UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

TEHNIČKI FAKULTET ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: Multimedijalni sistemi

Tema:Paleta boja za Tv

Mentor: Student:
Dušan Ž ivulović
586/2009

Novembar 2010 , Čačak

Uvod

Princip rada televizije zasnovan je na ideji da se slike pretvore u

električne signale koji se u obliku radio talasa emituju u etar. Ti radio talasi
stižu do TV antena ulaze u TV prijemnik gde se ponovo pretvaraju u električne
signale. Ovi električni signali se uz pomoć električnih sklopova i katodne cevi
pretvaraju u sliku uz koju ide i prateći ton.

Da bi se sve ovo dogodilo neophodna je televizijska kamera koja ili snima

program na traku video rekordera (za odloženo emitovanje) ili signal iz kamere
ide direktno u etar (direktan prenos). Video kamera funkcioniše na sledećem
principu: svetlost ulazi u kameru kroz objektiv i pada na staklenu ploču
analizatorske cevi. Iza ploče nalaze se filteri koji svetlost razlažu na primarne
boje – crvenu plavu i zelenu. Zraci potom prolaze kroz elektrodu i udaraju u
fotoosetljivu ploču koja emituje elektorne. Elektroni ostavljaju iza sebe trag, pa
veći broj elektrona znači osvetljeniji deo slike i obrnuto.

Skeniranje svake scene vrši se 25 puta u sekundi čime se stvara

kontinuirani elekrični odnosno video signal. Kako evropski televizijski standard
(PAL) radi na principu 625 linija to znači da mlaz elektrona u jednoj sekundi 25
puta ispiše 625 linija. Tako se stvara iluzija neprekidne slike.

Televizijski prijemnik radi obrnuto od televizijske kamere: signal stiže u

katodnu cev televizora gde ga sačekaju tri „topa“ za tri osnovne boje – crvenu,
plavu i zelenu. Kolikom će jačinom top „ispaliti“ određenu boju zavisi od
primljenih informacija o boji i osvetljenosti slike. Topovi takođe primaju
informaciju o sinhronizaciji slike i tona. Zraci udaraju u fosforne tačkice na
ekranu koje su organizovane u grupama po tri, svaka reaguje na jednu osnovnu
boju. Kada ih pogodi mlaz iz topa tačke zasvetle. Jačina njihovog osvetljenja
zavisi od inteziteta zraka koji ih je pogodio. Tako dobijamo sliku veoma blisku
originalnoj slici koja se emituje iz studija udaljenih nekoliko hiljada kilometara.
Uopšteno o televiziji

Televizija dolazi od grčke reči tele - daleko i visio - gledanje, pogled.

Televizija je telekomunikacijski sistem za emitovanje i primanje pokretnih slika i
zvuka sa velikih daljina.

Počeci današnjih televizijskih sistema datiraju od vremena kada je

Willoughby Smith godine 1873. otkrio fotokonduktivitet hemijskog elementa
selenijuma, te otkrića skenirajućeg diska od strane Paula Nipkova 1884. godine.
Svi praktični televizijski sistemi koriste fundamentalnu ideju da se prizor
skenira kako bi se kroz određeno vreme reprezentirao preko signala. Tu
reprezentaciju prima uređaj koji će obrnuti proces skeniranja. Konačni uređaj
(televizor) koristi ljudsko oko koje će rezultat tog procesa protumačiti kao
koherentnu sliku. Dok su elektromehaničke tehnike televizijskog prenosa slike
bile razvijene pre drugog svetskog rata, uglavnom od Charlesa Francisa
Jenkinsa i Johna Logie Bairda, televizijski sistem koji se u potpunosti koristio
elektronikom je razvijen od strane Philoa Taylora Farnswortha, Vladimira
Zworykina i drugih te je omogućio masovnu distribuciju televizijskih programa.
Nakon godina eksperimentalnog emitovanja koje su se mogli gledati samo u
posebno opremljenim kućama, komercijalna televizija je počela s radom u SAD
i Velikoj Britaniji pre drugog svetskog rata.

Prve televizijske emisije koje odgovaraju modernoj definiciji (više od 240

linija) su emitovane u Velikoj Britaniji 1936. tzv. "Sistem A" je koristio 405 linija.
 Pojavljivanje televizije na globalnom nivou

1930 – 1939 ;1940 – 1949; 1950 – 1959; 1960 – 1969; 1970 – 1979 ; 1980 – 1989 ; 1990 – 1999

Tek oko sredine prošlog veka na tržistu se izdvajaju tri standarda za modulaciju
analogne slike:

- PAL
- NTSC
- SECAM
 Pojam 'gamma' datira još iz doba fotografije i pojednostavljeno
rečeno opisuje nelinearnost prikaza slike na fotografskom papiri u odnosu
na stvarnu sliku. Naravno, radi se o vidljivom spektru elektromagnetskih
talasa kojeg popularno zovemo svetlo.Pojam korekcije boja kod monitora
nasleđen je iz doba nastanka TV sistema.Specifičnost CRT sistema je da
odnos između upravljačkog signala katodne cevi (signala slike) i intenziteta
svetla koji daje 'piksel' nije linearan. Neka 100% vrednosti signala na CRT
daje 100% dobijenog intenzitet svetla (V) i neka su to maksimalne
normirane vrednost u koordinatnom sistemu. U idealnom sistemu pad
signala na 50% vrednosti ima kao rezultat pad svetloće na 50%. Odsustvo
signala znači crni nivo svetloće vrednost 0%. Odnos signala i svetloće je
linearan kako to pokazuje leva slika 2; pravac pod uglomod 45°. U praksi
nije tako; pad signala od 50% daje svetloću od oko 25% u odnosu na
maksimalnu vrednost kako to pokazuje leva podslika 2.

Slika 2. Ovisnost svjetloće piksela (V) o veličini signala slike

CRT-a
Kako je u doba nastanka TV sistema ova pojava uzrokovala sliku
satamnijim srednjim tonovima, odlučeno je da se korekcija ove
nelinearnosti izvrši na TV kameri, jer je to bilo puno lakše zbog njihovog
enormno manjeg broja u odnosu na proizvedene TV prijemnike, kao što to
ilustrira desna strana slike 2. Isprekidana crvena linija prikazuje po kojoj
zakonitosti je TV kamera pretvarala sliku u signal, a puna crvena linija
način pretvaranje kod TV uređaja, da bi ukupni rezultat delovanja oba
uređaja dao linearnu zavisnost, kako prikazuje plava linija, i prihvatljivo
gledljivu sliku.
Računarska tehnologija donedavno nije baš mnogo usmerena na
rešavanje navedenog problema. Krajem milenijuma još su se koristili
monitori sa žutim ili zelenim slovima i crnom pozadinom, a jedna od prvih
igara bila je 'TETRIS' - slaganje žutih ili zelenih likova koji padaju u jedan
otvoreni 'pravougaonik'. Razvoj profesionalnih programa za izdavaštvo
(DTP - DeskTop Publishing), i raznih drugih alata kao CAD - Computer
Aided Design, koji su tražili prihvatljivije performanse računarskog
sistema, potom igara, navedenom problemu pristupilo se ozbiljnije.Ne baš
puno ozbiljno jer razni proizvođači nudili su monitore koji su imali različit
'gamma'. Matematičku obradu navedenog lako je pronaći na Internetu, a
zaključne relacije ove svetlosno-signalno-svetlosne pretvaranja su:

Navedene matematičke relacije odnose se na normaliziranu vrednost

napona katodne cevi i svetloće na 100%, odnosno na vrednost 1. U nekim
literaturama ili u opisu grafova, ili u numeričkim vrednostima podešavanja
parametara može se naći vrednost 255 ugrađenu u relaciju na osnovu
definisanih podešavanja nivoa u rasponu od 0-255 ili u rasponu od (-
127) - (+127), već prema tome što se uzima kao referentna vrednost. U
prvom navedenom rasponu referentna vrednost je crni nivo a u drugom
navedenom rasponu 50% od maksimalnog (sivi nivo). Ako se od
računarskog sistema zahteva da verno prenese video signal iz TV uređaja ili
ručne kamere, DVD uređaja ili ugrađene kartice, ili da može preneti sliku na
neki od njih, pa ako se tome pridoda igranje modernih igara s vrlo
uverljivim teksturama, bez mogućnosti podešavanja sistema od slučaja do
slučaja nema sreće. Ako se svemu navedenom pridoda pisač sa svojim
osobitostima, koji umjesto aditivnogmešanja boja (obično nazvan RGB
sustav) koristi suptraktivni (CMYK), pa skener koji opet ima svoje
specifičnosti.Osim podešavanja 'gamma' treba naučiti i šta raditi s bojama.
Veliki deo problema otpada ako je grafička kartica sistema usklađena
s monitorom, odnosno ima ugrađenu 'gamma' korekciju, kao što je slučaj s
Macintosh (Apple) i SGI (Silicon Graphics Incorporated) računarima jer oni
to već imaju. Za SGI vredi gamma=1.4, a za Mac vredi gamma=1.8. To
podrazumeva njihov računar s njihovom grafičkom karticom i njihovim
monitorom. Skuplje je, ali za profesionalnu upotrebu nije. Navedeno je
razlog zašto je 'Mac' neprikosnoven za izdavaštvo a SGI za filmsku
industriju. Pa kad se njihovi produkti prenesu na PC rezultat je najblaže
rečeno 'čudan'. No ova ugrađena sistemska korekcija nema iste parametre
kod navedenih, pa su i oni međusobno nekompatibilni. Obično za PC vredi
da je gamma=2.5. Srećom novije grafičke kartice imaju ugrađen algoritam
za 'gamma' korekciju i mogućnosti podešavanja iste, ako je s upravljačkim
programima sve u redu i ako su usklađeni s specifičnostima monitora, u
opcijama za boju u setu prozora za podešavanje grafičke kartice vrednost
za korekciju boje biće gamma=1. Uz navedeno, kvalitetna programska
potpora za gledanje video zapisa, slika ili TV programa preko kartice, imaće
mogućnost podešavanja 'gamma' s obzirom na vrstu sadržaja kao i na vrstu
monitora (CRT, LCD, TV, projektor ...), te može omogućiti efikasnije
korišćenje PC-a.
Boje su ipak posebna priča. Ako želimo s 'Mac-a' prebaciti slike na PC
ili ih preuzeti s nekog digitalnog fotoaparata, ili skenirati neke slike, trebaće
se osim s 'gamma' poigrati i s bojama. Naročito ako se slikovni rezultat želi
ispisati. Svaki od fotoaparata je priča za sebe. Osnovno za prikaz slike je
naravno monitor, na kojem se obično može podesiti:
 temperatura boje (od 5000 K-9300 K), svetloća belog nivoa
 svetlina (promena svetloće svih boja)
 kontrast (podešavanje razlike između svetlog i tamnog nivoa)
Navedeni parametri vrede za crno-beli i kolor prikaz.Za boje se
definira još nekoliko parametara. Prikaz spektra boja može se prikazati na
različite načine a jedan od čestih je HSV (hue,saturation, value) model boje
prikazan na slici 4. Pojedine stavke znače slijedeće:
 Hue - nijansa, ton boje, ili jednostavnije vrsta boje.
 Saturation - zasićenost boje, čistoća boje.
 Value - sjajnost boje, svetlina ili tamnoća boje.
Izbor ili odabir boje (hue) znači da se pomeranje vektora S u krugu
kao prikazuje slika 4 menja sadržaj slike tako da se na primeru sa slike vidi
da na primjer plava prelazi u zelenu, zelena u žućkastu i tako redom kako
se vektor okreće duž kruga. Dakle, sve boje se menjaju.Ovaj parametar neće
se menjati prilikom obrade slike ako su boje u redu. Koristiće se ako cela
slika naginje na zelenkasto kako bi se boja neba, između ostalih, 'upristojila'
u plavu. Parametar koji nadzire je raspon uglovaod 0±180°.
Zasićenost ili intenzitet boje (saturation), najbolje je opisati kao
njenu čistoću, odnosno koliko u boji ima belila. Ako je veličina
vektora S=0 odabir boje nije od značaja jer je sve belo. Što odabrana boja
ima više sive boje u sebi to je manji njen intenzitet, deluje prljavije. Obično
se kreće u rasponu od 0±100 ili od 0-255.
Sjajnost (lightness, luminance) se odnosi na samo odabranu boju a ne
na celi spektar kako to nadzire svjetloća, ako se menja sjajnost zelene boje
ne menja se i plave. Ako je V=0 izbor boje i njena zasićenost nemaju značaja
jer je sve crno. Obično se kreće u rasponu od 0±100 ili od 0-255. Vrednost
127 trebala bi značiti 50% od maksimalne vrednosti ako je 'gamma'
ispravno podešena.
Ovakav model boja naziva se HSB (hue, saturation, brightness), za
upotrebu je praktičniji model HSL (hue, saturation, luminance) prikazan na
slici 4. Promene vrednosti HSL postavki prate vrednosti
za RGB (red, green, blue) postavke i obrnuto, tako da je podešavanje boja
moguće na dva načina. RGB podešavanje bliže je načinu aditivnog mešanja
boja i prikazivanju na monitoru, pa će se u praksi brzo podešavanje izvršiti
RGB opcijama, a HSL opcijama doterati izbor. Windows operativni sistem
koristi HSL-RGB model odabira boja, a aplikacije za obradu fotografija
(Photoshop, Ulead ...) obično koriste HSB-RGB model odabira boja. U
ponekim aplikacijama moguće je izabrati kakav model prikaza boja se želi
koristiti; neki od navedenih ili na primjer CMY (cyan, magenta,yellow)
model, ili neki drugi model koji u ovom opisu nije prikazan.

Slika 4. HSV i HSL model boja

Sve boje vidljivog spektra ne može zapisati niti jedna kamera ili
skener, niti i može monitor prikazati i pisač ispisati. No oko, odnosno
ljudski mozak u stanju je prihvatiti i 'ispravno' protumačiti sliku s puno
manje nijansi nego što je u stvarnosti. Zato je moguće od ukupnog
PROSTORA BOJA, prikazanog na slici 5 smanjiti obim na realno tehnički
upotrebljiv. Nevolja je u tome što taj realno upotrebljiv prostor nije za sve
uređaje isti.Da bi se različiti uređaji mogli iskoristiti mora se iznaći način
kako ih združiti. Naredna slika prikazuje nekoliko najčešće korištenih
prostora boja u uređajima od cjelokupnog prostora boja.
 Slika 5. Prostor boja i usklađivanje osobina uređaja

Od celokupnog prostora boja, sve boje ne mogu se snimiti video

uređajima, a pogotovo ne i ispisati. Kvalitet uređaja, kvaliteta optike
kamere, vrsta čipa za prihvat slike, veličina piksela pisača i kvaliteta
njegovih boja i mnoštvo drugih činioca imaju svoj doprinos u definisanju
mogućnosti celokupnog sistema bez obzira u koje svrhe se koristi.Od
celokupnog prostora boja najzahtevniji su parametri za ADOBE-ov Wide
Gamut RGB koji pokriva oko 77% celokupnog prostora boja i Adobe RGB
koji pokriva oko 50% boja. Svaka aplikacija za obradu slika ima deo koji se
zove 'Color Management' ili nešto slično, gde se može izabrati koji prostor
boja se želi koristiti. Danas verovatno najrašireniji prostor je sRGB kojeg su
ga osmislili Microsoft i HP negdje oko 1996.godine, s namerom da se
osiguraju na svim monitorima iste boje. Širenjem Interneta i odlaskom
web-palete u zaborav, trebalo je rešiti i pravilan opisa boja i kod PC-a
(IE).sRGB prostor boja prihvatljiv je za prosečnog korisnika računara.

National Television System Committie (skraćeno NTSC) je dobio zadatak da

razvije jedinstven standard za modulaciju kolor analogne televizije na teritoriji
sevrne Amerike.Tako je 1953.svetlost dana ugledao NTSC standard. Prema
ovom standardu slika ima 525 horizontalnih linija (od čega je 480 vidljivo)
koristi osvežavanje ekrana od 60Hz i isprepleteni (interlace) sistem iscrtavnja
slike. Ovaj standard korsti amplitudnu modulaciju (AM) za prenos slike i
frekventnu modulaciju (FM) za prenos zvuka.

Krajem pedesetih godina prošlog veka, zemlje zapadne Evrope su

planirale prelazak na emitovanje kolor televizijskog signala. Uočivši mane već
postojećeg NTSC-a na ovim prostorima dolazi do razvoja dva nova standarda
PAL i SECAM.

SECAM (Séquentiel couleur à mémoire "Sequential Color with Memory)

je razvio tim francuskih inžinjera na čelu sa Henrijem de Franceom. SECAM
projekat kasnije preuzima kompanija Thompson koja potom otkupljuje i
nemački Telefunken koji je razvio PAL standard.SECAM je bio prvi evropski
standard za modulaciju analogne kolor televizije. Prvi radovi na ovom
standardu počinju 1956. godine, prema inicijalnim planovima ovaj standard je
trebao da koristi 819 horizontalnih linija za iscrtavanje slike. Ali ovaj verzija
SECAM-a nikad nije bila zvančno upotrebljavna pošto je na evropskom nivou
bilo usvojeno 625 horizontalnih linija, pa tako i SECAM koristi 625 horizontalnih
linija (576 vidljivo) za iscrtavanje slike i osvežavanje od 50Hz. Ali za razliku od
NTSC-a i PAL-a koristi frekvetnu modulaciju za prenos slike i zvuka.

PAL (Phase Alternateing Line) je razvio Walter Bruch tadašnji zaposlenik

nemačke firme Telefunken.Ovaj format je zvanično predstavljen 1963.godine, a
prvi put je pušten u upotrebu 1964. godine od strane engleskog BBC-a. Za
razliku od NTSC-a, PAL ima 625 horizontalnih linija (576 vidljivo) ikoristi
osvežavanje ekrana od 50Hz. Kao i NTSC koristi interlace za iscrtavnje slike i
oslanja se na AM za prenos slike i FM za prenos zvuka.

Sva tri navedena standarda koriste se za prenos analognog televiziskog

signala. Analogni signal putuje kroz eter do antene prijemnika. Prijemnik
preuzima dobijeni signal i uz pomoć elektronskih sklopki dobijeni električni
signal pretvara u sliku. Uprošćena šema ove konverzije prikazana je na slici
ispod.
Slika 6.Prikaz slike na CRT ekranu pod lupom.
 Standardan CRT televizor predviđen za PAL standard može da prikaže
sliku rezolucije 768x576 piksela. Puštanjem video signala koji ima veću
rezoluciju od navedene nećemo dobiti poboljšanje, ali ako pustimo materijal
koji ima manju rezoluciju od navedene (npr. 640x480) i dalje ćemo imati sliku
dobrog kvaliteta jer zbog fleksibilnosti katodne cevi CRT televizori su daleko
tolerantniji po pitanju kvaliteta izornog video mterijala.

S druge strane LCD ili Plazma televizori imaju fiksnu rezoluciju ekrana
koja se naziva nativna (prirodna) rezulucija. U toj rezoluciji slika na LCD/Plazma
telovizoru je najoštrija dok u bilo kojoj manjoj rezoluciji dolazi do pretapanja
slike između piksela i slika drastično gubi na oštrini.

Standardne rezolucije LCD/Plazma televizora:

- 1024x768 (stariji modeli)

- 1360x768 (HD Ready/720p)
- 1920x1080 (Full HD/1080p)

Korišćnje analognog signala koji se emituje u etar ili putem kablovskog

distribucionog sistema na LCD ili Plazma televizorima obično rezultira
lošijom slikom nego što smo imali na starom CRT televizoru. Osnovni razlog
je činjenica da obična analogna televizija koristi 576i rezoluciju koja ne samo
da je manja od nativne rezolucije LCD ili Plazma televizora već i koristi
interlace način iscrtavnja. Interlace funkcioniše tako što u prvom koraku
iscrtava sve neparne redove slike, pa u sledećem sve parne i tako 50 puta u
sekundi. Što će reći da ni ujednom trenutku na TV nemamo kompletnu
sliku, ali pošto se to odvija dovoljno brzo ljudsko oko to ne može da isprati i
ima utisak da gleda potpunu tečnu sliku.

Flat panel telvizori kao što su LCD i Plazma koriste progresivno isctavanje
slike. Kod ovog sistema iscrtavanja na ekranu u svakom trenutku na ekranu
imamo celu sliku. Zahvaljujući progresivnom skeniranju slika u brzim
scenama izgleda mnogo oštrije što nije slučaj kod interlace-a.

SDTV, DVB-S, DVB-C, DVB-T i HDTV

 Termin SDTV predstavlja analognu televiziju standardne definicije koja se
distribuira bežičnim putem kroz etar ili putem kablovske distribucije. SDTV u
Evropi koristi PAL standard pa samim tim i rezoluciju od 768x576 piksela.
Ova rezolucija u kombinaciji sa interlace načinom iscrtavanja i
osvežavanjem slike od 50Hz davala je više nego pristojnu sliku na CRT
televizorima. SDTV prvi put upada u probleme omasovljavanjem flat panel
televizora. Niska izvorna rezolucija u kombinaciji sa interlace iscrtavanjem
dovela je do toga da slika na LCD/Plazma televizorima izgleda lošije nego na
CRT-u. Prvi pokušaj da se novonastala situacija poboljša je pojava EDTV-a.
EDTV (enhached definition television) kao i SDTV se oslanja na rezoluciju
slike od 768x576 piksela, ali za razliku od svog prethodnika korisiti
progresivno skenirane pri iscrtavanju slike. Uvođenje progresivnog
skeniranja se pokazalo punim pogotkom, iako je slika i dalje bila iste
rezolucije oštrina i jasnoća slike se znatno poboljšala kada se za prikaz
koristi flat panel televizor.Uvođenjem progresivnog skeniranja količina
informacija koja se prenosi je udvostručena što oprema za emitovanje i
primanje slike putem televizijskih antena nije mogla da učini.

Tu je na scenu stupio DVB (Digital Video Brodcasting). DVB se prvobitno

oslanjao na satelitsku opremu za prenos slike (DVB-S). Činjenica da se sada
slika prenosi u digitalnom formatu od izvora do gledaoca omogućila je
prenos slike daleko višeg kvaliteta nego što je bilo moguće dok je korišćena
analogna tehnologija. Za ovo je prvenstveno zaslužan MPEG-2 codec, koji
analognu sliku kompresuje i u takvom kompresovanom formatu prenosi do
aparata gledaoca.Druga generacija ovog televizijskog standarda (DVB-S2)
koristi MPEG-4 sistem kompresije i omogucuje upotrebu HD rezolucija.

Prilagođavanjem tehnologije koja je korišćena kod DVB-S sistema

kablovski distributivni sistem takođe prelazi na digitalno emitovanje signala.
DVB-C standard koristi koaksijalne i optičke kablove za prenos digitalnog
signala do SetTop uređaja ili do televizora sa ugrađenim digitalnim
tjunerom. Isto kao i DVB-S, DVB-C koristi MPEG-2 kompresiju i rezoluciju od
768x576 pisela uz progresivno skeniranje slike.DVB-C je nasledio DVB-C2
koji je omogucio emitovanje programa u HD rezolucijama i korišćenje
MPEG-4 kompresije. Takođe novi C2 standard je omogućio kablovskim
 distributerima da na istom frekvencijskom opsegu emituju nekoliko kanala
istovremeno bez bojazni da će međusobno ometati jedni druge.

Klasičan prenos putem tleviziskih antena takođe prelazi na digitalnu

transmisiju. DVB-T (Terrestrial) je standard koji je omogućio prenos
digitalne slike u SDTV formatu kroz etar.Kao i kod prethodna dva standarda
u upotrebi je MPEG-2 kompresija. Za prijem DVB-T signala potrebno je imati
ili poseban uređaj (SetTop Box) ili TV prijemnik koji u sebi ima DVB-T
tjnuner.DVB-T2 je druga generacija ovg standarda koja omogućuje prenos
slike u HD Ready rezoluciji kroz etar takođe uz upotrebu MPEG-4 kodeka.

Termin HDTV (High Definition Television) se odnosi na video signal koji ima
znatno višu rezoluciju od sdandardnogtelevizijskog sistema. Slika u HD formatu
po frejmu ima jedan (u slučaju da je reč od 720p) ili čak dva miliona piksela
(1080p). HDTV ugrubo prikazuje 5 puta kvalitetniju sliku od one koju nam
prikazuje SDTV. Prvi pokušaji emitovanja slike u rezolucijama većim od SDTV-a
datiraju josh od sredine proshlog veka. U Francuskoj je eksperimentalno
upotrebljavan standard koji je prikazivao sliku u 768i formatu. Glavna mana
ovog standarda je je bila činjenica da je bilo moguće emitovanje samo crno
bele slike, a i ovaj format nije bio kompatibilan sa SD standradom pa je za
prenos i prijem ovog materijala bila potrebna posebna oprema. Bilo je još
pokušaja tokom 1980.i 1990. da se standardizuje analogna HD televizija. Ali
kako HD slika zahteva vrlo širok propusni opseg koji je za analognu opremu
predstavljao velik problem, analogna HD televizija nikad nije zaživela. HD se
sada okreće DVB-u.DVB-S je bio prvi koji je omogućio prenos HD slike.
Zahvaljujući MPEG kompresiji koju DVB koristi bilo je moguće analogni
materijal kojem je bio potreban veliki propusni opseg sabiti tako da zauzima
mnogo manje prostora za vreme transmisije bez gubitka na kvalitetu.
Prelaskom na DVB-C standard i kablovskim distributerima je omogućen
prenosslike u HD rezoluciji. Bilo bi za očekivati da je i DVB-T omogućio
transmisiju HD slike, ali ovo nije bio slučaj. Prenos HD slike kroz etar se pokazao
kompleksnijim nego prenos putem satelita ili kablovskog sistema. Tek
uvođenjem DVB-T2 standarda omogućena ja transmisija slike u 720p formatu
dok je 1080p još uvek u eksperimentalnoj fazi.
Zaključak

Priča o bojama ne bi bila potpuna, a da se ne spomenu Internet

pretraživači.U samom početku Internet ere pretraživačinisu bili dizajnirani
da mogu verno preneti celu paletu boja s monitora. Ni same grafičke kartice
kao i pojedini standardi prikaza slike nisu nudili isti obim boja, odnosno
dubinu boja ili još jednostavnije rečeno broj raspoloživih boja .Danas
gotovo svi računrskii sistemi imaju 24 bit-nu grafiku. Definisan je raspon
SIGURNIH-STANDARDNIH BOJA (SAFE PALETTE - WEB PALETTE) koje
svaki pretraživač može prikazati, a koji se zasniva na pretvaranju 32 bit-ne
dubine boja u 8 bit-nu. Neke od metoda pretvaranja su na primer
'Dithering' i 'Nearest Color', a za pretraživač je definisana web-paleta,
nazvana još 6-6-6 jer je sadržavala šest nijansi s ravnomernim razmakom
unutar raspona boje za svaki boju posebno; crvenu, zelenu i plavu. Tako su
za svaku boju definisane vrednosti 00-33-66-99-CC-FF (0-51-102-153-204-
255), što čini 6x6x6=216 standardnih web boja od celokupnog raspona od
255x255x255=16'581'375 boja. Prema 'Google Analytics' statistici ove
stranice se gledaju s dubinom boja 32 b (92%), 24 b (3%) i 16 b (4%), što
znači da više nije potrebnoda se strogo drži web-paleta boja. Moderni
Internet preglednici ne 'zamaraju' se s web-paletom boja.
Vrlo značajno je ispravno podesiti temperaturu boja
monitora.Temperatura-toplina boje označava temperaturu izvora svetlosti
merenu u Kelvinima (K).Što je iznos u Kelvinima manji to svetlo ima
crveniju nijansu a kod povećavanja temperature svjetlo emituje plavu
nijansu.

Prosečna mešavina Sunčeve i nebeske svetlosti s nešto oblaka, kakva

je oko podneva na umerenim geografskim širinama, ima temperaturu boje
između 5400K i 5900K. Za monitor uobičajena vrednost je 6500K ili 7200K.
Dobro je ako monitor ima mogućnost podešavanja ove opcije. Sva
podešavanja i korekcije odnose se na sposobnost ispravljanja i usklađivanja
fizičkih razlika u sisitemima i uređajima za prikaz i obradu slike i za
profesionalnu upotrbu ova specifičnost je od velikog značaja.
Izuzetak iz cele priče je monitor na kasi u samoposluzi, još uvek je
CRNO-BELI CRT monitor dijagonale 9". Stare DOS računovodstvene
aplikacije još uvek veselo rade s 16 boja (4 bit-a) - CGA grafički standard.
Sledi EGA s 64 boje te potom VGA s 256 boja u paleti s mogućom
promenom sadržaja palete itd.
Uz dosad navedeno, sigurno je da je uz mikroprocesor i grafička
kartica veliki potrošač energije (poneke preko 100 W). Kako se preko
napajanjana matičnoj ploči ne može osigurati dovoljna količina energije,
često grafičke kartice imaju dodatni konektor za napajanje, što znači i da
izvor energije mora imati za to predviđene konektore. Naravno GPU treba
hladiti i kako u malo mesta između napajanja matične ploče treba osigurati
dobro odvođenje toplote sve više se koristi aktivno hlađenje, odnosno
sistem hlađenja s toplovodnim cevima, radijatorom i ventilatorom za
izduvavanje toplote s radijatora. Pojedini proizvođači imaju u ponudi i
vodeni blok za hlađenje GPU. Treba pripaziti naspecifičnost grafičke kartice
prilikom kupovine. Vrlo često grafička kartica iste osnovne oznake (na
primer Radeon x800) ima i do desetak proizvodnih verzija različitih
mogućnosti i cene.
Televizija kao tehnološki fenomen je od svog postanka pa do danas
ostvarila ogroman napredak. Dok su prvobitne televizijske tehnologije jedva
uspevale da prikažu statičnu sliku od 40 linija bez zvuka, današnji TV standardi
nam omogućuju prenos pokretnih slika rezolucije ~2mpix (1920x1080) u pratnji
sa 5.1 soraund zvukom. Ali tu ne prestaje razvoj, naučnici širom sveta već
uveliko rade na sledećem televizijskom standardu 1440p koji će imati
rezoluciju od 2560x1440 piksela što je duplo vishe od 720p formata. Pored
ovog formata uporedo se radi na razvoju njegovih naslednika, pa tako 1440p
treba da nasledi 2160p koji prikazuje dvostruko veču rezoluciju od 1080p
formata. Svakako format koji će doneti revoluciju na polju televizije u ne tako
dalekoj budućnosti je Super HiVision ili Ultra High Definition koji ima rezoluciju
od neverovatnih 7680x4320 piksela.