SVETI SIMEON NOVI BOGOSLOV

beseda četvrta

1) O tome da je smrt duše udaljenje iz nje Duha Svetog; žalac smrti je greh i da su srt i
truležnost tela upodobljenje smrti i iskvarenju duše

2) I o tome kakvi su znakovi mrtvosti i živosti duše?

3) O tome, na koj način biva trulež i smrt, i o tome zašto smrt nije sada istrebljena, već
pobeđena i učinjena ništavnom

4) O tome kako se nakon smrti proslavljaju telesa počivših svetih; takođe i o vaskrsenju i o
pravednom sudu Božijem

          1. Kao što telo umire kada se od njega odeli duša, tako i kada se od duše odeli Duh
Sveti, duša umire. Žalac smrti jeste greh, zbog toga što su trulež i smrt porodi greha. Duša
kroz je greh umrla za večni život, odelivši se od Duha Svetoga i od Njegovog carstva.
Uviđaš li kako je duša povezana sa telom, da je telu nemoguće živeti bez duše? I opet,
kako se duša udaljuje i ostavlja telo sa kojim je bila zajedno i pomoću kojeg je zadobijala
svoju silu i delatnost? Uvidevši ovo pomisli da je na sličan način i prvosazdani čovek bio
sjedinjen sa Svetim Duhom Stvoritelja svih Boga, ali budući prelešten lukavim đavolom i
zloupotrebivši dano mu od Boga samovlašće postao je prestupnik Božije zapovesti i
istovremeno se lišio blagodati Svetoga duha, kojom je bio osenjen. Sledstveno, njegova
duša je zamrla, a potom je umrlo i telo; telesna smrt je proizašla na taj način da bi se po
smrti tela koju vidimo domišljali o smrti duše koju ne vidimo, jer smrt i trulež tela jeste
upodobljenje smrti i izopačenju duše.

Jer druga je priroda tela, a druga priroda duše. Priroda duše je mislena, a priroda
tela čulna. I još – telo se najpre izopačilo (postalo truležno), a potom umrlo, nakon što je iz
njega izašla duša – što i jeste smrt tela; ali sa dušom ne biva tako, ona je prvo umrla, zato
što je od nje otišla božanstvena blagodat, a potom se izopačila. Izopačenje duše je
sklanjanje na bespuće od prvoga i pravoga mudrovanja – odnosno to da se izopačilo pravo
mudrovanje i postalo razvraćenim, pohotnim prema svakom blagu. Jer kada se prave
pomisli razvrate, istovremeno kao trnje i boce u duši narastaju semena zla. Na taj način,
kao što se u mrtvom telu rasplođuju crvi tako se u duši onoga ko se lišio Božije blagodati
rasplođuju crvi: zavist, lukavstvo, blud, mržnja, svađa, psovka, zlopamćenje, kleveta,
gnev, jarost, tuga, osveta, gordost, oholost, sujeta, nemilostivost, sticanje, krađa, nepravda,
nerazumna pohota, tajno govorenje, ogovaranje, zavidljivost, prepiranje, ponos,
ismevanje, slavoljublje, kletvoprestupništvo, kletve, Bogozaborav, drskost, bestidnost i
svako drugo zlo, Bogu mrsko; tako čovek već prestaje biti po obrazu i podobiju Božijem,
kakvim je načinjen u početku, a počinje biti po obrazu i podobiju đavola, od koga je svako
zlo.

        2. Kako je duša, razumna i mislena sila, sjedinjena sa jednim telom, koje se sastoji iz
mnogih delova, kao na primer: ploti, kostiju, nerava, žila, kože i ostaloga, što ona sve
divno svezuje sopstvenom silom i dobro drži u punoj harmoniji tako što oni (delovi tela),
jedan drugom pomažu, i jedan drugog podržavaju, budući svezani jednom dušom, a kada
duša ishodi iz tela, tada se već ti delovi tela raskidajući sveze, raspadaju i izlažu
izopačenju, tako i blagodat Svetoga Duha sjedinjuje dušu sa sobom i oživotvoruje je, kako
bi duša duši, razna pomišljenja i želje svela ka jednoj volji Božijoj u čemu se i sastoji njen
istinski život; a kada se blagodat Svetoga Duha odeli od nje, tada se već njene pomisli
razdeljuju i izopačuju. I tako, ako bi ikako bilo moguće da telo čoveka bez duše stoji u
harmoniji i u svom činu, tada bi bilo moguće da i duša čoveka stoji, kako treba, u svom
činu, sa karakterističnim crtama razumnosti, bez blagodati Svetoga Duha. No ono je
nemoguće, a ovo još nemogućnije. Naprotiv, kako je čovek, ne imajući duše, mrtav u
poretku ovog sveta, tako isto je i onaj ko nema blagodat Svetoga Duha, mrtav po poretku
Božijem; i nemoguće je da ima život na nebesima, zato što je svaki mrtvac (po bilo kom
poretku) bezdejstven (bez života u sebi). Zato je svakom čoveku koji veruje u Hrista
neophodno da se krsti, da bi bio Duhom Svetim presazdan i obnovljen i postao nova tvar.
Ko se ne rodi sviše, taj, kako govori Gospod, ne može ući u Carstvo Božije i videti ga; a ko
ga ne može videti, za toga je još nemogućnije zadobiti ga.

Ulaz u Carstvo Božije ne daje se jedino za dobra dela, već i za veru. Sagledavanje
njega biva kroz rođenje sviše, a zadobijanje – kroz dobra dela, izvršena silom vere. Tako
ko veruje i krsti se vodom i Duhom, ulazi u carstvo Božije kao rođeni (u njemu i zbog
njega). I opet, ko se rodio sviše, gleda carstvo Božije, i tada već, ako uključeni u broj
vojnika i učenika (sinova) carstva Božijeg, zadobija ga za dobra dela, koja čini, kakva niko
ne može činiti pre, čime on postaje vojnik carstva Božijeg. Jer kako čovečja priroda na
svetlost sveta dolazi kao pričasna Adamovoj kletvi, tako u svetlost carstva Božijeg ulazi (iz
kupelji) pričasna blagodati Isusa Hrista. I ako ona ne postane opštnikom božanstvene
prirode Hristove, ako ne primi blagodat Svetoga Duha, ne može ni pomisliti ni činiti bilo
šta dostojno carstva Božijega, ne može ispuniti ni jednu zapovest, koju nam je Hristos
zapovedio (da bi bili sinovi carstva); zato što Hristos dejstvuje sve u svima koji prizivaju
Njegovo sveto ime. Toga radi Bog je postao čovek, da u Njega kao u Boga siđe Bog Duh
Sveti i da boravi u Onome od Koga se nije odvajao, da bi se potom kroz opštenje i
sjedinjenje s Njim, Božanstvo sjedinilo sa svakim čovekom koji opšti sa Njim i sjedinilo u 
jedno, t.j. u volju Božiju, sve njegove pomisli i želje. To i jeste vaskrsenje duše u ovom
životu. Jer kroz opštenje opažanje i pričešće Bogočoveka Isusa duša opet oživljuje i prima
prvonačalnu netruležnost Silom i blagodaću Svetoga Duha, primljenoga kroz opštenje sa
Isusom i pokazuje priznake novog, zadobijenog života time što otpočinje da služi Bogu u
prepodobiju i pravdi pred Njegovim očima, a ne očima ljudi, kako govori apostol Pavle: A
kamoli neće krv Hrista… očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i
istinitome (Jevr. 9.14.). Onako kako u živom telu bivaju javna dejstva duše u njemu, tako i
u živoj duši bivaju javna dejstva Svetoga Duha u njoj, kao: blagost, vera, krotost,
uzdržanje. Duša kroz veru primivši onu mislenu silu Svetoga Duha (koje se Adam lišio
prestupljenjem zapovesti i posredstvom toga se podvergao uklonjenju sa puta ispravnih
pomisli, do nemogućnosti da ispravno poima bilo šta), vidi i razume da dobrodetelj nije
ništa drugo, do ispunjenje volje Božije, kao što i svi koji ljube istinitu mudrost, učitelji i
propovednici prišestvija Hristova i vere u Njega, govore, da je (upravo) to sopstvena
dobrodetelj, da svaki čovek koji veruje u Hrista tvori samo Božiju volju, a u odnosu na
blaga sadašnjeg života bude kao mrtav, tako da bi jedino u delima po ispunjenju naredbi
Božijih i poznanjem, on bio živ i samo u toj oblasti usmerio svoje kretanje i energiju. To i
jeste priznak da je duša živa.

        3. A posle, po vaskrenju i telo prima netruležnost koju je duši Bog darovao sada
oživotvorivši je u sadašnjem životu. Na taj način, po bezgraničnoj milosti Božijoj otkriva se
drugo veliko divno domostrojiteljstvo Božije: duša biva vaskrsnuta u sadašnjem životu a
telo umire i presuda Božija zemlja si i u zemlju ćeš otići se ne ukida; o opštem vaskrsenju
biće vaskrsnuto i telo i takođe će primiti netruležnost. Smrt nije ukinuta i nije ostavljena
bezdejstvenom u sadašnjem životu, jedino je pobeđena i biva prezirana; zato što ako bi
ona sada bila ukinuta to ljudi ne bi više umirali..

Tako su hrišćani nakon krsta i vaskrsenja Hristovog uvereni, da oni koji umiru
prelaze iz smrti u život i u radost saprebivanja sa Hristom; zato tim više žele smrt. Jer ako
Hristov Duh jeste život duše onda kakva je korist onome koji ga zadobije živeti u ovom
svetu i kroz to da bude udaljen od te radosti koja se daje sjedinjenima sa Hristom? Srećni
su oni, koji su poverovavši u Hrista umrli istog časa kada su se krstili; zato što su umrli
obukavši se u Hrista i prešli u drugi život, noseći onu carsku odeždu božanstva Hristovog.
No još su srećniji i blaženiji oni koji su još poživeli posle svetoga krštenja, i budući obučeni
u onu carsku odeždu, kao u sve oružije Božije, stupili u borbu sa neprijateljem našim
đavolom i na kraju ga pobedili sa svim njegovim podvalama i zlim veštinama, blagodareći
za tu pobedu Hristu,koji je sa njima, i Koji im ju je darovao, i odmah potom, posle te
pobede umrli; zato što su poživeli, podvizavajući se za slavu Hrista koji nalaže svaki dobri
podvig na svakog verujućeg u njega. To je i slava Hristova, da hrišćani, vojujući sa
demonima, ne budu pobeđeni (već da pobeđuju), imajući sa sobom nebobedivog Hrista.
Jer u svakom Hrišćaninu Hristos jeste onaj koji vojuje i pobeđuje, i On je taj koji priziva
Boga, i moli i blagodari i biva bogobojažljiv, i ište s moljenjem i smirenjem, - sve to čini
Hristos, raduje se i veseli se kada vidi da u svakom Hrišćaninu jeste i prebiva to ubeđenje,
u kojem oni uverljivo ispovedaju, da Hristos jeste onaj koji dejstvuje sve. Zato je svakom
Hrišćaninu u odnosu na sva dobra dela koja čini, nužno ispovedati da ih čini Hristos, a ne
on; ko ne čini tako uzalud je hrišćanin.
 Ljudi se radi toga rađaju u ovom svetu, da bi proslavljali i blagodarili Boga, znajući,
da je svako dobro od njega. I opet po trudovima i podvizima, podatih im u sedam mesta
ozlobljenja, na kojem su se rodili, umiru po opredeljenju Božijem, da bi se upokojili od
trudova s nadom da će nekada vaskrsnuti i živeti neprestanim životom bez ikakve muke i
lišavanja.Jer iako je Hristos svagda s njima, i On se trudi u njima, no i oni, pri svoj svojoj
nemoći, podnose trudove, jedino da bi zadržali Hrista u sebi.. Stoga su sve smicalice i
prevare đavola uperene na to, da bi sablaznivši ih, otrgnuli ih iz ruku Hristovih i u
samopreleštenju ih pridobijaju da govore ili pak da misle da smo mi sami po sebi i svojim
snagama porodili takvu i takvu dobru pomisao, ili rekli takvo i takvo razumno slovo ili
učinili takvo i takvo dobro delo, makar ono bilo i neznatno. I eto protiv toga veliki u
hrišćana neprekidno obraćaju podvig!

Svakoj bogobajaznoj duši predstoje dva velika podviga: prvi – da bi zadobila

blagodat Svetoga Duha; drugi i teži – da se ne bi lišila ove blagodati zadobijene mnogim
znojem i trudom. To lišenje blagodati dešava se iz sledećih razloga. Nakon što blagodat
duže vreme prebiva u duši, upućujući je na put spasenja, podiže se na nju silan i težak rat,
sličan onome koji izobražava prorok David , vapijući Bogu: Gospode kako je mnogo
neprijatelja mojih, mnogi ustaju na me. Mnogi govore za dušu moju: nema mu pomoći od
Boga (Ps. 3. 1,2). T.j. da se tvoje spasenje ne savršava silom tvoga Boga, nego tvojom
mudrošću i tvojom sopstvenom silom. Ako se duša saglasi sa takvim nagovaranjima
blagodat odlazi od nje. Ali ako ona odbacivši ove nagovore počne s Davidom zvati ka
Bogu: Ti si Gospode zastupnik moj i pomoćnik, Ti – slava moja i podižeš glavu moju, Ti
svojom božanstvenom blagodaću savršavaš moje spasenje, a ne ja, - blagodat Božija biće u
njemu. I eto taj drugi podvig, nakon prvog, u kojem se zadobija blagodat Svetoga Duha,
veliki podvig, da se ne lišimo Blagodati Božije, koju smo već zadobili, predstoji duši do
samoga našeg izdisaja. Ona, zajedno sa blaženim apostolom Pavlom, mnogo se potrudivši,
dužna je veleglasno u uši Angela i ljudi vikati: ne ja, no blagodat Božija koja je u meni (1.
Kor. 15, 10), ja nisam učinila nikakvo dobro sama po sebi, nego blagodat Božija, koja je sa
mnom. Zato što su i apostoli i proroci i jerarsi i prepodobni i pravedni – svi ispovedali
takvu blagodat Svetoga Duha, i zbog takvog njihovog ispovedanja, pomoću nje
podvizavali su se dobrim podvigom i trku svoju završili. To je i bila ta vera koju su oni
sačuvali, t.j.oni su verovali da pobednici velikih i raznovrsnih teškoća u kojima su se
nalazili u životu, pri takvoj nemoći ljudske prirode, kakvu su oni u sebi videli, bila
blagodat Božija koju su oni svagda imali prisajedinjenu sebi. Poverovavši od početka da je
to tako i tako treba da bude, oni su potom ovo ispitali na delu i dobro poznali; poznavši
zablagodarili su Bogu, koji je to tako ustrojio; zablagodarivši ispovedali; ispovedavši
uvenčali su se; uvenčavši se, proslavili su se, imajući u sebi znamenje oboženja, time su
postali pričasnici Božanske prirode, i kroz to bogovi po blagodati, koji će kao bogovi u
budućem životu svagda prebivati sa Bogom.
 Ljudi se zbog toga i rađaju da bi proslavljali Boga onako kako mogu kao misaone i
razumne suštine. Oni jedini od svih vidljivih tvari mogu poznavati veličati i blagodariti
Tvorca Boga. Posmatrajući tvorevinu, oni se dive Tvorcu, i poznavši Njegovo nedomislivo
i bezgranično veličanstvo poklanjaju mu se, poštuju ga i imaju strahopoštovanje prema
njemu; i pritom se staraju živeti u istini i pravosti, kako je blagougodno Bogu,
predstavljajući bogoviđenje istinitim svedokom Bogougodnog života i blagočešća, i
obrnuto, bogougodan život i blagočešće svedocima bogoviđenja. Jer ko ima bogoviđenje i
zna Boga, taj Ga bez sumnje i poštuje i služi Mu, t.j. klanja mu se kao Bogu i živi
bogougodno; koji god griješi ne vide Ga niti Ga pozna (1. Jov. 3,6), kako govori Jovan
Bogoslov. I tako zaista i jeste, jer ko zna Boga, prirodno Ga i poštuje i ima
strahopoštovanje pred Njim, a ko ima strahopoštovanje pred Njim i boji Ga se može li se
toliko zaneti da dozvoli sebi da učini bilo šta neugodno Bogu, kada zna da je Bog svuda i
sve vidi? Neka se svaki čovek koji greši uveri, da on niti vide niti pozna Boga, i da ako um
umre u toj tami i mraku, on će zatim vaskrsnuti, ne čega radi drugog nego radi večnog
mučenja, večnoga stoga što više neće biti smrti, da bi presekla to mučenje. Tada će onaj ko
je video i poznao Boga i zbog toga nije dozvolio sebi lakomisleno i bez straha odavati se
grehu, i time pokazao da se on ne samo boji, nego i ljubi Boga, takav čovek, ako provevši
sav život bogougodno pređe u drugi s nadom i čekanjem vaskrsenja mrtvih, vaskrsnuće u
radost neizrecivu, radi koje se ljudi jedino i rađaju i umiru. Rođenje radi takve radosti, ako
je prezru i provedu život u tami i neviđenju Boga, po vaskrsenju će pretrpeti veliko
mučenje, i to sećajući se da su bili rođeni radi velike radosti i da su je lakomisleno prezreli
i izgubili je svojom krivicom.

Zato svaki čovek, rođen u ovom svetu, tim pre hrišćanin, ne sme da misli da je
rođen da bi se naslađivao ovim svetom i kušao njegove radosti, jer ako bi to bio kraj i to
cilj njegovog rođenja, onda on nebi umirao. Nego mora (stalno) imati na umu, da se rodio
pre svega zato da bi (počeo da bivstvuje) iz nebitija u kome je bio; drugo da bi slično
postepenom telesnom uzrastanju, malo po malo uzrastao i duhovnim uzrastom, i dobrim
podvigom ushodio u to svešteno i bogolepno stanje o kome govori blaženi Pavle: dokle svi
dostignemo u …čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Efes. 4,13); treće da bi se
načinio dostojnim obitovanja u nebeskim naseljima i bio načinjen sinom svetih Angela i
pevao sa njima pobedničku pesmu Presvetoj Trojici, Koja kako mu je jednom dala biće,
jednom mu svojom blagodaću daruje i dobrobiće t.j. to pokazano svešteno bogolepno
stanje.
       

Pri svemu tome ljudi ne upravljaju sva svoja dela samo ka tome jednom cilju, radi
kojeg su se rodili: t.j. da bi dostigli meru uzrasta visine Hristove, postavši bogovi po
blagodati, već naprotiv, rade sve suprotno tome, i rade sa još većim usrđem, na svaki
način se predajući grehu, da bi na kraju bili bačeni u večne muke, radi kojih se mi ne
raćamo u ovom svetu, jer je večni adski oganj ugotovljen đavolu i drugim demonima, a mi
se rađamo zbog toga da bi se, kada umremo, obreli  dostojni Boga. Dostojni Boga su pak:
pravi, istinski, krotki, blagi, sostradateljni, milostivi, milosrdni, dobri, dugotrpeljivi,
nezlobivi, čovekoljubivi. Ali takav ne može biti nijedan čovek ako ne načini sebe
pričasnikom Blagodati Božije verom u Hrista; tako da, ako ko nije takav, to je neskrito da
on ili ne veruje u Hrista, ili se samo zove verujući, budući neveran na samom delu. Jer ko
istinski veruje u Hrista, taj se ili već načinio ovakvim kakvim smo rekli ili se na svaki način
podvizava da bude takav, blagodaću Božijom bez koje niko ne samo da ne može da bude
svet, već ni da iska to.

        4.Duša, udostojivši se da postane pričasnica božanstvene blagodati, budući sama

osvećena, kao prirodnu posledicu ima to da osvećuje i sve svoje telo, zato što vezujući i
održavajući telo ona se nalazi u svim njegovim delovima; zbog čega i blagodat Svetoga
Duha, kako prisvaja sebi dušu, tako prisvaja i telo. Uostalom, dok se duša nalazi u telu,
Svesveti Duh ne projavljuje u tom telu svu Svoju slavu, zato što postoji neophodnost da bi
duša do kraja života sama pokazivala svoje dobro nastrojenje; t.j. poseduje li ona kako bi
trebalo blagodat Svetog Duha. Ali kada dođe kraj i duša se odeli od tela, tada pošto je već
završen podvig (takmičenje, kao na trkama?), i duša održavši pobedu, ishodi iz tela sa
netruležnim vencem, kao ona koja je dobro završila svoj podvig, tada, recimo, blagodat
Svetoga Duha i u telu te duše projavljuje svoju osvećujuću silu od čega su gole kosti i cele
mošti svetih izvori iscelenja i leče svakojake bolesti. Kada se duša po smrti odeli od tela,
tada ona, bez učešća tela u sebi počinje da prebiva sa svim Božanstvom, t.j. sa
božanstvenom blagodaću, i sama postaje bog po blagodati. Telo ostaje samo bez duše,
jedino sa Božanstvom i projavljuje radi ljudi božanstvenu silu u čudesima (ne kroz dušu,
već pravo od Božanstva). Tada ni duša ne može svojim dejstvima biti preprečena od
svezanosti sa telom, budući odeljena od njega. Ni telo se iza duše ne opterećuje lišenjima
udovoljenja svojih potreba, t.j. ni glađu ni žeđu niti čim drugim sličnim. Ali pošto su se
oba, i duša i telo oslobodili od svake potrebe i svakog iskušenja, kakvima su se izlagali
dok su bili uzajamno svezani, to i božanstvena blagodat i u jednom i u drugom dejstvuje
bez ikakve prepreke, tako da bi i duša i telo sasvim postali Božiji, bivši usvojeni
Božanstvom radi bogougodnog života, kakav su proveli u svetu dok su se nalazili na
istom mestu.

U vreme sveopšteg vaskrsenja i telo će primiti netruležnost, kakvo je sada Bog

darovao osvećenoj duši, jer po reči svetog Grigorija Bogoslova, kako je u ovom svetu duša
bila učesnica  u teskobama i nevoljama tela, zbog njihove tesne povezanosti, tako će i onda
telu od duše da bude predano radosno stanje, kojim je ona ovladala. Tada će duša upiti
sobom sve telo i biće jedno s njim, i duh i um i bog po blagodati i sve će truležno i smrtno
tada biti požeto životom. Jer kako je u Adamovom telu zavladala trulež po učinjenom
grehu i od tela se i duša na neki način načinila zemnom u svojim dejstvima i pogruzivši se
vascela u zemno dospela je u takvo bogoneviđenje, da ona čak i nije znala da li je Bog;
nasuprot tome će u vreme vaskrsenja biti sve protivno tome, silom Svetoga Duha, po
blagodati ovaploćenoga Boga; telo će se natopiti dušom, silom Svetog Duha, dušom koja je
već prebivala natopljena Bogom, istinitim životom, tako, da bi sva duša imala celog Boga, i
u svemu da se pojavi samo On jedan. Prosto rečeno, pokazaće se bogolepna blagodat
vaskrsenja, t.j. u budućem veku je sve naše suprotno sadašnjem, suprotno tome stanju, u
kojem se nalazimo i  u kojem živimo u sadašnjem životu; i kako je u sadašnjem životu
smrt zbog greha  uzela silu i vlast i sve guta, tako će u budućem ona pravedno iznemoći i
biće i sama progutana blagodaću. Smrt, sada pobeđena i posramljena Hristovim
vaskrsenjem, tada će, nakom sveopšteg vaskrsenja biti sasvim ukinuta, kako govori
božanstveni Pavle: A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt (1. Kor. 15, 26). Sada, u ovom
životu, smrt se nalazi u svom vremenu i jeste (radi svih) kazna za prvi Adamov prestup
(radi grešnika), prekid gešnosti (radi pravednih), upokojenje od sveštenog podviga; ali u
budućem životu kada se prekine život ovog sveta, tako će i smrt prestati na kraju i biće
ukinuta; tada kada se ljudi ne budu rađali i živeli na način na koji sada žive, tako neće ni
umirati kao sada i smrt će se ukinuti. Ali biće tada drugi, neizrečeni život, i druga smrt,
teža i gorča nega sadašnja; t.j. večno mučenje. Jer koji se sada ne načine pričasni Hristu, ili
obečaste svoje pričastije Hristu naopakim životom, t.j. ne živeći po Hristu, svi se takvi
nalaze u opasnosti da se podvrgnu tami neprestanoj, kazni goroj od smrti. U ovom svetu
Bog (ovaplotivši se) prišao je i ublažio smrtnu presudu, koja je bila lakša kazna; ali tamo u
drugom životu, gde više neće biti sadašnje smrti (koja biva kao neka velika uteha onima
koji se nalaze pod mučiteljevim gnevom, zato što umrevši oni se oslobađaju toga), kakvo
tamo drugo može biti izlečenje (od druge smrti, koja će biti smrt bez prekraćenja života)?
Sa druge strane, u ovom svetu, od Adama do Hrista Gospoda nije bilo ni jednog čoveka
zaista spasenog (jedino u nadama), jer su svi bili pričasni praroditeljskom grehu (od koga
se toliko čekalo iskupljenje). A sada po svršetku ovaploćenog domostrojiteljstva Gospoda
našeg, mnogi bivaju saobrazni Hristu (zaista spaseni). Zato onima koji budu osuđeni u
drugom životu neće biti ostavljena nikakva uteha i nikakva nada spasenja, zato što su oni
mogli slično ovima biti saobrazni Hristu, a nisu hteli. Tako ni za pale anđele, koji su
postali demoni, neće biti milosti, zato što kada su časniji anđeli, ispunili volju Božiju  u
svom činu, mogli su je i ovi ispuniti, ali nisu hteli.

O da bi se i mi načinili saobrazni Hristu, da se  udostojimo da zadobijemo večni

život u Hristu Isusu Gospodu našem. Kome slava čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim
Duhom  u vekove. Amin.