Professional Documents
Culture Documents
Vuk Karadzic
Vuk Karadzic
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице 1787, у породици у којој су деца
умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили.
Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда му је родом из Озринића
код Никшића.
Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају.
Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је
касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува
стоку, отац га је вратио кући.
На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа
Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19
година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио
Лукијан Мушицки.
Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и
отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала
згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као
учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо
обављао чиновничке послове.
Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту
се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много
деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости
(Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија,
Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков
спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних
песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних
песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је
објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику
српског језика на народном говору.
Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.
Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те година објављена на народном језику дела
Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и
Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868.
четири године, након његове смрти.
Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим
почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Вуков рад [уреди]
Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику [уреди]
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је
у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“.
Ранији покушаји, попут оног Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао
да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне
знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска
православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.
Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласом (л + ь -> љ,
н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих
румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му
његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на
покатоличавању српског народа.
А Б В Д Ж З
Гг Ее
а б в д ж з
И К Л М Н О Р
Пп
и к л м н о р
У Ф Х Ц Ш
Сс Тт
у ф х ц ш
Њима је додао:
Љ Њ Ћ Ђ Џ
Јј
љ њ ћ ђ џ
а избацио:
Ы Ѡ
Ѥ ѥ Ѣ, ѣ Ії Ѵѵ Ѹѹ Ѧѧ
ы(јери, ѡ Я я (ја)
(је) (јат) (и) (и) (у) (ен)
тврдо и) (о)
Ю Ѭ Ѱ Ъъ
Ѿѿ Ѕ ѕ Щ щ Ѯѯ Ь ь(меки
ю ѭ Ѳ ѳ (т) ѱ (тврди
(от) (дз) (шч) (кс) полуглас)
(ју) (јус) (пс) полуглас)
У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању
„Народних српских пословица“ из 1836.
За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне
Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. и поред старих,
у њему се нашло још 20.000 новоприкупљених речи. До краја свог живота Вук је радио на
даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898.
учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љуба Стојановић.
Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави
питањем књижевног језика, који је у његово време порестављао хаотичну мешавину. Стара
српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19.
века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба.
Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи дотадашњи црквено-књижевни
језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични
језик цркве, школа и књижевности.
Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и
српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је
ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца
старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша и Љубомир у
Елисијуму Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика,
који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и
народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав
Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су
учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени
највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит
Стеван Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти
да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком,
због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштање
православља и покатоличавањем.
Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник
Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био
Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са
Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упуства за рад будућим
граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио
Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијалности у писању. Вуков одговор
је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук
I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а
Караџић је победу однео својим преводом „Новог завјета“ на српски језик 1847. Исте године
млади Вуков сарадник Ђура Даничић је објавио свој рад „Рат за српски језик и правопис“, а
други Вуков сарадник Бранко Радичевић је објавио своје „Песме“ на народном језику. Коначно,
Петар Петровић Његош је исте те 1847. објавио свој „Горски вијенац“, који је био писан на
народном језику, али старом ћирилицом.
Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“,
са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у
Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле
песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима
писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим
за српски језик нашли су се Јохан Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су
1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841.
Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су појавиле тек 1862. и 1864.
После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста
народних умотворина. Прва зборка приповетски „Народне српске приповијетке“ су се
штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853.
у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка
Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик.
Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотвореина, Вук Караџић се
бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман
материјал о догађајима се до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828.
је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку,
Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао
најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина.
Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија.
Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар
Добрњац, Хаџи Рувим и други.
Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом
срском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die
serbische Revolution).
У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и
аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је
реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње
славеносрпске културе и новог стандарда.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.),
друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завјета" (1847.), поставили су темеље за
савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног
хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна
начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:
1. изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким
облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и
пословицама;
2. прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново
утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
3. и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од
црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара
гласовној и граматичкој структури српског језика.
Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и
српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе
оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну
терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима
и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје
тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину
становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај
значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана
дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.)
•
• Вуков спис Бока Которска
• Људевит Гај, хрватски Вук Караџић
• Певачи Вука Стефановића Караџића
“
Реформатор српског језика