana igmunda, te je u pomo
pozvao sultana Sulejmana I. Bila je to kobna gre ka, jer Sulejman, posle pobede
nad Persijom, vi e nije razmi ljao o ujedinjenju Ma arske pod svojom vla u,
ve o njenom potpunom zaposedanju i raspar avanju. Sultan je zaista oterao
nema ke trupe, ali je na godi njicu Moha ke bitke 1541. opseo Budim. Turska
vojska je okupirala oblast oivi enu gradovima Pe uj, Estergom i Segedin i kao
klin se zabila izme u zapadnog i isto nog kraljevstva. Zemlja se za 150 godina
raspala na tri dela. Ubrzo su na zaposednutim teritorijama osnovani Budimski
pa aluk i organi osmanske vlasti. Sultan je prihvatio Jovana igmunda kao svog
sina, darovao mu isto ni deo Kraljevine i dozvolio da se sa kraljicom Izabelom
vrati u Erdelj. Prema sultanovoj elji, I tvan Verbeci ostao je u Budimu kao
vrhovni sudija Ma ara, ali je iste godine umro. Kru ile su glasine da ga je
 11

otrovao budimski pa a. Balint Terek je zato en. Martinuci je, zadr av i za sebe
dostojanstva regenta, kraljevskog rizni ara, vrhovnog sudije i biskupa Velikog
Varada, upravljao unutra njim i spoljnim poslovima Erdelja.
Tursko zaposedanje Budima izazvalo je burne reakcije, ne samo u zemlji
ve i u inostranstvu, pa je 1542. godine vojska od 55.000 carskih i ma arskih
vojnika, predvo ena brandenbur kim markgrofom Joakimom, krenula da ga
povrati. Me utim, do ivela je neuspeh. Uvi aju i nedovoljnost svojih snaga za
savla ivanje Osmanlija, Karlo V i Ferdinand I su 1547. sa sultanom zaklju ili
primirje na pet godina. tavi e, Ferdinand I je prihvatio obavezu da Porti pla a
redovni godi nji danak za posedovanje teritorija, odnosno za osiguranje od
turskih napada. Ovu svoju obavezu habzbur ki vladari su ispunjavali sve do
itvatoro kog mira 1606. godine.
Poku avaju i da stvori uslove za povra aj Budima i uspe nu borbu protiv
Osmanskog carstva, or e Martinuci se jo 29. decembra 1541. sporazumeo sa
Ferdinandom, predao mu je krunu svetog Stefana i izjavio da je, uz materijalno
zbrinjavanje, Jovan igmund spreman da mu preda i Erdelj. Mada je svoju
ponudu vi e puta ponovio, Ferdinandu je bilo potrebno deset godina da pripremi
poduhvat. Odredbama ugovora zaklju enog u Njirbatoru sa kraljem
Ferdinandom 1549. godine, Jovan igmund se odrekao ma arskog prestola i
kraljica Izabela i Jovan II su se 1551. godine povukli iz Erdelja u kne evinu
Opeln. Vlast u Erdelju je, u ime Ferdinanda I, preuzeo general anbatista
Kastaldo, sa carskom pla eni kom vojskom od 6.000 do 7.000 vojnika.
Martinuci je od Ferdinanda I tra io poja anje i, da bi dobio u vremenu, poveo je
pregovore sa Turcima. Boje i se izdaje, carski general Kastaldo je, uz
Ferdinandovu pre utnu saglasnost, naredio da se Martinuci ubije. Ubistvo
kardinala izazavalo je revolt Papske kurije i evropskih vladarskih dvorova, te je
Sveta stolica pokrenula istra ni postupak protiv Ferdinanda, ali je donela
osloba aju u presudu.
Sporazum sa Ferdinandom i slanje habzbur ke vojske u Erdelj izazvali su
veliki turski pohod na Erdelj, a kasnije i na druge ma arske oblasti. U te kim
ratovima, koji su trajali od 1552. do 1556. godine, Osmanlije su uspele da
osvoje prostrane oblasti izme u Tami a i Tise (kasniji Banat), a od jakih
tvr ava Temi var i Solnok. Ferdinand I nije imao dovoljno mo i da pod svojom
kontrolom du e zadr i Erdelj i njemu pripojene oblasti. Zbog toga su erdeljski
stale i, posle etvorogodi nje Ferdinandove vlasti, pristali da se vrate pod
tursko sizerenstvo i 1556. godine su pozvali u zemlju kraljicu Izabelu i kralja
Jovana igmunda.
Za Portu su prednost imala osvajanja na zapadu, a ne okupacija Erdelja,
te je, posle povratka Jovana igmunda na vlast, umesto da ga kazni zbog
nevernosti, Sulejman Veli anstveni priznao igmunda za zakonitog kralja
Erdelja i Ma arske i garantovao je Erdelju ire politi ke slobode od onih koje je
imao u vreme Jovana Zapolje. Posle tih doga aja vlast Jovana igmunda je pre
li ila na vlast evropskog suverena nego sultanovog namesnika.
 12

Posle re avanja politi kih odnosa s Osmanskim carstvom ostalo je

otvoreno pitanje me usobnih odnosa Zapadne i Isto ne Ma arske, odnosno
Jovana II i Ferdinanda I, kao i pitanje granica izme u teritorija pod njihovom
vla u. Narednih deset godina trajale su borbe du Tise za utvr ivanje granica
dveju ma arskih dr ava, ali Habzburzi nisu uspeli da pro ire svoju vlast na
Erdelj sve do Be kog rata (1683). Jovan igmund je preko varadskog kapetana
tvana Batorija (kasniji poljski kralj) otpo eo pregovore sa Be om. Smatrao je
da bi za okon anje bezuspe nog ratovanja bilo prihvatljivo njegovo odricanje od
kraljevske titule i formalna podele Kraljevine Ma arske na dva dela. Dok je
Batori vodio pregovore u Be u, Sulejman Veli anstveni je 1566. godine sa
velikom vojskom krenuo na Be . Da bi se opravdao zbog veza sa Be om, Jovan
igmund je po ao na poklonjenje sultanu u Zemun. Sulejman se prema njemu
poneo blagonaklono: ponovo ga je usvojio za sina i obe ao njemu i njegovim
naslednicima za titu nad Erdeljom.
U pohodu 1566. godine osmanska vojska je napadala u tri pravca: prema
severu Ma arske, u pravcu Sigeta i prema uli. Va na tvr ava ula se predala
posle etrdeset tri dana te ke opsade. Na zapadnom rati tu svojom herojskom
odbranom Sigeta i juna kom pogibijom pro uo se Nikola Zrinski. Sultan je
umro za vreme opsade. Zbog njegove smrti i injenice da se, zbog duge opsade
Sigeta, ratovanje odu ilo, pohod je morao biti prekinut. Be se spasao jo
jednom ali, zbog gubitka klju nih tvr ava Siget i ula, prostrane oblasti
Ma arske i Hrvatske pale su pod osmansku vlast, te se granica protezala linijom
od Save preko azme, ju no od jezera Balaton, na severu preko Estergoma do
Fileka (dana nja Slova ka) i odatle u pravcu jugoistoka ispod Jegra prema
Jenopolju, Lipovi, isto no od Vr ca do Or ave i Turnu – Severina.
Sultan Selim II Pijanica nije mogao da ponovi vojne podvige svog oca, te
je februara 1568. godine u Jedrenu zaklju io mir sa carem Maksimilijanom II.
Prema odredbama ovog mira, Maksimilijan II je priznao osmanska osvajanja iz
1551 – 1556. i 1566. godine i obavezao se na pla anje godi njeg danka od
30.000 zlatnih forinti. Ovim mirom okon ani su ratovi za tvr ave vo eni od
1541. godine. Grani ne linije su se ustalile za du e vreme – na obe strane
izgra ena je pograni na linija tvr ava i, umesto velikih pohoda i ratova,
nastavljeni su stalni pograni ni sukobi: od arki manjih odreda do pohoda
vo enih sa nekoliko hiljada ratnika, koji su 1593. godine prerasli u velik i
dugotrajan rat.
Nedugo posle Jedrenskog mira, avgusta 1570, opunomo enik Jovana
igmunda, Ga par Beke , zaklju io je tajni ugovor sa carem Maksimilijanom I,
kojim su za du e vreme re eni dr avnopravni odnosi dveju ma arskih dr ava.
Prema pejerskom sporazumu, Jovan igmund je, u svoje ime i u ime svojih
potomaka, priznao Maksimilijana za stare inu hri anskog sveta i za zakonitog
kralja cele Ma arske i odrekao se prava kori enja titule izabranog kralja
Ma arske; prihvatio je i princip da teritorije Kne evine Erdelj ine sastavni deo
zemalja krune svetog Stefana. Za uzvrat, Ferdinand mu je priznao titulu kneza i
 13

obavezao se na po tovanje svih erdeljskih zakona donetih od 1526. godine, kao

i svih privilegija stanovni tva Erdelja i zate enih posedovnih odnosa.
Odre ivanjem granica Kne evine (obuhvatala je oko 100.000 km2, od ega je
sam Erdelj obuhvatao 59.000 km2) okon ani su sukobi izme u Habzburga i
Jovana igmunda. Odre eno je da pravo na nasle e Kne evine Erdelj imaju
Jovanovi mu ki potomci, a da se, posle izumiranja dinastije Zapolja, Erdelj
vra a pod vlast kralja Ma arske; ugovorne strane su se obavezale na me usobnu
pomo u slu aju osmanskog napada; Jovan igmund dobio je za enu ne aku
cara Maksimilijana I, Mariju Bavarsku. pejerski ugovor je bio prvi
me unarodni diplomatski sporazum koji je Erdelj i njemu pripojene oblasti (tzv.
Parcijum) tretirao kao posebnu dr avu.
Bez obzira na injenicu da do ujedinjenja Erdelja i Kraljevine Ma arske
nije do lo ni posle smrti Jovana igmunda i bez obzira na tursko vrhovni tvo,
erdeljski kne evi su spremno priznavali vrhovnu vlast kralja Ma arske, kao i
princip da je njihova dr ava neodvojivi deo teritorija krune svetog Stefana. To
ih, me utim nije spre avalo da s vremena na vreme, pozivaju i se na pravo
otpora stale a kralju, ratuju protiv kralja Ma arske, tj. Habzburga. Tako je i
naslednik Jovana igmunda, I tvan Batori, odbranio Erdelj od habzbur kog
napada i ak se uspe no nadmetao sa Maksimilijanom u osvajanju poljske
krune, postav i kralj te zemlje 1576. godine.
Osmanski pohodi 1551 – 1556. i 1566. i pajerski sporazum su, u
stvarnom i u formalnopravnom smislu, okon ali cepanje Ma arske na tri dela
zapo eto zauzimanjem Budima 1541. godine: na zapadu i severu nekada nje
jedinstvene kraljevine, od Jadrana do upanije Satmar, nalazila se tzv.
kraljevska Ma arska, pod neposrednom habzbur kom vla u, s
administrativnim centrom u slobodnom kraljevskom gradu Po unu (Bratislava).
Dvadesetpetogodi nji period od Jedrenskog mira 1568. do 1591 – 1593.
godine protekao je bez rata s Osmanlijama. Ipak, pograni ne borbe su bile
stalne: samo 1576. godine, zabele eno je ezdeset ve ih turskih upada. Napadi
su u periodu 1580 – 1590. bili ak i. Cilj tih prodora bila je plja ka
materijalnih dobara i otimanje ljudi za robove. Naravno, i hri anska strana je
uzvra ala istom merom: redovni su bili prodori duboko na tursku teritoriju, a
dolazilo je i do pravih bitaka sa po nekoliko hiljada vojnika na obe strane: 1587.
godine Ferenc Nada di, sa ma arskom pograni nom vojskom, zauzeo je
tvr avu Terekopanj, zarobiv i veliki broj Turaka, zajedno sa begom. Iste
godine, pridru iv i se trupama er a Zrinskog i Boldi ara Ba anjija, u
otvorenoj bici pobe ena je ujedinjena vojska podunavskih turskih tvr ava. Na
pobedu igmunda Rakocija u bici kod Siksoa (1588) budimski pa a je slede e
godine odgovorio podvla ivanjem nekoliko sela.
Mada je 1590. godine car Rudolf II obnovio Jedrenski mir sa Portom,
diplomatskim krugovima postajalo je sve jasnije da se sti u uslovi za novi veliki
rat s Osmanskim carstvom. Posle poraza turske flote u Lepantskoj bici 1571.
godine u hri anskoj javnosti je ivo opstajala misao o potrebi zajedni kog
 14

nastupanja protiv “iskonskog neprijatelja”. Za razliku od habzbur kog dvora,

kralj Poljske I tvan Batori je po urivao rat protiv Osmanskog carstva i
po etkom osamdesetih godina zapo eo diplomatske pripreme za stvaranje
iroke srednjoevropske protivturske koalicije u koju bi u le Poljska, ka,
nema ke kne evine, austrijske nasledne pokrajine, Mleta ka republika,
Kraljevina Ma arska, Erdelj i rumunske kne evine. Po to su, zbog iznenadne
Batorijeve smrti, obustavljene dalje pripreme (1586), Poljska je, uz
posredovanje Engleske, 1591. godine zaklju ila mir s Osmanskim carstvom.
Habzbur ko carstvo nije bilo dovoljno pripremljeno za rat: nov ana
pomo koja mu je do Jedrenskog mira upu ivana iz Nema kog carstva, panije
i od rimskog pape ve du e vremena nije pristizala. Zbog oskudice novca i
formalnog mira, tvr ave nisu odr avane na pravi na in, te je u trenutku izbijanja
rata odbrambeni sistem bio prili no oronuo i neodgovaraju e opremljen
municijom i vojskom. Ipak, upravo u pogledu ratne tehnike i na ina ratovanja,
sukob je doneo odre ene novine: bio je to prvi moderan rat na tlu Ma arske u
kojem su kori ena savremena borbena sredstva, i to u velikim razmerama i sa
savremenom organizacijom. Posledice novina ratovanja su se osetile i na
boji tu: hri ani su u pogledu tehni ke opremljenosti vojske i taktike nadma ili
osmansku vojsku, ali je tu prednost Osmansko carstvo uspevalo da nadoknadi
brojnom snagom i dobrom snabdeveno u.
Do po etka rata, koji je kasnije nazvan Petnaestogodi njim ili Dugim
ratom (1591 – 1606), do lo je gotovo neprimetno, prerastanjem dugogodi njih
pograni nih sukoba u rat me unarodnih razmera. Neposredan povod bio je niz
napada bosanskog pa e Hasana Predojevi a na Biha (zauzet 1592) i Sisak,
odnosno njihovu iru okolinu 1591 – 1592. godine. Tokom te dve godine Turci
su u Hrvatskoj i Slavoniji osvojili 26 tvr ava i zarobili 35.000 ljudi. Kada su
hri ani, pod vo stvom Ferenca Nada dija i carskih generala Egenberga i
Ojer perga, leta 1593. godine naneli te ak poraz vi estruko nadmo nim turskim
trupama, sultan Murat III je iskoristio priliku da objavi rat caru Rudolfu II.
Sultan je imao velike ciljeve: osvajanje Be a, slamanje mo i Nema kog carstva,
kao i kona no osvajanje i prisajedinjenje Kraljevine Ma arske Osmanskom
carstvu.
Po etak ratnih operacija obele en je zna ajnim osmanskim uspesima: pod
vo stvom velikog vezira Sinana, zauzeti su Sisak, Vesprem i Varpalota.
Me utim, kada je napadnuto mesto i tvr ava Tata, hri anska vojska je kao
protivmeru opsela Seke fehervar i, mada sam grad nije uspela da zauzme, 3.
novembra 1593. porazila je kod Pakozda tursku vojsku koja je pohitala da
deblokira tvr avu. Ova pobeda, kao i pobeda kod Siska, imala je znatan
psiholo ki efekat na dalje ratovanje, jer je razbijen mit o nepobedivosti
Osmanlija. Tada se Dvorski ratni savet vratio ratnom planu Johana Ruebera, te
je hri anska vojska, pod komandom zemaljskog sudije, grofa Miklo a Palfija,
povela ofanzivu u zimu 1593/1594. i potukla Osmanlije kod Romhanja i Fileka,
to je dovelo do povla enja njihove vojske iz ostalih tvr ava u upaniji Nograd.
 15

Mada nije bila posredi prostrano oslobo ena oblast, ipak je zimsko ratovanje
1593/1594. godine ozna ilo prekretnicu u istoriji habzbur ko – turskih ratova.
Od vremena Moha ke bitke prvi put se dogodilo da je vojska sa teritorije
Ma arske pre la u napad i da je uspela da oslobodi celu jednu oblast od
osmanske vlasti. Posle ove pobede re ale su se druge: ma arska vojska je
po ela sa enjem odbrambene oblasti pred Budimpe tom; kapetan rudarskih
oblasti severne Ma arske imon Forga je, na elu ma arske plemi ke vojske,
1. maja 1594. potukao budimskog pa u, a nadvojvoda Maksimilijan je sa
slavonskom vojskom vratio Sisak i Petrinju. Turska vojska je ove godine kao
svoju najve u pobedu zabele ila zauze e era, predstra e Be a.
Neo ekivani hri anski uspesi o iveli su ideju o evropskoj protivturskoj
akciji. Papa Kliment VIII je od 1594. godine ustalio redovnu godi nju nov anu
pomo za rat protiv Osmanlija, a kasnije je poslao i italijanske pomo ne trupe
na boji ta. Poku ao je da o ivi hri ansku ligu. Me utim, panija, Francuska,
Poljska i Rusija zauzele su samo stav dobronamerne neutralnosti. Stale i u
Nema kom carstvu, kao i austrijski, ki i ma arski stale i, osetno su pove ali
svoju nov anu pomo . Ma arsko plemstvo se 1595. godine, privremeno,
odreklo svoje oslobo enosti pla anja poreza i platilo poreze u korist rata s
Osmanskim carstvom. Erdeljski knez igmund Batori uspeo je da priklju i
koaliciji Moldaviju i Vla ku, a kao priznanje za savez sa carem za enu je dobio
habzbur ku princezu Mariju Kristiernu.
Savez s Erdeljom je podstakao dalje ratne napore. Glavnokomanduju i
ugarske vojske Karl Mansfeld, pri ponovnoj opsadi Estergoma, razbio je vojsku
budimskog pa e koji je poku ao da razbije opsadu tvr ave. Estergom je ne to
kasnije zauzet. Istovremeno, erdeljska vojska je zauzela ve i broj tvr ava;
vla ke trupe kneza Mihajla zauzele su Trgovi te; svoj najve i poraz Turci su
do iveli od ujedinjenih erdeljsko – vla kih trupa I tvana Boka ija (1557 – 1606)
i vla kog vojvode Mihajla, kod ur eva 29. oktobra 1595. Tom prilikom
pora en je veliki vezir Sinan. Grof Miklo Palfi je zapo eo pripreme za opsadu
Budima.
Osmanski vode i politi ari su uvideli da je njihova vlast u Podunavlju
uzdrmana, te je slede e godine sultan Mehmed III pokrenuo ogromnu armiju od
170.000 ljudi. Planiran je pohod na Prag, sedi te cara Rudolfa, ali je glavni ratni
cilj bilo zauzimanje Jegre i sredi ta Gornje Ma arske, Ko ica. Turska vojska
uspela je da zauzme Jegru, ali ne i Ko ice. Godine 1596. je kod Mezekereste a
do lo do najve e bitke Petnaestogodi njeg rata i prve velike otvorene bitke
posle Moha a. Sa hri anske strane vojsku su predvodeli nadvojvoda
Maksimilijan i knez Batori, a osmansku sam sultan. Vi e manjih bitaka,
otpo etih 22. oktobra, kulminirale su u trodnevnoj bici od 26. do 28. oktobra.
Hri ani su u po etku prevladali, naterav i tursku vojsku u bekstvo, ali kad su
se carski pla enici bacili na plja kanje turskog logora, jani ari su pre li u sna an
protivnapad i primorali hri ansku vojsku na povla enje. Na boji tu je ostalo
20.000 poginulih Turaka i 12.000 hri ana.
 16

U daljem ratovanju bilo je veoma mnogo obrta, opsada, osvajanja i

gubljenja tvr ava i gradova po nekoliko puta, prelazaka pojedinih oblasti iz
hri anskih u turske ruke i obratno. Veliki uspeh hri ana bilo je vra anje
Estergoma i era i odbrana Varada. Hri anske vojske su tri godine neuspe no
opsedale Budim: 1598, 1602, 1603. godine. Godine 1602. osvojile su Pe tu i
zadr ale je dve godine. Do 1598. godine rat je krajnje iscrpeo finansijske i
ekonomske resurse obe carevine i pretvorio se u staja i rat bez smisla. Mada su
ratne operacije nastavljene, postalo je jasno da sve slabije snabdevane
hri anske vojske ne mogu da zadaju odlu uju i poraz Osmanlijama. Poku aji
ma arskih, kih i moravskih stale a da rat privedu kraju propadali su zbog
nesposobne vladavine Rudolfa II i protivljenja ratne stranke na njegovom
dvoru. Ma arska se nalazila u sve te oj op toj situaciji i. prema mi ljenju
savremenika, pretila joj je potpuna propast.
Hri anski uspesi i, jo vi e, ja anje Persije pod talentovanim mladim
ahom Abasom, odnosno njegove inicijative za stvaranje protivturskog saveza s
evropskim vladarima, nagnali su Portu da tokom 1597 – 1598. zatra i primirje.
Me utim, usled ogromnih zarada koje je dvoru bliskim krugovima donosio rat,
Rudolfovi savetnici nisu podr avali ideju o zaklju ivanju miru. Sem za
boga enje, oni su ratne prilike smatrali pogodnim i za obra un sa protestantima,
te je rat jo godinama nastavljan. U suprotnosti sa tim, spoljne i
unutra njopoliti ke okolnosti nalagale su obustavljanje neprijateljstva – te nja
Poljske da pro iri svoj politi ki uticaj na rumunske kne evine, problemi koji su
nastali zbog neodlu nosti igmunda Batorija da preda Erdelj kralju Rudolfu i
zapleti koji su iz toga proiza li, kao i sve manje nov anih sredstava za
nastavljanje borbi, od 1595/1596. ratovanje su u inili manje uspe nim. Na
bojnom polju je do lo do potpune pat – pozicije: nedovoljno brojne carske trupe
nisu smele da ulaze u ozbiljnije vojne sukobe, niti da ulaze u odlu uju u bitku.
Tako je ratovanje vremenom postalo besciljno.
 17

3. XVII VEK – POBEDA NAD PROTIVREFORMACIJOM

Progoni protestanata postajali su sve i i sve te i. U velikoj besparici

dvor se odlu io na jo jedan potez koji je od njega udaljio i vi e slojeve
ma arskog plemstva: po eo je, preko name tenih izdajni kih parnica, da
oduzima posede i tvr ave koje je zalo io kod plemstva. Zloupotrebe i
diktatorsko nastupanje carskih vojskovo a koji su – pre svega u Erdelju –
povremeno prelazili u otvoreni teror nad stanovni tvom, samo je dolio ulje na
vatru, te je izbio ustanak.
Ustanak je predvodio dugogodi nji pristalica Habzburga, najbli i savetnik
erdeljskog kneza, I tvan Bo kai. Razlju en politikom rekatolizacije i
nespremno u habzbur kog dvora da stvarno pomogne Erdelj u borbi protiv
Osmanskog carstva, krajnje ozloje en strahovladom carskog guvernera,
generala Baste, u Erdelju, pod geslom odbrane stale kog ustava i slobode
veroispovesti, 1604. godine pozvao je narod na ustanak. Napustiv i carsku
armiju, njemu su se pridru ili u prvi mah hajduci, pa kmetovi i plemstvo.
Svojom vojskom je brzo osvojio teritorije gotovo cele Ma arske i do ao do
granica Austrije, Moravske i leske. Bo kaija su erdeljski (21. februara) i
gornjoma arski redovi (20. aprila 1605) izabrali za svog kneza. U su tini do lo
je do ujedinjenja Kraljevine Ma arske i Erdelja pod jednim vladarem.
Razmi ljaju i o politi kom ujedinjenju Erdelja i Kraljevine Ma arske pod
svojom vla u i osmanskim protektoratom, Bo kai je zatra io kraljevsku krunu
od Porte. Me utim, dok je veliki vezir Mehmed Lala stigao sa krunom, Bo kai
je promenio svoje politi ko usmerenje: videv i da su Turci zauzeli tvr avu
Estergom i da sultan zahteva za sebe sve tvr ave koje je on osvojio od
Habzburga i sve koje e ubudu e osvojiti, primio je krunu kao poklon, a ne kao
kraljevsku insignaciju, i u novembru prihvatio ponudu cara Rudolfa II je tako e
bio motivisan za pregovore, jer protiv Bo kaija nije uspeo da dobije pomo ni
sa koje strane.
Rezultat dugotrajnih pregovora bio je Be ki mir, zaklju en 23. juna 1606.
izme u triju zainteresovanih strana: poverenika Rudolfa II, poverenika
ma arskih stale a i erdeljskog kneza Bo kaija. Odredbe ovog mira
zadovoljavale su najva nije zahteve ma arskih i erdeljskih stale a. Garantovale
su slobodu protestantske veroispovesti; potvr eno je da se Ma arskom sme
upravljati samo preko palatina i Ma arskog saveta u skladu sa ma arskim
zakonima i da inovni ka mesta popunjava doma e stanovni tvo bez obzira na
versku pripadnost. Odlu eno je da se razdvoje finansijski poslovi Ma arske od
finansija ostalih pokrajina dinastije. Ugovorom je odre eno: da na slede em
staleskom saboru bude izabran palatin, koji ce voditi poslove zemlje zajedno sa
Ma arskim savetom; da Bo kaji do svoje smrti dobija upravu nad etiri
severnoma arske upanije, ali da te upanije svoje poslanike alju u ma arski,
a ne erdeljski stale ki sabor; da e kruna sv. Stefana biti vra ena iz Praga u
 18

Po un; da niko ne sme biti ka njavan bez zakonitog postupka; da ce biti

obe te eni svi koji su o te eni tokom veleizdajni kih parnica; da treba sklopiti
mir sa Turcima, a ako do mira ne do e, stale i e sa carskom vojskom po i na
Turke; da se daje amnestija za ucesnike ustanka itd. Ugovor je, ustvari,
priznavao samostalnost Erdelja.
Sprovo enjem odredaba Be kog mira, uz zna ajnu ulogu kneza
Bo kaija, s uspehom su o ivljeni ve nekoliko godina zamrli mirovni pregovori
s Turcima, te je izme u poslanika Rudolfa II, sultana Ahmeda I i Istvana
Bo kaija 11. novembra 1606. zaklju en itvatoro ki mir, koji je okon ao
petnaestogodi nje ratovanje. Sprovo enje Be kog i itvatora kog mira
garantovali su eski, moravski, leski, austrijski i lu icki stale i. Ubrzo posle
zaklju ivanje itvatora kog mira, knez Bo kai je umro. Savremenici su bili
ube eni da je otrovan.
Mada su o Be kom i itvatora kom miru decenijama posle njihovog
zaklju ivanja vo ene rasprave, ti sporazumi su u datim okolnostima
zadovoljavali osnovne zahteve sve tri strane. Obe carevine su slede ih godina
te ile o uvanju mira. Hazbur ku carevinu je na takvu politiku upu ivala njena
anga ovanost u Tridesetogodi njem ratu.
Posledice Petnaestogodi njeg rata bile su te e i dalekose nije od svih
protivturskih ratova tokom 16. i 17. veka zajedno. Duboke etni ke, demografske
i ekonomske promene izazvane stra nim pusto enjem tokom ovog rata
umnogome su odredile ukupan razvoj Kraljevine Ma arske u narednim
vekovima, a unutar nje, pre svega, sudbinu Ma ara.
U desetogodi njem periodu posle zavr etka Drugog rata i Bo kaijevog
ustanka za habzbur ke vladare u Be u najve i izazov bilo je izuzetno izra eno
ja anje stale a, kakvo se nigde drugde u Evropi toga doba nije zapa alo.
Postojala je opasnost da se Habzbur ka monorhija pretvori u labavi savez
zemalja, poput Nema kog carstva. tavi e, u politi kom razvoju posle 1606.
godine ose ala se te nja da se neke od zadovoljnih pokrajina odvoje od
Habzbur kog carstva. Oja ali austrijski, eski i ma arski stale i stupili su u
me usobne saveze sa ciljem zajedni kog nastupanja protiv vladarevih politi kih
te nji usmerenih na ograni avanje prava i privilegija stale a i sprovo enje
rekatolizacije.
Katoli ki Habzburzi kao vladari zemlje sa protestantskom ve inom
predstavljali su u tom smislu izuzetak u Evropi. Situaciju je inila slo enijom
okolnost da su austrijski Habzburzi bili i carevi Nema kog carstva, gde je u
ve ini severnih nemackih pokrajina stanovni tvo bilo protestantsko. Po to je u
16 – 17. veku vera bila jedna od najva nijih odre uju ih inalaca u razmi ljanju
ljudi, evropske dr ave su svoju politi ku stabilnost poku ale da osiguraju
uvanjem verskog jedinstva stanovni tva. Samo je habzbur ka dinastija
poku ala svoju volju da nametne ve ini stanovni tva, ceniv i da e na taj na in
razbiti saradnju stale a sklonih separatizmu i oslabiti ih do te mere da e njihova
prava mo i osetno da ograni i. Uz politi ku napetost koja je postojala u
 19

Nema kom carstvu, upravo ovakva politika dovela je do ustanka u koj,

izbijanje Tridesetogodi njeg rata i pohoda erdeljskih kne eva protiv Habzburga.
Nosilac odlu ne politike protivreformacije bio je Ferdinand II, unuk
Ferdinanda I, koga su vaspitavali jezuiti u strogom katoli kom duhu.
Ferdinandova netrpeljivost prema protestantima pokazala se jo kada je kao
nadvojvoda vr io vlast u alpskim naslednim posedima Habzburga. ki i
ma arski stale i su se njegovom izboru priklonili te ka srca, zbog injenice da
bi njegovim odbijanjem bio otvoren put Filipu III panskom na prestolu
austrijskih Habzburga, pod ijom bi vla u svakako izgubili svoje dotada nje
privilegije. ki redovi su Ferdinanda izabrali 1617. godine, a ma arski
slede e godine. Ferdinand je prilikom izbora polozio zakletvu na ustav, zakone i
obi aje ke i Ma arske, obe avaju i i po tovanje verskih sloboda. Ubrzo se
pokazalo da svoju zakletvu ne shvata ozbiljno, to je izazvalo sna an otpor
austrijskih, kih i ma arskih stale a. Zamajac doga ajima dao je ustanak u
koj (oktobar 1618 – novembar 1620) protiv Ferdinanda II.
Kada je saznao za pra ki ustanak i te ko e Ferdinanda II oko izbora za
nema kog cara – erdeljski knez Gabor Betlen (1580 – 1629) procenio je da je
vlast Habzburga ozbiljno dovedena u pitanje i da je do lo vreme za dalje
vr ivanje polozaja Erdelja i ma arskih stale a.
Vo e pristalica Betlena iz Kraljevine Ma arske uputile su poziv knezu da
interveni e protiv Habzburga na strani ma arskih stale a.
Ra unaju i na konfederaciju austrijskih, kih i ma arskih stale a i
pomo evropskih protestanata kom ustanku, Gabor Betlen se odlu io na
vojnu intervenciju. Nastupao je pod geslom za tite verskih sloboda i stale kih
prava.
Ferdinanda II je iznenadio Betlenob napad, jer je u po etku mislio da je
on krenuo protiv eha.
Knez Betlen je sa svojom vojskom 14. oktobra u ao u Po un, a tokom
novembra, zajedno sa vojskom konfederisanih austrijskih i kih stale a, do lo
je do opsade Be a, to je izazvalo zaprepa enje, ali i nadu u Evropi. Me utim,
op te vojne i politi ke prilike su se brzo promenile, a to je uticalo i na Betlenove
ciljeve. Izbor Ferdinanda za nema kog cara i Fridriha Fala kog za kralja ke,
izostanak o ekivane me unarodne podr ke, napad s le a pretendenta na
kne evski presto Homonaija (koga su podr avali dvor i Poljska), opasni razvoj
vojne i politi ke situacije u dve rumunske kne evine, nesigurnost podr ke
ma arskih magnata – nagnali su Betlena da postane oprezan i na Po unskom
dr avnom saboru ne prihvati krunisanje sa ma arskog kralja, ve samo za izbor
kneza Ma arske (8. januara 1620) i da zaklju i primirje sa Ferdinandom. Na
poziv cara kih stale a, slede ih nekoliko meseci knez se posvetio
posredovanju u mirovnim pregovorima izme u Ferdinanda i eha. Me utim,
oni su bili bezuspe ni, te je Betlen otkazao primirje i poslao vi e od 5.000
konjanika u pomo kim ustanicima.
 20

Mapa tridesetogodi njeg rata 1618 1648

esi umesto da izaberu novog Habzburga za svog kralja, iako je obe ala
da e to u initi, izabrala je nema kog kneza, protestanta koji je mogao da ra una
na vojsku Kalvinisti ke unije u Nema koj i na vojsku svog tasta, kralja
Engleske. Habzbur ka monarhija je bila pred raspadom: car nije imao ni novca
ni ljudstva, a ka konjica je ve stigla do be kih kapija. Me utim, ki uspeh
je bio kratkog veka: plemstvo nije bilo spremno da se rtvuje da bi sa uvalo
privilegije, Donji dom nije mogao da nagovori da po alje armiju u ku a to
se ti e Kalvinisti ke unije nije mogla da obezbedi dovoljnu pomo koj. S
druge strane Katoli ka liga je pri la Habzburgovcima zajedno sa poljskim
odredom. Odlu uju a bitka odigrala se na mestu zvanom Bílá Hora (Bela
planina ili Bela gora) blizu Praga. ka vojska je brojala oko 15.000 vojnika
dok je habzbur ka vojska zajedno sa Katoli kom ligom i poljskim odredom
brojala oko 25.000. Presudnu ulogu su imali Habzburgovci koji su pobedili
ku armiju 8. novembra 1620. godine. kom plemstvu je oduzeta imovina
ili je oterano u progonstvo; dve tre ine poseda je promenilo vlasnike, a
avanturisti iz svih zemalja Evrope, postali su nova carska aristokratija. Bitka na
 21

Beloj gori je odredila karakter Habzbur ke carevine. Ranije su ka i Ugarska

bile sli ne, poluzavisne kraljevine; sada je ka postala “ nasledni posed ”
nalik na nema ke zemlje, a Ugarska je ostala sama. Pobeda iz 1620. godine bila
je pobeda apsolutizma, a ne pobeda centralizacije.
Ferdinand II umro je 1637, a njegov naslednik Ferdinand III, sa vi e
realizma u pona anju, bio je spreman da se odrekne velikih carskih ambicija u
korist politike u vr ivanja jezgra habzbur kih zemalja.
Vestfalski mir, kojim je zavr en Tridesetogodi nji rat, u mnogim
pogledima ozna avao je po etak nove epohe, kako u istoriji Evrope tako u
istoriji Habzbur kog carstva. Izme u ostalog, odrazio se i na slabljenje evropske
mo i Habzburga i njihovih veza sa panskom granom dinastije. U takvoj
situaciji u odr anju evropske mo i i ostvarenju svojih politi kih te nji
habzbur ka dinastija se od druge polovine 17. veka oslanjala na politi ke, vojne,
ekonomske, prirodne i ljudske resurse naslednih habzbur kih zemalja, ke i
Ma arske.
Vestfalski mir zaklju en je sa namerom da bude hri anski, op ti i stalan.
Nije, me utim, posvetio dovoljno pa nje jednom ivotno va nom otvorenom
pitanju – opasnosti od Osmanskog carstva. Bilo je jasno da je Osmansko carstvo
i dalje zastra uju a sila koja se mo e nadvadati samo ujedinjenjem snaga
hri anskih dr ava. Javno mnjenje Evrope je smatralo da su posle Vestfalskog
mira stvoreni potrebni uslovi za kona an obra un s Osmanlijama i po urivano
je pokretanje zajedni ke akcije.
Me utim, politi ki krugovi oko dinastije su, u potpunoj suprotnosti sa
raspolo enjem u Evropi i Ma arskoj, zadovoljenje svojih interesa videli u
mirnim odnosima sa Turskom, te je car Ferdinand III 1650. zaklju io sporazum
sa sultanom Muhamedom IV o produ enju va nosti itvatoro kog mira za
slede e 22 godine. Zaklju ivanje sporazuma veoma je ozlojedilo ma arsku
stranu, tim vi e to se tokom Tridesetogodi njeg rata op ta situacija u vezi sa
turskom opasno u pogor ala.
Po etkom 1663. godine erdeljski knez Mihalj Apafi obavestio je
ma arskog palatina da se Porta sprema da prisajedini Ma arsku. Engleski
poslanik Vin elsi izvestio je svoju vladu da e Osmansko carstvo okupirati
Ma arsku. I zaista, veliki vezir Ahmed uprili krenuo je u pohod na elu
armije kakvu Turska nije pokretala od vremena Sulejmana Veli anstvenog.
Povod za rat bila je odluka Dvorskog ratnog saveta, posle turskog
zauze a Varada, da po alje trupe u Erdelj. Zapravo Porta je elela da jednom za
svagda umiri Erdelj i Ma arsku njenim prisajedinjenjem Osmanskom carstvu.
Na ponudu mira iz Be a veliki vezir je odgovorio zahtevom da se za odr anje
mirnog stanja dvor mora obavezati na jednokratnu isplatu dva miliona forinti,
ponovo pla anje godi njeg danka od 30.000 forinti, obezbe ivanje slobodnog
prolaza kroz Hrvatsku i Karintiju u Italiju i ru enje tvr ave Novo Zrinje.
Be ki dvor se, posle du e pasivnosti, odlu io da zatra i pomo evropskih
zemalja za vo enje odbrambenog rata. Me utim, deo ma arskih aristokrata, sa
 22

Nikolom Zrinjskim na elu, i Rajnski savez smatrali su da se trajni mir s

Osmanskim carstvom mo e obezbediti samo ofanzivnim ratom. Posle
savetovanja po etkom 1663. godine – sa ciljem da obezbede unutra nje vojne i
dru tvene uslove za vo enje rata i aktiviranje me unarodne vojne pomo i –
ma arski magnati su mobilisali pograni nu vojsku, upanije i gradove, a palatin
je, bez kraljeve dozvole, 22. maja objavio op ti zemaljski ustanak za odbranu
zemlje. Leopold I je za komandanta ugarske vojske odredio Nikolu Zrinjskog.
U me uvremenu, krajem juna 1663. godine, osmanska armija je stigla u
Budim. inilo se da bi tu silu mogla zaustaviti samo evropska koalicija. Na
veliku sre u hri ana i tetu muslimana, ki a je padala 40 dana, te je, zbog
nepovoljnih okolnosti, veliki vezir odustao od pohoda na Be .
Grof Franjo Frankopan i grof Perar Zrinski na regenzbur koj konferenciji
evropskih sila skrenuli su pa nju prisutnima da, u slu aju izostanka ozbiljne
akcije protiv Osmanlija, preti realna opasnost da oni zauzmu Be . Vo a Rajnske
lige Jovan Filip je u februaru 1664. godine zvani no obavestio ma arskog
palatina da je stvorena koalicija radi razbijanja mo i Osmanskog carstva,
proterivanje Osmanlija i vra anje pune neokrnjene slobode Kraljevini
Ma arskoj. Ubrzo se u zemlji okupila velika hri anska armija.
Najmanje je bio odu evljen be ki dvor, koji je po etkom 1664. za
zapovednika glavne armije imenovao mar ala Rajmonda Montekukolija, sa
nare enjem da stupi u borbu ako neprijatelj krene na Be .
Kada je sultanova vojska krenula prema Be u, Montekukoli je, po
prispe u carskih i francuskih trupa, 1. avgusta 1664. stupio u borbu pored reke
Rabe kod Sentgotharda i te ko pora io tursku vojsku. Turci su u toj bici,
zajedno sa ranjenicima, izgubili preko 16.000 ljudi, dok su hri ani imali
bezna ajne gubitke. Tok i ishod bitke pokazao je nadmo me unarodne
koalicije nad snagama Osmanskog carstva. Turska vojska je bila demoralisana i
ozbiljno oslabljena, te je Ahmed uprili prekinuo pohod.
Pobeda je imala ogroman me unarodni odjek i odu evljeno je
proslavljena od Moldavije do Pariza. Ma arski stale i i evropsko javno mnjenje
ekivali su sna an protivnapad i oslobo enje bar jednog dela teritorije
Ma arske i Hrvatske. Umesto toga, dvor je, prekr iv i diplomatska pravila, bez
dogovora sa svojim saveznicima i bez njihovog znanja, ve 10. avgusta
zaklju io mir s Osmanskim carstvom u Va varu, ali ga je obnarodovao tek 27.
septembra, isti i da je to bio veoma te ko postignut mir. Odredbe postignutog
sporazuma bile su toliko nepovoljne, kao da je odulu uju u bitku dobilo
Osmansko carstvo a ne hri anska strana.
Francuski poslanik iz Be a izve tavao je da je op te raspolo enje u
Ma arskoj takvo da bi Nikola Zrinjski mogao veoma lako da digne pobunu
protiv dvora. Moldavski knez Gika, u pismu caru Leopoldu, primetio je: “Mi,
kao i ostali hri ani, bili smo spremni da se u Va oj slu bi borimo protiv
pagana, ali ovaj mir nas ubija.”
 23

Be ka administracija je Va varskim mirom postigla za nju dva va na

cilja: slobodne ruke na zapadnom frontu protiv Francuza i izvesnu sigurnost da
ih Ma ari uz tursku podr ku ne e napasti sa le a. S druge strane, krajnje
nepovoljne odredbe mirovnog ugovora neposredno su uticale na nastanak
Veselenjijeve zavere i te kih zapleta koji su posle nje sledili i, kao krajnja
posledica, dovele su do novog rata s Osmanskim carstvom.
Mir je izazvao potpuno razo aranje i ogor enje ma arskog i hrvatskog
plemstva, ne samo zbog sramnih odredaba Va varskog mira ve i zato to su
doga aji pokazali da Habzburzi nisu zainteresovani ni za proterivanje
Osmanlija, ni za odbranu preostalih teritorija Ma arske, odnosno da ih zapravo
koriste kao predstra u Be u. Vode e li nosti Ma arske i Hrvatske smatrale su
da Leopold zapravo eli slabu i podeljenu Ma arsku.
Najvi i dostojanstvenici Ma arske okrenuli su se protiv dinastije i
otpo eli akciju radi njenog li avanja ma arskog prestola i spa avanja nacije od
krajnje propasti. U esnici zavere bili su baron Ferenc Veselenji, palatin, er
Lipai, estergomski nadbiskup, Ferenc Nada di, zemaljski sudija, grof Petar
Zrinjski (mla i brat Nikole Zrinjskog), hrvatski ban, Ferenc Rakoci I erdeljski
knez.
Vo a zavere Veselenji, preko erdeljskog kneza, juna 1667. ponudio je
Osmanskom carstvu prihvatanje njegovog protektorata pod uslovom da Porta
garantuje pravo izbora kralja, po tovanje ma arskog ustava i ma arskih zakona,
da se izvr i ta no razgrani enje turskih i ugarskih oblasti, da se garantuje
okon anje turskih upada na teritoriju Ma arske i pod uslovom da sultan pri
svojim pohodima ne tra i u e ma arsko-hrvatske vojske. Ne ele i da
naru ava za sebe veoma povoljan mir, Porta je odbila ponu eni projekat,
isti i da je sli nu tursku ponudu ma arski politi ari trebalo da prihvate 1663.
godine. Sultan je jo dva puta odbacio sli nu molbu (1668. i 1670).
Znaju i za pripremanje zavere, Dvorski ratni savet je 1669. godine
naredio grupisanje trupa prema Ma arskoj. Po to je bilo izvesno da je ustanak
osu en na neuspeh, Zrinski i Frankopan su se, da bi se iskupili zbog
organizovanja ustanka, ve 13. aprila na li u Be u i uputili poziv Ferencu
Rakociju da polozi oruzje i trazi oprost od kralja. Bez obzira na svoj pokajni ki
gest, oni su ba eni u tamnicu.
Petar Zrinski i Franjo Frankopan su pogubljeni u Vener Noj tatu, a
Ferenc Nada di u Be u 30. aprila 1671. godine. Ferenc Rakoci je uspeo da
sa uva zivot uz pla anje ogromnog otkupa i uz zalaganje njegove majke,
pristalice jezuita, Zofije Batori.
Leopold I je izjavio da je Ma arska nizom ustanaka proigrala svoje pravo
na samostalnu upravu i da je zasluzila da se njome upravlja bez sabora, putem
uredbi, i da se potpuno podredi centralnim uredima Habzbur ke monarhije.
Odlu no je sprovedena politika “jednog zakona, jedne vere i jedne vladareve
volje”. Ustav Ma arske je suspendovan, na elo drzave je februara 1673.
postavljena sedmo lana Gubernija, pod predsedni tvom velikog majstora
 24

tevtonskog reda Johana Kaspara Ampringena. Za predsednika Ma arske

komore postavljen je bezrezervni pristalica vladarskog apsolutizma i nasilne
rekatolizacije, biskup Leopold Koloni , ija je uzre ica bila: “Ja u Ma arsku
pretvoriti u roba, zatim u prosjaka i kona no u katolika.”
Izbeglice, pod vo stvom I tvana Petrocija, Pala Sepe ija i Ma a Suhaja,
ve su 1672. godine krenule u oruzanu borbu protiv austrijskih vlasti i 14.
septembra pored Ko ica potukle trupe generala Pari fon Spankaua, ime je
otpo eo trinaestogodi nji protivhabzbur ki rat (1672 – 1685), odnosno drugi
oruzani ustanak Ma ara protiv habzbur ke vlasti.
Naziv “kuruc”, “kuruci” u ao je u iroku upotrebu tokom i u vezi s ovim
ustankom i prvobitno je ozna avao izbeglice i borce protiv habzbur kog
apsolutizma neposredno posle Veselenjijevog ustanka. Kasnije je termin
kori en za Tekelijeve ustanike i pristalice protivhabzbur kih i socijalnih
pokreta posle 1697. godine i, kona no, Rakocijeve ustanike 1703 – 1711. Me u
kurucima bilo je i nema ara, pre svega Slovaka, Rumuna, Rusina. Pristalice
Habzburga nazivane su “labancima”.
Agresivno nastupanje be kog dvora samo je radikalizovalo ustanike, te su
napadi kuruca postepeno prerasli u pravi unutra nji rat. Pod vo stvom Tekelija,
koji je bio dobar vojskovo a i komandant vrste ruke, kuruci su pre li u
ofanzivu i za nekoliko meseci potisnuli carske trupe iz severoisto ne Ma arske.
Za nepune dve godine kuruci su zavladali nad celom severnom Ma arskom.
Nema ka tampa ga je opisivala kao umnog oveka, velikog junaka, a
francuski poslanik u Poljskoj je govorio da je “grof Tekeli najve i gospodar i
najpo teniji ovek u Ma arskoj”.
Uvidev i da se nasilnim sredstvima u Ma arskoj ne moze obezbediti
politi ka stabilnost, Leopold I se odlu io na re avanje duboke politi ke krize
politi kim sredstvima. Kralj Leopold je zaklju io primirje sa Tekelijom i
zapo eo sa njim mirovne pregovore, tokom kojih je Tekeli naglasio da u ratu
protiv Osmanskog carstva vladar mo e od Ma ara o ekivati punu podr ku.
Veliki vezir Kara-Mustafa, sa ogromnom armadom od 100.000 ratnika
krenuo je iz Jedrena 1. aprila 1683. godine i uputio se prema Be u.
Iako je godinama upozoravan na turske ratne pripreme, Leopold I se ni
diplomatski ni vojno nije pripremio za sukob. Kada je osmanska vojska pre la
reku Rabu, glavnokomanduju i hri anske vojske Karlo Lotarin ki se sa
glavninom armije povukao iza reke Lajte, a car Leopold se sa dvorom 7. jula
preselio u Linc.
Nedelju dana posle preseljenja dvora u Linc otpo ela je opsada Be a.
Nedovoljno pripremljeno za odbranu, stanovni tvo grada, zajedno sa
komanduju im generalom Ridigerom terhembergom juna ki se branilo. Posle
sedamdeset jednog dana opsade inilo se da modernizovani, veliki odbrambeni
sistemi grada popu taju. Me utim, 12. septembra savezni ka armija, pod
komandom poljskog kralja i Karla Lotarinskog, napala je tursku vojsku i nanela
joj te ke gubitke, nadomak Be a.
 25

Car Leopold I je odmah ponudio mir, koji je Mustafa odbio, zape ativ i
time sudbinu Osmanskog carstva u Ma arskoj. Kako je slabost Turaka postala
igledna, do lo je do preokreta u habzbur koj politici: Leopold I je odlu io da
ih protera iz Ma arske i Hrvatske. Carsko-poljska armija je po ela da goni
Osmanlije koje su se povla ile. Veliki vezir je ove neuspehe platio glavom.
U bici kod Na har anja (12. avgusta 1687) vojske Karla Lotarin kog i
Maksimilijana Emanuela nanele su te ak poraz turskoj armiji, to je doprinelo
slomu celog sremskog odbrambenog sistema i otvorilo put ka “kapiji Balkana”,
Beogradu.
Hri anska vojska je 1688. godine nastavila prodor na jug. Pod
komandom bavarskog kneza Maksimilijana Emanuela, 6. septembra krvavim
juri om zauzela je Beograd. or e Brankovi je dobio grofovsku titulu i
zadatak da digne ustanak protiv Turaka na Balkanu. Me utim, prodor saveznika
na Balkan doveo je do politi kih komplikacija – do zatezanja odnosa
Habzbur ke monarhije sa Poljskom, zbog Vla ke i Moldavije, i sa Mleta kom
republikom, zbog jadranske obale.
Ulaskom zapadnoevropskih zemalja u rat, borbe su se pro irile na
orgomna prostranstva od Irske do Dnjepra i od Rajne do Crnog mora. Po to
poku aji saveznika da zaklju e mir s Osmanskim carstvom, kojim bi se ono
odreklo Srbije, Bosne, Erdelja i Ma arske, nisu urodili plodom, borbe su
nastavljene. Kriti an momenat vojne kampanje posle francuskog napada
savladan je zahvaljuju i ustancima na Balkanu.
Pod vo stvom keza Ludviga Badenskog, naredne godine postignuti su
sjajni uspesi: osmanskoj vojsci je nanet te ak poraz kod Grabovca i Bato ine
29. i 30. avgusta 1689. i kod Ni a 24. septembra. Pobede hri anske vojske
podstakle su izbijanje ustanka Srba. Uskoro su zauzeti Vidin, Skoplje i
kosovske oblasti; hri anska vojska je prodrla u delove Vla ke i do la do
Nikopolja. Neki od generala su ve razmi ljali o zauzimanju Carigrada.
Sna an protivnapad reorganizovane turske vojske, pod komadom velikog
vezira Mustafe uprili a, s prole a 1690, zatekao je savezni ku vojsku u
te kom stanju: francuskim napadom i epidemijom kuge oslabljena, ra trkana na
irokom prostoru, bila je lako ranjiva.
Turci i njihovi saveznici su napali na irokom frontu. Dok je Mustafa
uprili sa glavninom vojske zauzimao Ni , Vidin, Or avu, Golubac,
Smederevo i 8. oktobra 1690. Beograd, Tekeli je prodro u Erdelj, tatarska
pomo na vojska je zauzela Lugo , Lipovu i opusto ila Potisje. Venecija je
pretrpela te ke poraze na Balkanu i Kritu. U bici kod Slankamena, Ludvig
Badenski te ko je porazio osmansku vojsku. Septembra 1694. propao je poku aj
velikog vezira Sirmelija da povrati Petrovaradin. 1697. sultan Mustafa II
nameravao je da zauzme Erdelj ili severne oblasti Ma arske. Me utim, na
zapadnoevropskom frontu su utihnule borbe, to se odmah osetilo na turskom
boji tu. Za glavnokomanduju eg postavljen je Eugen Savojski, koji je 11.
septembra 1697. naneo turskoj vojsci odlu uju i poraz u ovom ratu. U
 26

“najkrvavijoj bici stole a” osmanska vojska je izgubila. Posle ove pobede

Savojski je preduzeo ofanzivu prema Bosni, potukao bosanske trupe i spalio
Sarajevo. Ratovanje od 1690. do 1697. godine je pokazalo da hri anski
saveznici ne mogu du e da se odr e na Balkanu, odnosno da Osmansko carstvo
ne mo e povratiti znatnije teritorije Ma arske, te je, posle te kih bitaka tokom
1697. godine, postalo jasno da mir mora biti zaklju en.
Zaklju ivanje mira su trazili i saveznici Habzburga, Engleska i Holandija,
i inili su ozbiljne napore da se rat okon a. Posle du ih pregovora mir je
zaklju en 26. januara 1699. u Sremskim Karlovcima, na 25 godina, izme u
Austrije, Poljske i Rusije, s jedne strane, i Turske, s druge strane. Trebalo je da
mir potpi e i Mleta ka republika, ali ona je to u inila kasnije. Najve e
teritorijalne dobitke imali su, naravno, Habzburzi. Njima su pripale teritorije
Kraljevine Ma arske, Hrvatske i Slavonije, bez Banata i manjeg dela Srema.
Ma arska je do ivela veoma te ka isku enja tokom Be kog rata. inilo
se kao da Leopold I vodi rat ne samo protiv Osmanlija ve i protiv Ma ara. Na
oslobo enim teritorijama be ki dvor je vojnim komandantima i vojsci dao
iroka ovla enja. U zlodelima se posebno isticao general Karafa. Na
teritorijama preko kojih su prola ile sukobljene vojske ostajala su spaljena sela,
uni tena zemlji ta i vo njaci, razorene ume. Mnoge oblasti su izgledale kao
pustare, retko su se vi ali ljudi. Imaju i u vidu razmere propasti, vladaru
potpuno lojalan knez Pal Esterhazi je i sam pitao Leopolda: “Kakve koristi e
imati Va a Visost da vlada samo nad opustelim umama i gorama?”
Nova shvatanja su se od 1687. godine izra avala i u postepenom
uvo enju jedinstvenog naziva Austrija ili Austrijske zemlje za sve zemlje i
pokrajine pod vla u austrijske grane habzbur ke dinastije, dok se kona no od
1711. godine i u zvani nim dokumentima po inje koristiti termin Austrijska
monarhija.
 27

4. XVIII VEK – PROPAGIRANJE IDEJE PROSVE ENOSTI

Zao travanje situacije u zemlji zbog politike dvora, kao i usled veoma
te kog materijalnog polo aja i li ne nesigurnosti selja tva, podudaralo se sa
vremenom u kojem je, posle smrti poslednjeg mu kog lana panske dinastije
Habzburga, po eo dugotrajan Rat za pansko nasle e. Neposredan povod
izbijanju ustanka dalo je bezobzirno uterivanje poreza i ratnog nameta, surovo
pona anje carske vojske.
Vo a ustanka bio je knez Ferenc Rakoci II, sin Ferenca Rakocija I i
Jelene Zrinske. Njegov otac je bio predvodnik protivhabzbur kog ustanka u
Gornjoj Ma arskoj 1670, o uh, Imre Tekeli, vo a kuruckog pokreta od 1678.
do 1685. Rakocijevog dedu Petra Zrinskog be ka vlada je 1671. pogubila zbog
a u Veselenjijevoj zaveri. Njegova majka se tako e pokazala odlu nim
protivnikom Habzburga: posle sloma Tekelijeve mo i Jelena Zrinska je, sa
manjim brojem pristalica, tre godine (1685 – 1688) uspevala da odr i poslednje
kurcko upori te – tvr avu Munka . Bez obzira na to to su Ferenca Rakocija od
dvanaeste godine obrazovali jezuiti – pod nadzorom kardinala Koloni a, u duhu
lojalnosti dvoru – posle svog povratka u zemlju 1694. godine, upoznav i
izuzetno tezak polozaj stanovni tva, ubrzo se pribli io politi kim shvatanjima
protivhabzbur ki nastrojenih velika a, koji su ga smatrali za svog prirodnog
predvodnika i kneza. Sklopio je zaveru sa ve im brojem magnata protiv
Habzburga i 1700. godine zatra io podr ku francuskog kralja Luja XIV, kao
za titnika ma arskih stale a. Rakocijeva pisma su pala u ruke be kih vlasti.
Uhap en je i 1701. izveden pred vanredni sud u Viner Noj tatu, koji ga je
osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Uspeo je da pobegne u Poljsku, kod svog
prijatelja grofa Miklo a Ber enjija.
U prole e 1703. Rakociju je iz Ma arske upu ena molba da stane na elo
ustanka krajnje izmu enog naroda. Doznav i za to, car ga je, u odsustvu, po
drugi put osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Rakoci je poslao zastave u
zemlju sa geslom: “Sa Bogom za domovinu i slobodu” i proglas kojim je
pozvao sve Ma are na oru je. Pre njegovog prispe a u zemlju izbio je ustanak.
Rakoci je 16. juna 1703. pre ao poljsko-ma arsku granicu i stao na elo
pokreta. Po etni selja ki ustanak prerastao je u nacionalnooslobodila ki rat.
Zna ajni uspesi postignuti su i u oblasti izme u Dunava i Tise, ali do
velikih te ko a na ovom delu rati ta do lo je jer su Srbi stali na stranu cara. 9.
avgusta 1703. Rakoci izdaje proglas u kojem poziva Srbe na svoju stranu,
obe avaju i im li nu slobodu i samoupravu. Be ki dvor je procenio da postoji
opasnost da se Srbi priklju e Rakocijevom pokretu, te je preduzeo mere da bi to
spre io. Odre eni broj Srba se zaista opredelio za Rakocijev pokret, ali je
ve ina ostala na strani dvora. U znak zahvalnosti za takav stav, car Jozef I i
Karlo VI su potvrdili srpske privilegije 1706, odnosno 1713. Posledice
ma arsko-srpskog sukoba bile su te ke: Srbi su na jugu zemlje vezivali znatne
 28

kurucke vojne snage i tokom ratovanja obe strane su zabele ile velike gubitke u
ljudstvu.
U ratu za pansko nasle e u to vreme pobe ivali su Francuzi i njihovi
saveznici, te su Habzburzi povukli najve i broj vojske iz Ma arske. Be ki dvor
se na ao u neugodnoj situaciji: ako bi se te dve vojske spojile i Be pao,
Habzbur ka monarhija bi se mogla lako raspati. Kuruci su do po etka 1704.
godine do li do granice austrijskih zemalja, pa i blizu Be a. Me utim,
komandant francuske vojske, bavarski izborni knez Maksimilijan Emanuel II,
umesto da napadne prestonicu Monarhije, skrenuo je prema Tirolu, gde se
upustio u vi emese ne gerilske borbe. Napredovanje Francuza je zaustavljeno.
Od tog vremena francuska vojska se stalno povla ila, izgubljena je svaka nada
za ujedinjenje sa Rakocijevim trupama – i Be je spa en.
Od 1704. godine na evropskim rati tima pobe ivali su Habzburzi i
njihovi saveznici. Turci nisu eleli da dovode u pitanje Karlova ki mir
pomaganjem ustanika, a ni Rakoci nije mogao da prihvati podr ku Turaka.
Vo stvu pokreta je ve 1704. postalo jasno da se bez strane pomo i ne e mo i
osloboditi habzbur ke vlasti, te da dalja borba ima smisla samo radi postizanja
to boljeg politi kog re enja.
Godine 1707. ustanak je postigao najve i uspeh, posle ega je nastupila
prekretnica u pokretu. Po elo se cepati jedinstvo pokreta.
Znaju i da ju u politi koj i vojnoj prednosti, car Jozef I je preduzeo
korake u pravcu mirnog re enja spora. Bez obzira to je Ma arski sabor
prethodne godine svrgao s prestola njegovu dinastiju i po eo da tra i novog
kralja, Jozef I je, da bi pokazao dobru volju, sazvao 1708. Dr avni sabor u
Po unu. Tu je plemstvo, izlo ilo svoje albe i tra ilo obnovu starih stale kih
prava. Jozef im je u inio neke ustupke: ukinuo je Budimsku komorsku
administraciju, koja je simbolizovala poseban polo aj novoosvojenih oblasti,
proglasio je amnestiju za sve u esnike ustanka, sem za Ber enjija i Rakocija.
Istovremeno car je zahtevao povra aj katoli kih crkava.
Kuruci su po eli da gube masovnu podr ku i od 1708. do 1710. pretrpeli
su vi e poraza. Slabljenju pokreta doprinela je i te ka epidemija kuge. Bez
obzira na te ko e, vo stvo pokreta je do poslednjeg trenutka poku avalo da
spase ustanak. Pre polaska u Poljsku, gde je trebao da se sastane sa carem,
Rakoci je ovlastio andora Karoljija da, radi odugovla enja, vodi pregovore sa
zapovednikom carske vojske u Ma arskoj, mar alom Jano em Palfijem. Grof
Palfi nije hteo da nanese odlu uju i poraz ustani koj vojsci, ve je pomirenje
eleo da postigne pregovorima, to je be kom dvoru, zbog novih zapleta oko
borbe za panski presto, tako e odgovaralo. 30. aprila 1711. godine potpisan je
mir u Satmaru, a 1. maja ustani ka vojska je polo ila oru je.
Satmarskim mirom vladar se obavezao da po tuje ma arski ustav, da
protestantima garantuje slobodu veroispovesti i da ukine sve ustanove strane
ma arskom pravnom sistemu, da se sporna pitanja re avaju na dr avnom
saboru. Mirom se predvi ala amnestija za sve, ak i za Rakocija.
 29

Satmarski mir zna io je korekciju unutra njih ma arsko-austrijskih

odnosa u korist Habzburga, ali i povratak na podelu vlasti izme u vladara i
stale a, kakva je postojala u periodu od 1608. do 1670. Kao to je Karlova ki
mir ozna io kraj osmanske vlasti, tako je i Satmarski mir predstavljao
okon anje unutra njih borbi za vi e decenija.
Rakoci nije prihvatio mogu nost amnestije i povratka u zemlju. Prvo je
iveo u Poljskoj, kasnije na dvoru Luja XIV, da bi se 1715. povukao u jedan
francuski manastir. Za vreme austro-turskog rata 1716 – 1718, na poziv Porte,
1717. otputovao je u Tursku, veruju i da e rat omogu iti nastavak
oslobodila ke borbe. To se nije ostvarilo, ostatak ivota proveo je u Turskoj.
Iako je u trenutku zaklju ivanja Satmarskog mira car Jozef I ve bio
umro, to je dr ano u tajnosti da ne bi sklapanje mira bilo osuje eno. Pretedent
na panski presto postao je Jozefov naslednik, poslednji mu ki izdanak
dinastije, nadvojvoda Karlo. Mada su Ma ari vojno pora eni, Karlo je postupao
blago i ma arsku stranu tretirao gotovo kao ravnopravnu. Nisu sledile nikakve
odmazde.
Posle smrti Karlovog jednogodi njeg sina Leopolda (1716. godine)
okosnica spoljne i unutra nje politike Karla VI postalo je pitanje nasledstva
prestola u zemljama Habzbur ke monarhije. Pragmati ka sankcija, koja se
zasnivala na tajnom porodi nom ugovoru Habzburga iz 1703. godine, izme u
ostalih, regulisala je i to pitanje. Su tinu dokumenta predstavljao je princip da se
sve kraljevine i zemlje pod vla u Habzburga nasle uju kao nerazdvojna celina.
U slu aju da Karlo VI umre bez mu kog naslednika, prema odredbama
Pragmati ke sankcije, presto bi pripao najstarijoj k erki Mariji Tereziji.
Me utim, porodi ni ugovor Habzburga nije obavezivao ni zemlje unutar
Habzbur ke monarhije niti strane zemlje, te je Karlo VI ulo io veliki napor da
obezbedi njegovo op te prihvatanje. Usvajanjem ovog dokumenta u formi
ustavnog zakona od strane stale kih skup tina, Karlo VI je, osim obezbe enja
prestola svojim naslednicima, eleo da stvori vrstu dr avnopravnu vezu
izme u svih poseda svoje dinastije, bez obzira da li oni pripadaju naslednim
habzbur kim zemljama ili se nalaze van nje, kao Ma arska. Hrvatski sabor je
jo pre zvani nog progla enja Pragmati ke sankcije prihvatio nasle ivanje
prestola od strane Habzburga po enskoj liniji, a u periodu od 1720. do 1725. i
ostali stale ki sabori, ime je ovaj, ne mali, problem re en unutar Habzbur ke
monarhije.
Posle te kih ratnih godina, po ev od kuruckog pokreta 1672, preko
Be kog rata, Rata za pansko nasle e i Rakocijevog ustanka, Habzbur ka
monarhija je bila iscrpljena, u mnogim oblastima opusto ena i izranjavljena. U
takvim uslovima dvor i ma arski stale i smatrali su da je neophodan du i period
mira radi re avanja mnogobrojnih otvorenih unutra njih pitanja. Me utim,
spoljnopoliti ki doga aji su takvu delatnost u velikoj meri omeli. Austrijska
 30

monarhija je za vreme vladavine Karla VI vodila etiri rata: dva sa Turskom,

jedan sa panijom i u estvovala je u Ratu za poljsko nasle e.

RAT ZA AUSTRIJSKO NASLE E

Nedugo po zavr etku nesre nog drugog Karlovog rata sa Osmanskim

carstvom, iznenadnom smr u cara Karla VI, 20. oktobra 1740. godine, izumrla
je mu ka grana habzbur ke dinastije. Presto je, prema odredbama Pragmati ke
sankcije, pripao njegovoj najstarijoj k erki Mariji Tereziji, jednom od
najtalentovanijih i najzna ajnijih vladara dinastije. Bavarski knez Karlo Albert
postavio je neskromne zahteve: pretendovao je na presto i zahtevao za sebe
ku i Ma arsku. Pruski kralj Fridrih II smrt Karla Vi prokomentarisao je
re ima: «Kucnuo je as potpunog preure enja nema kog dr avnog sistema.»
Njegov cilj u ratu bilo je osvajanje leske. U po etku neutralna, Francuska je
postepeno postala izrazito neprijateljka. Bavarci i Francuzi prodrli su u Gornju
Austriju. Sa juga u napad su pre le panija i Mleta ka republika. Pruske trupe
 31

su u prole e 1741. osvojile lesku, a francusko-bavarske snage su tokom

septembra zauzele Linc. Francuzi sa Karlom Albertom u novembru osvojili
Prag. Vladarka se na la u veoma te kom polo aju.
U takvoj situaciji porastao je zna aj Ma arske i Marija Terezija je sazvala
njen dr avni sabor za 18. maj.
U prilog Mariji Tereziji i lo je preovla uju e mi ljenje visokog plemstva
da, u slu aju propasti Habzbur ke monarhije, okru ena neprijateljski
nastrojenim dr avama, nezavisna Ma arska ne bi mogla dugo opstati. U skladu
sa tim, zemaljski sudija Ma arske Jano Palfi je ve januara 1741. pozvao narod
na oru je i poslao dovrovolja ke odrede u lesku. Marija Terezija je 25. juna na
saboru, uz veliku pompu, krunisana za kraljicu, a Jano Palfi je izabran za
palatina.
Po to je shvatila da pridobijanje najvi ih predstavnika ma arske stale ke
dr ave ne e dati zadovoljavaju i rezultat, Marija Terezija se odlu ila, suprotno
vekovnoj tradiciji svoje porodice i savetima najbli ih saradnika, da pristupi
korenitoj promeni stava prema Ma arima i prihvati njihove zahteve. Pri tome je
nameravala da usvoji samo one koji ne bi u osnovi menjali odnos snaga u
Carevini.
Kraljica je pozvala ma arske stale e 11. septembra u kraljevsku palatu u
Po un, gde se odigrala nezaboravna epizoda istorije Ma ara i habzbur ke
dinastije. Marija Terezija je poslanike do ekala na tronu, odevena u crninu, sa
krunom sv. Stefana na glavi. Oko nje su se nalazili najvi i dostojanstvenici
Kraljevine. Izgledala je nevino, neza ti eno i izlo ena volji sudbine. U takvoj
atmosferi, setnim glasom odr ala je govor na latinskom jeziku: “Napu teni od
svih, tra imo svoje jedino uto te u plemenitosti Ma ara i njihovom od davnih
vremena glasovitom jun tvu. U krajnjoj opasnosti u kojoj su na a li nost, na a
deca, kruna i Carstvo, molimo stale e da nam delotvorno i nesebi no pomognu.
Na a du nost je da povratimo Ma arskoj i njenom narodu negda nje
blagostanje i slavu njenog imena...” Pri kraju govora, ali naro ito kada je
pominjala svoju decu, kraljica je zaplakala i pokrila lice. Sabor je bio ganut.
Mnogima su o i bile pune suza, sevale su isukane sablje, ulo se tap anje i orili
su se uzvici na latinskom: “Umre emo za kralja na eg Mariju Tereziju!” kao i
uzvici: “ ivot i krv!”
Odluka Dr avnog sabora da Ma arska svom snagom podr i kraljicu
imala je jako moralno dejstvo. Evropska javnost komentarisala je taj in kao
vite ko delo. Ugro eni austrijski stale i povratili su hrabrost, a kralji ini
neprijatelji su uvideli da ne e lako sprovesti svoje planove. Ujedno, doga aji su
pokazali neophodnost uva avanja ma arskog elementa u Monarhiji, ime su
oja ani temelji budu em dualizmu Habzbur ke monarhije. Marija Terezija je
kasnije esto govorila da su nju i Monarhiju 1741. spasli Ma ari.
Mnoge je za udilo to to su, trideset godina posle Rakocijevog ustanka,
ma arski stale i ponudili svoju pomo za odbranu Habzbur ke monarhije.
Ma arsko plemstvo nisu privoleli dramati ni vapaji za pomo lepe mlade
 32

kraljice, ve injenica da su protekle decenije vladavine Karla II odgovarale

bitnim interesima ma arskih stale a: zemlja je bila za ti ena od turske
opasnosti, stale ka prava i ustanove su najve im delom po tovani, feudalni
odnosi odlu no odr avani, protestanti nisu bili proganjani, odredbe Satmarskog
mira su po tovane. Plemstvo je u ivalo privilegije koje su u savremenoj Evropi
bile jedinstvene, ali i anahrone. Otuda i uzre ica iz redova plemstva «Van
Ma arske nema ivota».
Habzbur ke trupe su po etkom 1742. ubrzo osvojile Bavarsku i,
prelaskom Rajne, ugrozile Francusku. Njigovu kona nu pobedu je uspela da
spre i samo ponovno uplitanje Pruske u rat (1742. i 1744), koja se bojala suvi e
velikog ja anja Habzbur ke monarhije. Rat za austrijsko nasle e okon an je
Ahenskim mirom, kojim je Marija Terezija povratila Belgiju, ali se morala
odre i ve eg dela leske u korist Pruske, kao i Parme i Pja ence u korist
panije. Za dinastiju je bilo posebno zna ajno da je mirovni ugovor garantovao
po tovanje Pragmati ke sankcije i integritet teritorija Habzbur ke monarhije.
Godine ime u Rata za austrijsko nasle e i Sedmogodi njeg rata
predstavljale su vi e primirje nego pravi mir. Snagu Habzbur ke monarhije
pokazivala je injenica da je ona, uprkos svim te ko ama, uspela da odr i svoju
hegemoniju u Nema kom carstvu.
Marija Terezija u Sedmogodi njem ratu nije ulazila u sukob s ma arskim
stale ima, ve je u tom vremenu vodila nagla enu politiku pridobijanja
ma arske aristokratije. Njen odnos prema Ma arskoj pokazivao je da je
raskrstila sa protivma arskom politikom ve ine svojih prethodnika. Svoje
zamisli je sprovodila odlu no, ali sa enskim ose anjem za takt i meru.
Ma arskom je upravljala i sprovodila svoje zamisli dekretima.
Istoriju Ma arske za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina cara
Jozefa II u politi kom, ekonomskom, ali i u kulturnom i civilizacijskom smislu,
bitno je odredio reformski rad pomenutih vladara. Pri sprovo enju reformi oba
vladara su se umnogome rukovodila savremenim prosvetiteljskim idejama.
Uvo enje uprave nad Ma arskom dekretima u ma arskoj istoriografiji obi no
se smatra po etkom perioda prosve enog apsolutizma (1765 – 1790) u zemlji.
Zavo enje apsolutizma kraljici je omogu ilo da deo reformi koje je od 1749.
intezivno sprovodila u ostalom delu Habzburske monarhije pro iri i na
Ma arsku. Metode prosve enog apsolutizma jo energi nije i odlu nije
sprovodio je sin Marije Terezije Jozef, koji je od 1764. postao njen savladar, a
naredne godine car Nema kog carstva.
Decenijama dug reformski rad Marije Terezije prvobitno je bio motivisan
negatvnim iskustvima ste enim u Ratu za austrijsko nasle e, odnosno potrebom
ja anja vojne mo i Habzbur ke monarhije. Kasnije su reforme vo ene sa ve im
ambicijama: vladarka je od arolike skupine zemalja i pokrajina pod svojom
vla u elela da stvori jedinstvenu zemlju, pri emu su nadle nosti i mo
vladara i dr ave trebalo da budu znatno osna ene. Tokom prethodnih ratova, ali
i u mirnodopskim vremenima, pokazalo se da je jedan od va nih uzoraka
 33

slabosti Habzbur ke monarhije njena mnogonacionalnost, upravna nejednakost i

raspar anost, znatne privilegije feudalnih stale a.
Osnovne principe preure enja habzburske dr ave, razradili su tzv.
austrijski kameralisti (finansijski stru njaci). Predvi ali su itav niz veoma
raznovrsnih mera. Predlagali su vo enje brige o pove anju broja stanovnika,
pobolj avanju op teg materijalnog stanja i zdravlja stanovni tva, vo enje ra una
o pove anju produktivnosti rada stanovni tva. Smatrali su da dr ava mora initi
odlu ne korake u pravcu unapre enja industrije i trgovine, poljoprivrede,
umanjiti feudalne obaveze selja tva, a istovremeno ograni iti feudalne zahteve
vlastele. Predvi alo se uvo enje novog poreskog sistema, pobolj anja sistema
javnog obrazovanja i zdravstva, saobra aja, kao obezbe ivanja uslova za verski
mir i toleranciju. Kameralisti su se u planiranju reformi neretko ugledali na
re enja u protestantskoj Pruskoj.
Kraljica je, uprkos sna nom protivljenju stale a, uspela postepeno da
uvede urbare (= orati, neka vrsta zemlji nih knjiga). Uvo enje urbara za
Ma arsku bilo je povezano sa sve sna nijim selja kim pokretima i imalo je cilj
da za titi kmetove kao subjekte oporezivanja (“..seljak mora biti u mogu nosti
da izdr ava sebe i da pla a porez”). 1766. svoje namere kraljica je, u pismu
upu enom zemaljskom sudiji Miklo u Palfiju, obrazlagala slede im
bogoboja ljivim re ima: “Grize me savest posle saslu anja jedne delegacije
kmetova, kada vidim kako postupaju sa tim jadnim ljudima... i ne elim da
ispa tam zbog nekolicine magnata ili plemi a.” Uvo enje urbara izazvalo je
nezadovoljstvo ma arskog i hrvatskog plemstva. Me utim, manji selja ki
ustanci, opomenuli su plemstvo na oprez. Posle iznenadne smrti nadbiskupa
Ferenca Barkocija smirile su se strasti na relaciji dvor – ma arski stale i, to je
podstaklo kraljicu da udovolji odre enim o trim zahtevima ma arskih stale a.
Tako je 1776. Rijeka priklju ena Ma arskoj, a dve godine kasnije uspostavljena
i civilna uprava Banata.
Marija Terezija je odre ene mere preduzela i za ograni avanje mo i
Katoli ke crkve. Bez obzira na svoja jaka katoli ka ose anja, u skladu sa svojim
apsolutisti kim shvatanjima, elela je da Crkvu stavi pod kontrolu dr ave i
donela je uredbu po kojima su papske odluke u Habzbur koj monarhiji mogle
biti progla ene samo sa vladarevom dozvolom; ograni ila je delokrug crkvenih
sudova strogo na crkvene poslove. Ograni ila je broj verskih praznika.
Nekatolici su tokom cele njene vladavine bili gra ani drugog reda.
Jedna od najva nijih terezijanskih reformi bila je reforma organizacije
vojske, pri emu je kao primer uzeta pruska vojna organizacija. Austrija je bila
prva evropska zemlja koja je uvela artiljeriju kao poseban stalni rod vojske.
Marija Terezija je znala da su za modernizaciju dr ave neophodni
visokoobrazovani stru njaci. U skladu sa tim shvatanjem, pomagala je rad
postoje ih univerziteta i srednjih kola i osnivala nove. Bila je svesna da
austrijsko kolstvo zaostaje za obrazovnim sistemom protestantskih zemalja, te
je odlu ila da izgradi mre u dr avnih kola. 1777. godine uveden je novi kolski
 34

sistem (poznat pod nazivom Ratio educationis). Njegova su tina bila je u

formiranju mre e dr avnih seoskih (trivium) i gradskih (norma) kola sa
jedinstvenim nastavnim programom. Za potrebe visokog obrazovanja plemi a,
1746. osnovan je tzv. Collegium Theresianum.
Mo emo zaklju iti da je Marija Terezija tokom svoje vladavine, uz sve
te ko e iz spoljnopoliti kih zapleta i unutra njeg otpora stale a, uspela da
ostvari ono o emu su njeni preci samo sanjali: od stale ke, federalne dr ave
stvorila je apsolutisti ku monarhiju i ujedinila je, po svemu veoma razli ite,
poljske, ke, austrijske i slovena ke pokrajine u jednu dr avu. Od dr avne
tvorevine kojoj je okvir dala dinastija, a snagu njena vojska, stvorila je modernu
evropsku dr avu.
Posle smrti Marije Terezije, 29. novembra 1780. tron je nasledio njen
najstariji sin, Jozef. Iako je od 1764. bio savladar majke, zbog razli itih pogleda
i politi kih ube enja, za njenog ivota imao je samo ograni en uticaj na dr avnu
upravu, ali je dobio slobodne ruke u poslovima Nema kog carstva. Jozef II je,
kriju i svoj identitet, proputovao celu Austrijsku monarhiju.
Posle smrti kraljice Jozef II je ostvarivanju svojih planova pristupio
energi no i beskompromisno. Modernizacija dr ave, prema Jozefovim
zamislima, bila je neraskidivo povezana sa radikalnim smanjenjem uticaja,
uloge i mo i dva najsna nija stuba feudalnog dru tva – plemstva i Crkve. Jozef
nije nameravao da ukine feudalni sistem, ve da dr avu u ini sna nijom
slabljenjem privilegija stale a.
Jozef je obrazovan u duhu prosve enog apsolutizma, te je sebe smatrao
neograni enim gospodarem Austrijske monarhije, ali i prvim slugom svoje
zemlje i svojih naroda. Po to je bio ube en da je narod nezreo za u e u
politi kom ivotu, eleo je da u svemu upravlja sam. Svojim, neretko grubim,
uplitanjem u dru tvene i politi ke tokove izazivao je revolt i u onim slu ajevima
kada bi njegove akcije bile korisne. uven je njegov moto da «sve treba u initi
za narod i ni ta pomo u naroda».
Da ga u vo enju zami ljene politike ni ta ne bi ograni avalo, nije se
krunisao za kralja, a ma arsku krunu je 1784. godine iz Pozuna premestio u
Carski muzej u Be u, zbog ega su ga njegovi neprijatelji nazvali «kraljem sa
irom». Jozefove reforme bile su usmerene na ograni avanje uticaja
katoli kog klera (duhovni ki stale , sve tenstvo), koji je tokom vekova stekao i
suvi e mo i. U okviru te politike ubla io je cenzuru, doprinose i time
ivljavanju tampe i knji evnog stvarala tva. Ograni io je politi ki uticaj
biskupa, kao i uticaj papstva. Ediktom o toleranciji iz 1781. data je
evangelicima, kalvinistima i pravoslavnima sloboda vere i kulta i otvoren im je
pristup vi im polo ajima u dr avnoj upravi. Jevrejima je dozvoljeno da
poha aju javne kole, stupaju u inovni ku slu bu, zakupljuju zemlji ne posede.
upnicima je dodeljena va na uloga u obrazovanju stanovni tva. Crkveni redovi
koji se nisu bavili obrazovanjem ili le enjem ljudi, Jozef II je raspustio.
 35

Po etak sprovo enja ovih mera nagnale su papu Pija VI da 1782. li no

poseti cara ne bi li ga privoleo da promeni svoju crkvenu politiku, to je on
odlu no odbio. Za razliku od pape, vladareve crkvene reforme ve ina dru tva je
prihvatila s odobravanjem i zadovoljstvom.
1781. godine Monarhiju je stavio pod jedinstvenu centralnu upravu.
Ujedinio je Austrijsku i ku kancelariju i Dvorsku komoru. Spojio je
Ma arsku i Erdeljsku kancelariju.
Reforme Marije Terezije i Jozefa II u Ma arskoj nailazile su na razli it
prijem. Na Saboru 1764-1765. godine, dr i se zastarelih ideala, stale i su
odlu no odbijali reformske poku aje Marije Terezije. Me utim, sedamdesetih
godina sve ve i broj plemi a po eo je da prihvata ideje prosvetiteljstva.
Oslanjaju i se prvenstveno na radove Rusoa i Monteskjea, cilj prosve enih
ma arskih plemi a je bio da modernizuju Ma arsku, u toj meri kako ne bi
zaostajala za savremenim apsolutisti kim dr avama Evrope.
Jozef II je 1784. dekretom proglasio nema ki zvani nim jezikom u celoj
Carevini – da bi se istim jezikom «njeni delovi vr e povezali izme u sebe».
Prelaz je trebalo ostvariti za tri godine.
Kao da uvo enje nema kog slu benog jezika nije bilo dovoljan izazov,
Jozef II je iste godine naredio da se sprovede popis stanovni tva i ku a,
katastarsko premeravanje, u sklopu priprema za ukidanje oslobo enosti plemi a
pla anja poreza. Ma arsko plemstvo se osetilo neposredno ugro enim i javljalo
se nezadovoljstvo vladarevom politikom. 1785. godine ukinuo je samoupravu
ugarskih zemalja. Zemlju je podelio na deset administrativnih okruga.
Progla ena je sloboda unutra nje trgovine. Prema stranim dr avama Jozef II je
vodio o tru protekcionisti ku politiku u korist doma ih preduze a: zabranama,
visokim carinama i spaljivanjem zabranjene strane robe titio je tr te Carevine
od strane konkurencije. Kao rezultat te politike Be je do iveo veliki ekonomski
uzlet.
Godine 1781 i 1782, s obja njenjem da «to zahteva prirodno pravo i op te
dobro naroda», ukinuta je li na zavisnost kmetova u austrijskoj polovini dr ave.
Ukinuti su gospodski sudovi, zabranjeno batinanje, osigurano je pravo kmetova
na slobodnu selidbu i slobodan izbor zanimanja. Ukinut je ak i termin kmet.
Na velikom delu vladarevih urbarijalnih poseda ukinuta je tlaka, a zemlji te
podeljeno izme u kmetova. Jozefove mere u korist kmetova ulile su prevelike
nade selja tvu. Krajnji cilj politike Jozefa II prema seljacima bilo je ukidanje
tlake.
Krajnje ozloje eno plemstvo, zbog uvo enja neograni enog vladarskog
apsolutizma, nema kog slu benog jezika i ukidanja samostalnosti Ma arske,
bio je kap koja je prelila u, te se plemstvo okrenulo protiv vladara upravo u
momentu kada je jozefinski sistem i u unutra njoj i spoljnoj politici dospeo u
ozbiljnu krizu. Ipak, prelom u unutra njopoliti kim zbivanjima nastupio je usled
neuspeha Monarhije u spoljnoj politici. Jozefovi poku aji 1778. i 1785. da
udaljenu Belgiju zameni za Bavarsku – do iveli su neuspeh usled protivljenja
 36

Pruske. Ovo je podstaklo Jozefa II na u vr ivanje veza sa Rusijom protiv

Osmanskog carstva. Katarina II predlo ila je Jozefu II podele Osmanskog
carstva, u slu aju uspe nog ratovanja. Rat koji je pokrenut 1788. i vo en bez
ve ih uspeha doneo je mnog te ko a vladaru.
Poslednji udarac Jozefovoj politici zadala je revolucija u Francuskoj.
Vladar koji se sa boji ta vratio bolestan, slomljen ve o evidnim neuspehom
svoje unutra nje, ali i spoljne politike, 26. januara 1790. sazvao je svoje
savetnike da bi ve ali o smirivanju ma arskog pokreta.Na sastanku je
zaklju eno da je, radi smirivanja situacije, potrebno vratiti krunu sv. Stefana u
zemlju, vratiti nadle nosti upanijama, ukinuti slu benu upotrebu nema kog
jezika, prekinuti sa katastarskim premeravanjem zemlji ta i povratiti u celosti
stale ki ustav. 28. januara vladar je izdao uredbu kojom je u Ma arskoj ukinuo
va nost svih svojih prethodnih uredbi, sem o verskoj toleranciji, oslobo enju
kmetova i o crkvenim redovima. Potpisivanje patenta je prokomentarisao
re ima: “Od srca elim da Ma arska putem ove mere ostvari toliko sre e i
dobru upravu koliko sam ja eleo da joj osiguram svojim uredbama”.
U me uvremenu se pojavio sna an pokret za ma arski nacionalni
preporod i za uvo enje ma arskog kao zvani noj jezika umesto latinskog, a
ostala je i centralizacija uprave. Neuspeh Jozefove prosve ene i napredne
reformske politike obja njava se suvi e velikom brzinom njenog izvo enja,
nedovoljnim obaziranjem na politi ke realnosti zemlje, cini nom prirodom
samog vladara. Jozef II ni im nije poku ao da ubla i te ke udarce koje je naneo
plemstvu i Crkvi.
U vreme smrti Jozefa II (20. februar 1790) u Carevini su bili najve i
unutra nji nemiri. Belgija je bila u procesu otcepljenja od Carstva, u Ma arskoj
se plemstvo naoru avalo, a nemiri su se javljali i u poljskim oblastima. Turski
rat jo nije bio zavr en, pruski kralj gomilao je trupe na leskoj granici. Na tu
situaciju bitno je uticala Francuska revolucija.
Kada je Jozef II na samrti povukao svoje protivustavne uredbe, u
Ma arskoj je nacionalna euforija dostigla vrhunac. Odmah su po ele pripreme
da se kruna sv. Stefana, koju je Jozef II uvao u Be u kao muzejski eksponat,
vrati u Budim. Organizovana su velika narodna slavlja. U gradovima se
odjednom vi e nije nosila “nema ka” gra anska ode a, ve je u modu ponovo
la plemi ka no nja iz doba kuruca. Vest o smrti cara stigla je u Budim istog
dana kada i kruna, ali je objavljena nekoliko dana kasnije, da bi se sveop te
slavlje moglo privesti kraju.
Ove spolja nje manifestacije prikrivale su o viljene politi ke sadr aje.
Plemi i u Ma arskoj po eli su da razmi ljaju o otcepljenju Ma arske od
Austrije. Za ove svoje ciljeve poku avali su da obezbede pomo spolja. Vo eni
su tajni razgovori sa pruskim dvorom o tome ko bi od pruskih prin eva mogao
da zauzme ma arski presto. Pojavilo se mnogo bro ura i politi kih spisa o
budu em ure enju Ma arske. Povod za ovakvu aktivnost bilo je zasedanje
 37

Dr avnog sabora, koji je, posle dvadeset pet godina pauze, sazvao novi kralj
Leopold II za 6. jun 1790. (po eo je, u stvari, 10. juna u Budimu).
Od svih planova koji su se tada pojavili, te nje i zahteve plemstva
objedinio je jedan od vo a plemi kog pokreta Peter Balog iz O e, koji je bio
sudija kraljevskog Sudbenog stola (vrhovni sud). Prema njegovoj zamisli, po to
se Jozef II nije krunisao za ma arskog kralja, habzbur ka dinastija je izgubila
pravo na ma arsku krunu i Ma arska bi trebalo da bude nezavisna u odnosu na
ostale habzbur ke zemlje.
Pored tradicionalne plemi ke opozicije, javili su se i predstavnici
prosve enog plemstva i inteligenicije. Njihov zahtev za uspostavljanje dr avnog
kolskog sistema na nacionalnom jeziku predstavljao je prve korake ka izgradnji
gra anskog dru tva.
Leopold II je ma arski presto nasledio u kriznoj situaciji za habzbur ku
dinastiju. Jo se nije zavr io poslednji austro-turski rat, a suparni ka i na uspehe
Habzburga zavidna Pruska ve je bila mobilisala svoju vojsku. U vi e provincija
Carstva do lo je do pobuna i pokreta (Belgija je proglasila otcepljenje od
Habzbur ke monarhije).
Leopold II je imao ve etvrtvekovno vladarsko iskustvo, no njegovi
op ti vladarski ciljevi nisu se mnogo razlikovali od ciljeva njegovog starijeg
brata Jozefa II, ali su se razlikovali metodi njegovog vladanja, koji su bili
prilagodljiviji. Vaznim je smatrao mudrost, hladnokrvnost i strpljivost. Nije
prezao ni od toga da se koristi radom tajne policije. Zahvaljuju i svojim
politi kim sposobnostima, uspeo je sve konce zamr enih politi kih odnosa da
zadr i u svojim rukama. Plemstvo austrijskih pokrajina smirio je tako to je
ukinuo uredbe svog prethodnika za regulisanje urbarijalnih odnosa i obaveza
plemstva da pla a porez. Umirio je Prusku, a sa Portom je zaklju io Svi tovski
mir. U isto vreme svoju poziciju je oja ao i u Ma arskoj. Plemstvo je li io
spoljnog saveznika, a u isto vreme je uspeo da pridobije saveznike u
ma arskom gra anstvu, koje je tada prete no bilo nema kog porekla. Dozvolio
je sazivanje Srpskog nacionalnog sabora u Temi varu 1. septembra 1790. i
podr ao je zahtev Srba za teritorijalnu autonomiju.
Kada se Dr avni sabor 11. novembra 1790. iz Budima preselio u Po un,
nije bio vidljiv revolt ma rskog plemstva. Postignut je kompromis izme u
plemstva i vladara, tako to je ma arsko plemstvo uspelo da zadr i svoje
dotada nje privilegije. Zakoni done eni na ovom saboru, inaugurisali su
dr avnopravnu samostalnost Ma arske u okviru Habzbur ke monarhije, bar na
papiru. Npr., u 10. lanu zakona 1790. konstantovao je da je Ma arka “slobodna
i nezavisna u svojoj unutra njoj dr avnoj upravi, kojom se upravlja na osnovu
njenih zakona i obi aja”. Nizom zakona regulisao je vo enje dr avnih poslova
ve inom na bazi propisa iz vremena pre Jozefa II. Ma arska je ponovo dobila
svog palatina – namesnika (vicekralja), istina iz dinastije Habzburga. Palatin je
postao etvrti vladarev sin, osamnaestogodi nji Leopold Aleksandar. Zadr an je
 38

primat Katoli ke crkve, ali su i protestantskoj i pravoslavnoj obezbe eni skoro

isti uslovi za rad i isti status.
Kralj Leopold II predlagao je reforme. Izdao je naredbu da se do
narednog stale kog sabora pripreme reforme u poreskoj, ekonomskoj,
dr avnopravnoj, verskoj, kulturno-prosvetnoj, sudskoj i vojnoj oblasti. Pristalice
reformi su po ele da nude vladaru svoje planove reformi. Me utim, vladar je
umro 1792, a poslednja komisija koja je trebalo da predlozi potrebne reforme i
promene u odre enoj oblasti zavr ila je rad tek 1795. Do tada su se op te
okolnosti u potpunosti izmenile i pripremljeni predlozi nikad nisu stigli do
sabora.
Do 1792. godine postalo je jasno da se u Francuskoj ne vodi borba
izme u stale a i kralja nego za temeljnu reformu dru tva, za ukidanje stale a i
stvaranje gra anskog dru tva. Car i kralj Leopold II, da bi onemogu io sli ne
doga aje kao u Francuskoj, zaista je zapo eo, u duhu prosve enosti, sa
pripremama ustavne reforme, kojom bi svoje saborsko predstavni tvo dobili i
dru tveni slojevi koji nisu bili pripadnici povla enih klasa. Njegovi politi ki
metodi su, me utim, ukazivali na to da on stvarno nije eleo da prekine s
apsolutisti kim na inom vladanja. Vreme mu, me utim, nije dozvolilo da svoj
naum sprovede u delo, jer je 1. marta 1792. preminuo.
 39

5. XIX VEK – PRILIKE U EVROPI, ZNAMENITE LI NOSTI I

DOGA AJI, DOLAZAK FRANCA JOZEFA NA PRESTO,
STVARANJE AUSTRO – UGARSKE

Zemlje Habzburga, najzad su, 1804. godine, dobile ime – postale su

“Austrijska carevina”. Postojala je opasnost da to bude kr tenje na samrtni koj
postelji. San Habzburga o univerzalnoj monarhiji poslednji put je propu ten
1805, uz nastojanje Franca II da staru Evropu odbrani od Napoleona. San je
razbijen na Austerlicu, gde su zatrti i tragovi Svetog rimskog carstva, posle ega
je Franc II postao, u najboljem slu aju evropski car ni e klase. Austrija je iz
toga iza la kao nezavisna dr ava koja je nastojala da vodi nezavisnu politiku.
Rezultat toga je bio rat 1809, kojim je Austrija poku ala da podstakne nove
ambicije, staviv i se na elo borbe za oslobo enje Nema ke. Taj rat je skoro
uni tio Austrijsku carevinu. Doga aji iz 1809. prerasli su model austrijske
politike, koji je va io ne samo tokom slede ih etrdeset godina nego i tokom
itavih stotinu godina koliko je jo Carevina postojala. Austrija je postala
potrebna Evropi. Priroda Austrijske carevine najbolje se vidi ako se ona uporedi
sa Pruskom. Obe zemlje su posle pada Napoleona ponovo postale velike sile, s
tim to je Pruska to postigla korenitim reformama, a Austrija ve tom
diplomatijom i mudrim zaklju ivanjem saveza.
Oli enje takve Austrije bio je Meternih, ministar spoljnih poslova od
1809, koji je predstavljao Austriju pred Evropom tokom trideset devet slede ih
godina. Za njega, kao i za Evropu, re “Austrija” je predstavljala diplomatski
pojam. Bio je Nemac iz Rajnske oblasti, zapadnoevropskog obrazovanja i
shvatanja, zakasneli racionalista iz doba prosve enosti i bio uveren u sopstvenu
nepogre ivost. Meternihova diplomatska ve tina provela je Austriju kroz opasne
godine 1809 – 1813. i napravila od nje centar evropskog poretka nastalog posle
Napoleonovog pada. Be ki kongres je bio simbol njegovog uspeha. Jer, kao to
je Austrija bila neophodna Evropi, tako je i Evropa bila neophodna Austriji.
Meternihova spoljna politika ponikla je iz te kih isku enja uz koja je preuzeo
svoj mandat. Zbog toga se on pla io akcije, uvek nastoje i da odlo i odluke i da
odr i stanje mirovanja. Njegova nesre a je bila to to je nad iveo generaciju
kojoj je bilo dosta rata i do iveo Evropu ponovo eljnu potrage za pozitivnijim
idealima.
Austrija se nije odrekla vo stva u Nema koj 1815. Naprotiv, o ivela je
svoje nema ko svojstvo i, mada je prihvatila Prusku, to partnerstvo je bilo takvo
da ju Pruskoj padao u deo sav posao, a Austriji sve po asti. Zajedni ki strah od
Napoleona ih je zdru io, a zajedni ki strah od Francuske, dr ao ih je zajedno jo
itavu generaciju posle Lajpciga i Vaterloa. Teorijski, Austrija i Pruska su
zajedno branile Nema ku, ali je u praksi Austrija lukavo prepustila taj zadatak
Pruskoj i prekasno uvidela da ju je to preskupo kostalo.
 40

Austrijska spoljna politika se pomno bavila pitanjem Italije du e od

etrdeset godina. Italijanska pitanja su ak 1866. bila presudna za poraz Austrije
u ratu protiv Pruske.
Habzbur ka carevina je po ivala na tradiciji, na dinasti kim pravima i
me unarodnim sporazumima, na “vladavini zakona” koja je bila njen su tinski
elemenat. Nacionalni princip koji je lansirao Napoleon u Italiji negirao je
vladavinu zakona i predstavljao pretnju samom temelju postojanja Habzburga. S
ostalim svojim protivnicima Habzburzi su mogli da se nagode, jedino je
italijanski nacionalizam bio nepomirljiv. Italija je bila glavna tema Meternihove
diplomatije, a sudbinu ostalih delova Carevine su i 1848. i 1859. odredili
doga aji vezani za Italiju. Pobede Radeckog su izazvale poraz svih revolucija iz
1848. Sukob sa Srbijom jedan vek kasnije, i ovaj sukob Habzbur ke carevine i
italijanskog nacionalizma je bio simboli an – bio je to sukob dva sveta.
Meternihova spoljna politika je po ivala na pretpostavci da su najva niji
poslovi vezani za Zapad: agresija Francuske je bila, smatrao je on, najve a
pretnja be kom sporazumu, a bezbednost Nema ke i Italije najve i problem.
Pretpostavka je bila pogre na: Francuska je pro la svoj zenit i nikad vi e ne e
nastojati da zagospodari Evropom. Pretnja opstanku Austrije, koja ju je na kraju
i uni tila, dolazila je iz Rusije, a ne iz Francuske, a najozbiljniji problem koji je
Austrija imala bilo je isto no pitanje. Genc, publicista koji je Meterniha
“napajao” idejama, napisao je 1815: “Kraj Turskog carstva Austrijsko carstvo bi
nad ivelo samo kratko vreme.”
Meternihovo najve e diplomatsko dostignu e bilo je o uvanje mira
izme u Austrije i Rusije uz istovremeno osuje enje daljeg napredovanja Rusije
prema Bliskom istoku.
Nikolaj I i Meternih su se sastali 1833. u Mnihovom Gradi tu
(Minhengrec), gde je Nikolaj I bio kao “u enik pred u iteljem”. Sporazum je
garantovao Austriji bezbednost, a to je bio cilj dvadesetogodi njih Meternihovih
diplomatskih napora i osnov njegove budu e politike. Konzervativno
prijateljstvo izme u Rusije i Austrije bilo je temelj Meternihove politike i
Meternihove Austrije. Ipak je bitan deo Meternihovog uspeha bila i slabost
Austrije. Austrija je sa uvana jer je to odgovaralo drugima, a ne na osnovu
sopstvene snage.
Habzbur ka kreativnost je sa Jozefom II ostvarila svoj poslednji uzlet.
Car Franc, koga je kao mladi a obuzdavao stric Jozef a u mu evnom dobu
njegov zet Napoleon, postao je tvrdokorni negator. Njegov jedini kvalitet bilo je
tvrdoglavo suprostavljanje spoljnim neprijateljima i unutra njim promenama.
Osrednjeg karaktera i inteligencije, mogao je da postane tolerantan car, vladar
laboavog carstva u kome se ve ina stvari odvija bez neposrednog usmeravanja
sa najvi eg mesta. Zahvaljuju i Mariji Tereziji i Jozefu II, austrijski car je zaista
bio vladar: njegova volja se mogla osetiti u svakom delu Carevine.
Vladini organi su postojali, ali nije bilo mogu e ubediti Franca da ih i
koristi. On je ukinuo, obnovio, pa ponovo ukinuo Dr avni savet koji je za
 41

Mariju Tereziju osmi ljavao reforme. Umesto njega osnovao je Ministarsku

konferenciju, ali je nije sazivao. Carevina Franca I je bila klasi an primer
policijske dr ave. Postojala je zvani na, be ivotna tampa, a prepiska, ak i
prepiska carske porodice, bila je kontrolisana. Bio je potreban paso da bi se
putovalo iz jedne pokrajine Carevine u drugu, ali iz grada na selo.
Stara Austrija je, pre svoje smrti, ostavila dve tekovine u nasledstvo
Srednjoj Evropi, od kojih nijedna nije mogla da bude ostvarena lako: austrijski
elezni ki sistem i Tr ansku luku. Austrija je bila ispred Pruske po razvoju
eleznica i prva u Evropi po ela izgradnju planinske pruge preko Semeringa.
Tr anska luka, projekat nezamisliv pre razvoja eleznice, bila je izgra ena na
carsku inicijativu, sa namerom da se Srednjoj Evropi obezbedi izlaz na
Sredozemlje i tako prekine njena zavisnost od Dunava.
Meternih je bio reformator najuspe niji, ali ne i najenergi niji. 1821.
dobio je titulu kancelara, kao nagradu za svoju uspe nu diplomatsku aktivnost.
Taj polo aj mu de dao izvesno pravo da postupa kao carev generalni savetnik.
Sem toga, on je bio brz, osrednje pameti i imao veliko svetsko iskustvo, a imao
je, za pomo nika najsposobnijeg publicistu tog vremena – Genca. Car Franc se
opirao promenama ako bi ih predlo io Meternih isto kao i ako bi ih predlo io
bilo ko drugi, tako da nijedan od Meternihovih projekata nije ostvaren.
Meternih nije imao onu pokreta ku snagu koja je potrebna da bi se ideje
pretvorile u akciju, snagu koja je osobina velikih dr avnika. S druge strane,
okolnosti pod Habzburzima su bile takve da bi on, i da je tu snagu imao,
postigao jedino to da sam sebe ukloni iz javnog ivota.
Meternih je bio najsposobniji od svih koji su se pozabavili “austrijskim
pitanjem”, mada su prakti ni rezultati njegovog rada bili slabi. Po to je najbolje
shvatao ta je Habzbur ka monarhija, prvi se u nju i razo arao.
Meternih je znao da je centralizovani sistem bio uspe an u Napoleonovoj
carevini, i u svojim re enjima je nastojao da otkrije tajnu Napoleonovog uspeha
u tome. A tajna je bila jednostavna – imati genija za cara. Po to tu tajnu nije
mogao da poveri Francu, niti je mogao sam da je prizna, morao je da na e
nekakvo re enje u Napoleonovom Dr avnom savetu. Meternih je vi e od
dvadeset godina nastojao da Franc osnuje Rajhsrat, ili Carevinsko ve e.
Rajhsrat ne bi, ograni io mo cara, nego bi joj dao samo formu. Franc nije eleo
da ga i ta obuzdava i odbacio je takav nacrt – niko ne odustaje od vlasti ako na
to nije primoran. Ipak, termin Rajhsrat je prihva en, i pod tim imenom e se
austrijski parlament sastajati sve do 1918. godine. Prva originalna inovacija
koju je donela Meternihova ema bio je predlog da pokrajinske dijete alju svoje
delegate u Rajhsrat koji bi tako postao, neka vrsta Skup tine stale a Carevine.
Istorijsko divljenje prema austrijskim pokrajinama i njihovim dijetama
izmislili su Meternih, koji je bio Nemac, i Genc – Prus. Dijete u stvari nisu
imale ni mo i ni zna aja: to su bile paradne skup tine ve ta kog habzbur kog
plemstva, koje su pompezno “razmatrale” – predloge zakona i poreskih mera
koji su im bili predo eni. Umiru e pokrajine su postale stare boce u koje je
 42

sipano novo vino nacionalizma. Meternih je mislio da o ivljavanjem pokrajina

priprema “istorijski” federalizam koji e Carevini dati novu snagu. Desilo se da
su pokrajine postale bojno polje nacionalnih ambicija i odlu uju a prepreka
protiv saradnje me u nacijama. Izmi ljanje tradicija je donelo propast Austriji,
a majstor koji je izmislio tu ve tinu bio je Meternih.
Ugarske dijete iz 1825. i 1830. pokazale su da Meternih nije tako jake
pameti kako se mislilo i oslabile su njegov uticaj na cara. Meternih je bio
zadu en da o uva mir. Umesto toga, smi ljao je rat sa Rusijom 1829. i morao
1830. da izvr i mobilizaciju za vreme nemira do kojih je do lo posle Julske
revolucije u Francuskoj. Finansijsku situaciju je re io Meternihov suparnik,
Kolovrat, ki plemi koji je bio pozvan u vladu 1826.
Kolovrat je 1831. postigao pozitivan bud etski bilans u Austriji, to je bio
jedinstven doga aj za vreme vladavine cara Franca – prema tome, zaradio je
carsku naklonost. Unutra nji poslovi pre li su u nadle nost Kolovrata, dok se
Meternih ograni io na vo enje spoljne politike.
Meternih je na spoljnom planu imao uspeha – postigao je 1833. sporazum
sa Rusijom. Njegov ugled kod cara Franca je ponovo porastao.
U februaru 1835. umro je car Franc. Na samrti je potpisao dva politi ka
testamenta svom sinu. Ta dokumenta je Meternih ve davno pre toga bio
sastavio. Prvim je car ostavio u amanet Ferdinandu da oslobodi Crkvu kontrole
koju joj je nametnuo Jozef II, a drugim mu je naredio da nipo to ne menja
osnove dr avnog ure enja, da se konsultuje sa Ludvigom, Francovim mla im
bratom, o svim unutra njim poslovima i da se iznad svega osloni na Meterniha
koji je, “moj najlojalniji sluga i prijatelj”. Kolovrata nije ni pomenuo. Meternih
je obavestio svog lekara o carevoj smrti rekav i “Ferdinand je car!” Doktor, ili
tupan ili poltron, odgovorio je: “A vi ste Ri elje!”
Meternihova diplomatija, uspe na u negiranju, nije bila konstruktivna.
Ni ta se nije promenilo, ta nije, promenilo se, ali nagore. Carska vlast je preneta
na namesnike: “pretkonferencija” sa Ludvigom, Meternihom i Kolovratom je
odlu ivala o poslovima koji e biti dalje prosle eni ministrima. Kolovrat i
Meternih su se mrzeli, a Ludvig je mrzeo bilo kakav posao. Prema tome, uvek
je ve ina bila protiv bilo kakve akcije, pa je do lo do potpunog zastoja.
Najva niji doga aj predmartovskog doba bila je pobeda
beskompromisnog ma arskog nacionalizma u Ugarskoj ili, ako govorimo o
najistaknutijim li nostima, pobeda Ko uta nad Se enjijem.
Lajo Ko ut je aktivno u estvovao u politi kom ivotu samo deset
godina, ali je u Srednjoj Evropi ostavio ja i pe at nego iko. Mada sitan plemi
po ro enju, on nije imao zemlju. Bio je novinar koji nije imao ta da izgubi, pa
je slobodno zastupao ekstremisti ke stavove. Ma ar slova kog porekla. Majka
mu je bila Slovakinja koja nikada nije nau ila ma arski. Slovensko poreklo mu
je dalo samosvest koja nije svojstvena ma arskom mentalitetu opreznosti i
smisla za realno. Sloven bez zemlje, on je eleo da bude prihva en kao ugarski
gospodin, a njegova glavna teza je bila da je linija razdora u zemlji ma arski
 43

nacionalizam, a ne posedovanje zemlje. Njegov novinarski rad je dominirao

Ugarskom etrdesetih godina 19. veka, pa je 1847, mada kao plemi bez zemlje
nije ispunjavao neophodan uslov za to, bio izabran za lana dijete. Ko ut je
postao popularan junak Ugarske i, u to vreme, junak radikalizma u celoj Evropi.
Pre bi se moglo re i da je bio pravi diktator koji je osvojio vlast prostitui i
idealizam za ra un nacionalizma.
Ugarska je, navodno, bila ma arska nacionalna dr ava. Ta dogma donela
je Ko utu uspeh. Veliki delovi Ugarske bili su bez ma arskog stanovni tva, ako
ne ra unamo ionako odstutno plemstvo, tako da su Ma ari u stvari bili manjina
u zemlji koju su smatrali svojom. Mogli su da odr e polo aj svoje nacije jedino
uvo enjem ve ta kog monopola na sav javni ivot i spre avanjem bu enja
kultura drugih naroda u Ugarskoj. Ta politika u po etku nije bila smi ljena sa
svesnim ciljem, nastala je spontano posle napu tanja latini tine. Ko ut ju je
pretvorio u oru je nacionalne prevlasti. Ma arski je 1840. progla en jedinim
zvani nim jezikom u zemlji. Dijeta 1844. je ozna ila potpunu pobedu Ko uta:
sasvim je ukinut latinski i uveden ma arski kao jedini jezik.
Ko utova doktrina se nije ograni ila na “u u” Ugarsku. Ko utova
doktrina predstavljala je pretnju Transilvaniji i Hrvatskoj. U Transilvaniji su
iveli Ma ari, Sikuli i saski Nemci, ali zato Rumuni, koji su bili ve insko
stanovni tvo, nisu imali pravo glasa. Do 1848. ma arsko ludilo je potpuno
zahvatilo Transilvaniju.
Hrvatska je bila mnogo te i slu aj. Hrvatska dijeta je bila stara koliko i
Ugarska, imala je i svoj feudalni zakon. Hrvatska dijeta, u svojoj poslednjoj
rezoluciji na latinskom, proglasila za nacionalni jezik “hrvatsko-slavonski”.
Tako je do lo do sukoba Ko utove Ugarske i nacionalne Hrvatske.
Carska vlada je bila nemo na pred Ko utovim uspesima. Meternih je
uvideo opasnost koja preti od Ko utovih aktivnosti i primenio sva
protivsredsva: argumentaciju, hap enje i mito. Sva su bila slaba na i bez efekta.
Carska vlada je objavila da e odlu no tititi kulture naroda u Ugarskoj ali se,
suo iv i sa uzavrelom Dijetom 1844, upla ila i pristala na Zakon o jeziku. To je
bio jedini ustupak Carevini koja je postojala tri stotine godina i koja je Ugarsku
oslobodila od Turaka.
Ruska podr ka je bila jedina sigurnost u koju je Meternih mogao da se
pouzda. Ali, etrdesetih Rusija je otvoreno skretala sa politike status quo-a na
Istoku i ponovo se usmerila na planove o raskidu savezni tva Rusije i Austrije.
Meternih je morao da potra i nove saveznike. Nije mogao da ra una na podr ku
Pruske, a Engleska se dr ala rezervisano. Ostala je jedino Francuska, i Meternih
je, pod stare dane, po eo da se nada savezni tvu sa konzervativcima u
Francuskoj da bi tako odr ao status quo, prvo u Italiji, a kasnije na Bliskom
istoku. Saradnja se pokazala kao katastrofalna u Krimskom ratu, bila je,
poreklom, upravo plod Meternihove kombinatorike. Primoran, Meternih se
ponovo okre e Rusiji. Me utim, opasnost od revolucije 1847. bila je jasna da
Meternih nije morao da preuveli ava. Ustanak u Galiciji je bio samo prva
 44

grmljavina pred oluju u Poljskoj. Lombardija se ve otvoreno pubunila;

Ugarska se, pod Ko utovim vod stvom, otrgla kontroli Beca. Opasnost od
revolucije je bila op ta i Rusija je odustala od savezni tva. To je Rusiji donelo
korist, a Meternihu propast. On, nikada nije delovao sam, na ao se sam protiv
revolucije, bez saveznika i bez doma e podr ke. Njegovi protivnici na Dvoru,
pa ak i lanovi carske porodice, smatrali su da je on kriv i irili su uverenje da
e sve biti u redu ako on padne. Umesto toga, Meternih je za sobom u ponor
povukao i staru Austriju. Pojavilo se austrijsko pitanje, a stabilnost koja je
uni tena 13. marta 1848. ne e u Srednjoj Evropi biti ponovo uspostavljena ni
posle stotinu godina evropskih ratova.
Godina 1848. ozna ava prelazak sa podsvesnog na ina ivota na svesnu
potragu za drugim na inom ivota.
Revolucija je zahvatila Carevinu koja je prete no bila ruralna, a re enost
je bila seljaka da se oslobode rabota i drugih feudalnih obaveza.
Ugarsko sitno plemstvo, iji je opstanak bio u opasnosti, pretvorilo se u
pravu revolucionarnu klasu. To je dalo ma arskoj revoluciji, a samim tim i
ma arskoj istoriji, izuzetan karakter.
Revolucije su izbile u austrijskoj Italiji, Be u, Budimpe ti i Pragu.
Posledica toga bio je pad ivotnog standarda u gradovima, zato sto su gradovi
rasli br e nego to se razvijala industrija. Be je bio najrevolucionarniji.
Ma arsku revoluciju je prisvojilo ma arsko sitno plemstvo, u Pragu je
revolucija ostala u rukama studenata pa je, do ivela prvi poraz. Studenti su
zahtevali demokratski ustav s op tim pravom glasa, ukidanje rabota i jednaka
prava za sve narode. Ko ut je, jedini u Evropi, nagovorio svoje sledbenike da
pobede radikale, di i uzbunu protiv Habzburga i protiv ostalih naroda.
Carska vlada je nastojala da manevri e i da se nagodi sa revolucijom, kao
to je u inila sa tolikim svojim neprijateljima. Vo a te “carske i kraljevske”
revolucije je bila nadvojvotkinja Sofija, supruga carevog brata Franca Karla i
majka Franca Jozefa. Uz nju su bili svi koji nisu trpeli Meterniha. Meternih je
dao ostavku i stara Austrija je pala zajedno sa njim. Meternihovim padom
ostvaren je celokupan program “carske” revolucije. Prvi premijer bio je
Kolovrat, a ministar spoljnih poslova Fikelmon. Kolovrat je i ezao sa scene
posle nekoliko dana, a Fikelmon je opstao do 5. maja, kada su ga studenti
oterali sa funkcije. Bez politi kog stava, carska porodica je poku avala da se
odr i, priznala bi bilo koga i bilo ta, samo da i ona bude priznata. 17. maja,
Dvor je prebegao iz Be a u Insbruk, a 26. maja revolucija u Be u dostigla je
svoj vrhunac.
Ugarski palatin, nadvojvoda tefan, predao se revolucionarima i preneo
svoju vlast na odgovornu vladu na ijem je elu bio Batanji. Ko ut je postao
ministar finansija i kreator politike. Dvor je gun ao negoduju i, i najzad je
Ferdinand 11. aprila ustavno potvrdio Martovske zakone. Tako je revolucija u
Ugarskoj legalizovana. Carevina Habzburga je podeljena na dva dela, pa je
samim tim Ugarska, postala posebna dr ava.
 45

Ko ut je precenio snagu Ma ara. Shvatio je da oni mogu jedino da

opstanu u savezu sa nema kim nacionalizmom, pa je Nemcima ponudio
savezni tvo.
Takozvanim “Duhovskim nemirima” ozna ena je prelomna ta ka
revolucija iz 1848, pa samim tim i sudbina zemalja Srednje Evrope. Pora eni su
bili radikali, ne samo esi nego svi koji su mislili da je stari poredak propao i da
se Evropa mo e radikalno preoblikovati.
Ustavotvorna skup tina, koja se sastala u Be u jula 1848, bila je jedini
pravi Rajhstag, odnosno carevinski parlament, u istoriji Austrijskog carstva.
Liberali su prihvatili Carevinu i dinastiju, a dinastija je prihvatila liberalizam.
Kompromis nije nastao iz ube enja nego iz slabosti i straha.
Hans Kudlih, student radikal, ali i selja ki sin, pokrenuo je pitanje agrara
koje je dominiralo Ustavotvornom skup tinom sve do 7. septembra, kada je
usvojen Zakon o emancipaciji seljaka. Taj zakon, najve e dostignu e revolucije
iz 1848, zaokru ilo je delo Jozefa II. Zakonom od 7. septembra odre en je
karakter Habzbur ke monarhije. im je rabota ukinuta, zemljoposednici nisu
imali ra una da dr e brojnu selja ku populaciju vezanu za zemlju. Siroma ni
seljaci su prodali svoju zemlju bogatim seljacima i preselili se u gradove. Radna
snaga je bila na raspolaganju kapitalizmu koji se razvijao.
Sve do septembra 1848. selja tvo je u celoj Carevini bilo agresivno
raspolo eno. Kada se uverilo u istinitost emancipacije, izgubilo je interesovanje
za politiku i ravnodu no gledalo na pobedu apsolutizma. Bah je takav rezultat
ekivao od po etka.
Politika sna ne Carevine zahtevala je sna ne ministre i sna nog cara.
Ferdinand je 2. decembra abdicirao u korist svog bratanca Franca Jozefa.
Ferdinand je i ezao sa istorijske scene da bi se ponovo pojavio samo jednom,
1866, kada je povodom pruske okupacije Praga izjavio: “ ak bih i ja mogao
ovo da uradim”.
18. avgusta 1830. godine rodio se Franc Jozef. Izbor prvog imena
izra avao je nameru da se izrazi po tovanje prema dedi po ocu, caru Francu.
Franc je bilo ime supruga Marije Terezije, osniva a dinastije Habzburg-
Lorenskih. Drugo ime upu uje na Jozefa II, ija vladavina simbolizuje
predanost vladara carskim du nostima i brigu Habzburga za napredak dr ave
nad pojedina nim ineresima. Sa est godina zapo inje njegovo obrazovanje.
Pored francuskog, u io je i ki, ma arski, poljski i italijanski, sve jezike koji
su bili u upotrebi u Carstvu. Sa nepunih osamnaest godina dolazi na presto
Carevine. Franc Jozef u pogledu dve stvari nikad se nije pokolebao: smatrao je
da mora da odr i snagu svoje vojske i podigne ugled Monarhije u inostranstvu.
Iskustvo ga, me utim, nije nau ilo da su ti ciljevi pogre ni i da se narodi moraju
pridobiti na stranu Carevine, a ne naterati da trpe. Bez vere u svoje narode, on
se nije ose ao odgovornim prema njima, a ustupke je inio iz straha, a ne zato
sto je verovao da su neophodni. Rezultat toga je bila injenica da je on postao
glavni uzrok sloma Carevine Habzburga.
 46

FRANC JOZEF (1830 1916)

1849. Habzburzi su raskinuli sa nacionalnom Italijom i nacionalnom
Nema kom, nacionalna Ugarska je raskinula sa Habzburzima. 14. aprila
Ugarski parlament svrgnuo je Habzburge i postavio Ko uta za namesnika.
varcenberg i njegove kolege su bili spremni za akciju protiv Ugarske, a
prva demonstracija carske mo i bilo je raspu tanje skup tine u Kromjer u 4.
marta 1849, i to pre nego to je zavr ila nacrt ustava.
Ipak su varcenberg, tadion i Bah eleli da poka u da su i sami nekakva
vrsta revolucionara.
Umesto da smiri narode koji su iveli u Ugarskoj, Ko ut je podsticao
ma arske nacionalisti ke strasti i skoro se radovao nacionalnim sukobima kao
prilici da istrebi sve nema arske narode. Spre avao je da se ostvare sporazumi
koje su pobunjenim narodima nudili ostali ministri. Sasuo je u lice tim
probu enim narodima uvrede koje peku i posle sto godina: Srbima je rekao da
e “izme u nas presuditi sablja”, za Hrvate je rekao da mu “nije dovoljna ni za
jedan ru ak”, a Rumune nazvao “du om zavere protiv Ugarske”.
Podsticanje nacionalisti kih strasti je imalo uspeha. Ma arski vojnici su
bili ube eni da mogu da spasu svoju zemlju samo ako pobiju sve gra ane koji
 47

ne govore njihovim jezikom. Me utim, u maju 1849. ruska vojska je u la u

Ugarsku, a u avgustu je ugarska vojska kapitulirala. Ko ut je izbegao u Tursku,
i slede ih etrdeset godina uva e u progonstvu bezvrednu titulu namesnika.
San o velikoj nezavisnoj Ugarskoj je sru en. Habzbur ki uspeh bio je varljiv
kao i Ko utov. Uspeh je postignut zahvaljuju i Rusiji i zavisio od trajanja
prijateljstva sa Rusijom.
Kibekov Patent od 31. decembra 1851. nije doneo nikakve promene.
Franc Jozef, do tada teorijski ustavni monarh, sada je postao teorijski
apsolutista. Aprila 1852. umire varcenberg – u itelj Franca Jozefa, a Bah
postaje premijer. Bah je nastojao da uvede privremeni apsolutizam da bi tako
Carevinu pretvorio u jedinstvenu celinu bez nacionalnog separatizma. To mu
nije uspelo. Medjutim, ironi nim, ali zaslu enim, sudbinskim obrtom, palo je u
deo ministru Bahu da poni ti crkvene reforme Jozefa II koje su pre ivele ak i
Meternihov konzervativizam i predmartovsko doba. Konkoradatom iz 1855.
Rimokatoli ka crkva je postala nezavisna od dr ave, dobila je toliku slobodu
rada i upravljanja kolstvom kakvu nije imala jo od najgorih vremena
protivreformacije. Novi apsolutizam nije imao planove za budu nost i to je bila
njegova najgora strana.
Nema ki kapitalisti iz Be a izgubili su svaku veru u Bahov sistem posle
ekonomske krize 1857. Bah i njegova administrativna ma ina su bili otporniji
nego Meternih. Meternihov sistem je pao zbog unutra njih slabosti i podela, a
Bahov sistem, be ivotan ali strog, morao je da se sru i spoljnom intervencijom.
Apsolutizam je uspostavljen da bi se vodila sna na spoljna politika, a
neuspeh spoljne politike je doneo kraj apsolutizmu.
varcenberg je bio smeo i nije imao predrasuda – isto kao i Bizmark – ali
nije imao ono ime je Bizmark pobe ivao: magi nu ideju vodilju. Bizmark je,
imao veliki uticaj na pruskog kralja i vlast koja je bila prakti no neograni ena.
Pruski konzervativci i generali nisu se slagali sa Bizmarkovom avanturisti kom
politikom, ali su, upla eni za svoju sudbinu i lojalni autoritetu kralja, utali.
Sa Krimskim ratom je Habzbur ka monarhija do ivela pravu krizu
odlu ivanja. Odluke koje je tada donela, a koje su bile me usobno protivre ne,
odredile su njenu dalju sudbinu. Nesposobni da se opredele za Istok ili za
Zapad, Austrija je ostala zadr anog daha, obamrla. U prvim fazama Krimskog
rata Buol je ostvario najve e habzbur ke ambicije: Rusija se povukla iz
podunavskih kne evina, koje je zatim okupirala Austrija. Dunav je celom
svojom plovnom du inom pao pod kontrolu Austije. Rusija je bila odse ena od
Balkana, a Austrija je mogla da postane jedini naslednik «bolesnog oveka».
Austrija je iz Krimskog rata iza la bez prijatelja.
Pariski kongres, kojim je okon an rat od 1856. ozna ava prelomnu ta ku
i kraj sistema Be a. Austrija vi e nije bila potrebna Evropi. Engleska i
Francuska su savladale Rusiju na Istoku. Obe su gledale sa odobravanjem na
italijanski nacionalizam, a Rusija i Pruska nisu marile za stvar konzervativizma.
 48

Francuska i Rusija, do tada neprijatelji, spremale se da se udru e protiv

Austrije.
Rumunija je postala ni ija zemlja, neutralna vlasnica u a Dunava.
Pariskim mirom osuje en je projekat austrijskog Podunavlja, tako e je osuje en
projekat ruskog Podunavlja. 1856. godine pitanje Habzbur ke monarhije je
izbio u prvi plan. Franc Jozef je vladao jo ezdeset godina posle Krimskog rata,
ali je tih ezdeset godina pro lo u senci Pariskog mira.
Francuska se pripremala da napadne Austriju, Rusija pri eljkivala poraz
Austrije, Engleska podr avala italijanski nacionalizam. Nema ka je bila jedina
na koju je mogla Austrija da se osloni. Ali, Buol nije mogao da shvati da je
neophodno demago ki se pozvati na nema ki nacionalizam, dok Franc Jozef
nije eleo da pridobije za sebe Prusku tako to bi priznao regenta Pruske za
vrhovnog zapovednika Severne Nema ke. Habzbur ka monarhija se oslonila
samo na svoju vojsku i tako izgubila Lombardiju.
Oktobarska diploma je slika povr nosti i kratkovidosti habzbur kog
plemstva, koje je za Monarhiju bilo opasnije kad je lojalno nego kad nije.
Bahov sistem se dr ao odre enog modela. merlingov sistem je po ivao
na protivre nostima. Februarski patent je porekao sadr aj Oktobarske diplome,
iako je formalno bio akt kojim se Diploma detaljnije tuma i. Mada mu je duh
bio centralisti ki, u inio je da pokrajinske dijete budu bitna izborna tela i tako
im dao ve i zna aj nego ikad. Ni Diploma ni Patent nisu priznali ugarske
zakone iz 1848, ali je ipak, preko propisa o dijeti, Ma arima pru ena prilika da
izraze svoje zahteve i organizuju opziciju be koj vladi. Ugarska je bila jo
nezadovoljnija nego pre, a Se en i merling su postigli da to ma arsko
nezadovoljstvo postane vrlo efikasno.
Za razliku od Franca Jozefa, Ma ari su iz doga aja 1849. izvukli pouku.
Ko ut je poku ao da ostvari veliku Ugarsku podsti i ma arsku
nacionalisti ku euforiju, a umesto toga poveo je Ugarsku u propast. Umesto
Ko uta, lider Ma ara postao je Deak.
Deak, zemljoposednik i pravnik. Majstor pravnih smicalica, bez li nih
ambicija. Njegov cilj je bio pronala enje sigurnog mesta za istorijsku Ugarsku u
savremenom svetu. Zdrav razum mu je govorio da Ma ari ne mogu da ostvare
san o velikoj Ma arskoj pored podre enih naroda i Habzburga. Za razliku od
Ko uta, on je znao da je Ugarska postala velika zahvaljuju i tome to je deo
Habzbur ke carevine. Njegova opreznost i sposobnost takti ara nalagali su mu
da bi trebalo da pridobije i ostale narode. Njihovi zahtevi su mu bili strani. I on
je nastojao da «ma arizuje» sve stanovnike Ugarske, ali na mnogo podmukliji
na in. Njegova umerenost bila je sra unata.
merling nije bio protivnik dorastao Deaku. merling je verovao da je
postigao mnogo u vrstiv i savez izme u Nemaca i dinastije. U Ugarskoj je
sistem upanijske autonomije opet ukinut, a Bahovi inovnici su se vratili na
posao. merling je nameravao da opameti Ugarsku, pa da joj posle vrati
ograni enu dijetu iz 1861. Rezime njegovog programa bio je: «Mi mo emo da
 49

ekamo!» Carevina to nije mogla. Bahov sistem bi sigurno uni tio separatizam i
doneo ujedinjenu Carevinu, samo da je mogao nesmetano da deluje dve ili tri
generacije. Umesto toga, bio je uni ten za deset godina u ratu sa spoljnim
neprijateljem. Smerlingov apsolutizam u Ugarskoj nije dugo opstao. I sam
merling i njegove kolege su ga nazivale privremenim. U merlingovom
sistemu postojala je ravnote a izme u dinastije i Ma ara: nisu mogli da uni te
jedno drugo, a nisu mogli ni da budu veliki jedno bez drugog.
Esterhazi, ministar bez portfelja – bio je najgori mogu i savetodavac –
zlosutni konzervativac, sku enih vizija i uvek uveren u poraz, mogao je u
svemu da vidi opasnost a spas nigde. Verovao je jedino to da dinastija mora da
brani svoju veli inu i da bi trebalo asno da propadne. Zato je odbijao da okalja
tu ast poku avaju i da potkupi bilo kog neprijatelja Habzbur ke monarhije.
Esterhazi je bio pravi ovek za Franca Jozefa. Obojica su elela da sa uvaju sjaj
i mo Carevine i obojica su bila uverena da je to nemogu e. Obojica su bila
uverena u nepobedivost austrijskih neprijatelja i obojica su odbijala da okaljaju
svoju savest upu taju i se u pregovore sa njima. Uspon Esterhazija predstavljao
je pretnju merlingu, jer je Esterhazi, mada nije iveo u otad bini, bio Ma ar.
U avgustu 1866. neposredno posle poraza, Ma ari su ponudili
partnerstvo. Deak je izjavio da Ma ari ne tra e posle poraza ni ta vi e od onoga
to su imali pre poraza. Nemci i Ma ari su bili dva “dr avna naroda”, a o
ostalima je Andra i rekao: “Sloveni nisu podobni da vladaju, njima se mora
vladati.” Dualizam, kao partnerstvo Ma ara i Nemaca, bila je omiljena ideja, ili,
bolje re eno, omiljeni nesporazum. Franc Jozef je pristao na ustupke Ma arima
da bi izbegao ustupke drugima, a svakako da nije hteo da poklekne pred
nema kim liberalima.
Namera svih austrijskih ministara, i merlinga i Belkredija, kao i po etna
namera Deaka, bilo je postizanje sporazuma izme u dveju polovina Carevine.
Ugarska se pitala o tome i dualizam je stupio na snagu tek kad ga je ugarski
parlament priznao u martu 1867. Druga, bezimena “polovina” se nije ula:
Franc Jozef se dogovorio u njeno ime. Dualizam je bio isklju ivo “nagodba”
izmedju cara i Ma ara. Ma ari su pristali na jedinstvenu veliku dr avu samo u
poslovima vojske i spoljne politike, a Franc Jozef je predao unutra nje poslove
Ugarske “ma arskoj naciji”. Tako su postale dve ustavne dr ave: Austrija i
Ugarska.
Teorijski je Austrougarska bila savez dveju ustavnih dr ava, od kojih je
prva bila zasnovana na nema koj, a druga na ma arskoj hegemoniji. Iza te
ustavne maske ostala je Habzbur ka monarhija, u kojoj se vladar zaista odrekao
dela svoje vlasti u unutra njim poslovima, ali je i dalje bio vrhovni vladar, i u
kojoj su mnogi nere eni problemi i dalje pru ali neograni en prostor za
manervisanje u cilju o uvanja te vlasti.
Pre dualizma, kao i posle njega, primenjivana su mnoga politi ka orud a.
Franc Jozef je dualizam prihvatio na brzinu, kao neophodan uvod u
revan isti ki rat protiv Pruske, ali se zbog toga istog trenutka pokajao. Vi e je
 50

bio kivan na Nemce nego na Ma are. Ma arska prevlast je nedirnuta opstala sve
dok nije odvela Carevinu u propast. U unutra njim, kao i u spoljnim poslovima,
ma arska hegemonija je bila cena koju je Franc Jozef bio voljan da plati u
zamenu za o uvanje sopstvene mo i. S obzirom na to da je upravo ma arska
prevlast razorila Habzbur ku monarhiju, ispada da je Franc Jozef bio vinovnik
sopstvene propasti.
Ostao je jo jedan problem: Bosna i Hercegovina, dve pokrajine pod
turskom vla u u kojima su ustanci po eli 1875. i koje se vi e nisu mogle vratiti
pod tursku vladavinu. Rusija je stalno poku avala da Austrougarsku namami na
njih, da bi je time naterala da pokrene postupak podele Turske. Bosna i
Hercegovina, nisu bile anektirane, i zato nisu mogle da se pripoje ni Austriji ni
Ugarskoj. Time su postale jedino mesto gde se teritorijalno po tovala
«zajedni ka Monarhija», odnosno poslednji okrajak one velike Habzbur ke
monarhije koja je nekada upravljala jedinstvenom Carevinom.
Okupacija BiH je okon ala karijere nema kih ministara. Bili su ljuti zato
to su isklju eni iz spoljne politike, i to tako potpuno kao za vreme Krimskog
rata, u doba apsolutizma. Austrijske Nemce su napustile i Nema ka i Ugarska,
njihova politi ka hegemonija je izgubila mo , a Franc Jozef je ponovo mogao
da stekne autoritet uzdi i se iznad nacionalnosti. Na op tim izborima,
odr anim juna 1879, carski uticaj je upotrebljen protiv Nemaca i nema ki lideri
su izgubili ve inu. U avgustu 1879. Tafe je imenovan za predsednika vlade. To
je bio kraj nema ke hegemonije u Austriji.
Imenovanje Tafea je vratilo caru politi ku nezavisnost. Umesto da slu i
strana koj ve ini, Tafe je izmislio vladin blok, takozvani «gvozdeni krug». Tafe
je upotpunio preobra anje eha. Od 1882. esi su nastavili da podr avaju Tafea
u nadi da e preko njega uspeti da uvedu ki jezik i u «unutra nje poslove».
Tafeov sistem «od danas do sutra» omogu io je Austriji stabilnost i mir
kakve nije imala od vremena Franca I. itavu deceniju nije bilo gor ine u
javnom ivotu. Pomirili su se plemstvo i birokratija, stari neprijatelji.
U vreme Tafea Austrougarska je ponovo o ivela svoj status velike,
samostalne sile. Kalnoki je postao ministar spoljnih poslova. Milan Obrenovi
bio je spreman da proda Srbiju Habzburzima. Kalnoki je mislio da ona nije
vredna kupovine, ve je u ivao prednosti njene zavisnosti, bez prate ih
nacionalnih potresa koje bi pripajanje Srbije Monarhiji donelo. Tafeov jo ve i
uspeh bio je savez sa Rumunijom.
Poslednji udarac Tafeu uputio je Franc Jozef, jer je careva podr ka, a ne
«gvozdeni krug», bila njegova glavna upori na ta ka. Franc Jozef je esto
pravio kontradiktorne politi ke poteze, a najdublja kontradikcija u pogledu
njegovih mi ljenja bio je njegov odnos prema Nemcima. U izvesnom smislu oni
su bili njegovi glavni protivnici, i on im nikada nije oprostio nameru da taknu u
njegova ovla enja. S druge strane i sam je bio Nemac. Tafe je bio tu samo zato
da spre i stvaranje parlamentarne vlade, a po to u tome nije uspeo, smenjen je
novembra 1893, a odmah posle toga je osnovana koaliciona,
 51

pseudoparlamentarna vlada. Ta vlada je, isto kao i Tafeova, bila potpuno

zavisna od careve volje. Tafe je Austriji omogu io predah od etrnaest godina,
koji nije dobro iskori en. Sada se, poslednji put, dinastiji pru ila nova prilika
koja e ustavnu Austriju uzdrmati do temelja. U roku nekoliko narednih godina
svi e aliti za mirnim danima “gvozdenog kruga” i Tafeovog “petljanja”.
Tafeov pad je doneo potpuni zastoj u politici Austrije. Car ga je pustio da
ode a da mu nije bilo jasno zbog ega, niti je pri tom imao neki drugi izbor.
Tafe je bio kao Meternih, samo bezo niji i prostiji od njega, ovek
zavistan od carske volje, koji je carsku vlast uvao manevri i izme u naroda i
klasa. Sa Tafeovim odlaskom, kao i 1848. sa Meternihovim, dinastija je zapala
u neprilike, pa je za sve optu ila svoje podanike i, na kraju, nemaju i vi e
strpljenja, ponovo pozvala u pomo oveka vrste ruke – ranije varcenberga, a
sada Badenija – da ispravi gre ku i odlu nom akcijom zavede red. Doga aji
1848. su bili realnost, a doga aji 1893. do 1897. su bili komedija.
Tafea je nasledila vlada koja je pretendovala na to da bude parlamentarna,
vlada sastavljena od stranackih lidera. Stranke nisu prihvatale ustav i nisu mogle
da do u do sporazuma jer nisu imale na osnovu ega. Stranke nisu bile ni
zajedni ki lojalne Carevini, niti su imale ista polit ka shvatanja. Poljaci i
veleposednici su samo pazili da njihove povlastice ne budu poni tene. Nemci,
su samo nastojali da sa uvaju svoj polo aj “dr avnog naroda”, a mlado esi su
nameravali da prave to vi e problema dok ne dobiju jedinstvenu ku. Nije
bilo ni utvrdjene vladine politike, pa je ponovo, kao i u predmartovskom dobu,
njen posao preuzela administracija. Takvu slabost i pometnu mo e da izdr i
samo dr ava koju dr i eli na birokratska konstrukcija, a Austrija je svojih
poslednjih dvadeset godina ivota pre ivela samo zahvaljuju i svom ogromnom
dr avnom aparatu. Taj aparat je postojao i odr avao dr avu u ivotu jo dugo
po to je sav politi ki ivot u njoj odumro.
Ustavna Austrija se raspadala i i ezavala zbog neodgovornosti njenih
politi kih lidera. Ve ina tih politi ara je smatrala da Carevina mora da bude
jaka; niko nije eleo da ona nestane, sem nema kih ekstremista.
Austrija je patila od pravne zbrke nastale zbog prisustva tri ustavna
sistema – Oktobarske diplome, Februarskog patenta i «ustavnih zakona» iz
1867, ije me usobne protivre nosti nisu bile re ene. Pokrajine su godinama
sticale sve iru samoupravu. Neodgovornost politi kih lidera je ohrabrila, pa ak
mo da i navela, cara da zadr i pravu vlast u svojim rukama. Car je iz godine u
godinu bio sve odlu niji da ne deli vlast sa neodgovornim politi arima, a
politi ari koji nisu dobijali deo vlasti postajali su iz godine u godinu sve
neodgovorniji. Car nije izbegavao da manevrise izme u raznih nacionalnosti, pa
i da ih hu ka jedne na druge ako treba, jedino je pazio da se one ne ume aju u
vojne i spoljnopoliti ke poslove – dva klju na domena svakog stvarnog
liberalizma.
Po to Habzbur ka monarhija nije mogla da izvede predstavu
nacionalisti ke transformacije, kao to je uradila ku a Hoencolerna, morala je
 52

da prona e neku “austrijsku ideju”. Dinastija je imala jednu tradicionalnu ideju:

bilo je to savezni tvo sa Katoli kom crkvom. Habzbur ku monarhiju je u ranim
danima od propasti spasla protivreformacija. Franc Jozef je na po etku svoje
vladavine iskoristio apsolutisti ku mo da poni ti odluku Jozefa II i obnovi
savez sa Katoli kom crkvom protiv liberalizma. Crkva nije mogla da dozvoli da
izgubi vernike, naro ito zbog o igledne konkurencije Pravoslavne i Unijatske
crkve. Jer Katoli ka crkva je postojala pre Habzburga i postoja e posle njih, pa
je zaro, i pored toga to je favorizovala dinastiju, mislila na svoju budu nost.
Pad koalicione vlade 1895.naterao je Franca Jozefa da odustane od
politi kog sistema. Stranke ne mogu da formiraju vladu, a bilo je besmisleno
poga ati se sa njima. Jedini izlaz bio je u sna noj li nosti, spasioca koji bi svoju
vlast nametnuo odozgo. Poslednji spasilac Monarhije bio je Badeni, namesnik
Galicije. Bio je pouzdan i efikasan, lojalan i na usluzi caru.
Badenijev veliki potez usledio je u vreme okoncanja opasnosti s Istoka, a
on je odmah pokazao koje su posledice austrougarsko-ruskog sporazuma. Taj
potez je bila Odluka od 5. aprila 1897, kojom su ki i nema ki postali
ravnopravni jezici «unutra nje slu be» u celoj koj.
Badenijeva odluka je izazvala eksploziju nema kog ogor enja protiv
slabljenja njihove nadmi i koje je trajalo od 1879, ili ak od 1866. godine.
enerer je do ekao svojih pet minuta. Mogao je da stane na elo
nema kog pokreta za obnovu jedinstvene Carevine kao nema ke dr ave. Njemu
li no to nije bio cilj: verovao je da e nasilje, koje je on podsticao, izazvati
pometnju u Carevini i da e to otvoriti put ka ostvarenju velike Nema ke. irom
Nema ke odr avani su skupovi. uveni istori ar Momzen je pisao: «Mozak
eha ne razume rezone, ali razume batine. Ovo je borba na ivot i smrt».
Badeni je bio bespomo an. Nije mogao da upotrebi vojsku, a nije bio voljan da
se obrati za pomo irim masama hri anskih socijalista i novembra 1897. Franc
Jozef je smenio oveka koji je bio pozvan da spase Carevinu. Da je enerer i ao
do kraja i sru io “vlast”, to bi donelo propast nema koj bur oaziji. Njegov plan
bio je da razbije Habzbur ku monarhiju i njene teritorije pripoji Nema koj
Hoencolerna. “”
Franc Jozef je dobronamerno eleo da o uva Carevinu, pa ak ida titi
svoje podanike, ali nije mogao da se odrekne ni dela vlasti koju je nasledio.
Badenijeva odluka je bila samo poslednji poku aj dinastiji da ne to uradi na
planu me unacionalnih sukoba u Austriji. Plan ovi i napori e na po etku 20.
veka biti isklju ivo odbrambeni. Posle Badenija dinastija e se zadovoljiti
pukim uvanjem sopstvenog mrtva kog sanduka.
ezdeset osam godina vladavine Franca Jozefa obele eno je upe atljivim
nizom promena. Posle labudove pesme prve decenije vladavine, vreme
apsolutizma je kona no pro lo. Austrija je u la u doba masa, pojava novih ideja
i modernih stranaka. Franc Jozef je bio vladar ograni enih mogu nosti i
pogleda, koga je iskustvo nau ilo kompromisu. Njegova fotografija u
feldmar alskoj uniformi postala je simbol jedinstva i dugotrajnosti Monarhije,
 53

ali njene paralisanosti. On je vladao, ali nije reformisao Monarhiju, iako nije ni
spre avao reforme koje su od njega zahtevane. Smr u Franca Jozefa,
najdugove nijeg vladara Evrope, zavr ila se jedna epoha ne samo u istoriji
Dvojne monarhije ve i u istoriji Evrope, epoha plemi a i d entlmena, epoha
puna samopouzdanja u ustaljeni poredak, i zapo ela nova, epoha masa,
nacionalnih pokreta i ratova, u kojoj Austrougarska Franca Jozefa vi e nije
imala svoje mesto.

FRANC JOZEF I NJEGOV PRAUNUK OTO

 54

6. KARAKTER I ZNA AJ HABZBUR KE MONARHIJE

Carevina Habzburga, koja je nestala 1918, po karakteru je bila

jedinstvena, van vremena i van mesta. Skup teritorija kojima je vladala ku a
Habzburga nikad nije u potpunosti definisan. Naj ire granice odre ene su 1526,
kada je Ferdinand, koji je ve imao brojne titule kao vladar alpsko-nema kih
zemalja, postao je kralj ke i kralj Ugarske, pa ipak te teritorije skoro tri
stotine godina nisu imale zajedni ko ime. Bile su to “zemlje pod ku om
Habzburga” ili “zemlje (svetog rimskog) cara”. Izme u 1740. i 1745, kada su
Habzburzi ispustili iz ruku carsku titulu, Marija Terezija je sebe mogla nazvati
samo “kraljicom Ugarske”, mada njena carevina, nije bila Ugarska carevina.
1804. je Franc II, poslednji sveti rimski car, do iveo da vidi kako njegovu
carsku titulu ugro ava Napoleonova ambicija, pa je sebi izmislio titulu “car
Austrije”. To je, takodje, dinasti ko ime. Carevina je pripadala ku i Habzburga,
a ne Austrijancima. 1867. ma arska nacija je izrazila elju za partnerstvom sa
carem, i tako je Carevina dobila ime “Austrougarska”. Nema arske zemlje su u
njoj ostale bezimene sve do njenog kraja.
Sami Habzburzi su po poreklu nema ka dinastija. Dodali su svojoj lozi
prvo panski, a kasnije i italijanski elemenat, a da pri tom nisu ostali ukorenjeni
ni u jednom posebnom regionu ili narodu. U drugim zemljama dinastije su
epizode u istoriji naroda; u slu aju Habzburga narodi su bili komplikacija u
istoriji dinastije. Nijedna porodica nije toliko dugo opstala niti je ostavila tako
dubok trag u Evropi: Habzburzi su bili najve a dinastija moderne istorije;
istorija Srednje Evrope se vrti oko njih, a ne oni oko nje.
Habzburzi su, u svoje vreme, izvr ili mnoge zadatke. U 16. veku su
branili Evropu od Turaka; u 17. veku su izvojevali pobedu nad
protivreformacijom; u 18. veku su propagirali ideju prosve enosti; u 19. veku su
bili brana stvaranju velike nema ke nacionalne dr ave. Sve su to, ipak bili samo
slu ajni spletovi okolnosti. Njihov stalni cilj bilo je trajanje i mo . Ideje su, kao
i narode, koristili u cilju opstanka mo i svoje vladarske ku e. Me u tim idejama
je i spremnost na eksperiment, da se Franc Jozef, na kraju svoje vladavine
zala e za op te pravo glasa. Oni su, uvek kada je to bilo u interesu dinastije,
menjali ideje, teritorije, metode, savezni tva, dr avnike. Jedino je “Ku a
Avgusta” bila stalna.
Turska invazija je, kao to se esto uje, pokvarila planove Habzburga o
prevlasti nad Nema kom. A mo da su Turci spsli Habzburge od katastrofe i
omogu ili im da traju svo do 20. veka. Turci su Habzburzima obezbedili
izvr enje prve od mnogih “misija”. Habzburzi nisu tokom vi e od stotinu godina
inili ni ta da oslobode delove Ugarske od Turaka, ali su ubedili druge, a i
sebe, da su upravo oni branioci hri anstva. Hri anske crkve mogu da pre ive
jeretike, ali ne i raavnodu nost. Habzburzi su mogli da odole turskim napadima,
ali je njihova mo opadala uporedo sa slabljenjem Turske, dok najzad i
Habzbur ka i Osmanska imperija nisu zajedno propale.
 55

RODOSLOV HABZBURGA 1273 1918

1. RUDOLPH I HABSBURG ( 1273 – 1291 )

21. ALBERT I HABSBURG ( 1298 – 1308 )
3. FREDERICK I HABSBURG ( 1308 – 1330 )
4. ALBERT II HABSBURG ( 1335 – 1358 )
5. RUDOLF IV HABSBURG (1358 – 1365 )
6. ALBERT III HABSBURG (1365 – 1395 )
7. ALBERT IV HABSBURG ( 1395 – 1404 )
8. ALBERT II HABSBURG ( 1411 – 1439 )
9. FREDERICK III HABSBURG ( 1440 – 1493 )
10. MAKSIMILIAN I HABSBURG ( 1493 – 1519 )
11. CHARLES V HABSBURG ( 1519 – 1556 )
12. FERDINAND I HABSBURG ( 1556 – 1564 )
13. MAKSIMILIAN II HABSBURG (1564 – 1576 )
14. MATTHIAS I HABSBURG ( 1612 – 1619 )
15. FERDINAND II HABSBURG ( 1619 – 1637 )
16. FERDINAND III HABSBURG ( 1637 – 1657 )
17. LEOPOLD I HABSURG ( 1658 – 1705 )
18. JOSEPH I HABSBURG ( 1705 – 1711 )
19. CHARLES VI HABSBURG ( 1711 – 1740 )
202. MARIA THERESA HABSBURG (1740 – 1780 )
21. JOSEPH II HABSBURG ( 1780 – 1790 )
22. LEOPOLD II HABSBURG ( 1790 – 1792 )
233. FRANCIS I HABSBURG ( 1792 – 1835 )
24. FERDINAND I HABSBURG (1835 – 1848 )
25. FRANCIS JOSEPH HABSBURG ( 1848 – 1916 )
26. CHARLES I HABSBURG ( 1916 – 1918)
 56

Napomene:
1
Albert I Habzburg bio je ubijen 1308. godine. Posle toga njegovi
potomci su dugo bili bez krune Svetog rimskog cara sve do 1437. godine kada
je Albert V Habzburg preuzeo carsku titulu i prozvao se Albert II Habzburg.
2
Marija Tereza je bila zadnji lan dinastije Habzburg. Udala se za
vojvodu Fransoa de Lorena i imali su 16 dece, od toga 2 budu a cara, cara
Jozefa i cara Leopolda i erku Mariju Antoanetu koja se udala za kralja
Francuske Luja XVI. Od tada dinastija Habzburg nosi dvojako prezime koji i
dan danas nose njihovi potomci HABSBURG – LORRAINE .
3
Car Napoleon Bonaparta zahtevao je od Franca I da se odrekne krune
Svetog Rimskog Nema kog cara to je i u inio 1806. god. pa je iste godine pa
do svoje smrti vladao kao Austrijski car.
 57

LITERATURA
1. Alen D . P. Tejlor, HABZBUR KA MONARHIJA
1809 – 1918, Clio, Beograd, 2001.
2. an Pol Bled, FRANC JOZEF, Clio, Beograd 1998.
3. OP TA ENCIKLOPEDIJA LEKSIKOGRAFSKOG ZAVODA, Zagreb
1977.
4. Petar Rokai, Zoltan ere, Tibor Pal, Aleksandar Kasa , ISTORIJA
MA ARA, Clio, Beograd, 2002.
5. ILUSTROVANA ISTORIJA SVETA, TOM 3: SVET U EKSPANZIJI,
Narodna knjiga-Vuk karad -Rad, Beograd, 1983.
6. MALA PROSVETINA ENCIKLOPEDIJA, Prosveta, Beograd, 1978.
7. www.wikipedia.com
 58

Nikola Markovi ,
enik IV1 razreda,
ro en je 31. 03. 1986. u Zaje aru
od majke Dragice i oca Desimira.

Godine 1993. upisao se u osnovnu kolu

“3. oktobar” u Boru, koju je sa odli nim uspehom
zavr io 2001. godine.

U gimnaziju “Bora Stankovi ” Boru, na prirodno-

matemati ki smer, upisao se kolske 2001/02.
godine.

Razredni stare ina tokom kolovanja u gimnaziji

bila mu je Dragica Ran elovi , profesor engleskog
jezika.

Oblast posebnog interesovanja u enika je istorija.

Hobi u enika je klasi na i evergrin muzika.