Protonska terapija

Protoni su atraktivni za radioterapeutske svrhe zbog njihove fizičke dozne distribucije;

njihova radiobiološka svojstva nisu izvanredna. RBE protona se ne može razlikovati od RBE
x-zraka energije 250 keV, što znači da su oni 10 – 15% efikasniji od γ-zraka 60Co ili
megavoltažnih x-zraka proizvedenih u linearnom akceleratoru. Vrednost OER za protone se,
takođe, ne razlikuje od njene vrednosti za x-zrake, naime, ona se kreće o granicama od 2,5 do
3. Te biološke karakteristike su konzistentne sa fizičkim svojstvima protonskih snopova
visokih energija; snopovi vrlo retko jonizuju, izuzev kratke oblasti na završetku dometa
čestice, baš pre nego se zaustave. Na samom ulazu je LET prosečne vrednosti oko 5 keV/µm,
i raste do 100 keV/µm kroz nekoliko mikrometara kada njena vrednost naglo pada. Ova
komponenta visoke vrednosti LET je ograničena na malu dužinu traga i predstavlja takav mali
deo energije koja je deponovana, tako da za visokoenergetske protone to nema značajan
učinak.
Doza deponovana od strane snopa monoenergetskih protona sporo raste sa dubinom
tkiva, ali dostiže jasno definisan maksimum pri kraju dometa čestica, u Bragovom piku. Sam
snop ima oštro određene granice sa malim bočnim rasejanjem, i doza pada na nultu vrednost
odmah posle Bragovog pika, ka kraju dometa čestica. Mogućnost preciznog modulisanja
ograničavanja oblasti visokih doza u samoj zapremini tumora i maksimalno smanjenje doze u
zdravom tkivu koje okružuje tumor je očigledno, vrlo izazovno za radio terapeute. Protoni i
α-čestice su ti koji najbrže vode ostvarenju tog sna po skromnoj ceni koja mora da se plati.
Od interesa za radioterapiju su protonski snopovi energija od 150 do 200 MeV zbog
toga što njihov domet u tkivu odgovara dubini od 16 do 20 cm. Ovako jaki protonski snopovi
se generišu u ciklotronima, od kojih su mnogi izgrađeni primarno za potrebe istraživanja u
oblasti fizike.
Grafik 24.6 pokazuje krivu zavisnosti doze od debljine vodenog sloja kroz koji prodire
protonski snop za sinhrociklotron u Upsali (Uppsala) u Švedskoj. Bragov pik se nalazi na onoj
dubini u tkivu koja je određena početnom energijom čestica.
Najranija medicinska primena protonskih zraka je obuhvatala tretman hipofize, a zatim
i pacijente sa uznapredovalim karcinomom dojke, a kasnije i pacijente koji boluju od
dijabetičke retinopatije, Kušingovog sindroma i akromegalije. Protoni korišćeni u tretmanu
prethodno navedenih oboljenja da bi se iskoristili njihovi dobro definisani snopovi, i na taj
način predale visoke doze hipofizi bez uzrokovanja neprihvatljivih oštećenja za okolne
moždane strukture. Ovakvi tretmani su izvođeni na Berkliju i Harvardu sa potpuno različitim
pristupima. Na Harvardu je pokušano da se iskoristi uzak snop protona tako da samo doza
koja se na grafiku nalazi desno od Bragovog pika pada tračno u volumen hipofize; na ovaj
način bi se žlezdi ogromna energija mogla isporučiti sa minimalnim ozračenjem okolnog
tkiva. Ovo je mogao da bude vrlo elegantan pristup problemu da nije praćen mnogim
problemima zato što tačna lokacija Bragovog pika može znatno da odstupa u zavisnosti od
sasvim malih nehomogenosti u tkivu. Zbog tih razloga je grupa na Berkliju favorizovala
upotrebu platoa više snopova protona koji su prolazili pravo kroz pacijentovu glavu, tako da
nije postojao jasno definisan Bragov pik, a zatim su primenili pseudorotacionu tehniku, tako
da su snopovi konvergirali u hipofizu da bi postigli dobru lokalizaciju doze.
Modus po kome Bragov pik može biti proširen tako da obuhvati realnu veličinu
tumora je prikazan na grafiku 24.7. Kriva A prikazuje tačno definisan Bragov pik primarnog
snopa sa 160 MeV-skim protonima koji je proizveden na Harvardskom ciklotronu. Snopovi
manjih energija su prikazani krivama B, C, D i E se mogu dobiti propuštanjem tj. filtracijom
snopa kroz rotirajući točak sa plastičnim sektorima čija se debljina može menjati. Kriva S
koja predstavlja sumu pojedinačnih Bragovih pikova protonskih snopova u čije se energije
nalaze u različitim rasponima, rezultuje uniformnom dozom u rasponu od 2,8 cm. Prošireni
Bragov pik se može modulisati (širiti ili sužavati), zavisno od terapeutskih potreba.
Mnogi istraživači smatraju da su protoni samo jedna od opcija za lečenje melanoma.
Slika 24.8. prikazuje izodoznu raspodelu koja je postignuta na Harvardskom ciklotronu koji
omogućava vrlo visokim dozama da budu isporučene na vrlo male tumorske zapremine bez
neprihvatljivog oštećenja okolnog zdravog tkiva. Protoni su našli malo, ali važno mesto
lečenju tumora oka i nekih tumora koji su lokalizovani vrlo blizu kičmene moždine.
Protonska terapija sa proširenim Bragovim pikom je u Upsali u primeni od 1957.
godine, a istovremena istraživanja u Sjedinjenim Američkim Državama su otpočela na
Harvardu. Protoni se retko koriste samostalno u sličnim aplikacijama zato što ne postoji skin-
sparing efekat, pa se zato radije koriste u kombinaciji sa visokoenergetskim x-zracima.
Mnoge ’’protonske mašine’’ su u prošlosti pravljene primarno u svrhu fizičkih
istraživanja i locirane su u fizičkim laboratorijama. Danas, međutim, postoji jak interes da se
razvijaju bolnice koje su baziraqne na protonskim postrojenjima koja produkuju snopove
protona dovoljne snage da učine mogućim lečenje bilo kog karcinoma na bilo kom mestu u
telu, sa pokretnim postoljima sa izocentrom, i koja mogu da ’’hrane’’ nekoliko soba za
lečenje. Intencije su lečenje širokog spektra humanih karcinoma, a ne samo karcinoma na
određenim lokacijama za koje je već dokazano da protonska terapija daje rezultate.