UGOVORI O PRIVREDNIM USLUGAMA

UGOVOR O POSREDOVANJU U MEĐUNARODNOM PROMETU

Definicija. Ugovor o posredovanju je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga

kojim se jedna strana – posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u vezu sa
drugom ugovornom stranom – nalogodavcem, lice koje bi s njim pregovaralo o
zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu
naknadu, ako taj ugovor bude zaključen.

Međunarodni karakter. Ugovor o posredovanju dobija međunarodni karakter

ukoliko ugovorne strane pripadaju različitim nacionalnim pravnim porecima.

Pravne karakteristike.
Ugovor o posredovanju je imenovan ugovor jer je posebno regulisan Zakonom o
obligacionim odnosima.
Ugovor o posredovanju je neformalan ugovor jer je za njegovo zaključenje dovoljna
prosta saglasnost volja. Posrednik je lice koje se profesionalno bavi izvršavanjem
tuđih naloga, pa se smatra da je ugovor o posredovanju zaključen ukoliko posrednik
odmah nije odbio ponudu.
Ugovor o posredovanju najčešće se zaključuje kao ugovor po pristupu, na osnovu
opštih uslova poslovanja posredničkih kompanija, koje ove ugovore unapred
pripremaju u vidu štampanih obrazaca.
Ugovor o posredovanju se po pravilu zaključuje kao ugovor intuitu personae budući
da su lična svojstva posrednika od posebnog značajna za ovu vrstu posla. To znači da
je posrednik dužan da lično izvršava obaveze iz ovog ugovora. Izuzetno, ovaj ugovor
može biti zaključen i bez obzira na lična svojstva ugovornika.
Ugovor o posredovanju je dvostrano obavezan ugovor s obzirom da stvara uzajamne
obaveze ugovornih strana. Posrednički posao stvara dve vrste pravnih odnosa: pravni
odnos nalogodavac – posrednik koji nastaje zaključenjem ugovora o posredovanju i
pravni odnos nalogodavac - treće lice koji nastaje izvršenjem ugovora o posredovanju
i sastoji se u zaključenju određenog ugovora između nalogodavca i trećeg lica koga je
posrednik pronašao i doveo u vezu sa nalogodavcem.
Pre zaključenja ugovora o posredovanju može se zaključiti predugovor kojim se
ugovorne strane obavezuju da će u određenom roku zaključiti glavni ugovor, čije su
bitne elemente već odredile.

Bitni elementi. Bitan element ugovora o posredovanju je određenje predmeta

ugovora, što znači poslova na koje se posrednik obavezuje nalogodavcu.

Vrste posredovanja. U zavisnosti od predmeta ugovora o posredovanju,

posredovanje može biti: trgovinsko, transportno, pomorsko, berzansko, bankarsko, i
sl.

Izvori prava. U unutrašnje izvore prava za ugovor o posredovanju ulaze Zakon o

obligacionim odnosima, opšti uslovi poslovanja poredničkih kompanija i poslovni
običaji. Posebni međunarodni izvori za ovaj ugovor ne postoje, iako se na odnose koji
nastaju između posrednika i trećeg lica analogno primenjuju pravila Konvencije o
predstavljanju u materiji međunarodne prodaje robe iz 1983. godine. U pogledu
odnosa između nalogodavca i posrednika, značajan izvor prava predstavljaju
međunarodni trgovinski običaji.

Osnovne razlike između posredovanja i zastupanja.

• Posrednik obavlja poslove kao samostalan privrednik, u svoje ime i za svoj
račun, dok zastupnik obavlja poslove u ime i za račun nalogodavca;
• Posrednik štiti interese obeju ugovornih strana, dok zastupnik štiti samo
interese svog nalogodavca;
• Posrednik, po pravilu, obavlja samo faktičke radnje – pronalaženje poslovnih
partnera za svog nalogodavca, dok zastupnik zaključuje pravne poslove u ime
i za račun svog nalogodavca;
• Ugovor o posredovanju je neformalan ugovor, dok je ugovor o zastupanju
formalan ugovor

Obaveze posrednika. Posrednik je dužan tražiti sa pažnjom dobrog privrednika

priliku za zaključenje određenog ugovora i ukazati na nju nalogodavcu. On je dužan
posredovati u pregovorima i nastojati da dođe do zaključenja ugovora, ako se na to
posebno obavezao. Posrednik ne odgovara ako i pored potrebne brižljivosti ne uspe u
svom nastojanju (obligacija sredstva).

Posrednik je dužan obavestiti nalogodavca o svim okolnostima od značaja za

nameravani posao koje su mu poznate ili su mu morale biti poznate.

Posrednik u privredi dužan je da vodi posrednički dnevnik, u njega ubeleži bitne

podatke o ugovoru koji je zaključen njegovim posredovanjem, kao i da izda potpisan
izvod iz posredničkog dnevnika (posrednički list).

Posrednik odgovara za štetu koju bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih je
posredovao, a koja bi nastala zbog toga što je posredovao za poslovno nesposobno
lice za čiju je nesposobnost znao ili je mogao znati, ili za lice za koje je znao ili morao
znati da neće moći izvršavati obaveze iz tog ugovora, i uopšte za svaku štetu nastalu
njegovom krivicom.

Posrednik odgovara za štetu koja bi za nalogodavca nastala usled toga što je bez
dozvole nalogodavca obavestio neko treće lice o sadržini posla, o pregovorima ili o
uslovima zaključenog ugovora (obaveza čuvanja poslovne tajne).

Nalogodavac može opozvati nalog za posredovanje u svakom momentu, ako se toga

nije odrekao i pod uslovom da opozivanje nije protivno načelu savesnosti (u
protivnom, duguje naknadu štete posredniku). Nalogodavac nije dužan da pristupi
pregovorima za zaključenje ugovora sa licem koje je posrednik našao, niti da zaključi
sa njim ugovor pod uslovima koje je saopštio posredniku, ali će odgovarati za štetu
ako je postupio protivno načelu savesnosti.

Prava posrednika (obaveze nalogodavca). Posrednik ima pravo na naknadu

(proviziju) i u slučaju kad ona nije ugovorena. Ako visina naknade nije ugovorena niti
propisana opštim uslovima poslovanja, primenjuje se uobičajena naknada, a u
odsustvu nje, visinu naknade određuje sud, prema posrednikovom trudu i učinjenoj
usluzi. Ugovorenu posredničku naknadu sud može sniziti na zahtev nalogodavca, ako
nađe da je preterano visoka s obzirom na posrednikov trud i učinjenu uslugu. Sniženje
ugovorene naknade ne može se tražiti ako je isplaćena posredniku posle zaključenja
ugovora za koji je on posredovao.

Pravo na naknadu posrednik stiče u momentu zaključenja ugovora za koji je

posredovao, ako drugačije nije ugovoreno (dispozitivna odredba – moguće je na
primer ugovoriti da posrednik stiče pravo na proviziju čim dovede u vezu
nalogodavca i treće lice, bez obzira će oni zaključiti ugovor ili ne). U slučaju
nevažnosti ugovora, posrednik ima pravo na proviziju ako mu uzrok nevažnosti nije
bio poznat.

Posrednik nema pravo na naknadu troškova učinjenih u izvršenju naloga, osim kad je
to ugovoreno. Međutim, ako mu je ugovorom o posredovanju priznato pravo na
naknadu troškova, on ima pravo na tu naknadu i u slučaju kad ugovor između
nalogodavca i trećeg lica nije zaključen. Ukoliko drukčije nije ugovoreno, posrednik
koji je dobio nalog za posredovanje od obeju strana, može zahtevati od svake strane
samo polovinu posredničke naknade i naknadu polovine troškova, ako je naknada
troškova ugovorena.

Merodavano pravo. Kad je ugovor o posredovanju međunarodnog karaktera, na

njega se primenjuje pravo koje su ugovorne strane odredile saglasnošću svojih volja –
princip autonomije volje. U odsustvu sporazuma ugovornih strana, naše pravo
usvojilo je kao supsidijarni kreterijum - pravo mesta gde se u vreme prijema ponude
nalazilo sedište odnosno prebivalište posrednika. Prema Konvenciji koja se
primenjuje na ugovore o posredovanju i ugovore o zastupanju iz 1977. (koju je
potpisala i naša zemlja), merodavno je pravo mesta u kome je u trenutku zaključenja
ugovora posrednik imao svoje profesionalno sedište, odnosno – u nedostatku ovoga –
svoje uobičajeno boravište (kriterijum sedišta dužnika karateristične obaveze). Ako
posrednik ima više profesionalnih sedišta, merodavno je pravo mesta sa kojim je
posredovanje najuže povezano.

UGOVOR O MEĐUNARODNOM TRGOVINSKOM ZASTUPANJU

Definicija. Ugovor o trgovinskom zastupanju je takav ugovor o obavljanju privrednih

usluga kojim se jedna ugovorna strana – zastupnik (agent) obavezuje da, uz naknadu,
zaključuje u ime i za račun druge ugovorne strane – nalogodavca (komitenta) ugovore
sa trećim licima.

Međunarodni karakter. Ugovor o trgovinskom zastupanju dobija međunarodni

karakter ukoliko sadrži neki od elemenata inostranosti.

Pravne karakteristike.
Ugovor o trgovinskom zastupanju je imenovan ugovor jer je posebno regulisan
Zakonom o obligacionim odnosima.
Ugovor o trgovinskom zastupanju je formalan ugovor jer Zakon o obligacionim
odnosima predviđa da mora biti zaključen u pismenoj formi. Iako je zastupnik lice
koje se profesionalno bavi izvršavanjem tuđih naloga, on se, zbog zahteva pismene
forme ne može zaključiti ćutanjem zastupnika.
Ugovor o trgovinskom zastupanju najčešće se zaključuje kao ugovor po pristupu, na
osnovu opštih uslova poslovanja zastupničkih kompanija, koje ove ugovore unapred
pripremaju u vidu štampanih obrazaca.
Ugovor o trgovinskom zastupanju se po pravilu zaključuje kao ugovor intuitu
personae budući da su lična svojstva zastupnika od posebnog značaja za ovu vrstu
posla. To znači da je zastupnik dužan da lično izvršava obaveze iz ovog ugovora.
Izuzetno, ovaj ugovor može biti zaključen i bez obzira na lična svojstva ugovornika.
Ugovor o trgovinskom zastupanju je dvostrano obavezan ugovor s obzirom da stvara
uzajamne obaveze ugovornih strana. Zastupnički posao stvara tri vrste pravnih
odnosa: pravni odnos između nalogodavca i zastupnika koji nastaje zaključenjem
ugovora o zastupanju; pravni odnos između zastupnika i trećeg lica sa kojim
zastupnik zaključuje ugovor u ime i za račun nalogodavca; pravni odnos između
nalogodavca i trećeg lica sa kojim je nalogodavac preko zastupnika zaključio ugovor.
Pre zaključenja ugovora o trgovinskom zastupanju može se zaključiti predugovor
kojim se ugovorne strane obavezuju da će u određenom roku zaključiti glavni ugovor,
čije su bitne elemente već odredile.

Bitni elementi. Bitan element ugovora o trgovinskom zastupanju je određenje

predmeta ugovora, što znači poslova na koje se zastupnik obavezuje nalogodavcu.

Izvori prava. U unutrašnje izvore prava za posao trgovinskog zastupanja ulaze Zakon
o obligacionim odnosima, uredbe i drugi propisi koje se odnose na zastupanje stranih
lica u zemlji, opšti uslovi poslovanja zastupničkih kompanija, poslovni običaji. Na
međunarodnom planu, trgovinsko zastupanje regulisano je Konvencijom o
predstavljanju u materiji međunarodne prodaje robe iz 1983. godine. Sve značajniji
izvor uniformnih pravila u ovoj oblasti postaju i odredbe Principa evropskog
ugovornog prava i UNIDROIT Principa koje se odnose na zastupanje.

Vrste trgovinskog zastupništva.

• Lokalni i generalni zastupnik. Lokalni zastupnik je ovlašćen na zastupanje na
određenom području u jednoj zemlji, dok je generalni ovlašćen na zastupanje
u jednoj zemlji ili u više zemalja.
• Posebni i opšti zastupnik. Posebni zastupnik je ovlašćen na obavljanje tačno
određenih poslova za nalogodavca, dok je opšti ovlašćen na obavljanje svih
poslova iz delatnosti nalogodavca.
• Stalni, fiksirani trgovački agent koji obavlja poslove samo u jednom mestu i
putujući trgovački agent koji obavlja poslove putujući iz mesta u mesto.
• Obično zastupništvo – zastupnik odgovara samo za ispunjenje svojih obaveza
prema nalogodavcu i zastupništvo del credere – zastupnik odgovara i za
ispunjenje obaveze trećeg lica prema nalogodavcu, u kom slučaju on postaje
jedna vrsta jemca za izvršenje obaveze trećeg lica, ima veću odgovornost ali i
veću proviziju.
• Zastupnik domaćih privrednih subjekata i zastupnik inostranih privrednih
subjekata. Zastupnik inostranih privrednih subjekata, ako je predmet
zastupanja oprema ili trajna dobra za ličnu potrošnju, dužan je da obezbedi
servis uvezenih proizvoda i da drži konsignaciono skladište za prodaju strane
robe i obezbeđenje rezervnih delova, potrošnog materijala i pribora
neophodnog za tehničko održavanje tih proizvoda.
• Isključivi zastupnik, ovlašćen na zastupanje celog proizvodnog programa
jednog nalogodavca i konkurentni zastupnik – nekoliko zastupnika je
 ovlašćeno na zastupanje celog proizvodnog programa jednog nalogodavca.
Generalni zastupnik je, po pravilu i isključivi zastupnik.
• U zavisnosti od predmeta zastupanja, postoje različite vrste zastupnika –
berzanski agenti, pomorski agenti, agenti u turizmu, i sl.

Prava i obaveze zastupnika. Zastupnik je dužan da se stara o interesima

nalogodavca i da u svim poslovima koje preduzima postupa sa pažnjom dobrog
privrednika. Pri tome, dužan je da se drži uputstava koja mu je dao nalogodavac.

On je dužan da nalogodavcu daje sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji,

naročito ona koja su od značaja za svaki pojedini posao.

Zastupnik je dužan da učestvuje po uputstvima nalogodavca pri zaključivanju

poslova do njihovog potpunog okončanja.

On je obavezan da čuva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je doznao u vezi

sa poverenim poslom i odgovara ako ih iskoristi ili ih drugom otkrije i posle
prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju.

Po prestanjku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je dužan vratiti

nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja
ugovora.

Jedan zastupnik ne može bez pristanka nalogodavca preuzeti obavezu da na istom

području i za istu vrstu posla radi za drugog nalogodavca.

Prava i obaveze nalogodavca. Nalogodavac je dužan da zastupniku isplati

naknadu za ugovore koje je zastupnik zaključio. Prema Zakonu o obligacionim
odnosima, ukoliko između ugovornih strana nije drukčije ugovoreno, zastupnik
stiče pravo na naknadu kad ugovor bude izvršen ali mu to pravo pripada i kad
ugovor ostane neizvršen, ako je do toga došlo iz uzroka koji je na strani
nalogodavca (dispozitivna odredba).

Ako iznos naknade nije određen ugovorom ili tarifom, zastupnik ima pravo na
uobičajenu naknadu. Ako je u konkretnom slučaju naknada nesrazmerno velika
prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan
iznos.

Zastupnik ima pravo na naknadu troškova koji proizilaze iz redovnog vršenja

njegovih poslova, ako drukčije nije ugovoreno. On ima pravo i na naknadu
posebnih troškova koje je učinio u korist nalogodavca, ili po njegovom nalogu.

Kad je za obavljanje zastupničkih poslova zastupniku potreban određeni materijal

ili određena dokumentacija, nalogodavac je dužan da mu to stavi na raspolaganje.

Nalogodavac može imati na istom području za istu vrstu posla više zastupnika.

Merodavano pravo. Kad je ugovor o zastupanju međunarodnog karaktera, na njega

se primenjuje pravo koje su ugovorne strane odredile saglasnošću svojih volja –
princip autonomije volje. U odsustvu sporazuma ugovornih strana, naše pravo
usvojilo je kao supsidijarni kreterijum - pravo mesta gde se u vreme prijema ponude
nalazilo sedište odnosno prebivalište zasupnika. Prema Konvenciji koja se primenjuje
na ugovore o posredovanju i ugovore o zastupanju iz 1977, merodavno je pravo mesta
u kome je u trenutku zaključenja ugovora zastupnik imao svoje profesionalno sedište,
odnosno – u nedostatku ovoga – svoje uobičajeno boravište. Ako zastupnik ima više
profesionalnih sedišta, merodavno je pravo mesta sa kojim je zastupanje najuže
povezano.

UGOVOR O KOMISIONU U MEĐUNARODNOM PROMETU

Definicija. Ugovor o komisionu je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u

kome se jedna ugovorna strana – komisionar, obavezuje da u svoje ime a za račun
svog komitenta, zaključi neki privredni ugovor, a druga ugovorna strana – komitent
(nalogodavac) se obavezuje da za to plati određenu naknadu (proviziju).

Međunarodni karakter. Ugovor o komisionu dobija međunarodni karakter onda kad

ugovorne strane imaju sedišta na teritoriji različitih država.

Pravne karakteristike.
Ugovor o komisionu je imenovan ugovor jer je posebno regulisan Zakonom o
obligacionim odnosima.
Ugovor o komisionu je neformalan ugovor jer je za njegovo zaključenje dovoljna
prosta saglasnost volja. Komisionar je lice koje se profesionalno bavi izvršavanjem
tuđih naloga, pa se smatra da je ugovor o komisionu zaključen ukoliko komisionar
odmah nije odbio ponudu.
Ugovor o komisionu najčešće se zaključuje kao ugovor po pristupu, na osnovu opštih
uslova poslovanja komisionara, koji ove ugovore unapred pripremaju u vidu
štampanih obrazaca.
Ugovor o komisionu se po pravilu zaključuje kao ugovor intuitu personae budući da
su lična komisionara od posebnog značajna za ovu vrstu posla. To znači da je
komisionar dužan da lično izvršava obaveze iz ovog ugovora. Izuzetno, ovaj ugovor
može biti zaključen i bez obzira na lična svojstva ugovornika.
Ugovor o komisionu je dvostrano obavezan ugovor s obzirom da stvara uzajamne
obaveze ugovornih strana.
Na osnovu ugovora o komisionu nastaju tri vrste pravnih odnosa:
a) odnos komitent – komisionar koji se zasniva zaključenjem ugovora o komisionu;
b) odnos komisionar – treće lice. Za razliku od trgovinskog zastupnika, komisionar je
ugovorna strana u oba ugovora – i u ugovoru o komisionu i u ugovoru koji, u
izvršenju komisionog ugovora, on zaključuje u svoje ime sa trećim licem. Odnos
komisionar – treće lice određen je vrstom ugovora koji je komisionar zaključio u
svoje ime, a za račun komitenta (ako je to npr. ugovor o prodaji, onda se na odnos
komisionar – treće lice primenjuju pravila relevantna za prodaju, dok se na odnos
komitent-komisionar primenjuju pravila relevantna za komision) ;
c) odnos komitent – treće lice. Direktni odnos između komitenta i trećeg lica pri
izvršenju komisionog posla uspostavlja se samo u izuzetnim slučajevima. Tako npr. u
slučaju stečaja komisionara, komitent može zatevati izdvajanje iz stečajne mase stvari
koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je
komisionar nabavio za njegov račun. Pored toga, u slučaju stečaja komisionara,
komitent može direktno tužiti treće lice – dužnika komisionara, radi namirenja
potraživanja.
Pre zaključenja ugovora o komisionu može se zaključiti predugovor kojim se
ugovorne strane obavezuju da će u određenom roku zaključiti glavni ugovor, čije su
bitne elemente već odredile.

Bitni elementi. Bitan element ugovora o komisionu je određenje predmeta ugovora,

što znači poslova na koje se komisionar obavezuje komitentu.

Izvori prava. U unutrašnje izvore prava za posao komisiona ulaze Zakon o

obligacionim odnosima, opšti uslovi poslovanja zastupničkih kompanija, poslovni
običaji. Na međunarodnom planu, na komision se analogno primenjuju odredbe
Konvencije o predstavljanju u materiji međunarodne prodaje robe iz 1983. godine, a
značajan izvor prava predstavljaju i međunarodni trgovinski običaji.

Razgraničenje u odnosu na trgovinsko zastupanje. Osnovna razlika između

ugovora o komisionu s jedne i ugovora o trgovinskom zastupanju s druge strane,
ogleda se u tome što komisionar u pravnom pormetu istupa u svoje ime, a za račun
nalogodavca (komitenta), dok zastupnik istupa u ime i za račun nalogodavca. U
slučaju trgovinskog zastupanja, ugovor zaključen preko zastupnika direktno
obavezuje nalogodavca (koji je ugovorna strana ovog ugovora) i treće lice. Nasuprot
tome, komisionar istupa u svoje ime i ugovor koji on zaključi u izvršenju komisionog
posla neposredno obavezuje njega (komitenta) i treće lice. U takvoj konstrukciji
posla, komitent često ostaje prikriven (nepoznat) trećem licu.

Za razliku od evropskog kontinentalnog prava, anglosaksonsko pravo ne čini razliku

između ugovora o posredovanju, ugovora o zastupanju i ugovora o komisionu, već
sve ove poslove obuhvata jedinstvenim institutom agency. Prema ovoj koncepciji,
osnovni kriterijum za razlikovanje različitih vrsta agenture jeste pitanje za čiji račun
istupa agent. U tim okvirima, moguće su tri situacije: 1) kad agent trećem licu otkrije i
ime i postojanje nalogodavca – disclosed agency with named principal; 2) kad agent
otkrije trećem licu samo postojanje ali ne i ime principala – disclosed agency with an
unnamed principal; 3) kad agent ne otkrije trećem licu postojanje svog principala, već
ugovor zaključuje u svoje ime – undisclosed agency.

Vrste komisiona.
• Obični komision i komision “star del credere”. Kod običnog komisiona,
komisionar odgovara samo za savestan izbor trećeg lica sa kojim zaključuje
ugovor (pažnja dobrog stručnjaka). Komisionar ne odgovara za izvršenje
obaveze trećeg lica jer je reč o obligaciji sredstva. Kod komisiona “star del
credere”, komisionar komitentu garantuje izvršenje obaveze od strane trećeg
lica (npr. komisionar – prodavac garantuje da će treće lice isplatiti cenu), što
podrazumeva pojačanu odgovornost ali i veću proviziju komisionara.
• Prodajni komision, kod koga se komisionar obavezuje da u svoje ime a za
račun komitenta proda trećem licu komitentovu robu ili hartije od vrednosti.
Posebnu vrstu prodajnog komisiona predstavlja konsignaciona prodaja, gde se
komisionar-konsignator, pored ostalog, obavezuje i da robu svog komitenta-
konsignanta čuva na svom konignacionom skladištu.
• Kupovni komision, kod koga se komisionar obavezuje da u svoje ime a za
račun komitenta kupi neku robu ili hartije od vrednosti.
• Komision u transportu, kod koga se komisionar obavezuje da u svoje ime a za
račun komitenta zaključi ugovor o prevozu sa prevoziocem. U najvećem broju
pravnih sistema, ova vrsta ugovora predstavlja samostalni pravni posao –
ugovor o špediciji.
• U zavisnosti od predmeta komisiona, postoje različite vrste komisionih
poslova kao npr: turistički, berzanski, bankarski, carinski, i sl.

Prava i obaveze komisionara. Osnovna obaveza komisionara jeste izvršenje

komisionog naloga, tj. zaključenje ugovora iz predmeta komisionog posla. Pri
izvršenju ove obaveze komisionar je dužan da postupa sa pažnjom dobrog
privrednika. Kako je reč o obligaciji sredstva, on ne odgovara ako, i pored uložene
potrebne pažnje, ne uspe da zaključi ugovor sa trećim licem ili ako treće lice ne
izvrši svoje ugovorne obaveze, osim ako je ugovorena del credere klauzula.

On je dužan da uloži pažnju dobrog privrednika i prilikom izbora trećeg lica sa

kojim će zaključiti ugovor. Nalozi komitenta komisionaru mogu biti limitativni
(cena ispod koje roba ne sme da se proda ili cena iznad koje roba ne sme da se
kupi), u kom slučaju komisionar ne sme od naloga odstupiti, osim ukoliko se sa
tim odstupanjem ne saglasi komitent. Ti nalozi mogu biti indikativni, u kom je
slučaju komisionar ovlašćen da od istih odstupi, ako to nalažu interesi komitenta
(npr. kupvina robe po povoljnijoj ceni). Nalozi komitenta mogu biti i fakultativni
(uputstveni), koji predstavljaju samo okvirna uputstva komisionaru (»prodaj
najpovoljnije«, »kupi najjeftinije«, i sl.), pri čemu komisionar uvek mora voditi
računa o interesima komitenta. Ako je posao zaključen pod uslovima
nepovoljnijim od naloga komitenta, smatra se da je komisionar neovlašćeno
postupao, pa komitent može odbiti da prihvati zaključeni posao, ako o tome
odmah obavesti komisionara i ako komisionar ne prihvati da komitentu naknadi
razliku i prouzrokovanu štetu. Ako je posao zaključen pod uslovima povoljnijim
od naloga komitenta, sva postignuta korist pripada komitentu, s obzirom da
kmisionar istupa za njegov račun. U takvom slučaju, komisionar ima pravo na
uvećanu proviziju, srazmerno trudu i posebnoj stručnosti.

Komisionar je dužan čuvati poverenu robu sa pažnjom dobrog privrednika. On

odgovara i za slučajnu propast ili oštećenje robe ako je nije osigurao, a prema
nalogu je bio dužan to učiniti. Prilikom preuzimanja robe od prevozioca koju mu
je poslao komitent, komisionar je dužan utvrditi njeno stanje i bez odlaganja
izvestiti komitenta o danu prispeća robe, kao i o vidljivim oštećenjima ili manjku,
inače odgovara za štetu koja bi zbog tog propuštanja nastala za komitenta.
Komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja prava
komitenta prema trećem licu (prigovor prodavcu za materijalne nedostatke robe,
na primer). Komisionar je dužan obavestiti komitenta o svim promenama na robi
zbog kojih bi ona mogla izgubiti od svoje vrednosti, a ako nema vremena za
čekanje njegovih uputstava, u slučaju znatnijeg oštećenja robe, komisionar je
dužan prodati robu na najpogodniji način.

Komisionar je dužan da čuva poslovnu tajnu komitenta koju je doznao u vezi sa

obavljanjem komisionog posla.

Komisionar je dužan saopštiti komitentu sa kojim je licem zaključio posao koji

mu je komitent poverio.
 Komisionar je dužan položiti račun komitentu o obavljenom poslu, bez
nepotrebnog odlaganja, dužan je predati komitentu sve što je primio na osnovu
izvršenog posla za njegov račun i dužan je na komitenta preneti potraživanja i
ostala prava koja je stekao prema trećem licu sa kojim je zaključio posao.

Komisionar ima zakonsko pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o

komisionu dok su u njegovoj državini ili u državini trećeg lica koje iz drži za
njega, ili dok ima u državini dokumenta pomoću kojih može raspolagati tim
stvarima.

Obaveze komitenta. Komitent je dužan da isplati komisionaru naknadu kad bude

izvršen posao koji je komisionar obavio, kao i ako izvršenje posla bude sprečeno
nekim uzrokom za koji odgovara komitent.

Ako ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni

komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj
trud.

Komisionar koji je neverno postupao prema komitentu gubi pravo na naknadu

(npr.zaračunavao višu cenu kod kupovnog komisiona ili nižu cenu kod
prodajnog).

Ako iznos naknade nije određen ni ugovorom ni tarfom, komisionaru pripada

naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Ako je u konkretnom
slučaju naknada nesrazmerno velika prema obavljenom poslu i postignutom
rezultatu, sud je može, na zahtev komitenta, sniziti na pravičan iznos.

Komisionar ima pravo na naknadu troškova koji su mu bili potrebni za izvršenje

komisionog naloga, sa kamatom, od dana kada su učinjeni. Komitent je dužan dati
komisionaru posebnu naknadu za upotrebu njegovih skladišta i transportnih
sredstava, ako ona nije obuhvaćena naknadom za izvršenje poslova.

Merodavano pravo. Kad je ugovor o komisionu međunarodnog karaktera, na njega

se primenjuje pravo koje su ugovorne strane odredile saglasnošću svojih volja –
princip autonomije volje. U odsustvu sporazuma ugovornih strana, naše pravo
usvojilo je kao supsidijarni kreterijum - pravo mesta gde se u vreme prijema ponude
nalazilo sedište odnosno prebivalište komisionara. Prema Konvenciji koja se
primenjuje na ugovore o posredovanju i ugovore o zastupanju iz 1977, merodavno je
pravo mesta u kome je u trenutku zaključenja ugovora komisionar imao svoje
profesionalno sedište.