Uvod

Kapital ( lat. capitalis – glavni; caput – glava ) predstavljaju sve vrijednosti, sredstva i
imovina, bez obzira u kojem obliku postoje ( novčanom, materijalnom i sl. ) a koja imaju
svojstvo da njihova upotreba vlasnicima donosi vrijednost veću od one koju su oni uložili u
obavljanje bilo koje ekonomske aktivnosti. 

Ovako definisana kategorija kapitala poprima u stvarnosti različite oblike svoga

postojanja : suma gotovog novca, preduzeće – fabrika, trgovačka radnja, sredstva na računima
banaka, krediti, štedni ulozi, obveznice, akcije – dionice, vlasništvo na zemlji, zgradama,
određeno znanje itd. Ali pri tome je bitno da bilo koji od pomenutih i drugih mogućih oblika
postojanja kapitala dobija svoj pravi i puni smisao samo u slučajevima kada dolazi do njihove
upotrebe čiji ostvarivanje veće vrijednosti od vrijednosti koja je postojala prije početka određene
ekonomske upotrebe. U skladu sa ovako definisanim kriterijem određena vrijednost, sredstva i
imovina mogu u određenim trenucima da budu, funkionišu kao kapital, a u drugim izgube
svojstva te kategorije. Isto tako, iz činjenice da se kapital pojavljuje u obliku novca stvara se
zabluda da je novac sam po sebi kapital, ali treba naglasiti da se novac i novac kao kapital bitno
razlikuju. Kapital u obliku novca nikad ne može dugo da egzistira u novčanom obliku jer se kao
takav ne uvećava. Zato teži da se što prije pretvori u jedan od svoja dva osnovna pojavna oblika :
realni ili ealna imovina ( sredstva za proizvodnju, mašine, oprema, postrojenja, zgrade,
reprodukcioni materijal, zalihe poluproizvoda, gotove robe i dr. ) i finansijski oblik ( novčani
krediti, štedni ulozi, obveznice, akcije – dionice, komercijalni zapisi i sl. ). Ulaganje kapitala
dakle može biti : ( 1 ) u oblik kupovine određenih finansijskih instrumenata koji donose
određenu vrstu prihoda ili ( 2 ) u obliku kupovine sredstava za proizvodnju radi obavljanja
određene djelatnosti posredstvom koje se kapital uvećava.

Za potpuno razumijevanje ove značajne kategorije robnog načina proizvodnje treba

naglasiti da osim oblika u kojem se može pojavljivati, odnosno nikakvog značaja vrsta
djelatnosti kojom se vlasnik bavi – proizvodna ili neproizvodna – zatim pitanja oblika vlasništva
– da li se radi o individualnom ili nekoj formi udruženog kapitala, kao ni pitanje da li se
upotebljava vlastiti ili pozajmljeni kapital. Jedini kriterij je profitna motivacija – težnja vlasnika
da se uloženi kapital uveća.

Uz sve ovo potrebno je imati u vidu da se prilikom razmatranja svih aspekata kategorije

1
kapitala mora imati u vidu da se prilikom njegovog formiranja i ekonomskog funkcionisanja
formiraju određeni društveni, prije svega proizvodni odnos, koji počiva na određenoj historijskoj
kombinaciji ekonomskih, političkih sociokulturnih institucija. To su dva aspekta proizvodnog
odnosa ( odnosi prilikom ekonomskog funkcionisanja kapitala ) : 
• vlasnički odnosi ( u društvima sa privatnim vlasništom podjela na sredstava za proizvodnju i
vlasnike radne snage – neposredne proizvođače ) i
• odnose raspodjele ( u kojima se novostvorena vrijednost dijeli na učesnike, prije svega, s
obzirom na vlasništvo i društvenu moć ).

Pravna norma je pravilo o ponašanju ljudi koje sadrži i propis o primeni sankcije u
slučaju njegovog prekršaja. Društvo nužno stvara društvena pravila ponašanja ljudi. Nema
društva bez svesnog, slobodnog i celishodnog ponašanja čoveka, nema ni društva bez normi.

Norme su pravila ponašanja koje se obraćaju na čovekovu svest. Svaka pravna norma
poseduje dva dela: dispoziciju i sankciju. Dispozicija predstavlja pravila ponašanja. Međutim, ne
primenjuju se oba elementa pravne norme zajedno. Oni su alternativno postavljeni elementi.
Primena jednog isključuje drugo. Nije moguće da se primenjuju u konkretnom slučaju oba.

Prekršaj pravne norme povlači za sobom primenu sankcije. Postoje dve vrste sredstava
koje poseduje sankcija. To su pozitivna i negativna sredstva. Najčešće se koriste negativna
sredstva. Ona su u obliku pretnje nanošenjem zla i veoma su efikasno sredstvo da se čovek
natera da poštuje pravila ponašanja (norme)

Oba elementa iz kojih se sastoji svaka pravna norma mogu biti primenjena samo kada su
se stekli uslovi za njihovu primenu. Ti uslovi su takođe propisani pravnim normama. Deo pravne
norme koji opisuje upotrebu pravne norme naziva se pretpostavka. Otuda se može govoriti i o
dodatna dva elementa pravne norme, a to su pretpostavka dispozicije i pretpostavka sankcije.
Društvo stvara različite vrste normi radi ostvarenja različitih ciljeva.

2
1.Obeležja privrednog preduzeća

‘’Preduzećem se označava privredni subjekt, oblik organizovanja i poslovanja u okviru

koga se obavlja određena privredna delatnost. Jednu od najstarijih definicija preduzeća dao je
francuski autor Kursel Senej (Courcelle Seneuil) i objašnjava ga kao „svaku ljudsku aktivnost
koja koristi razne sile da bi ostvarila određeni cilj. Kao pojava i kategorija preduzeće neprekidno
evoluira prostorno i vremenski, po formi i sadržini. Razvoj i usavršavanje komponenata
proizvodnje, tehničke osnove i podele rada, kao i omasovljavanje i specijalizacija proizvodnje –
dovode do promena kvalitativnih obeležja preduzeća. Po tržišnom konceptu, „preduzeće
predstavlja svaki samostalni finansijski subjekt koji proizvodi za tržište robu ili usluge“. Ovakvo
shvatanje prisutno je bez obzira na heterogenost tehnoloških i radnih procesa koje savremeno
preduzeće objedinjuje. Ekonomski karakter i osnova preduzeća proizilaze iz njegove materijalne
osnove koju čine kapital i rad, kao i ekonomskih zakonitosti i principa na kojima se zasniva
njihovo poslovanje i razvoj. Ekonomsku suštinu preduzeća čine njegovi ekonomski ciljevi koji
se ogledaju u ostvarivanju profita i stalnoj težnji ka razvoju. Preduzeće je složen ekonomski i
organizacioni subjekt koji podrazumeva detaljnu podelu rada, poslova i funkcija. Iz toga
proizlazi i potreba koordiniranja ovih komponenata i podsistema ka postavljenim ciljevima.
Savremene teorije preduzeće posmatraju kao racionalni, ekonomski sistem sa preduzetnikom i
menadžerom na čelu, dok ga teorije o organizaciji prevashodno definišu kao organizaciju ili
organizacioni sistem sa definisanim međuljudskim odnosima, unutrašnjim vezama i
interakcijama. Osnovni ekonomski i organizovani oblik obavljanja privrednih delatnosti i
ekonomske aktivnosti ljudi, sa određenim, unapred definisanim, ciljevima. Preduzeće predstavlja
oblik kolektivnog rada ljudi, odnosno njihovog zajedničkog rada. Preduzeće obuhvata svaki
ekonomski oblik organizovanja, bez obzira na vrstu privredne delatnosti, karakter vlasništva,
veličinu, pravni oblik ili druga obeležja.’’1

Često se koriste sinonimi za označavanje pojma preduzeće. Najčešće srećemo nazim

firma koji možemo podeliti na tri vrste: partnerska, vlasnička i korporativna. ’’Reč korporacija
potiče od latinskog corpus (telo) što znači da predstavlja ’’telo sačinjeno od ljudi’’. Korporacija
je deoničko društvo, odnosno privredni subjekt koji poseduje imoninu (kapital) i ima status
pravnog lica. Takođe, kao sinonim koristi se i izraz kompanija(lat. com-panis znači delenje
hleba).

Sva preduzeća imaju nekoliko osnovnih obeležja:

 preduzeća su tehnološi i poslovno-finansijski entiteti,

1
Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i privatnog preduzetništva 2003-2007’’, Beograd 2003, str. 23

3
  preduzeća imaju vlasnika: inokosnog ili akcionare,

 preduzeća poseduju imovinu,

 preduzeća imaju organizacionu i kadrovsku strukturu,

 preduzeća su složeni, dinamički, otvoreni i upravljani sistemi (menadžment).’’2

Sa stanovišta osnivanja, preduzeća se dele na:

 vlasnička: sva privredna društva, akcionarska društva, društva sa ograničenom

odgovornošću, ortačka društva, komanditna društva;

 nevlasnička: društvena preduzeća i javna preduzeća u društvenoj svojini.

Preduzeća se osnivanju i posluju na tržištu da bi prodali svoje proizvode i usluge i tako

ostvarili prihod koji treba da obezbedi opstanak preduzeća u burnom konkurentskom okruženju.
Taj prihod mora biti u većem iznosu od rashoda, kako bi preduzeće i dalje moglo da posluje. Ona
u toku svoje proizvodnje moraju stalno da smanjuju troškove na što niži nivo, kako bi prisvajali
što veći profit od svog poslovanja na tržištu. Negativna razlika između ukupnog prihoda i
ukupnih troškova jeste – gubitak. Finansijski izveštaj koji utvrđuje pojavu profita ili gubitaka
naziva se bilans uspeha. Pored bilansa uspeha postoji i drugi finansijski izveštaj koji utvrđuje
stanje imovine i obaveza – bilans stanja. On se sačinjava češće nego bilans uspeha, i u njemu
imamo uvid na celokupnu aktivu i pasivu preduzeća.

Sva preduzeća prema obliku prisvajanja prinosa možemo da podelimo na privatna

preduzeća i na kolektivna preduzeća.

Postoje tri osnovna oblika privatnih preduzeća:

 vlasnička sopstvena preduzeća,

 društva lica ili ortakluci i

 društva kapitala gde spadaju društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska

društva.

Kod kolektivnih preduzeća razlikujemo:

 Društvena i kooperatina preduzeća

 i javna preduzeća.

2
Pokrajac S., Tomić D., ‘’Preduzetništvo’’, Alfa-graf Novi Sad, 2008, str. 306

4
2. Pojavni oblici preduzeća

Najviše je vlasničkih privatnih preduzeća, ali veći značaj imaju korporacije u okviru
društva kapitala. Mala i srednja preduzeća igraju veliku ulogu u današnjem ekonomskom svetu.
Ali treba znati da bez velikih korporacija mala i srednja preduzeća jednostavno ne bi mogla da
postoje. Tako da ne možemo odmah zaključiti koja su preduzeća važnija, a koja nisu. Samo
znamo da su dobra ona preduzeća koja dobro posluju i koja imaju velike prihode.

Postoje dva osnovna oblika preduzeća:

 društva lica i

 društva kapitala.

U društva lica spadaju vlasnička preduzeća i ortakluci.

2.1. Vlasnička preduzeća

’’Pojedinačno vlasništvo je poslovanje u vlasništvu i pod kontrolom jednog lica. Zbog

toga se vlasnici i nazivaju ’’sam svoj službenik’’.

Pojedinačno vlasništvo je bila najstarija forma organizacije poslovanja koja je i danas

najšire zastupljena. Na ovaj oblik svojine vrlo često se nailazi u trgovini na malo i u uslužnim
delatnostima. Pojedinačno vlasništvo se obično naziva sitnim poslovanjem. Prednosti
pojedinačnog vlasništva sastoje se u tome što ono svom vlasniku daju potpunu kontrolu nad
poslovanjem. Sopstvenik nije dužan da s bilo kim deli svoje planove, usaglašava politiku
poslovanja i način delovanja. Ova forma podstiče motivisanost za što većom poslovnošću i
odanošću rukovođenjem.’’3 Ova preduzeća se brzo i lako osnivaju.

’’Ipak, postoje i loše strane ovakvog oblika privrednog organizovanja. Pre svega, vlasnik
uglavnom teško dolazi do novog kapitala neophodnog za proširivanje privredne aktivnosti, jer
zajam predstavlja osnovi oblik finansiranja investicija. Vlasnici zajmovnog kapitala nemaju
kontrolu na njegovom upotrebom i zato zahtevaju relativno visoke garancije (hipoteke, razne
zaloge i slično) što veliki broj vlasnika preduzeća ne može da ispuni. Na drugoj strani, vlasnik
preduzeća neograničeno odgovara svom svojom imovinom za obaveze preduzeća.

3
Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS, 2005, str. 15

5
Krupan nedostatak ovakvih preduzeća proističe i iz činjenice da ona imaju relativno slabu
razvijenu inovativnu i istraživački funkciju, što ih čini nedovoljno konkurentim.’’4

2.2. Ortačko društvo

’’Ortačko društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica
u svojstvu ortaka društva, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim
imenom. Ortaci su odgovorni solidarno za sve obaveze društva celokupnom svojom imovinom,
ako sa poveriocem nije drugačije ugovoreno.’’5

Prednosti ortačkih društava jesu to da se ortakluci obrazuju kod profesionalnih deltanosti

(npr. pravnici) kod kojih su lične sposobnosti i kvalifikacije ortaka važnije od količine kapitala
kojom raspolažu.

S druge strane, postoje i nedostaci i to u vidu neograničene odgovornosti, teškoća prenosa

vlasništva, razmirica, pa čak i pojava mogućih prisilnih likvidacija.

Ortaci mogu poveriti upravljanje jednom ili više ortaka ili nekom trećem licu. Imovina
ortakluka čine ulozi ortaka (ukupna glavnica), kao i imovina stečena poslovanjem društva. Ortaci
imaju jednak udeo i u gubitku i u dobiti.

2.2.1.. Komanditno društvo

Komanditno društvo je u uporednom pravu poznato i kao partnerstvo sa ograničenom

odgovornošću, tj. jemstvom. Reč je o partnerstvu u kome mora da postoji barem jedan partner sa
neograničenim jemstvom, a moguće je da ostali budu partneri sa ograničenim ili specijalnim
jemstvom. Partner sa ograničenim jemstvom se ponekad naziva i tihi ili tajni partner, i obično
učestvuje u kapitalu i deli profit na osnovu dogovorenog razmera.

’’Komanditno društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih
lica u svojstvu ortaka, radi obavljanja određenje delatnosti pod zajedničkim imenom, od kojih
najmanje jedno lice odgovara neodgraničeno za njegove obaveze (komplementar), a najmanje
jedno lice odgovara ograničeno, do visine svog ugovorenog uloga.’’6

4
Pokrajac S., Tomić D., ‘’Preduzetništvo’’, Alfa-graf Novi Sad, 2008, str. 308
5
Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS, 2005, str. 17
6
Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS, 2005, str. 25

6
Na osnovu predhodne definicije saznajemo da komanditno društvo ima dve kategorije članova:

 komanditor je ortak, odnosno član komanditnog društva koji za obaveze tog društva
odgovara samo do visine svog uloga i ne može zastupati ni voditi posao društva u koje je
uložio kapital,

 komplementar je član komanditnog društva koji je uložio kapital u društvo i koji, po

pravilu, vodi posao komanditnog društva. Za obaveze društva komplementar odgovara
neograničeno i ima pravo na udeo u dobiti.

Takođe, članovi ovog društva mogu da budu pravna i fizička lica, bez obzira da li imaju
status komanditora ili komplementara. Komanditno društvo se osniva ugovorom i mora se
osnovati kao trajno društvo.

2.3.. Društva kapitala

U društva kapitala spadaju: akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću.

2.3.1. Akcionarsko društvo

’’Akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih
lica u svojstvu akcionara, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim
imenom, a čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije.’’7

Ovaj oblik preduzeća je najpovoljniji za velike privredne organizacije. Akcionari kao

krajnji vlasnici preduzeća nemaju pravo neposrednog upravljanja ili raspolaganja imovinom
preduzeća. time nisu isključeni od posrednog uticaja na poslovnu politiku preduzeća preko
vršenja kontrole nad radom direktora i upravnog odbora koji neposredno upravljaju preduzećem i
njegovom imovinom. ’’Pravo svojine nad akcijama kao hartijama od vrednosti mogu da realizuju
na odgovarajućoj berzi. Pravo potraživanja dividendi realizuju u neposrednom odnosu sa
preduzećem. Dividende predstavljaju udele akcionara u dobiti akcionarskog društva. Njihova
visina i isplata zavisi od ostvarene dobiti preduzeća.’’8

U današnje vreme sve više možemo sresti proces formiranja malih, autonomnih
preduzeća u okviru korporacija kojima se dodeljuju odvojena potrebna sredstva, ljudi i
7
Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS, 2005, str. 32
8
Pokrajac S., Tomić D., ‘’Preduzetništvo’’, Alfa-graf Novi Sad, 2008, str. 310

7
samostalna organizacija za relativno samostalno poslovanje. U tim autonomnim jedinicama rade
pojedinci koji svoje ideje i sposobnosti mogu lakše da dokažu. Tom decentralizacijom
korporacije sebi omogućavaju ostanak najtalentovanijeg i najkreativnijeg kadra.

U korporacijama postoje i izvesni nedostaci. Može doći do konfilkta izmežu lica koji
snose rizik (deoničara) i onih koji tim rizikom upravljaju (menadžera). Korporacije su
podvrgnute strogim i mnogobrojim kontrolama poslovanja.

Akcionarska društva mogu biti: otrvorena i zatvorena. Zatvorena akcionarska društva ne

iznose svoje akcije na javnu prodaju, niko nema ulog veći od polovine kapitala, direktori imaju
ovlašćenje da odbiju da daju saglasnost za promet akcija, ne postoji upravni odbor i niko izvan
kompanije ne može da utiče na njenu poslovnu politiku. Otvorena akcionarska društva izlažu
svoje akcije na javnu prodaju na berzama.

2.3.2. Društvo sa ograničenom odgovornošću(d.o.o.)

’’Društvo sa ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje osniva jedno ili više
pravnih i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova društva, radi obavljanja određenje delatnosti pod
zajedničkim imenom.’’9 Ta fizička ili pravna lica odgovaraju do visine svojih uloga. Ovaj oblik
privrednog društva je veoma čest kod nas i veoma pogodan za osnivanje, jer je iznos osnovnog
kapitala društva minimalan. Ulozi ne moraju biti jednake visine, a mogu biti u vidu stvari, prava
i novca. Članovi društva ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze društava, već samo snose
rizik za poslovanje društva do visine svog uloga. D.o.o. može imati i samo jednog člana. Kada
ih ima više od jednog, imaju mogućnost da slobodno prenose uloge između sebe, a ako žele
mogu da ih prodaju nekom licu izvan društva.

2.3.3 Javno preduzeće

Javno preduzeće predstavlja preduzeće u državnom vlasništvu koje proizvodi javna dobra
i pruža javne usluge. Tu spadaju(npr. mediji, komunalije, vodovod, elektrodistribucija,
energetika...).

9
Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS, str.83

8
’’Javno dobro je ono koje, trošenjem od strane jedne osobe, ne umanjuje svoju raspoloživost za
druge.’’10

Država, po pravilu, kontroliše politiku cena javnih preduzeća i postavlja ograničenja u

pogledu izbora uprave preduzeća. Društvo je posebno zainteresovano za rad javnih preduzeća u
infrastrukturnim delatnostima, jer od poslovanja ovih velikih proizvodnih sistema zavisi uredno
snabdevanje stanovništva i obavljanje delatnosti u svim drugim delovima privrede.

2.3.4. Holding društvo

’’Holding društvo (engl. holding company, nem. holding Dascgesellschaft) je pravni

subjekt koji drži ili trajno učestvuje u vlasništvu drugih, pravno samostalnih preduzeća. Kada
društvo isključivo posluje dolaženjem u posed i učestvovanjem u vlasništvu i upravljanju drugih
preduzeća, reč je o čistom holding društvu. Ako društvo ima i druge delatnosti, to je mešovito
holding društvo. Ako je cilj holding društva vlasništvo industrijskog karaktera, reč je o
industrijskom holding društvu. To su, zapravo, društva koja svojim osnovnim kapitalom
učestvuju u osnovnom kapitalu drugog društva, koje opet može učestvovati delom svoje aktive u
kapitalu trećih društava, itd. Na taj način holding društvo ima uticaj na poslovanje svih tih
društava (tzv. sestra društvo, društva-ćerka, društva-unuka) koja su pravno samostalna, ali
ekonomski zavisna od holdinga. Tako se oblikuju mreže od nekoliko desetina (u nekim
slučajevima i više od stotinu) preduzeća koje kontroliše jedna interesna grupa. U međunarodnom
marketingu takve se mreže nazivaju grupe preduzeća (grupe društava). Najpoznatije grupe u
svetu su: Rockefeller, Mellon, Hanna-Cleveland, Rotschild, Schneider, Krupp...Matično
preduzeće u grupi (engl. parent company) može biti društvo s ograničenom odgovornošću ili
komanditno društvo s akcijama. Međutim, uobičajeno je u svetu da matično preduzeće u grupi
bude akcionarsko društvo.’’11

2.3.5. Poslovne strateške alijanse

Strateške alijanse i ostali oblici partnerstva realizuju se iz nekoliko razloga, među kojima
su potreba za sticanjem specifičnog resursa, snižavanje proizvodnih troškova, što brže plasiranje
novih i modifikovanih proizvoda i usluga na tržištu, te podela rizika prilikom realizacije novih
poslovnih projekata.

10
Đurić-Kuzmanović T. ’’Poslovno okruženje’’, Alfa-grafNS, 2008, str. 128
11
http://www.premiumsoft.co.yu/?opt=dictionary&id=2186

9
Pre se smatralo da su strateške alijanse pogodne samo za velike organizacije. Danas, savezi
između više preduzeća mogu pomoći pri postizanju konkurentske prednosti. Partnerstvom dva ili
više preduzeća postižu se strategijski ciljevi koji su od zajedničkog interesa za partnerstvo.

2.3.6. Zadruge

’’Zadruge su dobrovoljno udruženje zadrugara u kojem svaki član učestvuje neposredno i

koji zajedničkim poslovanjem po načelu uzajamne pomoći unapređuju i zaštićuju svoj
ekonomski i drugi profesionalni interes, u cilju ostvarenja svoje pojedinačne i zajedničke dobiti
zadrugara u skladu sa zakonom i pravilima zadruge.

Zadrugar je fizičko lice ili pravno lice koje u celosti ili delimično posluje putem zadruge,
tj. ona osoba koja putem zadruge prodaje svoje proizvode, odnosno usluge, nabavlja proizvode
ili koristi usluge potrebne za obavljanje svoje delatnosti ili na drugi način neposredno učestvuje u
ostvarivanju ciljeva radi kojih je zadruga osnovana.’’12

Zadruge se osnivaju u dva osnovna tipa: proizvodne i potrošačke. Mogu je osnovati

najmanje tri poslovno sposobne osobe. Zadruga kao oblik udruživanja nudi najveću stabilnost i
sigurnost proizvođaču.

2.3.7. Poslovni inkubatori

’’Inkubatori su startni podsticajni poduhvati čija je svrha razvoj drugih kompanija.

Inkubatori imaju cilj da snabdevaju nova mala i srednja preduzeća potrebnim resursima da bi se
povećale njihove poslovne šanse za uspeh. Znači, inkubatori su poslovne organizacije koje
ubrzavaju i pomažu proces stvaranja novih uspešnih preduzeća, naročito u početnim fazama
njihovog razvoja i tako doprinose smanjenju stope smrtnosti novih preduzetničkih poduhvata.
Inkubatori su relativno nov koncept (prvi poslovni inkubator osnovan je u Njujorku, 1959., a u
Evropi tek 1972., u Engleskoj). Njihove prve usluge sastojale su se u jeftinom izdavanju
poslovnog prostora, pružanju raznih administrativnih, informacionih, računovodstvenih,
obrazovnih i poslovnih usluga. Savremena preduzetnička praksa poznaje više vrsta inkubatora:
klasični inkubatori biznisa, industrijski posedi, izvozne proizvodne zone, naučno-tehnološki
parkovi, virtuelni inkubatori biznisa, itd. ’’13

12
http://www.unizd.hr/odjeli/ekonomija/nastavni_materijali/documents/VIII.dio_000.doc.
13
Pokrajac S., Tomić D., ‘’Preduzetništvo’’, Alfa-graf Novi Sad, 2008, str. 314-315

10
 3. Malo preduzeće

Ova preduzeća imaju mali obim poslovanja, mali uloženi kapital i mali broj zaposlenih
radnika. Ona se strukturno uklapaju u privredni prostor koji nisu pokrila velika i srednja
preduzeća i obavljaju i poslove za koje nisu zainteresovana, ili koji nisu profitabilni za veća
preduzeća. Mala preduzeća po pravilu, osniva pojedinac, preduzetnik, koji je istovremeno
vlasnik i menadžer preduzeća. On samostalno donosi sve odluke koje se odnose na poslovanje i
snosi rizik poslovanja svoga preduzeća.

I u teoriji, ali i u praksi postoji jedinstvena podela preduzeća, i to na: mala, srednja i
velika. Nepostoji jasna definicija za mala, srednja i velika preduzeća. Postoji nekoliko
kriterijuma na osnovu kojim možemo razgraničiti ove tri vrste preduzeća:

 godišnji prosek zaposlenih,

 zbir bilansa nakon odbitka gubitka,

 godišnji prihod od prodaje.

U međuvremenu, došlo je do promene kriterijuma za određivanje veličine preduzeća, a to

znači i same definicije malih i srednjih preduzeća. Kriterijum broja zaposlenih u novoj je
definiciji ostao nepromenjen, ali je značajnije povećan finansijski prag, i to zbog uticaja inflacije
u periodu 1996-2003, kao i povećane produktivnosti rada. Na taj način došlo se do novih
kriterijum prema kojima je utvrđena sledeća kategorizacija preduzeća:

Do ove promene EU je došlo zato što je Evropska Unija htela da pojača efikasnost
programa i programa zemalja članica u području podsticanja razvoja mikro, malih i srednjih
preduzeća, jer ta preduzeća čine 99% svih preduzeća u Evropskoj Uniji.

3.1. Karakteristike malih preduzeća

Za karakteristike malih preduzeća mogu se izdvojiti:

 mala preduzeća zadovoljavaju onaj deo tražnje za robom i uslugama koje velika
preduzeća teško mogu podmiriti,

 mala preduzeća traže relativno univerzalni tip radnika i opreme da bi oni mogli obavljati
više poslova u sklopu preduzeća,

 zbog svoje veličine, mala preduzeća su mnogo fleksibilnija, pa su samim tim i otpornija
na novonastale promene,

11
  mala preduzeća su spremnija da svoju opremu brže zamenju novom i tako usavrše i
ubrzaju proizvodnju,

 mala preduzeća imaju mogućnost primene novih znanja i poslovnih modela,

 mala preduzeća imaju mogućnost spajanja sa drugim preduzećima radi lakšeg poslovanja
i lakšeg snošenja rizika.

3.2. Prednosti i nedostaci malih preduzeća

PREDNOSTI: Nezavisnost – preduzetnici imaju mogućnost potpunog autonomnog delovanja i

upravljanja preduzećem,

Tržišna prilagodljivost – zbog svoje veličine i organizacione strukture imaju mogućnost lakšeg
prilagođavanja od ostalih preduzeća,

Sigurnost posla – sve dok radi sa dobitkom, preduzetniku je posao zagarantovan,

Porodično zapošljavanje – prenošenje iskustva na mlađu populaciju u okviru porodice otvara

mogućnost stvaranja tradicije porodičnog posla,

Izazov – otvaranjem malog preduzeća u preduzetniku se javlja potreba da se dokaže i da uspe u

poslu,

Mogućnost ostvarenja finansijskog uspeha – moguće je više zaraditi kao ‘’sam svoj gazda’’ nego
raditi kod drugog gazde.

NEDOSTACI:Mogućnost propasti – donošenjem odluka preduzetnik može doneti i neku

pogrešnu koja ga može koštati propasti preduzeća,

Porast odgovornosti – pošto sve sam vodi i upravlja, ima i veliku odgovornost,

Zavisnost od konkurencije – i posle odličnog početka poslovanja preduzeća, može se pojaviti

oštra konkurencija koja može ‘’pomrsiti račune’’ preduzetniku.

Podložnost fluktuacijama na tržištu – pošto imaju mali broj proizvoda koji nude, teže
preživljavaju sezonke oscilacije u prodaji,

Nedostatak znanja i stručnosti – mala preduzeća obično imaju manjak stručnijih kadrova,

Finansijska slabost – uprkos dobrom poslovanju, za mala preduzeća je teško stalno da posluju, a
da nemaju neke pomoćne izvore sredstava, koje u krajnjem slučaju, ako žele, teško dobijaju.

12
Zaključak

Nakon elaboriranja ovog seminarskog rada, dolazimo do zaključka da svi oblici

privrednih društvava igraju veoma važnu ulogu u ekonomiji bilo koje države na svetu. Što je više
osnovanih preduzeća, bila ona akcionarska, individualna, komanditna, a po veličini mala, srednja
ili velika, svojim dobrim i uspešnim poslovanjem omogućiće, pre svega, otvaranje novih radnih
mesta, dovešće do većeg privrednog rasta, pa će i samim tim ljudi u toj državi bolje živeti. Svi
ovi oblici preduzeća predstavljaju veoma veliku osnovu za uspešnu i prosperitetnu privredu
svake države. Zato su uvek potrebna ideja, motiv i kapital kako bi svaki individualac doprineo
razvoju sebe i svoje okoline.

13
Literatura

1. Đurić-Kuzmanović T. ’’Poslovno okruženje’’, Alfa-grafNS, 2008.

2. Ljubojević G. ’’Pravo privrednih društava’’, Fakultet za uslužni biznis, Alfa-graf NS,

2005.

3. Pokrajac S., Tomić D., ‘’Preduzetništvo’’, Alfa-graf Novi Sad, 2008.

4. Strategija razvoja malih I srednjih preduzeća I privatnog preduzetništva 2003-2007’’,

Beograd 2003.

5. www.premiumsoft.co.yu

6. www.novosti.rs

7. www.unizd.hr

8. www.centar.ba

14
15
16