Predmet

Metodika nastave matematike II

Geometrija
Njena sistematizacija kroz istoriju

Profesor Student
dr Lučić Zoran Sarajlić Mina 121-01

1
1 Geometrija
Geometrija je grana matematike koja se bavi proučavanjem osobina i
medusobnih odnosa prostornih oblika, geometrijskih tela, površina, linija i
tačaka. U svom prvobitnom značenju geometrija se shvatala kao nauka o
figurama, o uzajamnom položaju i razmerama njihovih delova, i takode o
transformisanju figura.

2 Istorijski razvoj geometrije

Istorija geometrije seže do antičkog doba, ali je njena kolevka nesumljivo
Istok. Razvoj geometrije se može podeliti na četiri perioda, čije je granice
nemoguće obeležiti odredenim datumima:
1. period nastanka, do oko V veka stare ere
2. period sistematskog izlaganja, antička Grčka
3. analitička geometrija, od nastanka kapitalizma u Evropi
4. izgradnja neeuklidskih geometrija, do danas.

3 Period nastanka
Geometrija se kao nauka prvi put pojavila u drevnom Egiptu, Vaviloniji
i Grčkoj u vezi sa razvojem kulture premeravanja tla. Otuda i potiče naziv
geometrije. Egipćani su razvili induktivan metod zaključivanja od poje-
dinačnog ka opštem (npr. primetili su da jedan trougao ima tri ugla, pa su
nacrtali drugi trougao i primetili isto, itd. dok nisu zaključili da svi trouglovi
imaju po tri ugla, tada su to uzeli za neku osnovnu vrednost - aksiomu). Re-
ligiozni obredi su bili povezani s konstrukcijom žrtvenika (Delski problem), a
praktične potrebe ljudi učinile su nužnim da se izmere površine delova zemlje,
zapremine sudova i ostava za žetvu. Geometrijska razmatranja su se svodila
na pravila izračunavanja površina i zapremina i treba pretpostaviti da su
ova pravila imala više empirijski nego logički karakter. U VII veku stare ere
geometrijsko znanje je, po mišljenju grčkih istoričara, prenešeno iz Egipta i
Vavilonije u Grčku. Oko IV-V veka p.n.e. Grčki filozofi su se počeli upoz-
navati sa egipatskom i vavilonskom mudrošcu. Od tada nastaje drugi period
razvoja geometrije, period sistematskog izlaganja geometrije kao nauke, kada
se sve tvrdnje(iskazi) dokazuju.

2
4 Period sistematskog izlaganja
U ovom periodu su već poznate u Grčkoj Talesove teoreme (VI vek stare
ere). Tales iz Mileta je putovao u Egipat i tamo od sveštenika upoznao njihove
geometrijske i astronomske zaključke o sumi uglova u trouglu, o upisanom
uglu (u krug) itd. Grci su razvili novi metod zaključivanja - deduktivan
metod (obrnuto od induktivnog - od opšteg ka pojedinačnom). Anaksagora
(VI vek stare ere) se bavio kvadraturom kruga i perspektivom. Pitagora
je otkrio nesamerljive duži (iracionalni brojevi). Pitagora je osnivač čuvene
škole ”Polukrug”koja je dala veliki doprinos matematici. Pitagorejci su za-
ključili da je zbir uglova u trouglu 180 stepeni, otkrili su prvi, treći i četvrti
stav podudarnosti trougla, i naravno čuvenu Pitagorinu teoremu da je zbir
kvadrata kateta u pravouglom trouglu jednak kvadratu hipotenuze, iz koje
su izvedene mnoge složenije formule. Hipokrat Hionski (V vek stare ere),
Pitagorin sledbenik, izložio je sistematski geometriju (”Elementi geometrije”)
i odredio površinu mesečevog srpa. Platon i njegov učenik Aristotel (IV vek
stare ere), ako i nisu ostavili nikakvih dela u geometriji, pridavali su veliki
značaj sistemu i osnovama geometrije. Platon je prvi po čeo da postavlja
aksiome (osnovne zakone, koji se uzimaju pri izvodenju složenijih), medutim
u njegovo vreme mnogo aksioma su isključivale jedna drugu, i bilo je veoma
teško znati šta je tačno, a šta ne. Tako je geometrija u Grčkoj dostigla onaj
stepen kad je postalo nužno da se ona sistematizuje. Sistematizaciju (ele-
mentarne) geometrije je učinio Euklid (III vek stare ere) izloživši je na bazi
osnovnih formulacija-aksioma u svojim znamenitim knjigama Elementi, koje
obuhvataju trinaest tomova.
Euklid je koristio postulate:
1.Pretpostavlja se da je moguće da se od svake tačke, do svake druge tačke
može povući linija
2.Pretpostavlja se da je moguće da se svaka prava, prateći njen pravac,
produži neograničeno
3.Pretpostavlja se da je moguće da se oko svake tačke u nekoj ravni može
opisati krug bilo kojeg prečnika
4.Pretpostavlja se da su svi pravi uglovi medu sobom podudarni. Ako se
pravom preseku dve prave, tako da grade unutrašnje uglove čiji je zbir manji
od zbira dva prava ugla, tada se te dve prave seku sa one strane, sa koje se ti
uglovi nalaze. Posle Euklida javlja se u Grčkoj niz istaknutih matematičara:
Arhimed, Apolonije, Eratosten i drugi, koji su obogatili geometriju novim

3
otkrićima. Raspad antičkog robovlasnickog uredenja doveo je do zastoja u
razvoju geometije u Grčkoj, ali se ona i dalje razivjala u zemljama arapskog
Istoka, u srednjoj Aziji i Indiji.

5 Nastanak analitičke geometrije

Nastanak kapitalizma u Evropi je doveo do novog, trećeg perioda razvoja
geometrije. U prvoj polovini XVII veka nastala je analitička geometrija,
čiji su tvorci bili Dekart i Ferma. Analitička geometrija izučava svojstva ge-
ometrijskih figura na osnovu njihovih algebarskih jednačina, oslanjajući se na
koordinatni metod. U vezi s razvojem diferencijalnog računa i ispitivanjem
geometrijskih svojstava figura lokalnog karaktera ponikla je u XVIII veku
diferencijalna geometrija u delima Ojlera i Monža. Radovima Ž. Dezarga i
B. Paskala rada se u prvoj polovini XVII veka projektivna geometrija, koja
je nastala u pocetku pri izučavanju predstava perspektive i posle toga se
razvijala pri izučavanju onih svojstava figura koje se ne menjaju ako se figu-
re projektuju s jedne ravni na drugu iz bilo koje tačke prostora (centralna
projekcija), i na kraju bila završena radovima Ž. Ponselea.

6 Izgradnja neeuklidskih geometrija

Četvrti period razvoja geometrije obeležen je izgradnjom neeuklidovih
geometrija od kojih je prva bila geometrija Lobačevskog koju je Lobačevski iz-
gradio istražujući osnove geometrije, i posebno, aksiome o paralelnim pravama.
Sadržaj svoje geometrije Lobačevski je prvi put izneo na sednici fizičko-
matematičkog fakulteta Kazanskog univerziteta 1826. godine. Rad je bio
publikovan 1829. g. Madarski matematičar Janoš Bojai je publikovao rad o
istom ovom pitanju, u manje razvijenoj formi, 1832. godine. Od nastanka
geometrije Lobačevskog uloga aksiomatickog metoda u matematici uopšte i u
geometriji posebno postala je veoma značajna. Euklidova geometrija (obična
elementarna geometrija koja se izucava u školi) je posle toga dobila takode
svoju aksiomatičku osnovu. Hilbert je na kraju XVIII veka prvi postavio
konkretan sistem aksioma Euklidove geometrije, tzv. Hilbertove aksiome.
Aksiomatske osnove dobile su i druge geometrija: Lobačevskog, projektivna,
afina, višedimenzionalna Euklidova (n dimenzija) i drude.

4
7 Teorija relativnosti
Istoričari prirodnih nauka još uvek nisu rešili dilemu da li je specijalna
rela-tivnost začeta u danas čuvenom Ajnštajnovom članku iz 1905. godine,
ili je postojala i ranije u radovima Lorenca (Lorentz) i Poenkarea (Poincar).
Ustvari pojam ”odgovarajućih stanja”koji Lorenc koristi u svom članku iz
1904. u mnogo čemu je preteća relativističkih ideja, mada se još uvek oslanja
na besmisleni pojam etra. Medutim, medu istoričarima ima veoma malo
dilema oko tvrdnje da je Ajnštajn skoro potpuno sam stvorio opštu teoriju
relativnosti. Isto tako može se reći da koreni ove teorije leže u dalekosežnim
geometrijskim istraživanjima G. F. Rimana (G. F. B. Riemann), koji je sa
svoje strane bio inspirisan Gausovim (Gauss) remek delom Disquistiones
ge-nerales circa superficies curvas, o diferencijalnoj geometriji zakrivljenih
površi. Glavna tema u opštoj teoriji relativnosti je da prisustvo materije utiče
na geometriju prostora, koji, usled toga prestaje da bude eulidski. Ajnštajn je
imao prethodnike koji su imali čudne, snažne slutnje o budućem toku razvoja
nauke. Riman se jedno vreme poigravao idejom da je realni prostor zakrivl-
jen. Poznati fizičar i fiziolog Helmholc (H. Helmholtz, 1821-1894.) istraživao
je fizičke aspekte Rimanove teorije, i postavio je, na osnovu astronomskih
posmatranja, granice moguće zakrivljenosti prostora. Geometar Kliford (W.
K. Clifford, 1845-1879.) zamišljao je materiju kao talasanje u zakrivljenom
prostoru. Mnoge njegove ideje kasnije su se ponovo pojavile u opštoj rel-
ativnosti. Svi ovi pokušaji, koliko god da budu briljantni, bili su preuran-
jeni. Fizičarima je nedostajao pojam prostorno-vremenske višestrukosti, a
takode nije bila shvaćena ključna uloga elektrodinamike. Potpuno stvaranje
relativističke teorije gravitacije desilo se tek na kraju Prvog svetskog rata.
Ajnštajn nije lako došao do krajnjih rezultata. Bile su mu potrebne godine
intelektualnih lutanja dok je otkrio oblik jednačina polja. Neki od njegovih
najboljih kolega i prijatelja su čak smatrali da je skrenuo, zanet nekom neost-
varljivom fantazijom. Može se pretpostaviti da ga je princip ekvivalentnosti
interesovao čak 1911. godine. Kad se vratio iz Praga u Cirih, 1912. godine,
sreo je Marsela Grosmana (M. Grossmann) i počeo da proucava Gausove
krivolinijske koordinate i njihova uopštenja. Preko Grosmana upoznao je i
apsolutni diferencijalni racun, koji su razvili italijanski matematicari Gre-
gorio Rici i Tulio Levi - Civita (G. Ricci, T. Levi - Civita). Iz istorijskih
izvora je poznato da je Luidi Bijanki (L. Bianchi), veoma uticajna licnost
medu matematičarima onog doba u Italiji, bio veoma skeptičan kritičar ap-

5
solutnog diferencijalnog računa, tako da je ova matematicka tehnika stekla
zaslueno priznanje tek zahvaljujuci razvoju teorije relativnosti. Posle niza
neuspešnih pokšaja, konačna verzija teorije bila je završena 1916. godine,
samo godinu dana pošto je Karl Švarcšild (K. Schwarzchild) našao rešenje
jednačina gravitacionog polja koje danas nosi njegovo ime. Spektakularnu
potvrdu ispravnosti, teorija je dobila 1919. godine, kada je jedna ekspedi-
cija na Prinčevo ostrvo (Prince Island), pod vodstvom Edingtona, prilikom
posmatranja pomračenja Sunca uspela da izmeri skretanje svetlosnih zraka
u gravitacionom polju Sunca.

8 Podela geometrije
Danas geometrija sadrži mnogobrojne geometrije i teorije, izmedu kojih
nema tačnih granica. Pri tome se pojedine geometrijske teorije usko prepliću
s analizom (diferencijalna geometrija), s teorijom skupova (teorija skupova
tačaka, topologija). Svaka geometrija se razlikuje od druge prema tome kakav
prostor izučava (Euklidov, Lobačevskovljev), kakvim metodama se služi (na
primer,analitička teorija krivih drugog reda u analitičkoj geometriji, ili čisto
geometrijska, sintetička teorija krivih drugog reda u Sintetičkoj geometriji),
kakve objekte (figure) ili njihova svojstva izucava (na primer, mogu se razma-
trati poliedri i njihova svojstva, krive i površi, itd). Pitanja metrike (merenje
dužina, uglova i površina) dovode do pojma metričke geometije, dok pitanja
incidencije (pripadanja, rasporeda) dovode do pojma geometrije položaja, tj.
projektivna geometrija. Pitanja o osnovama geometrije dovode do odeljka el-
ementarna geometrije, koja izučava njene logičke osnove, njenu aksiomatiku
i ustrojstvo. Ova naučna disciplina se naziva osnovima geometrije. Svaka
od geometrija može se okarakterisati (definisati), po predlogu Klajna ( Er-
langenski program), odgovarajućom grupom onih transformacija koje ona
izučava. Tako se elementarna geometrija karakteriše grupom Euklidovih kre-
tanja, afina - grupom afinih transformacija, projektivna - grupom svih kolin-
eacija (projektivnih transformacija).

6
9 Euklidova geometrija
Geometrija izgradena na aksiomama apsolutne geometrije i Euklidovom
aksiomu (postulatu) o paralelnim pravama: kroz tačku A koja ne leži na
pravoj a, u ravni koja je odredena tačkom A i pravom a, može se povući
samo jedna prava koja ne seče pravu a. Euklidovu geometriju često nazivaju
elementarna geometrija. Geometriju koja se izučava u srednjoj školi takode
nazivaju Euklidova geometrija i to je u vezi s činjenicom da je njenu prvu
sistematsku izgradnju izložio starogrčki geometar Euklid u III veku pre n.e.
u svojoj knjizi Elementi ( Euklidovi Elementi). Prva geometrija različita od
Euklidove geometrije bila je geometrija Lobačevskog, koju je izgradio veliki
ruski matematičar Lobačevski.

10 Elementarna geometrija
Geometrija odredena u osnovi grupom kretanja i grupom sličnosti. Sadržaj
elementarne geometrije ne iscrpljuje se navedenim transformacijama. U ele-
mentarnoj geometriji izučavaju se takode transformacija inverzije, elementi
sferne geometrije, elementi geometrijskih konstrukcija, teorija merenja ge-
ometrijskih veličina i druge oblasti matematike. Medutim, ne postoji čak
ni priblino jasno skiciran sadržaj elementarne geometrije. Elementarna ge-
ometrija poput drugih geometrija, nastavlja se razvijati i danas. U većini
srednjoškolskih programa, elementarna geometrija se naziva Euklidova ge-
ometrija ili euklidovska geometrija.

11 Osnovne oblasti geometrije

1.Planimetrija - geometrija ravni
2.Stereometrija (trodimenziona geometrija) prostora
3.Trigonometrija - merenje uglova i duži
Ravninska trigonometrija - na Euklidskoj ravni
Sferna trigonometrija - na sfernim površinama
Hiperbolička trigonometrija - na pseudosferama
Hiperboličke funkcije - sinus, kosinus, ..., kosekans hiperbolni
4.Analitička geometrija - izražavanje koordinatama
5.Diferencijalna geometrija - proucavanje metodama diferencijalnog računa.

7
12 Planimetrija
Planimetrija(latinski: planum - ravan, grčki: µτ ρω - merim) je deo ele-
mentarne geometrije u kojem se izučavaju svojstva figura koje leže u ravni. U
srednjoj školi, u nastavi matematike, obično se nakon planimetrije prelazi na
izučavanje drugog dela elementarne geometrije - stereometrije, koja izučava
svojstva figura u trodimenzionalnom Euklidovom prostoru. Metodika nas-
tave matematike, kada se oba dela elementarne geometrije izučavaju is-
tovremeno, naziva se fuzionizam. Najpotpunije, sistematizovano izlaganje
planimetrije prvi put je bilo sprovedeno u knjizi Elementi starogrčkog naučnika
Euklida.
Osnovni pojmovi planimetrije su:
1. Mnogougao (poligon)
2. Elementi pravilnih mnogouglova
3. Trougao
4. Pravougli trougao
5. Četvorougao
6. Paralelogram
7. Pravougaonik i kvadrat
8. Romb
9. Trapez
10. Kružnica
11. Odsečak (segment) i isečak (sektor) kruga
12. Kružni prsten

12.1 Mnogougao
Mnogougao(poligon) je zatvorena izlomljena linija. Segmenti izlomljene
linije nazivaju se stranice mnogougla, a krajevi segmenata - temena. Zbir
unutrašnjih uglova mnogougla je 360, n-to ugla je 180(n-2), gde je n = 3, 4,
5, ...

8
 F E

D A
S

C B

Mnogougao

Zbir spoljašnjih uglova je 360. Površinu odredujemo tako da mnogougao

rastavimo na trouglove. Mnogougao je pravilan ako su mu sve stranice i svi
uglovi medusobno jednaki. Druga definicija, mnogougao je pravilan, ako se
oko njega i u njega može upisati kružnica. Za pravilne mnogouglove sa n
stranica važi: centralni ugao α=360/n; spoljašnji ugao β=360/n; unutrašnji
ugao γ=180-β; ako je R poluprečnik opisane i r poluprečnik upisane krunice
(apotema), onda je stranica
√ α
a = 2 R2 − r 2 = 2R sin
2
Površina pravilnog n-to ugla je:
1 α 1
P = nar = nr 2 tan = nR2 sin α
2 2 2

12.2 Trougao
Nejednakost trougla: zbir dve stranice trougla uvek je veći od treće stra-
nice
b + c > a.
Zbir uglova u trouglu jednak je ispruženom uglu

α + β + γ = 180.

9
 C

b A1

ta

A c B

Trougao

Trougao je potpuno odreden ako su zadate sve tri stranice; dve stranice i
ugao medu njima; stranica i dva ugla na njoj; ako su zadate dve stranice i
ugao nasuprot jednoj od tih stranica, onda su odredena dva, jedan ili nijedan
trougao. Težišna linija (medijana) trougla je duž (prava) koja spaja vrh sa
sredinom suprotne stranice trougla. Težište je tačka u kojoj se seku težišnice.
Težište deli težišnicu u odnosu 2:1 počev od vrha.
Dužina težišne linije na stranicu a je:
p
2(b2 + c2 ) − a2
ta = .
2
Simetrala ugla trougla je duž (prava) koja polovi unutrašnji ugao trougla.
Simetrale uglova seku se u jednoj tački koja je centar upisane kružnice
trougla.
Dužina simetrale ugla α je:
p
bc[(b + c)2 − a2 ]
Sα =
b+c
Ako simetrala ugla deli stranicu a na odsecke m i n, onda je

m : n = c : b.

Visina trougla je spuštena iz vrha trougla na suprotnu stranicu. Ortocentar

je tačka u kojoj se seku visine trougla.

10
 C

A B
Ortocentar

Centar opisane kružnice trougla je tačka preseka simetrala stranica trougla.

Težišnica, visina i simetrala ugla, ka istoj strani trougla, podudaraju se
ako su druge dve stranice trougla jednake, tj. ako imamo jednakokraki
trougao. Obrnuto, ako se dva od tih pravaca podudaraju, trougao ce biti
jednakokrak. Jednakostranični trougao je onaj kod kojeg su sve tri stranice
jednake (a=b=c). Sva tri njegova ugla su po 60 stepeni. U njemu se podu-
daraju sve četiri značajne tačke trougla: težište, ortocentar, centar upisane
kružnice, centar opisane kružnice. Srednja linija trougla (središnjica) je duž
(prava) koja spaja sredine dve stranice trougla. Ona je paralelna sa trećom
stranicom trougla i jednaka polovini njene dužine. Površina trougla:
aha ab sin γ abc p
P = = = rp = = p(p − a)(p − b)(p − c)
2 2 4R
a+b+c
p=
2
gde je poluobim, r poluprecnik upisane, R poluprecnik opisane kružnice
datog trougla. Trouglovi (mnogouglovi, sa jednakim brojem stranica) su
slični ako su im odgovarajući uglovi jednaki i odgovarajuće stranice pro-
porcionalne. Za sličnost trouglova dovoljno je da su ispunjena dva od ovih
uslova: (1) tri stranice jednog trougla proporcionalne su trima stranicama
drugog trougla; (2) dva ugla jednog trougla jednaki su sa dva ugla drugog
trougla; (3) dve stranice jednog trougla proporcionalne su sa dve stranice
drugog trougla, a uglovi medu njima su jednaki. Površine sličnih likova
proporcionalne su kvadratima odgovarajućih linearnih elemenata (stranica,
visina, dijagonala itd.)

11
12.3 Pravougli trougao
Za pravougli trougao vezujemo Pitagorinu teoremu:

a2 + b2 = c2

b a

A q H p B

Pravougli trougao

Površina pravouglog trougla je:

1 1 1
P = ab = b2 tan α = c2 sin 2α
2 2 4

12.4 Četvorougao
Zbir (unutrašnjih) uglova svakog konveksnog četvorougla je 360 stepeni.
Površina četvorougla je:
1
P = d1 d2 sin α
2
D
c
d2 C

b
d1
A a B

Četvorougao

Tangentni četvorougao je onaj u kojeg možemo upisati kružnicu. U četvorougao

možemo upisati kružnicu ako i samo ako je a + b = c + d. Tetivni četvorougao

12
je onaj oko kojeg se može opisati kružnica. Oko četvorougla možemo opisati
kru”nicu tada i samo tada ako je

α + β = γ + δ = 180,

tj. ako su mu naspramni uglovi suplementni. Za upisani četvorougao je

a + b = d1 d2 .

Površina upisanog četvorougla je:

p
P = p(p − a)(p − b)(p − c)(p − d)

a+b+c+d
p=
2
gde je poluobim četvorougla.

12.5 Paralelogram
Paralelogram je četvorougao koji ima jednu od sledećih osobina: suprotne
stranice su paralelne; suprotne stranice su jednake; jedan par suprotnih stra-
nica je paralelan i jednak; dijagonale se polove (seku se u tački koja je sredina
svake od njih posebno) suprotni uglovi su jednaki.

D C
d2
b
h d1
S

A H a B

Paralelogram

Dijagonale i stranice paralelograma su u relaciji:

d21 + d22 = 2(a2 + b2 )

Površina paralelograma je:

P = ah.

13
12.6 Pravougaonik i kvadrat
Paralelogram je pravougaonik ako ima: sve uglove jednake, jednake di-
jagonale. Svaka od dve navedene osobine je posledica one druge.

D C

d
b

A a B

Pravougaonik

Površina pravougaonika je:

P = ab
gde su a,b susedne stranice. Pravougaonik je kvadrat, ako su mu susedne
stranice jednake.
Osobine kvadrata su:
a=b
√
d = 2a
Površina kvadrata je:
1
P = a2 = d2 .
2

12.7 Romb
Paralelogram je romb ako ima: sve stranice jednake; dijagonale medusobno
normalne. Dijagonale su simetrale uglova. Kada je ispunjeno jedno od ovih
osobina onda su kao posledica ispunjena i ostala dva.

14
 D C

d2
a
h S
d1

A H B

Romb

Površina romba je:

1
P = ah = a2 sin α = d1 d2 .
2

12.8 Trapez
Trapez je četvorougao koji ima jedan par paralelnih strana. Paralelne
strane trapeza nazivaju se osnovice, a neparalelne su kraci trapeza. Neka su
a i b su osnovice trapeza, h visina, m je srednja linija (središnjica), tj. duž
koja spaja sredine neparalelnih stranica. Ona je paralelna sa osnovicama i
jednaka njihovom poluzbiru,
a+b
m=
2
Površina trapeza je:
a+b
P = h = mh
2

D b C

c d
h

A H a B

Trapez

15
Trapez je jednakokrak ako je d = c. U tom slučaju je:

P = (a − c cos γ)c sin γ = (b + c cos γ)c sin γ.

12.9 Kružnica
Kružnica k ima poluprečnik (radijus) i prečnik (dijametar). Tetiva je
duž koja spaja dve tačke na kružnici (AB). Centralni ugao ACB dvostruko
je veći od perifernog APB nad istom tetivom AB. Tangenta je prava t koja
dodiruje kružnicu u (jednoj) tacki A. Ugao izmedu tangente i tetive u istoj
tački jednak je perifernom uglu nad istom tetivom. Sečica (sekanta) je prava
koja seče kružnicu.Ugao izmedu tetiva jednak je poluzbiru centralnih uglova
nad krajevima tih tetiva.
a+b
P = h = mh
2

k
t
P
C

A B

Kružnica

Za tetive AB i CD koje se seku u tacki E važi:

EA · EB = EC · ED

gde je r poluprecnik kružnice, a m je udaljenost od centra kruga do tačke

preseka tetiva E. Ugao izmedu sečica jednak je polurazlici centralnih uglova
nad krajevima pridruženih tetiva. Ugao izmedu tangente i sečice jednak je
polurazlici centralnih uglova nad krajevima pridružene tetive i dodirne tacke
tangente. Ugao izmedu tangenti jednak je polurazlici centralnih uglova nad

16
dodirnim tačkama tangenti. Moć tačke u odnosu na krug je broj jednak
proizvodu dužina odsecaka
MA · MB
svake sečice koja prolazi kroz tačku M i preseca kružnicu u tackama A i B.
Moc tačke se naziva i potencija tačke u odnosu na krug. Za obim kruga s i
površinu kruga P (r je poluprečnik, d je prečnik) važi:

s = 2rπ

P = r2π
Broj π je odnos obima i prečnika kruga, tj:
s
π= = 3, 14159265...
d

12.10 Odsečak (segment) i isečak (sektor) kruga

Za poluprečnik r kruga, dužinu luka l, tetivu a, centralni ugao α u ste-
penima i visinu segmenta h važe izrazi:
√ α
a = 2 2hr − h2 = 2r sin
2
r
a2 a α
h = r − r2 − = tg
4 2 2
Površina isečka (sektora):
r2π
Pi =
360
Površina odsečka (segmenta):

r 2 πα
Po = ( − sin α)
2 180
Približno je:
h
Po = (6a + 8b).
15

17
12.11 Kružni prsten
Kružni prsten prikazan je kružni prsten. Prečnik većeg kruga je D = 2R,
prečnik manjeg kruga d = 2r, srednji poluprečnik
R+r
ρ=
2
širina prstena b = R - r. Površina kružnog prstena:
π 2
P = π(R2 − r 2 ) = (D − d2 ) = 2π.
4
Površina dela kružnog prstena sa centralnim uglom φ u stepenima je:
φπ 2 φπ φπ
Pφ = (R − r 2 ) = (D 2 − d2 ) = .
360 140 180

13 Stereometrija
Stereometrija je deo elementarne geometrije koja izučava svojstva figura
smeštenih u prostoru. U oblike stereometrije spadaju:kocka, kvadar, pi-
ramida, prizma, valjak, lopta, kupa, zarubljena kupa, kuglina kapa, sferni
isečak.

13.1 Kocka
Geometrijsko telo koje je jedno od Platonovih tela. Kocka spada u par-
alelepipede, to je pravilna četverostrana prizma. Sastoji se od šest jednakih
kvadrata, njenih stranica. Mreža kocke sastoji se od 6 jednakih kvadrata.

18
 D0 C0

D C

A0 B0

A B

Kocka

Formule:
(a - dužina stranice)
V (zapremina): a3
O (obim): 6a2 √
d (manja dijagonala): a 2 √
D (prostorna dijagonala): a 3
r (radijus upisane kružnice): a2√
R (radijus opisane kružnice): 23a

13.2 Kvadar
Geometrijsko telo ograničeno sa šest medusobno normalnih pravougaonih
površi. Ove površi se dele na tri para medusobno naspramnih, paralelnih
i jednakih površi, koje se mogu opisati sa tri dužine a, b i c (c je nekad
oznacčeno i sa h). Ove tri dužine se još redom zovu širina, dužina i visina
kvadra.

19
 D0 C0

D C

A0 B0
b
A a B

Kvadar

Specijalan slučaj kvadra kome su sve ivice jednake se zove kocka.

Formule:
Površina S = 2(ab + ac + bc),
Zapremina V = abc, √ √ √
Male dijagonale dab = √ a2 + b2 dac = a2 + c2 dbc = b2 + c2
Velika dijagonala d = a2 + b2 + c2 √
Poluprecčnik opisane sfere ro = d2 = 12 · a2 + b2 + c2
Ugao izmedu velike dijagonale i baze ϕ = arctan dcab

13.3 Piramida
Piramida je poliedar ograničen osnovom i stranicama koje se spajaju u
jednoj tački - temenu, koje se nalazi na suprotnoj strani od osnove. Piramida
može biti pravilna ili nepravilna. Pravilna piramida je ona kod koje osnovu
čini pravilan mnogougao. Piramida može biti prava ili kosa. Prava piramida
je ona kod koje se projekcija temena na osnovu poklapa sa težištem osnove.
Površina piramide jednaka je zbiru površina osnove i stranica. Osnova može
biti bilo koji mnogougao, dok su stranice zapravo trouglovi.

20
 V

A0 B0
S
A B

Piramida
Površina piramide se izračunava:

P =B+M

M - površina omotača
Zapremina piramide se računa po formuli:
B∗H
V =
3
B - površina osnove H - visina piramide

13.4 Prizma
Obim i površina prizme:

O = 2B + P

V =B∗h
B-je površina baze,P je površina omotača,h-visina.

13.5 Valjak
Valjak je konveksna geometrijska prostorna figura koja se može definisati
kao neprekidna familija elipsi koje pripadaju medusobno paralelnim ravnima,

21
imaju iste parametre oblika, a centri su im rasporedeni na jednoj neprekid-
noj pravoj ili duži. Prava koja sadrži sve centre elipsi valjka se zove osa
valjka, a radijusi elipsi su takode radijusi valjka. Ove elipse mogu biti i
krugovi. U ovom slucčaju se valjak još zove kružni valjak. U zavisnosti od
toga da li su ravni koje sadrže elipse koje čine valjak normalne na osu valjka
ili ne, valjak može biti prav ili kos. Površina valjka se odreduje kao zbir
površine omotača valjka i dve njegove baze. Površina omotača se odreduje
kao proizvod obima bazne elipse i dužine ivice valjka. Dužina ove ivice je i
stvari jednaka dužini osne duži koja sadrži centre elipsa. Zapremina valjka se
odreduje kao proizvod površine bazne elipse i visine valjka. Visina valjka se
odreduje kao maksimalno rastojanje izmedu dve ravni koje sadrže dve elipse
valjka.

O0

r O

Valjak
Kod pravog kružnog valjka ovi izrazi izgledaju ovako:
Površina
P = 2rπ · h + 2 · r 2 π = 2rπ (h + r)
Zapremina
V = r2π · h
gde su r - poluprečnik baznog kruga i h - visina valjka.
Kod kosog kružnog valjka ovi izrazi izgledaju ovako:
 
h 2 h
P = 2rπ · + 2 · r π = 2rπ + r = 2rπ (l + r)
sin α sin α
V = 2r 2 π · h = 2r 2 π · l sin α
gde su r - poluprecčnik baznog kruga, h - visina valjka, l - dužina ivice valjka,
α - ugao koji zaklapaju ivica i ravan baze valjka.

22
13.6 Lopta
Lopta je geometrijsko telo, ograničeno sferom. Lopta se može posmatrati
kao kao telo dobijeno obrtanjem kruga oko svoga prečnika. Loptin isečak je
geometrijsko telo, dobijeno obrtanjem kružnog isečka oko dijametra prečnika
koji nema unutrašnjih tačaka sa lukom kružnog isečka. Svaki presek lopte sa
ravni jeste krug.
Povrina povri lopte (površina sfere) poluprečnika r odreduje se formulom

S = 4πr 2

Zapremina lopte je
4
V = πr 3 .
3

r
O

Lopta

Lopta sa centrom O(a,b,c), i poluprečnikom r je geometrijsko mesto tačaka

(x,y,z), prostora, čije koordinate zadovoljavaju uslov:
p
0 ≤ (x − a)2 + (y − b)2 + (z − c)2 ≤ r

Sferna kalota je deo sfere koji se nalazi sa jedne strani ravni koja seče sferu.
Ako je R poluprečnik sfere i H visina odgovarajué kalote tada je površina
kalote
P = 2·R·π·H
Loptin odsečak je deo lopte ograničen ravni koja seče loptu i odgovarajućom
kalotom. Kad ravan prolazi kroz centar lopte dobivaju se dve polulopte. Ako
je R poluprečnik lopte i H visina odgovarajuég otsečka tada je zapremnina
otsečka
π · h2
V = · (3R − h)
3

23
Loptin sloj je deo lopte ograničen dvema paralelnim ravnima koje seku loptu
i odgovarajućom zonom.
Ako su r1 i r2 poluprečnici osnova i h visina loptinog sloja tada je zapremina
loptinog sloja
π·h
V = · (3r12 + 3r22 + h2 )
6
Ako je R poluprečnik lopte tada je njena zapremina
4
V = R3 π.
3
Ako je R poluprečnik sfere tada je njena površina

P = 4R2 π.

14 Trigonometrija
Trigonometrija(latinski trigonon - trougao, metron - mera) je deo matem-
atike koji izučava zavisnost izmedu strana i uglova trougla (trigonometrija
u užem smislu), a takode i osobine trigonometrijskih funkcija i vezu medu
njima (goniometrija).
Trigonometrija se deli na sledece tri oblasti:
1.Ravninska trigonometrija, trigonometrija u užem smislu koja proucava
trigonometrijske funkcije, posebno: sinus, kosinus, tangens, kotangens, sekans
i kosekans, nverzne trigonometrijske funkcije, tzv. ciklometrijske, ili arkus-
funkcije
2.Sferna trigonometrija, na površi sfere
3.Hiperbolička trigonometrija, trigonometrija Lobačevskog.Funkcije: sinus
hiperbolički, kosinus hiperbolički, tangens hiperbolički, kotangens hiperbolički,
sekans hiperbolički i kosekans hiperbolički, Inverzne hiperboličke funkcije,
tzv. area-funkcije.
Osnovna linija razvoja trigonometrija bila je primena u geometrijskim is-
traživanjima. Razvoj prve i druge od nabrojanih trigonometrija išao je uz
Euklidsku ravan, tj. elementarna geometrija i površinu sfere, a treća od
trigonometrija je bar u pocetku (XIX vek) bila vezana za otkrića neeuk-
lidskih geometrija, (geometrija Lobačevskog, zatim Rimanova geometrija).
Primene trigonometrija danas su daleko šire.

24
14.1 Poreklo
Prvi koreni trigonometrije su nadeni u zapisima iz Egipta i Mesopotamije.
Egipatski papirus Rind (oko 1650. p.n.e.) sadrži probleme sa odnosima stran-
ica trougla primenjenim na piramide. Niti Egipćani, niti Vavilonci nisu imali
naše shvatanje mere ugla, a relacije tog tipa su smatrali osobinama trouglova,
pre nego samih uglova. Važan napredak napravljen je u Grčkoj u vreme
Hipokrata iz Kiosa (Elementi, oko 430. p.n.e.), koji je proučavao odnose
izmedu centralnih uglova kružnice i tetiva. Hiparhus je 140. p.n.e. napravio
tablicu tetiva (prvu preteću savremenih sinusnih tablica). Menelaj iz Alek-
sandrije (Sferna geometrija, oko 100. nove ere) je prvi koristio sferne trou-
glove i sfernu trigonometriju. Ptolomej (Almagest, oko 100. n.e.) je napravio
tablicu tetiva uglova izmedu 0,5 i 180 sa intervalom od pola stepena. On je
takode istraživao trigonometrijske identitete. Grčku trigonometriju su dalje
razvijali Hindu matematičari koji su ostvarili napredak razmeštanjem tetiva
preuzetih od Grka na polu tetive kruga sa datim radijusom, tj. ekvivalentom
našoj sinusnoj funkciji. Prve takve tablice bile su u Sidhantasu (sistem za
astronomiju) u IV i V veku ove ere. Poput brojeva, moderna trigonometrija
nam dolazi od Hindu matematičara preko Arapskih matematičara. Prevodi
sa arapskog na latinski jezik tokom XII veka uveli su trigonometriju u Evropu.
Osoba odgovorna za ”modernu”trigonometriju bio je renesansni matematičar
Regiomontanus. Od doba Hiparha, trigonometrija je bila jednostavno alat
za astronomska izračunavanja. Regiomontanus (De triangulis omni modis,
1464. publikovano 1533.) bio je prvi koji je trigonometriju tretirao kao sub-
jekt po sebi. Dalji napredak su napravili Nikola Kopernik u De revolutionibus
orbium coelestium (1543.) i njegov učenik Retikus. U Opus palatinum de
trianulis (kompletirao njegov ucenik 1596.), Retikus je ustanovio upotrebu
šest osnovnih trigonometrijskih funkcija, praveći tablice njihovih vrednosti,
i držeci se ideje da te funkcije predstavljaju odnose stranica u pravouglom
trouglu (rade nego tradicionalne polu-tetive krugova). Moderna analitička
geometrija datira od vremena Fransoisa Vietea, koji je uradio tablice šest
funkcija do najbliže minute (1579). Viete je takode izveo formulu za proizvod,
tangensnu formulu i formule za više uglova. Krajem XV veka je prvi put
upotrebljen naziv ”trigonometrija”.

25
15 Analitička geometrija
Analitička geometrija predstavlja izučavanje geometrije korićenjem prin-
cipa algebre. Geometrijske likove posmatra u dvodimenzionalnom ili trodi-
menzionalnom Dekartovom koordinatnom sistemu i predstavlja ih algebarskim
jednačinama. Drugim rečima, ona definiše geometrijske oblike na numerički
način, i iz takve reprezentacije izdvaja numeričke informacije. Numerički
rezultat može biti vektor ili geometrijski lik. Postoje mišljenja da je pojavom
analitičke geometrije započeta moderna matematika. Smatra se da je Rene
Dekart objavljivanjem svoje Geometrije, postavio osnove današnjoj anal-
itičkoj geometriji. U pitanju je bio jedan od tri dodatka njegovoj Raspravi
o metodi (Discours de la mthode pour bien conduire sa raison, et chercher
la vrit dans les sciences, 1637) - traktatu o naučnim metodama, u kome
on, na svega 116 strana, pokazuje primenu svoje opšte metode sinteze na
primeru spajanja algebre i geometrije. Ujedno, to je jedino matematičko
delo koje je objavio za života. Iako je presudno uticala na razvoj anal-
itičke geometrije, u Dekartovoj Geometriji, onakvoj kakva je, nema nekih
njenih osnovnih elemenata, kao što su Dekartove koordinate, jednačina prave,
jednačine konusnih preseka (iako se jednom jednačinom drugog reda označava
konusni presek), a veći deo izlaganja je posvećen teoriji algebarskih jednačina.
Iz sačuvanih pisama Pjera Ferma može se videti da je on razvio ideju anal-
itičke geometrije pre objavljivanja Dekartovog dela o toj temi. Dekart je
predložio predstavljanje krive jednačinom, izučavanje dobijene jednačine i
na taj način utvrdivanje osobina same krive, dok je Ferma suštinski uradio
isto proglašavajući jednačinu špecijalnom osobinom”krive i izvodeći sve os-
tale osobine posmatrane krive iz nje. Činjenica da je moguće interpretirati
euklidsku geometriju jezikom analitičke geometrije (što znači da je svaka teo-
rema prve, u isto vreme i teorema druge) je ključni korak u dokazu Alfreda
Tarskog da je euklidska geometrija konzistenta i odlučiva.
Važni pojmovi analitičke geometrije su:
- vektorski prostor
- skalarni proizvod, za odredivanje ugla izmedu dva vektora
- vektorski proizvod, za odredivanje vektora normalnog na dva data vektora,
kao i zapremine paralelopipeda koji oni odreduju
- definicija ravni
- problem rastojanja
- krive drugog reda

26
15.1 Vektorski prostor
Vektorski ili linearni prostor je algebarski pojam u matematici koji nalazi
primenu u svim glavnim granama matematike. On se definiše na sledeći
način: Neka skup V ima strukturu Abelove grupe u odnosu na sabiranje.
Elemente skupa V zovemo vektori. Neutralni element označavamo sa 0 i
zovemo nulti vektor. Neka skup F ima strukturu polja. Elemente skupa
F zovemo skalari, a neutralne elemente u odnosu na dve binarne operacija
označavamo sa 0 i 1. Na skupu F V definisano je množenje vektora skalarom,
tj. preslikavanje F × V → V , koje svakom skalaru α ∈ F i svakom vektoru
x ∈ V pridružuje vektor αx ∈ V , tako da su ispunjeni sledeći aksiomi:
(I) α(βx) = (αβ)x, ∀α, β ∈ F, ∀x ∈ V
(II) α(x + y) = αx + αy, ∀α ∈ F, ∀x, y ∈ V
(III) (α + β)x = αx + βx, ∀α, β ∈ F, ∀x ∈ V
(IV) 1x = x.
Ovako definisano preslikavanje se zove množenje vektora skalarom, dok se
V naziva vektorski prostor nad poljem F i piše V (F ). Uobičajeno je da se
vektorski prostori nad poljem realnih odnosno kompleksnih brojeva nazivaju
realni, odnosno kompleksni vektorski prostori. Takode, vektorski prostor u
kojem je definisan skalarni proizvod naziva se Euklidski vektorski prostor.

15.2 Skalarni proizvod

Skalarni proizvod je binarna operacija koja kao argumente uzima dva
vektora a rezultat joj je skalar. Ako su ova dva vektora a i b iz vektorskog
prostora V, zapis ove operacije je sledeći:

(a, b) 7→ a · b

Skalarnim proizvodom se zove svako preslikavanje koje ima sledeće osobine:

(u + v) · w = u · w + v · w
(αu) · v = α(u · v)
u·v = v·u
u 6= 0 ⇒ u · u > 0
pri čemu su u, v i w vektori iz V a α proizvoljan realan broj. Skalarni
proizvod vektora koji su pod pravim uglom (90) jednak je 0. Ovo je način na
koji se najčešće proverava ortogonalnost dva vektora. Definicija standardnog
skalarnog proizvoda dva vektora a = (a1, a2, , an) i b = (b1, b2, , bn) se

27
može definisati kao:
n
X
a·b= ai bi = a1 b1 + a2 b2 + · · · + an bn
i=1

Primer skalarnog množenja vektora (1, 3, -5) i (4, -2, -1) u trodimenzionalnom
prostoru:

(1, 3, −5) · (4, −2, −1) (1)

= 1 · 4 + 3 · (−2) + (−5) · (−1) (2)
=4−6+5 (3)
=3 (4)

. Ovaj skalarni proizvod se može definisati i kao proizvod dužina prvog i

drugog vektora i kosinusa ugla izmedu njih:
 
~a · ~b = ~b · ~a = |~a| ~b cos φ
 

Ovakav skalarni proizvod jednog vektora sa samim sobom daje kvadrat nje-
gove duine, jer je u tom slučaju kosinus 0 stepeni jednako 1.
Geometrijska interpretacija:
 
a·b
a · b = |a| |b| cos θ =⇒ θ = arccos .
|a||b|

15.3 Vektorski proizvod

Još jedan tip proizvoda karakterestičan za trodimenzionalne euklidske
prostore (E3) je vektorski proizvod.
Definiše se na sledeći način:

× : (E 3 , E 3 ) → E 3
−
→ −
→
a , b ∈ E3
−
→ −
→ −
→
−
→ i j k
−
→ 
a × b =  a1 a2 a3  =
b b b3 
1 2
 
a2 b3 − a3 b2
−
→ −
→ −
→
i (a2 b3 − a3 b2 ) − j (a1 b3 − a3 b1 ) + k (a1 b2 − a2 b1 ) = a3 b1 − a1 b3  ,
a1 b2 − a2 b1

28
 −
→ −
→ −
→
jer su i = (1, 0, 0), j = (0, 1, 0) i k = (0, 0, 1) vektori kanonske baze E3.
Kod vektorskog proizvoda je bitno primetiti sledeće osobine:
−
→ −
→ → − →
a × b ⊥−
a, b,

tj. vektorski proizvod dva vektora je normalan na njih same.

−
→
|−
→
a × b | = |a||b| sin ω,

gde je ω ugao izmedu ova dva vektora. Ovo zapravo znači da je intenzitet
vektorskog proizvoda dva vektora jednak površini paralelograma koga čine
ovi vektori.
−
→ −
→ −
→ →
a × b = −( b × − a ),
vektorski proizvod nije komutativan.
−
→ −
→
(α · −
→
a ) × b = α(−
→
a × b)

Vektorski proizvod se lepo ponaša prema množenju skalarom sleva.

15.4 Ravan
Ravan je jedan od osnovnih pojmova geometrije kojim se označava ravna
površina koja se u svakom smeru širi do beskonačnosti. Da je ravna, znači
da kroz svaku njenu tačku moe biti povučeno beskonačno mnogo različitih
pravih koje ona u potpunosti sadrži. Iz ovoga sledi i da svaka ravan prostor
u kome se nalazi razgraničava na dva jednaka dela.
Važne osobine ravni:
-Ako dve tačke prave pripadaju ravni, onda sve tačke prave pripadaju ovoj
ravni.
-Tri tačke koje ne leže na jednoj pravoj pripadaju samo jednoj ravni.
Veliki ruski matematičar N. I. Lobačevski je za definiciju ravni uzimao sledeću
definiciju: Ravan je geometrijsko mesto tačaka u prostoru koje su podjednako
udaljene od dve date tačke. U izgradnji geometrije Lobačevski je polazio od
pojma kretanja, i prema tome, i od pojma rastojanja izmedu dve tačke. Ve-
liki nemački matematičar Lajbnic definisao je pojam ravni kao površ koja
deli prostor na dva kongruentna dela (koja se kretanjem mogu poklopiti).

29
15.5 Ravan u analitičkoj geometriji
Ravan A u prostoru Rn se analitički može opisati jednom njenom tačkom
P ∈ A ∈ Rn i vektorom − →
a koji je normalan na nju, tj. svaki vektor koji joj
pripada.
Tada će za svaku tačku Q ∈ A važiti:
−
→ −→
a · PQ = 0
, ili
(a1 , . . . , an )·(Q1 − P1 , . . . , Qn − Pn ) = a1 ·(Q1 − P1 )+· · ·+an ·(Qn − Pn ) = 0
Kako su − →
a i P konstante, izraz se može drugačije zapisati:
−
→ −
→ → − → −
→
a · (Q − P ) ⇒ −
→
a ·Q =−
a ·P ⇒−
→
a · Q = C.
Ovo je takozvana vektorska jednačina ravni koja se nakon razvoja skalarnog
proizvoda, kao što je u izrazu ispod prikazano, naziva opšta jednačina ravni:
a1 · Q1 + · · · + an · Qn = C

16 Neeuklidska geometrija
Termin neeuklidska geometrija opisuje hiperboličku i eliptičku geometriju,
koje su negacija euklidske geometrije. Suštinska razlika izmedu Euklidske i
Neeuklidske geometrije je priroda paralelnih pravih. U Euklidskoj geometriji,
ako uzmemo pravu l i tacku A, koja ne lei na l, onda moemo nacrtati
samo jednu pravu kroz tacku A koja je paralelna sa pravom l. U hiper-
boličkoj geometriji, nasuprot tome, ima beskonačno mnogo pravih kroz A
paralelnih sa l, dok u eliptičkoj geometriji paralelne prave uopte ne postoje.
Drugi način da opišemo razlike izmedu ovih geometrija je sledeći. Zamis-
limo dve linije na dvodimenzionalnoj površi koje su obe pod pravim uglom
na treću liniju. U Euklidskoj i hiperboličkoj geometriji ove dve linije su
tada paralelne. U Euklidskoj geometriji linije ostaju na konstantnoj udal-
jenosti, sekući se samo u beskonačnosti, dok u hiperboličkoj geometriji one se
žakrivljuju”jedna od druge, povećavajući njihovu udaljenost što se više udal-
javaju od mesta preseka sa zajednickom normalom. U eliptičkoj geometriji
linije se žakrivljuju”jedna ka drugoj i konačno se seku. Prema tome paralelne
prave u eliptickoj geometriji ne postoje.

30
16.1 Istorija neeuklidske geometrije
Dok Euklidska geometrija spada medu najstarije poznate oblasti matem-
atike, Neeuklidska geometrija nije bila šire prihvaćena i priznata sve do XIX
veka. Mada, rasprava koja je mogla da eventualno dovede do otkrica Neeuk-
lidske geometrije počela je maltene istog trenutka kada je čuveno Eukli-
dovo delo ”Elementi”bilo objavljeno. U Elementima, Euklid započinje sa
ograničenim brojem pretpostavki (23 definicije, 5 osnovnih pojmova i pet
postulata) i teži ka tome da dokaže sve ostale rezultate (propozicije) u ovome
svome radu. Najproblematičniji ali zato i najpoznatiji od postulata, obično
se naziva ”Euklidov peti postulat”, ili jednostavno ”aksioma paralelnosti”,
i on u Euklidovoj originalnoj formulaciji glasi: ”Ako prava linija seče dve
druge prave linije na takav način da je zbir unutrašnjih uglova sa iste strane
manji od dva prava ugla, tada prave linije, produžene do beskonačnosti, seku
se sa one strane sa koje su uglovi manji od dva prava ugla.Drugi matemati-
cari kasnije su izveli postulate koji su ekvivalentni ovom postulatu, ali imaju
jednostavniju formu. Medutim u bilo kojoj formi pokazalo se da je ovaj
Euklidov peti postulat mnogo komplikovaniji od njegovih ostalih postulata
(medu kojima se nalazi na primer i postulat: ”Kroz bilo koje dve tačke može
se povucı́ prava linija”).
Nekoliko stotina godina, matematičari su se mučili oko kompleksnosti petog
postulata, verujući da se on može dokazati kao teorema izvedena iz ostala
četiri postulata. Mnogi su pokušavali da pronadu dokaz zasnovan na metodu
svodenja na protivurečnost, medu njima najpoznatiji je Italijan Dovani Sak-
eri. U radu naslovljenom Euclides ab Omni Naevo Vindicatus (Euklid os-
oboden od svih grešaka), objavljenom 1733. on odmah odbacuje eliptičku
geometriju kao mogućnost (neke od ostalih Euklidovih aksioma morale bi
biti modifikovane da bi eliptička geometrija funkcionisala) i baca se na posao
dokazujući veliki broj rezultata u hiperboličkoj geometriji. Njegova konačna
poenta je u tome da ovi rezultati koji su u suprotnosti sa teoremama euk-
lidske geometrije dokazuju nemogućnost hiperboličke geometrije. Medutim,
nikakve logičke protivurečnosti unutar ovih rezultata nije bilo. Pokušavajući
da dokaže Euklidovu geometriju on umesto toga u stvari nenamerno otkriva
jednu novu geometriju sveta. Ipak u to vreme još uvek je široko bilo raspros-
tranjeno verovanje da naš Svet ili Univerzum funkcionie u skladu sa prin-
cipima Euklidske geometrije. Sto godina kasnije, tačnije 1829. godine, Rus
Nikolaj Ivanovic Lobačevski objavljuje studiju o hiperboličkoj geometriji. Iz
tog razloga, hiperbolička geometrija se često naziva i geometrija Lobačevskog.
Otprilike u isto vreme, Madar Janoš Boljaji takode pi”e svoju studiju o hiper-
boličkoj geometriji, koju objavljuje 1832. kao dodatak na jedan rad njegovog
oca. Veliki matematičar Karl Fridrih Gaus cita ovaj dodatak (apendiks) i

31
odgovara Boljajiu da je od do istih rezultata i on licno doao neto ranije.
Medutim prioritet u ovom otkriću pripao je Lobačevskom zbog ranijeg ob-
javljivanja svog rada. Osnovna razlika izmedu ovog i ranijih radova, kao
što je Sakerijev, je u tome to on prvi bez ikakve sumnje tvrdi da Euklidova
geometrija nije jedina moguca geometrija, niti je jedina opažajna struktura
našeg Univerzuma. Lobačevski naziva Euklidsku geometriju ”običnom ge-
ometrijom”, a svoju novu hiperboličku geometriju ”imaginarnom geometri-
jom”. Ipak, još uvek se zadržala mogućnost da su aksiomi hiperboličke ge-
ometrije logički nekozistentni. Kao što on napominje, još dosta posla treblo bi
da bude uradeno da bi se potpunije zasnovala eliptička geometrija. Bernhard
Riman, u svojoj čuvenoj lekciji iz 1854. zasniva oblast Rimanove geometrije,
razmatrajući posebno ideje koje se sada nazivaju mnogostrukost, Rimanova
metrika, i zakrivljenost. On konstruiše beskonačnu familiju Neeuklidskih ge-
ometrija zadajući ovoj familiji formulu Rimanove metrike na jedinicnoj lopti
u euklidskom prostoru. Ponekad je njemu nepravedno pripisivana čast da
je jedini otkrivač eliptične geometrije, ali u stvari, ova njegova konstruk-
cija pokazuje dalekovidost njegovog rada i činjenicu da su njegove teoreme
važeće za sve vrste geometrija. Uobičajeni model za Euklidsku geometriju je
ravna površ. S druge strane, najjednostavnjiji model za eliptičku geometriju
je sfera, gde su prave linije (neeuklidske prave) velike kružnice (takve kao što
su ekvator ili meridijani na globusu), dok se tačke suprotne jedna drugoj po-
dudaraju (smatraju se istim tačkama). Čak i nakon radova Loba—cevskog,
Gausa i Boljajia, ostalo je pitanje: Da li postoji model o—ciglednog pred-
stavljanja hiperboli—cke geometrije? Na ovo pitanje odgovorio je Eugenio
Beltrami, 1868, koji je pokazao da površina nazvana pseudosfera ima odgo-
varajuću zakrivljenost za jedan model delimičnog hiperboličkog prostora, a
u drugom članku objavljenom iste godine, definisan je Klajnov model (Fe-
liks Klajn), Poenkareov disk model i Poenkareov poluravanski model (Anri
Poenkare) koji čine u potpunosti modele očiglednog predstavljanja hiper-
boličke geometrije, a ujedno pokazuju da su Euklidska geometrija i hiper-
bolička geometrija ekvikonzistentne, što znači da je hiperbolička geometrija
logički konzistentna ukoliko je to i Euklidska geometrija. Razvoj neeuklid-
skih geometrija pokazao se veoma značajnim za fiziku XX veka. Zadajući
ograničenja brzini svetlosti, sabiranje brzina zahtevalo je nužno korišcenje
hiperboličke geometrije. Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti opisuje pros-
tor kao generalno ravan (Euklidski), ali i eliptički zakrivljen (Neeuklidski) u
oblastima u blizini kojih je prisutna materija. S obzirom da se vasiona širi
, čak i prostor gde ne postoji materija ili masa moe se opisivati uz pomoc
hiperboličkog modela. Ova vrsta geometrije, gde se zakrivljenost menja od
tačke do tačke nazvana je rimanovska geometrija. Postoje takode i drugi
matematički modeli povr’si na kojima Euklidov postulat paralelnosti više ne

32
važi, kao na primer Denova površ (Dehn plane) koja se sastoji od svih tačaka
(x, y), gde su x i y konačni nadrealni brojevi.

17 Geometrija Lobačevskog
Lobačevski Nikolaj Ivanovič je Ruski matematičar, osnivač neeuklidske
geometrije (1792-1856) koja je predstavljala revolucionarnu tačku u razvitku
matematičkog mišljenja XIX veka. Mnogi istaknuti matematičri pokušavali
su pre Lobačevskog da dokažu peti Euklidov postulat o paralelama: da se
kroz jednu tačku izvan neke prave, u ravni odredenoj tom tačkom i tom
pravom, može povući samo jedna prava koja neće seći datu pravu. To isto
pokušao je da dokaže i Lobačevski, što se vidi iz njegovih predavanja koja je
držao 1816-1817. Ukazivao je na važan problem u teoriji paralelnih pravih
koji se sastoji u tome da se osnovno tvrdenje teorije paralelnih primalo bez
analize neophodnosti. Naime, pri preseku treóm pravom dveju pravih u
ravni, obrazuju se osam uslova, ako je pri tom zbir unutrašnjih uglova s
jedne strane jednak dvama pravim uglovima, onda su dve prave paralelne.
Lobačevski je uvidao uzaludnost pokušaja da se dokaže peti Euklidov pos-
tulat, pa na zasedanju Fizičko-matematičkog odeljenja 1826. Izlaže svoj rad
Sažeto izlaganje osnova geometrije sa strogim dokazom teorema o parale-
lama koja obeležava datum rodenja neeuklidske geometrije. Zahtevao je da
se rad objavi u Naučnim zapisima Kazanjskog univerziteta, ali, ne shvativši
sadržinu rada, komisija sastavljena od tri profesora nije prihvatila njegovoob-
javljivanje. Geometrija Lobačevskog se zasniva na osnovnim stavovima kao I
Euklidova, samo što se peti postulat zamenjuje postulatom da se kroz jednu
tačku izvan neke prave mogu povuı́ najmanje dve prave koje leže sa datom
pravom u istoj ravni i ne seku je. Svoju geometriju je konstruisao polazeći
od osnovnih geometrijskih pojmova i svojih aksioma i dokazivao je teoreme
geometrijskim metodama, slično Euklidovoj geometriji. Kao osnova služila
mu je teorija paralelnih pravih i to razlikuje geometriju Lobačevskog od Eu-
klidove. Geometrija Lobačevskog otkriva novi svet geometrijskih objekata:
prave paralelne u smislu Lobačevskog sve više se približuju jedna drugoj u jed-
nom smeru a u suprotnom smeru njihovo rastojanje se neograničeno uvećava;
dve prave prave u istoj ravni koje imaju zajedničku normalu, na obe strane
od te normale beskonačno se razilaze; zbir uglova u trouglu manji je od 180
stepeni, što znači da u geometriji Lobačevskog četvorougao može imati na-
jviše tri prava ugla a četvrti je oštar; sve tačke koje se nalaze na jednakom
odstojanju od date prave leže na krivoj liniji a ne na pravoj, kao u Eukli-

33
dovoj geometriji. Ravan i prostor Lobačevskog su skupovi tačaka u kojima su
odredene prave, kretanje figura, rastojanja, uglovi i drugi elementi. Izradio
je odgovarajuću trigonometriju, kao i principe analitičke i diferencijalne ge-
ometrije. Kao neeuklidska geometrija, geometrija Lobačevskog imala je pro-
tivnike medu matematičarima koji nisu shvatili njenu sadržinu sve dok veliki
italijanski matematičar Beltrami (Eugenio Beltrami, 1835-1900) nije 1868.
pokazao da geometrija Lobačevskog vredi na jednoj posebnoj površi naz-
vanoj pseudosfera. Ona je postala predmet ispitivanja velikih matematičara.
U tom pogledu značajni su radovi Nemaca Klajna (Felix Klein, 1849-1925)
i Rimana i Francuza Poenkarea koji su veoma doprineli u smislu afirmacije
geometrije Lobačevskog i njene primene. Ona je našla široku primenu u
raznim granama matematike, posebno u modernim tokovima teorijske fizike.
Otkriće neeuklidske geometrije spada u red najvećih otkrića u matematici.
Ovim otkrićem, kao i svojim celokupnim stavom matematičara i filozofa
matematike, Lobačevski je otvorio nove puteve u razvitku matematike koji
su usledili aksiomatskim zasnivanjima svih grana matematike i uvrstio se u
red genijalnih stvaralaca. Povodom stogodišnjice njegovog rodenja utemel-
jena je Nagrada Lobačevskog za dela iz neeuklidske geometrije.

17.1 O geometriji Lobačevskog

Da bismo shvatli ideje koje su dovele do stvaranja ove geometrije,vratićemo
se daleko unazad,u period klasicne grcke matematike. Prvobitno,a za znači
u starom Egiptu i Vavilonu, geometrija je sadržavala samo uputstva za
rešavanje raznih praktičnih problema koji su nastajali pri gradjenju piramida
i hramova,navodnjavanju i ostalim gradanskim poduhvatima.U VII veku pre
nove ere geometrija prelazi u staru Grčku, gde počinje period njenog sis-
tematskog izgradivanja.Tada nastaje čuvena jonska filozofska škola u Maloj
Aziji, čijim se najznačajnijem predstavniku,Talesu iz Milita, pripisuje da
je prvi dokazao neke geometrijske stavove. Zatim nastaje doba procvata
grčke kulture, kad se u matematici i filozofiji javljaju značajna imena, kao
što su Pitagora, Hipokrat, Platon, Aristotel i drufi. Medutim, antička ge-
ometrija je dostigla vrhunac u vreme osnivanja Aleksandrijske škole(332.
god p.n.e), kroz radove velikog grčkog matematičara Euklida. Glavno nje-
govo delo ”Elementi”, koja je bacila u zasenak sve ranije knjige o geometriji
i ostala tokom dva milenijuma skoro jedina osnova svih geometrijskih is-
traživanja. U ”Elementima”je Euklid sistematski i logično povezao,izložio
do tada prikupljeno znanje iz geometrije. Pri tome je čitavo delo izvedeno
po sledećem redosledu: definicije, postulati, aksiome, zatim teoreme i njihovi
dokazi. ”Elementi”imaju ogroman istorijski značaj jer je to prvi pokušaj

34
aksiomatkog zasnivanja neke oblasti matematike. U odnosu na geometrijske
predstave koje su postojale u to vreme, Euklid je postigao prilično veliku
strogost u izlaganju i logičkom povezivanju činjenica. Tokom vremena mnogi
matematičari su popravljali nedostatke u ”elementima”, dodavali neke nove
delove, a baročito veliko nteresovanje je pobudivalo je ispitivanje aksioma i
postulata(sa savremene tačke gledišta ne razlikujemo te dve vrste osnovnih
stavova). Vremenom se pokazalo da su neke aksiome suviše, jer sledi is os-
talih, a takode je zapaženo da neke nedostaju. Posebno interesovanje je iza-
zvao V postulat. U stvari on je i doveo do stvaranja neeuklidske geometrije.
Ovaj postulat glasi: Ako prava u preseku sa druge dve prave sa njima na
istoj strani gradi unutrašnje uglove, čiji je zbir manji od dva prava ugla,
onda se ove prave seku sa one strane gde je taj zbir manji od dva prava ugla.
Zbog manje očiglednosti izgledalo je da ovaj postulat mora biti posledica os-
talih, i u tom pravcu vršena su vrlo opsežna istraživanja. Treba odmah istaći
značaj ovog postulata: na njemu se zasniva teorija paralelnih pravih, a sa
tim u vezi sličnost geometrijskih likova, triigonometrija itd. Do početka XIX
bilo je mnogo uzaludnih pokušaja da se ovaj postulat dokaže. Medutim, iak
nisu dovela do željenog rezultata, ova istraživanja su bila veoma značajna
u razvoju geometrije, jer su dovela do otkrića logičke povezanosti medju
mnogim značajnim stavovima, kao i do niza teorema, logički. ekvivalentih V
postulatu.

18 Projektivna geometrija
Projektivna (nacrtna) geometrija je skup metoda za rešavanje prostornih
problema crtanjem u ravni. Nacrtna geometrija je oblast u kojoj se proučavaju
metode preslikavanja kojima se prostorni likovi predstavljaju odgovarajućim
likovima u ravni. Na taj način se postiže da se rešavanje prostornog zadatka
svodi na rešavanje odgovarajućeg zadatka u ravni. Skup osobina kojima se
uspostavlja veza izmedu prostornog zadatka i odgovarajućeg u ravni karak-
teriše sadržaj ove oblasti geometrije.
Preslikavanje koje se u geometriji koristi je projektovanje, pa se slika u ravni
naziva projekcija. Kako je medu likovima u prostoru i njihovim slikama
u ravni potrena obostrano jednoznačna korespondencija, utvrdivanje eleme-
nata u ravni kojima se jednoznačno predstavljaju likovi prostora definiše
metodu projektovanja.
Rene Decartes (1596-1650) je uveo koordinatni sistem i povezao algebru i ge-
ometriju u analitičku geometriju. Monž Gaspar( Gaspard Monge )francuski

35
matematičar (1746-1818)je osnivač projektivne geometrije (prvi je uveo is-
tovremeno posmatranje više projekcija na jednom crtežu). Njegov talenat
se ispoljio u četrnaestoj godini pri konstrukciji vatrogasnog motora, gde je
pokazao neobičnu sposobnost za uočavanje složenih prostornih odnosa. Kad
mu je bilo šesnaest godina samostalno je izradio kartu radnog mesta i odgo-
varajué merne instrumente, što je bio veliki uspeh. Iste godine postao je pro-
fesor gimnazije i škole za vojne inžinjere. Tu se detaljno upoznao sa teorijom
utvrdivanja, čiji je problem bio izrada plana a da nijedan deo utvrdenja ne
bude izložen neprijateljskoj vatri. Monž je dao svoje rešenje tog problema
što je predstavljalo početak nacrtne geometrije, a Monžova metoda dugo
se čuvala kao vojna tajna. Tek je 1794. bilo odobreno da se o njoj javno
govori. Potrebe tehničh nauka, posebno vojne inžnjerije podstakle su ga
u radu na nacrtnoj geometriji pa je objavio delo Nacrtna geometrija (Ge-
ometrije descriptive,1765. kao skripta i 1795. kao knjiga) u kome definiše
nacrtnu geometriju. Ima dva glavna cilja: prvo, da na crtežu koji ima
samo dve dimenzije tačno predstavi trodimenzionalne objekte koji se mogu
tačno zadati, i drugo, da iz tačne geometriske predstave tela izvede sve što
neophodno proizlazi iz njihovog oblika i uzajamnog polo’zaja”. Monžovo
stvaranje nacrtne geometrije bilo je revolucijarno delo za tehničke nauke,
jednostavno po metodama i idejama i neophodno za napredak tih nauka
i njihovih primera. Niz geometriskih problema koji su se do tada rešavali
analitičkim putem Monž je pomoću nacrtne geometrije sveo na geometrisku
konstrukciju, ali njegovo ime je ostalo istaknuto u teoriji površi gde je vešto
primenio infinitezimalne metode. U svom delu Primena analize u geometriji
(Application de lanalyse a la geometrie, 1795), napisao jasnim i živim stilom,
bez stare sheme, pretpostavka-tvrdenje-dokaz obraduje analitičku geometriju
u prostoru. Ovde nalazimo probleme u vezi sa diferencijalnim odnosima
kod obrtnih, zavojnih, pravoliniskih i razvojnih površina. Monž je stvo-
rio svoju geometrisku školu za koju je karakteristučo potpuno prožimanje
geometriske konstrukcije i analitičke formule. Svojom diferencijalnom ge-
ometrijom pripremio je put Gausu koji će inspirisati Rimana u razvijanju
geometrije, neophodne za teoriju relativnosti. Monž je poznat u teoriji difer-
encijalnih jednačina koje su usko povezane sa problemima koje je radio u
geometriji. Objavio je brojne radove na području nacrtne i diferencijalne
geometrije, teorije diferencijalnih jednačina i drugih oblasti u tada najis-
taknutijim naučnim časopisima Pariza.

36
19 Aksiomatsko zasnivanje geometrije
Sigurno je da osnovni podstrem za razvoj prirodnih nauka i matem-
atike leži u čovekovoj potrebi za njihovim primenama.Herodot ističe da je
geometrija potekla iz Egipta od stalne potrebe da se izmere granice po-
jedinih zemljišta posle poplave Nila, jer je voda brisala granične znake.
Stoga je prirodno što postoje podaci o matematičkim znanjima starih kul-
tura. Matematičko obrazovanje tih naroda svodilo se poznavanje najosnovni-
jih osobina geometrijskih likova,do koga se doslo islustvom, ili induktivnom
metodom.
U staroj Grčkoj matematika pored potrebe postaje i umetnost. Možda je
to jedan od razloga zašto su se Grci prihvatili sre’djivanja njihovih znanja u
jednu logičku celinu, gde osobine objekta koji se posmatraju nisu vise izolo-
vane činjenice, već sačinjavaju jedan logični niz u kome se svaki član niza
izvodi kao posledica prethodnih članova. Sredivanje nagomilanog znanja
nesumljiva je potreba, ali grci su mogli sa sačine jednu enciklopediju, gde
navedeni pojmovi ne moraju imati medusobne veze. Izlaganje u obliku
logičkog niza je umetnost kojom počinje i do danas traje u nauci deduk-
tivni metod. Vrhunac grčkog deduktivnog metoda predstavljaju Euklidovi
Elementi. Oni predstavljaju najsjajniji spomenik antičke grčke. Elememti
predstavljaju izvrstan model aksiomatskog zasnivanja nauke. Za razliku od
formalne, obična aksiomatska matematička teorija izgraduje se na sledeći
način: polazi od izvesnog broja reči govornog jezika koje se ne definišu i
od izvesnog broja rečenica istog jezika u kojima učestvuju polazne reči. Te
rečenice po dogovoru smatraju se tačnim i da postoje jaki intuitivni razlozi
za prihvatanje njihove tačnosti. Te rečenice nazivaju se aksiome. Teoreme
su one rečenice koje se dobijaju iz aksioma primenom nekih logičkih prav-
ila. Dokaz aksiomatske matematike je konačan niz čiji je svaki član aksioma,
ranije dokazanih teorema, ili član za koji postoje izvesni prethodni članovi
niza iz kojih se on dobija pomoću nekog pravila izvodenja logičkog pravila).
Razlika izmedu formalne i aksiomatske matematičke teorije nije velika. U
formalnoj teoriji govorni jezik i intuicija svode se na oaj neizbezni maximum.

Prema Aristotelu, Euklid prvi pravi razliku izmedu postulata i aksioma. Ak-
siome su evidentne činjenice zajedničke svim naukama koje se uzimaju za
tačne, a postulati su zahtevi u geometriji. Aksiome kod Euklida su opšte
aksiome, a postulati su geometrijske aksiome. Sa savremenog gledišta ak-
siomatskog zasnivanja geometrije, Euklid pravi nekoliko grešaka jer on ne pri-
hvata potrebu za uvodenjem osnovnih pojmova, već pokušava da ih definiše.
Aksiome Euklidovog sistema nisu medusobno nezavisne. prilikom dokazi-
vanja Eiklid se oslanjao na sliku, i time dokaze učio nekorektnim. I pored

37
ovih nedostataka, Euklidovi Elementi predstavljaju jedno od najvažnijih dela
u maematici i posredno su odgovorni za razvitak aksiomatskog metoda. Dugi
niz godina glavni izvor ideja za matematičko stvaranje bili su Euklidovi el-
ementi, i mnogi matemati’cari bavili su se usavršavanjem i dopunjavanjem
Elemenata.
Nemački matamatičar David Hilbert(1862-1943) objavio je 1899. godine kn-
jigu Grundlagen der Geometrie (osnove geometrije), u kojoj je izložio ge-
ometriju saglasno opštim zahtevima za aksiomatsko zasnivanje teorije. One
je uzimao za osnovne pojmove tačku, pravu i ravan, i zatim leži9pripada).
izmedu, podudarno, paralelno i neprekidno. On je naveo 20 aksioma u pet
grupa tako da su prve bile aksiome veze, druge aksiome rasporeda, zatim
aksiome podudarnosti, aksiome paralelnih i aksiome neprekidnosti. Hilbert
na odgovarajućim mestima uvodi i potrebne definicije onih pojmova koji se
pojavljaju u aksiomama. hilbertov sistem aksioma je neprotivrečen, neza-
visan i potpun. Neprotivrečnost Hilbertovog sistema dokazuje se pomoću
modela, tako da ispravan zaključak glasi: Ako je aritmetika sistema realnih
brojeva neprotivrečena, tada je Hilbertiv sistem aksioma za geometriju ne-
protivrečen.
Od samog početka postojali su pokušaji da se dokaže V postulat iz Eukli-
dovih Elemenata. Razlog je što je iskaz tog postulata daleko složeniji od
svoh ostalih postulata i aksioma koje Euklid navodi. U knjizi Saggio di una
Bibliografia Euclidea od Riccardia, koja je objavljena u Bolonji 1890. go-
dine, na dvadeset strana navedeni su naslovi monografija napisanih izmedu
1607. i 1887. godine koje se odnose na V postulat. Medu važnim pokušajima
da se dokaze je Ptolomeja, priklusa, Wallis-a i drugi. Pokazalo se da se V
postulat ne može dokazati iz ostalih Euklidovih postulata i aksioma, tako
da se sa pravom možemo diviti Euklidu koji je V postulat uvrstio medu os-
tale. Medutim ovi stavovi su doveli da mnogih stavova koji su ekvivalenti V
postulatu u odnosu na ostale aksiome. Pored Hilberta, nevedeni su još neki
stavovi koje zastupaju Lobačevski, J. Bolyai i K.F. Gauss. Ta geometrija je
geometrija Lobačevskog. pored euklidske i geometrije Lobačevskog postoje i
druge geometrije koje se takode aksiomatski zasnivaju i za koje se dokazuju
da su neprotivrečne.

20 O nastavi geometrije u školi

Tokom mnogih vekova Elementi su bili jedini udzbenik po kome se pre-
davala geometrija. Stoga je nastava geometrije opterećena tradicijom daleko

38
više od nastave bilo kog drugog predmeta. Začudujuće je koliko su malo uti-
cala važna otkrića u matematici na nastavu geometrije. Kada se razmi’slja o
nastavi geometrije ili o nastavi matematike treba na prvom mestu imati na
umu da će samo jedan manji deo učenika nastaviti da se bavi matematikom.
Polazeći od jednostavnijih primera, objasniti neke od osnovnih logičkih prav-
ila koja se koriste u matematici. Važno je da učenik što pre upozna sa
pojmovima potrebnog i dovoljnog uslova, metodom dokazivanja, pravilom
kontrapozicije. Treba polaziti od jednostavnijih primera.

39
21 Veliki umovi
21.1 Pitagora
Pitagora(oko 596. p.n.e. - oko 475. p.n.e) - antički filosof i matematičar koji je najpoznatiji po svojoj
teoremi o odnosu hipotenuze c i kateta a i b u pravouglom troglu

c2 = b2 + a2 .

Sin Mnesarha, rezača dragoga kamena. Rodjen na ostrvu Samosu(Jonija). Verovatno je da je po naredenju
samskoga tiranina Polikrata putovao u Egipat, da bolje upozna ustanove egipatskih sveštenika. Zbog ne-
suglasica s Polikratom, a možda i samo zbog odvratnosti prema njegovoj tiraniji, preselio se u Kroton
u južnoj Italiji ili Velikoj Heladi, gde su se, otkako je Jonija pod persijskom vlaš/’cu počela da opada,
stvorila nova središta helenske prosvete i moı́.

21.2 Tales
Tales(Talet Milećanin, Thales), (oko 625-548. pne.) iz Miletabio je svestrano obrazovan filozof.Aktivan
kao matematičar i kao državnik, važio je u starom veku kao prvi jonski prirodni filozof i ubrajali su ga
meddu Sedam mudraca. On je prvi pokušao da raznovrsnost pojava svede na jednu jedinu pramateriju
- vodu. Nije sigurno da li je ovo učenje izneo u nekom spisu. Kao matematičar poznat je po Talesovoj
teoremi. Talesov učenik takode iz Mileta bio je filozof Anaksimandar (Anaximandros), iz prve polovine
VI veka pne.

21.3 Platon
Platon( 427. p.n.e.-347. p.n.e.)-roden u Atini. Neizmerno uticajan starogrčki filozof, Sokratov učenik,
a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga
o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih
dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog
pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina
poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od
filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (Demodokus, Alkibi-
jad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se
sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni)
Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast.

21.4 Euklid
Euklid(330. god. p.n.e- 275.god. p.n.e.)-Bio je poznati grčki matematičar iz Atine. Živeo je i radio
u Aleksandriji gde je stvorio matematičku školu. Napisao je brojna dela, od kojih neka nisu sačuvana i
poznata su samo po naslovu. Sačuvana dela su:
Elementi(geometrija kao nauka o prostoru) u 13 knjiga,
Data (o uslovima zadavanja nekog matematičkog objekta),
Optika (sa teorijom perspektive)
U odnosu na druge naučne oblasti, geometrija je dostigla zavidan nivo oko 300. god. pne. pojavom dela
”Elementi”. Tada u matematici geometrija dominira, pa su i brojevi interpretirani geometrijski. Euk-
lid je pokušao da izlaganje bude stogo deduktivno i upravo zbog te doslednosti ”Elementišu vekovima
smatrani najsavršenijim matematičkim delom. Mnoge generacije matematičara i drugih naučnika su učili
iz ove knjige kako se logički zaključuje i novo povezuje sa ranije utvrdenim činjenicama. Kasnije su
”Elementi”analizirani i dopunjavani. Posebnu pažnju su privlačili aksiomi i postulati. U ovoj knjizi su
sadržana sva saznanja i otkrića do kojih su došli Euklid i njegovi prethodnici i savremenici u geometriji,
teoriji brojeva i algebri.

40
21.5 Aristotel
Aristotel(384. p. n. e. 322. p. n. e.), starogrčki filozof, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih
ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je roden u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu.
Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra
Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pret-
postavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je
dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohada Akademiju kao Platonov učenik.

21.6 Nikolaj Ivanovič Lobačevski

Nikolaj Lobačevski(1793.-1856.)- ruski matematičar; sin arhitekte, roden u Novogordskoj oblasti,
postavio temelje neeuklidske geometrije. Kada mu je bilo šest godina, Lobačevskom je umro otac i pošto
je njegova majka porodicu preselila u Kazanj, tamo je 1807. pohadao novootvoreni univerzitet. Studije
zavrava 1811., docent postaje 1814., vanredni profesor 1816., redovni 1822., a 1827. postaje rektor što
ostaje sve do penzionisanja. Njegova vlada ga je odlikovala, ali je 1846, iz nejasnih razloga, pao u ne-
milost; tada se penzioniše iz zdravstvenih razloga. Za života, Lobačevski je kao i Kopernik, bio nepoznat
i nepriznat čak i u svojoj domovini. Poznati nemac(ki matematic(ar Gaus, jedini je obratio pažnju na
njegova velika otkrića i pomagao njegov izbor za dopisnog člana Naučnog udruženja u Getingenu. Ali
tek kada je nakon Gausove smrti objavljeno da je on prihvatao teorije i dostignuća Lobačevskog, tada je
iznenadena matematička javnost prvi put čula za ime velikog ruskog matematičara.

21.7 David Hilbert

David Hilbert(nem. David Hilbert, 23. 01. 1862 14.02.1943) je bio nemački matematičar koji je dao
važan doprinos u nekoliko grana matematike. Hilbert je 1888. poopštio jednu važnu Žordanovu teoremu
na sisteme višeg reda, da bi 1899. godine objavio svoje čuvene Osnove geometrije (Grundlagen der Ge-
ometrie) u kojima je tu temu, konačno, postavio na stroge aksiomatske osnove (Hilbertove aksiome). On
je takode pokazao da je geometrija jednako konzistentna kao aritmetika realnih brojeva. Godine 1900.
Hilbert je postavio deo od 23 problema kao izazov matemati”arima XX veka; rešenja ili nekakav napredak
je učinjen za oko tri četvrtine njih. Kasnije se Hilbert posvetio radu na teorijskoj fizici i osnovama matem-
atike. Razvijao je matematički formalizam to ga je dovelo do dela Osnove matematike (Grundlagen der
Mathematik, 1934. - 1939.), zajedno sa Paulom Bernajsom. Drugi radovi Hilberta uključuju njegov dokaz
Varingovog problema, tj. pretpostavke koju je postavio Varing 1770, a prvo potpuno rešenje je pronašao
Hilbert 1909, zatim razvoj tzv. Hilbertovog prostora i doprinos u proučavanju integralnih jednačina i
algebarske teorije brojeva.

21.8 Rene Dekart

Rene Dekart (1596.-1650.) bio je matematičar, filozof i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie)
postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovjekovnog filozofskog pravca racional-
izma, a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama
o prvoj filozofiji dosledno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u
čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući
je od srednjevekovnog teocentričnog pogleda sholasti’cke provenijencije. U Dekartovoj filozofiji, rekao bi
Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antiču objektivnost.

41
Sadržaj
1 Geometrija 2

2 Istorijski razvoj geometrije 2

3 Period nastanka 2

4 Period sistematskog izlaganja 3

5 Nastanak analitičke geometrije 4

6 Izgradnja neeuklidskih geometrija 4

7 Teorija relativnosti 5

8 Podela geometrije 6

9 Euklidova geometrija 7

10 Elementarna geometrija 7

11 Osnovne oblasti geometrije 7

12 Planimetrija 8
12.1 Mnogougao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
12.2 Trougao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
12.3 Pravougli trougao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
12.4 Četvorougao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
12.5 Paralelogram . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
12.6 Pravougaonik i kvadrat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
12.7 Romb . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
12.8 Trapez . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
12.9 Kružnica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
12.10Odsečak (segment) i isečak (sektor) kruga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
12.11Kružni prsten . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

13 Stereometrija 18
13.1 Kocka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
13.2 Kvadar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
13.3 Piramida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
13.4 Prizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
13.5 Valjak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
13.6 Lopta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

14 Trigonometrija 24
14.1 Poreklo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25

15 Analitička geometrija 26
15.1 Vektorski prostor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
15.2 Skalarni proizvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
15.3 Vektorski proizvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
15.4 Ravan . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
15.5 Ravan u analitičkoj geometriji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30

16 Neeuklidska geometrija 30
16.1 Istorija neeuklidske geometrije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

17 Geometrija Lobačevskog 33
17.1 O geometriji Lobačevskog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

18 Projektivna geometrija 35

19 Aksiomatsko zasnivanje geometrije 37

42
20 O nastavi geometrije u školi 38

21 Veliki umovi 40
21.1 Pitagora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
21.2 Tales . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
21.3 Platon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
21.4 Euklid . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
21.5 Aristotel . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
21.6 Nikolaj Ivanovič Lobačevski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
21.7 David Hilbert . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
21.8 Rene Dekart . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

43
Literatura
[1] Zagorka Šnajder, Nacrtna geometrija, Narodna knjiga, 1991.

[2] Slobodanka Kečkić, Aksiomatsko zasnivanje geometrije , Beograd, 1973.

[3] Dr Branka Alimpić, O geometriji Lobacevskog , Beograd, 1973.

[4] www.wikipedia.org

[5] http://www.vets.edu.yu/

44