Sadržaj 1

Uvod 2
1. Definisanje stranih direktnih investicija 3
2. Istorijski razvoj 4
3. Motivi stranih ulagača 5
4. Motivi zemlje primaoca 5
5. Strane direktne investicije u EU 6
5.1. Kretanje SDI u EU i najznačajniji investitori 6
5.2. SDI u nove članice EU 10
5.3. Prihodi od SDI u EU 11
6. Strane direktne investicije EU u inostranstvo 13
6.1. Kretanje SDI iz EU i najznačajnije destinacije 13
6.2. SDI iz EU-15 u nove clanice EU i zemlje kandidate 17
6.3. Ulaganje novih država članica u susedne zemlje 19
6.4. Prihod od SDI iz zemalja van EU 19
7. Intenzitet kretanja SDI EU 22
8. TNK i globalizacija kao glavni nosioci SDI 25
9. Uticaj SDI na nivo konkurencije u zemlji 28
9.1. Veze između domaćih preduzeća i TNK 29
9.2. Uloga SDI u unapređenju humanog kapitala 30
9.3. Demonstracioni efekat 31
10. SDI i platni bilans 32
11. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast 33
12. Povezanost SDI i privrednog rasta u EU-15 35
12.1. Domaće fiksne investicije 35
12.2. Efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu 35
12.3. Eksterni efekti u korist domaćih preduzeća 36
13. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast u zemljama CIE 38
13.1. Fiksne investicije 38
13.2. Efikasnost stranih preduzeća 39
13.3. Efekti prelivanja u domaća preduzeća 40
14. Prednosti i nedostaci stranih direktnih investicija 41
Zaključak 43
Literatura 44

1
Uvod
Krajem XX i početkom XXI veka porasla je uloga Evropske unije (EU) u tokovima
stranih direktnih investicija (SDI), a takođe je primetna i rastuća uloga
transnacionalnih kompanija (TNK) iz EU u svetskoj privredi. Prekogranično
preuzimanje preduzeća je postalo dominantan oblik kretanja SDI. Dok je ulazno
stanje SDI u periodu između 1980. i 1990. godine neznatno poraslo kao procenat
bruto domaćeg proizvoda (gross domestic product - GDP), tokom poslednje decenije
ovo učešće je više nego duplirano, dostigavši 22% svetskog GDP u 2002. godini.
Glavnu ulogu u ovom procesu su imale zemlje EU, kako kao isporučioci, tako i kao
primaoci SDI. Ako se izuzmu tokovi unutar EU, na ovu regionalnu integraciju se
odnosi 40% svih izlaznih SDI u poslednjoj deceniji.
U prethodnim decenijama mnoge zemlje su nastojale da povećaju privlačnost za SDI
putem različitih podsticaja, kao što su produžavanje perioda oslobađanja od plaćanja
poreza, izgradnja potrebne infrastrukture, finansijske stimulacija i sl. Razlog zbog
koga su zemlje primaoci SDI sprovodile ovakvu politiku leži u njihovom očekivanju
da će imati opipljive koristi od preduzeća u stranom vlasništvu. Nameće se pitanje da
li postoji nesklad između očekivanja i postignutih rezultata? U pokušaju odgovora na
ovo pitanje u radu se daje pregled tokova SDI EU, uz navođenje empirijskih podataka
i ocena u pogledu uticaja SDI na privredni rast uopšte a posebno zemalja EU.
U prvom delu rada dat je pregled različitih definicija pojma i motiva preduzimanja
SDI. U nastavku je dat kratki istorijski osvrt na nastanak SDI, kao i osnovni motivi
ulagača i zemalja primaoca.
Sledeći tri oblasti se odnose na statističko praćenje stanja i kretanja SDI u EU kao i
stanja i kretanja SDI iz EU. Kako je EU složena organizacija koja se konstantno
menja, u radu je, kada je to potrebno, pravljenja razlika između EU-15, EU-25 i 10
novih članica EU. Posebno su obrađeni prihodi od SDI. Treći deo ove analize odnosi
se na kratku analizu intenziteta kretanja SDI, kao mere uključenosti određene zemlje u
međunarodne tokove.
U radu se dalje izučava problematika poslovanja TNK i globalizacije, zatim uticaja
SDI na konkurentnost u zemlji domaćinu, pri čemu su posebno obrađena pitanja
povezanosti između domaćih preduzeća i TNK, zatim uloge TNK u unapređenju
humanog razvoja i na kraju ovog poglavlja pažnja je posvećena uticaju
demonstracionog efekta. Zatim se analizira uticaj SDI na platni bilans i uticaji SDI na
privredni rast. Analiza se nastavlja proučavanjem povezanosti SDI i privrednog rasta
u EU-15, gde se posebno obrađuju pitanja vezana za domaće fiksne investicije,
efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu, kao i eksterni efekti u korist domaćih
preduzeća. Kako EU ne čine samo 15 visoko razvijenih članica, već i zemlje koje su u
procesu tranzicije (pre svega 10 novih zemalja članica) pažnja je na sličan način i
njima posvećena. Tim pre što se uslovi i rezultati SDI značajno razlikuju od zemalja
iz grupe EU-15. U ovim delovima rada osnovna pažnja je posvećena proveri
određenih teoriskih postavki o načinu delovanja i rezultatima SDI.
Rad se završava ukazivanjem na osnovne prednosti i nedostatke SDI, i da rezultat SDI
ne mora po pravilu da bude pozitivan, već da on zavisi od više faktora među kojima
su i adekvatne mere ekonomske politke.

2
1. Definisanje stranih direktnih investicija
Strane direktne investicije (SDI) se definišu kao svaki oblik ulaganja kapitala u
određeno preduzeće u inostranstvu kojim se stiče vlasnička kontrola nad tim
preduzećem. Mehanizam delovanja SDI obično podrazumeva osnivanje filijale
matične kompanije u drugoj zemlji, koja je u potpunom vlasništvu investitora (fully
owned), ili kupovinu filijale, odnosno kontrolnog paketa filijale u stranoj zemlji
(partial foreign ownership).
Najvažnija karakteristika SDI, koja ih razlikuje od portfolio investicija, jeste da su
preduzete radi sticanja kontrole nad određenim preduzećem.
Pojam ''strane direktne investicije'' se odnosi na dve povezane, ali različite grupe
aktivnosti, koje su objašnjene različitim teorijama i od strane različitih grana
ekonomije. Prva grupa posmatra SDI sa aspekta međunarodnih finansija, ili makro
aspekta, dok druga grupa analizira SDI sa aspekta industrijske organizacije, odnosno
mikro aspekta.
Posmatrano sa makro aspekta SDI se definišu kao poseban vid tokova kapitala preko
nacionalnih granica, od matične zemlje ka zemlji domaćinu, koji se evidentiraju u
statistici platnog bilansa. Ovi tokovi dovode do povećanja posebnih formi stanja
kapitala u zemlji domaćinu, odnosno do povećanja vrednosti investicija matične
zemlje u subjekte, obično korporacije, kontrolisane od strane vlasnika iz matične
zemlje, ili korporacije u kojima vlasnik iz matične zemlje ima određeni broj glasačkih
prava. Interesne varijable u ovakvom načinu posmatranja SDI su tokovi finansijskog
kapitala, vrednost stanja kapitala koji je akumuliran od strane preduzeća koje
investira, i tokovi prihoda od investicija.
Mikro aspekt pokušava da objasni motive za investiranje u kontrolisane spoljne
operacije sa stanovišta investitora. On izučava posledice operacija multinacionalnih
kompanija (MNK) ili njihovih filijala stvorenih ovim investicijama na investitora,
matičnu zemlju i zemlju domaćina. Ove posledice nastaju aktivnostima MNK
odnosno na osnovu njihove trgovine, zaposlenosti, proizvodnje, tokova i stanja
njihovog intelektualnog kapitala, što se ne može izmeriti kapitalnim tokovima i
stanjem u platnom bilansu. Ovi motivi i posledice koje izučava mikro aspekt su
suštinski povezane sa kontrolom filijala od strane investicionih preduzeća i
sposobnošću multinacionalnih kompanija da koordiniraju aktivnosti matične
kompanije i filijala.
Dakle, sa oba aspekta posmatrano SDI podrazumevaju posedovanje aktive u drugoj
privredi. Postoji mnogo različitih načina na koje preduzeća i pojedinci mogu držati
aktivu u stranim zemljama. Koji od njih se smatraju direktnim investicijama i koje
firme se smatraju multinacionalnim preduzećima zavisi od definicije subjekta stranih
direktnih investicija.
Dominantna definicija subjekta direktnog investiranja, koju je dao MMF, a koju je
usvojio i OECD, izbegava pominjanje kontrole investitora u korist mnogo
neodređenijeg koncepta. ''Direktna investicija je kategorija međunarodnih investicija
koja odražava cilj subjekta u jednoj privredi da postigne trajan interes u preduzeću
čije je sedište u drugoj privredi. (Subjekat je direktan investitor, a preduzeće u drugoj
privredi je direktno investirano preduzeće.) Trajan interes implicira postojanje
dugoročne veze između direktnog investitora i preduzeća i značajan stepen uticaja
investitora na upravljanje preduzećem.
Iako je koncept neodređen, njegova primena je specifirana, tako da ''...direktno
investirano preduzeće je definisano kao inkorporisano ili neinkorporisano preduzeća u
kome direktni investitor, koji ima sedište u drugoj privredi, poseduje 10% ili više

3
akcija ili glasačke moći (za inkorporisano preduzeće) ili ekvivalent (za
neinkorporisano preduzeće)''.
Ovako neodređen koncept je rezultat sve raširenijeg mišljenja da se SDI ne mogu
posmatrati samo kao kretanje međunarodnog kapitala. Kindleberger smatra da su
ekonomisti koji su direktne investicije posmatrali kao kretanje međunarodnog kapitala
opovrgnuti sa nekoliko čudnih fenomena. Prvo, investitori često ne nose novac sa
sobom kada žele da preuzmu kontrolu nad nekim preduzećem u inostranstvu, umesto
toga oni ga pozajmljuju na lokalnom tržištu. Investicije se dešavaju i kroz razmenu
vlasničkih patenata, tehnologije, opreme, bez normalnog transfera fondova putem
deviznih sredstava povezanih sa kretanjem kapitala. Dakle, direktne investicije mogu
biti kretanje kapitala, ali su one više od toga. Kao što je Dunning rekao nešto drugo
sem novčanog kapitala je uključeno u međunarodne direktne investicije. To prosto
može da bude neformalno upravljačko ili tehničko uputstvo; sa druge strane one mogu
da uključe širenje vrednog znanja i/ili preduzetništva u formi istraživanja i razvoja,
proizvodne tehnologije, marketinških veština, upravljačkog znanja, i slično; ništa od
ovoga obično ne prati investiranje.1
U skladu sa ovim je i definicija toka direktnih investicija po kojoj je on sačinjen od
''...kapitala uloženog u nekretnine, reinvestirane zarade, i drugog kapitala povezanog
sa različitim interkompanijskim transakcijama''.
Ono što je zajedničko svim definicijama SDI je da one podrazumevaju strano učešće u
vlasništvu domaćih preduzeća. Međutim, zemlje se razlikuju prema visini praga
stranog učešća u vlasništvu koji investicionom angažmanu daje status strane direktne
investicije. Reč je o nivou učešća u stoku običnih akcija s pravom glasa, koji
obezbeđuje odlučujući uticaj u upravljanju poslovanjem kompanije. Taj prag učešća u
vlasništvu kojim se ostvaruje kontrola nad uloženim sredstvima se kreće od 10% do
50%, s tendencijom da se poslednjih godina približava donjem pragu od 10%. SDI
mogu da se odnose na osnivanje nove filijale u inostranstvu ili na kupovinu već
postojećeg preduzeća. Osnivanje nove filijale u inostranstvu definiše se kao ''green-
field'' projekat, dok kupovina već postojećih preduzeća može da se ostvari na dva
načina: spajanjem (merger, fusion) ili kupovinom (aquisition), što ima različite
posledice po preduzeće u koje se investira. Značaj ova dva poslednja oblika sve više
raste, tako da je u poslednjih nekoliko godina tri četvrtine ukupnih izlaznih SDI
ostvareno u ove dve forme aktivnosti.
2. Istorijski razvoj
Počeci stranih ulaganja su u 16. veku u Evropi gde počinju da se stvaraju prave
trgovine koje se proširuju po čitavoj Evropi, a njihove predstavništva se otvaraju u
svim većim trgovačkim centrima. Što se tiče preduzeća industrijska revolucija je
imala izuzetan uticaj na njihov razvoj. U vreme industrijske revolucije povećavaju se
kapaciteti preduzeća, stvara se nova organizacija te se snažnije izlazi na svetsko
tržište. To je omogućilo brže stvaranje multinacionalnih preduzeća koja će u vremenu
koje dolazi postati lokomotiva koja će napred povući svetska ulaganja.
U ovoj fazi investira se na stranom tržištu prvenstveno u trgovačka preduzeća sa
ciljem povoljnijeg nabavljanja sirovina, kao i plasmana gotovih proizvoda.
U periodu između dva rata investicije su se stalno povećavale. Multinacionalna
preduzeća su snažnije počela da investiraju u naftne izvore posebno u kolonijama.
Nakon drugog svetskog rata za razliku od ranijih ulaganja koja su uglavnom bila
motivisana osiguranjem sirovina, počinje se ulagati u razvoj novih tehnologija,
menadžment znanja i osvajanje novih tržišta.
1
Više videti: Lipsey R. (2001), Foreign Direct Investment and the Operations of Multinational Firms:
Concepts, History and Data, NBER WP 8665.

4
Period do 1960. godina karakteriše snažna američka investiciona dominacija jer je
oko ¾ investicija dolazilo iz SAD. Karakteristika 70-tih je jačanje evropskih
multinacionalnih korporacija te njihovo snažnije investiranje u svetu. Početak
osamdesetih karakterišu značajna ulaganja TNK u zemlje u razvoju, gde je osnovni
motiv ulagača bio jeftina radna snaga. Karakteristika 90-tih je da osnažene i već
dovoljno razvijene neke od zemalja u razvoju se pojavljuju kao značajni svetski
ulagači.
Kroz ovaj kratki prikaz vidi se da su počeci investiranja vezani za početke svetske
trgovine, a da se pravi razvoj stranih ulaganja vezuje za početke moderne industrije.
3. Motivi stranih ulagača
Glavni cilj svih ulaganja je profit. Najvažniji potciljevi, koji u svojoj osnovi opet za
cilj imaju ostvarivanje maksimalne oplodnje angažovanog kapitala su: težnja za
osvajanjem novih tržišta, niža cena rada, osiguranje izvora urednog snabdevanja, itd.
 Težnja sa osvajanjem novih tržišta je jedan od najvažnijih motiva stranih ulagača.
Ako je ulazak jedne kompanije na neko za nju interesantno tržište otežan
makroekonomskom politikom države ili aktivnostima konkurencije na tom tržištu ona
će pokušati ući na to tržište strategijom ulaganja. Kod ulagača se radi u principu, o
osvajanju novih odnosno proširenju postojećih tržišta, a sve u cilju povećanja profita
kao osnovnog cilja svih ulaganja.
 Niža cena rada kao faktor ulaganja je potaknula multinacionalne korporacije da
koristeći jeftinu radnu snagu organizuju proizvodnju po znatno nižim troškovima što
je doprinelo da njihovi proizvodi postanu još konkurentniji na svetskom tržištu.
 Strani ulagač radi osiguranja urednog snabdevanja svoje proizvodnje potrebnim
sirovinama ulaže u stranu zemlju i u isto vrijeme dolazi do jeftinijih i kvalitetnijih
sirovina što u krajnjem slučaju utiče na sniženje ukupnih troškova odnosno
pojeftinjenje finalnog proizvoda koji na taj način stiče bolji položaj na tržištu.
U nastojanju da se odgovori na pitanje zašto, kako i gde će doći do SDI može
poslužiti OLI teorija. Prema toj teoriji motiv za pokretanje SDI nastaje kada su
ispunjena tri važna uslova: prvo, kad postoje vlasničke prednosti zbog posedovanja
specifične neopipljive imovine (ownership advantages - O), drugo, kad su koristi od
vlastite proizvodnje, odnosno od internacionalizacije veće od koristi što ih donosi
prodaja licenci (internalization - I), i treće, kad postoje prednosti lokacije (location-L).
4. Motivi zemlje primaoca
Motivi zemlje primaoca sastoje se u upoređivanju društvenih koristi i društvenih
troškova koje su prouzrokovale SDI, te u nastojanju da društvene koristi budu veće.
Društvene koristi ili dobici od SDI u zemlji primaocu mogu činiti široku paletu:
porezi, otvaranje novih radnih mesta i u vezi s tim i prenosa znanja, tehnologije i
upravljačkih veština. Ulazak stranih kompanija u proizvodni sektor može prouzročiti
jačanje konkurencije što povećava pritisak na efikasnije poslovanje ostatka sektora.
U prilog SDI najčešće su se navodila dva osnovna razloga:
Prvo, budući da strana preduzeća poseduju potrebno znanje, tehnologije i finansijska
sredstva, od njih se očekivalo da pridonesu povećanju efikasnosti domaćih preduzeća
te da unaprijede upravljanje preduzećem.
Drugi važan razlog privlačenja stranih investitora počiva na verovanju da DSI
generiraju pozitivne indirektne učinke na druga domaća preduzeća što utiče na rast
njihove proizvodnosti.
Potencijalne društvene troškove SDI može prouzrokovati smanjenjem zaposlenosti
zbog racionalizacije radne snage u preuzetom preduzeću ili na makro nivou zbog
istiskivanja neuspešnih domaćih preduzeća. Na makro nivou može doći do pogoršanja

5
na tekućem računu platnog bilansa zemlje domaćina ukoliko preduzeća nastala SDI
više uvoze nego izvoze od svojih centrala u inostranstvu.
Zemlje primaoci u potražnji za tokovima SDI uglavnom su motivisane društvenim
koristima od SDI, koje potiču pre svega od transfera tehnologije, znanja i veštine i
njihova prelivanja (spillover) na ostatak privrede te pozitivnim uticajem na spoljnu
trgovinu, rast zaposlenosti i investicije u domaću privredu2.
5. Strane direktne investicije u EU3
Priliv SDI u EU u 2004. godini (62 mlrd EUR) znatno je manji u odnosu na 2000.
godinu (188 mlrd EUR), i najniži je u datom periodu, a stopa rasta u poslednjih pet
godina iznosila je -23%.
5.1. Kretanje SDI u EU i najznačajniji investitori
Priliv SDI u EU konstanto je opadao u periodu 2000-2004. godine i dramatično je
opao u poređenju sa 2000. godinom. Posmatrano prema značaju SAD su bile
najznačajniji investitor u EU, a slede ostale zemlje OECD4. Na trećem mestu su ostale
evropske zemlje5 koje nisu članovi OECD a poslednjem je Japan.
Uprkos padu od 74% SDI iz SAD tokom perioda 2000-2004. godine, SAD su ostale
najznačajniji invstitor u EU u posmatranom periodu, sa padom tokova sa 88 mlrd
EUR u 2000. na 23 mlrd EUR u 2004. godini.
''Ostale zemlje OECD'' zabeležile su svoj najveći nivo 2003. godine u iznosu od 34
mlrd EUR, posle maksimuma iz 2000. godine (54 mlrd EUR). U 2004. godini, one su
investirale 18 mlrd EUR u EU, čineći 29% ukupnih priliva SDI u EU.
Iako su se SDI u EU iz Japana povećale sa 3 mlrd EUR u 2003. na 4 mlrd u 2004.
godini, one su 2004. godine ostvare pad od 76% u odnosu na rekordnu 2000. godinu.
Nejveće smanjenje priliva ostvarile su “ostale evropske zemalje” koje su zabeležile
pad od 75% u periodu između 2003. i 2004. godine, a slede ih “zemlje nečlanice
OECD” sa smanjenjem od 72%.

Grafik br.1.

2
Prednosti i nedostatke SDI detaljnjije ćemo obratiti u drugim poglavljima.
3
Grafikoni i tabele iz poglavlja 5. i 6. preuzeti su iz European Commission (2006), European Union
foreign direct investment yearbook 2006 – Data 1999-2004, Pocket Books.
4
Grupa ''ostale zemlje OECD'' uključuje OECD zemlje bez zemalja članica EU, SAD i Japana. Ova
grupa zemalja je promenjena tokom posmatranog perioda zato što je došlo do proširenja EU. U 2000.
godini (EU je imala 15 članica) ona uključuje dvanaest država (Australiju, Kanadu, Češku Republiku,
Mađarsku, Island, Meksiko, Novi Zeland, Norvešku, Poljsku, Južnu Koreju, Švajcarsku i Tursku). U
periodu 2001-2004. godine (EU je imala 25 članica) ona uključuje samo devet zemlja, a Češka
Republika, Mađarska, Slovačka (pristupila OECD 2001. godine) i Poljska su obuhvaćene u EU-25.
5
Grupa ''ostale evropske zemlje'' obuhvata evropske zemlje koje nisu članice EFTA, EU-15 u 2000. ili
EU-25 u periodu 2001-2004. godine.

6
Prilivi iz OECD zemalja (bez EU) smanjeni su za 47%, sa 85 mlrd EUR u 2003. na 45
mlrd EUR u 2004. godini.
Tokovi SDI iz SAD smanjeni za 52% sa 48 mlrd EUR u 2003. na 23 mlrd EUR u
2004. godini, iako je stanje SDI povećano za 3% između 2003. i 2004. godine. Sa
37% učešća, SAD su ostale najveći investitor u 2004. godini, čak i pošto je njihovo
učešće smanjeno za 5 procentnih poena u poređnju sa 2003. godinom.
Drugi najznačajniji investitor bila je Švajcarska sa 14 mlrd EUR, čineći 23% ukupnih
priliva SDI u EU. Njeno učešće je povećano za 6 procentnih poena u poređnju sa
2003. godinom. Sa -133%, Kanada je zbeležila najveće smanjenje tokom perioda
2003-2004. godine sa vrednošću koja se smanjila sa 12 mlrd EUR na -4 mlrd EUR.
Ulaganje iz ''ostalih zemalja OECD'' povećano je sa 1 mlrd EUR u 2003. na 5 mlrd
EUR u 2004. godini uprkos smanjenju priliva SDI u EU iz ''zemalja van OECD'' sa 32
mlrd EUR na 9 mlrd EUR u 2004. godini.
Tabela br. 1.

U ovoj grupi Švajcarska je ostala najznačajniji partner tokom posmatranih pet godina,
iako je zabeležila rekordno smanjenje od 36% tokom ovog perioda, sa 22 mlrd EUR u
2000. na 14 mlrd 2004. godini. Kanada je zabeležila dezinvestiranje od 4 mlrd EUR u
2004., posle vrha iz 2000. (17 mlrd EUR). Izuzev 2002. i 2004. godine ona je drugi
najveći investitor iz ove grupe. Među grupom ''ostale zemlje OECD'' (koje nisu
pojedinačno predstvaljene na grafikonu 2), Australija je investirala 12 mlrd EUR
tokom svih pet godina dok su Island, Turska, Meksiko, Južna Koreja i Novi Zeland
investirali manje iznose.
Grafik br.2.

7
Sa 18 mlrd EUR, OFC6 imaju najveći udeo u tokovim SDI iz zemalja van OECD u
2004. godini (učešće od 200%, kao i dezinvestiranje od strane drugih zemalja van
OECD, posebno zemalja sa Arabijskog poluostrva), kao i stanje na kraju 2003.
godine od 93% (videti tabelu broj 2.).
SDI u EU iz OFC smanjene su za 44% u 2004. godini, beležeći nagli pad sa 32 mlrd u
2003. na 18 mlrd 2004. godine i predstavljaju 29% tokova SDI iz zemalja van EU te
godine. Evropski OFC imali su ulaganja od 13 mlrd EUR, a Azijski OFC od 7 mlrd
EUR.
Stanje SDI u 2003. godini pokazuje da OFC iz Centralne Amerike predstavljaju
glavni izvor SDI među zemljama van OECD sa 63% OFC, njih prate Evropski OFC
sa 14% i Azijski sa 8%.
Tabela br. 2.

Grafik br. 3. pokazuje stanje (na kraju 2003. godine) 25 najvažnijih partnera
poređanih prema vrednostima stope rasta SDI u EU između 2001. i 2003. godine.
Argentina je zabeležila najveći stopu rasta između 2001. i 2003. godine, a slede je
Poljska, Južna Koreja i Meksiko.

6
Offshore Financial Centres (OFC) je zajednički naziv koji koristi EUROSTAT i ECB kod praćenja
SDI. OFC obuhvataju 38 zemalja. Evropski finansijski centri su: Liechtenstein, Guernsey, Jersey, the
Isle of Man, the Faroe Islands, Andorra and Gibraltar. Centralno američki OFC su: Bermuda, the
Bahamas, the Cayman Islands and the Virgin Islands, a azijski OFC su: Hong Kong, Singapore and
Philippines. Više informacija o njima možete naći na EUROSTAT website:
http://epp.eurostat.cec.eu.int).

8
Grafik br.3.

Na kraju 2003. godine Velika Britanija je bila najveći primalac direktnih ulaganja u
okviru EU-25 (19% od EU-25). Holandija je na drugom mestu sa učešćem od 10% u
EU-25, zatim sledi Nemačka (9%) i Francuska (7%).
Više od 49% ulaganja u EU dolazi iz SAD, i SAD i pojedinačno po zemljama ima
najveće učešće ulaganja. Sa 32 mlrd EUR i 24 mldr EUR respektivno, Švajcarska je
drugi glavni investitor u Nemačku i Francusku.
Zemlje van OECD su druga po značaju grupa investitora u Holandiji sa 42 mlrd EUR.
One čine 28% od ukupnih SDI iz zemalja van EU koje su investirale u Holandiju.
Među zemljama van OECD Bermurda je najveći investitor u Holandiji, a slede
Holandski Antili i Džersi.
Među ''ostalim zemljama EU'', koje čine 55% ukupnih ulaganja u EU-25, Španija je
najveći primalac sa 9%, zatim Irska sa 7% i Italaija sa 5%. SAD su najveći investitor i
u ove tri zemlje.
Tabela br. 3.

9
Belgija i Luksembur su imale jedanu četvrtinu ukupnog priliva SDI tokom perioda
2000-2004. godine.
Grafik br.4.

Velika Britanija zabeležila je 14% u periodu 2000-2004. ukupnog priliva SDI iz

zemalja van EU-15, zatim sledi Holandija (9%), Španija (7%), Nemačka i Francuska
(6%).
U 2004. godini najveći udeo u prilivu SDI u EU-15 ostvario je Luksembur sa 33%, a
slede ga Belgija i Velika Britanija sa po 13%.
5.2. SDI u nove članice EU
Tabela 4. pokazuje ulaganja u 10 novih članica EU (iz zemalja van EU), u iznosu od
25 mlrd EUR.
Podaci o stanju SDI u posmatrane zemlje na kraju 2003. godine pokazuje da je
SAD najveći investitor, sa 8,7 mlrd EUR, a sledi ga Švajcarska sa 4,5 mlrd EUR, dok
je Japan je na trećem mestu, neznatno ispred Rusije.
Tabela br. 4.

Od ukupnog ulaganja u EU-25 1,7% se odnosi na nove članice. Taj iznos je veći
ukoliko investicije dolaze iz zemalja koje su njihovi susedi.
Preko 55% ulaganja iz Belorusije, Hrvatske, Ukrajne, Srbije (sa Crnom Gorom) u EU-
25 odnosi se na 10 novih članica.
Tabela br. 5.

10
U periodu 2002. i 2004. godine 10 novih članica EU privukle su 11 mlrd SDI iz
zemalja van EU. Preko 60% ovih investicija privukle su tri zemlje (Mađarska - 23%,
Češka Republika - 22% i Poljska - 17%). Kipar i Slovenija su na približnom nivou sa
11% i 10% respektivno. Ostale 5 nove članice su manje atraktivne za SDI iz zemalja
van EU, a Slovačka je na poslednjem mestu sa 1%.
Grafik br.5.

18% ukupnih priliva SDI u periodu 2002-2004. godine u nove članice došlo je iz
zemalja van EU-25. Najveći udeo privukla je Malta (53%), zatim Kipar i Slovenija
(po 40%), a najmanje Slovačka sa 2% (videti grafikon br. 6) .
Grafik br.6.

5.3. Prihodi od SDI u EU

Prihodi (income paid) od SDI u EU zabeležili su povećanje od 47% u periodu između
2003. i 2004. godine. Oni su dostigli 85 mlrd EUR u 2004. godini, posle pada sa 92
mlrd EUR u 2000. godini na 58 mlrd EUR u 2003. godini (-37%).
Sa 51 mlrd EUR, prihod od SDI u EU koji su ostvarile SAD u 2004. godini bili su za
42% veći nego u 2003. godini i iznosili su 60% ukupnog prihoda SDI zemlja
investitora van EU.
Švajcarska sa 13 mlrd EUR učestvuje sa 15% u ukupnim prihodima od SDI u EU i
zauzimala je drugo mesto, dok je Kanada na trećem mestu, a zatim slede Japan,
Australija i Norveška koje su pojedinačno ostvarile po 1 mlrd EUR.
U 2004. godini Centralno Američke zemlje sa 11 mlrd EUR imale su najveći za
prihod od zemalja van OECD.

11
Tabela br. 6.

OFC su ostvarili 13 mlrd EUR prihoda od SDI u 2004. godini, što predstavalja 100%
prihoda koji su ostvarile zemlje koje nisu članice OECD.
Prihod od SDI u EU-25 koji su direktno ostvarili finansijski centri predstavlja
približno 15% prihoda koji su ostvarile zemlje van EU od SDI u 2003. i 2004. godini.
U tabeli boj 7. vidimo da su Centralno Američke i Evropske OFC povećale prihod od
SDI u EU-25, dok su Azijske OFC ostvarile smanjene (zbog Hong Konga).
Tabela br. 7.

Onos7 prihoda u datom periodu i stanja na početku tog perioda predstavlja indikator
profitabilnosti SDI.
Tokom perioda 2000-2004. godine, dobitak zemalja van EU od SDI u petogodišnjem
proseku iznosi 6,5%. U 2004. godini stopa povraćaja od kapitala SDI uloženog od
strane zemalja van EU povećan je na 5,6% posle tri godine uzastopnog opadanja.
Grafik br.7.

6. Strane direktne investicije EU u inostranstvo

7
Stopa povraćaja u periodu t = (plaćeni prihod u petiodu t) / (stanje na kraju perioda t-1).

12
Posle ostvarenog maksimuma u 2000. godini (437 mlrd EUR), SDI iz EU konstantno
su opadala i dostile 115 mlrd u 2004. godini, što je za 74% manje nego 2000. godine.
6.1. Kretanje SDI iz EU i najznačajnije destinacije
SDI iz EU dramatično su smanjene u odnosu na 2000. godinu. Investiranje u Japan i
SAD imalo je značajno silaznu putanju, posebno 2001. (-9 mlrd u Japanu), 2002. i
2004. (u SAD). Posle blagog oporavka 2003. godine SDI iz EU ponovo su smanjene
u 2004. godini.
Posle ulaganja od 47 mlrd u 2003. godini, tokovi ulaganja EU u SAD promenili su se
u dezivestiranje od -3 mlrd u 2004. godini.
Tokom 2001. godine najvažnija destnacija za SDI iz EU bile su SAD. Od tada, zemlje
van OECD postale su najvažnija ciljna grupa. Sa 87 mlrd EUR, preko tri-četvrtine
SDI iz EU je direktno otišlo prema zemljama van OECD.
Druga najveća destinacija u 2004. godini bile su ''ostale evropske zemlje'' sa 27 mlrd
EUR, a slede ih ostale zemlje OECD sa 12 mlrd EUR.
Grafik br.8.

Najznačajnija zemlja za ulaganje u 2004. godini bila je Kina (sa Hong Kongom) sa 11
mlrd EU, zatim sledi Meksiko (9 mlrd EUR), Japan (8 mlrd EUR) i Rusija (6 mlrd
EUR). SDI iz EU u Severnu Ameriku smanjene su sa 53 mlrd EUR u 2003. godini na
-1 mlrd EUR 2004. (-102%), usled dezinvestiranja EU u SAD.
Tokovi SDI u Centralnoj Americi povećani su sa -4 mlrd EUR u 2003. na 32 mlrd
EUR u 2004. godini, dok je investiranje u Južnoj Americi ostalo na približno istom
nivou tokom ove dve godine.
SDI iz EU u Švajcarsku opale su sa 13 mlrd 2003. na -10 mlrd 2004. (-177%).
SDI iz EU u zemlje OECD opale su sa 77 mlrd EUR 2003. na 17 mlrd EUR 2004. (-
78%), pošto su zemlje van OECD, koje predstvaljaju tri-četvrtine SDI iz EU u 2004.,
zabeležila rast od 50% (sa 58 mlrd EUR na 87 mlrd EUR).

Tabela br. 8.

13
Udeo SDI iz EU prema OECD zemljama opao je sa 37% u 2000. godini na 10% u
2004.
Ulaganje u ostale OECD zemlje smanjeno je sa 48 mlrd EUR u 2002. godini, što je
bio najviši nivo posle maksimuma ostvarenog 2000. godine (162 mlrd EUR), na 12
mlrd u 2004. godini.
Sa 9 mlrd SDI iz EU Meksiko je, u pokazateljima toka, najvažnija destinacija u ovoj
grupi za SDI iz EU u 2004. godini, beležeći značajan porata od 350% između 2003. i
2004. godine.
Švajcarska je zabležila dezinvestiranje od 10 mldr EUR u 2004. godini, iako je bila
najznačajniji partner tokom perioda od 2000. do 2003. godine. SDI iz EU u
Švajcarsku opale su za 177% u odnosu na 2004. godinu.
U 2004. godini opale su takođe i SDI iz EU u Kanadu, sa 6 mlrd EUR 2003. na 1 mlrd
EUR 2004. godine.
Grafik br.9.

Za razliku od ostalih OECD zemalja, udeo SDI iz EU u zemlje van OECD povećan je
sa 18% u 2000. na 76% u 2004. godini. Od zemalja van OECD, evropske zemlje
primile su jednu trećinu SDI iz EU (26 mlrd EUR). Ostali deo je podeljen između
Centralne Amerike (bez Meksika) - 23 mlrd EUR, Azije (bez Japana i Južne Koreje) -
21 mlrd EUR, Afrike (12 mlrd EUR) i manjim delom Južne Amerika (4 mlrd EUR).

14
SDI iz EU u ostale zemlje evrope je opao sa 38 mlrd EUR u 2003. na 26 mlrd EUR u
2004. godini. 2004. godine ulaganje u ostale evropske zemlje se uglavnom odnosi na
Rusiju (6 mlrd, 23%) i Rumuniju (3 mlrd EUR, 12%).
Posle dezinvestiranja u 2003. godini od 6 mldr EUR, Centralna Amerika primila je
SDI iz EU u vrednosti od 23 mlrd EUR u 2004. godini, što predstavlja porast od
483%.
Investiranje u Južnu Ameriku bilo je stabilno u periodu 2002-2004. godine, a pre toga
je zabeležen značajano smanjene sa 37 mlrd EUR u 2000. na 3 mlrd 2002. godini.
Grafik br.10.

Odliv SDI iz EU u finansijske centre povećan je za 29% (stanje) između 2002. i 2003.
i za 96% (tokovi) između 2003. i 2004. Na kraju 2003. godine SDI iz EU koje su
investirane u OFC iznosile su 324 mlrd EUR, 50% ulaganja EU u zemlje van OECD i
16% van EU (stanje). U 2004. godine tokovi SDI iznosili su 55 mlrd EUR, sa 63%
udela zemalja van OECD u ukupnim SDI iz EU.
Iako su detaljni podaci o nivou po zemljama raspoloživi samo za neke zemlje (Hong
Kong, Filipine, Singapure i Lihenštajn), geografske podgrupe OFC mogu biti
izračunate iz EUROSTAT baze, kao što je prikazano u tabeli 9. Centralno Američke
OFC (stanje -124 mlrd EUR i tokovi - 23 mlrd EUR) bili su glavna destinacija za SDI
iz EU iz ove grupe, zatim slede lokacije u Aziji sa stanjem SDI od 121 mlrd EUR.
Pojedinačno, Hong Kong čini više od polovine SDI iz EU u azijske OFC (stanje - 73
mlrd EUR i tok - 8 mlrd EUR).
Tabela br. 9.

15
Četiri države članice EU ostvarile su najveći deo SDI iz EU u 2003. godini 8: Velika
Britanija, Nemačka, Francuska i Holandija. Ove četiri države članice ostvarile su 54%
ukupnih ulaganja u zemlje van EU i 74% u SAD.
Na kraju 2003. godine Velika Britanija imala je udeo u aktivi SDI van EU blizu jedne
petine.
Treća najznačajnija destinacija za SDI iz EU (stanje), posle SAD (37%) i EFTA
(16%), bila je Azija sa 14%. Velika Britanija je najveći učesnik u Aziji sa ulaganjem
od 10 mlrd EUR u Hong Kongu (od 13 mlrd u Kini ukupno). Sa ulaganjim u
vrednosti od 208 mlrd, Velika britanija učestvuje sa 29% u aktivi SDI iz EU u SAD.
Osim toga 41% SDI iz EU u Australiji, i 92% SDI iz EU u Okeaniji, pripada
komapanijama iz Velike Britanije.
Francuska i Nemačka zajedno su na drugom mestu najznačajnijih investitora sa 12%
SDI iz EU, a zatim Holandija sa 9%.
Nemačka učestvuje sa 19% aktive SDI iz EU u SAD. Francuska učestvuje sa preko
jedne četvrtine u SDI iz EU u Kanadi.
Tabela br. 10.

Sa 5,1% u 2000. godini, odnos SDI u zemlje van EU prema GDP EU pao je na 1,1% u
2004. godni. Uprkos ovom značajnom smanjenju, Velika Britanija je povećala ovaj
odnos (ratio) između 2003. i 2004. godine.
U odnosu na nivo država članica EU, Holandija je imala najveći odnos (ratio) SDI u
inostranstvo do 2003. godine, pošto je u 2004. godini to bila Velika Britanija sa 3,5%.
Holandija je zabeležila maksimalni odnos (ratio) SDI prema GDP od 11,5% u 2000.
godini, a minimalni od 1,2% u 2004. godini. Nemačka je zabeležila dezinvestiranje u
zemlje van EU, od 0,1% GDP. U Francuskoj je odnos SDI prema GDP opao sa 5,7%
u 2000. na manje od 0,1% u 2004. godini.

Grafik br.11.
8
Podaci se odnose na stanje 2003. godine.

16
 6.2. SDI iz EU-15 u nove clanice EU i zemlje kandidate
U 2004. godini zabeležen je porast od 54% odliva SDI iz EU-15 u deset novih članica
(sa 6,9 mlrd EUR na 10,6 mlrd EUR) u poređenju sa 2003. i 28% u zemlje kandidate 9
(sa 3,4 mlrd EUR na 4,4 mlrd EUR).
Najznačajnija destinacijaza SDI iz EU među zemljama kandidatima u 2004. godini
bila je Rumunija sa 2,6 mlrd EUR (60% ukupnog iznosa svih zemalja kandidata) i
Turska u 2003. sa 1,1 mlrd EUR (31% svih zemalja kandidata). U pogledu novih
država članica, prvo mesto ima Mađarska sa 6,7 mlrd EUR (63% svih novih zemalja
članica), a prati je Poljska sa 4,4 mlrd (42%).
Od 2002. godine Češka je ostvarivala dezinvestiranje, a najveću vrednost je dostiglo u
2003. godini (-2,7 mlrd EUR) i 2004. (-2,5 mlrd EUR).
Uprkos generalno pozitivnim kretanjima SDI iz EU-15 u nove članice i zemlje
kandidate tokom perioda 2003-2003. godine, Litvanija, Malta, Slovačka, Slovenija,
Bugarska i Hrvatska zabeležile su smanjenje od preko 50%.
Grafik br.12.

Tabela br. 11.

9
Zemlje kandidati: Bugarska, Rumunija, turska i Hrvatska.

17
Na kraju 2003. godine, EU-15 imale su investicije u vrednosti od 125 mlrd EUR u
novim državama članicama (6% ukupnih SDI van EU-15). 81% ovog stanja je
investirano u Poljsku (35%), Mađarsku (25%) i Češku Republiku (21%).
Grafik br.13.

Samo 1% SDI iz EU je direktno uloženo u zemlje kandidate i to pretežno u Turskoj

(40%) i Rumuniji (27%).
Grafik br.14.

Nemačka ima daleko najveće učešće SDI (stanje) u novim državama članicama
(učestvuje sa 24% u EU-15), prati je Holandija (11%), Austrija (10%) i Francuska
(8%).

18
Osim za Nemačku i Austriju, najveća destinacija za ulaganje je Poljska.
Nemačka je najveći EU investitor u Mađarskoj, sa 9,5 mlrd EUR što predstavlja preko
32% ukupnog nemačkog ulaganja u nove države članice. Sa ulaganjima od 3,5 mlrd
EUR Češka Republika je najznačajnija destinacija za ulaganja iz Austrije.
Posmatrajući zemlje kandidate, najznačajnija destinacija za SDI iz EU je Turska, osim
za Austriju koja je najviše uložila u Hrvatsku (1,2 mlrd EUR).
Tabela br. 12.

6.3. Ulaganje novih država članica u susedne zemlje

Proširenje EU možemo posmatrati i iz drugog ugla posmatrajući udele EU-15 i novih
država članica u SDI iz EU-25 u zemlje van EU-25. Tabela u nastavku nam daje
poređenje SDI, i pokazuje da je udeo novih država članica u ulaganjima EU-25 u
zemljama van EU-25, u celini veoma malo, svega 0,2%.
Tabela br. 13.

6.4. Prihod od SDI iz zemalja van EU

Prihod od SDI iz EU u inostranstvo opao je u 2001. godini za 22% (86 mlrd EUR) pre
rasta od 131 mlrd u 2004. godini.
Tabela 14. pokazuje opšti porast prihoda EU. Najznačajniji rast u relativnim
pokazateljima zabeležen je kod prihoda od investiranja u Kinu (sa Hong Kongom) od
80%.
Tabela br. 14.

19
U 2004. godini iz SAD je došlo 41 mlrd EUR prihoda od SDI, što je najveći
zabeležen nivo u periodu posle 2000. godine.
Prihod od SDI iz ostalih OECD zemalja i zemalja van OECD porastao je u periodu
između 2000. i 2004. godine za 14% i 32% respektivno.
Grafik br.15.

Među drugim OECD zemljama, Švajcarska je najveći izvor prihoda od SDI za EU

tokom posmatranog perioda. U toku ovog petogišnjeg perioda prosečni prihod iznosio
je 11,4 mlrd EUR. Takođe, Australija predstavlja stabilan izvor prihoda od SDI, sa
prosečnim prihodom od 3,8 mlrd EUR.
Norveška sa 3,3 mlrd EUR u 2004. godini je glavni izvor u grupi ''ostale OECD
zemlje'', a prati je Meksiko sa 2,5 mlrd EUR.
Grafik br.16.

20
Grafikon br.17. pokazuje regione iz kojih dolazi najveći prihod od SDI. Azija je
najveći izvor za prihoda od SDI za EU tokom posmatranog perioda. Prihod je
uglavnom potiče iz Hong Konga, a sledi ga Singapur.
Grafik br.17.

Tabela br.15 pokazuje udeo finansijskih centara. U 2004. godini prihod od SDI iz EU
iz finansijskih centarala povećan je za 73% u poređenju sa 2003. godinom. 26 mlrd
EUR prihoda od SDI došlo je iz OFC u 2004. godini, predstavljajući 53% od svih
prihoda od investicija EU iz zemalja van OECD.
Tabela u produžetku ističe povećanje prihoda SDI od evropskih finansijakih centara
sa -6 mlrd EUR u 2006. godini na 2 mlrd EUR u 2004. godini (+133% u odnosu na
2003.).
Porast prihoda SDI iz Azije (+100% u odnosu na 2003.) pretežno potiče iz Hong
Konga (+133% u odnosu na 2003.) koji ujedno i predstavlja preko polovine prihoda
od SDI iz Azije (7 mlrd EUR u 2004. godini).
Tabela br. 15.

Onos10 prihoda u datom periodu i stanja na početku tog perioda predstavlja indikator
profitabilnosti SDI.
Tokom periodu 2000-2004. godine, dobit od SDI iz zemalja van EU opao je sa 7,4%
2000. na 4,3% u 2002. godini, pre nego što je porastao sa 5,2% u 2003. na 6,6% u
2004. godini.
Grafik br.18.

10
Stopa povraćaja u periodu t = (plaćeni prihod u petiodu t) / (stanje na kraju perioda t-1).

21
7. Intenzitet kretanja SDI EU11
Intenzitet tokova SDI12 može se meriti poređenjem prosečne vrednosti priliva i odliva
SDI u odnosu na GDP. Ovaj odnos iznosi 0,9% za EU-25 u 2004. godini.
Ukupan priliv SDI od zemalja nečlanica u EU-25 iznosio je 69,8 mlrd. EUR u 2005.
godini, dok je odliv SDI u zemlje nečlanice iznosio 152,5 mlrd. EUR, tako da je na
nivou EU-25 ostvaren neto odliv od 82,7 mlrd EUR (tablela 16.) Tokovi SDI mogu
značajno fluktuirati jedne godine u odnosu na drugu. Zato je bolji pokazatelja stanje
SDI, jer pokazuje stabilniju sliku pozicije SDI u nekoj privredi. Stanje SDI (Inward
FDI stocks) u EU-25 iznosi 15,3% GDP u 2003. godini, dok je stanje SDI iz EU-25
(Outward FDI stocks) procenjeno na 19,8% GDP, tako da je neto stanje aktive -4,5%
GDP.
Grafikon 19: Intenzitet SDI

Tabela 16: Strane direktne investicije

11
Tabele i grafikoni iz poglavlja 7. preuzeti su iz: European Commission (2007), Europe in figures —
Eurostat yearbook 2006-07.
12
Intenzitet SDI kao procenat GDP: Prosečni tokovi priliva i odliva SDI podeljeni sa GDP (Average of
inward and outward FDI flows divided by GDP). Veća vrednost ovog indeksa pokazuje više novih SDI
tokom perioda prema veličini privrede, koja je merena preko GDP. Ukoliko se ovaj indeks povećava
tokom vremena to znači da zemlja/region postaje sve više integrisana u međunarodnu privredu.

22
Grafikon 20: Tokovi SDI, EU-25 (1)

Grafikon 21: Tokovi SDI (1)

Grafikon 22: Stanje SDI (1)

23
Grafikon 23: Stanje SDI investiranih u inostaranstvo, 2003. (1)

SDI iz EU-25 u inostranstvo su najviše koncentrisane u Severnoj Americi, na koju se

odnosi 41,2% ukupne vrednosti SDI u 2003. godini.
Grafikon 24: Stanje SDI u EU-25

Severna Amerika je i najznačajniji parner u pogledu SDI u EU-25, jer odatle dolazi
55,6% svih SDI iz zemalja van EU.

Tabela 17: Stanje SDI prema odabranim zemljama, 2004. godina

24
8. TNK i globalizacija kao glavni nosioci SDI
U savremenom svetu je došlo do ogromne centralizacije i koncentracije kapitala u
rukama malog broja gigantskih korporacija, koje raspodeljujući investicije na veliki
broj zemalja uspevaju da otklone opasnosti velikih rizika. TNK 13 su glavni nosilac
globalizacije svetske ekonomije što se između ostalog može videti i iz činjenice da je
tokom 1999. godine 63.000 roditeljskih firmi posedovalo širom sveta oko 690.000
svojih afilijacija. Rastom SDI raste i broj, ali i uloga stranih afilijacija kao dela
moderne globalne ekonomije pri čemu su SDI i TNK neraskidivo vezane. Sve ovo
potvrđuje da TNK danas predstavljaju generator globalizacije ali i direktnih stranih
investicija. Ono što je posebna karakteristika globalne ekonomije je činjenica da TNK
u svom poslovanju više koriste afilijacije nego klasičan izvoz da bi opslužile strana
tržišta. U osnovi koncepta TNK jeste suštinska intencija da se inostrane investicije
plasiraju, umesto u vidu zajmovnog kapitala (indirektno investiranje), u vidu
preduzimačkog kapitala (direktno investiranje).
U osamdesetim i devedesetim godinama XX veka došlo je do progresivne
globalizacije proizvodnog procesa. Pritisak na konkurentnost koji je proistekao iz
multilateralne liberalizacije trgovine, kao i stagnantne tražnje kombinovane sa
rastućim troškovima na domaćem tržištu, su ohrabrili preduzeća da tragaju za novim
tržištima i tako povećaju efikasnost. U početku, to je podrazumevalo lociranje
celokupnog proizvodnog procesa u zemljama sa niskim troškovima. U skorije vreme,
povećanje efikasnosti uključuje podelu proizvodnog procesa na segmente, koji se
onda lociraju na najboljem mestu u pogledu troškova i produktivnosti. Ovaj proces
podstiče rast SDI čiji je motiv povećanje efikasnosti, koje uključuju širok spektar
funkcija preduzeća i ostvaruju se u velikom broju industrija sa različitim nivoom
faktorske intenzivnosti.
Ovaj proces je samouslovljavajući: pojačana konkurencija navodi preduzeća da
investiraju u druge zemlje, bazirajući svoje planove na efikasnosti, a rastuće SDI čine

13
U literaturi pojmovi: multinacionalna kompanija (MNK) i transnacionalna kompanijija (TNK) koriste
se da opišu pravni subjekt koji se sastoji od matičnog preduzeća i njegovih podružnica (filijala,
afilijacija) u inostranstvu.

25
preduzeća konkurentnijim, dakle pojačavaju konkurenciju. Kao posledica toga,
preduzeća postaju sve spremnija da odgovore na nove mogućnosti koje mogu da
pojačaju njihovu konkurentnost; posebno, ona nastoje da investiraju na tržišta koja
pružaju makroekonomsku stabilnost, podržavajući regulatorni okvir, dobro razvijenu
infrastrukturu, niske troškove u odnosu na produktivnost radne snage, i otvorenije
trgovinske režime.
Kao rezultat ovih procesa, značajan deo postojećih globalnih SDI tokova se može
okarakterisati kao investicije u cilju povećanja efikasnosti. Značaj ovog tipa SDI se
vidi i iz činjenice da je prodaja stranih filijala matičnim kompanijama i drugim
filijalama iste kompanije, kao učešće ukupne prodaje filijala, izuzetno visoka i da je
porasla u poslednjoj deceniji.
Dakle, dinamiziranje procesa globalizacije svetske privrede akcentiralo je značaj SDI
i njihovu pozitivnu korelaciju sa međunarodnim trgovinskim tokovima. U uslovima
rastuće liberalizacije međunarodne trgovine, SDI sve više dobijaju na značaju kao
efikasan način da se u izmenjenom međunarodnom trgovinskom ambijentu postigne
komparativna prednost. Pri tome, SDI se mogu razumeti kao deo ukupne razvojne
strategije pojedinih zemalja, posebno ZUR i ZUT, dakle u funkciji transfera
tehnologije, industrijalizacije i privrednog rasta, ali i kao svojevrstan modalitet
internacionalizacije poslovanja čiji su osnovni promoter transnacionalne kompanije.
Dominantna poslovna strategija TNK jeste da se ceo svet posmatra kao jedna
ekonomska celina, kao jedno tržište. Iz toga proizilazi da se aktivnosti prodaje
proizvoda i pružanja usluga, servisiranje proizvoda, pravni poslovi i poslovi odnosa sa
javnošću obavljaju na lokalnom tržištu. Sve drugo, uključujući proizvodnju,
distribuciju, marketing, poslovno finansiranje, razvojno-planske funkcije, cenovnu
politiku i upravljanje, kao i međunarodno poresko planiranje, za celu TNK obavljaju
se centralno, imajuću u vidu celinu svetskog tržišta.
U liberalizovanom i globalizovanom svetu, rast se može održati samo ako zemlje
mogu da stvaraju nove, više dodate aktivnosti, da proizvode robu i usluge koje ih
zadržavaju na otvorenom tržištu. SDI i međunarodna proizvodnja od strane TNK
mogu da imaju značajnu ulogu u ostvarivanju napora domaćih firmi u ovom pogledu.
Međutim, ciljevi TNK se razlikuju od ciljeva država domaćina: države nastoje da
podstaknu nacionalni razvoj, dok TNK nastoje da unaprede svoju sopstvenu
konkurentnost u međunarodnom kontekstu. U tom pogledu, prednosti TNK se takođe
menjaju. Tako, TNK moraju da menjaju svoje odnose sa dobavljačima, kupcima i
konkurentima da bi bolje upravljale procesom tehničkih promena i inovacijama.
Najvrednija vlasnička prednost TNK je verovatno tehnologija. Druge su marka (brand
name), specijalizovane veštine, mogućnost organizovanja i integrisanja proizvodnje
po raznim zemljama, stvaranje mreže marketinga, ili privilegovan pristup tržištu
nevlasničkih prednosti (fondovima, opremi...). Uzete zajedno, ove prednosti znače da
TNK može značajno da doprinese razvoju zemlje domaćina – ako zemlja domaćin
može da je navede da transferiše svoje prednosti u adekvatnim oblicima i da ima
sposobnosti da ih dobro iskoristi. Ove prednosti u SDI grupi su:
• Kapital: SDI donose finansijske resurse u zemlju domaćina. SDI prilivi su stabilniji i
lakše ih je servisirati nego komercijalne dugove ili portfolio investicije. Za razliku od
drugih izvora kapitala, TNK obično ulažu u dugoročne projekte.
• Tehnologija: TNK mogu da donesu modernu tehnologiju, koja nije dostupna kada
nema SDI, i mogu da povećaju efikasnost korišćenja postojeće tehnologije. One mogu
da prilagode tehnologiju lokalnim uslovima, koristeći njihovo iskustvo u drugim
zemljama. One, u nekim slučajevima, mogu da postave lokalne istraživačko-razvojne
kapacitete. One mogu da poboljšaju tehnologiju kako se pojavljuju inovacije i kako se

26
menja potrošnja. Mogu da stimulišu tehničku efikasnost i tehničke promene u
lokalnim preduzećima, dobavljačima, klijentima i konkurentima, obezbeđujući im
pomoć, služeći im kao model ili intenziviranjem konkurencije.
• Pristup tržištu: TNK mogu da obezbede pristup izvoznim tržištima, i za robu koja se
već proizvodi u zemlji domaćinu, pomažući im da se prebace sa domaćeg na
međunarodno tržište, i za nove aktivnosti koje eksploatišu komparativne prednosti
domaće zemlje. Rast izvoza sam za sebe pruža koristi u pogledu tehnološkog učenja,
realizacije ekonomije obima, konkurentnih podsticaja i tržišne inteligencije.
• Veštine i tehnike upravljanja: TNK zapošljavaju i imaju pristup pojedincima sa
naprednim veštinama i znanjem i mogu da transferišu te veštine i znanje u njihove
strane filijale dovodeći eksperte i organizujući treninge.
Poboljšane i adaptirane veštine i nova organizaciona praksa i tehnike upravljanja
mogu doneti konkurentske koristi preduzećima, kao i da pomognu u održavanju
zaposlenosti kako se ekonomski i tehnološki uslovi menjaju.
• Okruženje: TNK su na vrhu u razvoju ''čistih tehnologija'' i modernih sistema zaštite
životne sredine. One ih mogu koristiti u zemljama u kojima posluju. Višestruki efekat
tehnologija i metoda upravljanja može potencijalno da unapredi upravljanje
okruženjem u lokalnim firmama u okviru industrija gde postoje strane filijale. Iako
TNK pružaju velike mogućnosti za razvoj, to ne znači da će jednostavno otvaranje ka
SDI biti najbolji način za ostvarivanje koristi od njih. Potencijalni neuspesi znače da
vlade možda moraju da intervenišu u procesu privlačenja SDI sa merama za
promovisanje SDI uopšte ili merama za promovisanje posebnih tipova SDI. Takođe,
kompleksnost prednosti SDI znači da se vlade suočavaju sa nagodbom između
različitih koristi i ciljeva.
Povećanje konkurentnosti domaćih firmi znači da se tenološki gep između njih i
filijala smanjuje, što može dovesti do smanjenja tražnje za proizvodima TNK
stvarajući kod njih veći motiv za transfer novije tehnologije. Transfer novije
tehnologije sa svoje strane daje mogućnosti za pojavu tehnoloških spillovera.
Vodećih 100 svetskih TNK su osnovni nosioci međunarodne proizvodnje. Oko 2 mlrd
USD aktive njihovih stranih filijala čine oko jedne osmine ukupne aktive filijala u
inostranstvu širom sveta. Strane filijale vodećih 100 TNK zapošljavaju preko 6
miliona ljudi, a njihova spoljna prodaja je na nivou od 2 milrd USD. One su uglavnom
koncentrisane u elektronskoj industriji i proizvodnji elektronske opreme,
automobilskoj industriji, petrohemijskoj industriji, hemijskoj i farmaceutskoj
industriji.
Ekspanzija međunarodne proizvodnje je olakšana od strane gotovo svih zemalja
promenom njihovog regulatornog ambijenta. U periodu od 1991-2001. godine 95%
promena širom sveta u zakonima koji se odnose na SDI su bile u pravcu kreiranja
povoljnijeg okruženja za investiranje. Pored toga, na regionalnom i interregionalnom
nivou povećan broj ugovora je pomogao u kreiranju investicionog ambijenta
pogodnijeg za međunarodne investicione tokove.
Zato se može zaključiti da je međunarodna proizvodnja postala značajnija od
međunarodne trgovine u pružanju dobara i usluga stranim tržištima. Podaci o SDI
kapitalu govore da se većina međunarodne proizvodnje u razvijenim zemljama odnosi
na usluge, dok se u zemljama u razvoju najveći deo međunarodne proizvodnje
ostvaruje u oblasti industrije. Međutim, uočljivo je da i u ZUT i ZUR SDI u usluge
dobijaju sve veći značaj. Ova pomeranja reflektuju promene u strukturi svetske
privrede, kao i promene u komparativnim prednostima preduzeća i prednostima
zemalja u lokaciji, a sve to nastaje kao odgovor TNK na globalizaciju i liberalizaciju.

27
U protekloj deceniji veći deo rasta međunarodne proizvodnje je ostvaren putem
prekograničnih merdžera i akvizicija – M&A od strane TNK (uključujući akvizicije
stranih investitora sa privatizovanim državnim preduzećima), a manji deo putem
greenfield investicija. Sa stanovišta stranog investitora, prekogranične M&A pružaju
dve osnovne prednosti u poređenju sa greenfield investicijama kao oblikom SDI:
brzinu i pristup vlasničkoj vrednosti. Prekogranične M&A često predstavljaju najbrže
sredstvo stvaranja jake pozicije na novom tržištu, ostvarivanja tržišne moći i
dominacije, povećanja veličine preduzeća ili disperzije rizika. One omogućavaju
preduzeću da ostvari sinergiju udružujući resurse i kapacitete preduzeća koja su
uključena u M&A sa potencijalnim statičkim i dinamičkim dobicima od efikasnosti.
M&A, posebno one koje uključuju velike firme, ogromne sume novca i
restruktuiranje aktivnosti preduzeća, su među najvidljivijim stranama globalizacije.
Međunarodna trgovina je stimulisana međunarodnom proizvodnjom zbog trgovinskih
aktivnosti TNK. Istovremeno se dešava i međunarodna proizvodnja, jer trgovina nije
moguća u nekim slučajevima, kao što je u slučaju određenih usluga koje su
ograničene lokacijom zbog potrebe blizine kupca i prodavca. Trgovina u okviru TNK
i trgovina povezana sa TNK zajedno čine oko dve trećine svetske trgovine.
9. Uticaj SDI na nivo konkurencije u zemlji
Ulazak SDI u pojedine grane može povećati konkurentski pritisak i primorati
postojeća domaća preduzeća na pronalaženje načina za poboljšanje svog poslovanja.
Efekat ulaska TNK je veći po lokalnu privredu ukoliko su domaće firme u periodu pre
ulaska TNK imale zadovoljavajuću poziciju na tržištu (posmatrano sa njihovog
aspekta), tako da su motivi za povećanje tržištima zemalja u tranziciji gde su u
prethodnom periodu postojale izuzetno visoke barijere za ulazak. TNK, za razliku od
većine domaćih preduzeća, mogu lako eleminisati date barijere i povećati nivo
konkurencije na tim tržištima.
Efekat SDI na konkurenciju na domaćem tržištu ne mora uvek biti pozitivan jer
postoji veliki rizik da će TNK zbog svojih preimućstava eleminisati domaću
konkurenciju. Ulazak TNK može usloviti smanjenje prodaje za domaće firme, što
može negativno uticati na stepen iskorišćenosti njihovih kapaciteta i mogućnost
korišćenja efekata ekonomije obima, a kao rezultat toga dolazi do pada produktivnosti
domaćih preduzeća i njihovih mogućnosti za konkurentsku borbu.
Takođe, prisustvo TNK može uticati na sposobnost domaćih firmi da obezbede
finansijske i druge neophodne resurse usled jačanja konkurencije na finansijskim i
nabavnim tržištima. To može stvoriti opasnost od stvaranja monopola koji je sa
aspekta domaće privrede još nepovoljniji u odnosu na situaciju kada domaća firma
ima dominantnu poziciju, jer TNK može ostvareni profit, po osnovu svoje
monopolske pozicije, transferisati u matičnu zemlju čime dolazi do odliva domaćih
resursa u inostranstvo. Efekat može biti još negativniji ukoliko TNK koristi
mehanizam transfernih cena za smanjenje svoje poreske osnovice. Ovaj negativni
efekat će se naročito ispoljiti ukoliko su TNK zaštićene od konkurencije drugih
inostranih kompanija zbog protekcionističke spoljnotrgovinske politike domaćih vlasti
(što će biti još izraženije ukoliko je osnovni motiv za SDI bilo zaobilaženje carina i
osvajanje lokalnog tržišta).
Domaće vlasti mogu izazvati negativne posledice i u slučaju kada pružaju prevelike
olakšice za SDI (što je veoma često korišćen način privlačenja SDI).
To može prouzrokovati nejednake prinose na strani i domaći kapital i na taj način
uticati negativno na konkurentsku sposobnost domaćih preduzeća, dok se filijalama
TNK omogućava da posluju profitabilno i poboljšaju svoju tržišnu poziciju bez
značajnijeg transfera nove tehnologije. Prejaka konkurencija TNK umanjuje

28
sposobnost domaćih preduzeća da preduzimaju nove investicije što utiče negativno na
nivo investicija u zemlji (crowding-out efekat). Mora se imati u vidu i to da priliv SDI
može smanjiti nivo koncentracije na domaćem tržištu i pojačati konkurenciju u
početnom periodu, ali da ukupan (dinamički) efekat može biti negativan, ukoliko dođe
do navedenih pojava.
Efekat priliva SDI na domaću privredu može zavisiti od oblika ulaska SDI. Greenfield
SDI, u načelu, povećavaju broj preduzeća u određenim sektorima i intenziviraju
konkurenciju, mada treba imati u vidu da, zahvaljujući preimućstvima koje imaju u
odnosu na domaće firme, i ove SDI mogu eleminisati domaća preduzeća i povećati
koncentraciju u grani, kao što je već prikazano. Akvizicije (kroz privatizaciju)
domaćih preduzeća, mogu imati i negativne, a ne samo (prethodno prikazane)
pozitivne efekte. To je najčeće slučaj ako akvizicija omogućava investitoru sticanje
monopolske pozicije, što smanjuje podstrek za intenzivnije transfere tehnologije,
know–how, itd. Akvizicije, takođe, mogu imati negativne efekte kada se preduzimaju,
ne radi ostvarivanja strateških, dugoročnih ciljeva, već radi eleminisanja konkurencije
i sticanja trenutnih dobiti (primeri određenog broja firmi iz Mađarske i drugih zemalja
koje su kupljene samo da bi bile zatvorene govori tome u prilog).
Jačanje konkurencije usled ulaska TNK može rezultirati u pozitivnim efektima na
nacionalnu privredu i u slučajevima kada dolazi do eleminisanja jednog dela domaćih
firmi. Ukoliko sa tržišta nestaju neefikasne domaće firme koje pri normalnim tržišnim
uslovima ne bi mogle da egzistiraju, konkurentski pritisak TNK može osloboditi jedan
deo domaćih resursa koji se trenutno ne koristi na pravi način i omogućiti bolju
alokaciju domaćih resursa u budućnosti, što predstavlja osnovu za dugoročniji
privredni rast.
Povećanje konkurentnosti domaćih firmi znači da se tehnološki gep između njih i
filijala smanjuje, što može dovesti do smanjenja tražnje za proizvodima TNK
stvarajući kod njih veći motiv za transfer novije tehnologije. Transfer novije
tehnologije sa svoje strane daje mogućnosti za pojavu tehnoloških eksternalija.
9.1. Veze između domaćih preduzeća i TNK
Promene u savremenom poslovanju TNK u pravcu stvaranja fleksibilnijih
organizacija i fokusiranja samo na jezgro poslovanja, uslovljavaju prenošenje većeg
dela procesa proizvodnje na eksterne proizvođače, zadržavajući kod sebe samo
funkcije kao što su istraživanje i razvoj i marketing. Ukoliko strana filijala uspostavi
dugoročne odnose sa domaćim firmama to može rezultirati u značajnim
eksternalijama od filijale ka firmi, koji omogućuju povećanje produktivnosti i
unapređenje poslovanja domaće firme. TNK mogu uticati na poboljšanja kod domaćih
firmi na više načina: (1) narudžbine od strane filijale povećavaju prodaju i zaposlenost
domaće firme i potencijalno mogu omogućiti ostvarivanje efekata ekonomije obima.
Datim firmama TNK mogu da (2) finansijski pomažu da obnove/izgrade proizvodne
kapacitete; (3) transferišu novu tehnologiju i pružaju tehničku pomoć i informacije
kako bi se podigao kvalitet proizvoda na nivo koji odgovara potrebama TNK; (4)
obezbeđuju trening zaposlenih i pomoć za unapređenje menadžmenta i organizacije
firme; (5) pomažu da pronađu dodatne kupce, uključujući filijale TNK u drugim
zemljama.
Kao rezultat navedene podrške TNK, domaće firme mogu poboljšati svoje poslovanje
bez dodatnih troškova, koji bi se pojavili kada bi to radile u svojoj režiji i koji bi
smanjili ukupne dobitke od unapređenja. Ukupan efekat na privredu zemlje domaćina
će biti pozitivan ukoliko navedeni efekti novostvorene veze između filijala i domaćih
firmi prevazilaze gubitak veza između datih firmi i domaćih preduzeća koja su
istisnuta sa tržišta ulaskom TNK. U tom slučaju, veze između filijala i domaćih firmi

29
rezultiraju u povećanju ekonomske aktivnosti u zemlji i poboljšanju stanja tekućeg
bilansa (jer se inputi koji se uvoze za potrebe TNK sada zamenjuju domaćim). Jačanje
domaćih dobavljača TNK može usloviti pojavu eksternalija od njih ka drugim
proizvođačima u zemlji (njihovi dobavljači ili konkurenti), čime se pozitivan efekat
širi na veći deo privrede. Istovremeno, može se očekivati da će se veze između filijala
i domaćih preduzeća na nivou cele privrede intenzivirati tokom vremena kako nivo
sposobnosti domaće privrede raste i nove firme postaju dobavljači TNK .
Filijale TNK mogu uspostaviti veze i sa domaćim kupcima proizvoda koje oni
proizvode iako su takvi slučajevi u zemljama u tranziciji bili retki. Ulazak TNK može
omogućiti kupcima ovih proizvoda da dobijaju kvalitetne proizvode po povoljnim
cenama, jer TNK shodno svojim internacionalnim karakteristikama (tehnologija,
resursi...) mogu imati preimućstvo u pogledu kvaliteta u odnosu na lokalne
proizvođače, a cena tih proizvoda je istovremeno niža nego kada ih domaća firma
kupuje u inostranstvu (zbog manjih transportnih troškova i carina).
Ulazak TNK će intenzivirati konkurenciju na domaćem tržištu i usloviće da i lokalni
proizvođači unapređuju kvalitet svojih proizvoda, što sve zajedno omogućava
kupcima datih proizvoda smanjenje troškova inputa i dalje podizanje produktivnosti.
Veze koje se uspostavljaju između filijala i domaćih firmi ne moraju uvek uticati na
poboljšanja u privredi i stvaranje potencijala za privredni rast. TNK mogu ograničiti
svoje lokalne dobavljače na proizvodnju isključivo proizvoda niže vrednosti i niskog
nivoa tehnologije ili se mogu odlučiti da zadrže postojeće dobavljače iz drugih
zemalja. U tom slučaju, šanse za intenziniji transfer tehnologije i znanja su mnogo
manje. Nivo mogućih eksternalija zavisi i od odnosa između domaćih firmi i filijala.
Ukoliko postoji klasičan kupoprodajni odnos, manja je mogućnost za pojavu
eksternalija u odnosu na slučaj kada postoje dugoročni ugovori o saradnji.
Nepostojanje veza između domaćih preduzeća i filijala značajno otežava razvoj
tehnološke baze zemlje i potencira opasnost od pretvaranja lokalne privrede u
rezervoar jeftine radne snage. U tom slučaju postoji realna opasnost od premeštanja
TNK u druge zemlje kada troškovi radne snage porastu što može izazvati znatne
probleme u domaćoj privredi. Primeri premeštanja celokupne fabrike Mannesman iz
Mađarske u Kinu i fabrike Flextronics iz Mađarske u Ukrajinu 2002. godine dovoljno
govore u prilog izrečenom.
9.2. Uloga SDI u unapređenju humanog kapitala
Kvalitet raspoloživih humanih resursa u zemlji predstavlja bitan faktor koji
determiniše mogućnosti zemlje da prihvati i kapitalizuje novu tehnologiju određujući
na taj način i perspektive zemlje za ostvarivanje dugoročne stabilne stope rasta.
Velike i konstantne tehnološke promene u svetu u poslednjim decenijama prošlog
veka su uslovile značajno i kontinuirano povećanje tražnje za kvalifikovanom radnom
snagom. Istovremeno, promene u organizaciji savremenih preduzeća u pravcu što
fleksibilnijih organizacionih struktura zahtevaju sve veću fleksibilnost i adaptibilnost
radne snage. Iako radnike u zemljama u tranziciji karakteriše visok nivo tehničkih
znanja stečenih u periodu planskih privreda, njihov nivo fleksibilnosti je izuzetno
mali. Većina ovih radnika poseduje proizvodno i procesno specificirana znanja koja
su vezana za staru tehnologiju i nisu komplementarna sa novom, koja treba da se
uvede. Njihova reedukacija i smanjenje stepena specijalizacije (ako je to moguće)
značajno povećava troškove radne snage za strane investitore. Nedostatak
fleksibilnosti i prilagodljivosti radnika se zbog toga, među investitorima, smatra kao
najveći nedostatak radne snage u tranzicionim zemljama.
TNK mogu imati značajnu ulogu u podizanju kvaliteta humanih resursa. TNK vođene
sopstvenim motivima omogućuju trening zaposlenih u filijalama. Trening obuhvata

30
većinu zaposlenih, počev od nisko kvalifikovanih radnika, sve do nivoa top
menadžmenta. Kao rezultat procesa treninga dolazi do poboljšanja sposobnosti i
kvaliteta rada zaposlenih u filijali, sa tendencijom njihovog daljeg unapređenja putem
učenja kroz rad sa novom tehnologijom. Iskustvo zemalja u tranziciji pokazuje da
onde gde je investiciona klima obeshrabrivala SDI i uvođenje nove tehnologije,
promene u tražnji za radnom snagom i samim tim podstrek za njeno prilagođavanje su
se odlagale. Rezultate toga možemo videti u činjenici da strani investitori različito
ocenjuju kvalitet radne snage po pojedinim zemljama u tranziciji, iako se sa aspekta
opšteg nivoa obrazovanja (koji se često koristi kao pokazatelj visokog kvaliteta radne
snage) one neznatno razlikuju. Prema pomenutom istraživanju radnici u centralno –
evropskim i baltičkim zemljama zahtevaju manje treninga (merenog brojem potrebnih
meseci treninga) u odnosu na radnike u ostalim zemljama u tranziciji.
Zemlja kao celina može imati koristi od treninga unutar filijala ukoliko dolazi do
kretanja radnika, odnosno ukoliko radnici zaposleni u filijalama nakon završenog
treninga prelaze u domaće firme ili osnivaju sopstvena preduzeća. U tom slučaju,
stečena znanja u okviru filijale oni mogu iskoristiti za unapređenje poslovanja
domaćih firmi i osposobljavanje radnika zaposlenih u tim firmama. Na taj način se
ukupan nivo savremenih znanja u privredi povećava.
9.3. Demonstracioni efekat
Prisustvo TNK u jednoj privredi može uticati na ponašanje i položaj domaćih firmi i
bez uspostavljanja direktnih kontakata između njih. Domaća preduzeća u zemljama u
tranziciji obično imaju ograničene mogućnosti za ulaganja u istraživanje i razvoj i
unapređenje organizacionih i proizvodnih procesa, tako da su pretežno orijentisana na
adaptiranje već postojećih znanja. Transfer novih znanja u filijalu TNK može
rezultirati u pojavi novih proizvoda i procesa u privredi zemlje domaćina. Njihovo
uvođenje i primena od strane filijale omogućava domaćim firmama dovoljno
informacija o efektima (troškovima i koristima) primene nove tehnologije (u širem
smislu). Domaće firme tada mogu kroz reverse engineering, benčmarking, personalne
kontakte i industrijsku špijunažu pokušati da adaptiraju proizvode i procese čija je
efikasnost primene u lokalnom okruženju demonstrirana filijalinim uspehom. Uspešno
adaptiranje nove tehnologije omogućava domaćim firmama uspeh na tržištu i
poboljšanje poslovanja, a kroz njihove veze sa drugim domaćim preduzećima efekat
se može proširiti na značajan deo privrede. U najboljem slučaju po zemlju domaćina,
ovakvi indirektni efekti se mogu ponavljati svaki put kada TNK transferiše nova
znanja u filijalu.
Međutim, mora se imati u vidu da transfer nove tehnologije kroz SDI može povećati
nivo tehnoloških znanja u zemlji i stvoriti mogućnosti za adaptacije, ali SDI isto tako
pojačavaju konkurenciju na domaćem tržištu (jedino ako nisu okrenute isključivo
izvozu). Ukoliko SDI eleminišu domaću konkurenciju, mogućnosti za pojavu ovog
tipa eksternalija će biti manje, jer će sa jedne strane biti manji broj domaćih firmi
sposobnih da adaptiraju nove tehnološke procese koji se uvode (pre svega to mogu
biti firme koje nisu direktni konkurenti TNK i koje će koristiti benčmarking), a sa
druge strane motiv za uvođenje novih tehnologija kod TNK će biti manji jer ne trpe
konkurentski pritisak. Takođe, TNK se mogu uzdržavati od transfera novije
tehnologije svojoj filijali. To će biti, pre svega, slučaj kada postoji značajan rizik
poslovanja (rizik od eksproprijacije, nestabilni politički uslovi, itd.) u zemlji
domaćinu, a u manjoj meri to može biti uslovljeno i strahom od adaptacija.

10. SDI i platni bilans

31
Rast SDI u zemljama Istočne Evrope u periodu 1990-2002. godine je značajno
pomogao finansiranju rastućih deficita tekućeg bilansa tokom perioda tranzicije, bez
ugrožavanja budućeg rasta zbog predviđenih odliva. Procenjuje se da je oko 86%
deficita tekućeg dela platnog bilansa (koji se učetvorostručio tokom devedesetih)
zemalja Istočne Evrope u periodu 1997-1999. finansirano putem SDI. U okviru tih
zemalja, Mađarska, Češka i Poljska, kao zemlje sa najvećim prilivima SDI, mogle su,
zahvaljujući njima, da održe i smanje nivo svoje spoljne zaduženosti. To, sa svoje
strane, značajno poboljšava kreditnu sposobnost zemalja u očima potencijalnih
investitora. Bolji kreditni rejting zemlje donosi u nju veći priliv kapitala koji treba da
doprinese većem privrednom rastu. Veći potencijal privrednog rasta privlači nova
kapitalna ulaganja, čime se stvara podloga za ostvarivanje dugoročnog rasta. Svakako
da pomenuti efekti nastupaju sa određenim vremenskim zakašnjenjem, ali to ne
umanjuje njihov značaj.
Da bi smo sagledali kompletan uticaj SDI na platni bilans, moramo uzeti u obzir uticaj
SDI na uvoz i izvoz zemlje, kao i veličinu reinvestiranog i repartriciranog profita.
SDI, obično, finansiraju uvoz opreme, mašina i nedostajućih sirovina i na taj način
utiču na pogoršanje tekućeg bilansa zemalja u tranziciji gde su trgovinski bilansi
filijala TNK u najvećem delu prethodnog perioda bili negativni.
Negativan uticaj na tekući bilans je naročito izražen ukoliko su investicije usmerene u
proizvodnju za domaće tržište (naročito ako je cilj SDI zaobilaženje carina) ili ako su
usmerene u sektor usluga (koji malo doprinosi izvozu).
Paralelno sa navedenim, može se javiti i veliki pritisak na devizni kurs u pravcu
apresijacije domaće valute (zbog povećanja njene tražnje usled priliva inostranog
kapitala), što potom negativno utiče na konkurentnost domaćih izvoznika i još više
pogoršava trgovinski bilans.
Međutim, ako date investicije podrazumevaju kasniju supstituciju uvoznih inputa
domaćim proizvodima (stvaranjem čvršćih veza sa domaćim proizvođačima, za šta je
potrebno određeno vreme) ili ako su usmerene na izvoz (i bolje korišćenje postojećih
resursa u zemlji domaćinu), efekat SDI na tekući bilans može biti pozitivan.
Investiranje TNK u neku zemlju stvara priliku domaćim firmama da postanu njeni
dobavljači. Ulaskom u lanac dobavljača TNK, domaće firme imaju mogućnost da
jedan deo svoje proizvodnje plasiraju u filijale TNK u drugim zemljama. Iako domaći
proizvođači uglavnom tada ne izvoze pod svojim imenom (reč je o intra – firmskoj
prodaji), oni mogu imati značajne pozitivne efekte od ovakvog izvoza.
Povećanje proizvodnje može omogućiti ostvarivanje efekata ekonomije obima, što
smanjuje njihove jedinične fiksne troškove i povećava njihovu cenovnu konkurentnost
ukoliko se odluče da jedan deo svoje proizvodnje prodaju samostalno. Veze sa
izvozno orijentisanim filijalama TNK mogu pružiti značajne informacije o osnovnim
obeležjima tražnje na inostranim tržištima, odnosno o preferencijama potencijalnih
kupaca u pogledu kvaliteta proizvoda, dizajna, pakovanja, itd. Ukoliko domaća firma
uspe da iskoristi stečena znanja na pravi način u ostalim operacijama ona, na taj način,
može steći značajne konkurentske prednosti.
Najveći deo rasta izvoza proizvoda iz zemalja u tranziciji (sadašnjih članica EU) je
povezan sa prilivima SDI, što se može videti po rastućem učešću filijala TNK u
industrijskom izvozu. Najupečatljiviji primer je Mađarska gde se učešće stranih
filijala u ukupnom industrijskom izvozu povećalo sa 0 (kraj 80-tih) na oko 85% u
1998. godini. Najveći deo tog izvoza je zapravo intra-firmski, pošto su većina stranih
firmi lociranih u Mađarskoj filijale velikih TNK sa dobro razvijenom
internacionalnom mrežom dobavljača. Na primer, 20 ulaganje Volkswagena u
stvaranje Audi Hungaria Motor u 1993. godini je omogućilo rast izvoza klipnih

32
motora sa nivoa od 85 miliona USD na nivo od 1,5 mlrd USD u 1998. godini. Sličan
trend je bio i sa elektronskom industrijom i investicijama Philips i IBM, gde se izvoz
proizvoda povećao 30 puta u periodu 1993-2000. Neto efekat SDI na trgovinski bilans
Mađarske je postao pozitivan od 1998. godine, omogućujući značajne devizne prilive
po tom osnovu i smanjenje deficita tekućeg bilansa. Ovakav rast izvoza predstavljao
je osnovnu polugu ukupnog privrednog rasta u Mađarskoj, jer je izvoz predstavljao
najznačajniju stavku tražnje (mnogo veću nego što su potrošnja i investicije bile).
SDI su istovremeno uticale i na promenu strukture mađarskog izvoza u pravcu
smanjenja učešća poljoprivrednih i radno-intenzivnih proizvoda u korist kapitalno-
intenzivnih i proizvoda novih tehnologija. Promene prouzrokovane stranim
investicijama su uslovile da se danas smatra da Mađarska ima komparativne prednosti
u ovim sektorima, što je pre deset godina bilo nezamislivo. U ostalim zemljama u
tranziciji, učešće filijala u rastu izvoza je bilo manje nego u Mađarskoj, ali sa rastom
njihovog izvoza u drugoj polovini 90-tih, njihov značaj i uticaj na izvoz zemlje raste.
Kod progresivnijih zemalja u tranziciji mogu se primetiti strukturne promene u
izvozu, slične onim u Mađarskoj, jer se povećava učešće proizvoda automobilske,
elektronske, elektrotehničke industrije. Ostale zemlje u tranziciji, koje su i privukle
manji deo SDI, imaju i dalje dominantno učešće radno-intenzivnih (jugo-istočne
zemlje u tranziciji) i sirovinski-intenzivnih (ex-SSSR) proizvoda, što znači da se
strukturne promene koje se dešavaju pod uticajem SDI još nisu dogodile.
Na kraju, treba imati u vidu još jedan negativan efekat (pored rasta uvoza) koji SDI
mogu imati na platni bilans zemlje domaćina. SDI se preduzimaju da bi se ostvario
određeni profit koji se potom reinvestira ili transferiše u matičnu zemlju.
Repartrijacija profita predstavlja odliv SDI, tako da su neto SDI (koje služe za pokriće
deficita tekućeg bilansa) manje, što je veći transfer profita. U zemljama u tranziciji
repartrijacija je do sada bila prisutna u manjoj meri shodno činjenici da su se SDI tek
poslednjih godina značajno povećale i da je potrebno vreme da investicije stvore
značajnije prinose. Međutim, to ne znači da se ona neće povećavati u narednom
periodu, kada uložena sredstva počnu odbacivati određene prinose. Primer za to je
Mađarska, u koju su SDI prvo i ušle, gde se transfer profita značajno povećava – u
1998. godini repartrijacija profita je dostigla nivo od 920 mil. USD, što iznosi oko
60% neto SDI. Transfer profita se, međutim, može pojaviti samo ako filijala posluje
profitabilno, tako da su SDI i pored repartrijacije profita poželjnije od kredita iz
inostranstva koji se moraju vraćati bez obzira na profitabilnost njihove upotrebe.
11. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast14
U teoriji, SDI mogu pozitivno uticati na privredni rast putem tri kanala, pri čemu
svaki od njih dovodi do povećane proizvodnje po zaposlenom.
Prvi kanal čijim posredstvom SDI mogu uticati na privredni rast je porast domaće
stope investicija. U meri u kojoj zemlja ispoljava nesklad između štednje i investicija
kao posledica deficita tekućeg računa, neto priliv SDI može doprineti porastu stope
domaćih investicija u zemlji domaćina SDI. Ovo doprinosi povećanju stanja
proizvodnog kapitala (capital stock) a time i proizvodnje (izuzev ako se u celini radi o
neproizvodnim investicijama).
Drugi kanal je rastuća efikasnost preuzetog preduzeća. Efikasnost preuzetog ili
novoformiranog preduzeća može poticati iz dva različita izvora: ekonomije obima
proizvodnje ili korišćenja vlasničke aktive, i smanjenja x-neefikasnosti. Ekonomija
obima vlasničkih aktiva raste u slučaju kada predstavlja fiksan trošak koji se može
14
U ranijim poglavljima već smo govorili o uticaju SDI na privredni rast. Međutim, zbog važnosti ove
materije u ovom delu rada ponovo ćemo je analizirati, ali iz nešto drugačijeg ugla i uz pomoć
određenih empiriskih istraživanja većeg broja istraživača, a u cilju provere određenih teorijskih trđenja.

33
rasporediti na različite fizičke lokacije. Na primer, aktivnosti istraživanja i razvoja
(Research and Development - R&D) koje dovode do stvaranja novog proizvoda ili
dizajniranje, po pravilu nisu ograničeni na jednu lokaciju. Ostali fiksni troškovi koje
se mogu, bar jednim delom, rasporediti na različite geografske lokacije obuhvataju
pomoćne usluge, kao stoje finansiranje, informacione tehnologije i marketing.
Ekonomija obima se može postići i u proizvodnji na jednoj lokaciji. Regionalna
ekonomska integracija, kao npr. u EU, omogućuje gomilanje proizvodnje na manjem
broju lokacija. Ovu mogućnost nemaju lokalni konkurenti. Korišćenje ekonomije
obima u malim zemljama posredstvom domaćih M&A moguće je do određene tačke,
nakon čega dolazi do prevelike industrijske koncentracije. Nasuprot tome, porast
produktivnosti koji nastaje zbog smanjivanja x-neefikasnosti, ne zavisi od ekonomije
obima. On leži u transferu najboljih iskustava spojenih preduzeća, u liku novog
menadžmenta, znanja i tehnologije.
Posredstvom ovih različitih kanala, SDI mogu povećati produktivnost rada, čak i kada
nema novih fiksnih investicija (na primer, kada SDI nastaju kao posledica M&A).
Treći kanal je kada dolazi do prelivanja znanja i tehnologije, koje inostrani vlasnik
transferiše u pripojeno preduzeće, na lokalna preduzeća. To se javlja u slučajevima
kada preduzeće angažuje lokalne isporučioce (uzlazna povezanost), ili prodaje
poluproizvode lokalnim preduzećima (silazna povezanost). Postojanje efikasnijih
preduzeća u inostranom vlasništvu može podstaći lokalne konkurente na inovacije da
bi opstali na tržištu, čime se povećava kvalitet, produktivnost i raznovrsnost proizvoda
lokalnih proizvođača.To može pokrenuti proces konsolidacije i povećanje ekonomije
obima između lokalnih konkurenata. Takođe se može desiti da utrenirano osoblje iz
preduzeća u inostranom vlasništvu napusti ovo preduzeće i pređe u preduzeće
lokalnog konkurenta, donoseći sa sobom stečena znanja. Na ovaj način se može
povećati produktivnost u lokalnom preduzeću, iako ono nije primilo SDI. Doduše,
ovde treba istaći da jak strani investitor može manje efikasnog lokalnog konkurenta
izbaciti sa tržišta. Ovo stranom vlasniku daje mogućnost da uveća tržišnu moć i
monopolistički položaj u određivanju cena svojih proizvoda. U ovom slučaju, mada
još uvek mogu postojati koristi od ekonomije obima i smanjene x-neefikasnosti, one
bi bile nejednako raspoređene zbog rente koja bi pre pripala preduzeću u inostranom
vlasništvu nego domaćoj privredi.
Mada sva tri kanala pozitivno utiču na privredni rast, oni nisu isti iz ugla mera
ekonomske politike. U prva dva slučaja - veća stopa rasta zbog povećanja fiksnih
investicija i transfera tehnologije u pripojeno preduzeće - privatna stopa povraćaja je
ista kao i društvena stopa povraćaja. To znači da je preduzeće koje investira
podstaknuto da izabere nivo SDI koje je optimalan i sa društvenog stanovišta.
Nasuprot tome, u slučaju trećeg kanala pozitivna prelivanja na okolna preduzeća
znače da su društveni povraćaji veći od privatnih. Ovde postoji rizik da se strani
vlasnik opredeli za nivo SDI koji je niži od nivoa koji bi bio optimalan, posmatrano iz
ugla zemlje domaćina. Dakle, ako postoje pozitivni efekti prelivanja, za ekonomsku
politiku bi bilo korisno da podstakne priliv SDI do optimalnog društvenog nivoa.
Imajući u vidu ova opšta zapažanja o uticaju SDI na privredni rast, sada ćemo se
zadržati na ulozi SDI u dve grupe evropskih zemalja: EU-15 i 10 novopridruženim
članicama EU iz centralne i istočne Evrope.
12. Povezanost SDI i privrednog rasta u EU-1515
Prvo ćemo ukazati na činjenice o ekonomskom uticaju SDI u EU-15, imajući u vidu
ranije spomenuta tri kanala. Međutim, treba istaći da čak i kada se pronađe veza
15
Rezultati enpiriskih istraživanja su preuzeti iz: Prof dr Radovan Kovačević: Strane direktne
investicije u Evro zoni i njihov uticaj na privredni rast, Ekonomska misao, 2004, 37, (1-2), str. 28-55.

34
između SDI i privrednog rasta, empirijska literatura često ne identifikuje odvojen
uticaj tri spomenuta efekta.
12.1. Domaće fiksne investicije
Teško je tvrditi da u zemljama EU-15, kao i u ostalim razvijenim zemljama, postoji
opšti manjak sredstava za finansiranje dobrih investicionih projekata. Sa nekoliko
izuzetaka, razvijene zemlje po pravilu nemaju domaće investicije koje nadilaze
njihovu štednju, ili neto priliv SDI koji bi služio za pokriće neravnoteže između
štednje i investicija. Zemlje EU su imale neto izvoz SDI reda veličina 1% GDP
godišnje tokom 1990-tih. Umesto da uvećavaju domaću štednju, tokovi SDI su doveli
do neto odliva resursa koji su na raspolaganju za domaće investicije.
12.2. Efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu
Drugi kanal posredstvom koga SDI mogu uticati na privredni rast je putem efikasnosti
preduzeća u stranom vlasništvu, koja pre svega potiče od uvođenja nove ili bolje
tehnologije i tehnika upravljanja koju donosi strani investitor. Kao što široka literatura
o privrednom rastu sugeriše, ako tehnološki progres ima značajnu ulogu u pokretanju
privrednog rasta, onda bi se moglo očekivati da SDI utiču na privredni rast, bar
jednim delom kroz transfer tehnologije.
Empirijska literatura obrađuje ovo pitanje iz različitih uglova. Jedan deo literature
istražuje da li preduzeće u stranom vlasništvu ima veći rast produktivnosti od domaćih
preduzeća. Ova literatura ispoljava tendenciju da pravi razliku između uslovljenih i
neuslovljenih razlika u produktivnosti između ove dve grupe zemalja. Merenje
neuslovljenog raskoraka u produktivnosti između domaćih preduzeća i preduzeća u
stranom vlasništvu je problematično jer ova uslovljenost ne pokazuje da li je raskorak
nastao zbog vlasništva ili zbog činjenice da ostale karakteristike - kao stoje veličina,
kvalitet osoblja i nivo investicija - takođe mogu da se razlikuju u zavisnosti od vrste
preduzeća. Da bi se opazile uzročne veze zbog vlasništva, potrebno je da se
eksplicitno uzmu u obzir i ostale razlike, kako bi se izmerio raskorak u uslovljenoj
produktivnosti.
Postoje brojna istraživanja koja ukazuju na raskorak u uslovljenoj produktivnosti.
Najveći deo ove literature u vezi sa zemljama EU odnosi se na Veliku Britaniju,
delimično zbog raspoloživih podataka. Griffith i Simpson su ocenili međuodnos
između vlasništva i produktivnosti rada na uzorku preduzeća iz Velike Britanije u
periodu između 1973. i 1996. godine, uzimajući u obzir i ostale karakteristike
preduzeća, kao što su veličina i starost, da bi zaključili da su nivoi i stope rasta
produktivnosti rada veći u preduzećima u inostranom vlasništvu nego u domaćim
preduzećima.
Stavljanje akcenta na produktivnost rada u ovoj studiji u osnovi znači da se ona ne
može razdvojiti od produktivnosti koja potiče od boljeg upravljanja i tehnologije, kao
i od produktivnosti koja nastaje zbog razlika u investicijama i ljudskom kapitalu
između različitih grupa preduzeća. Zbog toga se dva istraživanja koncentrišu na faktor
ukupne produktivnosti, umesto na produktivnost rada: Griffith za Veliku Britaniju i
Benfratello i Sembenelli za Italiju. U oba slučaja preduzeća u stranom vlasništvu
imala su veću produktivnost od domaćih preduzeća. Slično tome, Barrell i Pain su
posmatrali industriju u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, i došli do zaključka da porast
stanja SDI za 1% povećava ukupnu produktivnost (total factor productivity-TFP u
Nemačkoj za 0,27% a u Velikoj Britaniji za 0,26%). Oni su takođe uočili da se 1/3
rasta produktivnosti u industriji Velike Britanije posle 1985. godine može pripisati
ulaznim SDI. Slično tome, koristeći podatke za industriju Velike Britanije, Haskel et

35
al., su došli do zaključka da preduzeća u industriji sa velikim udelom stranog
vlasništva takođe pokazuju veći rast TFP.
Posmatrane dve strane empirijske literature zajedno pokreću ozbiljna pitanja, kao, na
primer, koji je zaista prostor za povećanje produktivnosti zbog priliva SDI u
industrijskim granama i privredama koje već efikasno posluju. Za razliku od ZUR,
gde lokalna preduzeća mogu poslovati znatno ispod granice efikasnosti, tako da mogu
učiniti krupan korak zahvaljujući prilivu upravljačkih znanja i tehnologije, u
razvijenim zemljama to nije slučaj jer jaka lokalna konkurencija podstiče inovacije i
primenu najbolje poslovne prakse, bez priliva stranog kapitala.
12.3. Eksterni efekti u korist domaćih preduzeća
Sem direktnog uticaja stranog investitora na preuzeto preduzeće, mogu se javiti
pozitivni eksterni efekti na lokalna preduzeća. Međutim, empirijska literatura odavno
ima problema da izloži ubedljive dokaze o postojanju ovog efekta. Ova literatura je u
početku bila pod uticajem unakrsnih istraživanja između zemalja (cross-section
studies), koja nemaju vremensku dimenziju, i koja su bila zasnovana na podacima na
nivou sektora. Mnoga od ovih istraživanja uglavnom su otkrila pozitivne efekte ovih
prelivanja (spillover) na produktivnost, kako u razvijenim zemljama tako i u ZUR,
mada su metodološka pitanja u određenoj meri demantovala ove nalaze.
Formiranjem dužih serija podataka i uz primenu novih ekonometrijskih postupaka,
vremenom je došlo do određenog zaokreta u pravcu analiza zasnovanih na grupama
podataka. Ova istraživanja su manje podložna pogrešnim procenama jer zahtevaju
posmatranje preduzeća tokom vremena, što je posebno značajno u slučajevima kada
postoje efekti sa vremenskim pomakom. Ovi metodi zahtevaju kontrolu faktora koji
se ne posmatraju, ali koji mogu uticati na vlasništvo i ekonomske karakteristike.
Nasuprot cross-section analizi, panel analize retko pružaju dokaze o pozitivnom
uticaju na produktivnost izvan preduzeća u stranom vlasništvu.
Značajan izuzetak u okviru EU je Velika Britanija, jer je u nekoliko istraživanja - i
panel posmatranja - pronađen dokaz o postojanju efekta prelivanja. Na primer, Haskel
et al. su utvrdili daje rast TFP bio veći u sektorima sa većim prisustvom stranih
preduzeća. Utvrđeno je da 10% porasta stranog prisustva u industriji Velike Britanije
povećava TFP domaćih preduzeća za 0,5%. Takođe su i Liu et al. došli do zaključka
da domaća preduzeća u Velikoj Britaniji uživaju pozitivne efekte priliva SDI. Oni su
zapazili da TNK čine najveći deo tehnološki naprednih preduzeća. Važniji je njihov
zaključak da porast stranog prisustva u privredi ubrzava približavanje svih preduzeća
višem tehničkom nivou. Ovi pozitivni zaključci za Veliku Britaniju nalaze se i u nizu
studija koje su uradili Girma i njegovi koautori. Koristeći podatke na nivou
preduzeća, Girma et al. Girma i Wakelin iznose dokaze o postojanju prelivanja samo
u industrijskim granama koje su intenzivne kvaIifikovanom radnom snagom. Oni su
utvrdili da lokalna preduzeća imaju manje koristi od prisustva stranih preduzeća
ukoliko je tehnologija domaćih preduzeća udaljenija od savremene tehnologije.
Nasuprot obilju literature koja se odnosi na Veliku Britaniju, postoji samo nekoliko
istraživanja koja se odnose na ostale zemlje EU. Barrios i Strobl nisu pronašli
ubedljive dokaze za postojanje prelivanja u slučaju Spanije. Međutim, Dimelis i Louri
su pronašli ove dokaze u slučaju Grčke.
Barry et al. su pronašli dokaze na primeru preduzeća iz SAD u Irskoj da dolazi do
povećanja eksternih efekata SDI u vidu efekta gomilanja (agglom-eration effect). Do
ovoga dolazi zato što prisustvo stranih preduzeća na jednoj lokaciji povećava
efikasnost ostalih preduzeća u stranom vlasništvu na istoj lokaciji, kao i zato što
postojeća preduzeća šalju signale novim investitorima o prihvatljivosti i privlačnosti
zemlje domaćina. Sem toga, Gorg i Strobi pokazuju da prisustvo stranih kompanija

36
deluje pozitivno na mogućnost preživljavanja domaćih preduzeća u industrijama
visoke tehnologije. Slično tome, Sembenelli i Siotis iznose dokaze na primeru Španije
daje efekat prelivanja na lokalna preduzeća veći u sektorima sa razvijenijim
istraživanjima. Ova zapažanja potvrđuju ranije nalaze za ZUR, da nivo tehnološkog
razvoja i ljudski kapital u lokalnim privredama pozitivno utiču na prelivanja od SDI.
Castellani i Zanafei su došli do sličnih dvosmislenih zaključaka na panеlu podataka o
industriji u Francuskoj, Italiji i Španiji. Od ove tri zemlje, značajan pozitivan uticaj
stranog vlasništva na domaću produktivnost primećen je samo kod Italije. Naime, u
slučaju Italije je konstatovano da povoljno okruženje za SDI ima širi uticaj na
privredni rast. Imbriani i Reganati koriste regionalne i cross-section podatke za Italiju
da bi pokazali da su, mada je nivo produktivnosti veći u sektorima gde je značajnije
prisustvo TNK, činjenice o ovom prelivanju manje očigledne u južnim delovima
zemlje.
Teškoće u otkrivanju jačih dokaza za postojanje efekta prelivanja između stranog
vlasništva i domaćih preduzeća koja pripadaju istom sektoru ne isključuju mogućnost
da ova prelivanja postoje između sektora. Smarzynska iznosi tezu da empirijska
literatura efekte prelivanja možda traži na pogrešnom mestu. Ona smatra da su TNK
jače stimulisane da spreče prelivanje u isti sektor konkurencije nego ostalim
isporučiocima u drugim sektorima, na primer preduzećima koja nisu direktni
konkurenti stranom investitoru. Stoga bi prelivanje od SDI bilo verovatnije kroz
povratne sprege sa isporučiocima. Istraživanja koja se koncentrišu na prelivanje
između istih sektora neće moći da uhvate ove efekte.
Kao indirektni dokaz da su SDI povezane sa pozitivnim efektima prelivanja navodi se
da su ovi efekti skoncentrisani u sektorima gde se javljaju zajednički efekti
aglomeracije i prelivanja. Na primer, Barba Navaretti et a I. ističe da dok subvencije
izvan EU čine 11% ukupnog industrijskog prometa EU, njihovo učešće je poraslo
iznad 20% u farmaceutskoj industriji i industriji telekomunikacione opreme. Njihov
udeo u kancelarijskoj opremi je 40%. Očigledno je da se efekti tehnološkog prelivanja
vezuju za istraživačko intenzivne industrijske grane.
Drugi indirektni efekat SDI može biti posredstvom uticaja na lokalnu konkurenciju.
Ahn analizira veliki broj empirijskih studija i ukazuje na pozitivne međuodnose
između tržišne konkurencije proizvoda i rasta produktivnosti. Da li će SDI dovesti do
pozitivnih prelivanja zavisi od njihovog uticaja na konkurenciju. Empirijska literatura
sugeriše da do prelivanja dolazi kada je lokalno preduzeće usvojilo minimalni nivo
tehnologije, ali da SDI u stvari odbacuju konkurenciju kada su lokalna preduzeća
prilično ispod tehnološke granice za efektivnu konkurenciju. Na primer, Cantvvell je
utvrdio da je ulazak preduzeća iz SAD u Evropu pozitivno delovao na konkurenciju u
slučajevima kada su domaća preduzeća već bila na određenom tehnološkom nivou
razvoja.
Kroz jačanje konkurencije, SDI mogu podstaći procese sektorske konsolidacije,
stvarajući ekonomiju obima i doprinoseći formiranju aglomeracija. Ova pitanja su
tesno povezana sa regionalnom trgovinskom integracijom. U momentu kada se
preduzeća osposobe da opslužuju veće regionalno tržište iz jednog ili više proizvodnih
centara, javljaju se snažni podsticaji za grupisanje proizvodnje i istraživačko razvojnih
funkcija na manji broj lokacija, kako bi se postigla veća ekonomija obima. To
praktično znači da ekonomska integracija pre dovodi do vertikalnih a ne horizontalnih
SDI.
Kao što pokazuje Zimny, postoje jaki dokazi da je svako proširenje EU povećavalo
priliv SDI u pridružene zemlje u vreme pridruživanja EU, kako u apsolutnom iznosu
tako i u poređenju sa prošekom za sve zemlje EU. Ovaj zaključak se podjednako

37
odnosi na intra-EU tokove i na tokove izvan EU. Ovo sugeriše zaključak da
ekonomska integracija zaista podstiče velike tokove SDI. Yannopoulos iznosi
zapažanje da je priliv SDI u Irsku znatno ubrzan tokom 1970-tih. Slično kretanje je
zapaženo pre pristupanja Španije i Portugalije EU (videti Buckley i Artisen, Dohrn),
kao i u slučajevima Švedske i Austrije. Brenton iznosi zapažanje da su tokovi SDI u
Evropi porasli već krajem 1980-tih očekujući jedinstveno tržište 1992.
Da sumiramo, empirijska literatura za EU i ostale razvijene zemlje široko podržava
mišljenje o pozitivnoj vezi između ulaznih SDI i ekonomskih karakteristika. U isto
vreme, sa nekim izuzecima (posebno u Velikoj Britaniji) nije bilo moguće otkriti
nedvosmisleno uzročan uticaj SDI na privredni rast. Osporavano je i postojanje bilo
kakve pozitivne veze. Ocenjujući iz ugla vrednovanja pripojenih preduzeća, koristi
M&A na području efikasnosti su relativno male. Možda ovo i nije iznenađenje.
Preduzeća koja posluju u konkurentnom lokalnom okruženju suočavaju se sa jakim
podsticajima da unaprede i prihvate najbolju praksu, čak i bez uticaja stranog kapitala.
To umanjuje prostor za dodatne dobiti na području efikasnosti zbog M&A. Nasuprot
tome, poslovanje preduzeća u ZUR i zemljama u tranziciji ne karakteriše tako visok
nivo efikasnosti, tako da povećanje produktivnosti u ovim zemljama zbog SDI može
biti značajno. Da bismo testirali ovu hipotezu, sada ćemo se vratiti na zemlje CIE.
13. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast u zemljama CIE16
Osnovni mehanizam posredstvom koga su SDI uticale na privredni rast u ostalim
zemljama verovatno je delovao i u zemljama CIE, dakle, putem fiksnih investicija,
transfera tehnologije i efekta prelivanja. Međutim, način na koji su SDI uticale na
privredni rast posredstvom ovih kanala sadži neke elemente koji su specifični za
zemlje u tranziciji. Pre svega, izgleda da su SDI služile kao katalizator strukturnih
promena u zemljama CIE, pa je to dovelo do porasta produktivnosti, stoje tipičan
slučaj i za ZUR i razvijene zemlje.
13.1. Fiksne investicije17
Nakon više od jedne decenije tranzicije, jedno od glavnih zapažanja koje se odnosi na
privredni rast je da se region CIE značajno oslanjao na inostranu štednju u
finansiranju neravnoteže između domaće štednje i investicija. Deficit tekućeg računa
zemalja CIE-10 između 1994. i 2002. godine (ili strana štednja) u prošeku je iznosio
4% GDP. Neto priliv SDI značajno je doprineo finansiranju regionalnog deficita
tekućeg računa. U stvari, neto priliv SDI i spoljni deficit bili su manjeg obima. U tom
smislu, SDI su pomogle da se olakša viši nivo investicija u odnosu na onaj koji bi bio
mogućan samo sa domaćom štednjom.
Naravno, SDI u ovim zemljama su delimično ostvarene posredstvom M&A
(privatizacija državne imovine). U ovom smislu ne postoji trenutna jednostrana veza
između SDI i domaćih investicija. Uprkos tome, kumulativni priliv SDI u zemlje CIE
u proseku je bio dvostruko veći od privatizacionih prihoda, tako da je činio bitan
element novih (tzv. Greenfield ili brownfield) investicija. Ovo je u skladu sa
rezultatima do kojih su došli Calderćn et al., koji su zaključili da M&A imaju
tendenciju da generišu nove dodatne investicije sličnog reda veličina. Ove nalaze su
potvrdili i podaci UNCTAD: međugranične M&A su u periodu 1997-99. činile 4/5
priliva SDI u ZUR, ali samo 2/5 u zemlje CIE. Imajući u vidu manjak domaće štednje
i investicija u zemljama CIE, SDI su direktno doprinosile većoj stopi investicija
tokom tranzicije.
13.2. Efikasnost stranih preduzeća
16
Istraživanje se, pre svega odnosi na 12 novih članica EU i na ostale zemlje kandiate.
17
Videti fusnotu 12.

38
Drugi kanal čijim posredstvom SDI mogu uticati na privredni rast u zemljama CIE je
stvaranje uslova za efikasnije korišćenje raspoloživih resursa preko stranih preduzeća
kojima je bliža savremena praksa poslovanja. Slično kao i u literaturi koja se odnosi
na razvijene zemlje, glavni metod merenja ovog efekta je poređenje produktivnosti
stranih preduzeća u zemlji sa domaćim preduzećima. Djankov i Hoekman su
analizirali podatke za preko 170 stranih preduzeća - zajednička ulaganja i SDI - u
Češkoj Republici u periodu 1992-96. godine. Oni su zaključili daje rast TFP veći u
preduzećima sa stranim učešćem nego u čisto domaćim preduzećima. U nekim
slučajevima, superiorne karakteristike stranog vlasništva mogle bi poticati od tokova
domaće masivne privatizacije, koji su domaće vlasništvo suviše razdrobili za efikasno
upravljanje. Na primer, Kocenda i Svejnar su analizirali efekte vlasništva u vezi sa
velikim privatizacijama u Češkoj Republici. Oni su došli do zaključka da
koncentracija stranog vlasništva doprinosi poboljšanju privrednih karakteristika, u
odnosu na državno vlasništvo. Takođe su ukazali na velike razlike u načinu
upravljanja prema vlasništvu preduzeća. Preduzeća u stranom vlasništvu sprovode
strateško restrukturiranje, što ima za rezultat rast profita i prodaje, dok su domaća
preduzeća skoncentrisana na smanjivanje troškova bez uvećanja profita. Jedan od
razloga postojanja ovih razlika u ponašanju vlasnika mogu biti razlike u koncentraciji
vlasništva. Ovi autori zaključuju da je vlasnička koncentracija povezana sa boljim
ekonomskim karakteristikama. U meri u kojoj su stranci bili u mogućnosti da steknu
veći udeo u kontroli svojih preduzeća nego što je to slučaj kod prosečnog domaćeg
vlasnika, njihovo upravljanje preduzećem bilo je efikasnije.
Konings posmatra SDI u Bugarskoj, Rumuniji i Poljskoj. U analizi je došao do
saznanja da su preduzeća u stranom vlasništvu u prošeku imala veću produktivnost od
domaćih preduzeća. Strana preduzeća su takođe imala veću stopu rasta proizvodnje i
zaposlenosti, stoje dovodilo do smanjivanja domaće konkurencije. To je bilo posebno
naglašeno u sektorima gde su domaća preduzeća bila manje izložena delovanju
svetskog tržišta pre tranzicije. Međutim, istiskivanje domaćih preduzeća ne mora biti
negativno za društvo u celini, ako je jedno strano preduzeće produktivnije od nekoliko
domaćih preduzeća. To postaje problem samo u slučaju kada istiskivanje ide toliko
daleko da dovodi do smanjivanja konkurencije. Ovaj rizik je manji u industrijskim
granama koje su otvorene za trgovinu jer tada deluje konkurencija sa stranim
preduzećima.
Literatura koja zapaža da su strana preduzeća u prošeku produktivnija, dopunjena je
makroekonomskim istraživanjima koja potvrđuju da je TFP opredeljivao veliki deo
privrednog rasta zemalja CIE. Dobrinsky, na primer, zaključuje da TFP može da
objasni više od 3/4 privrednog rasta zemalja CIE u drugoj polovini 1990-tih. Ova
struktura privrednog rasta umnogome podseća na stanje u Zapadnoj Evropi posle
Drugog svetskog rata. Mada nema direktnih dokaza o tome da SDI služe kao
mehanizam za transfer tehnologije, ova zapažanja su u najmanju ruku slična sa već
izrečenim ocenama.
Takođe je značajno zapaziti da je ubrzanje rasta TFP u drugoj polovini 1990-tih
koincidiralo sa značajnim porastom neto priliva SDI. Mada ostali faktori sem SDI (na
primer, nivo ljudskog kapitala ili istraživanje i razvoj) u teoriji mogu da posluže za
objašnjenje ubrzanja rasta TFP, Tondl i Vuksic pokazuju da su ovi izvori u praksi bili
od sekundarnog značaja za transfer znanja i tehnologije iz inostranstva. Oni su takođe
zaključili da su SDI, a ne akumulacija kapitala sama po sebi, bile glavni pokretač
regionalnog privrednog rasta.
Neuobičajeno veliki doprinos SDI privrednom rastu u zemljama CIE, koji su otkrili
mnogi istraživači, verovatno je posledica posebnih karakteristika ovog regiona. Prvo,

39
mogućnosti povećanja produktivnosti u početku tranzicije bile su veoma visoke zbog
početne neefikasnosti korišćenja resursa. Postojao je širok prostor, kako unutar
preduzeća tako i između sektora, za brzo smanjivanje tzv. "x-neefikasnosti". Drugi
faktor se vezuje za činjenicu da je ovaj region imao prilično razvijen ljudski kapital,
dok je upravljanje postojećim fizičkim kapitalom u početku bilo loše. Kombinovanim
delovanjem, ova dva faktora su omogućila stranim investitorima da ostvare brz porast
produktivnosti primenom savremenog upravljanja, nove proizvodnje i novog kapitala,
što se može zapaziti i u ZUR i razvijenim zemljama. U određenoj meri, porast
produktivnosti povezan sa tranzicijom mogao se ostvariti i bez SDI, mada je transfer
tehnologije iz inostranstva ubrzao ovaj proces.
13.3. Efekti prelivanja u domaća preduzeća
Čak i ako je tačno da se najveći deo privrednog rasta u zemljama CIE duguje rastu
TFP, to nije samo po sebi dokaz o postojanju efekta prelivanja. Moguće je da TFP u
celini potiče od porasta efikasnosti unutar preduzeća u stranom vlasništvu. Kao što
smo videli ranije u slučaju Velike Britanije, prelivanje tehnologije zahteva da i
preduzeća koja ne primaju SDI imaju koristi od priliva novog znanja.
Sprovedena su brojna panel istraživanja o efektima prelivanja u pojedinim zemljama
CIE. Djankov i Hoekman, kao i Kinoshita su se usmerili na Češku Republiku; Bosco
na Mađarsku; a Konings na Bugarsku, Poljsku i Rumuniju. Nijedna od ovih studija
nije pružila dokaze o postojanju pozitivnog efekta prelivanja SDI. Damijan et al. je
ispitivao SDI u osam zemalja CIE, i pronašao dokaze o pozitivnom prelivanju SDI
samo u slučaju Rumunije. Gorg i Greenaway pokazuje da zemlje u tranziciji ne
ispoljavaju tendenciju većih koristi prelivanja od SDI nego ostale zemlje. Sličan
zaključak se nalazi i u istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu,
gde se iznosi zapažanje da su očekivane dobiti od prelivanja u korist čistih domaćih
preduzeća bile male, i da su negativni efekti bili češći od pozitivnih. To pokazuje da
zemlje CIE nisu imune na pojavu izolacije inostranih, tehnološki naprednih sektora,
koji su imali ograničen pozitivan uticaj na lokalnu privredu.
Ovaj nedostatak dokaza o prelivanju može biti posledica velikog obima priliva SDI u
ovaj region tokom protekle decenije, pri čemu je tržišni udeo i tehnološki nivo stranih
preduzeća bio prilično visok, tako da su preostala domaća preduzeća imala sporedan
značaj. Kombinacija tipično uzanih tehnoloških sektora, nerazvijenog domaćeg tržišta
kapitala i masovne privatizacije omogućila je stranim preduzećima da preuzmu veći
deo uglavnom izvoznih, visokotehnoloških industrijskih grana u zemljama CIE nego u
ostalim regionima, ostavljajući mali broj domaćih preduzeća na koja se mogao preliti
pozitivan uticaj SDI.Takođe, veliki deo privatno finansiranih istraživanja i razvoja u
zemljama CIE ostvaren je u preduzećima u stranom vlasništvu. Ovo se znatno
razlikuje od najrazvijenijih zemalja, gde su domaća preduzeća takođe aktivna u
tehnološki intenzivnim sektorima i gde ova preduzeća sprovode značajna istraživanja
i razvoj, kako bi bila privlačna za prelivanje iz naprednijih stranih preduzeća.
Posmatrano iz ovog ugla, moglo bi se zaključiti daje upravo veliki obim SDI u
zemljama CIE upravo prikrio dokaze prelivanja.
Korisno je uporediti ove nalaze sa analizama koje se odnose na ostale ZUR, gde su
dokazi o prelivanju dvosmisleni. Na primer, od 15 studija o prelivanju u ZUR koje su
analizirali Barba Navaretti i Venables, samo u devet se iznose dokazi o postojanju
pozitivnih efekata prelivanja.
Jedno od mogućih objašnjenja za nedostatak dokaza o prelivanju je nerazvijenost
domaćeg finansijskog sektora do nivoa na kome bi domaći preduzetnici mogli da
iskoriste prednosti prelivanja. Posmatrajući efekte prelivanja na širem uzorku ZUR,
Alfaro et al., pružaju dokaze da zemlje sa dobro razvijenim finansijskim tržištima

40
imaju značajne ekonomske koristi od SDI, dok to nije slučaj sa zemljama gde nije
razvijeno finansijsko tržište. Ovde leži slabost preteranog oslanjanja na SDI kao izvor
finansiranja i transfera tehnologije. Bez snažnijeg zaokreta u korist razvijenih
finansijskih sektora i podsticanja razvoja domaće tehnologije, ekonomske koristi do
SDI u zemljama CIE mogu nastaviti da se šire unutar preduzeća u stranom vlasništvu,
uz ograničena prelivanja na ostala preduzeća.
14. Prednosti i nedostaci stranih direktnih investicija18
Iskustva velikog broja zemalja su pokazala da su direktne strane investicije povoljniji
kanal priliva neophodne strane akumulacije u odnosu na uzimanje klasičnih kredita na
međunarodnom finansijskom tržištu. Kad se analizira stanje platnih bilansa i stope
rasta, vidi se ona grupa zemalja koja se više oslanjala na direktne strane investicije
brže razvijala.
Gledano sa makro aspekta prednosti stranih direktnih investicija ogledaju se u
sljedećem: poboljšava se trgovanski i platni bilans zemlje, dolazi do bržeg i
efikasnijeg uklapanja domaće privrede na svetskom tržištu, poboljšava se
snabdevenost domaćeg tržišta, povećava se broj novih radnih mesta itd.
Na mikro planu, domaće firme imaju sljedeće koristi: brže i jeftinije dolaze do
savremenije tehnologije, uvode savremeniju organizaciju rada, stiču savremenija
znanja iz oblasti obrade tržišta itd.
U potencijalnu zemlju domaćina SDI donose integrisani paket materijalnih i
nematerijalnih resursa (kapital, tehnologija, menadžment, marketing, organizaciona
znanja, obuka radne snage i sl.) koji služi kao alternativa migraciji radne snage i kao
stimulans privrednom razvoju. Investicioni paket, s jedne strane, dopunjava
raspoložive domaće faktore proizvodnje i kreira uslove za novu zaposlenost i rad, a sa
druge strane, stimuliše rast zemlje domaćina preko privrede i otvaranja puteva
domaćim proizvođačima prema svetskom tržištu.
Otvaranjem filijala u zemlji domaćinu TNK unose savremenu tehnologiju i druga
potrebna znanja. One osposobljavaju lokalnu radnu snagu za rad na nivou savremene
tehnologije, školuju kadrove za funkcije upravljanja i organizacije savremenih
procesa proizvodnje. Bez uvoza inostranog kapitala preduzeća u manje razvijenim
zemljama (zemljama u tranziciji - ZUT i zemljama u razvoju - ZUR) bi umnogome
otežala realizaciju svojih razvojnih ciljeva i aspiracija, jer bi teže dolazila do
savremenih tehnologija i neophodnog znanja za organizaciju procesa proizvodnje.
Pored ovih direktnih koristi, SDI mogu da imaju i indirektne koristi koje se realizuju
putem eksternalija. U mnogim slučajevima najvažniji pozitivni efekti SDI upravo
potiču od eksternalija. Naime, SDI ne donose u zemlju domaćina samo kapital i
devizna sredstva, već i menadžerske veštine, tehničko osoblje, tehnološko znanje,
administrativnu organizaciju i inovacije u proizvodima i proizvodnim tehnikama – što
sve nedostaje zemljama domaćinima.
SDI predstavljaju jedan od najvažnijih načina putem kojeg se znanje o odnosima i
vezama među organizacionim komponentama prikuplja i širi. Jedna od jedinstvenih
koristi SDI je eksperimentisanje u praksi koja utiče na performanse, i koju je moguće
transferisati u druge zemlje. Ova uloga eksperimentisanja je još važnija i vrednija u
okruženju gde je uspostavljanje institucija još u ranoj fazi razvoja.
SDI doprinose generisanju novog znanja delom putem priliva kapitala i tehnologije, a
delom putem njihovog efekta na transformisanje pravila i institucija koje regulišu
organizaciju poslovanja. Ulazak stranih firmi ponekad rezultira u destrukciji veza
18
O prednostima i nedostacima (opasnostima) SDI govorili smo na više mesta u radu kroz analizu
osnovnih karaskteristika SDI. Međutim, zbog značaja, funkcije i razvijenosti SDI u svetu i EU ponovo
ćemo se vratiti osnovnim prednostima i nedostacima SDI.

41
unutar i između postojećih domaćih preduzeća. Ova destrukcija može da bude
pozitivna ukoliko dovodi do toga da se veze između preduzeća depolitizuju i do
povećanja konkurencije. Ona, međutim, može da bude štetna ukoliko važne firme u
lancu ponude nestaju.
Sa aspekta zemlje izuzetno bitno je da dođe do uspostavljanja veza i pojave
eksternalija. Najznačajniji faktor koji utiče na odluku TNK da uspostavi saradnju sa
domaćim firmama je raspoloživost, troškovi i kvalitet potencijalnih dobavljača.
Država svojim merama treba da utiče na razvoj tehnoloških sposobnosti preduzeća, ne
samo da bi se uspostavile veze, već i da bi došlo do eksternalija na osnovu veza, jer je
njihov preduslov odgovarajuća apsorpciona sposobnost firmi. To podrazumeva
podršku države u: procesu treninga i povećanja osposobljenosti domaće radne snage;
ohrabrivanje učešća TNK u procesu unapređenja tehnoloških sposobnosti domaćih
firmi kroz različite vrste olakšica; razvoju sektora malih i srednjih preduzeća i
njihovih mogućnosti da obezbede neophodna finansijska sredstva. Ponekad se veze ne
uspostavljaju zbog toga što TNK nemaju dovoljno informacija o potencijalno
kvalitetnim dobavljačima. Država može taj nedostatak nadomestiti osnivanjem
udruženja pojedinih tipova dobavljača, kao i odgovarajućom politikom koja
promoviše uspostavljanje veza između TNK i domaćih preduzeća (što se u određenoj
meri pokazalo u slučaju Češke Republike).
Ukupan efekat SDI na domaću privredu i njen potencijal za privredni rast može biti
različit u zavisnosti od sposobnosti domaćih preduzeća i mera ekonomske politike
zemlje primaoca SDI. Ukoliko TNK ulaze na tržišta gde domaće firme imaju
tehnološke, finansijske i druge sposobnosti za borbu sa konkurencijom, efekat
povećanja konkurencije će biti pozitivan. Međutim, ukoliko TNK ulaze na tržišta na
kojima egzistiraju tehnološki i finanasijski slaba lokalna preduzeća i na kojima
postoje mogućnosti za diferenciranje proizvoda i ostvarivanje efekata ekonomije
obima, velika je mogućnost stvaranja TNK monopola i ograničavanja domaćih firmi
na pojedine tržišne niše. To može voditi stvaranju dvojne privredne strukture gde se
velike TNK nalaze naspram malog lokalnog preduzetništva, čime se značajno
smanjuje otpornost domaće privrede na tržišne cikluse i promene strategija TNK.
Ukoliko, međutim, ekonomske vlasti u zemlji vode politiku konkurencije koja
podrazumeva liberalizaciju spoljnih tokova, efikasno antimonopolsko zakonodavstvo,
smanjenje barijera za ulazak na tržišta i ukoliko imaju strategijski pristup prema SDI
koji podrazumeva njihovo sektorsko targetiranje i (privremeno) ograničavanje
njihovog ulaska u pojedine sektore, tada je moguće očekivati da prisustvo TNK na
domaćem tržištu ima pozitivne efekte na domaće firme.

Zaključak
Tokovi SDI u EU potvrđuju interes za investiranje u ovo područje. U isto vreme,
javlja se i odliv SDI iz EU, jer TNK očekuju veće prinose u inostranstvu.
Države prihvataju SDI kao izvor kapitala i inovacija, i kao sredstvo za promociju
konkurencije i ekonomske efikasnosti. Preduzeća svih veličina se šire preko
nacionalnih granica u potrazi za novim tržištima i kreativnim partnerstvom. Potrošači
imaju koristi od boljeg kvaliteta, šireg izbora i nižih cena robe i usluga koje kupuju.

42
SDI su usmerene u one sektore koji brzo rastu. Služeći kao uspešan primer u lokalnoj
privredi i putem trening programa velikih razmera, strana preduzeća imaju ulogu u
smanjivanju ograničenja za odvijanje neophodnih promena.
Konkurencija na tržištima robe i faktora proizvodnje može da smanji profit lokalnih
firmi, ali povezani efekti na industrije koje su dobavljači TNK mogu da utiču na
sniženje troškova inputa i povećanje profita. Tako SDI mogu da dovedu do
uspostavljanja lokalnih industrijskih sektora. Ovi sektori mogu porasti i do tačke kada
lokalna proizvodnja preuzima i istiskuje preduzeća osnovana sredstvima SDI.
Može se zaključiti da SDI, kao najveća komponenta dugoročnih kapitalnih tokova u
ZUT i ZUR, snažno doprinose rastu i razvoju preduzeća zemlje domaćina kada su
njene ekonomske politike zdrave. Uticaj SDI na preduzeća i na privredu uopšte, se
razlikuje u zavisnosti od sektora u koji su SDI ušle, veličine i otvorenosti tržišta i
kvaliteta okruženja koji je stvoren ekonomskim politikama. Pozitivna veza između
stranih firmi i ukupne produktivnosti je jača u zemljama sa otvorenijim trgovinskim
režimima. Takođe, te zemlje imaju višu pozitivnu korelaciju izmedju SDI i
društvenog proizvoda, kao i veće učešće proizvoda visoke tehnologije u izvozu
Postoje dokazi o snažnijem direktnom uticaju SDI na privredni rast u zemljama novim
članicama EU nego što je to slučaj u zemljama EU-15. Razlog za to je, kako je to već
navedeno, nastojanje ZUR da premoste tehnološki raskorak u odnosu na razvijene
zemlje, mada su ove zemlje ipak ispunile neke ključne preduslove - posebno u
pogledu ljudskog kapitala - koji im omogućuju da brzo premoste ovaj raskorak,
pomoću SDI. Sem toga, veći neto priliv SDI pomaže da se održi viša stopa domaćih
investicija nego što bi bila moguća na osnovi domaće štednje i priliva dužničkog
kapitala.
Na kraju rada možemo zaključiti da SDI (i TNK) igraju veliku ulogu svetskim
okvirima, ali i u samoj EU, a takođe, možemo da konstatujemo i da EU ima vodeću
ulogu kada su pitanju SDI (i to kada govorimo obimu SDI koje EU privuče iz drugih
zemalja/regiona, kao i kada govorimo obimu SDI koje EU investira u ostale
zemlje/regiona sveta).

Literatura:
1. Blomström M. i Kokko A. (februar 2003), The Economics of Foreign Direct
Investment Incentives, NBER Working Paper No. 9489.
2.Bubanja V. (1998): Metode i determinante stranih direktnih investicija, Institut
ekonomskih nauka, Beograd.
3. EBRD (2003), Transition report, EBRD, London.

43
4. European Commission (2006), European Union foreign direct investment yearbook
2006 – Data 1999-2004, Pocket Books.
5. European Commission (2007), Europe in figures — Eurostat yearbook 2006-07.
6. Grubor M. (2003), Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća,
Industija 3-4, Beograd.
7. Kogut B. (1996), Direct Investment, Experimentation, and Corporate Governance
in Transition Economies, u Corporate Governance in Central Europe and Russia,
CEU press.
8. Kovačević R. (2004), Strane direktne investicije u Evro zoni i njihov uticaj na
privredni rast, Ekonomska misao, Beograd, (1-2), str. 28-55.
9. Lipsey R. (2001), Foreign Direct Investment and the Operations of Multinational
Firms: Concepts, History and Data, NBER WP 8665
10. Nedeljković M. (2003), Strane direktne investicije i stvaranje preduslova za
privredni razvoj – iskustvo zemalja u tranziciji, Industija 3-4, Beograd.
11. OECD (2002), Foreign Direct Investment for Development-Maximising Benfits,
Minimising Costs, Overview.
12. UNCTAD (1999), World Investment Report 1999: Foreign Direct Investment and
the Challenge of Development, New York and Geneva.
13. UNCTAD (2000), World Investment Report 2000, New York and Geneva.
14. UNCTAD (2002), World Investment Report 2002: Transnational Corporations
and Export Competitiveness, New York and Geneva.
15. UNCTAD (2003), World investment Report: Cross-border mergers and
acquisitions and development, UN, New York, New York, and Geneva, Switzerland.
16. UNECE (2001), Economic Survey of Europe, No. 1, United Nations Economic
Commission for Europe, Geneva, Switzerland.
17. Unite Nations Conference on Trade and Development (2006), World Investment
Report 2006 - FDI from Developing and Transition Economies: Implications for
Development, United Nations, New York and Geneva.
18. World bank (2000), Global Development Finance 1999, Washington.

44