Slobodni da radimo što nam

se kaže
Danijel Briten   
24.01.2011.
Nesvesna civilizacija Džona Ralstona Sola

Ideja o sveobuhvatnoj ideologiji, ili istorijska teorija „velikog narativa“

koja uključuje politiku, ekonomiju i filozofiju, danas više nisu u modi. Oni
koji su se u tome oprobali, poput Džona Greja i Frensisa Fukujame,
uglavnom su bili kritikovani zbog onog što su mnogi doživljavali kao
preterani hibris. Sam koncept ideologije ili zamišljanja daleko boljeg sveta,
čini se potpuno izlišnim u postmodernom mentalitetu. Međutim, centralna
teza ove učene i izuzetno čitljive knjige jeste da smo danas pali u podmuklu
klopku treće najveće ideologije 20. veka: korporativizma.

Korporativizam, smatra Sol, nastaje usled preteranog klanjanja slobodnom

tržištu. Suprotno široko rasprostranjenoj pretpostavci po kojoj nesputani
kapitalizam stimuliše demokratiju, on smatra da nama danas upravlja
odabrana grupa menadžera i birokrata koji podrivaju demokratiju
isključujući običnog građanina iz procesa donošenja odluka koji u
potpunosti leži u rukama samoproklamovanih interesnih grupa. Ta
odabrana grupa ne ispunjava svoje društvene dužnosti jer, umesto da
investiraju u stvari koje su neophodne za zdravu ekonomiju, kao što su, na
primer, sveobuhvatan obrazovni sistem i dobro finansiran javni sektor, oni
se neprestano umnožavaju stvarajući bezbrojne slojeve raznoraznih
„stručnjaka“. Sol ide toliko daleko da ove elite poredi sa elitama koje su
postojale pre Francuske revolucije ili propasti Rimskog carstva. U obe te
epohe naduvana aristokratija „podigla je bedeme između sebe i stvarnosti,
stvorivši tako lažni osećaj dobrostanja unutar tih bedema“. U međuvremenu
su zapadne zemlje zabeležile broj nezaposlenih između 30 i 50 miliona, a
pomenuta elita na to nema nikakav drugi odgovor do besomučnih redukcija
troškova koje se međusobno uslovljavaju.

Sol smatra da korporativizam ne predstavlja novu političku filozofiju u

pravom smislu reči. Štaviše, ako ga pratimo kroz istoriju, videćemo da
njegovih tragova ima čak u renesansnoj Firenci, kao i da se povremeno
javljao i u 20. veku. Prvi koji su mu dali teorijsko obličje bili su Maks
Veber i Emil Dirkem 90-ih godina 19. veka. Dirkem je tada rekao:
„Vladavina korporacija državi obezbeđuje pokorno građanstvo... čineći je
tako slobodnom da vlada na osnovu same 'moralnosti'“. Korporativizam je
kasnije dostigao vrhunac pod Musolinijem koji ga je definisao kao
„efikasnost, profesionalnost i upravljanje na čelu sa ekspertima“. On je
smatrao da je njegov zadatak, kao herojskog vođe, da jednostavno smiri
masu i drži je pod kontrolom. Tok istorije rezimirao je na sledeći način:
„Sloboda je za pećinske ljude, dok civilizacija podrazumeva progresivno
smanjenje ličnih sloboda“.

Solova je teza fascinantna jer on

podvlači da su zapadne zemlje, ma
kako to bilo ironično bilo, uprkos tome
što su porazile i komunizam i fašizam
– oba proširene forme korporativizma
– na kraju dozvolile da ih zavede stav
da društvo funkcioniše bolje ako njime
upravljaju konkurentne interesne grupe
koje operišu unutar slobodnog tržišta.
Problem s ovom filozofijom, smatra
Sol, jeste to što slobodno tržište stvara
„nesvesnu civilizaciju“ koja potiskuje
svaki oblik individualnog slobodnog
izražavanja ili svest o većem opštem
dobru. Na taj način konformizam
uništava kreativnu suštinu ekonomije.
Kompanije su danas prisiljene da
kupuju talente pre nego da ih stvaraju
u redovima postojećih zaposlenih. U međuvremenu, redukcije troškova
demorališu radnike, a produktivnost opada. Kao što je rekao predsednik
Petro-Kanade: „Smanjivanjem nećeš postati najveći“. Sol smatra da je
Zapad poslednjih 25 godina proveo radeći na „sporom i mazohističkom
samoubistvu“, iako su statistike koje navodi kako bi tu tezu podržao
podložne diskusiji.
Ono što iznenađuje, imajući u vidu kompleksnost njegovih tvrdnji i bes sa
kojim napada postojeće trendove, jeste da je knjiga naišla na podršku u
nekim visokim krugovima. Džon Hauard (John Howard), nekadašnji
premijer Australije, kao i Lojd Aksvorti (Lloyd Axworthy), nekadašnji
kanadski ministar spoljnih poslova, neki su od onih koji su javno pohvalili
knjigu, koja je u njihovim državama bila na listi best-selera. Za britanskog
čitaoca još veće iznenađenje moglo bi da bude i to što su, iako je knjiga
objavljena prvo u Kanadi, mnoge odlike korporativnog društva koje su u
njoj navedene mogle da se identifikuju u planovima britanske vlade 3
godine kasnije. Sol, primera radi, skreće pažnju na to kako elita hvali
tehnologiju kao sredstvo postizanja otvorenijeg i efikasnijeg društva, dok
zapravo stalno pokušava da kontroliše protok informacija, ali nije u stanju
da sagleda stvari van svog uskog stručnog područja. „Znanje se“ – kaže Sol
– „danas daleko efikasnije koristi u pravdanju nepravde, nego u njenom
sprečavanju“. U tom su kontekstu političari primorani da tvrde da su
istorijske pojave poput globalizacije ili tržišta novca van njihove kontrole.
Sol citira izjavu Tonija Blera u kojoj on objašnjava kako je globalno tržište
„sobom donelo brojna praktična ograničenja – potpuno u suprotnosti sa
principima – u domenu makroekonomske politike“.

Posledica toga je da politika postaje plitka i vezana za ličnosti, potpuno

nesposobna da reši konkretne probleme nezaposlenosti, društvenog kolapsa
i ekonomije. Veoma oštroumno, Sol skreće pažnju na učestalu upotrebu
referenduma i ostalih mehanizama koji stvaraju iluziju postojanja direktne
demokratije, dok se o pravim, složenim problemima diskutuje iza
zatvorenih vrata. Džordž Grant je referendum opisao kao „odlučnost...
nauštrb 'mislenosti'“.

Solova argumentacija bi po mnogo čemu mogla da zvuči poput jeremijade

nekog razočaranog levičara, ali je činjenica da ima dosta zajedničkog sa
argumentacijom koju u knjizi Pobuna elita iznosi konzervativni istoričar
Kristofer Laš (Christopher Lasch). Obojica primećuju da elite jednako
preziru i sebe i masu, budući da preveliku vrednost pridaju individualizmu i
konzumerizmu. Na žalost, kao ni Laš, ni Sol ne nudi konkretna rešenja za
probleme koje je izazvao korporativizam. U slučaju javnog sektora, on
oprezno predlaže vraćanje na klasičnu nacionalizaciju, tvrdeći da
privatizacija javnih usluga odvraća važne finansijske resurse od novih
oblasti za investicije i razvoj. Na jednom mestu on čak svim silama brani
„državu dadilju“, tvreći da „većina onoga što čini – čini dobro“.

Međutim, daleko je snažniji njegov vapaj za radikalnom reformom

školskog sistema u kojoj bi veća pažnja bila posvećena potrebi da se mladi
uče samospoznaji i nekonformizmu. On nas podseća da Sokratova poruka
„spoznaj sebe samog“ leži u centru svakog civilizovanog društva. Tragedija
je u tome što su današnji nastavnici i, još gore, današnji univerziteti
uvučeni u korporativistički sistem, opsesivno pokušavajući da od
obrazovanja prave biznis umesto da mladima prenose dublje filozofske
vrednosti. Po ko zna koji put Sol nas podseća da je poznavanje prošlosti od
ključne važnosti za samospoznaju. Kao što je Ciceron rekao: „Onaj ko ne
poznaje istoriju, osuđen je na to da zauvek ostane dete“.

Sol tvrdi da je ono što korporativizam čini tako zavodljivim jeste činjenica
da nudi ono što Jung opisuje kao „nežan i bezbolan način ponovnog
povratka u detinjstvo... u raj roditeljske brige“. Na obrazovanje se sve više
gleda utilitaristički, umesto da se ono koristi kako bi se dali odgovori na
pitanja ko smo i u kakvom bi društvu trebalo da živimo. Sola nije
iznenadila razmišljanje britanske vlade da dozvoli četrnaestogodišnjacima
da napuste školu kako bi se upisali na neki zanatski kurs.

Solovu sjajnu raspravu, koja je u suštini poziv na povratak zaboravljenim

humanističkim vrednostima, treba prvenstveno da pročitaju oni koji
osmišljavaju nastavni program. Onda bi se možda i setili da se obrazovanje
ne svodi na puko učenje čitanja i pisanja. Na kraju krajeva, nijedna od tih
sposobnosti i nema previše smisla ako ih koristimo samo za čitanje rešenja
o otkazu.

Danijel Briten, The Observer, London, 14.06.1998.

Prevod sa engleskog Milana Babić

„Nesvesna civilizacija“ Džona Ralstona Sola se nedavno pojavila u

srpskom prevodu (Karpos, 2010).

Peščanik.net, 24.01.2011.