POREKLO I DEGRADACIJA

Napisao:

Miloš Bogdanović

Recenzenti:

Dr Svetozar Sinđelić
Dr Miloje Rakočević

Lektor:

Marija Bogdanović

Izdavač:

Miloš Bogdanović, milos@net.yu, 064-15-15-092

Beograd

Oktobar 2002.

(U kompjuterskom formatu ove knjige nedostaju neke sheme, mape i

slike, koje se inače nalaze u štampanom izdanju iste knjige. Knjiga
"Prokletstvo nacije" Miloša Bogdanovića predstavlja svojevrstan
nastavak ovog istraživanja, i može se besplatno dobiti od autora u
kompjuterskom formatu. Ona sadrži u svom sastavu i neke mape, slike i
sheme koje nadopunjuju sadržaj kompjuterskog formata knjige "Poreklo i
degradacija". U toku je snimanje serije TV emisija na osnovu desetak
poglavlja ove knjige. Emisija o kromanjoncima je već urađena i može se
nabaviti u DVD ili DVX formatu)

1
 POREKLO I DEGRADACIJA

Predgovor autora

Publikacija "Poreklo i degradacija" napisana je kao jedan

interdisciplinarni pokušaj da se odgovori na neka od najvažnijih pitanja,
koja čovek postavlja o svom poreklu i poreklu svega živog i neživog, ali
na koja naučnici često bivaju sputani da odgovore, ne zbog nedostatka
sposobnosti, sredstava ili metodologije, već zbog jakih ideoloških faktora.
Često govorimo o tamnom srednjem veku kao primeru zarobljene ljudske
svesti, nesvesni da smo i danas prožeti tabuima i dogmama, koji možda
imaju drugačiju formu, ali ne i drugačiju snagu nad slobodom uma
čoveka savremenog doba. Ako smo slobodni i hrabri u razmišljanju, doći
ćemo do one interdisciplinarne suštine, koja će nam pomoći da
prepoznamo principe savršenstva stvorenog sveta, svrhe njegovih odnosa,
a zatim i principe degradacije, koji prožimaju razne pojave u našem svetu,
od jezika kojim govorimo, odnosa u ljudskoj zajednici, do ljudskog
genoma i njegovih degradiranih, isprva savršenih sposobnosti i moći.
Videćemo da ne postoji progresivna evolucija. Postoji degradacija onoga
što je prvobitno stvoreno savršeno. To nam otkrivaju i psihologija, i
lingvistika, i genetika. Oni nam ukazuju na stvarni smisao čovekovih
sposobnosti i moći, ne kao pukog sredstva njegove borbe za opstanak, već
kao izraz uzvišenog smisla čovekovog postojanja, a to je da živi služeći i
voleći druge. Na kraju, odgovorićemo na pitanje - šta čovek može da
uradi svojom voljom da se odupre principima degradacije, koliko to do
njega stoji.

Miloš Bogdanović, milos@net.yu

2
 UTICAJ IDEOLOGIJE NA NAUKU

PRITISAK VLASTI I UTICAJ MIŠLJENJA VEĆINE

U vreme francuske revolucije uhapšen je i poslat u zatvor tadašnji

najpoznatiji hemičar Lavoazije. Njegov prijatelj, matematičar La Granž,
molio je i preklinjao vlasti da ga puste, objašnjavajući da je on naučnik
koji treba da završi neke veoma važne eksperimente.

Kofenal, predsednik suda, odgovorio je rečima koje se nisu čule ni od

inkvizitora:

"Francuskoj republici nisu potrebni naučnici."

I Lavoazije je giljotiniran.

Uticaj ideologije na nauku je kroz istoriju uvek bio srazmeran slabosti

ljudskog karaktera, pa na njega nije imuna ni novija istorija. Teorija
relativnosti je iz fašističke Nemačke bila proterana kao "jevrejska nauka",
dok je u isto vreme iz Sovjetskog Saveza bila proterana kao "produkt
buržoaske svesti". U Sovjetskom Savezu je takođe zbog ideoloških
razloga bila podržana Lisenkova genetika. Ona je pogrešno tvrdila da
organizmi mogu da se prilagode sredini u kojoj žive i da se usled toga
stečene promene beleže u nasleđe. Komunistička ideologija je takvim
shvatanjem opravdavala svoju totalitarnu vlast kao neophodnu za
formiranje odgovarajuće ljudske svesti, jer, ako postoji nasleđivanje
stečenih osobina, "ljudi koji žive u socijalističkom društvu pretvaraće se u
socijalističke ličnosti".

U pokušaju da odgovori na pitanje nastanka sveta i porekla života, nauka

je više nego u bilo kom drugom pitanju bila objekat uticaja vladajuće
ideologije.

Ne želeći da svojim slobodoumnim razmišljanjem izgubi odobravanje

većine, kao i svoja postojeća prava u društvu i politički uticaj, čovek je

3
sklon da bez kritičkog preispitivanja prihvata teorije koje zastupa
vladajuća ideologija, i da zatim te teorije pogrešno proglašava naučnim
činjenicama.

Onu istu upornost i isključivost koju je u srednjem veku pokazivalo

papstvo u odbrani tadašnjeg naučnog shvatanja da je Zemlja centar sveta
oko koga se okreće Sunce, pokazuju i danas mnogi koji sebe zovu
naučnicima kada je reč o pojedinim savremenim popularnim shvatanjima.

Još uvek smo svedoci kako se kreacionistički model stvaranja "Bog reče i
postade" proglašava religioznom dogmom, dok se evolucionistički model
stvaranja "Slučajno se ništa pretvorilo u nešto" ne smatra dogmom, već
proglašava naučnom istinom, bez obzira što je sam po sebi besmislen.

U SUŠTINI - MORALNA DILEMA

Međutim, najveću prepreku u dolaženju do nepristrasnog odgovora na

pitanje - šta je istina, čoveku ne predstavlja uticaj javnog mnjenja, niti
političkim sredstvima nametana ideologija, već unutrašnje iskušenje
susreta sa sopstvenom moralnom i duhovnom odgovornošću, koju on ima
ukoliko iza stvaralačkog akta zaista stoji božanska ličnost Tvorca.

Shvatanje da je stvaranje sveta i samog čoveka izraz voljne namere

Tvorca, nameće pitanje:

"Da li to znači da Tvorac ima plan i za život čoveka koga je stvorio? Da li

je moj život u skladu sa Božjim planom i Božjim zakonom?"

Vezu između čovekovih motiva i njegove objektivnosti u dolaženju do

ispravnih rezultata razmišljanja, jedan naučnik je objasnio na primeru
rešavanja zadataka iz matematike:

"Oko pitanja koliko su dva i dva, niko ne pravi probleme, jer to nikoga
moralno ne obavezuje. Odgovor na to pitanje ne zahteva od vaše savesti
da korigujete svoje ponašanje.

4
Međutim, recite vi svojoj deci da, na primer, ako je dva plus dva jednako
četiri, onda neće smeti da gledaju crtani film.

I videćete da će se pojaviti problemi u računu!"

Ako postoji Stvoritelj života, onda postoji i odgovornost čoveka pred

Onim ko mu je dao život. Nameću se pitanja koja su neprijatna
neodgovornom ljudskom srcu:

"Šta sam uradio od života koji mi je darovan? Da li sam druge ljude i sebe
zloupotrebljavao pokušavajući da život što više iskoristim za sebe, ili sam
odgovarao na potrebe života služeći drugima?! Da li i dalje smem da
slobodno kršim principe Božjeg zakona? Hoću li zato odgovarati pred
Bogom, ako Bog postoji?!"

Takva razmišljanja su verovatno mučila i jednog mog prijatelja, koji je

pokušao da ospori model stvaranja postavivši mi pitanje:

"Da li ti uopšte znaš koliko je jedna ćelija savršena?

Kako možeš verovati da je takvo savršenstvo stvorio Bog?"

Naravno, ako je nešto toliko savršeno da je neverovatno da bi ga tako

savršenim stvorio sam Bog, kako onda tek može takvo savršenstvo da
nastane nenamerno i slučajno, iz prašine i blata?!

Ako je apsurdno verovati u čudo da je svet i život stvorio Bog, nije li još
veći apsurd verovati da se takvo čudo moglo desiti slučajno, samo od
sebe?!

Dakle, za one koji razmišljaju, istina o Bogu kao Stvoritelju nije nešto do
čega se dolazi, nego nešto čemu se čovek mora odupreti, ukoliko želi da
ostane ateista.

5
U sovjetskom priručniku za nastavnike o vođenju nastave biologije,
nalaze se sledeća uputstva koja je trebalo da sačuvaju učenike od
iskušenja da slavu stvorenog sveta pridaju Bogu:

"Prihvaćeni raspored materijala po godinama obučavanja je potpuno

opravdan. Upoznavanje učenika sa evolucionim učenjem u I razredu
srednje škole ... pomaže da se usvoji i razvije istorijski pristup izučavanju
problema koji predstavljaju sadržaj kursa II razreda. Bez takve pripreme u
formiranju već gotovih pogleda na svet, ćelija, sa njenim izuzetno
prefinjenim strukturama, samoregulacijom funkcija, samoreprodukcijom,
biološkom sintezom belančevina i predajom naslednih informacija, mogla
bi za neupućenog da liči na neko čudo, i mogla bi da ostavi mistične
utiske. Izučavanje darvinizma već u I razredu srednjih škola obezbeđuje
pravilno poimanje ćelije, kao rezultat prirodne selekcije."

Drugim rečima, savršenstvo stvorenog sveta nameće postojanje razumnog

Bića koje je taj svet premudro stvorilo, pa je potrebno na vreme u ljudski
um ubaciti predubeđenja, da bi on slavu koja pripada Stvoritelju pridao
"svetom slučaju, svetoj verovatnoći i svetom vremenu".

U ljudskom umu dolazi do sukoba između dve životne filozofije, dva

životna principa - dobra i zla, i u tom kontekstu između dva modela
stvaranja: modela slučajnog nastanka života, koji se danas u savremenom
obliku zove teorija organske evolucije (koji duhovno i moralno ne
obavezuje), i modela namernog stvaranja života (koji je plod Božje
ljubavi i moći), koji se zove kreacionistički model, ili model stvaranja.

Ta dilema nije iskušenje samo čoveka današnjice. Oko tri hiljade godina
stara knjiga Solomunovih mudrosti otkriva nam vekovnu vezu između
čovekovih moralnih principa i njegovih stavova o poreklu i budućnosti
života:

"Jer oni (nepravednici) krivo misle i ovako mudruju:

6
Kratkovek je i tužan život naš i nema leka kad čoveku dođe kraj i još nije
poznat ko bi se iz Podzemlja izbavio. Mi smo deca pukog slučaja i kasnije
ćemo biti kao da nikad nismo ni bili, jer samo je dim ono čime dišu naše
nosnice, a misao je tek iskra od kucaja našeg srca. Iz naše smrti nema
povratka, zapečaćeno je i niko se ne vraća. Zato hodite ovamo!
Nauživajmo se odabranih vina i mirisa i neka nas ne mimoiđe nijedan
cvet prolećni, okružimo se ružama pre nego što uvenu. ...

Neka naša snaga bude zakon pravde, jer ono što je slabo nije ni za šta.
Postavimo zasedu pravedniku jer nam smeta i protivi se našem ponašanju,
prebacuje nam prestupe protiv Zakona. On je ukor utelovljeni našim
mislima, sama njegova pojava tišti našu dušu. Život njegov nije kao u
ostalih i njegovo je ponašanje nastrano.

Tako oni misle, ali se varaju, jer ih zloća njihova zaslepljuje. Oni ne znaju
tajne Božje, jer je Bog stvorio čoveka za neraspadljivost i učinio ga na
sliku svoje besmrtnosti. A đavolovom je zavišću došla smrt u svet i nju će
iskusiti oni koji njemu pripadaju."

RAZLIKE IZMEĐU DVA MODELA NASTANKA ŽIVOTA

Podsetimo se na razlike između dva pomenuta modela nastanka sveta i

života:

Prvi je kreacionistički, ili model Božjeg stvaranja sveta koji zastupaju

monoteističke religije.

Prema kreacionizmu - život nastaje iz života; Bog je stvorio vreme i

prostor, svet i život za relativno kratko vreme. Samo delo stvaranja je
plod Božje ljubavi, a sama ljubav predstavlja smisao svih odnosa u
stvorenom svetu, ali i uslov opstanka njegove harmonije. Međutim, kako
u pravoj ljubavi nema moranja, Bog je dozvolio odmetništvo, koje je
zatim na stvoreni svet navuklo prokletstvo besmisla, stradanja i smrti.
Božji plan spasenja omogućava čoveku povratak ka Bogu, i obnovu
grehom oskrnavljenog sveta i života.

7
Nasuprot kreacionističkom modelu, evolucionistički model ne priznaje
degradaciju, već zastupa evoluciju sveta i života koji je navodno slučajno
nastao iz nežive materije, kao plod slučajne interakcije molekula.
Evolucionistički model ne podrazumeva opšti smisao dešavanja
(međusobnu službu) u vremenu i prostoru; sve je stvar slučaja koji za
dovoljno dugo vreme kroz mutaciju i selekciju evoluira niže oblike u
složenije organizme.

Kako evolucionistički model ne podrazumeva postojanje božanske

stvaralačke ličnosti, on, za razliku od kreacionističkog modela, ne
pokreće pitanje čovekove duhovne i moralne odgovornosti pred
božanskim bićem, pa je upravo zato veoma omiljen.

POTREBE SAVREMENOG ČOVEKA ZA EVOLUCIONOM

FILOZOFIJOM

Prvu polovinu devetnaestog veka zapadni svet odlikuje duhovni kolaps

koji je zabeležen u svoj religioznoj štampi toga vremena. Ljudska savest
je kiptela za slobodom od pritiska autoriteta Biblije i Božjeg zakona. Kao
što je Bog rekao u Pismu o svom narodu: "Napisah mu velike stvari u
zakonu svom, ali mu se čine kao nešto tuđe." (Osija 8,12), tako je i
zapadni svet počeo da oseća prezir prema nauci koja mu je ranije bila
izvor njegovog blagostanja i sigurnosti.

Duh izopačenog racionalizma i Darvinova teorija evolucije pružili su

čovekovoj savesti izgovor da odbaci Boga kao Stvoritelja sveta i Bibliju
kao autentično otkrivenje Božje volje. Materijalizam na Zapadu i
marksizam na Istoku pružili su čoveku odrešene ruke da u ime navodne
borbe za opstanak legalizuje sebičnost i greh kao vrlinu, a da veru u Boga
proglasi fikcijom otuđenog uma.

PITANJA KOJA NAM SE NAMEĆU

8
Nameću nam se razna pitanja na koje ćemo pokušati da damo odgovor u
sledećim poglavljima: Da li je vera u Boga zaista fikcija otuđenog uma?
Da li čovek u svojoj prirodi ima potrebu za izmišljanjem Boga kao
objekta svoje psihološke sigurnosti? Da li je čovek izmislio Boga ili Bog
čoveka? Da li su naučna saznanja u sukobu sa verovanjem u Boga i
biblijskim izveštajem o šestodnevnom stvaranju Zemlje i života na njoj?
Kakva je razlika između naučnog saznanja, naučne teorije i istine? Da li
je i evolucionista vernik? Kakva ograničenja u spoznanju istine trpi čovek
koji veruje u sebe a ne u Boga? Da li smo spremni da prihvatimo život
kao dar velikog Darodavca ili svest o Darodavcu koji nas voli, izaziva
traumu naše ohole prirode? Da li je logično da verujemo i u Boga i u
teoriju evolucije? Da li je teorija evolucije u sukobu sa Biblijom i zdravim
razumom? Da li su više biljne i životinjske vrste prilagodljivije
nepovoljnim uslovima od nižih vrsta? Kako saznanja genetičke nauke
osporavaju teoriju evolucije? Da li naučna saznanja potvrđuju evoluciju
ili degradaciju života na Zemlji? Kakve su posledice velikog Potopa i
degradacije života na Zemlji? Zašto su izumrli dinosaurusi i 99% vrsta
koje danas nalazimo samo u fosilima? Kakvu fizičku, intelektualnu i
duhovnu degradaciju je čovek doživeo padom u greh? Zašto smo svedoci
degradacije ljudskog govora (gubitka glasova, padeških oblika, vremena,
uprošćavanja strukture reči i rečenice, bogatstva nekadašnjih jezika...), a
ne njegove evolucije? Zašto sebičnost nije svrhovita egzistencijalnim
interesima čoveka i zašto ona osporava teoriju evolucije? Kako to da će
čovek radi užitka biti sklon da žrtvuje svoju egzistenciju i sam svoj život?
I na kraju, koje je najvažnije čovekovo životno pitanje?

DA LI JE BOG STVORIO ČOVEKA ILI ČOVEK BOGA

RADOZNALOST - DA LI SMO ISTINOLJUBIVI ILI

ZABLUDOSTRAŠLJIVI

Pre nego što postavimo ijedno pitanje, potrebno je da preispitamo motive

koji nas rukovode u traženju odgovora. Da li nam je do istine zaista stalo?
Da li je naše razmišljanje posledica pokušaja da opravdamo svoje
postojeće stanje ili je ono plod iskrene želje da ostvarimo promenu i

9
napredak u poznanju istine. Da li smo spremni da istinu prihvatimo ma
kakva da je? Šta za nas predstavlja validan dokaz? Da li uopšte
dozvoljavamo Bogu da nam otkrije istinu o sebi, ako postoji?

Mnogi koji su iskreni u svojoj radoznalosti nisu svesni da ih i pored

njihove iskrenosti rukovode pogrešni motivi. Oni su radoznali, ali ih ne
pokreće ljubav prema istini, već strah od zablude.

Umesto da budu istinoljubivi, oni su zabludostrašljivi.

Kako su pokrenuti sumnjom i skepticizmom umesto pravom ljubavlju,

takvi ljudi nikada nisu zadovoljni jednostavnim objašnjenjem stvarnosti,
već uvek imaju pitanje: "Nije to tek tako jednostavno kao što izgleda! Ko
zna šta se iza toga krije?!" Svaki odgovor koji dobijaju na već postavljena
pitanja nameće im samo još više novih pitanja i tako oni postaju još više
zbunjeni.

Kada jednom krenu stazom skepticizma i izopačenog racionalizma,

pojedinci dolaze dotle da sumnjaju u sve i zaključuju da je sve iluzija.

Da bi sebe učinili neodgovornima pred glasom svoje savesti, pojedini su

morali da relativizuju sasvim jasne životne istine do te mere da su se na
kraju izgubili u moru pretpostavki i mogućnosti.

Takve osobe često izražavaju sumnju u postojanje Boga zato što svojim
ograničenim moćima nisu u stanju da Ga shvate.

Tačno je da nismo u stanju da spoznamo neke božanske atribute. Nije

nam jasno kako je Bog stvorio vreme i prostor; kako je On sveprisutan;
kako održava zakon gravitacije, itd. Međutim, nama nisu jasni ni mnogi
ljudski atributi. Meni zaista nije jasno kako uspevam da po svojoj volji
pokrećem svoje ruke i noge, ali to ipak uspevam. Nije mi jasno mnogo što
šta, pa, opet, da li ima smisla da dovodim u pitanje svoje postojanje zato
što nisam u stanju da sebi objasnim mnoge procese u svom organizmu?!
One istine koje su za nas neshvatljive, nisu ni od značaja za naše

10
razumevanje. One istine koje su za nas važne, one su i shvatljive, ali je
problem što najčešće ne želimo da ih shvatimo jer zahtevaju da
reformišemo svoj karakter i da preuzmemo na sebe svoju životnu
odgovornost. Mnogi zato propadaju, jer dok pokušavaju da shvate
neshvatljive i nebitne istine, zanemaruju one shvatljive istine koje su
važne za ostvarenje njihove životne sreće i blagostanja.

Istina o stvaralačkom delu i karakteru Božje nesebične ljubavi je

shvatljiva i važna istina, jer su svi odnosi u stvorenom svetu predviđeni da
budu u skladu sa karakterom nesebične službe drugome. Upravo je atribut
greha neshvatljiv. Kada bi grešno ponašanje moglo da se stvarno razumno
opravda, onda ono više ne bi bilo grešno već dobro ponašanje.

Mnogi opravdavaju odbacivanje istine o Bogu rečima da ne mogu da

veruju u ono što ne vide. Međutim, čoveku je dat razum upravo zato da bi
mogao da veruje u ono što ne vidi, a i da ne bi bio prevaren onim što vidi.
Mi verujemo u mnoge stvari koje nikada nismo videli; verujemo u
istorijske događaje, razna prostranstva i mnogo što šta što nismo nikada
videli.

Takođe, mi ne verujemo ni u sve što vidimo. Kada bi verovali u sve što

vidimo, bili bismo prevareni prvim crtanim filmom. Poverovali bismo da
postoji Paja Patak zato što na televizoru vidimo njegov lik i čujemo
njegov glas. Razum nam je dat upravo zato da bismo se njime uzdigli
iznad sopstvenog iskustva.

Ako su naši ideali ograničeni našim već ostvarenim iskustvom, ne postoji

način da ostvarimo više i veće iskustvo. Najčešće nas oholost ometa da
svoje ideale uzdignemo iznad sopstvenog iskustva, jer pravi ideali čine da
se u njihovom svetlu osećamo sićušni i slabi, i tako oni svojom
uzvišenošću ugrožavaju našu samodovoljnost. Upravo zato što ne žele da
uznemiravaju svoju savest onim što bi mogli da učine a neće, ljudi
odbacuju istinu o Bogu kao i sve one teorije i stavove koji bi ih
osvedočavali o njihovu životnu odgovornost.

11
Ako postoji Bog, realno je da On želi da istinu o sebi, svom postupanju i
karakteru otkrije čoveku. Ako Bog postoji, realno je da On ima šta da
kaže čoveku.

Pitanje je samo, da li je čovek voljan da se ponizi sa svojim ličnim

pretpostavkama do te mere da bi uopšte mogao čuti glas apsolutne Istine?

Da li je čovek voljan da se ponizi pred Bogom do te mere da bi Božji

glas nadjačao glas njegovih ličnih strahovanja i sebičnih želja i da bi mu
tako On otkrio istinu o sebi i smislu života i sveta koji je stvorio?

SVI LJUDI SU VERNICI

Svi ljudi su vernici. Razlika između ljudi postoji samo u objektu njihove
vere. Čak i onaj ko iskreno misli da ne veruje ni u Boga, ni u sebe, ni u
druge, zapravo veruje. U koga? U sebe! Zato što se uzda u sebe
(sopstvene motive i sposobnosti), dok donosi sud o tome da ne veruje u
sebe. On se i dalje oslanja na sebe, što u biblijskom smislu pojma vere
znači da veruje u sebe.

Da se ne oslanja na sebe, on ne bi mogao biti ni razočaran sobom.

Kada on kaže da ne veruje u sebe, izražava sumnju u smislenost svog

oslanjanja na sebe jer je svestan koliko je puta sam sebe izneverio. Ali, on
ne poznaje neki drugi objekat poverenja da bi mogao da tvrdi da je on
dostojan poverenja, pa zato kaže da ne veruje ni u koga.

Dokle se god bude oslanjao na sebe (i samim tim na svoje ograničene

sposobnosti i grešne porive), umesto da veruje u Boga, njegova vera u
sebe će donositi svoj tragičan plod kroz neuspeh, obeshrabrenje i sumnju
u sebe. Sumnja u sebe je vrlo negativna jer unapred čoveku oduzima
snagu za životnu borbu i pobedu. Kada bi čovek podigao pogled ka Bogu,
on ne bi više mogao da se razočara u sebe, jer ne bi više ni tražio od sebe
ono što sam sebi nije sposoban da pruži.

12
Na žalost, čovek ne samo što je sklon da iz oholosti prezre veru u Boga,
nego je sklon da zabludom i drugim odbrambenim mehanizmima
izbegava susret sa bolnom istinom o besmislenosti vere u sebe. Ko god sa
gnušanjem gleda na religiju kao na plod ljudske gluposti, morao bi sa još
većim gnušanjem da gleda na čoveka i njegovo jadno stanje u kojem on
ima potrebu da se "hvata za slamčicu" i izmišlja sebi bogove i umišlja
veru u njih.

Razumeli smo da oni koji tvrde da ne veruju ni u koga, ipak veruju u

sebe. A da li oni koji veruju u Boga, zaista veruju u Boga?

Iz ateističke perspektive, oni koji veruju u Boga zapravo veruju u sebe jer
se uzdaju u sebe, tj. oslanjaju na svoju prirodu i svoje motive i
sposobnosti verovanja. Iako oni tvrde da veruju u Boga, oni zapravo
umišljaju veru u Boga, jer po ateizmu - Bog ne postoji.

Činjenica je da čovek ima potrebu da izmišlja sebi bogove, kojima će kod

sebe podražavati osećanje sreće i sigurnosti. Ali ta njegova sklonost ne
isključuje mogućnost postojanja stvarnoga Boga. Upravo ona svojom
patologijom i otkriva čovekovu stvarnu i pravu potrebu za Bogom.

Da li je čoveku potreban pravi Bog?

On mu je potreban upravo zato da bi ga oslobodio od njegove sklonosti da

izmišlja sebi lažne bogove. Dok je čovekov odnos sa lažnim - izmišljenim
bogovima zasnovan na sebičnosti (opterećenosti), njegov odnos sa pravim
Bogom bi trebalo da bude zasnovan na nesebičnoj ljubavi. Ali kako
pronaći pravog Boga među tolikim izmišljenim bogovima?

Nema sumnje da između bogova koje je izmislio čovek i Boga koji je

stvorio čoveka, u ljudskom umu često dolazi do konflikta.

Kako saznati koji je pravi, a koji je izmišljeni Bog? Kako pronaći pravoga
Boga?

13
Kako u svetu postoji hiljade radikalno različitih religioznih verovanja,
realno je da čovek ima sklonost da umišlja veru u Boga. Da se Bog u
svim pomenutim učenjima zaista otkrio, ne bi među njima postojale
suštinske razlike kakve vidimo da postoje. (Koriste se isti religiozni
pojmovi, ali imaju radikalno različito značenje.)

KAKO ČOVEK SEBI IZMIŠLJA BOGOVE?

Bogovi koje čovek izmišlja ne nastaju slučajno u njegovoj glavi. Oni su

logičan proizvod njegove psihološke potrebe za osećanjem vrednosti,
pravednosti, pripadnosti, voljenosti, moći, itd. (Psihološka satisfakcija je
zasnovana na promeni osećanja, za razliku od duhovne, koja je zasnovana
na promeni pobuda, karaktera.) Ti bogovi, tj. idoli, moraju da ispune
osnovne psihološke uslove da bi u ljudskom umu dobili očekivanu
funkciju.

1) Da bi izazvali tražena osećanja, objekti obožavanja moraju da imaju

takve osobine kakve odgovaraju čovekovim psihološkim potrebama.
(Paganski bogovi imaju upravo osobine vrednosti i moći kojima teži
sebično srce, a poseduju karakter i motive samih grešnika.)

2) Objekti obožavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na način koji

će izazvati tražena osećanja. Oni se otkrivaju putem slika, kipova i
meditacije, dakle, na načine kojim se direktno deluje na osećanja i tako
zadovoljavaju potrebe čovekove telesne prirode.

3) Uslov dobijanja traženih osećanja jeste identifikacija čoveka sa

objektom obožavanja, preko vrednosti koja predstavlja zajedničku sponu
između čoveka i njegovog objekta obožavanja. Funkciju pomenute
vrednosti može imati zajednička osobina ili zajednički cilj između čoveka
i njegovog objekta obožavanja, zatim odgovor na zadatak koji stavlja
božanstvo pred čoveka (magija, rituali, žrtva, dobra dela...), kao i
odgovarajući "pedigre", vrednost zasnovana na pripadnosti određenoj
grupi, rasi, naciji, familiji itd.

14
4) Da bi identifikacija bila uspešna, objekat obožavanja mora biti koliko
god je to moguće nedeljiva svojina subjekta obožavanja. Materijalista će
uzviknuti "to je (samo) moj novac", nacionalista "to je (samo) moja (naša)
nacija", mnogobožac će reći "to je (samo) moje (naše) božanstvo", a
tradicionalista "to je (samo) moj (naš) svetac".

Postojanje lažne religioznosti i umišljene vere u boga ne može osporiti

postojanje stvarnog Boga, kao što ni postojanje falsifikovanih novčanica
ne može osporiti postojanje pravih. U svetu u kome se falsifikuju sve
njegove vrednosti čovek treba da upotrebi razumne kriterijume da bi
razlikovao original od falsifikata. Između originala i falsifikata postoji ne
samo razlika u formi, ona je čak nebitna, već u funkciji.

UPOZORENJE NA ISKUŠENJE

Ako postoji pravi Bog, realno je da će On, da bi sačuvao čoveka od

umišljene vere u lažne bogove, da mu skrene pažnju na tu njegovu
sklonost. I ne samo da će ga opomenuti na opasnost lažne religioznosti,
nego pravi Bog čoveku nikada ne bi smeo da pruži takva otkrivenja svoga
karaktera kakva bi ga navela da u Njemu traži odgovor na svoje
psihološke potrebe (koje traže samo osećajnu a ne stvarnu sigurnost).
Pravi Bog će u svom spasonosnom aktu osloboditi čoveka od njegove
sklonosti da Ga vara izmišljanjem sebi lažnih bogova.

Za razliku od nebiblijskih religija koje su nekritične prema čovekovoj

sklonosti da izmišlja sebi lažne bogove (što se može videti u njihovoj
toleranciji prema različitim predstavama o Bogu), biblijsko otkrivenje
upozorava čoveka na njegovu sklonost samoobmane već u Prvoj
zapovesti Božjeg moralnog zakona:

"Nemoj imati drugih Bogova uza me." (2.Mojsijeva 20,3)

"Znamo da idol nije ništa na svetu i da nema drugoga Boga osim

jedinoga, jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji, kao
što ima mnogo bogova i mnogo gospoda..." (1.Kor. 8,4-5)

15
Biblijski Bog upozorava na sklonost čoveka da u drugim ljudima traži
objekat psihološke sigurnosti (boga) i zato kaže:

"Ovako veli Gospod: Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka, i koji

stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo. Blago
čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica." (Jeremija
17,5.7)

"I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na
nebesima. Niti se zovite učitelji jer je u vas jedan učitelj Hristos. A
najveći između vas da vam bude sluga, jer koji se podiže poniziće se, a
koji se ponižuje, podignuće se. A vi ste svi braća." (Matej 23,9-12.8)

Da ne bi pao u iskušenje da stavlja čoveka na mesto Boga, čoveku je čak

zabranjeno da se klanja drugom čoveku, pa čak i anđelu:

"A kad Petar šćaše da uđe, srete ga Kornelije, i padnuvši na noge njegove
pokloni se. I Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja sam samo čovek."
(Dela 10,26)

"Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci i oni koji drže
reči knjige ove, Bogu se pokloni." (Otkrivenje 22,9)

Da čovek ne bi sebe stavio na mesto Boga i glas svoga srca na mesto

apsolutne istine, Bog je uputio upozorenje:

"Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće se."
(Priče 28,26)

Takođe, biblijski Bog nas upozorava na našu sklonost da samim stvarima

ili prirodnim zadovoljstvima pridajemo funkciju spasenja:

"Kad raste bogatstvo, ne dajte da vam srce prione za njega."

16
 "Jer mnogi o kojima sam vam više puta govorio a sada i plačući govorim
žive kao neprijatelji Hristovog krsta. Njihov kraj je propast; trbuh je
njihov bog a slava im je u sramoti; oni misle samo na zemaljsko."
(Psalam 62,10; Filibljanima 3 18-19)

Ne samo što Sveto pismo rečima upozorava na iskušenje čoveka da gradi

umišljenu veru u boga, ili u razne idole i objekte zadovoljavanja, nego
ono iznosi karakter pravog Boga i Njegovu nauku u svetlu koje je svojim
smislom i sadržajem sasvim u sukobu sa psihološkim mehanizmima
formiranja umišljene vere.

NEOČEKIVAN I SUPROTAN KARAKTER

1) Biblijski Bog svojim karakternim osobinama ne zadovoljava čovekove

psihološke potrebe. On svojim osobinama, koje su otkrivene i definisane
Njegovim zakonom, upravo ukorava sve ono što bi čovek po svojoj
prirodi želeo, a stavlja na njega teret dužnosti i odgovornosti koje on po
svojoj prirodi svakako nije voljan da prihvati. Bog traži od čoveka da
spontano iz srca ljubi svoje neprijatelje (Matej 5,44), a uz sve to da bude
ponizan i radostan (Fil.4,4-5). Ko bi izmislio takve zahteve? Jasno je da
su oni suprotni ljudskoj prirodi.

Božji karakter je suprotan ljudskim očekivanjima. Bog voli grešnika, a ne

voli greh, dok ljudi vole greh, a preziru grešnike, i zato predstavljaju
Boga suprotno biblijskom otkrivenju, kao da je On liberalan prema grehu
a tiranin prema grešniku.

U Svetom pismu, sila koja predstavlja najveću manifestaciju zla na

zemlji, nosi naziv "zver". Sledeći principe ljudske psihologije, "zver" se
može pobediti samo nekom "silnijom" i "agresivnijom" životinjom od
same "zveri". Međutim, Pismo uči da se "zver" može pobediti samo
"krvlju Jagnjetovom" (Otkrivenje 12,11). Umesto moćnog orla, ili neke
druge zveri, na prestolu Božje slave, u centru nada pravednih je bezazleno
i bezgrešno Jagnje (Otkrivenje 21,23-24). Ono kao znake svoje pobede
pokazuje znake svog poniženja, rane sa krsta Golgote. I kada Ga

17
izbavljeni budu pitali: "Odakle ti rane na rukama?, odgovoriće: Dobih ih
u kući prijatelja svojega." (Zaharija 13,16)

SPOZNANJE BOGA BEZ PSIHOLOŠKE SATISFAKCIJE

2) Da bi odgovorili na čovekovu potrebu za određenim osećanjima,

objekti obožavanja moraju da budu objavljeni i otkriveni na takav način
koji će izazvati tražena osećanja. Međutim, odnos čoveka sa biblijskim
Bogom uopšte nije zasnovan na osećanjima, već na razumnom poverenju
u Njegov karakter, koji je otkriven Svetim pismom - primerima Božjeg
postupanja prema čoveku, kao i Njegovim obećanjima.

Sama reč nije dovoljna da čoveku pruži osećanje sigurnosti. Zato telesni
čovek ima potrebu da traži psihološku potporu u magijskim ritualima,
slikama, kipovima i meditaciji, kojima pokušava da oseti Boga.

Sveto pismo sve pomenute psihološke oblike "spoznaje Boga" osuđuje sa

prve dve zapovesti Dekaloga (2.Mojsijeva 20,2-5). Za razliku od Prve
Božje zapovesti koja osuđuje sklonost čoveka ka lažnim bogovima
(idolima), Druga zapovest osuđuje pokušaj idolopokloničkog
(idolatrijskog) odnosa čoveka prema pravome Bogu.

Karakter osobe, koju ispitujemo da li je dostojna našeg poverenja, ne

može se proveriti i spoznati njenim izgledom, niti osećanjima koja ona u
nama pobuđuje, već razumnom analizom njenog karaktera. Zato vera u
Boga nije zasnovana na onome što se oseća i vidi (Jevrejima 11,1) već na
spoznaji Boga putem razuma (1.Jovanova 5,20). Nerazumna spoznaja
Boga je veoma omiljena zato što je eliminacijom razuma uklonjen
neprijatan zahtev za duhovnom i moralnom odgovornošću.

Sama pojava Isusa Hrista na Zemlji, zaogrnuta čovekovom prirodom, nije

mogla da odgovori na psihološke, već samo na duhovne potrebe ljudi.
Ona nije mogla da zainteresuje i pokrene čovekovu telesnu prirodu, već
samo ono srce koje je bilo voljno da razmišlja o smislu Njegovog
postupanja i da u njemu prepozna uzvišeni karakter božanske dobrote:

18
 "Ne bi obličja ni lepote u Njega i ne beše ništa na očima čega radi bismo
ga poželeli. ... Prezren beše ... prezren da ga ni zašta ne uzimasmo" (Isaija
53,2-3)

NE ZASLUŽENO, VEĆ POKLONJENO PRAVO NA BLAGOSLOV

3) Identifikacija čoveka sa objektom obožavanja na osnovu njegovih

ličnih vrednosti, truda, žrtava, "pedigrea" i zasluga, u Svetom pismu ne
postoji. Čovek se spasava na osnovu vrednosti Božjeg karaktera, a ne na
osnovu vrednosti sopstvenog:

"Tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve
narode na zemlji. Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda prihvati
vas Gospod Bog i izabra vas; ... Nego što vas Gospod miluje i što drži
zakletvu kojom se zakleo ocima vašim." (5.Mojsijeva 7,6-8)

Čoveka ne spasava njegova pravednost, već njegov izbor. "Zato izaberi

život da budeš živ ti i seme tvoje, ljubeći Gospoda Boga svojega, ... jer je
On život tvoj." (5.Mojsijeva 30,19-20) Vernost Bogu jeste uslov
blagoslova, ali ne zato što se tom vernošću milost zavređuje, već zato što
se vernošću ona prihvata.

"Nemoj da rečeš u srcu svom: Za pravdu moju uvede me Gospod u ovu

zemlju da je nasledim; ... Ne ideš za pravdu svoju ni za čistotu srca
svojega da naslediš tu zemlju; nego za nevaljalstvo tih naroda Gospod
Bog tvoj tera ih ispred tebe, i da održi reč za koju se zakleo ocima tvojim,
Avramu, Isaku i Jakovu. Znaj dakle da ti Gospod Bog tvoj ne daje te
dobre zemlje za pravdu tvoju da je naslediš, jer si tvrdovrat narod."
(5.Moj. 9,4-6)

"Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Božji, i

ne po delima da se niko ne bi pohvalio." (Efescima 2,8-9)

19
Zapazimo božansku pedagogiju u postupanju sa čovekom koji je sklon da
sebi prida slavu za pobedu nad svojim neprijateljem, i da se tako optereti
samoljubljem i slavoljubljem. Kako Bog rešava to iskušenje? U jednoj
situaciji Bog se poslužio Mojsijem:

"I dokle Mojsije držaše u vis ruke svoje, nadbijahu Izrailjci, a kako bi
spustio ruke, odmah nadbijahu Amaličani." (2.Mojs. 17,11)

Izrailjcima je tako bilo jasno da ne pobeđuju nekom svojom snagom i

sposobnošću. A kako ih je Bog sačuvao da zbog toga ne obožavaju
Mojsija, kao da on nekom svojom silom, možda bioenergijom, daje snagu
Izrailju? Biblijski izveštaj kaže:

"Ali ruke Mojsijeve otežaše, zato uzeše kamen i podmetnuše poda nj, te
sede; A Aron i Or držahu mu ruke jedan s jedne strane a drugi s druge."
(2.Mojsijeva 17,12)

Kada Mojsije nema snage da drži sopstvene ruke podignute, kako će imati
snage da sam pomogne Izrailju?!

"MI I ONI"

4) Lažne religije karakteriše nedeljivost sopstvenog objekta obožavanja sa

svim drugim ljudima: "Moj bog voli samo mene i one koji su sa mnom!"
Međutim, nasuprot čovekovoj psihologiji, biblijski Bog ne gleda ko je ko:

"Jer On zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i dažd daje

pravednima i nepravednima." (Matej 5,45)

Bog voli sve i Njegova je volja da se svi ljudi spasu. Izrailjski narod je
bio IZABRAN upravo zato da bi vest spasenja razneo celom svetu:

"I u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji."

20
 "Jer će se dom moj zvati dom molitve svim narodima." (1.Mojsijeva
18,18; Isaija 56,7)

NIJE ODGOVOR NA PSIHOLOŠKE VEĆ NA DUHOVNE POTREBE

Za razliku od boga koga čovek izmišlja kao odgovor na sopstvene

psihološke potrebe, pravi Bog čoveka oslobađa od psiholoških potreba
(potrebe za određenim osećanjima):

"Što nosite teško je i umoriće ... ja ću vas nositi i izbaviću." (Isaija 46,1-
3)

Za razliku od izmišljenih božanstava koja imaju svrhu da čoveku

promene njegova osećanja, stvarni Bog ima za cilj da promeni čovekov
karakter (pobude njegovog srca):

"Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I
daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz
tela vašega, i daću vam srce mesno.

I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i

zakone moje da držite i izvršujete.

I ...bićete mi narod i ja ću vam biti Bog." (Jezekilj 36,25-28)

Zaključak do koga dolazimo na kraju je da, ukoliko čovek nije izmislio

biblijskog Boga, onda je biblijski Bog stvaran.

DA LI JE EVOLUCIONISTA VERNIK ILI NAUČNIK?

NAUČNA ČINJENICA

Da bismo došli do naučne činjenice mi se služimo eksperimentom.

Eksperiment (merenje) možemo ponoviti i njime proveriti da li su
činjenice dokazive. Eksperiment predstavlja dokaz za naučnu činjenicu.

21
 NAUČNA TEORIJA

Na osnovu naučnih činjenica mi konstruišemo naučne teorije. Da li su one

ispravne proveravamo njihovom logičnošću.

AKO JE TEORIJA NAUČNA - NE ZNAČI I DA JE ISTINITA

Na osnovu istih naučnih činjenica i na osnovu logike, možemo

konstruisati mnoštvo naučnih teorija, koje jesu logički ispravne, ali koje
jedna drugu isključuju. Dakle, na osnovu samog logičkog razmatranja
neke teorije, mi ne možemo zaključiti da li je ona i istinita.

Koja je onda svrha provere logičke ispravnosti neke teorije? Mi ne

možemo proveriti da li je ona istinita, ali možemo proveriti da li je njena
istinitost moguća.

Ako teorija nije logički ispravna, onda ona svakako ne može biti ni
istinita.

KAKO DALJE?

Eksperimentom dolazimo do naučnih činjenica, a pretpostavkom i

logičkim preispitivanjem do naučnih teorija. Koja je od svih tih teorija
istinita, na to pitanje nam sama nauka više ne može dati odgovor.

Odgovor na to pitanje pokušava da nam da filozofija, dok religija tvrdi da

na osnovu božanskog otkrivenja već ima odgovor.

22
Filozofija pokušava da analizom same teorije dođe do njene istinitosti i da
na taj način izgradi poverenje čoveka u samu njenu istinitost. Otuda
filozofija na postavljeno pitanje stalno odgovara postavljanjem novih i
opet novih pitanja.

Religija pak tvrdi da postoji autoritet istine koji je dostojan da postane

validan objekat našeg poverenja. Ona polazi od toga da postoji autoritet
iznad nauke koji je kompetentan da nam pruži odgovor tamo gde nauka i
filozofija više nisu u stanju da odgovore.

PRIMER BAČENOG KAMENA

Postavimo pitanje:

"Zašto kamen padne kada ga bacimo u vazduh?"

Laik će pokušati da na to pitanje odgovori pozivanjem na nauku i reći će:

"Kamen pada zato što je pod uticajem zakona gravitacije!"

Međutim, time što se pozvao na zakon čovek je samo potvrdio da kamen

pada svaki put, ali time nije dao odgovor na pitanje zašto kamen uopšte
pada. Drugim rečima, on je na pitanje "Zašto kamen padne kada ga
bacimo?", odgovorio "Zato što padne svaki put!" ili "Zato što uvek
padne!"

Nauka se ne bavi pružanjem odgovora na pitanje "Zašto kamen pada?".

Nauka samo definiše kada i pod kakvim uslovima kamen pada. Nazvati
silu koja privlači kamen na zemlju silom gravitacije ne znači objasniti
fenomen. Samo ime kojim smo fenomen nazvali ne objašnjava fenomen.

Ako hoćemo da dobijemo bukvalan odgovor na pitanje zašto kamen pada,

mi treba da se obratimo za pomoć filozofiji i religiji.

23
Filozofija će nam pružiti mnoštvo pretpostavki i srazmerno broju
pretpostavki još veći broj pitanja. Ona će jednostavnu naučnu činjenicu
protumačiti na bezbroj mogućih načina.

Teologija će izneti odgovor na osnovu božanskog otkrivenja. Kamen pada

zato što je Bog tako odredio. On je stvorio fizičke zakone po kojima se
kamen ponaša.

Zašto je stvorio takve zakone?

Kako je Božje stvaranje pokrenuto ljubavlju, Bog je stvorio zakone da

budu takvi kakvi su, zato što je dobro da budu takvi kakvi su. Ako nekada
ne bude bilo dobro što su oni takvi, On će u skladu sa svojom dobrotom
da učini izuzetak, pa će se kamen ponašati mimo dosadašnjeg zakona, i
desiće se - čudo.

Zakonitost u stvorenom svetu postoji zato da bi postojao zajednički

standard koji mogu da razumeju sva stvorena bića i prema tom standardu
mogu da se rukovode u svojim akcijama. Ako želiš da svojoj voljenoj
osobi pokloniš cvet, on treba da ostane cvet i onda kada ga ta osoba primi.
Da nema osnovnih prirodnih zakona, sve naše namere bi izgubile svaki
smisao.

Da li je čudo to što kamen padne svaki put kada ga bacimo?

To za čoveka nije nikakvo čudo, ali za filozofiju nauke to (uređenost i

zakonitost) jeste veće čudo nego da kamen proizvoljno leti levo ili desno,
gore ili dole, napred ili nazad.

Kakva je verovatnoća (na osnovu slučajnosti koja je motor evolucije) da

će kamen svaki put da padne pravo dole kada ga pustimo?

Beskonačno je mala!

24
Drugim rečima, postojanje i jednog jedinog prirodnog zakona je čudo
koje protivreči zakonu verovatnoće.

Postojanje zakona znači da se određeni fenomen dešava svaki put na isti

način, iako je beskonačno mala verovatnoća da se on tako dešava sam od
sebe.

Postojanje bilo kog prirodnog zakona je toliko suprotno bilo kakvoj

verovatnoći da se nešto dešava svaki put na isti način samo od sebe, da je
ono razumnom čoveku sasvim jasan dokaz o neophodnosti postojanja
samog Stvoritelja zakona.

Samo razumna voljna intervencija može neprekidno da deluje nasuprot

slučaju. Samo ako je fizičke zakone stvorio sam Bog i ako ih On održava,
samo onda njihovo postojanje nije nikakvo čudo.

Logikom ne možemo da proverimo da li je teorija o Bogu kao Stvoritelju

zakona istinita, već samo da li je njena istinitost moguća.

Pokušaj da to proverimo pretpostavljanjem i logičnim preispitivanjem

mogućih teorija, odvešće nas u filozofiju; otvoriće nam more mogućnosti
od kojih nikada nećemo biti sigurni koja je ona koja je i istinita.

Ali zato razumom ipak možemo da proverimo da li je autoritet koji daje

otkrivenje dostojan našeg poverenja. Dakle, pažnja našeg uma treba da
bude usmerena ka istraživanju karaktera i moći otkrivenog (u ovom
slučaju božanskog) autoriteta.

NEPOUZDANOST NAUKE - OD NAUČNE TEORIJE DO HIPOTEZE

I ZABLUDE

Naučna teorija je, smatra se, dokazana hipoteza. Međutim, ono što se u
jednom trenutku može smatrati naučnom teorijom, u sledećem se može
ispostaviti da je samo hipoteza, a još kasnije i zabluda.

25
Na primer, na osnovu sedimentnih nalaza primećeno je da se u višim
geološkim slojevima nalaze fosili krupnijih, složenijih organizama, dok se
u nižim slojevima nalaze prostiji, sitniji organizmi.

Na osnovu pomenutih naučnih saznanja evolucionisti su poduprli svoju

teoriju da su se slojevi formirali kroz duge vremenske periode postepenim
taloženjem uginulih organizama i da se na osnovu njih može primetiti
"evolucioni stub razvoja" od prostijih organizama u starijim (nižim)
slojevima, do složenijih organizama u mlađim (višim) geološkim
slojevima.

Na osnovu istih naučnih saznanja kreacionisti su samo poduprli teoriju o

katastrofi velikog Potopa, kada su sitniji fosili propali između krupnijih
fosila a krupniji se zadržali na površini potopnog taloga. Slojevi
pretpotopnog morskog dna svakako da nisu nikada ni imali u sebi fosile
kopnenih životinja, pa ih zato evolucionisti proizvoljno proglašavaju
starijim geološkim slojevima, kada navodno "još nisu nastali složeniji
kopneni organizmi". (Istu sliku bismo dobili kada bismo i danas
analizirali fosile morskog dna. Zaključili bismo da sisari i kopnene biljke
i životinje još uvek nisu nastali, jer tamo njihove fosile ne nalazimo.)

Tako na osnovu istih naučnih saznanja možemo imati dve međusobno

protivrečne naučne teorije.

Da bi se teorija osporila dovoljno je naći samo jedan izuzetak.

Evolucionista i nobelovac Konrad Lorenc piše:

"Pouzdano je da su niži slojevi naslaga na našoj Zemlji nastali pre onih

koji su se nataložili iznad njih. Naša pretpostavka bi, prema tome, bila
oborena kad bi se u samo jednom slučaju, u jednoj nižoj naslazi našli
fosilni ostaci jednog životnog oblika koji bi, sudeći prema njegovim
posebnim obeležjima, mogao da se očekuje tek u nekom mlađem sloju
koji bi ležao iznad onog prvog. Takav slučaj još nije pronađen."(Uber die

26
Njarheit der Abstammungslehre, Evolution, Hofman und Campe, 1975,
str.19)

U međuvremenu je ipak nađen ogroman broj izvrnuto raspoređenih

geoloških slojeva, što je od pomenute naučne teorije napravilo hipotezu.
Izvrnute redoslede geoloških slojeva evolucionisti opravdavaju
posledicom velikih tektonskih poremećaja. Kako je teorija o geološkom
stubu postala na taj način naučno neproverljiva, ona više nije mogla da
ostane na nivou teorije, nego je postala hipoteza.

A zatim mnogobrojni primerci viših organizama nađeni u neočekivano

nižim ("starijim") geološkim slojevima, te primeri drveća koji vertikalno
prožimaju različite geološke slojeve, zatim školjke koje su ostavile
tragove jer su pokušavale da proklize kroz pomenute slojeve, potpuno su
osporili pomenutu hipotezu i sveli je na nivo neistine.

DA LI JE EVOLUCIONISTA VERNIK?

Kada neko kaže za sebe "Ja sam evolucionista!", tada on prestaje da bude
naučnik i postaje vernik, tj. on postaje na sebi svojstven način religiozan.

Da je samo naučnik, bio bi rezervisan, jer otkud on može sa sigurnošću

znati koja je od mnoštva teorija koje su položile ispit nauke i logike
ona prava - istinita teorija. Ovako, zastupajući određenu teoriju,
on pokazuje da svesno ili nesvesno ima poverenja u određeni autoritet za
koji smatra da mu pruža odgovor na pitanje na koje nauka nije u stanju da
mu odgovori - šta je istina. A koji je to autoritet njegovog poverenja?
Kada evolucionista kaže "Ja verujem..." ili "Ja tvrdim ..." tada on
pozivanjem na sebe, svesno ili nesvesno pokazuje da autoritet istine
nalazi u sebi. Tako on, zbog potrebe za određenim autoritetom kome će
verovati, pokazuje da je vernik.

RAZUM I VERA

27
Mi razumom ne možemo proveriti da li je neka teorija istinita, ali
razumom možemo proveriti da li je naš izabrani autoritet istine kao
objekat poverenja zaista i dostojan našeg poverenja.

Da li evolucionista ima validan objekat poverenja?

Kada na osnovu mnoštva teorija, koje su zasnovane na proverenim

naučnim činjenicama i koje su sve logički ispravne, želimo da saznamo
koja je ona koja je istinita, tada, tražeći odgovor u autoritetu samog
čoveka, suočavamo se sa ozbiljnim problemima:

U sebi ne nalazimo zdravih motiva niti sposobnosti na osnovu kojih

bismo sa sigurnošću znali šta je istina. Na primer, danas verujemo da je
istina ovo, a sutra ono. Istina svakako nije mogla da se promeni.
Promenio se naš sud o istini i tako pokazao da je sklon zabludi.

PRVI PROBLEM SAZNANJA - MOTIVI DOLAŽENJA DO ISTINE

U prepoznavanju i izboru istinite teorije prvi problem su naši motivi.

Šta ako nas teorija koja je istinita čini moralno odgovornim i zahteva od
naše savesti da promenimo principe života? Šta ako teorija koja nije
istinita veoma laska našoj životnoj neodgovornosti i povlađuje našim
slabostima? Koju ćemo od te dve mogućnosti izabrati? Mi ne volimo sebe
toliko da bi nam zaista bilo stalo da istinu stavimo iznad svake zablude ili
iznad sopstvene ravnodušnosti.

DRUGI PROBLEM SAZNANJA - SPOSOBNOST DOLAŽENJA DO

ISTINE

Nismo svedoci stvaranja da bismo znali koja je teorija o stvaranju

ispravna.

Svakako da o stvaranju najbolji odgovor može dati Onaj ko je ne samo

svedok stvaranja već i njegov Akter.

28
 DA LI SMO SVI VERNICI?

Čovek svakako nije dostojan sopstvenog poverenja. To nam pokazuje i

životna praksa. Da li to znači da ne treba verovati ni u koga i prema
svemu zauzeti potpuno rezervisan naučni stav?

ŽŽivot od nas zahteva da ne budemo zadovoljni samo određenim

naučnim pretpostavkama, već i da prihvatimo određene teorije kao istinite
ili, u najmanju ruku, kao najprihvatljivije pretpostavke. Kada ne bi bilo
tako, mi bismo stali i ništa ne bismo radili. Ko nam garantuje da vazduh
koji udišemo nije možda upravo ovoga trenutka zatrovan smrtonosnim
otrovom? Ko nam garantuje da sve ovo nije možda neki san? Dakle, ako
ne rečima, onda bar delima pokazujemo da ipak prihvatamo određene
dogme.

Kao što vidimo, hteli mi to ili ne, svi moramo imati određen autoritet
istine, koji zadovoljava našu potrebu za određenim dogmama. Međutim,
ono što smo odgovorni da uradimo jeste da razumno izaberemo autoritet
koji je dostojan našeg poverenja. Iskušenje nam je da, zbog svoje
oholosti, pokušavamo da po svaku cenu taj autoritet nađemo u sebi.

AUTORITET IZNAD SVIH AUTORITETA

Čovek sam nikada ne može da bude siguran da je metoda merenja koju je

primenio zaista validna. On nikada ne može biti sasvim siguran da je
njegova teorija bez logičke greške. I na kraju, u mnoštvu teorija koje su
zaista ispunile ova dva navedena uslova, on nikada ne može biti siguran
koja je ona prava. Zbog svojih umnih i duhovnih slabosti čovek je sklon
da učini greške na svakom nivou naučnog istraživanja kao i na nivou
proglašavanja naučne teorije istinom. Ali, ukoliko postoji Bog, tada
postoji Autoritet poverenja koji nas uzdiže iznad svake vrste greške i
greha.

29
Dakle, nalazimo se pred izborom dva objekta poverenja: jednoga, koji je
u svakom slučaju nedostojan poverenja - čoveka, i drugoga, čija
dostojnost poverenja stoji svakome na raspolaganju da proveri da li
postoji i da Ga upozna - Boga.

Svaki čovek je primoran da zauzme stav - on mora nekome da veruje, ali

je u vlasti čovekovog slobodnog izbora kome će da veruje.

Sebe poznajemo i znamo da nismo dostojni poverenja - a da li poznajemo

Boga?

Da li smo Mu dozvolili da nam otkrije sebe, svoje postojanje i svoj

karakter?

Kao što čovek otkriva svoj karakter svojim reakcijama na životnu

stvarnost, tako i Bog otkriva svoj karakter kroz svoja dela: tvorevina
govori o svom Tvorcu - o čemu izveštava nauka, i svojim postupanjem
prema čoveku - o čemu izveštava Sveto pismo.

Poznanjem Božjeg karaktera kroz Njegovu nadahnutu objavu - Sveto

pismo, moći ćemo da razumemo koliko je Bog dostojan našeg poverenja.

Poznanje Boga nije nešto što se od čoveka traži, već nešto što mu se
pruža:

"Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet."
(Jovan 1,9)

Božje otkrivenje našem umu je uvek dovoljno da možemo da Ga

izaberemo, ali nije toliko da bismo izgubili slobodu izbora i na osnovu
Njegovog otkrivenja bili primorani da Ga izaberemo.

Tek kada mi učinimo prvi korak, kada voljno izaberemo božansku opciju
zato što dragovoljno hoćemo u nju da verujemo (radi njenih karakternih
atributa koji su nam već otkriveni preko savesti), nama će se otvoriti um

30
da razumemo one veličanstvene istine, čije bi nam otkrivenje, da je dato
ranije, oduzelo slobodu volje.

Kao što očigledna životna stvarnost zahteva od čoveka da odgovori na

njene potrebe (čovek će popiti čašu vode iz česme iako nema sve dokaze
da neko nije u vodovod ubacio otrov), tako isto i duhovna stvarnost
zahteva od čoveka da prema njoj zauzme stav. Drugim rečima, čovek ne
može da na životnu stvarnost ne odgovori nikakvim duhovnim sadržajem,
a da ne snosi nikakve, dobre ili loše posledice.

Kako izgleda odgovornost koju pred nas stavlja duhovna stvarnost?

Ako smo svesni potrebe da nekome pomognemo, tada nas naša reakcija
na tu svest duhovno opredeljuje. Ako reagujemo ravnodušno, time
kamenimo svoje srce i suprotstavljamo se glasu zdrave savesti. Ako pred
savešću izgovaramo svoju ravnodušnost, tada gubimo zdrav razum. Ako
na stres života odgovaramo grehom, tada nam susret sa Bogom smeta, jer
nas ukorava za naše predavanje grehu. Takvom reakcijom mi odbacujemo
Boga i samim tim nam smeta ispravna predstava o Njemu. A ako na
životna iskušenja odgovaramo pravom ljubavlju, tada nesvesno ili svesno,
ali u svakom slučaju voljno, odgovaramo silom koja dolazi od Boga, i
koju prepoznajemo u otkrivenju Njegovog karaktera kao onu koja je i
naša snaga života.

ZAŠTO SE KREACIONISTA BAVI NAUKOM?

Nauka je nemoćna da govori o religiji, ali religija može da govori o nauci,

da u njoj prepoznaje delo Stvoritelja. Fizički zakoni nisu stvorili Boga,
već je Bog stvorio fizičke zakone. Tvorac se otkriva kroz svoje delo:

"Jer što se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i

videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju
izgovora." (Rimljanima 1,20)

31
U dubokom strahopoštovanju mi možemo otvarati naučnu literaturu i
diviti se delima svog Stvoritelja.

U drugom delu ove publikacije mi ćemo kroz biologiju, genetiku,

paleontologiju, filologiju, istoriju i psihologiju da prepoznajemo
veličanstvo prvobitnog, još nedegradiranog živog sveta, na kome se Božji
pečat još veoma jasno vidi.

ZAŠTO BI EVOLUCIONISTA TREBALO DA SE BAVI NAUKOM?

Zato što ima mogućnost da uvidi koliko je njegov koncept nenaučan a

prema tome i neistinit. A takođe i zato što proučavajući kreaciju najvećeg
Kreatora, ima priliku da upozna karakter i moć samog Kreatora.

Ceo stvoren svet svojim postojanjem i svojim aktivnostima otkriva

smisao Božje dobrote. Sveto pismo nas poziva da u principima stvorenog
sveta prepoznamo karakter njegovog Stvoritelja:

"Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti.""Idi k mravu,
lenjivče, gledaj puteve njegove i omudraj. Nema vođa, ni upravitelja, ni
gospodara, i opet pripravlja leti sebi hranu." (O Jovu 12,7; Priče 6,6-8)

Tvorevina otkriva karakter svoga Tvorca.

Sve što je stvoreno služi jedno drugome. Od elektrona, koji kruži oko
atomskog jezgra, do čoveka, sposobnog da shvati slavu Božju, sve ima
svoje mesto i svoju službu pod suncem.

Pogledajmo jedan cvet koji svojim mirisima i lepotom čini radosnim bića
u svojoj okolini, koji oslobađa nektar potreban insektima i kiseonik
ostalom živom svetu.

Sve u ovom svetu služi jedno drugome, sve osim grešnog čovekovog srca.
Odmetnuvši se od Boga, čovek je izgubio smisao svoga postojanja.

32
Upoznajući Božji karakter posmatranjem harmonije i međusobne službe
stvorenog sveta, čovek ima priliku da se vrati svome Stvoritelju.

TAČNOST NAUČNIH SAZNANJA

Prvi problem u dolaženju do istine je tačnost naučnih činjenica.

Evolucionizam je zasnovan na mnoštvu zastarelih, nepreciznih i

pogrešnih naučnih saznanja. Na primer, netačan odnos raspadnutog i
novoformiranog C14, zub svinje proglašen zubom čovekovog pretka
(čoveka iz Nebraske) na osnovu koga je konstruisana vilica, a kasnije i
celo telo čoveka zajedno sa krznom, itd. Sve što se dešava na našoj
planeti svedoči o degradaciji, a ne progresivnoj evoluciji, kako to zastupa
teorija evolucije.

LOGIČNOST NAUČNIH TEORIJA

Drugi problem je logičnost same naučne teorije. Evolucionizam odlikuje

mnoštvo nelogičnih konstrukcija. Biolozi evolucionisti na osnovu starosti
geoloških slojeva u kojima je pronađen fosil utvrđuju njegovu starost, a
geolozi evolucionisti na osnovu starosti fosila utvrđuju starost geoloških
slojeva. Teorija o ogromnoj starosti života na Zemlji je u suprotnosti sa
mnoštvom dokaza koji otkrivaju da je Zemlja vrlo mlada planeta: količina
kosmičke prašine koja pada na Zemlju, stepen erozije, konstantno
opadanje magnetnog polja Zemlje, itd. Takođe, nije logična tvrdnja da
eksplozijom (big-bengom) mogu nastati harmonija i uređeni fizički
zakoni. Sistem koji se spolja ne održava teži raspadu. Eksplozija uništava
a ne uređuje. Ako postoji verovatnoća da nastane "pozitivna" mutacija
jedinke, verovatnoća da se ona posle uništi negativnom mutacijom je
mnogo veća od verovatnoće za prvu mutaciju. Pretpostavljeni prelazni
oblici u evolucionom procesu (i nikada pronađeni) bili bi manje sposobni
za egzistenciju od svojih polaznih oblika, pa ih prirodna selekcija ne bi
održala u životu, itd.

33
 AKO JE TEORIJA EVOLUCIJE NAUČNA - NE ZNAČI I DA JE
ISTINITA

Treći problem je objekat poverenja. Čak i da je teorija evolucije

zasnovana na naučnim činjenicama, i da je položila ispit logike, još uvek
ne znači da je ona i istinita. Jedan evolucionista, ako bi zaista ostao na
nivou same nauke, nikada ne bi mogao da tvrdi za sebe da je
evolucionista, već bi u najmanju ruku trebalo da ostane rezervisan. Kako
on može da veruje da je upravo teorija evolucije istinita kada to ne može
da prosudi na osnovu samih činjenica i same logike? Takva njegova vera
nije vera u biblijskom smislu te reči, već je to pretpostavljanje. A verovati
u nešto što je pretpostavka, to ne znači ništa drugo nego kockanje, igranje
sa istinom i sa sobom. Verovatnoća da je evolucionista slučajno u pravu
je jednaka verovatnoći da slučajno nastane život.

Verovatnoća da dođe do greške u utvrđivanju rezultata bilo kog

evolucionog istraživanja je mnogo veća od verovatnoće da mutacijom
dođe do formiranja nove životinjske vrste.

Na primer, ako bi evolucionista došao do eksperimentalnih dokaza da je

život nastao na Zemlji slučajno, i uspešno ih dokazao ponavljajući ogled
1000 puta, verovatnoća da je u postupku merenja slučajno pogrešio na isti
način 1000 puta, opet je veća od verovatnoće da slučajnom kombinacijom
molekula dođe do formiranja i najprostijeg genetskog materijala.

Teorija evolucije u svojim osnovnim postavkama polazi od tako

proizvoljnih pretpostavki da one same, ako se kao princip prihvate,
osporavaju svaki njen dalji pokušaj da naučnim saznanjima dođe do
sopstvene provere i do istine.

Jevrejske mudrosti pokazuju da prihvatanje kreacionističkog koncepta

stvaranja nije problem čovekovih umnih sposobnosti već problem
njegovog htenja i pobuda:

34
"Po prirodi svi su ljudi bezumni koji ne upoznaše Boga, oni koji iz
vidljivih lepota ne mogu spoznati Onoga koji Jeste. Nisu kadri prepoznati
Umetnika po delima njegovim, nego smatraju bogovima koji svetom
vladaju vatru ili vetar ili vazduh, zvezdani krug ili silnu vodu, ili videla
nebeska. Jer ako su ih, opčinjeni njihovom lepotom, počeli smatrati
bogovima, morali su spoznati koliko ih tek nadmašuje njihov Gospodar,
jer ih je sve stvorio sam Tvorac lepote. Ako ih je i zadivila njihova sila i
snaga, morali su iz toga zaključiti koliko je tek silniji njihov Stvoritelj. Jer
prema veličini i lepoti stvorova možemo, po sličnosti, razmišljati o
njihovom Tvorcu. Ali ovi ipak zaslužuju malen prekor, jer možda samo
lutaju tražeći Boga i želeći ga naći; živeći među delima Njegovim, nastoje
ih shvatiti, a zavodi ih samo naličje stvari, jer vide toliko lepote. Pa ipak,
oprostiti im ne treba: jer ako su bili kadri steći toliko spoznaje da mogu
svemir istraživati, koliko su lakše mogli otkriti Gospodara svega toga!"
(Mudrosti Solomunove)

VOLIMO LI VIŠE DAR ILI DARODAVCA?

Sve što je stvorio, Bog je stvorio iz ljubavi i radi ljubavi. Zato je i poruka
Božjeg čina stvaranja sveta i života - poruka Božje ljubavi čoveku.

Koliko smo mi spremni da delo Božje ljubavi prema nama prihvatimo i

da na njega odgovorimo takođe ljubavlju?

Pretpostavimo da smo voljenoj osobi za rođendan poklonili divan poklon.

Ali, kada smo primetili da se ona raduje samo upotrebnoj vrednosti
poklona, jako smo se razočarali, jer kroz poklon ne prepoznaje najvredniji
mogući dar koji može da primi - dar prijateljstva.

Da li se i nama dešava da prepoznajemo samo upotrebnu vrednost dara?!

Svi smo mi dobili jedan veliki dar u životu. A to je sam život: njegove
prilike i mogućnosti. Da li u tom daru prepoznajemo karakter Darodavca
života ili zapažamo samo njegove "upotrebne" vrednosti, pa nam se zato
život ponekad čini besmislenim i praznim?!

35
Neprijatna je ali istinita činjenica da od života umemo tako mnogo da
tražimo, a tako malo znamo da mu pružimo. Kada naiđu nevolje i
iskušenja skloni smo da se tužimo kako je život taman, ne razmišljajući o
tome da li smo možda upravo zato tu da bismo život učinili svetlijim,
lepšim i boljim; nismo li možda upravo mi Božji dar za nekoga?!

Odvojivši se od Darodavca života, odvojili smo se od Onoga koji najbolje

zna smisao darovanog života i naš zadatak u njemu.

Ipak, i u životu odvojenom od Stvoritelja ima radosti. Radujemo se

zanosnom mirisu cveta i svim ostalim čarima stvorenog sveta.

A da li u mirisu cveta prepoznajemo nežnost i naklonost najvećeg

Darodavca, ili prijatnim mirisom samo pokušavamo da utolimo (ugušimo)
prazninu svoje duše?

Ako uživamo samo u upotrebnoj vrednosti života, onda nam je svest o

Darodavcu života suvišna. Opet, zahvalnost za lepotu stvorenog sveta
teško možemo sakriti i skloni smo da je sa Stvoritelja prebacimo na onoga
koji je samo primećuje.

Kada čovek dođe do nekog velikog naučnog otkrića, na primer, nekog

novog nebeskog tela ili zakona u prirodi, tada on postaje slavan kao da je
on stvorio nebesko telo ili kao da je on stvorio zakon u fizici.

Nije li tada reč o svojevrsnom "plagijatu"?

Setimo se biblijskog događaja kada "Adam dade ime svakom živinčetu i

svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj" (1.Mojsijeva 2,19). Adam
nije postao veliki i slavan pronalazač, iako je prvi čovek koji je na Zemlji
"pronašao" vrt prepun raznih životinjskih vrsta. Otkuda ta potreba čoveka
da sebe učini slavnim za pojave koje je Neko drugi stvorio, a on samo
primetio?

36
Ljudi podsvesno osećaju da nekom pripada slava i hvala za postojanje
predivnih sazvežđa, za besprekorno funkcionisanje fizičkih zakona, itd.
Međutim, ljudi se plaše da izraze slavu i hvalu Onome koji je nje stvarno
dostojan, jer ih to spoznanje moralno obavezuje. Zato su skloni da slavu i
hvalu pridaju smrtnom čoveku, koji je jedva sposoban da primeti
savršenstvo sveta koji ga okružuje, a kamo li da ga sam stvori. Takvo
izopačenje je opisano u Bibliji:

"Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego
zaludeše u svojim mislima, i potamnu nerazumno srce njihovo. Kad se
građahu mudri poludeše, i pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje
smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova. I većma
poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca, koji je blagosloven vavek."
(Rimljanima 1,21-23.25)

Pretpostavimo da smo ranije pomenutoj osobi za rođendan dali poklon

koji svojim izgledom otkriva naše lične kvalitete i stav naklonosti prema
njoj. Ali, ovoga puta nismo želeli da osobu primoramo da se oseća
dužnom na prijateljstvo sa nama, već smo odlučili da ispoštujemo njenu
slobodnu volju. Zato smo poklon oprezno spustili u dvorište njenog stana
i dozvolili da, ukoliko to ona hoće, na osnovu dara ona sama razumno
zaključi ko je njen darodavac.

Zatim, nama draga osoba, oduševljeno uzima poklon govoreći: "O kako
sam divnu stvar pronašla!"

I potom postaje slavna zbog svog veličanstvenog otkrića pred vratima

svoga stana. Pretpostavimo kako ona dalje objašnjava kako je taj poklon
čudo prirode, kako je nastao nekakvim velikim praskom (BIG-
BENGOM) tj. velikom eksplozijom u njenom dvorištu. Ne bi li naše srce
bilo slomljeno takvom bezobzirnošću i slepilom?!

Činjenica je da smo svi mi po prirodi duhovno slepi. Mi jesmo duhovno

slepi, ali ne i duševno, jer na prijatne događaje uglavnom reagujemo

37
prijatnim doživljajima. Ali zbog duhovne slabosti naše duševne senzacije
nemaju zdravu funkciju.

Miris hrane može biti prijatan, ali on ne može da zameni hranu, već samo
na nju ukazuje. Tako i razumnom čoveku dar govori o Darodavcu, kao što
i osećanja lepog samo govore o Kreatoru lepote, a ne mogu da Ga
zamene.

Kada sam pre više godina, kao ateista, čuo jednu predivnu melodiju, koja
je svojom bezazlenošću i plemenitošću u meni izazvala uzvišena
osećanja, javila mi se misao: "Da li je možda moguće da negde zaista
postoji svet dobrote i pravde a da je ova melodija samo njegova senka?
Kako je moguće da postoji senka nečega što ne postoji?! Ova bezazlena
melodija potvrđuje da dobrota negde postoji i ja želim da je pronađem i
da živim za nju!" Ali osećanje radosti se ubrzo zamenilo osećanjem
zbunjenosti i bola. Nisam želeo samo da osećam dobrotu. Nisam želeo da
hodim samo u njenoj senci. Želeo sam da budem jedno s njom. Pitao sam
se gde je ona i hoću li je ikada pronaći.

Taj problem zbunjenosti ima i moj mačak na svom nivou. Kada mu

pokažem: "Eno, tamo sam ti stavio hranu!" on ne gleda u onom smeru u
kome mu pokazujem da se nalazi hrana, već zbunjeno gleda u sam prst.
Zbog duhovnog slepila i mi smo često zbunjeni. Kada nas zasene prijatni
doživljaji, ne znamo gde da pogledamo.

Kao i svaki gest dobrote među ljudima, kao prijatan miris cveta, i kao
zadivljujući sklad zakona prirode, tako je i ova melodija otkrivala
uzvišenog Stvoritelja, ali ja nisam znao gde da pogledam, jer sam svojom
ateističkom dogmom zatvorio vrata svoga uma i srca daljem delovanju
Božjeg Svetog Duha.

Bilo da je čovek otvoreni ateista, bilo da je umišljeni vernik, on može da

uživa samo u upotrebnoj vrednosti života. Vredi li imati sav svet, a duši
svojoj nauditi, ili biti okružen svim poklonima sveta i života a biti sam,
bez njihovog Darodavca?!

38
Prijatelj je važniji od poklona kojim nam pokazuje svoje prijateljstvo.
Tako je i karakter Darodavca života važniji od samog Njegovog dara -
života. Sveto Pismo kaže:

"Jer je dobrota Tvoja bolja od života.

Usta bi moja hvalila Tebe, tako bih te blagosiljao za života svoga, u ime
Tvoje podigao bih ruke svoje." (Psalam 63,3-4)

Uživanje u osećanju koje izaziva dar nikada ne može da zameni

ispunjenje duha koje predstavlja zajednica sa Darodavcem.

Lopov se može radovati ukradenoj vrednosti ali se svakako plaši njenog

vlasnika. I mi možemo biti na mestu lopova koji je ukrao za sebe i uništio
dragocenost koja mu je poverena na čuvanje i starateljstvo.

Pretpostavimo da nam je neko poverio na čuvanje i staranje malo dete.

Ono je u sebi sadržalo ogromne potencijale. Moglo je da postane veliki

blagoslov za ovaj svet. Ali, svojim neodgovornim ponašanjem mi smo
unizili njegove moći za dobro. Obesmislili smo njegov život. I ono nema
atributa zbog kojih bi moglo biti ovekovečeno. Nismo li odgovorni za ono
što nam je povereno?

Bog nam je poverio na čuvanje i izgradnju naš život, sposobnosti i moći,

vreme i mogućnosti, da ga svojim izborom ovekovečimo za večnost ili
unizimo do smrti. Nismo li odgovorni za sebe pred Onim koji je dao život
našim dušama? I naravno da želimo da se sakrijemo od Njegovog lica.
Imamo potrebu za Njegovim odobravanjem. Ali se bojimo susreta sa
svojom (ne)odgovornošću. Bojimo se da ćemo biti proglašeni za
sopstvene ubice. Zato pokušavamo da Ga zaboravimo, a kada to ne
uspevamo, onda se trudimo da Ga uništimo.

39
Ponekad smo se borili protiv Onoga za koga smo istovremeno tvrdili da
ne postoji. Lakše nam je da verujemo u majku prirodu nego u Boga Oca,
zato što je majka priroda bezlična i mi pred njom neodgovorni.

Možda smo otkrivenjem istine bili "primorani" da priznamo Boga kao

ličnost, ali i dalje sa Njim nismo izmireni. Tada nastavljamo da
izopačavamo predstavu o Njemu, ali na drugom nivou:

Njegov karakter pokušavamo da predstavimo u takvom svetlu, u kakvom

se sami ne bismo prepoznali kao krivci. Izopačavamo ga pridajući mu
sopstvene moralne vrednosti. Kada govorimo o Božjoj ljubavi,
predstavljamo je kao razneženu sentimentalnost koja ne pravi razliku
između dobra i zla. Tumačimo je kao Božju spremnost da zadovolji naše
sebične porive. A kada govorimo o Božjoj moći pokušavamo da je
umanjimo da bi se sami osećali sigurnije, bezbednije i što je najvažnije -
neodgovornije za sopstvene postupke.

ZAŠTO JE TEORIJA EVOLUCIJE NESPOJIVA SA RELIGIJOM?

U nameri da pojam religije učine prijemčivijim većini koja veruje u

evoluciju, mnogi savremeni teolozi osporavaju biblijski izveštaj o
šestodnevnom stvaranju pridajući mu simboličko značenje. Kako im je
moć uticaja na mase važnija od moći i sile istine, pojedini crkveni
autoriteti su spremni na svaki kompromis sa zabludom. U svojoj poslanici
Biskupskoj Akademiji Nauka, Papa Jovan Pavle Drugi piše između
ostalog:

"U svojoj enciklici Humani generis (1950), moj prethodnik Pije 12 je već
izjavio da ne postoji sukob između evolucije i doktrine vere o čoveku i
njegovom zvanju. ... (cf. AAS 42 Š1950Ć, pp. 575-576) Danas, gotovo
pola veka nakon štampanja enciklike, najnovija saznanja vode priznanju
da je evolucija više od hipoteze. U stvari zapanjujuće je da je ova teorija
progresivno prihvatana od strane istraživača prateći serije otkrića u
raznim poljima znanja." (Papa Jovan Pavle II, Magisterium Is Concerned
njith Ljuestion of Evolution For It Involves Conception of Man)

40
Na osnovu ovakvog shvatanja, mnogi su ohrabreni da odbace jasno
učenje Biblije o stvaranju i da kažu:

"Ja verujem u Boga, a verujem i u teoriju evolucije. Ne vidim zašto bi to

bilo jedno drugom suprotstavljeno?!"

Kakve su posledice takvog shvatanja?

Da li je dovoljno samo verovati u Boga, ili je potrebno razumeti kakav je

Bog u koga verujemo?

Može li čovek ikada ostvariti viši ideal od onoga koji je sebi zacrtao? Ako
je moja predstava o Božjem karakteru izopačena, mogu li se ja uzdići više
od svoje sopstvene izopačenosti?

Da li neko zaista veruje u Boga ne zavisi od imena kojim svoje božanstvo

oslovljava, već od pravilne predstave o Božjem karakteru. Većina
religioznog sveta ima tako uniženu predstavu o Bogu da kroz tu predstavu
Sveti Duh uopšte ne može na njih da deluje.

Da li oni koji veruju u evoluciju mogu da imaju pravilnu predstavu o

Bogu?

Pogledajmo kakav karakter ima "Bog" koji stvara svet i čoveka putem
evolucije.

Prvo, takav "Bog" nije sposoban da odmah stvori nešto savršeno. Anđeli
njegovo delo ne komentarišu pesmom hvale i rečima: "I gle dobro beše
veoma", već kažu "Ne valja! Mora još da se usavršava! Izgleda nejasno!
Samo kao neka belančevinasta mrlja!"

Zatim takav "Bog", da bi usavršio svoje delo, traži pomoć pukog slučaja.
Ide na lutriju, na kockanje. Mora da dozvoli grešku onoga što je on već
stvorio, da bi tako nastalo još bolje. Zato dozvoljava negativne uticaje,

41
otvara vrata kosmičkom zračenju ne bi li se pojavila neka "pozitivna"
mutacija. Pojavljuju se mnoge kreature, mnoge deformacije, a zatim
anđeli kažu: "A ova je najbolja!"

Zatim "Bog" namerno stvara do krajnjih granica nepovoljne uslove koji

će usmrtiti sve ostale jedinke te vrste, da bi bili selektovani samo
pozitivni primerci. Tako prvi put dolazi smrt u svet i to od "Boga", a ne
od đavola.

Posmatrajući takvo delo stvaranja anđeli zaklanjaju svoje lice rukama, ne

zato što ne mogu da podnesu otkrivenu "Božju" slavu, već zato što ne
mogu da gledaju svojim očima kako milioni organizama stradaju u
velikim nepogodama, ne bi li preživeli samo najizdržljiviji.

Zatim anđeli kažu: "Ovo jeste bolje, ali treba još mnogo miliona godina
eksperimentisanja da bi dobili ono najbolje!" I konačno, kada je stvaranje
završeno, anđeli pevaju pesmu hvale ali ne "Bogu", već svetom slučaju
koji je pomogao "Bogu" u stvaranju. Zatim pevaju i smrti, jer bez nje,
bolji primerci ne bi bili selektovani.

U međuvremenu nastao je i čovek. Ali on ne zna zašto da slavi i hvali

"Boga", već ga samo proklinje, što i sam mora da se muči u borbi za
opstanak. Ali u životu ima i lepih stvari. Verujemo da je Adam bio
oduševljen Evinom lepotom. I onda se Adam duboko zahvalio svetom
slučaju i svetoj verovatnoći što su mu poklonili tako divno stvorenje.

Eto, kakve su implikacije kada jedan vernik zastupa teoriju evolucije.

Takvim shvatanjem su osporeni ne samo Božja moć, već i Božji karakter
ljubavi.

Ovde smo prevideli čitav niz evolucionističkih grešaka. Jedna od njih je

što složenije vrste umesto da budu sposobnije za egzistenciju, upravo su
zahtevnije što se tiče uslova opstanka. One upravo traže više ispunjenih
uslova za egzistenciju. Kada bi došlo do neke globalne katastrofe,

42
preživeli bi samo mikrobi, jednoćelijske alge i možda bubašvabe. O
složenijim organizmima da ne govorimo.

Pretpostavimo da fabrika elektronskih uređaja donese odluku da usavrši

svoje produkte "pozitivnim mutacijama", pa sve svoje proizvode baci sa
visine od prvog sprata, i tako slučajno dobije "složenije i savršenije"
primerke. Ali, potrebno je ukloniti sve sada već "trećerazredne" primerke,
da ne bi kvarili prosek, i zato preduzeće donosi odluku da sve svoje
proizvode pobaca sa desetog sprata, da bi ostali oni koji su najkvalitetniji.

Naravno da će najviše pretrpeti oštećenja upravo najsloženiji uređaji, jer

je kod njih najveća verovatnoća da dođe do oštećenja. Naravno, čoveku
nikada ne pada na pamet ideja da se pri usavršavanju svojih proizvoda
posluži "slučajem", a Bogu Stvoritelju evolucioni teisti pridaju sklonost
da traži pomoć slučajne "pozitivne greške". Da bi stvorio bolje, Bog
navodno čeka da dođe do greške onoga što je On već stvorio.

Evolucioni teizam može biti gori od ateizma, jer ako je čovekova

predstava o Bogu takva da u njemu vidi nesavršenog Stvoritelja koji traži
pomoć slučaja, a mutacijom, bolešću, stradanjem i smrću selektuje bolje
organizme, šta tek onda možemo očekivati od čoveka sa takvim
idealom?!

Činjenica da su se najveća zla u istoriji čovečanstva učinila u ime Boga,

može da se objasni jedino izopačenom predstavom o Božjem karakteru,
dakle - nepoznavanjem Boga, što je posledica proizvoljnog i izopačenog
tumačenja biblijskog otkrivenja.

"Ovo vam kazah da se ne sablaznite.

Izgoniće vas iz zbornica, a doći će vreme kad će svaki koji vas ubije
misliti da Bogu službu čini.

I ovo će činiti jer NE POZNAŠE oca ni mene." (Jovan 16,1-3)

43
 IZGOVORI ZA PROIZVOLJNO TUMAČENJE IZVEŠTAJA O
STVARANJU

Evolucioni teizam sadrži u sebi prikriveno licemerstvo. Ako Bog postoji,

tada On svakako pruža čoveku otkrivenje istine o stvaranju sveta. Ali,
kako se takvo otkrivenje ne sviđa telesnom srcu, ono ga obezvređuje, kao
da Bog nije mislio ono što je rekao o stvaranju sveta, već se izražavao
simbolično.

Ako Bog nije mislio ono što je rekao preko biblijskog otkrivenja, onda se
pojavljuje potreba za nekim drugim autoritetom Istine koji objašnjava šta
je Bog zaista hteo da kaže. Tako čovek dolazi dotle da stavlja sebe na
mesto Boga i da govori umesto Njega.

Iako se takvo proizvoljno i simbolično tumačenje Biblije prvi put javilo

pod uticajem crkvenih otaca, pojedini crkveni oci ga kritikuju svesni da
ono dozvoljava potpunu proizvoljnost Božje reči i slobodu čoveka da
tumači istinu po nahođenju svog grešnog srca:

"Oni koji ne priznaju opšteprihvaćeno značenje Svetog pisma kažu da

voda nije voda, već da je (to tvar) neke druge prirode, i objašnjavaju
biljke i ribe po svom nahođenju.

Oni, takođe, opisuju nastanak gmizavaca i zveri u skladu sa svojim

poimanjima, kao što i tumači snova u skladu sa svojim sopstvenim
namerama tumače ono što vide u snovima.

A ja kad čujem "trava", razumem "trava"; i na isti način shvatam sve kako
je rečeno: biljke, ribe, zveri i stoku. Jer se ne stidim Jevanđelja Hristova
(Rimlj.1,16) ...

Neću se složiti još da priznam da je naša povest o stvaranju sveta manje

vredna zbog toga što sluga Božji Mojsije nije razmišljao o obliku
Zemlje, ... što nije izmerio koliko se prostire u vazduhu zemljina senka,
kada se sunce kreće ispod zemlje i kada ova senka padajući na mesec

44
prouzrokuje pomračenja. Ako on nije govorio o onome što nas se ne tiče,
jer je za nas beskorisno, zar ću zbog toga smatrati da su reči Duha manje
vredne od bezumne mudrosti (onih što pisahu o svetu)?

Neću li još više da proslavljam Onoga Koji nije opteretio um naš praznim
stvarima, već je tako ustrojio da nam sve napisano bude za pouku duša
naših?

Ovo, čini mi se, nisu razumeli oni koji pokušavaju da, određenim
prilagođavanjima i alegorijskim tumačenjima, pridaju neki svoj smisao
Pismu. Ali to znači praviti se mudrijim od reči Duha i, pod izgovorom
tumačenja, uvoditi svoje sopstvene misli.

Zato ćemo razumevati upravo onako kako piše ... I bi veče i bi jutro.
Prorok govori o trajanju dana i noći ... "I bi veče i bi jutro dan jedan".
Zašto je nazvan "jedan" a ne "prvi"?

Ovim prorok određuje meru dana i noći i sabira ih u jedno, jer dvadeset
četiri časa čine ceo jedan dan, ako se pod jednim danom podrazumeva i
noć." (Vasilije Veliki, Šestodnev 9,1; S1,18)

"Niko ne treba da misli da je šestodnevno stvaranje neka alegorija; takođe

je nedozvoljeno govoriti da je ono što je po opisu stvoreno za šest dana
stvoreno odjednom, ili da su, tobože, u opisu dati nazivi koji, ili ništa ne
znače, ili znače nešto drugo.

Naprotiv, treba znati da kao što se pod nebom i zemljom razume nebo i
zemlja, tako i sve ostalo što je rečeno da je stvoreno i uvedeno u poredak
posle neba i zemlje sadrži u sebi ne prazne nazive, nego sili ovih naziva
odgovara sama suština stvorenih bića. ...

Jer iako su i svetlost i oblaci stvoreni odjednom, i dan i noć prvog dana su
trajali po dvanaest sati." (Jefrem Sirin, Tumačenje na knjigu Postanja t.3
d.6)

45
"Kao što prvo stvaranje počinje u nedelju (a ovo se vidi po tome što je
sedmi dan od njega subota, koji je dan od odmora od posla), tako i drugo
stvaranje počinje opet istog dana." (Grigorije Bogoslov, Sećanje na novu
sedmicu 44)

PORUKA STVARANJA - PORUKA LJUBAVI

Umesto mraka evolucionog teizma, koji hvalu i slavu stvorenog sveta

pridaje slučaju, vremenu i verovatnoći, slava i hvala kreacionističkog
modela stvaranja pripada samom Tvorcu. Zato pogledajmo lepotu Božjeg
karaktera otkrivenu prilikom biblijskog stvaranja.

To je bilo "kada pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji

klikovahu":

"Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja
oko tebe. Tvoje je nebo i tvoja je zemlja; ti si sazdao vasiljenu i što je god
u njoj. Sever i jug ti si stvorio, Tavor i Ermon o tvom se imenu raduje.
Blagost je i pravda podnožje prestolu tvojemu, milost i istina ide pred
licem tvojim." (O Jovu 38,7; Psalam 89,9-14)

"I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan
od svih dela svojih, koja učini." (1.Mojsijeva 2,3)

Bog je iz ljubavi stvorio Zemlju; "nije je stvorio naprazno, nego je

načinio da se na njoj nastava" (Isaija 45,18). Zato stvaranje nije
zaustavljeno prvoga dana, već su drugoga dana stvoreni atmosfera i
vodeni omotač oko nje, a trećega je kopno razdvojeno od mora. Takođe,
trećega dana je stvoreno bilje, a četvrtog svetlost sunca da ga obasjava.
Petog dana su stvorene životinje u vodi, a šestoga dana životinje na kopnu
i na kraju kruna stvaranja - čovek. Prvo je stvoren Adam, a zatim Eva kao
odgovor na Adamovu potrebu.

Bog je stvarao naš svet u etapama da bi svetovi koji su posmatrali

stvaranje mogli da uvide kako Bog u svojoj ljubavi ispunjava potrebu:

46
tame za svetlošću, Zemlje za životom na njoj, potrebu biljaka za suncem,
živog sveta za čovekom, Adama za Evom, i na kraju, u sadržaju sedmog
dana, ispunjenje potrebe čoveka za Bogom. Bog je ovaj svet mogao da
stvori pun samostalnih bića koji jedni drugima nisu potrebni. Da je Bog
imao takav karakter, On sam ne bi ništa stvorio, ali On je želeo da u
međusobnoj zavisnosti stvorena bića nađu mnoštvo povoda za izražavanje
ljubavi kroz međusobnu službu.

Na osnovu Božjeg otkrivenja (kroz Sveto pismo), saznajemo da je

stvaranje trajalo šest bukvalnih dana (2.Mojs. 20,9-11) a to je nedovoljno
dugo za odigravanje evolutivnih procesa.

Da li je Bog zaista moćan da ovaj svet stvori za samo šest dana? Bog je
mogao da ovaj svet stvori i u trenu, ali time bi drugim svetovima bila
uskraćena prilika da uvide Božju ljubav manifestovanu prilikom
stvaranja. Najvećem delu ljubavi koje je Bog učinio za njega - delu
stvaranja, čovek nije mogao da prisustvuje jer je načinjen na njegovom
samom svršetku, šestoga dana. Zato je Bog odlučio da prvi sledeći dan
posveti čoveku i da taj dan čovek posveti Bogu:

"I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih
dela svojih koja učini." (1.Mojsijeva 2,3)

Bog nije rezervisao blagoslov sedmog dana samo za Adama i Evu. Svaki
čovek je pozvan da razmišljajući o čudesnom delu Božjeg stvaranja
upozna ljubav svog Stvoritelja i da na Njegovu ljubav odgovori takođe
ljubavlju i zahvalnošću. Četvrta Božja zapovest glasi:

"Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve

poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj
raditi ni jednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni
sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.
Jer je za šest dana stvorio Gospod Nebo i Zemlju, more i što je god u
njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i
posvetio ga." (2.Mojsijeva 20,8-11)

47
U vreme ateizma i evolucionog teizma, Bog nas poziva da Mu povratimo
poštovanje kojega je On dostojan kao Stvoritelj i Iskupitelj čovečanstva:

"Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegova, i poklonite
se onome koji je Stvorio nebo, i zemlju i more i izvore vodene."
(Otkrivenje 14,7)

ISKUŠENJE KREACIONIZMA

Nema nikakvog duhovnog i spasonosnog značaja u prihvatanju saznanja

da Bog postoji ako to saznanje ne podrazumeva prihvatanje ispravne
predstave o Božjem karakteru. Danas, u vreme religioznog pomodarstva,
pitanje kreacionističkog shvatanja nastanka sveta, sve manje predstavlja
probni kamen istinske vere.

Po Svetom pismu, večnost će naslediti i svi koji nisu čuli za Boga u

pravom svetlu, ali su živeli po najvećoj svetlosti koju su imali preko svoje
savesti, pa makar bili i neznabošci.

"Jer Bog ne gleda ko je ko. Jer pred Bogom nisu pravedni koji slušaju
zakon (Božji), nego će se opravdati oni koji ga tvore. Jer kad neznabošci
ne imajući zakona sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne
imajući sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima
njihovim što se čini po zakonu, budući da im savest svedoči, i misli među
sobom tuže se ili pravdaju na dan kad Bog uzasudi tajne ljudske po
jevanđelju mojemu preko Isusa Hrista." (Rimljanima 2,11.13-16)

Biće spaseni oni koji nisu znali da postoji Bog, ali su se pokoravali
Njegovom karakteru preko savesti. Oni su prihvatali delovanje Svetoga
Duha u sopstvenom životu i zato će na njih pogledati Onaj čije su
principe nesvesno, ali ipak voljno zastupali.

48
S druge stane, mnogi religiozni ljudi, koji ne sumnjaju da Bog postoji,
neće biti spaseni, iako su kroz život išli prividno čiste savesti, zato što je
njihova predstava o Bogu bila tako unižena da je onemogućavala rad
Svetoga Duha sa njima. Oni su u životu bili rukovođeni porivima svog
samopravednog i telesnog srca. Njima je stran Božji karakter, i zato oni
ne bi našli ništa zajedničko sa svetom spasenih.

"Neće svaki koji mi govori Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko; no

koji čini po volji Oca mojega koji je na nebesima". (Matej 7,21)

Čovek može iz različitih motiva formirati shvatanje da Bog postoji.

Setimo se da su najveća zla u istoriji učinjena u ime Boga; od samog
Isusovog raspeća koje je učinjeno da bi se sačuvala vera otaca, kroz
vreme inkvizicije, do danas kada u nacionalnim ratovima religija pruža
opijum za čovekovu nečistu savest. Dakle, samo prihvatanje istine da Bog
postoji ne mora predstavljati nikakav pomak u svetlosti.

Međutim, prihvatanje karaktera prave Božje ljubavi otvara vrata

čovekovog uma da prihvati i postojanje Boga kao ličnosti. Ko prihvata
Božji karakter prihvatiće i samu Božju ličnost kada za nju čuje u svetlu
već otkrivenog i prihvaćenog Njegovog karaktera.

Diskusija i filozofiranje u smeru samog dokazivanja da Bog postoji, a bez

dubljeg traženja odgovora na pitanje "Ko je Bog?" često predstavlja oazu
za one koji žele da izbegnu susret sa Božjim karakterom. Čovek je sklon
razmišljanjima koja duhovno i moralno ne obavezuju, koja ga neće ukoriti
za sopstvenu sebičnost, oholost, mržnju i telesnost, i koja ga tako neće
osvedočiti o potrebu za reformom sopstvenog srca i karaktera.

Dešava se da osobe koje su nezainteresovane za Božji karakter, kada

pročitaju neku kreacionističku publikaciju, ili pogledaju TV emisiju,
postaju pobornici ideje da je Bog stvorio svet, ali samo zato što im je
teorija evolucije kao jedina preostala alternativa isuviše besmislena.

49
 Neki idu i dalje, pa bivaju oduševljeni Božjim stvaralačkim delom. Ali
na spoznatu Božju ljubav oni ne odgovaraju svojom voljom, već samo
emocijama. Kada ih neobično uzbuđenje jednoga trenutka napusti, ono
ostavlja njihovo srce još tvrđim nego što je bilo ranije.

Oni se sada protiv Boga ne bore osporavanjem Njegovog postojanja, već

praktičnim obezvređivanjem i iskrivljavanjem Njegovih duhovnih i
moralnih zahteva. No, to je iskušenje svih onih koji su čuli za pojam
religije, koji su imali dovoljno hrabrosti i mudrosti da shvate poruku
Evanđelja svojim umom, i da je osete svojim osećanjima, ali koji nisu
imali hrabrosti da je zažive svojim srcem.

Oni se trude da ostanu tek toliko religiozni koliko im je potrebno da umire

svoju savest, ali ne i toliko da bi morali da se odreknu sebe i da postanu
zaista Božiji.

Neki od njih bi najradije da nisu postali religiozni, jer su sada postali

opterećeni pseudoreligioznošću, kojom pokušavaju da uguše osvedočenje
koje im govori da su u dubini svoje duše i dalje u sukobu sa karakterom
svoga Tvorca i Iskupitelja.

DA LI JE KREACIONIZAM PLOD ZAPADNOG RACIONALIZMA?

Mnogi osporavaju značaj naučnog kreacionizma govoreći:

"Šta ima neko da mi dokazuje da je Bog stvorio ovaj svet kad ja u to već
verujem? Meni nisu potrebni dokazi o Bogu jer imam veru!"

Da li razlikujemo veru od samoubeđenja?

Može li slepa vera svojom upornošću da nadomesti potrebu za glasom

zdravog razuma?

Samo Sveto pismo kaže:

50
"Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake." (Priče 14,15)

Kada apostol Pavle opisuje iskrenost ali i zaludnost vere fariseja, koji su
Isusa poslali na krst, tada kaže:

"Jer svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu!" (Rimljanima

10,2-3)

Razum nam služi upravo zato da bismo razlikovali dobro od zla, istinu od
zablude, pravu revnost od fanatične:

"Uklanjati se od zla je razum." (O Jovu 28,28)

Vera bez razuma je neodgovorno kockanje sa sudbinom, dok razum bez

vere vodi u beznađe filozofije, u mnoštvo pretpostavki.

Razum nam je dat upravo zato da bismo znali u šta i u koga verujemo.

Kada shvatimo da nismo u stanju da razumom proverimo koja je

filozofska postavka istinita, mi možemo razumom da utvrdimo dostojnost
objekta poverenja koji će nam otkriti ono što nismo u stanju samim
razumom da utvrdimo.

Kada čovek shvati da je Bog dostojan poverenja, on će Mu verovati.

"Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom."

(Rimljanima 10,17)

Božji karakter se spoznaje razumom:

"A znamo da sin Božji dođe i dao nam je razum da poznamo Boga
istinitoga i da budemo u istinitome sinu njegovom Isusu Hristu."
(1.Jovanova 5,20)

51
Međutim, susret sa Bogom kroz Njegov karakter duhovno i moralno
obavezuje, pa je grešnom čovekovom srcu lakše da samo filozofira o
istini koja Ga otkriva, nego da samog Tvorca pita za otkrivenje Istine.

Zato, umesto da gradi poverenje u Boga, čovek je sklon da gradi

poverenje u sam put spasenja, u samu doktrinu, ili u svoj crkveni
autoritet.

Ukoliko gradi poverenje u samu ideju, on će biti prepušten nesigurnosti i

sumnji zbog mnoštva preostalih teoretskih mogućnosti koje se njegovom
umu nameću kao podjednako validne.

Tako čovek uzima na sebe teret filozofiranja i dokazivanja onoga što sam
svojim razumom nije u stanju da proveri. Na primer, nije moguće
razumom dokučiti šta se dešava sa dušom posle smrti. Što više teorija
postavimo, one rezultuju sa još više pitanja i tome nema kraja. Dakle, u
vezi takvih razumno neproverljivih saznanja treba da verujemo Bogu i
Njegovom otkrivenju. Ali, mi opet treba da upotrebimo razum.
Odgovorni smo da izgradimo poverenje u validan objekat poverenja. Da li
je naš objekat poverenja zaista Bog dostojan poverenja ili neka naša
fikcija, prosuđuje se analizom karaktera njegovog postupanja.

Biblijski Bog nas poziva da se "sudimo" sa Njime, da pokušamo da

opravdamo svoja shvatanja pred Njim ili da čujemo i prihvatimo Njegovo
otkrivenje:

"Neka dovedu svedoke svoje i opravdaju se; ili neka čuju i reku: istina je.
Vi ste moji svedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste
znali i verovali mi i razumeli da sam ja." (Isaija 45,9-10)

Prava vera nije vera u određenu ideju, već u određenu ličnost. Teorija
nam samo pruža povode da prepoznamo Božji karakter i tako svoju veru
u Boga utemeljimo.

52
"Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čoveku koji se uzda u
Njega." (Psalam 34,8)

Po mnogim religioznim autoritetima, ovakva razmišljanja i preispitivanja

Božjeg karaktera i smisla Njegovog postupanja nisu bogougodna, već
predstavljaju dovođenje u pitanje onoga što se podrazumeva. Međutim,
prihvatiti istinu o Bogu slepo, bez razumevanja njenog smisla, znači i
živeti tu istinu slepo, formalno i bez razumevanja njenog smisla. Prava
ljubav je svrhovit odgovor na konkretnu potrebu bližnjeg i na zahteve
Neba. Nezainteresovanost da se razume potreba bližnjeg i smisao Božjih
zahteva, otkriva odsustvo prave ljubavi u čovekovom srcu, i mnoge
navodi da se zadovolje religioznim formalizmom.

Mnogi grade poverenje u svoj duhovni autoritet na osnovu znakova, čuda,

harmonije koji odlikuju njihovo navodno Božje otkrivenje, a ne na
osnovu smisla i karaktera Božjeg postupanja koji uliva poverenje.

Kada bi se do Boga dolazilo na osnovu samih naučnih dokaza, onda bi

čovek bio primoran da Boga prihvati zato što mora, a ne zato što je
prepoznao Njegov karakter kao karakter Onoga koji je dostojan
poverenja.

Svakako da ne bi bilo pravedno da se u nebeskom carstvu nađe neko ko je

silom prilika, neospornim naučnim i drugim čudima, bio primoran da
poveruje u Boga.

Savremeni zapadni racionalizam predstavlja upravo takvo kušanje Boga.

Racionalista kao da kaže: "Poverovaću u Boga samo ako budem bio
primoran naučnim dokazima, čudima i harmonijom koji prate Njegovo
otkrivenje!" A zatim u susretu sa ljudskim faktorom u beleženju Božjeg
otkrivenja (pisanju Biblije), on nije u stanju da prepozna nadahnuti
smisao poruke Neba, već se zadržava na pomenutim nebitnim elementima
forme Božjeg otkrivenja.

53
Pojava izopačenog racionalizma početkom 19. veka je rezultat duhovnog
opadanja zapadne civilizacije i potrebe nečiste savesti tadašnjeg čoveka
da ospori autoritet Evanđelja koje zahteva samoodricanje i život po
Božjem zakonu.

Pomenuti racionalizam nam može izgledati kao pokušaj čoveka da dođe

do dubljeg poznanja istine; međutim, on je nastao kao plod sumnje i
dovođenja u pitanje onih evanđeoskih istina koje su u tadašnjem trenutku
zapadnoj civilizaciji bile sasvim jasne, ali ne više i poželjne, jer su
predstavljale ukor za opšterašireni materijalizam i sebičnost.

Lažni racionalizam je poništio ono što je par vekova ranije protestantizam

uzdigao - autoritet Biblije. On predstavlja naučno farisejstvo našeg
vremena, jer ono, kao i farisejstvo Isusovog vremena, ne gleda smislenost
božanske poruke, već se bavi njenim slepim slovom.

Treba usmeriti pažnju uma ka Bogu i upoznati Ga. Međutim,

racionalizam to ne čini. Iz paranoidnog straha od prevare on još uvek
analizira Božje otkrivenje kao teoriju, a ne božanski karakter i smisao
postupanja.

U tom slučaju strah od prevare zapravo predstavlja sumnju u Božju

ljubav.

Kakav bi to bio Bog kada bi čoveka prepustio njegovim hipotezama?!

Bog je ljubav i zato se čoveku otkriva:

"Nisam govorio tajno, ni na mračnom mestu na zemlji. Ja Gospod

govorim pravdu, javljam što je pravo." (Isaija 45,19)

Umesto da čuje Božju poruku o stvaranju sveta, čovek odlučuje da sam

govori o nastanku sveta. Smatrajući da u svojoj samostalnosti od Božjeg
autoriteta nalazi slobodu od pristrasnosti i greške, čovek zaboravlja da je
uzrok pristrasnosti i greške upravo u njegovom sopstvenom grešnom srcu.

54
Oslanjajući se na svoju sopstvenu mudrost čovek dozvoljava da ga u
razmišljanju vode njegovi sopstveni grešni porivi.

Tumačeći božansko otkrivenje ljudskim principima on projektuje svoje

sopstvene karakterne atribute Bogu obezvređujući stvarni Božji karakter i
stvarni smisao Njegovog postupanja. Na kraju svog samostalnog
razmišljanja, svojim hipotetičkim tumačenjima, racionalizam tvrdi da je
osporio autentičnost Svetog pisma i da ga je spustio na nivo ljudskog
mita, jer mit i jeste najviše ka čemu doseže ograničeno i samostalno
ljudsko umovanje o poreklu sveta.

Kako je na takav racionalizam odgovorilo savremeno hrišćanstvo?

Ono mu je pružilo ruku, jer je uz njegovu pomoć svoje učenje prilagodilo

duhovnom stanju crkve i sveta i tako zadržalo uticaj u njemu.

Na hrišćanskom Istoku nije postojala potreba za takvim izopačenim

racionalizmom, jer nije postojao ni zdrav racionalizam.

Racionalizam uvek nastaje kada postoji otvoreni dijalog, sukob ideja,

borba mišljenja. Dokle god vlada apsolutizam ideje, dokle god niko nema
prava ni da dovede apsolutistički autoritet u pitanje i tako da počne da
misli, ni apsolutistički autoritet nema potrebu da svoju zabludu izgovara
argumentima upućenim razumu. Jednostavno se podrazumeva da je on u
pravu, dok se upotreba razuma smatra hulom - dovođenjem u pitanje "već
utvrđenih istina".

U skladu sa postojećim monopolom na "istinu" vladajuće ideologije na

Istoku, ni Biblija ni razum nikada nisu imali prava, a samim tim ni ulogu
da čoveka osvedoče o njegovu duhovnu i moralnu odgovornost, pa zato
nije bilo ni potrebe da se oni osporavaju. Preispitivanje moralne i
duhovne podobnosti je primenjivano samo na ideološke neprijatelje, dok
je duh samokritike uvek smatran kršenjem tabua. Uzrok netolerancije
prema drugačijem mišljenju treba tražiti u psihologiji čoveka koji
upotrebom razuma doživljava stres. Kao argument ispravnosti svoga

55
shvatanja on navodi svoje uverenje što misli da je u pravu, pa kada sretne
još nekoga ko takođe misli da je u pravu a misli drugačije, on doživljava
stres. Borba mišljenja ruši prividan mir uljuljkane savesti i često biva
proglašena izvorom razdora i uznemirenja, iako je ona samo povod da
čovek postane svestan svog stvarnog umnog i duhovnog stanja.

Samo oni krugovi koji su na Istoku dolazili u kontakt sa Biblijom i njenim

zdravim racionalizmom imali su potrebu da se od nje brane izopačenim
racionalizmom. Otuda danas vodeće pravoslavne apologete potpadaju pod
uticaj savremenih protestantskih i katoličkih autoriteta (Bultmana,
Tiliha, ...), zastupnike zapadnog racionalizma, koji obezvređuju božansku
autentičnost Biblije. Posledica toga je da studenti teologije, između
ostalog, uče kako Bog nije stvarno razdvojio Crveno more, da su deset
zala nad Egiptom prirodne pojave, koje slede jedna iz druge, da sam
Mojsije nije napisao svojih pet knjiga niti knjigu o Jovu, nego su ih
napisale pet različitih osoba, mnogo vekova kasnije. Knjigu o Jestiri su
navodno izmislili Jevreji da bi opravdali svoj praznik "Purim". Biblijsko
stvaranje i ostali događaji sve do Avrama su takođe "same priče", pa
samim tim i biblijski šestodnev je samo simbolika stvaranja koje je trajalo
mnogo duže. Ovakva i mnoga slična shvatanja možemo čuti od današnjih
savremenih teologa.

Profesor teološkog fakulteta u Beogradu, protojerej Lazar Milin, u

pravoslavnoj apologetskoj literaturi kaže:

"Mi kao nestručnjaci usvajamo ono što smo konstatovali kao nesumnjivu
činjenicu u kojoj se svi biolozi slažu: da evolucija i promenljivost vrsta
postoje." (Milin L. 1985. Naučno opravdanje religije - Apologetika.
Knjiga 4: Postanak sveta i čoveka. SPC)

Stav istočne i zapadne crkve, pa čak i većine protestanata, nije isključiv

po tom pitanju. Tako se od različitih apologeta iste zajednice mogu čuti i
shvatanja u prilog kreacionizmu, ali najčešće u prilog evolucionizmu.
Kako je moguće da crkva nema konkretno Božje otkrivenje o tom
pitanju? Zašto nije zadovoljna biblijskim? Ukoliko bi zauzela isključiv

56
stav po tom pitanju, bilo evolucionistički, bilo kreacionistički, ona bi tako
izgubila odobravanje i svoj uticaj nad onim vernicima koji imaju suprotno
shvatanje. Takvom svojom širinom stavova hrišćanski svet pokazuje
osobine Vavilona, zbrke i pometnje različitih verovanja pod okriljima čak
istih crkava, koje nemaju za cilj istinu o nekom pitanju, već samo kako da
zadrže uticaj nad svojim raznovrsnim članstvom.

U Istočnoj crkvi, sem retkih izuzetaka, kreacionistički model stvaranja se

odbacuje pod izgovorom da je plod trule filozofije Zapada, dok se
evolucioni model, iako je takođe došao sa Zapada, nekritički usvaja, zato
što povlađuje liberalnom stavu prema autoritetu biblijskog otkrivenja i
njenim duhovnim i moralnim zahtevima.

Jedan poznati pravoslavni apologeta je tako svojim studentima ispričao

kako je usnio san u kojem mu je pokazano kako Biblija zapravo
predstavlja zlato izmešano sa raznim drugim sastojcima, pa je potrebno
praviti razliku između onoga što je u njoj nadahnuto i što nije. Naravno,
da takvim shvatanjem crkva sa svojim tumačenjem istine, sebe stavlja
iznad otkrivenja istine koje joj je Bog dao. Grešan čovek uzima na sebe
pravo da on određuje šta jeste a šta nije u Božjoj reči nadahnuto, i njegov
autoritet se pojavljuje kao neophodnost, jer, sledi, Bog nije dao jasnu reč,
pa će to umesto Njega uraditi neko drugi.

Da li je biblijsko otkrivenje zlato koje Bog nije prekalio i očistio od

nečistoća, ili je taj proces "čišćenja" Njegovog otkrivenja dao grešnom
čoveku i njegovoj nesavršenoj organizaciji u ruke?

"Reči su Gospodnje reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam

puta pretopljeno." (Psalam 12,6)

Oni koji pod uticajem lažnog racionalizma smatraju da je njihovo

sopstveno verovanje utemeljeno na mitovima i legendama, koji sami ne
veruju u autoritet Božjeg otkrivenja, svakako ne mogu biti ni Njegovi
dostojni predstavnici svetu.

57
Kreacionizam upravo predstavlja kritiku temeljnih ideja savremenog
lažnog racionalizma. Sama Biblija nas poziva (Rimljanima 1,20) da
istražujemo delo Stvoritelja, ne da bi naučnom metodologijom dokazali
postojanje Boga, jer je to i nije oblast nauke, već da bi kroz delo stvaranja
upoznali Njegov karakter.

Kako se Božji karakter otkriva u Njegovoj tvorevini, svaki naučnik (dakle

i kreacionista) dolazi u neposredan susret sa Božjim otkrivenjem.

Ceo stvoreni svet prožima smisao nesebične službe drugome. Elektron

verno služi na svojoj putanji oko jezgra atoma, i sve čestice poštuju
fizičke zakone koje je Bog ustanovio.

Opet, gledajući u prirodi posledice prokletstva zbog greha, čovek je sklon

da izopačenost današnje žive i nežive prirode pripiše Bogu. Na osnovu
biblijskog otkrivenja možemo razumeti da je najveće prokletstvo došlo na
Zemlju posle Adamovog pada u greh, a drugo posle Potopa.

Naučna saznanja nam i danas otkrivaju slavu nekadašnjeg pretpotopnog

života na Zemlji, i ne njegovu potonju evoluciju, već veliku degradaciju.

SLEPI MIŠEVI OSPORAVAJU TEORIJU EVOLUCIJE

"Ako bi bilo moguće pokazati da postoji neki složeni organ za koga nije moguće da je formiran brojnim
postepenim malim promenama, moja teorija bi potpuno propala." (Čarls Darvin, Poreklo vrsta, str. 189)

TRAPAVOST OSPORAVA PRELAZNE FORME

Nikada nećemo videti slepog miša da se kao vrabac ili neka druga ptica
šetka po simsu od prozora, ili da skakuće sa grane na granu. Kožica koja
mu je razapeta između prstiju i udova i koju koristi prilikom letenja, u
velikoj meri ometa njegovo kretanje po podlozi.

Ta činjenica osporava teoriju evolucije.

Zašto?

58
Zato što je nemoguć prelazni oblik preko koga je, po teoriji evolucije,
slepi miš nastao od nekog bubojeda.

Da bismo to razumeli, zamislimo kako se postepeno, kroz milione godina

duge vremenske periode, formiraju karakteristike današnjeg slepog miša,
primenjujući mehanizam prirodne selekcije i evolucije.

ŠTA KAŽE TEORIJA EVOLUCIJE

U nastanku slepog miša od bubojeda neophodna su dva elementa:

mutacija i prirodna selekcija. Pozitivnom mutacijom nastaje nova vrsta
organizma, a selekcijom putem nepovoljnih uslova odstranjuju se niži,
neadaptirani primerci organizma. Dakle, promenom (oštećenjem
pređašnjeg) genskog sadržaja bubojed dobija nove karakteristike.
Slučajno mu se pojavljuju začeci kože između udova, koji će u
budućnosti predstavljati krila slepog miša. (Ni u fosilima ni u živom
svetu, mi danas nigde ne nalazimo takve primerke organizama koji su u
"evolutivnom razvoju", prelazne oblike između vrsta koji bi po teoriji
evolucije morali da postoje, ili bar da budu sačuvani.)

PODJEDNAKA VEROVATNOĆA ZA SVAKU KREATURU

Razmislimo kolika je verovatnoća da bubojed dobije kožicu između

udova? Ista kao i da dobije kožicu između prstiju kakve imaju životinje
koje odlaze po svoj plen u vodu. Takođe, ista je verovatnoća kao i da
dobije peraja kakva ima kit, ili dugačak vrat kakav ima žirafa, ili surlu
kakvu ima slon, itd. Prelazna forma još ne zna da li će postati slepi miš ili
će otići u vodu kao kit. Dakle, milijarde puta milijarde mutacija bubojeda
se pojavljuju po zemljinoj površini; jedni imaju začetke krila slepog miša,
drugi peraja od kita, itd, a u svakom slučaju najveći broj ima mutacije
koje ih nigde neće odvesti, jer mutacije se ne pojavljuju planski, već
slučajno.

59
 PRELAZNA FORMA NE ISPUNJAVA OSNOVNE USLOVE
EGZISTENCIJE

Da se vratimo na "direktne pretke" slepog miša i da vidimo šta oni u

međuvremenu rade. Dakle, slučajno se mutacijom kod bubojeda
pojavljuju začeci budućih krila slepog miša, na osnovu kojih će on moći
da leti i da tako lakše dolazi do svog plena.

Da ne bi bio potisnut od ostalih primeraka bubojeda, neophodno je da

bude u evolutivnoj prednosti nad ostalim bubojedima. Koje su to
prednosti? Lakša sposobnost da se dođe do hrane hvatanjem insekata u
letu! Međutim, da li je prelazni oblik sa još nerazvijenim krilima u
prednosti nad ostalim bubojedima?

On ne može ni da leti da bi hvatao insekte, jer nema još formirana krila,

niti može da trči, zato što ga u tome ometa kožica razapeta između udova.
Svakako da će on biti lak plen svojih neprijatelja i da će teže opstati od
svog "pretka" bubojeda.

Današnjem slepom mišu je dovoljno da dobije kijavicu da bi uginuo, jer

ga kijavica ometa da koristi svoj pribor za orjentaciju, a samim tim i da
leti. Pošto ne može da leti, on nije u stanju da se prehrani, niti da se
sakrije od svojih neprijatelja, te je tako njegova sudbina okončana. Pitamo
se, kako se slepi miš snalazio milionima godina evolucije dok najzad nije
dobio sve današnje osobine, uključujući i vrlo kompleksan navigacioni
sistem?

Nikako!

Ali, ipak, zahvaljujući mašti, pretpostavimo kako se milionima godina

milijarde prelaznih oblika između bubojeda i slepog miša nezgrapno
kreću po našoj planeti, penju se na drveće i samoubilački skaču na
zemlju, čekajući da im dalje pozitivne mutacije formiraju krila, i pri
svemu - ne opstaju ništa gore od svog pretka bubojeda. Milione godina
evolucionog razvoja njihov prelazni oblik slučajno uspeva da se prehrani,

60
slučajno da pobegne od svojih neprijatelja, i na kraju slučajno uspe da se
podigne i održi u vazduhu. A šta se dešava sa njime u vazduhu?

Populacija ptica je već zauzela mesto predatora dnevnih insekata, te za

slepog miša nema šanse da ih potisne da bi našao mesto za sebe u borbi za
opstanak. Jedino mu preostaje da lovi noćne insekte.

Ali, kako će prepoznati noćne insekte u mraku?

Neophodan mu je sistem za orjentaciju i prepoznavanje insekata koji ne

zahteva svetlost.

Potreban mu je "radarski" sistem kojim će na osnovu odbijenog

ultrazvučnog signala moći da se orjentiše u mraku i da prepoznaje plen u
vazduhu.

Naravno da bi bez gotovo formiranog "radara", prelazne forme ka slepom

mišu već izumrle. One ne mogu da čekaju milione godina već moraju
odmah da imaju izgrađen sistem za ultrazvučnu orjentaciju, da bi uopšte
mogle da opstanu u životu. Neophodno je da se poklope sve potrebne
slučajnosti, a to u suštini znači da se poklopi bezbroj neverovatnih
slučajnosti u celom sistemu da bi organizam mogao da funkcioniše.

Ili sve funkcioniše, ili ništa ne funkcioniše!

SVETA VEROVATNOĆA

Prizovimo ponovo u pomoć maštu i pretpostavimo kako milionima

godina slepi miševi lete po mraku i slučajno naleću na insekte, dok im se
postepeno formira sistem za ultrazvučnu orjentaciju. Milionima godina
priroda eksperimentiše sa raznim oblicima za orjentaciju, dok se ne pojavi
onaj pravi koji biva funkcionalan. Priroda ne zna unapred koja će
mutacija opstati. Javlja se milijarde različitih mutacija da bi opstala ona
prava.

61
Kakva je verovatnoća da prelazni oblik ka slepom mišu dobije mutaciju
koja će ga osposobiti za orjentaciju putem odbijenog ultrazvuka u odnosu
na bilo koju drugu mutaciju, na primer, onu koja će mu formirati kopite
na nogama, ili ljudsku šaku sa prstima sposobnim da sviraju na violini?

Podjednako mala, zato što evolucija eksperimentiše sve dok se ne pojavi

ona mutacija koja je svrhovita. Mutacije nastaju slučajno, ali selekcija
odabira valjane. Dakle, dešava se mnoštvo mutacija. Pojavljuju se slepi
miševi koji lete unazad, koji imaju otrovne zube kao zmije, koji su
sposobni da dišu škrgama u vodi, i razne druge mutacije koje su
nepovoljne za egzistenciju. Na stranu da stavimo činjenicu da to nije
izvodljivo samo promenom ili formiranjem jednog novog gena, već
mnoštva gena koji određuju ovako složene osobine! A među svim tim
mutacijama, pojavljuju se u mnogo manjem broju i one mutacije koje
slepog miša približavaju njegovoj potrebi da se orjentiše u prostoru putem
ultrazvuka.

Pojavljuje se mnoštvo sistema za orjentaciju, većinom zasnovanih na

pogrešnim frekventnim karakteristikama, neadekvatnim za prepoznavanje
malih insekata. Zatim se pojavljuje mnoštvo sistema sa međusobno
frekventno neusklađenim elementima za slanje i prijem signala. Ali, ipak,
slučajno se pojavljuju i preživljavaju oni pravi primerci koji odašilju
ultrazvuk upravo onog odgovarajućeg spektra, koji neće zaobići insekte,
već će ih tačno lokalizovati u vazduhu.

Sasvim nezavisno od verovatnoće da slepi miš dobije sposobnost da

proizvede zvuke veoma visokih frekvencija, slučajno se pojavljuje čulo
sluha sposobno da tako visoku frekvenciju detektuje, i nervni sistem
slučajno tako isprogramiran da dobijene informacije adekvatno obradi.

Sve te osobine pojavljuju se slučajno i istovremeno, jer kakva je vajda da

slepi miš poseduje sposobnost da čuje ultrazvučne signale, a da nema
sistem za njihovo odašiljanje? Ili, kakve bi koristi bilo kada bi mogao da
proizvodi ultrazvuk, a da nema moći da čuje njegov odjek?!

62
Verovatnoća da za milion godina dobije sistem za slanje signala je mnogo
manja nego da prethodno formirana sposobnost za primanje signala u tom
istom periodu zakržlja.

RAZUMNO ILI SLUČAJNO

Jedan radar nema samo predajnik i prijemnik. On ima složen sistem kojim
na osnovu položaja, jačine signala, vremenske, pa čak i frekventne razlike
između poslatog i primljenog signala izračunava položaj posmatranog
predmeta (smer kretanja i brzinu).

Što je signal jači, to je predmet od koga se signal odbija veći. Što je veće
vreme između poslatog i primljenog signala, to je veće rastojanje između
slepog miša i insekta. Ukoliko je odbijena frekvencija viša od poslate, to
znači da se objekt i slepi miš međusobno približavaju, a ukoliko je niža,
oni se udaljavaju. Potrebno je uzeti u obzir i sopstvenu brzinu kretanja i
nju uračunati da bi se dobila objektivna slika u mraku i da bi slepi miš
znao kako da reaguje. Treba sinhronizovati njegovo mahanje krilima i
tako usmeriti njegovo kretanje da se u pravom trenutku sretne sa
insektom, da otvori svoja usta i da ga uhvati. Setimo se da ili sve
funkcioniše, ili ništa ne funkcioniše.

Kad je čovek napravio radar, on je morao da uzme u obzir ogromnu

količinu naučnih saznanja. Po teoriji evolucije, još savršeniji mehanizam
je kod slepog miša nastao slučajno.

Kakva je verovatnoća da slučajno nastane šema jednog radara?

A kolika je razlika između šeme radara i samog napravljenog radara?

Potrebno je ne samo znati i planirati, već i napraviti takav mehanizam,

sposoban da odašilje, primi a zatim i obradi takav signal.

RAZLIČITI STANDARDI

63
Različite vrste slepih miševa koriste različite frekvencije za orjentaciju,
što još dodatno komplikuje problem. Za svaku drugačiju frekvenciju
odaslatih signala važe drugačiji matematički proračuni, drugačije
frekvencije odbijenog signala i Doplerovog efekta. Verovatnoća da od
jedne vrste slepog miša nastane druga vrsta koja koristi drugačiju
frekvenciju je isto tako mala kao što je mala verovatnoća da od organizma
koji nema pomenuti sistem za orjentaciju nastane onaj koji taj sistem
poseduje. Oni su ponaosob svaki na svoj način specifični i genetičke
informacije jedne vrste ne mogu da pomognu formiranju osobina druge
vrste, jer su im standardi veoma različiti. Svaka vrsta ima svoj poseban
oblik signala za komunikaciju i orjentaciju, pa se on koristi kao ključ za
identifikaciju svake vrste. Smatra se da na svetu postoji oko 900-1200
vrsta slepih miševa. Verovatnoća da tako mnogo vrsta, svaka sa tako
složenim sposobnostima nastane slučajno, beskonačno je mala.

Zanimljivo je da jedna vrsta slepog miša ima naboranu kožicu ispod brade
dovoljno veliku da njom pokrije lice dok spava tako što je jednostavno
navuče na glavu kao oklop. Na toj kožici ima i dva mala otvora, dovoljna
da primeti jače svetlosne promene, i ako je potrebno da zbog njih da
reaguje.

Razmislimo kolika je verovatnoća da se, po teoriji evolucije, slučajno

pojave sve te karakteristike i da predstavljaju evolutivnu prednost da bi
bile selektovane i sačuvane:

Slučajno se formira višak elastične kožice koji visi sa vrata. A na kožici

se zatim slučajno pojavljuju ni manje ni više nego dve rupice za svetlost.
Kolika je verovatnoća da se rupice pojave upravo na mestu očiju? I da
budu ni manje ni veće nego baš onolike kolike odgovaraju veličini očiju?!
I na kraju to ništa ne bi vredelo kada slepi miš ne bi instinktivno dobio
sposobnost da tu kožicu koristi kao pokrivač preko glave. Kolika je
verovatnoća da se sve to slepim slučajem evolutivnih mehanizama
uskladi? Svakako, beskonačno mala!

PRIRODNA SELEKCIJA NE PODRAZUMEVA EVOLUCIJU

64
Kao što ćemo videti, zastupnici teorije evolucije pokušavaju da dokažu
evoluciju živog sveta na Zemlji koristeći činjenice koje dokazuju upravo
njenu degradaciju. Oni polaze od pretpostavke da su složenije vrste na
Zemlji ujedno i sposobnije za egzistenciju od svojih prostijih predaka.
Navodno, slučajnim promenama (zapravo oštećenjima) genoma (koji
determiniše osobine budućeg bića) niži organizam prelazi u viši. Viši
organizam zbog svojih boljih karakteristika ima veću šansu da preživi u
borbi za opstanak, za razliku od ostalih pređašnjih primeraka njegove
vrste.

Da bi dokazali svoju teoriju, evolucionisti najčešće navode primer sa

leptirom Biston betularia. Pre industrijske revolucije on je imao svetlu i
tamnu formu, međutim svetla forma se gotovo sasvim izgubila zato što je
izumiranjem belog lišaja izgubila podlogu koja ju je sakrivala od
predatora. (Lišaji ne podnose zagađenost vazduha.) Zbog negativnih
uslova života tamna forma je u međuvremenu zauzela primat (preko 90%
populacije). Međutim, selekcija crne forme leptira nije nikakav dokaz za
evoluciju leptira u novu vrstu, zato što je crni varijetet leptira postojao i
ranije. I dalje je reč o jednoj vrsti sa svoja dva varijeteta. U
međuvremenu, visoka tehnologija savremene industrije je omogućila
smanjenje zagađenosti, povratak lišaja, a samim tim i svetle populacije
leptira.

Evolucionisti su pokušali da stvore novu vrstu leptira veštačkom

selekcijom. Uzeta je vrsta leptira gubara (Limantria dispar) koja se brzo
razmnožava i daje vrlo različite varijetete. Eksperiment namerne selekcije
je trajao 25 godina i selektovane su izrazito drugačije varijante da bi se od
njih kasnije dobilo potomstvo koje će se toliko razlikovati od predaka da
više niko ne bi mogao prepoznati da se radi o istoj vrsti leptira. To bi bio
mogao biti dokaz nove vrste.

Ali, 25 godina selekcije i ukrštanja nije dalo očekivane rezultate. Kad god
je neki ukršteni varijetet izgledao veoma različit od divljeg (bilo po

65
veličini, boji ili na neki drugi način), uskoro se počeo menjati u
suprotnom smeru, nazad prema uobičajenom izgledu vrste kao celine.

Jedna vrsta ima određen broj varijeteta i ništa više od toga. Svako dalje
mutiranje organizma oduzima mu sposobnosti opstanka koju ono već ima,
a ne stvara od njega novu vrstu sa kvalitetnijim sposobnostima. Selekcija
takođe, može samo da ograniči preživljavanje određenih varijeteta, a
nikako da stvori prelaznu varijantu koja bi bila kandidat za novu vrstu.

Teorija evolucije je zasnovana na verovanju u pozitivnu grešku (mutaciju)

u prepisivanju gena, koji determinišu osobine vrste. Kako je veoma mala
verovatnoća da greška odjedanput stvori novu vrstu, veruje se u
takozvane prelazne forme kroz koje organizam postepeno prolazi u
nastanku nove vrste. Međutim, greška u prepisivanju genetskog sadržaja
ugrožava ceo sistem organizma.

Ako hoćemo da prepravimo jedan zastareli televizor u televizor većeg

kvaliteta, nije dovoljno samo da zamenimo jedan poluprovodnik danas, a
sutradan drugi, i da tako za nekoliko godina dobijemo kvalitetniji
televizor. Hoće li sistem u međuvremenu sačekati sa radom dok se ne
završe poslednje izmene?! Ne! Živi varijetet će uginuti ukoliko odmah ne
pokaže svoju evolucionu prednost. Izmena svakog elementa zahteva
trenutno prilagođavanje ostalih elemenata sistema novonastaloj promeni,
inače će funkcija celog sistema biti ugrožena.

To je upravo slučaj sa mutacijom koja izaziva srpastu anemiju, koja se

navodi kao primer "pozitivne" mutacije.

Ljudi koji imaju mutaciju na strogo određenom mestu u genu za

hemoglobin, imaju crvena krvna zrnca nepravilnog oblika (srpasti
eritrociti). Ovakva krvna zrnca su nepovoljna ne samo za čoveka (ne
prenose dovoljno kiseonika), već i za parazita, jednu protozou, izazivača
malarije, koja teško može da probije njihovu očvrslu membranu. Zbog
toga, osobe koje su bolesne od srpaste anemije teže obolevaju od malarije.

66
Pozitivan efekat ove mutacije dolazi samo u specifičnoj (nepovoljnoj)
sredini, tamo gde vlada malarija. Međutim, osobe bolesne od srpaste
anemije su anemične. Osobe koje i od oca i od majke naslede mutiran gen
umiru pre vremena polne zrelosti, što znači da, po Mendelovim zakonima,
svaka četvrta osoba (25%) biva uklonjena iz populacije.

Dakle, ako bi selekcija bila oštra i ako bi osobe koje imaju mutiran gen
bile izolovane od nemutiranih jedinki, njihovo potomstvo bi sigurno
pomrlo.

Selektovan i kroz duži niz generacija izdvojen varijetet ima uvek manju
varijabilnost od svog intermedijalnog pretka. Onaj faktor koji omogućava
varijabilnost vrste upravo predstavlja kočnicu evoluciji organizma iz
jedne vrste u drugu. Po teoriji evolucije, mutirana jedinka mora biti
sačuvana od mešanja sa ostalim nemutiranim jedinkama vrste da ne bi od
njih bila asimilovana. Međutim, kada mutirani varijetet ostane sam,
suočava se sa istim problemom koji karakteriše problem incesta. Kako su
negativne mutacije stalan fenomen, više ne postoji način da se
novonastala genetska oštećenja nadomeste sa sačuvanim genima
neoštećene vrste. Nasuprot teoriji evolucije, naučna saznanja govore da
prednost u egzistenciji uvek imaju organizmi koji se mešaju sa
najrazličitijim varijetetima iste vrste, jer tako pokrivaju svoja u
međuvremenu nastala genetska oštećenja.

Stvarno pozitivna mutacija, koja bi predstavljala prelaz u novu vrstu, do

sada nije zabeležena ni u jednom jedinom slučaju. Štaviše, u ćeliji postoji
čitav skup mehanizama reparacije DNK kojima organizam sprečava
nastanak mutacije: kontrola ispravnosti kopiranja genetičkih informacija,
prepoznavanje originalnog nukleotida u DNK na osnovu ostatka
("pepela") koji je oštećen ("spaljen") pod uticajem kosmičkog zračenja i
zatim njegova zamena ispravnim nukleotidom, itd). Svi ti mehanizmi
reparacije DNK, kojima se organizam čuva od mutacija, nastali su, po
teoriji, evolucije slučajno - upravo mutacijom!

67
Mutacije su genetska oštećenja, ali bi evolucionisti u njima voleli da vide
kreativnu silu razvoja vrste. Pogledajmo kako to izgleda na primeru
krvnih grupa, konkretno razlike između gena koji determinišu formiranje
A i O krvne grupe. Između A i O grupe primećuje se razlika u 258.
nukleotidu koji nedostaje nosiocima O grupe. Za razliku od A grupe, kod
O grupe nedostaje jedan guanin, što rezultuje pomeranjem okvira čitanja i
time pogrešnim dešifrovanjem genetičke informacije. Po tri nukleotida
određuju jednu aminokiselinu, i zato se od 86. aminokiseline ugrađuju
različite aminokiseline u protein determinisan genom za nultu krvnu
grupu. Tako će se pre vremena formirati "stop-kodon" i neće doći do
formiranja onoga enzima sposobnog da obavi nakačinjanje šećera, kao što
je to slučaj kod A grupe.

Očigledno je da je grupa A savršenija u odnosu na O grupu.

Sa time će se složiti i zastupnik evolucije ali će zaključiti da je A grupa

savršenija zato što je navodno evoluirala iz O grupe, kao što to tvrdi pisac
popularne knjige "Ishrana i krvne grupe" dr Peter D'Adamo.

Dakle, za razliku od evolucioniste koji tvrdi da je A grupa nastala

mutacijom O grupe tako što je dobila jedan nukleotid više, kreacionista će
tvrditi da je O grupa nastala mutacijom iz A grupe, tako što je izgubila
pomenuti nukleotid. Evolucionista polazi od toga da je čovekov predak
genetski siromašniji, pa će biti zbunjen ukoliko jednoga dana pronađe
DNK pravog čovekovog pretka iz pretpotopnog (ili ranog poslepotopnog)
perioda, pa će biti sklon da ga proglasi drugom vrstom, jer po
evolucionističkoj dogmi, predak čoveka ne može imati savršeniji DNK od
današnjeg čoveka. Međutim, DNK analize pokazuju da je ljudska vrsta
puna mutacija koje se stalno gomilaju sve dok jednoga dana ne spuste
čovekov genotip do samog praga egzistencije.

Da bi nam fenomen različitog tumačenja istih naučnih saznanja bio još

jasniji, i da bi nam sam evolucionistički pristup postao jasniji, poslužimo
se banalnim primerom u kojem slika predstavlja genotip tj. genetsku
informaciju osobina jedne vrste.

68
Pretpostavimo da dve iste umetnički vredne slike bivaju izložene
nepovoljnim uticajima velikih promena temperature, kiše, vetra, i raznim
drugim nepogodama. Pretpostavimo dalje kako je posle nekog vremena
jedna od te dve slike više izgrebana i oštećena od druge, te kako je iz nje
otpalo jedno parče.

Kako evolucionistički i kreacionistički pristup tumači poreklo slika i

zaključuje njihov nekadašnji praizgled?

Evolucionista ne priznaje razumnog kreatora slike. Zato biva prinuđen da

tumači da je slika nastala sama od sebe (sveto vreme + sveta verovatnoća
+ sveti slučaj), zapravo da se pod uticajem spoljnih faktora, od bezoblične
mase razvila u predivno umetničko delo.

A kako će on objasniti razlike između manje i više oštećene slike?

Kako evolucionista smatra da promene izazvane spoljnim uticajima

predstavljaju pozitivnu snagu stvaranja, on će zaključiti da je bolje
sačuvana slika zapravo više evoluirala, pod uticajem onih istih uticaja
koje kreacionista smatra uzrocima oštećenja manje sačuvane slike.

Dakle, rupa nastala na mestu odvaljenog parčeta, koja se nalazi na manje

sačuvanoj slici, po evolucionističkom principu razmišljanja, nije nastala
pod lošim uticajima, nego je ta rupa kod bolje sačuvane slike pod tim
istim uticajima čak popunjena.

Pitamo se, kako evolucionista objašnjava da su grubi spoljni uticaji mogli

da ulepšaju, a ne da oštete i izgrebu umetničko delo?

Odgovor je - slučajno!

I ne samo da je slučaj ulepšao, već je on i stvorio divnu umetničku sliku.

Lepota stvorenog sveta prevazilazi lepotu bilo kakve slike samog tog
sveta, a on je po teoriji evolucije nastao slučajnim mutacijama nižih

69
organizama, koji su opet ranije nastali međusobnom interakcijom
molekula nežive materije.

Razmislimo da li postoji verovatnoća da se pod uticajem erozije, vetra,

vode, sunca, i drugih faktora slučajno formira slika koja predstavlja portet
neke osobe?

A kakva je verovatnoća da se slučajno stvori nešto složenije od same slike

i da to bude živo?

Smatra se da je za mutacije najodgovorniji uticaj kosmičkog i

ultravioletnog zračenja. Po kreacionistima on je samo štetan po
organizam, a po evolucionistima, svaki napredak, i svaka kreativnost je
nastala samo pod njegovim uticajem:

"Paradoksalno je ali je činjenica, da ultravioletna svetlost, koja je bila

osnova začetka života na našoj planeti, danas nosi smrt svim živim
organizmima. Ovo je rezultat duge evolucije, i da bi živi organizmi
postali otporni na ultravioletnu svetlost, mogli bi da pretpostavimo da je
potrebno isto toliko tako dug period za novu adaptaciju na ultravioletnu
svetlost. Svi činioci koji utiču da se spektralni sastav svetlosti na našoj
planeti menja, u korist ultravioletne svetlosti, direktno doprinose uginuću
svih živih organizama." (dr Miloje R. Sarić, Fiziologija biljaka,
Univerzitet u Novom Sadu, Naučna knjiga, Beograd, 1979. str. 566)

Da bi dokazali svoju teoriju tj. pozitivan uticaj mutacija u formiranju

novih vrsta, evolucionisti su već nekoliko decenija pokušavali da
zračenjem određenog gena kod veoma plodne vinske mušice (Drozofila
melanogaster) izazovu pojavu neke nove napredne osobine. Eksperiment
je pretrpeo potpuni neuspeh. Naučnici su jedino uspeli da dobiju primerak
vinske mušice kome nedostaju krila, noge, oči, ili koji ima noge na glavi,
ali nikada nisu uspeli da dobiju primerak sa osobinama savršenijim od
onih koje on već ima.

70
Mi možemo uzeti poklon iz Božjih ruku, gaziti po njemu, skakati, čupati
ga i kidati, ne bi li dokazali da taj poklon može i bez Božje intervencije
slučajno ili namerno da postane lepši, bolji, kvalitetniji i napredniji, ali on
nikada neće postati savršeniji od onoga kako ga je Bog zamislio i
prvobitno napravio.

Ni slučajno, a ni namerno, izmenjeni uticaji na živi svet na zemlji nikada

nisu uspeli da stvore savršeniju vrstu. Nasuprot evoluciji živog sveta na
zemlji, svedoci smo degradacije. Umesto nastanka novih vrsta, svedoci
smo njihovog masovnog izumiranja.

POSLEDICE VELIKOG POTOPA

POSLEPOTOPNA DEGRADACIJA VRSTA

Fosili pretpotopnog sveta nam otkrivaju biljke i životinje ogromnih

dimenzija: protozoe - foraminifere prečnika 16 cm, ogromne insekte -
vilin konjice sa krilima prečnika 75 cm, bubašvabe dužine 10 cm, morske
škorpije dužine oko 3 metra, paprati (rastavići) visoke 30 metara, leteće
dinosauruse prečnika krila od 12 metara, ptice visoke preko 5 metara,
bezroge nosoroge dužine 10 metara, puževe dužine 2,2 metra, i majmune
(lenjivce) visine 6 metara. Gigantizam pretpotopnog sveta ne moramo
ograničiti samo na životinje i biljke, već i nekadašnjeg čoveka.
Fosilizovani otisci čovekovih stopala dužine oko 70 cm se nalaze zajedno
sa fosilima dinosaurusa.

71
Sačuvana predanja o nekadašnjim divovima među ljudima, nalazimo
među raznim narodima sveta.

Pored gigantizma fosili nam pokazuju nekadašnju mnogo veću

raznovrsnost živih organizama od one koju imamo danas, pa čak i oni koji
se nalaze u istim geološkim formacijama. Iako evolucionisti smatraju da
je sačuvano samo nekoliko procenata od ukupnog broja fosila, u njima
nalazimo oko 100 puta više životinjskih vrsta u odnosu na one koje
egzistiraju danas. Kako je sigurno da fosili mnogih organizama nisu
sačuvani, niti do danas pronađeni, sigurno je da je broj prepotopnih vrsta
više nego sto puta veći od onog broja koji egzistira danas.

Mi nismo svedoci evolucije, već degradacije živog sveta. Očigledno je da

današnji uslovi života i današnji genetski potencijali organizama primetno
zaostaju za onima koji su postojali u prošlosti.

U samoj promeni klime nalazi se jedan od glavnih razloga zbog kojeg se

manji broj vrsta održao do danas, ali i razlog zbog čega organizmi ne
mogu da manifestuju sve svoje genetske potencijale, ukoliko su ih pod
uticajem mutagenih faktora uopšte do sada sačuvali. Analiziraćemo kakve
su se sve promene desile u klimi (promenu temperature, atmosferskog
pritiska, sastava vazduha, spektra sunčeve svetlosti, jačine magnetnog
polja, itd.).

72
 TEMPERATURNA PROMENLJIVOST POSLE POTOPA

Čovek ima potrebu za klima uređajem, koji leti hladi a zimi greje.
Možemo opravdano postaviti pitanje kako "evolucija" nije čoveka
prilagodila uobičajenim temperaturnim razlikama, već ih on stalno
doživljava kao traumu. On jednostavno nije prilagođen razlikama u
temperaturi koje postoje između godišnjih doba i između geografskih
širina. Ne samo čovek, već i biljke i životinje doživljavaju stres (pa i
smrt) usled postojećih promena temperature. Većina vrsta ptica leti na jug
da bi tamo provele zimu. One nisu "konstruisane" tako da podnesu
"normalnu" razliku u temperaturi između godišnjih doba, već moraju da
se sele.

Mnogi nam pokazatelji govore da su najoptimalniji uslovi za život u

tropskom i suptropskom području. Najveći procenat svih biljnih i
životinjskih vrsta živi u tim uslovima. Mnoge biljke koje žive u
umerenom pojasu, manifestuju svu puninu svojih potencijala (donesu cvet
i plod) tek u tropskim uslovima. Najbujniji biljni i životinjski svet mi
nemamo ni u vreloj pustinji, ni na ledenim polovima. Nije slučajno
njihovo najpriželjnije stanište u temperaturnoj sredini ova dva ekstrema.

Sve nam ovo pokazuje da organizmi nisu genetski predviđeni za klimu

koju karakterišu velike temperaturne dnevne razlike, niti za klimu koja
odstupa od suptropske i tropske.

Otkuda takvi uslovi života neadekvatni genetskim sklonostima biljaka i

životinja? Sveto pismo otkriva da su nenormalne razlike u temperaturi,
kao i pojava godišnjih doba, posledica velikog Potopa, zapravo rušenja
vodenog omotača koji se pre Potopa nalazio iznad zemljine atmosfere.

Biblijski izveštaj jasno objašnjava nastanak temperaturnih razlika na

našoj planeti kao posledicu velikog Potopa:

73
"Otsele, dokle bude zemlje, neće nestajati ... studeni ni vrućine, leta ni
zime." (1.Mojsijeva 8,22)

Kakve veze ima Potop sa pojavom leta i zime, tj. zašto bi rušenje vodenog
omotača rezultovalo pojavom oštrih razlika u temperaturi? Setimo se
činjenice da vedra noć predskazuje hladno jutro. Ukoliko je pak nebo
oblačno, oblaci vraćaju izračeno toplotno zračenje sa zemlje, natrag na
zemlju, i jutro neće biti tako hladno. Pre Potopa je vodeni omotač stvarao
snažan efekat staklene bašte, pa je svugde postojala ujednačena
temperatura.

"Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od
vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom,
i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi."
(1.Mojsijeva 1,6-8)

Ukoliko je na Zemlji postojao efekat staklene bašte, to znači da je na celoj

planeti postojala ujednačena klima bez obzira na doba godina i bez obzira
na geografske širine. A sve to nam potvrđuju paleontološki nalazi.
Između godova fosilizovanog drveta veoma se teško vidi razlika, a fosili
tropskih organizama se nalaze na svim geografskim širinama (računajući i
severni i južni pol).

Kako pre Potopa na Zemlji nisu postojala područja polarne klime, kao i
klime vrelih pustinja, realno je da to može da potvrdi odsustvo fosila onih
biljnih i životinjskih vrsta koje su danas prilagođene pomenutim
temperaturnim ekstremima.

Da apsurd bude veći, ako je po evolucionoj teoriji dugo vremena na

Zemlji egzistiralo ledeno doba, onda bi bilo realno naći veći broj fosila
organizama prilagođenih hladnim uslovima od onog broja koji danas
postoje. Međutim, naučne činjenice govore suprotno. Klima na celoj
Zemljinoj kugli je bila između suptropske i tropske. Fosili mamuta se, na
primer, nalaze zajedno sa fosilima nosoroga i ostalih tropskih životinja.

74
 POLOŽAJ I ORBITA ZEMLJE PRE I POSLE POTOPA

Kada bi ugao zemljine rotacije oko sopstvene ose bio znatno manji od 23
stepena, naša planeta bi bila izložena stalnom pregrevanju ekvatora i
hlađenju polova. Oštre razlike u temperaturi bi rezultovale velikim
razlikama u pritisku vazduha i snažnim vetrovima koji bi onemogućili
uslove za život na Zemlji. Ali, efekat staklene bašte bi omogućio da
Zemlja bez ikakvih nepovoljnih posledica ima i nulti ugao rotacije.

Moguće je da je nestanak efekta staklene bašte rezultovao neophodnošću

da se naša planeta nagne na današnja 23 stepena, radi njenog
ravnomernijeg zagrevanja. Takva promena je u tom slučaju rezultovala
promenom zemljine orbite oko Sunca, i mesečeve oko Zemlje, čime se
može objasniti razlika između nekadašnje i današnje dužine meseca (30
prema 27,3 dana), i nekadašnje i današnje dužine planetarne godine (360
prema 365,25 dana).

Da pretpotopna ili "apsolutna" godina ima okruglo 360 dana može se

izračunati na osnovu biblijskog izveštaja (1.Mojsijeva 7,11.24;8,4; Danilo
7,25; Otkrivenje 11,2-3;13,5).

EROZIJA PRE I POSLE POTOPA

Svake godine voda i vetrovi erodiraju oko 25 milijardi tona prašine,

zemlje i stena kontinenata i odnesu ih u okean. Pri sadašnjoj stopi erozije
svi kontinenti bi se sravnili u nivo okeana za samo 10,7 miliona godina.
Kada se izuzme efekat čovekove poljoprivredne aktivnosti, tada se stepen
erozije smanjuje najviše nekoliko puta. Izračunato je da bi u tom slučaju
naša planeta, za samo 34 miliona godina, sve svoje kontinente erodovala
na nivo okeana. Dakle, na osnovu nivoa erozije, Zemlja svakako ne može
da bude starija od 34 miliona godina.

Da li je Bog stvorio Zemlju sa ciljem da je erozija vremenom pretvori u

blatnjavu loptu?

75
U uslovima efekta staklene bašte, kakvi su odlikovali pretpotopnu klimu
naše planete, nestaju uzroci erozije: kiša, vetar, kao i pucanje stena zbog
temperaturnih razlika.

Kako zbog efekta staklene bašte nisu postojale niske temperature u

atmosferi ispod vodenog omotača, nije postojalo ni formiranje oblaka, pa
samim tih ni kišnih kapi. (Nema prašine, nema vetra, nema kondenzacije,
nema kiše.)

"Jer Gospod Bog još ne pusti kišu na zemlju." (1.Mojsijeva 2,5)

Duga, kao simbol zaveta između Boga i čoveka, prvi put se pojavljuje
posle Potopa, jer dotle nije padala kiša. Kiša je neprirodna. Ona ubija
male insekte. Grad lomi i uništava biljke. Isto se može reći za produkt
velikih kiša - poplave.

Kako se navodnjavalo tlo ukoliko nisu postojale kišne padavine? Sveto

pismo pruža razumno objašnjenje: "Ali se podizaše para sa zemlje koja
natapaše svu zemlju." (1.Mojsijeva 2,6) Svakoga jutra se, zbog blagog
zahlađenja površine zemljine kore, formirala magla koja je u obliku rose
nežno kondenzovala vodu.

U uslovima povišenog atmosferskog pritiska, zbog težine pretpotopnog

vodenog omotača koji je lebdeo iznad zemljine atmosfere, temperatura
kondenzacije vodene pare u obliku magle i rose je znatno bila viša nego
što je to danas.

U uslovima staklene bašte nestaju vetrovi. Vetrovi podižu prašinu sa

zemlje i zagađuju atmosferu a ukoliko su jači lome vegetaciju i tako
pokazuju svoje neprirodno poslepotopno poreklo. Fosili pretpotopnog
drveća (uglavnom paprati), iako ogromnih dimenzija, nisu imali razvijen
korenski sistem, što ukazuje na to da nisu bili stvoreni za vetrovite uslove.
Takođe, papratnjače zbog svog načina razmnožavanja ne zahtevaju vetar
radi oprašivanja, već samo visoku vlažnost. Dnevno zagrevanje i noćno

76
hlađenje stena izaziva njihovo pucanje što takođe nestaje u slučaju efekta
staklene bašte; nema nastanka i širenja pustinja.

NAOČARI PROTIV SUNCA

Kao da ljudske oči nisu stvorene za ovakav spektar i jačinu sunčeve

svetlosti, pa čovek ima potrebu da nosi naočari, sa posebno zatamnjenim
određenim frekvencijama spektra sunčeve svetlosti.

Vodeni omotač oko zemljine atmosfere je očigledno pravio adekvatan

filter za sunčevu svetlost, verovatno upravo onakav kakav danas ljudi
pokušavaju da improvizuju sa zatamnjenim naočarima.

Neki smatraju da bi takav pretpotopni vodeni omotač do te mere umanjio

sunčevu svetlost na Zemlji, da bi njena površina bila izuzetno hladna:
"Samo malo smanjenje ugla kojim sunčeva svetlost pada na polove,
rezultuje polarnim kapama! Šta bi se tek desilo kada bi postojao takav
vodeni omotač, koji upravo sprečava prodor onih frekvencija svetlosti
koje pružaju najveće zagrevanje Zemlje?!" Međutim, vodeni omotač
upravo sprečava hlađenje površine Zemlje. Kako je ispod površine
zemljine kore i leti i zimi konstantna temperatura, a daljim povećanjem
dubine se ona postepeno povećava, moramo imati na umu da je zemljina
atmosfera pre Potopa bila zagrevana sopstvenim toplotnim zračenjem.
Bez vodenog omotača, Zemlja je kao čovek bez odeće, koji isključivo
zavisi od temperature okoline. Njegova sopstvena telesna temperatura nije
značajna kada se slobodno izrači u prostor. Ako, pak, nosi odeću na sebi
(uloga vodenog pretpotopnog omotača), ona zadržava njegovu toplotu i u
velikoj meri ga čini nezavisnim od spoljne temperature.

Treba ispitati kakav je spektar svetlosti koja je propuštena kroz vodeni

filter i kako ona deluje, posebno, na biljni svet. Poznato je da ronioci
srazmerno svojoj dubini ronjenja prvo primećuju gubljenje crvenog dela
spektra, pa po spektralnom redu i ostalih frekvencija svetlosti. Utvrđeno
je da više frekvencije svetlosti dovode do luminiscencije hlorofila na

77
nivou nižeg, crvenog dela spektra. Takođe, primećeno je da voda blokira
razarajući ultraljubičasti deo spektra.

Razlog zašto pretpotopni ostaci organskih materija imaju zanemarljivo

malo ugljenika C14 je upravo u tome što je vodeni omotač blokirao
prodor kosmičkog zračenja i tako omeo nastanak ugljenika C14, pa se
previđanjem te činjenice zaključuje da su pojedini fosili stariji od datuma
nastanka života na Zemlji (stariji od 6000 godina).

Pre Potopa, po biblijskom otkrivenju, incest nije predstavljao greh. Zašto?

Zato što je glavni izvor mutacija - štetno kosmičko zračenje - bio blokiran
vodenim omotačem i snažnim geomagnetnim poljem Zemlje.

Organizam se bori protiv uticaja štetnog zračenja, isto tako složenim

sistemima kao što su složeni oni koje on koristi u borbi protiv virusa i
bakterija. Svi ti procesi reparacije dodatno "zamaraju" organizam i tako
mu oduzimaju energiju, vreme i druge potencijale koji bi bili iskorišćeni
za snagu i rast samog organizma.

Nagomilana oštećenja genetskog sadržaja usled neprekidnog dejstva

kosmičkog zračenja poslepotopne istorije sveta, dodatno su osakatila
biljne i životinjske potencijale i u velikoj meri ih približila njihovom
egzistencijalnom minimumu.

ZAŠTO RUPE U OZONSKOM OMOTAČU?

Period poluraspada zemljinog magnetnog polja je 1400 godina. Godine

1835. ovo polje je imalo 85,6 dž 1021 A/m, a danas 80,1 dž 1021 A/m.
Jasno se vidi eksponencijalno opadanje magnetnog polja Zemlje:

1835 - 85,58

1845 - 84,88

78
1880 - 83,63

1885 - 83,47

1905 - 82,91

1915 - 82,25

1922 - 81,65

1925 - 81,49

1935 - 80,88

1945 - 80,65

1955 - 80,35

1960 - 80,25

1965 - 80,13

Za 100 godina geomagnetno polje Zemlje smanji svoju jačinu za oko 5%.
Ukoliko se magnetno polje Zemlje smanjivalo po istoj funkciji već 10 000
godina, ono je pre 10 000 godina moralo biti toliko veliko da je život na
planeti bio nemoguć, jer tako snažno magnetno polje imaju samo
magnetne zvezde. To je dokaz ili protiv velike starosti naše planete ili
protiv uniformističkog pristupa istoriji Zemlje i porekla života koji
zastupaju evolucionisti.

79
Realno je pretpostaviti da magnetno polje Zemlje opada od jednog
trenutka koji se verovatno desio posle čovekovog pada u greh, ili posle
Potopa. Prema postojećoj eksponencijalnoj stopi smanjenja magnetnog
polja, ono bi za nekoliko hiljada godina postalo zanemarljivo. Kosmički
zraci i solarni vetrovi bi tada nesmetano dolazili na Zemlju i vršili svoj
koban uticaj na živi svet. Pojava ozonskih rupa je upravo posledica
postojećeg smanjenja geomagnetnog polja Zemlje.

Pojačano magnetno polje nekadašnjeg sveta je rezultovalo blagoslovima

zbog kojih se i danas primenjuje magnetoterapija, jer magnetno polje širi
krvne sudove te doprinosi ubrzanju metabolizma, kao i bržem obnavljanju
tkiva i zarastanju rana.

BLAGOSLOVI VISOKOG PRITISKA PRETPOTOPNE ATMOSFERE

Radnik u kesonu (zvonu za rad na morskom dnu) se povredio, i rana mu

je za neočekivano kratko vreme u uslovima tako visokog pritiska potpuno

80
zarasla. Tako je prvi put primećen blagoslov visokog atmosferskog
pritiska. Od tada se primenjuju takozvane hiperbarične komore - komore
sa visokim pritiskom koje deluju isceljujuće na srčane i moždane udare, a
posebno na degenerativne bolesti (demenciju i senilnost, spondilozu,
protiv ubrzanog okoštavanja, itd). Blagotvornim dejstvom visokog
pritiska u hiperbaričnoj komori, udovi koji bi inače bili amputirani bilo
zbog smrzavanja, ili zbog gasne gangrene, bivaju potpuno povraćeni u
zdravo stanje. Otvorene rane se zaceljuju za nekoliko dana, umesto
uobičajenih nekoliko sedmica. Zaustavljaju se i zaceljuju i unutrašnja
krvavljenja. Veze atrofiranog nervnog sistema se obnavljaju, pa se
oštećenja vida popravljaju čak za samo par tretmana. Veliki je spisak
bolesti koje se na ovaj način leče sa velikim procentom uspeha.

Eksperiment sa gajenjem paradajza u takvoj komori doprineo je da on za

dve godine poraste u visinu od 3 m i donese rod od 930 plodova. Potrebno
je napomenuti da je dr Mori radeći ovaj eksperiment u Japanu simulirao
još neke pretpotopne uslove, kao na primer pretpotopni spektar svetlosti
koji pada na biljku i sl. A kao što smo već primetili, fosilni nalazi nam
upravo potvrđuju ovakve blagoslove pretpotopnih uslova života na našoj
planeti. Veći broj (do sada izumrlih) vrsta i njihove ogromne dimenzije
potvrđuju da su raniji uslovi za život bili znatno bolji nego današnji.

Zašto organizmima odgovara veći pritisak vazduha?

U uslovima visokog pritiska potrebni gasovi veoma lako dolaze do ćelije

organizma. Njihova rastvorljivost u vodi je mnogo veća pod većim
pritiskom. Bolest pijanstva kod gnjuraca se pojavljuje upravo zato što se
velika količina vazduha rastvara u krvi ronioca. Istim fenomenom
možemo objasniti kako životinje ogromnih dimenzija (oktopodi na
primer) koje žive na velikim dubinama mogu da prežive u vodi bez
svetlosti i biljne vegetacije koja bi je opskrbljavala kiseonikom. Transport
gasova između organizma i okoline je mnogo bolji pod visokim
pritiskom, a svoje zalihe kiseonika pomenuti organizmi drže rastvorene u
mišićima i kostima.

81
 PROBLEM PREVELIKE VLAŽNOSTI

Ako je pretpotopni svet karakterisala tropska i polutropska klima, zašto

onda ona nije povoljna za sve biljke koje danas žive u umerenoj klimi na
Zemlji?

Svedoci smo kako neprirodna sparina toplih dana i čoveka dovodi do

gušenja. Visoka vlažnost, koja je posebna karakteristika tropske klime
(viša temperatura dovodi do većeg isparavanja vode), bukvalno uguši
pojedine biljke. Biljka ne može da dođe do dovoljne količine vazduha i
zato ugine. Topla tropska klima bi toj biljci tek dala priliku da ispuni sve
svoje potencijale, ali ona ne može da opstane zbog nesposobnosti da
primi potrebne gasove iz vazduha. Međutim, visok pritisak pretpotopnih
uslova života bi povećavao rastvorljivost potrebnih gasova i ne bi došlo
do gušenja. Osim toga, mehurići vazduha konzervirani u ćilibaru
pokazuju da se u tadašnjem vazduhu nalazilo 35% kiseonika (za razliku
od sadašnjih 21,5%).

Verovatno je postojao i veći procenat ugljendioksida u atmosferi nego

danas. Eksperimentalno je utvrđeno da biljkama koristi povećanje
koncentracije ugljendioksida sa normalne zastupljenosti od 0,03 na 1%, a
tek dalje povećanje pojedinim biljkama počinje da smeta. Veći procenat
potrebnih gasova i veći pritisak tih gasova su tako međusobno
umnožavali svoju blagotvornost.

Zašto sada nema u atmosferi kiseonika i ugljendioksida u tolikoj meri u

kolikoj su oni bili prisutni pre Potopa? Gde se oni sada nalaze?

Svedoci smo da se količina SO2 postepeno povećava u zadnjih stotinak

godina i predstavlja problem jer izaziva efekat staklene bašte tj. zadržava
energiju Sunca.

Podsetimo se da današnja svetlost Sunca nije oslabljena prolaskom kroz

pretpotopni vodeni omotač kao što je to bio slučaj pre Potopa. Odakle
pomenuta količina ugljendioksida dolazi?

82
Od pretpotopnih zaliha organske materije koja je konzervirana u uglju i
nafti i koja se oslobađa njihovim sagorevanjem!

"Količina ugljenika koja je blokirana u krečnim sedimentnim stenama i

fosilizovanim organskim materijama i koja je na taj način isključena iz
kruženja, premaša ukupno, za sve vreme sedimentacije i fosilizacije u
toku geološke istorije, dvanaest puta količinu SO2 koja se danas nalazi u
atmosferi." (dr Milorad Janković "Ekologija" str.124)

Samo u zalihama uglja ima 1,4 puta više ugljenika nego u svim biljkama
koje bi mogle pokriti svu zemlju onako obilno kao što to one danas čine u
ekvatorijalnim šumama. Ogromna količina ugljenika i kiseonika se nalazi
danas pod zemljom, a to je zapravo gotovo celokupna organska masa
pretpotopne civilizacije. Kada bi ona ušla u današnji krug razmene
materije, imali bismo mnogo više ugljendioksida i kiseonika u opticaju
nego danas. Međutim, oni ne bi bili iskorišćeni kao ranije, jer setimo se
da su ranije tropski i suptropski uslovi života odlikovali celu zemljinu
površinu. Dakle, ogromna količina SO2 je bila u sastavu pretpotopnog
živog sveta, da bi znatnim delom ostala sakrivena za ovaj naš svet u
konzerviranom obliku - uglja i nafte.

Zašto je Bog veći deo pretpotopne flore i faune smestio pod zemlju? Šta
bi se desilo da pomenuta organska materija nije fosilizovana posle
Potopa?

Degradirana poslepotopna vegetacija ne bi uspela da veže za sebe višak

SO2, te bi u atmosferi bila slobodna veća količina SO2 nego pre Potopa,
što bi onemogućilo uslove za život.

Evolucionisti upravo veruju da se u vreme nastanka života ogromna

količina ugljendioksida nalazila u atmosferi, te da je biljni svet vezao za
sebe ugljenik, a veći deo kiseonika ostavio slobodnim.

83
Zašto je nerealno verovati da je bilo kada u atmosferi egzistirala veća
količina nevezanog ugljendioksida?

Eksperimentalno je utvrđeno da svim biljkama smeta povećanje

koncentracije ugljendioksida u vazduhu iznad 1%, zato što on reaguje sa
vodom gradeći ugljenu kiselinu. I kada povećana količina ugljendioksida
u vazduhu ne bi delovala štetno na živa bića, pojavio bi se vrlo nezgodan
efekat staklene bašte. Kako danas više ne postoji vodeni omotač oko
Zemlje koji bi umanjivao sunčevo toplotno zračenje, ogromna količina
SO2 bi samo zadržavala njegovo toplotno zračenje i povećala temperaturu
zemljine površine. Suvišna voda, koja je posle Potopa oduvana (1.Mojs.
8,1) i zamrznuta na polovima (otuda teorija o ledenom dobu), u takvim
uslovima bi se rastopila i pokrila kopno do 55-70 metara visine. Takođe,
povećanje temperature i povećano isparavanje vode (vlage) bi u uslovima
ovako sniženog pritiska učinili zagušljivim i uslove za život na Zemlji
nepodnošljivim.

U OBNOVLJENIM PRETPOTOPNIM USLOVIMA

U knjizi proroka Isaije imamo uslovna proročanstva, koja bi se ispunila

da su Jevreji prihvatili Isusa kao Mesiju. To nisu opisi Nove Zemlje na
kojoj nema više smrti, već blagoslovene Zemlje u kojoj su posledice
greha u ogromnoj meri uklonjene:

"I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i

ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. I krava i medvedica
zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao
vo." (Isaija 11,6-8)

Vrlo je moguće da mnoge životinje koje su degradirane zbog posledice

greha, u svojoj genetskoj strukturi imaju potencijale koji su zaključani
zbog sadašnjih nepovoljnih uslova. Otključavanje određenih gena u
određenim uslovima je već zabeležen fenomen. Kada se mlada pčela
hrani matičnim mlečom, ona se umesto u radilicu pretvara u maticu. Kada
je askolotl - vodozemac koji živi isključivo u vodi, donet u Evropu,

84
njegovo prvo potomstvo se transformisalo u običnog daždevnjaka i izašlo
da živi na suvom. Mnoge biljke se razmnožavaju samo izdancima, dok se
ne pojave povoljni uslovi u kojima donesu cvet i plod. Dakle, postoje
skriveni potencijali koji se oslobađaju tek u odgovarajućim uslovima.

Ukoliko napravimo takve eksperimentalne uslove, koji odgovaraju

pretpotopnim uslovima konstantne povoljne temperature, odgovarajuće
jačine i spektra svetlosti, magnetnog polja, sastava vazduha i njegovog
visokog pritiska, moguće je očekivati otključavanje gena koji su do sada
bili zaključani. Bilo bi interesantno kada bi u tako obnovljenim uslovima
biljka donosila cvet i plod 12 puta godišnje, kao što je to opisano u
biblijskom Otkrivenju. (Do sada su selektovane sorte raznih voćki koje
donose plod svakog meseca: jagode, šljive, smokve, itd.) Naravno,
moguće je da su mnogi skriveni potencijali do sada mutirani i tako
genetski izgubljeni. Selekcija ostavlja u životu samo one jedinke koje
imaju atribute koji su neophodni za egzistenciju, dok za višak potencijala
ona ne mari. Dobijanje biljaka i životinja sa njihovim obnovljenim
nekadašnjim karakteristika ne bi bilo samo dokaz da su pretpotopni uslovi
povoljniji uslovi za život, već i dokaz za postojanje skrivenih potencijala
živih organizama, što je argumenat protiv teorije o prirodnoj selekciji i
evoluciji. Naravno, bilo bi potrebno uzeti u obzir i Božju intervenciju u
delimičnom prilagođavanju živih bića poslepotopnim uslovima.

ŠTA NAM O POTOPU GOVORE FOSILI?

U prirodnim uslovima fosili, ugalj i nafta ne nastaju. Osušeno drvo ili

uginula životinja istrule i raspadnu se. Kreacionizam zastupa da su
ogromne količine fosila na zemlji, ugalj i nafta nastale usled katastrofe
globalnih razmera koja se desila za vreme velikog Potopa.

Fosili uginulih životinja nam pokazuju da su one u trenutku smrti

"zatečene" i u takvom obliku fosilizovane, što nam otkriva da one nisu
izumrle prirodnom već nasilnom smrću. Kada uginu prirodnim putem
školjke se otvore, dok ribe zgrče svoja peraja, a meduze za nekoliko sati
izgube svoj oblik i istrule. Međutim, njihovi sačuvani oblici nađeni u

85
fosilnim nalazima ukazuju na trenutnu smrt. Isto možemo reći za zaleđene
fosile mamuta kojima hrana u želucu nije više od desetak minuta bila
izložena fermentaciji do trenutka smrzavanja.

ŠTA NAM O POTOPU GOVORE NEBIBLIJSKI IZVORI?

"Pa i nekada, kada su izginuli oholi divovi, sklonila se nada ovog sveta u
splav kojom je upravljala ruka Tvoja i svetu ostavila seme za nova
pokoljenja." (Mudrosti Solomunove 14,6)

U svim krajevima sveta, među civilizacijama koje hiljade godina žive

razdvojene jedna od druge, nalazimo sačuvana predanja o velikom Potopu
koji je nekada zadesio našu planetu. Najviše ih je iz starih naroda Severne
i Južne Amerike, a zatim iz Azije, Australije i Okeanije, a najmanje iz
Evrope. Sva ta predanja se u začuđujućoj meri poklapaju sa biblijskim
izveštajem o Potopu, što ćemo videti na nekoliko primera.

Potvrdu biblijskog izveštaja da je Nojeva barka izgledala kao kutija

(1.Mojsijeva 6,15), nalazimo kod Inka, u Peruu:

"Voda se digla iznad najviše planine na svetu. Sve stvorene stvari nestale
su, osim čoveka i žene koji su plovili u jednoj kutiji. Kad je potop opao,
tu kutiju je vetar odneo na Tiahunaku, oko 300 km od Kuskoa."

Predanje sa havajskih ostrva potvrđuje biblijski izveštaj da je samo

nekoliko ljudi preživelo Potop:

"Svo kopno je bilo nekad preplavljeno morem, osim vrha Mauna Kee,
gde je dvoje ljudi preživelo. Taj događaj se zove kai a Kahinari (more
Kahinarija)."

Izveštaj da je Bog za vreme velikog Potopa sačuvao život jedinih

pravednika toga vremena i da današnja ljudska rasa vuče poreklo od tog
čoveka imamo iz plemena Mandingo (Obala Slonovače):

86
"Jedan milostivi čovek davao je sve što je imao. Bog Ouende nagradio ga
je bogatstvom, savetovao mu da napusti tu oblast i poslao šest meseci kiše
da uništi njegove sebične susede. Potomci tog bogatog čoveka postali su
današnja ljudska rasa."

Predanje koje potvrđuje biblijski izveštaj da je Bogu bilo veoma žao što je
morao svet da uništi Potopom i da su u kovčegu preživeli Potop samo
članovi jedne porodice, nalazimo u vavilonskom predanju o Potopu:

"Tri puta (svakih 1200 godina), bogovi su bivali uznemireni ljudskom

prenaseljenošću. Bogovi su to rešavali prvo kugom, zatim glađu. Oba
puta je bog Enki savetovao ljude da podmite boga koji je uzrokovao
problem. Treći put je Enlil savetovala bogove da unište sve ljude
potopom, ali je Enki učinio da Atrahasis izgradi kovčeg i tako se spase.
Na tom brodu bilo je i stoke, divljih životinja i ptica, i Atrahasisova
porodica. Posle tog potopa, bogovi su zažalili svoje delo, i Enki je
ustanovio jalove žene da bi se taj problem izbegao u budućnosti."

Predanje o Potopu koje imaju indijanci Apači potvrđuje biblijski izveštaj

da je Potop trajao 40 dana i da ga je tačno osmoro ljudi preživelo.

"Pre nego što su Apači izašli iz podzemnog sveta, na zemlji su živeli

drugi ljudi. Dios je rekao jednom starcu i jednoj starici da će kiša
neprestano padati 40 dana i noći. Ljudi su bili upozoreni da se popnu na
vrhove od četiri planine (Tsisnatcin, Tsabidzilhi, Becdilhgai, i još jedne,
koja je nepoznata), te da ne gledaju ni poplavu, ni nebo. Ljudi nisu
verovali starom paru, kada je kiša počela, samo je nekoliko ljudi uspelo
doći do tih planina, držeći celo vreme zatvorene oči. ... Oni su, potom,
otišli u planine. Osmoro drugih ljudi su preživeli potop, jer su bili u
mogućnosti da putuju pogledom; pogledali bi gde bi hteli ići, i već su bili
tamo. Ovi su ljudi pričali Apačima o potopu, pre no što su i sami otišli u
planine. Na isteku milenijuma, površina Zemlje će ponovo biti uništena;
ovoga puta vatrom!"

87
Interesantno je da ovo predanje potvrđuje i biblijsko shvatanje o Sudnjem
danu, kada će nepravedni svet biti uništen, ne vodom, već vatrom.

U predanju o Potopu plemena Joruba (jugozapadna Nigerija), vidimo

očigledan uticaj priče o Enohu, koji je pre Potopa vaznet na Nebo zato što
je stalno živeo po volji Božjoj:

"Jedan bog, Ifa, umorio se od života na zemlji i otišao da živi na

nebeskom svodu. Bez njegove pomoći, čovečanstvo nije moglo tumačiti
želje bogova i jedan bog, u nastupu gneva, uništio je gotovo svakog u
velikom potopu."

Litvansko predanje o Potopu potvrđuje biblijski izveštaj da je Bog posle

Potopa uspostavio dugu:

"Kroz svoj nebeski prozor, vrhovni bog Pramzimas, vidio je samo ratove i
nepravdu među ljudima. Poslao je dva diva, Vandu i Vejas (vodu i vetar),
da unište zemlju. Nakon dvadeset dana i noći, vrlo je malo kopna
preostalo. Pramzimas je pogledao da vidi napredak, a budući da je tog
trenutka jeo orahe, ispustio je dole ljuske. Jedna je pala na vrh najviše
planine, na koju se nekoliko ljudi i životinja sklonilo. Svi su se ukrcali, te
preživeli potop ploveći u ljusci od oraha. Božji gnjev je splasnuo, te je
naredio vetru i vodi da se povuku.

Ljudi su se, nakon toga, raspršili, samo je jedan stariji par ostao tamo gde
su pristali. Da bi ih utešio i ohrabrio, Bog je poslao dugu, a njih
posavetovao da preskoče preko kostiju zemlje devet puta. Kad su to
učinili, pojavilo se još devet parova, iz kojih se razvilo devet litvanskih
plemena."

Predanje plemena Maori sa Novog Zelanda potvrđuje da je do Potopa

došlo zato što su ljudi zanemarili poštovanje svog Stvoritelja i potvrđuje
da je Zemlja posle Potopa mnogo izmenila svoj izgled:

88
"Jednom davno bilo je vrlo mnogo različitih plemena, koja su se svađala i
stalno vodila međusobne ratove. Obožavanje stvoritelja Tane bilo je
zanemareno. Dva proroka, Para-vhenua-mea i Tupu-nui-a-uta,
propovedali su istinitu nauku o razdvajanju neba i zemlje, ali drugi su im
se samo podsmevali, te su se proroci razljutili. Potom su sagradili veliki
brod na izvoru reke Tohinga, sagradili kuću na njemu, te su je snabdeli
korenjem paprati, slatkim krompirom i psima. Potom su se molili za
obilnu kišu koja bi uverila čovečanstvo u svemoćnost Tane. Dva čoveka
imenom Tiu i Reti, žena koja se zvala Vai-puna-hau, i druge žene su se
takođe ukrcale na brod. Tiu je bio sveštenik na brodu, te je izgovarao
molitve i čarobne reči za kišu. Jako je padala kiša četiri ili pet dana, kad je
Tiu počeo da se moli za prestanak kiše. Ali vode su i dalje rasle i dizale
brod. Posle osam meseci, voda je počela da opada; Tiu je to znao pomoću
znakova na svojim svešteničkim stvarima. Napokon, pristali su na
Hanjaiki. Zemlja se mnogo izmenila, što je bila posledica potopa, a ljudi
na brodu su bili jedini preživeli. Oni su obožavali Tane, Rangi (Nebo),
Rehua, i ostale bogove, svakoga na poseban način, i na različitim
mestima. Danas samo glavni sveštenik može ići na ta sveta mesta."

Indijsko predanje govori o Božjem savetu Manu-u da brod kojim će pre

preživeti Potop napuni životinjama i biljkama od kojih će nastati novi
život:

"Na sedmi dan tri sveta će potonuti u okean. Kada se vasiljena rastvori i
nestane u okeanu, tebi će doći brod koji sam ja sagradio. Uzmi sa sobom
svoje rastinje i sve životinje i svo seme sposobno da da novi život. Bez
straha plovi po mračnom moru. Kada vetar počne da udara brod, priveži
ga konopom za moj rog. Ja ću biti pored tebe." (aip 109)

U actečkom predanju o Potopu možemo naći objašnjenje zašto su u

mnogim pećinama širom sveta nađeni fosili različitih životinjskih vrsta
koje je veliki strah nagnao da sve zajedno nađu u njima utočište pred
velikom opasnošću:

89
"Došlo je do velikog potopa ... zemlja je potamnela i crna kiša je lila i
danju i noću... Ljudi su bežali u očaju... Oni su pokušavali da se popnu na
krovove domova, koji su se obrušavali... pokušavali su da se popnu na
vrhove drveća, tražili su spas u pećinama i kamenjarima, ali su tamo
pronalazili svoj grob. Tako se desila pogibija ljudskog roda koji je bio
osuđen na uništenje." (AIP 97)

U asirskom predanju o Potopu "Ep o Gilgamešu" prepoznajemo

sedmodnevni ciklus, iz sadržaja Četvrte Božje zapovesti, koji je
projektovan na vreme trajanja Potopa:

"Šest dana i šest noći vetar udaraše, potop, oluja, brisaše po zemlji. A kad
otpoče sedmi dan, stade oluja koja pohara kao vojska. More se umiri,
uragan stiša, prestade potop."

Interesantno je da imena naselja u okolini planine Ararat, gde je po Bibliji

zaustavljena Nojeva barka posle Potopa, nose nazive koji ukazuju na taj
događaj. Ime grada Nahičevan u blizini Ararata znači "mesto prvog
pristajanja". U prvom veku posle Hrista ono je promenjeno u
Apobaterion, što znači "pristanište". Ime grada Jerevana znači "prvo
pojavljivanje". Tabriz od "ta bris" znači "brod". Ime sela Seron znači
"mesto razilaženja", a mesta Temanin znači "mesto osmorice". "Marand"
znači "majka je ovde", itd. Planina Ararat je najpovoljnije moguće mesto
za zaustavljanje Nojeve barke, kada se ima na umu cilj raseljavanje
Nojevih potomaka po svim kontinentima i tako naseljavanje cele planete.

Nojevo ime možemo prepoznati u jednom od nekoliko kineskih predanja

o Potopu, koje tvrdi da svi Kinezi potiču od pretka koji je preživeo Potop
i koji se zvao Nu-Vah (na hebrejskom - Noah). Po kineskom računanju to
je bilo 2297. godine pre nove ere, što je samo oko 200 godina kasnije
nego po biblijskom izveštaju. U brodu u kojem su se spasli bilo ih je
osmoro.

U kineskom slikovnom pismu simboli čamac, osam i usta (ili osoba), svi
zajedno sačinjavaju simbol za veliki brod.

90
Očigledno je da su narodi, kada su se razišli posle raspada Vavilonske
kule, poneli sa sobom i u određenom obliku sačuvali opis nekadašnjih
dešavanja iz ljudske istorije, adekvatan onome koji je zabeležen u
biblijskom zapisu.

Suprotno naučnim teorijama koje su iz ideoloških razloga omasovljene,

monoteizam je prethodio politeizmu. Kinezi su do petog veka pre Hrista
bili monoteisti.

U najranijim zapisima religioznog bogosluženja, nađenim u "Knjizi

istorije" koju je sakupio Konfučije, zabeležen je izveštaj o kineskom caru
Ghunu (oko 2000 godina pre Hrista). Uz hvalospeve "on je prinosio žrtve
Šang Ti-ju" Vrhovnom božanstvu stvaranja:

"Od starine, u početku,

bio je veliki haos, bez oblika i taman.

Pet elemenata (planeta) nisu počeli da se obrću, niti Sunce i Mesec da

sijaju.

U sredini od toga tamo nisu postojali

niti oblici niti zvuk. ...

Ti si načinio nebo; Ti si načinio zemlju; Ti si načinio čoveka.

91
Ti si se udostojio, o Ti, da nas čuješ, jer Ti se odnosiš prema nama kao
Otac.

Ja, Tvoje dete, tupo i neprosvetljeno,

nisam u stanju da Ti iskažem osećanja odanosti. ...

Tvoja suverena dobrota je večna.

Kao lončar, Ti si načinio sve stvari koje žive.

Tvoja suverena dobrota je beskrajna.

Veliko i malo čuvaš Tvojom ljubavlju.

Kao urezano u srcu Tvog sluge je Tvoja dobrota. ...

Sa tako velikom ljubaznošću Ti si strpljiv prema nama, i uprkos našim

nedostacima,

daješ nam život i blagostanje."

DINOSAURUSI I LJUDI ZAJEDNO

Sve civilizacije, koje su živele hiljadama godina razdvojene, imaju

sačuvano predanje o zmajevima i aždajama. Očigledno je da su još neko
vreme posle Potopa dinosaurusi i ljudi živeli zajedno, ali da su
dinosaurusi zbog nepovoljne poslepotopne klime ubrzo izumrli.

U jevrejskim mudrosnim knjigama imamo potvrdu da su u isto vreme

živeli čovek, lav, zmaj, i žena: "Volim više živeti sa lavom i sa zmajem
nego živeti sa ženom opakom."

Zapazimo da se u istom rangu sa zmajem navodi lav, koji se danas smatra

"carem" nad svim životinjama. Ako je zmaj zaista postojao, realno je da

92
je on bio "iznad" lava. I zaista, najstarija biblijska knjiga govori o nama
danas nepoznatim životinjama; o Behemotu (hebr. be-hi-mot = "u njemu
(je) smrt") i Levijatanu, koji je pre nego što je izumro bio "car nad svim
zverjem" (O Jovu 41,25), a ne lav. Na osnovu opisa ogromne veličine,
težine i ostalih atributa životinja koje su opisane u knjizi O Jovu možemo
zaključiti da je reč o različitim vrstama dinosaurusa (diplodokusu i
kronosaurusu):

"Za sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela. Ništa

nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega
ne boji." "Gle snaga mu je u bedrima njegovim i sila mu je u pupku
trbuha njegova, diže rep svoj kao kedar... gle, zaludu li mu je nadati mu
se; kad ga samo ugleda čovek, ne pada li?" (O Jovu 41,23-24; 40,11-
12.28)

"Ko će mu uzgrnuti gornju odeću i čeljustima njegovim ko će pristupiti?

Vrata od grla njegova ko će otvoriti?

Strah je oko zuba njegovih!

Krljušti su mu jaki štitovi spojeni tvrdo. Blizu su jedna do druge da ni

vetar ne ulazi među njih. Jedna je za drugu prionula, drže se i ne
rastavljaju se. ... Plamen mu izlazi iz usta. U vratu mu stoji sila i pred
njim ide strah. ...

Kad se digne, dršću junaci, i od straha očišćaju se od greha svojih." (O

Jovu 41,4-8.12-16)

93
Fosilizovani otisci stopala čoveka i dinosaurusa zajedno, pronađeni
između dva rata u Glejn Rouzu u Teksasu.

94
Crteži na kojima su dinosaurusi i ljudi zajedno, nađeni u pećini Ica Stones
u Peruu, pre tridesetak godina.

95
 DEGRADACIJA ČOVEKA

Prilikom prvog iskušenja čovek je poželeo da postane sličan Bogu po

atributima božanske svemoći i sveznanja koji su besmisleni za biće koje
je stvoreno da čini dela ljubavi u vremenu i prostoru.

Pokušavajući da postane sličan Bogu po atributima po kojima Mu nije bio

sličan, čovek je izgubio atribute po kojima je bio sličan Bogu. Od
bezgrešnog i besmrtnog stvorenja čovek je postao smrtan i grešan po
svojoj prirodi.

Prepuštanje grehu uslovilo je njegovu dalju duševnu i fizičku degradaciju,

koja se genetski prenosila na dalje potomstvo.

Greh je rezultovao čovekovom nesposobnošću da na sebi ponese sjaj

Božje slave, zatim izopačenjem njegove ishrane, gubitkom savršene
memorije i slabljenjem svih intelektualnih sposobnosti, kao i njegovom
sklonošću ka bolestima i na kraju umiranjem.

GUBLJENJE BOŽJE SLAVE

"I preobrazi se pred njima, i zasja se lice njegovo kao sunce a haljine
njegove postaše bele kao svetlost." (Matej 17,2)

"Svrh neba, iznad glava njihovih, bejaše kao kamen safir u obliku
prestola, i na tom obliku prestola bejaše pojava čoveka postavljena s
visine. I videh nešto kao uglađen bakar, kao oganj u kome bejaše taj
čovek, te sipaše zrake unaokolo. Od bedara njegovih pa do gore, od
bedara njegovih pa do dole, videh kao oganj i blistavu svetlost koja ga
obavijaše. Kao što je duga u oblaku u dan kiše, tako bejaše izgled te
blistave svetlosti koja ga obavijaše. To bejaše prava slava Gospodnja.
Pred tom pojavom ja padoh na lice i čuh glas nekog koji govoraše ..."
(Jezekilj 1,26-28)

96
Za razliku od životinje, čovek je stvoren sa sposobnošću da shvati slavu
Božju. Zato je, za razliku od životinja, umesto krznom, bio obavijen i
obasjan slavom Božjom. Ali, kada su Adam i Eva sagrešili, slava Božja se
od njih povukla; njihove haljine od svetla su se ugasile "i videše da su
goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače" (1.Mojsijeva 3,7).
Stideli su se svoje golotinje jer je ona otkrivala odsustvo Božje slave i
tako otkrivala Božje neodobravanje.

Njihov očaj postao je još veći kada su oko sebe primetili posledice svoga
prestupa. Na Zemlju se spustilo prokletstvo zbog njihovog greha. Lišće je
počelo da vene i životinje su postale smrtne.

"I začuše glas Gospoda Boga... i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda
Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?
A on reče: Čuh glas tvoj pa se poplaših, jer sam go te se sakrih."
(1.Mojsijeva 3,8-10)

U svetlosti Božje prisutnosti, osećali su se krivim i izgubljenim

buntovnicima. Sumnjom u Božju ljubav i zapovest, podlegli su namerama
kušača, i postali robovi greha i smrti. A zatim, u svom beznađu krivice i
straha, postali su svedoci nečeg neočekivanog.

Sa iznenađenjem su slušali kako Bog, izričući prokletstvo zmiji, govori

reči koje palom čoveku i čovečanstvu predstavljaju nadu u spasenje i
večni život; slušali su proročanstvo o njihovom Izbavitelju.

"I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i
semena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati."
(1.Mojsijeva 3,15)

Bog će iz ženinog potomstva podignuti Izbavitelja: u krilu Božje crkve

rodiće se Spasitelj. On će smrskati glavu zmiji; uništiće zlo, ali će pri
tome dobiti smrtonosan ujed; platiće cenu ljudskog prestupa.

97
"I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u
njih." (1.Mojsijeva 3,21)

Haljine od smokvinog lišća, slika ljudskih haljina pravednosti, nisu mogle

da opravdaju grešnog čoveka pred osudom Neba. Ljudska pravednost ne
može da ispuni zahteve Božje pravde zato što je oskvrnjena grehom. Sam
Bog je edemski par obukao u haljine jagnjetove, simbol Hristovih haljina
pravednosti.

"Ja prođoh pored tebe, i gle tvoje doba beše doba ljubljenja. Ja prostreh
skut haljine svoje, na tebe, pokrih golotinju tvoju, zakleh ti se na vernost,
učinih savez s tobom, govori Gospod, Večni, i ti posta moja. Ja te okupah
vodom, oprah krv s tebe, pomazah te uljem. Dadoh ti vezene haljine... I
raziđe se glas o tebi po narodima s lepote tvoje, jer ti beše savršena sjajem
mojim, koji ja metnuh na tebe, govori Gospod, Večni." (Jezekilj 16,8-14)

"Veoma ću se radovati u Gospodu i duša će se moja veseliti u Bogu

mojemu, jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me."
(Isaija 61,10)

Sjaj Božje slave izaziva traumu čovekove nepreporođene prirode. Kada je

Mojsije sišao među Izrailjce, na njemu se još uvek zadržao sjaj
prethodnog susreta sa Bogom:

"I kad Mojsije silažaše s gore Sinajske i držaše u ruci dve ploče
svedočanstva silazeći s gore, ne znađaše da mu koža na licu posta svetla
dokle govoraše s njim. I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, a to mu
se svetli koža na licu, i ne smeše pristupiti k njemu. ... Te Mojsije opet
zastiraše pokrivalom lice svoje dokle ne bi opet ušao da govori s njim."
(2.Mojsijeva 34,29-30.35)

Iako je čovek izgubio sposobnost da u svom palom stanju ponese na sebi

sjaj slave Božje, ipak je u njegovoj psihologiji ostala svest o kategoriji
slave onoga ko je nje dostojan, a i sramote koju izaziva svest o
raskrinkavanju fizičke i duhovne golotinje.

98
Kako drugačije objasniti čovekovu primenu pojma koji opisuje sjaj
svetlosti na izgled određene osobe, koju ponekad možemo čuti: "Njegovo
lice blista od radosti!" Ili kako objasniti teorijom evolucije da su
organizmi koji imaju osećanje stida i sramote pre opstali u borbi za
opstanak od onih koji ga nemaju?!

Sklonost čoveka ka spoljašnjem ukrašavanju i šminkanju, stavljanju na

sebe raznih pudera, blistavog dragog kamenja i plemenitih metala, otkriva
njegovu potrebu da sakrije sramotu svog realnog izgleda pred sobom i
pred drugima i da nadomesti nedostatak nekadašnje Božje slave koja je
ranije predstavljala spoljašni izraz unutrašnje lepote karaktera.

Kako objasniti teorijom evolucije čovekovu radost zbog sjaja i blještavila

praznične atmosfere, kada se trepteće svetlo postavi na objekte koji se
žele ukrasiti (božićne jelke, izloge, ulične prolaze, itd)? Kako objasniti
čovekovo oduševljenje lepotom kristala, svetlucanjem dragulja, prskalica
i sjajem vatrometa? Zar ne bi bilo realno, po teoriji evolucije, da čovek na
takve senzacije reaguje strahom, kao i životinje što reaguju strahom na
instinktivno nepoznato iskustvo?!

Ovakvi dokazi protiv teorije evolucije se nazivaju teleološkim dokazima,

jer osporavaju smisao evolucije. Nema nikakve potrebe da organizam
formira osobine koje ne doprinose njegovom opstanku u borbi za
opstanak. U takve dokaze spada i postojanje zajedničkog standarda za
lepo u živom svetu. Morske školjke, puževi i korali nemaju nikakvog
evolucionog razloga da svojom lepotom plene čoveka koji živi na kopnu.
Štaviše, svojom lepotom samo ugrožavaju svoju egzistenciju. Po teoriji
evolucije, njihov prekrasan izgled je posledica potrebe za
prepoznavanjem radi razmnožavanja a ne ugađanja nekim opštim
estetskim kriterijumima. Ali, mi ipak primećujemo da ceo živi svet
prožima jedan opšti estetski princip.

Neko će na ovo uputiti primedbu:

99
"Tačno je da u prirodi postoji nešto što će zadovoljiti zajednički
kriterijum lepog za većinu ljudi, ali postoje u živom svetu biljke i
životinje koje zadovoljavaju zajednički kriterijum ružnog! Velikom broju
ljudi izgled i pokreti zmije izazivaju osećanje straha i odvratnosti!"

Postoje dva razloga kojima se može objasniti zašto određena životinja

izaziva neprijatna osećanja kod čoveka. Prvi je taj što životinje koje
predstavljaju opasnost za čoveka i treba da izazivaju kod njega adekvatno
osećanje straha. Životinje koje mogu biti izvor zaraze, realno je da
izazivaju osećanje gađenja, i sl. Drugi razlog je što su i biljke i životinje
doživele degeneraciju zbog greha i izmenjenih uslova života na Zemlji.
Šareni leptir izaziva prijatno estetsko osećanje, ali kada bismo tom istom
leptiru otkinuli krila, i pokušali da uživamo u lepoti izgleda njegovog tela
bez krila, verovatno bismo osetili gađenje. Upravo činjenica da pojava
zmije pojedinim osobama izaziva gađenje pokazuje da je čovek u dubini
svoje duše zadržao kriterijume koji mu ukazuju na to da zmiji nedostaju
krila, koja je nekada davno pre čovekovog pada u greh imala. Predanja i
crteži prastarih civilizacija sa svih kontinenata sadrže opis zmije sa
krilima. Zmija je izgubila krila, ruža je dobila trnje; i možemo videti
razne druge deformacije u živom svetu, koje predstavljaju prokletstvo
zbog pojave greha na Zemlji.

SMANJENJE DUŽINE ŽIVOTA

"Dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega do

osamdeset godina." (Psalam 90,10; Mojsijeva molitva)

Po Svetom pismu, posle pada u greh, život čoveka je postepeno

smanjivao svoju dužinu da bi se ubrzo posle Potopa smanjio na 70 do 80
godina, u zavisnosti od životnog standarda, zdravih uslova života i
kvaliteta ishrane.

Kada čovek ne uzima vazduh, on umire posle nekoliko minuta, kada ne

pije vodu, posle nekoliko dana, kada ne jede hranu, posle oko dva
meseca, a kada ne jede plod sa drveta života, posle skoro 1000 godina.

100
Od čega onda čovek danas umire?

Od raznih oštećenja životnih funkcija, izazvanih mutacijama (genetska

oštećenja) koje su snašle ljudski rod neposredno posle Potopa!

Mutacije su uzrokovane najčešće kosmičkim zračenjem. Pad vodenog

omotača, kao i opadanje magnetnog polja zemlje su omogućili
kosmičkom zračenju da neometano dolazi do zemlje. Verovatno je da
posle Potopa ozonski omotač još nije bio formiran, te da je zato veliki
broj mutacija zadesio čitav živi svet u prvo vreme posle Potopa.

Različite mutacije su oštetile različite Nojeve potomke na različit način,

pa se i razlozi bolesti i umiranja njihovih potomaka danas razlikuju od
populacije do populacije. Direktor zavoda za transfuziju krvi u Beogradu
se svojevremeno hvalio na TV-u kako sada oni znaju od čega će ko da
umre, zato što je primećena korelacija između krvnih grupa belih krvih
zrnaca (takozvani HLA sistem) i mnogih oboljenja, pa čak i dužine
života.

Naime, naučnici su poredili zastupljenost raznih krvnih grupa HLA

sistema kod Švajcaraca (171 ispitanik) starosti između 75 i 104 godine, sa
prosečnom populacijom Švajcaraca (405 zdravih osoba, 18-65 godina), i
primetili kod starijih ispitanika povećan procenat HLA-B16 (11,11%
naspram 5,43%) i takođe povećan procenat HLA-DR7 (38,33% naspram
15,67%).

Druga dugovečna krvna grupa HLA sistema je HLA-DR7.

Najkraće žive nosioci HLA-B15, umesto 5,18% koliko ih živi u prosečnoj

Švajcarskoj populaciji, kod osoba preko 75 godina ih je bilo svega 1,75%.
Takođe, nešto kraće žive nosioci bloka gena HLA-A1B8 kojih je bilo
2,9% kod dugovečnih, umesto 4,4% koliko ih je zastupljeno kod prosečne

101
populacije. Još gora situacija je sa nosiocima blok gena HLA-B8DR3,
koji je kod dugovečnih zastupljen samo sa 1,6% a kod prosečne
populacije 10,1%.

Krvne grupe se nasleđuju zajedno i sa genetskim oštećenjima: naslednim

bolestima i onim slabostima organizma koje postaju najverovatniji razlog
umiranja. Na taj način krvne grupe postaju genetički markeri populacija
koje nose određene mutacije.

DEGRADACIJA ISHRANE

Degradacija, a ne evolucija života na Zemlji može se primetiti i u ishrani

živih bića na osnovu biblijskog izveštaja.

Pre pada u greh čovek se hranio plodovima žitarica i voća:

"I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji,
i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu." (1.Mojsijeva
1,29)

Zapazimo da se jedenjem semena od voća i drugih biljaka (žitarica, ...) ne

uništava sama biljka, kao što je to slučaj sa jedenjem povrća (poljskog
zelja). Tek posle pada u greh, u ishrani čoveka pojavilo se i povrće kao
deo prokletstva:

"Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam
ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s
mukom će se od nje hraniti do svojega veka; Trnje i korov će ti rađati, a ti
ćeš jesti zelje poljsko." (1.Mojsijeva 3,17-18)

Zbog posledica greha došlo je do promena u celom biljnom i

životinjskom svetu. Životinje su podivljale i neke vrste su počele da se
hrane mesom drugih vrsta.

102
Prvi nagoveštaj ishrane mesom kod ljudi vidimo u savetima koje je Bog
dao Noju u pripremi barke pred Potop:

"I reče Gospod Noju: Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; Jer te nađoh
pravedna pred sobom ovoga veka. Uzmi sa sobom od svih životinja čistih
po sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu; a od životinja nečistih po
dvoje, mužjaka i ženku njegovu." (1.Mojsijeva 7,1-2)

Praocu današnjeg ljudskog roda na Zemlji, Noju, je ukazano na razliku

između čistih i nečistih životinja. Čiste životinje su uzete u barku u većoj
količini, zato što će zbog uništene vegetacije biti neophodne za čovečju
ishranu. Oko hiljadu godina kasnije Bog naređuje Mojsiju da svom
narodu objavi detaljne savete o životu i zdravlju: zdravoj ishrani, higijeni
i karantinu. Naravno, Mojsije nije mogao da pruži naučno obrazloženje -
zašto bolesnik mora da viče svima "nečist, nečist", zašto mora da drži
krpu na ustima i zašto onaj ko ga je dodirnuo mora da se okupa i da do
večeri bude isto tako nečist, "nedodirljiv" za ostale. Objašnjenje da
postoje sićušni organizmi nevidljivi za ljudsko oko i da oni izazivaju
bolesti, izazvalo bi nepotrebnu sablazan i među Jevrejima i među
neznabošcima. Naučno objašnjavati zašto pojedina životinjska hrana
može da se jede, a zašto pojedina ne, predstavljalo bi njegovom narodu u
tom istorijskom trenutku nepotrebno opterećenje. Zato naredba za nečistu
hranu jednostavno glasi: "Gadno da vam je." (3.Mojsijeva 11,11) Gađenje
je emocija koju kod čoveka izaziva svest o hrani koja nije ispravna
(zdrava) za jelo.

Naučno je utvrđeno da ishrana u skladu sa biblijskim preporukama donosi

oko četiri puta manji procenat prosečnih oboljenja i oko 6-12 godina duži
prosek života.

DEGRADACIJA INTELEKTUALNIH SPOSOBNOSTI

Savremena nauka smatra da čovek koristi svega 5% svojih psihičkih

potencijala. Do doba svog punoletstva čovek razvije maksimum od samo

103
5% svojih potencijala a zatim njegove intelektualne sposobnosti
doživljavaju postepen, a zatim brži pad. Verovatno je pre Potopa čovek
nastavljao da se razvija i posle svoje dvadesete godine života do
sazrevanja svih 100% svojih potencijala.

I danas vidimo ostatke nekadašnjih čovekovih visokih intelektualnih

sposobnosti, na primer, njegove nekadašnje potpune memorije.

Naučno je utvrđeno da sve informacije do kojih čovek dolazi u toku svog

života ostaju trajno memorisane, ali da čovek nema svestan i voljan
pristup svim informacijama.

"Prilikom izvesnih operacija na mozgu pri čemu su pacijenti u budnom

stanju, samo sa lokalnom anestezijom, vrše se blaga električna draženja
kore velikog mozga u istraživačke svrhe. Kada se na taj način draži
slepoočni deo kore mozga, pacijenti doživljavaju veoma živa i detaljna
sećanja. U njihovoj svesti kao da se odvija filmska traka sopstvene
prošlosti. Nizovi sećanja odvijaju se automatski, sa najsitnijim detaljima i
sa jedinstvom podataka svih čula (u isto vreme se vidi neka osoba, čuje
šta ona govori, oseća miris jela za stolom itd.). Kada se draženje naglo
prekine, i nizovi sećanja se prekidaju." (dr Nikola Rot i dr Slavoljub
Radonjić, Psihologija, str. 58)

Zar savršeni pristup sopstvenoj memoriji ne bi predstavljao evolutivnu

prednost čovekovoj vrsti?

Zbog čovekove grešnosti svakako - ne!

Da je sposobnost savršene memorije zadržana, verovatno bi bila objekat

zloupotrebe i način bežanja od životne stvarnosti od strane čovekove pale
prirode. Kako iz najstarijih perioda ljudske istorije nemamo pisanih
zapisa, očigledno je da nije postojala potreba za beleženjem informacija
jer je čovek imao savršeni pristup svojoj memoriji.

NEOBJAŠNJIVOST SKRIVENIH POTENCIJALA

104
Bez obzira na pokazatelje degradacije, čovek i dan danas ima mnogo veće
intelektualne sposobnosti nego što to od njega zahteva njegova puka
egzistencija. Sposobnost čoveka da svira na violini, da se uopšte bavi
umetnošću, te naučnim i filozofskim razmatranjima, prevazilazi potrebe
njegove egzistencije. A to je po teoriji prirodne selekcije i evolucije
neobjašnjivo, jer priroda selektuje samo egzistencijalni minimum i ništa
više od toga. Drugim rečima, čovek današnjice bi morao da živi na samoj
ivici egzistencijalnih sposobnosti. Mi bismo čak morali da budemo
svedoci selekcije, ali mi upravo vidimo mnogo veće sposobnosti nego što
je to neophodno vrsti radi egzistencije.

Čim se "greškom" pojavi sposobnost koja prevazilazi samu puku potrebu

za egzistencijom, priroda je ne selektuje u odnosu na prosek, pa je neće ni
sačuvati od onih mutacija koje će pokvariti njenu sposobnost, a koje su
mnogo češće.

Genetičari su suočeni sa činjenicom da je oko 90% genetskog materijala

čoveka funkcionalno neiskorišćeno. Genetičari evolucionisti to opravdaju
nuspojavom procesa evolucije, zaostatkom iz prošlosti. Genetičari
kreacionisti takođe smatraju da je reč o zaostatku iz prošlosti, ali
pozitivnih osobina koje su neaktivirane i oštećene kroz proces pomenute
degradacije čoveka.

Još veći problem evolucionistima zadaje saznanje da čovek koristi svega

oko 5% svojih psihičkih potencijala.

To saznanje odgovara učenju Biblije, po kojoj je čovek psihofizički

degradiran posle pada u greh, a posebno posle Potopa.

Evolucija uopšte ne može da objasni nastanak potencijala kod bilo koje

vrste, jer kako bi priroda mogla da zna da potencijali postoje pa da ih
selektuje, kada su to samo potencijali a ne manifestovane sposobnosti?!
Nemoguće je i neobjašnjivo da bi prirodnom selekcijom nastao čovek sa

105
95% neiskorišćenih potencijala, kada priroda selektuje samo
egzistencijalni minimum i to samo manifestovanih sposobnosti.

Ono što takođe osporava teoriju evolucije, nije samo višak čovekovih
sposobnosti, već višak njegovih neprirodnih i patoloških motiva. Kakva je
korist od velikih sposobnosti, ako su one pokrenute motivima koji su
nesvrsishodni i zloupotrebljeni protiv čovekove sopstvene egzistencije?!

Zapazimo da će čovek žrtvovati svoju egzistenciju i sam svoj život radi

užitka. Dokle god je sebičan, njemu je važnije kako se oseća, nego da li je
ono što on radi dobro. Grešni motivi su suvišni i samo čoveka opterećuju,
ometaju u njegovoj egzistenciji.

Prema tome, da je selekcija formirala osobine vrste, čovek nikada ne bi

postao grešan.

DEGRADACIJA LJUDSKE ZAJEDNICE

"U ono vreme ne beše cara u Izrailju, svaki činjaše ono što mu beše
drago." (Sudije 21,25) pa opet, opisujući izgled pripadnika jednog
plemena u Izrailju, Pismo izveštava da "svaki beše na očima kao carski
sin" (Sudije 8,18).

Blagostanje naroda nije bilo zasnovano na građanskom zakonu

zemaljskog cara, već na moralnom zakonu koji je Nebeski Car upisao u
srca svoje dece. Dokle god je većina naroda bila nadahnuta da po svojoj
savesti i čistom srcu postupa pravo, niti je postojala potreba, niti je bila
Božja volja da Izrailj ima zemaljskog cara (1.Sam.8,6-7).

Tek zbog duhovne i moralne degradacije dolazi do narušavanja harmonije

odnosa ljudske zajednice. Umesto da jedan drugome budu saradnici i
prijatelji, "čovek" postaje "čoveku vuk". Umesto da zajednica predstavlja
za čoveka izvor njegove sigurnosti, ona zbog oskrnavljenosti zlom
predstavlja izvor opasnosti. Tada nastaje stanje koje Sveto pismo opisuje
rečima:

106
"Uveče eto straha, i pre nego svane nema nikog." (Isaija 17,14)

Da bi se zajednica sačuvala od sebe same ona ima potrebu za spoljnim

autoritetom kome daje pravo političke moći, zauzvrat preuzete
odgovornosti obezbeđivanja građanske sigurnosti. Kako čovek nije u
stanju da na sebi ponese odgovornost za svoje postupke, za njega se sada
stara država. Kako nema upisan Božji zakon u svoje srce, on mu se
formalno nameće spolja političkim sredstvima. Umesto da svoje carstvo
zida na ljubavi, on zbog kompromisa sa grehom biva prinuđen da ga zida
prisilom, političkim sredstvima.

Što su ljudi grešniji, to je njihova potreba za spoljnom intervencijom

veća, pa vlast ima izgovora da bude totalitarnija a samim tim ima veću
priliku da poverenu vlast zloupotrebljava.

Možemo primetiti kako se vremenom država sve više upliće u život

pojedinca. Onaj isti nivo intervencije države koji je nekada obezbeđivao
potpunu sigurnost nacije, danas bi naciju prepustio haosu i svakakvim
zloupotrebama, kada bi se uklonio. Dakle, što je veće uplitanje države u
život pojedinca, to je pokazatelj veće duhovne degradacije same
zajednice. (Pravo stanje nacije vidimo upravo onda kada je nacija bez
zemaljskog vođe i bez zaštite države.)

Totalitarni režim nije nešto što se prirodnim procesom civilizacijski

nadvladava, već upravo prirodna potreba svake civilizacije koja se
prepušta eskalaciji zla. Demokratski režimi su uvek prethodili
totalitarnim, zato što je eskalacija zla uvek podrivala temelje
funkcionisanja demokratije.

Demokratski režim funkcioniše u skladu sa svojim očekivanjima dokle

god je većina nacije duhovno i moralno neiskvarena. Zato su demokratski
režimi prvo formirani u nacijama koje su imale bar nekakve duhovne
temelje, bilo prethodnu duhovnu reformaciju, bilo neiskvarene
međuljudske odnose. Ukoliko je većina nacije krenula putem duhovnog i

107
moralnog pada, tada će ona biti sklona da istim demokratskim
(većinskim) putem legalizuje korupciju, mito, neradništvo, krađu,
nepoštenje i svako drugo zlo u društvu.

Iskvarena većina više nije spremna da se suoči sa odgovornošću za

sopstvene postupke, zato što bi tada morala da se koriguje i reformiše.
Kako joj sada razumno preispitivanje sopstvenih postupaka predstavlja
stres, ona ima potrebu za autoritetom koji će da misli i odlučuje umesto
nje, na koga će da prebaci odgovornost za svoje postupke. Neodgovornost
većine tako postaje temelj vladavine totalitarnog režima. Naravno da će
vlast preuzetu odgovornost da zloupotrebljava upravo onoliko koliko je
narod sopstvenu odgovornost sa sebe stavio svojim vladarima u njihove
ruke.

Eskalacija zla koja je temelj i snaga totalitarnog režima, prirodno odlikuje

i nosioce vlasti jer se oni regrutuju upravo iz tog već iskvarenog sveta.
Vremenom - nerad, korupcija i ostalo zlo do te mere razaraju sistem da on
postaje neotporan na skoro bilo kakav stres. Isti stres koji je ranije bio
povod za snaženje i izgradnju civilizacije, sada dobija destruktivnu ulogu,
zato što je sistem iznutra postao truo.

Duhovno truloj zajednici sve predstavlja iskušenje. Svest o klasnim,

ideološkim, verskim, nacionalnim, jezičkim ili bilo kojim drugim
razlikama, vremenom postaje iskušenje za sukob, jer neodgovorna savest
razmišlja kako neko mora biti kriv za probleme u društvu - "A taj krivac
nisam ja, nego neko drugi!". I tako nastaje potraga za krivcem,
neprijateljem koji se nalazi u drugoj naciji, klasi, religiji, i sl. Pod
ideološkim izgovorom borbe za očuvanje jedinstva čine se najveća zla.
Setimo se vođe jevrejskog sveštenstva koji je izjavio za Hrista da je bolje
da jedan pravednik strada, nego ceo narod zbog njega da propadne.

Naravno da je jedinstvo ostvareno političkim i ideološkim sredstvima -

lažno jedinstvo. Uklanjanjem nacionalnih, verskih i drugih razlika mogu
se ukloniti povodi za sukob, ali ne i sam izvor sukoba - mržnja čovekovog

108
srca, i nečista savest koja traži dežurnog krivca, na koga prebacuje
odgovornost za sopstvene promašaje.

Mnogi pokušavaju da naprave svetsko carstvo, takozvani Novi svetski

poredak, u kojem bi, snažnom centralističkom vlašću ostvarili političko,
dakle veštačko jedinstvo čovečanstva.

Čovečanstvo treba da živi u ljubavi i slozi, ali se raj na zemlji ne može

ostvariti političkim i ideološkim sredstvima, već duhovnom reformacijom
koja zahteva pokajanje srca u skladu sa Božjim zakonom. Ljudi treba da
se međusobno ujedine, ali ne zato da bi mogli da se vole, već zato što se
već vole. Uklanjajući religiozne, nacionalne, klasne i druge razlike
između ljudi mi ne uklanjamo uzrok problema - greh, već samo povod i
izgovor za njegovu manifestaciju.

Setimo se raspada Vavilonske kule:

"A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka,
nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde. Pa rekoše među
sobom: ... Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da
stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.

A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. I reče
Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im
smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im
pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore. Tako ih
Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva
Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu
Gospod po svoj zemlji." (1.Mojsijeva 11,1-9)

Kako je motiv zidanja Vavilonske kule bio "... da se ne bismo rasijali po

zemlji" (1.Mojs.11,4), što je bilo u sukobu sa izričitom Božjom
zapovešću: "neka se raziđu po zemlji..." (1.Mojs.8,17), očigledno je da
oni koji su bili verni Bogu nisu učestvovali u zidanju Vavilonske kule.
Realno je da bi oni došli pod pritisak i zlostavljanje od jedinstvenog

109
totalitarnog režima. Bog je rasturio centralizovanu vlast, učinio da njeni
članovi ne mogu da nađu zajednički jezik u svojim planovima, koji bi
svakako predstavljali opasnost za one koji su ostali verni principima
istine, dobrote i pravde. Bog je dopustio da razlike između jezika postanu
jednostavan test ispravnosti motiva kojima su ljudi pokrenuti. Svet koji
nije u stanju da ljubavlju nadvlada jezičke, nacionalne, verske i druge
razlike, nije ni dostojan blagoslova jedinstva.

Svet i danas zida Vavilonsku kulu, ali ne u visinu, već po površini

Zemlje. I danas su razlike između ljudi test kojim se kuša duhovno stanje
čovečanstva.

Nikakvim administrativnim merama se ne može promeniti ljudsko srce i u

njega usaditi ljubav. Samo ljubav može da pobudi ljubav! Samo Bog
može da promeni okorelo ljudsko srce, ukoliko to ono svojom voljom
dragovoljno izabere. Ljudi ne mogu imati više ljubavi između sebe, nego
što je imaju prema Bogu.

Upravo zato je Božji izabrani narod preko proroka Samuila bio opomenut
na tragične posledice njegovog zahteva da ima na svom prestolu
zemaljskog cara, umesto da ima u svom srcu Duh milostivog i pravednog
Boga:

"Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće

dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada će vaša desetkovati i vi ćete
mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste
sebi, ali vas Gospod neće onda uslišiti.

Ali, narod ne hte poslušati reči Samuilovih, i rekoše: Ne, nego car neka
bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi." (1.Samuilova 8,15.17-
20)

A za period pre toga, Pismo kaže:

"Svaki beše na očima kao carski sin" (Sudije 8,18)

110
Kako je moguće da su oni izgledali dostojanstveno kao carevi sinovi,
kada nisu imali cara?

Nije bilo idolatrije, nije bilo kultnog odnosa prema vlasti, niti zavisnosti
od nekog sistema koji bi ih spolja kontrolisao, pa je svako na sebi imao
ono dostojanstvo koje ima čovek koji je sam na sebe preuzeo odgovornost
za svoje postupke i koji je tako zaista postao čovek.

ZIDANJE NOVE VAVILONSKE KULE

Na osnovu biblijskih proročanstava znamo da će i sudbina Novog

svetskog poretka biti slična sudbini nekadašnje Vavilonske kule. Božji
narod će tada biti u nemilosti Poretka zato što će na njega biti prebačena
odgovornost za zla koja snalaze Zemlju.

U Jovanovoj proročkoj viziji jedinstveni svetski poredak je prikazan

karakterom i likom zveri, kojoj bi "dano da učini da se pobiju svi oni koji
se ne klanjaju liku zverinjemu" (Otkrivenje 13,15). Ali Bog će
intervenisati u poslednji čas i izbaviti svoj narod. Ljudsko carstvo,
zasnovano na sili, a ne na ljubavi, biće konačno uništeno Drugim
Hristovim dolaskom. U Jovanovoj viziji, stožer lažnog duhovnog
jedinstva poslednjeg ljudskog carstva na zemlji nosi kao i nekada naziv
Vavilon. On će doživeti svoj poslednji pad:

"Pade, pade Vavilon grad veliki, i posta stan đavolima i tamnica svakome
duhu nečistome ...

Jaoh, grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan čas dođe sud tvoj. ...

I videlo od žiška neće se više svetleti u tebi ... jer tvojim čaranjem
prevareni biše svi narodi, i u njemu se nađe krv proročka i svetih, i sviju
koji su pobijeni na zemlji." (Otkrivenje 18,2.10.23-24)

111
U viziji biblijskog proroka Danila, vidimo jedan drugi kip, predstavljen
likom čoveka, koji predstavlja istoriju svih čovekovih pokušaja da
napravi jedinstveno carstvo na Zemlji. Poslednje carstvo je predstavljeno
prstima na nozi, koji nikako ne mogu da prionu jedan za drugoga (Danilo
2,43), jer su jedni od blata a drugi od gvožđa. Oni predstavljaju narode
koji nikako ne mogu da nadvladaju međusobne razlike i da se trajno
ujedine.

Drugi Hristov dolazak i propast poslednjeg carstva na Zemlji su u toj istoj

proročkoj viziji predstavljeni velikim kamenom koji pada sa neba i
uništava ceo lik:

"Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u stopala bakarna i
zemljana, i satr ih. Tada se satr i gvožđe i zemlja i bakar i srebro i zlato, i
posta kao pljeva na gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nađe mu se mesto;
a kamen, koji udari lik, posta gora velika i ispuni svu zemlju.

A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se doveka

neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugome narodu; ono će satrti sva
ta carstva, a samo će stajati doveka." (Danilo 2,34-35.44)

POVRŠNA KRITIKA NOVOG SVETSKOG PORETKA

Danas mnogi kritikuju Novi svetski poredak, primenu njegovih principa

na globalnom planu, a te iste principe brane na lokalnom (državnom,
nacionalnom) planu.

Ako je neophodno da u ljudskom društvu postoji državni aparat koji će

sankcionisati zlo onda kada jedan pojedinac ugrožava drugog, onda je i na
globalnom nivou neophodan autoritet vlasti koji će da sankcioniše zlo
kada jedan narod ugrožava drugog. Što su ljudi grešniji to je veća njihova
potreba za vlašću koja će ih kontrolisati, pa je normalno da će ta vlast
utoliko imati i veću moć zloupotrebe svoje moći.

112
Ono što jeste za osudu, to nije sama vlast (bilo lokalna, bilo svetska) već
su za osudu one ljudske slabosti koje joj daju snagu.

Novi svetski poredak će da učini najveće zloupotrebe svoje moći u

budućnosti, a za to niko drugi neće biti kriv nego sam ljudski rod, koji je
svojim sopstvenim slabostima dao njemu izgovor za preuzimanje na sebe
odgovornosti koju neodgovoran čovek nije hteo da ponese sam na sebi i
da uskladi svoj duh i svoje postupke u skladu sa svojim Stvoriteljem.

DEGRADACIJA LJUDSKE FILOZOFIJE

Kao što eskalacija ljudskog zla rezultuje potrebom za vlašću, koji će ljude
fizički sačuvati od njih samih, tako isto i sa eksalacijom krivice zbog zla,
raste i potreba ljudi za određenom idelogijom koja će ih sačuvati od osude
sopstvene savesti zbog greha. Otuda idelogija (životna filozofija), umesto
da svojim moralnim zahtevima i idealima ljude sačuva od zla, dobija
funkciju izgovora za zlo, koji se čine u ime njenih ideala. Zato
totalitarizam režima uvek prati i fanatičnost ljudske idelogije. Najveća zla
u ustoriji sveta su učinjena u ime svetlih ideala i u ime Boga.

Kako čovekovu odgovornost odlikuje upotreba razuma kojim on razlikuje

dobro od zla, zatim upotreba volje kojom se on odupire zlu u trenucima
iskušenja, i savest koja ga čini odgovornim za njegov izbor, tako sada
čovekovu neodgovornost odlikuju problemi sa upotrebom razuma, volje i
savesti, koji se manifestuju u njegovoj životnoj filozofiji. Ta životna
filozofija mora da nadomesti upotrebu zdravog razuma, koji je žrtvovan
da bi obezbedio mir čovekove savesti pred njegovim grešenjem, takođe,
mora da grešne porive njegove prirode (kojima on sada pokorava svoju
volju) proglasi dobrim motivima, i mora da reši problem njegove nečiste
savesti, koja se sada manifestuje na razne načine (izvor religioznog i
drugog fanatizma).

POREKLO RAZLIČITIH JEZIKA

113
Mnogi smatraju da su svi današnji ljudski jezici nastali od jednog
zajednikog prajezika. Međutim, proces prirodnog formiranja različitih
jezika od jednog zajedničkog prajezika može se primetiti i pratiti samo u
okvirima jezika iste jezičke grupe. Na primer, mnogi Jafetovi potomci:
Indusi, Persijanci, Jermeni, Sloveni, Balti, Germani, Kelti, Albanci, Grci i
dr. imali su nekada jedan zajednički - indoevropski jezik, od koga su se
vremenom formirali prvo njegovi različiti dijalekti, a zatim su se od tih
dijalekata formirali različiti jezici (praslovenski, indoiranski, ...), a od tih
jezika su se zatim formirale čitave porodice jezika u okviru iste jezičke
grupe (slovenska, germanska, romanska, itd). To da su svi ti jezici
zajedničkog porekla od protoindoevropskog jezika možemo da primetimo
na osnovu njihovih mnogih zajedničkih gramatičkih atributa, kao i na
osnovu ogromnog fonda zajedničkih korena reči. Sledeći zajednički
korenovi srpskih i engleskih reči nam otkrivaju njihovo zajedničko
poreklo od proto-indoevropskog prajezika: mleko - milk, sestra - sister,
divan - divine, tri - three, nos - nose, biti - to be, volja - njill, moć - might,
noć - night, dan - day, sunce - sun, sin - son, čeljade - child, gost -guest,
part - parče, sedeti -sit, stajati - stand, itd.

Što su primeri jezika koje međusobno poredimo stariji, to su njihove

sličnosti veće. Uporedimo, na primer, staroslovenske i engleske reči:
dveri - door, buki - book, svent - saint, bratr - brother, itd. Takođe ćemo
primetiti veću sličnost srpskog sa staroengleskim nego sa savremenim
engleskim jezikom. To nam dokazuje da zajednički koreni većine reči
nisu nastali kao plod naknadnog mešanja jezika, već zbog zajedničkog
porekla od njihovog prvobitnog prajezika.

Zajednički korenovi naziva članova porodice u indoevropskim jezicima to

možda najbolje pokazuju:

Otac - sanskrit: pitar, grčki i latinski: pater, staroirski: athir, gotski: fadar,
toharski: pacar, patar.

Majka - sanskrit: matar, grčki (dorski) i latinski: mater, staro-irski: mathir,

toharski: makar, matar, jermenski: mayr, staroslovenski (akuzativ): mater.

114
Brat - sanskrit: bhratar, latinski: frater, staroirski: brathir, gotski: bropar,
staroslovenski: bratr, brat, jermenski: elbayer, toharski: prakar, proker.

Sestra - sanskrit: svasar, litvanski: seser, staroslov: sestra, latinski: soror,

staroirski: siur, gotski: snjistar, jermenski: khoyer.

Sin - sanskrit: sunuh, staroslovenski: sin, gotski i litvanski: sunus,

toharski: soya.

Kćer - sanskrit: duhitar, grčki: thigater, staroslovenski: dšter, litvanski:

dukter, jermenski: duster, gotski: daughtar, toharski: ckacar, tkacer.

Svekar - sanskrit: cvacurah, avestijski: džvasuro, litvanski: šešuras,

latinski: socer, starovisokonemački: snjehur.

Dever - sanskrit: devar, staroslovenski: dever, litvanski: deveris, grčki:

daer, staroengleski: takor, st.v.nemački: zeihhur.

Jetrva - sanskrit: yatar, staroslovenski: jentry, litvanski: jenter, grčki

(hom.): ejinateres, latinski: ianitrices, jermenski: ner.

Što su jezici stariji, to su sličniji; uporedimo rečenicu "Bog je dao zube;

Bog će dati hleba!" na sanskritu, latinskom i na litvanskom jeziku:

Snsk: Devas adadat datas; Devas dat dhanas.

Lat: Deus dedit dentes; Dues dabit panem.

Litv: Dievas dave dantis; Dievas duos duonos.

Prepoznavanje zajedničkih korenova koji otkrivaju zajednički prajezik

funkcioniše samo u okvirima jezika iste jezičke grupe.

115
Zapazimo kako neindoevropski mađarski jezik radikalno odstupa od
navedenih indoevropskih jezika:

Srpski Jeste, majko, ja imam tri.

Ruski: Da, mat, ja imeju tri.

Češki: Ano, matko, mam tri.

Engleski: Yes, mother, I have three.

Nemački: Ja, mutter, ich habe drei.

Islandski: Ja, modir, eh hefi thrja.

Švedski: Ja, moder, jag har tre.

Francuski: Oui, mere, j'en ai trois.

Španski: Si, madre, yo tengo tres.

Italijanski: Si, madre, ce h'ko tre.

Rumunski: Da, mama mea, eu am trei.

Mađarski: Igen, anya'm, neken von ha'rom.

Dok će međusobno poređenje starijih jezika da pokaže bliskost ukoliko se

porede jezici iste jezičke grupe, dotle će takvo poređenje starijih jezika
različitih jezičkih grupa da pokaže veće razlike, a ne sličnosti. Da su
jezici različitih jezičkih grupa zajedničkog porekla, trebalo bi da što su
stariji budu i sličniji, ali to nije slučaj. Sličnosti nastale zbog pozajmljenih
tuđica nestaju, a razlike i dalje postoje, ma koliko odlazili u prošlost, zato

116
što jezici različitih jezičkih grupa nisu nastali od jednog prajezika, već
natprirodnom Božjom intervencijom razdeljivanja različitih jezika.

Uporedimo međusobnu sličnost pojma "Ne" na raznim indoevropskim

jezicima: engleski: no, škotski: nae, bretonski: nann, velški: na, švedski:
nej, nemački: nein, holandski: nee, italijanski: no, portugalski: nao, ne,
francuski: non, ruski: njet, beloruski: ne, češki: ne, letonski: ne, litvanski:
ne, grčki: ochi, jermenski: voch, kurdski (Iran, Irak): ne, farsi (Iran,
Afganistan): nah, farsi (Tadžikistan): ne, hindustanski (Indija): na, kalaši
(Indija): ne, bangladeški: ne, itd.

Pored indoevropske jezičke grupe, u svetu postoji još oko pedeset jezičkih
grupa koje karakterišu jedinstveni fondovi korena reči. Na primer, jezici
Jevreja i Arapa spadaju u afro-azijsku (semitsku) jezičku grupu. Primer
pojma "Ne" u danas živim semitskim jezicima glasi na hebrejskom: lo, na
arapskom: la, a u mrtvom akadskom jeziku: la.

Sledeći primeri su takođe primeri pojma "Ne", ali na jezicima koju

pripadaju raznim jezičkim grupama: baskijski: ez, estonski: ei, evenski:
aachin, turkmenski: jok, asantski (Gana): daabi, fang (Gabon): koko,
bagesu (centralna Afrika): sinalubiri, kikuju (Kenija): aca, kineski: mhao,
havajski: 'a'ole, fidži: sega, Solomunova ostrva: teo, shvahili: hapana,
bulu (Kamerun): momo, diola (Senegal): hani, kenijski: aa, mandarinski:
bu, tibetanski: ma, indonežanski: kagak, japanski: ie, kazahstanski: zholj,
actečki: amo, severno američki Indijanci: kato: doo- yee, apači: dah,
blekfut: saa, čavčili: oho'm, čemehuevi: katcokma, čejeni: nova-ahane,
činoksi: halo, komanči: kai, hopi: k'ae', itd.

Božje čudo razdeljivanja jezika nije napravilo samo razlike između jezika
u različitim korenovima reči, već i u temeljno različitim jezičkim
principima fonetike, fonologije, morfologije, tvorbe reči, leksike i
sintakse.

117
Prirodan proces formiranja različitih jezika od jednog istog prajezika ne
bi stvorio tako radikalne razlike kakve danas postoje između jezičkih
grupa.

Na primer, semitske jezike karakteriše princip korena reči od tri

suglasnika između kojih različiti samoglasnici definišu čitavu porodicu
reči sa svojim različitim značenjima i različitom gramatičkom i leksičkom
funkcijom. Na primer, arapski koren "k-t-b" može imati sledeće
varijacije: kataba (on je pisao), jaktubu (on piše), kitab (knjiga), kutub
(knjige), kutubi (knjižar), katib (pisao), maktaba (biblioteka), itd.

Uralsko-altajsku grupu jezika odlikuje aglutinacija, tj. dodavanje

nastavaka i sufiksa koji korenu određuju bliže značenje: padež, glagolsko
lice, vreme, način, itd. Na primer, kardešim (moj brat), kardešin (tvoj
brat), kardešiniz (vaš brat), itd.

Eksimsko-aleutsku grupu jezika odlikuje polisintetička struktura reči,

koja zamenjuje čitave rečenice drugih jezičkih grupa. Na primer, na
jednom grenladskom dijalektu jedna jedina reč
"Savigiksiniariartokasuaromaryotittogog" znači: "On kaže, da ćeš uskoro
i ti isto tako otići i kupiti lep nož."

U kinesko-tibetanskoj grupi jezika, jedna ista reč može da označava

različite pojmove u zavisnosti od intonacije. Reč "ma" može da ima
značenje pojma - majke, konja, pijavice, daske, ili psovke, sve u
zavisnosti od načina izgovora.

Svaku sledeću jezičku grupu karakterišu jedinstvene osobine. Vidimo da

su njihovi nastanci zaista originalni. Nastanak kinesko-tibetanske ili
eskimsko-aleutske grupe jezika teško može da pokaže vezu sa nastankom
semitske ili indoevropske grupe jezika. U tako radikalnim razlikama
između različitih jezičkih grupa kreacionisti vide Božji prst kojim je Bog
sprečio ujedinjenje sveta u ponovnom zidanju Vavilonske kule.

118
Mnogi evolucionisti su takođe svesni slabosti teorije o zajedničkom
poreklu jezika, pa zato zaključuju da su se različiti ljudski jezici pojavili i
potom razvijali nezavisno jedni od drugih.

Takvo shvatanje osporava jednostavna činjenica da kod međusobno

udaljenih naroda na zemljinoj kugli nalazimo predanja gotovo identične
sadržine, što nam ukazuje na njihovo zajedničko poreklo. Identičnost
obuhvata i mnoge pojedinosti koje se ne mogu objasniti zajedničkom
psihološkom pozadinom.

Zajedničko poreklo ne bi omogućilo različitim narodima da svoja

predanja sačuvaju, ukoliko oni nisu imali već formiran jedan jedinstveni
jezik. Da se moć ljudskog govora prvi put pojavila tek kasnije, po
razilaženju naroda, oni ne bi mogli da zajednička predanja zapamte i
reprodukuju budućim generacijama. To je dokaz da svi narodi imaju
zajedničko poreklo i jedan zajednički prajezik na kojem su svoja predanja
zapamtili, a koji je kasnije neprirodnim čudom razdeljen na mnoštvo
različitih jezika.

U zajedničko poreklo različitih naro-da, koji su se razišli posle rasturanja

Vavilonske kule, uverava nas ne samo mnoštvo zajedničkih legendi, već i
zajednička arhitektura građenja stepenastih kula nalik Vavilonskoj kuli,
koja se raširila među Hamovim potomcima širom zemaljske kugle.

"Pojas piramida pruža se od Kine sa njihovim mnogospratnim pagodama,

do piramida Egipta, Vavilonske kule i hramova istoka Indije. Njihove
manje poznate "kopije" nalaze se u Libiji, megalitskim građevinama
nađenim u Evropi. Piramide Maja, Tolteka, Asteka, Inka i drugih drevnih
američkih naroda, završavaju taj prsten drevnih spomenika. Svi su oni
simboli velike mnogostrane planine sa zaobljenim vrhom. Nedavno su
otkrivene u večnom ledu Sibira stepenaste piramide, isto tako na
visoravni Altaj. "

Zajednička predanja nam dokazuju zajedničko poreklo ljudi, dok nam

radikalne razlike između različitih jezičkih grupa dokazuju da se čudo

119
razdeljivanja jezika, o kojem izveštava Pismo, jednog trenutka zaista
dogodilo.

Meksičko predanje o nastanku jezika tvrdi da su jezici razdeljeni po

ljudskim porodicama:

"Div Helkua sagradio je veliku Piramidu Čolula, u nameri da dostigne

Nebo, dok nisu bogovi, ljuti zbog njegove drskosti, bacili vatru na
građevinu i srušili je na zemlju, gde je svaka porodica dobila svoj
sopstveni jezik." (Meksičko predanje)

Da je ovo predanje autentično potvrđuje pojam "porodica" - danas niko ne

bi smatrao da su jezici razdeljeni po porodicama, već po narodima.
Demografski priraštaj je učinio da se od nekadašnjih porodica, kada je
nastalo predanje, formiraju današnji narodi.

Sami evolucionisti smatraju da je verovatnoća da se pojavi "pozitivna

mutacija" (u ovom slučaju - genetska predispozicija za sposobnost
upotrebe govora) toliko mala da je neophodan ogroman broj ljudi da bi
moglo da dođe do slučajnog nastajanja iste mutacije kod samo jednog
para, koji bi zatim pokazao evolutivnu prednost i potisnuo većinu koja
nije još evoluirala. Ako postoji verovatnoća da se među milijardu
porodica čovekolikih majmuna pojavi samo jedan par koji ima moć
govora, verovatnoća da se ista mutacija pojavi u još pedesetak nezavisnih
slučajeva, zahteva drastično veći broj ukupne populacije čovekolikih
majmuna. Na samom početku je morao da postoji ogroman broj
pripadnika populacije koja nije imala moć govora, da bi opstali samo oni
koji su tu moć dobili, i to razvrstani po različitim jezičkim grupama.

Gde su danas neevoluirani čovekoliki majmuni? Ako su oni izumrli zato

što nisu stekli moć govora, zašto se to nije desilo i sa ostalim, još manje
evoluiranim životinjskim vrstama koje takođe nisu dobile sposobnost
govora?

PARADOKS PREDANJA O RAZDELJIVANJU JEZIKA

120
Mnogobrojna predanja koja na identičan način opisuju čudo razdeljivanja
jezika, ne mogu se objasniti tvrdnjom da su nastala dok su svi narodi bili
zajedno i dok su još govorili istim jezikom.

Bilo bi sasvim besmisleno da oni izmisle predanja o sopstvenom

raseljavanju i formiranju različitih jezika, pre nego što se taj događaj
zaista zbio.

Sadržaj predanja otkriva da je do razilaženja i do formiranja jezika već

moralo da dođe. Tvrditi da je to predanje na isti način i čak sa istim
pojedinostima izmišljeno i tamo i ovde, među narodima koji više nisu
imali međusobne kontakte, nema nikakvog smisla.

Naravno, neka plemena nisu bila voljna da priznaju da iza razdeljivanja

jezika stoji Božji prst.

Predanje američkih Indijanaca:

"Nekada davno, ljudi, životinje, biljke i duhovi sporazumevali su se na

isti način. A onda se nešto desilo. Posle toga morali smo da se
sporazumevamo ljudskim govorom. Ali smo Stari jezik zadržali za
snove ..." (Čejensko predanje)

Indijsko predanje sadrži priznanje o pravom uzroku nastanka raznih

jezika:

"U središtu zemlje izraslo je veličanstveno "drvo sveta" ili "drvo od

znanja". Bilo je toliko visoko da je dosezalo do samog neba. Ono je reklo
u svom srcu:

"Podignuću svoju glavu do Neba, raširiću svoje grane preko cele zemlje,
skupiću sve ljude pod svoju senku i zaštitiću ih i sačuvaću od
razdvajanja".

121
Ali Brama, da bi kaznio ponos drveta, odsekao je njegove grane i bacio ih
na zemlju, gde su onda porasle na stotine drveta, i načinio različita
verovanja, jezike i običaje, da bi On imao vlast na zemlji i da bi raselio
narode po njenoj površini."

ARGUMENTI PROTIV EVOLUCIJE JEZIKA

Do sada su evolucionisti formirali mnoštvo teorija o nastanku ljudskog

govora. Jedna teorija tvrdi da je govor nastao tako što su ljudi podražavali
različite zvukove životinja oko sebe. Druga teorija tvrdi da je govor
nastao "iz instiktivnih zvukova koji izražavaju osećanje bola, ljutnje ili
druge emocije". Treća teorija tvrdi da je govor nastao tako što su "ljudi
prilikom fizičkih napora radeći zajedno spontano proizvodili ritmičke
zvuke koji su se vremenom pretvorili u pevuckanje, a zatim prerasli u
govor" (D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, 49). Postoje i druge
teorije, ali svaka od njih, kao i ove spomenute, ima ozbiljne nedostatke.
Nezadovoljstvo jednom teorijom je i rezultovalo formiranjem druge
teorije, a onda opet trećom, itd. U globalu, svi evolucionisti se slažu da su
promene u jeziku nastale u skladu sa navodnom evolucijom čoveka; jezik
se postepeno, od prostih krikova i uzvika, razvio do savremenih složenih
rečeničnih oblika. Navodno, jednostavno izražavanje prostim glasovima,
uzvicima i kricima nije moglo da zadovolji potrebe čovekove
egzistencije, pa je zato došlo do usložnjavanja govora. Neartikulisani krici
su postali artikulisani u oblike imenica, glagola i prideva, ali opet, borbu
za opstanak preživeli su samo oni koji su uspeli da se usavrše složenim
gramatičkim promenama kroz pojavu padeža, rodova, vremena i ostalih
kategorija. Oni koji nisu mogli da shvate promene u padežima, rodovima,
itd, nisu navodno mogli da se održe u borbi za opstanak pa su izumrli.
Takva shvatanja zaslužuju ozbiljnu kritiku:

a) Evolucionizam ne može da objasni tehniku nastanka čovekovog

govora;

122
b) Potrebe egzistencije čovekove vrste nisu uslovljene tako vrsnim
sposobnostima jezičkog izražavanja kakve poseduju ljudski jezici;

v) Istorija jezika nam ne pokazuje njegovu evoluciju, već upravo

degradaciju;

NASTANAK GOVORA

Da bi čovek stekao sposobnost govora neophodna su dva faktora: veoma

složena genetska predispozicija za govor i učenje govora. Teorija
evolucije ne može da odgovori: otkuda prvom čoveku (ili grupi ljudi)
sposobnost govora i ko je prvog čoveka (ili grupu ljudi) naučio da govori?

Bez odgovarajuće genetske predispozicije nijedan organizam ne može biti

sposoban da nauči da razumno koristi moć govora. Nikakvim vežbama
još nijedan majmun nije naučen da govori. Jedan od najpriznatijih
svetskih specijalista iz oblasti lingvistike Noam Čomski tvrdi:

"Ljudski jezik je neponovljiva pojava, on nema analoga u životinjskom

svetu... Nema razloga da se pretpostavi je provalija između ljudi i
životinja savladiva.

Neki tvrde da su se "više" forme razvile evolucionim putem iz "nižih", ali

sa istim takvim uspehom se može smatrati da se sposobnost čoveka da
hoda evolucionim putem pojavila iz njegove sposobnosti da diše."

U "Kembričkoj enciklopediji jezika" čitamo:

"Isto tako, između ljudskog jezika i sistema komunikacije kod najviših

primata i dalje postoji ogromna provalija i nema znakova da se u razvoju
sisara, od nižih ka višima, usavršavaju veštine sporazumevanja koje
podsećaju na jezik."

123
Po teoriji evolucije neophodni su prelazni oblici između vrsta, a mi smo
svedoci ne samo nepostojanja prelaznih oblika, već i nepostojanja
polazne ljudske vrste koja još nema razvijenu moć govora.

Pretpostavimo da je, po teoriji evolucije, posle mnoštva neuspelih

mutacija, konačno došao na svet čovek sa genetskom predispozicijom da
koristi sposobnost govora. Koliko je ta predispozicija složena mogla bi se
napisati posebna knjiga. Pa opet, i da se to "slučajno" desilo, nameće nam
se važno pitanje:

Ko je prvog čoveka naučio prvim rečima?

On je morao da ima svog učitelja još kao mali; poznato je da je deci, koja
na vreme ne nauče da govore, gotovo nemoguće da kasnije u životu
steknu sposobnost govora.

Pretpostavimo da je ipak kao odrastao čovek on formirao određen fond

reči, ali kako je onda prošao od ostalih još "neevoluiranih" jedinki svoje
dotadašnje vrste, koji ne razumeju njegov govor i nemaju razumevanja za
sposobnost ispuštanja različitih glasova?

Kako je prvi čovek sa svojom sposobnošću govora bio prihvaćen od svoje

zajednice? Da li je ona u njegovom daru prepoznala odgovor na potrebe
svoje egzistencije? Kroz kakvo iskustvo prolazi naučnik koji dane
provodi sa majmunima pokušavajući da kod njih podstakne moć govora i
da im objasni da će dobiti više hrane ukoliko pristanu na saradnju?

Za neko vreme on majmunima postaje sasvim dosadan. Ali, majmuni

nisu toliko inteligentni kao pračovek - reći će neko.

U tom slučaju bi ga zajednica praljudi verovatno već likvidirala zato što

je on dekoncentriše i zbunjuje nerazumljivim zvucima, umesto da koristi
mimiku. Bila bi uznemirena njegovim glasovima koji samo otkrivaju
njihovu lokaciju pred neprijateljem ili rasteruju njihov plen.

124
Oni koji govore više nego što se to očekuje postaju ozloglašeni i u
savremenom društvu. Oni se zovu disidenti.

Kroz čitav srednji vek ljudska zajednica je videla opasnost u pojedincima

koji su naprednije mislili i govorili, pa je veliko pitanje da li bi i zajednica
praljudi prepoznala blagoslov u pojedincima koji imaju moć govora.

Nema nikakve sumnje da u već formiranim odnosima primitivne ljudske

zajednice čovek kao pojedinac sa svojom složenom moći govora ne bi bio
shvaćen i prihvaćen od većine.

Moramo imati na umu da moć govora predstavlja evolutivnu prednost

pojedincu samo onoliko koliko njome uspostavlja koristan kontakt sa
svojom zajednicom.

Ukoliko zajednica ne prihvati sposobnost jezičke komunikacije sa tim

čovekom, ta sposobnost će biti genetski zaboravljena kao da nije nikada
ni postojala. Čovek koji priča sam sa sobom ne pokazuje nikakvu
evolutivnu prednost u odnosu na ostale jedinke svoje vrste, da bi svoju
moć govora mogao sačuvati i preneti na svoje potomke. Zajednica većine
koja još nema razvijenu moć govora svakako ne bi u toj sposobnosti sama
mogla da prepozna odgovor na svoje egzistencijalne potrebe i zato bi
takav govorljiv varijetet izumro.

Pitanje koje nam se sada nameće jeste:

Da li je postojanje jezika uopšte neophodan uslov čovekove egzistencije,

da bi mogao da nastane po pretpostavljenim mehanizmima teorije
evolucije?

KOLIKO JE USAVRŠAVANJE GOVORA IZRAZ BORBE ZA

OPSTANAK

125
Razmislimo da li životinjski svet pokazuje ikakvu evolutivnu slabost u
svojoj borbi za opstanak time što ne koristi jezik, već samo krike i
jednostavne signale kao sredstvo komunikacije?

Svakako da ne!

Faktori koji čoveka ugrožavaju u opstanku, bez ozbira da li su to

epidemije, meteorološke neprilike ili susreti sa divljim životinjama,
nikako ne mogu biti nadvladani vrsnim jezičkim izražavanjem.

Imajmo da umu da čovek u to vreme, po teoriji evolucije, nije imao

inteligentnog neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori lukavo
smišljenim planovima, toliko složenim da bi mu i međusobna
komunikacija složenim jezikom predstavljala neophodnost.

Uobičajeno ubiranje gotovih plodova živog sveta, kao i bavljenje

poljoprivredom, stočarstvom i lovom, svakako nisu uslovljeni savršenijim
i složenijim jezičkim strukturama.

Kako pojedine populacije ljudi žive životom čija egzistencija od njih ni

najmanje ne zahteva sposobnost govora, bilo bi realno očekivati da takve
populacije uopšte nemaju genetski razvijenu sposobnost govora.
Međutim, svi rasni tipovi ljudi na zemlji pokazuju sposobnost
inteligentnog razmišljanja i govora. Kako svojim atributima jezici
mnogostruko prevazilaze puke potrebe čovekove egzistencije, očigledno
je da se njihovo poreklo ne može objasniti mehanizmima teorije
evolucije.

DEGRADACIJA, A NE EVOLUCIJA JEZIKA

126
Po teoriji evolucije, današnje pitanje: "Izvini, molim te, šta si rekao, hoćeš
li biti ljubazan da ponoviš, nisam te dobro razumeo?" je zapravo prilično
evoluirano pitanje koje se nekada se u praistoriji postavljalo jednostavnim
uzvikom "A?".

Da li nam takvo shvatanje potvrđuju naučne činjenice?

Da li najstariji zapisani nalazi otkrivaju jezike koji su imali mali broj

glasova, prostu rečeničnu strukturu, minimalno definisana vremena,
nepostojanje komplikovane padeške strukture i odsustvo ostalih složenih
atributa koji su odlika savremenog ljudskog govora?

Ne!

Naprotiv, naučna saznanja otkrivaju da su najstariji jezici u gotovo svim

svojim atributima bili složeniji od današnjih jezika.

Uzmimo za konkretan primer prajezik svih indoevropskih naroda -

indoevropski jezik. Kada pratimo sve promene od indoevropskog jezika
do praslovenskog, i od praslovenskog do srpskog, ne primećujemo
nikakav drugi proces, nego proces degradacije jezika na svakom
njegovom nivou: gubitak glasova, uprošćavanje fonetske strukture reči,
uprošćavanje oblika reči (gubitak padeža, vremena, dvojine ...), strukture
rečenice, itd.

1) Gubitak glasova

U četvrtom mesecu po rođenju kod bebe se aktivira instinkt koji određuje

njenu sposobnost izgovora glasova u životu. Od četvrtog do desetog
meseca beba spontano ispušta oko 80 glasova od kojih će zadržati samo
one koje bude čula kao odziv od svoje okoline.

127
Naučnici su pri rekonstrukciji proto-indoevropskog jezika zaključili da je
on imao 52 glasa. Interesantno je da se sva 52 glasa nalaze u govornom
fondu bebe.

Istorija indoevropskog jezika otkriva da je našim precima postalo teško da

izgovaraju mnoge glasove, pa je tako do nastanka našeg savremenog
srpskog jezika došlo do gubljenja 33 glasa. To znači da danas imamo
sačuvanih svega 19 glasova iz jezika koji je Bog darovao jednoj grani
Jafetovih potomaka. Ostalih 11 glasova u našem jeziku su nastali
naknadno, slivanjem i promenom nekadašnjih indoevropskih glasova u
nove glasove: lj, nj, c, ć, č, đ, dž, š, ž, h i f, koji nisu postojali u
prvobitnom jeziku koji nam je Bog dodelio. Interesantno je da većinu od
tih 11 glasova nema ni beba u svom govornom fondu, pa se smatra da nije
nikakav problem ako pojedine od tih glasova dete ne nauči čak do sedme
godine života. To znači da su ti glasovi zaista neprirodni.

Sledeći primeri pokazuju jasno utvrđene zakonitosti u transformisanju

nekadašnjih glasova:

praslov. "volja" srp. "volja"*

praslov. "konjos" srp. "konj"

indoevr. "kuoina" srp. "cena"

praslov. "svetja" srp. "sveća"

praslov. "ketyre" srp. "četiri"

praslov. "medja" srp. "međa"

praslov. "duchja" srp. "duša"

praslov. "giv-" srp. "živ"

128
indoevr. "dousos" srp. "duh"

indoevr. "gno-" srp. "zna-ti"

Proces transformacije nekadašnjih indoevropskih glasova u nove glasove

se različito odvijao u različitim indoevropskim jezičkim porodicama.

Na primer, indoevropski glas "Gh" (meko "G" sa strujanjem vazduha)

transformisao se u "Z" u avestijskom jeziku (jednom staroiranskom
jeziku), takođe i kod slovenskih i baltičkih jezika (u staropruskom i
letonskom, dok je u litvanskom prešao u "Ž"). U jermenskom je isti glas
prešao u "Z" i "J", u staroindijskom (sanskrit) i grčkom u glas "H", u
latinskom u "H" i "G", u staroirskom i engleskom u "G", u toharskom u
"S", itd. Na primer, pojam "zima" na protoindoevropskom je glasio
"*gheim-", na avestijskom (staroiranskom) "zima-", litvanskom "zema",
letonskom "zijema", staroindijskom 'himas", grčkom "ceimonjn",
latinskom "hiems", staroirskom "gem-red". Na takav način možemo
prepoznati mnoge zajedničke korene našeg jezika sa ostalim
indoevropskim jezicima. Uporedimo engleske i srpske korenove: grain -
zrno, green - zelen, gold - zlato, itd.

Slični procesi transformacije i gubitka glasova se mogu primetiti i u

neindoevropskim jezičkim grupama.

Transformacija i gubitak diftonga

Od 33 glasa, koliko je izgubio naš prajezik do formiranja savremenog

srpskog jezika, 18 predstavljaju diftonzi. Diftonzi su zapravo dvoglasi
sastavljeni od dva samoglasnika (prvi: "a", "e", "o", drugi: neslogovni "i",
"u" ili vokalni "r", "l", "m", "n").

Uprošćavanje izgovora gubljenjem nekadašnjih diftonga vidimo na

nekoliko sledećih primera:

129
praslov. "sventos" srp. "svet"

indoevr. "neuos" srp. "nov"

indoevr. "sausos" srp. "suh"

praslov. "ronka" srp. "ruka"

indoevr. "pent" srp. "pet"

indoevr. "laivos" srp. "levi"

indoevr. "veidos" srp. "vid"

indoevr. "voino" srp. "vino"

indoevr. "anglo-" prasl."ongl" srp. "ugalj"

Kao što današnja demografska eksplozija stanovništva potvrđuje da je

čovečanstvo vrlo mlado, tako i jezičke promene koje su se desile u
poslednjih par hiljada godina osporavaju evolucionističku tezu o
ogromnoj starosti ljudske istorije.

Da su jezici zaista toliko stari koliko zastupa teorija evolucije, njihovo

uprošćavanje gubljenjem mnogih glasova i diftonga, kao i nastajanje
glasova lj, nj, c, ć, č, đ, dž, š, ž, h i f, bi se svakako desilo mnogo ranije, a
ne tek u zadnjih par hiljada godina.

130
2) Uprošćavanje fonetske strukture reči

Kada uporedimo nekadašnji i sadašnji izgled reči koje imaju isto

značenje, jasno primećujemo njihovo uprošćavanje i skraćivanje:

ie. "ponth-" stsl. "pont" srp. "put".

ie. "dhum" stsl. "dym" srp. "dim".

ie. "g'ombhos" stsl. "zonb" srp. "zub".

ie. "snoiguh" stsl. "sneg" srp. "sneg".

ie. "vertmen" stsl. "vremen" srp. "vreme".

ie. "pledmen" stsl. "plemen" srp. "pleme".

ie. "ghlotos" stsl. "Želt" srp. "žut".

Verovatno je duhovna degradacija pored svog produkta - nemarnosti i

površnosti, rezultovala psihološkim posledicama koje su promenile
akcenat govora, koji je takođe uticao na transformaciju i gubljenje
određenih glasova u rečima. Da grešno čovečanstvo govori svoje jezike
već više desetina hiljada godina, mi bismo danas verovatno imali
slogovne skraćenice i uzvike kao sredstvo sporazumevanja. Čak se i
danas komunikacija zviždanjem do te mere uprostila da se istim
zviždukom izražavaju i pozitivna i negativna osećanja, i odobravanje i
neodobravanje. Da pisani književni jezik ne usporava bilo kakve
promene, mi bismo za vrlo kratko vreme doživeli drastične plodove
nesputanog procesa degradacije jezika.

***

Jedini oblik naknadnog usložnjavanja reči je nastao dodavanjem raznih

prefiksa i sufiksa ("sun" - sun-ce), dok sami osnovni korenovi

131
nekadašnjih indoevropskih reči trpe skraćivanje. Usložnjavanje sufiksima
i prefiksima nastaje kao pokušaj da se nadomeste posledice drugih oblika
uprošćavanja govora kroz istoriju.

3) Gubitak padeža

Nije zabeležen nijedan slučaj da je jedan narod spontano formirao padeže

u svojoj istoriji, ali je zato zabeleženo gubljenje padeža u skoro svim
indoevropskim jezicima. Sanskrit je imao 8 padeža, srpski ima još uvek 7,
staroengleski i nemački 4, dok savremeni engleski nema padežne oblike
reči. Nauka smatra da je indoevropski jezik imao 8 padeža.

Složenost indoevropskog jezika može se delimično prikazati na primeru

najstarijeg nama poznatog zapisanog jezika - sanskrita, po svojoj strukturi
najbližeg indoevropskom jeziku. Po teoriji evolucije sanskrit bi trebalo da
pokaže jednostavnost i primitivnost jezika koji je tek počeo svoj razvoj.
Za razliku od njega, očekujemo da engleski kao veoma prihvaćeni i
savremeni jezik pokazuje najsloženiju strukturu, te da u svakom slučaju
bude na višem stepenu razvitka od hiljadama godina starijeg sanskrita. Da
li to potvrđuju činjenice? Pokazna zamenica "ovaj, ova, ovo" u sanskritu
ima 29 različitih izgovornih padeških oblika, u srpskom 12, dok u
savremenom engleskom imamo samo dva oblika: jedan za jedninu -
"this", i jedan za množinu - "these".

U sanskritu: abhih, abhyah, abhyam, anaya, anayaoh, anayoh, anena,

asam, asmai, asmat, asmin, asu, asya, asyah, asyai, asyam, ayam, ebhih,
ebhyah, esam, esu, idam, imah, imam, iman, imani, imau, ime, iyam.

U srpskom: ovaj, ovog, ovom, ovim, ova, ove, ovoj, ovu, ovo, ovi, ovih,
ovima.

U engleskom: this, these.

Da posedovanje padeških oblika zaista predstavlja evolutivnu prednost

jedinke i zajednice u njihovoj borbi za opstanak, onda se ono ne bi u

132
međuvremenu izgubilo kod većine savremenih naroda. Ako ti savremeni
narodi ne pokazuju potrebu za padežima, kako su onda u dalekoj prošlosti
oni mogli biti formirani? Koje su to potrebe njih učinile neophodnim?

Po samoj teoriji evolucije, sposobnosti se ne bi razvile ukoliko nisu bile

neophodne! U skladu sa time, jedinka koja je grešila u padežima, nije
preživela. Kao što je očigledno, takva jezička sposobnost ne predstavlja
neophodan uslov čovekove egzistencije, pa zato, u skladu sa principima
same teorije evolucije, padeške promene nikada nisu ni mogle da nastanu
kao plod borbe za opstanak.

Gubitak padeža je u većini indoevropskih jezika nadomešćen

odgovarajućim redom reči u rečenici, što je uskratilo slobodu izražavanja
prvobitnog jezika koji je Bog darovao čoveku:

"U praindoevropskoj rečenici nijedna reč nije imala određeno i stalno

mesto. Reči su bile raspoređivane tako da privuku pažnju na one delove
rečenice koji su bili važni za smisao. Tako je red reči ... proisticao iz
retorike, ne iz gramatike." (Antoan Meillet)

4) Gubitak vremena

Potrebe savremenog života zahtevaju preciznost u definisanju vremena

određenog događaja, ili plana radnje, pa bi bilo realno da se te potrebe
kao nikada do sada manifestuju i u raznovrsnim jezičkim vremenima.
Međutim, proces degradacije je i na ovom planu na delu. Za razliku od
staroslovenskog jezika koga je odlikovalo 16 vremena, u srpskom je do
skora u upotrebi bilo 13 vremena, a danas 11. Proces gubljenja vremena
se i dalje odvija. U poslednje vreme često čujemo ili koristimo izjavu tipa:
"Vidimo se sutra!" umesto "Videćemo se sutra!" što predstavlja
zanemarivanje posebnog oblika za buduće vreme.

5) Gubitak brojeva

133
Pored preciznijeg definisanja vremena, pre samo hiljadu godina, naš jezik
je odlikovalo i preciznije definisanje broja. Pored jednine i množine naš
govor je bio obogaćen i oblicima za dvojinu. Na primer, rečenica "Ja
idem!" u staroslovenskom glasi: "Az idom!" Rečenica "Mi idemo!" u
značenju: više od dvoje, glasila je slično kao i danas "M idem!" a u
značenju da idu samo dve osobe, glasila je: "Ve' ideve'!" Bogatstvo jezika
se vidi u nekadašnjem postojanju posebnih oblika dvojine za sva lica i sve
padeže.

6) Gubljenje pojmovnog bogatstva prvobitnog jezika

Bogatstvo prvobitnog jezika je bilo tako široko da je više različitih

pojmova korišćeno tamo gde mi danas koristimo samo jedan pojam.
Toliko se obraćala pažnja na različite finese istog pojma.

Dešavalo se zatim da jedno pleme jedan takav pojam prida čitavom skupu
sličnih pojmova, a da drugo pleme za istu grupu pojmova upotrebi drugi
pojam a ostale pojmove zaboravi. To je jedan od razloga zašto u istoj
indoevropskoj grupi jezika danas imamo različite nazive za isti pojam. Na
primer, pojmovi upotrebljeni za pojam Boga su različiti u raznim
indoevropskim narodima, ali svi oni zajedno su postojali u prajeziku. Na
primer, sanskritski pojam "Bhaga", koji otkriva poreklo našeg pojma
"Bog", ima značenje "nasledstvo", "svojina", "deo" (smisao - Onaj koji
daje, koji raspodeljuje bogatstvo). Značenje blagostanja se zadržalo u
slovenskom pridevu "bogat".

Drugi indoevropski koren "Deiu-os" je dobio značenje Boga u drugoj

grupi indoevropskih jezika: latinski "Deus", grčki "Zeus" i "Theos", irski i
galski "Dia", gotski "Gheu", indoiranski "Deva", starotevtonski "Tiu".
Oblik "Deva" na sanskritskom znači "Bog", "nebeski", "božanstveni", dok
sanskritski oblik "Div" znači "svetljenje", "nebo", "dan". Otuda u
engleskom pojam "divine" (božanski, božanstven), a u srpskom pojmovi
"div" i "divan".

134
Zapazimo kako izbor pojma koji je sačuvan za božanstvo otkriva
psihologiju naroda. Motivi određuju koje će pojmove narod da upotrebi i
zapamti, a koje će da zanemari i izgubi kroz istoriju. Na primer, prvobitni
indoevropski pojam za "ruku" se izgubio u slovenskim i baltičkim
narodima, a umesto njega je upotrebljen nekadašnji koren za "uzeti"
(litvanski "renku" = "skupljam"), pa bi bukvalno značenje našeg pojma
ruke bio - uzimačica ili skupljačica.

Pojam "pazuh" - "pod rukom" (litvanski "pa-Žastis") je sačuvao koren

nekadašnjeg indoevropskog naziva za ruku, koji je u sanskritu glasio
"hastah", u avestijskom "zasto", staropersijskom "dasta", u grčkom
"agostos".

7) Gubljenje lepote jezika

Uzvišeni Stvoritelj, koji je lepotom izgleda ukrasio biljni i životinjski

svet, ukrasio je i ljudski govor lepotom, koju je čovek svojom površnošću
tj. tzv. zakonima jezičke ekonomije ubrzo izgubio.

Posebnu lepotu raznim jezicima sveta, pa tako i indoevropskom jeziku,

pridavali su već pomenuti diftonzi. Oni su se vremenom uglavnom
izgubili, a možemo ih naći u klasičnom grčkom jeziku VIII veka st.ere -
jeziku Homerove Ilijade i Odiseje:

"Eenth' alloi men pantes epeuphmsan Achaioi aideisthai th' hiera kai
aglaa dechthai apoina: all' ouk Atredi Agamemnoni hndane thumi, alla
kaks aphiei, krateron d' epi muthon etelle: m se geron koilisin eg para nusi
kichei+ nun dthunont' husteron autis ionta, m nu toi ou chraismi skptron
kai stemma theoio"

Sledeći primeri pripadaju mrtvim italskim jezicima:

Venetski

135
"Medžo zoto vhudžsiia votna shain atei reitiiai op voltiio leno" "pletei
veidžnoi karanmniioi ekupetharis edžo"

Picenski

"Materef pateref fu td faprf artif mif puf ppnum estu k apais adstaf sas
manus meitimum"

8) Gubljenje prvobitne harmonije između zvučne slike i značenja reči

"Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i
dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove
koju životinju onako da joj bude ime; i Adam nadede ime svakom
živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj." (1.Mojsijeva
2,19-20)

Adam je dao životinjama nazive prema sopstvenom doživljaju tih

životinja. Zvučna slika naziva svake životinje je svakako podsećala
Adama na tu životinju. Kada bismo mi dobili zadatak da damo naziv
sledećim slikama, kako bi se one zvale?

Da olakšam zadatak - ako imamo dva imena na raspolaganju "takete" i

"maluma", kojim bismo imenom nazvali levu, a kojim desnu sliku?

136
Svakako bismo sa "takete" nazvali levu, a "maluma" desnu sliku, jer su
takav izbor potvrdila već urađena naučna istraživanja. Kao što
primećujemo, postoji veza između zvučne i fizičke slike.

Naučnici su ekperimentom dokazali da čak postoji veza i između zvučne

slike i značenja mnogih reči. Ispitanicima su prezentovane reči za oštar i
tup, svetao i taman, rđav i dobar, sladak i kiseo, na jezicima koje oni nisu
znali, a zatim je od njih traženo da po zvučnosti prepoznaju njihovo pravo
značenje. U 62% je došlo do pogađanja pravog značenja reči. Ta veza
između značenja i zvuka nije savršena, ona je kod nekih reči manje, a kod
nekih više izražena. Na primer, naziv za kosu na jeziku Nahuatl
indijanaca (potomci nekadašnjih Acteka) glasi "tzonzli", a na jeziku
Gruzina (koji žive na Kavkazu) glasi "dzondzi". "Conzla" bi nas još više
podsećao na nekakav čuperak koji visi sa glave, zar ne?

137
Ako je proces istorijske transformacije (degradacije) jezika delovalo u
skladu sa zakonom jezičke ekonomije, tada se svakako u velikoj meri
izgubila harmonija između zvučne slike i značenja reči, koju su imali
prvobitni jezici koje je Bog darovao čoveku. Da li nam rekonstruisani
prajezici današnjih jezičkih grupa otkrivaju njihovo prvobitno savršenstvo
i harmoniju između zvučne slike i značenja? Uporedimo vezu između
značenja i zvučnosti reči jedne pričice koju su poljski filolozi preveli na
rekonstruisani proto-indoevropski jezik.

Ovca, Owis
(na) kojoj kwesyo
vune wlhna
nije ne
bilo, est,
ugleda espeket
konje, ekwons,
jednog oinom
kako ghe
vuče gwrum
teški woghom
vagon weghontm,
jednog (sa) oinomkwe
velikim megam
teretom, bhorom,
(a) jednog oinomkwe
(kako) čoveka ghmenm
teško oku
nosi. bherontm.
Ovca Owis
konjima nu ekwobh(y)os
reče: ewewkwet
Srce ker
boli aghnutoi
mene moi
videći agontm

138
čoveka (kako) nerm
vozi widntei
konje. ekwons.
Konji Ekwos
rekoše: tu ewewkwont:
Slušaj Kludhi
ovco, owei
srca ker
bole aghnutoi
nas nsmei
videći: widntbh(y)os:
čovek ner
gospodar potis
vune wlhnam
od r
ovce owiom
pravi kwrneuti
sebi sebhi
odeću westrom
toplu gwhermom,
a na ovci owiom
vune wlhna
nema. neghi esti.
To Tod
čuvši kekluwos
ovca owis
u ravnicu agrom
pobeže. ebhuget.

139
 DUHOVNI UZROCI DEGRADACIJE JEZIKA

Promene u jezicima svakako uzrokuju različiti faktori. Za razliku od

potomaka Avramovog sina Ismaila (Arapi), potomci njegovog sina Isaka
(Jevreji) su izgubili sve padeške oblike za vreme svog robovanja u
Egiptu. Današnji narodni arapski jezik je pretrpeo gubitak i glasova i
padeža u odnosu na književni arapski jezik.

Do glasvanih promena svakako dolazi i prilikom nametanja jezika narodu

druge jezičke grupe. Različite psihološko-fiziološke osobenosti između
ljudskih populacija rezultuju različitim principima jezičkih promena. Ali,
za nas je najvažnije da u ovom razmatranju zapazimo one promene u
jezicima koje su izraz prilagođavanja čovekovim potrebama.

Sam proces degradacije jezika nije proces koji se dešava sam od sebe na
osnovu nekih neobjašnjivih mističnih razloga, već je degradacija jezika
uzrokovana degradacijom onih potreba koje su i uslovile nastanak složene
jezičke strukture. Zapravo, jezik se formira i menja pod uticajem sledećih
čovekovih potreba:

1) Prirodne (egzistencijalne)

2) Neprirodne (posledice greha)

3) Natprirodne (posledice duhovnih potreba)

Po teoriji evolucije, jedino su prirodne potrebe objašnjive, jer su jedino

one mogle da nastanu kao plod borbe za opstanak.

Neprirodne i natprirodne potrebe su izraz čovekove duhovne slobode, i

one mu pružaju moć da za razliku od životinje postupa slobodno od
svojih egzistencijalnih poriva, pa da i njih same podređuje višem ili nižem

140
smislu. Neprirodne potrebe često čoveka dovode u sukob sa svojim
prirodnim potrebama, dok su natprirodne potrebe u skladu i sa čovekovim
prirodnim egzistencijalnim potrebama.

POSLEDICE PRIRODNIH POTREBA

Dovoljno je primetiti teme o kojima prosečan čovek svakodnevno

razmišlja i razgovara, pa shvatiti da tu gotovo uopšte nema govora o borbi
za opstanak, već o borbi koja se često vodi na račun čovekovog opstanka.

Samo prilagođavanje jezika čovekovim osnovnim egzistencijalnim

potrebama dovodi do uprošćavanja jezika na nivo koji zbog jezičke
ekonomije odgovara egzistencijalnom minimumu.

Uprošćavanje nam je sa ovih pozicija sasvim objašnjiv fenomen, ali nam

nije jasno kako je jezik mogao prvobitno da postane tako složen da bi
mogao zatim da trpi uprošćavanje. Zato nam je neophodno da uzmemo u
ozbir i ostale potrebe koje utiču na promene jezika, a koje spadaju u
duhovnu kategoriju, ili drugim rečima, u domen suštinskih pokretačkih
motiva.

POSLEDICE NEPRIRODNIH POTREBA

Najveći procenat svih sukoba, povređivanja i ubistava među ljudima se

dešava kao posledica međusobnog provociranja govorom. U srazmeri sa
eskalacijom zla i sposobnost komunikacije između ljudi biva
zloupotrebljena. Zbog sopstvenih neprirodnih (grešnih) potreba, upotreba
jezika sve manje predstavlja čovekovu prednost u borbi za opstanak.

"Ko čuva usta svoja i jezik svoj, čuva dušu svoju od nevolja."

(Priče Solomunove 21,23)

Greh na različite načine oskrnavljuje ljudski jezik, prilagođavajući ga

čovekovim neprirodnim potrebama. Čovek rečima manipuliše i izražava

141
svoje motive, on provocira, plaši, uznemirava druge svojim rečima, kao
što ima moć da svojim rečima laska, laže, i uljuljkuje u lažnu sigurnost
sebe i druge.

Razni odbrambeni mehanizmi, gubljenje pojmova koji sadrže kategoriju

odgovornosti (njihovo zamenjivanje eufemizmima), popunjavanje rečnika
grubim izrazima i psovkama, i još mnoge slične promene svakako ne
mogu da se opravdaju borbom za opstanak, jer one upravo ugrožavaju
opstanak čoveka i zajednice.

Pod uticajem neprirodnih (grešnih) motiva razvijaju se pojmovi koji

preciznije definišu grešne aktivnosti, dok pojmovi duhovne prirode
nestaju, ili se definišu površno da bi se izbegao ukor za savest koji nosi
njihovo pravo razumevanje. Dovoljno je primetiti koliko različitih
pojmova postoji za jedan isti greh, jedno isto zlo, a koliko malo za
definisanje pojma ljubavi.

Eskalacija zla među ljudima i nečista savest mogu aktivirati razne

odbrambene mehanizme ličnosti koji se manifestuju kroz neprirodan
odnos između ljudi. Nečista savest i strah od ličnog susreta sa drugom
osobom, mogu rezultovati gubljenjem 5. padeža, kao što se to desilo
među mnogim narodima, na primer u ruskom: Umesto da se čoveku
obratimo sa "Hej! Ivane!" mi ćemo mu se obratiti sa "Hej! Ivan!"; jer tako
naš nastup činimo manje direktnim i bezbednijim.

Potreba da se izrazi i stekne odobravanje druge osobe može rezultovati

laskanjem i tepanjem (upotrebom deminutiva), koji se svakako izražavaju
adekvatnom intonacijom i formiranjem adekvatnih sufiksa. Takav
fenomen je posebno karakterističan za slovensku grupu jezika, posebno
za ruski, gde, na primer, ime Ivan ima dvadesetak varijanti, koje
izražavaju tepanje: Ivanuška, Vaška, Ivaška, Vanja, Vanjka, Vanjuša,
Vanjuška, Vanječka, itd.

Sa druge strane, gordost i oholost sputavaju čoveka da se ponizi

otvorenim izražavanjem i prihvatanjem ljubavi, pa grubost u govoru

142
(augmentativi) i gestikulaciji predstavlja svojevrstan vid odbrane gordog i
samodovoljnog Ja.

Različiti psihološki faktori mogu uticati na formiranje određenog akcenta.

Promena akcenta utiče na transformisanje i čak gubljenje pojedinih
glasova, pa tako izazvana lančana reakcija može da dovede do krupnih
promena u jeziku.

Na primer, pogledajmo razvitak upitnoodnosne zamenice "što"/ "šta" od

njenog prvobitnog indoevropskog oblika *kwis do danas.

U svom razvoju indoevropski oblik *kwis je pretrpeo sledeće promene:

kwis >> kwi >> ki >> kito >> kto >> čto >> čto >> što

Glas "kw" se izgovarao kao jedan glas, koji se dobijao kada su usne
učestovale pri artikulaciji glasa "k". U prvoj fazi se izgubio nastavak "s",
kao plod pomenutog principa uprošćavanja morfološke strukture reči
(indoevropski nastavak "s" je sačuvan u većini reči litvanskog jezika).

Zatim je "knj" prešlo u obično "k", kao plod već pomenutog uprošćavanja
i osiromašenja prvobitnog indoevropskog fonda glasova, pa je od "knji"
nastalo "ki".

U protoslovenskoj fazi jednosložnoj zajednici "ki" je zatrebala

"poštapalicu" u vidu rečce "to", pa je od "ki" nastalo "kito". Premeštanje
akcenta na zadnji slog je uslovilo redukciju glasa "i" u meki poluglasnik
"" (koji je izgovarao kao kraći neizraziti vokal između glasa "i" i glasa
"e"). Tako je od "kito" nastalo "kto".

Poluglasnik "" je zatim uticao na promenu zadnjonepčanog "k", time što

je povukao njegovu artikulaciju ka prednjem nepcu, te smo dobili
kvalitativno nov mek prednjonepčani suglasnik "č", i tako je od "kto"
nastalo "čto".

143
Pod uticajem pomenute akcentuacije na zadnjem slogu došlo je do
potpunog gubljenja poluglasnika "" čime su u neposredan dodir došli
glasovi "č" i "t". Ta dva glasa se teško izgovaraju zajedno (u osnovi su to
"tš" i "t"), pa je došlo do dalje transformacije time što je "č" uprostilo
svoju artikulaciju izgubivši svoj eksplozivni element "t", ostavši na
strujnom "š". Tako je došlo do formiranja reči "što" / "šta".

Videli smo lančanu reakciju u transformisanju glasova i reči, nastalu pod

uticajem različitih faktora. Oni isti faktori koji utiču na promenu ljudi,
utiču da se menja i jezik kojim ljudi govore.

NATPRIRODNO POREKLO JEZIKA

Videli smo da egzistencijalne potrebe nisu mogle usloviti nastanak

složenog jezičkog sistema. Ako nastanak jezika nije odgovor na potrebe
egzistencije, kako onda objasniti njegovo nastajanje?

Šta nam o potrebi za nastankom jezika otkrivaju najstariji zapisi jezika?

Po teoriji evolucije, najstariji pisani primeri jezika trebalo bi da izražavaju

čovekovu borbu za opstanak, da otkrivaju one tekovine tadašnje
civilizacije koje su pokazatelj evolutivne prednosti zajednice koja koristi
moć govora. Šta je to što je čovek tada dobio sposobnošću govora, pa je
počeo da radosno razmenjuje sa ostalim članovima svoje zajednice,
nalazeći u tome sredstva da se odupre gladi, bolesti i svim prirodnim
katastrofama i nevoljama?

Najstariji zapisi nam otkrivaju tekstove religiozne sadržine, a ne one koje

bismo očekivali po teoriji evolucije. To potvrđuje da su potrebe duhovnog
života one potrebe koje su uslovile čovekovu sposobnost govora.
Životinje ne mogu da shvate Boga, one ne mogu da budu religiozne, ali
čovek može.

Ljudi nisu samo društvena bića koja, kao zajednicu životinja, odlikuju
samo egzistencijalne potrebe, i kojima zato jezik nije potreban. Čovek je

144
duhovno biće koga odlikuju duhovne potrebe i srazmerno njima
sposobnost da svoje potrebe izrazi i podeli sa drugima. Sposobnost
čoveka da izgrađuje svestan odnos sa svojim Stvoriteljem, moć da Mu
izrazi hvalu koje je On dostojan, predstavlja sposobnost svojstvenu samo
čoveku, i zbog koje samo čovek ima sposobnost dubokog razumnog i
jezičkog izražavanja. Takođe, adekvatno sposobnosti svog odnosa sa
Bogom, čovek poseduje sposobnost da na sebi ponese odgovornost za
potrebe sveta oko sebe, za šta mu je takođe neophodna sposobnost jezičke
komunikacije.

Ali zbog duhovne degradacije došlo je do izopačenja motiva čovekovog

srca i gubljenja njegove sposobnosti da prepozna stvarne potrebe sveta
koji ga okružuje, kao i sposobnosti da sam po sebi shvati svoju potrebu za
Bogom.

Izopačenje karaktera prati i izopačenje mišljenja i jezika kao sredstva

njegovog izražavanja i komunikacije. Umesto da bude sredstvo
izražavanja ljubavi i dobrote, jezik je sve više u službi izražavanja i
zadovoljavanja čovekovih grešnih i samopravednih poriva, koji svakako
ne predstavljaju izraz njegove borbe za opstanak, već upravo najveću
smetnju njegovoj egzistenciji.

Ako je nekada čoveku bilo važno da precizno i na adekvatan način izrazi

određene misli, danas, u skladu sa promenom svog duhovnog stanja, on
nema snage volje - ljubavi da obraća pažnju na ono što mu je nekada bilo
radost da izrazi svojim rečima. Takva površnost rezultuje gubitkom
mnogih jezičkih karakteristika koje pomažu da izražavanje bude precizno
i jasno. Postoji čak rašireno shvatanje da kada bi čovek imao sposobnost
telepatije, da tada ne bi morao da koristi jezik, već bi mu predstavljalo
veliko olakšanje što ne bi morao ništa da govori, jer bi se automatski sa
svima u svemu razumeo. Razumemo da kada čovek nema ljubavi, da
njemu nije interesantno da razgovara, da rečima izražava pažnju i ljubav
prema drugima, pa je sasvim jasno da on nema motiva da u svom
izražavanju obraća pažnju na detalje na koje bi obraćao pažnju da zaista
ima ljubavi u svom srcu.

145
Sledeći pomenutu logiku neko bi mogao da se zapita "Da li će u
obnovljenom raju biti potrebe da se koriste reči, kada je tamo sve već
jasno?" Možemo odgovoriti analognim pitanjem "Da li mladić i devojka
imaju potrebu da izražavaju ljubav između sebe, kada su već jednom bili
zajedno i postali sigurni da jedan drugoga vole? Zašto da se onda uopšte
ponovo sastaju?"

Mnogima bi predstavljao veliki teret da kao anđeli pred Božjim prestolom

dan i noć ponavljaju "Svet, svet, svet" (Otkrivenje 4,8), ali srce pokrenuto
ljubavlju nikada ne postaje apatično prema potrebama života, već se trudi
da život svojim sopstvenim uticajem učini još lepšim. Ono razmišlja kako
da ostalom svetu još više otkrije pravu Božju ljubav.

Zapazimo sadržaj dijaloga u svetu bezgrešnih bića (Psal.24).

Takav dijalog nema samo informativnu prirodu, već služi za izražavanje

ljubavi i divljenja.

Anđeli iz Isusove pratnje upućuju poziv anđeoskoj straži na ulazu u Sveti

grad:

"Vrata!

Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ide car slave."

Anđeoska straža odgovara pitanjem:

"Ko je taj car slave?"

Anđeli iz Isusove pratnje odgovaraju:

"Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju. Vrata! Uzvisite vrhove

svoje, uzvisite se vrata večna! Ide car slave."

146
Anđeoska straža ponovo postavlja pitanje, ne zato što ne zna odgovor, već
zato što želi da čuje odgovor uzvišene hvale:

"Ko je taj car slave?"

Anđeli iz Isusove pratnje odgovaraju Isusovim imenom koje otkriva

njegovo božanstvo:

"Gospod nad vojskama; On je car slave." (Psalam 24,7-10)

MIT ILI NAUKA?

Biblijski izveštaj o građenju Vavilonske kule, pometnji jezika i

raseljavanju naroda mnogima izgleda isuviše neverovatan da bi bio istinit.
Misao da su samo od jedne porodice, koja je izašla iz Nojevog kovčega,
nastali svi narodi na Zemlji mnogima se čini neozbiljna i nenaučna. Oni
se pitaju kako je mogla Nojeva porodica od svega 8 članova da za samo
4500 godina poveća broj svojih potomaka na 6 milijardi?

DEMOGRAFSKA STOPA RASTA STANOVNIŠTVA

Po današnjoj demografskoj stopi rasta stanovništva koja iznosi 3%

godišnje, dolazi do udvostručenja stanovništva naše planete za period od
samo 24 godine. To je toliko velika stopa da bismo od samo jednog
ljudskog para, koji je živeo pre manje od 800 godina, mogli da dobijemo
ukupan današnji broj ljudi na Zemlji. Ranije su ratovi, epidemije i druge
katastrofe imale nepovoljniji učinak na stopu priraštaja nego što imaju
danas, pa je realno zaključiti da je nekada godišnji priraštaj stanovništva
bio manji nego danas. Da bismo dobili ukupan današnji broj stanovnika
na Zemlji od samo jednog para koji je živeo pre 4500 godina (u vreme
biblijskog Potopa), dovoljno je da imamo šest puta manji priraštaj - 0,5%
godišnje, što predstavlja udvostručenje stanovništva za period od 140
godina.

147
Po istoj, šest puta manjoj stopi priraštaja, da je istorija ljudskog roda samo
1000 godina starija, dakle da je Nojeva porodica živela pre 5500 godina, a
ne pre 4500, naša planeta Zemlja bi danas imala čak bilion stanovnika.

Biblijska genealogija nam sada izgleda mnogo realnija od

evolucionističkog shvatanja da ljudska vrsta egzistira na zemlji više
stotina hiljada godina. Ako je evolucionistička hipoteza istinita, pitamo
se, kako onda demografsku eksploziju i prenaseljenost planete Zemlje
nismo dobili mnogo ranije, još u dalekoj praistoriji?

Uostalom, po samoj teoriji evolucije, da bi došlo do nastanka savremene

ljudske vrste, zbog male verovatnoće, bio je neophodan ogroman broj
ljudi koji su čekali da ih zadesi "pozitivna" mutacija, koja ih je navodno
transformisala u tip današnjeg savremenog čoveka. Gde je toliki broj
ljudi, kada niti nalazimo njihove fosile, niti imamo ijedan drugi dokaz
njihove navodne demografske eksplozije u praistoriji?!

POREKLO NARODA PO BIBLIJSKOM MODELU

U svetlu pomenutih saznanja nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u

logičnost biblijskog izveštaja, koji tvrdi da su od samo tri Nojeva sina -
Sima, Jafeta i Hama - nastali svi članovi današnje ljudske porodice, sva
današnja plemena, narodi i rase na Zemlji.

SIM

"Sim" (Šem) na hebrejskom jeziku znači "ime", "karakter", "čast".

Po biblijskom otkrivenju, Simovi potomci su od Boga izabrani za

poseban zadatak, ne zato što su oni po svojoj prirodi bili nešto posebno
pred Bogom i pred ljudima, već zato da bi Bog kroz njih pokazao šta neko
može da bude ako održi zavet vernosti Bogu.

"Tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve
narode na zemlji. Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda prihvati

148
vas Gospod Bog i izabra vas; jer vas bijaše manje nego ikojega drugoga
naroda." (5.Mojsijeva 7,6-7)

"Jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim." (2.Korinćanima 12,9)

"Svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom."

(1.Mojsijeva 28,14)

Ne samo što su od Semićana indoevropski narodi dobili svoj alfabet, nego

je preko Simovih potomaka ceo svet čuo za vest evanđelja. Među
Simovim potomcima, Jevrejima, rodio se i obećani Mesija - Isus Hristos.

Sim je imao ukupno pet sinova: Elama, Asura, Arfaksada, Luda i Arama
(1.Mojsijeva 10,22), od kojih su nastali razni semitski narodi. Elamci su
imali udela u formiranju Persijskog carstva. Asur je predak od Asiraca.
Arfaksad je predak Haldejaca. Lud je predak Lidijaca koji su naselili
područje Male Azije. Aram je predak Aramejaca, koji su ranije naselili
područje Sirije.

Kroz istoriju, semitski narodi su se izmešali i stopili sa mnogim drugim

narodima, posebno sa narodima severne i zapadne Afrike, (posebno sa
Etiopljanima), ali takođe i sa današnjim Jermenima i Indusima.
Arfaksadovi potomci - Jevreji i Arapi su jedini Semićani koji su do naših
dana sačuvali svoj entitet i svoj jezik.

HAM

Koren "ham" na hebrejskom znači: "toplota", "braon". Biblija često

naziva Afriku zemljom Hama (Psalam 105,23.27; 106,22) Ham je imao
četiri sina Kuša, Misraima (hebr. Micraim), Puta i Hanana (hebr.
Knaghan). Jedino se Putova genealogija potomaka ne spominje, dok se
među Kušovim potomcima spominju Etiopljani, među Misraimovim
potomcima današnji Egipćani, Libijci i Palestinci, a među Hananovim

149
potomcima ne postoje narodi koji su do danas sačuvali svoj entitet, izuzev
potomaka Hananovog sina Sina - sinida (izvornih Kineza).

Za razliku od svoja dva brata, Ham je u jednoj situaciji pokazao karakter

nepoštovanja, koji će na njegovo nepokajano potomstvo navući
prokletstvo ropstva:

"A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće
svoje na polju.

A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući

natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne
vide golotinje oca svog.

"A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin.

I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude

sluga! Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im
bude sluga!" (1.Mojsijeva 9,22-27)

BLAGOSLOV I PROKLETSTVO NARODA

Oni Hamovi potomci koji nisu pristali na Hamov greh, nisu nasledili
njegovu grešnu sklonost nepoštovanja, pa nisu ni imali potrebe da ponesu
na sebi teško prokletstvo ropstva.

Prokletstvo se razlikuje od kazne po tome što nije izraz konačnog

pravednog suda, već samo sredstvo, nevolja koja predstavlja povod da
čovek postane svestan svog nepobeđenog iskušenja i prilika da ga
konačno pobedi. Svaki greh rezultuje svojim prokletstvom, na primer,
proždrljivost i neumerenost u ishrani rezultuje zdravstvenim problemima,
dok greh nepoštovanja rezultuje prokletstvom ropstva zato što je ropstvo
najsvrhovitiji ukor za osobu kojoj nedostaje poštovanje. Kada postane

150
žrtva tuđeg nepoštovanja, čovek ima priliku da postane svestan slabosti
sopstvenog karaktera, kojih ne bi bio svestan u uslovima mira i
blagostanja. U neprijatnom iskušenju on biva suočen sa svojom do tada
pritajenom ohološću, gordošću i buntovnošću, i biva primoran, ili da se
sasvim ponizi i pokaje za svoje grehe, ili da svoje srce još više okameni,
da ga još više otruje buntom i nepoštovanjem, i tako svojim suludim
izborom dovede do uništenja.

Sud Božje pravde pohodi ljude tek onda kada oni prezru Njegovu milost,
kada odbiju sve pozive na pokajanje, bilo kroz Njegovu reč, bilo kroz
razne prilike i neprilike.

Četiri stotine godina Bog je pozivao jednu grupu Hananovih potomaka na

pokajanje. Poneseni svojom fizičkom snagom i veličinom, i živeći u
gradovima koji su bili opasani ogromnim kamenim zidovima, gajili su
osećanje o svojoj nepobedivoj moći. A Božje strpljenje su drsko shvatali
kao svoje pravo da greše. Na kraju, Bog im se otkrio kao pravedni sudija.
Jevrejske mudrosti otkrivaju zašto nisu mogli biti ostavljeni bez kazne:

"A što si ostavio nekažnjene njihove grehe, nije bilo straha ni pred kim.
Zamrzeo si drevne stanovnike svoje Svete zemlje jer su činili zlodela
grozna u vradžbinama i obredima bezbožnim; okrutne ubice svoje dece,
žderače utrobe na gozbama mesa ljudskog, posvećenike s krvava pira,
roditelje ubice bića bespomoćnih, odlučio si uništiti rukama otaca naših.

Ipak si i njih poštedeo kao ljude, jer si im pred vojskom svojom poslao
ose kao preteče da ih malo pomalo istrebe. Premda si ih mogao, kao
bezbožnike, predati u boju rukama pravednika ili strašnim zverima ili ih
strogom rečju najedanput zatrti, sudeći im malo pomalo, davao si mesta
pokajanju. ...

A ti si milostiv svemu jer možeš sve i kroz prste gledaš na grehe ljudima
da bi se pokajali. Jer ti ljubiš sva bića i ne mrziš ni jedno koje si stvorio.
Jer da si štogod mrzeo, ne bi ga ni stvorio. ...

151
Ali ti štediš, jer sve je tvoje. Blago kažnjavaš prestupnike, koriš ih i
opominješ za grehe njihove da se ostave zloće i da se uzdaju u tebe,
Gospode!" Mudrosti Sol. 29,11; 28,3-10; 27,23-24.26; 28,2

Za sve koji se odvrate od svojih greha, obećan je blagoslov. Sveto pismo

proriče Božji blagoslov i nad Hamovim potomcima:

"U to će vreme biti pet gradova u zemlji egipatskoj koji će govoriti

jezikom hananskim i zaklinjati se Gospodom nad vojskama... U to će
vreme biti oltar Gospodnji usred zemlje egipatske, i spomenik Gospodnji
na međi njezinoj.

I biće znak i svedočanstvo Gospodu nad vojskama, u zemlji egipatskoj.

Kad stanu vikati ka Gospodu na nasilnike, On će im poslati spasitelja i
kneza i izbaviće ih. I biće poznat Gospod Egipćanima, i poznaće Egipćani
Gospoda u to vreme, i služiće Mu žrtvama i darovima.

I služiće Gospodu Egipćani s Asircima. Jer će ih blagosloviti Gospod nad

vojskama govoreći: Da je blagosloven moj narod egipatski i asirski, delo
ruku mojih, i nasledstvo moje, Izrailj. ... Jer će se dom moj zvati dom
molitve svim narodima" (Isaija 19,18-25; 56,7)

Kao što Božji blagoslov počiva na pokajanim narodima, tako i Božje

prokletstvo pada na narode koji su se iskvarili. Pravedni Bog ne gleda ko
je ko, pa je prokletstvo snašlo i sam izabrani jevrejski narod kada je
pogazio svetlost koju je imao, i svog Mesiju poslao na krst.

"Doći će na te sve ove kletve i goniće te i stizaće te, dokle se ne istrebiš,

jer nisi slušao glasa Gospoda Boga svojega i držao zapovesti njegove i
uredbe njegove. ... Ili će vas rasejati Gospod među narode, i malo će vas
ostati među narodima u koje vas odvede Gospod".

Da Božji karakter ne bi njihovim rasejanjem bio pogrešno predstavljen,

njihov blagoslov neće sasvim nestati, već će biti prekriven prokletstvom:

152
"I bićeš čudo i priča i podsmeh svim narodima, u koje te odvede Gospod.
Mnogo ćeš semena izneti u polje, a malo ćeš sabrati jer će ga izjesti
skakavci. Imaćeš maslina po svim krajevima svojim, ali se nećeš uljem
namazati, jer će opasti masline tvoje. Rodićeš sinove i kćeri, ali neće biti
tvoji; jer će otići u ropstvo. Sve voće tvoje i rod zemlje tvoje izješće
bube." (5.Mojsijeva 28,37-38.40-42)

Da bi svoj nekada izabrani narod doveo do pokajanja, Bog obećava da će

ga u svojoj milosti ponovo vratiti u obećanu zemlju:

"Zato ću Vas izbaciti iz ove zemlje u zemlju koju ne poznaste, ni vi, ni

oci vaši i onde ćete služiti drugim bogovima dan i noć dokle vam ne
učinim milost. Zato, evo, idu dani, govori Gospod kad se neće više
govoriti: Tako da je živ Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz zemlje
Misirske, nego: Tako da je živ Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz
zemlje severne, i iz svih zemalja u koje ih beše razagnao! Jer ću ih opet
dovesti u zemlju njihovu koju sam dao ocima njihovim." (Jeremija 16,13-
15)

"Ustani Jerusalime, stani na visoko i obazri se na istok! Pogledaj! Deca se

tvoja sabiru, od istoka do zapada, na zapovest Svetoga, radujući se što ih
se spomenuo Bog. Otišli su od tebe pešice, vodio ih neprijatelj, a gle, Bog
ih tebi vraća nošene u slavlju, kao decu carsku.

I naredi Bog: Neka se snize sve visoke gore i večne klisure; nek se doline
ispune i poravna zemlja da Izrailj čvrsto kroči u sjaju slave Božje, a šume
i stabla mirisna činiće senu Izrailju po Božjoj zapovesti; jer Bog će voditi
Izrailja u radosti, u svetlu Njegove slave, prateći ga milosrđem svojim i
pravednošću."

Vidimo da pravedni Bog ne gleda ko je ko, već kakav je ko. Blagoslov i

prokletstvo su u rukama čovekove slobodne volje.

JAFET

153
"Jafa" na hebrejskom znači "lepota" i "svetao". Jafetovi potomci se uzdižu
nad ostalim narodima po svojoj lepoti. Od njih su nastali današnji
indoevropski narodi.

Opšta odlika raznih naroda, da svojim precima pridaju božanske atribute,

učinilo je da se u raznim indoevropskim narodima sačuvalo ime Jafet
(Japhet) kao naziv božanstva. U indijskim Vedama ono nosi naziv
"PRAJAPATI" (sin Boga stvaranja), u grčkom "IAPETUS" (koji se
smatrao sinom neba i zemlje a ocem mnogih naroda), a u rimskoj
mitologiji "JUPITER". "Japodi" kao naziv jednog ilirskog plemena, i
"Gepidi" kao naziv jednog germanskog plemena, verovatno vuku poreklo
od Jafeta, svog praindoevropskog pretka.

JAFETOVI POTOMCI

Jafet je imao sedam sinova: Gomera, Magoga, Madaja, Javana, Tovela,

Meseha i Tirasa.

Kod antičkih istoričara - Straboa, Prokopija, Josifa Flavija i Herodota

možemo naći izveštaje o narodima koji su se u njihovo vreme zvali
imenima Jafetovih sinova, i koji su živeli na području od Grčke i Male
Azije do Persije.

Jafetov sin Javan, predak je današnjih Grka. Stari persijski naziv za Grke
bio je Jauna, a sama Biblija kao naziv za Grčku uvek koristi pojam Javan
(Danilo 8,21).

"A sinovi Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim. Od njih se razdeliše

ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku svome i po
porodicama svojim u narodima svojim." (1.Mojs. 10,4-5)

Elisa je naziv za stare Grke. Kitim je biblijski naziv za Kipar, a sami

Kiprani su sebe nazivali rečju Kition. Tarsijci se u Pismu spominju kao
trgovci i moreplovci sa kojima je trgovao izrailjski car Solomun: "Jer
careve sluge hođahu u Tarsis sa slugama Hiramovim: jedanput u tri

154
godine vraćahu se lađe tarsiske donoseći zlato i srebro, slonove kosti i
majmune i paunove." (2.Dnevnika 9,9,21) Enciklopedija Britanika
biblijski Tarsis dovodi u vezu sa gradom Tartesus, lukom koja se nalazila
na jugu Španije, a koju su razorili Kartaginjani oko V veka pr. n. e.

Gomerovi potomci, po Bibliji, naseljavali su severne krajeve zemlje

(Jezekilj 38,6).

Istoričar Josif Flavije je zabeležio da se narod, koji je u njegovo vreme

(93. n.e.) sebe nazivao Gali (Galaćani), nekada nazivao Gameriti. To
znači da su današnji Kelti Gamerovi potomci. Po Enciklopediji Britanici,
Jermeni tradicionalno veruju da takođe vode poreklo od Gomera, i to od
njegovih sinova Togarme i Aškenaza. Grčki istoričar Herodot spominje
Cimere (Cimermane) koji verovatno predstavljaju Gamerite.

Pored Cimera, Herodot spominje još par naroda koji se u njegovo vreme
(V vek pr. n.e.) još uvek nazivaju imenima Jafetovih sinovima. On
spominje Tiberane i Moškoe (potomke Tubala i Mešeha), dok za potomke
Jafetovog sina Madaja, piše da oni sebe nazivaju Arijevcima:

"Miđani su nekada bili poznati kao Arijevci." (Herodotus, Persian Njars,

7.62)

Madaj je otac Midima, koji se u istoriji spominju kao jedno od iranskih

plemena, vladari Persije, sve dok persijski vladar Kir nije 550. godine
pr.n.e. ujedinio Mediju i Persiju pod svoju vlast, da bi 539. godine oborio
veliku vavilonsku državu, što nam pored istorijskih izvora otkriva i
biblijski izveštaj:

"Evo, ja ću podignuti na njih Mide, koji neće mariti za srebro, niti će zlata
iskati." (Isaija 13,17)

Biblija takođe spominje midsko-persijskog cara Darija - Midijanina

(Danilo 11,1) koji nosi ime indoevropskog korena i značenja.

155
U svojoj ekspanziji na jugoistok, iranska plemena su se raširila do Indije i
Bangladeša (civilizacije Mohendžodaro i Parapa).

Na istoku su formirala Baktriju, Sogdijanu i druge manje državice, od

kojih je najistočniji Tadžik, danas jedna od kineskih republika, i jedina
kineska republika čije stanovništvo govori jezik indoevropske grupe
jezika.

Plemena iranskog porekla Kurdi i Oseti se nalaze severno od današnjeg

Irana, dok su nekadašnji Sarmati, takođe iranskog porekla, otišli najdalje
na sever, naselivši područje nekadašnje istočne Evrope.

Po Svetom pismu, Magog se rasprostirao severno od zemlje biblijskog

pisca (Jezek. 38,15.39). Po Josifu Flaviju, narod koje je on nazivao
Magogiti, Grci su nazivali Skitima.

Možemo primetiti da sve pomenute narode odlikuje zajednička

indoevropska grupa jezika, iz čega sledi da i ostale indoevropske narode
(Slovene, Germane, ...) odlikuje poreklo od Nojevog sina Jafeta.

Mnoštvo različitih autora smešta indoevropsku prapostojbinu na

različitim delovima Azije, Evrope, pa čak i Arktika, a kako ne postoje
nikakvi arheološki dokazi za indoevropsku prapostojbinu, mnogi opet
zaključuju da je indoevropski pojam veziv isključivo za lingvistiku, a ne i
za pojam etničkog porekla.

Teorija evolucije ne polazi od toga da su indoevropski narodi nastali od

jedne jedine porodice i njihovih sedam sinova, koji su se ubrzo posle
Potopa sa svojim potomstvom razišli na razne strane sveta, od Islanda do
Indije. Zato teorija evolucije ni ne može da objasni zašto indoevropska
grupa naroda nema arheoloških dokaza za svoju prapostojbinu. U
bukvalnom smislu, prapostojbina svih naroda je Ararat gde je pristala
Nojeva barka.

156
Najmudrije mesto za pristanište barke, mogao je bez sumnje biti samo
planinski masiv Ararata, koji se nalazi u "centru sveta", na tromeđi tri
kontinenta.

GENETIKA I POREKLO NARODA

U odgovoru na pitanje da li indoevropsku grupu jezika zaista prati realna

populacija naroda koji imaju zajedničko indoevropsko (Jafetovo) poreklo,
mogu nam pomoći savremena saznanja o zastupljenosti genetičkih
markera specifičnih za razne ljudske populacije. Kada, na primer,
kosmičko zračenje izazove mutaciju i tako promenu genskog zapisa kod
jedne osobe, njeni potomci takođe nasleđuju od nje novonastalu genetsku
promenu, a analizom zastupljenosti tog izmenjenog gena u stanovništvu
možemo da pratimo kretanje i poreklo određene populacije ljudi.

GENEALOGIJA KRVNIH GRUPA "ABO" SISTEMA

Razlike između krvnih grupa nastaju mutacijama, a kako se one nasleđuju

poštujući Mendelove zakone nasleđivanja, mogu nam poslužiti kao
genetički markeri na osnovu kojih možemo da odgovorimo na mnoga
pitanja o poreklo čoveka i naroda.

Krvna grupa "A" je izvorna krvna grupa "ABO" sistema i od nje su

mutacijama nastale krvne grupe "B" i "O".

"Utvrđeno je da gen O ima iste sekvence kao gen A, ali zbog delecije
jednog nukleotida u njemu, u toku transkripcije DNK, pojavljuje se pre
vremena stop kodon koji menja okvir čitanja gena. Delecija gena A je
samo jedan od uzroka nastanka krvne grupe O." (Klinička
transfuziologija, str. 107)

Kod krvne grupe "B" došlo je do četiri zamene nukleotida u odnosu na

"A" grupu.

NARODI KRVNE GRUPE "A"

157
Jednostavnim analiziranjem zastupljenosti krvnih grupa (ABO sistema)
možemo primetiti na jugu Švedske i Norveške izraženu distribuciju "A"
krvne grupe, koja se poklapa sa područjem najveće zastupljenosti
nordijskog rasnog tipa (u koje spadaju i stari Grci, Iliri, Tračani, Kelti,
Germani, i Sloveni). Krvnu grupu "A" srećemo i među predstavnicima
žute rase. Vidimo je posebno zastupljenu na severu Švedske među
Laponcima, zatim u Finskoj i Mađarskoj, na Alpima, i u Bugarskoj i
Turskoj. Srećemo je i među turkijskim narodima, kao i kod Eskima i
pojedinih Indijanaca Severne Amerike (Blekfut 82%, Šošoni 45%,
Navajo 27%). Nalazimo je i među južno-australijskim Aboridžinima, kao
i među pojedinim plemenima južne Afrike (Bušmanima i Hotentotima).

NARODI KRVNE GRUPE "B"

Grupa "B" prati jednu grupu naroda mongolskog porekla. Najviše je

zastupljena u centralnoj Aziji i na Tibetu. Kako su Mongoli vekovima
držali kinesku prestonicu, vidimo povećanu zastupljenost "B" grupe na
području Pekinga i okoline. Najviše je zastupljena kod Tibetanaca,
Kalmuka, Burjata, i Pa-Mjao naroda, ali je nalazimo veoma izraženu i u
fosilima Lepenskog Vira, kao i u fosilima Podunavlja, što pokazuje da su
mongolska plemena živela nekada i na našem podneblju. Kod nas je i
danas najviše zastupljena u Podunavlju istočne Srbije.

Izuzev na zapadnoj obali Aljaske, gde se nalazi u veoma maloj meri, nje
nema među američkim Indijancima. Iako Indijanci severne Amerike
imaju mnoge atribute žute rase, oni nemaju nikakve genetske bliskosti sa
mongolima Azije.

NARODI KRVNE GRUPE "O"

Nulta krvna grupa je najzastupljenija krvna grupa u svetu, raširena po

celoj zemljinoj kugli, a među Indijancima Južne Amerike je nalazimo u
njenom najčistijem obliku na Zemlji (Peru 100%, Maje 98%). Ona takođe
odlikuje mnoge narode negroidnog porekla, kao i narode jugoistočne

158
Azije, i australijske Aboridžine. Veoma je zastupljena i kod Gruzina (na
Kavkazu), kao i kod Dravida (starosedelaca Indije).

Nalazimo je širom Evrope kao odliku različitih mediteranskih rasnih

tipova; najviše na Islandu (56%), zatim u Irskoj (52%), Škotskoj (51%),
kod Baskijaca (51%), Italijana (46%).

Na tlu Skandinavije je posebno zastupljena u švedskoj pokrajini Dalarne.

Prosek zastupljenosti nulte grupe u stanovništvu Jugoslavije iznosi 38%.

Ona je kod nas najviše zastupljena na Kosovu, i ona odlikuje stanovništvo

dinarskog i mediteranskog rasnog tipa.

Iako postoji analogija između zastupljenosti krvnih grupa i rasnih tipova

drugog reda, zapazimo da ne postoji nikakva analogija između krvnih
grupa i zastupljenosti crne, žute i bele rase po svetu.

"Antropolozi dele čovečanstvo na tri najkrupnije rasne grupe, ili, kako se

u antropologiji kaže, na tri rase "prvog reda": negroidnu, mongoloidnu i
evropeidnu. Ovoj modernoj podeli odgovara stara podela na "crnu",
"žutu" i "belu" rasu. Pored ovih rasa, postoje male rase ili rase "drugog
reda"." (A. Aleksopulo, Osnovi učenja u evoluciji, str. 277, Prosveta,
Beograd)

RAZLIKE IZMEĐU LJUDI NASTALE ZBOG RAZLIČITOG

POREKLA I RAZLIČITE ADAPTACIJE

"Prva antropološka ispitivanja krvnih grupa čoveka uopšte, obavili su

Hana i Ludvig Hiršfeld, lekari u srpskoj vojsci, za vreme Prvog svetskog
rata, na Solunskom frontu, gde je bio skoncentrisan veliki broj naroda i
rasa." (B. Dinić, Zavod za transfuziju krvi, Beograd)

Prva saznanja izazvala su zbunjenost, zato što se razlike između ljudskih

rasa prvog reda (bele, crne i žute) ne poklapaju sa genetskim razlikama

159
koje otkrivaju genetički markeri, kao što su to prvobitno bile krvne grupe
ABO sistema.

"Krvne grupe pokazuju da nešto nije u redu sa sadašnjim podelama

ljudskih rasa, bar ne u pogledu njihove srodnosti. Raširenost krvnih
"bioloških indeksa" ne slaže se ni sa jednom kartom glavnih ljudskih rasa.
Jedan ključ je tu, ali koja vrata i koju perspektivu otvara?"
(V.Dvorniković)

Ključ u razumevanju veze između krvnih grupa i naroda i rasa nalazimo u

Bibliji, u razumevanju da razlike između ljudi na nivou neutralnih gena
nisu vezane za proces prilagođavanja nepovoljnim klimatskim uslovima,
koji je rezultovao formiranjem rasa prvog reda (crne, žute i bele), već su
nastale mutacijama kroz proces međusobnog razilaženja, i zatim dužeg
vremena izolacije (i endogamije) raznih grana Nojevih potomaka, od
kojih su formirani rasni tipovi takozvanog drugog reda (mediteranci,
nordijci, dinarci...).

Nerazumevanje i zanemarivanje biblijskog učenja o poreklu čoveka

rezultuje zbunjenošću naučnika koji razlike između rasa prvog reda,
nastale adaptacijom, pokušavaju da poistovete sa razlikama između rasa
drugog reda (i njihovim tipičnim krvnim grupama). Kako su rase prvog
reda nastale trenutno Božjim čudom, one nisu ostavile nikakvog traga na
neutralnim genima. (U evolutivno neutralne gene možemo uslovno
računati i gene zadužene za razne sisteme krvnih grupa.) Dakle, genetske
razlike između ljudi otkrivaju genealogiju naroda od Noja.

Otuda, na primer, i Niloti i Pigmeji su crnci (zbog Božjeg čuda

adaptacije), ali se veoma razlikuju po onim ostalim antropološkim
atributima, koji nisu posledica prilagođavanja istim uslovima uslovima
sredine, već su plod različitog genetskog porekla. Mongoli su prilagođeni
hladnoj klimi kao i Eskimi, i zato veoma liče jedni na druge, ali su sasvim
različitog porekla. Mongoli se fizički veoma razlikuju od nordijskog
rasnog tipa jer su adaptirani na hladne klimatske uslove, ali su genetski
bliskog zajedničkog porekla sa nordijskim rasnim tipom. Nordijski rasni

160
tip i mediteranci su međusobno veoma genetski udaljeni, iako su fizički
slični (spadaju u belu rasu). Takođe, afrički crnci Bušmani i Hotentoti
pokazuju zajedničke genetičke markere sa Mongolima i
Indoevropljanima, dok semićani (Jevreji, Arapi...) pokazuju isto tako
genetsku bliskost sa Eskimima (antigeni HLA sistema, izražena
levorukost, iste nasledne bolesti, zajednički guturalni izgovor, itd.).

Da bi izbegli potrebu za objašnjenjem spomenutih fenomena, naučnici

danas prave tabu temu po pitanju rasa, posebno na temu rasnih tipova
drugog reda, jer oni direktno predstavljaju razne grane Nojevih potomaka,
sa svojim tipičnim nasleđenim sklonostima koji ih čine moralno
odgovornima i zavisnima od Boga. Ono što se ranijih godina branilo
naučnim argumentima i rezultatima egzaktnih istraživanja, danas se
pokušava zaboraviti, a odgovornost za čovekove psihofizičke atribute se
svim silama pokušava prebaciti na uticaj sredine, čime se doprinosi da se i
ljudska odgovornost za sopstveno ponašanje prebacuje sa njega na
okolinu. Time se zapravo pokušava zataškati i jedna implikacija koja
nužno sledi iz teorije evolucije. Ako su osobine vrste nastale borbom za
opstanak, onda je normalno da postoje razlike i između ljudskih rasa, jer
različiti uslovi života rezultuju različitom potrebom za različitim
sposobnostima. Iz toga se prirodno zaključuje da će crnci koji žive u
povoljnijim uslovima imati manje razvijenu inteligenciju od, na primer,
predstavnika žute rase, koji moraju mnogo više da se snalaze da bi opstali
u borbi za opstanak. Da bi se izbeglo takvo rasističko shvatanje,
jednostavno se podrazumeva da su predstavnici ljudske vrste jednaki po
svojim sposobnostima i pojam rase pokušava da se zaboravi. Da bi se
obezvredio pojam rase, zloupotrebljava se činjenica da rase prvog reda
okupljaju pod sobom populaciju vrlo različitog genetskog porekla, dok se
istraživanje rasnih tipova drugog reda proglašava tabuom u koji ne sme da
se dira.

Kako na istom klimatskom području dolazi do mešanja stanovništva

različitog genetskog porekla a koje ima međusobne sličnosti zbog
adaptacije istim uslovima (na primer, nordijci i mediteranci), na taj način
genetske razlike između samih pojedinaca u okviru rasnog tipa prvog reda

161
(u ovom slučaju bele rase), prevazilaze razlike koje postoje između
različitih rasa po svetu.

Kao što je najveća koncentracija različitih biljnih i životinjskih vrsta u po

život najpovoljnijim - tropskim i suptropskim uslovima (koji su najbliži
pretpotopnim uslovima), tako su u tim istim područjima zastupljeni i
genetski najrazličitiji ljudski rasni tipovi po svom poreklu. Da je princip
prirodne selekcije i evolucije zaista formirao osobine vrsta, tada bi one
danas bile prilagođene upravo proteklom periodu ledenog doba. Predak
čoveka ne bi bio neki afrički crnac, već pripadnik žute rase. Takođe,
najveći broj današnjih živih vrsta bi svakako bio prilagođen hladnim
uslovima, a ne tropskim i suptropskim kao što pokazuju činjenice. Među
afričkim crncima nalazimo genetski najrazličitije predstavnike ljudskog
roda, dok je najmanja zastupljenost različitih rasnih tipova (drugog reda)
prisutna u nepovoljnim - hladnim klimatskim uslovima. Tamo gde je
najveća genetska čistota ljudske populacije, u hladnim klimatskim
uslovima, možemo govoriti o identifikaciji rase prvog reda sa rasnim
tipom drugog reda - pa rasu prvog reda (žutu) prate genetski markeri koji
odgovaraju rasnom tipu drugog reda (mongolima). Ako pogledamo
rekonstruisanu mapu ledenih površina na zemlji za vreme ledenog doba,
primetićemo da i danas na njenim nekadašnjim ledenim površinama žive
predstavnici žute rase koji su adaptirani na vrlo hladne uslove.

162
Na području Grenlanda i na severu Amerike vidimo takođe oblast
prekrivenu ledom, koju dan danas naseljavaju Eskimi i Indijanci njima
bliskog genetskog porekla, koje odlikuje zajednički antigen HLA-B27.

Na području Evrope vidimo dve ledene površine - Skandinaviju i Alpe.

Genetički markeri pokazuju da Skandinaviju i Alpe dan danas naseljavaju
pripadnici žutog rasnog tipa - Ugrofinci (alpski tip), koji su verovatno bili
prvi stanovnici Evrope, iz vremena kada se topila njena ledena kapa.

Područje Tibeta danas naseljavaju Mongoli koje odlikuje B krvna grupa.

Planinski lanac Anda u Južnoj Americi naseljavaju Indijanci (Inke) koje
odlikuju isti genetski markeri koje imaju i Turci (antigen HLA-B16).
Genetički marker (HLA-B14) koji je strukturalno vrlo blizak turskom
genetskom markeru (HLA-B16) nalazi se zastupljen i na Andima i na
evropskim Alpima.

FENOMEN ADAPTACIJE

U diskusiji na temu ljudskih rasa jedan naučnik mi je postavio pitanje:

"Kako je to moguće da postoje ljudi koji imaju veoma izduženu

(dolihokefalnu) ili veoma široku (brahikefalnu) lobanju? Zar ne postoji
neki standard u prirodi da ljudi izgledaju srazmerno i skladno? Otkuda
takve devijacije?"

"Zato što je egzistencija važnija od estetike!" Odgovorio sam mu.

Temperaturni ekstremi poslepotopne klime na zemlji rezultovali su

potrebom za prilagođavanjem živih organizama dotle nepoznatim
uslovima života. I sami možemo primetiti kako nam smetaju
temperaturne oscilacije. Ptice pred zimu lete sa severa na jug, zato što
nisu predviđene za hladnu klimu, koja je nastala padom vodenog omotača
za vreme Potopa, i tako nestankom pretpotopnog efekta staklene bašte

163
koji je rezultovao jednakom temperaturom na celoj zemljinoj površini. Pa,
opet, Bog je učinio i čudo prilagođavanja kod mnogih organizama.

Kao što pingvini imaju dvostruki sistem krvnih sudova (arterija prolazi
kroz venu) da bi mogli da podnesu nisku temperaturu, kao što su ptice
dobile instinkt da pred zimu lete sa severa na topli jug, i kao što su mnoge
životinje dobile sposobnost zimskog sna da bi podnele zimu, tako je i
čovek adaptiran na nepovoljnu klimu bilo hladnu, bilo toplu i osunčanu -
mnoštvom svojih atributa. Dok zaštitni tamni pigment štiti njegove
unutrašnje organe od štetnog ultraljubičastog zračenja jakog ekvatorskog
sunca, dotle uske i sitne mongolske oči bivaju zaštićene od odbijene
sunčeve svetlosti snežnih površina.

Jaka cirkulacija krvi u licu, debela čekinjasta kosa i osinji oblik glave
Mongola, sa specifičnim prćastim nosem, predstavlja adaptaciju na
delovanje hladnog vetra polarne klime.

Za razliku od crne rase koju odlikuju izduženi ekstremiteti i izdužena

lobanja, žutu rasu odlikuju kratki ekstremiteti (kratke ruke, noge, šaka) i
kratka okruglasta lobanja, da bi se tako smanjila površina tela koja bi
rezultovala štetnom aspiracijom toplote u hladnim uslovima.

164
Kako je u hladnim uslovima vazduh veoma suv, jer je sva vlaga iz
vazduha zamrznuta, prosečna zastupljenost znojnih žlezdi bi mogla da
dovede do dehidratacije, pa zato pripadnik žute rase ima drastično
smanjenu količinu znojnih žlezda i zato veoma suvu kožu. Taj fenomen
prati i pojedine rasne tipove koji žive u vreloj pustinjskoj klimi, jer je
tamo vazduh takođe veoma suv.

Za razliku od mediteranskog rasnog tipa koji sav višak prekomerno uzete

hrane izbacuje napolje, čovek žute rase je odmah pretvara u salo, radi
zaštite od niske temperature, a i zbog oskudne ishrane u nepovoljnim
uslovima za život. Zbog ograničenosti izbora hrane on je osposobljen da
podnese mnogo nezdraviju ishranu od ostale populacije. Instinktivna

165
potreba za skupljanje i pravljenje zaliha plodova se i danas manifestuje
kod predstavnika žute rase po svetu, kroz potrebu za skupljanjem
markica, salveta, i često sasvim nepotrebnih starih stvari.

EVROPSKA ŽUTA RASA

Zapazimo na mapi Francuske zastupljenost krvne grupe "A", koja je

posebno izražena u njenom centralnom i južnom delu.

Stanovništvo provincije Savoje i njene okoline, sa izraženom "A"

grupom, odlikuje i posebno izražena zaokrugljenost lobanje, koja se u
antropologiji naziva brahikefalija:

"Brahikefalija (brahi- + -kefalija), kratkoglavost, u antropometriji naziv

za široki i okrugli oblik lobanje kod kojeg je njena širina (tj. udaljenost
između slepoočnih kostiju) gotovo jednaka dužini (tj. udaljenosti između
udubljenja među čeonim lukovima i najizbočenije tačke na zatiljku).
Brahikefalija je karakteristična osobina nekih rasa i naroda (Finci,
Laponci, Bavarci, Savojci i dr.)." (Enciklopedija leksikografskog zavoda,
I, 475, Zagreb, 1966)

Zapazimo da svi pomenuti narodi žive na područjima nekadašnjih

zaleđenih površina. Bahikefalija i krvna grupa "A" nisu jedine posebnosti
tih naroda. Njih odlikuje i niža prosečna visina.

Mapa predstavlja zastupljenost muškaraca visine od 156 cm na području

srednje Francuske.

Parametri koje smo do sada naveli: krvna grupa "A", okrugla brahikefalna
lobanja i niža prosečna visina, odgovaraju karakteristikama takozvanog
alpskog rasnog tipa, o kome čitamo u našem univerzitetskom udžbeniku:

166
"Raširenost alpida po Evropi je prilična: nalazimo ih u srednjoj
Francuskoj, razasute svuda po Alpima, u Čehoslovačkoj, delimično
takođe u zapadnom i severnom delu Jugoslavije..." (dr Božo Škerlj, Opšta
antropologija, str. 69)

"Alpinci su rasuti po celoj srednjoj Evropi, naročito u južno-nemačkim

pokrajinama, a i van tih pokrajina. U nemačkoj predstavljaju posle
nordijaca najveću rasnu većinu od 35%." (Vladimir Dvorniković, KJ, str.
176)

U Jugoslaviji je alpski tip najviše zastupljen u Vojvodini, posebno u

Bačkoj, ali na njega nailazimo i u zabačenim planinskim područjima
čitave zemlje.

Mapa prikazuje zastupljenost alpskog rasnog tipa u Francuskoj (Ripley

1898).

FIZIČKE KARAKTERISTIKE ALPSKOG RASNOG TIPA

"Onižeg stasa (oko 163 cm), kratkih nogu. Ljudi krupni, teški, skloni
debljini. Vrat obao, prsti na rukama kratki. Lobanja okrugla (mezokefali -
brahikefali). Vilična kost široka; brada obla, često "dvostruka", nije
istaknuta. Zubi nisu sasvim zbijeni kao u ostalih evropskih rasa. Lice
široko, okruglo, crte neizrazite; česte su "kesice" pod očima i naslage sala.
Usta povelika. Uši otskaču od glave. Nos kratak, tup i spljošten. Čelo je
široko i oblo. Oči smeđe, malene i pliće smeštene nego u drugih
evropskih rasa. Koža žućkasta ili smeđa; nabori se rano javljaju i daju
prevremeni izgled starenja. Kosa je tamna ili sasvim crna, debela i kruta,
brata retka. U celosti se na ovom tipu zapažaju razna obeležja i stepeni
mongoloidstva." (V. Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena 174)

ALPSKI RASNI TIP PO ŠKERLJU

"Alpidi su više malenog rasta (163-164 cm), ali su u suprotnosti sa

mediteranidima dežmekasti. Boja kože je svetla, boja kose i oči tamna

167
(mrka); kosa prava. Glava je okrugla, lice takođe. Katkada su jabučice
unekoliko naglašene; nos je kratak, prav ili konkavan (zavijen)." (dr Božo
Škerlj, Opšta antropologija, str. 69)

Sličnost između predstavnika alpskog rasnog tipa i mongolskog vladara

Gujug Kana (početak DŽIII veka) je očigledna, i potvrđuje ili njihovo
zajedničko genetsko poreklo ili adaptaciju istim uslovima života.

Na istoku alpski rasni tip smenjuje njemu blizak istočno-baltički rasni tip.
Razlika između ova dva tipa je u tome što ovaj drugi karakteriše nešto
veća visina (oko 165 cm), i žućkasta a ne crna kosa. Oči su sive ili modre,
malo ukoso položene. Lobanja je nešto više ćoškasta, nego što je obla.
Nos je debeo i širok. Uši kod baltičkog tipa su pritisnute uz glavu, dok
kod alpskog odskaču od glave. Postoji razlika i u svetlini kože.

Baltidi su po Škerlju rašireni "po istočnoj obali Istočnog Mora ili Baltika,
posebno u Finskoj,i po celom zapadnom (tj. evropskom) delu SSSR-a,
zatim u Poljskoj. U karpatima se graniče sa alpidima i dinaridima. Bez
sumnje su Baltidi došli u naše krajeve gde se njihov uticaj još i danas jako
poznaje na Slovencima i severnim Hrvatima" (B. Škrelj, Opšta
antropologija, 70).

Alpski i baltički rasni tip objedinjuje zajednička grupa gena u HLA

sistemu (krvne grupe belih krvnih zrnaca): A3,B7,Dr15,Cnj7 i tako
otkriva njihovo zajedničko poreklo.

Istraživanja antropoloških tipova fosila potvrđuju da je alpski rasni tip

starosedelac Evrope:

"ALPSKI RASNI TIP u istočnim oblastima Jugoslavije prisutan je preko

praistorije do ranog i kasnog srednjeg veka.

Konkretno sa 19% je kao "Glockenbecher Typ" zastupljen u bronzanom

dobu na nekropoli Mokrin." (Živan Mikić, 117)

168
Sada nam se nameće pitanje kako se, na koji način i za koje vreme alpski
tip prilagodio hladnim uslovima nekada zaleđene Evrope?

ČUDO ADAPTACIJE

Adaptivne karakteristike rasnih razlika prvog reda između ljudi su vrlo

velike na planu genetike i zahtevaju transformaciju hiljade gena radi svog
ostvarenja. Kako geni imaju u proseku više hiljada nukleotida, razumemo
da je potrebna ogromna količina odabranih mutacija da bi se organizam
prilagodio nepovoljnim uslovima. A kako su mutacije slučajne i većinom
neodgovarajuće i štetne, razumemo da bi se u periodu slučajne pojave
potrebne adaptacije moralo desiti drastično više puta nepotrebnih i štetnih
mutacija, od miliona onih koje su nam potrebne za adaptaciju. Pitanje je
da li bi organizam uopšte preživeo u međuvremenu, ako bi i imao
milijarde potomaka među kojima čeka da se pojavi bilo kakva mutacija, a
onda u mnoštvu bilo kakvih (pa i smrtonosnih) da se pojavi i neka
pozitivna mutacija. Ili bi možda u svom procesu adaptacije na hladnu
klimu taman stekao neke osobine, a ono već bi ledeno doba prošlo i došla
topla klima koja bi zahtevala adaptaciju u suprotnom smeru. No, ovo su
sve naše pretpostavke, i ne možemo da tako sigurno pričamo o nečemu
što nismo videli i izmerili, a da to ima naučnu vrednost. Ali, zato možemo
da verovatnoću za taj proces adaptacije sami izračunamo.

Pretpostavimo da gen od 1000 nukleotida treba da promeni samo svojih

100 nukleotida da bi tako nastao jedan novi gen koji će čoveku pomoći u
adaptaciji na nove nepovoljne uslove života. Naravno da bi u tom čudu
bilo potrebno promeniti još hiljade gena istovremeno, ali zamislimo da je
potrebno samo 10% promeniti strukturu jednog jedinog gena.

Ako smo dugo vremena čekali da se samo 10% jednog jedinog gena
promeni na određen način, morali smo da pretpostavimo da će za to
vreme i ostali geni po verovatnoći trpeti svoje izmene. Ako bi i imali tako
neograničeno puno vremena, i ako bi jedinke sa štetnim mutacijama
selekcijom bile odstranjene, realno je očekivati da bi neutralni geni, kakvi
su u priličnoj meri i geni HLA sistema, doživeli drastične promene. Ali,

169
mi na njima ne vidimo nikakav proces promene koji bi ukazivao na vreme
adaptacije. Ako već vidimo proces nastanka razlika između HLA gena u
međusobnom razdvajanju, raseljavanju i formiranju rasnih tipova drugog
reda, kako je moguće da drastične razlike u izgledu koje vidimo u
adaptaciji na različite klimatske uslove nisu ostavile nikakvog traga u
HLA i drugim genima? Indoevropljani i Mongoli dele čak zajedničke
gene u HLA sistemu (HLA-Cw7).

Vidimo da se složena adaptacija desila trenutno ne ostavivši o tome

nikakvog traga na neutralnim genima. Zajednički ili vrlo malo različiti
geni između Eskima i Semićana takođe nameću pitanje - kako je moguće
da proces adaptacije kroz mnogobrojne neophodne slučajne mutacije nije
oštetio te gene i udaljio ih jedne od drugih? I Jevreje i Eskime karakteriše
zajednički antigen HLA-DR4. Pojedini naučnici tvrde da je HLA-DR4
najstariji gen u HLA-DR sistemu, i da su od njega nastali sve ostale
varijante HLA-DR gena kod ljudi. Zašto? Zato što se on pojavljuje skoro
kod svih sisara, dok je gen sličan HLA-B27 (koji igrom slučaja imaju
takođe Jevreji), nađen kod pacova. Kako objasniti činjenicu da se pojedini
geni između same ljudske populacije više razlikuju, nego između
pojedinih ljudskih tipova i drugih životinja? Da li nam taj fenomen
otkriva evoluciju čoveka od životinje? Svakako da ne! Ali nam otkriva da
su istog trenutka i čovek i životinje došle pod uticaj kosmičkog zračenja
koji je (po rušenju vodenog svoda za vreme Potopa), počeo svoj proces
mutacije genetskog materijala kod svih istovremeno.

Vraćamo se na postavljeno pitanje o neophodnom vremenu za

transformaciju 10% jednog jedinog gena od 1000 nukleotida u
odgovarajući gen, i računamo koliko treba mutiranih gena da nastane da
bi se po verovatnoći pojavio bar jedan gen sa tako očekivanim
rasporedom? Da bi se sto nukleotida zamenilo na određenom mestu sa
bilo kojim drugim nukleotidom, verovatnoća je:

(1000x999x998x...x901) x (100x99x98x97x96x...x3x2x1)
=63850.511926305.130236690.511142022.274281262.900693853.33177

170
6286.816221524.376994750.901948920.974351797.699894319.4208119
33.446191797.592213357.065053890. (140 cifara)

Dakle, broj mogućnosti za slučajnu zamenu 100 određenih nukleotida je

10 na 140. A to znači da je verovatnoća da se desi zamena 100 određenih
nukleotida jedna mogućnost prema 10na 140. A kako jedan nukleotid
može da mutira u tri preostale varijante nukleotida, broj mogućnosti
iznosi 10 na 615, što znači da je verovatnoća da se formira pravi gen sa
100 određenih zamena nukleotida 1 prema 10 na 615.

Pretpostavlja se da broj elementarnih čestica u vasioni iznosi 10 na 70, pa

je nerealno očekivati da bi reprodukcija ljudske vrste na zemlji mogla da
omogući pojavu 10 na 615 jedinki koji bi bili nosioci krajnjeg rezultata
promene da bi se pojavila bar jedna odgovarajuća mutacija jednog gena.

POREKLO VRSTA

Evolucioni koncept je zasnovan na uverenju da nove životinjske i biljne

vrste nastaju mutacijom prethodnih, dok kreacionizam (koncept stvaranja)
zastupa da su različite vrste u početku stvorene kao različite.

Ogroman broj izumrlih vrsta, čije skelete nalazimo u fosilima,

kreacionistima služi kao dokaz o početnoj raznovrsnosti živog sveta i
potonjoj potopnoj katastrofi, dok evolucionistima služi kao izvor
materijala za rekonstrukciju zamišljenog evolutivnog niza u nastanku
čoveka od koacervatnih kapljica organske materije.

NASTANAK VRSTA MUTACIJOM

Već smo zapazili da mutacije mogu da izazovu samo oštećenje i

degeneraciju onoga što u genskom zapisu već ima konkretnu funkciju, i
da takvo oštećenje može dati evolutivnu prednost organizmu samo u
neprirodnim uslovima života.

171
Ali ni u takvim uslovima, mutacije ne mogu da stvore novu vrstu
organizma, koga bi karakterisale složenije funkcije od njegovog
nemutiranog pretka.

Na primer, ako jedinke masivnije građe ne mogu da dođu do one količine

hrane koja predstavlja neophodni minimum za njihovu egzistenciju, one
će zbog svoje masivnosti da budu ugrožene u egzistenciji, dok jedinke
koje su mutacijom ometene u razvoju, i ne dostižu punu veličinu, imaju
manje potrebe za hranom, a samim tim i veće šanse da sebi slične
potomke ostave u životu. Otuda genetski degradirani organizmi
poslepotopnog sveta mogu pokazivati svojevrsnu evolutivnu prednost u
odnosu na svoje nemutirane pretke, dokle god se nalaze u ne sasvim
prirodnim uslovima.

Na genskom nivou mutirana podvrsta ne pokazuje nikakav proces

progresivne evolucije tj. nastanak novog kvaliteta, već pokazuje oštećenje
i nefunkcionalnost svog ukupnog genskog zapisa.

NASTANAK VRSTA SELEKCIJOM

U evolucionističkoj literaturi vrlo često nailazimo na primere fosilnih

nalaza konja, tj. četiri različite vrste konja koji se ređaju po veličini i po
broju prstiju. U velikom broju prvobitno stvorenih životinjskih vrsta i
njihovih podvrsta nije nikakav problem naći bilo kakve potrebne primere
i poređati ih po bilo kojem zamišljenom scenariju, ali to još ne predstavlja
dokaz da je jedna vrsta nastala od druge vrste. Evolucionisti bi trebalo da
budu dosledni pa da svih nekoliko stotina vrsta konja, koliko je nađeno u
fosilima, poređaju po evolutivnom nizu, a ne samo četiri, koji se slažu sa
evolutivnim nizom samo po broju prstiju i visini, ali se prećutkuje da broj
njihovih rebara ne prati logiku evolutivnog niza, i iznosi po prihvaćenom
evolutivnom redu 18, pa 15, zatim 19 i na kraju opet 18.

Hoćemo li razne podvrste pasa poređati po veličini i postaviti pitanje da li

je pudlica nastala od buldoga, ili buldog od pudlice, u zavisnosti od toga
koja nam pasmina deluje primitivnije a koja složenije građe?!

172
Različiti primerci unutar iste vrste se uvek mogu selektovati - izdvojiti od
ukupnog genskog fonda i tako se od njih se mogu formirati posebne
podvrste, ali one predstavljaju osiromašenje početnog genskog fonda,
izolaciju podvrste a ne nastanak nove vrste koja bi bila genetski nova i
tako različita od osnovnog fonda. Dakle, selekcijom nije moguće dobiti
novu vrstu, već samo izolovati podvrstu iz ukupnog genofonda.

Selekcijom je moguće od divljih pasa (koji imaju najširi spektar genskog

fonda) dobiti pudlicu, ali pudlica u svojim genima ne sadrži ništa novo,
ništa više, već samo manje od onoga što divlji pas poseduje u svom
genomu.

Pokušavajući da se po svaku cenu odbrani teorija evolucije, mnogi teže da

razne žive i izumrle ljudske vrste poređaju po hronološkom redosledu, te
da zaključe kako su pojedini rasni tipovi nastali od drugih rasnih tipova,
da bi od njih na kraju nastao savremen čovek. Tvrditi da su od
kromanjonca nastali ostali savremeni rasni tipovi ljudi je isto toliko
besmisleno, koliko i tvrditi da je od, na primer, psa pudlice nastao pas
buldog. Međusobna sličnost između raznih ljudskih rasa ne ukazuje na to
da je jedna rasa nastala od druge, već da sve one imaju jednog
zajedničkog pretka, i na kraju, sličnost između fizioloških i psihičkih
principa koji prožimaju sva živa bića, otkriva da iza svih njih stoji jedan
isti Stvoritelj.

Kako je ogroman broj nekadašnjih životinjskih vrsta i podvrsta izumro,

realno je očekivati da takozvani "prelazni oblici" između majmuna i
današnjeg čoveka predstavljaju zapravo samo izumrle vrste nekadašnjih
majmuna, pa čak i izumrle varijacije u okviru savremene ljudske vrste, a
ne njihove prelazne faze.

DA LI JE KROMANJONAC NAŠ EVOLUTIVNI PREDAK?

ANTROPOLOŠKI ATRIBUTI KROMANJONCA

173
"Naučnici smatraju da su se ljudske rase razvile od kromanjonskog
čoveka." (Džin Straud, Moja prva enciklopedija, str. 15)

Ubrzo pošto su 1888. godine pronađeni fosili kromanjonca u Kro-

Magnonu u Francuskoj, ispostavilo se da oni i dan danas žive u pojedinim
delovima Evrope.

U enciklopediji Britanici čitamo da švedsku pokrajinu Dalarne danas

odlikuju živi kromanjonci:

"Naročito vredni pažnje su Dal narod iz Dalekarlije - danas Dalarna,

Švedska - i Guanči sa Kanarskih ostrva, za koje se kaže da predstavljaju
relativno čistu kromanjonsku vrstu." (Encyclopedia Britannica 1994-
2002)

Kada na svetskoj mapi zastupljenosti "O" grupe pogledamo područje

Švedske, tada vidimo da je nulta grupa najzastupljenija upravo na
području pokrajine Dalarne.

Kako nultu krvnu grupu u Evropi odlikuju još četiri rasna tipa, potrebno
je da pratimo genetički marker (antigen HLA-A28) koji je jedinstven
samo za kromanjonski tip:

Na mapi Švedske primetićemo najveću visinu stanovništva upravo na

području Dalarne:

Zapazimo da su kromanjonski fosili u Kro-Magnonu pokazali veoma

veliku visinu:

"Odlike kromanjonskog tipa: visok rast (179-194 cm), snažna građa,

velike šake, dolihokefalna lobanja, lice kratko i široko, nos dug i uzak,
čelo visoko. R.R. Schmidt: L'aurore de l'espirit humain. Payot, Paris,
1936."

174
(Marija Đurić-Srejić, Uvod u fizičku antropologiju drevnih ljudi, str.296)

Kada mapu svetske visine stanovništva uporedimo sa mapom svetske

zastupljenosti antigena HLA-A28 tada primećujemo veliku podudarnost,
iako kromanjonski tip nije jedini rasni tip koga odlikuje izražena visina.

Područje Afrike u kojoj je antigen HLA-A28 posebno zastupljen

naseljavaju crnci Niloti, koji pripadaju jedinstvenoj Nilo-Saharskoj
jezičkoj grupi.

"NILOTIČKI JEZICI, afr. jez. porodica; pripadaju joj jezici koji se

govore oko gornjeg toka Nila (krajevi Beli Nil, Bahr-el-Ghazal, Sobar,
između Viktorijina i Rudolfova jezera i južnije). Te slabo izražene jezike
lingvisti dele na više skupina kao što su "nilo-etiopska" (jezici shiluk,
nuer, dinka, anivak itd) i "nilo-saharska" (jezici bari, masai, turkana,
nandi, lotuko itd). Među nilotičke jezike ("nilo- čadske" skupine) ubraja
se i nubijski jezik, čiji se mnogobrojni dijalekti govore uz Nil od I
katarakte do iznad Kartuma te u delovima Senara, Kordofana i Darfura.
Za većinu nilotičkih jezika karakteristični su inderdentalni konsonanti,
dvosložnost korena te veća ili manja razvijenost nominalnih klasa, koje su
obično označene prefiksima. Postoje muzikalni akcenti, najčešće ih je pet,
neki od njih imaju gramatičku funkciju, npr. označavaju plural.
Gramatički rod ne postoji u severnim jezicima, ali se javlja u južnim.
Unatoč velikim fon. i gram. razlikama, nilotički jezici imaju prilično
jedinstven vokabular." (Enciklopedija leksikografskog zavoda, IV , 530-
531)

Činjenica koju nam otkrivaju savremeni genetički markeri, potvrđuje

zapažanje fizičkih antropologa iz prve polovine DŽDž veka:

"Prema nekim antropolozima, kromanjonski čovek je došao u Evropu iz

severne Afrike, gde se zadržao kao rasni tip i u docnijim razdobljima."

175
R.R. Schmidt: L'aurore de l'espirit humain. Payot, Paris,
1936.F255P255D" (Marija Đurić-Srejić, Uvod u fizičku antropologiju
drevnih ljudi, str.296)

Područje nilosaharske grupe jezika odlikuje velika visina stanovništva, pa

se među njima nalazi i pleme Masaji, koje predstavlja najviše ljude na
zemlji.

Sveto pismo spominje ljude visokog rasta kod dve grupe Hamovih
potomaka, kod Hananejaca i Kušita.

KO SU KROMANJONCI PO BIBLIJSKOJ GENEALOGIJI NARODA?

Područje Nilotske grupe jezika geografski pripada području naseljavanja

potomaka Hamovog sina Kuša. Čitamo ASD biblijski komentar:

"Hamovi sinovi: Kuš. Jevrejski narod je bio više povezan sa hamitskim

rasama nego sa Jafetovim potomcima. Kuš je drevna Etiopija, koja se u
klasično doba zvala Nubija. To nije bila Abisinija, već je uključivala deo
Egipta i deo Sudana, protežući se od I katarakte Nila, na Asvanu, i južno
sve do Kartuma. U egipatskim zapisima ova zemlja se zvala Kaš, a u
asirskim tekstovima pisanim klinastim pismom - Kusu."

Druge grupe afričkih crnaca ne mogu biti tipični predstavnici današnjih

Kusovih potomaka, zato što se od Nilota veoma genetski i antropološki
razlikuju. Zapravo, većina crnačkih plemena nisu potomci Kuša, već
njegove rođene braće: Misraima i Hanana, a pojedina su još daljeg
genetskog porekla.

U Svetom pismu čitamo genealogiju Kušovih potomaka (Kuš je "Hus" u

našem prevodu):

"A ovo su plemena sinova Noje

176
ila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dadan. Hus
rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji; Bješe dobar lovac pred
Gospodom; zato se kaže: dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod.

A početak carstvu njegovu bješe Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji

Senaru.

Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah, i Dasem

između Ninevije i Halaha; to je grad velik. ..."

(1.Mojsijeva 10,6-12)

Nilotičkoj jezičkoj grupi i danas pripada pleme koje se zove Sabaot (zovu
se i Elgon Masai) koje živi na istoimenom području.

Sveto pismo zapaža Kusove potomke Savce (Saba) kao visoke:

"Ovako veli Gospod: trud misirski i trgovina etiopska i Savaca ljudi

visokog rasta doći će k tebi."

(Isaija 45,14)

KROMANJONSKI SUPSTRAT MEĐU SUMERCIMA

Kušov sin Nevrod je bio osnivač Vavilonske kule. Interesantno je da se na

tlu Irana, istočno od nekadašnjeg Vavilona, nalazi i dan danas njihova
visoka zastupljenost, što se jasno vidi na mapi HLA-A28. Vrlo je
verovatno da su to danas potomci starih Sumeraca, a da su Sumerci bili
Kušovi potomci, svakako izmešani sa drugim narodima tog područja.

177
Dvoakcentovane reči se mogu prepoznati i u sumerskom vokabularu, kao
i u jezicima Nilotske jezičke grupe. Na primer, sumerski bogovi se zovu:
Lilgamehs, Utnapištim, Enkidu, Humbaba, Irkala, Irnini, Isulanu,
Lugalbanda, ... a primeri reči nilotske grupe jezika glase: agbra, alar,
ubaba, ubudala, inombolo, mohumagadi, laboraro, letsogo, setulo,
katikati, itd.

Hus je u hebrejskom originalu Kuš, a i nazivi njihovih sinova: Sava,

Savata i Savataka su se verovatno izgovarali od strane samih Kušita:
Saba, Sabata i Sabataka. Na primer, kada su vladali Egiptom (717-690),
etiopski carevi su se kao egipatski faraoni DŽDŽV dinastije zvali: Šabaka
i Šabataka.

Posle raspada Vavilonske kule, neki Kušiti su očigledno ostali na tlu

Mesopotamije, a drugi su se razišli po svetu.

KROMANJONCI MEĐU PATAGONCIMA

Na osnovu genetskog markera HLA-A28 možemo prepoznati

zastupljenost kromanjonskog rasnog tipa i na području Južne Amerike -
Patagonije.

Magelanova ekspedicija je 1520. godine došla sa njima u kontakt i donela

nam izveštaj o susretu sa divovima. Antonio Pigafeta, kartograf i hroničar
Magelanove ekspedicije, piše u svom izveštaju:

"Jednog dana, kada to niko nije očekivao, videli smo džina, potpuno
nagog, pored mora. On je igrao i skakao, i pevajući bacao pesak i prašinu
iznad svoje glave... Bio je toliko visok da mu je najviši između nas
dosezao do struka. On je bio zaista dobro građen... Kapetan je nazvao ovu
vrstu ljudi Patagoni. Oni nisu imali kuće, već kolibe, kao Egipćani. Živeli
su od sirovog mesa i jeli vrstu slatkog korenja koje su zvali kapak. Dva
džina, koja smo imali na palubi, putem su jeli iz ogromne činije za
biskvite a jeli su i pacove, a da ih ne oderu. Pili su pola kofe vode
odjednom. ..."

178
Možda je tada među inače visokim precima današnjih Tehuelče i Mapuče
Indijanaca Patagonije zaista bilo tako ogromnih divova, ali je prodiranje
Evropljana izazvalo velike seobe i međusobna mešanja starosedelačkih
populacija, pa su ti Indijanci divovi danas u velikoj meri asimilirani u
populacije Indijanaca koje govore jezike drugih jezičkih grupa, i koji su
drugog genetskog porekla. Patagonsko pleme Ona je sačuvalo predanje o
Potopu koje glasi:

"Došao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi.

Neki su se penjali na sante leda i pridružili se pingvinima, i jeli ribu kao i
oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda
spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bića, a neki su postali
veliki pingvini." (Brusca & Njilson, p. "E")

Indijanci Tehuelče su sačuvali predanje o božanstvu - stvoritelju koji se

zvao "Kuč", što može biti produkt obožavanja njihovog stvarnog
genetskog pretka, biblijskog praoca Kuša. Nekoliko reči iz vokabulara
Tehuelča glasi: ahalel - glava; chachen - ptica; chan-chail - jezik; chon -
covek; chon-kain - šef; chua - mlada devojka; huisn - pas; inar - krv;
kaarma - starica; kachk - starac; kosh - lice; kree - mesec; kreen - sunce;
lal - sin; ma - ti; mak - tvoj.

KROMANJONCI U EVROPI I U NAŠOJ ZEMLJI

Najveća zastupljenost kromanjonskog tipa u Evropi je na području

švedske pokrajine Dalarne, i, kao što nam to otkriva HLA-A28 na
području obližnjih baltičkih naroda. Takođe je u velikoj meri zastupljen
na tlu Danske, i severozapadne nemačke pokrajine Vestfalije.
Kromanjonski tip je veoma zastupljen i na jadranskom primorju, na
dalmatinskim ostrvima, i među albanskim stanovništvom.

U našoj zemlji je posebno zastupljen u Jugoistočnoj Srbiji, i na Kosovu.

Veoma je zastupljen u Grdelici (45 km jugoistočno od Niša) i njenoj
okolini. Podaci iz zavoda za transfuziju krvi u Leskovcu pokazuju

179
povećanu koncentraciju "O" krvne grupe u Grdelici, u odnosu na okolno
područje, koje je inače karakteristično po najvećoj zastupljenosti "A"
grupe u Jugoslaviji (zbog stanovništva izvornog slovenskog a i turskog
porekla...):

ABO Grdelica Vlasotinci Leskovac

O 36,4 % 31,7 % 33 %

A 29,3 % 42,8 % 48 %

B 20,7 % 17,4 % 13 %

AB 13,4 % 8,1 % 7%

Broj davalaca: 579 1000 223

Velika zastupljenost kromanjonskog tipa u fosilnim nalazima na tlu naše

zemlje otkriva da je on bio jedan od njenih starosedelaca. Naš najveći
fizički antropolog Živko Mikić piše:

"Na Vlascu je prisutan staroevropski tip Brno Predmost, klasičan

kromanjonski tip ljudi, zatim kromanjonac sa robustnom i gracilnom
varijantom. Čovek kromanjonskog tipa karakterističan je i za antropološki
sadržaj Padine. U jednom varijetetu kromanjonski čovek se javlja i znatno
kasnije, u bronzanom dobu, na nekropoli u Mokrinu (severni Banat)."
(Živko Mikić, Prilog antropološkoj strukturi stanovništva Srbije, str.115)

Među skeletnim ostacima Lepenskog vira je nađeno 160-170 individua,

koji su na osnovu arheoloških i stratigrafskih elemenata podeljeni u dve
grupe: A i B. Najstarija grupa A se svrstava u kromanjonski tip (sa
svojom robustnom i gracilnom varijantom).

"Karakteristike muškaraca grupe A su duga ili vrlo duga lobanja, sa

srednje širokom ili širokom maksimalnom širinom. Visina lobanje je jako

180
izražena. ... Lobanjska građa je veoma masivna. U norma vertikalis
lobanje su sferoidnog, elipsoidnog ili širokog ovoidnog oblika. U norma
lateralis profil je visok i razuđen. U okcipitalnom profilu je dominantan
torus okcipitalis, a oblici su "široka kuća" ili "bomba". Lice je vrlo široko
ili srednje široko, paralelopipedno. Mandibula je velika, visoka i široka.
Raums je širok sa jako naboranim angulusima. Postkranijalni skelet se
odlikuje čvrstinom, sa naročito izraženim hvataštima mišića i ligamenata
na femurima i humerusima. Robuscitet klavikule i rebra je takođe izražen.
Telesni rast se kreće između 175 i 178 cm. ... Kranijalni volumen kod
muškaraca se kreće između 1400 i 1500 mm3 (za ženske lobanje ove
grupe između 1258 cm3)." (Ž. Mikić, isto, str.27-28).

"Paleevropidi koje možemo nazvati po mladopaleolitskom nalazištu Kro-

Magnon u južnoj Francuskoj takođe Kromanjonidi, su možda najstariji tip
belaca u zapadnom delu Staroga sveta. Unekoliko su slični Nordidima i
Atlantidima, no mnogo krepkijeg stasa, dugoglavi, svetlih očiju i tamne
kose koja često potamni istina tek u pubertetu, a ranije je redovno plava.
Koža je tamnija, očne duplje su niske i široke, uopšte je ceo obraz,
osobito donji deo lica, širi i uglastiji. Istorija te podrase se može pratiti do
pleistocena. ... Ostatke i delove te podrase nalazimo u Švedskoj (Dalarne),
u Nemačkoj (Vestfalija), svuda po Evropi, pa takođe u Španiji i bez
sumnje na Kanarskim ostrvima koji igraju za tu grupu sličnu ulogu kao
Cejlon za Vedide, Jeso i Sahalin za Ainu, itd. I deo naših Dalmatinaca,
posebno na ostrvima, spada k toj podrasi koju smo u većem broju otkrili
još kod Starih Slovena, po našim Grobljima (Bled, itd)." (Božo Škerlj,
Opšta antropologija 72-73, 1960)

ANTROPOLOŠKE POSEBNOSTI KROMANJONSKOG TIPA

Kao što možemo primetiti po njegovim ukrašenim pećinama u

Francuskoj, ili po umetničkom bogatstvu njegovog folklora među crncima
Nilotima, kromanjonski rasni tip odlikuju izvanredne umetničke
sposobnosti, posebno u oblasti slikarstva i vajarstva. Svaki rasni tip ima
svoje posebnosti vezane za darove kojima ga je Bog obdario da služi
drugome.

181
Pored veoma izdužene lobanje i nazalnog izgovora, veliki razmak između
gornje usne i korena nosa, kao i naglašena vilična kost, su možda
najprepoznatljiviji vidljivi krom. atributi. Tome bi trebalo dodati i tipične
brazde na dlanovima, koje se takođe nasleđuju. Razdvojene sve tri
osnovne linije na dlanu, je, vrlo verovatno, odlika isključivo
kromanjonskog rasnog tipa.

Kromanjonski tip odlikuje sposobnost da živi u veoma suvoj klimi, bilo

toploj bilo hladnoj. Zato ima manjak znojnih žlezda, visok električni
otpor kože i njen veliki "kvalitet".

MEĐUSOBNA SLIČNOST KROMANJONSKOG TIPA SVUGDE PO

SVETU

Kada uporedimo izgled kromanjonskog rasnog tipa koji živi u Dalarni u

Švedskoj, sa njegovim predstavnicima u Vestfaliji u Nemačkoj, ili kod
nas u istočnoj Srbiji, ili čak sa Masaima i Patagoncima, primećujemo
začuđujuću ne samo genetsku već i fizičku sličnost.

KROMANJONAC NIJE NAŠ PREDAK VEĆ NAŠ BRAT

Gde god žive po svetu, kromanjonce karakteriše nulta krvna grupa.

Nemoguće je da od nekoga ko ima nultu krvnu grupu, mutacijom
dobijemo "A" ili "B" krvnu grupu, zato što je "O" krvna grupa zapravo
oštećena "A" grupa. To znači da od kromanjonskog tipa niko nije mogao
da nastane ko ima "A" i "B" krvnu grupu, a to znači ni savremeni čovek
koga te grupe odlikuju.

Svako može da se zapita, ako je kromanjonac živeo ovde u Evropi od pre

30 000 godina, kako je moguće da se do sada nije sasvim izmešao sa
ostalim Evropljanima?! Očigledno da je proračun njegovog naseljavanja u
Evropu pogrešan. Takođe, ako je njegov antigen HLA-A28 ostao sačuvan
i po najudaljenijim delovima sveta, to znači da se njegovo raseljavanje
desilo vrlo skoro u odnosu na vreme formiranja njegovog antigena HLA-

182
A28. Ista je stvar i sa ostalim populacijama. Formiranje različitih antigena
se obavilo pre raseljavanja, a po raseljavanju smo svedoci vrlo malih
genetskih razlika u okviru istog antigena. Ako su ostali antigeni nastali od
kromanjonskog HLA-A28, nameće se pitanje, kako je on uspeo da svoj
antigen sačuva svugde po svetu, zajedno sa ostalim antropološkim
atributima. Ako je ostala populacija mutacijama izmenjena, kako on sam
nije izmenjen ni tamo u dalekoj Patagoniji, a ni ovde kod nas. Da je zaista
današnji ljudski rod nastao od kromanjonskog tipa, sam kromanjonski tip
bi u međuvremenu svakako izgubio svoju genetsku i antropološku
uniformnost.

Bilo je potrebno da se desi čudo koje bi jednu populaciju raštrkalo na

razne strane sveta, a to je bilo čudo rasturanja vavilonske kule koje je
izazvalo pometnju i raseljavanje naroda po zemlji.

U POTRAZI ZA KORENIMA

Za razliku od teorije o kromanjonskom poreklu čovečanstva, koja se

pojavila kao nužnost slabosti teorije evolucije, postoje i druge teorije o
poreklu čoveka koje su takođe odgovor na određene potrebe, ali koje više
spadaju u domen psiholoških potreba.

Nauka je u međuvremenu pružila mnoštvo dokaza da su svi indoevropski

jezici nastali od zajedničkog praindoevropskog jezika. Ali, mnogi žele po
svaku cenu da dokažu da je upravo njihov jezik najstariji - najbliži
originalu, da bi time konačno dokazali da su upravo oni i najstariji narod
na svetu.

Da bi dokazali da je baš njihov jezik najbliži ljudskom prajeziku, oni

pronalaze sličnosti između drugih najstarijih jezika (kao što je, na primer,
sanskrit) i onda na osnovu postojeće sličnosti potvrđuju svoju teoriju.

Na primer, možemo da prepoznamo sličnost između sanskrita i srpskog u

mnogim rečima: din - dan, sunu - sun, kauva - krava, kamara - komora,
tana - ton, nabha - nebo, šaram - sram, sina - siti, vari - voda, raštra - rasa,

183
murada - mrtav, balakhana - balkon, barana - (za)brana, nagana - nag,
para - pre, tamas - tama, dvar - dver, agni - oganj, ... itd.

Da li nas prepoznavanje zajedničkih korena navodi na zaključak da je

srpski jezik prajezik svih ostalih indoevropskih jezika?

To bi na osnovu postojećih sličnosti mogao da zaključi svaki govornik

bilo kog indoevropskog jezika, od Irskog do Persijskog.

Držeći se evolutivnog pristupa, mnogi zapravo sve vreme pokušavaju da

dokažu da je njihov sopstveni jezik najmanje evoluirao, iz čega sledi da bi
bili ponosni kada bi uspeli da dokažu da je najstariji evolutivni predak
današnjeg ljudskog roda bio upravo pripadnik njihove nacije - bilo da je
on kromanjonac, neandertalac, ili neko ko je po teoriji evolucije još bliži
majmunu!

NAŠI GENETIČKI KORENI

Iako govorimo srpskim jezikom, koji spada u indoevropsku grupu jezika,

ogromna većina naše populacije nije slovenskog porekla. U zavisnosti
kako definišemo slovensku populaciju, mi u Jugoslaviji imamo svega
između 8 i 14% stanovništva indoevropskog porekla (prema HLA
markerima). Znamo da su među njima Sloveni svakako najzastupljeniji.
Većina našeg stanovništva je starosedelačkog neslovenskog i
neindoevropskog porekla, koja je potpuno zaboravila svoje izvorne
jezike, i koja je zahvaljujući kasnijim istorijskim okolnostima potisnula
srednjevekovni primat Slovena, ali i usvojila mnoge slovenske kulturne
elemente i slovenski jezik.

"Dinarizacija Jugoslovena vršila se postepeno od dolaska na Balkan;

linija te metamorfoze prilično je dokumentovana. Jugosloveni ranog

184
srednjeg veka pokazuju još pretežno nordijski karakter. Lobanje
najstarijih jugoslovenski grobova većinom su dolihoidne (85,7%).
Jugosloveni u prvoj polovini srednjeg veka bili su narod snažna i visoka
uzrasta, izdužena oblika lobanje i svetle kompleksije. Boja kože
pokazivala je ružičast inkarnat, a plava ili otvorena smeđa kosa crvenkasti
sjaj. Prema tome se rasno obeležje starih Jugoslovena u glavnim crtama
podudara sa spoljašnošću keltskih i germanskih plemena u vreme njihove
seobe na jug. Jugosloveni ranog srednjeg veka zastupali su prilično čistu
arijevsku rasu (ksantodolihokefaliju), kako je još i danas nalazimo u
Švedskoj i Engleskoj. "Već od DŽIII veka brahikefalija je porasla .."
ističe naš rasni istoričar N. Županić. Isto konstatuje i Čekanovski: "U
kasnom srednjem veku, pojavila se promena u odnosima dominancije
(rasnih obeležja) koja je imala kao posledicu zaokružavanje lobanje."
Dalje, ka DŽVI veku (dakle posle definitivnog utvrđivanja Turaka na
Balkanu) isti proces još se intenzivnije nastavlja, do prave dinarske
hiperbrahikefalije: "Čak i na račun niže brahikefalije raste
hipegrafikefalija, koja u srednjem veku uopšte nije bila zapažena." a
krajnji statistički rezultat bio je: "Od srednjeg veka do danas izgubili su
Jugosloveni na dolihokraniji 36,3% i na mezokraniji 30,7%, a dobili su na
brahikraniji 39,1% na hiperbrahikaniji 22,6% i na ultrabrahikraniji 5,4%."
I tako, dok "kod Jugoslovena najstarijeg doba nije konstatovan nijedan
slučaj planokcipitalnosti" (ravno "otsečeni potiljak", jedno od
najznačajnijih obeležja dinarske rase), od DŽVI veka može da se
konstatuje i veliki procenat hiperbrahikefalije koja zajedno sa drugim
obeležjima (stas, kompleksija) predstavlja već dovršen proces
dinarizacije." (Vladimir Dvorniković, KJ, str. 313-314)

METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA

Ako je svaku jezičku grupu u njenom praosnivanju karakterisala

populacija ljudi jedinstvenog genetskog porekla, to nam dokazuje da su
jezičke grupe formirane po ljudskim porodicama. Drugačije nije moguće
objasniti toliku čistotu genetskih markera koji prate određeni rasni tip.
Indoevropljane prati isključivo po jedan antigen u svakom HLA genu. To
je odlika i većine drugih rasnih tipova.

185
Činjenica da svaku jezičku grupu ponaosob karakteriše jedinstven fond
korena reči, takođe nam govori mnogo o istoriji ljudskog roda, i otkriva
da su ljudske populacije živele u međusobnoj genetskoj i lingvističkoj
izolaciji kroz duži vremenski period svoje praistorije i istorije. To je
vreme kada su se formirali rasni tipovi sa svojim psihofizičkim i
lingvističkim osobenostima koje sada želimo istražiti. Da bismo takve
genetske populacije identifikovali, uzeli smo u obzir one genetske
markere koji niti pokazuju veliku genetsku stabilnost, niti isuviše malu.
Markeri koji su genetski veoma stabilni i koji zato imaju veoma malu
varijabilnost, mogu da nas zbune, zato što će objediniti populacije
različitih jezičkih grupa, i otkriti njihovo zajedničko poreklo iz vremena
pre formiranja jezičkih grupa (npr. ABO sistem).

Sa druge strane, genetski nestabilni markeri (veoma skloni mutaciji)

mogu da nas zbune navodeći nas da prepoznamo mnoštvo malih
genetskih populacija u okviru nosilaca jedne iste jezičke grupe. Cilj nam
je da prepoznamo i definišemo genetsku populaciju nosilaca svake
pojedinačne jezičke grupe, upravo zato što su jedinstvene jezičke grupe
pokazatelj da su populacije živele duži vremenski period lingvistički i
genetski izolovane od drugih grupa i bez značajnog mešanja sa njima.
Svaka od njih nam na taj način otkriva jednu granu Nojevih potomaka, sa
svim ostalim njenim antropološkim posebnostima.

Za razliku od gena ABO sistema koji pokazuju malu varijabilnost, geni

HLA sistema pokazuju veću varijabilnost, ali upravo u granicama koje su
nama potrebne. Kao što smo to videli na primeru indoevropskog antigena
HLA-A1, pomažu nam da preciznije kreiramo sliku čitave genealogije
naroda sveta.

GEOGRAFSKA IDENTIFIKACIJA POPULACIJE UVEK

PODRAZUMEVA MEŠAVINU VIŠE RAZLIČITIH RASNIH TIPOVA

Pošto na istom geografskom području uvek živi više populacija različitog

porekla (u vrlo različitim odnosima zastupljenosti), stvara se utisak da ne

186
postoje rasni tipovi. Međutim, kada bi se analizirala samo jedna
populacija (koju prati jedan genetski marker) na širem prostoru svoje
geografske zastupljenosti, i kada bi se prepoznavale njene zajedničke
posebnosti, tada bi se mogli prepoznati kao jedinstveni i njeni drugi
antropološki atributi. Na primer, sve osobe danas u svetu bolesne od
naslednog dijabetesa vode poreklo od samo dve osobe različitog porekla,
kod kojih su se prvi put pojavile mutacije dijabetesa, na različitim
genima, pre nekoliko hiljada godina. Primećena je izražena zastupljenost
dijabetesa kod osoba koje imaju antigen HLA-DR4 (Semićani) i HLA-
DR3 (Nordijski rasni tip). I danas, kada se vrši uporedna analiza
populacije dijabetičara sa zdravom populacijom, primećuje se da je kod
bolesne populacije veoma izražena svetla kosa (koja odgovara nordijskom
rasnom tipu) i takođe posebno izražena potpuno crna kosa (koja odgovara
Semićanima). Očigledno je da se genetska oštećenja koja izazivaju
dijabetes nalaze u istom bloku gena koji se svi zajedno nasleđuju, zajedno
sa genima HLA sistema. Upravo zato što se geni nasleđuju gotovo uvek u
svojim blokovima (grupama gena), potrebno je vrlo mnogo vremena da se
populacije izmešaju između sebe tako savršeno, da bi se izmešali i
sadržaji njihovih blokova, i tako izgubile njihove antropološke posebnosti
formirane ranije u periodu izolacije od drugih populacija.

Primer celog lanca (1089 nukleotida) dinarskog

187
gena HLA-B51011:

atgcgggtca cggcgccccg aaccgtcctc ctgctgctct ggggggcagt ggccctgacc

gagacctggg ccggctccca ctccatgagg tatttctaca ccgccatgtc ccggcccggc
cgcggggagc cccgcttcat tgcagtgggc tacgtggacg acacccagtt cgtgaggttc
gacagcgacg ccgcgagtcc gaggacggag ccccgggcgc catggataga gcaggagggg
ccggagtatt gggaccggaa cacacagatc ttcaagacca acacacagac ttaccgagag
aacctgcgga tcgcgctccg ctactacaac cagagcgagg ccgggtctca cacttggcag
acgatgtatg gctgcgacgt ggggccggac gggcgcctcc tccgcgggca taaccagtac
gcctacgacg gcaaagatta catcgccctg aacgaggacc tgagctcctg gaccgcggcg
gacaccgcgg ctcagatcac ccagcgcaag tgggaggcgg cccgtgaggc ggagcagctg
agagcctacc tggagggcct gtgcgtggag tggctccgca gacacctgga gaacgggaag
gagacgctgc agcgcgcgga ccccccaaag acacacgtga cccaccaccc cgtctctgac
catgaggcca ccctgaggtg ctgggccctg ggcttctacc ctgcggagat cacactgacc
tggcagcggg atggcgagga ccaaactcag gacactgagc ttgtggagac cagaccagca
ggagatagaa ccttccagaa gtgggcagct gtggtggtgc cttctggaga agagcagaga
tacacatgcc atgtacagca tgaggggctg ccgaagcccc tcaccctgag atgggagcca
tcttcccagt ccaccatccc catcgtgggc attgttgctg gcctggctgt cctagcagtt
gtggtcatcg gagctgtggt cgctactgtg atgtgtagga ggaagagctc aggtggaaaa
ggagggagct actctcaggc tgcgtccagc gacagtgccc agggctctga tgtgtctctc
acagcttga

GENETSKA ČISTOTA POPULACIJA

Genetska čistota (neizmešanost sa drugim rasnim tipovima) jedne

populacije se može utvrditi analizom uniformnosti njenih blokova gena,
koji se gotovo uvek zajedno nasleđuju.

Svaki čovek ima gene HLA sistema (krvne grupe belih krvnih zrnaca),
koji se nalaze jedan do drugoga i koji se obeležavaju različitim slovima
abecede HLA-A, B, C, itd. Oni ekspresuju u svoje antigene HLA sistema.
Cifra koje se dodaje posle slova definiše određenu mutaciju njihovog
gena. Na primer, antigen A1 je odlika nordijskog rasnog tipa, A3 pripada
Ugrofincima, itd. Kako se zbog fizičke bliskosti geni nasleđuju u
blokovima, oni postaju karakteristika svake populacije. Na primer,

188
nordijski rasni tip karakteriše blok HLA-A1, B8, DR3, Cnj7 a Ugrofince
karakteriše A3, B7, B15, Cnj7.

Vrlo je mala verovatnoća da se blok gena pokvari (pomeša sa genima

tuđe populacije) pri mešanju sa drugim rasnim tipom, pri nasleđivanju,
zato što se ti geni zajedno nasleđuju u istom bloku. Ali to se ipak dešava
ponekad, a kako se dešava veoma retko, može da dođe do izražaja samo
ako dve ili više populacija žive hiljadama godina zajedno. Zahvaljujući
tome, možemo saznati koliko dugo su dve populacije živele zajedno. Ako
su im uniformni blokovi gena, to znači da su relativno skoro izmešani, a
što je manji procenat njihove uniformnosti, to su više vremena živeli
izmešani sa onim rasnim tipovima čije antigene imaju izmešane sa
svojima u istom bloku.

Od 202 osobe koje su prema jednoj studiji od pre desetak godina

analizirale svoje HLA antigene u Beogradu, i pokazale da imaju dinarski
HLA-B5 antigen, od njih svega 94 ima i izvorni HLA-A2 antigen
karakterističan za dinarce (i ostale mediterance) u susednom HLA-A
genu. Ostali nosioci HLA-B5 su najviše izmešani sa semitskim genom
HLA-A9 (možda pre dolaženja dinaraca na Balkan), zatim sa
ugrofinskom HLA-A3, itd. A sa Slovenima (HLA-B8) oni gotovo uopšte
nisu izmešani. Iz toga vidimo da su dinarci starosedeoci Balkana, jer su
im blokovi gena prilično "pokvareni" kod preko 50% populacije, i
izmešani sa raznim narodima, posebno sa ugrofinskim starosedeocima
Evrope koji su naseljavali Evropu još u vreme kada se topila njena ledena
kapa.

A ako analiziramo slovensku populaciju, videćemo da su indoevropski

(slovenski) antigeni HLA-A1, B8 u velikoj meri sačuvali svoje izvorne
blokove gena, što dokazuje da Sloveni nisu starosedeoci Balkana, kao i to
da su živeli autohtono hiljadama godina bez mešanja sa drugim
populacijama, izuzev sa dve koje uopšte ne žive na Balkanu, ali koje se
sreću u severnoj Indiji i istočnom Sibiru. Od 100 naših osoba koje imaju
slovenski (indoevropski) antigen HLA-B8, čak 77 osoba ima takođe
slovenski antigen HLA-A1, a samo 4 osobe imaju antigen HLA-A2 koji

189
odlikuje dinarce i mediterance. To znači da su istorijski vrlo kratko
Sloveni bili izmešani sa dinarcima i mediterancima na ovom području, i
uopšte kroz svoju dosadašnju istoriju.

Na osnovu pomenute analize HLA blokova (haplotipova) možemo vrlo

precizno saznati praistoriju određene populacije.

GENETSKA BLISKOST POPULACIJA

Zapazimo da nordijski rasni tip (Indoevropljani) i alpsko-baltički

(Ugrofinci) u svojim karakterističnim blokovima gena dele zajednički
antigen Cnj7, koji na taj način otkriva njihovo zajedničko genetsko
poreklo iz vremena pre formiranja jezičkih grupa, i pre adaptacije na
različite klimatske uslove.

Antigen HLA-C ima vrlo stabilan gen, koji zato ima vrlo malu
varijabilnost i koji zato objedinjuje veće populacije ljudi. Konkretno,
HLA-Cw7 je tipičan antigen koji objedinjuje sve Jafetove potomke
(Indoevropljane, Ugrofince, Turke, Mongole, itd) zajedno.

Kod pomenutih Jafetovih potomaka, antigeni HLA-A i B se međusobno

razlikuju, zbog veće varijabilnosti njihovih gena, koja je najveća kod
HLA-B gena. Međutim, iako se razlikuju, oni su međusobno strukturalno
veoma slični. Pokazuju vrlo malu razliku u broju različitih (mutiranih)
nukleotida, i tako okrivaju zajedničko poreklo od praoca Jafeta. Sledeći
rezultat se dobija kada se po strukturalnoj sličnosti svojih gena razvrstaju
antigeni HLA-B sistema u odnosu na antigen HLA-B8 koji odlikuje
Indoevropljane:

Zapazimo nagli skok u broju različitih nukleotida između indoevropskog

alela HLA-B8 i onih alela koji zapravo odgovaraju Semićanima i
Hamovcima. Taj skok nam pokazuje da svi narodi, čiji geni imaju
maksimalno 31. razliku u nukleotidima, jesu narodi zajedničkog porekla
od istog pretka - Jafeta. Narodi, pak, koji se od Indoevropljana, po

190
pomenutom markeru, razlikuju sa 38 i više nukleotida, predstavljaju dalje
srodstvo, tek preko samog Noja.

Vidimo da su Jafetovci zapravo Indoev-ropljani i razni Mongoli. Na

Bliskom istoku srećemo njihove jedinstvene gene, koji verovatno
predstavljaju ostatke nekadašnjih indoevropskih naroda, koji su do sada
izgubili svoj kulturni i jezički entitet.

Kada uradimo strukturalno poređenje u odnosu na gen koji odgovara

dinarcima, dobijamo rezultat koji pokazuje da je dinarcima genetski
najbliža čitava grupa naroda kojaje proto-egipatskog porekla: Libijci,
Palestinci, razni mediteranci, narodi severne i zapadne Afrike, Indijanci ,
itd.

Kako su se mutacije postepeno i proizvoljno pojavljivale kod različitih

Nojevih potomaka, i zatim nasleđivale i sabirale sa novim mutacijama
budućih pokoljenja, mi možemo sa velikom sigurnošću da rekonstruišemo
genealogiju naroda od Noja, koja ne samo da se poklapa sa biblijskim
genealoškim izveštajem, već ga nadopunjuje. Sledeća shema predstavlja
uporedni pregled sekvenci HLA-B gena koje su različite između
populacija I.evropljana (B8), Ugrofinaca (B7), Turaka (B16), dinaraca
(B5), ist. medit. (B35), sinida (B13), atl. medit. (B12), jevr. semićana
(B27) i indijskih semićana (B61).

Obratimo pažnju da kod prve tri populacije (B8, 7 i 16) nukleotidni lanci
pokazuju posebnu međusobnu strukturalnu sličnost, zato što predstavljaju
Jafetove potomke. Potom slede četiri grane Hamovih potomaka (B5, 35,
13 i 12), koji su očigledno međusobno slični, a potom dve grane
Semićana. Opet, u okviru Hamovih potomaka, dinarci (B5) i istočni
mediteranci (B35) su međusobno bliži jer su od Misraima, a takođe su
međusobno bliski i sinidi (B13) i atlantski mediteranci (B12), jer su
poreklom od Hamovog sina Hanana.

191
LINGVISTIČKI ATRIBUTI RAZNIH GRANA NOJEVIH
POTOMAKA

Kako su blokovi gena koji prate Indoevropljane veoma uniformni, kao što
je to slučaj i sa mnogim drugim populacijama, imamo jasan pokazatelj da
su jedinstvene jezičke grupe, duži vremenski period čuvale razne grane
Nojevih potomaka od međusobnog mešanja i na taj način sačuvale
njihove antropološke posebnosti, koje možemo prepoznati i u njihovim
jedinstvenim lingvističkim atributima.

Još 1939. godine je naš antropolog Vladimir Dvorniković primetio da

između rasnog sastava određene populacije i njenih specifičnih zakona
jezičkih promena postoji veza koju bi trebalo objasniti:

"Činjenica da mi govorimo jednim slovenskim jezikom ne kazuje još da

formiranjem našeg jezika vlada neki opšti i zajednički "slovenski jezički
duh" i da je taj duh ostao i naš narodni duh, kao što mnogi i danas tvrde i
veruju. Ukratko: duh nekog jezičkog tipa može da dođe i u suprotnost sa
duhom naroda koji je usled izvesnih etnogeografskih, istorijskih i
socijalnih prilika preuzeo taj jezik. ...

U proučavanju filoloških metoda psiholog dobija utisak kao da je jezik

organizam koji se menja i razvija "sam od sebe" po nekim svojim
imanentnim zakonima pretvara glasove i oblike ovako ili onako po nekim
samostalnim glasovno-fiziološkim zakonima, bez obzira na vezu jezika sa
ostalom psihom čovečjom i individualnim karakterom naroda i sredine u
kojoj se taj jezički razvoj vrši. Tu čitamo, npr. kako se tvrdi glasovi
pretvaraju u meke, i obrnuto; kako se vrši ova ili ona jotizacija, gubi ova
ili ona fleksija, ali o tome zašto se to sve zbiva, šta to znači za tip i
karakter jezika i onoga koji takav jezik stvara, u svim tim zamršenim
raspravama obično nećemo naći ni slovca. ... Dobija se utisak neke
magijske demonike tih slova i reči koje se menjaju i skakuću sada ovako,

192
sada onako, a mi treba samo nemo da gledamo ta tajanstvena jezička
kretanja i ne smemo ni da upitamo: Zašto i otkuda sve to?

Zašto je štokavski dijalekat pošao svojim putem i toliko se neslovenski

izdvojio ne samo akcentuacijom, nego još više svojom opštom govornom
melodikom i ritmikom od čakavskog i kajkavskog dijalekta, koji su ostali
na starijem stepenu, sa zajedničkim praslovenskim jezičkim obeležjima?
Zašto su ostali? Šta to znači i šta je moglo pri tome da odluči? ...

U mnoge jezike unesen je neki sasvim stran etnički i rasni duh, i zato
karakterološko posmatranje jezika ne može da se iscrpe u samom
morfološkom i lingvističkom proučavanju jezika i njegovih oblika. Taj
duh se možda ne može tako lako zahvatiti običnim lingvističkim, pa ni
komparativnim kleštima, ali on kao stvaralačka sila ipak ostavlja svoj trag
u celokupnom sklopu i karakteru jezika i njegove jezičke biologije i
životne funkcije. On može indirektno da se nasluti i oseti iza mnogih onih
deskripcija i konstatacija koje nam filologija iznosi, prosto kao činjenice,
bez svakog daljeg objašnjavanja. ...

Tako nam filolozi npr. ne daju baš nikakvo tumačenje, zašto već
staroštokavski i srednještokavski, a pogotovo novoštokavski dijalekat,
tako čudno i naglo odstupaju od izvesnih obeležja praslovenskog,
staroslovenskog, ruskog, poljskog, pa i našeg današnjeg čakavskog i
kajkavskog dijalekta.

Otkud to nešto strano, neslovensko, od dosadašnjeg opšteg slovenskog

jezičkog tipa odvojeno, u našem današnjem književnom srpskohrvatskom
dijalektu?

Jezik savršeno slovenski, rečnikom i oblicima, pa ipak oduhovljen

melodikom i ritmikom neke strane, neslovenske psihe! Šta znači
mediteranizacija, čista romanska vokalizacija i nestanak tipičnih
slovenskih poluglasova u štokavskom govoru? Štokavci su jedini Sloveni
koji imaju pet čistih vokala a, e, i, o, u kao npr. italijanski - ništa više, ni
poluglasova ni diftonga ni preglašenih vokala. Zašto je npr. Rusima tako

193
teško, neki veruju i nemogućno, da potpuno nauče akcenat, melos i ritam
štokavskog govora, a da i ne pominjem naročito upadljivo umekšavanje
jotizacijom?

Kod jednog ruskog naučnika primetio sam da daleko bolje govori našim
književnim jezikom nego ostali Rusi i da su mu vokali gotovo sasvim
štokavski čisti i izraziti, a izgovor oštriji. Na pitanje kako je ušao u tajnu
našeg govora, dao mi je ovo interesantno objašnjenje: "Rusi shvataju vaš
jezik kao slovenski i zato ne mogu da izađu iz ruskog izgovora. Ja ga
uzimam u prvom redu kao mediteranski jezik, otprilike kao italijanski, i
govorim ga po 'mediteranskoj' fazoni, sa italijanskim vokalima, a po
mogućnostima i konsonantima. Tako sam se oslobodio rusizama."
(Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, str. 626-269, 1939)

Samo nekoliko godina kasnije genetičar S.D. Darlington iznosi hipotezu

da genetički sastav jedne zajednice delimično određuje njene sklonosti ka
određenim tipovima glasova.

On je primetio da posebnu zastupljenost populacije sa nultom krvnom

grupom u Evropi prati i izražena upotreba dentalnih frikativa (strujno
izgovaranje dentala, TH, DH, ali i ŽJ, ŠJ).

Na osnovu genetskih markera HLA sistema, čiji geni imaju mnogo veću
varijabilnost od ABO sistema, možemo mnogo preciznije definisati
genetske populacije i prepoznati njihove govorne posebnosti. Na taj način
možemo utvrditi da se nosioci nulte krvne grupe u Evropi dele na pet
najzastupljenijih rasnih populacija, koji su ranijim antropološkim
metodama identifikovani kao sledeći rasni tipovi: zapadni mediteranac,
istočni mediteranac, atlantski mediteranac, dinarac i kromanjonski rasni
tip.

Kako smo već utvrdili da je kromanjonski rasni tip zapravo predstavnik

Kušovih potomaka na zemlji, onda je logično zaključiti da cela grupa
međusobno bliskih rasnih tipova, koje odlikuje zajednička nulta krvna
grupa, predstavlja zapravo Hamovu grupu potomaka.

194
Od svih pomenutih pet tipova, jedino atlantski mediteranac ima sklonost
ka dentalnim frikativima gde god je u Evropi zastupljen (Škotska, Irska,
Crna Gora, Poljska ...).

I svi ostali rasni tipovi Evrope imaju svoje jezičke posebnosti, koje su
uticale na formiranje svakog lokalnog indoevropskog jezika, i na
specifičnosti njihovih različitih dijalekata.

Možemo prepoznati njihovu karakterističnu melodiju rečenice, ritam,

akcentuaciju i (ne)sposobnost izgovaranja određenih glasova. Pojedini
izvorni indoevropski glasovi ne odgovaraju neindoevropskim
starosedeocima Evrope, pa zato dolazi do njihove transformacije ili
nestanka.

Već smo primetili opšti proces uprošćavanja jezika, a način odvijanja

glasovnih promena u procesu uprošćavanja je u određenoj meri zavisan
od genetskog porekla populacije koja govori određen jezik.

Svaka starosedelačka neindoevropska populacija je usvajajući

indoevropski jezik imala specifične procese njegove transformacije u
skladu sa svojim sopstvenim lingvističkim sklonostima.

Lingvističke posebnosti svake populacije su posledica mnogobrojnih

faktora, od psiholoških do fizioloških. Kulturološki faktori mogu da
provociraju, ugušuju i oblikuju određene govorne sklonosti koje se
nasleđuju.

RAZLIKA IZMEĐU SIMA, HAMA I JAFETA U GOVORNIM

OSOBENOSTIMA

Prva razlika po kojoj se Hamovi potomci razlikuju od ostalih Nojevih

potomaka u govoru je melodična akcentuacija, dok Jafetove i Simove
potomke karakteriše dinamička akcentuacija.

195
Dinamički (ili "udarni") akcenat karakteriše povećana amplituda i jasnoća
naglašenog sloga, dok se ostali slogovi iste reči izgovaraju nerazgovetno,
brzo i nejasno. Kod melodične (ili "tonalne") akcentuacije, svaki glas teži
da se izgovori jasno sa svojom melodijom.

Na primer, mediteranizovani antički grčki jezik je odlikovala melodična

akcentuacija, pa razlika između naziva slova grčkog alfabeta i semitskog
alefbeta otkriva zapravo proces melodizacije prvobitno dinamičkog
izgovora. Kada su uzeli od Feničana alefbet, on je postao alfabet, pa su se
dinamički nazivi alef, bet, gimel, dalet, ... pretvorili u melodične nazive
alfa, beta, gama, delta, itd.

Sličan proces se desio i u našem jeziku. Uporedimo dinamički izgovor

reči "devojka" u ruskom - "djevuška" sa našim mediteranizovanim
izgovorom "devojka". Ruski "djevuška" se izgovara tako "udarno" da se
samo prvi slog "dje-" izgovara jasno, dok se ostatak reči "-vuška"
izgovara brzo, manjom amplitudom i nejasno. Kada mi izgovaramo
"devojka" tada se čuje melodija svakog vokala u svakom slogu.

Pretpostavimo kako bi izgledao engleski jezik kada bismo svaki njegov

vokal izgovarali melodično!

Uzmimo, na primer, rečenicu:

"Honj do you do? I am very happy to see you!"

Ako izgovaramo svaki vokal tako da se jasno čuje, da ima svoje trajanje i
melodiju, dobićemo rečenicu koja je veoma slična izgovoru engleskog
koji imaju Indusi (posebno Dravidi) kada kao odrasli nauče engleski.

Naravno, podela na melodičnu i dinamičku akcentuaciju nije uvek tako

potpuna, pa se dešava da neki jezik ima u nekoj meri elemente i
dinamičke i melodične akcentuacije.

196
Na primer, naša reč "komandant" se izgovara sa dinamičkom
akcentuacijom. U Bosni, posebno tamo gde se zadržao slovenski živalj,
izražena je dinamička akcentuacija. Poslušajmo razliku između našeg
izgovora reči "slanina" koja se kod nas izgovara melodično, i bosanskog
izgovora koji glasi "slan'na" koji predstavlja dinamičku akcentuaciju.

Na jugoistoku Srbije, gde je takođe više izražena zastupljenost Slovena

(zajedno sa Turcima) takođe primećujemo dinamičku akcentuaciju. Ali se
takođe može zapaziti i potreba da se da oduška svojim osećanjima, pa se
pored brzog dinamičkog govora ubaci i jedan melodičan dodatak:
"Leeeee!".

Ali, pitamo se zašto neki narodi imaju melodičan, a drugi dinamički

akcenat? Zašto su neki narodi skloni da imaju izraženu melodiju rečenice
kao da pevaju, a drugi da govore melodijski ravno, dok gotovo samo
"teorijom" rečenice izražavaju ono što misle?

Verovatno je uzrok psihološke prirode.

I sami primećujemo kako su mediteranci otvoreni i okrenuti ka spolja u

izražavanju svojih psihičkih sadržaja, dok su Indoevropljani zajedno sa
Mongolima okrenuti ka sebi i zatvoreni.

Jedan Mađar mi se žalio kako više puta kada je pitao naše ljude "Koliko
je sati?" nije dobio nikakav odgovor. Njegova upitna rečenica je delovala
ravno kao da nije upitna rečenica, već da na kraju ima tačku, pa se
mnogima njegovo pitanje nije učinilo pitanjem. Jednostavno nije u prirodi
jednog dela čovečanstva da snažnim emocijama izražava i doživljava ono
što misli.

RAZLIKE UNUTAR POPULACIJA SA IZRAŽENOM "O" GRUPOM

Zbog izražene melodične akcentuacije, populacija sa "O" krvnom grupom

je svakako veoma zanimljiva. Iako se u Evropi nalazi pet rasnih tipova sa

197
nultom krvnom grupom, mogli bismo da tih pet tipova po njihovoj
međusobnoj genetskoj bliskosti svrstamo u tri grupe:

1) Kromanjonski rasni tip

2) Atlantski mediteranac

3) Dinarci, zapadni mediteranci i istočni mediteranci

KROMANJONSKI RASNI TIP

Verovatno se sećamo švedskog kuvara iz TV serije "Muppet Shonj" sa

njegovim tipičnim nazalnim govorom:

"Hurch burdi hurdchi burr..."

Njegov glumac Kubrik (Lars Backman) zapravo karikira svoj maternji

izgovor Dalarna dijalekta iz Švedske. Pored nazalnog izgovora pokrajinu
Dalarne karakteriše melodična akcentuacija. Dalarna je jedina pokrajina
na tlu Skandinavije u kojoj se govori melodičnom akcentuacijom.

"Sličan slučaj su Dalarna dijalekat i geografski udaljeni dijalekat

Gotlanda. Ipak, ljudi često mešaju ta dva, budući da oni imaju istu
melodičnu akcentuaciju (Garding 1993)." (Tomas Ryad, Remarks on the
Scandinavian tone accent typology, Stockholm University, page 4.)

Kako pokrajinu Dalarne karakteriše zastupljenost kromanjonskog rasnog

tipa, jasno nam je da je melodičan akcenat i nazalni govor upravo njegova
karakteristika. Nazalni govor i melodičan akcenat su pod uticajem
kromanjonskog rasnog tipa karakteristika i litavskog jezika obližnje
Litvanije.

Nazalni govor karakteriše i govor kromanjonskog tipa na Balkanu,

posebno među Albancima, a takođe i u jugoistočnoj Srbiji, kao i na
pojedinim Dalmatinskim ostrvima gde je kromanjonski tip veoma

198
zastupljen. Kromanjonski rasni tip odlikuje izražen nazalni govor gde god
da živi po svetu, bilo u Evropi, bilo u centralnoj Africi, bilo u Patagoniji
Južne Amerike.

Dr Mirjana Sovilj objašnjava prirodu fenomena nazalnog govora

kromanjonskog rasnog tipa:

"Prilikom artikulacije vokala u srpskom jeziku, oko 40% vazdušne struje

prolazi kroz nos, a 60% kroz usta. Kod kromanjonskog tipa jedan od
glavnih faktora nazalnog govora je povećana zapremina nazalne šupljine,
duboko usađeno meko nepce (što odaje prisustvo "gotskog nepca"), i
pretpostavljam, uvećane šupljine sinusa, posebno, nosnih i čeonih.
Konfiguracija lobanje formira vertikalno izdužen rezonatorski prostor,
koji uslovljava obrnut odnos protoka vazdušne struje, oko 60% kroz nos i
oko 40% kroz usta."

ATLANTSKI MEDITERANAC

Na osnovu analize fosilnih nalaza, zna se da je atlantski mediteranac

nosilac megalitske kulture zapadne Evrope (Stonehedge, itd). Danas je
najviše zastupljen među starosedeocima Irske, Škotske i Velsa, zatim
predstavlja dominantan rasni tip kod Baskijaca i odlikuje ga uopšte visoka
zastupljenost u priobalnom području Atlantika, pored putanje tople
golfske struje. Takođe je zastupljen i Španiji, zapadnoj Francuskoj i
južnoj Poljskoj, a u našoj zemlji posebno u Crnoj Gori, i uopšte u
jadranskom primorju.

"Atlantidi su visokog rasta, dugoglavi ljudi, mrkih očiju, i kose, često vrlo
tamni. Njihov stas je vitak, ipak krepak. Nalazimo ih po čitavoj atlantskoj
obali, i još u Sredozemlju. Po mišljenju norveških stručnjaka i drugih etno
i antropologa su bili Vikinzi pretežno tog tipa." (Božo Škrelj, Opšta
antropologija, 69)

Atlantskog mediteranca takođe karakteriše velika visina kao i

kromanjonskog rasnog tipa, ali veoma usko i izduženo lice. Gde god je u

199
Evropi i drugde po svetu zastupljen, vidimo veliku visinu stanovništva
(Nikšićani, Škotlanđani, Tutsi, ...).

Atlantskog mediteranca karakterišu i posebne karakterne sklonosti -

srdačnost, ali i želja za moć, kao i svađalački, agresivan duh. Gde god je
zastupljen po svetu mi vidimo područje sukoba i borbe za vlast (sukob
protestanata i katolika severne Irske, Baskijska teroristička ETA, itd).

Na jezičkom planu, pored izražene upotrebe dentalnih frikativa,

atlantskog mediteranca karakteriše i podizanje melodije rečenice,
naglasak na pretposlednjem ili poslednjem slogu i jasni otvoreni vokali
(što je takođe odlika većine populacije sa "O" grupom). Sve te njegove
odlike možemo prepoznati u nikšićkom lokalnom dijalektu.

Tamo gde su atlantski mediteranci izmešani sa drugim mediterancima

koji takođe imaju izraženu melodičnu akcentuaciju i svoje tipične
melodije rečenice, dolazi do mešanja njihovih govornih atributa. Ali, zato,
tamo gde su bilo koji mediteranci izmešani sa nordijskim rasnim tipom ili
Mongolima, koji nemaju melodičnu akcentuaciju, tu njihov tipičan
melodičan akcenat dolazi do velikog izražaja (na primer, velški dijalekat
u slučaju atlantskog mediteranca).

Atlantskog mediteranca prati njegov tipičan antigen HLA-B12. Iako mapa

nije sasvim precizna, možemo primetiti da je HLA-B12 zastupljen u
centralnoj Africi. Tutsi, u Ruandi, nad kojima je skoro bio izvršen pokolj
od strane Huti (Bantu crnaca), pokazuju velike antropološke sličnosti sa
atlantskim mediterancem u Evropi. Zbog drugačijeg izgleda, visokog
stasa i nešto bleđe puti, Tutsi su od belih kolonizatora dobili privilegovan
status u odnosu na većinske Hute u Ruandi, što je i kasnije izazvalo
osvetu.

Na mapi primećujemo da je HLA-B12 veoma zastupljen na Uskršnjim

ostrvima. Verovatno da je on pravi predstavnik dugouhih, bledolikih i
visokih doseljenika na Uskršnja ostrva, koji su kao i Tutsi u Ruandi,
zauzeli vlast nad starosedelačkim stanovništvom ostrva, formirali

200
kastinski sistem odnosa i primoravali starosedeoce da prave velike statue
koji su do danas sačuvane na Uskršnjim ostrvima.

U Evropi redosled zastupljenosti antigena HLA-B12 u fenotipu nacija je

sledeća: Baskijci 42%, Irci i Škotlanđani 40%, Poljaci 26%, Ukrajinci i
Šveđani 22%, Albanci 21%, Jugosloveni 16,03 %, itd.

POREKLO ATLANTSKIH MEDITERANACA

"I pripovedajući im rekoše: idosmo u zemlju u koju si nas poslao; doista

teče u njoj mleko i med, i evo roda njena. Ali je jak narod koji živi u onoj

201
zemlji, i gradovi su im tvrdi i vrlo veliki; a videsmo onde i sinove
Enakove. ... Ali drugi ljudi koji idoše s njim govorahu: ne možemo ići na
onaj narod, jer je jači od nas. I prosuše zao glas o zemlji koju uhodiše
među sinovima Izrailjevim govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo
zemlja je koja proždire svoje stanovnike, i sav narod koji videsmo u njoj
jesu ljudi vrlo veliki. Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda
divovskoga, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, takvi se i
njima činjasmo." (4.Mojsijeva 13,28-34)

Pored Kušita (u Evropi - kromanjonskog rasnog tipa) biblijski pisci ne

spominju nijedan drugi narod visokog rasta koji je živeo u njihovo vreme,
osim pojedinih potomaka Hamovog sina Hanana. Takođe, kada
analiziramo visinu stanovništva Evrope i Bliskog istoka, mi ne nalazimo
još neku populaciju koju karakteriše tako velika visina kao što karakteriše
kromanjonce i atlantske mediterance.

Da li su nosioci megalitske kulture zapadne Evrope takođe i biblijski

Hananejci, starosedeoci Bliskog istoka?

Upotreba kamenih blokova je bila odlika i jedne i druge kulture.

"Treba naročito spomenuti redove kamenih stubova (menhire). Ovakvi

stubovi katkad stoje u hramovima na postoljima. ... Kameni stubovi bili
su u Palestini predmet poštovanja i tradicija o tome sačuvala se još u
izraelskim vestima."

(Jirži Neustupni, Praistorija čovečanstva, 127, V. Masleša, Sarajevo 1960)

Međutim, naše istraživanja će se zaustaviti na nivou hipoteze, ukoliko ne

uzmemo u obzir egzaktna saznanja koja nam pruža genetika. Na koji
način ćemo utvrditi da li su atlantski mediteranci zaista Hananovi
potomci?

202
Ukoliko u biblijskoj genealogiji Hananovih potomaka identifikujemo
ijedan narod ili rasni tip koji predstavlja danas žive Hananove potomke,
imaćemo referentnu tačku da na osnovu genetske bliskosti drugih naroda
sa njime prepoznamo i njegovu ostalu braću koja imaju zajedničko
poreklo od istoga oca Hanana.

"A Hanan rodi Sidona, prvenca svog, i Heta i Jevuseja i Amoreja i

Gergeseja i Eveja i Arukeja i Aseneja i Arvadeja i Samareja i Amateja."
(1.Mojsijeva 10,15-17)

Kada bismo pomenute nazive napisali onako kako se oni izgovaraju na

hebrejskom jeziku, tada bi prethodni stih glasio:

"A Knaghan rodi Cidona, prvenca svog, i Heta i Jevusa i Emora i Girgaša
i Hiva i Areka i Sina i Arvada i Cemara i Hamata." (1.Mojsijeva 10,15-
17)

Jedan deo Hananovih sinova se u Pismu vezuje za područje Bliskog

Istoka, pa nam oni ne mogu biti od značaja jer nije poznato da je ijedan
od njih sačuvao svoj nacionalni entitet. Na primer, u analizi stanovništva
današnjeg Libana nalazimo zastupljenost više različitih genetskih markera
HLA sistema, a samo jedan od njih može pripadati potomcima
nekadašnjih Hananejaca: HLA-B35 (35,5%), B51 (15,5%), B12 (13,5%),
B41 (10,5%), itd.

Međutim, Pismo ipak spominje jednog Hananovog sina, vezujući ga za

područje koje je daleko od područja Bliskog Istoka:

"Gle, ovi će iz daleka doći, gle, i oni od severa i od zapada, i oni iz zemlje
Sinske." (Isaija 49,12)

Po jevrejskoj tradiciji zemlja Sinska je Kina, koja je dobila ime po

Hananovom sinu Sinu. Ako ustanovimo da Kinezi imaju sebi svojstven
antigen, različit od ostalih mongolskih plemena u njihovom okruženju, a
posebno ako ustanovimo da je od njih po genetskoj strukturi veoma

203
udaljen, i da je blizak ostalim Hamovim potomcima, možemo biti sigurni
da smo došli do uzorka na osnovu koga ćemo prepoznati ostale Hananejce
po svetu.

Mapa pokazuje zastupljenost antigena HLA-B13, koji je najviše

zastupljen u severoistočnoj Kini, Koreji i među australijskim
Aboridžinima.

Učestali toponimi sa nazivom Han, titule Kan (u značenju "vladar" ili

"glava" od korena "kuća"), zatim nazivi naroda kao što su narod Hana
(Kinezi), zemlja Henan, Honan, Kuinghan, i mnogi slični nazivi na
području kineskog uticaja, potvrđuju njihovo poreklo od Hamovog sina
Hanana.

Da li antropologija zna za rasni tip koji egzistira na tlu Kine, a koji se

antropološki razlikuje od okolnih mongolskih plemena?

U udžbeniku "Opšta antropologija" čitamo:

"Sinide nalazimo u severnoj Kini i Koreji; visina muških je 164 do 168

cm, tako da su od svih azijskih žutih najveći, glava je poizdužena. Stasa
su znatno vitkijeg od ostalih žutih." (Božo Škerlj, 65)

Zapazimo da je u nauci odomaćen naziv za Kineze upravo - sinidi, naziv

koji su sačuvali i sami Kinezi u svom jezičkom obliku, a koji ukazuje na
njihovo poreklo od Hananovog sina Sina.

Kod sinida, kao i kod mediteranaca, više su izraženi mršavost i muškaste

osobine (i kod devojaka), nego kod mongola koje (zbog adaptacije)
odlikuje gojaznost i kod kojih muškarci imaju više izražene "ženskaste"
osobine. (Zbog narušene ravnoteže između polova, mongoli su skloni
matrijarhatu, nasuprot mediteranaca i dinaraca kod kojih je izražen
patrijarhat.)

204
"Alpidi na primer, si bliže evrisomatskom i ženskom vektoru,
mediteranidi i atlantidi leptosomatskom i muškom. ... Žuti - uopšte - su
više evrisomatični i više ženski nego crnci. Među žutima su, na primer,
palemongolidi više ženski i evrisomatski od sinida." (Božo Škerlj, 89)

Proto-mediteransko tj. Hamovo poreklo Kineza se primećuje i po

njihovom veoma melodičnom izgovoru, za razliku od Mongola koji
govore nemelodičnim, dinamičkim akcentom. Kod Kineza je melodija
reči čak dobila funkciju izražavanja značenja.

No, da sada uporedimo međusobnu strukturalnu bliskost gena HLA-B13

koji odlikuje sinide, sa genom HLA-B12 koji odlikuje atlantske
mediterance.

Kada kompjuterskom programu koji poredi sve lance DNK u HLA-B

sistemu, zadamo komandu da ih rasporedi po strukturalnoj bliskosti u
odnosu sa HLA-B13, dobijamo rezultat da on nema sebi bližeg antigena
od upravo HLA-B12 koji odgovara atlantskom mediterancu. Odmah
sledeća grupa naroda, po bliskosti, su Misraimovi potomci koji se
razlikuju u proseku oko 27 nukleotida od Hananejaca, dok Mongoli i
Indoevropljani pokazuju najveću strukturalnu razliku u broju od 39
različitih nukleotida, koliko imaju Turci i Indoevropljani, do Ugrofinaca
koji pokazuju čak 54 razlike.

HLA-B gen, koji ima relativno veliku varijabilnost, pokazuje da su

atlantski mediteranci i sinidi jedni drugima najbliži na svetu, dok HLA-
DR gen, koji je nešto stabilniji, dokazuje da su atlantski mediteranci i
sinidi zajedničkog porekla, zato što obe populacije dele još uvek jedan isti
antigen - HLA-DR7. Najčešći blok gena kod atlantskih mediteranaca je
HLA-B12DR7, a kod sinida HLA-B13DR7, bilo kod nas u zemlji, bilo u
svetu. Dakle, atlantski mediteranci su zajedno sa sinidima zajedničkog
porekla od Hamovog sina Hanana.

Sličnosti između izvornih Kineza (koji su danas veoma izmešani sa

raznim mongolskim plemenima), i između atlantskih mediteranaca Irske i

205
Škotske (koji su veoma izmešani sa Keltima) može se prepoznati i u
muzici i u govoru.

I keltsku i kinesku muziku karakteriše zajednička anhemitonska

pentatonika, laički - notna lestvica koju predstavlja sviranje po crnim
dirkama na klaviru.

Podizanje melodije u govoru se primećuje i kod Iraca, Škotlanđana,

Francuza, Poljaka, Nikšićana, a isto tako i kod Korejaca (kod kojih
melodija reči nije kao kod Kineza, dobila funkciju izražavanja značenja
reči).

Zbog zajedničkog genetskog porekla Baskijaca i izvornih Kineza, bilo bi

svakako interesantno istražiti vezu između proto-baskijskog i proto-
kineskog jezika, mada se vrlo verovatno formiranje njihovih jezičkih
grupa desilo po raseljavanju stanovništva. Ali, izgleda da su neki
zajednički kulturološki elementi ostali i po razdvajanju ove dve
populacije. Na primer, oghamsko pismo, koje je odlika starosedelaca
Irske sadrži elemente kineskog ji-đinga, i sl.

ZAPADNI MEDITERANCI, ISTOČNI MEDITERANCI I DINARCI,

Dinarci, zapadni mediteranci i istočni mediteranci pokazuju vrlo blisko

zajedničko poreklo, iako se od njih dinarski rasni tip unekoliko fizički
razlikuje zbog adaptacije na nepovoljne uslove oštre planinske klime. Sve
njih objedinjuje antigen HLA-A2 u HLA-A genu, dok u HLA-B genu
zapadne mediterance karakteriše B18, istočne B35, a dinarce B51.

U govoru sve njih odlikuju otvoreni vokali, dok zapadne mediterance i

dinarce odlikuju i veoma jasni vokali.

ZAPADNI MEDITERANCI

Na osnovu HLA-B18, koji je tipičan za ovaj rasni tip, primećujemo da su

zapadni mediteranci najviše zastupljeni na Sardiniji, južnoj Italiji, Siciliji,

206
jugozapadnoj Grčkoj, na dalmatinskoj obali Jadranskog mora, a takođe i
kod Baskijaca i Makedonaca. Na osnovu specifičnih antropoloških
atributa prepoznajemo ih u jednom delu albanske populacije - dominantni
su kod Gega (Kosovo, severna Albanija).

Vidimo zastupljenost antigena HLA-B18 u Rusiji, ali je tu reč o

populaciji koja u HLA-B genu ima alel zapadnog mediteranca dok u
istom bloku, u HLA-A genu ima alel HLA-A25 koji pripada Turcima.
Reč je zapravo o Tatarima, koji se antropološki razlikuju od ostalih
Turaka, zato što su u korenu izmešani sa zapadnim mediterancem.

Sicilijanska narodna pesma "Tarantela" sadrži u sebi ritam i melodiju

koju možemo prepoznati kao tipičnu odliku ritma, melodije (intonacije) i
akcenta govora zapadnih mediteranaca. Nju možemo prepoznati i u
italijanskom jeziku, ali i u zetsko-lovćenskom dijalektu koji se proteže
crnogorskim primorjem, zatim uz granicu sa Albanijom, sve do Kosovske
Mitrovice, pa možda i u prizrensko-južnomoravskom dijalektu.

ISTOČNI MEDITERANCI

Istočne mediterance u HLA-B genu karakteriše antigen HLA-B35. On je

danas zastupljen u primorju Mediterana i u Podunavlju Panonije,
uglavnom u ravničarskim krajevima pored vode, ali i na Alpima gde je na
nivou bloka HLA gena izmešan sa ugrofinskim starosedeocima Evrope,
čijom mešavinom je nastao takozvani alpski rasni tip (Savoja u
Francuskoj, Bavarija u Nemačkoj, istočna Austrija, Panonska nizija
(Hrvatsko Zagorje, Vojvodina, Južna Mađarska).

207
Kako je antigen HLA-B35 najviše zastupljen na Bliskom istoku kod
Palestinaca, a kako su Palestinci emigrirali sa Krita, realno je zaključiti da
je istočni mediteranac bio dominantan rasni tip Minojske kulture.
Palestinski grad Gaza se nekada zvao Minoja, itd.

"U najstarijoj istoriji (palestinske) zemlje odigrali su važnu ulogu Filisteji,

u egipatskim izvorima zvani Pelištim, iz čega je i postao naziv cele zemlje
- Palestina. Oni su se tu pojavili sa kulturom egejskog karaktera. ... Pa i
palestinski Filisteji su bili sigurno kritskog porekla." (Jirži Neustupni,
Praistorija čovečanstva, 132)

208
"Pelazgi su predgrčki stanovnici Grčke. Pelazgijski jezik je po nekim
značajkama blizak tračkom. Deo Pelasta u vreme seobe s morskim
narodima dospeo je na područje današnje Palestine (po njima se i ona
zove). ... Grčki pelagos "more, otvoreno more,

209
pučina", Predgrčki Pelasgoi "Pelazgi, - ravničari" (predgrčko stanovništvo
tesalske ravnice, ... od *pelag-skoi; zbog oblika Pelastoi - kojem je blizak
oblik izvor imena Palestine)." (Alenko Gluhak, Hrvatski etimološki
rečnik, str. 26, 486)

"Ostaci Pelazga, koji su bili uplivom Helena jezično odnarođeni, behu od

velikog uticaja po fizički ustroj Helena a docnije i Srba ... To je onaj
"preistorijski anonimni narod u Egeji", čija je krv transformatorski
delovala na spoljašnje preobraženje ksantodolihokefalnih Helena... Taj
nepoznati faktor u jednačinama balkanske etnologije danas je uglavnom
izračunat i identičan sa tamnookim Pelazgima. Krv ovoga naroda je kriva,
da su se Srbi, nekada plavokosi, modrooki, belokožni, i dugoglavi, fizički
promenili u narod "jadranskog tipa" današnjih dana." (N. Županić,
Tragom za Pelazgima III, 1922, str. 13)

Kada se uzme u obzir da je antigen HLA-B35 drugi antigen HLA-B

sistema po svojoj zastupljenosti u Jugoslaviji (odmah posle dinaraca),
sasvim je realno prihvatiti objašnjenje da su Pelazgi bili jedni od
najzastupljenijih starosedelaca Balkana.

Antigen HLA-B35 nalazimo takođe i kod starosedelaca Indije - Dravida,

a takođe i kod Indijanaca srednje i južne Amerike, posebno kod Acteka i
Maja i njihovih današnjih potomaka u romanizovanom stanovništvu
Latinske Amerike.

210
Lingvistički atributi populacije koja nosi antigen HLA-B35 su otvoreni
vokali, "lažni diftonzi" (posebno karakteristični za arhaičan bednjanski
dijalekat Hrvatskog Zagorja), i specifično otezanje, ritmika, melodija i
akcentuacija kakve još nalazimo i kod bavarskih dijalekata (južna
Nemačka, istočna Austrija, ...), takođe i kod Vojvođana u istočnoj
Panoniji, zatim kod Palestinaca na Bliskom istoku, Dravida u Indiji, pa
čak i kod potomaka nekadašnjih Indijanaca u Latinskoj i Južnoj Americi.
Interesantno je da se tipična melodija i ritam govora populacije HLA-B35
(kojom govore naše Lale) može prepoznati i u narodnoj muzici današnjih
naroda Srednje i Južne Amerike (na primer, u delima: Mapuche, Fiesta,
Las Mananitas, La Cucaracha, itd.

POREKLO ISTOČNIH MEDITERANACA

Kako je antigen HLA-B35 dominantan kod Palestinaca, i nigde drugde na

Bliskom istoku nije zastupljen u tolikoj koncentraciji kao kod njih,
pogledajmo šta Sveto pismo govori o poreklu Palestinaca. Prevod sa
originalnim nazivima Misraimovih sedam sinova bi glasio:

"A Micraim rodi Ludeje i Anameje i Lehaveje i Naftuheje i Patruseje i

Kasluheje (od kojih izidoše Pelišteji) i Kaftoreje."

(1.Dnevnika 1,11-12)

Sam naziv Palestinac (u našem prevodu - Filistejin) otkriva ime praoca

svih Palestinaca koji se (prema hebrejskom originalu Pisma) zvao Pelešt,
a koji je potomak Misraimovog sina Kasluha. Kako je Misraim praotac
Egipćana, ovde imamo potvrdu biblijskog genealoškog izveštaja, jer
najstariji skeleti sa područja Egipta otkrivaju izraženu zastupljenost
mediteranske genetike, koju i danas imaju Palestinci i svi drugi narodi
koje odlikuje antigen HLA-B35.

Sličnost između kultura Acteka i Maja sa kulturom starog Egipta se može

objasniti zajedničkim poreklom obe populacije. Naučnik Njilliam

211
Johnson je pronašao veliki broj zajedničkih korena reči između starog
egipatskog jezika i jezika Acteka i Maja, i objavio ih u nekoliko svojih
dela: "Nahuatl and Ancient Egyptian", "Comparative Maya and
Egyptian", itd.

Primećuje se čak i princip transformacije glasova gde je glas "L" u jeziku

američkih indijanaca (Nahuatl) transformisan u "R" u egipatskom ili je
potpuno nestao. (Stari egipatski jezik je prilično semitizovan. Semitska
genetika je često veoma izmešana sa HLA-B35, i kod Palestinaca, i kod
Dravida, pa čak i kod Acteka i Maja.)

Antigen HLA-B35 nam je referentna tačka za utvrđivanje i ostalih danas

živih Misraimovih potomaka po svetu. I kada uporedimo strukturalne
sličnosti gena zaduženog za antigen HLA-B35 (to je gen HLA-B35018)
sa ostalim genima HLA-B sistema, prepoznajemo grupu vrlo bliskih gena
koji odgovaraju stanovništvu sa područja severne i zapadne Afrike
(Libijcima i drugim narodima). Po Svetom pismu, Libijci su takođe
poreklom od Misraima, od njegovog sina Lehava.

Po strukturalnoj bliskosti gena vidimo da u Misraimove potomke spadaju

i nosioci antigena HLA-B5 koji je odlika dinarskog rasnog tipa,
najzastupljenijeg rasnog tipa u Jugoslaviji.

DINARCI

Dva jezika - baskijski (severna Španija) i gruzijski (Kavkaz) koji

pripadaju različitim jezičkim grupama, privukla su pažnju lingvista i
antropologa zbog njihovog neindoevropskog porekla i pojavila se
hipoteza o njihovom zajedničkom proto-iberskom poreklu. Hipoteza je
zasnovana na mnogim zajedničkim nazivima za toponime i kulturološkoj
bliskosti.

A zatim su naučnici uradili uporednu analizu njihovih HLA gena,

izabravši među Gruzinima gorštačko pleme Svani, zato što je zbog
povučenosti u planinske krajeve najviše sačuvano od mešanja sa

212
mnogobrojnim narodima različitog genetskog porekla, koji takođe žive na
Kavkazu.

Rezultati su razočarali naučnike, jer nisu našli genetske sličnosti između

dve populacije. Kod Baskijaca je najzastupljeniji antigen HLA-B12 (koji
prati atlantske mediterance), a odmah zatim je veoma zastupljen i antigen
HLA-B18 (koji je odlika zapadnih mediteranaca). Kod Gruzina je
najzastupljeniji antigen HLA-B5 (koji odgovara dinarcima). Na osnovu
rezultata naučnici nisu našli genetske osnove za blisko poreklo te dve
populacije i samim tim dokaze za blisko poreklo njihovih jezičkih grupa.

Međutim, naučnici nisu ulazili u analizu strukturalne sličnosti antigena

koje su pronašli. Iako obe populacije imaju različite antigene, oni su
strukturalno bliski, jer i jedni i drugi odgovaraju populacijama
Misraimovih potomaka.

Postoje neki drugi markeri koji objedinjuju Gruzine i Baskijce, ali svojom
širinom oni obuhvataju i ostalu Misraimovu i uopšte Hamovu braću, kao
što je to nulta krvna grupa, koja je posebno zastupljena na području
Baskije, i na području Gruzije na Kavkazu.

Dinarski antigen HLA-B5, koji karakteriše najveći procenat Gruzina, u

Evropi je najviše zastupljen u našoj zemlji. Zapravo, kada uporedimo ceo
blok gena koji je odlika Gruzina, sa blokom gena koji je odlika dinaraca u
Jugoslaviji, tada vidimo da između njih ne postoje razlike. On glasi:

HLA-A2, B51, DRB1*1101, DQA1*0501, DQB1*0301

Zastupljenost dinarskog rasnog tipa su kod nas i na Kavkazu primetili

antropolozi još krajem DŽIDŽ veka, iako nisu znali za genetske markere.
U zadnje vreme se u antropologiji o tome ne govori, jer su rasni tipovi
postali tabu tema, ali tabu nije uspeo da ukine istinu. Ona je još više
potvrđena najnovijim genetskim sazna-njima.

POREKLO DINARACA

213
Sveto pismo izveštava da su Palestinci živeli na Kritu, koji se zvao Kaptor
i da su zatim doživeli egzodus sa Krita na obale današnje Palestine:

"Ne izvedoh li Izrailja iz zemlje Misirske, a Filisteje iz Kaftora?" (Amos

9,7)

U Jeremiji 47,4 pominje se da su Filisteji ostatak ostrva Kaftora.

U Enciklopediji leksikografskog zavoda čitamo o Kritu:

"Na egipatskim slikovnim prikazima XV veka stare ere vide se pripadnici

nekog naroda, kako nose u rukama baš takve (kritske, prim. autora) vaze;
natpis naziva taj narod Keftiu (Krećani)." (III 646)

Kako je Krit dobio naziv na osnovu naziva Misraimovog sina Kaptora,

očigledno je da su Kaptorejci i Palestinci bili fizički blisko rasprostranjeni
između sebe. Genetički markeri nam ukazuju na to da ne postoji drugi
Misraimov potomak koji je više izmešan sa Palestincima, bilo kod nas u
Jugoslaviji, bilo na Bliskom istoku od dinarskog rasnog tipa. Dakle,
imamo osnova za tvrdnju da su dinarci potomci Misraimovog sina
Kaptora.

Ako su se dinarci sa područja Krita raširili po bliskom istoku pre

Palestinaca, onda nije nikakvo čudo što se oni na tlu današnjeg Libana, po
zastupljenosti svog antigena HLA-B5, nalaze odmah posle palestinskog
B35.

Sami Gruzini su se mešali sa potomcima Jafetovog sina Mešeha, koji su

živeli na području Kapadokije, pa se po njima zove i jedna oblast Gruzije
i njen lokalni gruzijski dijalekat - Meskhian.

Kapadokija se nalazi u centralnoj Aziji, nedaleko od Kavkaza i Gruzije, a

antropolozi (Coon) na mapama prikazuju da dinarski tip sa Kavkaza
obuvata područje Kapadokije.

214
U prevodu Biblije na grčki - Septuaginti - iz III veka pre nove ere, pojam
Kaptorejaca je zamenjen pojmom Kapadokijaca. Da li su se Kaptoreji
zaista nazivali Kapadokijcima, u to ne možemo biti sigurni, ali znamo da
je poznato značenje naziva Kapadokija na asirskom: "kat-pat-uka" znači
"zemlja Katija".

Jedini dinarci koji su sačuvali predanje o svom poreklu su Gruzini. Pre

primanja hrišćanstva u IV veku, imali su izražen kult mrtvih, pa su
obožavali Kartlija - svoje polubožanstvo, koga i danas smatraju praocem
svih Gruzina.

Ako je naziv Kaptor mogao da se vremenom transformiše u Krit, kao

naziv nekadašnjeg ostrva Kaptora, onda je ime Misraimovog sina Kaptora
takođe moglo da se transformiše u Kartli ili Kartlos.

Gruzini sami sebe zovu Kartveli, pa tako i njihova jezička grupa nosi
naziv po njihovom praocu - kartvelijanska jezička grupa.

IZGLED DINARACA

Kada uporedimo izgled dinaraca kod nas u Hercegovini i Crnoj Gori (gde
su najzastupljeniji), sa izgledom dinaraca na Kavkazu, ili u Pakistanu
(gde je on po mapi HLA-B5 takođe veoma zastupljen), tada primećujemo
njihovu neverovatnu međusobnu sličnost.

215
Kada grčki istoričar Herodot u V veku pre n.e. opisuje izgled tadašnjih
Gruzina (Kolhida), tada za njih kaže:

"Nema nikakve sumnje da Kolhidi pripadaju egipatskoj rasi. Pre nego što
sam čuo bilo kakvo pominjanje te činjenice od drugih, to sam i sam
primetio. ... Moji sopstveni zaključci zasnivali su se kao prvo na činjenici
da su imali crnu kožu i kovrdžavu kosu ..." (Istorija II)

Pomenuti opis odgovara opisu dinaraca iz "Opšte antropologije":

216
"Dinaridi su rašireni na Balkanu. Odlikuju se visim stasom (172-176),
kratkom, pozadi kao odsečenom lobanjom, mrkih očiju i kose, koja je
često nakudrana ili upravo kudrasta; boja kože je unekoliko mrka kao da
bi očito bila od sunca spaljena." (Božo Škerlj, 70)

Kako je zastupljen i u centralnoj Evropi, Adolf Hitler ga je konstatovao

kao problem Arijevske rase u Nemačkoj:

"Na nesreću Nemačka nacija nije osnovana na čistom rasnom tipu ...
Pored nordijskog tipa pronašli smo istočno-evropski tip, pored istočnog tu
je i dinarski, a zapadni tip integriše oba, kao i hibride koji su se pojavili.
To je smrtna provalija za nas." (Hitler, 1939, Mein Kampf. London :
Hurst & Blackett)

Antropolog Čarls S. Kun piše o dinarcima - Indijancima, za šta ima

osnova po mapi HLA-B1.

GOVOR I KARAKTER DINARACA

Izvorna jezička grupa kojom su nekada govorili svi dinarci je svakako

današnja kartvelijanska jezička grupa na Kavkazu, kojoj pripadaju
Gruzini, Mingreliani, Lazi i Svani, a koji su svi zastupljeni na području
Gruzije i njene bliže okoline. Iako dinarci Balkana žive hiljadama godina
razdvojeni od svoje braće na Kavkazu, iako čak govore jezicima
indoevropske jezičke grupe, oni su sačuvali sličnost u govoru, koja je
možda najviše izraz njihovih zajedničkih karakternih crta.

Njihov gorštački karakter - izraz gordosti i buntovnosti se primećuje u

odsečnom izgovoru koji dinarskom govoru daje određenu notu

217
dinamičkog akcenta. Odsečnost govora se može primetiti po velikom
broju konsonanata u rečima njihovog gruzijskog jezika (na primer, reč
"ljuštim" se kaže "vprtskvni"), i po samoj glasovnoj strukturi njihovih
reči: brat "dzma", sestra "da", kosa "tma", nizak "patara", malo "tsota",
veliko "didi", majka "deda", otac "mama", sin "švili", itd. U govoru
dinaraca na Balkanu (koji govore hrvatski i srpski) dolazi do izvesnog
skraćivanja vokala i potpunog gubljenja indoevropskih diftonga da bi se
izrazio njihov odsečni karakter (na primer, indoevropski koren "*roupa"
se transformiše u "rupa"). Po pomenutoj odsečnosti jezik gruzijskih Laza
pokazuje posebnu sličnost sa dijalektima dinaraca u Crnoj Gori. Narodna
muzika obe populacije ima toliko istih elemenata da se često ne može
razlikovati osim po jeziku kojim se peva.

Sličnost između Gruzina i onog našeg dela stanovništva koje je dinarskog

porekla (Crna Gora, Hercegovina, zapadna Srbija, ...) je očigledna ne
samo u fizičkom izgledu, već i u zajedničkom psihološkom tipu dinaraca,
koji karakteriše gordost i buntovnost, te nesposobnost da se trpi nepravda.
Mnogi narodi uopšte nemaju epiku, ali Gruzini je, kao i mi, imaju veoma
izraženu. Za epiku je potrebno da populacija ima motive iz kojih će da je
formira i održava.

Naš čuveni antropolog Jovan Cvijić piše o dinarcima sledeće:

"Ljudi dinarskog tipa su često neobuzdane prirode i ne mogu lako da

podnesu čak i sitne nepravde. ... Česti su slučajevi da se dinarski ljudi
odluče na krajnja rešenja, bez ozbira na interes, na korist i na
"praktičnost", svesni da im je život u opasnosti ili da će im ostati crn i
upropašten. ... Na ljude dinarskog tipa najviše uticaja imaju vođe u čijem
ponašanju ima nečega tajanstvenog ili mu oni to pripisuju." (I.Andrić,
J.Cvijić, Psihološki tipovi Balkana)

Kako dinarski tip odlikuje buntovnost prema autoritetima, on može da ih

trpi pred svojom savešću samo ako uspe da ih idealizuje, i zato je
neophodno da prema njima formira kult, a da kritičko preispitivanje
validnosti poverenja svog autoriteta proglasi tabuom. Zato je u dinarskoj

218
svesti uspešan samo onaj autoritet vlasti koji iza sebe ima idelogiju (ili
religiju) koja će ispuniti neophodnu funkciju njegove autoritarne svesti.

Zapazimo duh gruzijske književnosti, u svetlu Cvijićevih konstatacija, na

osnovu opisa iz Enciklopedije leksikografskog zavoda:

"Književnost gruzijskog naroda vrlo je stara; njeni počeci padaju u drugi

milenijum pre nove ere, o njoj nam govore i antički autori. Lik
nepokornog Amiranija, prikovanog za kavkasku stenu, pandam je
helenskom Prometeju.

U srednjem veku nastao je epos "Eteriani", poema o ljubavi pastirice i

princa, njihovoj uzajamnoj vernosti i borbi sa zlim duhom. U narodnoj
predaji govori se i o borbi gruzijskog seljaka protiv feudalne gospode;
poznate su poeme "Istrebljenje knezova "Arešidze" i "Pesma o Arsenu".
U prvoj polovini IV veka Gruzija prihvata hrišćanstvo. ... Od
hagiografskih dela najpoznatija su: "Mučeništvo Šušani-kija" (V vek),
"Mučeništvo Evstafija Mčetelija" (VI vek), Mučeništvo Abo Tbilelija
(VIII vek) i druge. ... Gruzijska kultura pretrpela je velike štete od
mongolske najezde i porobljavanja (DŽIII-DŽVI vek), od provale
Persijanaca i Turaka, feudalnih raspri, nastalih kao posledica raspada jake
i centralizovane monarhije. Tek u DŽVI veku dolazi do obnove kulturnog
života; gruzijski pesnici slave junaštvo, čast, slobodu, u književnosti
preovlađuju patriotski motivi. ...

Pesnik David Guramišvili (1705- 1792), koji je prošao mnoga ratišta,

peva o borbama Gruzijaca, o najezdi neprijatelja, slavi lepotu pejsaža i
afirmira mladenačke želje, nade i polet. Njegova poema "Nevolje
Gruzije" govori o gruzijskim patnjama; to je apologija gorštačkog ponosa
i vitalnosti. Nove vidokruge gruzijskoj literaturi otvara pesnik Nikoloz
Baratašvili (1817-1845). Njegova poezija, obojena tugom, pesimizmom i
osećajem samoće, najviši je domet gruzijskog romantizma, tako da je
dobio nadimak "gruzijskog Bajrona". Najznačajnije mu je delo "Sudbina
Gruzije". ...

219
Pesnik Galaktion Tabidže unosi u poeziju sumorna raspoloženja, a grupa
gruzijskih simbolista stoji pod jakim uticajem evropskog i ruskog
simbolizma." (Enciklopedija leksikografskog zavoda, II, str. 634-635)

Još jedan zajednički psihološki momenat za dinarce Balkana i dinarce

Gruzije nalazimo u njihovoj izraženoj upotrebi augmentativa. Razlozi za
augmentative su isključivo psihološke prirode: gordoj ljudskoj prirodi je
teško da se ponizi otvorenim izražavanjem i prihvatanjem dobrote kroz
nežnost i tepanje. Augmentativi čak dobijaju funkciju deminutiva, pa
možemo čuti kako dinarac tepa malom detetu sa "barabo, konjino, derište,
magarče" i to iz najboljih namera.

Dinarac je u ovom slučaju suprotan mongolskom tipu, koji učestalo

koristi deminutive, i koji voli da tepa čak i starijim osobama, a posebno je
raznežljiv prema deci. Mirkec u Hrvatskom Zagorju je Mirčeta kod
Crnogoraca. Alpski tip će reći "Zaspao je ko janje!" dok će dinarac da to
isto kaže "Zaspao je ko zaklan!". Karakter svake populacije se vidi i u
jeziku te populacije.

ZASTUPLJENOST HLA-A,B BLOKOVA GENA U JUGOSLAVIJI

Objašnjenje: Indoevropljani A1B8, Ugrofinci A3B7, Dinarci A2B5,

Zapadni mediteranci A2B18, Istočni mediteranci A2B35, Atlantski
mediteranci A19B12, Sinidi (Kinezi) A19B13, Semićani A9B27, Turci
A10B16, Mongoli A11B67. Mešavina: Tatari A10B18.

RASNI TIPOVI I NJIHOV KARAKTER

Različiti Nojevi potomci su padali u različite grehe i te grešne sklonosti

zatim prenosili na svoje potomstvo. Već smo čitali o Hamovom
prokletstvu koje prati njegovo potomstvo. Zbog nasleđene sklonosti ka
međusobnom nepoštovanju, Hamovi potomci jako teško mogu da se
organizuju između sebe, pa to koriste prilično razumni Jafetovi potomci i
često na taj način vladaju nad nesložnim Hamovcima. Otuda je većina
Hamovaca izgubila svoje jezike, potpala pod vlast Jafetovaca, a svoje

220
države je uspela da oformi tek pod jakim uplivom Jafetovaca ili
Semićana. Zaista se kroz čitavu istoriju ispunjavaju reči Nojevog
prokletstva:

"A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin. I reče:
Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje! I još reče:
Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga! Bog da
raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!"
(1.Mojsijeva 9,22-27)

Prokletstvo ropstva kroz koje prolaze Hamovci kroz istoriju je možda

najbolji lek za njihovo nepokorno srce, ali ni Jafetovi potomci ne
oskudevaju u svojim iskušenjima, iako su ona nešto drugačija.

Između Jafetovaca i Hamovaca se može primetiti velika razlika u tome

što su prvi okrenuti ka sebi, a drugi ka spolja. Iskušenje duhovnog
nezadovoljstva se manifestuje prema toj razlici. Jafetovci su skloni da
traže sreću koju nemaju (pa su zato više skloni sebičnosti), dok su
Hamovci više skloni da daju ono što imaju, da izražavaju svoju
unutrašnju nesreću (pa su zato skloni da se svađaju, gneve, itd). Ta razlika
se može lepo primetiti u muzici. Dok Jafetovci više vole muziku koja
opija prijatnim osećanjima, Hamovci više vole muziku koja služi za
psihičko pražnjenje (izražen ritam). Unutar raznih grana Simovih,
Hamovih i Jafetovih potomaka takođe postoje razlike.

Kako se razlikuju iskušenja, razlikuju se i prokletstva zbog greha koja su

primerena slučajevima, i u svojoj supštini otkrivaju Božju milost prema
onima koje Bog želi da urazumi i osvedoči o potrebu za duhovnim
spasenjem i reformacijom srca i karaktera.

Na primer, dok dinarci imaju iskušenje da ne mogu da trpe nepravdu,

alpski tip ima iskušenje da se iz staha odriče načela pravde pod pritiskom.
Prvome nedostaje krotost i poniznost, a drugome hrabrost i čvrstina
karaktera. Zato je i Božja pedagogija za svakog od njih drugačija.

221
Bog dozvoljava da dinarski tip ima iskušenja sa vlastima, da bi tako
mogao da pobedi iskušenje buntovnosti i nepoštovanja prema njima, dok
alpskom tipu takva nevolja uopšte ne bi bila nikakvo iskušenje, jer on
nema sklonost da se buni protiv autoriteta, štaviše, njemu autoriteti
odgovaraju. On je sklon da svoju odgovornost poklanja autoritetima koji
onda misle umesto njega. Zato Bog sa njime postupa na sasvim drugi
način nego sa dinarcima. On dozvoljava da ga upravo ti autoriteti
pritiskaju da ide protiv sopstvene savesti i da čini nepravdu. To je zapravo
idealna prilika da on pobedi svoju slabost, ili da još dublje padne u greh,
kao što je i dinarcima nepravda koju trpe, iskušenje da pobede svoju
slabost i postanu krotki, ili da nezrelim reagovanjem i oni padnu u greh.

RASNI TIPOVI I RASIZAM

Bez obzira na iskušenja njegove sopstvene prirode i na okolnosti koje tu

prirodu provociraju, čovek je čovek upravo zato što je biće sposobno da
umom ostvari slobodu svoje volje i da postupa odgovorno i nezavisno od
iskušenja sopstvene prirode i životnih okolnosti. Rasizam uzdiže
plemenitu prirodu jednog rasnog tipa nad ostalima, nesvestan da time
samog čoveka ponižava na nivo neodgovorne životinje. Ako je čovekova
čovečnost utemeljena ne na njegovoj svesnoj i odgovornoj akciji volje,
već na nasleđenoj prirodi, to znači da se čoveku oduzima sloboda uma da
shvati iskušenje u kojem se nalazi, sloboda volje da se iskušenju odupre, i
savest koja ga čini odgovornom za sopstvene postupke. Jednom rečju,
rasizam oduzima iz čovekovih ruku odgovornost čovečnosti i prebacuje je
na njegovu biološku prirodu.

GREH OSPORAVA TEORIJU O PRIRODNOJ SELEKCIJI I

EVOLUCIJI

IZMEĐU SEBIČNOG I DOBROG, IRACIONALNOG I SVRHOVITOG

U popularnoj TV emisiji za decu "Kocka, kocka, kockica", voditelj

Branko je pred decu izneo čokoladu i peršun. Zatim je opširno objasnio
zbog čega sve čokolada nije zdrava i zašto je peršun veoma zdrav.

222
Potom je rekao: "Ja, deco, ne znam šta ćete vi, ali ja znam šta ću da
uzmem. Ja ću da uzmem peršun!" Potom je uzeo i pojeo pregršt peršuna.

Reakcija dece je bila raznolika. Par njih je hrabro i radosno, bez

premišljanja uzelo peršun. Nekoliko je pak uzelo peršun ali sa očiglednim
nezadovoljstvom zbog želje da radije uzmu čokoladu. Nekolicina je uzela
čokoladu ali takođe nezadovoljno, sa grižom savesti što uzimaju ono što
znaju da nije zdravo. A nekolicina njih je uzela čokoladu bez ikakvog
vidljivog konflikta sa svojom savešću, kao da nisu slušali predavanje o
nezdravosti čokolade.

U ovom "eksperimentu" prepoznajemo sukob koji postoji između

sebičnih motiva ljudske prirode i motiva prave ljubavi. Najteže je onima
koji pokušavaju da budu "umereni", koji prave "kompromis" između oba
životna principa. Oni su sa jedne strane pod pritiskom glasa zdravog
razuma, a sa druge strane pod pritiskom svojih sebičnih poriva. Osećaj da
nisu sebično iskoristili sve blagodati sebičnog života sukobljava se sa
osudom savesti da ne postupaju ispravno i razumno.

Kada se pokoravamo sebičnim principima, nama je važnije kako se

osećamo, nego da li je to što radimo dobro, pa ćemo tako biti skloni da
radije izaberemo onu hranu koja je ukusna, nego onu koja je zdrava. U
svim svojim svakodnevnim aktivnostima nama je takođe važnije pitanje
kako se osećamo dok nešto radimo, nego da li je to što radimo zaista
dobro za našu egzistenciju.

Nameće nam se pitanje, otkuda u čovekovoj prirodi motivi koji su

nesvrhoviti njegovoj egzistenciji?

Neki smatraju da je čovek tako genetski isprogramiran da je ono što mu

izaziva prijatna osećanja (u prirodnim uslovima) istovremeno i ono što je
za njega zdravo, te tako opravdavaju sebičnost kao nešto prirodno i
potrebno. Međutim, da je to zaista tako, onda čovek nikada ne bi dobio
razum da sam na sebe preuzme odgovornost za izbor onoga šta je dobro,

223
već bi se zaustavio na svojoj determinisanosti. Ako je gladan, ubrao bi
plod koji je ukusan. Ne bi imao potrebe da razumno preispituje njegovu
ispravnost, već bi se prepustio da ga rukovode njegova osećanja i osećaji.

Prirodan ukus osnovne sirovine od koje se pravi čokolada - kakao, veoma

je neprijatan zbog skupa otrovnih supstanci, koje imaju gorak ukus.
Dakle, u prirodnim uslovima čovek nikada ne bi konzumirao kakao.

No, da li je neophodno da čovek bude pokrenut sebičnim motivima da bi

između ukusnog i neukusnog izabrao ukusnu hranu? Ne! Da bi izabrao
ukusnu hranu dovoljno je što ima osećaj ukusnog i neukusnog. Da li
čovek treba da bude proždrljiv da ne bi umro od gladi? Ne! Dovoljno je
da ima osećaj gladi da bi potražio hranu i da bi je pojeo. Osećaji i
osećanja postoje zato da bi skrenuli pažnju našeg uma na naše ili tuđe
potrebe, a da li će naša reakcija na te osećaje i osećanja da bude
iracionalna ili svrhovita (sebična ili dobra), to je sasvim drugo pitanje.

ŠTA NAM OTKRIVA POSTOJANJE RAZUMA?

Razum nam pruža slobodu od onoga što samo na prvi pogled izgleda
dobro, ali i od naizgled bezizlaznih situacija, i tako nas uzdiže iznad
ograničenosti postojećim iskustvom.

Upotreba razuma nam pruža veću slobodu u zadovoljavanju naših

stvarnih egzistencijalnih potreba, ali samo u slučaju da je naš razum
pokrenut motivom nesebične ljubavi.

Postojanje razuma kod čoveka pokrenutog sebičnošću osporava teoriju o

prirodnoj selekciji i evoluciji, jer će razum u funkciji sebičnih motiva još
više da ga odvoji od njegovih egzistencijalnih potreba. Čovek će
jednostavno da napravi prečicu ka svojim sebičnim zadovoljstvima, tako
što će da sve svoje intelektualne i fizičke moći da zloupotrebi u cilju
zadovoljenja sebičnosti, a na štetu stvarnih egzistencijalnih potreba.

224
Na primer, čovek će da uzme duvan, drogu ili alkohol da bi se osećao
lepo, i time će upravo da ugrozi svoji egzistenciju. Što se tiče primera sa
čokoladom, čovek će u kakao dodati šećer da bi smanjio prirodnu gorčinu
njegovih otrovnih supstanci, te da bi mogao tako nezdravog da ga
konzumira.

Interesantno je da se životinje koje imaju mnogo manje razvijen razum od

čoveka, ponašaju mnogo razumnije. Na primer, grupa pacova koja na
raspolaganju ima veoma ukusnu i mirisnu hranu ali sa smrtonosnim
otrovom, sačekaće da vidi posledice te hrane na jednom od svojih
"dobrovoljaca". Ukoliko "dobrovoljac" ugine, ostali pacovi će razumski
da zaobilaze tu hranu, bez obzira na njen veoma privlačan ukus i miris. U
istoj situaciji, čovek u najvećem broju slučaja postupa nerazumno. On
izabira upotrebu nezdrave i neumerene ishrane, konuzmiranje alkohola,
duvana i droge iako mu je razumno poznat njihov fatalni učinak.

Često se tvrdi da kada bi ljudi imali svest o posledicama svog postupanja,

da bi tada sasvim drugačije postupali. Međutim, praksa nam pokazuje da
svest čoveka o posledicama njegovog pogrešnog postupanja nema
očekivano povratno delovanje na njegove postupke. Ljudi znaju da
pušenje nije zdravo, pa opet puše. Tek kada posledice greha ugroze
čovekovu egzistenciju do te mere da je i samo zadovoljavanje njegove
sebičnosti dovedeno u pitanje, tada će čovek pokušati da koriguje svoje
ponašanje, ali najčešće tako što će primeniti simptomatska rešenja koja ne
zahtevaju da se on odrekne svog sebičnog poriva u svojoj suštini.

Sve ovo nas suočava se veoma važnom činjenicom:

Ako ne bi postojala mogućnost da razum bude pokrenut pravom

nesebičnom ljubavlju, tada on ne bi imao smisla da postoji, jer bi imao
samo negativnu funkciju, a samim tim on nikada ne bi ni nastao.

Tako nam postojanje razuma ukazuje na to da je on stvoren da

funkcioniše pokrenut isključivo motivom prave nesebične ljubavi, što
nam ukazuje na postojanje same prave nesebične ljubavi. Tek tada razum

225
ima svoju ispravnu svrhu da navede čoveka da čini ono što će proizvesti
da on BUDE dobro, a ne ono što će proizvesti da se on samo OSEĆA
dobro.

GREŠNI MOTIVI NISU SVRHOVITI EGZISTENCIJI JEDINKE I

VRSTE

Očigledno je da glavni problem opstanka ljudske civilizacije nije u

nedostatku samog razuma i sposobnosti, već u nedostatku zdravih motiva
koji bi njegov razum učinili zdravim i upotrebu ljudskih sposobnosti
svrhovitim njegovoj egzistenciji.

Iako nekada deluje kao veoma zabrinut za svoju egzistenciju, čovek puši,
pije ili nekim drugim svojim postupcima pokazuje da mu do egzistencije
zaista nije stalo. On je spreman da žrtvuje i svoje zdravlje i svoju
egzistenciju radi užitka.

Proždrljiv čovek će žrtvovati svoj želudac radi hrane, kao što će

samoljubiv čovek biti sklon da izvrši samoubistvo zbog povređene sujete.
Nacionalista će žrtvovati naciju radi svojih nacionalnih vrednosti, kao da
čovek postoji radi svojih vrednosti, a ne one zbog njega. Kako nas
prirodni motivi pokreću sebičnom ljubavlju, koja uvek traži razlog zbog
koga volimo, bićemo skloni da žrtvujemo i sam objekat ljubavi radi
razloga zbog koga ga volimo.

Dok je god pokrenut grešnim motivima, umesto motivom prave ljubavi,

čovek i na prijatna i na neprijatna osećanja reaguje iracionalnim
motivima: na osećanje radosti reaguje sebičnošću umesto zahvalnošću, na
osećanje straha reaguje kukavičlukom umesto hrabrošću, na osećanje
gneva reaguje mržnjom umesto krotošću, a na osećanje tuge reaguje
zabrinutošću umesto starateljstvom.

Vidimo kako prirodni motivi navode čoveka da se ponaša nesvrsishodno

svojim stvarnim interesima, te vidimo kako time čovekovi motivi
ponašanja opovrgavaju teoriju o prirodnoj selekciji i evoluciji. Prirodna

226
selekcija nikada ne bi ostavila u životu jedinke koje su pokrenute
motivima nesvrsishodnim njihovoj egzistenciji. Drugim rečima, da je
princip prirodne selekcije i evolucije zaista formirao osobine vrste, čovek
nikada ne bi postao grešan.

Na osnovu ovog razmatranja možemo zaključiti da su grešni motivi

ponašanja takođe i patološki motivi ponašanja, jer navode čoveka da se
ponaša nesvrsishodno svojim i tuđim egzistencijalnim potrebama.

DA LI JE PITANJE "ŠTA JE GREH" RELATIVNO PITANJE?

Da li posle svega možemo reći da je pitanje greha relativno pitanje?

O relativnosti greha najčešće govore osobe koje su same pokrenute

grehom tj. iracionalnim motivima a nikada one koje pokreće nesebična
ljubav. Onaj ko nije pokrenut nesebičnom ljubavlju često nije u stanju ni
razumom da shvati razliku između dobrog i lošeg, jer bi ga sposobnost da
razlikuje dobro od zla, svrsishodno od iracionalnog, ukorila i za njegovo
sopstveno iracionalno (grešno) ponašanje. Da bi umirio svoju savest, on
obezvređuje princip dobrog tumačeći ga principima svog iskvarenog srca,
te formira shvatanje da je pitanje dobra i zla relativno ili da prava dobrota
uopšte ne postoji.

Biblijsku definiciju ljubavi i greha koju nam pruža Božji moralni zakon
(Deset zapovesti) takav čovek nije u stanju da shvati. On u Zakonu vidi
samo slepo slovo a ne razume njegov duh (smisao), pa mu se čini da su
Deset zapovesti samo jedan od mnogih kodeksa ponašanja kakvi odlikuju
razne druge religije i ideologije.

Za razliku od ljudskih kodeksa ponašanja, otkrivenje Božjeg moralnog

zakona se bavi pobudama ljudskog srca a ne samom formom ponašanja.
Božji zakon neće direktno svojim slovom da ukori jedenje čokolade, ali
će zato jasno ukoriti odsustvo ljubavi i proždrljivost koji čoveka navode
da se hrani nezdravo. Kada bi se zakon zaustavio na ukoravanju same

227
forme, on ne bi čoveka naveo da reši problem u svom korenu reformom
svojih grešnih motiva.

Oni koji zanemaruju značaj i funkciju Božjeg moralnog zakona, nisu u

stanju da se pokaju za sam greh, već se kaju samo za njegove neprijatne
simptome u ponašanju i osećanjima. Kako sam uzrok grešenja - grešan
motiv - nije ukoren zahtevima Božjeg zakona, niti iskorenjen Božjim
planom spasenja, oni i dalje nastavljaju da greše.

ZAŠTO BI IKO IZABRAO NESVRHOVITE PRINCIPE ŽIVLJENJA?

Na kraju ovog razmišljanja nameće nam se jedno važno pitanje:

Zašto bi čovek ikada izabrao princip greha kada je on nesvrhovit njegovoj

sopstvenoj egzistenciji?

Zato što je to jedino čime on može biti pokrenut ako želi da nađe sreću
NEZAVISNO od Boga. Prema tome, koren svakog greha je u oholosti -
potpuno iracionalnoj nezavisnosti:

Grešnik svesno ili nesvesno govori: "Nema veze što je to nemoguće

postići bez Boga, ali ja to ipak hoću Sam!"

Kada bi biljka pokušala da pronađe energiju za život u sebi, i zato počela

da svoje listove uvija k sebi, vrlo brzo bi uvenula. Njena jedina nada je da
svoje listove drži stalno otvorene ka Suncu. Tako je i sa nama. Naša
jedina nada je da gledamo u Onoga koji je "Videlo istinito koje obasjava
svakoga čoveka koji dolazi na svet". (Jovan 1,9)

Ukoliko se, pak, uzdamo u sebe, suočićemo se sa tri nerešiva životna

problema: ograničenim idealima, odsustvom prave želje za spasenjem i
nesposobnošću da ga ostvarimo.

NE ZNAMO šta je potrebno da uradimo da bismo ostvarili istinsku sreću

i ljubav u svom srcu i životu, zato što su naši ideali ograničeni našim

228
iskustvom, pa nemamo mogućnosti da ostvarimo novo i veće iskustvo. Iz
iskustva greha prava ljubav nam deluje strano i dosadno.

"Telesni čovek ne razume šta je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i

ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda." (1.Korinćanima
2,14)

Naši kriterijumi ispravnog su izopačeni zajedno sa našom prirodom, te

smo zato najčešće zadovoljni sobom i svojom pravednošću. Samo Onaj
koji je zaista ljubav može da nam otkrije karakter prave nesebične ljubavi
i da nas tako učini svesnim naše velike potrebe.

NE ŽELIMO spasenje. Nama je stalo da uklonimo posledice greha

(neprijatna osećanja, bolest, stradanje, smrt) zato što smo pokrenuti
sebičnošću, ali nam nije stalo do stvarnog spasenja, jer, kao što smo ranije
videli, mi nemamo prave ljubavi prema sebi.

"Ni jednoga nema pravedna, ni jednoga nema razumna, i ni jednoga koji

traži Boga." (Rim. 3,10-11)

U sebi nikada nećemo naći pravih motiva da izađemo iz stanja u kome se

nalazimo. Samo Bog svojim Svetim Duhom može u nama začeti delo
spasenja. I ako na taj poziv odgovorimo, Bog će odgovoriti na čežnju
koju je Sam pokrenuo u našoj duši. Upoznajući veličanstveni Božji
karakter u nama će se javiti želja da na otkrivenu Božju ljubav
odgovorimo takođe ljubavlju i tu se nalaze jedini zdravi motivi života.

NE MOŽEMO sami da pomognemo sebi. Mi možemo da svojom voljom

utičemo na naše ponašanje i osećanja, ali nemamo moći da promenimo
pobude naših srca: "Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare
svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?" (Jer. 13,23) Mi
nemamo moći da promenimo naša srca (pobude koje nas pokreću), niti da
se iskupimo za svoje grehe. Ako se uzdamo u sebe, umorićemo se i
razočarati, zato što sami nikada nećemo moći da oprostimo svoje grehe

229
(ni sebi, ni drugima). Samo Bog može da učini čudo dobrote u našem srcu
i životu. On nas poziva k sebi i kaže:

"Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k
meni, jer sam te izbavio." (Isaija 44,22)

Kako je odvojen od Boga čovek postao duhovno prazan, suštinski duboko

nezadovoljen, on sada mora tu prazninu da popunjava sam. Ali, to je
nemoguće. On sam može jedino da UGUŠUJE svest o toj praznini i zato
je opterećen određenim osećanjima kojima se "drogira" ne bi li zaboravio
na svoju odvojenost od Boga, na svoj unutrašnji duhovni problem.

Sasvim je svejedno da li je čovek opterećen osećanjima koja izaziva

putem telesnih zadovoljstava, upotrebom droge, zloupotrebom muzike,
meditacijom ili fanatičnom religijom.

Kako je sada pokrenut pokušajima da se sam zadovolji, čovek nema

vremena ni za šta drugo, pa mu traženje sreće postaje smisao života,
nasuprot davanju sreće - nesebične ljubavi, što bi mu bio princip života da
je u zajednici sa Bogom. Dakle, dokle god je opterećen takozvanim
psihološkim potrebama, koja su nuspojava nezadovoljenja njegovih
duhovnih potreba, čovek nema ni vremena ni volje da voli, ni sebe ni
drugoga i njegovo ponašanje je zbog toga iracionalno. Jednostavno,
opterećen čovek ne može da voli.

NAJVAŽNIJE PITANJE

Mnogi polaze od pogrešnog životnog načela postavljajući pitanje:

"Ko sam ja?

Odakle sam?

Kuda idem?

230
Zašto postojim?"

Međutim, prvo pitanje koje se čoveku nametnulo kada je izašao iz ruke

svoga Stvoritelja bilo je upućeno prvom licu koje je tada ugledao. Pošto je
stvoren, Adam nije ugledao sebe u ogledalu i pitao se: "Ko sam ja?
Odakle sam? Kuda idem? Zašto postojim?"

Pogledajmo biblijski izveštaj o osobama koje su postavljale to pitanje:

Pitanje "Ko sam ja?" (2.Mojsijeva 3,11) postavio je Mojsije kada ga je

Bog pozvao da izbavi Izrailj iz Egipatskog ropstva. Mojsije se uplašio
svog životnog zadatka zato što je pošao od pogrešnog pitanja. Svojim
odgovorom Bog je pokazao da, kada je On tu, pitanje "Ko sam ja?" nije
od značaja:

"A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom," (2.Mojsijeva 3,12)

Nije važno ko smo i kakvi smo mi, već kakav je naš Gospod. Zašto
ograničavati sebe sobom i svojim slabostima, kada nam na raspolaganju
stoje Božja milost i Njegova snaga?! Bog govori svakom srcu koje oseća
svoju slabost:

"Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim."

(2.Korinćanima12,9)

"Tvoja snaga nije u mnoštvu, niti moć tvoja u silnicima, nego si ti Bog
poniznih, pomoćnik si malenih, potpora slabih, utočište napuštenih,
spasitelj očajnih." (Jd.9,11)

Kada izgubimo poverenje u sebe, podignimo pogled gore. Kada

dozvolimo Bogu da naša slabost postane Njegova snaga, tada ćemo
zajedno sa apostolom Pavlom reći:

231
"Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u
gonjenjima, u tugama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan."
(2.Korinćanima 12,10)

Zato najvažnije pitanje glasi:

"Ko si Ti, Gospode?" (Dela 9,5)

To pitanje je postavio budući apostol Pavle na prekretnici svoga života.

Strpljivi i milostivi Bog mu je odgovorio:

"Ja sam Onaj kojega ti goniš!" (Dela 9,5)

U odgovoru na najvažnije životno pitanje budući apostol je sa užasom

shvatio sebe, svoju buntovnost i neprijateljstvo svoje prirode prema Bogu.
Ali ni to što je sebe prepoznao kao Božjeg neprijatelja nije značilo kraj
njegovog života, već upravo njegov novi početak.

Poznanje odgovora na pitanje "Ko je Bog?" znači život:

"A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si
poslao Isusa Hrista." (Jovan 17,3)

Razni ljudi, idući svojim putevima, pokušavaju da spoznaju i ostvare

različite božanske atribute; Njegovu svemoć i Njegovo sveznanje. Za
razliku od prvih koji pokušavaju da Boga "izmere" drugi pokušavaju da
Boga osete, i zato primenjuju različite tehnike i sisteme; meditaciju, slike
i kipove. Međutim, ono poznanje Boga koje je za čoveka spasonosno je
poznanje Božjeg karaktera (Njegove prave ljubavi) putem razuma
(1.Jovan. 5,20).

Bog se spoznaje razumom, izabira voljom, oseća osećanjima, a živi srcem

(motivom ljubavi). Međutim, mnogi pokušavaju da Boga spoznaju
osećanjima (idolatrija), da ga izaberu svojim grešnim srcem (što je

232
nemoguće pa ih vodi u fanatizam), a da ga žive voljom (formalizam). A
razum koriste samo da bi opravdali ceo pogrešan sistem vere.

Zašto nije moguće Boga spoznati kroz sama osećanja (slike, kipove,
meditaciju)? Zato što nam samo osećanje ne može otkriti ničiji karakter.
Mi se možemo u osobu zaljubiti na osnovu njenog izgleda i zato se posle
gorko kajati, jer spoznati osobu na nivou osećanja nije isto što spoznati i
njen karakter.

Šta znači poznavati Boga?

"Branio je pravo siromaha i jadnika ...

Zar ne znači to Mene poznavati?" (Jeremija 22,16)

Kada se Mojsije molio "pokaži mi put svoj da te poznam" i "pokaži mi

slavu svoju" (2.Mojsijeva 33,13.18), u uslišenju molitve Bog nije Mojsija
doveo u stanje nirvane, niti ga je zasenio senzacionalnim naučnim
saznanjima, već mu je jednostavno otkrio svoj karakter:

"Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog

milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva
milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda
krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i
četvrtoga kolena." (2.Mojsijeva 34,6-7)

Umesto da se bave Božjim karakterom, mnogi se bave sobom i svojim

karakterom; šta su i kada dobro učinili, itd. Oni postavljaju pogrešno
pitanje: "Ko sam ja?"

Od takvog pitanja je pošao i apostol Petar, kada se pred Hristovo raspeće

zakleo svom Učitelju:

"Da bih znao s tobom i umreti neću te se odreći." (Marko 14,31)

233
Petar je iskreno mislio da će ostati veran u času najvećeg iskušenja. Ali,
on je svoju sigurnost zasnivao na poverenju u sopstvenu silu, umesto na
zavisnosti od Božje sile. On je pošao od pitanja "Ko sam ja i kakva je
snaga moga karaktera?", te se zato svog Učitelja, iste noći, tri puta
odrekao.

Sigurnost negrešenja ne treba da tražimo u sebi, u poverenju u karakter

svoje ljubavi prema Bogu, već tu sigurnost treba da zasnivamo na
poverenju u Boga, u karakter Njegove ljubavi prema nama, da će nas On
sačuvati da ne grešimo.

Mnogi nemaju neophodno poverenje u Boga zato što ne hode ponizno

pred Njim. Glas njihovih sebičnih želja, strahova i sumnji, u njihovom
umu nadjačava glas Božji. U molitvi se rečima obraćaju Bogu a zapravo
pitaju sebe, svoje srce i svoja osećanja. Zato Bog ne može da ih svojim
mudrim savetom sačuva od zablude i propasti onih koji hode stazama
greha.

Obmana lažne religije teži da ostvari iskustvo kome otvoreno streme

zastupnici meditacije:

"U molitvi osećamo da nemamo ništa, a Bog ima sve. ... Osećamo pri
molitvi da je Bog visoko gore, dok smo mi duboko dole. Vidimo ponor
koji zjapi između Njegovog i našeg bića. Gledamo gore ka Njemu i
plačemo za Njim, ali ne znamo kada će i u kojoj meri On ispuniti naše
molitve. Osećamo se bespomoćni.

U meditaciji, međutim, ne molimo Boga ni za kakvu pomoć, dar ili

božansku osobinu; mi jednostavno ulazimo u more Njegove stvarnosti."
(Šri Činmoj, "MEDITACIJA" 75)

Zapazimo da kada apostol Pavle opisuje tajnu svojih iskustava sa Bogom,

on ne kaže "Snažno sam ga osećao!" već "Znam kome verovah"
(2.Timotiju 1,12). Ako razumno poznajemo Njegov karakter, ma kakvo

234
da je naše trenutno iskustvo ili naša osećanja, mi znamo da je On dostojan
našeg uzdanja i poverenja.

Možda mi osećamo da je Bog gore, a mi dole; možda osećamo ponor

između Njegovog i našeg lica; možda ne znamo kada će i kako On uslišiti
naše molitve, ali nam sve to uopšte nije važno, zato što znamo u Koga
verujemo.

"Delo je Njegovo slava i krasota. Delo je te stene savršeno, jer su svi

putevi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde, pravedan je i istinit."
(Psalam 111,3; 5.Mojsijeva 32,4)

Znamo da verujemo u Onoga koji sa svoga prestola sa Neba gore, čuje

naš slabašan glas sa Zemlje dole. Znamo da verujemo u Onoga koji je
veliki ponor koji zjapi između Božjeg i našeg bića premostio svojim
probodenim rukama. Znamo da verujemo u Onoga koji će naše molitve
uslišiti u ono vreme i na onaj način kako je to najbolje za nas.

Da bismo stekli poverenje u Boga moramo Ga poznavati. Treba da

postavimo pitanje: "Ko si Ti Gospode?" A Onaj kome je "milina sa
sinovima ljudskim" (Priče 8,31) poziva nas na spasonosan susret:

"Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i

nema drugoga. Slušajte me koji ste uporna srca, koji ste daleko od pravde.
Približih pravdu svoju, nije daleko, i spasenje moje neće odocniti."
(Isa.45,20-22;46,12-13)

Postavljajući pitanje Bogu "Ko si Ti?" dobićemo na kraju i odgovor na

pitanje "Ko sam ja?".

Starozavetni prorok Zaharija proriče da će Spasitelj za večna vremena

zadržati ožiljke od rana na rukama, i kada spaseni budu dolazili i pitali
svog Izbavitelja: "Kakve su ti to rane na rukama?" (Zah.13,6) čuće divnu
priču o Božjoj ljubavi prema čoveku, o samopožrtvovanoj ljubavi koju je
Bog pokazao prema tebi i prema meni, i tada će čuti odgovor:

235
"Dobih ih u kući prijatelja svojega!" (Zaharija 13,6)

Kada je prvi put stvorio čoveka, Boga to nije stajalo ništa. A da bi nas
stvorio nanovo, da bi iskupio naša bezakonja, Njegova pravda je
zahtevala da žrtvuje sebe kroz Hrista.

"Pevajte nebesa i veseli se zemljo, jer Gospod uteši svoj narod i na

nevoljnike svoje smilova se. Ali Sion reče: Ostavi me Gospod i zaboravi
me Gospod! Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo
utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.

Gle, na dlanovima sam te izrezao. Zidovi su tvoji jednako predamnom."

(Isaija 49,13-16)

"Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom ne primivši im greha

njihovih i metnuvši u nas reč pomirenja." (2.Kor. 5,19)

"Ali je On za naše grehe ranjen, za naše je bezakonje slomljen; kazna koja

mir nam daje na Njega pade i ranom Njegovom mi se iscelismo." (Isaija
53,5)

"A za tebe i krv zaveta tvoga izvadiću roblje tvoje iz jame u kojoj nema
vode. Vratiće se u grad sužnji puni nade... Spasiće ih Gospod Bog njihov
u taj dan kao stado svojega naroda, jer su oni drago kamenje na vencu
koje će u zemlji zasjati. Ah, sreće njihove i lepote!" (Zahar. 9,11-17)

Da li zaista znamo odgovor na pitanje

"Ko je Gospod?"

To je naše sudbonosno pitanje!

236