VARIJETETI KAPITALIZMA

I Uvod
Nakon propasti socijalizma u Istočnoj Evropi rasplamsava se debata o različitim tipovima
kapitalizma. U toj debati istaklo se nekoliko podela, ali se svi autori slažu da su se nakon
II svetskog rata izdvojila tri najznačajnija modaliteta kapitalizma. To su: Anglosaksonski
kapitalizam, Kontinentalni (evropski) kapitalizam i Developmental kapitalizam. Postoje mnoge
determinante oko kojih se razlikuju ovi tipovi kapiralizma, ali je nesumnjivo da ima i sličnosti
među ovim modelima. Sa makroekonomskog gledišta prisutne su dve važne stavke oko kojih se
razlikuju modeli kapitalizma. Prva se odnosi na ulogu države u oblikovanju ekonomskih prilika
(okruženja) i na osobine interakcije sa društveno-tržišnim subjektima. Druga stavka se odnosi na
obike organizovanosti kapitala i rada i na samu prirodu interakcije među njima. Sa
mikroekonomskog nivoa varijeteti kapitalizma se razlikuju po tri osnova. Prvo, korporativna
kontrola odnosno način upravljanja preduzećima i kompanijama se razlikuje u različitim
modalitetima kapitalizma. Drugo, upravljanje preduzećem odnosno kontrola menadžera se
odvija na različite načine u različitim modalitetima kapitalizma. Treće, izvori finansiranja
preduzeća i kompanija su različiti u odvosu na različite tipove kapitalizma.

II ANALIZA RAZLIČITIH TIPOVA KAPITALIZMA

1) Anglosaksonski kapitalizam

Kao najčešći primeri ovog modaliteta kapitalizma navode se Sjedinjene Američke Države i Velika
Britanija. Ovaj model kapitalizma zasniva se na nekoliko fundamentalnih karakteristika. Ove
karakteristike vezane su za tri glavna činioca državno-društvene interakcije: dažava, rad i kapital
(biznis).

a) Uloga Države u Anglosaksonskom kapitalizmu

Uloga države u Anglosaksonskom modelu kapitalizma je minimalna, tj. država reaguje na tržištu
samo kada mora. Država sprovodi određenu ekonomsku politiku čiji je cilj da obezbedi stabilno
okruženje. Osnovni instrumenti ekonomske politike su usko povezani sa ustavom, tj. država će
reagovati na tržištu samo ukoliko ustav to od nje zahteva. Ustav zahteva od države da stvori
stabilno makroekonosko okruženje, i nalaže joj da reaguje ako je to stabilno okruženje
ugroženo. Razvijena birokratija u mnogome pomaze boljem i bržem funkcionisanju tržišta.

1
b) Uloga rada u Anglosaksonskom kapitalizmu

Anglosaksonski kapitalizam karakteriše jako mali uticaj sindikata za razliku od Kontinentalnog

kapitalizma. Karakteristično je da Anglosaksonski kapitalizam ima jako nisku i opadajuću stopu
stvaranja sidikata. Na tržištu rada jako je mali nivo obuke koje ono nudi. Takođe, jako je malo
veština koje se nude radi boljeg pozicioniranja na tržištu. Ali je u Anglosaksonskom tipu
kapitalizma jako velika fleksibilnost radnika. Oni mogu raditi na različitim pozicijama na istom
nivou, ali mogu napredovati sticanjem novih veština i znanja. Takođe, fleksibilne plate
karakterišu anglosaksonski kapitalizam. Za razliku od Kontinentalnog kapitalizma gdje država
određuje minimalnu platu ispod koje radnik ne može biti plaćen, odsustvo države i fleksibilnost
plata dovodi do velikog dispariteta nadnica u Anglosaksonskom modelu kapitalizma.

c) Uloga Kapitala (biznisa) u Anglosaksonskom kapitalizmu

Najznačajni činilac u Anglosaksonskom modelu kapitalizma je biznis. Tržište u ovom modelu

kapitalizma je konkurentno i decentralizovano. Takođe može samostalno da funkcioniše, bez
bilo kakve državne intervencije, i ima sposobnost da se samostalno uravnoteži. Činioci tržišta
usmeravaju svoje delovanje ka maksimizaciji profita i jako je izražena borba za materijalnom
dobiti preduzetnika i menadžera kompanija.

Struktura korporativnog akcionarstva u Anglosaksonskom modelu kapitalizma je jako rasuta.

Karakteriše je veliki broj malih akcionara koji imaju mali udeo u vlasnistvu. U skladu sam tim
mali akcionari nemaju veliki uticaj na izbor menađmenta i određivanje pravaca poslovanja
preduzeća. Tu činjenicu kompenzuje jako razvijeno finansijko tržište. Na razvijenom
finansijskom tržištu mali akcionar može vrlo lako i jednostavno da proda akcije kompanije čim
poslovanjem nije zadovoljan, i da kupi akcije kompanije za koju smatra da će poslovati uspešno i
doneti mu veće prihode. Finasijsko tršište je zbog toga regulisano od strane države.
Tradicionalno, u Anglosaksonskom kapitalizmu banke imaju slab uticaj na korporacije, tj.
nemaju učešća u vlasništvu korporacija klijenata.

2) Kontinentalni (evropski) kapitalizam

Kao najčešći primeri Kontinentalnog kapitalizma navode se Nemačka i Francuska. Kontinentalni

kapitalizam u suštini sublimacija Germanskog kapitalizma i Romanskog kapitalizma. Postoje
izvesne razlike među ovim podtipovima Kontinentalnog kapitalizma, npr. u ulozi drzave, jačini i
uticaju sindikata..., ali su sličnosti brojnije i jače tako da se mnogi autori slazu da se ova dva
podtipa mogu podvesti pod jedan naziv – Kontinentalni kapitalizam.

2
Kontinentalni kapitalizam karakteriše uska koordinacija između tri najznačajnija činioca, države,
sindikata i udruženja industijalaca.

a) Uloga države u Kontinentalnom kapitalizmu

Uloga države u ovom modelu varira zahvaljujući njegovoj podeli na germanski i romanski
kapitalizam. Germanski kapitalizam karakteriše regulatorna država koja ima aktivnu ulogu u
privredi. Romanski kapitalizam karakteriše centralizovana država koja se oslanja na direktive.
Ujedno uloga države u Kontinentalnom kapitalizmu je proaktivna, za razliku od
Anglosaksonskog kapitalizma gde imamo minimalnu ulogu države.

b) Uloga rada u Kontinentalnom kapitalizmu

Kontinentalni kapitalizam karakterišu jaki sindikati, u odnosu na sindikate iz Anglosaksonskog

modela kapitalizma. Međutim ta jačina sindikata u Kontinentalnom modelu kapitalizma varira
od vrlo jakih germanskih sindikata do nešto slabijih romanskih sindikata. Radnički saveti i
sindikati imaju veliki uticaj na poslovanje preduzeća.

Za Kontinentalni kapitalizam karakteristična je uloga države u privredi, pa tako i uloga države na

tržištu rada. U državama koje pripadaju Kontinentalnom kapitalizmu država propisuje minimalni
nivo zarade kako u sektorskom tako i na nacionalnom nivou. Time država smanjuje razliku u
zaradama između sektora čime sprečava da neki sektor ili grana privrede bude atraktivnija za
radnike nego neka druga. Takođe u Kontinentalnom kapitalizmu manji je disparitet zarada i
manja je fleksibilnost negu u Anglosaksonskom modelu kapitalizma.

c) Uloga biznisa u Kontinentalnom kapitalizmu

Za Kontinentalni kapitalizam jako je važna uloga industrijalaca u privredi. Industrijalci su

organizovani u asocijacije i imaju jako bliske odnose sa vladom. Pojedine asocijacije imaju
veoma jak uticaj na vladu, i glavni su „igrači“ u formulisanju i kreiranju javne politike. Neke
odluke koje donosi vlada pogoduju samo uticajnim asocijacijama indusrtijalaca, i stavlja ih u
bolju konkurentsku poziciju kako prema domaćim tako i prema stanim kompanijama.

U Kontinentalnom kapitalizmu karakteristična je velika uloga banaka u finansiranju i kontroli

korporacija. Banke pružaju izvore finansiranja korporacija ali takođe imaju veliko učešće u
vlasništvu korporacija klijenata. Uloga države u privredi stvara sigurnije, mirnije i predvidljivo
okruženje što omogućava privrednim subjektima da rade za veći dugoročni profit. Pored banaka
i drugi deoničari i zainteresovane strane (stejkholderi) imaju direktne ili indirektne uticaje na
krporativni menadžment. Veliki uticaj imaju sami radnici koji mogu imati određeni nivo akcija
preduzeća, društvo koje zahteva od preduzeća da bude društveno odgovorno...

3
Finansijko tržište nije toliko razvijeno, a i sami troškovi izlaska na finansijsko tržište su visoki
tako da se deoničari pre opredeljuju da dokupe još akcija ( kupovina „glasa više“) i time
povećaju uticaj na mendžment preduzeća, nego da prodaju akcije preduzeća čim poslovanjem
nisu zadovoljni. U Kontinentalnom kapitalizmu jako su retka preuzimanja preduzeća, što voljna
što nevoljna.

3) Developmental kapitalizam

Kao najčešći primeri Developmental (razvojnog) kapitalizma navode se neomerkantilističke

države Istočne Azije, Japan i Južna Koreja. Developmental kapitalizam se fokusira na ulogu
države koja pomaže jačanje nacionalne ekonomije i industijalizacije.

a) Uloga države u Developmental kapitalizmu

Jačina države u mnogome utiče na snagu ovoga mdela kapitalizma. Naime, država ima ključnu
ulogu u stvaranju pogodnih uslova za akumulaciju kapitala i razvoj finansijskih tžišta. Kapaciteti
države da postane razvojna država zavisi u velikoj meri od dva bitna faktora:

1. Kvaliteta državne birokratije

2. Vrste državno-društvenih odnosa

Klučne karakteristike „Weberian“ birokratije, karakteristične za zemlje Developmental

kapitalizma su:

Prvo, da se zaposleni regrutuju na osnovu svojih rezultata i kvaliteta a ne na osnovu politicke ili
neke druge pripadnosti.

Drugo, stvaranje profesionalne birikratske službe koja je nezaviska od vlasti i sama promena
vlasti ne menja birokratiju.

Treće, u birokratiji su zaposlena dobo obučena i stručna lica.

Četvrto, birokratija ima zadatak da obezbedi visok nivo protoka informacija između države i
privrede.

Peto, birokratija treba da sprovodi ekonomsku politiku usmeravanja preduzetnika na stateški

bitne industijske sektore čine se sprečava nagomilavanje subjekata u jednoj industijskoj grani, a
da druga industrijska grana koja je od velikog značaja za pruvredu ostane zanemarena i
neiskorišćena.

Glavnu ulogu u državno društvenim odnosima igraju jaka birokratija i udruženja industrijalaca.
Jako uske veze između države i tržišne ekonomije, u ovom slučaju ne vode u korupciju,

4
istiskivanje i sklapanje tajnih ugovora, što je u suprotnosti sa neoklasičnim očekivanjima i
tvrdnjama.

b) Uloga kapitala u Divelopmental kapitalizmu

Za zemlje Developmental kapitalizma karakteristična je ciljna ekonomska politika. Nekoliko

detaljnih studija pokazuju da ciljana ekonomska politika dovodi do stvaranja novih
produktivnijih kapaciteta u tehnoliški vodećim sektorima. Uloga države je jako bitna jer država
je ta koja podstiče razvoj i napredak u proizvodnji. Podsticaji države pomažu preduzećima da
povećaju produktivnost samnje troškove i podspješe inovativnost što ih čini konkurentnim na
svetskom tržištu. Japanski biznis je uspeo u zadatku svog nacionalnog razvoja kao i razvoja svoje
hijerarhijske industrijske mreže – KEIRETSU. Keiretsu kompanije predstavljaju hijerahijski
organizovane industrijske ili finansijke mreže. Ove mreže su zasnovane ma međusobnim
većinskim ili manjinskim ulozima preduzeća. Npr. jedno preduzeće ima vlasništvo u drugom
preduzeću, a drugo preduzeće ima vlasništvo u trećem... Time se stvara mreža preduzeća, gde
svako preduzeće radi za dodobit preduzeća u mreži. Ovim se postiže zajednički razvoj i
napredak svoh preduzeća.

c) Mogućnosti Developmental kapitalizma u zemljama Centralne i Istočne Evrope

Prema Sašu (Sachs 1996) postoje tri glavne razlike u primenljivosti Developmental kapitalizma u
zemljama Centralne i Istočne Evrope. Prva, razlike u ekonomskoj strukturi i inicijalnim. Drugo, u
zemljama Centralne i Istočne Evrope prvo je došlo do demokratizacije pa tek onda do stvaranja
tržišnih sistema dok se u zemljama Developmental kapitalizma desilo obrnuto. Treće, zemlje
Istočne Evrope previše troše na socijalno osiguranje, što predstavlja jako negativno nasleđe iz
prošlosti. Na osnovu ovih razlika Saš zaključuje da je Developmental kapitalizam u zemljama
Centralne i Istočne Evrope osuđen na propast (nemoguć).

Iako je Saš u pravu za svatri gledišta ipak ne treba odbacivati mogućnost Developmental
kapitalizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Po mnogim autorima da bi određena zemlja uspešno
prihvatila Developmental kapitalizam mora ispuniti tri važna uslova. Mora stvoriti jaku državu,
mora stvoriti kvalitetnu birokratiju koja će omogućiti brže i kvalitetnije procese u privredi, kao i
voditi kvalitetnu strategijsku politiku. Veoma je važno istaći da se inicijalni uslovi razlikuju među
zemljama Centralne i Istočne Evrope pre početka tranzicije. Npr. u Istočnoj Nemačkoj,
Mađarskoj i Češkoj Republici Developmental kapitalizam je bolje započeti na postojećoj mreži
nego na osnovu liberalnog tržišta. Mreže u ovim zemljama podsećaju na japanske mreže,
Keiretsu. Osim u ovim zemljama mreže nasleđene iz prošlosti ili osnovane tokom predhodne
dekade predsavljaju samo mehanizam za oduzimanje sredstava, zaplenjivanje i realokaciju
državnih izvora pojedincima. Npr. prema Lejnu (Lane 2000.) u slučaju Rusije zbog nedostatka

5
jednakosti između vladajućih elita i između domaćih i spoljnih faktora ruska ekonomija
predstavlja izopačen i haotičan oblik kapitalizma.

III Teorijsko međusobno dopunjavanje: Gobalizacija, Evropeizacija, Politički

transferi
Ekonomske i društvene transformacije u tržišnu ekonomiju post-socijalističkih zemalja
vremenski se podudara sa nadolazećom globalizacijom i integracijama na internacionalnom
nivou. Veza između domaće transformacije i integracije na globalnom i regionalnom nivou,
zahteva međusobno dopunjavanje teorija o državno-društvenim odnosima i teorija o
globalizaciji. Postoje tri glavna koncepta koja objašnjavaju uticaj spoljnih faktora na domaće
institucionalne i političke transformacije: Globalizacija, Evropeizacija i Politički transferi

1) Globalizacija

Globalizacija se najčešće definiše kao ubrzan rast ekonomskog delovanja preko nacionalnih i
regionalnih političkih granica. Globalizacija se načešće ogleda u kretanju dobara i usluga gde su
sada skoro svi proizvodi dostupni svima ma gde se oni nalazili, u kretanju vlasničkih prava, u
razvoju trgovine i investicija, u migraciji ljudi... Najčešće akcije koje sprovode ekonomski činioci,
firme, banke, ljudi, a koji upravljaju tim akcijama pomoću globalizacije, podstreknute su
potragom za profitom. Kada domaće tržište nije više toliko atraktivno i iscrpljene su sve
mogućnosti, dolazi do ovoh akcija i osvajanja nekog stanog tržišta na kome postoje mnogo veće
mogućnosti.

Postoje mnoga mišljenja o uticaju globalizacije na nacionalne ekonomije i politiku. Prva teza,
tkz. „Čvrsta teza“ tvrdi da države trenutno prolaze kroz period približavanja neoliberalnoj
globalizaciji. Ova teza zastupa stav da nadolazeća globalizacija sa sobom nosi i Anglosaksonski
model kapitalizma i da ce sve zemlje polako postati neoliberalne. Druga teza zastupa potpuno
odbacivanje hipoteza koje se zasnivaju na istorijiskim, empirijskim analizama sličnih tendencija
u proslosti. Jer ni jedan događaj u istori nije bio ovoliko jak i rasprostranjen i svaka predviđanja
na osnovu prošlih događanja su neosnovana. Treća teza kaže da globalizacija poseduje ozbiljne
izazove u adaptaciji nacionalnih ekonomija, ali tvrdi da ne moraju svi nacionalni varijeteti
kapitalizma da se prilagode Anglosaksonskom modelu.

2) Evropeizacija

Evropeizacija se odnosi na uticaj integracionog procesa u Evropsku uniju kao i načela Evropske
unije na nacionalnu politiku i stvaranje politike. Evropska unija u mnogome utiče na nacionalne
politike prilagođavajući ih sebi, a sve u cilju, kako se navodi, pridližavanju zemalja na koje se
6
utiče Evropskoj uniji. Ovaj proces je dvosmerna interakcija između država koje usvajaju uticaj
Evropske unije a za uzvrat projektuju svoje interese na nivo Evropske unije čiji deo i same žele
da postanu.

3) Politički transferi

Politički transfer je koncept koji stimuliše rastući interes u raznim disciplinama. Uopštenije se
odnosi na proces u kome se znanje u politici, administraciji, institucijama u jednom vremenu
koristi za razvoj istih oblasti u drugom vremenu. Politički transferi se mogu smestiti u raspon od
„dobrovoljnog“ do „obaveznog“, ali što je stepen „obaveznosti“ veći, bolji su i rezultati političkih
transfera. Npr. Slovenija se pridržavala obaveznih političkih transfera, i na osnovu znanja drugih
zemalja na veoma uspešan način unapredina svoju administaciju, institucije...

IV Uticaj Globalizacije i Evropeizacije na varijetete kapitalizma

Veoma su različita mišljenja o tome kako globalizacija i evropeizacija vode ka političkom i
institucionalnom približavanju i poistovećivanju. Takođe vlada izrazito mišljenje da su bilo
globalizacija, bilo evropeizacija sližile da istisnu Kontinentalni model kapitalizma u korist
Anglosaksonskog modela.

Veoma jak uticaj globalizacije se javio početkom ’90-tih godina prošlog veka. Pokret
globalizacije forsirao je Anglosaksonski neregulatorni model kapitalizma na uštrb ostalih
modela, naročiti kontinentalnog modela. Globalizacija je dovela do internacionalizacije kapitala
čime je oslablen uticaj države na sopstvenom tržištu. Sada se na tržištu jedne zemlje javljaju
ogromne multinacionalne kompanije koje su u mnogome konkurentnije od domaćih i država je
nesposobna da utiče na te gigante, i samim tim njen uticaj slabi.

Isto kao i kod globalizacija, evropeizacija mišljenja o uticaju evropeizacije su dvosmilena. Neki
smatraju da je evropeizacija samo pojačivač globalizacije i da politika Evropske unije promoviše
Anglosaksonski model kapitalizma na štetu Kontinentalnog modela. Međutim drugi smatraju da
u eri globalizacije i neregulisan neoliberalizam i društveno demokratski korporatizam mogu biti
optimalna društvena uređenja. Studie pokazuju da je evropeizacija daleko od postizanja svog
cilja. Istraživanjem trentova 1975.-1995. god u Zapadnoj Evropi došlo se do zaključka da je
uticaj evropeizacije na tržište rada dvosmislen i da su nacionalne karakteristike uporne. Takođe
na nivou Evropske unije postoji izražena borba za dominantnim modelom kapitalizma između
Anglosaksonskog modela i Kontinentalnog modela, tj. između neoliberalnog i uređenog
kapitalizma. Ali suština ovog odnosi se na to do koje mere tržište treba da funkcioniše bez
intervencije države. Dok neoliberalnio kapitalizam zagovara tezu da se država ne treba mešati

7
sve dok zakon to od nje ne zahteva, intervencionalizam govori da je mešanje države neophodno
da bi se stvorilo slabilno trržište.

Nema saglasnosti o tome kako procesi institucionalnog građenja u pst-socijalističkim zemljama

doprinose definisanju evropskog kapitalizma. Ali sigurno je da pod stalnim dirigovanjima iz
Evropske unije, kao i različitim modifikacijama koji pod tim dirigovanjima nastaju transformacija
u zemljama Istočne Evrope stvara neke nove vidove kapitalizma. Ti novi vidovi kapitalizma
doprineće samo još većoj raznolikosti evropskog „koktela kapitalizma“.

LITERATURA

8
1. Cernat, L., „Europeanization, Varieties of Capitalism and Economic Performance in Central
and Eastern Europe”, Palgrave Macmillan, 2006.

2. Becker, U., „Open systemness and contested reference frames and change. A reformulation
of the varieties of capitalism theory”, Sosio-Ekonomic review, 2007. , Advance acces
publication, 13. februar, 2007.

3. Levi-Faur, D., „Regulatory Architectures for a Global Democracy: On Democratic Varieties of

Regulatory Capitalism, in: Porter Tony and Karsten Ronit, (Eds), The Challenges of Global
Business Authority: Democratic Renewal, Stalemate, or Decay?, Suny University Press, 2009.

4. Hall, A. i Gingerich, D., „ Varieties of Capitalism and Istitutional Complementarities in the

Macroeconomy: An Empirical Analysis“, Max Planck Institute for the Study of Societies Cologne,
septembar 2004.