.....nahvata paučina ili padne prašina...

može i to,ali samo u napuštenim

odajama. Ova odaja živi,kreće se i diše.Ima vrata i prozore.Ima odžak i
kamin.Šarena je i svetla.U tamnom ćošku obitava magična naprava ,točak
za vajanje stvarnosti...propustim misaonu glinu kroz prste i stvorim
nešto.Iz ovih odaja lepo je proviriti van...još je lepše zaviriti unutra. 

"Čemu divljenje i čudjenje? Zar ne vidite sasvim jasno da je san bio moj
učitelj i da još uvijek, evo, strepim da cu se opet probuditi i opet doći u
tamnicu? Pa kad i ne bi bilo tako, samo sanjati vec je dosta jer sanjajući
spoznao sam da svaka sreća čovjekova nestaje kao pusti snovi. I zato hoću
da poživim i da u dobro iskoristim sve dane svoje, dok mi traju."

Duša mi je skrojena od rita.

Nonšalancija sa kojom ih nosim je deo ličnog folklora.
Svaki komadić jedna unikatna priča.
Uklopi, ukroj, profircaj, proši, uštopaj..
Treba se još uvijati tim pokrivačem u dugim noćima,
reskim jutrima, pokriti se ponekad preko glave
kojoj treba zaštita.
Ušuškati bosa stopala.
Predja za pravu nit se teško nalazi, 
mada naoko leluja nehajno sa svih strana sveta.
I odgore i odozdole.
I bodovi, što su pedantniji, precizniji i lepši,
sve više bole.
O utrošku vremena je besmisleno govoriti.
Ranjave jagodice izdaju.
Žena koja drži do sebe sama prišiva osećaj, po osećaj..
zagladi novo poglavlje i preko srme, i preko suze.
I ide dalje.
Devojačka sprema 
koja se prenosi sa kolena na koleno.

Ja još uvek tkam snove, preplićem nevolje, umećem radost.. ja još

uvek u genima imam talenta za ručne radove kojima ga grlim
čipkasto, vrelinom strasti, ali i pokrivam mekano kada mu srce
obuzme led. Moja je rukotvorina srčana, za muziku duše u četiri ruke,
za dva tela ledja o ledja, i glavu uz glavu.. da tu ( ako mogu) ogrejem
svoja hladna izuvena stopala.

Oslušni..
vetar promena talasa travu poljima,
i u daljini jeka nečijih uzdaha.
Nek te okrzne jecaj promukle slutnje
slatkog iščekivanja.
Evo, rubin za tvoje uho..
protiv uroka.
Dok senke trepere po oronulim zidovima...
.. umorene ruke..
kanjoni laži , presečena linija života..
tu ljubim.. da život ti spojim.
Kao gladan ker
koji jezikom vida rane svoje krvave,
da zacele, posle iscrpljujuće borbe za kost.
Onu već davno oglodanu kost, jedinu,
u borbi do poslednjeg daha i uzdaha.
Ovog daha kojim ti prljim dlanove
prislonjene na lice istine.
Položi umorne prste na mene
k'o na baršun uzglavlje.
Ruke su tvoje krila lastavice,
koja uvek sleću pod istu strehu.
Nahrani dušu..
Otvori iscrtane dlanove
da ih prislonim na usne,
gledaj,
oseti,
obrisaću sve bolne tragove.
Tvoje mi krilo gnezdo od trava mirisnih.
Rosiš mi čelo zvezdama
što treperave niz kožu klize..
Dogorevam kao dve svetlucave žiške
kojima iskri tvoj zamagljeni pogled daljinama.
Hej.. pogledaj me.
Oči ti gledam,
zašto iskre zvezdanim suzama?
Zbog čega slapovi na trepavicama?
Rominja tuga, ili pljusak neočekivane sreće?
Dok senke trepere po oronulim zidovima..
i na oknu leluja lahorom podignuta zavesa,
od svile,
od damasta,
od rasta..
Pevaj mi tiho,
raspustiću kose,
opustiti umorne udove,
sklopiti oči.
Ti mi samo pevaj.