1.

Bilo je negde iza šest. Mrak se lepio se uz prozore

ordinacije. Nenad Novaković je uzdahnuo. Još nepun sat
ga je delio od kraja radnog vremena. Smanjio se pritisak
pacijenata. Još malo pa će sa sebe zbaciti mantil,
spakovati doktora u metalnu pregradu, sličnu kasarnskim.
Još malo pa će se preobući u civilku. Zapravo je već
jednom nogom bio van posla. Samo još da ispreskače
Dejan Simonović dva-tri kartona, toliko ih je još ostalo na stolu. Pod
uslovom da se ne spusti neki padobranac. Znalo je da
bude i čitavih desanta kada već pomisliš da si završio.
Zaklon Kartoni su bili rutinski slučajevi, terapija već davno
odreñena, stanje manje više nepromenjeno. Nije tu imalo
šta da se radi, osim da im poruči da nastave po starom.
Eh, kad bi imao dvojnika, da za njega obavlja ovakve
poslove.
Radijatori bi tu i tamo zakašljali, zahripali.
U nekih četvrt do sedam, koji minut i koji sekund
ranije, pred Nenadom Novakovićem zablistala je
Svetlana Stanimirović. Ozarena. Osmeh od uva do uva.
Zubi se cakle. Bole oči od sjaja.
Posle par minuta, Nenadu Novakoviću se smrklo.
U sedam i kusur, isteturao je iz doma zdravlja, glave
uvučene u ramena, zamućenog pogleda, stegnute vilice.
Utonuo je u muklu belinu. U veče od plavičastog
porcelana. Lelujale su krupne pahulje. Nekada davno bi
isplazio jezik, sa željom da oseti njihov ukus. Sada mu
nije bilo do toga.
S mukom je izvlačio noge iz svežeg, hrskavog
nanosa. Dan mu se lepio za ñonove. Iza ograde je
arlauknulo pseto. Nele, krele, doviknuo je neko. Pa se
zasmejao. Sitno, meketavo.

-2-
 Vrata stana broj petnaest, na trećem spratu, iza lifta,
otvorila mu je obla prilika. Bila je to Olga. Kada se
ponovo nañe na snegu, Nenad Novaković će biti nešto
manje razdražen. Zubi će prestati da škripe.
Domu svome će stići je usred serije o lepolikom,
leporekom doci, koji čini čuda. Svakoj bolesti taj zavrne
šiju. Iz mrtvih vraća. I to se dešavalo. Prepreke ne
priznaje. Ukratko, izbavitelj, iscelitelj. Za razliku od
ponekih. A tek što ženska srca slama. Nema te koja bi mu
odolela.
I Nenad bi TV doci slomio ponešto, da ga kojim
slučajem sretne na ulici. A to nešto ne bi bilo srce.
Rasturio bi ga, razbucao. Tako bi ga umesio da ga ni
roñena majka ne bi prepoznala, a kamoli obožavateljke.
Neće mu se pružiti takva prilika. TV docu možeš da
spopadneš samo na televizijskim ulicama i po
televizijskim bolnicama a Nenadu tamo nema pristupa.
Nije dostojan da se tu nañe.
Ko je Nenad Novaković da se sa televizijskim
doktorima meri? Niko i ništa. Lekarska nula. Pogni glavu
i kušuj, jadni crve. Zna se gde je kome mesto.
Pred televizorom, žena i devojčica. Staklastih
pogleda prikovanih uz ekran. Opčinjene, očarane.
Žena je Nenadova supruga Biserka, zovu je i Bisa.
Devojčica mu je kći. Ime joj je Milena, zovu je Mili.
Imaju isti uzan nos, ista trouglasta lica koja se sužavaju
od jagodica ka bradi, na istovetan način prelaze prstima
preko obraza, ponekad ga plaši ova sličnost.
Žena ga naočigled vara sa televizijskim doktorom, tu
u dnevnoj sobi, ni najmanje se ne ustežući. Još je i ćerku
u to uvukla.
Ne zadržava se u dnevnoj sobi. Tu nema šta da traži.
Suvišan je.
U kuhinji, zavlači glavu u frižider. Trpa u sebe
krupne, žurne zalogaje. Dok mu ne otežaju i stomak i
-3-
misli. Onda čeprka po novinama. Preleće preko političkih
strana. Nešto ga i ne zanima ko se s kim susreo, ko šta
odvalio, ko koga pljunuo. Zapinje o crnu hroniku. Iz vode
izvučen leš neidentifikovanog muškarca.
Dugo grebe po površini sna. Zatim pada u nekakav
bunar. Hoće da vikne, ali glas umire u glru. Trza se iz
bezdana, pa ponovo pada natrag.
Ustao je sav samleven. Razglavljen, razdešen.
Utrobe vezane u čvor. Sudarao se sa stvarima, posekao
pri brijanju, krv je ostala na peškiru, bacio ga u je korpu
sa vešom za pranje, automatska, profesionalna
predostrožnost. Biserka je gunñala što se veš za pranje
prebrzo skuplja, nije ona ničija pralja.
Imao je za sebe čitavo prepodne, zapala mu je
popodnevna smena, Biserka je bila na poslu, Milena u
školi. U kući je bilo najmirnije kada se svo troje
razmimoiñu.
Izvadio je beležnicu tvrdih, zagastio plavih korica,
držao ju je meñu medicinskim priručnicima, da nikom
drugom ne bude ni na oku, ni pri ruci. Otvarao ju je samo
kada Biserka nije bila tu, inače bi morao da objašnjava
kakve to budalaštine piskara, umesto da se prihvati nekog
pametnijeg posla. Bratovljeva podrugljivost ga je od
malena primorala da prikriva ono što mu je važno.
Doktor Hočkins, eto ko Stanimirovićki treba,
zapisao se Nenad. Taj bi je konačno izlečio. Od svih
boljki. Doktor Hočkins, i niko drugi. Ne neki tamo
Pjanić, Pjanović, kako već beše. Ispičutura, i po imenu
mu se prepoznaje. Kao da je taj u stanju da išta vidi, osim
belih miševa? Prazna flaša, puna flaša, drugu dijagnozu
nije kadar da postavi. Bolesnik. I takav jedan meni da
poruči da pocepam diplomu? Bitanga. I takav mi se jedan
pravi pametan, a beli miševi mu pre očima igraju. Samo
trče i skakuću. Poslednji stadijum. I takav će jedan
meni... Ej, meni. Da ne poveruješ. Prvo, ko je on a ko
-4-
sam ja? To ne može da se poredi. Čitav taj Pitić ne vredi
ni koliko moj mali prst. Ma kakav mali prst. Ne vredi ni
koliko nokat na mom malom prstu. Ma kakav nokat,
mnogo je nokat. Ne vredi taj ni koliko crno ispod nokta. I
takav će jedan meni da poruči da sam promašio terapiju.
Zna on šta je terapija, kako da ne, klinac moj zna.
Sinulo joj je, kaže, Stanimirovićka kada joj je taj
Pjanić, Pitić, Pjanović, prepisao ono što ja nisam. Sinuće
joj deset zora kad je ja sevnem. Kao da ja nisam mogao
da joj uvalim ista govna. Naravno da jesam. Zar je to
neka mudrost? Samo što nisam hteo. Zato što je
preskupo. I zato što bi to morala da plaća iz svog džepa.
Nisam ja podmazan, kao neki, pa da gulim one koji su mi
došli da ih lečim. Ne vodaju mene po kongresima. U
Tunis, na Tenerife. Na Balije i Bahame. Nude li mi, ali ja
neću. Probali su, ne jedanput. Ali im nije vredelo. Bila je
i jedna utegnuta, sva se preliva. Ni ta im nije pomogla -
nije Nenad Novaković na prodaju. A nisu na prodaju ni
njegovi pacijenti.
ðavola je progledala, Tutumračica. Nego joj je
uživanje da mi spusti. Osetio sam ja to odavno. Zato što
je Carnifex. Mučitelj, toj kategoriji pripada. To joj je i
dijagnoza. Jedina ispravna. Ne mogu da je postavim. Ne
daju. Proglasili bi me udarenim. Šenuo doktor. Daj ga u
ludaru. Da mu popravimo mozak. Tako da moram da se
pretvaram i prenemažem. Iz bezbednosnih razloga.
Mrzim prenemaganje, mrzim pretvaranje, ali mi nema
druge. Hoćeš da opstaneš? E onda, ima da se držiš
zvaničnih laži. U protivnom, beri kožu na šiljak.
Hoće da mi se osveti, Tutumračica. Zato što sam je
provalio. Nisam naseo na njene finte. Nisam uzimao
ozbiljno te silne boljke, kojima me je zatrpavala. Samo
što nije crkla, nije nego. Nadživeće ta i mene. I ne samo
mene. Iz čiste zlobe. Zloba je žilava. Dugoveka.
-5-
Nisam sa njom rešetao ni kolege. Presecao bih je
kad god bi započela nešto u tom smislu. Ne kažem, i ja
bih mnogima štošta zamerio. Ima tu svakakvih. Kao taj
Pijić, Pjanić, Pitić, Pijanović. Ima tu i neznalica, i
varalica. Nakupilo se i ñubreta i ološa. Ali pred
pacijentima – ni slovca. Braniš profesiju. Što to nekima
nije jasno, pa jedni druge čereče pred bolesnicima, to im
je zbog viška otrova a manjka pameti. Nisam ja kao ti
Pijanovići, Pitići, nisam kao ti Pjanići i Pijići, tuti kvanti
prevaranti, pa da potkopavam svoje saučesnike. Nije
saučesnike, nego saborce. Ne bih ja pred Tutumračicom,
primera radi, ničije bele miševe ni pomenuo.
Uskratio sam Tutumračici jedno zadovoljstvo, nema
za pacijente većeg nego da se očešu o lekare, razlog više
da mi napakosti.
I šta sad? Kako da se, od silne sramote, pojavim na
poslu? Kako da uñem u lekarsku sobu? Kako da se
obratim sestrama? Kako da proñem kroz čekaonicu?
Kako da pregledam? Kako da tumačim nalaze?
Postavljam dijagnoze? Propisujem terapije? Ovako
oblaćen, unižen, ubrisan. Samo će mi se smejati. Gurkati
laktovima, namigivati.
Otrovna iščuñavanja, pogrde. Prezrivi pogledi
prodiru i kroz zidove ordinacije. Kada bih mogao da
šmugnem kroz neki sporedni izlaz, ali takvog izlaza
nema. A kroz prozor tek ne mogu skakati. Istina, u pri-
zemlju sam, visina nije prepreka, ne bih se ni ugruvao, ali
što ne ide, ne ide. Taman bi mi još to trebalo, da uteknem
na tako budalast način.
Pročula se moja bruka. Svi već za nju znaju. Ili će
veoma brzo saznati. To prosto prostruji. Svako je
presrećan da širi dalje. Ionako se po čekaonicama stalno
nešto domunñavaju, sašaptavaju. Stalno bunare,
olajavaju, opanjkavaju, spletkare. To bih ja zabranio. Ima
da bude tišina, kao u crkvi. Nalaziš se u hramu zdravlja,
-6-
ne na ulici ili stadionu. Ponašaj se kako dolikuje. Ili letiš
napolje. Sedi s mirom. Drži jezik za zubima. Slušaj
propoved, skrušen i smeran. Sliće se na tebe sa razglasa,
da te poduči zdravom životu. Da te uputi u znake bolesti.
Kada te prozove, ispovedi svoju bolest. Ne blebeći, ne
zavrći, ne zavlači. Odgovaraj jasno, tačno, sažeto.
Sačekaj da ti se udeli lek i pridržavaj se onoga što ti se
kaže. Bez vrdanja i izmotavanja.
Tutumračici će biti zabranjen pristup. Sve dok se ne
pokaje, sve dok se ne očisti. U hramu zdravlja za
nevernike nema mesta. Da ga ne uprljaju. Tako bih ja to
uredio. Kada bih mogao. A ne mogu. Ne da mi se.
Ovako kako je, ništa ne valja. Svaka Tutumračica
može da ti spusti kad god joj se prohte. I da nañe nekog
Pitića da joj pripomogne. Uvek se nañe neki takav,
spreman da ti napakosti, zapeta puška. Te bih Pjaniće ja
glavačke napolje. Pa nek po slivnicima obaraju terapije i
dijagnoze. Tamo im je i mesto. Mora da se zna ko gde
spada.
Ovako Tutumraci i Tutumračice buškaju, li buškaju.
Te ne valja im ovaj zbog ovoga, te ne valja im onaj zbog
onoga. Ali zato onaj tamo, taj ti je prva liga, leči kao
rukom odneto. Samo da ga još u neku TV seriju stave. Pa
onda kopaju i rukama i nogama da do takvog iscelitelja
doñu. Kad ono tamo, neki, da mu ne navodim ime, ni sam
se ne seća kad je poslednji put video dve šake umesto
četitri i deset prstiju umesto dvadeset. Ali ko te pita,
važno je da je napravio ime, pa se budale za to ime lepe.
Misle, iza imena ima nečeg. ðavola ima. Ime je kulisa,
kao u pozorištu.
Unosi se razdor u lekarske redove. Stvara pometnja.
To ne bi smelo da se dopusti.
Ono što se pronelo meñu pacijentima, saznaće se,
šu, šu, proneće se i meñu kolegama. Ala će da seire.
Naročito neki. Paja pedijatar prvi. Taj očima ne može da
-7-
me vidi. A znam i zašto. Neki će da mi vade dušu, onako,
kao šale radi. Zla je i zlurada je njihova šala. Neki će kao
da me teše. Doñe mu još gore. Jadno li je naše tupavo,
glupavo. A Obradovićka, šta će Obradovićka?
Jadnik si ti, Nenade Novakoviću, jadnik.
Ono što se zna meñu pacijentima i osobljem, doći će
i do Gavrana. To je neminovno. Šanuće mu već neko. A
ima i ona žuta kutija, za primedbe i žalbe. U nju svaka
budala može da ubaci svaku gadost koja joj padne na
pamet. Dalje niko ne zna šta se s tim gadostima radi.
Valjda ih Gavran proučava.
Gavran će da me muštra. Šta je ovo, Novakoviću?!
Na šta to liči, Novakoviću?! Kakav je to način,
Novakoviću?! Marš napolje, Novakoviću! Da mi ne
brukaš ustanovu koju vodim. Vuci mi se s očiju! Da te
više nikad ne vidim. Stajaću u kabinetu, zabezeknut, pred
crnim stolom na rasklapanje, Hipokrat će me namršteno
merkati sa ormana, nebo će gurati u prozor olovne
obraze. Satrven, neću uspeti ni da beknem.
Ili, neću ni stići do direktorskog kabineta nego će me
izvući iz ordinacije, strgnuti sa mene lekarski mantil,
ražalovanog proneti kroz čekaonice i hodnike, hitnuti na
ulicu. Na pločnik ili pod točkove. Možda me bace i u
kontejner, meñu otpatke, oglodane koske, ubuñali hleb,
ljuske od jabuka i krompira, kore od limuna, mandarina,
banana, meñu krpe i hartije.
Biserka će mi iskopati oči.
Da Tutumračica ne napujda novinare na mene?
Novinari ionako nemaju pametnijeg posla nego da čereče
lekare. Ne smeš više ni da pogledaš televizor ili otvoriš
novine. Ne smeš ni da proñeš pored kioska. Monstrum u
belom mantilu, urlaju naslovi preko cele strane. Narod se
na to pali. Na lomaču sa njim. Da se ogrejemo na vatrici
u kojoj neko drugi gori.
-8-
 Slutio sam da će me tako nešto kad tad snaći. Krčag
ide na vodu dok se ne razbije.
Trebalo je da preduhitrim dogañaje. Da se udaljim,
svojevoljno. Pre nego što me najure. Da išetam,
podignute glave, ponosan kao pobednik. Umesto da...
Eh, kasno sam se dosetio. Zapravo, dosetio sam se ja
tog i ranije, nego sam se sve nešto skanjivao. Skanjivalo,
takav sam ja. Te sačekaj još malo. Te nije sad pravi
trenutak. Te nije pogodna prilika. A ta pogodna prilika
nikako da se ukaže. Sve sam nešto odlagao, razvlačio.
Dok se ja smislim šta ću i kako ću, proñoše svi
vozovi, kasno je da se bilo šta preduzme.
2.
Šta ju je odvelo na predavanje o influnenci a ne
recimo na Zlatno doba poljske književnosti, ili na Bračno
pravo - Pravni učinci braka, ili na Kako se mi hranimo, Ili
na Kulturu Amsterdama u Beogradu, ili na
Srednjovekovne tvrñave i zamkove u Srbiji ili na
Karikaturu od 1848?
Nije bilo posebnog razloga da se opredeli za
influencu. Odlučio je slučaj, ne ona. Istina, bilo je doba
prehlada, dobrodošlo je sve što bi ti pripomoglo da se sa
njima boriš. Ali Vlatka nije od predavanja očekivala tu
vrstu praktične koristi. Moglo se čuti mnogo toga
zanimljivog, pa i upotrebljivog. Ali to zapravo nije bilo
važno.
Volela je predavanja. Redovno ih je posećivala.
Makar dvaput mesečno. Bila je to minimalna doza. Muž
joj se izgrugivao, ali nije uspeo da je odvrati.
Nije to bilo interesovanje za ovu ili onu oblast ili
pojavu, slušala je ona i umetnička, i filozofska, i
istorijska, i naučna razlaganja. Privlačilo ju je samo
-9-
izlaganje, ne tema. Bila je opčinjena rečenicama koje se
nadovezuju, sklapaju u skladnu, smisaonu celinu. Ličilo
je to na neki fini vez. Prepuštala se, predavala toku koji ju
je nosio od prve do poslednje reči. Kada bi se završilo,
steglo bi je oko srca. Nije joj se izlazilo. Napolju je sve
bilo rastrzano, iskidano, zapleteno. Bez glave i repa.
Lišeno smisla koji sve ispunjava, sve povezuje. Tamo je
ništa nije nosilo.
U predavanjima je nalazila utočište, slično onim
nevoljnicima koji dolaze da bi se ugrejali ili sklonili od
nepogode.
Ponekad bi joj izgledalo kao da joj predavač nešto
poverava, kao kada one mišićave, hitronoge devojke,
pred kojima bi se osetila beznadežno, da zaplačeš.
slabom, trapavom i tromom, trče štafetu, predajući palicu
jedna drugoj. Prihvatala bi palicu, presrećna, ali i pomalo
tužna što nema kome da je prenese. Muž bi samo
mrzovoljno zabrundao, ionako mu je bilo navrh glave tih
njenih bubica, tako je to zvao, sinovi bi je ismejali, a ni
na poslu ne bi prošla ništa bolje.
Muž i sinovi su imali svoje utakmice, Vlatka je
odbijala da se pretvori u ženu koja ima svoje serije. Zar
da završe kao televizijska porodica sa, poželjno je,
posebnom prijemnikom za svakog, kako bi se izbegli
sukobi oko izbora programa? Odijala je da se pretvori u
ovisnicu od TV serija, u šta su se pretvorile mnoge žene
koje je poznavala. Plašilo ju je to. Ta ustajalost, ta
ubuñalost.
Potajno se nadala da će na predavanjima nekog
sresti. Ne nekog muškarca, bila je umorna od njihove
ćoškaste nabusitosti, njihove samoživosti, njihovih
beskonačnih zahteva. Odrasla izmeñu dva brata, bez
sestre kojoj bi se poveravala, uzgajala je tri sina, bez
ćerke koja bi joj se našla. Braća bi se stalno zbog nečeg
vreñala, sinovi su bili nakostrešeni. Dodaj tome i večno
- 10 -
mrzovoljnog muža, lepa papazjanija. Samo bi joj još
ljubavnik falio. Pa da načisto podilkani.
Istina, poigravala bi se tu i tamo idejom o preljubi,
naročito kada bi na muža bila ljuća nego obično. Zašto se
ne bi upustila sa nekim od poznanika, našla bi se tu
dvojica ili trojica koji bi mogli da doñu u obzir, ili, još
bolje, sa potpunim strancem? Bilo bi to još uzbudljivije.
Sneška bi joj to svakako prporučila. Ali je sve to bila tek
neobavezna igra mašte, svetlosnim godinama udaljena od
stvarnosti njenog života.
Nadala se da će upoznati prijateljicu, koju nikada
nije imala. Imala je drugarice, imala koleginice, imala
komšinice, ali nije bilo prijateljice pred kojom bi mogla
da se otvori, bez ostatka, bez zadrške. Čeznula je za
prožimanjem. Čežnja nije bila zadovoljena, stalno je
ostajala neka prepreka o koju se zapinjalo, neka pregrada
koja se nije mogla preći. Bilo joj je teško i teskobno,
zatvorenoj u sebe. Prijateljicu nije našla. Bar još uvek ne.
Ipak, nije gubula nadu. I ta buduća prijateljica sigurno nju
traži. Jednom će se naći. I odmah prepoznati.
Sa uzroka influence, predavač je prešao na njeno
lečenje. Bio je to bucmast čovek, modrikastih usana,
proreñene kose, krompirastog nosa.
„Nije to nikakva bolest!“, grunuo je glas sa dna sale.
Uspravila se prilika koščatog lica, špicaste brade, sa
velikim četvrtastim naočarima, rñavo vezanom kravatom.
Predavač je pokušao da se pretvara kao da nikakve
upadice nije bilo.
„Kako da se, dakle, izborimo sa influencom“,
nastavio je.
„Zašto izmišljate bolesti?!“
Bucmasti se nije predavao.
„Antibiotici, znamo, ne pomažu...“
„Obična kijavica, kakva mi je pa to bolest. Zašto
nam prodajete rog za sveću?“
- 11 -
Sada su svi pogledi bili usmereni ka dnu sale.
Predavač nije imao drugog izbora nego da odgovori na
izazov.
„Nikome ja ništa ne prodajem.“
„O, da, itekako prodajete. Bolest prodajete,
dragoviću moj! Bolest! To je roba koju pokušavate da
nam uvalite.“
„Dozvolite da...“
„A zašto nam prodajete bolest? Da biste nam prodali
navodno lečenje.“
„Besmislica.“
„Tako vi radite!“
„Budalaština!“, predavač je i sam povisio ton, sve
uzrujaniji.
„Znam ja vas dobro. Poznajem vas kao zlu paru.
Izučio sam ja vas, doktore.“
Iz prvog reda je ustala žena u kompletu boje cimeta.
Okrenula se ka publici. Podigla je ruku, kao saobraćajac
koji zaustavlja kolonu automobila. Glas joj je bio leden.
„Možemo li, gospodine, da nastavimo predavanje?“,
odsekla je.
„Ovo nije predavanje. Ovo je propaganda.“
„Ako vam se ne dopada, izvolite, izañite. Niko vas
ovde ne drži. Vratite se kad se naučite osnovnom redu.
Ako se ikad naučite. Nemate pravo da ometate ljudi koji
su došli da nešto čuju.“
Predavač je klimnuo glavom, potvrñujući ženine
reči. I iz publike se sa različitih mesta začulo
nerazgovetno odobravanje.
„A ko ste vi da me izbacujete?!“
„Organizator ove tribine“, odbrusila je žena,
izgovarajući reč organizator tonom kojom se izgovara reč
kralj ili predsednik.
„A ja sam mislio da ste govornikov telohranitelj.“
- 12 -
 Tu i tamo začuo se prigušen smeh, koji je žena
presekla šibajućim pogledom.
„Hoćete li da izañete sami ili da pozovem
obezbeñenje?“
„Zašto bih izašao? Ako ima pravo on da govori,
imam i ja. Sloboda govora, gospoño. Nadam se da ste za
to čuli. Ako niste, to je vaš propust, ne moj.“
„Dakle, da zovem obezbeñenje?“
„Samo izvolite. Neka me iznesu vaše gorile. Neka
svi vide šta se radi.“
Cimetasta je napustila salu žustrim korakom.
„Čuvajte se medicinske mafije!“, dreknula je
špicobrada prilika. „Pogledajte sajt
www.medicinskamafija.info.“
Čovek se bez žurbe uputio ka izlazu, bacajući, u
pregrštima, papiriće ka sedištima.
U salu su utrčala dva pozamašna, uniformisana tipa,
mrkih pogleda, pretećeg držanja.
„Dole doktorska diktatura!“
Vlatka je mahinalno pokupila papirić, koji joj je pao
na rukav, i ćušnula ga u tašnu.
Predavač se nekako dovukao do kraja svoje teme, ali
to više nije bilo to. Čarolija je razbijena. Napukla čaša.
3.
Nije na staklenim vratima, tamo gde obično lepe
smrtovnice zaposlenih, kakvu je samo pometnju u njemu
izazvala prva na koju je naleteo kao dete, stajalo
obaveštenje da internista Nenad Novaković više ne radi u
domu zdravlja, niti je istaknuto upozorenje pacijentima
da se pripaze dotičnog varalice, niti je obznanjeno da je
pomenutom varalici zabranjen pristup.
Umesto toga, na ulazu ga je sačekao plakat,
posvećen svetskom danu prostate, taj dan je potpuno
- 13 -
smetnuo s uma. Tačnije svetskom danu borbe protiv
bolesti prostate, sa naglaskom na kancer. Sa plakata se
smešio vedri muškarac u poznim srednjim godinama.
Muškarac je šetao septembarski raskošnom šumom ruku
pod ruku sa ljupkom, elegantnom ženom, koja se topila
od miline. „Ja se ne dam, a vi?“, poručivao je muškarac
sa plakata.
Tekst sa strane je „gospodu u najboljim godinama“
pozivao na redovne preglede, da ih bolest ne iznenadi. Da
ostanu tip-top.
Nenad se našao u čudu otkako su organi i bolesti,
jedno za drugim, dobijali svoje dane, kada ispune godinu,
preći će se na prepodnova, popodneva i večeri, pa na sate,
od devet do deset borimo se protiv upale pluća, od deset
do jedanaest protiv visokog pritiska, od jedanaest do
dvanaest protiv raka debelog creva, od dvanaest do jedan
protiv gojaznosti, od jedan do dva protiv anoreksije, od
dva do tri protiv šizofrenije, od tri do četiri protiv
ostipacije, od četiri do pet protiv dijareje, od šet do šest
protiv depresije, nikako nije mogao da razume mozgove
koji smišljaju takve budalaštine.
Svaki dan je podrazumevao odreñene akcije. U
domu zdravlja je, pisalo je na papiru pored plakata,
specijalno za ovaj dan, organizovano savetovalište gde će
svi koji doñu moći da se iz prve ruke upoznaju sa
bolestima prostate, simptomima koji ih prate i načinom
lečenja. Savetovalište će raditi tokom čitavog dana, na
odeljenju interne medicine.
Naravno da mu je to pomenuto. Samo što ga je
Tutumračica potpuno smela. Bilo mu je pomalo i krivo
što nije uvršten meñu savetnike, zašto su ga preskočili, po
čemu je on gori od onih koji su uvršteni u ekipu? Recimo
od Katićke? Nema ništa protiv Katćke ali je opet nekako
logičnije da muškarac o prostati razgovara sa drugim
muškarcem nego sa ženom. Biće otvoreniji, poverljviji, u
- 14 -
istom su čamcu, ista im pretnja visi nad glavom. Ne gura
se Nenad da u svakoj čorbi bude miroñija, daleko od
toga, ali ipak... Jeste sve to jedna velika budalaština, ali
nije u redu da ga zaobiñu.
Ne, nisu ga zadržali ni na ulazu. Nisu ga uputili da
se smesta javi Gavranu. Žena sa informacija mu je kratko
klimnula glavom iz svog staklenog kaveza,, kao što to
uvek čini. Nisu se za njim začule ni rugalice, kakvim ga
je Braca svojevremeno izluñivao. Nele – krele, Neša –
noša, Šonjara – klonjara, Neša – peša, kunjalo – kenjalo,
Nešonja – blesonja, daj mu šuške posred njuške. Vikao je
za njim da se sve ori. Uz onaj svoj sitan, meketavi smeh.
Nije po zidovima bilo ni crteža nazovi doktora koji,
bauljajući, traži dijagnozu i terapiju po podu, kakav je
video u nekim novinama, bila je to ilustracija teksta koji
je podrobno, nadugačko i naširoko, raspredao o lekarskim
greškama. Sudeći po novinama, lekari ništa drugo i ne
rade, osim što brljaju, i otimaju lovu od sirotih pacijenata,
prinuñenih da ih podmićuju.
Ne, nisu ga čekali ni pajkani, da ga privedu, kao što
su pre par godina priveli izvesnu koleginicu, u bajbok
pravo iz ordinacije.
Nije bilo ničeg od toga. Ali se zato u čekaonici
tiskalo daleko više muškaraca nego obično, što joj je dalo
nešto od predvorja sportske dvorane. Inače bi žene
preovlañivale. Dolazile su na preglede rañe i češće. Da li
su bile naporniji pacijenti od muških? Ne bi mogao da
kaže. Naporni su mu bili i oni i one, možda na nešto
drugačiji način. Iako mu se nekako činilo da mu
muškarac ne bi priredio ono što mu je priredila
Tutumračica. O, otišao bi taj i kod drugog, i kod trećeg, i
kod desetog, ako treba, da ga proveri, ali se ne bi vratio
likujući, da mu zagnjuri glavu u govna. A možda i bi.
Da li ga je, u lekarskoj sobi, Katarina Obradović
pozdravila sa podsmehom, drugačijim, prezrivijim od
- 15 -
uobičajenog? Uvek mu se obraćala sa lakom
podrugljivošću, lebdela joj je u uglu usana i očiju, rezila
u rečima. Istina, nije se tako obraćala samo njemu. Bio je
to njen način koji je očaravao bar koliko i vitka,
zategnuta figura, pune grudi, poigravajuća, uzbibana
stražnjica koja je izazivala da je šljapneš, a ne usuñuješ se
da to uradiš, pa snagom volje zaustavljaš dlan koji se već
uputio svom cilju.
„Bolje bi bilo da su im došle žene“, pokazala je
zaboljenom bradom ka čekaonici. „One bolje od njih
znaju stanje njihove prostate. Žene uvek znaju šta fali
njihovim muškarcima bolje od njih samih. Ja bih
muškadiji i zabranila da dolazi na preglede bez ženske
pratnje“, dobacila je.
„Pripazi se, Nešvil“, upozorila ga je. „Danas su naši
posebno razdraženi. Valjda su ljubomorni na ove sa
prostatom, što imaju svoj dan. Žene posebno hoće da
ujedaju.“
Nije mu bilo pravo zbog te laki nadmoći kojom mu
se obraćala, činila ju je nedostupnom. Kako da sa
podreñenog položaja krene u osvajanje? Ne ide, potučen
je i pre bitke.
Pitao se da li nešto sluti, pa ga namerno začikava.
Iako se trudio da ničim ne pokaže. Žene to uvek osete. Ne
zna kako, ali osete. Imaju neko posebno čulo, neke
radare, šta li. Kad bi htela da mu da bar neki znak, da ga
bar nečim ohrabri, pa da pokuša. Ovako. Prevelik rizik.
Mogao bi da se zaleti u prazno. I onda? Šta? Proplanak u
letnje popodne. Prokleti proplanak.
Pored pacijenata je prošao kao kraj streljačkog voda.
Pogledi su bili puščane cevi. Ionako su mu teško padali ti
pogledi. Bilo je u njima i satirućeg očekivanja, i
natmurenog nepoverenja.
Razdraženost se mogla opipati. Poznavao je te
zarazne razdražljivosti, izbijale su kao osip.
- 16 -
 U ordinaciji, telefon je zazvrjao par puta, trgao se od
tog zvuka, nije ga voleo, telefonski pozivi su redovno
donosili neku neprijatnost, i kod kuće je na njih nerado
odgovarao, gnjavaža, u najmanju ruku. Ipak, uvo mu nije
zaparao kreštav glas Gavranove sekretarice, uspravne kao
motka, udenute u večne žuto-zelene kombinacije. Nije ga
cimnuo ni Vidić, načelnik internistike, da ga ispreskače.
Niti ga je iko obasuo prekorima i pretnjama, čega se
pribojavao kada god se telefon oglasi. Zvao je Darko
Davidović sa ORL-a, ima jedna važna stvar o kojoj treba
da se dogovore. Zvala je i majka. Javio se brat. Ima neke
poslovne sastanke u Beču i Rimu pa će verovatno
skoknuti i do Beograda, ako ugrabi vremena. I šta ja
imam sa tim, najradije bi odgovorio, ali je ipak oćutao da
ne sluša prebacivanja zbog zavisti i ljubomore. Za majku
je svaki bratov poziv bio praznik, svaka vest od njega
dogañaj od najveće važnosti, a još kada bi se i lično
pojavio, bila je to svetkovina. Zvala je Biserka, da mu
naloži šta da kupi pri povratku, zvale su i sestre sa šaltera,
povodom nekih nevažnih stvari.
Nije mu banula inspekcija iz ministarstva, ko zna
koga je sve uzbunila ta pijana, zlobna budala. Taj Pitić,
Pijić, Pjanić ili kako već beše. Valjda se, osim
alkoholom, opija i pakošću. Ili sa tim inspekcijama ide
drugačije. Možda prvo šalju izvidnice, da osmotre teren,
prikupe dokazni materijal? Poturaju ih kao navodne
pacijente, onako kao što pojedine firme poturaju tobožnje
mušterije, da provere svoje osoblje. Bilo ko u čekaonici
je mogao da bude uhoda onih odozgo. Pa i provokator.
Uključujući i Tututmračicu. Možda je baš nju neko
poslao. Da ga iskuša. Da dojavi šta treba, kome treba. Ne
poznaješ ni proceduru, ni trikove nadreñenih. Možda
nikakav Pitić i ne postoji.
Ako je Tutumračica bila na zadatku, to nikako ne
treba isključiti, onda je pametnije što se suzdržao. Da je
- 17 -
prasnuo, da je planuo, imali bi povod da ga gone. Ovako
su ostali praznih šaka. Sporost mu je ovog puta bila od
koristi. Nedostatak se nekada pretvara u prednost, mana u
vrlinu. Pogotovo ako neko pokušava da mu smesti.
Nikada nisi siguran da li ti neko i zbog čega radi o glavi.
Ima neko, recimo, svog čoveka za Nenadovo mesto, pa
traži kako da to mesto uprazni. Nenad se, uprkos
godinama provedenim u domu zdravlja, nekako nije
ukorenio, nije prilepio.
Opustila ga je pomisao na Obradovićku. Zapravo na
njeno telo pod toplim tušem, u pari. Gotovo da oseća njen
gipki, svilasti dodir, od koga su ga prožimali trnci.
Nazvao je Oglu.
U pauzi, Darko Denić ga je odvukao do bifea, samo
za zaposlene u domu zdravlja, bilo je istaknuto belim,
ispupčenim slovima na plavoj tabli. Šuškalo se da će
Gavran taj prostor iznajmiti nekom privatniku, da ga
pretvori u pravi bircuz, za osoblje i pacijente, da i
bolesnici imaju gde da se okrepe. Tu će silna lova da
poteče, govorilo se. Nagañalo se o procentima koji će
Gavriloviću da uskoče ravno u džep. Obradovićka je išla
najdalje. Secovala je na najmanje dvadeset, a verovatno i
više, Gavran joj nikako nije bio po volji. Darko se zbog
svega toga nije sablažnjavao, što da se čovek ne okoristi,
ako može, svako bi da je na njegovom mestu.
Darko je lečio uvo, grlo i nos. Kao i svaki
specijalista, smatrao je najvažnijim organe za koje je
nadležan, svi ostali su bili tek manje više neobavezan
dodatak. Bio je vižljast, sitnih, nemirnih očiju, žustrih
pokreta. Bio je snalažljiv. Imao je vlastitu ordinaciju u
koju je usmeravao pacijente. Dom zdravlja mu je služio
kao prijemno odeljenje za privatnu praksu. Zato ga i nije
napuštao. To je stvar navodnjavanja, tumačio je Nenadu.
Nisam lud da zatrpam kanal. Pa da ostanem na suvom.
- 18 -
 Nenad mu je rado upućivao uvogrlonosobolne, što
da mu ne učini, ništa ga ne košta. Iako mu nije traženo,
Darko mu je obećao po deset evra za svakog bolesnika
koga uputi na njegovu privatnu ordinaciju, ali nikada nije
dao ni prebijene kinte. Nenad ga nije opominjao. Nije
prodavao pacijente. Slao ih je čoveku za koga je verovao
da će im zaista pomoći. Bilo je nečeg u Denićevom
držanju što je ostavljalo utisak da taj čova zna znanje.
Neke naoštrene sigurnosti, koje kod lelujavog No-
vakovića nikada nije bilo. Darka ne bi mogla da ubriše
nikakva Tutumračica. Niti bi nekakav Pizdić mogao da
mu soli pamet. Naprotiv, pacijenti su mu bili mirni kao
bubice i poslušni, divota jedna u kakvom ih je zaptu
držao.
U bifeu za zaposlene, za plastičnim stolom boje
prezrele šljive, izneo je kolega Denić kolegi Novakoviću
izvestan predlog.
Mesec se srebrio. Ježile su se smrznute zvezde.
Noga se omakla. Pridizao se s mukom, praćen sitnim,
meketavim smehom.
Zagnjurio se u podatnu Olginu oblinu.
4.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Opa cupa, opa cupa, bolest na vrata lupa.
Opa cupa, opa cupa, doktor u delo stupa.
Izvol’te, doktorska radnja radi.
Molim, sledeći!
Bez guranja i samo po redu.
To nagrće, nasrće, naleće. Nema nade zaustaviti.
Jedan šmrca, drugi kija, treći kašlje.
Jednog boli ovde, drugog štreca onde,
trećeg probada svugde, četvrti ne može da diše.
- 19 -
Jedan se sav osuo, drugi se čitav prosuo.
Jednog muči stomak, drugom srce ne da mira.
Ovome pristisak skočio do neba, onome se vuče po
zemlji.
Ovaj ne može da spava, onome puca glava.
Ovaj izgore od vatre, onaj polude od nervoze.
Jedni bi da se dočepaju bolovanja,
drugi papira da su u ispravnom stanju.
Molim lepo, stojimo vam na usluzi.
Samo izvol’te, doktorska radnja radi.
Preduzimam sve neophodne istražne radnje.
Ispitujem svedoke-žrtve.
Koje simptome imate da prijavite?
Protiv čega se vi žalite?
A šta vama smeta?
Sprovodim pretrage.
Zavirujem u grlo, prisluškujem i osluškujem.
Kuckam tamo i ovamo, spreda i otpozadi, gnječim i
opipavam.
Boli? A ovde?
Bez brige, staćemo mi već tome na put. Pronaći
ćemo, privesti i pravedno kazniti počinioca. Taj se već
verovatno nalazi u vašem policijskom dosijeu. U redu, u
redu, vašem zdravstvenom kartonu, ako vam je tako
lakše. Povratnik, po svoj prilici.
Zatim odlaze. Posle se vraćaju. Poneki zauvek
nestanu. Jedni su promenili adresu, drugi su promenili
svet. U oba slučaju izašli su iz okvira moje nadležnosti.
Opa cupa, opa cupa, bolest na vrata lupa.
Opa cupa, opa cupa, doktor u delo stupa.
Izvol’te, izvolte, doktorska radnja radi.
Samo bez ustezanja.
Pravom doktoru trebaju pravi pacijenti. Bez pravih
pacijenata, ni doktor nije pravi.
- 20 -
 Gde da nañem prave pacijente?
Zapravo bi i jedan bio dovoljan. Ali ni tog jednog
nema.
Postoji li taj Pijić, Pitić, Pjanić, Pizdić, Pizdreković
ili ne postoji? To je osnovno pitanje. Ako postoji, to je
jedna stvar. Ako ne postoji, to je sasvim druga. Tu se sve
račva.
Treba saznati. Što pre. Neizvesnost je neizdrživa.
Šta sebi umišlja taj ladolež? Pojavila mu se rupa u
poslovnom rasporedu pa da je nečim popuni. I sad svi
treba da se polomimo oko njega. Nije nego. Valjda i
odbor za doček treba da mu priredimo. Kako da ne.
Majka sigurno hoće. Umilostivio se da nas poseti njen
veliki sin. Na mene neka ne računa. Davno sam ja završio
sa tim ladoležom. Ama baš ništa me se ne tiču svi njegovi
uspesi. Neka Brace, neka uspeva koliko god hoće, samo
da je što dalje od mene.
I šta ako se za Olgom ne osvrću na ulici? Šta, da
neću da je vodim na izložbu? Ponosni vlasnik. Gledaj šta
je baja stekao. Crkni od muke što nemaš tako nešto.
Samo, ruke k sebi, da ti ih ne prebijem.
Ovako je sigurnije. Što manje zapada za oko, to
bolje. Potpunije mi pripada. Manje je onih koji bi posegli
da mi je oduzmu.
Šta ako nije neka posebna pamet? Ne treba mi zbog
dubokoumnih, duhovitih razgovora. Kao što mi ne treba
ni zbog prikazivanja. Treba meni Olga zbog nečeg
drugog.
Ogla je...
Da prihvatim Darkov poziv? Stiže u pravi čas. Kao
poručen. A da ipak malo promislim? Da se bolje
- 21 -
obavestim. Značajan je to korak. Ne može se tek tako.
Preko kolena.
5.
Brujalo joj je u ušima kada je konačno odložila
slušalice. Od žalopojki, zahteva, pretnji, prekora. Bila je
do grla ispunjena tuñim ogorčenjem, tuñom nervozom,
tuñom srdžbom. Iz tog mnošta glasova je izbijala
jedinstvena, zgusnuta ozlojeñenost. Više ni reč nije
imala gde da stane.
Vlatka je radila u vodovodu. Iz boksa od providnog
pleksiglasa davala je telefonska obaveštenja o kvarovima
i nestašicama. Veza usijana, uši bride od srditih glasova,
obrušavali su se na nju, u slapovima. Retko ko je zvao da
se obavesti. Tražili su nekog na kome mogu da iskale
svoj gnev, istresu svoju nervozu. To joj je zapravo i bio
pravi posao, da na sebe primi zanovetanja i zamerke,
pogrde i uvrede, ljutnju i psovke, proteste i pretnje. Samo
zato je još uvek nisu zamenili govornim automatom.
Istresti se na ljudsko biće i na mašinu, to nikako nije isto.
Nije zamerala onima koji su penili. Razumela ih je.
Stavljala se u njihov položaj. I sama je znala kako je to
kad ostaneš bez vode. Utoliko joj je bilo teže. Da je
mogla da ih osudi, skinula bi sa sebe veliki teret,
obesnažila bi ih. Ali nije mogla. Izbegava je da bilo kome
sudi. Niko joj nije dao to pravo.
Bilo je dana kada bi sa posla izlazila podrhtavajući
od tuñeg besa. Bilo je dana kada bi kući stizala sva
slomljena.
Odmahnula je glavom pred dlanom sa zelenom
pilulom.
„Ponuñen kao počašćen.“
Mladena se namrštila. Mladena bi se namrštila kada
god bi Vlatka odbila njenu zelenu pilulu. Tom nemom
- 22 -
ponudom, tim nemim odbijanjem, tim mrštenjem bi se
redovno okončavao radni dan. Mladena nije odustajala.
Jednom će se koleginica prelomiti.
„E, jesi bandoglava. Probaj jednom, nećeš se
otrovati. Odmah ti je bolje.“
Mladena se kljukala tabletama za smirenje.
Drugačije ne bi mogla da izdrži, govorila je.
Pre neki dan je prešla iz zlatokose u riñokosu fazu
jer je apsolutno morala da nešto promeni u svom životu,
inače bi pukla. Kada bi apsolutno morala da nešto
promeni u svom životu, Mladena bi radila tri stvari:
menjala boju kose i frizuru, kupovala nešto od odeće ili
obuće i išla na lekarske preglede, da otkriju šta to sa njom
ne valja.
Vlatka je nerado uzimala bilo kakve lekove.
Sredstva za smirenje? Nije htela ni da čuje.
„Ubi me ovaj sneg. Ne znam dokle će više. Kad će
već jednom do otopli. Sva sam se smrzla. I uopšte mi nije
dobro. Moram detaljno da se pregledam, ne onako ovlaš.“
Vlatka nije bila od žena koje vise po čekaonicama,
defiluju kroz ordinacije i laboratorije, uporeñuju doktore,
raspredaju o bolestima i bolovima, terapijama i
simptomima. Kao opčinjene, kao začarane bolešću. Kao
da su u potrazi za nečim. Možda za malo pažnje, koju
inače nisu dobijale. Gonjene željom da se neko i njima
makar malo pozabavi.
Vlatka je lekaru odlazila sa oklevanjem, tek kada bi
izgubila nadu da će proći samo od sebe, da će se
organizam bez tuñe pomoći izboriti sa onim što ga je
napalo, tek onda kada više ne bi bilo druge. Odlazila je sa
krivicom zbog bolesti, sa zebnjom da je ne izgrde što je
nije povela računa, što je sebi dozvolila da se razboli.
Strepela je od onog što bi joj mogli naći, od presude koju
bi joj mogli izreći. I još više od toga da je ne ubace u
medicinsku mašinu, ne pretvore u stvar, koju obrañuju
- 23 -
raznim postupcima, ali od koje više ništa ne zavisi. Da je
ne pretvore u paket, koji će šetati od jednog do drugog,
užasavajuće bespomoćnu.
Draže joj je bilo da ne zna. Tako se osećala
zdravijom. Šta je stigne, stići će je. I ovako, ionako. Što
da trči pred rudu?
Bolest je bila ponižavajući poraz. Odijala je da ga
prihvati. Odlazak lekaru je za Vlatku bio priznanje
poraza.
Uostalom, sama pomisao na lekare, ordinacije,
laboratorije, bolničke hodnike i krevete činila ju je
bolesnom. Bilo je tu nečeg bolesničkog, što ju je
obavijalo, gutalo.
Kada bi se konačno odlučila da ode lekaru, nije bila
ni naporna, ni zahtevna pacijentkinja. Naprotiv, bila bi
nekako pokajnički skrušena i gledala da što pre, što
jednostavnije završi.
Sa dečijim bolestima je bilo sasvim drugačije. Nije
moglo biti ni čekanja, ni oklevanja. Tek tu se osećala
izluñujuće bespomoćnom, prepuštenom na milost i
nemilost tuñem znanju i tuñem neznanju, tuñoj revnosti i
tuñoj nezaintersovanosti. Dečije bolesti bi odbolovala
teško, sa strepnjom koja je kidala utrobu, stezala srce.
Mladena se vajkala sve dok se nije ugurala u svoj
autobus. Vlatkin je, brundajući i brekćući, naišao nešto
kasnije.
Pristavila je kafu i pre nego što se izula. Tek ta je
kafa bila pravi završetak radnog dana.
Sa novčanikom je iz tašne izvukla i parče papira.
ZAUSTAVIMO MEDICINSKU MAFIJU pisalo je
krupnim, stamenim slovima, i nešto sitnije
www.medicinskamafija.info.
Papir ju je podsetio na nakrivljenu, rñavo vezanu
kravatu, koščato lice, špicastu bradu, velike, četvrtaste
naočari. Podsetio ju je na ženu u kompletu boje cimeta.
- 24 -
Podestio ju je na predavanje koje je iskliznilo iz
uobičajenog toka. To joj se još nikada nije dogodilo.
Pa, i nije im neka bolest, ta infuenca. I zašto ne kažu
prosto kijavica?
Hm, baš bi volela da pogleda taj sajt. Može biti da tu
ima nečeg zanimljivog. Ali, kako? Sinovi su zauzeli
kompjuter i neprekidno su se svañali oko njegovog
korištenja. Uzalud je pokušavala da uspostavi neki red u
svemu tome, odgovor je bio jednoglasan, u tome su bili
složni, sva trojica, jedino rešenje je da svako dobije svoj,
što nije dolazilo u obzir. I iz finansijskih, i iz vaspitnih
razloga. Nešto mora biti i zajedničko. Nešto se mora i
podeliti.
Od muža tu nije bilo nikakve pomoći. Ako ih, neka
nauče da se bore, to će im samo koristiti u životu,
odvraćao je kada bi zatražila da zajedno nametnu pravila
pristupa. Čak bi i hvalio onoga ko bi za sebe, drugima
ispred nosa, zgrabio najbolji komad mesa ili poslednji
kolač, ko ume, njemu dve.
Vlatki je otimačina bila mrska. Povedi malo računa i
o drugom ne samo o sebi.
Da je Sutlijaš bio neki borac, nije. Bio je previše
isprepadan, osećao se previše slabim da bi se borio.
Utoliko je više hvalio borbenost, utoliko se više divio
jakima, onima koji sve prigrabe za sebe. Za Vlatku je,
naprotiv, snaga ležala u obzirnosti, ne u grabeži.
Neka jači pobedi, time se Sutlijaš i izvlačio, samo da
ne bi morao da se odvoji od svog televizora i svojih
utakmica, pokušao je jedan da ubaci u spavaću sobu, ali
mu to nije dopustila, i nešto preduzme. A i pričinjavalo
mu je zadovoljstvo da je spoplete. Jadnog li zadovoljstva.
Retko je od muža tražila pomoć kada je o sinovima
reč. Ne samo zato što je takav kakav je, nego i zato što je
bila čvrsto ubeñena da vaspitanje daleko prevazilazi
muške mogućnosti.
- 25 -
Imali su svoje šifre za ulaz Gojko, Miloš i Prle, i
ljubomorno su ih čuvali za sebe. Za Vlatku tu nije bilo
mesta. A i nije se baš najbolje snalazila s tom spravom.
Istina, prošla je kurs na poslu, ali je maltene sve
pozaboravljala. Koristila je, uostalom, samo jedan
program, davao joj je neophodne podatke o kvarovima i
intervencijama. Moraće da skokne do Mladene. Ta je
ionako visila na internetu. Upoznavala se sa bolestima i
simptomima, koje će prepoznavati kod sebe. Ili da zamoli
Snešku. Ni ta se nije skidala sa mreže. Ali ju je koristila u
druge, nestašnije svrhe. Šacovala je obnažene, mišićave
muškarce.
I sa jednom i sa drugom će biti muke.
6.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića
Ki, ki, ki, sitno, meketavo, seckavo. Samo se ti
kliberi.
Motorna testera. Struže.
Trebalo je drugačije sa Tutumračicom. Ne da se
onako oduzmem. Činjenica, bio sam zatečen. Nisam
predvideo. A ja kad sam zatečen, od mene nema ništa.
Oduzmem se. Ukočim. Ni da mrdnem. Samo se
zablenem. Takva mi je priroda, preživarska. Sve moram
da prežvaćem. Dok ja svarim dogañaj, dok ga smestim
gde spada, dok smislim šta treba da uradim, kako da se
postavim, dok sve to obavim, piši propalo. Više i nema
šta da se uradi. Prošao je pravi trenutak.
Moram nešto da uradim po pitanju svog
preživarstva, ovako više ne ide. Dokusuriće me dogañaji,
koji me zaskaču, pretiču.
Zašto sam bio zatečen? Zašto nisam predvideo?
Zašto nisam uzeo u obzir tu sasvim realnu mogućnost?
- 26 -
Tako nešto se, a pre, a kasnije, moralo desiti. Čudo da se
nije dosad desilo. Kako to da nisam imao pripremljen
odgovor? Pa da ga samo izvučem iz rukava kad zatreba?
Nedopustiva neopreznost. Uvek treba biti spreman
na najgore. Ako si pripravan na najgore, sve drugo će ti
lakše pasti.
Tutumačici je trebalo da odmah utuvim u glavu ko
je ko. Trebalo je da joj očitam bukvicu. Da joj, marš
napolje, pokažem vrata. Da joj, zbog spletkarenja,
zabranim da se više ikada pojavi u mojoj ordinaciji. Zašto
lekar ne bi imao pravo da bira pacijente?
Ma šta ordinacija, malo je to, trebalo je da joj
zabranim pristup u dom zdravlja. Ma šta dom zdravlja,
malo je to. Trebalo je, jednom zasvagda, isteram iz svih
zdravstvenih ustanova. Ima onih koji ne zaslužuju da ih
lečiš. Što bi to svakom bilo dato? Na tanjiru. Izvoli,
posluži se.
Ne, ipak je pametnije što sam se pritajio. Za slučaj
da je Tutumračica lažna pacijentkinja, poslata odozgo. Da
me razoktrije, da me raozbliči. Ako je tako, malo su se
prevarili. Naleteli su na većeg lukavca nego što su se
nadali. Pravim se glupljim nego što jesam. Uspavljivanje,
zavaravanje protivnika. Pitanje taktike.
Raspet sam izmeñu opreza i besa. Bes se propinje,
oprez ga obuzdava.
Ne zaustavlja se bes na Tutumračici. Sručio se na
sledeći cilj. Imam ja napade pokretnog besa, skokovito se
premešta s predmeta na predmet. Nešto kao kad ospeš
rafalom. Pa kog zakaćiš. Dok ti se šaržer ne isprazni.
Šta, zar su drugi pacijenti išta bolji od ove koja mi je
zabiberila? Sve je to ista bragra, sve su to iste krvopije.
Pruži im mali prst, odgrišće ti celu ruku. Takvi su oni. Ne
silaze kada te uzjašu. Sve je to zahtevno, nerazumno,
nezahvalno. Živi iako nema nikakvog razloga da živi, leči
se iako nema nikakvog razloga da bude lečeno. I još se
- 27 -
pritom poziva na neko svoje pravo. Kakvo crno pravo.
Nebesa ih na ovoj zemlji drže iz čiste samilosti. Kada
lečenje ne bude više ono što im pripada već ono što treba
debelo zaslužiti, tada da ih vidim. Biće oni meni manji od
makovog zrna, ali im to ništa neće vredeti. Neće pomoći
ni preklinjanja, ni kajanja. Jednog dana, sve ću da ih
rasteram. Ajde razlaz, ima da zagrmim, šta ste se sjatili.
Da vas više nisam video ovde. Nikoga od vas.
Oni što se tiskaju u čekaonici, naravno, ne slute šta
se sve vrzma po mojoj glavi. Kada bi nazreli makar delić
toga, uništili bi me. Linčovali.
Zato se prikrivam. Iza puzave i ponizne
predusretljivosti. Žurno im izlazim u susret kako bi ih
zavarao. Šta god da zatreba, eto mene, uslužnog kako
kakav kelner. Ništa ne odbijam. Zbog toga mi prebacuju
oni sa kojima radim. Optužuju me da sam prešao na onu
drugu, bolesničku stranu. Izdao, prebegao neprijatelju.
Nisam. Pritajio sam se. Čekam svoj čas. Siguran
sam da će doći. Najvažnije je da ga ne propustim. Ili da
se ne istrčim pre vremena. Ko se zaleti, taj strada. Neću
da budem žrtva. Ko blebeće o lepoti žrtvovanja, žrtvuje
druge, ne sebe. Strepim da me, u meñuvremenu, nešto ne
oda. Kakav neodmereni postupak, kakva nehotična reč,
kakav nesmotreni izraz. Bojim se nehotičnog, bojim se
nesmotrenog. Strahujem od onog što se potkrade.
Odmeravam svaki svoj postupak, svaku svoju reč, sve
kako bih ličio na sav ostali svet. Pogledajte me kakvu
bezazlenu facu slažem prolazeći pored policijske patrole.
Sušto nevinašce. Ogroman je to napor. Iscrpljuje me. Čini
napetim. Ja sam struna koja bi mogla da pukne na
najovlašniji dodir.
Mrzim one pred kojima se povijam. Tu mržnju
zakopavam duboko, budno motrim da mi ne izmakne.
Oprez, oprez, oprez, opominjem sebe. Potrebno je jako
mnogo opreza da bi se opstalo na ovom svetu.
- 28 -
 Jednom pušten, bes nastavlja svoj pohod.
Pomamljen, ne zadržava se na ordinaciji i čekaonici.
Izleće napolje. Ustremljuje se na onog ko je uvredu
naneo. Na kopile od kolege. Na tu kreaturu. Tu spodobu.
Tu gnjidu. Unakazio sam ga, prvo u mislima. Tako to kod
mene ide. Kako ga sebi predstavljam? Kao zadriglog,
masnog tipa. Kao ništariju tupog pogleda, zejtinjavog
dodira, u salo ogrezlih misli.
Pronalazim tog Pitića, Pijića, Pjanića, Pizdića,
Pičkorenka ili kako se već zove taj šljam. Sačekujem ga
ispred bolnice u koju se uvukao, da otuda širi svoj otrov.
Propuštam ga kroz šake. Rade tu i noge. Pucaju i rebra.
Razbucao sam ga, izdevetao, izbubetao, izubijao, is-
kasapio. Unakazio sam ga, razbio, obogaljio. Ubio sam
boga u njemu. Da mu više nikada ne padne na pamet
takva podlost jer ću da ga obesim, raščerečim, zapalim.
Podlac urla, civli, preklinje za milost. Taj gad. Sav
skrušen, priznaje svoju grešku. To priznanje je
najvažnije. Bez priznanja, to ne bi bilo to. Odmazda bi
promašila cilj. Naneti, fizički bol, nije to ništa. Fizički bol
je samo sredstvo da slomiš dušmanina. Da ga nateraš da
sam sebe porekne, okrivi, poništi.
Ipak, ipak, ipak. Bez srljanja. Što da se upuštam u
fizički obračun? Ishod je neizvestan, nisam vičan
tučnjavi. Dobro, ni taj alkos verovatno nije u nekoj formi,
ali... Što da rizikujem? Dok zamišljam, sve se odvija
kako je meni po volji. Dušmanin nema šanse da se
odbrani, a kamoli da uzvrati, čak preokrene borbu u svoju
korist pa da on mene propusti kroz šake, umesto ja njega.
Tu ja upravljam ishodom. U stvarnosti, meñutim, ko zna
ko bi izvukao deblji kraj. Ne valja to sa stvarnošću,
nikako ne valja. Treba je ukinuti. Sputava. Smeta.
Bolje mi je da se klonim tuče, kao što sam uvek
činio. Nisam neki snagator. Niti sam umešan u makljaži.
Usporen sam, trom. U snovima, ruke su mi od olova,
- 29 -
vise, preteške. Ne uspevam da ih podignem, da se
zaštitim ili zadam udarac. Samo bi mi još to falilo – da
profesionalnom poniženju dodam i batine. Bolje da se ne
upuštam u neizvesnost. Hvali more, drž’ se kopna.
A i ne dolikuje mi nešto tako grubo, tako prostački
kao tučnjava. Nedostojno je moje pameti, moje
prefinjenosti. Zar da se spustim na nivo svakog klipana?
Nikako. Treba da potražim posrednije, dovitljivije načine.
Da se poslužim mozgom umesto mišićima. Ionako ne
mogu da se pouzdam ni u mišiće, ni u hitrinu, ni u
spretnost.
Šta onda? Sklopiću paklenu mašinu, to ću da
uradim. Kad je pokrenem, ima da, bumbara-bum, bum,
bum, raznese na komade zadriglu pijanduru, a da joj
uopšte ne bude jasno šta ju je snašlo. Tako oštrouman
čovek radi.
Ne, neću da pravim bombe. Ni da ih bacam. Ni da ih
postavljam. Ne bih ni umeo, sve i da hoću. Ni u vojsci mi
ta vežba nije išla. Samo sam gledao da se što pre
oslobodim te metalne kugle, pekla mi je dlanove, pre
nego što mi se rasprsne u ruci. A ni ja i tehnika nismo u
naročitoj ljubavi. Blago rečeno. Tačnije, tehnički sam
duduk. Čak mi i mobilni telefon zadaje muke. Evolutivni
zaostatak, može biti, zbog koga sam osuñen na nestanak.
Da sastavljam naprave, o tome nema ni govora. Ne
bih ja to umeo ni da napravim, ni da upotrebim. Drugo,
previše se izlažem, a to nije cilj. Treće, premnogo buke.
Ne, neću pribeći bombama. Ni nekom drugom
opipljivom oružju. Posegnuću za nečim... otmenijim.
Pokrenuću mašineriju ljudskih odnosa. Poslužiću se
dosetljivošću. Isplešću mrežu spletki. Kanuću otrov reči
tamo gde treba. I upropastiti nitkova a da se ne primeti ni
ko, ni kako. Nema opasnijeg otrova od reči. Najsigurnije
ubija. Uništiću barabu na izokolan način. Strgnuću masku
sa tog njegovog pijanog lica. Prokazati ga kao ono što
- 30 -
jeste – umišljena neznalica. Baciću na ulicu tog Pizdića,
Pitića, Pjanića, tamo gde mu je i mesto. Šta fali, uradiću
mu tačno ono što je on meni pokušao da uradi. Batina
ima dva kraja. Ko se mača laća, od mača će i poginuti.
Najlepše u svemu, nigde se ne bih pojavio, dok bi
moja nevidljiva ruka svime upravljala, kao u
marionetskom pozorištu. Nisam glumac pa da čeznem za
scenom, nemam želju da se produciram. Više mi se sviña
onaj dasa iza scene. Onaj što ga, naizgled, nema, a vuče
sve konce. Onaj što režira. Nije li i Bog nevidljiv a svuda
prisutan?
Tako će pravda biti zadovoljena. Biće vraćeno tante
za kukuriku, sa debelom kamatom. I ne samo to. Učiniću
korisno delo. Ukloniću štetočinu koja bi nesrećnim
bolesnicima mogla da nanese mnogo zla, sa sumanutim
dijagnozama koje postavlja, maloumnim terapijama koje
daje. Takvog treba odstraniti što pre. Kao kakav vitez,
zaštitiću nemoćne. Odbraniću one koje nema ko da brani.
Zaodeva li se to moja osveta brigom za opšte dobro?
Nego...
Šta ćemo ako je taj Pitić, Pjanić, Poznanović u
pravu? Jasno da ne bi smeo da bude u pravu. Ako je on u
pravu, to znači da sam ja u krivu. A to je nedopustivo. Ali
šta ako ipak jeste? Teram ovu pomisao. Vraća se.
Šta ako sam ja zbilja šarlatan? Ne bi bilo bilo
pametnije da mu odem na podvorenje, kao uvaženom,
sposobnijem kolegi, ne kao uvrediocu? Da mu priznam
svoju brljotinu. Ne samo ovu sa Tutumračicom. Nakupilo
ih se prilično. I onih za koje znam i onih za koje ne znam,
i onih za koje nikako neću da znam. Podmukla je bolest,
najbezočnije me vara. Očas mi isklizne iz ruku. Preruši
se, premetne u nešto sasvim deseto. Ili uradi nešto što ne
očekuješ. Puna je trikova i obmana. Da sam nešto
televizijski doktor, ne bi mogla tako sa mnom. Drugačiju
bi pesmu pevala. Ali nisam. Ne puštaju me na televiziju,
- 31 -
tamo gde se sa bolešću biju pravi doktori, mi ostali smo
tek njihove nedostojne senke. Krivotvorine, lažnjaci.
Zar ne bi bilo uputnije da kolegu Poznanovića
zamolim za razumevanje, za milost? Neka me poštedi.
Koga još bolest nije nasankala, prokleta bila? Zar je to
razlog da mi natakne omču oko vrata? Pa da se,
slomljenog vrata, zanjišem na gredi.
Razoružan mojom samozatajnošću, iskrenošću,
skromnošću, kolega Poznanović bi uvideo da je preterao.
Shvatio bi me. Obojici bi se oči zamaglile od suza. Sve bi
se razjasnilo. Bilo bi to jednog od onih velikih
razjašnjenja, o kojima maštam. Dobio bih priliku da sve
objasnim, kakva mi nikada nije pružena. Svi nesporazumi
bi bili uklonjeni. Sa nesporazumima, nestalo bi
neprijateljstva. Neprijateljstvo, zle namere, sve je to otud
što se ljudi ne poznaju i ne razumeju. Postali bismo bliski
prijatelji, nerazdvojni saradnici.
Bljah, bljutave li priče. Koještarije. Ja, eto, imam tu
budalastu potrebu da me neko shvati. Tu slabost, tačnije
rečeno. Čitavog života očekujem osobu koja će me
razumeti i, razumevši, zavoleti. Još je nisam dočekao.
Nada me ipak ne napušta. Kada bih je se odrekao, ne
znam kako bih mogao da živim. Ne kažem da bih digao
ruku na sebe, iako nije nemoguće, bilo je već u tom
pravcu... Loša iskustva. Pre će biti da bih nastavio da
trajem, po inerciji, kao što bačena lopta nastavlja da se
kotrlja, dok se ne zaustavi sama od sebe.
7.
Kao dete, strepela je od roditeljskih sastanaka. Nije
bilo nekog posebnog razloga, ali je ipak strepela. Ocene
joj, istina, nisu bile blistave, ali je bilo i daleko gorih od
nje. Ponašanje joj je, sve u svemu, bilo pristojno. Tako da
nije bilo razloga za neke posebne zamerke. A opet se
- 32 -
pribojavala da će takvih zamerki biti, da će, najpre
učiteljica, sitna postarija žena sa punñom i brošem na
grudima, u srednjoj razredni, matematičar krupnih šaka,
pred svim roditeljima izneti nešto jako nepovoljno o njoj
tako da će majci biti neprijatno, sedeće ukočena, bleda od
stida, podrhtavajućih usana, i samo čekati da se sve završi
pa da ode što pre.
Nije Vlatka strahovala od grdnji ili kazni, koje bi
mogle da uslede. Znala je da ih, ma šta učinila, neće biti,
majka nije umela da grdi i kažnjava. Utoliko bi joj je bilo
teže, kazna bi poravnala njen greh. Bila je strašna upravo
neprijatnost koju bi majci mogla da priredi. Zar da se
zbog Vlatke oseća gorom od drugih? Zar da bude njena
sramota?
Strepela je tako kroz celo školovanje iako se nešto
slično nikada nije dogodilo.
I sada je sa strepnjom odlazila na roditeljske
sastanke. Išla je uvek ona, Sutlijaš nije hteo ni da čuje, ne
može on da podnese tu nastavničku umišljenost, svašta su
sebi uvrteli u glavu, jedva je dočekao da se reši škole, ne
dolazi u obzir da u nju ponovo ulazi. I tako dalje. Sutlijaš
je redovno navodio sijaset razloga za svoje postupke,
nikada onaj pravi. Možda ga ni sam nije znao. Uostalom,
ovako je bolje. Bilo joj je draže da sama, iz prve ruke,
sazna kako ide školovanje njenih sinova. Makar morala
da pretrpi bojazan da će čuti i ono što nikako ne bi želela.
Ako bi neki od sinova nešto zabrljao, to bi značilo da je
zakazala, da svoj majčinski posao nije uradila kako valja.
A držala je svojom obavezom, prema sebi više nego
prema drugima, da sve što joj povereno odradi valjano,
onako kako doliči. Mrzela je ošljarenje.
Na sastanku su prevladavale žene, bilo je svega par
očeva. Muškarci su takvi. Izvlače se kad godu mogu.
Poseju seme i time je, što se njih tiče, uglavnom obavljen
sav posao. Dalje ih baše briga. Beskorisne kukavice.
- 33 -
Uputnije da uopšte ne računaš na njih, ostaviće te na
cedilu kad god zagusti.
Vlatka se nikada nije zanosila prinčevima na belom
konju, niti žapcima koje će svojim poljupcem pretvoriti u
prekrasne prinčeve. Ni prinčevima koji će je, usnulu,
probuditi, niti onima koji će je odvesti čarobnim
kočijama. Želela je čoveka sa kojim će podeliti teret
života, koračaće rame uz rame, uvek će moći da se oslone
jedno na drugo. Tražila je, čekala takvog čoveka. Nije ga
bilo, susretala je sve same gnjide, izvlakače, slabiće,
krivinaše, izdaće te kada god ti zatrebaju. Onda joj je
čekanje dojadilo. Tako se obrela u braku, sa čovekom
koji se slučajno našao pri ruci kada je konačno zaključila
da su pravi muškarci ionako izumrla vrsta pa da je onda
sasvim svejedno, jedan kao i drugi, dece, nažalost, bez
njih nema, a htela je decu, da ih podigne, odgaji onako
kako treba. Čuvala se da ne upadne u zamku, u koju
upadaju mnoge žene i mnogi muškarci, da, mahnuvši
čarobnim štapićem, slučaj preobražavaju u izbor i da
osobi sa kojom žive pridaju vrline kojih nema, kako bi se
opravdali.
Sve je prošlo u redu, Prle nije bio ni spomenut. Nije
bio ni pohvaljen, ni pokuñen. Za školu, sasvim dovoljno.
Nije zahtevala od sinova da blistaju, kako bi ona
zablistala. Nije ih doživljavala kao trkače koji za nju
osvajaju prva mesta.
Brinula se zbog Prleta. Strahovala je da, kao
najmlañi, ne počini neku budalaštinu, ne bi li se dokazao.
Nije mu bilo lako da se izbori sa starijom braćom,
razumela je to. Ali mu nije dozvoljavala da postane
posebno zaštićeni i tetošeni porodični mezimac, položaj
koji je pokušavao da za sebe izbori. Zbog toga je na nju
frčao i frktao. Ako ga, neka se isfrkće. Važno je da ne
pobenavi. Zasad nije, ali nikad ne znaš šta te čeka iza
ćoška. Ma koliko se trudila da upozna i Prleta, i Miloša, i
- 34 -
Gojka, znala je da u svakom od njih ostaje nešto
neprozirno, nedostupno, što joj izmiče i da su upravo
zbog toga moguća svakakva iznenañena. I prijatna, i
neprijatna. Nije se oko toga zanosila, kao što se nije
zanosila ni povodom prinčeva. Smatrala je sebe
trezvenom osobom, koja obema nogama čvrsto stoji na
zemlji, a glava joj je na ramenima, ne u oblacima.
Sneška joj je bila usput, što da ne svrati.
„A, šta kažeš, kakvi pastuvi?!“
Sneškin užagreni pogled je preletao sa ekrana na
Vlatku i sa Vlatke na ekran.
„Da nam naručim nekog? Pedeset glava po glaviću,
nije precenjeno, da ti sestra kaže. Ovi ovde su na gotovs,
bar ne moraš da ih dižeš iz mrtvih.“
Sneška ju je gurkala laktovima, uz kikot, baš kao što
su se nekada gurkale srednjoškolske drugarice,
razgovarajući o frajerima i žudnjama svojih tela. Čudo
kako neki pokret probije vreme, kako iz zrele i prezrele
žene odjednom izbije klinka, plamtećeg tela, uspaljene
mašte. Kao da naši pokreti ne stare zajedno sa nama.
„A ne mora ni da se plati. Možemo da zakažemo
neki sudar. Ima oglasa koliko ti duša ište. Pazi ovo, dva
drugara traže dve drugarice bez predrasuda. A ko su te
dve drugarice bez predrasuda? Sneška i Vlatka, naravno.
Dve najbolje, najprisnije drugarice.“
Pa sad, nešto prisne i nisu bile, bar ne što se Vlatke
tiče. Bilo je to jedno od onih poznanstava koje godinama
vučeš, a da uopšte ne znaš zašto. Drže se na čistoj
inerciji. I nehotice se povukla, kao da uzmiče pred
previše nasrtljivom, netraženom bliskošću.
„Nas dve smo ono što ovim drugarima treba, ne
neke balavice, koje ne znaju gde im je dupe, gde im je
ona stvar, a gde im je glava. Nego prave, rasne žene, u
najboljim godinama.“
Vlatka je napravila pokret u smislu – proñi me se.
- 35 -
„A što? Imamo i mi pravo da malo poživimo. Što, da
ti nije frka od neverstva? Kakvo crno neverstvo, kakve
gluposti. Misliš da se onaj tvoj usteže da nabode nešto sa
strane, kad god mu se ukaže prilika. Ustezaće se da te
prevari, kako ne beše. Zaboraviće da uopšte postojiš.
Prema tome, ništa te ne obavezuje. Pruži sebi sve što
možeš. Nećeš dvaput živeti.“
Vlatki se oteo osmeh pri pomisli na Sutlijaša
osvajača.
„Dobro, razumem. Još gori slučaj. Nabio glavu u
televizor pa je ne vadi. Čim nabiju glavu u televizor, to ti
je gotovo. Piši propalo. A i mi žene imamo prava na malo
zadovoljstva.“
Vlatka je hitro izbrisala osmeh. Nije se upustila u
ogovaranje. Bile su joj odbojne žene koje svuda okolo
traže saveznike za svoje porodične ratove. Porodične
prilike i neprilike su porodična stvar i tako treba i da
ostane.
Proživeti, nije joj, uostalom, bilo jasno šta bi to
zapravo trebalo da znači. Čudan izraz, često ga čuje. Kao
što je često čula - pravi život.
I u kući su prizivali taj pravi život.
Sinovi su stalno slali neke zapušače, neke kupone,
vukli su se za njima papiri iz kladionica, muž je
revnosno, nabranog čela, popunjavao loto listiće, u
potrazi za dobitnom konmbinacijom. Vlatka se nije
upuštala u tako nešto. Ionako ništa ne bi dobila, sreća
nikada nije bila na njenoj strani, niti je na nju računala.
Uzdala se u sebe, ne u slučaj. Istina, nisu dobijali ni oni,
izuzev sitnica, ali ih to nije sprečavalo da nastave. Kad-
tad, stići će neki zaista veliki zgoditak. Tada će se život iz
korena prokrenuti. Zapravo, tek tada će početi onaj pravi.
Kako su zamišljali taj pravi život? Kao beskrajno
letovanje, beskrajno zimovanje, neograničeni šoping.
Ideš gde god hoćeš, kupuješ šta hoćeš, koliko god hoćeš.
- 36 -
Što je najvažnije, ne moraš ništa da radiš. Slobodno ti je
da digneš sve četiri uvis. Otprilike bi to bilo to, taj njihov
pravi život.
Vlatku nešto i nije privlačio, taj njihov pravi život.
Nešto je tu njoj nedostajalo. Bilo joj je pomalo i otužno. I
nekako onako, kao kada ti pripadne muka pošto se
prejedeš kolača. Dobro, njima na volju. Neka samo
gustiraju, od toga ionako nema ništa.
„Hajde, molim te, otvori mi ovaj sajt.“
Sneška je nevoljno blenula u papir sa internet
adresom.
„Šta bi to kao trebalo da bude?“
„Videćeš, samo otvori.
Napravila je grimasu, kao da je zagrizla nešto
ubuñalo.
Pojavila se strana boje krvi. Pri vrhu se, u levom
uglu, nalazila fotografija čoveka retke bradice, blagog,
mekog lica. Ispod fotografije je stajalo:
Šta nam obećava medicinska mafija?
Zaštitu.
Od čega?
Od bola. Od bolesti. Od smrti.
Šta nam nudi?
Navodno, zdravlje. Večno zdravlje.
Hoće li nas učiniti zdravim?
Naravno da neće. Prvo zato što ne mogu. Drugo zato
što im to nije cilj. Medicinari mašu zdravljem ali je to
podvala. Žive oni od bolesti, ne od zdravlja. Zdravi im ne
trebaju.
Zašto nam neprekidno govore o zdravlju?
Da bi nas naterali da se osećamo što bolesnijim.
Šta im je pravi cilj?
Da nas porobe!“
Na sredini je pisalo krupnim, titravim slovima: NE
DAJ SE DOKTORIMA. NE DAJ SE GADOVIMA!
- 37 -
„Kakva je ovo glupost“, obrecnula se Sneška.
„Samo još malo, da nešto pogledam. Klikni na...“
Sneška se narogušila. Nije volela da se drugi koriste
njenim stvarima.
„Kupi, sestro slatka, sebi kompjuter pa klikći koliko
ti je volja, gde ti je volja. Mene ove budalaštine ne
zanimaju.“
Vlatku bi iznenañivala ideja da sebi nešto kupi.
Kupovala je za sinove, kupovala za muža, kupovala za
kuću. Ali za sebe? U najboljem bi slučaju obnavljala
garderobu, a i tada bi se osećala pomalo krivom, kao da
je nekom nešto oduzela.
„Pusti ti to. Zagorela si, pa vileniš. Eto, to ti je, i
ništa drugo. Daj se malo pusti u promet, da se razmrdaš.
Pre nego što skroz zarñaš. Kako žene brzo zarñaju, to je
da popizdiš. Ne da bi ih slatko išamarala, da malo živnu.
Mada im ni to ne bi pomoglo.“
Sneška je prezirala žensku mlitavost, žensku
nepokretnost. Volela je muški nemir, mušku
preduzimljivost. Radije je lovila nego da čeka da bude
ulovljena. Žene je mahom nisu trpele. Osuñivale su je,
nazivale kurvom, kuravom, kurveštijom. Ne i Vlatka.
Zašto bi ženi bilo zabranjeno ono što je muškarcima
dopušteno? Zašto bi se žena kudila zbog onog čime i
zbog čega se muškarci hvale? Nije li pravo da bude kako
jednima, tako i drugima?
Iako u stalnom lovu na muškarce, Sneška je ipak,
posle braka od 63 dana, toliko je izdržala, zarekavši se –
nikad više, živela sama. Meni trebaju jebači, ne
gospodari, govorila je. Čim se uvali, muškarac se
pretvara u despota. Hoće da vlada jazbinom u koju se
smestio. Zato ih treba trošiti, ali držati van kuće. Ni
pastuve ne držiš u dnevnoj sobi, nego ih lepo pojašeš pa
vratiš u konjušnicu. A onda, zgasne im ljubavnički žar
čim te stalno imaju na raspolaganju. Više ih ne zanimaš,
- 38 -
čim postaneš njihovo vlasništvo. Doñeš im kao deo
nameštaja. I kućna posluga. Nego, kad smo već kod
doktora i ja ću na pregled.“
Rečeno je to veselo.
„A šta ti fali?“, uzvratila je Vlatka istim tonom.
„Ne fali mi ništa. Šta bi mi falilo? Nisam valjda luda
da se razboljevam? Čisto gubljenje vremena. To
ostavljam onim ubuñalim ženturačama koje ne znaju šta
će sa sobom, pa ajd’ da se razbole, koliko da im se nešto
dogaña u životu. Ne idem ja zbog bolesti, idem zbog
doktora. Priča se da se u domu zdravlja zaposlio jedan
nov, mlad kao rosa, lep kao ruski princ. Pa da i ja
isprobam to čudo. Pripremila sam se, čekaj da ti
pokažem.“
Sneška se iz spavaće sobe vratila sa grudnjakom,
gaćicama, čarapama, sve u crnom i crvenom.
„A, šta kažeš? Kad se u ovom pojavim ima da
iskolači oči. Pa još kad mu kažem – obuzela me neka
vatra, sva gorim, doktore, ima da izgubi glavu. Ima da me
opali tamo u ordinaciji, na onom krevetu. Ili na stolu, još
bolje. Manj ako je peder a priča se da nije.“
Sneška je erotske doživljaje smeštala u neuobičajene
prilike, na neuobičajena mesta. Zaglavljen lift, na primer.
Ili soba za fotokopiranje, gde se, po njenoj priči, par puta
kresnula, onako divlje, s nogu, sa zamenikom
finansijskog direktora, dok je mašina izbacivala papir za
papirom.
Dogañalo se i ranije da Sneška ide na lekarske
preglede kao na ljubavne sastanke, za koje se pripremala
krajnje ozbiljno, savetujući se povremeno sa Vlatkom šta
da obuče, koju senku i koji karmin da stavi. Doktori su,
ako joj je verovati na reč, odreda padali na njenu nekada
raskošnu a sada pomalo prezrelu ali još uvek držeću
ženstvenost. Osim pešovana, naravno.
- 39 -
Kod Sneške je bilo veoma teško razlučiti stvarnost
od razmetanja, razmetanje od draškanja mašte, možda to
ni sama nije razlikovala. Bilo je kod nje mnogo lovačkih
priča, koje je, verovatno, pričala i sebi, ne samo drugima.
Previše se, uostalom, trudila da liči na likove iz serija za
žene bez predrasuda, koje od života uzimaju ono što im
pripada, za slobodne žene koje drže do sebe, kakvom je
sebe volela da vidi. Kao što se i Gojko, njen najstariji,
silno trudio da liči na onog glumca na koga su sve curice
odlepile, nikako da mu upamti ime. Svi su se trudili da
liče na nekog drugog, samo da ne bi ličili na sebe. A
Vlatka je baš htela da liči na sebe.
„Hoćeš da probaš?“, pružila joj je svoj crveno-crni
komplet. „Slobodno probaj, šta izigravaš ćuskiju. Veš
mnogo znači, da ti sestra kaže. Nema pravog seksa bez
pravog veša. A skidaću se kao striptizeta, lagano, sa
stilom, krpicu po krpicu. Nek odoli, ako može, kad mu
gaćice zavitlam u lice.“
8.
Naljutio ga je već sam taj insistirajući ton osobe
kojoj smesta mora da se učini po volji. Gospoñina
korespodencija, je li, ne može da čeka. Pa lepo ako ne
može. Šta on ima s tim? Što se Luke Stavrića tiče, sve na
ovom svetu može da sačeka, što duže, to bolje. Ne,
ženama definitvno nije trebalo dozovliti pristup
računarima, previše su živčane. Nepogrešivo je mogao da
raspozna računar kojim upravlja muškarac od onog koji
koristi žena. Ne samo po idiotskim sličicama na
desktopu, čitava mašina bi poprimila žensku
nestrpljivost, nesistematičnost, prevrtljivost, hirovitost,
nepouzdanost. I sirota mašina bi postala nekako brbljiva,
bleskasta, histerična. Muške i dečije su bile sasvim
drugačije naravi.
- 40 -
 Kao i psi, i računari su poprimali osobenosti svojih
gazda i gazdarica. Po kraju je neki bilder, širok kao
trokrilni šifonjer, šetao pitbul terijera pitomog kao jagnje,
dok je pudlica oštrozube i jezičave učiteljice u penziji
stalno nešto kevtala i režala, a pokušavala je i da ugrize
prst koji joj pružiš.
Razlikovali su se računari koje je koristila razložna,
staložena osoba, od onih koji su dopali nekom
nesreñenom, histeričnom stvorenju. Bilo je vedrih i
potištenih, bistrih i glupavih, spretnih i smotanih.
Došlo mu je da odbije, mrzeo je da ga forsiraju.
Mrzeo je navalentne, vlastoljubive žene koje misle da si
njihov rob pa da doletiš čim pucnu prstima. Muštrale bi te
kao što muštraju sirote kučiće. Ovog puta mu je Baki baš
uvalio.
„Za hitne intervencije, cena je dupla“, rekao je da je
otkači, iako nije imao odreñene cene. Naplaćivao je
odokativno. Procenjujući koliko je mušterija teška, koliko
upućena u cene, koliko je voljna da plati. Ali i po tome
kako mu se koji klijent svidi. Nekima je radio i džabe,
dok bi druge zviznuo po ušima.
Glas sa druge stane je zamukao, u neodumici, kakvo
olakšanje posle paljbe koju je istrpeo. Gospoja, izgleda,
baš i nije široke ruke.
„A koliko bi iznosilo to duplo?“
„To ne zavisi od mene. To zavisi od kvara.“
„A ako mi iznos bude neprihvatljiv?“, ženin glas je
ponovo pokušavao da uspostavi ravnotežu, pa i da stekne
prednost.
„Onda ćete platiti moj izlazak na teren i dijagnozu
kvara.“
Bio je to stari trik, taj izlazak na teren. Kad već
njega moraju da plate, platiće i sve ostalo.
„A to bi bilo...?“
„Vidite, u ovo doba...“
- 41 -
„Koliko?! Budite konkretni!“
Vidi ti odlučne ženke. Jadan li je muškarac koji se sa
njom spetljao. Ako ga ima.
„Pa to bi došlo... trideset komada.“
„Trideset čega?“
„Evra, naravno, čega bi drugog bilo. Neću valjda da
se lomim za trideset dinara? I ovo je malo, jedva mi se
kola isplati da palim, ali neka bude pošto vas je Baki
preporučio.“
Otvorio mu je muškarac. Bio je mekušan i krofnast,
čini ti se da bi ti prst potonuo, da ga zariješ u njega. Bilo
je nečeg oklevajućeg u njegovim pokretima, u njegovom
izrazu. Vratar, to mu je valjda jedna od kućnih obaveza.
Mogla bi njegova gospoja da mu kupi i livreju sa zlatnom
dugmadi, pa da tako dočekuje goste i namernike.
Ženu trouglastog lica je zatekao pored računara.
„Ovo mora da se popravi večeras. Čeka me
neodložna korespodencija“, rekla je bez prethodnog
pozdrava.
„Mora se samo umreti. Sve ostalo je manje više
neobavezno“, odvratio je, ne skrivajući neprijateljstvo.
Pripadala je najgoroj teškoj, zahtevnoj, zakerajućoj sorti.
Takve bi mogao da zadavi bez trunke žaljenja, ali ne
isplati robijati ih.
Ošinula ga je besnim pogledom i izgubila se.
Muškarac je, meñutim, ostao uz njega. Da li je dobio
zadatak da ga nadgleda, ili je hteo da mu se nañe pri ruci,
ili je, jadnik, pokušavao da, zapodevajući razgovor,
zabašuri ženino ponašanje? U svakom slučaju, bilo mu je
nelagodno.
Nije mu drobio, nije pokušavao da mu pokaže kako
se i on razume u kompjutere, takvi su Luki bili
najnesnosniji, pogotovo kada počnu da se šicaju izrazima
za koje pojma nemaju šta znače. Jednom će napisati
knjigu o tipovima klijenata i načinima da se sa njima
- 42 -
izañe na kraj. Biće to koristan priručnik čak i onima koji
su najsrećniji da se zabiju u servis i da ni nos ne
pomaljaju kako ne bi morali da se bakću sa podilkanelim
vlasnicima mašina, koje su zakazale, ili sas mušičavim
kupcima.
Kvar je bio banalan, crklo je napajanje, ali to Luki
nije smetalo da gunña i zabrinuto vrti glavom. Bila je to
uobičajena predstava, da se ostavi utisak, da se zastraši,
tako te više uvažavaju, a možeš bolje i da naplatiš.
„U neku ruku, mi smo kolege“, rekao je muškarac.
„Obojica smo lekari. Vi za kompjutere, ja za ljude.“
„Ja sam više veterinar. Računar mu doñe nešto kao
kućni ljubimac.“
Muškarac se nasmejao smehom u koji se trudio da
unese previše srdačnosti da bi bio neposredan. Predstavio
se kao Nenad Novaković, internista u domu zdravlja.
Vidi, vidi, našta smo mi ovde naleteli. Na doktora.
Ko bi rekao? Uopšte se ne drži doktorski, ne govori
doktorski, ne miriše doktorski. Možda zato što je u civilu.
Sigurno se promeni čim navuče mantil. Kao što se to
dogaña policajcima, vojnicima, popovima. Uniforma
preobražava.
„Ja se jako zanimam za vaše zanimanje“, rekao je
Nenad Luki na rastanku i tutnuo mu dve vizitke. Jednu
kompjuterašku i drugu sa adresom sajta posvećenog
medicinskoj mafiji.
„Javite se. Svratite na čašicu razgovora. Rekao bih
da imamo o čemu da popričamo.“
Bio je zadovoljan dok se klima probijao snežnim
ulicama. Završila se sasvim neočekivano intervencija
koja nije obećavala ništa dobro. Nešto mu je govorilo da
bi doktor Novaković mogao da zagrize. Bile je nečeg
lelujavog, kolebljivog, nečeg podatnog u njemu. To bi se
testo dalo umesiti. Pogodan materijal za obradu.
- 43 -
Luki su nedostajli ljudi iznutra. Ako hoćeš da srušiš
neki sistem, neophodni su ti oni koji se već nalaze u
njemu. Sistem je ranjiviji iznutra nego spolja. Prema
spolja je uvek budan, spreman da se brani. Iznutra ga je
lakše zaskočiti. Bolje će se boriti protiv sistema oni koji
ga izunutra poznaju i više za ga zamrzeti oni koji su mu
služili. Ako ti uspe da ih pravilno usmeriš.
Bio je zadovoljan i akcijom na predavanju o
influenci. Neka se bar u nekom nešto pokrene, pa je
vredelo.
Zaslužio je nagradu. Naručiće brinetu.
9.
„Dobili smo besplatno zimovanje!“, dreknuo je
Sutlijaš iz sveg glasa, čim ju je začuo, još nije stigla da se
otarasi čizama i kaputa.
Ovog puta je poštu podigao pre nje, Vlatka je bez
premišljanja bacala pozive na nagradne igre, obaveštenja
o navodnim nagradama, uporno su ih slali, kao što su
uporno zivkali telefonom. Kao što ih je Sutlijaš uporno
iščekivao. Je li bilo nečeg u pošti, raspitavao bi se kad
god bi kući stigao posle nje. Račun za struju, računa za
komunalije, račun za telefon, račun za... Ne pitam te za
račune, žestio bi se, što ga pogrešno razume,
podozrevajućiu da to čini namerno. A čega bi drugog bilo
osim računa? Više niko ne piše pisma. Čak ni dopisnice
ili razglednice. Ni čestitke se više ne šalju, odgovarala bi
staloženo. Koga briga za dopisnice i razglednice. I nije
šteta što ih ne pišu. Pitam te za ono drugo. Koje drugo?
Znaš ti dobro koje. Nego se samo praviš da ne znaš, da
mi treniraš živce.
U redu, dražila ga je ponekad namerno na taj način,
tako bi joj došlo, bilo je to pomalo zločesto sa njene
strane, ali zašto i ona ne bi imala prava na malo zloće,
- 44 -
nije svetica, zašto bi i bila. Zaslužio je Sutlijaš i mnogo
gore. Da je neka druga na njenom mestu, razbila bi ga.
Šta bi mu Sneška napravila, bolje da i ne pomisli. U
stvari, Sneška ga ne bi otrpela ni jedan jedini dan. Ne bi
ga otrpele ni mnoge druge.
U redu, ni Vlatki nisu nedostajale razglednice i
dopisnice. Svakom na oku, bile su previše javne da bi
bile lične. Pogotovo su razglednice bile bljutave i otužne
u pokušaju da predstave čari nekog mesta. Mrzela je kada
su ih nekada davno slali sa letovanja ili zimovanja, da
svakom koga znaju pokažu divote u kojima su se našli.
Te su divote bile tako jednolične da ti od toga pripadne
muka. Kupujući i popunjavajući razglednice uvek istim
tekstom, osećala se kao najblentaviji turista. Mrzela je
kada bi je porodični razlozi pretvarali u turistu, u
najbudalastije od svih bića.
Nije marila ni dopisnice. Ako se već nekom javljaš,
javi se kako dolikuje, umesto da smandrljaš par reči koje
svako može da pročita.
Ni čestitke joj nisu bile drage.
Pisma su, ipak, bila nešto drugo. Otvarala ih je i
čitala sa uzbuñenjem, dok ih je još bilo. Pisala ih je
unoseći se, sa žarom. Pisala bi ih i dalje, da ima kome.
Sutlijaš je, naravno, blenuo u nekakav prenos.
Nekada je sportskih prenosa bilo samo vikendom,
popodne ili naveče. To se još, kako tako, dalo podneti.
Sada su se vrteli svakodnevno, bez prekida, od jutra do
jutra, stalno se neko sa nekim nadmetao. Radno vreme od
00 do 24 sati, stajalo je na obližnjem dragstoru. Na
obližnjem kafiću je pisalo From Dawn Till Dusk, iako bi
obratno bilo logičnije. Ali je zato mesar na pijaci, od
koga je redovno kupovala, meso ni za živu glavu ne bi
uzimala svugde, radio samo do četiri, što joj nikako nije
odgovaralo, ostavljalo joj je za nabavke sao neradne
dane. Ni sa ribarnicama nije bilo drugačije.
- 45 -
Miloš se posadio do oca, pogleda upravljenog u
istog ski skakača, koji se upravo odlepio sa zaletne piste.
Bio je srednji sin, najmanje njen. Imao je u sebi najviše
očevog. Ne samo po visoko uzdignutom luku obrva i
sedlastom nosu, već i uopšte. Po nečem pritajenom u uglu
usana, po oblapornom izrazu i pokretima obraza kao da
nešto sisaju. Po sklonosti da uraste ispred televizora i da
se ne odvaja od takmičenja i utakmica. To joj se nikako
nije dopadalo. Stvaralo je u njoj otpor, zbog čega je
prebacivala sebi da je pristrasna, nepravedna. Ali, uprkos
prebacivanjima, otpor nije mogla ni da ukloni, ni da
prevaziñe. Trudila se da se makar što manje primeti.
Popuštala mu je onde gde ne bi ni najmlañem ni
najstarijem. Ni to, naravno, nije bilo dobro. Zapetljan je
majčinski zanat, Vlatka se čudila ženama koje ga uzimaju
olako, obavljaju ga bez previše napora, bez previše
sumnji, kao da to nije ništa. Sve kod njih kao da ide samo
od sebe, možda zato što im odgovornost nije jača strana,
nije sa tim bila načisto.
Imala je prema Milošu i jednu posebnu krivicu, koju
je brisala iz svesti, a nikako da je izbriše.
„Ovo nikako ne sme da se propusti!“, dobacio joj je
Sutlijaš, sa prekorom zbog svega onog što je zbog nje
propušteno, zbog svih divota koje mu je uskratila. „Takva
prilika se neće skoro ukazati. Ako se uopšte opet ukaže.“
Bilo joj je preko glave tih prilika koje se, navodno,
neće skoro ili čak više nikada ukazati. Bilo joj je preko
glave i ovog papana koji proždrljoivo guta sve te mamce.
„Treba da se javimo u roku od tri dana.“
„Pa javi se, kad si već zapeo. Mene to ne zanima.“
„Da znaš da ću da se javim“, odbrusio je prkosno, pa
i sa nekom pretnjom. „Ti sedi kući, ako ti se sedi. Ja,
bogami, idem. Ne živi se dvaput.“
„Lepo se provedi.“
- 46 -
 „Nego šta nego da ću da se lepo provedem. Nego šta
nego da hoću.“
„Samo napred.“
„Vodim i decu.“
„To će već biti problem.“
„Šta, ne puštaš ih?!“, pokušao je da zvuči izazivački.
„Raspust je prošao, ako nisi u toku.“
Tako je to sa njenim mužem, uvek previdi neku
praktičnu prepreku. Iako sebe smatra veoma praktičnim
čovekom i prezire sve one koji hodaju po nebu. Tako se
ruga i njenim predavanjima. To ničemu ne služi, čisto
gubljenje vremena, i sve u tom smislu.
„Pa šta ako je prošao.“
„Ništa, samo kažem.“
„Neka uzmu...“
„Odmor? Vidiš, možda bi i mogli. Ako im je ostalo
neiskorištenih dana od prošlog.“
„Mogu valjda da ih puste za toliko. Neće škola
propasti.“
„Pitaj, možda ti udovolje.“
„Ti to mene u zdrav mozak?!“
„Samo ti predočavam činjenice, ništa drugo.“
Povukao se, U školu ne bi kročio ni za živu glavu. Iz
straha da mu sujeta ne nastrada.
„Onda idem sam.“
„Pa idi, zar ti ja branim?“
„Ili još bolje, idem sa nekom.“
„Baš bi volela da vidim tu neku.“
„I videćeš je, nemoj da brineš.“
„Javi mi kada nañeš tu neku. Da me obraduješ. Red
je da i mene neko malo zameni. A i da ženi izrazim
saučešće zbog onog što je čeka.“
„I videćeš je, nemoj da brineš, pazi šta sam ti rekao.
Nemoj onda da bude kuknjave.“
- 47 -
Neće zvati, neće otići. Bila mu je neophodna potvrda
da bilo šta učini. Od nje je neće dobiti. Jedino ako mu
potvrdu pruži jedan od onih pajtaša s kojima se čuje i
viña s vremena na vreme, da prepričavaju utakmice i
takmičenja, komentarišu rezultate, loču i tračare. Neka
osnuju društvance za uzajamno potvrñivanje, pa neka se
potvrñuju do mile volje.
„A večeras ne idemo da se uzdižemo?“, krenuo je da
podbada, poraz ne može da joj oprosti. Brak je
doživljavao kao rvački meč, u kome je najvažnije ko će
koga nadvaladati. Hteo je da pobeñuje ali ako je moguće
bez borbe - bio je jadan borac. Udarao je na sitno, igrao
prljavo. Ipak mu je više dolikovalo da se hrani tuñim
pobedama.
„Ne idemo da slušamo nekog pametnjakovića? Da
onako prosere mudrost. Nije moguće da nijedan nema šta
da iskaki? Onako nešto... Što mi obični smrtnici ne
možemo da razumemo.“
Nije odgovorila. Da mu ne da povoda da nastavi.
Uostalom, ubijalo ga je u pojam, kada ne bi obraćala
pažnju na njegova zajedanja.
„Nismo, je li, na tom nivou“, namignuo je Milošu,
jakog je saveznika našao. Onda je obesio nos i zagnjurio
se u televizor, mrmljajući nešto sebi u bradu.
Kada je i kako Siniša postao Sutlijaš? Dogodilo se to
neosetno, ta reč joj je samo iskrsla i neverovatno mu je
pristajala. Kao salivena. Drugu više ne bi za njega mogla
ni da upotrebi.
10.
Počelo je zanimljivim, uzbudljivim nagoveštajem.
Nastavilo se nešto drugačije.
Prvo ga je Katarina Obradović zaustavila na
hodniku.
- 48 -
 „Imam sa tobom o nečem daporazgovaram, Nešvil“,
rekla je značajno. „Ali ne ovde.“
Osvrnula se uz omalovažavajući pokret, da obuhvati
to ovde, koje ne zaslužuje njeno poverenje.
„Treba da popričamo nasamo.“
Nasamo, nego šta, zaigralo mu je u grudima,
zatreperilo u stomaku. Nasamo Pizdiću, nasamo
Tutumračice, nasamo Biserka, ajde da vas vidim šta ćete
sad. Nije ni Nenad Novaković za otpad, kao što neki
misle.
„Sada žurim, ali zato sutra obavezno.“
Može sada, može sutra, može noćas, može bilo kad.
Nenad će u svako doba biti na raspolaganju. Neka samo
zovne, neka samo zvizne, dotrčaće. Ma šta dotrčati,
doleteće.
Niz obalu reke, okićene ogrlicom od zelenkastog
leda, po belini se stuštio pas crn kao gar, strelovit, silovit.
Zgrabio je bačeni predmet, položio ga gazdarici pred
noge. Pomilovala ga je po glavi, došanula par nežnih reči.
Nenad bi, ako treba, i u ledenu vodu, meñu struje, virove,
talase, da ga lome.
„Ima u blizini jedan zgodan kafić. Hromi Daba.
Tamo bismo mogli da na miru...“, predložio je.
U taj kafić ga je često vukao Darko. Imao je tamo i
svoj sto. Darko je svuda imao nešto svoje ili nekog svog.
Umeo je da prisvaja, Nenad je bio lišen tog dara. Imao je
i otvoren račun, da naručuje šta hoće, plati kad stigne, po
posebnim, sniženim cenama, koje važe za posebne,
uvažene posetioce, nije propuštao da se pohvali. Bio je
dobar sa gazdom, tipom unezverenog pogleda, zatupastog
nosa, ulubljene brade. Imao je sa njim i neke
kombinacije. Gazda je bio lokalni krimos, onako,
osrednjeg formata. Nije bio ni meñu prvima, ni meñu
poslednjima.
„Ne, čekam te u ordinaciji, kad završim smenu.“
- 49 -
Sad, bilo bi bolje u kafiću. Više bi ličilo na sastanak.
Ali i u ordinaciji nije loše. Možda ispadne i bolje.
Nekako je prisnije, poverljivije. Nisu izloženi tuñim
pogledima. Tu ipak možeš da se obezbediš od namet-
ljivaca. Zaključaš vrata i molim lepo. U kafiću može da
ih zaskoči Darko, ili neki od stalnih gosituju, sa kojima se
upoznao. Može i gazda da im se utrpa. Čisto da pokaže
poštovanje i pokroviteljsko prijateljstvo. Doktore je
visoko cenio. Pogotovo svog pobratima Dareta
Daresalama i sve njegove ortake. Ne, sve u svemu,
Hromi Daba nije posebno dobra ideja. Sve u svemu, bolja
je ordinacija. Tu su na svom terenu.
Zaigrali su skutovi lekarskog mantila, riña je kosa
plovila niz hodnik. Ah, taj hod, taj hod. I ta kosa, i taj
glas, i te grudi, i taj struk, i ta stražnjica, i to držanje, i ti
pokreti. Bilo je u tome nečeg što opčinjava. Nečeg... Nije
nalazio pravu reč. Svaka je bila nekako pretesna. I da ga
uzmu na ispitivanje, ne bi umeo da nañe tu reč. Nenad je
mnoštvo puta zamišljao kako ga ispituju, u policiji, na
sudu. Raznoraznim povodima. Neko nešto počini, i ko bi
drugi bio osumnjičen? Nikada ne bi umeo da odgovori
kako valja, kao što nije kako valja da odgovori na
bratovljeva ili majčina ispitivanja. Spleo bi se, spetljao,
gubio, rasplinjavao. Skakao bi u usta samome sebi. Njime
bi bili nezadovoljni i policajci, i sudije, i tužioci, i
branioci, svima bi otežao posao.
U ordinaciji je postao svestan izvesnog nabreknuća.
Lepa parada. Taj dečkić, tako mu je Olga tepala, pa se i
on poveo za njom, imao je vlastiti život koji se odvijao
mimo Nenadove volje. Umeo je da mu priredi svakakva
iznenañenja, pa i pakosti. Da poskoči u nezgodnim
trenucima i na nezgodnim mestima ili da, sanjiv, odbije
da se probudi onda kada bi trebalo. Ili da klone onda kada
se od njega očekivalo sasvim suprotno ili da se prebrzo
izlije. Šaljivdžija, nema šta. Uživa da ga magarči. U tome
- 50 -
su, uostalom, oduvek uživali i drugi. Na sreću, sa Olgom
to nije bilo važno. Ali bi ga već Obradovićka verovatno
izvrgla ruglu, teško da prašta takve omaške.
I šta sad da mu radi? Kako da ga smiri? Da skokne
do Olge, ne može. Da mu udovolji u toaletu doma
zdravlja, ne ide. Jedino da misli na nešto užasno
neprijatno, taj trik obično pali. Recimo na onog Pitija,
Pjanića, Pijića, Pizdića ili kako se već zove taj gad. Na
Tutumračicu. Na kiselkasti vonj kontejnera u leto.
Peti ili šesti pacijent je bio Krsta Kapetanović. Bio je
to čudan svat. Suv kao igla. Bodljikav kao jež. Došao je
na kontrolu zbog visokog pritiska ali propisane lekove
nije uzimao „ne veruje on ništa tim njihovim pilulama,
guraće i bez njih onako kao što je dosada gurao, baš da
vidi šta će da bude“. Terapije se nije držao ali je na
preglede uredno dolazio. Valjda iz nekog inata, da
pokaže kako još nije umro, iako se ne pridržava njihovih
naloga, niti hoće „ne dopušta da mu doktori nareñuju i
kroje život onako kako im se ćefne.“
Ima poprilično onih kojima bi trebalo zabraniti
ulazak u dom zdravlja. Bilo bi lepo kada bi mogao da ga
prosledi doktoru Hočkinsu, na dalju obradu, ali ne može.
Krsta je bio od onih pacijenta koji sve znaju bolje od
lekara. Takav je u stanju da se sa tobom prepire čitav dan.
Da ti dokazuje kako sa njim stoje stvari. I ne samo sa
njim, već uopšte. Nije takav spreman da ustupi ni za
pedalj. Tera li tera po svome. Svaku tvoju reč će pobiti sa
deset sopstvenih. Takav ti i ne dolazi da se leči nego da
drži predavanja i prosipa pamet. Moraš da ga otrpiš, da
ga izbaciš ne možeš. Izmoždio ga je, iscedio.
Tog dana mu je zapao tek jedan novajlija. Svi ostali
su bili redovni, hroničari, prenumeranti, kako ih je zvao.
Davno su dojadili, i oni njemu, i on njima.
Pred kraj smene, Darko mu je dobacio da će biti kod
Hromog Dabe. Nije to bilo obaveštenje, bio je to poziv.
- 51 -
Kada ti Darko, onako u prolazu, saopšti da će biti kod
Hromog Dabe, to je značilo da od tebe očekuje da se
tamo nacrtaš. Tako da mu nije bilo druge nego da ode.
Osestio bi se krivim da ga ostavi da uzalud čeka.
Poslužila ih je devojka, usporena, lelujava kao alga.
Nosila je tesno pripijenu majicu, sa nevešto naslikanim
likom po kome je kafić dobio ime, i isto tako pripijenu
narandžastu suknju. Darko joj je obešenjački namignuo i
pljesnuo je po prostranoj stražnjici. Alga se bledo os-
mehnula. Bila je to kao neka njihova šala. Ponavljala se
pri svakom dolasku. Darko bi namignuo, zvučno pljesnuo
uzbibano meso, alga bi razvukla usne i obraze u nešto što
je ličilo na osmeh, ispran kao upotrebljene čaše. Bio je to
skoro ritual. Nenadu bi bilo čudno ako bi izostao, kao da
bi time bila poremećena neka krhka ravnoteža.
„Ovakve su najbolje, sporo se pale, dugo gore.
Slušaj, zakazao sam ti za subotu razgovor povodom
onoga o čemu smo se dogovorili.“
Dogovorili? Ni o čemu se nisu dogovorili. Samo su
razovarali. Samo su pomenuli jednu mogućnost, koja
možda i nije loša, ali o kojoj treba dobro razmisliti.
Obrnuti je i sa ove i sa one strane. Sabrati pluseve i
minuseve. Pa onda dolučiti šta da se radi. Nenad to nije
uspeo da kaže. Darko je pošao od dogovora kao od nečeg
što je utvrñeno, utanačeno, kao od nečeg što se
podrazumeva. Umeo je da čoveka stavi pred svršen čin.
„Svideće ti se. Super su ljudi. Sve same face. Takve
ne bi našao da ih svećom tražiš. Može tu lepo da se
zaradi.“
Izvukao je iz fascikle neke šarene prosprekte i
tutmnuo mu ih pod nos.
„Ovo ti je da se malo bolje upoznaš pre nego što
odeš na razgovor. Onako, da malo vidiš atmosferu. Sve je
tu cakum-pakum.“
Nenad je bezvoljno prevrtao prospekte.
- 52 -
 „Šta nije u redu?“, nasrnuo je Darko na manjak
poleta.
„Nisam još prelomio, pravo da ti kažem. Moram još
da razmislim, da dobro pretresem čitavu stvar. Ne mogu
tek tako, preko kolena. Ipak to nije mali korak.“
„Nema tu šta da se razmišlja. Ko mnogo misli, nikad
se ne smisli.“
Darko je izbacio jednu od svojih izreka, kojima je
presecao svaku raspravu, uvek je poneku imao u rukavu.
Pozvao je kao saveznika i glavonju za susednim stolom,
koji je namrgoñeno reñao ispijene rakijske čašice, nije
dopuštao da ih odnose, da bi tačno znao koliko je popio.
„Je li tako Suri?“
„Šta, je li tako?“
„Je li tako da ko mnogo misli nikad se ne smisli.“
„Jeste, tako je.“
„Eto, recimo ti, da si mnogo mislio da li bi nešto
postigao u životu.“
„Nema šanse. Ni do prve čašice ne bih stigao, kad bi
se stalno premišljao, oću da popijem, neću da popijem. A
ovako...“ pokazao je ponosno na gomilu pred sobom.
„Strusiš odmah i gotova priča. Ne valja kad se mnogo
misli. Hoće da se pregreje mozak. Pa da prokuva, kao
auto. Tako je jedan u apsu prokuvao. Samo vidiš – puši
mu se iz ušiju.“
Nenad je mrzeo kada Darko upliće goste kafića u
njihove razgovore, ali to nije mogao da spreči.
„Ovo je prilika koja se ne propušta. Tako nešto ti se
ukaže jedanput u životu. I nikad više. Zar bih te ja
uvlačio u nešto loše? Hajde, slobodno reci, zar bih te ja
uvlačio u nešto loše?“
„Ne bi“, bio je jedini mogući, iznuñeni odgovor.
„Pa u čemu je onda problem. Stvar je jednostavna,
veruješ li ti meni ili ne veruješ?“
Darko mu se zagledao u oči svrdlastim pogledom.
- 53 -
Šta je mogao Nenad osim da pristane na razgovor?
Zar da nevericom uvredi drugara koji se oko njega
pomučio?
A da priupita Darka za onog Pjanića, Pitića, Pizdića?
Darko se svugde muva možda, svakog poznaje, možda
zna i za njega? Pa i u Hromom Dabi bi mogao da nañe
nekog da prijanu namesti rebra ili da ga otpremi sa ovog
sveta.
Stigavši kući, otvorio je fioku komode da u nju tutne
prospekte, ima vremena do subote da ih pregleda. U fioci
je spazio vizitku onog kompjuteraša. Šta li taj hoće sa
tom medicinskom mafijom? Šta li mu to uopšte znači? I
zašto ga je zvao na razgovor? Šta hoće od njega?
11.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Što si mi došao kad nećeš da uradiš onako kako ti
kažem? Znaš, je li, bolje od mene. Pa kad znaš, sedi kući,
nemoj da me zamajavaš. I bez tebe ih imam previše na
glavi. Što volim te koji sve znaju, puna su ih groblja.
Šta ti je naspelo Kapetanoviću? Da od mene praviš
budalu, šta li? Nañi ti lepo nekog drugog, a kod mene se
više ne pojavljuj. Ne da mi posle baljezgaš okolo da od
mog lečenja nema nikakve koristi. Da pojma nemam šta
da započnem sa bolešću. Kako da ima koristi od onoga
čega se ne pridržavaš, ajde mi samo to objasni, ako
može? Kako? Nikako. Znam ja vas, pustite jezike u
galop, opanjkavate, samo to i radite. Ništarije.
Opanjkavanje vas i drži u životu, ništa drugo. Živite iz
zlobe, ni zbog čeg drugog. Znam ja vas dobro. Upoznao
sam vas, bolje bi bilo da nisam. Gde se samo prevarih.
Bolje bi mi bilo da sam čistio ulice nego što sam navukao
lekarski mantil. Lakše bi mi bilo sa običnim nego sa
- 54 -
ljudskim smećem. Mnogo lakše. ðavo me povukao za
nos, eto šta je, da mi se naruga. ðavolak jedan, smejala se
majka, sa odobravanjem, sa uvažavanjem, sa divljenjem,
kada god brat nekom napakosti, daleko će dogurati.
Pakostio je kome je mogao, najviše meni. Usavršavao
zanat. Dogurao je, ne kažem da nije. I što sad dolazi?
Koji ga je ñavo naneo? Bolje bi bilo da nas je samo
preleteo, a ni to ne bi morao, ionako smo daleko ispod
njega, jedva nas opaža sa svoje visine. Ja mu doñem kao
nekavo zrnce. Mora da ga kljune.
Krst moj, eto šta ste, svi do jednog, koliko god vas
se nakupilo u čekaonici, Krsto Kapetanoviću, da si bar
Krstivoje pa da te čovek nekako podnese. Svojim
boleštinama ste me na krst pribili, da izdahnem. Jednom
ću sve da vas najurim. Bič, pa napolje.
Šta hoćeš? Jesam li ti pronašao boljku? Jesam.
Jesam li ti odredio lek? Jesam. Pa kako onda misliš da ga
ne uzimaš? Jesi li ti pri čistoj svesti? Jesi li pri zdravoj
pameti? Naravno da nisi. Da jesi, drugu bi pesmu pevao.
U ruku bi došao da me poljubiš, ne da mi tu zanovetaš i
držiš prilike. Kao, nije tvoja bolest ta, nego neka druga,
znaš ti, sve si ih izučio. Ne treba tebi takav lek, nego neki
drugačiji. Vid ti sveznalice. Znaš li ti uopšte šta radiš? Je
li ti jasno šta ja za tebe činim? Naravno da ne znaš. Inače
bi puzao, umesto da mi se tu kočoperiš, raširio si krila,
podigao krestu, samo što ne kukurikneš. Da ti je nešto
kolega Hočkins, taj bi očas posla udesio, izlečio bi te taj
od svih mogućih i nemogućih bolesti. Nego si mene
našao da zamlaćuješ. Mek kao pamuk, pa daj da mu
vadim dušu, je li tako? Dobar kao hleb, kažu. Zato što
hleb požderu. A ja ne dam da me požderu. Ne dam! Je li
to jasno?!
Molim lepo, idi kod Pizdića, ako ti ja ne valjam,
neka se postara za tebe, kad se otrezni. Ako se ikad
- 55 -
trezni. U šta sumnjam. Da se trezni, ne bi mu se priviñali
nalazi i terapije.
Priznaj ti meni, ko je tebe poslao? Neko odozgo?
Neki faktor se nameračio da me makne? Ili te je
podgovorio Paja pedijatar? Radite li zajedno ti i
Tutumračica ili svako za sebe?
Ili nešto šuruješ sa Bracom, pa me kecaš u njegovo
ime, čim taj iskrsne meni nešto poñe po zlu.
Neće to moći tako doveka, Kapetanoviću. Imam ti ja
neke ideje o preobražaju zdravstva. Kada moje ideje
zažive, kada se zdravstvo preobrazi, tada ćemo drugačije.
Odbijaš da sprovedeš lekarski nalog? Marš na sud,
bitango bezobrazna. Da ti rebnu koliko ti sleduje, zbog
opiranja zdravstvenim vlastima. Pa na robiju, da se
naučiš pameti. Terapiju ionako nećeš izbeći. Davali bi ti
je silom, ako nećeš milom. Pa ti izaberi šta ti je draže.
Odvagaj šta ti se više isplati. Kada se jednom zdravstvo
dovede u red, u skladu sa mojim veličanstvenim
zamislima, tvore velelepno zdanje, te zamisli, tada više
neće biti sadašnjeg javašluka, da se leči ko hoće, a ko
neće, ne mora. Tako nešto je nedopustivo. Bolest nije
lična stvar, pa da se prepusti svakom pojedincu da o njoj
odlučuje. Nije to neki hobi, pa da se uzme neobavezno.
Nisi samo ti u pitanju. Bolešću, brajkoviću moj, ometaš,
ugrožavaš, opterećuješ i druge.
Može li pojedinac da utvrdi da li je bolestan, i od
čega, ili nije? Nikako. Ima li pojedinac znanja, ima li
kvalifikacija za tako nešto? Otkud mu? Nije ih valjda
posisao sa majčinim mlekom? To mogu samo nadležni
zdravstveni organi. Zato će svako biti obavezan da se
četiri puta godišnje javlja na proveru zdravstvene
ispravnosti. U proleće, u leto, u jesen, na zimu. Mora li
auto na redovan tehnički pregled? Mora. Ako ne proñe,
izbacuje se iz saobraćaja. Iz bezbednosnih razloga. Prema
tome...
- 56 -
 Kome se pronañe bolest, taj će morati da se leči, i to
onako kako mu je propisano, a ne da izvoljeva, izmišlja.
Ko pokuša da izvrda svoju zdravstvenu obavezu, biće
policijski priveden. Kome se, izmeñu provera, pojave
sumnjivi simptomi, biće obavezan da ih smesta prijavi.
Ukoliko to ne učini, sledi primerena kazna. Svako ko kod
drugog uoči znake bolesti, biće dužan da istog prijavi.
Ukoliko to ne učini, smatraće se saučesnikom i biti
kažnjen na odgovarajući način. Svaka prijava će biti
nagrañena.
Lekar će u karton unositi ne samo bolesti već i
ocenu bolesnikove podobnosti.
Uvešće se zdravstvena policija. Njen zadatak će biti
da traga za beguncima od zdravstvenih vlasti, za svima
koji pokušavaju da sakriju svoju bolest i njihovim
jatacima. Policija će imati ovlašćenja da privodi, pretresa,
upada u stanove, ustanove, preduzeća, pleni kompjutere i
sav materijal neophodan za istragu, ima će pravo da prati,
ispituje, prisluškuje, snima, nadgleda elektronsku i
štampanu poštu. Organizovaće se široka doušnička
mreža.
U tehnološki savršenijoj fazi, svakome će se ugraditi
čip koji neprekidno prati zdravstveno stanje, čim
registruje nešto sumnjivo, zdravstvene vlasti će o
poremećaju biti automatski obaveštene.
Tako će to biti. Prste da poližeš. Biće tada
zadovoljstvo raditi, ne šugavo, kao sada. Tada će se
protiv bolesti boriti svim sredstvima. Bolesnik će, kao
nosilac bolesti, biti stavljen pod najstroži nadzor. Bolest
mora da se istera iz njega.
Neće, meñutim, svako biti lečen. Neće svaka šuša,
svaka ništarija, svaki nikogović uživati tu povlasticu.
Ionako previše sveta beskorisno gamiže ovom zemljom.
Samo džabe troše vazduh. O pravu na lečenje će
odlučivati posebna komisija.
- 57 -
Šta ćemo sa onima koji ne zaslužuju da budu lečeni?
Biće izdvojeni u posebne oblasti, da tamo istrunu.
Tako će to biti, Kapetanoviću. Pa ću ja tebe lepo na
komisiju, da te pošalju tamo gde treba. I tebe i
Tutumračicu. I još ponekog. Pijića ćemo sa vama. U te
oblasti ćemo i lekare, nedostojne svog poziva.
Šta ću za subotu? Ne ide mi se na taj razgovor. Nije
u redu od Darka da tako zakaže a da ništa ne pita. Ne
kažem, imao je dobru nameru. Ne kažem, hteo je da mi
učini. Kad sam mu već sam pomenuo želju da odem.
Moram više da pazim šta pominjem. Uvek neko za to
može da se zakači. Dobronameran ili zlonameran.
U stvari, nije to ni želja. Više je neko razmišljanje.
Nije to bila namera koja treba da se odmah izvede. Kod
mene namere sporo niču. Zazirem od svega što treba
odmah da se učini. Ima nečeg brzopletog, nečeg nasilnog
u tom – odmah.
Neka, neka malo odstoji, da ja to prevrnem i s leva i
s desna. Stari sam ja prevrtač, drugačije ne mogu.
Da nije Darko namerno hteo da me gurne? Da
preseče moja skanjeranja, otezanja, zatezanja? Iz najbolje
namere, zna me dobro kakav sam. Ipak mi je najbolji
prijatelj, zapravo jedini koga imam. Sve ostalo su
poznanici, više Biserkini nego moji. Darko je jedini
voljan da povede računa o meni. Sve ostale nije briga.
Tako da mu ne zameram.
Ne bi bilo u redu da ne odem. Doveo bih ga u
nezgodan položaj pred tima ljudima, toliko se za mene
založio. Da tražim da mi odlože, ispalo bi da izvoljevam.
Da kažem Biserki za razgovor? To bi joj bilo po
volji. Jedan takav posao u izgledu. Konačno i od mene
neke koristi. Čak bi pokazali i izvesno uvažavanje. E baš
neću ništa da joj govorim. Baš zato što bi joj bilo po
volji.
- 58 -
 Možda i ostanem. Ponešto se i menja. Mislim, ako
me obraduje Obradovićka, onda mi se i ne ide iz onog
ćumeza, kakav je takav je. Šta ću tamo gde nje nema?
Obradovaće me, zašto ne bi? Nisam ni ja poslednji
meñu muškarcima, kao što to Biserka misli. I Olga može
da potvrdi. Dobro, Olga me ne poredi, pa nije pravi
sudija, nije merodavna. To joj je velika vrlina. Uzima me
onakvog kakav jesam. Iako bih izdržao svako poreñenje.
ðavola bih. Zato je i bolje što me ne poredi. Mogu da
proñem samo kao neuporediv. Ima li u meni ičeg što žene
vole? Jesam li zgodan, onako, dasa? Ma kakvi, sav sam
bezobličan. Jesam li snagator? Jesam li lovator? Jesam li
drmator? Jesam li duhovit, leporečiv? Jesam li probojan?
Jesam li neka marka? Ništa od toga, da se ne lažemo. Pa
što bi onda Obradovićka baš mene obradovala, kad je
toliki saleću? Iz sažaljenja? Pa dobro, neka bude i iz
sažaljenja. Bolje tako nego nikako. Mada joj sažaljenje
ne bih oprostio.
Da nije kljuka? Navlaka? Da me naprave budalom,
pa da mi se ceo dom zdravlja smeje? Kao kada mi je brat
zakazao onaj sastanak, u šumarku, na proplanku, u letnje
popodne. Pa se ja spremao, lickao, mirisao, birao šta da
obučem, koji izraz da nabacim. Vežbao pokrete i slagao
face pred ogledalom, zamrzeću ta ogledala. Smišljao
izraze koji će oboriti s nogu prvu ribu cele gimnazije,
koja, je li, palio me je brat, polude za mnom, hoće ženska
da svisne. Pa se ja vrpoljio proplankom a lepotice
niotkud. Umesto nje je iskočila čitava banda, na čelu s
bratom, da pocrkaju od smeha. Naravno, razglasilo se
okolo. Prozvali su me i Kazanova, to je brat, garant,
izmislio. Mesecima nisam mogao nigde da se mrdnem a
da mi se svi ne klibere.
Oprez, Nenade, ne poseži za tom vočkom, presočna
je za tebe, zapeće ti u grlu. Dobro, ako sama navali, neću
se braniti.
- 59 -
Tim Krstom upravljaju odozgo, kao i
Tutumračicom. Da me isprovociraju, pa da imaju zašto
da me najure. Recimo, da sam izgubio živce, da sam ga
izgrdio na pasja kola. Ili ga gañao nečim. Ili da sam mu
zalepio par ćuški. Šta bi onda bilo? Proglasili bi me
neuračunljivim. To bi bio dobar povod da me oteraju. Pa
da nekog svog instaliraju na moje mesto. Sreća da sve sve
činim sa zadrškom, ima koristi i od mog preživarstva.
Inače bi me već namestili kako su naumili.
Ipak će biti bolje da odem na taj razgovor. Treba
imati rezervni izlaz. EMERGENCY EXIT. Izgubljen si
bez izlaza u slučaju opasnosti. Bila bi luda neopreznost
ostati bez izlaza u slućaju opasnosti.
Da ne cilja na Gavrana, kompjuteraš, sa
medicinskom mafijom? Ili ima nešto durgo u vidu.
Nekakvo podmićivanje, muljanje sa radovima,
nabavkama i tako to? To me se ne tiče.
Pravi pacijent, gde da nañem pravog pacijenta?
12.
U interent kafeu se osetila otprilike duplo starijom
nego što je bila svega par koraka ranije. Tu bi, meñu tom
dečurlijom, i Gojko bio već veteran. Da li su je odmerili
začuñeno, pa i podsmešljivo, kada je sela za slobodan
kompjuter, ili joj se samo tako učinilo? Pre će biti da je
nisu ni primećivali, onako srasli sa mašinama, kao da su
dete i mašina bili jedinstveno biće, bilo je u toj slivenosti
nečeg zastrašujućeg.
Bila je tu istovremeno i nasjtarija i najmlaña.
Nasjtarija po godinama, najmlaña po iskustvu u baratanju
kompjuterom. Sa strahom je dotakla tastaturu. Hoće li
- 60 -
nešto zabrljati? Hoće li morati da moli za pomoć? I koga?
Onog klinca sa leve strane, koji se sav uneo u divlju
vožnju gradskim ulicama? Devojku za šankom?
Mlagovito se prisećala uputstava sa kursa koji je
svojevremeno pohañala na poslu, iako je mislila da ih je
davno zaboravila. Snašla se. Uspela je da sama otvori sajt
posvećen medicinskoj mafiji. Zatreperilo je zaglavlje: NE
DAJ SE DOKTORIMA, NE DAJ SE NITKOVIMA! Da
li je prošli put, kod Sneške, pisalo nešto drugo? Lik
blagih crta joj se smeškao sa leve strane. Taj osmeh,
meñutim, nije bio radostan. Bilo je u njemu nečeg
tužnog, skoro patničkog. Zaglavlje se promenilo u: NISI
BOLESTAN DOK TE NE LEČE pa u: ŠTO VIŠE
LEKARA, TO MANJE ZDRAVLJA!
Klinac sa leve strane, jedva nešto stariji od Prleta,
obarao je, automobilom u punoj brzini, prolaznika za
prolaznikom. Svaku žrtvu je propraćao pobedonosnim:
Hu!
Bila je poražena silinom besa koji je izbijao iz tog
malog stvorenja. I okrutnošću.
Kliknula je na Uzoran doktor, kopkalo ju je da vidi
kakav je to uzoran doktor. Fotografija čoveka blagog lika
se, uvećana, pojavila na sredini ekrana. Bio je to doktor
Hočkins, objašnjavao je tekst. Upokojio je trista svojih
pacijenata, dajući im godinama brižljivo dozirane
količine otrova, pre nego što je konačno otkriven i
uhapšen.
Čudovište, pomislila je, ali bez pravog uverenja.
„Zašto je uhapšen? Zbog zločina koji je počinio?
Svakako. Samo, koji je to zločin i prema kome je
počinjen.
Ubistvo? Ma kakvi. Koliko sveta lekari pošalju pod
zemlju, pa nikom ništa. Doktori ubijaju naveliko, i to
svakodnevno, pa im ni dlaka sa glave ne fali. Od
- 61 -
medicinskih grešaka već decenijama strada više ljudi
nego u saobraćajnim nesrećama ili ratovima.
Da, ali ne namerno, reći će neko. Bolest se
jednostavno pokaže jačom od njih i tu se ništa ne može.
A greške se dogañaju u svakom poslu. Nema profesije
koja je na njih imuna. Da, ali su lekarska i vojnička
jedine u kojima se ubistvo ne kažnjava. Što neki
vojskovoña više ljudi pobije, to se smatra zaslužnijim.
I zašto nas ubeñuju da mogu ono što ne mogu? Zašto
nas obmanjuju da će nas izbaviti od bolesti, kad to
prevazilazi njihove moći?
Zašto onda gone sirotog doktora Hočkinsa?
Ne zbog zločina koji je počinio prema svojim
pacijentima, već zbog zločina koji je počinio prema
medicinskoj mafiji. Odao je najbrižljivije skrivanu tajnu
lekarskog zanata – lekari nisu tu da nas leče. Nije uspeo
da se suzdrži. Zato će i da ga maknu. Ni zbog čeg drugog.
Proglasiće ga za izroda da bi prikrili da čine isto što i on,
iako se pretvaraju da rade upravo suprotno. Lečenjem
ubijaju. Sporo i mučno. Umesto da ti dopuste da umreš
kao čovek.
Hočkins nije nikakav izrod. Hočkins je uzoran
doktor. Trebalo bi ga postaviti na čelo nekog
medicinskog udruženja, da svet odmah zna s kim ima
posla. Ovako nas vuku za nos. I to veoma uspešno. Svaka
im čast. Tu im nema premca. Medicinska podvala je
najuspešnija u istoriji ljudskog roda. Po broju obmanutih,
po snazi obmane. Trebalo bi ustanoviti orden doktora
Hočkinsa, dodeljivao bi se najzaslužnijim lekarima.
Postoji još jedan, veći grreh doktora Hočkinsa.
Gurnuvši ih u smrt, svoje pacijente je izbavio iz kandži
medicinske mafije. Njen cilj je da svoje žrtve održava što
duže u nazovi životu. A šta je taj život? Ništa drugo nego
robovanje njenom mafijaškom gospodstvu. Ne pušta svoj
plen, ne odriče se svog roblja dokle god je moguće. Njen
- 62 -
cilj je da svet naseli večnim bolesnicima, stalno lečenim,
nikada izlečenim.
Tačno, i Hočkins je davio, usmrćivao je polako
umesto da to učini odmah. Možda iz opreza, da ne bude
prerano razoktriven. A možda se u njemu borio
pobunjenik sa vernim pripadnikom? To ne znamo.
Odmetnuo se, izdao, a to nijedna mafija ne prašta.
Zato će biti kažnjen.“
Čudovište, monstrum, ponavljala je Vlatka, ali su to
ostajale prazne reči. Nikako nije uspevala da oseti pravu
odbojnost prema čoveku sa monitora, a htela je. Samo su
se reči zgražavale. Uzenemirilo ju je to. Šta se sa njom
dogaña? Zar je moguće da joj je zločinac čak i privlačan,
na neki način?
Klinac je ispustio srditi cijuk. Zakucao se
automobilom u zid u neuspelom pokušaju da pregazi
starca sa štapom, koji se izmakao neočekivanom
hitrinom. Čak mu se i smejao sa strane, udarajući razdra-
gano štapom o zemlju.
Bila je na sajtu i gomila vesti. Sve su se odnosile na
lekarske brljotine, od mita do promašenih dijagnoza i
pogrešnih terapija. Skupljeno na gomilu, delovalo je
zastrašujuće, zlokobno. Stvarno da se držiš što dalje od
tih „monstruma u belom“, kako je stajalo u jednom
naslovu. Vesti su je potresle više od priče o doktoru
Hočkinsu. Delovale su svakodnevnije, stvarnije. Hočkins
je, sa svojih trista leševa, pre bio lik iz filma ili romana.
Klinac je zadovoljno brundao, pešaci su padali kao
snoplje. Da li i njeni sinovi uživaju u ovakvim igrama?
Valjda nisu dotle došli. Bilo bi to strašno. Nije bila
sigurna. Sve više joj izmiču, kao da joj ih neka sila otima.
LEKARI, GROBARI, zatreperilo je. Sa desne
strane, pri vrhu, stajalo je Medicinska mafija, šta hoće i
kako se protiv nje boriti. Preuzmite PRIRUČNIK ZA
SAMOODBRANU. Kliknula je. Iskočio je prozor sa
- 63 -
natpisima Open i Save. Dalje već nikako nije mogla
sama. Devojka za šankom je bila predusretljiva. Skinula
joj je Priručnik. Odštampala, složila u fasciklu nebo plave
boje. Dopadala joj se ta devojka, imala je nečeg gipkog,
spretnog, vedrog u sebi.
Dok je izlazila sa fasciklom u ruci, obuzelo ju je
poznato i drago uzbuñenje, koje ju je prožimalo pri
odlasku na predavanja, pred njom će se otvoriti jedna
novi svet, ući će u jednu novu tajnu.
Sutlijaš je mahao obaveštenjem o nagradi.
„Ja ovo neću da propustim, najozbiljnije ti kažem.“
„I nemoj. Bila bi velika šteta do propustiš.“
„I da znaš da neću. Samo se te ismevaj. Ko se
poslednji smeje, najslañe se smeje. Nemoj posle da ti
bude krivo.“
„A tebe bi to strašno potreslo?“
„Šta?“
„Da meni bude krivo. Ako, neka mi bude krivo, šta
mari.“
„Da mi posle ne zanovetaš, zato ti kažem.“
„Ne boj se ti za zanovetanje. Nego, šta ćemo za
saputnicu?“
„Koju saputnicu?“
„Onu sa kojom ideš na zimovanje. Nisi je još
našao?“
„Dal’ sam je našao ili je nisam našao, to je moja
stvar.“
„Ne kažem da nije. Samo brinem. Da se ne osećaš
usamljeno.“
„Ne boj se ti za to kako ću ja da se osećam.“
„Bio bi red da nas upoznaš, ako si je našao.“
„Šta imam da vas upoznajem? Ko je to još video?“
„Pa da podelimo i kućne poslove. Pranje, spremanje,
kuvanje, i tako dalje. Nego, nazovi ti ljude da im potrvdiš
putovanje, prilika bi mogla da ti izmakne.“
- 64 -
 „Nego šta nego da ću da nazovem. Iz ovih stopa.“
Podigao je telefon sa stola, prevrtao ga u ruci, pa
spustio nazad.
„Što ne zoveš?“
„Ne mogu kad me tako gledaš. Ometaš me.“
„Kako te ja to gledam?“
„Tako. Urokljivo. Imaš neki urokljiv pogled.“
„Je li? Nisam znala. Valjda sam veštica.“
„Ti najbolje znaš šta si.“
„A znaš li šta znači veštica?“
„Baš me briga šta znači veštica. Neka znači šta god
hoće.“
„Znači vešta žena, eto to znači.“
„A je li? Da nisi to pokupila na nekom predavanju,
od nekog sveznalice, pametnjakovića?“
„Gde sam pokupila, pokupila sam.“
„E baš mi je milo što si me poučila. Da ne budem
poslednji duduk. Da i ja krenem s tobom po
predavaniima? Da se napunim znanjem.“
„Kreni.“
„I ne bi te bilo sramota da ideš sa mnom?“
„Ne bi, što da me bude sramota?“
„Pa da ne kažu ljudi, gledaj ovu sa onom
gluperdom.“
„Baš me briga šta će ko da kaže.“
„Ne pada mi napamet da gubim vreme. Nisam tolika
blenta da slušam njihove budalaštine. Imam pametnijeg
posla. Bilo bi lepo da izañeš, da me pustiš da telefoniram
na miru. Da mi ne baksuziraš. Imam valjda i ja pravo da
obavim jedan telefonski razgovor a da me niko...“
„Naravno da imaš, ko to može da ti ospori?“
Kada se ponovo pojavila u dnevnoj sobi, Sutlijaš je
blenuo u neku ragbi utakmicu.
„I, kad putujemo“, nije izdržala da ga ne potkači.
„Saznaćeš na vreme“, odmumlao je.
- 65 -
„Nisi zvao?“
„Šta se tebe tiče da li sam zvao ili nisam zvao?“
„Znači, nisi.“
„I nisam. Ubila si mi volju. Uvek mi za sve ubiješ
volju“, procedio je kivno. Delovao je ojañeno, kao dete
kome uzmeš igračku, čak su mu se i usta iskrivila u nešto
što je ličilo na začetak plača. Bilo joj ga je žao. Možda je
preterala. Možda je bila previše zločesta, ali ju je ponelo.
Zaista je umela da bude ñavolak, kada joj doñe. Sad, šta
je, tu je, natrag se nije moglo. Sa žaljenjem se borila želja
da ga dalje muči, nije znala šta će prevladati.
„Dokle ćeš da se vadiš na mene? I sam znaš da je
neka podvala“, dodala je blaže.
„Tebi je sve podvala. Neka, dobiću ja na lotou
jednog dana.“
„Ako, samo ti dobij.“
„Šta, misliš da neću?“
Onda je trebalo proveriti Prletov domaći, saznati od
Miloša gde je Gojko i kad dolazi, izbegavala je da
direktno ispituje, kako ga ne bi uterivala u laž. Pa oprati
sudove koje, naravno, niko nije ni pipnuo, samo su ih
pobacali u sudoperu i ostavili da se ona sa njima izbori,
previše ih je navikla da sama sve uradi, moraće da se
postavi drugačije, i zbog sebe i zbog njih. Trebalo je
spremiti i sutrašnji ručak, bilo joj je žao što obično kuva
na brzinu. Zvala je i Sneška da je obavesti da je onaj
mladi doktor običan pedešovan, namnožilo se tih pedera,
niču kao gljive, sve sami pozadinci, kako je počelo,
potrebita ženska više neće imati s kim da se kresne.
Vlatka nije otvorila fasciklu ni po večeri. Neka je,
neka odstoji do sutra. Volela je da odlaže svoja mala
zadovoljstva, tako su joj bila slaña. Nije razumela ljude
koji hitaju da smesta zadovolje svaki svoj poriv, a takvi
su postali skoro svi, žurba uništava svaku draž.
- 66 -
 13.
Voleo je plavkaste večeri. U njima se osećao
vazdušast, lak. Voleo je zbijenost zime, bila mu je mrska
rasutost, rastresitost, rasplinutost leta. Zima ga je
podsticala, leto omamljivalo. Voleo je kratke dane i duge
noći. Noć je bila njegovo doba. Zgušnjavala je kašu dana.
Otkrivala je mogućnosti, otvarala prolaze koje je
ravnodušna i ravna dnevna svetlost činila nevidljivim.
Noću je Luka bio pribraniji, poletniji, sa više pouzdanja.
Zaista se budio tek sa prvim sumrakom, pošto bi mu dan
protekao u polu dremežu, obavljao bi sve što se od njega
očekuje, ali odsutno, kao da je na njegovom mestu bio
neko drugi.
Svetleli su semafori, postrojeni kao vojnici. Boje su
menjali u talasima, crvena, zelena, žuta. Nasrtali su farovi
automobila. Zvali su izlozi. Kupi me, kupi me, kupi me,
mrmljali su, mazno, izloženi predmeti. Blještave reklame
su se trudile da privuku, zarobe, omame.
Nije izašao sa odreñenim planom, nije imao unapred
pripremljenu akciju, neka ga trenutno nadahnuće povede.
Važno je biti u pokretu. Pokret će nešto proizvesti. Kada
sediš, i misao se usedi. Kada se krećeš, i misao se kreće.
Prostruji, skupa s krvlju.
Zeleni krst svtluca, prelazi u crveno, pa opet u
zeleno, pa ponovo u crveno. Zelena zmija, obavijena oko
pehara. Šta mu to šapuće?
Miris apoteke. Pet do šest ljudi u redu. Bolje bi bilo
da ih je više, ali šta je, tu je. Mlada apotekarka, prćastog
nosa, kose u crnim loknama, verovatno tek izašla sa
studija, tek skinuta s proizvodne trake. Sačekaće da se
nañe pred njom, učinak će biti veći. Ne samo na apote-
karku, već i na one koji se nañu iza njega, nad se da će
biti još sveta, pravo je vreme za kupovinu, ljudi strahuju
da u noć uñu bez lekarija, mogla bi da ih odnese.
- 67 -
Nema istu težinu glas koji pada na potiljak, s leña, i
glas koji te udari u lice, kao šamar. Naravno, i zadržani
red će učiniti svoje. Trgnućeš svakog kada cimneš
kočnicu, kada prekineš tok koji se odvija sam od sebe. To
Luki i treba. Da ih trgne, da ih prene. Da ih izbaci iz
ravnomerne neumitnosti.
Kada se našao pred staklenom pregradom, još uvek
nije znao šta će preduzeti. Razrešiće se to samo, negde u
njemu.
„Koji vaš otrov najsigurnije ubija?“, odvratio je na
rutinsko izvolite, praćeno isto tako rutinskim smeškom,
izlizanim od prevelike upotrebe.
„Izvolite“, ponovila je lutka sa one strane stakla.
Lukina sestra je imala lutku, izgovarala je mama kada joj
pritisneš stomak. Sestra je bila strašno ponosna na tu
lutku. Izgrebala mu je ruku, kada ju je rastavio da se više
nikada ne sastavi. Umela je krvnički da grebe.
„Neću da me osakatite. To mi je malo. Hoću da me
likvidirate. Nekim od ovih vaših tableta, masti, sprejeva,
sirupa, šta već držite. I to brzo. Ne bih da se dugo
mučim.“
„Izvolite“, lutkino lice se razvuklo u bespomoćnu
grimasu, nestao je poslednji ostatak osmeha.
„Koliko zarañujete, trujući ljude?“
„Izvolite“, ponovila je lutka.
„Isplativ je trovački posao, zar ne?“
„Izvolite“, bilo je rečeno skoro molećivo. Bilo mu je
čak pomalo žao te devojke. Bilo je nečeg dirljivog u
njenoj izgubljenosti. Sentimentalnost je luksuz, ne može
sebi da je dozvoli. Šta da joj radi? Poštedeo bi je da
može. Ali ne može, to ne zavisi od njegove dobre ili loše
volje. Ima svoj zadatak i mora da ga izvrši. Tu nema
vrdanja. Nema suvišnih, sputavajućih obzira. Ni prema
kome. Uostalom, i za nju je dobro da se nañe na udaru.
Možda i porazmisli šta i za koga radi. Svi više volim da
- 68 -
ne znamo ono što nije prijatno znati a čega se ne bismo
odrekli, jer nam je od koristi, ili nam se bar tako čini.
Možda se i zapita – vredi li joj da i dalje služi
medicinskoj mafiji. Dovoljno je mlada. Još uvek nije
ogrezla.
„Ovo je neki ludak“, zaušketao je ženski glas iza
njegovih leña. „Treba pozvati policiju!“
To mu je trebalo, povod da im se direktno obrati.
Fizički je osećao kako napetost raste, kao da mu je
nalegla na leña. Okrenuo se. Apoteka je bila puna.
„Što se policije tiče, svakako je treba pozvati, ali ne
zbog mene. Već zbog onog što se ovde radi. A ja,
gospoño, nisam lud. Pogledajte me svi dobro, ličim li na
ludaka?“
Bio je to upotrebljiv trik. Naravno da nije ličio na
uvreženu predstavu o ludaku, nije ličio na razdešeno
stvorenje koje se trza u nekontrolisanim grčevima. Luka
je prezirao uobičajene predstave, koje u ljudima
automatski iskrsavaju, ali bi se njima služio kada bi mu
zatrebalo, bez zatezanja, bez zazora.
„Ali je dobro da ste pomenuli ludilo, draga gospoño.
Zato što medicinska mafija pokušava da nas sve napravi
ludima. I vas, i mene, i sve ovde, i sve one napolju, i sve
koji vas čekaju kući. Šta hoće medicinska mafija? Da nas
prvo izbezumi od straha, pa da nam onda ponudi zaštitu
od opasnosti. Opasnost je ili sama uzmislila, ili je
preuveličala ili je pred njom nemoćna, kao i svako od
nas. Tako ona radi. Sve ove pilule, ovi sirupi, ove masti,
ovi sprejevi, ovi bućkuriši, sve je to kao naš spas. Ču-
dotvorni napitak. Čarolija koja će nas izbaviti bolesti i
bolova. Sačuvati i od smrti. Kada nas jednom navuku,
postajemo njihovi robovi. Onda smo nadrljali. Odraće
nam kožu s leña.“
Naravno, dranje kože nije najvažnije, ali najsigurnije
pali. Propagandno upotrebljivo. Svet radije pristaje da ga
- 69 -
liše slobode nego para. Sa slobodom ionako ne zna šta bi,
teška mu je, zastrašujuća. Dok s parama zna. Može sebi
da priušti ovo, može ono. Novac mu je konkretan,
sloboda neodreñena.
„Medicinska mafija ima dva ogranka – doktorski i
farmaceutski. Ta dva ogranka najtešnje sarañuju. Zdušno
im pomaže medijska mafija. Saznajte kako, saznajte šta
nam rade!“
Tutnuo je svakom u šake letak i vizitku. Ostavio je
nešto primeraka i na pultu, da se nañe.
Kliznuo je ulicom. Nije vredelo zadržavati se
predugo, ljudima brzo pukne pažnja, nisu navikli da se na
bilo čemu zadrže, u bilo šta udube. Ako previše odužiš,
izgubio si ih. A možda neka budala zaista i pozove
policiju, ne radi ništa nedozvoljeno ali bi ipak radije
izbegao taj susret. Završio je svoj posao za večeras.
Učinio je koliko se moglo. Na još jednom mestu je
posejao seme sumnje, neka se bar kod nekog primi. Rado
je sebe video kao sejača, i to onog sa starih slika, koji
seje iz ruke. Zemljište, istina, nije bilo najplodnije, ali
drugog nije bilo. Šta je, tu je. Da može da bira, izabrao bi
bolje. Ali ne može. Radi sa onim što mu je dato, ne sa
onim što bi hteo.
Poskočio je kada mu je neka spodoba zatražila koji
dinar, toliko je pitanje bilo neočekivano.
Onda ga je uhvatila drhtavica. Dogañalo mu se to
posle svake akcije i svakog velikog uzbuñenja, ma koliko
suspregnuto bilo. Nije to bio naknadni strah, onaj što nas
prodrma kada sve proñe pa tek onda uvidimo opasnost
kojoj smo se izložili. Bila je to iscrpljenost. Bila je to
hladnoća koja bi ga naglo prožela, do kostiju. Nije to
imalo veze sa spoljnom temperaturom, protreslo bi ga i
zimi i leti, čak i u najvrelijim danima. Valjda bi napetost
izvukla svu energiju iz njega. Tada bi mu pomagala
jedino vruća kupka.
- 70 -
 Voda, meñutim, nije linula iz tuša. Ni topla, ni
hladna. Idioti, Zarežao je, prokleti idioti. Bilo je to još
gore nego kada bi mu nekad sestra ispraznila bojler,
ostavivši samo ledenu vodu, uvek bi nekako našla da se
tušira baš pre nego što je on to nameravao, radila mu je to
namerno.
Žurno se obukao, cvokoćući. Umotao se u ćebad.
Nazvao vodovod, bes mu je vratio snagu. Jesu li oni
normalni, dreknuo je. Šta to rade?! Kakav je to način?!
Pukla cev, kvar će biti otklonjen sutra u toku prepodneva,
odgovorio je staložen i bezličan ženski glas. Ta sta-
loženost ga je dodatno razjarila. Briga njih. Kakvo crno
sutra prepodne, njemu voda treba odmah, greška je
njihova, ne njegova, dužni su da je iz ovih stopa isprave.
Da stavljaju kvalitetnije cevi, ne bi se to dogañalo. A i da
njihovi ljudi nešto rade, umesto što šetkaju sa rukama na
dupetu, kvar bi već davno bio popravljen. Niko nije držan
da trpi zbog njihove neodgovornosti. Snabdevanje vodom
će biti uspostavljeno sutra u toku prepodneva, u toku noći
je nemoguće. Glas nije promenio ni visinu, ni boju, nije
zadrhtao. Ostao je ravan, bezizražajan. Najviše ga je
jedilo što je jednostavno prešao preko njegovih primedbi,
kao da ih nije ni bilo, čak i ne pokušavajući da ih ospori
ili pobije.
Poziv mu je ipak učinio dobro. Zagrejao ga je. Dok
se drhtanje smirivalo, osluškivao je zvuk koraka na
hodniku, muško trupkanje, oštar, praskavi udar ženskih
potpetica, šum lifta u pokretu, zvek kada se zaustavi.
Sluh mu je bio izoštreniji nego inače.
Pomislio je na doktora Nenada Novakovića. Biće to
upotrebljiv materijal, pogodan za obradu. Sa tom mišlju
je utonuo u san, kao da ju je prigrlio. Sanjao je lutku
rumenih obraza, dugih trepćućih trepavica, koja kmeči
mama kada joj pritisneš stomak, to kmečanje nije mogao
da podnese, i rastavio ju je zbog njega, da je jednom
- 71 -
ućutka. Sanjao je radnika u plavoj odeći koji, u šahtu,
zavrće ventil. Kada se okrenuo, radnik je imao sestrino
lice.
14.
Uzalud je krivio vrat, autobusa niotkud. I to baš sad
kad mu je najpotrebnije da stigne na vreme.
Posle dosta premišljanja, zaključio je da će ga
Obradovićka ipak obradovati. Ma šta Braca mislio o
tome. Ništa tu Braca ne odlučuje. Obradovićka mu
sigurno neće tražiti ni savet, ni odobrenje. Ovog puta mu
neće iskočiti iz žbuna, sa čitavom bulumentom. Prvo,
zato što u ordinaciji žbuna nema, samo saksija. Žuta, sa
palmom koja je i se sama više žutila nego zelenela.
Drugo, zato što je Braca na sigurnoj udaljenosti. Eno ga u
Americi, stigao je tamo gde majka nije jer ju je u tome
sprečio izvestan nemio dogañaj, Nenad je bio njegov
uzrok. Stigao je kao njen izaslanik, da postigne ono što je
majci izmaklo. Pa i više od toga. Šta radi? Opšti s
javnošću. Kopulira. Uteruje joj a da se ne primeti šta radi,
ako neko Nenada pita. Ne pita ga niko, ali nema veze.
Laže Braca i maže, farba i folira, obmanjuje i opsenari, u
tome je oduvek bio vešt. Ako ga, neka opšti. Teče
karijeru. Ako ga, neka teče, što bi mu Nenad baksuzirao?
Samo neka je što dalje. Na daljinu je podnošljiviji. Nije
jedini, pravo rečeno, ljudi su uglavnom podnošljiviji na
daljinu nego izbliza. Izbliza im se mane bolje vide. Bodu
oči. Izdaleka se nekako poravnaju. Tako da Nenad želi
Braci sve najbolje. Viši položaj, veću platu, još kuća, još
kola, još bazena. Još žena i još dece. Još travnjaka i još
kučića na travnjaku. I uopšte, više svega. Dogurao je
Braca daleko, odskočio visoko, doguraće je još dalje,
odskočiće još više, u to Nenad ne sumnja. Ume Braca
lepo da laže. Ubedljivo, zaokrugljeno. Svaka čast. A ta se
- 72 -
roba traži. Laž je lepša od istine, zato je više i vole. Neka
dogura što dalje, neka odskoči što više, toliko daleko,
toliko visoko da se sasvim izgubi iz vida. To bi bilo
ponajbolje.
Ali... Ali... Primakao se Braca, ñavo da ga nosi. Šta
ono majka reče, kad sleće u Beč? Da nije već sleteo? Kad
planira desant na Beograd, u prolazu izmeñu Beča i
Rima? Da se nije već spustio? Ne, nije. Ne bi to moglo da
proñe bez odbora za doček. Od Nenada bi se tražilo da
uñe u odbor, ma i ne želeo, majka bi to zahtevala, da oda
počast starije i boljem, teško bi uspeo da izvrda, majka ne
odustaje lako od svojih nauma, i Biserka je takva. Dočeka
nije bilo, dakle Braca se nije spustio. A ako se Braca nije
spustio, ne može ništa da mu pokvari kod Obradovićke.
Dokaz je konačan, neosporiv i neoboriv. Eh, kad bi bilo
više neosporivog i neoborivog.
Na lica, kose, grudi, ramena, na kišobrane i kape, na
kapute i jakne, na pločnike i kolovoze, na automobile i
zgrade, spuštao se sitan, igličast sneg, kao da neko zemlju
zasipa solju, ali ne ravno već ukoso. Noge su, trup, trup,
trupkale, što da se zagreju, što od nestrpljenja. Kišobrani
su se sudarali. Nenad već odavno nije nosio kišobran,
zato što bi ih redovno zaboravljao i gubio, ali i da bi mu
ruke bile slobodne. Sa zauzetim rukama je bio
nespretniji, nesigurniji. Poletela bi i poneka psovka na
račun prevoznika i vlasti.
„Sneg nije za grad“, zabrundao je nezadovoljno tip u
tamno zelenoj jakni do ispod kolena. „U selu, u redu. Za
selo, ne kažem, ništa ne fali, ali za grad nije. Sve stane.
Jedino za decu valja.“
Gle ti odrešitog, otresitog prikana. Smatra se
pozvanim da ureñuje vremenske prilike i neprilike.
Doneo je vladarsku odluku. Ima se zabraniti padanje
snega u gradu jer sneg nije za grad. Sneg u selu ostaje
dopušten.
- 73 -
Samo, ko će odluku ovog suverena da sprovede u
delo? I šta je sa dečijim pitanjem? Ostalo je nerešeno.
Uvek neko pitanje ostane nerešeno.
Svak bi da se svet upravlja prema njegovoj volji i
njegovom ćefu, onako kako je njemu najzgodnije. A to ne
biva. Otud toliko nezadovoljnih.
Ili to nije odluka već primedba, pritužba, žalba?
Samo, ko će primedbu razmotriti, pritužbu uvažiti, žalbu
usvojti? I zašto bi?
Nenad bi retko zažalio što je porodični auto ustupio
Biserki. Zapravo, nije ga ni ustupio, ona ga je sama
prisvojila, uz suvo i šturo obrazloženje da je njoj
potrebniji, ali se nije ni odupro. Nije se odupro ni kada je
prisvojila Milenu, dete je sasvim uzela pod svoje.
Pomirio se sa tim da mu nešto oduzimaju jer je nečija
potreba preča i važnija od njegove. Bio je tu onaj slučaj
sa dvogledom, još ga nije izbrisao iz sećanja, redovno bi
mu se vraćao, samo bi odjednom iskrsao odnekud.
Nije voleo automobil, možda baš zato što su mu se
svi duboko klanjali, padali pred njim ničice. Što su ga
obožavali, lickali, mazili. Bila mu je teskobna pomisao da
se nañe zaglavljen u saobraćajnoj gužvi, iz autobusa
može da se izañe, auto ne možeš da ostaviš. Grozio se vo-
začkog grča, sve te napetosti, te uzrujanosti, te nervoze
koja je izbijala u psovkama i grdnjama. Video je kako se
ljudi pretvaraju u robove sopstvenih automobila, hteo je
da izbegne njihovu žalosnu sudbinu. Ali bi mu ovom
prilikom kola dobrodošla. Autobusa nema pa nema,
zakasniće onda kada mu to najmanje treba. Užasavao se
kašnjenja, svuda je polazio i stizao ranije. Ostavljao je
sebi dovoljno rezervnog vremena za nepredviñene
dogañaje i okolnosti, nikad ne znaš šta sve može da te
snañe. Ali i da bi natenane, bez žurbe, stigao kuda je
naumio. Mrzeo je da žuri. Mrzeo je da ga požuruju. Na
poslu mu je strašno smetala ta večita žurba, ajde, jedan za
- 74 -
drugim, sledeći, sledeći, sledeći, Ne stigneš da se bilo
kime ljudski pozabaviš. I onda naravno da ti ponešto pro-
makne, čudo da toga nije više, tih omaški, tih propusta.
Bolest je jegulja, očas isklizne iz ruku. Bolest je vidra,
očas ti izmakne. Trebalo bi svakom bolesniku ući pod
kožu, da ustanoviš šta je na stvari. A onda dati sebi
vremena da razmisliš. Da pustiš da odluka o lečenju sazri,
ne da je donosiš naprečac, kao što si prinuñen da činiš. A
ne možeš da sebi daš vremena, kada ti sede na glavi.
Možda bi bio potreban čitav dan za jednog bolesnika.
Možda bi i dan bio malo. Možda bi trebele nedelje, me-
seci, godine. Možda bi trebalo odaabrti jrdnog bolesnika i
posvetit mu čitav život.
Nije u redu što ga je Darko zbrzao za subotu. Dobru
nameru ne spori, ali nije način da se tako radi. Neće otići,
da mu pokaže da to ne ide tako.
Dogodilo se da je od kuće krenuo kasnije nego
obično, iako za to nije bilo nikakvog razloga. Onda ga je,
u samom ulazu, dohvatila Marićka, umalo da se sudare na
vratima, a ta kad uhvati, ne pušta tek tako. Nema ti spasa
dok iz tebe ne iscedi ono što joj treba.
Marićka živi dva sprata iznad Nenada. Sa mužem i
psom. Muža drži strogo, vojnički, psa je raspustila.
Beštija svakom dosañuje, laje, reži. Još nikog nije
ugrizla, ali je to pitanje dana. Jednom će je neko
ucmekati, biće onda vriske do neba.
Marićka je u stanju da svakog razbuca, samelje,
iscedi svojim večitim vajkanjima i žalopojkama. Žali se
na sve i svašta. Cene, prevoz, drsku dečurliju, bezobrazne
prodavce. Najviše se žali na zdravlje. Nema šta joj ne
fali. Probada je u grudima. Srce, kada vam kažem, srce.
Oslabilo mi srce od ovih napora i ovog nerviranja. Seva
joj u krstima, škripi u plućima, čupa u stomaku, igra pred
očima. Glava joj puca, noge trnu, zglobovi se koče. A uz
to po ceo dan samo radi i radi. Dirinči od jutra do sutra.
- 75 -
Nema vremena ni do lekara da ode. Svet je tako bezob-
ziran. Na njene muke niko ne obraća pažnju. I niko te ne
gleda, niko ne ferma ni tri posto. Džukela ga, sa svoje
strane, posmatra podozrivo. Ako nanjuši nevericu,
vlastitim će zubima pripomoći da se gazdarica shvati
ozbiljno.
Marićka ga zatrpava jadikovkama, baca ih lopatama,
gomila ga guta, jedva diše. Ali eto Nenadovih ruku na
njenom nojevski dugom, smežuranom vratu. Prsti se
stežu. Pomodrela izbezumljenost na ispranom licu.
Krrrrrc. Izbavljenje.
Čuo je sebe kako obećava da će neizostavno doći da
je pogleda ovih dana. Čim uhvati malo vremena.
Svakome je na čiviluku. Razvlači ga i rastrže kako
ko stigne. Ne ume da se izvuče, ne ume da kaže ne. Treba
mu sposoban ministar spoljnih poslova, za odnose sa
ljudima. Može i ministarka.
Nema šanse da stigne gradskim prevozom, jedino bi
taksi mogao da ga izbavi. Kao zainat, i taksiji su se
proredili. Odreda su puni i oni koji promaknu tu i tamo.
Jedan mu je žena sa ljubičastom tašnom drpila ispred
nosa, namestila se korak ispred njega, nije umeo da se
snañe u prilikama kada treba nešto prigrabiti. Spustio se
malo ispod stanice, da ga ponovo neko ne preduhitri.
„Nije valjda nešto ozbiljno?“, upitao je vozač
saučesnički kada je čuo gde da vozi.
Taman je zaustio da odgovori da ide na posao, ne na
lečenje, ali je taksista raspalio po nesposobnim
doktorima, uništili su mu stricu život, napravili od
zdravog čoveka bogalja, pa mu se učinilo pametnijim da
se švercuje kao pacijent. Ko će ga znati, ovaj bi utoku
mogao da izvadi.
„Pazite da vas ne zajebu“, dobacio je taksista,
vraćajući kusur.
- 76 -
 Dve babe su se gegale stazom prema domu zdravlja,
namestile su se tako da nikako ne možeš da ih zaobiñeš.
Jedino da ih razgrneš, na šta bi nadigle takvu dreku di bi
se sjatio čitav kraj.
Bilo je već jedan i deset kada je uleteo u ordinaciju.
Obradovićka je još uvek bila tu.
Dočekala ga je sa kasnimo, kasnimo, bilo je to
začikavanje, ne ljutnja. Ponovo ga je sasekla šaljiva
nadmoć.
„Ovaj sneg, ovaj prevoz, strašno“, promrmljao je da
se opravda.
U ordinaciju je utrčao u jakni, sa snegom na
ramenima i sada se zbog toga osećao glupo.
„Moj ti je savet da se presvučeš. Da ti se ovde ne
cedi sneg.“
„A...“, pokazao je glavom. prvo prema Obradovićki
pa prema čekaonici.
„Koji minut gore-dole, ne pravi neku razliku. Oni
ionako nemaju pametnija posla nego da čekaju. Većina
ovde ubija dan.“
Kada se pojavio u lekarskom mantilu, pred njega je
iskočio čiča čvornovatog lica.
„Doktore, da vam...“
„Kasnije, kasnije“, odmahnuo je nestrpljivo.
„Ali samo da vam...“
„Bićete prozvani.“
Obradovićka se smeškala. Imala je osmeh od koga te
obuzme vrelina. Onda je osmeh sklonila s lica, kao da ga
je svukla jednim potezom.
„Ti i sam uviñaš kakva je situacija.“
Situacija, kakve veze ima situacija?
„Gavran je prešao svaku meru.“
Šta će tu Gavran? Otkud se on tu upleo?
„To više ne može da se podnese. Taj lopovluk.“
- 77 -
Kvaka se spustila, vrata odškrinula, čiča je uvukao
svoju čvronovatu glavu.
„Ja imam zakazano u jedan. A sad je već...“
„Molim vas da napustite ordinaciju i sačekate da vas
prozovu. Ja i kolega držimo važno savetovanje.“
„Ali ja imam...“
„Jeste li vi gluvi, gospodine, ili šta? Rekla sam vam
da se vratite u čekaonicu i sačekate da budete prozvani.
Neki red u ovoj ustanovi mora da postoji.“
Čvornovata prilika se nevoljno povukla. Sila je
Obradovička, Nenad ne bi umeo tako da ga počisti.
„Više ne može da se živi od ove stoke. Uf, što umeju
da budu odvratni. Obezobrazilo se to pa ti se penje na
glavu. Bičem bi ih trebalo dovoditi u red. Dakle, Gavran
je zabrazdio. Jedan, krade pa ne zna šta je dosta.“
Obradovića je ispružila palac desne ruke. Imala je
lepe, duge prste.
„Dva“, podigla je kažiprst, „organizacija mu je
nikakva. Mora da leti, nema druge. Pre nego što nas
sasvim upropasti. Tu mora nešto da se preduzme. Nas
nekoliko se dogovaramo da započnemo akciju za njegovo
smenjivanje. Pa gledamo ko bi sve bio raspoložen da nam
se pridruži. Mogu li na tebe da računam?“
I u vatru i u vodu bi bio spreman da za Obradovićku
poleti. Ali ne zbog Gavrana. Naporavio je neodreñen
pokret koji nije značio ni prihvatanje ni odbijanje.
„Znala sam da nećeš ispasti jajara. Neki su sumnjali,
ali sam ih ja odlučno pobila. Ne, rekla sam. Nenad nije ni
njegov“, pokazala je kažiprstom ka tavanici, „kao što nije
ni njihov“, pokazala je ka vratima iza kojih su vrebali
pacijenti, da mu skoče za vrat.
„Ti znaš da ja tebe uvek branim kada ti prebacuju
što si previše popustljiv prema pacijentima. Takav je on,
kažem, dobroćudna priroda.“
- 78 -
 Zračeći osmeh se vratio na Obradovićkino lice.
Stegla mu je ruku.
„Onda, idemo zajedno. Do pobede!“
Čvornovatom čiči je produžio dotadašnju terapiju.
Eto mu, kad je već navalio da se leči, mada za to nema
nikakvog opravdanog razloga.
Bezvoljno je odradio svoju smenu. Zatim se uputio
ka bolnici. Rekli su mu da doktor Prijić prima ove nedelje
prepodne, a da ni Pitića, ni Pjanića, ni Pizdića kod njih
nema. Ne nema ni Poznanovića. Bio je jedan Pilić, ali je
taj već dve godine u penziji. Ako hoće kod Prijića,
moraće da zakaže sutra prepodne, zakazuju samo u
doktorovoj smeni, ali ne bi mogao da doñe na red za
manje od 2 meseca. Sad, ako mu se baš žuri, postoji i
ubrzani program, samo se plaća. Dovukao se Olgi.
Odvukao kući, s mukom se održavao na nogama.
„Nele – krele, šonjara – klonjara“, vikala je
dečurlija. Kada bi krenuo na njih, razbežali bi se,
prasnuvši u smeh.
Nije uspeo da šmugne u kuhinju, Biserka je obratila
pažnju na njegov dolazak. Nije to slutilo na dobro. Imala
je za njega jedno važno obaveštenje. Zapravo saopštenje.
U nedelju imaju važnu posetu. Dolazi im Biserkina
koleginica od koje u mnogome zavisi hoće li se domoći
mesta koje je nameračila. Dovodi svog muža. Jel’ na
povocu? Ne, nije to pitao, iako mu se prohtelo. Čovek
ima zdravstvenih problema pa mu trebaju pregledi kod
vrhunskih stručnjaka. Od Nenada se očekuje da jednom i
on da svoj doprinos. Napomenula im je da bi njen muž
mogao da sredi to sa pregledima. Nada se da će joj, bar
ovog puta, za promenu, biti od neke pomoći. I da će se
ponašati kako dolikuje. Da se neće izglupirati, kao što
ume, niti napraviti neki od svojih idiotskih ispada.
- 79 -
Da je koliko toliko suzbije, uzvratio je da u subotu
ima razgovor povodom angažmana u jednoj privatnoj
klinici.
„Konačno i od tebe nešto pametno.“
Bila je to skoro pohvala, da ne poveruješ.
Potražio je utehu frižidera.
15.
Iz beležnice doktora Nenada Novaovića
Da li se iza Prijića krije Pitić, Pjanić, Pizdić? Znaću
kada ga susretnem. Nešto u njemu će mi reći. Ako nije
taj, onda znači da je ono drugo. Provokator. Mada, može
biti taj, pa opet biti provokator.
Zakasnio sam sa roñenjem, kada sam prispeo, mesto
na suncu je već bilo zauzeto. Meni je ostala senka. Kažu
da mi je i to mnogo.
Nisam pitao čvornovatog zašto se lečiš? Iako je to
pravo pitanje. Još ga nikome nisam postavio. Nisam se
usudio. Jednom moram. Makar jednom. Šta tvoje
zdravlje i tvoj život uopšte znače? Čemu doprinosiš?
Svojevremeno, radila je kod nas jedna žena. Imala je
meke, mazne pokrete. Sa usana su joj tekle slatkaste,
milujuće reči. I uopšte, bila je sva ušećerena.
Kažem kod nas, mislim u domu zdravlja, iako to nije
kod nas već kod njih, ja tamo radim ali tu ne pripadam. Ja
nigde ne pripadam. Da li je to zato što sam bolji ili zato
što sam gori od drugih?
Pacijenti su je uglavnom voleli, tu ženu, to ne biva
često. Pacijent je težak stvor. Pun je hirova i prohteva,
razdražljiv, uvek pripravan na nezadovoljstvo, na ljutnju.
- 80 -
Takva su sva isprepadana bića. Ima li ičeg isprepadanijeg
od jednog pacijenta?
Umela je sa bolesnicima, ni to nije čest slučaj.
Lekari su sa jedne strane bolesti, bolesni sa druge. Te dve
strane su u stalnom sukobu. Lekari se, nabusiti,
namršteni, od bolesnika brane zlovoljom, nipodašta-
vanjem, nadmenošću. Pacijenti lekarima vraćaju
optužbama, vajkanjima, prebacivanjima. I, naravno,
ogovaranjima, omalovažavanjima. Neprijateljstvo je
neprestano, razmena vatre neprekidna. Primirja su
privremena, prividna.
Meñu kolegama, doktorka nije bila omiljena.
Prebacivali su joj da se dodvorava pacijentima, da im se
uvlači, da im se ulizuje, kako bi stekla njihovu naklonost,
postala omiljena. Optuživali su je da je izdala. Prešla na
drugu sttranu.
U meni je postojala neka pritajena, neka mukla
nelagodnost kada je o toj ženi reč. Ne samo zbog toga što
me je odbijala njena ušećerenost. Bilo je tu još nečega.
Naš položaj je bio uznemiravajuće sličan. I ja sam
pokazivao previše previše popustljivosti prema onima sa
druge strane. Ni ja nisam niti umeo, niti želeo da, odbij
bagro, održim odstojanje, nametnem strahošpoštovanje.
Uprkos tome, bolesni mi nisu bili skloni, što me je činilo
ljubomornim. Osećanje je, priznajem, nedostojno, ali
neizbežno. Koga ne muči ljubomora, taj neka se prvi baci
kamenom. Ako takvih ima. U šta sumnjam. Nisam toj
ženi bio neprijatelj, ali bi mi laknulo da je nema.
Onda se to dogodilo. Dan je bio blag, umiven,
prolećni. Svetlost lagana, lepršava, prozračna. Lep dan.
Plaše me lepi dani. U njima će se neizostavno dogoditi
nešto ružno. Malo pre pauze, prostrujala je vest da se u
zgradi pojavila policija. Takvi se glasovi munjevito šire,
a da nikada nisam razumeo kako se to dogaña. Najpre
sam pomislio da je to još jedna od onih glasina koje
- 81 -
kolaju okolo, draškajući radoznalost. Zatim me je
obuzelo opšte, zarazno uzbuñenje. Bilo je u tom
uzbuñenju i znatiželje, i zluradosti, i neke prijatne zebnje,
i potrebe da se nečim razbije jednoličnost dana, vuku se
jedan za drugim, tromi i sumroni, tegljači na reci.
Zašto su murkani tu, nagañalo se. I, najviše, zbog
koga? Ko je to dolijao? Da nije neko uhvaćen sa prstima
u medu? Gavran, na primer, naš diša. Pljuštale su
pretpostavke, padale odlučne, odsečne tvrdnje dobro
obaveštenih, onih koji uvek znaju ono što je drugima
nepoznato, onih koji naročito polažu na svoje poznavanje
tajnih, zakulisnih zbivanja.
Neizmeran je prezir upućenog posmatrača prema
neupućenom, prema tom naivku, tom jadniku koji vidi
samo ono što mu je pred očima, dok mu ostaje
nedostupno ono najvažnije, ono što sve pokreće, ono
skriveno od svačijih pogleda.
Neko je pokušao da se našali kako to policija
zakazuje sistematski pregled. Doskočica je dočekana kao
neumesna, maltene kao obesvećenje. Svaki čas se
zagledalo u policijski automobil, parkiran ispred doma
zdravlja, kao da se očekivalo da otud, preko
glasnogovornika, objave zvanično saopštenje, preseku
nagañanja.
Odveli su je. Činila se daleko sitnijom nego inače
dok je, pogružena, spuštene glave, nesigurnog koraka,
koračala izmeñu dva poslovno ravnodušna policajca,
praćena pogledima onih koji su se, glava do glave,
načičkali na svim prozorima doma zdravlja. Niko nije
želeo da propusti jedan takav prizor. Bio je to dogañaj
koji se može unedogled raspredati, razlagati, prepričavati,
prežvakavati. S ulice gledano, to je moglo da liči na neku
vežbu, protivpožarnu ili nešto tako.
Nisam siguran da li je na rukama imala lisice. Jedni
tvrde da jeste, drugi to odlučno pobijaju. Varljivo je
- 82 -
opažanje. Prilagoñava se. Šta želiš, to i vidiš. Šta si
zamislio to i primetiš.
Sa lisicama je dramatičnije. Više liči na ono pravo.
Šta je ono pravo? To je ono što se dogaña u serijama i
filmovima. Tu se odvija istinski život. Kao na filmu,
znate kako već kažu. Ostalo je životarenje. Bledunjava,
neubedljiva kopija, nevešta, neuspela imitacija, bofl i
škart.
Lisice su videli oni koji su hteli da poveruju kako se
krivotvoreni život vinuo do istinskog, makar i za
trenutak, previñali su ih oni koji su takvu mogućnost
odbacivali. Sećanje, tek ono vara. Doterujemo ga,
menjamo iz časa u čas. Već kako nam kad odgovara.
Glancamo ga dok ne zablista. Trljamo onako svojski.
Onda se ogledamo u njemu. Pa se divimo onome što
tamo vidimo. Sve se rastapamo od divljenja.
Žena se malo zanela pred vratima policijskog
automobila. Zatresla je glavom. Onda ju je automobil
progutao. I nestao.
Bilo je u svemu tome nečeg veoma, veoma tužnog.
Uzbuñenje je ubrzo splaslo. I pravedničko olakšanje,
izdaja je kažnjena kako dolikuje, i ono je iščilelo. Isparilo
je osećanje pročišćenja – zlo je uklonjeno, bolesno tkivo
odstranjeno. Sad smo kao novi. Raspršilo se i osećanje
zaštićenosti – na bezbednom smo, žrtva je prineta u ime
svih, iskupljuje nas, izbavlja ona koja je nastradala.
Sve u svemu, dogañaj je ipak podbacio. Nije se
zakotrljala prva glava. Nije priveden Gavran, starešina
naš.
Šta je, tu je, ni poklonjenom dogañaju se u zube ne
gleda. Sutradan je čitav dom zdravlja jurnuo na novine,
kopalo se žudno po svim zamislivim izdanjima. Uz, ha,
evo ovde, usklike.
- 83 -
Napisi u novinama, meñutim, bili su razočaravajući.
Previše šturi, previše neupadljivi. Slučaju nije posvećeno
previše prostora, nije mu pridat prevelik značaj.
Ljudi su se našli prevarenim, uskraćenim. Nešto im
je oduzeto. Umanjena je važnost zbivanju u kome su
učestvovali, makar samo kao posmatrači. Zapeklo ih je to
neopravdano, to nepravedno nipodaštavanje.
Neki su pokušavali da raspire zgasli žar, ali bez
mnogo uspeha. Bilo je to samo podgrejano jelo.
Zavladala je potištenost, kao u jutro posle slavlja, gosti su
se razišli, zamukla je graja glasova, stišao se smeh, sada,
mutne i teške glave, treba isprazniti pepeljare i tacne
pune pikavaca, ukloniti ispijene ili načete boce i čaše,
obrisati mrlje, oprati brdo svakakvog posuña, vratiti
nameštaj na njegovog mesto i uopšte pospremiti sav taj
nered, a čovek je tako bezvoljan i tako prazan da bi lako,
zbog nekog sasvim nevažnog povoda, zbog
najbeznačajnije sitnice, mogao da svrši sa sobom, bez
ikakvog oklevanja, bez trunke žaljenja.
Ja sam se najpre osetio slobodniji. Kao da je nestalo
nešto što me je stešnjavalo. Zatim mi se čvor u stomaku
svezao još čvršće. Ja ću biti sledeći, pomišljao sam.
Uzalud sam nastojao da odagnam ovu pomisao, da njome
ne bih prizvao nesreću, ta muva je nastavljala da zuji u
glavi. Strahovao sam i da bi se ta pomisao, ukoliko bi se
za nju nekako saznalo, mogla upotrebiti kao dokaz protiv
mene. Onaj ko ništa nije skrivio nema čega da se boji.
Bar tako kažu, iako to nije tačno. Stradaju i krivi i pravi.
Više pravi nego krivi jer se krivi dovitljivije kriju, veštije
izvlače, ubedljivije brane. Ono što se kaže, meñutim, teži
više od onog što jeste.
Tako se to dogodilo. Ispostavilo se da slatkorečiva
žena, mekih, maznih pokreta, medenih reči, uopšte nije
bila lekar. Njena diploma je bila krivotvorena. Bila je
uljez. Na prevaru se uvukla tamo gde joj nije mesto.
- 84 -
Otkrivena je, uklonjena. Odstranjena. Hirurškim putem.
Tako treba. Naslućivali smo mi to, govorili su poneki,
osećalo se da nije naša, da nije iz naše branše.
Svakako, moj slučaj je drugačiji. To, naravno, ne
znači ništa, svako smatra da je njegov slučaj drugačiji, ali
je ovde to zaista tako. Bilo je, istina, povuci-potegni,
moje se studije nisu bile blistave, mrljavio sam, gradivo
je klizilo nekud mimo mene, ali kako-tako, dogurao sam
do kraja svog medicinskog naukovanja i dočepao
diplome koja mi daje pravo da, uz blagoslov zakona,
lečim ljude.
A ni pacijentima nisam baš toliko naklonjen, ni
toliko privržen, kao što mi poneki prebacuju. Popustljiv
sam a da ni sam ne znam zašto. Da bih prikrio prezir koji
me razdire? Moguće je. Ne pripadam ni doktorskoj, ni
bolesničkoj strani. Nisam ničiji. Tako je sa mnom oduvek
bilo. Ponekad se time ponosim, ponekad se toga stidim.
Hteo bih i ne bih hteo da budem nečiji. Sve je kod mene
tako, zapetljano.
Nikada nisam saznao šta se konačno dogodilo sa
lažnom doktorkom. Jedno vreme sam pomno pratio
sudske vesti ali u njima nisam pronašao da li je osuñena, i
na koliko. To se razvuče, pravda ne leti, pravda puzi.
Posle oskudnih informacija o hapšenju, nestala je sa
novinskih stubaca.
Šta se uopšte zbiva sa ljudima kada siñu sa
novinskih stranica, odu sa televizijskih ekrana? Njihovi
životi se nastavljaju, iako su za čitaoce i gledaoce prestali
da postoje. Izbrisani su. Pokušavam da sebi predočim te
živote. Ne uspevam. Skliznuli su u bezoblično, u
nezamislivo. Umesto njih, publici će, da zavara glad, biti
bačeni komadići drugih sudbina, odlomci drugih
zbivanja. Da bi i to, oglodano, isisano, bilo hitnuto
natrag, u ništavilo.
- 85 -
Vodi se surova borba za svako parče medijskog
postojanja. Borba na život i smrt. Ima onih koji su
spremni na sve, na svaki zločin, na svaku niskost, da bi se
nekako ugurali u život od medija podaren, jedini pravi.
Biti u udarnim vestima, naći se na naslovnim stranama,
nije li to naša najvrelija, naša jedina želja?
Naša? Ko smo to mi? Koje mi ja to zastupam? Ko
me je ovlastio? Pa ja sam jedva u stanju i o sebi nešto da
promucam, a kamoli...Povuče to mi, ne možeš da se
zaustaviš. Sam sebi doñeš moćniji. Sav se nadmeš. Kao
žabac. Pa kre, kre, kre. Udri. Nikad kraja.
16.
„Ja ovo više ne mogu da podnesem. Pošizeću. Pući
ću. Znaš li samo šta mi je ta idiotkinja nadrobila? Nabiće
mi i šećer i masnoće, a sutra vadim krv. Ne smem ni da
mislim na šta će ličiti rezultati. To mi je sve od prokletih
stranaka.“
Mladena je povukla stolicu unatrag, izronila iz svoje
pregrade od pleksiglasa. Vlatki je još uvek bila pomalo
neobična, ovako riñokosa. Nije se još navikla na novi
izgled.
Mladena je prišla aparatu za vodu, Vlatka mu se
dugo opirala, pre nego što će ga prihvatiti kao zamenu za
česmu. Mladena je progutala jednu od svojih tableta,
ovog puta je nije ponudila.
Radile su boks do boksa, nekada su bile u istoj
kancelariji, pre nego što su prebačene u ovu prostoriju
sačinjenu od samih prozirnih kutija. Odlazile su zajedno
na pauze, da nešto popiju i pregrizu, ponekad napolju,
češće u firminom snek baru, tako se to zvalo otkad se ne-
kom učinilo da menza i kantina pripadaju nekom prošlom
vremenu i da nova vremena zahtevaju nove reči. Nove
reči su najčešće i bila jedina stvarna novina. Zajedno su,
- 86 -
posle posla, odlazile i do autobuske stanice, da svaka
sačeka svoj prevoz.
„Nešto nije u redu?“
Šefica je umela da ti se tek tako stvori iza leña,
imala je nečujan hod. Tu i tamo bi prokrstarila
prostorijom, da proveri situaciju. Bila je dosta mlaña od
obe i jako se trudila da se postavi iznad njih. Nije potekla
iz firme. Dovedena je sa strane. Dobila je šefovsko mesto
posle još jedne u nizu reorganizacija, stalno su se
sprovodile nekakve reorganizacije, ponekad bi se Vlatki
činilo da ništa drugo i ne rade nego se stalno
reorganizuju, govorkalo se da je neko na tome namlatio
silne pare, i nju je intervjuisao tip sa glatkim, gumenim
licem, postavljao joj je gomilu pitanja, da se upozna sa
njenim radnim zadatkom, predstavio se kao optimizejšn
menadžer, bilo joj je smešno, reč menadžer ju je podse-
ćala na menažeriju, i tih menadžera se namnožilo, posle
svake reorganizacije ih je bilo sve više, ne možeš da
pohvataš ko se čime bavi i zašta je ko nadležan, samo bi
još i nju trebalo da proglase menadžerkom, ni direktori
više nisu bili direktori nego egzekjutiv.
Kružile su priče da je šefici jedina stvarna preporuka
za sadašnje mesto bila veza sa jednim od direktora.
Upotrebljavane su daleko grublje reči od reči veza.
Vlatka je takve reči izbegavala. Nije volela grubost. Bilo
je u grubosti nečeg ne samo ružnog, već i jadnog. Nije
obraćala pažnju na te priče. Glasine uvek kruže, ljudi ih
rado izmišljaju i prenose. Poneke od njih se, bila je
uverena, i namerno puštaju nekud odozgo.
„Sve je u redu“, preduhitrila je Mladenu, da se ne
zabrblja.
„Ako ima nekih problema, tu sam da ih rešavam.“
Šrfica joj baš i nije delovala kao osoba sposobna da
rešava probleme. Vlatka joj prva ne bi poverila nijedan.
U njenoj ponudi je, uostalom, slutila zadnju nameru, želju
- 87 -
da otkrije tuñe slabosti, kako bi mogla da ih upotrebi u
zgodnom trenutku.
Mladena je, uostalom, nepotrebno dramila.
Prepodnevne smene su bile med i mleko u odnosu na
popodnevne i večernje. Uveče su bili najgori,
najnapadniji, najnervozniji. Odradila bi Vlatka kao od
šale dve prepodnevne smene za jednu večernju, kada bi
mogla, ali, naravno, niko ne bi pristao na takvu zamenu.
Iako je ona sama spremno uskakala kada bi nekom
zatrebalo. Prepodne ih je još, kako tako, držala nada da će
se nevolja sa vodom tokom dana okončati. Uveče bi se
suočili sa žalosnom činjenicom da će dan završiti suvih
slavina. Poneki bi zbog toga naprosto podivljali.
Tada je stizalo najviše pretnji, sudom, prebijanjem,
paljenjem, bombama, pištoljima, automatima, noževima,
sekirama. Pa i čuvenom govnjivom metlom, kojom bi sve
njih trebalo da poteraju, da počiste. Što je još uvek bilo
bolje nego da im prebiju kičmu, ruke i noge, slome vrat,
odvale bubrege ili da ih obese nasred Terazija, zapale,
prikolju, iskasape. Ili da im prosviraju slepoočnicu,
prospu mozak, da ih izrešetaju ili raznesu.
Tužbom su pretili oni koji su verovali da je država
na njihovoj strani. Takvi su bili u manjini. Većina je
smatrala da od države nema nikakve vajde i da čovek
mora da sam uzme stvar u svoje ruke.
Vremenom se na to privikneš, ali nikada ti nije baš
sasvim svejedno. Doñe ti krivo zbog ničim zasluženih
grdnji, gnusoba i grubosti. A ostane i ponešto prigušene
bojazni. Pretnje su ostajale pretnje, način za pražnjenje.
Ipak, nije baš sasvim sigurno da jednom neko neće nešto
i preduzeti. Živci su sve tanji, ljudima sve lakše puca
film. Ne, na pretnje i uvrede nikada sasvim ne oguglaš.
Ponekad je sebe doživljavala kao gromobran. Na njoj je
bilo da primi udar i da ga bezbedno sprovede u zemlju.
- 88 -
 Po isteku nekih popodnevnih ili večernjih smena, u
Vlatku bi se uvuklo nešto prezavo, čega bi uspela da se
oslobidi tek izjutra. Činilo joj se da čitav grad podrhtava
od s mukom suspregnutog besa i da taj bes samo što nije
provalio, žestoko, surovo, silovito, uništavajući sve pred
sobom. Zazirala bi od prolaznika, naročito od naglih
pokreta, zazirala od slabo osvetljneih mesta i prolaza, od
automobila, kao da te prate i samo vrebaju zgodnu
priliku. Naravno, nije joj pisalo na čelu da je iz vodovoda
pa da se baš zato na nju obruši neki nezadovoljnik, da
namiri račune koje ne može drugačije, ali se ne besni
samo zbog vode a bes može da šikne bilo gde. I da te
smoždi.
Tada ne bi imala snage nizašta, izuzev za tuš kojim
bi da sa sebe spere popodne i veče. Tuširanje je
pomagalo, ali samo donekle. Jedino je san mogao da
odnese ono što se u nju uvuklo.
„Ovaj posao mi uništava zdravlje.“
Mladena je to ponavljala iz dana u dan, ali nikada
nije pokušala da pronañe drugi posao. Zadovoljavala se
vajkanjem. Vlatki su išle na živce prazne žalopojke, iz
kojih ništa ne sledi.
„Ko zna šta će mi sve naći.“
Ne, još neće otvoriti nebo plavu fasciklu. Nebo
plavu? Zar je nebo jedno? Nije li različito u svitanje,
podne i sumrak? Nije li različito u letnjim žegama i
proletnjim svetlucanjima, u jedroj vedrini ranih i nat-
murenosti kasnih jeseni, u zimskim danima koji očas
zgasnu? Ne menja li se, ne samo iz dana u dan već i iz
časa u čas? I šta ćemo sa onim predvečernjm
razbukatlostima, u kojima ima i zelene, i žute, i
natandžaste, i ljubičaste, i ružičaste i plave? Bilo je
premalo reči za mnoštvo nebeskih boja. Bilo je, uopšte,
premalo reči za previše boja. Volela bi da je slikar pa da
uhvati ono što izmiče rečima. Ali nije, pa će morati da se
- 89 -
zadovolji onim što ima i što može, tako da će fasciklu i
dalje zvati nebo plava, bila je to za nju vedra i ozarena
plava ustreptalih proletnjih prepodneva.
Neka fasickla još sačeka. Neka odleži. Neka sazri.
Više ništa ne sazreva. Sve se zbrzava. Izgubila se draž
iščekivanja, nestala je slast odlaganja.
Slutila je da će u fascilkli naći nešto od onog što joj
se i samoj vrzmalo po glavi a što nije imala snage ili
smelosti da domisli. Da će biti uobličene njene sumnje,
potvrñena njena podozrenja.
Da, neka medicinska mafija ostane za kasnije. Sada
ima da raspetlja drugi čvor. Za ručkom, Gojko joj je
napravi scenu. Povod je bila boranija. On to više neće da
jede. Demonstrativno je odgurnuo tanjir. Došlo joj je da
mu zalepi žestoku ćušku, zbog tog pokreta. Bilo je u
njemu neke nadmenosti, one kojom se šefica odnosila
prema njima, one koju je Sutlijaš pokazivao prema
kelnerima i kelnericama, recepcionerima i sobaricama,
voleo je da izvoljeva, zanoveta i zakera, kako bi ih kinjio,
bilo je to jedno od onih ništavnih zadovoljstava koje
izlasci i odmori pružaju ljudima željnim dokazivanja,
Vlatka se nije tako ponašala, naprotiv, u restoranima i
hotelima joj je bilo neugodno što je služe, kao da time
nekoga omalovažava.
Gojku je dosta da ga kljuka tim glupostima.
Ako neće da jede, ne mora, odsekla je. Nije beba da
ga kljuka. Drugog za ručak nema. Ako mu se više sviña
da gladuje, neka samo izvoli.
Neće da gladuje. Zašto da gladuje. Neka mu isprži
jaja, ako nema ništa drugo.
Neka isprži sam, ako mu je do toga. Zna gde je
frižider, zna gde je šporet.
Nije krenuo prema frižideru. Zbunio se. Ovo nije
očekivao. Šta je mislio? Da će da ga nagovara, moli,
ubeñuje?
- 90 -
 Zašto njega nikada ne pita šta bi hteo za ručak, nego „Nisam ja balavac.“
stalno sprema ono što ona hoće? „Nego šta si?“
Zato što je nemoguće praviti porodični ručak po „Nisam balavac, nego si ti...“
svačijoj želji. Njih je petoro, znači da bi trebalo praviti „Šta sam ja?“
pet ručkova. To ne dolazi u obzir. Kome se ne sviña šta „Funjara, eto šta si.“
ona sprema, neka sebi kuva sam. „A je li?“
Ako je tako, onda će se hraniti napolju. „Jeste funjara si.“
Neka se hrani gde god hoće. „Ako ti ja dam funjaru, videćeš ti svoga boga.“
I hoće. Zašto se ne bi hranio? Napolju može da „Nikad mi ništa ne daš. Ni za kompjuter me ne
poruči ono što je njemu po volji. puštaš.“
Neka samo poručuje. Ona ne drži porodični restoran. „Kako te ne puštam? Imaš li svoj nalog?“
Ali mu trebaju pare. „Imam.“
Svega toliko. „Pa šta onda hoćeš?“
Džeparac mu je nikakav. „Jeste, ali kad sedneš, ne znaš da ustaneš. Ne mogu
Ni njena plata nije bogzna šta, dovoljno je odrastao ni da prigvirim.“
da se suoči sa nekim životnim ograničenjima. „Sedim onoliko koliko mi treba.“
Ako je dovoljno odrastao, onda neka se prema „I ja hoću da sedim onoliko koliko mi treba. A ne da
njemu tako i ponaša. Ne da mu stalno nešto popuje. me teraš.“
Pretvaralo se to u jednu od onih beskonačnih „Teram te kad mi treba. Kad nisam tu ili kad se
rasprava kojima se ništa ne postiže, jer su same sebi bavim nečim drugim, možeš da sediš koliko te volja.“
svrha. Primedba vuče primedbu, prebacivanje sledi za „A Miloš?“
prebacivanjem. I braća su joj bila tome sklona. „Šta si njim?“
Neočekivano, pobunio se i Prle. „I Miloš me tera.“
„Ni ja neću ovo da jedem. I meni je dosta.“ „To ti vidi sa Milošem.“
Čak je i odgurnuo tanjir, pokretom koji je oponašao „Kako da vidim kad je u školi.“
Gojkov. Uspravio se na stolici, naduren. „Pa ti vidi kad se vrati iz škole. A Miloš ti i nije
„Ni mene niko ne pita šta volim da jedem.“ mnogo na kompjuteru. Više je s ćaletom, pred
Nije naišao na podršku starijeg brata. televizorom.“
„Jedi šta ti se da i kušuj“, poklopio ga je Gojko. „Ni na televizoru ne mogu da gledam šta ja hoću.“
„A što da ja jedem ono što ti nećeš?“, narogušio se. „Zato što si još klinac. Strpi se malo.“
„Zato što si ti balavac. A balavci rade šta im se „A zašto se ti ne strpiš?“
kaže“, bio je ubrisan, s visine. Moraće da opomene Gojka „Zato što sam ja stariji.“
da se ne ponaša tako prema najmlañem bratu. Ne sad, „Biću i ja jednog dana...“, Prle je bio na ivici suza.
nasamo. Kad uspe da ga uhvati, što joj je sve teže. Sve je „Šta, stariji?“, podrugnuo mu se Gojko.
više izbegava. „Videćeš ti šta ću biti. Svi ćete vi videti šta ću biti.“

- 91 - - 92 -
 „Ajde, cmizdri malo. Kenjkalo.“
Ništa joj se to nije dopadalo. Kad se ovako džapaju
pred njom, šta li tek rade nasamo?
Moraće nešto da učini, da uspostavi kakvu-takvu
ravnotežu. Ne može da dozvoli da Prleta gaze, samo zato
što se poslednji rodio. Neće ga proizvesti u kućnog
ljubimca, kao što bi želeo, ali neće dati ni da mu uskrate
njegova prava, niti da ga gurnu u ćošak.
„Dobro, ako neće brat, ne moraš ni ti. Nisi ti ništa
gori od njega.“
Prle je poskočio.
„Eto, vidiš da ne moram! Eto, vidiš!“, dobacio je
Gojku prkosno.
Boranija je ipak pojedena. Gojko je bez reči
privukao tanjir, za njim i Prle.
Kada ju je minula prva ljutina, zapitala se šta to nije
u redu. Ne, nije se tu radilo o boraniji. Boranija je bila
samo povod. Da nije hteo da iznudi veći džeparac kako
bi, navodno, imao šta napolju da prezalogaji? Ili je hteo
da se pokaže odraslijim i nezavisnijim nego što jeste? Pa
zahteva da se uvažava njegova volja i onde gde tome nije
mesto. I u svakom savetu, svakoj primedbi vidi
popovanje koje ga omalovažava. Da je popovala, nije, ali
nije mogla i da ne kaže ono što je pravo. Ne može ni
svemu da se odobrava. Ili se u njenom najstarijem sinu
budi jedan od onih muških despota koji vladanje nad
ženama vežbaju ovladavajući najpre vlastitim majkama?
Ili ga nešto muči? Biće da ga nešto muči. Već
izvesno vreme je natmuren, razdražljiv. Samo šta? Da
nije škola? Ako je škola, ni po jada, ispraviće se to. Samo
da nije nešto gore. Sve više joj je izmicao, i to ju je
plašilo. Ko zna kuda će ga život odneti.
Sutlijaš se sa posla vratio gunñav, mrzovoljniji nego
obično. Govorio je on njima, lepo im je govorio, ali
nemaš kome. Verovatno je zbog nečeg popio packe.
- 93 -
Voleo je da se pretvara kako je u firmi neko i nešto,
pokušavao da i sam sebe u to ubedi, a bio je poslednja
rupa na svirali, sa tim nikako nije mogao da se pomiri. Sa
stola je uskočio ravno u neku rukometnu utakmicu. Grdio
je na sav glas smotane igrače i potkupljene sudije,
grdnjama je lečio povreñeni ponos.
„Šta je to sa Gojkom?“, pitala je Miloša dok je
večerao po povratku iz škole, bili su sami u kuhinji.
„U poslednje vreme je malo onako.“
„U kom smislu onako?“
„Pa onako...“
„Zbog čega?“
„Nemam pojma. Ništa ne kaže.“
Da li zaista nije znao ili je pokušavao da joj proda
informaciju pa je čekao šta će da mu ponudi za uzvrat?
Neće se upuštati u tu trgovinu. Iako par puta jeste, pa se
posle pokajala. Uostalom, izlanuće se sam. Nije mogao
da se ne izlane.
„Pokušaću da saznam.“
Nije joj se sviñala Miloševa spremnost da uhodi i
dostavlja, ali joj je bila korisna. Nije joj se dopadalo ni
što je koristila njegovu slabost da izvlači informacije o
Gojku, bilo je tu nečeg prljavog, pretvaraš dečaka u svog
špijuna, prebacivala je sebi, ali nije mogla drugačije. Nije
mogla da ne zna šta se sa Gojkom zbiva. Vrebaju ga
tolike opasnosti, kojih nije svestan, u najgorim je
godinama, prerasta u mladića, hteo bi više nego što može,
lako može da nastarada a da uopšte ne primeti šta mu se
dogaña i kuda srlja. Kako da mu pomogne, ako zatreba?
Htela je da ih svu trojicu zaštiti svojom brigom, sačuva
svojim staranjem. Da neprekidno bdi nad njima. Mučila
ju je slutnja da bije unapred izgubljenu bitku, kao što
roditelji vode uzaludne ratove sa nečim daleko moćnijim.
Izuzev onih koji su se i pre borbe, i bez borbe predali,
puštajući da stvari idu kako idu. Takvih je sve više.
- 94 -
Sutlijaš, recimo, nije hajao. Što se njega tiče, što manje
zna, to bolje. Može bez uznemiravanja da zvera u svoje
utakmice i popunjava loto listiće. I baulja za pravim
životom, koji će jednog dana naći, onda kada ga strefi
glavni zgoditak.
Pomislila je da predloži porodična savetovanja po
pitanju jelovnika da ne bi ispalo kako nameće svoj,
primedba ju je zapekla. Nije to učinila, iako ju je
privlačila ideja o porodičnim savetovanjima, bilo bi u
tome prisnosti, zajedništva. Od toga ne bi bilo ništa.
Teško bi bilo da sve okupiti, a i da se to dogodi, Sutlijaš
bi prvi minirao čitavu stvar.
Poželela je da se pred spavajnje malo pozabavi
medicinskom mafijom, ali fascikle nije bilo na njenom
stočiću. Da je nije ostavila na neko drugo mesto? Ne,
sigurna je da nije. Uvek ostavlja na isti stočić ono što će
joj zatrebati i to svi u kući znaju, zato ga i zove svojim.
Ko li je samo sklonio? Mrzrela je kada premeštaju njene
stvari. Ili prekopavaju po njima. Sutlijaš bi to ponekad
činio. Jednom ga je zatekla kako čita poruke na njenom
mobilnom. Ne iz ljubomore, nije tragao za ljubavnim
gugutanjima i zakazanim sastancima, tragao je za nečim
čemu bi mogao da se podsmeva. To mu je bila najslaña
duševna hrana. Živnuo bi, izrugujući se. Urliknula je tako
da se sva kuća zatresla, retko bi prasnula tom žestinom,
naučila je da se savladava.
Ne, neće ga večeras ništa pitati. Pokušaće da sama
nañe fasciklu. Ako ne uspe, sutra će ga istresti iz gaća.
Pomela ju je osujećena namera. Nije znala šta da
započne sa sobom. Izašla je na terasu, da uhvati vazduh.
Onda se uvukla u krevet, ali dugo nije mogla da zaspi.
Sutlijaš je hrkao, pomišljala je da snimi njegovo
struganje, pa da mu ga pusti preko dana, i to usred nekog
prenosa.
- 95 -
17.
Sa akcijama je krenuo nedavno, ali se to sa
doktorima, to sa lekarijama i lagarijama kuvalo i kuvalo u
njegovoj glavi, uobličavalo i zgušnjavalo. Onda je
zahtevalo da izañe napolje, meñu ljude. Da im se
obznani. Da ukaže na ono što im rade. Nije mogao da
ćuti. Nije imao pravo da ćuti, s tom istinom do koje je
došao, a koju niko nije video, iako je prosto bola oči,
zapanjujuće slepilo. Uprkos tome što je udobnije i
bezbednije ćutati. Ne izlažeš se.
Pokušao je da razgovara o medicinskoj mafiji, ali
nije išlo. Da li nije bio dovoljno vešt, ni dovoljno
ubedljiv, da li nije umeo da nañe prave reči, pogodi pravi
ton, zauzme pravo držanje, teško je nalazio i reči, i ton, i
držanje, stalno je nešto zapinjalo, u kompjuterima je
potražio utočište od nesporazuma sa ljudima, tu bar nije
bilo nikakakvih dvosmislenosti, sve je imalo tačno
značenje, da li je medicinska mafija isprala mozgove, tek
udarao je o zid. Čudili bi mu se ili podsmevali. Ili samo
prešli preko njegovih reči, kao da ih nije ni bilo. To mu je
najteže padalo. I podsmeh je bio bolji od bagatelisanja.
Hteo je da ga čuju, hteo je da u njihove mozgove utisne
užasavajuće otkriće do koga je došao. Hteo je da uzbuni
svet.
Shvatio je da će goloruk loše proći. Medicinska
mafija ima medije, medicinska mafija ima sve. Luka
nema ništa. Trebalo mu je oružje. Iskovao ga je, boriće se
onim čemu je vešt. Napravio je sajt. Ispostavilo se da se
reči na računaru lakše nižu nego kada bi se sa ljudima
našao licem u lice. Nije bilo druge strane da ih zbunjuje,
spopliće, izvrće, potiskuje, poriče, guši. Tekle su
slobodnije. Nisu nailazile na prepreke. To je već bilo
bolje, ali ne i dovoljno. Mamulazala ga je istina koja ga je
zajahala, tražila je više.
- 96 -
 Trebalo je izazvati šok, trebalo je ljude izbaciti iz
omamljenosti pa ih potom uputiti na mesto gde ih čeka
podrobnije, celovitije obrazloženje. Tako je krenuo u
akcije osvešćivanja ili, pre, buñenja. Da bi došli svesti,
prvo moraš da ih trgneš iz sna, izbaciš iz dremeža. Po-
javio se na par predavanja, posvećenih medicinskim
temama. Uvrstiće i apoteke meñu svoje redovne ciljeve,
nije previše sveta ali ipak su sve to sami ovisnici, koje
treba skinuti sa medicinskog dopinga. Kada stekne više
pouzdanja, više iskustva, više borilačke veštine, napašće
bolnice i domove zdravlja. Udariće na medicinsku mafiju
u njenim uporištima, nasrnuće na njene tvrñave. Za to još
uvek nije dovoljno spreman.
Kada bi nekako uspeo da se probije do televizijskih
vesti i novinskih naslova, napravio bi ogroman korak.
Teško će to ići. Medicinska mafija kontroliše medije.
Kao što kontroliše policiju, parlamente i vlade.
Medicinska mafija drma svetom. Svuda je zapela i svuda
rasprela svoju mrežu. Moraće i Luka da isplete svoju, to
je jedini način da joj se suprotstavi. Mrežu istine će
suprotstaviti mreži laži.
Mrežu čine ljudi. Oni koji su progledali. Sejači
istine. Posebno su mu dragoceni oni koji trenutno rade za
suprotnu stranu, nije ni tu baš svako toliko duboko
zabrazdio da mu više nema povratka. Ako ga osećaj ne
vara, a retko ga vara, od tog Novakovića bi mogao da
postane sasvim pristojan sejač.
Šta bi još mogao da preduzme? Štampana brošurica
ne bi bila na odmet, za one koji još uvek više veruju
papiru nego elektronici ili su prespavali informatičku
revoluciju, ili nisu u stanju da je isprate. Brošuricu treba
štampati što pre. Ionako je već ima u elektronskom ob-
liku. Samo da je još malo dopuni i dotera, pa da pronañe
štampariju. Pretpostavlja da će moći da podnese taj
trošak.
- 97 -
Šta još? Da im upada u informacione sisteme,
razume se. Da izvuče podatke, ali i da im napravi haos.
Da izbriše svaki dosije do koga stigne.
Šta još? Da napravi virus koji će upozoravati na
medicinsku mafiju. Čik neka se izbore sa tim virusom, ne
mogu ni sa drugima, koje navodno leče, zapravo izvode
predstavu za naivne, vaćaroši. Naravno, mnoge kolege
rade za neprijatelja, ne potcenjuje ih, ali će Lukinom vi-
rusu teško stati na kraj. Biće to nešto sasvim novo.
Šta još? Da stvori igricu, potucite medicinsku mafiju
ili nešto slično. Odlična ideja. Igrice se šire još brže od
virusa. I čvršće drže. Koga uhvate, ne može da se odvoji.
Igra iznova i iznova, i širi dalje, idealan prenosilac. Za
razliku od virusa, od igrica se niko i ne brani. Naprotiv,
srećan je kada može da ih dobije.
Šta još? Da otvori edukacione centre i punktove.
Šta još? Da otvori centre za ohrabrivanje uplašenih.
Šta još? Da otvori centre za odvikavanje.
Šta još? Da umnoži akcije buñenja, desetinama,
stotinama, hiljadama, milionima onih koji će ih
sprovoditi.
Mnoštvo ideja ima Luka. Nedostaju mu ljudi da ih
pretoči u delo. Trebaju mu predani, odvažni odredi.
„Halo, jesi li tu?“, proletela mu je ispred lica šaka
raširenih prstiju, i nehotice ju je ispratio pogledom.
„Mislim, ne bih da te ometam, ali ovaj laptop treba
završiti danas. Čovek sutra dolazi po njega.“
Najradije bi ujeo, kad ga ovako preseku, kao da ga je
neko cimnuo lancem. Sestra bi ga poprskala ledenom
vodom, izjutra, kada bi spavao najslañim snom ili kada bi
tokom dana utonuo u svoje misli.
Šaka je pripadala četvrtastom telu, ličilo je na
kućište računara. Bio je to Baki, sa kojim je radio.
„Završiće se“, procedio je mrzovoljno.
- 98 -
 „Moraće da se završi. Inače će nas Gagi obojicu za
vrat, pa napolje. A napolju je hladno, da ti ja kažem. Da
se smrzneš.“
Gagi im je bio gazda.
„Ne uzbuñujem se ja zbog toga. Izbacio bi on nas
davno kad bi mogao da nañe još dve ovakve budale. Ali
ne može.“
„Imam jednu mašinu za večeras, hitna stvar,
zamolili me, a ja sam već obećao curici izlazak, ne bih da
je zavrnem, pošizela bi. A ona kad pošizi... Pa ako bi
mogao...“
„Svima njima je uvek hitno.“
„Da računam na tebe?“
„Ne, računaj bez mene.“
„Može lepa kinta da se uzme.“
„Ako.“
„Dobro. Da im onda kažem da sačekaju?“
„Neće im ništa faliti da sačekaju. Kruna im neće
pasti s glave.“
Bili su to usputni poslići koje su radili za svoj groš.
Nabacivao ih je Baki, koji se svuda muvao i stalno
preduzimao više poslova nego što je mogao da odradi.
Držao se pravila da od viška glava ne boli. Višak poslova
je prepuštao Luki, koji je ponekad bio voljan da ih
prihvati, ponekad ne. Cenu za svoje usluge je sam
ugovarao, takav im je bio dogovor.
Ovo veče je Luka hteo da ostavi za sebe. Da
porazmisli o igrici, koja ga je privlačila, bio bi to veoma
zgodan mamac. Mogla bi da se pokaže kao sjajno
sredstvo za sejanje istine. U nešto tako zahtevno se još
nikada nije upustio. Petljao je sa mašinama, da bi
preživeo, ali ga je srce vuklo programima. Uradio je i par
sitnijih stvari, ali mu je ovo prvi pravi, veliki izazov. Ima
tremu, ali neće dozvoliti da ga uplaši.
- 99 -
Možeš ti, to možeš, ponavljao je sebi. Ko se nije
okušao, nije ni uspeo.
Na raskrsnici, poveliki bilbord. Kada te zaustavi
crveno svetlo, obratićeš na njega pažnju, hteo ne hteo. To
se zbiva samo od sebe, mimo tvoje volje.
Na bilbordu, dražesna žena, sva ozarena. U ruci joj
kutija pilula. Krupna slova poručuju: KAO RUKOM
ODNETO. Radi medicinska mafija, nema šta.
Koliko bi koštalo da i on zakupi ovakve bilborde?
Pa da svojim udari kontru njihovima. Na tim bilbordima
bi mogli da budu prikazani oronuli, očajni muškarci i
žene, izmoždena deca, opustošeni starci i starice, uz
natpis: VEROVALI SU LEKARIMA I PILULAMA.
LEKARIJE – LAGARIJE tim rečima bi bio udaren pečat.
Verovatno nema para da to plati. Ali i da ih ima,
teško da bi ga pustili da izañe sa svojom porukom.
18.
Snebivljivo zvono je najavilo komšiju Marića. Silno
se izvinjavao što ovako, nije imao nameru da uznemiri,
ali ženi je rñavo pa eto, ako bi doktor mogao da skokne
da vidi šta je, samo na čas, ako ikako može, zna da mu je
vreme dragoceno.
Marić je čovek koštunjavog lica, jakih, čupavih
obrva i pokornog, izvinjavajućeg pogleda. I nehotice na
njegovom vratu tražiš ogrlicu, koje nema. Dovoljno je
dobro dresiran, može da proñe bez nje.
Prokleta Marićka, na nju je sasvim zaboravio, samo
mu je ona falila. Lekarsku torbu pa gore, na sprat iznad.
A da oslobodi ovog njenog mučenika? Da oslobodi svet
njenog prisustva? Lakše bi se disalo. Pomozi Hočkinse,
pomozi majstore.
- 100 -
 Ili da od nužde napravi vrlinu? Da pokuša da bolest
uhvati na legalu? Na dohvat mu je ruke, živi u blizini
bolesnice.
U hodniku ga dočekuje prodoran, kiselkast zadah
mačje mokraće, meša se sa mirisom kuvanog kupusa.
Muklo režanje i lavež. Osetio ga je njihov pas. Ulaze u
dnevnu sobu. Marićka leži na kauču, prekrivena
ćebadima. Hukće i uzidše. Pored kauča se, kao čuvar,
postavila džukela. Zle njuške, prljavo sive dlake. Reži
potmulo, preteći. Ne približavaj se, biće belaja.
Marić bi da pseto dovede u red.
„Kušuj već jednom, prokleta životinjo.“
„Ostavi ti mog Bubija na miru. Ti si životinja, ne
on“, odvraća Marićka ispod ćebadi. „Uznemireno je,
siroto srce. Vidi da mu gazdarici nije dobro, zlato moje,
pa se sav izgubio. Strašno je osetljiv, jadničak. Kad bi
samo ljudi bili tako osetljivi kao ovo stvorenje. Ljude je
baš briga. Možeš da crkneš, ne bi te ni pogledali. Eto, i
doktor joj je obećao da je pregleda, pa ga nikako nema.
Obećanje, ludom radovanje.“
Razdražila ga je ta rečenica. Majka ju je često
ponavljala. Kada bi neko pokušao da je opomene na
obećanjanja koja je kršila bez zazora. U pravu je doktor
Hočkins, hiljadu puta u pravu. Sve to treba potrovati.
„Kako mi je, i sami vidite. Sustiglo me, ne mogu ni
da se podignem. Ne mogu ni da vas dočekam na nogama,
kao što bi to bio red. Nemam snage. Sva sam izlomljena,
iscrpljena. Hajde, hajde, smiri se Bubili. Znaš ti našeg
doktora. Došao je da pripomogne. Da mi olakša. Samo,
teško da meni ima pomoći.“
„Tvrdoglava je, doktore, da čovek izludi od njene
tvrdoglavosti. Lepo sam joj govorio da to nije za nju. U
njenom stanju.“
„A što da nije za mene? Za druge jeste, a za mene
nije. Vidi ti to.“
- 101 -
„A na šta je izašlo? Pet sati smo čekali, doktore, pet
sati. Po noći, sve do jutra. Na ovom mrazu. U onoj
gunguli. Da i zdravome pozli. Ali ne možeš sa njom. Kad
se ta nečeg dohvati.“
„Kad nemam na koga da se oslonim. ðavola bi ti
dočekao da otvore. Znam ja tebe. Šmugnuo bi negde.“
„A šta si dobila?“
„Šta sam dobila? Odmah ću da ti kažem šta sam
dobila. Ajde, nañi ti meni mikser po toj ceni, deder da te
vidim kad si tako pametan. Ajde, nañi ti meni ulje po toj
ceni. Ajde, nañi ti meni hranu za Bubija po toj ceni.
Hoćeš, ñavola. Tebe čovek samog ne sme ni na pijacu da
pošalje. Kupiš prvo šta vidiš, dal’ ima jeftinije, baš tebe
briga. Samo da što pre smandrljaš. Gde naleteh na tebe
takvog, da te bog ubije.“
„Šta da radim, doktore, kada je ona tako
bandoglava? Koliko sam je samo puta terao da je
odvedem kod lekara, na komplet pregled, umesto da se
žali po čitav dan. Ali ništa ne vredi, to vam je kao mazga.
Kad se ukopa, ni makac.“
„Jeste, kada bih ja imala vremena da se po čitav dan
majem po lekarima. Vučem kao magare da bi se ti šetkao
okolo s rukama na dupetu.“
Bespomoćno se podižu muževljeve obrve.
„To vam je uvek tako. Uvek ja ispadnem čudovište.“
Osetljiv ili ne, pas je Nenada i dalje posmatra
nepoverljivo, odmerava gde da ga ćapi. A da njegovoj
gazdarici da neko sredstvo koje neprimetno i neosetno
ubija? Da li bi učinio dobro delo?
Tako se pita staro oklevalo. Kolega Hočkins se,
meñutim, ne bi kolebao. Taj bi već postupio po svojoj
savesti. A jasno je šta savest u ovakvim prilikama nalaže.
Daleko je Nenad od doktora Hočkinsa. Daleko.
Bio je to je to hladan a miran i suv dan. Sneg
pucketa pod nogama. Obala je opervažena zelenkastom i
- 102 -
belom čipkom leda, kao porubom. Iza poruba valja se
blago nabrana vodena masa, crnkasto smeña. Neka
devojka se igra sa psom. Baca štap, širokim zamahom.
Pas hita za njim. Hvata ga, donosi natrag i polaže pred
devojčine noge. Devojka ga miluje po glavi, nešto mu
šapuće. Trk, Nešvil, trk, pljesnula je Obradovićka.
„A ti, šta si se ukipio. Posluži doktora kad vidiš da
ja ne mogu. Skuvaj mu kafu, naspi mu rakije, znaš onu za
posebne goste.“
Odbija i kafu i rakiju. Hteo bi da se što pre izvuče.
Biće to lep pregled sa tom životinjom koja mu se vrzma
oko nogu.
Pas se malo primirio. Mada i dalje vreba na svaki
Nenadov pokret. Ko zna, možda pregled protumači kao
napad na svoju gazdaricu. Šta se sve mota po glavi
jednog psa? Šta se sve mota po bilo čijoj glavi?
Marić, uprkos ženinom negodovanju, izvlači iz sobe
džukelu, koja se tome opire, pokušava da se ukopa.
Marićka zauzima bolesničku pozu i sladunjavim,
tugaljivim glasom iznosi svoje bolove, izlaže svoje
bolesti. Maše njima, puna ponosa, kao što ratnik maše
svojim ordenjem. Nabraja ih onako kako se nabrajaju
zasluge. Njene bolesti su ne samo brojne, one su i
neobično zloćudne. Najzloćudnije. Od bolova kakvi su
njeni još niko nije patio. Niko nikada nije bio bolesniji,
niti se iko ikada više namučio. I ništa joj ne pomaže.
Nikakvi lekovi, nikakve terapije. Sve je probala, nikakve
koristi. Ostaje joj još samo da umre. Da crkne kao skot,
kako je i živela. I niko je neće ožaliti osim sirotog Bubija,
kome će srce prepući. Sahraniće ih zajedno, da se ni u
smrti ne rastave.
Marićka ne trpi da se potcenjuju njene bolesti,
umanjuju njeni bolovi. Bilo bi to uvredljivo
omalovažavanje. Iskopala bi oči onom ko bi je proglasio
zdravom.
- 103 -
Nije njoj ništa posebno. Ali uživa da kinji i truje,
okrivljuje i porobljava svojim vajkanjima.
Ne zna šta sa njom da radi. Ako nešto ne preduzme,
neće odavde izaći. Bar ne čitav. Nahuškaće ono pseto na
njega, da ga izujeda, da ga raskomada. Umiranje joj i nije
loša ideja, ali od toga nažalost neće biti ništa. Preporučuje
joj da nastavi sa lekovima koje je i dosad koristila.
Ovo joj nije pravo. Nastaviti, to znači priznati da je
sve redovno i da se ništa neuobičajeno ne dogaña. Da se
ne uvažava ozbiljnost njenog stanja, koje se svakim
danim drastično pogoršava.
„Eh, i ti lekovi“, prezrivo odmahuje. „Nikakve vajde
od njih. Zar nema nešto novo? Nešto što bi čoveku
stvarno pomoglo? Mada meni, znam, pomoći nema.
Ostaje mi samo da se pripremim za onaj svet. Čula sam
za neki novi lek. Kako se ono zvaše? Dor... Ne, nije.
Dun... Ne mogu da se setim. Tako vam je to kad ne
zapišem. Čim nešto ne zapišem, smesta zaboravim.“
Priziva muža u pomoć.
„Kako se zvao onaj lek što ga je pominjala ona tvoja
roñaka? Onaj na d... nešto. Znaš onaj što kažu da čini
čuda“
„Ne sećam se“, snebiva se Marić, kao da ga je
Nenad uhvatio u nečem nedozvoljenom.
„A što nisi zapisao, kad nisi u stanju da upamtiš?
Trebao bi ti glavu da pregledaš. Mora da imaš neku
rupčagu u mozgu, kad ti iz njega sve ispada. Mora da
znate, doktore. Kažu da je taj lek sad glavni u Americi.
Svi ga piju. E, kad biste mogli da mi ga nabavite.“
Neće ga pustiti dok joj bar nešto ne obeća. Obećava
joj najmanje i najneodreñenije što može, da će se
raspitati, da će videti o čemu je reč i šta može da se učini.
Marić ga ispraća. Meškolji se u hodniku. Usteže se.
Neprijatno mu je.
„Namučismo vas, doktore.“
- 104 -
 „Ništa. To mi je dužnost.“
„Ipak... Onda... Kako da vam kažem... Koliko smo
vam dužni?“
„Dužni? Ma kakvi. Ovo je komšijska poseta.“
Nenad se nadima od velikodušnosti.
„Nemojte tako. Svaki rad treba da se plati. Ako već
nećete novac, obavezno me pozovite kada vam nešto
zatreba. Imam, recimo, šuraka koji je odličan
automehaničar. Imam i pašenoga u elektrodistribuciji. I
uopšte, znam ja još neke ljude na još nekim mestima. Pa
kada vam nešto zatreba, molim vas da mi se obavezno
javite.“
Gledaj ti sopstvenika. I ovaj poseduje svoje ljude na
strateškim pozicijama. Gle ti paka, i taj je rasprostro
mrežu. Hteo bi da ga u nju uvuče. Da ga ubaci njegovu
dam da daš mašinu. Nije Nenad tako nisko pao. Iscelitelj
je, ne trgovac.
Ne, ovde bolest neće uhvatiti na legalu. Zato što je
nema. Ima samo mučilišta. I bolesničke despotije. Bolest
je nekima strašno oružje.
Ne kaže ništa. Neizgovorene reči umiru u njemu.
Veliko je to groblje.
Negde dole, otvaraju se vrata lifta.
19.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Naišao sam jednom na zbijenu, uzbuñenu,
uskomešanu gomilu. Glava do glave, rame do ramena,
lakat do lakta. Nije li to neka buna? Izliv narodnog
nezadovoljstva? Hoće li masa izvući za vrat neku bi-
tangu, da joj sudi?
Ništa od toga. Samo se otvarao novi hipermarket.
Prilike su iz njega izlazile presamićene, povijene pod
plenom.
- 105 -
Da neko ospe rafalom po toj masi, ne bi napravio
neku štetu. Pre će biti da bi doprineo pobošljanju
ljudskog roda. Korov će sve prekriti, sve ugušiti, ako ga
ne počupate.
Da se razumemo, ja to nisam rekao. Taman posla.
Obožavam hipermarkete. Topim se od miline kada mi
otvore vrata robnog raja. U svakom kupcu prepoznajem
svog brata.
Ne valja, deluje neuverljivo. Taj preterani polet.
Teško je da pogodš pravi ton kada se prikrivaš. Uvek ima
nečeg previše ili nečeg premalo. Nekog izdajničkog
viška, nekog manjka koji će te odati. Uhvatiće me, kada
tad. A onda, milosti neće biti.
Pojavim se i ja tu i tamo u nekom hipermarketu,
onda kada me Biserka privede, radi porodičnih nabavki.
Tada hoću da puknem od muke. Osećam se poniženim,
srozan na krelca. Nije krelca, nego... Kupca, tako je.
Krelac je krelac, a kupac je kupac. Ipak tu postoji neka
razlika. Iako je ja ne uočavam. Previše je tanana.
Ubijaju me u pojam tim svojim čudotvornim
pilulama. Negde nešto načuju. Onda navale, saleću te,
daj, daj, ne možeš da ih se otreseš. Neće moći. Nisam ja
mañioničar da im, kao zeca, izvučem zdravlje iz šešira.
Eh, hteo sam i ja da pronañem čudotvornu pilulu,
lek koji sve leči. Hteo sam, ali... Uvek se, izmeñu hteti i
postići, umetne to prokleto ali.
Kad već ja nisam pronašao lek koji sve leči, neće ga
bogami niko naći. Niko ne može da uspe tamo gde ja
nisam. To bi bilo protivno zakonima prirode.
Uostalom, i da ga ima, šta će Marićki taj lek? Ona i
ne želi da ozdravi. Zar da se odrekne odlikovanja? Ne
dolazi u obzir. Zar da baci koplje u trnje? Taman posla.
Čime da kinji koga god dohvati? Drugačija je njena
- 106 -
namera. Da prekoreva one koji joj navodno nisu pritekli u
pomoć.
20.
Otkud on da zna gde je njena fascikla? Kao da nema
pametnijeg posla nego da vodi računa o njenim
fasciklama. Jedna plava fascikla. Plava kao nebo, učinilo
joj se da je boja od velike važnosti, kao da je nebo plavu
fasciklu teže zaturiti ili izgubiti, a lakše naći od neke
druge. Bila je na njenom stoliću, tamo ju je ostavila, tamo
uvek ostavlja stvari koje će joj zatrebati, da joj se nañu
pri ruci. I taj stolić joj je sada veoma važan.
Nema Sutlijaš pojma o čemu Vlatka govori. I kakav
je to način napasti čoveka zbog neke tamo fascikle. Kao
da je to ne znam šta, fascikla kao fascikla. Što je zbog
toga nadigla toliku dreku? Da nije u njoj nešto sa njenih
predavanje? Nešto onako visokoumno. Ne, nikako nije
mogao da svari njena predavanja, ali ni da je spreči da na
njih odlazi.
Da li zaista nije imao ništa sa nestankom fascikle ili
se samo pravio blesav, kako bi je dražio? Ličilo bi na
njega da negde skloni ili da baci njenu fasciklu, ako je
pomislio da se u njoj nalazi neko „uobraženo bu-
lažnjenje“. Pa i da kradom pregleda papire kako bi u
njima našao nešto za izrugivanje, pred njom, pred decom,
pred grupom za podršku. Pred sinovima prvenstveno, da
umanji ili uništi njen autoritet. Nije, meñutim, imala
nikakvih dokaza da ga optuži i zbog toga je bila još ljuća.
Nije imala čvrsto tlo pod nogama. Mrzela je proizvoljna,
nezasnovana optuživanja, nagledala ih se svuda, i na
poslu, i meñu rodbinom, i meñu prijateljima. Mrzela je da
udara naslepo. Sa druge strane, nije ovo mogla ni da
ostavi, morala je da istera do kraja. Fascikla nije mogla
tek tako da ispari, neko ju je negde makao ili je sa njom
- 107 -
učinio nešto još gore. Nastavila je da pritiska. Iscediće
ona iz ove mase sve što se može.
Shvativši da neće moći tek tako da se izvuče,
Sutlijaš je konačno počeo da se priseća. Može biti da je
Miloš tu nešto...
„Šta?!“
I sama je bila zatečena vlastitom žestinom, silinom
pretnje u svom glasu.
Pa nešto petljao oko... Šta ima Miloš da nešto petlja
oko njene fascikle? Nešto mu je trebala. Je li? Jeste. Baš
mu je trebala? Baš mu je trebala. A nije mogao nijednu
drugu da nañe nego baš njenu? Otkud je znao da je njena,
na fascikli i nije pisalo čija je. Otkud on zna da nije pisalo
čija je? Ne zna, samo pretpostavlja. Pa i da nije pisalo, šta
s tim, čim je na njenom stočiću, znači da je njena. Pa i da
nije njena, kakve to veze ima? Nije Miloševa, a kad nije
njegova, nije smeo da je dira. Nije mogao ni da pita?
Kako da pita kad nije bila tu? Nije mogao da sačeka?
Nije, nešto mu je hitno zatrebala. Šta je to toliko hitno?
Pa, negde je nešto nosio. Gde je nosio, šta je nosio? Je li
u školu? Jeste, u školu.
„Nije u školu, nemoj da me lažeš.“
„A šta ti tu mene ispituješ, kao da sam na
saslušanju? Vidi ti to sa njim.“
„U kladionicu je nosio, je li? U kladionicu? U
kladionicu, je li?“
Reč kladionica joj se zalepila za jezik.
„Pa šta i ako je u kladionicu?“
U Sutlijaševom glasu je zazvučao prkos.
„Šta će moja fascikla u kladionici?“
„Šta fali kladionici, i kladionica je za ljude.“
„Samo ga ti navlači.“
„Na šta ga ja to navlačim?“
„Znaš ti dobro na šta, ne pravi se brljiviji nego što
jesi.“
- 108 -
 Kao na iglama je sačekala da se Miloš vrati iz škole.
Neće se smiriti dok ne doñe do fascikle ili dok ne
ustanovi šta se sa njom dogodilo. Pustila ga je da večera.
Onda ga je upitala, trudeći se da ostane pribrana, zna li
možda gde je njena fascikla.
„Koja fascikla?“, na licu mu se ocrtala pretvorna
tupost, koju je tako mrzela kod njegovog oca.
„Plava. Nebo plava fascikla“, nije pomenula
prolećno prepodne, „bila je na mom stočiću.“
Nemam pojma, videlo se da je zaustio da kaže, ali se
ujeo za jezik. Po njenom pogledu, pogledu, držanju,
razumeo je da neće moći da izvrda.
„Poneo sam u njoj neke listove, za školu. Trebalo mi
je nešto za biologiju“, brzo je skrenuo pogled u stranu.
Prešla je preko ove nevešto sklepane laži.
„I gde je sad ta fascikla?“
„Ostala je kod ðorña.“
„Možeš li, molim te, da ga nazoveš i da mu kažeš da
ti je sutra donese u školu?“
Savladavala se da mu ne sune u oči. Trudila se da sa
Milošem bude krajnje obzirna, da mu progleda i gde
drugoj dvojici ne bi, baš zato što se pred njim osećala
krivom. Krivom jer ga je iznutra odbacivala zbog
prevelike sličnosti sa ocem. Krivom jer ga je koristila kao
uhodu, na šta li ga tek ona navlači, mogao je Sutlijaš da
joj odvrati s punim pravom, da je uopšte shvatio šta
Vlatka sa Milošem radi, ali nije, Sutlijaš ništa nije
shvatao. U njegovom mozgu nije bilo ničeg osim imena
igrača i trenera, rezultata i rekorda, rasporeda
televizijskih prenosa i loto kombinacija. Krivom jer ga je
prezirala zbog spremnosti da prenosi i dostavlja, toga se
od malena gadila, u školi su joj dežurne tužibabe bile
najmrskije.
- 109 -
Učinilo bi joj se povremeno da Miloš primećuje i
vešto zloupotrebljava ovaj višak obzira i to ju je posebno
jedilo. Uhvatila se u vlastitu zamku.
„Nazvaću ga“, procedio je mlitavo, bezvoljno.
„Možeš li odmah?“
„Odmah ne bi bilo zgodno“, pokušavao je da dobije
na vremenu.
Ne, neće ga saterati u ćošak, da ga natera da sam
razobliči svoju laž. Dogodilo bi joj se da, u prolazu, vidi
boksera kako svom silinom udara po protivniku koga je
sabio u ugao. Bilo joj je to strašno. Sutlijaš je, naprotiv,
uživao. „Udri ga! Dokusuri ga!“ Bilo je u njemu
okrutnosti slabića.
Fascikla, naravno, nije kod ðorña.
„A šta je sa papirima koji su bili unutra?“
„Misliš na ono o nekoj mafiji?“, Miloš se uzvrpoljio,
bio je to loš znak.
„Da, baš na to mislim.“
„Kome to još treba?“
„Ne pitam te kome treba i kome ne treba, pitam te
šta je s tim bilo.“
„Pa... toga više nema.“
Nema? Ne, nije htela to da prihvati, kao da ju je
snašao neki jako veliki gubitak.
„Kako nema?“
„Nema.“
„Nisi valjda bacio?“
„Mislio sam da nikom ne treba.“
Najradije bi ga oterala da traži po deponiji.
„Ko si ti da odreñuješ šta kome treba i šta ne treba?!
Ko ti je dao to pravo?!“
Izašla je iz kuhinje, da ga ne zgromi na licu mesta.
Došunjao se za njom, sa lukavostvom na usnama.
„Saznao sam šta je sa Gojkom. Poverio mi se.“
Sačekao je da vidi hoće li zagristi mamac.
- 110 -
 „Raskinuo je sa devojkom“, gotovo da joj je
prošaptao u uvo. „Zapravo, ona je njega šutnula.“
Mislio je da se iskupi ovim obaveštenjem. Htela je
da zvizne po labrnji doušničku gnjidu, ali kako kada je i
sama za to kriva?
Ipak, laknulo joj je. Nije, dakle, bio u pitanju nijedan
od onih užasa o kojima nije mogla da ne misli. Bila je to
samo jedna devojka, devojka kao devojka, ne zaslužuju
one da se zbog njih pati. Nisu toliko važne kao što se
mladićima čini. Onda ju je uhvatio bes prema drznici
koja se usudila da ostavi, da šutne njenog sina. Šta sebi
umišlja ta šmizla? Koja li je? Susretala je u stanu razne
curice, čula bi im glasove preko telefona, ali nikako nije
mogla da uhvati s kojom je Gojko u kakvim odnosima.
Nijedna od njih joj se nije nešto posebno dopadala, kao
što joj se odmah dopala devojka iz internet kafea. Mada
je to, naravno, Gojkova, ne Vlatkina stvar. Nema ona tu
nikakvog prava da se meša.
Dobro, sada je znala na čemu je i zašto joj je
najstariji sin takav u poslednje vreme. Lakše ti je kad
znaš na čemu si. Nepoznato ju je najviše brinulo i najviše
plašilo.
Poturivši priču o Gojku, Miloš je uspeo da je skrene
sa fascikle, već se izveštio u tim stvarima, trebalo bi da
malo više pripazi na njega, izrasta u vrdalamu.
Kako da ponovo doñe do teksta o medicinskoj
mafiji? Ne ide joj se u internet kafe. Ne bi da još jednom
prolazi kroz naglo starenje i opštu začuñenost. Niti da
naleće na klince koji divlje obaraju sve što stignu.
Moraće da zamoli Snešku da joj skine sa sajta izgubljeni
Priručnik. Biće to muka živa. Sneška je bandoglava kao
mazga. Neće ni da čuje za ono što je ne zanima. A
zanima je samo jedna stvar, Vlatka bi poludela od te
jednoličnosti. Ima da se okozi dok je ne odobrovolji.
- 111 -
Da zamoli nekog na poslu, ni to joj nije milo.
Morala bi da proñe kroz zapitkivanja, zagledanja. Držala
je privatni život podalje od radnog mesta. Ni Mladeni se
nije otvarala. Na posao i nije odlazila Vlatka. Odlazili su
Vlatkino uvo i Vlatkina usta, da zarade.
Devojka u kafeu ju je smesta prepoznala. Kako i ne
bi, toliko je odudarala od uobičajenih posetilaca.
Spremno joj je odštampala Priručnik, bez ikakvih pitanja,
bez suvišne i napadne radoznalosti. Ovog puta joj je
narezala i disk, neka joj se nañe. Ako se tekst kojim
slučajno zagubi, ili Vlatki zatreba još neki primerak,
može da ga odšampa u bilo kojoj fotokopirnici, sad sve to
rade.
Volela bi za svoje sinove takve umiljate,
predusretljive devojke. Ne neke oštrokonñe, hrapave kao
šmirgl papir, ne neke folirantkinje.
21.
Iz čiste pakosti, sunce se razlilo po gradu. Zaiskrio
je tepih od snega. Nadao se Nenad nekoj nepogodi,
vejavici, koja bi zaustavila saobraćaj, nadao se ledu koji
bi okovao grad, bio bi to zgodan izgovor. Eto, hteo je da
doñe, ali, i pored najbolje volje, nije uspeo da se probije.
Nije mu bilo prvi put da ga izgovori iznevere. Izmicali su
mu. Ostavljali ga bez odstupnice.
Razgovor se nije mogao izbeći. Bar ne uz koliko
toliko prihvatljivo opravdanje. Do opravdanja mu je
veoma stalo.
Ne, nikako mu se nije išlo.
Pa dobro, podsticao je sebe, možda i ne ispadne loše.
Otvara mi se novi prostor, da se iskažem, da se pokažem,
da se dokažem. Da se okušam. Nisam li to priželjkivao?
Pre ovoga sa Tutumračicom. Nisam li u domu zdravlja
počeo da trunem, da rñam? Onda, hajdemo. Braca bi
- 112 -
oberučlke zgrabio priliku. Jeste, taj bi sve zgrabio
oberučke. Ali ja nisam kao on. Neću da budem kao on. Ja
sam... finije grañe. Koji ga ñavo nanese da se vrzma
okolo. Eno mu Amerike, pa neka tamo sastanči koliko ga
je voilja. Više ni okean nije zaštita.
Ništa me ne vezuje za sadašnje mesto, nastavio je
Nenad da podstiče sebe. Pogotovo ne sada kada je jasno
da od Obradovićke nema ništa. Da samo hoće da me
regrutuje, da me uvede u svoje redove, da me gurne u
svoje obračune. Šta ja imam sa njihovim trvenjima?
Ništa. Šta ja imam sa Gavranom? Ništa. Ni sa njim, ni
protiv njega. Naprosto me se ne tiče.
Nenad se klonio sukoba, gledao da se drži po strani.
Nije to bilo lako izvesti. Stalno je neko s nekim ratovao.
Zaraćene strane su se, prirodno, trudile da namame u svoj
tabor, da popune svoje odrede sa što više vojnika. I bile
bi kivne na sve koji im nisu pripadali. Kako na
protivnike, tako i na neutralce. Ko nije sa nama, taj je
protiv nas. Nenad nije hteo da bude protiv, niti je hteo da
bude za. Hteo je samo da ostane po strani, samo da ga
ostave na miru i jedni, i drugi, i treći, i koliko ih već ima.
Nije on ničiji soldat, ničija municija, ničije topovsko
meso.
Ne, neće mu dati mira kada nasrnu jedni na druge,
biće pakleno. Bilo bi bolje da se skloni pre nego što se
sasvim zarati. Da se ovog puta makne na vreme, kad se
već nije makao pre nego što je zagustilo, pre nego što se
zagovnalo u zemlji koja je umirala u krvavim grčevima.
Prema Gavriloviću je ravnodušan, niti ga voli, niti
ga mrzi. Niti mu se dodvorava, niti ga podriva. Niti ga
podržava, niti ga potkopava. Od njega ne očekuje ništa.
Niti išta očekuje od onog ko bi došao posle njega. Uzima
ga kao prirodnu pojavu. Da nije on, bio bi neko drugi, na
isto mu izañe. Svaka vlast je podjednako nepodnošljiva,
samim tim što je vlast. Menjali se direktori koliko hoće,
- 113 -
ostaće direktori. Što manje posla imaš s vlašću, utoliko
bolje. Što si za vlast neprimetniji, to si sigurniji.
Zapadneš li joj za oko, nadrljao si. Upregnuće te da vučeš
za nju. Uznemiravaće te. Poslaće ti neku Tutrumračicu.
Ispitivaće te, nadgledati, proveravati. Uzeće te na zub.
Uništiti. Ukoliko nisi vešt da je upotrebiš u sopstvenu
korist, navedeš na svoju vodenicu. Nenad to ne ume.
Braca već ume s vlašću. Zna da od nje izvuče ono što mu
treba.
Nije Gavran problem. Nije on poslao Tutumračicu
već neko drugi, nevidljiv. Što se drpisanja, i navodnog
drpisanja, tiče, neka mu je, šta god da je uzeo, ne zagleda
Nenad u tuñ džep, tuñ tanjir i tuñ krevet.
Put pod noge, pre nego što se zakrve.
Zbog čega i zbog koga da ostane u domu zdravlja,
kada mu Obradovićka izmiče? Zbog pacijenata? Davno
su mu dozlogrdili, ne može očima da ih vidi. Muka mu je
i kada kroz čekaonicu proñe pored njih. Muka mu je od
njihove lepljivosti, njihove utučenosti, njihove razdražlji-
vosti, njihovih očekivanja, njihovih zahteva, njihovih
nezadovoljstava.
Šta bi od njega? Da mahne čarobnim štapićem i da
ih isceli? Da im udeli čudotvorni napitak, čudotvornu
pilulu, pa da pucaju od zdravlja? Pritiskaju ga, gnječe
svojim očekivanjima, prisiljavaju da se oseća kao
prevarant, kao ona lažna doktorka koju su odveli
policijskim kolima, sa lisicama na rukama ili bez njih.
Ako ostane, boji se, pokazaću koliko su mu dojadili,
zbiće se to u trenutku nesmotrenosti, niko ne može da se
neprekidno prikriva i savladava, to nadilazi ljudsku moć.
Odaće se nečim, napraviće neki džumbus.
Put pod noge, Nenade, nemaš zbog čega da ostaneš.
Kuda će se, meñutim, zaputiti ako ode? Na kakvo će
odredište stići?
- 114 -
 Odbijala ga je neizvesnost. Kao da ga je odgurivala
neka ruka, uprevši mu se o grudi. Natrag, natrag, natrag.
Šta te čeka, ako kročiš dalje? Bilo mu je potrebno da sve
predvidi, da se za sve pripremi. Da ne bi bio zatečen.
Kada je zatečen, nije u stanju da reaguje.
To je to, osećao se potpuno nepripremljenim. Istina,
pregledao je prospekte, ali mu ništa nisu govorili. Bili su
lepi, nema zbora. Delovali su primamljivo. Čisto poželiš
da se razboliš kako bi se lečio u jednoj takvoj ustanovi.
Sve je tu bilo ugodno oku. I prostor, i aparati, i osoblje. A
ipak to nije bilo to. Ličilo je na prospekte neke turističke
agencije. Nešto je tu nedostajalo. Nešto presudno. Dugo
nije uspevao da dokuči šta. Onda mu je sinulo.
Nedostajao je... strah.
Ne, nema izgovora, valja krenuti. Biserka se čak
udostojila da mu uputi par reči podrške, To se nije
dogodilo još odonda kada ga je poslala na prezentaciju
Lajn of lajf preparata.
Svetlost je bila svirepo jasna. Ah, gde su magle, da
se u njih umota?
A da se ipak vrati? Sa povodom ili bez njega, sa
izgovorm ili bez izgovora, sa razlogom ili bez razloga?
Kakav takav razlog će se već naći. Makar pred sobom.
Da se ipak zaustavi na vreme? Pre nego što ga tamo
provale, pre nego što ga razotkriju, neznalicu, možda je i
onaj Poznanović meñu njima. Čeka da ga dokusuri. Bolje
da ne čačka mečku. Sedi di si, ni za di si nisi, poručivao
mu je Braca.
Pristala plamenokosa curica ga je sprovela
hodnicima i stepenicama. Bilo je nečeg okrepljujućeg u
njenoj uzbibanoj jedrini. Promicali su pored niza slika,
kao da su u galeriji. Slike su odreda prikazivale morske i
planinske pejzaže, potoke, reke, jezera, proplanke, šume.
Bile su vedrih, veselih boja, kao one koje se prodaju duž
šetališta.
- 115 -
Zaustavili su se pred smeñim, tapaciranim vratima.
Na pločici kraj vrata je stajalo upravnik, bilo je tu i neko
ime, ali Nenadu nije ostalo u glavi. Loše je pamtio imena.
Naročito pri upoznavanju. Zaboravljao bi sagovornikovo
ime čim bi ga ovaj izustio. Zapravo ga i ne bi zaboravljao
već bi ga prečuo. Umelo je da bude neprijatno kada bi se
uzalud prisećao sa kim razgovara, vrdajući na sve
moguće načine da izbegne oslovljavanje po imenu.
Curica se izgubila iza tapaciranih vratiju, pa izronila,
Nenad je baš i ne bi pustio napolje tako brzo.
„Izvolite, upravnik vas čeka“, odcvrkutala je.
Ko li ševi ovu ševu? Obrañuje li Daresalam njenu
bašticu, vrtlar neumorni? Ili je zabran stavio neko drugi,
upravnik, na primer.
„Poruči mu da se glavom ne šali da pušta taj nalog“,
kreštao je upravnik u mobilni telefon, premeravajući
kancelariju škripavim koracima. Bio je rošav, iskolačenih
očiju, sa usekom u bradi.
Pokazao je rukom ka fotelji, što je valjda bio poziv
Nenadu da se u nju smesti. Bila je to jedna duboka, bordo
fotelja, progutala ga je.
„Jer ako on mene blokira, razumeš... ako on mene
blokira...“
Sa stola se zaorila poletna melodija pesme „Ja sam
dasa iz sveg glasa“, od koje već izvesno vreme nigde nisi
mogao da utekneš. Istisla je i koliko do juče neodoljivu
„Mango bango“. Upravnik je sa stola zgrabio drugi
mobilni, ovaj je bio srebrnast, i prislonio ga uz desno
uvo.
„Reci, baćo, šta ima? Ne, od njih ćemo da
naručujemo tek kada snize cene... Da, kada snize cene.
Sačekaj trenutak, imam drugu vezu.“
„Zato što, ako on mene blokira, imam ja ljude koji
će njega da plombiraju. A kad ga ti plombiraju, onda ga
je ugasio. Sačekaj samo da...“
- 116 -
 „Neka ih spuste bar za... Hajde da se ne ofiramo. Da
vidimo koliko će da ponude. Ako hoće da uñu, ulaznica
se plaća, tako im reci, ulaznica se plaća, ni na utkamicu
ne možeš za džabe, a ne u posao. Pa da vidimo.“
„Tako da mu je bolje da se ne zajebava s tim
nalogom. Mogao bi da mu se obije o glavu.“
Negde u nekoj fioci se zaorilo cmok, cmok, cmok. U
upravnikovoj ruci se stvorio i treći mobilni, ovog puta
bordo, boje fotelje. Onaj prvi, crni, spušten je na sto.
„Ljubim te, luče... Milion puta... Milijardu puta...“
„Neka se bore za ulaz. Ako hoće, hoće, ako neće,
neće. Ima i drugih. Tako im reci, nisu jedini, ima i
drugih.“
„I grlim te, i radim ti sve ostalo... Jeste, radim ti ono
što najviše voliš...“
„Plaćamo za dve nedelje, eto kad plaćamo. Neka se
malo strpi.“
„Da, dolazim do tebe večeras. Obuci ono, znaš ti već
šta... Ti znaš da se sav zapalim kad ti samo čujem glas. A
još kad te vidim, a još kad te dodirnem... Ne, ne
naskačem ni na sestre, ni na doktorke, ni na sekretarice,
to smo valjda raščistili. Tako je, naskačem samo na
tebe... Hajde, vidimo se večeras... Ne, ne pokušavam da
te otkačim, nego mi je tu u kancelariji naš novi internista,
pa čovek čeka da se dogovorimo... Ne, nije internistkinja
nego internista. Ako ne veruješ, hoćeš da mu čuješ glas...
Evo, sad ću da ti ga dam.“
Nenad je automatski prihvatio pruženi bordo telefon.
„Recite joj nešto, prijatelju. Bilo šta. Koliko da čuje
da ste muško.“
„Dobar dan“, izustio je Nenad, osećajući se kao
idiot.
„Eto, jesi li se uverila. A sad lepo budi dobra i
maštaj o onome šta ću da ti radim večeras. Ljubim te,
- 117 -
luče. Jeste, ti si moj kolačić. I moj sladoled, jeste, i moj
sladoled.“
Upravnik je položio sva tri mobilna na sto, jedan
kraj drugog.
„Živa vatra, živa vatra.“
Nije seo. Zagledao se u Nenada buljavim očima,
onako stojeći, kao da proučava kakvu zverku.
Nenad se stegao. Sada će ga staviti na ispit. Sada će
započeti rešetanje, od koga je strepeo. Hoće li imeti da se
predstavi kako valja? Hoće li znati da naglasi svoje
prednosti, zabašuri svoje nedostatke? Ukoliko uopšte ima
prednosti. Ukoliko nije sav od nedostataka. Hoće li biti
dovoljno ubedljiv ili će se spetljati, zamrsiti, obrukati,
kao toliko puta u životu? Samo da ne počne da
zamuckuje, to bi tek bila propast. Trebalo je da bolje
pripremi svoj nastup. Da napamet nauči šta će reći.
Podozrivo je merkao mobilne, strepeći da će se
oglasiti neki od njih ili svi zaredom, to bi ga sasvim
pomelo. Začudo, i dalje su ostajali nemi, ali je ovo zatišje
varka, samo su se pritajili. Fiksni telefon mu zbog nečeg
nije zadavao brige. Bio je nekako bezopasniji, poslušniji,
pitomiji. Taj ga neće preseći.
„Vi ste čovek koji nam treba. Osetio sam to čim ste
ušli. Imam čulo za ljude. To je moja moć. Bez tog čula ne
bih mogao da radim ovaj posao. A radim ga dobro, to
svako može da potvrdi.“
Nenad umalo da se osvrne, da potraži tog potrebnog
čoveka.
„Darko me je već upoznao sa vašim profilom.“
Ko zna šta je nadrobio, imao je običaj da kiti. Bolje
da se ogradi pre nego što ga uhvate u laži. To, istina, nije
njegova laž već Darkova, ali se na njega odnosi.
„Sasvim nam odgovarate. Možemo odmah da
počnemo.“
- 118 -
 Kako to odmah, šta odmah, zašto odmah? Uvukao se
još dublje u fotelju, kao da će tako uteći tom nasrtljivom
odmah.
„Ne znam koliko vas je Dare upoznao sa načinom
našeg rada? Mi ovde imamo svoj sistem.“
„Predstavio mi je kliniku u opštima crtama. Dao mi
je prospekte“, promrmljao je Nenad, i dalje napet zbog
očekivanih pitanja, koja nikako da uslede, i dalje
uzmičući pred tiranskim odmah.
„A, šta kažete, kakvi prospekti? Lično moja ideja.
Hteo sam da odišu nečim pozitivnim. Da klijetnima uliju
pouzdanje. I unutrašnje ureñenje je moja ideja. I slike po
zidovima su moja ideja. Vedrina, opuštena atmosfera. Ne
onako bolnički. Da klijent živne čim ovde uñe. I slogan je
moj. Zarazno zdravlje, kako vam zvuči? Ja sam
oduševljen. Takav slogan niko nema. Svi pričaju o
zaraznim bolestima. Mi jedini širimo zarazno zdravlje.
Nije li fenomenalna dosetka?“
Nenadu je slogan promakao, dok je u prospektima
tragao za onim što je nedostajalo.
„Jeste, fenomenalna“, potvrdio je, za svaki slučaj,
istovremeno se ljutnuvši na sebe što povlañuje svom
budućem poslodavcu, nije valjda već počeo da se ulaguje,
mrzeo je uvlakače, bilo ih je i u domu zdravlja, bilo ih je
svugde.
„Nije da se hvalim, ali imam njuh za marketing.
Nekako mi ide od ruke. Ideje mi samo naviru. Bez
marketinga danas nema ništa. Možete da budete najbolji
na svetu, džaba vam to ako ne umete da u to ubedite
ljude, neće vas ni primetiti. Razumete, ko se ne postara
da ga primete, taj je propao. Kao i da ga nema.“
Nenad je više voleo da proñe neprimećen. Opasno je
upadati u oči. Postaješ meta, koju je lako smaknuti. Što si
uočljiviji, to te lakše pogañaju. Najsigurniji si kada se
- 119 -
utopiš u masu istovetnih. Ali je nesnosno biti istovetan
svima. Biti bilo ko. Dakle, niko. To guši.
„Ova klinika je i moja, ali ne samo moja. Ja je
vodim i imam izvesni osnivački udeo. Ni najveći, ni
najmanji. Izvestan udeo ima i naš zajednički prijatelj.
Zato ovde i nemamo ORL, da mu ne pravimo konkuren-
ciju. Ali ima i daleko jačih ulagača od nas dvojice. Kada
biste znali ko su, stali biste ovde mirno. Ja vam neću
otkriti njihov identitet, neki ljudi ne žele da budu
pomenuti.“
Upravnik je seo. Nabrao nas. Ovo dosad je bio samo
uvod. Sada će preći na ispitivanje. Tražiće mu slabe tačke
i naći ih bezbroj.
„Evo kakav je kod nas red. Ne radi se za platu, rad
za platu je zaostao sistem, u neskladu sa modernim
upravljanjem. Ovde vam se pruža više od plate. Pruža
vam se mogućnost da sami odredite svoju zaradu. Što da
vam drugi kroji kapu? Što da ja odlučujem o tome koliko
vam sleduje? Nije li bolje da to zavisi od vas nego of
mene?“
Da sam odredi svoju zaradu, to ga je na nešto
podsećalo.
„Dobijaćete procenat od naplaćenih pregleda. Vaša
zarada nije ničim ograničena, osim brojem klijenata koje
uspete da nakupite. Kako da doñete do klijenata? Neće
vam to biti neki problem. Prosleñivaćete ih iz doma
zdravlja, prokopaćete tunel, Dare će vas već poučiti kako
se to radi. A navratiće vam poneko i pravo ovde. Postarao
sam se da se pročujemo. I tek ćemo se pročuti. Umem ja
oko marketinga. Kada se i vi pročujete, grabiće se i za
vas. Nećete moći da se odbranite. Nećete znati šta ćete s
parama.“
Upravnik je kopao po stolu, telefoni su i dalje
mirovali, i mobilni, i fiksni.
- 120 -
 „Gde li mi se samo dela ta fascikla? Aha, evo je.
Šarnite mi ovde... Dole, na drugoj strani. Ugovor o vašem
angažmanu. Čista formalnost. Mora se, država zahteva.
Posle ćete sa našom organizatorkom videti da se uskladi
vaše radno vreme ovde sa vašim smenama u domu
zdravlja. Pa da već od ponedeljka krenemo punom
parom.“
Stani malo, lokomotivo. Nenad bi se bez oklevanja
uskladio sa plamenokosom, ne bi časio časa, ali...
Neodlučno je prevrtao papire.
„Ovo je neki nesporazum“, smogao je snage i
smelosti da kaže. „Ja sam došao samo na razgovor. Da se
obavestim. Da se upoznamo. Da vi vidite ko sam ja, da ja
vidim ko ste vi, pa ako se uklopimo...“
„Kako, kako...?“, zakokodakao je upravnik. Brada
mu je poskočila.
„Poneću ove ugovore, razmisliću. Pa ako se
odlučim...“
Upravnikov pogled se stvrdnuo, postao zao.
„Slušaj ti mene, druškane, ne može to tako sa mnom.
Nemam ti ja vremena za te zajebancije. Ovde se ne
razgovara, ovde se radi. Ako ti je do razgovora, idi u
kafanu pa se razgovaraj do mile volje. Ili radiš za nas ili
ne radiš za nas.“
„Nisam se još odlučio. Moram da razmislim.“
„Nisi? E, vidiš, ja jesam. Ili potpisuj, ili se gubi. Na
šta to liči?“
Na hodniku umalo da se sudari sa krupnim
čovekom, mlitavih obraza, visili su kao kesice, faca mu je
odnekud bila poznata. Plamenokosu, prsatu, uzbibanu
ševu, meñutim, nije susreo.
Sneg je, iskričav, pucketao pod njegovim koracima.
Nele-krele, Nešonja-kešonja, Šonjara-klonjara.
- 121 -
Da nije i Pizdić meñu osnivačima ovog zmijskog
legla? Da nije i Braca tu umešao svoje prste. Zarazno
zdravlje, nije nego.
22.
Subota baš i nije bila zgodan dan za čitanje. Zbog
svih kućnih poslova, nagomilanih tokom nedelje, koje je
trebalo obaviti. Od kupovine do pospremanja. Sve je to
padalo na Vlatku, ostali bi se izvlačili. Nije joj to bilo
teško, nije sebe doživljavala kao mučenicu i žrtvu, kao
što tolike žene čine, ako ništa drugo, Sneška je bar u tome
bila drugačije, nije zbog toga bila ni kivna, ali opet nije
bilo u redu. Ne samo zbog nje, nego i zbog njih, zbog sve
četvorice. Pokušala je par puta da im objasni da
preuzimanje svog dela odgovornosti za stanje u kući, i
svog dela poslova, nije dosadna dužnost. Da je to,
naprotiv, učestvovanje koje im donosi a ne oduzima, ali
od toga nije bilo ništa. Oduprli bi joj se jednodušno, od
Sutlijaša do Prleta, stvorivši jedinstven muški front. Šta
im tu ona drži predavanja. Niko od njih, eto, nije imao
vremena za kućne brige i poslove, ona je, podrazumevalo
se, imala da nañe vremena za sve. I nalazila ga je.
Nije joj bilo lako meñu samim muškarcima. Čak i
onaj najmlañi sebe vidi kao pašu kome neka žena treba
da služi. Beskorisnih li gotovana. Eh, da joj je nešto
prijateljica, pojaviće se na nekom od predavanja, mora da
se pojavi, i njoj je potrebna Vlatka, da je upotpuni. Ili da
joj je ona devojka iz internet kafea, volela bi da ima
takvu kći.
Ne, nije sebe smatrala mučenicom. Išle su joj na
živce žene koje kukaju zbog mučeništva, dok se
istovremeno njime ponose. Sama je izabrala, sama je
pristala, sama će izdržati, sama izgurati. Ta porodica je
bila njen zadatak, sama ga je prihvatila. Vlatka nije
- 122 -
zazirala od zadataka, niti bežala od teškoća. Bilo bi to
previše kukavički.
Ko bi mogao da je spreči da ih ostavi? Niko. Na tu
pomisao bi joj se usne razvukle u sažaljiv osmeh. Ne, ne
bi imala srca da im to napravi. Bili su zapravo tako
bespomoćni, tako izgubljeni u svojoj samoživosti. Bili su
bebe, svi do jednog, samo bebe različitog uzrasta, koje
moraš da tetošiš i paziš, hraniš i oblačiš.
Zapravo, muškarci nikada ne odrastu, muškarci ne
sazrevaju, samo stare. Odrastaju i sazrevaju žene. Mada
ne sve. Neke se jednostavno zaglave u nekom dobu, pa ni
makac. Kao što se Sneška zaglavila u svom beskrajnom
pubertetu. Sa istim pokretima, istim osmehom kao kada
su kao devojčice ćućorile o momcima i onim stvarima,
Vlatka je izbegavala da ih imenuje, da ih podrobno
opisuje i navodi, u čemu je Sneška uživala. Da li je to bio
stid? Da li je to bila želja da zadrži tananu celovitost
doživljaja, umesto da ga razbije na niz ne previše
uzbudljivih ni privlačnih pojedinosti. Eros je više od tela
i više od telesnih radnji. Ima li ičeg jednoličnijeg,
dosadnijeg, odurnijeg od porno filmova? Nije razumela
kako to iko može da gleda.
Ne, subota nikako nije bila dobar dan za čitanje i
zbog toga što su se po kući sudarali kao bilijarske kugle. I
zbog toga što su sporstski komentatori urlali na sav glas,
sa onom posebnom, prenadraženom, gotovo sudbinskom
dramatičnošću, kao da od jednog pogotka ili promašaja
zavisi sudbina sveta. Istina, urlali su i preko nedelje, ali ih
je nekako manje čula, ni Sutlijaš, zbog posla, nije mogao
da provede baš ceo dan pred televizorom. Naveče će
stvoriti, izboriti prostor za medicinsku mafiju, za
Priručnik samoodbrane, kako je stajalo u podnaslovu.
Vlatkina jutarnja maršruta je obuhvatala super
market, apoteku, pijacu. U supermarketu je sumnjičavo
odmeravala artikle koji su se prodavali po sniženim
- 123 -
cenama, nekada se to zvao popust, sada su to zvali akcija,
koriste reči kao dimnu zavesu, da te zbune. Nešto tu nije
bilo u redu. Kako to odjednom nešto možeš da kupiš
skoro duplo jeftinije nego obično? Da nisu uvaljivali
škart, koga nikako drugačije ne mogu da se reše? Ili su
toliko bezdušno drali da su zarañivali čak i kada
prepolove cene? Ili su te navlačili da kupuješ i ono što ti
treba i ono što ti ne treba, samo zato što je jeftinije? Ili je
bilo sve to zajedno?
Apoteka je prizvala Mladenu. Kenjkala je zbog
doktora koji ne uzimaju ozbiljno njene zdravstvene
nevolje. Uspela je, ipak, da iskamči detaljne pretrage.
Vlatki je bila strana zaokupljenost sopstvenim telom.
Telo treba pustiti da radi na miru. Što se više na njega
obazireš, to će te više mučiti. Stvorićeš simptome za
kojima tragaš, prizvati bolest koje se bojiš. Ako nešto nije
u redu, telo će te samo upozoriti. Ne treba, meñutim,
dizati uzbunu posle prvih upozorenja. Pruži organizmu
priliku da se izbori vlastitim snagama. Slabiš ga ako mu
stalno priskačeš u pomoć.
Imala je Vlatka roñaku koja je bila stalno bolesna.
Ta nije izbijala iz bolesničkih ordinacija, iz bolesničke
postelje se takorećiu nije ni dizala, obarala ju je jedna
bolest za drugom, Vlatka nije smela ni da pomisli na šta
bi se pretvorila kuća kada bi ostala da leži nedelju dana.
Roñaka je jednom prilikom, u nastupu iskrenosti, priznala
da joj kod lekara brže proñe vreme, bili su njena
razonoda, njen hobi.
Čiča ispred Vlatke nikako da se makne. Iznova i
iznova je tražio dodatna obaveštenja, vraćao se i na ona
koja su mu već data. „Ajde, matori, već jednom. Nisi
jedini“, čula je gunñanje iza sebe. Čiča se, meñutim, nije
obazirao na požurivanja.
Vlatka je uzela kutiju vitaminskih dodataka. Nije
verovala u sve one preparate koji, navodno, sprečavaju i
- 124 -
leče sve moguće bolesti, namnožilo se toga, stalno ih je
sve više i više, ali je vitamine delila svima u kući, za
svaki slučaj. Ne može da škodi a možda i koristi. Delila
ih je onako kao što mlaki vernici slave slavu, obeležavaju
velike praznike, posete možda crkvu na Božić i Vaskrs.
Eto, nisu izostali. Pa ako gore ima nekog da to vidi, i
upiše im u zaslugu, dobro. Ako nema, nisu se pretrgli, pa
da im bude krivo.
Ženi širokih ustiju i vedrog pogleda nije morala ni
da kaže koje jabuke da joj odmeri. Njeno se znalo,
crvenkaste, nakisele, srednje veličine. Kupovala je kod
uvek istih, svojih prodavaca, koji su je dobro poznavali.
Kod onih u koje je imala poverenja. Koliko po onome što
su prodavali, toliko i po njima samima. Zaobilazila je
napadne, koji nasrtljivo pokušavaju da ti nešto uvale.
Klonila se onih iz kojih su izbijali prevejanost i
nitkovluk. Zadržala se kod prostodušnijih, časnijih.
Popodne je Gojko negde zdimio, sav natušten. Da
pokuša da sa njim nekako popriča o devojci koja mu je
dala dvojku? Da ga nekako navede da se otvori, da joj se
poveri? Ne, to ne bi išlo. Ne bi joj dopustio da se tome
približi. Možda mora tako. Ima jada sa kojima mora sam
da se izbori. Nema ona tu šta da traži, ne bi bila ni od
kakve pomoći, makoliko joj bilo teško da to prizna.
Naprotiv, bila bi samo na smetnji. Muku bi mogla pre da
uveća umesto da umanji, ranu da učini bolnijom umesto
da je zaleči. Bilo joj je tužno i teško, kao da se nešto od
nje otkidalo, kao da nešto iz nje čupaju, pri pomisli da
sinovima u nečemu nije niti može biti od pomoći, iako je,
naravno, znala da će toga biti sve više. Znao je to njen
razum, ali je čitavo njeno biće odbijalo da to znanje
prihvati.
Gojko je odjurio na sankanje. Miloš se, šta bi drugo,
zajedno sa Sutlijašem, prilepio uz urlajući televizor.
- 125 -
Konačno je sve dovela u kakav takav red. Skuvala je
svoju ritualnu kafu, onu koja je označavala prelaz iz
jednog u drugo stanje. Uzela je fasciklu, boje neba u
prolećno prepodne, kakva je bila i prethodna, ovog puta
se niko nije usudio da je dirne.
BOLEST I ZDRAVLJE, bio je naslov prvog
odeljka.
„Mašu vam zdravljem, tako to oni rade. Doñi da ti
ga podarimo, viču na sav glas, probiše vam uši. Te robe
samo kod nas ima. Ne vade ga iz ustiju, to njihovo
zdravlje. A, u stvari, šta? Rade sve da vas učine što
bolesnijim. Ili bar da se osećate što bolesnijim, što mu
izañe na isto. Čovek je onoliko zdrav koliko se zdravim
oseća. I onoliko bolestan koliko prihvata da to bude. Sve
ostalo je izmišljotina. Nekada ste sa pritiskom od 140 sa
90, holesterlom 3,89 - 7,77, šećerom 3,61 - 6,11 smatrani
savršeno zdravim. Danas možete da se provučete ako
vam je pritisak 120/80, holesterol 3,6 – 5,7, šećer 3,8 –
5,8, a i to je pitanje dokle. Bićete uvršteni u bolesnike
čim granicu pristiska pomere 100 sa 70, holesterol na
4,9, šećer na 5 ili ko zna koliko. Da bi vam jednog dana,
mrtvi hladni, saoptšili da su nizak pristisak, holesterol,
šećer i šta već opasni po zdravlje i pod hitno morate da ih
povećate. Pritisak, recimo, na 180 sa 130. I tako dalje. Šta
im već padne napamet. Igraju se sa nama. Cifre su
proizvoljne. Podešavaju ih onako kako njima odgovara,
da bi dobili onoliko bolesnika koliko im treba. Cifre su tu
da vas učine nesigurnim, uplašenim, bespomoćnim. Da
streptie šta li će vam pronaći. Važno je da oni, ne vi,
ustanovljavaju vaše zdravlje i vašu bolest. Zapravo, po
njima niko i nije zdrav, kao što nijedan čovek nije bez
greha. U najmanju ruku ste sumnjivi na bolest. Što znači
da morate biti pod stalnim nadzorom, to su ti njihovi
famozni redovni pregledi. I da vas što pre treba privesti
nekoj od terapija, kao što se privodi svaki prestupnik.
- 126 -
 Blebeću o zdravlju, a zdravi im ne trebaju. Trebaju
im bolesni. Što više, što bolesnijih, to bolje po njih.
Uzmimo zdravog čoveka. Šta će njemu lekar? Ne
treba mu. Suvišan mu je. E, u tom grmu leži zec. U tome
je caka. Razmislite – zašto bi doktori sekli granu na kojoj
sede? Zašto bi išli protiv sebe? Zašto bi sami sebe učinili
suvišnim? Ne pada im napamet. Nisu toliko blesavi.
Naprotiv, nas bi da zablesave.
Mašu nam zdravljem da nas namame, navuku,
obrlate. Stavili su u izlog artikal koji nemaju u radnji.
Kad jednom uñete unutra, izlaska više nema. To vam je
kao u priči o pećini. U nju vodi bezbroj tragova, nijedan
iz nje. Nijedan jedini. Zato što... Zna se šta se u pećini
dešava i ko je čiji plen.
Medicinska mafija oglašava na sva zvona ono što
niti može, niti hoće da isporuči. Zapravo, uvaliće vam
sasvim suprotno od onog što obećavaju. Pretvoriće vas u
bolesnika. Iz njihovog ugla i njihovog intetresa gledano,
sasvim logičan postupak.
Ali, zašto bismo mi gledali iz njihovog ugla? Zato
što pokušavaju da nam to nametnu. Zaposeli su sve
medije, pa drobe li, drobe. Ne može od njih da se živi.
Uši nam probiše.
Uzmimo bolesnog čoveka, ili onog kog su nabedili
kao takvog a on, nesrećnik, poverovao. Taj bez lekara ne
može. Lekar mu je sve i svja, važniji mu je i od
najroñenijih. Takvi doktorima trebaju. Bolesni. Nikako
zdravi. Kad se dočepaju nekog bolesnika, mogu sa njim
da rade šta god im se prohte. Treba im onaj koga će da iz
dana u dan leče a da ga nikada ne izleče. Doživotni
ovisnik. Takav je izvor njihove zarade, osnov njihove
moći.
Zato za medicinsku mafiju zdravih i nema. Ima
samo manje ili više bolesnih. Zato smo po njima svi
bolesni, samo što to još uvek ne znamo ili ne priznajemo.
- 127 -
Ili smo bar zdravstveno sumnjivi, dok se ne dokaže
suprotno. A suprotno ne možeš da dokažeš. Zato što oni
odmeravaju, prihvataju i odbacuju dokaze. Čak iako,
kojim neverovatnim slučajem, nismo bolesni danas,
bićemo bolesni sutra, što je dovoljan razlog da nas već
sada uzmu u postupak.
Najvažniji doktorski cilj nije da nas izleče, to i ne
nameravaju. Najvažniji doktorski cilj je da nas nateraju
da prihvatimo njihovu vlast nad našom bolešću i našim
zdravljem. Kad im to uspe, postigli su ono što su hteli.
Dopali smo ropstva iz koga se ne izbavlja. Otuda toliko
blebetanja o ranom otkrivanju ovoga i onoga. Nije to
zbog toga da bi nas, navodno, uspešnije lečili, sigurnije,
brže i lakše izlečili, već zbog toga da im što pre padnemo
šaka.
Medicinska mafija ljude pretvara u bolesnike. To je
njena čarolija. To je njen ćiriba-ćiribu. Omañijaju te i -
gotovo. Bolesnik više nije čovek. Bolesnik je lutka kojom
se doktori igraju doktora. Kao deca, reklo bi se, da nema
suštinske razlike, od dečije igre nema štete, a od
doktorske...
Bolesnik je lišen sloboda i prava koje čovek ima.
Drugi mu odreñuje, kako će da živi, kako da postupa, šta
da jede, šta da oseća, kako da diše. Drugi mu odreñuje šta
sme a šta ne sme.
Bolesnika kljukaju pilulama, šopaju ga kao gusku,
ili ga podvrgavaju različitim mučenjima koje nazivaju
terapijom.
Pilule i terapija su veoma važni zato što, u okviru
medicinske mafije, zajedno deluju doktorska i
farmaceutska grana, potpmognute industrijom
medicinskih instrumenata i pomagala. I naravno,
medijskom mafijom. Medicinska mafija obrće daleko
veće pare od narko mafije ali nju niko ne goni. Zašto?
- 128 -
Zato što vlada preko svojih piona koji sede u vladama i
parlamentima.“
SUMNJA I STRAH, glasio je naziv narednog
odeljka. Vlatka neće odmah preći na njega, nikud ne žuri.
Volela je da joj se staloži ono što pročita, pre nego što
nastavi. Da joj se slegne, da provari. I da se odredi prema
onome što je unela u sebe, ne tek da trpa jedno za
drugim. Da razluči ono što će zadržati od onoga što treba
preraditi, domisliti, doraditi ili od onoga što će odbaciti.
Kod televizije ju je odbijalo to što te zatrpavaju te
gomilom informacija, a ne daju ti vremena da se odrediš
prema njima.
Prepoznala je nešto blisko u onome što je pročitala.
Nešto što joj se već vrzmalo po glavi. Ali je sve bilo
toliko zaoštreno da joj je delovalo preterano. Kao kad
nešto vidiš po lupom.
Mobilni joj je prekinuo misao. Rešavala se da ga
isključi u trenucima kada je htela da ostane sa sobom, ali
to ne bi činila. Možda, ipak, nekom hitno zatreba. Šta
ako, recimo, neki od sinova, našavši se u nevolji, pozove
baš kada joj je telefon isključen?
Bila je to Sneška. Imala je fantastičnu kombinaciju
za sutra. Uporno ju je zivkala zbog tih svojih
kombinacija, iako ju je Vlatka glatko odbijala.
„Nisam zainteresovana. Potraži neku drugu.“
I hoće, potražiće, ali je htela prvo njoj da ponudi,
kao najboljoj drugarici. Da ne ispadne posle kako ju je
zaobišla. Jedan takav doživljaj, to nikako sebi ne treba da
uskrati. U najboljim je godinama, rano joj je da se zakopa
u kuću. Ali, dobro, kad neće, neće, sama je sebi kriva.
Sneška se samo trudi da unese više uzbuñenja i više
zadovoljstva u njen život. Niko ne može da joj prebaci da
se ne trudi. Ne bi zapostavila drugaricu. Nikad.
Naravno da ne bi, složila se Vlatka.
- 129 -
Zvala je i Mladena. Molila je da se negde nañu,
sutra, ako je ikako moguće. Uhvatila ju je frka od
ultrazvuka, zakazanog za ponedeljak. Šta ako joj nañu
nešto neizlečivo? A nema sa kim o tome da priča.
Mladenu je neizostavno hvatala panika od pretraga i
pregleda na koje je navaljivala da ode.
Žrtva medicinske mafije, pomislila je Vlatka. Da joj
negde odštampa primerak Priručnika? Baš da vidi kako
će ga primiti. Uradiće to jednog od narednih dana, zašto
da ne uradi?
23.
Igra ili virus? A zašto ne virus u igri? Ne, ipak igra.
Virus se munjevito širi, ali brzo stupaju u dejstvo
antivirus programi. Igra je, naprotiv, nezadrživa, ako
ubode na pravo mesto. Zabava je moć. Na to nikada nije
pomislio ali zabava zaista jeste moć. Zato je toliko i ima.
Zabavljaju nas da ni nas držali u pokornosti. Valjalo bi se
pozabaviti i zabavljačkom mafijom. Ali mu nedostaje
vremena. Ne sme da se rasipa, ako hoće išta da uradi.
Neophodno je da se usredsredi na medicinsku mafiju, da
bi nešto postigao. Ne zanosi se iluzijama da bi mogao da
je uništi. Čak ni da je uzdrma ili joj nanese ozbiljnu štetu,
previše je moćna. Ne, tako daleko ne ide. Hoće da bude
realan u proceni svojih mogućnosti. Biće od Luke
dovoljno da mafiju makar ogrebe. I to je nešto.
Mada, zašto se unapred odreći smelijih ciljeva?
Nekad i obična ogrebotina može biti smrtonosna. Ako
otrov poricanja uñe u krv. Još ako mu uspe da probudi,
privuče mnoštvo onih koji će mafiju potkopavati, grepsti,
ujedati, svašta može da bude. Na njemu je da pokrene. A
dalje će to narastati samo od sebe. Važno je da sabere
svoje snage. Kad započneš sto stvari, nijednu ne
- 130 -
dovršavaš, iskusio je to, itekako. Valjda je izvukao neku
pouku iz svojih grešaka.
Igra je pravo sredstvo, ubojito oružje. Prilepčiva je.
Ima u sebi nečeg od perpetuum mobila, kada je jednom
staviš u pokret, nastavalja da se kreće sama od sebe.
Treba je dobro osmisliti. Igrač mora da bude uvučen,
uhvaćen, pre nego što shvati u čemu je caka. A onda mu
postepeno otkrivati istinu. Otkrića bi mogla da budu
povezana sa izvršavanjem nekih zadataka. Treba ih
provući uz pregršt bodova koje igrač dobija, i saznanje je
dobitak, tako da se spoje ponos zbog podviga,
zadovoljstvo zbog nagrade i otkriće istina o medicinskoj
mafiji. Drugačije bi teško išlo. Ako igraču soliš pamet,
biće mu dosadno. Poruka treba da klizne u njega, bez
prepreka, neosetno.
Treba mu dobra priča. Trebaju mu zamamni izazovi.
Treba mu nešto uzbudljivo, što naizgled nema veze sa
onim što hoćeš da utisneš u svest. Odbiće sve što je
previše očigledno.
Prišao je prozoru, to bi činio kada je tragao za
idejom. Puštao je pogled da bludi. Možda uhvati nešto što
lebdi u vazduhu. Možda se negde za nešto zakači.
Stanovao je na dvadeset prvom spratu jedne od
betonskih kula na ulazu u grad. Uživao je u prozoru grada
koji se podastirao poda njim, ležao mu je pod nogama.
Da, to bi moglo biti... Moglo bi biti... Pogled je
zapinjao o srebrnkasti srp meseca, o prozore, o svetiljke,
plutao je po zagastom sedefu neba.
Okrenuo je riñokosu. Podsticala ga je zadovoljena
muškost. Bistrila mu mozak, činila ga domišljatijim. Ili bi
smirivala uzrujanost. Ili vidala tugu. Riñokosa je bila za
podsticaj, smeña za smirenje, crnka za tugu. Plavušu je
naručivao kao nagradu. Da sebe časti.
Ne, ne bi podneo da mu se neka žena naseli za
stalno. Da preturi stan na glavu i razmesti stvari onako
- 131 -
kako je njoj volja. Da mu zvoca, pridikuje, zanoveta, da
mu prebacuje i nareñuje, da ga prati i špijunira, da ga
upregne u kola svojih beskrajnih prohteva, da mu se
uvuče pod kožu, da njime ovlada. Ne, taj ženski teror ne
bi mogao da trpi.
Luka je sažaljevao oženjene pa i one sa stalnim
vezama, kroz šta sve moraju da proñu, siroti psi na lancu
koje žene i devojke vucaraju okolo. Ovako je bilo mnogo
jednostavnije i bezopasnije. Zovneš kada ti zatreba, platiš
koliko si dužan i molim lepo. Nema nikakvih petljancija.
Slobodan si čovek. Dovoljan mu je gazda na poslu, ne
treba mu i gazdarica u kući.
U agenciji su ga poznavali, rado su mu izlazili u
susret, imao je i izvestan popust. Bio im je stalna,
pouzdana, proverena mušterija, neka vrsta neformalnog
abonenta. Ponekad bi deo troškova namirivao i protiv
uslugama, sreñivao je kompjutere i tako to.
Nije stvarao nikakve probleme, nije bio grub, nije
bio nasilan. Nije povreñivao, ni rečima, ni telom.
Devojke su ga gotivile, bile su sigurne da ih sa njim neće
zadesiti nikakvo zlo. Naš Haki, tako su ga zvale.
Treba mu nešto izazovno, nešto zarazno a sa
jednostavnom grafikom. Bez likova. Likovi su
prevazilazili njegove mogućnosti.
To je moj mali brat, govorila je sestra. Moram da
vodim računa o njemu, da mu se nešto ne desi. Zato što
on ne ume da vodi računa o sebi. Ne ume da se snañe.
Udario je pesnicom o zid. Zabolelo je.
Zaspao je posle riñokose. I to mu se dogañalo, da
utone u san iz koga bi se budio izoštrene svesti. Ili da iz
njega šiknu ideje, kao što šikne seme.
Ovog puta je sanjao da se onesvestio na ulici.
Stropoštao se. Prvo nije bilo ničega, samo crna praznina,
onda je mutno nazreo lica, čuo uzrujane glasove, presekla
ih je zavijajuća sirena hitne pomoći. Žensko stvorenje u
- 132 -
belom mantilu je nešto petljalo oko njega. Položili su ga
na nosila, ubacili u kola, kao kakvu stvar, kao džak
krompira. Bilo ga je užasno stid. Vikao je da mu nije
ništa, da ga ostave na miru, već je došao sebi, bio je to
trenutak slabosti, ništa drugo, ali su se pretvarali da ga ne
čuju. Oslobodio se naglim trzajem, iskočio iz nosila.
Kada je uključio računar, srce mu je još uvek
žestoko bubnjalo. Bacio se na mrežu, skakao sa sajta na
sajt, pomoglo je.
Igra mu se nije otvorila. Ostaviće je da sazri. Ne
vredi da je mamuza, ništa neće postići na silu. Dok mu se
ne otvori, nastaviće sa akcijama. Mogao bi i na sajt da
okači uputstva za akcije. Kao ispomoć onima koji bi da
se poduhvate sa medicinskom mafijom, a ne znaju kako.
Da, to bi moglo da se uradi. Odrediće mete i metode
napada. Dopadao mu se izraz mete i metodi napada.
Zvučao je odsečno, vojnički. Kao zapovest pre bitku.
Jednom će to proširiti tako da, uz priručnik za
samoodbranu, dobije i priručnik za napad.
24.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Slabost, slabost, slabost. Beskrajna, neizmerna,
nesaglediva. Bolujem od slabosti. Ima li toj boljci leka?
Olga upija. Strah, napetost, jed, poniženje, uvredu,
gorčinu. Olga je moj sedativ.
Pred Olgom mogu da govorim, govorim, govorim,
bez ustezanja. Nije važno da li išta razume, važno je da
ništa ne osuñuje. Mogu da izmislim šta mi se prohte, neće
proveravati, niti me hvatati u nedoslednosti i laži. Mogu
sve da izvrnem, da prikažem onakvim kako bih želeo da
bude. Ih, šta sam sve rekao bezboraznom upravniku. Ala
- 133 -
sam mu natrljao uši, još se crvene. Ih, šta sam sve...
Mogu da kažem i jadno kako je bilo. Neće me prezreti.
Olga ne odmerava, ne procenjuje, ne uporeñuje.
Bezopasna je i zato dragocena.
Muškarci se plaše žena. Od straha se brane
prezirom. Prezir je pokušaj da umanjiš opasnost, ublažiš
strepnju. Prezirom bi da sebe učniš nepovredivim.
Zašto se muškarci pribojavaju žena? Zato što su
žene sudije u muškom nadmetanju. Proglašavaju
pobednike. I proizvode gubitnike.
Neka se nose, svi koliko ih ima. I upravnik, naravno.
I on neka se nosi. I njegovi telefoni, koliko god ih bilo. I
faca, mlitavih obraza, na koju sam umalo naleteo, trebalo
je bar da ga munem laktom u rebra, onako, u prolazu.
Znam ga sa televizije, eto odakle znam bitangu. Taj je ne-
kakav faktor. Nekakav traktor. Često ga slikaju. Blebeće
nešto o reformi zdravstva. Da ti se utroba prevrne kad
čuješ šta taj kombajn podrazumeva pod zdravstvenom
reformom. Muka mi je od tih reformatora. Eh, da hoće
nešto mene da puste, pa da celom svetu objasnim šta bi
bio pravi preobražaj. A ne ove njihove, idi mi, doñi mi,
mazarije i koještarije. Zaorao bih ja duboko, ne bih tek
grebuckao kao ova njihova grabulja. Samo prduckaju,
koliko da izgleda kao da se nešto radi.
Ali mi ne daju. Ne puštaju gadovi. Zašto ne puštaju?
Zato što je istina zabranjena. Zašto je istina zabranjena?
Zato što je opasna. Po njih, naravno. Eto zašto me ne
puštaju. Usrali su se. To je to.
I sva ta njihova naklapanja, koja proturaju kao
savete. Samo presipanje iz šupljeg u prazno, i obratno.
Nikad kraja. Melju li melju, vodenice. Ali uprazno.
Brašna nema. A bez brašna nema ni pogače. I dete bi
znalo da kaže onih par budalaština koje neprekidno
prevrću. S kakvom ih samo važnošću premeću, Kao da
- 134 -
iznose mudrost nad mudrostima. Naduli se, hoće da
puknu. Da mi je da ih nešto bocnem, da splasnu. Da se
izduvaju. Šššššš.
Ponovo pregledam upicanjene prospekte. Gde su
sakrili strah, prevaranti.
S vremena na vreme, Biserka bi pokušavala da od
mene napravi nešto koliko toliko korisno, ako već ne i
unosno. Uhvati to nju.
Korisno je, tu kod moje žene nema dvoumljenja,
samo ono što donosi novac. Sve ostalo je puko traćenje
vremena. Zamlaćivanje za gubitnike, i sam u njih
spadam. Zarañivati na tuñoj bolesti je, recimo, korisno,
izlečiti nekog bez zarade je beskorisno. Kratko i jasno.
Bez cifranja. Iako je kod nje sve u ciframa. Broj je njeno
božanstvo.
Prezirem je. Zbog skučenosti, zbog uskogrudosti. I
ona mene prezire zbog nesposobnosti. Tu smo jedan –
jedan. Bar nam je uzajamni prezir zajednički, ako nam je
sve ostalo različito. Možda nas on i vezuje. Čvršće nego
što bi nas vezivalo poštovanje. Nismo jedini.
Zavidim joj. Na izvesnosti. Kod mene je sve
kolebljivo. Moglo bi da bude ovako, moglo bi da bude
onako. Obično ispadne nikako.
Što se korisnog tiče, tu žalosno zakazujem. Naprava
sam slabih, da ne kažem jadnih performansi. Trebalo me
je učiniti efikasnijim, kako bih postizao ubedljiviji
učinak. U suočavanju sa životnom nužnošću.
Životna nužnost, zgodne li reči. Njome možeš i da
opravdaš i da nametneš šta god ti se prohte. Zato je
Biserka tako rado koristi. Kao tačku kojom se preseca
svaka rasprava. U njenom tumačenju životna nužnost je
vojnička zapovest – usiljenim maršem, napred.
Dakle, poradilo se na mojoj upotrebljivosti.
- 135 -
Bilo je to tu u ono vreme kada je čitava zemlja bila
pretvorena u buvlju pijacu, kada je svako nešto valjao,
nečim trgovao, nešto preprodavao.
Žena je imala poznanice i poznanike koji su se svi
odreda nečim bavili. Nečim opipljivim, nečim što donosi.
Ja se nisam bavio ničim. Krao sam bogu dane. Istina, išao
sam na posao ali mi se to računalo onoliko koliko je
donosilo – malo. Tako se dalje nije moglo. Trebalo me je
uposliti nečim ozbiljnim.
Jedna od Biserkih poznanica je ušla u program za
prodaju vitaminskih preparata i stala da mlati pare.
Onako kao što se sa drveta mlate šljive. Predlagala je da
u taj program ubaci i mene. Biserka je predlog prihvatila
oberučke. Takva jedna prilika nikako nije smela da se
propusti. Mene, istina, niko ništa nije pitao,
podrazumevalo se, poludeću od tih podrazumevanja, da
mi nema druge.
Zazirem od reči program. Podseća me na program
veš mašine. Ubace te u bubanj koji se vrti, vrti, vrti. Sve
dok te ne isperu, ne iscede.
Preparati su imali bodro ime Lajn of lajf. Linija
života. Tako su se zvali. Štitili su od svake zamislive
bolesti. Onima koji ih prodaju donosili su nezamislivu
dobit. Tako je bar tvrdila Biserkina poznanica.
Onaj ko hoće da uñe u program, mora i sam da bude
programiran. Bez toga ne ide.
Programiranje se obavlja na posebnim, tome
namenjenim skupovima.
Tako sam se jedne vlažne i mlake prolećne večeri
obreo u velikom amfiteatru jednog od ovdašnjih
fakulteta. Amfitetar je bio skroz popunjen. Osećao sam se
čudno, kao da sam ponovo student, ponovo na nekom
predavanju.
I počelo je kao predavanje, čak su mnogi od
prisutnih prilježno hvatali beleške.
- 136 -
 Tema predavanja bila je kompanija Lajn of lajf.
Njeni proizvodi, njen istorijat i, posebno, njena moć.
Prisutni su počastvovani da pristupe nečemu što radi u
više od sto zemalja širom sveta, što se kotira na berzama
i čiji se godišnji promet (turnover, naglasio je predavač,
tako ubedljivije i lepše zvuči) meri milijardama dolara.
Prikazani su i neki grafikoni, neke linije koje, strelovito i,
činilo se, nezadrživo hitaju uvis. Prikazan je i predsednik
kompanije. Bio je to lik iz koga je zračio umirujući
nitkovluk. Lisac, vidi se odmah. Taj zna znanje. Nema da
brineš. Ume taj da napuni svoje džepove. Znači, napuniće
i džepove onih koji za njega rade.
Katedru je zaposela pozamašna plavuša, žustrih
pokreta, predstavljena kao stručnjak alternativne
medicine, gostujući predavač na više prestižnih koledža.
Plavuša se razmahala. Ispaljivala je brzometno reči kao
što su imunitet, odbrambeni sistem, enzimi, hormoni.
Svaka je reč bila metak koji se rasprskava u mozgu
slušalaca, raznoseći sve oko sebe. Užasnutog, osvajao me
je vakuum.
Plavuša je tukla nemilosrdno. Štektao je rafal za
rafalom.
Poželeo sam da se branim. Da nešto doviknem. Bilo
šta. Samo da zaustavim ta široka usta, prekrivena jarko
narandžastim karminom.
Nisam to učinio. Da jesam, rastrgli bi me. Bilo bi to
nezamislivo svetogrñe.
Posle plavušine paljbe, teren je bio raščićen, svaka
sumnja satrvena. Došao je red na glavnu stvar – novac.
Novac, novac, novac. Money, money, money. Prigni
glavu. Pokloni se Bogu svome. Broj vlada nad svima.
Ogromna, neizmerna nula zapoveda mnoštvu malih
nulica.
Za govornicu je stupio mladić nauljane, zalizane
kose. Namignuo je.
- 137 -
„Mislim da svi znamo zašto smo večeras ovde. Ili
možda ima nekog ko ne zna? Ako ima, neka se slobodno
javi.“
Saučesnički smeh. Ne, nije bilo nikog ko nije znao.
„Dobro, da vidimo kako da postignemo to što
želimo. Imamo cilj.“
Zalizani se primakao postolju sa povelikim,
uspravno postavljenim papirom. Energičnim potezom
flomastera iscrtao je pravougaonik i u njega krupnim
slovima upisao reč CILJ.
„Pošto imamo cilj, potrebno nam je sredstvo da ga
ostvarimo. Recimo, uputili smo se prijateljima. Da bismo
do njih stigli upotrebićemo neko sredstvo. Recimo,
automobil. Je li to jasno?“
Jeste, jasno je, potvrdila je sala. Ah, sveta
jednostavnosti.
„Onda možemo dalje.“
Zalizani je isto tako energično iscrtao drugi
pravougaonik u koji je upisao: SREDSTVO. Zatim je od
drugog ka prvom pravouganiku povukao strelicu.
„Šta je naše sredstvo? To je mutlilevel prodajni
sistem Lajn of lajf preparata.“
Zalizani je otvorio prazan list i na njegovom vrhu
napisao: MULTILEVEL PRODAJNI SISTEM.
Bacio se na iscrtavanje složene šeme. Tu su bili
predstavljeni principali i njihovi asistenti. Svaki principal
je ostvarivao zaradu ne samo od onog što sam proda već
mu pripadao i deo učinka njegovih asistenata. Svaki
asistent je mogao postati istovremeno i principal, čim u
program uključi vlastite asistente. Ličilo je to na
strukturu nekog veoma zamršenog feudalnog društva, sa
gospodarima i njihovim vazalima.
„Mogućnosti zarade su praktično neograničene“,
sladio je zalizani. „Ovde vam niko ne odreñuje platu. Sve
zavisi samo od vas.“
- 138 -
 Zalizani se razbacivao ciframa. Od cifara je zastajao
dah. Oči u sali su se zacaklile, disanje postalo dublje. Tu i
tamo bi se začuo i poneki sladostrasni uzdah.
Osećao sam se sve nelagodnije, kao uhoda na
neprijateljskoj teritoriji, koji svakog trenutka može sa
bude razotkriven.
„A da bismo postigli ono što želimo, moramo šta...?
Moramo da širimo krug korisnika Lajn of lajf
proizvoda!“, uskliknuo je mladić. „Sa svakim novim
korisnikom učinili smo dva dobra dela. Pomogli smo ne-
kome da bude zdraviji i pomogli smo sebi da budemo
bogatiji. Nije li tako?“
Pljesak odgovara da jeste, upravo tako. I nikako
drugačije. Tako nam Broj pomogao.
„Gde su korisnici, zapitaće se neko. Tu su, svuda
oko nas. Dovoljno je da se malo pažljivije osrvnemo.
Zdravlje svako želi. A mi, dobro zapamtite, nudimo
zdravlje.“
Zalizani se bacio na podrobnija uputstva. Svako je
trebalo da napravi potpuni spisak svojih poznanika. Da se
seti čak i onih koje godinama nije niti video niti čuo.
Možda još od srednje, pa čak, zašto da ne, i od osnovne
škole. Ne treba zanemariti ni nekadašnji komšiluk, i vrtić
može da posluži. Zatim da prione na posao. Da zivka,
obilazi, pokazuje. Da objašnjava blagodeti onoga što je
neophodno svakome ko drži do svog zdravlja. Ali da
nikada unapred ne najavljuje o čemu će biti reč.
„I u prodaji je, kao i u ratu, iznenañenje odlučujući
faktor pobede. Što je iznenañenje potpunije, pobeda je
izvesnija i ubedljivija“, navodi zalizani reči predsednika
kompanije, onog lisca kome se mora verorati jer ume da
napuni svoje džepove. A to je jedina veština koja se
zaista računa.
Usledila su iskustva učesnika programa.
- 139 -
Pojavila se poznata glumica, koja se predstavila
imenom, prezimenom i zanimanjem, kao da niko za nju
ne zna, što je bilo propraćeno odobravajućim smehom.
Glumica je otvorila svoje napaćeno srce, predočivši svu
gorčinu glumačkog hleba. Lajn of lajf program joj je, me-
ñutim, zasladio život. Tu je zaradila daleko više nego od
glumačkih honorara.
Pojavila se nezaposlena profesorka istorije. Lajn of
lajf preparati su joj doneli više od svih vladara ovoga
sveta zajedno.
Pojavio se službenik, koji je osetio šta je život tek
kada se stavio u službu programa.
Svi su oni opisivali svoje finansijsko stanje pre i
posla programiranja. Šta su sve želeli a nisu sebi mogli da
priušte, pre, i šta su sve mogli da sebi dozvole, posle.
Onda su principali predstavljali svoje nove asistente.
Steglo me je oko srca kada se ka govornici uputila i
Biserkina poznanica, ona šljivarka-mlatipara. Pomislio
sam da izañem, pre nego što se dogodi nešto loše. Nisam
se pokrenuo. Sedeo sam kao oduzet. Prikovan silom
inercije.
„Pa, narode“, uzviknula je poznanica slavodobitno,
„imam večeras da vam pokažem nešto zaista zanimljivo.
Nikada ne biste pogodili šta.“
Poznanica je napravila značajnu pauzu, da podigne
iščekivanje.
„Našem programu se pridružio i... i... jedan doktor.“
Poznanica je ispružila ruku ka meni, kao da me
poziva. Mnoge glave su se okrenule, voñene zašiljenim
svetlucavo zelenim noktima, srebrnastom narukvicom i
zlatkastim prstenjem.
„Svakome je jasno da će jedan doktor umeti da
oceni i svakome objasni lekovitost i vrednost Lajn of lajf
proizvoda“, podvukla poznanica značaj svog ulova.
- 140 -
 „Bravo, doktore“, priskočio zalizani. „Izañite da vas
svi vide.“
Ali ja nisam ničiji asistent. Uopšte nisam pristupio
nikakvom programu. Došao sam samo da se obavestim.
Meñutim, to je sada nemoguće bilo kome objasniti. Čim
si tu, njihov si. Stavljen sam pred svršen čin. Ustajem
nevoljno. Mnome gospodari sila okolnosti.
„Molim jedan veliki aplauz za našeg doktora!“
Mladić prvi počinje da tapše, dajući ritam. Čitava
sala ga jednodušno sledi.
Osećam se idiotski. Blesavo, poniženo. Stid me
proždire.
Proklinjem Biserku, koja mi je ovo priredila,
proklinjem sebe što sam, uprkos otporu, pristao da
doñem.
Tako sam javno proizveden u asistenta a da me niko
ništa nije pitao. Kao vazal, imao sam svog principala.
Ulaz se i u to kolo plaćao. Utrapili su mi početni paket
Lajn of lajf proizvoda. Kada to raskrčmim, kvalfikovao
sam se za nove količine. Suma koju sam izdvojio za
paketić nije bila beznačajna. Ko hoće da zaradi, mora i da
uloži. Bez ulaganja nema dobiti. Što veće ulaganje, to
krupnija dobit. Takav je zakon poslovanja. Tako bar
kažu.
Novac je uložen, a uloženo je sada trebalo vratiti.
Biserka me je pritiskala da što pre napravim spisak
poznanika, ali sam nekako uspevao da to izbegnem.
Ponekad mi ipak poñe za rukom da održim svoje.
Izbegavanjem pre nego suprotstavljanjem. Šta, da
zivkam ljude kako bih im nešto uvalio, da obnavljam
izgubljene, zaboravljene, zapostavljene veze kako bih iz
njih iscedio nešto para? Ne dolazi u obzir. I šlus. Nismo
valjda toliko nisko pali.
Ne, nisam to tako rekao, naravno. Da jesam, bio bih
samleven. Izgovarao sam se nedostatkom vremena.
- 141 -
Pretvarao se da tražim stare telefonske imenike.
Odugovlačio sam, da sačekam dok se malo ne ohladi
vernički žar moje vrle supruge.
Biserka me je pristiskala da Liniju života prodajem i
na poslu, u ordinaciji, kolegama i pacijentima. To je,
smatrala je, bilo pravo mesto. Nije li program
najpotrebniji bolesnima? Nije li to nešto u šta bi i kolege
mogle da se uključe? Šta bih asistenata, šta vazala mogao
da meñu njima nañem. Na obostranu korist i na dobrobit
pacijenata.
Nalog nije izvršen. Uzjogunio sam se. Proradio je
ponos. Uplašio sam se da se ne izbrukam. Ni ovo nisam
otvoreno odbio, to nije moj način. Bio bih primoran da se
raspravljam, a u raspravi bi me potukla do nogu.
Životnom nužnošću. Sam bih sebi zvučao neubedljivo.
Nedostajala mi je sigurnost onih koje matica nosi. Nisam
se odupro, ali nisam ni uradio ono što se od mene
očekivalo. Vukao sam okolo sobom neke uzorke koje
nikome nisam pokazivao, objašnjavao sam kako nema
interesovanja, trpeo pridike zbog smetenosti i
nesposobnosti. Biserka je uzalud penila od nemoćnog
besa, bio je to mukli, nemušti otpor koji nije uspevala da
slomi. Nikakvim pritiscima, nikakvim pogrdama.
Istina, trgovalo se po domu zdravlja. Svraćali su
prodavci sa strane. Krčmili sve i svašta, najviše
kozmetiku i raznorazne krpice. I osoblje je trgovalo meñu
sobom. Bilo je i onih koji su razvili biznis sa raznim
lekovitim preparatima, ne sporim. Sebe nisam video u
tome. Pojeo bih se od stida. Ja sam iscelitelj, ne trgovac.
Trgovalo se i na druge, mutnije načine. Receptima
kojima su se iz državnih apoteka izvlačili besplatni ili
neverovatno jeftini lekovi.
Nisam u tome učestvovao. Iz gañenja ali i iz straha.
Sigurno bih nagrabusio.
- 142 -
 Osećam se nesigurnim u okolnostima bez jasnih
pravila. Plaši me proizvoljnost. Rñavo se snalazim tamo
gde nije sasvim jasno šta je poželjno a šta se nikako ne
sme činiti. Pokazalo se, meñutim, probitačnim mnogo
toga što je izgledalo nedopušteno. Ispostavljalo se da su
najbolje prolazili oni koji se nisu obazirali na ispravno i
neispravno. Oni koji su postupali kao da nikakvih pravila
nema i grabili sve što je moglo da se zgrabi. Onima koji
su naseli na privid, nije ostalo ništa.
Ne bih li i ja mogao da zahvatim iz tog ćupa? Ne
zahteva li se od mene da postignem više, odem dalje?
Nije li to nalog vremena? Nisam se usuñivao. Čak i kada
bih posegao, ruka s kašikom bi mi klonula na pola puta.
Poštujem zabrane. Ne samo iz straha od kazne.
Zabrane su nešto odreñeno. Znaci koji ti pomažu da se
snañeš. Potrebne su mi i onda kada me izazivaju da ih
zaobiñem.
Iako i od kazne zazirem. Manje zbog konretnog zla
koje bi mi mogla naneti. Više zbog poniženja kažnjenika.
Kažnjenik je žigosan, izopšten, obezvreñen. Postavio se
iznad tebe onaj ko te kažnjava . Uzeo je sebi pravo da ti
sudi. Ne podnosim nikog iznad.
Osećam se sigurnijim kada se pridržavam propisa.
Znam na čemu sam. Čvršći sam, odreñeniji. A i bolji sam
od onih koji ih krše. Ponos ispravnog me izdvaja, uznosi,
nadima. Ako pravila nema, nema ni ponosa. Ako nisu
obavezujuća, ponos se preobražava u glupost.
Od Lajn od lajf preparata nije bilo ništa. Nisam
prodao ni jednu jedinu kutiju. Čist gubitak, koji mi
Biserka nikada nije oprostila. Moja žena ne podnosi
neuspehe, prezire poraze, gadi se gubitaka. Plaćeni paket
smo potrošili u kući, da se ne baci.
25.
- 143 -
Šljapkalo je, šljap, šljap. Kapalo je, kap, kap. I tres,
tresnulo bi s krovova. Trebalo joj je opreza,
usredsreñenosti, veštine da izbegne bljuzgotine, zaobiñe
bare i barice, umakne curkanjima i kopljima ledenica.
Vlatka je pomalo i uživala u borbi sa ovim malim
zamkama, činile su kretanje zanimljivijim. Razbijale
jednoličnost prebacivanja s mesta na mesto, koje
poništava sav prostor izmeñu.
Našle su se u restoranu kraj reke. Pred Vlatkom se
zlatio sok, pred Mladenom pušila kafa. Iza prozora,
valjala se voda. Kao dete, volela je da zamišlja kuda će
struja odneti upravo bačen komad drveta. Kraj kojih
mesta, kakvih predela, do kog mora? Sabirala je svo
svoje geografsko znanje da ocrta put. Volela je i da
umače biskvit u kafu. Biskvit bi omekšao, zamirisao,
poprimio poseban ukus. Da naruči šolju kafe, ali one
prave, sa gustim, kao prst debelim socom, iz koga se čita
sudbina, ne isprani, istanjeni espreso, da zatraži i tanjir
biskvita, pa da navali?
„A šta ako mi otkriju...?“
Mladena je stala da nabraja šta bi mogli da joj
otkriju. Bila je profesionalni pacijent. Poznavala je
simptome, koristila doktorske izraze, tumačila nalaze.
Govorila je laringitis, pneumonija, kancer, diareja, osti-
pacija. Valjda joj je tako zvučalo značajnije, ozbiljnije.
Kao da je i sama postala deo medicinskog osoblja, sa
kojim je dolazila u dodir.
Šta li bi o tome rekao borac protiv medicinske
mafije? Kako bi protumačio ovu pojavu? Ima li u
njegovom Priručniku nečeg na tu temu? Pokušavaju li to
pacijenti da se poistovete sa onima koji ih leče,
preuzimajući nešto od njihovog držanja i govora? I zašto?
Mladena bi bila zanimljiv slučaj za čoveka sa
četvrtastim naočarima i rñavo vezanom kravatom. Mogao
bi da je obradi i stavi na sajt.
- 144 -
 Možda je ipak trebala da napravi kopiju Priručnika i
da ga ponese? Šta li bi Mladena rekla? Istina, nedelja je,
fotokopirnice ne rade. Da moljaka sinove, gleda kisele
face, sluša gunñanja, nije joj se dalo. A i da je
odštampala, nije sigurna da bi Mladeni gurnula Priručnik
u ruku. Bilo bi to previše za nju. Zapanjila bi se. Mada ne
bi bilo loše ni da se zapanji. Ili se uopšte, pre će biti, ne bi
zainteresovala. Pažnja bi joj samo skliznula.
Vlatka je i kao dete retko poboljevala. Borila se sa
bolešću, odbijala da joj podlegne. Bila bi to sramna
predaja. Stidela se, i još uvek se stidi, bolesti u onim
retkim slučajevima kada ne bi bilo druge nego da je
prizna, kao što se priznaje krivica. Bilo je to prizanje
poraza. Bolnije od svakog fizičkog bola.
Meni moja Vlatka ne zadaje brige, hvalila se majka
meñu rodbinom i po komšiluku. Nije bolešljiva. Godile
su joj majčine pohvale. Mnogo su joj značile.
Učvršćivale su je. Trudiće se čitavog života da ne stvara
brige, ne bude na smetnji. Da bude rešenje, ne problem.
Uzela je to kao svoju dužnost, prihvatila kao zadatak.
Bila je Vlatka otporna na bolest i tvrda na suzu.
Itekako joj značilo kada bi je majka hvalila jer nije
kenjkavica, plačljivica, cmizdralica. Nije volela žensku
kuknjavu.
„Stvarno ne znam šta ću, ako mi nešto nañu. Nisam
živa dok se to ne završi. Hoću da izludim od straha.“
Vlatka nije bila načisto boji li se zaista i brine ta
žena. Ili samo hoće da je neko teši, tetoši, ohrabruje.
Ohrabrivati je bilo najsigurnije.
„Hajde, ne budi luda, šta bi ti našli?“
„Ne znaš ti. I bolje da ne znaš“, izgovorila je
Mladena sa beksrajnom nadmoći stručnjaka nad laikom.
„Mirnija si.“
Natezale su se izvesno vreme hoće li se nešto naći ili
neće. Mladena je uporno odbacivala uveravanja da će sve
- 145 -
biti u redu. Činila je to čak sa izvesnom uvreñenošću, kao
da je Vlatka potcenjuje, umanjujući ozbiljnost pretnje.
Šetači su se uzmuvali. Stvorili su grozd na samom
rubu reke. Vlatku je steglo u stomaku. Pristigla je hitna
pomoć, pristigla je policija.
Dva mladića su upala u restoran. Govorili su brzo i
bučno, sa uzrujanom razdraganošću, uz žive pokrete. Oči
su im sijale.
„Bogami se bucov nagutao vode.“
„Kako i ne bi, ko zna koliko je gnjurao. Jesi li ga
uslikao?“
„Kako da nisam. Gde to da propustim. Kačim to
koliko danas na net. Snimak će biti glavna fora. Ala će da
se lepe. Ima da otkinu.“
„Zamisli da upecaš tako nekog.“
„Ja ne pecam.“
„Znam da ne pecaš. Samo kažem.“
„I gde baš ovde da se usidri?“
„Svratio do tebe, da zajedno zaplivate.“
„Dve votke.“
„Da nazdravimo. Davljeniku.“
„Za pokoj duše. Valja se.“
Išamarala bi ih obojicu.
U spavaćoj sobi, sačekala ju je fascikla. Ovog puta
je niko nije makao. Niti je bacio njen sadržaj. Da jeste,
oči bi mu iskopala, ma ko to bio. Kakav je to način, dirati
tuñe stvari. Zavirivati u ono što te se ne tiče. Uf, što je
mrzela to zavirivanje. Kao u onim emisijama u kojima se
kao prikazuje stvarni život, reality show, tako ih zovu, a
drugi gvire u taj život kroz ključaonicu. U redu, kroz
kameru, na isto mu izañe. Ne znaš ko je gori, oni koji se
prikazuju ili oni koji u njih zveraju.
I ta manija bacanja, to utrkivanje u bacanju, koje je
uhvatilo čitav svet. Nije to razumela, još manje
prihvatala. Bilo je u bacanju obesti, drskosti,
- 146 -
nepoštovanja. Ne samo prema stvarima, već i prema
naporu koji iza njih stoji, neko je morao dobro da zapne,
ništa se nije stvorilo samo od sebe. Bilo je tu i
bezobzirnosti prema onima kojima nedostaje ono što ti
bacaš. Za sinove joj je bilo najkrivlje. Taman im nešto
kupiš, a oni jedva čekaju da se toga otarase. Nisu čestito
ni iznosili, ni upotrebili a već im je dojadilo, već im je
zastarelo. Strašno je kako sve brzo zastareva. I sve brže i
brže. Ima u toj brzini nečeg mahnitog, nečeg suludog, što
mora izaći na zlo.
Davala je rado, ono što se u kući više nije koristilo,
od odeće pa nadalje. Ali da baci, to nikako. I pokvarene
stvari je nosila kod onih koji ih otkupljuju. Ne zbog
novca, davali su smešno malo ili ništa, već zato što je bar
nešto od toga, makar neki delić, neko mogao da upotrebi.
Izrugivali su joj se zbog toga, ali nije odstupala. Nešto u
njoj joj je govorilo da postupa ispravno. A kada je znala
da postupa ispravno, ništa je ne bi moglo pokolebati. Pa
makar je proglasili zaostalom, beznadežno zatucanom
ćuskijom, ili kako god im je već volja. Prilepe ti tako
nešto, samo da te otpišu. Onda više na tebe ne moraju da
se obaziru. Tvoje nema više nikakvog značaja. Imaju
unapred spremljene reči, vade ih iz nekakvog skladišta,
da njima raspale po tebi ako im se nañeš na putu.
Sva pripremljena hrana se morala pojesti, makar
danima iznosila za sto isto jelo. Makar na kraju i sama
pojela ono što muž i sinovi nisu hteli. Da baci i komad
hleba, osetila bi se krivom pred onima koji ga nemaju.
Kao da im ga je otela iz usta. To, naravno, niko nije
razumeo. Čak ni pokušao da razume. Jednom će možda
biti drugačije. Kada susretne prijateljicu, za kojom traga.
Susrešće je, zna da hoće.
„STRAH I SUMNJA
Medicinska mafija vas drži u stalnom strahu
- 147 -
Buuuu! Bolest vreba odasvud. Pritajila se, u zasedi.
Sad će da te zgrabi. Kad uhvati, ne pušta. Zaskočiće te,
samo što nije. Prodreće u tebe. Odakle? Iz vazduha. Iz
vode. Iz ljudi. Iz onoga što jedeš. Iz onoga što piješ. Iz
životinja. Iz biljaka. Iz predmeta kojima se služiš. Iz
stvari koje te okružuju. Bolest je svugde, bolest je u
svemu.
Zapravo, već je u tebi. Prožela te, osvojila, sinji
kukavče. Izdalo te sopstveno telo. Baš ono kome tako
naivno veruješ. Kao, tvoje je, neće protiv tebe. ðavola
neće. Rovari li ono, podmuklo, rovari, sve u šesnaest, a
da ti, bleno božija, ništa ne primećuješ.
Buuuuu! Drhti siroti stvore! Uhodi svoje telo, da te
ne izda. Proveravaj, proveravaj, proveravaj. Sumnjaj,
sumnjaj, sumnjaj.
Sve je rasadnik bolesti. Nije verovati nikome, nije
verovati ničemu. Sopstvenom telu ponajmanje. Valja
prezati pred svime. Osim pred medicinskom mafijom,
samo ste pod njenom vlašću bezbedni.
Svako malo raspale poneku vanrednu paniku. Kao
dodatak ustaljenim strahovima od ustaljenih bolesti.
Poludele krave, ptičji grip, svinjski grip. Šta je sledeće?
Riblje boginje? To ide u naletima. Medicinska i medijska
mafija lepo sarañaju. Složno dižu uzbunu. Onda malo
olade, pa vam u glavu ubace neku novu pretnju. Tako vas
lome.
Kad im zatreba, sami će u svojim laboratorijama
proizvesti i pustiti viruse od koji će vas navodno štite.
Otkud se neke bolesti tako iznenada pojave? Same od
sebe? Kao, mutirao virus? Neka oni te bajke pričaju
nekom drugom.
Bolestima su počeli da daju i dane, kako bi vas na
njih podsećali.
Strah je temelj moći.
- 148 -
 Strah podstiču tajnom. Nema moći bez tajne. Koriste
nerazumljiv jezik. Neki pacijenti pokušavaju da se
poistovete sa gospodarima, pozajmljujući njihove reči i
izraze.
Kada se, u svojoj nemoći, sledite od užasa, tada ćete,
zavapiti za zaštitom. Slomljene kičme, pognute glave,
preklinjaćete na kolenima za izbavljenje.
Tražite spas? Odlično, tu je medicinska mafija da
vam ga pruži. Evo vam spasa, evo izbavitelja. Evo vam
branitelja. Uhvatiće se doktori u koštac sa bolešću.
Položiće je na obe plećke. Pazi da neće. Niti mogu, niti
im je nakraj pameti da to urade. Objasnili smo već zašto,
ali nije zgoreg da se ponovi – nisu ludi da seku granu na
kojoj sede, da zakolju koku koja im nosi zlatna jaja. Bez
bolesti nema ni doktora. Dakle, u interesu im je da bolesti
bude što više, ne što manje.
Mafija će vam velikodušno izaći u susret. Mafija
uvek tako radi. Nudi svoju pomoć, svoju zaštitu, da
uvuče u kolo iz koga više nema izlaska.
Uslediće veoma važna operacija, najvažnija od svih.
Neće vam presaditi ovaj ili onaj organ. Presadiće vam
dušu. Zameniće ljudsku bolesničkom. Tada ste gotovi.
Kada počnete da mislite, osećate, postupate kao bolesnik,
njihov ste, zauvek. Imaju vas u šaci. Mogu sa vama da
rade šta im se prohte. Nećete se opirati, nećete ujedati,
nećete se džilitati. Nećete više čak ni pomišljati da se
otrgnete. Naprotiv, navući ćete se, postaćete zavisni od
lekara, lekova, tretmana, pregleda. Tražićete još, još, još.
I dobijati. Ušli ste u igru. Igrate po njihovim pravilima,
onako kako se od vas očekuje.
Je li to uopšte život?
Ne nasedajte na njihove obmane. Jednog dana ćete
umreti, sa doktorima ili bez njih. Tu vam sva sila
šarlatana u belom ne može pomoći. Pa onda bar kao ljudi
proživite šta vam je dato, umesto da trunete.
- 149 -
ROBLJE, glasio je sledeći naslov. Ostaviće ga za
sutra.
26.
Pojavili su se, Biserkina poslovno uticajna
koleginica i njena prikolica. Prethodile su im opsežne,
brižljive, uzrujane pripreme. Od detinjstva je poznavao tu
vrstu priprema za iole važnije posete i porodične do-
gañaje, kada je trebalo napregnuti sve porodične snage
kako bi se ostavio što bolji utisak. Izašlo mu je na nos.
Pripreme su obuhvatale više stavki. Jelovnik je bio
jedna od najvažnijih. Šta izneti pred goste? Nije to moglo
biti neko obično jelo. Taman posla. Obična jela su za
obične dane. Moralo je to biti nešto posebno. Nešto što
obara s nogu.
Biserka je mrzela kuhinju. Smatrala ju je mestom
ženskog ropstva, kao što je u kuvanju videla žensko
prokletstvo. Smandrljala bi ono što mora, gledajući da se
što pre i lakše reši bede. Ovog puta joj je naspelo da
značajne goste počasti svojeručno spremljenim jelom. Da
li je koleginica cenila kulinarsko umeće, pa je htela da se
pokaže?
Nije majka nije bila privržena pripremi hrane. U
sličnim prilikama bi potegla ženu da spremi šta treba, pa
bi se time hvalila kao svojim delom. Biserka, iz nekog
razloga, nije pribegla tom triku. Možda se nije setila.
Majka je ipak bila dovitljivija.
Recept je našla na internetu, jelo je imalo neko
čudno ime, nije ga zapamtio. Dobio je spisak sa
potrepštinama koje je trebalo pribaviti, sa spiskom se
muvao po pijaci i prodavnicama.
Biserka se, uz dosta uzrujanosti, nekako izborila sa
svojim specijalitetom. Nenadu je rečeno da posluži
francuski konjak i italijansko vino, oboje kupljeno tog
- 150 -
jutra, od cena mu se zavrtelo u glavi. Tako je jedna
stavka skinuta s dnevnog reda.
Sledeća se ticala kostimiranja. U čemu izaći na
pozornicu? Šta obući? Posle mnogo dvoumljena, Biserka
je odabrala livadski zelenu haljinu sa crnim rombovima,
Mila je na sceni imala da se pojavi sva u narandžastom, a
Nenadu je naloženo da navuče svoje jedino pristojno
golubije plavo odelo, uz obaveznu srebnkastu kravatu.
Ništa mu nije vredelo što je izbegavao i odela i kravate, u
odelima se osećao trapavo i neudobno, kravate su ga
stezale, i na posao je odlazio u duksu. Negodovanje bi
bilo uzaludno. Biserka je bila rešena da sve konce
porodične predstave čvrsto drži u svojim rukama, da je
neko ne bi upropastio. Taj neko je, naravno, mogao biti
samo Nenad.
Sa kostima se prirodno prešlo na sam nastup. Na
držanje, postupke, replike. Tu je Nenad bio na tapetu.
Biserka ionako ne može da omaši. I Mila je van svake
sumnje. Uloga joj je, uostalom, kratka i jednostavna.
Trebalo je da se pojavi, pozdravi, odgovori na par pitanja
i nestane. Ješće nasamo, u kuhinji, nije neophodno da
prisustvuje zajedničkom ručku. Ali se na Nenada nije
moglo osloniti. Trebala su mu detaljna uputstva. Imao je
da jede polako, odmereno, gospodski, ne da samo trpa u
sebe kako bi se što pre nabokao. Ne da ždere na juriš, kao
da je u vojsci pa strahuje da ga uzbuna ne podigne od
stola pre nego što završi. Ne sme da pravi kuglice od
hleba, to je prostački. Ne sme da slaže kisele face. Ne
sme da ćuti kao zaliven, ali ni da se prosere pa udari u
mudrovanja, ne priliči mu a dešava se. Ne sme da se
raspravlja, već da se saglasi sa onim što se kaže, neka
drugom prilikom i na drugom meswtu izigrava
pametnjakovića. Ne sme da deluje kao da je pod stražom,
pa samo gleda kako da strugne. Ne sme da pominje neke
- 151 -
bezvezne, beznačajne bolesnike, nekakve Marićke i
slične spodobe.
Treba, naprotiv, da istakne svoj novi angažman.
Nije stigao da joj kaže da nikakvog angažmana
nema, niti će ga biti. Nije ni imao volje, da ne bi morao
da sluša pridike, ionako mu je dovoljno puta ponovljeno
da nizašta nije. I o kakvim angažmanima ona trabunja?
Šta je on, košarkaš, fudbaler pa da ima angažmane?
Treba da istakne i svog brata. Pašće i na Nenada deo
bratovljevog uspeha.
Pazi da ga ne istakne. Neće ga ni pomenuti. Jako
mudo, pa da ga pominje. Što, poziva li se Braca na
Nenada? Hoće li, primera radi, reći na sastanku u Beču –
moj brat Nenad Novaković, lekar internista u domu
zdravlja, hoće ñavola. Znači da su kvit. Ali će se ona,
rospija, dohvatiti Brace, to je sigurno. Dobro joj doñe sve
čime bi mogla da se pohvali i da sebi uveća vrednost. Šta
da joj radi, udala se za pogrešnog brata, pravi joj,
uostalom, i nije bio na raspolaganju. A da je utrapi Braci,
prilikom njegove posete? Bila bi to lepa osveta, iako
nedovoljna, za sve ono što mu je radio.
I, naravno, najvažnije zbog čega je poseta i
upriličena, valja da ponudi svoje usluge koleginičinom
mužu. Posredničke, naravno, ne lekarske. Ne očekuje se
od njega da muža leči, nego da ga dovede do imena koja
će se pozabaviti njegovim zdravstvenim problemima. Ali
ne da ih ponudi trapavo, se neba pa u rebra, da se toga što
pre otrese. Niti s visine, kao da udeljuje nekakvu milost.
Treba to da uradi u pravom trenutku. Zapravo, Biserka će
to uraditi kad treba i kako treba, on to ne bi umeo. Na
Nenadu je samo da potvrdi.
I tako dalje.
Obasipala ga je uputstvima. Bila je bitna svaka reč,
bio je važan svaki pokret.
- 152 -
 Pustio je da uputstva proñu mimo njega. Odustvo
pažnje je njegova odbrana. Kada bi se upustio u raspravu,
od toga ne bi bilo nikakve koristi. Biserka zna šta treba,
ne on. On je brljivko, nije mu jasno gde živi. Nadgovorila
bi ga. Na svaku njegovu reč upotrebila bi bar deset
svojih, da ga pobije, da dokaže kako nije u pravu.
Biserka se gaña rečima, kao derlad kamenicama.
Ravno u glavu. Da je rascopa. Nije jedina. Ne bi odustala
dok ne popusti. Što da prolazi kroz sve to? Što da se
mrcvari? Jednostavnije mu je da prečuje.
Tako je uvek radio. Posledica? Iskakao bi iz
dodeljene uloge. Mešao gestove i replike. Govorio i činio
pogrešne stvari. Dovodio bi je u nepriliku. Zbog njega bi
se osećala neprijatno, bivala primorana da ga vadi,
pokriva, zamazuje njegove gafove. Ne zbog njega, zbog
sebe. Da joj ne ruši ugled.
Ne ume da se ponaša. Nema okretnosti. Nezgrapan
je, nespretan. Ne ume da se snañe. Ne ume da izgovori
pravu reč, pogodi pravi postupak. Zapinje umesto da
klizi. Zato više voli da se zavuče u neki ćošak. Što se
manje upliće, to su manji izgledi da zabrlja. Ispostavlja
se, naravno, da je zabrljao baš time što se nije uplitao.
Propustio je da obavi svoj zadatak. Strašno da strašnije ne
može biti. Još jedan u dugom nizu njegovih neoprostivih
greha. Nije vičan ostavljanju utiska. Nikada nije bio. Za
razliku od Brace. Braca je virtuoz.
Sa Nenadom je od malena bilo tako. Redovno bi
zakazao na porodičnim predstavama. Izvlačio bi grdnju.
Te dogañaje je dočekivao sa teskobom sa kojom osuñeni
ide na gubilište.
Posebno mu je uzimana za zlo nesposobnost da
odvoji ono što je trebalo reći od onog što se moralo
prećutati. Ono što treba sakriti od onoga što se ima
pokazati. Bilo je tu stalno nekakvih tajni. U tim tajnama
se nikako nije snalazio. Nešto se smelo reći jednima ali
- 153 -
ne i drugima. Pri tome su prvi i drugi povremeno menjali
mesta. Bio je to veoma zamršen lavirint, gubio se u
njemu. Jednom je, želeći da se pokaže pred komšijama
ispričao kako je smotani ujak ispao budala, namagarčili
su ga pri kupovini polovnog automobila. Majka ga je
prostrelila pogledom, da bi mu, kada su komšije otišle,
zapretila da će ubiti boga u njemu ako još jednom ponovi
tako nešto. Priča o namagarčenom ujaku se rado
prepričavala u porodičnom krugu, bila je dozvoljena i
pred nekim majčinim prijateljicama, iako ne svim, ali je
pred komšilukom bila nedopuštena. Pred komšilukom su
imali da deluju kao promućurna porodica.
Nije imao ni volje da se upušta u sve te potankosti.
To mu je donelo slavu porodične budale, dežurne
porodične bruke. Većega glupaka nadaleko nije bilo, u
tome su bili složni i otac, i majka, i Braca. O njegovoj
nesposobnosti su otac i majka, inače u stalnom sukobu
oko svega i svačega, postigli punu saglasnost. Dirljive li
sloge.
Pored nesposobnosti, pripisivane su mu i rñave
namere. Sabotirao je napore porodične diplomatije,
podmetao klipove u točkove. Odmagao umesto da
pomogne. Iz pakosti, iz zlobe.
Dakle, pojavili su se. Umarširali su paradnim
korakom. Grunuli su kao osvajači. Ona napred, on za
njom, sa ogromnim buketom u ruci, kome se Biserka
strašno obradovala, samo što se nije rastopila na licu
mesta.
Koleginica je imala konjasto lice, rzav glas,
potkresanu, platinastu grivu. Njen zdravstveno
problematični suprug je u sebi imao nečeg gušterilikog.
Bio je nekakav finansijski savetnik.
Zaseli su za svečano postavljeni trpezarijski sto.
Palo je par primedbi o vremenu, potkačen je sneg,
prekorene su neprilike koje stvara, podsetilo je to Nenada
- 154 -
na prikana iz autobusa koji bi da ureñuje vremenske
prilike i neprilike. Hoće li snega još biti ove zime ili mu
je ovo poslednji trzaj? Gušter je rasvetlio uticaj zime na
cene nafte i svetsku ekonomiju. Rzava je preletela
pogledom preko Biserke i Nenada. Jesu li pravilno
ocenili vrednost njenog bračnog poseda? Tako vrsnog
poznavaoca retko gde ima.
Sa snega se prešlo na saobraćaj, danas je nedelja pa
su ulice prazne, ali radnim danom je to pravi užas, rzvava
se ljutila što je svakoj krntiji dozvoljeno da pravi gužvu,
ko sebi nije sposoban da priušti pristojan auto, taj ne
treba ni da vozi.
Pojavila se narandžasta Mila u ulozi ćerke.
Pozdravila se kako dolikuje, odgovorila na par pitanja o
drutšvu i školi, ljubazno i ljupko, a samosvesno i otresto,
Biserkina škola, da bi se pravovremeno povukla sa
pozornice.
„Divno dete“, koleginica je bila oduševljena.
Pretresli su se najnoviji nastavci televizijskih serija.
Posebno su se zadržali na doci koji čini čuda, nema
bolesti koju taj lepotan nije u stanju da razbuca,
razbucaće njega Nenad, samo da mu padne šaka.
Ulaganje u industriju zdravlja, gugi bi to svakako
preporučio. Isplativa investicija. Naročito u farmaceutski
sektor, izgovororio je kao da izdaje saopštenje. A, šta
kažete, šta kažete, rzava je pogledom podsticala na
divljenje. Ne može svaka sebi da pribavi ovakvu
dragocenost. Nenad je zaustio da ubaci nešto o doktoru
Hočkinsu, ali ga je Biserka presekla da je ne izbruka pred
ljudima, da ne bubne kakvu budalaštinu, kao što ume.
Imao je pravo da govori samo na njen znak i samo ono
što mu je unapred pripremljeno, a što uvek zaboravi.
Sa telvizijskih doktora su prirodno prešli na one
druge. Kakva samo razlika, nebo i zemlja. Onaj sa ekrana
- 155 -
je pravi, takav doktor treba da bude, ostali su većinom
lažnjaci. Ne znaju ni tri unakrst.
Zakazaće kod Pizdića, pomislio je Nenad. Da
omiriše tog smrada. I to inkognito. Ne kao kolega, već
kao običan, brljivi, blentavi bolesnik. Tako će Pitić biti
neoprezniji. Da vidi šta će da mu ustanovi. Pa onda da ga
raskrinka. Svedočanstvo iz prve ruke. Što i Nenad ne bi
bio lažni pacijenti, kad već njemu takve šalju?
I šta kada te snañu zdravstveni problemi? Šta ćeš
onda? Kome da se poveriš? Nekom iz te gomile
bezveznjakovića? Nije to mala stvar, dati nekom svoje
zdravlje u ruke. Eto, njen suprug, recimo... Neće valjda
kod nekih levaka, da ga upropaste.
Gugi je naduo obraze. Odmah vidiš da jedan takav
ne može da se razboli kao neki običan gulanfer,
bezveznjaković, tupamaros. To nije dostojno njega. Taj
može da ima samo zdravstvene probleme. Zato što je
nešto ekstra specijalno. Delikates, takoreći. I njegovi
zdravstveni problemi su otud nešto ekstra specijalno.
Zahtevaju poseban postupak i posebne ljude.
Biserka je bacila na sto svoj adut.
„Moj muž bi nešto mogao da poradi po tom pitanju.
Da obezbedi preglede kod vrhunskih stručnjaka. Je li tako
da bi mogao, Nenade?“, pribila ga je pitanjem uz stolicu.
„Video bih šta može da se uradi“, pokušao je da
vrda.
„Nema tu šta da se vidi. To Nenad samo onako,
navikao je da okoliši. Naravno da će zakazati tamo gde
treba i kod koga treba.“
„A... koliko bi to koštalo?“, otegao je oprezno
finansijski savetnik, ne bi da bude iznenañen. Finansijski
stručnjak je u svakom trenutku finansijski stručnjak,
nema šta. Svaka čast.
- 156 -
 „Ništa, naravno“, velikodušna je Biserka. „Nenad će
se već pobrinuti da ništa ne košta. Je li da ćeš se
pobrinuti?“, bio je ponovo zakucan.
„Svakako ću videti šta može da se uradi.“
Gugi je izbacio vrh jezika, obliznuo usne.
Dogovor o najvažnijem je bio postignut, moglo je da
se preñe na najslañe – na ogovaranja. Rzava se tu baš
iskazala. Pljuštale su pakosne opaske, odjekivalo je
njištanje. Pratilo ga je Biserkino kokodakavo kikotanje. I
gugi bi razvukao lice, nedostajalo je još Bracino meke-
tanje, pa da orkestar bude potpun.
Uglavnom, razgalilo se to, raspištoljilo.
Nenad je tonuo u sve sumornije ćutanje.
Konačno su se pokupili. Biserka je imala mnoštvo
zamerki na njegov nastup, izražavala ih je na veoma
zajedljiv način, ali ga nisu pogañale. Prolazile su nekud
pored njega. Žudeo je da se što pre nañe napolju, i
vazduh u stanu mu se činio zatrovanim.
Dočekao ga je vetar, raspomamljeno je vitlao
gradom. Davao oduška besu. Blago njemu kad tako
može. Nenadovi besovi ostaju zatvoreni u njemu, da ga
kidaju.
Kuda se uputio? Nikud. Išao je nasumice. Noge su
ga same odvele Olginoj zgradi, uznele uz stepenice,
dovele pred vrata. Pozvonio je triput kratko, kao i uvek,
njihova šifra. Niko nije otvorio. Ništa nije čak ni šušnulo.
Šta je sad ovo? Ta vrata su mu se uvek otvarala
spremno, bez oklevanja, da ga propuste. A sad? Ostaju
nepokretna. I gluva, i nema. Ne, to se ne dogaña. Tako
nešto je nemoguće.
Pozvonio je ponovo, na isti način. Ponovo bez
odgovora.
Da li ga Olga uopšte čuje? Da se zvono nije
pokvarilo? Da nije u kupatilu? Da nije zaspala? Da nije
nekud izašla? Možda sasvim na kratko. Skoknula do
- 157 -
prodavnice, recimo. Da joj se nije nešto dogodilo? Da joj
nije pozlilo?
Možda je tu, možda ga i čuje, ali neće da otvori? Ne,
to je nemoguće. Zbog čega ne bi htela da mu otvori? Zato
što joj je na smetnji? Zašto bi joj bio na smetnji? Zato što
je zauzeta nečim što joj je važnije od njega. Šta bi to
moglo biti? Da nije unutra neko drugi? Ko? Eh, ko?
I treći put je pritisnuo zvono. Onda, za svaki slučaj,
kvaku, možda je otključano.
Bilo je besmisleno da i dalje stoji pred tim vratima,
ali nije imao volje da ih napusti, kao da će prizvati Olgu,
samim svojim prisustvom, ostane li tu gde jeste.
Lepljivi pogled mu se prilepio uz potiljak. Gadan
osećaj, ne podnosi kada zure u njega. Krenuo je niz
stepenice, polako, veoma polako. Nogu pred nogu,
možda se vrata iznad ipak otvore i u njima pojavi Olgina
okruglasta prilika. Od toga nije bilo ništa. Vrebao je lift,
da mu njiime ne promakne. Našao se pred ulazom.
Zagledao prozore, tražeći svetlost u njenom. Bio je
mračan, ako ga nije pobrkao. Ne, nije, to je zaista bio taj.
Četvrti odozdo, onaj s leva. Zašao je sa druge strane
zgrade. Ni prozor na drugoj sobi nije pokazivao da se
unutra neko nalazi.
Tek tada se prisetio, kod njega se sve zbiva sa
zadrškom, reakcije su mu usporene, da bi mogao da je
pozove. Posegao je za mobilnim i shvatio da je, u žurbi
da što pre izañe, zaboravio da ga ponese. Eh rasejanost,
eh rastrojenosti.
Nigde govornice.
Bilo je to oštro razočaranje. Ostao je bez sedativa.
Krizirao je. Kako je mogla da mu priredi tako nešto?
Kako je mogla da ne bude tu, kada mu je bila potrebna?
Bilo je to nauštrb nje same. Raspoloživa, podatna, i
telesno, i duševno, takva mu je trebala, takva mu je
vredela. Ovo joj neće oprostiti. Nije imala pravo da sebi
- 158 -
uskrati. Istina, banuo je nenajavljen, ali to nije bilo
nikakvo opravdanje. Njena je obaveza da mu u svakoj
prilici bude na raspolaganju. Uvek može da zatreba. To
se nikada unapred ne zna.
Kuda da se dene? Kući? Nikako. Neka prvo izvetri
prisustvo rzave i gugija. Bar donekle. Trebaće dugo da
sasvim nestane, danima će se to povlačiti, zagušljivo,
nametljivo, kiselkasto, otužno. Neka se i Biserka zapita
gde je i zašto ga nema. Neka oseti njegovo negodovanje.
Da se zavuče u neku kafanu i loče dok se ne
obeznani? Ne pribegava takvim sredstvima. Previše je
onih koji to čine, a Nenad se kloni gužve. Mnoštvo mu je
odbojno. U njemu se oseća još ništavnije nego obično.
Samo ga izdvojenost spasava da se ne utopi, ne pretopi,
ne iščezne.
A onaj kompjuteraš? Šta sa tim kompjuterašem?
Mora da sazna šta je taj hteo sa tom medicinskom
mafijom. Svratiće da ga pita, a otud može i da telefonira
Olgi. Evo, i vizitka mu je u ruci, kad li ju je i zašto stavio
u novčanik, blizu je to.
27.
Ne, osećaj ga nije prevario. Čim je na ulaznim
vratima ugledao Nenada Novakovića, znao je da nije u
pitanju računar, već nešto drugo.
„Samo vi uñite, doktore. Samo vi uñite.“
Bio je sav rastrojen, rastrzanih pokreta. Momak je u
krizi, nešto ga je žestoko zdrmalo, zaključio Luka
zadovoljno. U takvom stanju mu i treba. Osobe u krizi su
idealne za vrbovanje. Oklop im je napukao, lakše
prodireš u njih. Ova jabuka je zrela. Obraće je ako ne
prenagli. Ako prenagli, momak bi mogao da se isprepada
i ustukne.
- 159 -
„Samo se vi raskomotite, doktore. Baš mi je drago
što ste svratili da se malo družimo. Ipak smo u neku ruku
kolege, kako ste i sami rekli. Doktor za ljude i doktor za
kompjutere, ta vam je stvarno dobra. Duhovita doskočica.
Ja mnogo volim duhovite doskočice. I duhovite ljude.“
Nenad je isprva odbijao da skine jaknu, svratio je na
trenutak, neće se zadržavati, palo mu, eto, napamet da
priupita nešto u vezi, eto, već je smetnuo s uma u vezi
čega, a nije imao koga, strašno je zaboravan ovih dana, i
ne samo ovih dana. Eh, da mu je kompjuterska memorija.
„Nije to ništa. Ja sam još gori. Moram sve da
unesem u mašinu, inače se pogubim. Prosto ne znam ni
gde sam, ni šta sam započeo. Previše informacija,
poništavaju se meñusobno, verujem da je to to.“
Nenad se smestio na samu ivicu dvoseda, spreman
da se u svakom trenutku podigne. Na monitoru je ulgedao
lik doktora Hočinsa, blagih, samilosnih crta. Sasvim je
skliznuo u dvosed.
Luka je uhvatio pogled i pokret. Tu smo, golube,
prepoznao si ga. A zašto si ga prepoznao? Zašto? Zato što
ima kod njega nečeg što i tebi ne da mira. Meni baš to
treba, to što ti ne da mira.
„Doktor Hočkins“, rekao je kao da ih upoznaje,
Nenad umalo da nehotice pruži ruku. „Zanimljiv momak.
Očaravajuća sudbina. I veoma poučna. Držim ga i na
sajtu. Primetili ste ga sigurno, ako ste ulazili.“
„Ne, što se sajta tiče, nisam bio u prilici...“, rekao je
Nenad izvinjavajućim glasom, kao da se osećao krivim.
Odlično. Odlično. Čim se pravdaš, čim se
izvinjavaš, nañao si se u podreñenom položaju. Spremniji
si da se nečim iskupiš, nego da pružiš otpor.
„To je onaj engleski doktor što je...“
„Znam, trista pacijenata.“
- 160 -
 Naravno da znaš. U to nismo ni sumnjali. Hteli smo
samo da vidimo kako se prema njemu odnosiš. Hoćeš li
reći – strašno? Nisi rekao. Ni ništa slično. Nikakve osude.
„Nepravda, neverovatna nepravda. Zatvora uvek
dopadnu pogrešni ljudi. Zlotvori se izvuku.“
Nenad nije pitao zašto bi to bila nepravda, niti je
pokazao želju da se raspravlja, da opovrgava, pa je Luka
pustio da tema mine. Vaskrsnuće je kada mu i ako
zatreba. Zasad ni na čemu ne namerava da jaše, samo
baca udice, da vidi gde će doca da zagrize.
Ima li mnogo posla? Zamaraju li ga pacijenti?
Opterećuju li ga bolesnici i njihove bolesti? Pritiska li ga
odgovornost? Raspitivao se Luka, najprijaznije. Brižno,
saučesnički.
Posla uvek ima preko glave. Narod je sve bolesniji.
A pacijenti, njih ima raznih. Istina, i lekara ima raznih.
Odgovornost je velika, ali se ne žali, sam je izabrao.
Nego, Nenada baš zanima to oko medicinske mafije. I
kod njih se u domu zdravlja priča o nečem sličnom.
Nekakve pronevere. Priprema se čak i izvesna akcija, da
ne ulazi u detalje. Je li to nešto na tu temu. Zloupotrebe. I
slično.
„Zloupotrebe, naravno, O zloupotrebama se radi.
Samo, ima raznih zloupotreba. Recimo, pronevere. One
su sasvim nevažne, zato se njima svi i bave. Većina se
uglavnom bavi nevažnim stvarima, zato što ne vidi
važne. Ili zato što im ne dopuštaju da vide. Ili da bi
pobegli od važnih stvari, zato što se boje. Podmićivanje
je nebitno. Ima i toga na sajtu, ali koliko da upotpuni
sliku. U pitanju je suštinskija zloupotreba. Medicinska
mafija zahvata dublje.“
„Je li?“
Ne, nije tu bilo pravog zanimanja. Doca je previše
rastresen da bi ga dublje uvlačio, ne bi ispratio. Ostaviće
to za drugi put.
- 161 -
„Ne bih vas sada time zamarao. Kad nañete
vremena, skoknite do sajta. Pa ćemo posle podrobnije
razgovarati. Vidim da ste večeras malo... pometeni.“
„Ne, ništa posebno. Samo treba da obavim jedan
hitan razgovor.“
„Izvolite. Samo bez ustručavanja“, Luka mu je
pružio telefon.
„Nemojte, neprijatno mi je. Od kuće ću ja to“,
pridigao se Nenad.
„Evo, ja ću izaći iz sobe, da vam ne bih bio na
smetnji.“
„Ne, nije stvar u tome. Nego... zaboravio sam
mobilni.“
Ruka je sama prihvatila ponuñeni telefon, telo se
vratilo natrag.
U kuhinji, Luka je stao da broji. Vratiće se kada
stigne do trista. Brojanjem je oduvek prekraćivao vreme.
Nenad se oklembesio.
„Je li sve u redu?“
„Da, da... Samo nisam dobio vezu.“
„Hoćete li da pokušate ponovo?“
„Ne, nema potrebe. Zato što...“
Zastaje.
„Zato što moram da krenem. Izvinjavam se što sam
ovako... iznebuha...“
Doca je pred pucanjem. Tako je dobro. Kada se
rasprsne, sastaviće ga Luka iz delića, ali onako kako
njemu odgovara. Kada ga sklopi, biće ono što treba da
bude. Zna Luka kako se sklapa. Sklopio je toliko mašina,
sklopiće i jednog doktora. Pretvoriće pripadnika
medicinske mafije u borca protiv zla kome je i sam
služio. Utoliko vatrenijeg što će želeti da poništi, iskupi
sopstvenu prošlost. Pokajnici su najbolji.
Programiraće Luka doktora Novakovića.
Okreće plavušu. Zaslužio je.
- 162 -

28.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Tako to sa mnom, grešim i kada činim i kada ne
činim. Ja sam jedna skroz na skroz pogrešna osoba.
Promašaj prirode, rekao bi Braca. Svi saglasni. Divne li,
dirljive li sloge.
Škart. To sam ja. Sa mnom nešto u osnovi nije kako
valja. Nije to ovaj ili onaj pojedinačni nedostatak koji se
da ispraviti ili preko koga bi se, uz nešto dobre volje,
moglo preći. Nije kod mene rñavo ovo ili ono. Rñav sam
kao takav. Tu ni leka ni popravke nema.
Braca još nije u Beču. Tek treba da doleti, nebeski
stvor. Odbor za doček se uveliko priprema. Majka
predsedava. I meni je naloženo da se obavezno nacrtam
na aerodromu, reći će mi se kad.
Kao da je doleteti tek tako. A štrajkovi? A kvarovi?
A eksplozije? A otmice? Svašta može da se desi izmeñu
krenuti i stići. A još nije ni krenuo. Samo namerava. A
izmeñu namere i ostvarenja, provalija. Bar kod mene.
Bolje i da ne kreće. Želim mu srećan ostanak.
Nije mi stran kompjuteraš sa četvrtasim cvikverima.
Ne znam zašto.
Dobro, Biserka vodi trgovinu uslugama. U to se ne
razumem. Nisam trgovačka priroda. Ne umem da
odmerim ono što dobijam i ono što dajem. Sve mi izgleda
nesamerljivo. Neka je, neka vodi, njena stvar. Zašto mene
u to upliće?
- 163 -
Ima tu par začkoljica na koje se nije obazirala.
Prosto naprosto ih je previdela. Iako sebe smatra osobom
kojoj ništa ne promiče i koja ništa ne previña.
Začkoljice se ne bi uklopile u njenu nameru. Zato ih
je preskočila.
Kod mene se uvek nañe nešto što se ne uklapa.
Hrapav sam. Zapinjem umesto da skliznem tamo gde je
predviñeno. Nisam standardizovan, što bi rekao jedan
prikan iz Hromog Dabe. Treba li da se zbog ponosim ili
stidim? Da to krijem, kao sramnu manu, ili da ističem
kao vrlinu? Nikada kraja mojim nedoumicama. Ima
razloga za, ima razloga protiv. Uvek ima previše
prokletih razloga, meñusobno se pobijaju. Kako da ih
odmerim? Po čemu? Na kom kantaru? Na osnovu čega da
uvažim jedne, odbacim druge?
Takve potankosti Biserku ne zanimaju. Ona gura
svoje, ne obazire se. Šta ako ne izgura? Šta ako se saplete
baš o neku od onih začkoljica, preko kojih bi da tek tako
preñe, kao da ih nema?
Trebalo je da budem most, da ga gugi pregazi, kako
bi stigao do boljih od mene.
Šta ako se most uzjoguni? Šta ako se odupre? Šta
ako se pobuni? Šta ćemo onda, trgovkinjo moja?
Mostu bi, recimo, moglo da dojadi da preko njega
gaze. Mogao bi da se propne, da sa sebe zbaci sve koji se
na njemu nañu. Tako se i neukroćena ždrebad propinju,
da ih ne zajašu. Zašto ne bi i mosti? Mogao bi most da se
stropošta, da sebe uništi kako bi prestao da služi. Mogao
bi da se zatvori i da na sebe ne pušta nikoga.
Zašto bi most večno trpeo da postoji isključivo zbog
drugih? Zašto se ne bi pobunio, uskopistio, zainatio? Ko
bi to mogao da mu zameri? Zamerili bi mu, naravno.
Ocrnili bi ga da ne može biti gore. Na njega bi se sručila
sva sila osuda. Sebičan, samoživ, neodgovoran. Tako je
to na ovom svetu, ili te iskoriste ili te nagrde. Valja im
- 164 -
onaj koga mogu da upotrebe. Ne valja onaj ko im to ne
dopušta. U tome je sav njihov moral. Sve ostalo je pričam
ti priču.
Kaže se dobar kao hleb. Zašto hleb hvale? Zato što
ga požderu. Ako ne daš da te smažu, u slast , zlo i
naopako. Dići će se kuka i motika.
Ili služiš, ili te posluže govnima. To je sav moral
ovog sveta. Sve ostalo je prenemaganje. Puštanje magle.
Još ponešto nije išlo u prilog Biserkinim namerama.
Ne volim da od bilo koga išta tražim. Kada mi neko
nešto učini, zadužuje me. Obavezuje. Kad tad će zatražiti
da mu vratim, i to sa debelom kamatom. Mrzim da
dugujem, mrzim da se obavezujem. Hoću da sačuvam
svoju slobodu. Hoću da sačuvam svoje pravo da
postupam po svojoj volji i svojoj pameti, ne po obavezi
koju su mi natovario na vrat. Makar mi i pamet i volja
bili ništavni. Moji su, ma kakvi da su.
Da je to samo, uradio sam ja tebi ovo, uradi ti sad
meni ovo, pa još kako tako. Da čovek možda i proguta.
Ali ne ostaje na tome. Traži se tu i poštovanje. Ko ti čini,
primorava te da ga uvažavaš. Samo što ti ne podmetne
ručicu da je poljubiš. Zbog toga ti i izlazi u susret, da te
natkrili. To mi se gadi. Zašto bih poštovao drugog kada
ne poštujem sebe? Zašto bih ikome dao ono što sebi
uskraćujem? I kao da mene neko poštuje? Da me slučajno
Pizdić ne poštuje? Ili Tutumračica? Ili Braca?
Odvratno mi je, ponižavajuće da bilo koga
moljakam, hvatam za revere, povlačim za rukav.
Čak i kada bih prešao preko svoje odbojnosti,
pojavile bi se nove prepreke. Ne poznajem imena.
Nemam sa njima nikakvih, čak ni posrednih dodira.
Zbog toga se ne osećam uskraćenim. Naprotiv. Bez njih
mi je lepše. Ne gnječe me svojom težinom. Ma šta težina.
Praznina je to. Sve je to šuplje. Sve je to moj do moga,
- 165 -
prevarant do prevaranta, folirant do foliranta. Ali i
praznina gnječi. Ili usisava. Ili... Uglavnom, ubija.
U borbi sa bolešću, nisu ti ništa bolji od mene. Samo
su se izveštili u... Ostavljanju utiska. Usavršili su
vašarske trikove i slično. U čemu ja žalosno zaostajem.
Razvejemo li maglu, koju puštaju, pogledamo li
samu stvar, po čemu me to oni nadilaze? Je li se neko od
njih vinuo do iscelitelja? Nije. Je li neko od njih potukao
smrt? Nije. Šta onda hoće? S kojim pravom se onda
šepure? Zašto bih klečao pred njima? Zbog Biserke i
njenih kombinacija? Ne dolazi u obzir. Neka se snalazi
kako zna u ime. Sama se uplela, neka se sama raspliće. Ja
u tome neću da učestvujem. Pa neka bude šta bude.
Neka gaze preko nekog drugog. Meni je dosta.
Nije Olga imala pravo da mi to uradi. Bilo je
izdajnički me tek tako ostavi na cedilu, da ne bude tu
onda kada mi je potrebna. To nema smisla. Tačno, nisam
se najavio. Tačno, nije znala da ću doći, ali šta s tim?
Mogla je da pretpostavi tako nešto, mogla je s tim da
računa, mogla je i tu mogućnost da uzme u obzir. Pre
nego što ispari. Tek tako, iz čistog mira. Pa ti onda
poljubi vrata.
Je li Olga moj sedativ? Jeste. Treba li sedativ uvek
da bude na raspolaganju? Treba. Ne da treba, nego mora,
to se samo po sebi razume. Ne može sedativ tek tako da
odšeta, hop, i nema ga. Pa ti onda kriziraj. To je
nedopustivo. Kakav je to sedativ koji nije uvek pri ruci?
I gde samo landara, da mi je znati? I zašto je
isključila mobilni? Kakav je to način? Još nikada se nije
dogodilo da mi bude nedostupna.
Da nije navatala nekog drugog? Nekog boljeg? Ja joj
valjda više nisam dovoljno dobar. Pa mi se zajedno
smeju, posle parenja. Možda me otkači, ovih dana.
- 166 -
 Verovao sam da me ne poredi, da sam bar za nju
neuporediv. Samo kao neuporediv imam šta da tražim.
Odmeri li me sa drugima, mrka kapa. Mogu slobodno da
se slikam. Ne zato što bih bio gori od drugih. Naprotiv,
nisu mi ni do kolena. Nego zato što se meri metrom koji
mi ne odgovara. To je moć žena. Drže metar u ruci.
Proglašavaju pobednike muškog nadmetanja. I daju sebe
kao nagradu. Ili će biti obrnuto, padaju pred
pobednicima, kao snoplje. Moć ih opčinjava. Za moć se
lepe.
Olga me možda samerava, lažnim metrom. Onim
koji važi za sve. Ja taj metar ne priznajem. Zato što nisam
kao svi. Ja sam izuzetan. Ja sam izuzetak. Prirodno je da
budem izuzet, logična posledica.
Sa ženama se nikada ne zna. Pritvorne su,
podmukle. Olga je žena. Dakle, sa Olgom se nikad ne
zna. Elementarna logika. Kako sam samo taj sled smeo s
uma? Braca je u pravu, meni su svrake popile mozak. Do
dna. Ni kap pameti mi nije ostala.
Ne kažem, i muškarci su podmukli. U redu, ni ja
nisam ništa bolji, i to je tačno. Ali to ipak Olgu ne
opravdava. Olga je sedativ. A sedativ mora da bude
pouzdan. Mora!
Ili joj ja više nisam dovoljan, pa hoće da se zakiti još
nekim? Čak dvojicom ili trojicom ili ko zna sa koliko
njih. Možda je rešila da napravi muški harem? Ili ergelu?
A gde je tu odanost, moliću lepo? Gde privrženost?
Da je skoknula do prodavnice, nije. Dao sam joj
dovoljno vremena da se vrati.
Da joj nije pozlilo? Da se nije borila sa dušom, dok
sam ja zvonio? Ili se već hladila i kočila? Ležala
obeznanjena, u najboljem slučaju.
Ne, to isključujem. Zato što to ne može biti. Kako
sedativu da pozli? Ne ide. Ne uklapa se. Šta bi bilo da se
- 167 -
Olga razboli? Lek bi se preobrazio u pacijenta,
nezamisliv nazadak.
A ako su je ucmekali? Dogaña se to, pune su novine
takvih slučajeva.
Onda je tek čupavo. Onda sam tek obrao kožu na
šiljak. Koga će da optuže za ubistvo nego mene? Izjave
očevidaca. Jeste, vrzmao se tu jedan takav i takav, lepljiv
pogled na potiljku, zavesa pomerena u stranu, uhode na
svakom koraku. Jeste, bio je uzrujan, viñali smo mi već
toga i ranije, navraćao je, oduvek nam je bio malo
sumnjiv. Bio joj je valjda švaler, ili tako nešto. Valjda su
se pokarabasili pa ju je zatukao. Htela da ga se oslobodi,
sirotica, ko bi s takvim izdržao.
Daj se ti onda odbrani, ako možeš. Nema teorije.
Makar se popeo na glavu. Preñu preko onog što kažeš,
kao da nije rečeno. Ili izvrnu tako da ne prepoznaš
vlastite reči. Ispadne da si rekao nešto sasvim suprotno
od onog što si hteo. Da sam sebe teretiš umesto da se
pravdaš. Kada sam to uspeo da se odbranim? Nikada.
Osuñen si, čim te optuže. Na osnovu člana tog i tog...
Ako zatreba, sudiće mi i bez članova i bez zakona.
Skleptaće me ovih dana. Hoće li me pokupiti kod
kuće ili na poslu? Danju ili po noći? Moram da budem
spreman.
Biserka se prevarila ako je pomislila da ću da
navalim iz sve snage da gugiju iskopam njegova uvažena
imena, sve moj do moga, sigurno ih ima i tamo na klinici
kod rošavog upravnika, neka im pljune kintu i nema
problema. Ali bi gugi za džabalesku. Ipak je on stručnjak
za finansije, makar svoje.
Ništa ja nisam obećao, reč neću prekršiti. Ja svoju
reč poštujem, ne bih prešao preko nje ni da me kolju. Šta
je rečeno, biće učinjeno. Tako je to kod mene. Ne kao
kod Brace, danas jedno, sutra drugo, prekosutra treće, ne
- 168 -
možeš da ga uhvatiš ni za glavu ni za rep. Stamen kamen,
to je Nenad Novaković, ne neka tamo vrdalama, ne neki
tamo vrtiguz.
Što se tiče zdravstveno problematičnog gugija,
pitanje sam rešio diplomatskom formulacijom, elegantno.
Videću šta može da se uradi, dobro sam to smislio. Došlo
mi u trenutku, što mi se retko dogaña. Ako se ispostavi, a
ispostaviće se, da ne može ništa, nema zamerke. Tako
sam sebe poštedeo suvišnih sukoba. Živela diplomatija,
nego šta. Samo se budale hvataju za guše. Pametni
eskiviraju, manevrišu.
Neka gugi zavuče ruku u džep, stići će do koga god
hoće. Imena su na prodaju. Sva do jednog. Samo je
pitanje cene. Što veće ime, to veća cena.
Ne bi gugi, ni slučajno. Taj kad plaća kao da krvari.
Da me zamolio da ga pregledam, izašao bih mu u u
susret. Bez oklevanja. Da je zatraženo da se pozabavim
njegovim zdravstvenim nevoljama, uradio bih to. Koga
sam još odbio? Nikog. Razvlači me ko stigne. I komšiluk,
i rodbina, i poznanici. Jesam li trčao kod Marićke?
Jesam. Pa što gugija da odbijem? On bar nema džukelu.
Ova njegova njišti i rže ali ne laje. Valjda me ne bi ujela.
Ili ritnula.
Ne mogu drugačije. Borac sam protiv bolesti. To me
obavezuje. Bolest nema radno vreme, ne nasrće od toliko
do toliko, pa fajront. Samim tim, nemam ga ni ja. Ne
prestajem da budem lekar kada izañem iz doma zdravlja.
Poziv se ne okončava sa poslom.
Istina, Biserka se ne uzda u moje isceliteljske moći.
Kada zatreba, pomoć za sebe i Milu traži kod drugih
doktora. Meni se ne poverava ni obična prehlada. Krivo
mi je, zbog potcenjivanja.
Nije gugi došao da ga vidam. Došao je da preñe
preko mene. Da me pregazi, kako bi stigao do dostojnijih,
- 169 -
zbog toga je došao. Tu se preračunao. I Biserka sa njim.
Moraće sebi da potraži drugi prelaz.
Da pripremim četkicu i pastu za zube, toplu odeću,
čisto rublje? Za slučaj da me pokupe ove noći. Pun je
mesec. Da li su za hapšenje pogodnije vedre ili oblačne
noći? Ili mi ne treba ni četkica ni pasta za zube? Hoće li
mi dati da išta ponesem? Hoće li mi tamo oduzeti sve
lične stvari? Ne poznajem proceduru. Ne znaš ono
najvažnije, a pune ti glavu svačim. Kako postupati
prilikom hapšenja? Uputstvo bi morali da se podele
svakome. Da ga ubace u sandučad, meñu račune i
reklame.
Kako postupati pirlikom hapšenja? Zašto to pitanje
ne postavljaju na kvizovima? Zašto ga ne razlažu
celovečernjim emisijama?
Da zaždim? Kuda ću?
Hoće li tužilac pozvati i Bracu da svedoči protiv
mene? Kako bi svestranije prikazao moju zločinačku
prirodu. Braca će im dati materijala i materijala, ima
samo da sipa. Još ako budu kamere, neće se zaustaviti.
Jedva će dočekati priliku da iznese sve što ima protiv
mene. Neće biti jedini. A ko će za mene da posvedoči?
Gde su svedoci odbrane? Nema ih. Da dam oglas, možda
se neko i javi?
29.
Bio je to uvek isti, gadan osećaj, prožimao je pri
ulasku u bolnicu ili dom zdravlja, i onda kada nije
dolazila zbog sebe i svojih. I onda kada bi išla u bolničku
posetu. I onda kada bi nekog pratila, kao što je pratila
Mladenu. Nije mogla da odbije, kad joj je već tolika frka.
Iako Vlatki nije jasno kako se koleginica još uvek nije
navikla, a stalno visi po ordinacijama, laboratorijama,
- 170 -
rendgenima, ultrazvucima... I zašto navaljuje na pretrage
i preglede kada ih se toliko boji? Da je ne vuče uzbuñenje
koje ide ruku pod ruku sa strahom? Ako straha zaista
ima. Ne misli Vlatka da je Mladena namerno obmanjuje,
da bi je vukla sa sobom, zato što bi joj možda biulo
dosadno, kao roñaci koja je tako prekraćivala vreme. To
ne. Nije li, meñutim, samu sebe ubedila da se boji? Prvo
obmaneš sebe, tek onda druge. Tako to ide.
Mladena je cvilela, suženi i zapušeni krvni sudovi,
doći će joj to glave, razlila se po plastičnoj stolici, Vlatka
nije pratila šta govori, jadikovanje je bilo previše
jednolično. Jadikovanja su je činila nestrpljivom, a trudila
se da to ne pokaže.
Kraj kabineta za ultrazvuk sedeo je čovek, podsećao
ju je na krastavac. Nestrpljivo je pogledavao na vrata.
Ova se baš zadržala, mrmljao je, prekorno.
Vlatku nije držalo mesto. Šetkala je par koraka
tamo, par ovamo, od rendgena do ultrazvuka i nazad.
Pokretom se branila od osećanja bespomoćnosti pred
mehanizmom koji je mrvi. Pokretom je zavaravala
potrebu za bekstvom.
Bile su u prizemlju. Stakleni deo zida je otkrivao
unutrašnje dvorište, neveliku kocku betona i trave, sa
četiri klupe. Rado bi šmugnula u dvorište, ali joj Mladena
to ne bi dopustila. Ionako ju je molila da prestane da joj
šetka pred očima, od toga joj se vrti u glavi. A i kao da je
napušta. Ako bi mogla da se skrasi, potrebno joj je da uz
sebe oseti njeno prisustvo.
„Treba li da te držim za ruku?“, Vlatka nije izdržala
da ne pecne.
„Ne, ne treba da me držiš za ruku. Samo se skrasi.“
Nije joj bilo druge nego da sa čežnjom pomišlja na
parčence slobode, uklješteno izmeñu zidova od smeñe
cigle.
- 171 -
Sa druge strane dvorišta su u prozorima promicale
prilike, kao da lebde. Bile su nestvarne.
Džombasta sestra, sa grañom bacačice kugle,
stvorila se na staklenim vratima.
„Molim vas da odmah ugasite tu cigaretu!“,
doviknula je čoveku sa kačketom natučenim na čelo.
„Ovde pušenje nije dozvoljeno. Imam inspekciju, neću da
me zbog vas kažnjavaju.“
„Ovo ovde je priroda, nije dom zdravlja. Ovde mogu
da radim šta hoću“, odvratio je naoštreni glas.
„Ne, to nije priroda, to je dom zdravlja. Odmah
ugasite tu cigaretu!“
„Kako nije priroda? Ovo ovde je napolju.“
„Nije napolju nego je u domu zdravlja. Napolju je
kad izañete skroz napolje, na ulicu. Na glavni ulaz.“
Čovek mrkog pogleda nevoljno žrtvuje cigaretu.
Evo ga u hodniku, gunñanjem prikriva poraz.
„Kao da ja ne znam šta je napolju, a šta je dom
zdravlja. Petnaest godina sam ja radio u zdravstvu.
Petnaest godina. I šta sam dobio? Ništa. Ovaj ti ne da da
pušiš, onaj ti ne da platu, onaj te tera da radiš po petnaest
sati. Dosta mi je toga. I što vi ovde puštate preko reda?“
„Nikog mi ne puštamo preko reda“, umešala se
sestra za pultom kraj ulaza, koja prima knjižice.
„Puštate, puštate. Jedna je ovde“, pokazuje na vrata
rendgem kabineta, „ušla pre mene a došla je posle. Da
nije neka vaša? Ili vam je nešto tutnula, da je ubacite
padobranom. Kafu, čokoladu, bombonjeru, viski, neku
šušku?“
„Niko meni ništa nije tutnuo. Pazite vi šta pričate“,
ljutnula se sestra.
„Drugom vi to, drugom. Kao da ja ne znam kako to
ide. Petnaest godina sam ja radio u zdravstvu. Petnaest. I
šta sam dobio? Ništa. Ni cigaru ti ne daju da popušiš kao
- 172 -
čovek. Nego ću ja da prijavim vašem direktoru šta se
ovde radi.“
„Samo ti prijavi. Uf, da znaš što si me uplašio“,
dunula je prezrivo sestra.
„I hoću da vas prijavim. Što da vas ne prijavim?
Samo neću direktoru. Ni taj nije bolji od vas ovde. Da je
bolji, zaveo bi neki red. Nego ću pravo u ministarstvo. Pa
da vidimo onda. Imam ja roñaka koji radi u ministarstvu,
nisam ni ja tikva bez korena. Odvešće on već mene kome
treba. Što ću da vam zapaprim čorbu, ima samo da se
čudite šta vas je snašlo.“
Čovek se malo razvedrio, verovatno zadovoljan
svojom pretnjom. Čak je i kačket skinuo.
„Evo, još ovde čekam. Ne znam koliko će ovo da
potraje.“
Devojka je bila našminkana i doterana kao za
izlazak. Tako je i Sneška odlazila lekarima.
Spustila je mobilni u tašnu. Izvadila ga je,
predomislivši se.
Bila je preplanula. Koliko li vremena provodi u
solarijumu? Vlatka nikada nije kročila u solarijum i
nikada neće, iako je Sneška uporno pokušavala da je
odvuče. Grdila ju je što zanemaruje sebe. Zanemarivati
sebe, stalno je slušala taj izraz i nikako ga nije razumela.
U stvari, razumela ga je, i previše dobro i nikako joj se
nije dopadalo to što je razumela. Starati se o sebi značilo
je brinuti o svom izgledu i to ne onako, ovlaš i usput, već
svom snagom, dvadeset četiri sata bez prekida. Značilo je
postati robinja sopstvenog izgleda. Značilo je pretvoriti
se u predmet, koji se nudi muškim pogledima, da ga
procene i ocene, koji i postoji zbog tih pogleda, za te
poglede. Kao da si eksponat na izložbi za muške
posetioce. Čudno, što su žene sebe smatrale slobodnijim,
to su se čvršće vezivale uz izgled, to su se više trudile da
budu lepa stvar, kao neka vaza. Što su sebe smatrale
- 173 -
ravnopravnijim, to su se potpunije potčinjavale muškim
pogledima. Neobična neka sloboda, neobična neka
ravnopravnost. Uopšte, primetila je da reči sve češće
znače suprotno od onog što naizgled kazuju.
Mladena je iz kabineta za ultrazvuk izašla bez grča,
bez užasa ali i bez osmeha na licu. Bilo je prazno,
bezizražajno.
„Kažu da je sa krvnim sudovima sve u redu. Mada,
nisam mirna dok mi nalaz ne protumači moja doktorka“,
mahnula je papirom. „Stručno mišljenje je ipak stručno
mišljenje. Ja možda baš i nisam sve najbolje razumela.
Možda ima nečeg što nisu hteli da mi kažu. Moja
doktorka, to ti je zmaj žena. Kod nje nema da omane, zna
znanje.“
„Moć se pravi od straha“, pisalo je u Priručniku. „To
joj je osnovna, najvažnija sirovina. Prvo te, buuu, buuu,
buuu, prepadnu na smrt. Da se unerediš. Da te raspamete.
Da te izbezume. Onda se ponude. Da te stisnu u
zaštitnički zagrljaj. Da te, je li, spasu propasti. A bez njih
bi zasigurno propao. Da te izbave iz opasnosti kojima te
sami izluñuju.
Drugi neizostavni sastojak moći je tajna. Moć je
tajanstvena. Ništa ne otkriva do kraja. Samo ponešto
nagovesti, koliko da te draška, a ostavi u neizvesnosti.
Zašto? Zato što je neizvesnost najteže podneti. Rasturaju
te, razbijaju neizvesnošću.
Moć je daleko iznad tebe. Razume ono što je tebi
nedokučivo, vidi ono što ti ne vidiš. A ti, ti si stvorenje
glupavo i tupavo, prepušten sam sebi ni sekund ne bi
opstao. Stradao bi, bez njih, vidovitih. To ti stalno
stavljaju do znanja.
Zašto doktori škrabaju? Zašto koriste reči koje ne
razumeš? Da ne možeš da protumačiš ono što su ti rekli
ili napisali. A čim nešto ne možeš da protumačiš, odmah
ti se čini da je to nešto strašno pametno, neka velika
- 174 -
mudrost, kojoj tvoj pileći mozak nije dorastao. Mnogo im
je važno da se osećaš kao tupče-glupče. Zato i koriste
nerazgovetne izraze. Znaju da se najlakše pada na
nerazumljivo. I da nerazumljivo uteruje najveći strah.
Pričaju o tebi a nikako da razabereš o čemu se tu radi. A
čim ne možeš da razabereš, to mora da je nešto mnogo
gadno. Opasnost koju možeš da sagledaš je ipak
ograničena. Ona koju ne možeš, nije.
To im je bitna fora. Isfintirali su te, a da nisi ni
opazio šta ti rade.
Ima li ikog da ti prevede s doktorskog na srpski?
Naravno da nema. Ne bi to uradili ni za živu glavu. Što ju
je teže dokučiti, to je medicinska mafija moćnija.
Vampirska je. Traži tamu. U tami ti pije krv. Svetlost je
obesnažuje.
Mnogi se, isprepadani, prime. I onda – gotovo,
dopali su tamnice. Strpani u kavez, upregnuti u jaram.
Uzmimo one tužne bolesničke pidžame. Na šta liče?
Na robijašku odeću. Fale im samo brojevi na leñima. A i
te brojeve će im kad-tad prikačiti.
Uzmimo poredak u bolnicama. Po čemu se razlikuje
od zatvorskog? Ili kasarnskog, u najboljem slučaju.
Šta je sa onima koji su na prividnoj slobodi? Ti su
sami sebi tamničari. Sami sebe nadziru. Sami sebe
primoravaju da se drže propisane kazne, koju medicinska
mafija zove terapijom. Kazna je opravdana, zgrešili su
čim su se razboleli. Bolest je greh. Poneko pokuša i da
vrdne, ako se već ne usuñuje da se pobuni. Na takvog
odmah saspu drvlje i kamenje. Ne pridržava se, drznik
terapije, prkosi uputstvima. Nedopustivo. Izgubljen je,
kazniće ga bolest, surovo kako to samo ona ume. Ako,
zaslužio je, bitanga i baraba. Bruka božija. Kad otegne
papke, biće sam sebi kriv. Da je slušao, još bi ga sunce
grejalo. Ovako...
- 175 -
Većina je ipak pokorna. Predala se medicinskoj
mafiji. Na milost i nemilost. Radi sve što joj se kaže. Bez
ikakvog otpora. Čak žudno.
Neki idu i dalje. Pokušavaju da se poistovete sa
tlačiteljima. Oponašaju ih u svemu. U držanju, u govoru.
Nadaju se da će tako preći na onu drugu, doktorsku
stranu. Da će se nekako uvući u tabor gospodara. Tako se
i oteti poistovećuju sa svojim otmičarima.
Od poistovećenja nema ništa. Robovi ostaju robovi,
gospodari ostaju gospodari. Ma koliko se prvi trudili da
liče na druge. Izmeñu medicinara i bolesnika zjapi
provalija koja se ne može preći. Medicinari su sa jedne,
pacijenti sa druge strane bolesti.
Kada ih jednom uhvati, medicinska mafija više ne
pušta svoje žrtve. Uspeva joj, štaviše, da u njima ubije
svaku želju da se oslobode. Uspeva joj da ih navuče, da
ih pretvori u ovisnike, kojima treba sve više i više njenih
navodnih usluga. To je njeno najveće, njeno najvažnije
postignuće. Uspeva joj da robovi dragovoljno rade za nju.
Da sami obrañuju, sami uvlače nove žrtve. Da su na to
strašno ponosni, uvereni da time nekom pomažu.“
Mladena liči na žrtvu medicinske mafije, kakva je u
Priručniku opisana. Ima li negde neki telefon ili neka
adresa, može elektronska, može obična, na koju bi mogla
da se javi? Da čoveku ogromnih naočara, špicaste brade,
opiše Mladenin slučaj, možda mu posluži. I da mu iznese
neke svoje opaske, neka svoja razmišljanja, neke svoje
nedoumice, možda u njima nañe nešto korisno i
zanimljivo. Mora da na sajtu postoji neki telefon i neka
adresa. Valjda Sneška može toliko da joj učini, da joj to
potraži. Ne ide joj se još jednom u internet kafe, mada bi
joj ona devojka rado izašla u susret. Da joj je nešto takva
ćerka. Da joj je bar jedna ćerka.
Prle se nacrtao pred stočićem. Premeštao se s noge
na nogu. Pogledala ga je upitno.
- 176 -
 „Ima nešto...“
„Šta je to nešto?“
„Imaju sva deca u školi.“
Smetala joj je dečakova sklonost da okoliši kada
hoće nešto da izvuče. Nikako da ga nauči da direktno
kaže šta hoće.
„Svi imaju“, ponovio je. Valjda su mu se svi činili
kao neoboriv razlog. Mrzela je pozivanje na sve. Ipak,
teško joj je padalo da svojoj deci uskrati ono što je drugoj
dato. Što su ona gora od ostalih?
„I šta ako svi imaju? Šta s tim?“
„Mislim, jedino ja nemam.“
Pripremao je teren, pokušavao da se osigura da ne
bude odbijen. Ljutila su je dečakovi pokušaji da njome
manipuliše. Da, kao dugme, pritisne neko osetljivo mesto
kako bi isposlovao ono što je naumio. Ovde je bio jako
blizu. Bio je vešt, mališa. Ako ga ne usmeri u drugom
pravcu, izrašće u muljatora i muvatora. Iako bi tako
verovatno bolje prošao.
„A što su svi toliko važni?“
Nije odgovorio. Samo se još više uzvrpoljio. Nije
vredelo da nastavlja dalje.
„A šta to jedino ti nemaš?“
„Pa te patike.“
„Kako nemaš, imaš troje patika. I sve su čitave.“
Te patike su bile, naravno, patike sa reklame koja se
vrtela na svim kanalima. Preporučivao ih je proslavljeni
košarkaš, jedan od najvećih svih vremena, kako bi
Sutlijaš rekao, ponavljajući izlive oduševljenja sportskih
komentatora.
Prle ju je dirnuo u živac. Odvratno je kako decu
uvlače u svoje prljave igre, samo da bi zgrnuli što više
para. Preplavila ju je ona ista bespomoćnost koja ju je
porazila u domu zdravlja. Ponovo se suočila sa nečim što
je daleko moćnije od nje. Najgore joj je bilo što nije
- 177 -
nalazila reči da dečaku objasni o čemu se tu radi i kako
ga koriste. Niti je imala načina da ga odbrani od pritiska,
kome je izložen na svakom koraku. Pritiska televizije,
pritiska vršnjaka. To ju je razdražilo.
„Nećeš patikama ići po ovom snegu.“
„A fizičko?“
„Šta je sa fizičkim?“
„Na fizičkom sam u patikama.“
„Znam da si u patikama. I šta onda?“
„Ostali imaju drugačije.“
„Tvojim patikama ništa ne fali“, rekla je nabusitije
nego što je želela. „To su sasvim dobre patike. Jedan par
ti je skoro nov. Letos je kupljen.“
„Kako su dobre kad mi se zbog njih svi smeju?“
„Ko ti se smeje?“
„Svi.“
„Imaju li ti svi imena? Da ja malo popričam sa
njima. Da im objasnim neke stvari. Kad već roditelji
nisu.“
Ustuknuo je, užasnut ovim nagoveštajem. Pokajala
se što je to rekla. Izletelo joj je samo od sebe. Jasno je da
bi ga uvalila u gadnu nepriliku kada bi se pojavila da
njegovim školskim drugovima drži lekcije o patikama.
„Taj ko ti se smeje zbog patika, taj je budala.“
„Oni kažu da sam ja budala.“
Mašina je mlela. I mlela. I mlela.
Dečakovo lice se iskrivilo. Bio je na ivici plača. To
ne bi mogla da podnese.
„Hajde, sevaj, i radi domaći. Jesi li uradio
matematiku?“
„A patike?“, nije joj dopuštao da promeni temu.
„Za patike ćemo još da vidimo“, rekla je preko
volje.
Plačevan izraz se povukao sa dečakovog lica, njene
reči je protumačio kao obećanje.
- 178 -
 Nije bila zadovoljna sobom. Trebala je da ga načisto
odbije i preseče tu priču, a nije imala srca da to uradi.
Kada bi imala nekog da joj priskoči u pomoć, da je
posavetuje, ili bar da je sasluša, ali nema nikog. Bori se
sasvim sama sa nadmoćnim silama. Eh, kada bi susrela
pravu prijateljicu, na nekom od predavanja, gde bi je
drugde mogla naći.
Ove nedelje od predavanja nema ništa. Pada joj
popodnevna smena, kasno završava. A i kada završi, nije
nizašta. Sve do ujutru. Biće to naporna nedelja. Istina,
nije bežala od napora, nije kukala, ali... Valjda svako, bar
ponekad, poželi da bude malo pošteñen.
Moraće da svrati do Sneške pre posla, da joj otvori
sajt i pronañe kontakt podatke. Zgodno je da im se smene
pokapaju, mada bi joj ponekad bilo draže da je drugačije,
lakše bi je izbegla kada je uhvati da dosañuje.
30.
Obradovićka mu je namignula, u prolazu.
Zaverenički. Je li u tom migu bilo i nečeg nestašnog,
obešenjačkog? Ili mu se samo tako učinilo. Je li tu bilo
nekog poziva? Ili mu se prividela vlastita želja? Može biti
da tu ima i nečeg višeg od regrutacije. Da ipak proba? Na
sreću, pa šta bude. Šta ga košta? Šta ima da izgubi? A
proplanak u letnje popodne? A buljuk koji, uz salve
smeha, izleće iz žbunja? A bruka? A stid? A Obradovićka
dok u lekarskoj sobi ismeva tipa, kome je dala korpu, i
svi u tome uživaju, i svi se naslañuju tuñim poniženjem?
Bolje mu je da se mane osvajanja. Slab je osvajač,
nedostaje mu pouzdanje pobednika, nadrljaće. Bolje mu
je da osigura ono što već ima. Da mu i to ne izmakne. Da
mu i to ne oduzmu, ne otmu, šta sve nisu, eh, taj dvogled,
taj dvogled. I mnogo štošta osim dvogleda. Kada bi
- 179 -
napravio spisak, oduzeto bi napunilo strane i strane, u par
redaka bi stalo ono što mu je ostavljeno.
Posed je ugrožen, na uzbunu zvona zvone.
Ne, nije Olgu ništa zadesilo. Sa te strane, stvar je u
redu. Sedativ se nije pretovrio u bolesnika. Neće biti ni
hapšenja. Bar ne ovim prilikom, bar ne ovim povodom.
Ovog puta se provukao. Neće uvek biti te sreće. Jednom
će ga skleptati, ne steže mu se uzalud utroba kada se
mimoiñe sa policijskim uniformama. Okriviće ga, naći
će se već zašto. Okrivljavali su ga otkad zna za sebe. I
uvek su nalazili zašto. Neki se rode krivi. Optužiće ga da
je skrivio smrt nekog bolesnika. Ili da ga je unesrećio,
obogaljio, neznalačkim lečenjem. Podmetnuće mu u ordi-
naciju neke pare, pa će onda tvrditi da je uzeo mito. Neka
pacijentkinja će podneti prijavu da je pokušao da je
napastvuje. Ko traži razlog, taj će ga i naći.
Olga je tu, još uvek na raspolaganju. Meñutim,
meñutim... Otkud sad ta prijateljica? Odakle je ona
iznikla? Nikada je nije pominjala. Istina, Olga je govorila
malo, pogotovo o sebi. Pričao je uglavnom Nenad, ona je
upijala, odobravala, potvrñivala, tešila, hrabrila, divila se,
ljutila zajedno sa njim na one na koje se trebalo ljutiti.
Bila je još malo pa idealna žena. A idealna žena je za
muškarca prazna posuda koju ispunjava sobom, čiji je
jedini sadržaj.
Nenad je nije zapitkivao. Nije ga zanimao onaj deo
njenog života koji se odvija nezavisno od njega. Najdraže
bi mu bilo da taj drugi život uopšte ne postoji. Olga bi na
ovom svetu morala da bude isključivo zbog njega i za
njega. Nenad se štrecne kada god ustanovi da ona postoji
za sebe ili za druge. Nije mu pravo kada je primoran da
se susretne sa njenim drugim, od njega nezavisnim
životom, tada se pod njim otvori vrtoglava provalija, preti
da ga proguta. Uplašen, hitro je zatrpava zaboravom.
- 180 -
 Izneverila ga je. To joj neće zaboraviti. Možda bi
zaista bilo bolje da je nema. Kad je već nema celu,
nepodeljenu. Šta će mu polovično? Ako mu ne treba,
nema razloga ni da postoji. To je jasno kao dan.
Kako je samo mogla da kokodače sa nekom
rospijom dok on čuči pred njenim vratima? Nije znala da
čuči? Morala je da zna. I znala bi, da joj je zaista stalo.
Nešto bi joj reklo, nešto bi je opomenulo. Kako je mogla
da dopusti da joj je se isrpazni baterija na mobilnom pa
da ne može ni da je dozove? Šta će uopšte ta prijateljica?
Šta će joj iko, osim njega?
Moraće pod hitno da potraži još koju Oglu, da se
obezbedi. Za svaki slučaj. Zlu ne trebalo. Ako jedna
zakaže, daj drugu. Ni pet ili šest ne bi bilo naodmet. Tako
nikada ne bi ostao bez sedativa.
Obradovićka bi mu bila previše. Prevazilazi njegove
mogućnosti. Luksuzan artikal, koji sebi ne može da
priušti. Tu bi se skrljao, slomio vrat. Ali bi za dopunske
Olge mogao da se postara.
Da da oglas? Da lepo navede šta mu treba? Pa da
napravi širi izbor, pa uži izbor, kako to već ide. Dok ih
lepo ne proseje. Dok mu ne ostanu samo one prave,
prijanjajuće. Podatne posude.
Hromi Daba se menjao sa dobom dana. Naveče je
bivao zbijeniji, zgusnutiji. Probijao si se izmeñu stolova
kao da roniš. Popodne je bio razreñen, rasplinut.
Dve glave su klimnule, da ga pozdrave. Nenad je
odgovorio istovetnim pokretom. Kod Hromog Dabe su se
znala pravila ponašanja. Znalo se ko se i kako pozdravlja.
Ko klimanjem glave, ko uzvikom, ko rukovanjem i
tapšanjem po ramenu, ko zagrljajem, ko sa tri poljupca.
Kod mene dolazi svet od reda, ponosio se vlasnik. Ne
skupljam ja svakav ološ. Ne treba mi. Neću dileje,
drkadžije. Zaista se dogañalo da neke izbaci, nekima
zabrani ulazak. O tome su se starale dve zatupaste njuške,
- 181 -
razmere trokrilnih šifonjera, koje su sedele za stolom tik
do ulaza.
Nenad je Dabiću zavideo na ovoj povlastici. Kad bi
se njemu nešto dalo da škartira svakog ko mu se ne sviña.
„Može mi se“, poveravao se krimos Darku. „Zato
što ja ovo ne radim zbog para. Ima baća para“, udario bi
se po džepu, čak bi katkad izvukao i debeo, presavijen
svežanj novčanica.
„Ovo radim onako, iz gušta. Kad sam bio klinja,
nešto me vuklo da postanem šanker. Mnogo mi se sviñalo
da točim piće, mućkam koktele i tako to. Delovalo mi je
to kao mnogo moćna stvar. Svi čekaju na tebe da im
nešto uspeš. A vidi ti sad. Šankeri rade za mene. Onda
kažem sebi, vidi ti Dabiću dokle si dogurao, bog te mazo.
I doñe mi nekako milo oko srca. Nešto mi se nadme u
grudima. Prosto mi doñe da poletim.“
Krimos će završiti u čitulji, ne u onim malim,
kojima se sa ovog sveta ispraćaju obični smrtnici, nego u
onim velikim od po cele ili pola, u najgorem slučaju
četvrtinu strane, to je samo pitanje dana. U oglasnom će
zadovoljno trljati ruke. Eh, da nam je svaki dan bar po
jedan ovakav pokojnik, da se i mrtav rasprostre, a ne
penzosi, i u smrti stisnuti kao što su bili u životu.
Stradao u obračunu, postaviće novine Dabićevu
fotografiju na naslovnim stranama. Gadno bi, meñutim,
bilo ako napišu – Pucnjava u kafiću. Jer bi u kafiću
mogao da se nañe i Nenad, u najnezgodnijem trenutku, i
na svet je došao u nezgodnom trenutku, lako bi mu se
moglo desiti da tako sa njega i ode. Zalutali metak,
slučajna, usputna žrtva. Kolateralna šteta, tako su govorili
dok su padale bombe. Ako mu se i gazda zadesi za
stolom ili u blizini, kad ospu rafalom, tu spasa nema. Kad
ga izbuše, nikakva ga imena neće zakrpiti. Biće to rupa
do rupe.
- 182 -
 Za svojim stolom, onim u uglu, Darko je, stisnutih
usana, kao da se boji da nešto ne proguta, prelistavao
papire. Mahnuo je. Alga je dolelujala. Šta bi bilo kada bi
je i Nenad pljesnuo po natrćenoj, zategnutoj stražnjici?
Nije se usudio da proba. Nenadu se uzima za zlo i ono što
se drugima dopušta.
„Jesi li ti normalan?“
Daresalam nije podigao glas, samo se upiljio u
Nenada svrdlajućim pogledom.
Šta da odgovoriš na takvo pitanje? Ništa.
„Reci ti meni, čoveče, jesi li ti normalan?“
I Biserka je postavljala to pitanje. Pre nego što je
izvukla zaključak. Nedvosmislen, neopoziv. Tako da više
nije bilo razloga da pita.
„Da li je tebi jasno sa kim se ti zajebavaš? Da li si ti
uopšte svestan toga?“
Ostajao je nem kada bi ga majka grdila. To bi je još
više žestilo. Šta ćutiš, kao da si jezik pregrizao. Eh, ko
me tobom kazni?! I zašto?!
Ne bi beknuo ni kada bi ga otac ribao.
Ostavljali bi ga, zamoreni ćutanjem, ili zato što im je
dojadilo. To je i čekao, da ga ostave. Kada se braniš,
unapred si izgubljen. Kada se pravdaš, već si priznao
svoju krivicu. Da je imao snage za napad, to bi već bilo
nešto sasvim drugo. Ali snage nije bilo.
„Prevario sam se u tebi. Mnogo sam se prevario.
Verovao sam da si pouzdan, da si čovek od poverenja.
Prijatelj na koga možeš da se osloniš. Kad ono... U grdnu
nepriliku si me uvalio. Ja sam te preporučio, ja
garantovao za tebe. Položio sam svoju reč, ej, svoju reč,
da li ti to išta znači? Rekao sam, evo pouzdanog čoveka,
mog čoveka, da uskoči... Da se nañe... Kad ono... Otišao
dasa da se obaveštava. Da vidi da li je tamo dovoljno
dobro za njega. Kakvo te crno obaveštavanje spopalo?
Znaš li ko su oni, a ko si ti? Naravno da ne znaš. Da znaš,
- 183 -
tresao bi se kao prut. To ti garantujem. To su ti, bre, face
ljudi, face. A ti, bez uvrede, drugar si mi, govorimo
otvorreno, ti nisi faca. Nema zamerke, ali nisi. Na glavu
da se okreneš, nisi. Oni o tebi treba da se obaveštavaju,
ne ti o njima. A ja sam ih već obavestio sve što treba.
Tvoje je bilo samo da šarneš potpis, poslao sam te na
gotovo. Ni to nisi mogao da uradiš. U nepriliku si me
doveo. U grdnu nepriliku. Sad moram da vadim fleke. I
što si me molio za taj posao, kad nisi mislio da ga se
prihvatiš? Što si me molio? Mogao sam da ga ponudim
nekom drugom, svako bi se polomio za to mesto. Zato što
se zna ko stoji iza svega i koja tu lova može da grune.“
Nenad se nešto ne seća da je Darka molio za taj
posao. Ni za bilo koji drugi. Samo mu je usput spomenuo
da bi mu verovatno prijala promena i da bi možda mogao
da ode. Ali nije vredelo pobijati, kada čovek sebi nešto
uvrti u glavu, nemoguće mu je to izbiti iz nje. Tu čak ni
očiglenosti ne pomažu, a kamoli sećanje koje ionako
prepravljamo kako nam odgovara.
Šta je i on naspeo sa flekama. Kao da Nenad čitavog
života ništa drugo i ne radi nego pravi fleke koje neko
mora da vadi. Kad umre, bar više nikom neće biti kriv.
Srknuo je kafu. Bila je bezukusna. Zašto ovde prave
tako lošu kafu? Trebalo je priupitati gazdu. Pre nego što
ga upucaju. Da na vreme ispravi propust. Posle će biti
kasno.
„Ti ljudi su mi mnogo važni. Nije trebalo da me sa
njima...“
Darko je terao svoje. Uhvatio je zalet, teško ga je
zaustaviti. Već ga reči same nose.
Jedino da ga nekako skrene, izbaci iz koloseka. Da
ga nekako zbuni. Što mi ne reče da si suvlasnik klinike,
mogao bi da napomene. Ili da mu čestita na vlasničkom
učešću u jednoj tako uvaženoij ustanovi, to bi još bolje
bilo.
- 184 -
 Previše je, meñutim, bezvoljan da bilo šta preduzme.
Ima te nastupe klonulosti, mrtvila.
„Nego da ti lepo poližeš ono što si zasro. Da se
izviniš ljudima. Da objasniš da si pogrešno razumeo. Da
kažeš da si zahvalan na časti da radiš na jednom takvom
mestu. I da si spreman da odmah kreneš, ako te još uvek
hoće. Eto, to treba da uradiš.“
„Gde si, dokinava?“, dobacio je rošavi tip koji se
smestio za sto do njihovog.
„Gde si, Popaje? Kako ide?“
„Evo, muku mučim.“
„A što?“
„Treba mi tvoja pomoć. Ako bi mogao nešto da mi
središ?“
„Kad ja nešto nisam mogao da sredim?“
„Ima jedna devojčica. Onako, rasna. Zakačila, treba
da se očisti.“
„Šta je, napumpao si je?“
„Eh, omaklo mi se“, ponosno će rošavi.
„Cccc“, zacoktao je Darko u šaljivom prekoru.
„Svakom može da se desi“, raširio je ruke Popaj u
takoñe šaljivom pravdanju. „Malo sam se zaneo a mrzim
da stavljam one gume. Nemam pravi osećaj. Takvo mi je
seme, jako. Odmah se primi. Mogao bih da radim
oplodnju. Da zasejem one mučenice sa jalovim
muževima. Zaradio bih kintu. Kao oni bikovi što ih
privode kravama. Imao je jedan takav bikonja u mom
selu, grabili su se o njega. Roñeni talenat.“
„Nema da brineš. Imam ja čoveka koji će to stručno
da obavi. Javiću ti kad ima slobodno, pa ti pošalji malu.“
„E, jesi sila, dokinava, nema šta. Svakom ja to
kažem, nije cava dokinava. Sila je naš dokinava.“
Darko je rastao, samo što se ne prelije preko stola.
Nenad bi voleo da neko njemu kaže da je sila, ali
niko neće.
- 185 -
„Evo, mala je svedok. Je li tako da svima kažem da
je sila dokinava?“
Alga lagano klima glavom.
„Eto, vidiš, i mala potvrñuje. Nema ti kod mene
labavo. Prema čoveku, ljudski. A sa barabama ćemo
drugačije, barabski. Tako mora. Nema ti kod mene
onog... Nešto na a, video sam u novinama. Ono kad se
tuñimo, pa nit se ja s tobom družim, ni ti sa mnom. Ni
dobar dan ne nazivamo jedan drugom. Kao... kako ono
beše? Na vrh mi jezika.“
„Asocijacija?“, bubnuo je jedan, glave kao bundeva.
„Ma kakve asocijacije, to ti je iz kviza. Kad te nešto
podseća. Ti kažeš gotivac, a ja kažem dokinava zato što
me dokinava podseća na gotivca.“
„Akupunktura“, čulo se sa suprotnog kraja sale.
„Ma kakva akupunktura, turim ti ja akupunkturu. To
je kad te boli pa te bodu, da ti proñe. Samo na iglu misliš,
narkosu.“
„Da nije alimentacija?“
„Nije, alimentacija je kada te bivša žena leši za
pare.“
„Akontacija?“
„Nije akontacija nego... Nije bitno. Uglavnom, nema
ti kod mene toga. Ko mi je brat, taj mi je brat. Za brata
sve. Ne dam ja nikom da mi dira u brata. Kako kažu u
onoj pesmi? Deder, Talični, daj malo onu komunjarsku.
Znaš, onu moju.“
„Ko drukčije kaže, kleveće i laže, i našu osetiće
pest“, zagrmeo je bradonja, glasom dubokim i silovitim
kao Dunav.
„Tako je majstore, tako. Tu pesmu kad čujem proñu
me trnci. Ne može meni niko da kleveće mog dokinavu.
Jer ako ga mlatne ova pesnica“, podigao je Popaj stisnutu
šaku, bilo je to poveliko mlatilo, „taj će da bude propisno
mlatnut. Nisam ja komunjara, to nikako, nego mi se sviña
- 186 -
pesma. A nisam ni od ovih što kenjaju po televizorima,
ceo mi televizor pokenjaše, mamicu im dramosersku.
Otišle komunjare, došle funjare, meni na isto izañe.“
„Komunjare su bile bolje“, ubacuje tip u zelenom
džemperu, posadio se za šank.
„A po čemu su komunjare bile bolje? I pod njima
sam ležao.“
„Po tome što je pod komunjarama pošten lopov
imao šta i da zdipi. Ovi sve sami marnuli. Nšta nam ne
ostaviše.“
„Nabijem ih ja na Fidela Kastra i jedne i druge.“
„Mnogo je zasro taj tvoj Kastro“, javio se iz oblaka
duvanskog dima Jovan svrzimantija, lobanje bez dlaka.“
Bio je to, u svoje vreme, pop kakvog nadaleko
nema. Taj kad zapoje i duše na nebu proñu trnci. Pojao je
i pojao, sve dok se nije otpadio od crkve, ali ne i od
dragog Boga, to nikako. Nego je u crkvi zaseo antihrist,
pa tamo stoluje. Tamo su sve njegove sluge. A on da
služi antihristu, neće.
„Po čemu je to Kastro zasro, ako smem da pitam?“
„Po tome što je komunjara. A komunjare su raspele
našeg Isusa.“
„Kako su ga to komunjare raspele? Zar ga nije
raspeo onaj... kako mu beše ime... Murat? Što je posle
oprao ruke.“
„Mnogo ti znaš ko je raspeo Hrista. Prvo, nije
Murat, nego Pilat.“
„Kako nije Murat. A što ga je onda Obilić rasporio
na Kosovu polju, nego zato što je raspeo Hrista. Pa je
posle onaj smrad Branković prodao Turcima cara Lazu za
trideset srebrnjaka.“
„Ccc, malo je to, trideset srebrnjaka za jednog cara“,
coknuo je tip debelih usana. „Malo.“
„Nije mogao više da istera. Turci izelice prvo nudili
deset, jedva su se nagodili. Trideset srebrnjaka plus da ga
- 187 -
postave za kneza. Otud je i ostalo ono - tu kneževi nisu
radi kavzi. Nije hteo da se kači sa Turcima. Nego u
ortakluk. Lepo njemu, lepo njima.“
„Prvo, nije Murat nego Pilat. To je pod brojem
jedan. Pod brojem dva, nije Hrist raspet jednom, pa čiča
Miča i gotova priča. Nego se stalno raspinje. Kad god ga
neko porekne ili uvredi. Pod brojem tri, šta je sve meni
sotona nudio da mu prodam dušu, pa nisam hteo. Pošto,
pope, duša, zaokupio paklenik. Nema cenu, nije na
prodaju, odgovaram. Eh, nema cenu. Drugom ti to, pope,
svašta sam ja susreo na ovom poslu, a ne radim ga od
juče, samo još nisam dušu koja nema cenu. Za sve ima
prvi put, paklena silo. Nego, reci ti, pope, koliko tražiš,
da vidim da li mi se isplati. Znaš kako je, pale cene,
velika ponuda. A i roba je nikakva. Nekad si znao šta
kupuješ kad kupiš dušu. A sad, jad i beda... Kao da su od
plastike. Profušerio se gospod vaš, otkad je počeo da
štancuje na veliko, mnogo se profušerio. Nemaš ti to
blago, odbrusim mu. Ja da nemam? Pa moje je svo blago
ovog sveta. Ali je božije svo blago onog sveta, sasečem
antihrista. Zbunio se, paklenik, naleteo na čvrsto. Posle
odem vladiki da prijavim slučaj. Nije mala stvar, došao
nečastivi da sablazni svešteno lice. Gleda me vladika,
onako ispod oka, meni odmah jasno koliko je sati. Koliko
je dao, pitam. Ko dao, pravi se vladika da ne razume.
Znaš ti dobro ko, zalepim mu takvu šlajmaru posred lica
da je ni unuci neće oprati. Tako ti ja bacim mantiju u
trnje.“
„I baš Kastro raspeo Hrista?“
„On, glavom i bradurinom.“
„E, za to ćeš malo da se ubrišeš. Otkud je Kastro
komunjara? Šta trabunjaš?“
„Nego šta je?“
„Kastro se samo pravi da je komunjara, da nervira
Amere. Kastro je krštena duša. Pravoslavac.“
- 188 -
 „Po čemu je Kastro pravoslavac?“
„Po tome što je krsnu slavi slavu. Eto po čemu.“
„A koju to slavu slavi?“
„Svetog Vratolomija, eto koju.“
„Nije Vratolomije nego Vartolomije. Ni u svece se
ne razumeš, a raskokodakao si se kao da predaješ
dogmatiku na bogosloviji. Ala si ga pogodio sa tim
Vratolomijem!“
„Baš je Vratolomije. Mnogo dobar svetac, šta mu
fali. Nemaš ti tapiju na svece.“
„Jebeš Kastra, on je peder“, javlja se baburasti
nosonja.
„Ćaća ti peder. Zato te i pravio poštar. Dostavio te
kao paket. Ubacio te u kevino sanduče.“
„Slušaj, nemoj to meni familiju da vreñaš.“
„Nemoj ni ti meni. Ti meni brata, ja tebi ćaću, pa
smo kvit.“
„Otkud je tebi Kastro brat?“
„Otud što mi nije sestra.“
„Živela seja s bradom“, uskliknuo je Talični.
Živnuo je Hromi Daba.
„Otkud je tebi Kastro brat, ajde mi samo to objasni.“
„Otud što ga juri panduracija, da ga ubije. A svako
koga juri panduracija je moj brat.“
„E, sad si ga baš lupio. Kako može da ga juri
panduracija? On je vlast. On nareñuje pandurima koga će
da jure.“
„Koliko puta su pokušali Ameri da ga skenjaju?“
„Kakve to veze ima?“
„Ima itekakve. Ameri su ti panduracija, samo
svetska.“
„Evo, da se javiš na ovaj telefon“, Darko je
nažvrljao par brojeva. „Nego, znam ja tebe, nećeš ti zvati.
Bolje da to odmah sredimo. Bolje da ja to odmah
okrenem. Pa da ti preda mnom...“
- 189 -
Nije stigao da ukuca broj. Gazda kafića se nagao nad
njihov sto. Pružio je ruku Darku, potapšao Nenada po
ramenu, pokroviteljski.
„Imamo nešto da razgovaramo“, osvrnuo se.
„Nasamo.“
Izgubili su se iza pobočnih vrata. Nenadu je bilo
krivo što ga nisu pozvali. Što, on kao nije dostojan da
prisustvuje. Nije dovoljno pouzdan, šta li?
Neko je kinuo.
31.
Baki je huktao. I huktao. I huktao. Lice mu se
otromboljilo, pozelenelo, oči upale, pogled mutan.
Žalosno je i pogledati ga.
„Ubi me ona brlja. A zarekao sam se, nikad više
brlju u usta. Ni kap. Ako ima nešto ljudski da se popije, u
redu. Ako nema, nikom ništa. Ali ne vredi. Povuče te
društvo. Svi navalili da loču, kao da im je poslednje. Ajde
i ja sa njima, da ne ispadnem jajara. Da se kao nešto
foliram, izigravam finoću. Tako jednu, tako drugu, tako
treću. Posle treće nisam ni brojao. Posle treće se i ne
broji. Nema svrhe. Ionako više ne možeš da se
zaustaviš.“
„Sam si sebi kriv. Slaba ti je volja.“
Luka je prezirao povodljivost. Drži se svoga, pa
makar išao uz dlaku čitavom svetu. Šta te briga šta budale
misle? Ako im popustiš, gotov si. Uvući će te u svoj
mulj. Nije pio. Nije imao razumevanja za utapanje u
alkoholu, za potrebu da se obeznaniš, izgubiš, zaboraviš
na sebe. Hteo je da bude pri čistoj svesti.
„Ne kažem da nisam sam sebi kriv“, progunñao je
Baki nezadovoljno.
- 190 -
 Šta je očekivao? Da ga teši? Da ga sažaljeva? To od
njega neće dobiti. Luka je prezirao i sažaljenje i
samosažaljenje.
Gazda Gagi je histerisao. Sve kasni, ništa se ne radi
na vreme. Ako se ovako nastavi, može slobodno da stavi
katanac na radnju. Ovako se dalje više ne može. Ko hoće
da radi, hoće. Ko neće, zna gde su vrata.
Gazda Gagi je dobijao redovne mesečne histerične
napade, kao nekakvu menstruaciju. Spopadali su ga u
danima kada je dolazila žena koja vodi knjige, zbog
obračunatih dažbina, koje treba platiti.
„Ovo više ne može da se podnese“, ječao je. „Ne
mogu ja da izdržavam dva miliona džabalebaroša koji se
tove na državnim jaslama, ako ih tamo nema i više.
Nakotilo se to, namnožilo, da te užas uhvati. Ja crkavam,
a oni se na meni tove.“
Gagi je mahnuo prema prozoru, kao da su se ispod
njega sjatili svi ti džabalebaroši, koje on lično mora da
odene, napoji, nahrani. Nabili se tamo dole, svih dva
mislion, pa čekaju da ih obaspe parama.
„Šta oni misle, da se tek tako zarañuje? Da mi pare
padaju s neba? Za svaki dinar ima da se stoput oznojiš.“
I sestra je dobijala histerične napade. Kada bi Luka
uradio nešto što joj nije bilo po volji. Zapravo, dobijala ih
je kada god joj nešto ne bi bilo po volji. Tada bi cičala i
penila, treskala vratima, pretila, bacala sve što joj doñe
pod ruku. Luku su ovi napadi najpre plašili, pa ljutili, dok
mu nisu postali smešni. To ju je tek izbezumljivalo, što je
njemu smešno. Otad ju je i namerno dražio, zabave radi,
a i iz vaspitnih razloga. Da je odvikne od histerisanja. Za
njeno dobro. I mali brat ima čemu da poduči veliku
sestru. Odvikavanje nije uspelo. Bila je težak slučaj. A i
nije mu baš uvek bilo smešno. Umela je i ona njega da
izbezumi, itekako.
- 191 -
Pored redovnih, gazda Gagi je imao i vanredne
napade histerije. Kada bi mu izmakao neki posao, ili kada
bi se žalila neka mušterija. Današnji je spadao u redvone,
menstrualne, ali su se u Gagijevoj glavi spleli razlozi za
redovne i vanredne, pa je istovremeno ispaljivao i jedne i
druge.
Lakše je izaći na kraj sa mašinama nego sa ljudima.
Razumnije su. Staloženije. Kad ti dosade ili te
iznerviraju, tu je uvek Shut Down i gotovo. Ljude ne
možeš da isključiš. U tome i jeste nevolja. Ljudi su
veoma nesavršene naprave. Šta da radiš, tu se ništa ne
može. Ne možeš da ih popraviš. Ili možda možeš? Zašto
bi baš ljudska sprava bila nepopravljiva? Možeš i nju da
rastaviš i sastaviš, možeš da je reprogramiraš, velika
većina je pogrešno programirana, samo ako znaš kako.
Ne svaku, neke su beznadežne, ali sa takvima i ne treba
gubiti vreme.
Proći će Gagija do sutra, kada poplaća šta mora.
Laknuće mu. Nije to važno. Važno da je Luki doca došao
na noge. To je prava stvar. Vuče ga nešto. Mami. Biće taj
zahvalan za programiranje. Ima štofa. Kvalitetan
materijal. Treba mu zadati prave zadatke, da bi postigao
maksimalan učinak.
Šta bi doca mogao da radi? Da dostavlja
informacije. Da upotpuni Lukin uvid u funkcionisanje
sistema. Viñeno iznutra. To se podrazumeva. Ali je
daleko bitnije da širi sumnju. Meñu kolegama. Meñu
pacijentima. Da im otvara oči. Da ih odvraća od lečenja. I
prve i druge. Da malo razlabavi taj začarani krug u kome
medicinari navlače pacijente, pacijenti traže medicinare.
Da makar malo uspori proizvodnju bolesnika. Veliki je
dobitak svako koga skine s medicinske trake. Vredi se
boriti za svaku dušu.
Ukloniće ga, naravno, čim primete šta se zbiva i šta
radi. To je neizbežno. Ali će se dotle ipak nešto postići.
- 192 -
Jedno je kada sirota žrtva medicinske mafije nañe na
sajtu objbašnjenje šta joj čine, drugo je kada joj to kaže
sam lekar. Ubedljivije je. Ima veću težinu.
U bolesnom medicinskom tkivu doca će postati
ćelija koja je ozdravila. Odstraniće je, da ne remeti. Šta
da se radi, izvesne žrtve su neophodne, bez njih se još
nijedan rat nije ni vodio, ni dobio.
Gura li Luka druge u nešto od čega sam beži? Ni
slučajno. Spreman je da plati cenu onoga što radi. Samo
što će u njegovom slučaju cena biti veća. Ako doca bude
platio poslom, Luka će platiti glavom. Protivnik je moćan
i okrutan, tu nema milosti. Medicinska mafija ne prašta
suprotstavljanje. Jednom će osuti po njemu iz automobila
u pokretu. Ili će ga ukloniti na neki drugi način, nije
bitno. Imaju oni načina i načina. Sva moć ovoga sveta je
u njihovim rukama. Kada presude, Luke više neće biti, to
mu je jasno. Neko će negde pritisnuti delete i kraj, biće
izbrisan, kao da ga nikada nije bilo.
Zasada još uvek trpe da rovari. Valjda zato što ga
smatraju bezopasnim. Biće da je to. Da zaziru od zakona,
u to ne veruje. Niko se neće polomiti zbog njega. Biće to
još jedan od mnogih beznačajnih i nikada razjašnjenih
nestanaka. Ljudi svakodnevno nestaju. Silan svet se
svakodnevno gubi. Sve je više tužnih, neuglednih papira,
istaknutih na prometnijim mestima. Na raskrsnicama, na
stanicama gradskog prevoza. Na njima se nalaze slika i
ime ličnosti koje nigde nema. Tu je telefon i molba da se
onaj ko primeti... Ljude nešto guta, negde propadaju.
U drevno doba, bilo je to mnogo jednostavnije. Tada
je postojalo čudovište koje je proždiralo žitelje nekog
kraja. Imalo je svoj oblik, svoje prebivalište. Kad tad bi
se našao junak da ga ubije i sve bi bilo rešeno. Danas
čudovišta nema, a nema ni junaka koji bi stavio glavu u
torbu da bližnje oslobodi napasti. Istina, ni bližnjih više
nema. Nešto ih je pojelo. Njam, njam.
- 193 -
Gde je naše čudovište? Je li i ono nestalo? Isprailo?
Iščezlo?
Ma kakvi, i dalje je ono tu. Samo ga više ne
uočavamo. Ne zato što se veštije krije već zato što je
postalo sveprisutno. I, samim tim, nevidljivo, kao
vazduh. U nama je. I svuda oko nas.
Luka se neće sačuvati, makoliko se čuvao. Ali zato
može nešto drugo, dok ga još uvek ima. Može da pokrene
proces koji će nastaviti da deluje sam od sebe. Kada
poseje dovoljno sledbenika, više mu ništa ne mogu.
Nastaviće se kroz njih. To je trka s vremenom.
Bolje je što ga potcenjuju, iako mu to nije pravo, kad
bi nešto medicinska mafija drhtala pred njim, ali ne drhti,
ostaviće mu više prostora.
Rano je za zadatke. Nije još dok za njih zreo. Treba
ga prvo pripremiti. Treba ga i obučiti, kako da deluje.
Veština je kresnuti iskru sumnje. Velika veština. Veština
je da čoveka isteraš iz rova, u koji se ukopao, izbaciš iz
ležišta u koje se smestio. Ljudi teže da ostanu tu gde jesu,
drži ih sila inercije. Tako im je udobnije, tako se osećaju
sigurnijim. Sigurnost je lažna, ali ih nije lako naterati da
to shvate.
Tu ni Luka nije baš najbolji, spreman je da sebi
prizna, štošta ima da nauči, samo nema od koga, pa mora
sam da se usavršava, u hodu. Ništa zato. Stečeno iskustvo
će mu biti dragoceno kada bude obučavao buduće borce.
Biće dok upotrebljiv čak i kada odleti s posla.
Postaviće na sajt njegov slučaj. Nazvaće ga – slučaj
medicinara pokajnika. Mogao bi da organizuje i tribine
na kojima bi dok govorio o onome kroz šta je prošao i
onome što mu se dogodilo. Kao neko ko je pripadao
medicinskoj mafiji i baš zato najbolje poznaje zlo koje
ona nanosi, metode kojima se služi.
„Bar da nije ovog sunca“, jadao se Baki. „Probi mi
mozak ova svetlost. Lakše podnosim mamurluk kada je
- 194 -
oblačno, onako mračnije. Koji ñavo traži ovo sunce, još
je zima. Trebalo bi da se zna, kad je zima, onda je zima,
kad je leto, onda je leto. Ne da se sve pobrka.“
Zaista se svetao prolećni dan usekao u zimu. Možda
se nije usekao. Možda je došao da je dokrajči. Godišnja
doba su postala proizvoljna. Negde se poremetio neki
kod.
Gagi je zahtevao da mu se dostavi izveštaj, šta je
urañeno, šta treba da se uradi. Gagi je tražio nekakve
izveštaje kada god pošizi.
32.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Svrstavam ih u grupe, delim na tipove. Koga?
Bolesnike. Ovaj pripada ovamo, onaj tamo. Poslušno idu
gde ih uputim. Bez zanovetanja, bez opiranja. Na moje
presude nema prigovora, moje se odluke izvršavaju bez
priziva. Misli mi daju moć nad onim što mi izmiče.
Zaseo sam na presto. Razvrstavajući, carujem.
Evo podele. Evo pacijentskih vrsta koje sam otkrio.
Pudor, to je prva vrsta.
Karakteristike: postiñeni i preplašeni. Zbog bolesti
se osećaju krivim. Bolest je kazna koja ih sustiže zbog
nečeg što su učinili ili propustili da učine. Ili jednostavno
zbog toga što su takvi kakvi jesu. Iznutra podrhtavaju kao
list, očekujući grdnju zbog zlodela koje su, razbolevši se,
počinili.
Internecio je sledeća.
Karakteristika: bolest doživljavaju kao poraz i dokaz
sopstvene slabosti. Bolest nerado priznaju, nerado se
leče. Izbegavaju svedoke svog poraza, i lekar je meñu
njima.
Offensa.
- 195 -
Karaketristike: uvreñeni su. Za njih je bolest
nepravda koja ih je sustigla I ovakvi u bolesti vide kaznu,
ali nezasluženu. Odrezana je pogrešnoj osobi, koja ništa
nije skrivila. Kazna je nepravedna i uvredljiva. Imaju
pravo na zdravlje jer ništa nisu zgrešili. Takvi su
nestrpljivi i razdraženi. Od lekara očekuju da pod hitno
ispravi nepravdu koja im je naneta.
Incursio.
Karakteristike: osećaju se napadnutim. Takvi u
bolesti vide nasrtaj prirode ili drugih ljudi, onih koji su
im, s namerom ili nehatom, bolest preneli ili je nečim
prouzrokovali. Napadnuti često optužuju lekara da je
pogrešnim lečenjem izazvao neki vid njihove bolesti ili
pogoršao zlo koje ih je zadesilo.
Gremim.
Karakteristike: bolest sredstvo za pridobijanje ili
iznuñivanje tuñe pažnje. Traže da zbog bolesti budu
tetošeni i maženi. Takvi rado i dugo boluju, a kod lekara
trče zbog svake sitnice.
Dominatio.
Karakteristike: bolest im je sredstvo da da ovladaju
drugima, da ih potčine svojoj volji i svojim potrebama.
Bolešću primoravaju druge da im se posvete, da ih služe i
da brinu o njima. Bolešću istovremeno prikrivaju i
ostvaruju svoju vlastoljubivost. Zato im je veoma
dragocena. Takve je nemoguće izlečiti jer oni žele da
budu lečeni ali ne i izlečeni. Nije vam ništa, to su reči
kojih se najviše boje. Zbog njih su u stanju da pobesne.
Devitatio.
Karakteristike: krivinaši koji koriste bolest da
izvrdaju obaveze, profesionalne, porodične, prijateljske,
kakve god hoćete. Ja sam bolestan, ja to ne mogu,
nemojte to tražiti od mene – poruka je koju šalju.
Arrogantia.
- 196 -
 Karakteristike: umišljeni. Ponose se bolešću kao
nekom veoma važnom osobenošću, kao nekim odličjem.
Ne dopuštaju da bi neko mogao biti bolesniji od njih.
Mašu bolestima kao odlikovanjima. I duboko preziru
zdrave, te bezvredne primerke ljudskog roda.
Professio
Strunčnjaci su i za svoju i za tuñe bolesti. Stalno se
obaveštavaju. O bolesti sve znaju, bolje od bilo kog
drugog, uključujući tu i lekara.
Carnifex
Uživaju da kinje lekare i okolinu. Koriste bolest kao
spravu za mučenje.
Formido.
Karakteristike: isprepadani. Žive u stalnom strahu i
najbrižljivije motre na svoje vazda ugroženo zdravlje.
Odasvud njih može skoliti neka opaka boleština. I
najmanji poremećaj ukazuje na nešto što vodi kobnom
završetku. Još im je gore kad uočljivih poremećaja nema.
To samo znači da bolest, koja se u njih uvukla, deluje
neprimetno, podmuklo i utoliko opasnije.
Per-motio.
Karakteristike: u bolesti traže uzbuñenje, onako kao
što ga neko traži u brzoj i opasnoj vožnji.
Divertia
Zabavljaju se odlascima lekaru. Prekraćuju vreme,
predugo im je. Bolest i lečenje su im razonoda da
razdrmaju čamu života.
Moribonud.
Karakteristike: morbidni, opsednuti propadanjem i
truljenjem svake vrste. Njima su bolesti, omiljena, često
jedina tema razmišljanja i razgovora.
Tako makar u mislima ovladavam onima čiji otpor u
stvarnosti ne uspevam da slomim. Neću se zadržati na
mislima. Sačiniću studiju. Ne, neće to biti Tipologija
bolesti, nego Tipologija bolesnika, tako će se zvati. Nov,
- 197 -
sasvim drugačiji pristup. Kada je obnarodujem, zemlja će
se zatresti. Zviznuću mnoge njome po nosu. Natrljaću im
uši, da se puše. Odjeknuće moja studija. Tako nešto još
niko nije napravio. Uzdrmaće, uskovitlati duhove. Dići će
se silna prašina. Rasplamsaće se rasprave. I svi će se
pitati – ko je taj čovek koji nam je otvorio oči?
Sustići će me slava. I... Doneti nevolje. Svi će
pogledi biti upereni u mene. Neki će biti puni
oduševljenja i divljenja. Ali će biti i onih zlonamernih,
zlobnih. Takvi će riti po meni, tražeći nedostatke i mane.
Pod njima ću se grčiti i preznojavati. Biću uhvaćen u
snop nemilosrdne svetlosti. Uzalud ću pokušavati da mu
umaknem, kao što reflektorima straže uzalud pokušava
da umakne begunac iz logora.
Šta mi to treba? Bolje je držati se senke. Sigurnije je.
Bolje da za tebe niko ne zna nego da se svakom isturaš
kao meta.
Da se izvinim? Neće to dočekati. Ako im trebam,
neka se jave. Mogu ja i bez njih. Mogao sam dosad, moći
ću i odsad. I što da se izvinjavam? Valjda oni meni
duguju izvinjenje, ne ja njima. Jesu li pokušali da me
smotaju na brzaka?
Da im dovlačim pacijente, zbog toga im trebam. Ne
zbog nečeg drugog. Uvredljivo je to. Nisam ja njihov...
njihov... reklamni agent. Tu su oni nešto pobrkali. Ja sam
nešto drugo. Nešto mnogo više.
Mnogo se oni prave važni. I Darko se pravi važan sa
onim svojim krimosima. I krimosi se prave važni. I
Pizdić se pravi važan. I Tutumračica se pravi važna. I
Braca se pravi važan. I Biserka se pravi važna. I konjasta
se pravi važna. I gugi se pravi važan. Samo bi još trebalo
i da Olga stane da se pravi važna. Kako je krenulo, ni to
me ne bi čudilo. To je neka manija. Neka zaraza. Neka
rednja.
- 198 -
 Samo se ja ne pravim važan. Ne znam kako se to
radi. Ima li neki kurs, da me poduče? Ovako će svi ispasti
važni, osim mene. Samo sam ja, je li, nevažan.
Sa Obradovićkom će ipak nešto biti. Biće. Biće.
Gavran joj je samo izgovor, da se zbližimo. Osetio sam ja
to odmah. Nezgodno joj je da se direktno ponudi pa traži
zaobilazne načine. Razumem ja to, ni sam nisam
drugačiji. Srodne duše.
Ala će da padne uživancija, kada zajašem, ihaj-haj.
Po domu zdravlja će svi da popadaju od muke. I Darko,
nego šta. Svisnuće od zavisti.
Pa kad Obradovićku dovedem pred Biserku, da vidi
kakvo sam parče pribavio. Zgodnija je od nje deset puta.
Nisam ni ja za otpad, kao što ona, rospija, misli. Ako ona
jeste, nisu me baš sve otpisale. Ima ih koje me hoće. Ne
samo Ogla, imam ja i malo pojače frajle. Baš da vidim šta
će onda. Šah-mat!
Ili da je ostavim u blaženom neznanju? Ni Olgu joj
nisam spomenuo. Iako sam bio u iskušenju. Ne jedanput.
Da joj natrljam nos, mnogo ga je visoko digla. Mogla bi
nebo da zapara. I onda, šta? Poderotina. Kroz poderotinu
probija zračenje, da pomori sve na zemlji. Zato mora da
spusti nos. Da ne izaziva opštu opasnost.
Opet, milo mi je i da je za taj nos povučem. Umislila
je da sve zna. Ništa njoj ne može da promakne. A blage
veze nema šta ja sa Olgom. Jaka sveznalica. Za
Obradovićku, još ću da razmotrim šta mi je veće
zadovoljstvo.
Da joj navatam doktore za Gugija? Može. U
linburgu mesecu, kad se majmuni šišaju. Neka me već
jednom izbaci iz svojih kombinacija. Neka me svi izbace
i svojih kombinacija. I Daresalam. Nisam ja kockica koju
mogu da ubace gde god im zatreba. Ja sam... To je tajna.
- 199 -
Biserka je blentava. Hi, hi, hi! Blentava. Blenatava.
Biserka je šantava. Hi, hi, hi! Šantava, šantava. Šantav u
mozak, govorio je otac. Svi su bili šantavi u mozak. Osim
njega.
Biserka mene s televizijskim doktorom, u dnevnoj
sobi. Ja nju s pravim ženama. U redu, zasad je jedna, ali
će ih biti više, postaraću se za to, od viška glava ne boli.
Ko je onda u prednosti? Teži li više televizijskih doktor
od pravih žena? Da nije stvarniji, kojim slučajem? Možda
i jeste, da ga ñavo nosi.
Ja sam u prednosti. I kvit. Ko drukčije kaže... Zna se
šta mu sleduje. Brundava pretnja.
Tutumračicu treba tutnuti u mrak. Ima da je nema.
Pizdića treba raspizditi. I njega ima da nema. Bracu
razbucati. Biserku izbubetati. Mogu da se najme ljudi, da
to urade. Kažu, nije ni skupo. Velika, ponuda, pale cene.
Ako se pogodim za više poslova ñuture, možda dobijem i
popust. Moraću da se raspitam kod Hromog Dabe.
A i onog tamburaša ne bi bilo loše da istamburaju,
ako se smogne para. On meni da tutne ugovore pod nos?
Ajd, potpiši. Kao da sam neki automat. Pritisneš dugme i
radi šta hoćeš. Ne može to tako. Imaju li oni predstavu
koga su uopšte pozvali? Nemaju. Inače bi drugačije.
Uvažavanje, najdublje uvažavanje. Ponizna molba, da li
biste radili za nas, cenjeni doktore? Da li biste nas
udostojili svoje saradnje, veleuvaženi. Shvatiće jednog
dana. Kada se pokaže ko je ko. Kada se kada moja
Tipologija bolesnika potrese medicinski svet.
Izaći će svačije delo na videlo. I svačije nedelo.
Šta ako uhvate da me ucenjuju oni koje unajmim?
Plaćaj da ćutimo. Plaćaj danas, plaćaj sutra, plaćaj
prekosutra. Rob do kraja života. Bolje da se u to ne
petljam. Da ne bude posle – dao dinar da uñe u kolo, sto
da iz njega izañeš. Ma kakvih sto, ni hiljadarka te ne
vadi. Ni milionče. Zato što iz kola ne puštaju. Kad se
- 200 -
jednom uhvatiš, ima da se vrtiš, vrtiš, vrtiš. Dok ne
crkneš.
Lako je tebi, Hočkinse. Ti si svoj posao završio. A
ja? Reci ti meni šta ja da radim? I kakve veze sa tobom
ima onaj kompjuteraš? Zašto te drži na monitoru? I šta
mu znači medicinska mafija, nije mi rekao. Izvrdao je da
mi kaže. Mora da je to ipak nešto u vezi sa Gavranom,
koliko je drpio. Iako kaže da mu to nije bitno. Eh, rečima
nije verovati. Ljudi svašta kažu pa ispadne obrnuto od
onog što su rekli. Ako nije to, šta je onda? Možda nije
sopstvenom voljom. Da ga nije Obradovićka unajmila?
Kao informatičku podršku. Moraću da je pitam. Ili da
prvo pogledam taj sajt, imali na njemu nečeg o Gavranu i
akciji koja se sprema. Ne, bolje je da mi ona to kaže,
slañe će biti. A kompjuterašu ću mrati da zapretim da drži
dalje šape od Obradovićke. Da ne bi imao posla sa
drugarima iz Hromog Dabe.
Da Obradovićka nije odustala od lova na Gavrana?
Ništa se ne dogaña, ništa se ne pokreće. Ili se nešto čeka?
Šta? Nekakav znak? Odakle? Ili pripreme nisu dovoljno
uznapredovale?
Šta se Dare i Dabić domunñavaju a da ja ne smem
da čujem? Šta kriju? Kakva je to tajna? Kriti od drugara,
nije to lepo.
I Braca je nešto stalno prikrivao.
I majka se nešto stalno domunñavala sa
prijateljicama, sa bratom. Zatvori se u sobu, pa na
telefon, žvaće li žvaće. Ili uživo. Ako uñeš, marš napolje,
drekne, šta mi se ovde muvaš, ne moraš baš sve da znaš.
Mada bih i načuo ponešto. Recimo o mom... Kako sam
se... Ušunjao u život. Ja, nesrećan slučaj.
33.
- 201 -
Predavanje o fresko slikarstvu je proteklo glatko,
bez upadica. Žena s punñom je vezla ne može biti lepše.
Imala je topao, baršunast glas.
Neki krelac je pokušao da joj se nakači. Jedan od
onih što su sebi uvrteli u glavu da svaka žena bez muške
pratnje samo na njih čeka. Poznavala je taj tip. Imao je
guste, crne brkove, presijavali su se. Videlo se da im
posvećuje mnogo pažnje i truda. Verovatno je smatrao da
ga čine neodoljivim. Svaka bi, je li, trebala da bude
presrećna što se jedan takav macan uopšte udostojio da je
primeti. A još i da je startuje, to je da se onesvesti od
radosti. Kako da ne, sve trči da mu se obesi o vrat, samo
što se ne polomi.
Osetila je da je čičak, čim ju je značajno upitao,
imaju posebnu intonaciju, dvosmislenu, ti macani, je li
slobodno, pre nego što će sesti do nje.
„Nisu li freske vrhunac umetničkog izraza? Zar ne
dočaravaju nadnaravno?“, pokušao je da joj uhvati
pogled. Nada se da bi mogao da je hipnotiše, šta li?
„Ima žena koje bi ukrasile svaku fresku. I svaku
sliku“, napomenuo je značajno. A meñu tim ženama je,
jasno i, zna se ko, ne mora da kaže. Još kad bi padala na
laskanje.
Ima on predivne monografije, za znalce i
sladokusce, oduševi se svako ko ih vidi. Svi manastiri,
sve freske. A gospoña je i znalac i sladokusac, oseća on
to. A ima i kućni video bim. Na platnu to tek izgleda
veličanstveno. Dotakne se večnost. Nešto zasvetli. I
osetiš bliskost da bićem do sebe.
Odbijala je njegove nasrtaje ledenim ćutanjem.
Ledeno ćutanje je bilo najdelotvorniji metod. Pustiš da
sve klizne mimo tebe. U većini slučajeva, udvarač bi se
obeshrabrio i povlačio. Ali ne uvek. Brkati macan je
spadao meñu upornije, nije odustajao. Pokušao je da joj
- 202 -
se nañe na garderobi, na ulici je nastavio da kaska
uporedo sa njom. Zastala je.
„Treba li da vam pozovem taksi, gospodine? Za
slučaj da ste se izgubili pa ne znate sami da odete kući.
Ja, nažalost, ne mogu da vas otpratim. Imam drugih
obaveza.“
Tako se smeo, tako se smeo da se jedva suzdržala da
ne prsne u smeh. Podvio je rep. Muškarci su zvekani. I
kukavice. Sinje kukavice. Iako se stalno busaju u grudi.
Što se više busaju, to se više boje. Uglavnom se sama
muvala po gradu i naučila da sa ovakvima izlazi na kraj
bez buke i bez frke.
Ruku na srce, krelac i nije izgledao tako rñavo.
Sneška mu sigurno ne bi oprostila. Sneška nikome ne bi
oprostila. Bar ne na rečima. Na delu? Kod Sneške je bilo
nemoguće razabrati gde prestaju reči, gde počinje delo.
Pitanje je da li Sneška to uopšte razlikuje to dvoje. Vlatka
u to i nije baš previše sigurna.
Uspela je da natera Snešku da joj izvuče kontakt
podatke, iako uz dosta muke. Morala je da prvo zajedno
sa njom razgleda pastuve i kopljanike, izbor onih na koje
se Sneška posebno palila. Morala je da odbije desetak
ponuda za grupne sastanke, koje je Sneška smatrala
posebno primamljivim, uzbudljivo je da to drugarice rade
zajedno. Zadovoljstvo se udvostručava. Morala je i da
pogleda sajt sa erotskim pozama. Poze su ličile su na
gimnastičke vežbe udvoje. Bile su označene brojevima,
brojevi su označavali stepen uživanja, na skali od jedan
do deset, idiotske li ideje.
Sneška ju je propisno iznurila svojim ponavljanjima.
Vlatka je bila okružena ljudima koji se ponavljaju. Na
poslu, u kući. Svugde. Izuzetak su bila predavanja, koja
su bila uvek sveža, uvek nova, uvek drugačija. Bio je to
deo njihove draži. U ponavljanjima je bilo nekog
- 203 -
prašnjavog, zagušljivog, ustajalog mrtvila. Kao kada te
poklope užarena letnja popodneva.
Ne, nije bilo telefona za kontakt. Bila je samo
elektronska adresa. Ipak će morati da sebi izbori mesto za
kućnim kompjuterom, da se obezbedi da neko ne ulazi na
njen deo i da otvori svoj mejl. Dopisivati se od Sneške bi
bilo neizvodivo. Čitala bi joj poštu, uostalom. Zahtevala
bi da je upozna sa tim frajerom. Raspitvala bi se gde ga je
i kako pokupila, kakav je u krevetu, ume da bude
nesnosna. Ne može ni stalno da trči do internet kafea,
onaj klinac je verovatno poobarao sve pešake, možda mu
ni starac sa štakom nije utekao, uprkos neočekivanoj
hitrini. Ako joj zatreba pomoć, pozvaće kući devojku iz
kafea, neće je odbiti. Takva jedna bi valjala Gojku, ne
neka uobražena šmizla. Naravno, par godina mlaña, za
ovu je Gojko srednjoškolski klinac.
Možda obnovi i lekcije sa kompjuterskog kursa koji
je pohañala na poslu, ostao joj je negde i priručnik, ostao
je i disk, valjda to niko nije bacio. Ipak nije baš sve
pozaboravljala, iako je na poslu koristila samo jedan
namenski program, sa par komandi. Nije li se sama
ukačila na sajt o medicinskoj mafiji?
Sinovi će, istina, uglas vrečati, ali im neće popustiti.
Jednom moraju da se naviknu na to da je nešto u kući
zajedničko i da ono što je zajedničko imaju pravo da
koriste svi ukućani. I ne samo u kući. Jeste da je
zajedničkog u životu sve manje, svako vuče na svoju
stranu, sebičnost je na ceni. Preovlañuje načelo – svaka
vaška obaška, ali ono što provlañuje ne mora da bude i
dobro. Najčešće i nije. Zlo češće preovladava. Kao da je
jače.
„I šta smo večeras pametno naučili“, zajedljivo se
iscerio Sutlijaš.
Šteta što sa sobom nije povela macana. Pa da ih
upozna, bila bi to zanimljiva zabava. Moj ljubavnik, moj
- 204 -
muž. Izvolite, potucite se. Ne, nije spadala u žene koje
snatre o muškarcima koji će se zbog njih potući sa
svakim, ideja je jednostavno bila šaljiva.
Za macana ne zna, ali Sutlijaš se sigurno ne bi
potukao. Iz straha da ne dobije batine, čime bi bila
povreñena njegova muška čast. Ima li ičeg smešnijeg od
muške časti.
Mrzelo ju je da mu išta odgovori. Zloba ga je činila
jadnim, bilo ga je žalosno pogledati.
„Kakva li se mudrost tamo prosipa? Mi, obični ljudi,
to sigurno nismo sposobni da razumemo. To mogu da
shvate samo neke posebne glave, sa nekom posebnom
pameću.“
Sutlijaš je rado ponavljao – mi, obični ljudi. Nije
mogao da smisli one koji se izdvajaju, koji po bilo čemu
odskaču. Gnušao ih se. Bili su foliranti. Bili su izopačeni.
Prle je odbijao da legne ako mu se ne obeća da će
patike biti kupljene sutra. Ni dan više ne može bez njih.
Bez novih patika neće u školu. Ne može više da se na
fizičkom pojavljuje u starim. I nastavnik je preporučio
ove koje traži, dodao je lukavo.
Vidi ti malog manipulatora, sada je i nastavnika
uvukao.
„Svratiću ovih dana da priupitam tvog nastavnika šta
preporučuje i s kojim pravom.“
Gubi vreme, neće ga naći, uveravao ju je.
„Kako ga neću naći? Jel’ drži časove?“
„Drži.“
„Pa onda?“
„Ne možeš da uñeš na čas.“
„Kako ne mogu?“
„Zato što je... Zato što je... Zabranjeno“, munjevito
je našao prolaz.
„Je li?“
„Jeste, časovi ne smeju da se prekidaju“
- 205 -
„Naći ću ga u zbornici. U zbornicu sme da se uñe. A
i mogu i direktora da priupitam, otkad to nastavnici
fizičkog reklamiraju patike.“
Bila je rešena da ga dobro pritisne, da mu jednom
zauvek izbije iz glave ovakve trikove. Meñutim, umešao
se Sutlijaš. Uvek se umeša kad ne treba i drži po strani
kada bi morao da se umeša.
„U pravu je dečko. Sada te patike svi nose.
Reklamiraju ih i...“
Izbacio je sa pobožnim divljenjem par imena, koja
joj nisu ništa značila, iako nije mogla da ih ne čuje, stalno
su odzvanjala sa televizora.
„Što da se izdvaja?“
Jasno, hteo je da je saplete. Ali se i iskreno grozio
izdvajanja.
„Pa, kad je u pravu, onda mu ti kupuj“, prasnula je.
„I hoću, što da neću. Nema brige“, potapšao je
Prleta. „Idemo ja i ti sutra po patike, čim se vratim s
posla.“
„Idite, ko vam brani“, dunula je. Tu ionako ništa nije
mogla da uradi. „Idite i na nagradno zimovanje. Ono što
si dobio.“
Da pogled ubija, bila bi već u grobu.
Zapisla je elektronsku adresu na nebo plavoj
fascikli. Izložiće Mladenin slučaj. Baš da vidi šta će joj
odgovoriti. Biće to jedan od onih probnih postupaka,
kojima se rado služila da proveri s kim ima posla.
Mladena nije bila zadovoljna rezultatima ultrazvuka.
Naprotiv. Bilo joj je sumnjivo baš to što joj ništa
sumnjivo nisu našli. Nisu njene tegobe bez nekog
razloga. Ako ga nisu otkrili, to ne znači da je sve u redu i
da nema zbog čega da brine, nego da im aparat ne valja.
Čula je da po domovima zdravlja aparati nisu ispravni.
Mora da se raspita ko u gradu ima zaista dobar ultrazvuk.
Pa da traži uput. Ili da ode kod privatnika, ako neko od
- 206 -
njih ima najbolje. Pljunuće pare, ali neka, ne žali. Neka
košta šta košta, zdravlje nema cenu.
Vlatka je odbijala da se bavi svojom unutrašnjošću,
savojim organima, svojim tečnostima, svojim
izlučevinama. Htela je da sebe doživljava kao celinu, ne
kao zbir delova. Odbijala je da sebe svede na mašinu.
Čudili su je oni kojima je tumačenje nalaza postalo
omiljena razonoda.
34.
Sanjao je dečaka u mutnoj svetlosti, u prostoriji bez
prozora. Bio je to nekakav podrum ili nešto slično. Dečak
je bio okružen grupom od pet ili šest devojčica, prilično
starijih od njega, tu negde sestrinog uzrasta. Dovela ga je
sestra, da mu pokaže novu igru. Rekla mu je da se svuče.
Oklevao je. Ajde, neka ne izigrava budalu, ljutila se
sestra. Nije trebalo ni da ga vodi, kad je takav smotanko.
Čega se stidi? Ta igra se tako igra. Igraće se doktora. Da
li je nekad bio kod doktora? Jeste? Da li je morao da se
skine, da ga doktor pregleda? Morao je. Šta onda izvodi.
Skidao je nevoljno deo po deo odeće, sve sporije i
sporije. Zastao je kada je ostao u gaćama.
„Šta je to?!“, brecnula se sestra. „Hajde, šta čekaš? I
gaće dole!“, naredila je, strogo.
„Moramo i pišu da ti pregledamo. Da vidimo da se
nije razbolela“, dobacila je devojčica sa kikom.
„Tako je, i pišu da ti pregledamo“, ponovile su
ostale, kao odjek.
Prilazile su mu jedna po jedna. Uzimale u ruku
njegovo landaralo. Zagledale ga, prevlačile kožicu.
„Pih, i nije ti neki, ovaj tvoj pišonja.“
„Nešto ti je mnogo mali, taj tvoj crvić.“
Jedna je crvića uzela u usta.
„Bljak, i nije neki ukus“, otpljunula je.
- 207 -
„Mnogo je mek, neće ni da se ukruti.“
„Mali je, još mu je rano“, pravdala ga je, kao, sestra.
„Možda mu uvek ostane ovako mekan. Možda nikad
neće ni moći da se ukruti“, rečeno je sa doktorskom
zabrinutoñću.
„Sigurno neće moći.“
„Ima li tome leka?“
„Mislim da nema, koleginice. Može da ga otpiše.“
„Pa šta onda da radimo?“
„Da mu ga otfikarimo. Ne treba mu.“
„Pa da ga meni presadimo. Kod mene će bolje da se
primi.“
U rukuma bucmaste devojčice su se odnekud
stvorile makaze. U pogledu joj je bilo nečeg okrutnog,
nečeg opakog. Škljocnula je makazama, oštro, preteći.
Škljoc, škjloc, škljoc. I škljoc, i škljoc, bio je uporan
mobilni. To zvono Luka je iskopao na netu, tražio je
nešto što se razlikuje od svih ostalih. Ne one sluzave,
bljutave melodije, koje svako stavlja.
„Gde si ti, čoveče?!“
Glas je zvučao poznato, ali je bio nekako
osamostaljen, nekako odeljen, nije mogao da ga poveže
sa imenom ili likom.
„Gagi je skroz na skroz podilkanio.“
Gagi? Ne, Gagi nije doktor. Ne treba da ide kod
Gagija na pregled. Gagi je... gospodar govana.
„Znaš li ti uopšte koliko je sati?“
Sati? Stari svat ide u rat.
„Prerano za brlju“, rekao je neko njegovim glasom.
Brlja je prizvala Bakija. U trenutku se sve složilo.
„Pusti ti brlju. Za brlju sam ja platio svoje. Nego si ti
zabrljao. Skoro će podne, a tebe nema ni od korova.
Dolazi smesta, Gagi preti da će da te najuri.“
Nije to bilo ništa novo. Bila je to uobičajena pretnja,
bez posledica. Sredtsvo za pražnjenje. Gagi bi, kad ga
- 208 -
uhvate njegove lutke, pretio da će sve da ih razjuri i
dovede nekog ko zna i hoće da radi. Od toga nikada ne bi
bilo ništa. Pa i da ga najuri, šta onda? Zapravo bi mu bilo
bolje. Živeo bi od popravki. Mogao bi da organizuje svoj
život kako mu odgovara. Radio bi kad hoće i koliko hoće.
Ne ovako, da iz dana u dan crnči za drugog. Ostalo bi mu
više vremena za borbu sa medicinskom mafijom. Bio bi
slobodan. Kao ptičica na grani. Luki je zaigralo u gru-
dima pri pomisli na ovu slobodu. Nije dozvolio da mu se
otme ta ptičica, da poleti. Lepo bi to bilo, otarasiti se i
Gagija, i stalnog posla, ali bi donelo i nevolje. Lakše je
imati stalnu bazu. I redovno mesečno sledovanje, koje te
spasava nužde da juriš za poslovima. Moglo bi da mu se
dogodi da se pretvori u sopstvenog roba, što je još gore
nego biti tuñ. Kada ti je gazda neko drugi, pre ćeš se
protiv njega pobuniti. Tu se bar zna ko je ko. Nisi u
iskušenju da se poistovetiš sa svojim robovanjem.
„Reci mu da ne mogu da doñem.“
„Zašto ne možeš?“
„Mnogo bi da zna. Tako, ne dolazi mi se.“
„Razlog ti i nije neki. Teško da će da ga uvaži.“
„Uvažio ga, ne uvažio, na isto mu izañe. Ne dolazim
pa ne dolazim.“
„Ne znam koliko ti je to pametno.“
„Reci mu da sam bolestan.“
„Ti bolestan?! Otkud sad to? Ti se nikad ne
razboljevaš.“
„Kod mene ti je to obrnuto nego kod običnog sveta.
Običnim svetom gospodari bolest, a ja gospodatim
bolešću. Ako se nisam razboljevao, to je zato što nisam
hteo. Nije mi odgovaralo. A sad sam rešio da se razbolim.
Za promenu. Da vidim kako je to.“
„I, od čega si odlučio da se razboliš?“
„Kako da ti kažem, sve me lomi. Malaksalost. Grip
u početnom stadijumu. Tako ti reci Gagiju, grip u
- 209 -
početnom stadijumu“, Lukin glas je sam od sebe
zazvučao bolesnički, jadajuće, to izgleda ide samo od
sebe. Brzo sklizneš u ulogu.
„Ako navaljuje, mogu ja i da doñem. Sa sve gripom.
I sa sve virusima. Mislim, ako je nepohodno zbog posla.
Izdržaću nekako. Skupiću svu snagu koja mi je preostala.
Samo, ne garantujem za vas tamo. Ako vas zarazim,
nisam vam ja kriv. To mu objasni. Pa, ako baš zahteva,
eto mene. U groznici.“
„Neće hteti ni da čuje. Znaš i sam koliko zentuje od
virusa i zaraze. Reći će da sediš kući i da ne mrdaš.“
Luka je prišao prozoru. Ulivao mu je snagu pogled
na grad pod njim. Dahtala je, šumno, hripavo, ta
životinja. Šum se odbijao o limeno nebo. Brujali su
potoci, tutnjale reke automobila. Kolone su se obmota-
vale oko zgrada i četvti, stezale grad, šišteće, vijugave.
Zmije otrovnice.
Akcija, opominjala ga je dužnost. Neophodna nam
je akcija. Što više akcija pre nego što... Pre nego što te
otfikare. Trka s vremenom. Samo što Luka nije voleo da
trči. Uostalom, možda još ima čitave naramke vremena,
možda ga još nisu otkrili, možda ga još nisu provalili.
Možda im još uvek promiče. Možda ni oni nisu tako
sveznajući i svemogući, kao što se čini. Možda nemaju
uvid baš u sve. Nije ga ni sestra imala. Iako se mnogo
trudila, samo se pretvarala da ga ima. Da zastraši.
Ne treba nasesti na blef. Moć samu sebe
preuveličava. Tako je razornija. Staviti na sajt odmah, pre
nego što zaboravi. Mnogo je toga što ne uspeva da zadrži,
mnogo toga mu zaiskri pa zgasne.
Skočio je za računar.
Ne, ne sme da se opusti. Ne sme da pomisli da mu
svo vreme ovog sveta stoji na raspolaganju. Možda baš to
oni i hoće, da ga umrtve. Da ga uspavaju. Da ga
- 210 -
uljuljkaju u lažnu sigurnost. Možda se samo pretvaraju da
ne primećuju šta radi. Kako bi se rasuo.
Ne, ne smeju se gubiti dani, pitanje je koliko mu ih
je još ostalo. Već mu je presuñeno, samo se odlaže
izvršenje. Kada se nečeg poduhvatiš, onda to radi
ozbiljno, ako hoćeš da išta postigneš. Ako bi da se samo
zevzečiš, bolje digni ruke. Nemoj sebe da zavaravaš da
kao nešto preduzimaš, a zapravo se samo izvlačiš. Vreme
je da se napadne neko jače i značajnije uporište. Neki
dom zdravlja, na primer. Mogao bi da izigrava pacijenta,
uverljivosti radi. Istina, nema bolesnički karton, podseća
ga na policijski dosije, brzo na sajt pre nego što misao
ispari... Mora da mu medicinska mafija krade i briše
misli, uvuku se u tebe, eto kako oni deluju. I sestra mu je
to radila. Dovodila ga je do toga da mu mozak stane. Dok
joj se nije otrgao.
Nema veze, može i bez kartona da se provuče.
Istina, Ima zdravstvenu knjižicu iako je ne nosi Gagiju da
mu overe, a i ne zna gde mu je. Muvaće se po čekaonici,
kao nestrpljiv da ga prozovu. Neće da se ofira iz prve,
neće da pravi galamu, nego će da deluje onako potiho.
Upustiće se u razgovor sa jadnicima koji čekaju ono što
neće dobiti. Da seje sumnju od uha do uha. Bar negde će
seme pasti na plodno tlo, bar negde će se razviti, bar
negde izrasti.
Šmugnuo je na odeljenje opšte prakse, tamo je bila
najveća gužva. Tu je bilo najviše napetosti, najviše
uzrujanosti. Stao je kraj stolice u koju se smestila bakuta
pljosnatog, bezizražajnog lica. Muči ga stomak, započeo
je. A nikako da mu pronañu šta mu je. Šalju ga od
specijaliste do specijaliste, ide od pregleda na pregled. Te
laboratorija, te ultrazvuk, te ovo, te ono. Sve mu je
dojadilo. Šetaju ga od jednog do drugog, pa opet ništa.
- 211 -
Bakuta se spremno primila. Bilo joj je očito drago
što je bolest stigla čoveka toliko mlañeg od nje.
Verovatno je i volela jadikovke.
„Šta ćeš sine, tako ti je to“, prisvojila ga je odmah.
„Ne dao Bog čoveku da se razboli. Evo, i ja se patim s
venama.“
Bakuta se sa ogromnim zadovoljstvom upustila u
podrobno razmatranje svoje boljke.
„Pa, pomažu li ovi nešto?“, mahnuo je Luka glavom
ka ordinacijama.
„Slaba vajda, sine, slaba.“
„Pa, to i ja mislim. Nema od njih nikakve koristi.“
„Ama baš nikakve, dobro si to rekao.“
„Samo nas zavaravaju.“
„Baš tako, samo nas zavaravaju.“
„Samo nas vuku za nos.“
„Jeste, ta ti je odlična, sine, vuku nas za nos.“
„Bilo bi bolje da im uopšte ne dolazimo. Šta će nam
oni? I ti njihovi lekovi, samo nas truju. Ako ste čitali u
novinama, uhvatili su jednog engleskog doktora, taj je
potrovao trista pacijenata. Tako oni rade. Samo što se
većina izvuče.“
„Kako kome, sinko, kako kome. Nekome možda
trebaju a nekom možda i ne trebaju.
Osetio je kako se bakuta uvlači u sebe. Nije zagrizla
na Hočkinsa.
„Mislim, pošto ionako ne mogu da pomognu.“
„Pa sad, ono, nije baš da skroz ne mogu. Nego malo
mogu, malo ne mogu.“
Nije vredelo, bila je izgubljen slučaj. Šteta,
propagando bi mu dobrodošla osoba njenih godina. Kada
je i bakuta progledala, zašto ne bi mlañi? Ništa od toga.
Rado je gunñala protiv medicinara, ali očito samo zato
što je uopšte volela da gunña. Da se poveo razgovor o ce-
nama, gunñala bi zbog cena. Ili zbog vremena, ili zbog
- 212 -
televizijskog programa, ili zbog gradskog prevoza, ili
zbog malih penzija, ili zbog bilo čega što joj doñe na
jezik. Povod uopšte nije bio bitan.
Prišao je čoveku gustih obrva, rascvetalog nosa,
nervoznih pokreta.
„Ubi ovo čekanje.“
Čovek se složio bez oklevanja. Nema on vremena da
dreždi po domu zdravlja. Čeka ga silan posao, svaki
minut mu je dragocen.
„Mislim da nam to namerno rade. Da bi nas
mrcvarili. Da osetimo koliko zavisimo od njih.“
Užurbani je smatrao da je neophodna drugačija
organizacija. Da se odvoji odeljenje za one koji nemaju
vremena za bacanje od onog za penzose i ostale
dokoličare, koji ionako nemaju ništa pametnije da rade.
Ne, ni ovaj neće biti pobunjenik protiv medicinske
mafije.Taj bi samo hteo da od mafije dobije povlastice za
sebe, i ništa drugo.
Dobro, idemo dalje. Kada radiš sa ljudima, treba ti
mnogo umeća, mnogo istrajnosti, mnogo strpljenja. Dok
probereš materijal. Dok ga obradiš. Dok iz njega istešeš
ono što ti treba. Istina se probija mučno i sporo. Nije lako
srušiti branu koju je medicinska mafija podigla mozgo-
vima svojih žrtava.
35.
Trebalo je da bude radostan, i poletan, i razdragan.
Pa i oduševljen, zašto da ne. Trebalo je da bude prožet
ponosom, ponesen zanosom. Ubeñivao je sebe da zaista
jeste i radostan, i poletan, i razdragan. I oduševljen. I
porožet ponosom i ponesen zanosom, ali nije uspeo da
sebe ubedi. Kod Nenada Novakovića je retko bivalo
onako kako treba, onako kako je kod drugih. Nije se
- 213 -
uklapao. Bio je nestandardizovan. A takvima popravke
nema.
Popravke nije bilo ni televizoru koji je svojevremno
kupio kod Hromog Dabe. Televizor je imao neobičan
naziv, nikada za njega nije čuo. Stigao je ravno iz Kine,
posebnim kanalima, i bio dosta jefitniji od onih po
radnjama. Prima kvalitet, ekstra cena, hvalio se prodavac,
spadao je u povremene posetioce i imao vrljav pogled,
zvali su ga Dalaj Lama jer je stalno nešto švercovao iz
Kine, nabavljeno preko debele kineske veze, a ono što se
postigne i dobije preko veze uvek je i vrednije i slañe od
onog što je dostupno svakom levaku. Televizor je kupio
na Darkov nagovor, više da se pokaže kao drug, više da
ne ispadne jaje, nego što mu je stvarno trebao. Kupili su
valjda svi iz kafića, to je bila kao neka članarina. Ili
reprezentacija. Kada ga je uključio, televizor se zamo za-
kašljao, zakrkljao, majstor je prezrivo odmahnuo rukom,
tu nema pomoći, nestandardizovan aparat, nema
rezervnih delova. Biserka je siktala čitav mesec, možda i
duže.
Nije Nenad ni pristigao na ovaj svet kao svi drugi,
oni normalni. Nego... Bolje da se toga ne spominje...
Bolje da istisne iz sećanja majčin glas koji je... Ne, greh
roñenja mu nikada neće biti oprošten.
Kako da ne odudara? Ponekad se i ponosio što nije
kao ostali, iako retko, češće se stideo što kod njega nije
onako kako bi trebalo da bude, već nekako naopačke ili,
ako ne naopačke, bar postrance, video u tome nedostatak
koji treba prikriti, kada već ne može da ga ukloni.
Možda ni kod drugih nije onako kao što bi trebalo da
bude, nego se samo pretvaraju, i na to je pomišljao. Što
da se i on ne pretvara? Ali mu pretvaranje nije išlo od
ruke. Bilo je nečeg previše i nečeg premalo. Nikako da
pogodi pravi ton, makoliko se trudio. Valjda se i trudio
previše. Pretvaranje je uspešno samo kada se zbiva samo
- 214 -
od sebe, kad ni sam ne znaš šta činiš, samo tako deluje
prirodno.
Bivalo je i da se pobuni, teraće po svome, baš ga
briga za čitav svet, za sva njihova treba, ali se ne bi
usudio da pobunu dovede do dela, ostajala je u mislima,
mnogo toga je kod Nenada ostajalo u mislima, da tamo
truli.
Ne, nije leteo Obradovićki. Naprotiv, skoro da ga je
prikovala gvozdena kugla u stomaku, onakva kakvom se
u teretani obaraju čunjevi, nikada nije srušio sve
odjednom, oni raštrkani su mu izmicali i kroz više
pokušaja, kao da ih je neko, njemu za inat, konopcem
povlačio levo i desno.
Eto, dogodilo se ono što je priželjkivao, ono čemu je
jedva usuñivao da se nada. Obradovička ga je pozvala u
svoju spavaću sobu. Dobro, nije upotrebila tu reč,
pomenula je svoj stan, ali je jasno gde će završiti, to ide
samo od sebe, zamišljao je baršunastu, zagasito crveno
prostoriju. Tačno, nije ga pozvala na ljubavni sastanak
već zbog važnog dogovora, he, he, he, ništa ne mari,
zgodan izgovor svakom treba, koliko je samo puta
zažalio što nema neki pri ruci. Izgovore bi trebalo pro-
davati po radnjama i supermarketima, zajedno sa hlebom
i mlekom, isto su toliko neophodni.
Ne, nije ni leteo, ni jurio Nenad Novaković. Ne bi
mu čak bilo krivo ni da se dogodi nešto što bi ga
zaustavilo. Nekakav sudar, recimo, kao lekar bi morao da
se nañe, da na licu mesta ukaže prvu pomoć povre-
ñenima, da brine o njima dok ih ne prepusti kolegama,
dužnost mu to nalaže. Kao očevidac, morao bi da sačeka
policiju, da izjavu. Bilo bi već kasno kada se gužva
raščisti, pa bi mu preostalo samo da se izvini i zamoli da
se nañu nekog od narednih dana. Tako bi dobio na
vremenu, da se bolje pripremi. Poziv ga je zatekao, pao je
- 215 -
iznebuha, s neba pa u rebra. Stvari su se uopšte dogañale
prebrzo.
Bio je u frci. Plašio se Obradovićkinih iskustava o
kojima su se po domu zdravlju ispredale legende. Valjda
su čitavi bataljoni promarširali njenim krevetom, ili ona
njihovim, sasvim je svejedno. Ko zna sa kakvim je sve
majstorima bila, gde Nenad sa njima da se meri? Samo će
se izbrukati. Pa još ako dečkić izda, ako izneveri u
odsudnom trenutku, ne bi bilo nikakvog čudo, šta onda?
Obradovićka će već, šušu, hihi, razglasiti njegovu
sramotu, zašto li se samo žene toliko kikoću povodom tih
stvari? I šta onda? Sitan, meketav smeh. Nele krele,
Šonjara klonjara. Pratiće ga podrugljivim pogledima,
podsmešljivim kikotom. Nadenuće mu nadimak, to mu ne
gine. Kao što je tehničar se rendgena prozvan Visuljak,
pošto je žalosno omanuo kod sestre iz laboratorije, one
crnke zelenih očiju što je pozdravljala sa avo umesto
zdravo, adan umesto dobar dan. Nadimak će istisnuti ime.
Zato što je jači. Zato što je nad-imak.
Svratio je najpre do Olge, da primiri čula, bolje će
vladati sobom. Da ne zakaže zbog preteranog uzbuñenja.
Nije mnogo pomoglo. Nisu bila razdražena čula, bili su
razdraženi živci. Sedativ ovog puta nije delovao. Vreme
je da pojača terapiju.
Nije bio siguran u sebe. Pametnije bi mu bilo da je
ostao kod Olge i da nije potezao ñavola za bradu, ume
ñavo gadno da ujede, Ogla ga ne poredi sa većim
majstorima, bar se tome nada, niti se podsmeva kada ga
dečkić ostavi na cedilu. Bar ne pred njim. Ali ko zna šta
ćućori sa onom svojom prijateljicom, opajdarom kao što
su bile i majčine, kad zareñaju, rešetaju kog stignu, nekog
ne štede, oca i Nenada ponajmanje. Možda baš njega
rastežu uzduž i popreko, i to po svim pitanjima, ne samo
snošajnom. Kao što je majka, sa onim svojim vešticama,
grdila i njega i oca na pasja kola. Nisu li ženska druženja,
- 216 -
pre svega, zavereništva protiv najbližih neprijatelja,
protiv muškaraca sa kojima su vezane na ovaj ili onaj
način, pa tek onda sve drugo, ako za drugo uopšte
preostane zanimanja i vremena?
Sada je kasno da se povlači, učinjeno se ne da
raščiniti. Zato se Nenad toliko premišlja pre nego što se
upusti u bilo šta. Da se kasnije ne bi kajao. Istina, kajaće
se iako ništa ne učini. Kajanje mu je u prirodi, neće od
njega pobeći.
Obradovićka mu nije otvorila u lakoj, svilenoj
haljini, dubokog izreza, koja pri svakom pokretu, ne
samo otkriva već i naglašava zamamne oblike tela, koja
te poziva da klizneš rukom u dubine njenih proreza, pre
nego što je smakneš. Bila je odevena brižljivo, ali onako
kako je susreće na poslu.
Prizor u dnevnom boravku ga je zviznuo po čelu.
Na dvosedu je očni lekar, sa lisičjim izrazom,
tamanio grickalice. Do njega, glavna sestra, ona sa
intervencija, sva ustremljena, kao da će svakog trenutka
da skoči na nekog nedokazanog pacijenta, moraš ošto sa
tom stokom, inače će ti se popeti na glavu. Sasvim je lepo
mogao da je zamisli kako vitla bičem po hodnicima i
čekaonicama.
U fotelji nasuprot dvoseda, Paja pedijatar je naslonio
glavu na šaku, otežala mu valjda od prevelikog mozga, pa
mora da je pridržava. Prostrelio je Nenada neprijateljskim
pogledom. Zakačaili su se jednom prilikom oko
beznačajne sitnice – koliko je sati u Ohaju kada je kod
nas podne. Sitnica je prerasla samu sebe, pitanje se
pretvorilo u dvoboj. Pale su teške reči, ko lupeta, ko
trabunja, ko je gluperda a ko glupak. Nenad je obično
izbegavao takve prepirke, bile su jalove, ali ga je tada
nešto povuklo, nije mogao da se zaustavi. Zapeo je da
dokaže da je u pravu, okrenut je i telefon informacija,
ispostavilo se da Nenadova vredi. Otad frkću jedan na
- 217 -
drugog. Žilave mržnje se ne rañaju iz krupnica, žilave,
bujne mržnje niču iz sitnica.
Prostorijom je šetkao tip plave kose, vezane u rep, sa
minñušom u levom uvu i tankim beskrvnim usnama. U
vazduhu je lebdelo nešto zavereničko. Tip je u tom
društvu bio najvažniji, svi pogledi su bili usredsreñeni na
njega.
„Da vidimo, dakle, čime raspolažemo. Šta imamo?“
„Imamo da je taj krelac od direktora govno i
lopuža“, odsekla je glavna sesttra. „To svi znaju. Ojadio
je dom zdravlja. Unazadio nas je za dvadeset godina.“
„To nije dovoljno“, odmahnuo je plavokosi. „To je
nagañanje.“
„Nije nagañanje. To svi znaju. To zna čak i
poslednji zvekan“, uskočio je pedijatar. Ono zvekan je
bilo upućeno Nenadu, pravio se da ne primećuje.
„Trebaju nam konkretni dokazi, ne priče.“
„Zar ne bi mogao neko odozgo da malo pročačka?“,
Obradovićka se plavokosom obratila tako umilno, da je
Nenadu došlo da ga zalepi za zid.
Odzvanjaju uzvici. Na britkoj svežini, dečaku gore
zažareni obrazi. Roje se i komešaju paperjaste pahulje. U
plavkastoj noći fijuču grudve. Sneg mu se lepi za sanke.
Sjurivši se niz breg, prestižu ga veštiji, brži. Oči peku,
srce se cepa. Ne plače. Zariva zube u vunenu rukavicu.
Eh, te plavkaste noći.
„Mogu ja da potegnem nekog odozgo. Imam ja
svoje ljude. I svoje kanale.“
Namnožilo se tih posednika, namrštio se Nenad. A
za kanale, znamo kakvi su. Pacovski.
„Ali mi treba osnov. Treba mi tačka oslonca. Da
postavim polugu. Trebaju mi papiri, crno na belo, da
pokažem kome treba. Pa da oni pritegnu.“
Oftalmolog je ostavio grickalice. Nenadu se činilo
nedoličnim da taj čovek ne nosi naočare. Ofatalmolog
- 218 -
bez naočara mu je bio nedovoljno ubedljiv, kao da ni sam
ne veruje u svoj posao i pomagala koja deli. Mada bi se
mogao izvući i drugačiji zaključak – taj zna znanje,
sačuvao je vid zahvaljujući svom umeću.
„Treba nam, dakle, neko iz računovodstva. Neko ko
ima uvid u papire.“
Mogao bi i da pocepa plavušana.
„Tako je, svaka čast. Treba nam neko ko ima uvid u
papire. Da nam dostavi brojke, ugovore“, požurio je
pedijatar da se podvuče.
„Imamo li nekog u računovodstvu?“, Obradovićka je
stala tik uz plavoskog, samo što se ne privije uz njega. U
Nenadu je vrilo.
„Tamo su svi njegovi“, samo što nije pljunula
glavna sestra. „Sve sam ološ do ološa.“
„Ne samo tamo“, zakačio se pedijatar. „Ima on svoje
svuda. Treba da otvorimo četvoro očiju da nam se ne
uvuče neki gavranovac. Ima njegovih koji se pretvaraju
kao da nisu ničiji ili kao da su čak protiv govnara.“
Ciljao je na Nenada. Potrudio se da prečuje.
„Možda nekog i prevedemo na našu stranu, nikad se
ne zna. Svako je krvav ispod kože“, oftalmolog je
napravio pokret kao da bolje namešta nepostojeće
naočare.
„Tako je“, složio se plavokosi. „Treba raditi s
ljudima. Kuvati ih dok ne omekšaju. Neka svako od vas
vidi kome bi, kako i preko koga mogao da priñe.“
Opa bato, ovaj izdaje i nareñenja. Napoleon, nema
šta.
„A da napravimo peticiju za smenu? Da navedemo
razloge. Lopovluk, loša organizacija posla i sve ostalo što
već znamo. Da skupimo potpise, pa da to pošaljemo tamo
gore?“, predlaže Obradovićka svom miljeniku.
„Peticija nije loša ideja. Ja bih se već pobrinuo da
stigne na pravo mesto i do pravih očiju. Samo, mora da
- 219 -
potpiše ubedljiva većina osoblja. Inače neće mnogo
vredeti.“
„Postaraćemo se da potpišu“, preduzmljiv je
pedijatar.
„Ja bih njega štrajkom“, isturila je bradu glavna
sestra.
„Štrajk ne bi valjao. Zbog pacijenata.“
„Ko njih...“, nije dovršila.
„Loše bi odjeknulo u javnosti da pacijenti trpe zbog
sukoba u domu zdravlja. Moglo bi da se okrene protiv
vas. Kao da vi nanosite štetu, ne direktor Gavrilović.
Bolje je ovako. Skupljajte informacije i potpise. Vi vodite
akciju na terenu. Posle ja preuzimam. Kad treba izgurati
kod onih gore“, plavokosi je podigao pogled ka tavanici.
„Samo da ne procuri šta spremamo“, pripretio je
pedijatar zna se kome. Taj je na Nenada nahuškao i
Tutumračicu, niko drugi. Taj ju je poslao Pizdiću, Pijiću
ili kako se već zove taj skot. To mu je ortak pa su se
dogovorili da ga skenjaju. A sve zato što je, pred svima,
dokazao da pedijatar ne zna koliko je sati u Ohaju kad je
kod nas podne. A ako to ne zna, pitanje je zna li nešto
drugo. Ume li da leči decu, koju mu poveravaju brižne
majke, očevi retko zalaze sa svojim obolelom mla-
duncima.
Biserka je htela da zna dokle se stiglo sa gugijevim
pregledima. Radi se na tome, odgovorio je neodreñeno.
Poslaće ga kod Hočkinsa, taj će spremno da ga izleči,
svaka njemu čast, ima petlju, ima herca, kako bi rekli
stažisti. Nenad umesto herca ima nekakav sunñer, šta li.
Biserka ga nikada nije ispitivala gde je bio i gde se
zadržao. Njegovo odsustvo je bilo beznačajno kao i
njegovo prisustvo. Podrazumevalo se da gubi vreme s
bezveznjakovićima, kakav je i sam. Ili da se povlači po
bolesnicima od kojih neće videti krštene pare. Ako ga,
- 220 -
nek izigrava svačiju budalu, kad mu se to toliko sviña.
Ona neće da time razbija glavu.
Tako bar nije morao da laže. Loše je lagao. Tako ga
bar nije dovodila u iskuñenje da joj tresne neke stvari u
lice, da bi uživao u njenom zaprepaštenju.
I da, zvonio je na vrata onaj Marić odozgo. Da pita
za nekakav lek koji je obećao njegovoj oklagiji.
Upozorila ga je da joi više ne dosañuje takvim
glupostima. Ona s tim nema i neće da ima nikakve veze.
I kad kreće da radi na toj klinici?
Marićka i njen lek, potpuno je na to zaboravio. Iako
joj, naravno, nije ništa obećao. Ta kad se nakači...
U krevetu je pokušao da se priljubi uz Biserku.
Odgurnula ga je, grubo, laktom.
Sanjao je devojku i psa koji jurca po snegu.
Sanjao je leš koji vade iz vode.
Sanjao je ringišpil. Bio je to onaj krug posle koga ti
pripadne muka.
36.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića
Bio sam neotporno, bolešljivo dete. Poboljevao sam
često, bolovao dugo. Teško da sam ikada bio zdrav.
Bolesti su se smenjivale. Tek što bih se jedne otresao,
evo već druge da je zameni. Činilo mi se da je to,
zapravo, jedna jedinstvena bolest, samo menja obličje u
kome napada. Kao čudovišta iz filmova. I danas o bolesti
mislim u jednini, kao o sili koja deluje preobražavajući
se.
Povlačio sam se od pregleda do pregleda, od
ordinacije do ordinacije, od laboratorije do laboratorije.
Opipavali su me, zagledali, kuckali, osluškivali.
Posmatrali su i razmatrali moju krv, izmet, mokraću.
- 221 -
Snimali moju unutrašnjost. Izvrnuli su me celog. Više
nije postojao nijedan kutak mog tela koji je pripadao
samo meni.
Zaudarao sam na lekove, svakojake masti, obloge.
Ostajao sam privezan uz krevet dok su moji vršnjaci
slobodno jurcali naokolo.
Strepeo sam od svakog pregleda. Šta li će mi sada
pronaći? Šta to ponovo sa mnom nije u redu? Čime ću
biti obeležen, zbog čega izdvojen? Najviše sam strahovao
od zaraznih bolesti. Hoće li me proglasiti kliconošom,
strašnog li izraza? Trulom jabukom? Šugavom ovcom,
koju treba izdvojiti da ne ošuga ostale? Hoće li zabraniti
svaki dodir sa mnom? Hoće li me utamničiti?
Bojao sam se bolnice, ličila mi je na zatvor. Bolnica,
ludnica, zatvor, bile su to zlokobne reči, bila su to mesta
za izopštene, mesta na koja se odlaže ljudski otpad, u koji
sam i sam spadao.
Toga sam hteo da se izbavim.
U kući je moja bolešljivost bila povod za optužbe,
prebacivanja, omalovažavanja, podsmeh.
„Kilavog li derišta, da kilavog li derišta“, ponavljala
je majka. Bolest je smatrala žalosnom, prezira dostojnom
zapuštenošću. Osoba koja drži do sebe, dužna je da se
stara o svom zdravlju.
Kod mene je, uz zapuštenost, nalazila još nešto -
marifetluk. Pokušaj da joj napakostim sopstvenom
slabošću.
„Namerno mi to radi, ugursuz“, vajkala se svojim
prijateljicama. „Samo da me muči.“
„Sam si sebi kriv. Sam si sebi navukao bedu na vrat.
Da si se pazio, ne bi ti se to dogodilo. Zašto se ja nikad
ne razbolim? Zato što umem da se čuvam, eto zašto“,
govorio je otac.
Otac se rado razmetao svojim zdravljem.
- 222 -
 „Neće grom u koprive“, odvraćala bi majka na
njegova hvalisanja.
Otac ne bi priznavao da je bolestan ni kada bi to bilo
očito svakom.
„Nije to ništa. Neke smetnje“, presecao bi svaki
razgovor na tu temu.
Brat mi se, zdrav kao dren, izrugivao. Nije to bilo
pravo. Povukao sam i za njega. Bolesti su ga ostavljale na
miru jer bi se prethodno zasitile na meni.
Iskusio sam zatočeništvo, upoznao stid i nemoć
bolesnog. Usekli su se duboko u moju dušu. Osetio sam
svu gorčinu i svo poniženje reči bolesnik.
U svojoj ordinaciji na prvi pogled prepoznajem one
koji se stide svoje bolesti, koji se zbog nje osećaju
poniženima. Ima nečeg u njihovom pogledu, njihovom
držanju, njihovom glasu što ih odaje. Prema takvima
ponekad umem da budem svirep. Upravo zato što me
previše podsećaju na mene. A ja, ja zaslužujem sve
najgore. Kao što je opšte poznato.
Zamrzeo sam svoje telo. Izdalo me je. Onako
mlitavo, testasto, tromo. Slabunjavo, sipljivo. Neotporno.
Nezgrapno i nespretno. Iz dana u dan mrzeo sam ga i
stideo ga se sve više. Surovo me je izneveravalo u
dečačkim nadmetanjima, ostavljajući me iza drugih, uvek
slabijeg, sporijeg, nespretnijeg. Zaostajao sam u i tučama,
i u igrama, i u podvizima kojima su se dokazivale
odvažnost, veština, snaga. Ne, za mnom devojčurci nisu
uzdisali, nisu im zbog mene srca tukla, da iskoče iz
grudiju, nisam ih ostavljao bez daha. To telo će postati
uzrok erotskih i ljubavnih poraza, što nikada neću ni
moći, ni hteti da mu oprostim.
Dojadio sam i samome sebi. Bio sam neispravna
stvar, nikako da je popraviš, a ne možeš da je baciš.
Zaključio sam da sa mnom nešto u osnovi nije kao kod
drugih, nije kako treba, nije kako valja.
- 223 -
Zaključak mi baš i nije bio najmudriji. Pametnije bi
mi bilo da sam ga obrnuo. Sa mnom je sve sjajno. Kod
ostalih, meñutim... Nisam izveo taj obrt. Nisam se
dosetio, šta li.
Nešto se moralo preduzeti povodom moje
neispravnosti.
Šta ako bih se prebacio na drugu stranu? Kada bih se
uvrstio meñu one koji bolest tuku umesto da je trpe?
Našao bih izbavljenje. Izbavljenje od stida. Izbavljenje od
straha.
Smrti, nje sam se bojao. Tresao me je taj strah, kao
struja.
Bolest je predvorje, predujam smrti. Izvidnica,
prethodnica, jurišni odred. Uvod u ništavilo.
Smrt se šunjala iza bolesti. Prikradala. Kezila zube.
Vrebala priliku da mi pregrize grkljan.
Pimakla mi se, opasno blizu. Bolesti su joj raskrčile
out. Bedemi probijeni, prolaz otvoren. Slobodno joj je da
navali.
Prilepila se uz mene. Gde god da se denem, šta god
da radim, dah joj je na meni. Leden je, reže. Miriše
pomalo na mentol bombone. Pružila je koščatu šaku, već
me je zgrabila. Drhtim, sav u znoju. Srce divlje tuče.
Noći su bile najgore. Smrt će me pokupiti u gluvo
noćno doba, kada se spava mrtvim snom. Idealno vreme
za privoñenje, to zna svaka policija. Iskoristiće tamu da
me vrati u večni mrak, a na jedvite jade sam se iskrao iz
njega.
Strahovao sam od sna. Usnuti večnim snom, taj izraz
me je užasavao. Ako zaspim, hoću li se više ikada
probuditi? Ili ću, dok ne znam za sebe, obeznanjen,
iskliznuti iz života? Kao što voz isklizne iz šina?
Trudio sam da ostanem budan, na straži sve do zore.
Da odbijem napad. Ili da, ako padnem, bar znam šta se sa
mnom zbiva. Da se makar oprostim od sveta.
- 224 -
 Nisam uspevao. Uprkos očajničkoj borbi, potonuo
bih u san. Kapci bi se sami sklopili. Trgao bih se usred
noći, uplašen vlastitom nesmotrenošću. Uspravljao bih se
u krevetu, sav usplahiren. Gde sam? Jesam li već umro?
Jesam li već tamo? Ili ipak... Ne, još uvek sam na ovom
svetu. Eno bratovljevog kreveta. Čujem njegovo disanje.
Smireno je, ravnomerno. Njega nisu morile ovakve more.
Jesu li morile ikog osim mene?
Bio sam usamljen u svom strahu. Sa kim da ga
podelim? Možde li se strah uopšte podeliti? Ne znam.
Nisam siguran da li se išta može podeliti. Pre će biti da je
svako zazidan u sebe, zatočen u tamnicu, sagradio ju je
vlastitim rukama.
Nisam imao kome da poverim ono što me najviše
tišti, najteže pogaña. Nikada nisam imao nikog da mu se
poverim. Živeo sam u neprijateljskom obruču.
Starao sam se da prikrijem užas. Da ne dopustim da
se primeti, iako me je svog prožimao. Taj užas, to je
nešto što se dogaña samo meni. Zašto? Zato što sam
bezvredniji od drugih, jasno kao dan. Zaobišao bi me, da
išta vredim. Bio je to još jedan razlog za nipodaštavanje,
podsmeh i grdnju.
Svako je sam zaslužio ono što ga stigne, ponavljao
je otac svoju omiljenu uzrečicu. Njome je presecao
svakog ko bi se zbog nečeg vajkao, zbog nečeg žalio.
Majci je smrt bila odvratna. Neprilična, nedostojna.
Nešto od čega s gnušanjem okrećeš glavu. Kao od onih
zarozanih, zapuštenih žena, koje nije mogla da smisli,
pobacala bi ih u neku jamu, da može. Pokojnici nisu
zasluživali ništa osim prezira. Dopustili su sebi da umru,
iz čistog nemara. Ili su bili kažnjeni. Zbog svoje
nesposobnosti, zbog svojih pogrešaka.
Oponašajući majku, brat se ponašao kao da smrt ne
postoji. Ili kao da ga se ništa ne tiče.
- 225 -
Otac je dan počinjao čituljama. Kako je stario, ove
se navike držao sve grčevitije. Nije ih pregledao ovlaš, na
brzinu. Uostalom, oprezan i pipav, stalno u strahu da mu
nešto ne promakne, ništa nije radio ovlaš i na brzinu.
Ozbiljno bi se udubio u svoje štivo, uskliknuvši
povremeno: „Gle, ovaj je mlañi od mene pet godina. Ova
ovde, bogami, i celih deset. A ovaj je tek uzeo tridesetu.“
U njegovim usklicima je bilo pobedničkog ponosa,
nadigrao je sve koje je nadživeo. A posebno one koji su
na ovaj svet došli posle njega pa bi, da se smrt drži nekog
reda, trebalo da kasnije budu sa njega i otpravljeni. Na
očevo zadovoljstvo, smrt je kosila hirovito, na preskok,
kako zahvati. Čitulje su za njega bile rezultati utakmica, u
kojima navode samo poražene.
„Postrojava mrtve“, rugala se majka. Bila joj je
neshvatljiva očeva zaokupljenost smrću, makar bila i
tuña.
Otac se nije obazirao na njeno izrugivanje. Kao da
do njega nije ni dopiralo. Kao da je na sebi imao oklop o
koji se odbijala svaka poruga. Samo bi ponekad slegao
ramenima i promrmljao: „Ko se poslednji smeje, najslañe
se smeje.“
Debelokožac, gunñala je majka, nezadovoljna što se
njene strele nisu zarivale duboko.
Ko se poslednji smeje, najslañe se smeje. Hvatam
sebe kako i sam ponavljam tu izreku. Doći će dan da se
sve obrne. Tada ću se ja smejati, a neko drugi plakati.
Biće poviše, tih drugih.
Otac je u smrti video oruñe kosmičke pravde, koja
kažnjava one koji su se previše poneli. „Neka ga, neka se
samo šepuri. I taj će pod zemlju, kao i svi drugi. Kad
tad.“
Tako su se sa smrću nosili u mojoj porodici. Svi
uspešnije od mene.
- 226 -
 Bila je tu i porodična diplomatija. Podrazumevala je
različite aktivnosti na održavanju rodbinskih i
prijateljskih odnosa. Pokazati, recimo, brigu za obolele.
To je podrazumevalo telefonska raspitivanja, želje i
pozdrave, ali i posete, kako kućne, tako i bolničke. U
posete me je teglio otac. Kućne su mi teško padale,
bolničke još teže. Vukao sam se za njim uz podrhtavanje
u stomaku i želju da što pre umaknem. Majka je
izbegavala ovu porodičnu obavezu. Nije mogla da trpi
bolnički miris, od koga joj je muka, tako je govorila. Bila
je vešta u iznalaženju prividnih razloga, za prikrivanje
pravih. Još jedna od veština kojom nikada nisam ovladao.
Zapravo, bojala se bolesti. Poricala ih je. Htela je da ih
drži što dalje od sebe i onog što joj je važno. U to važno
nismo ulazili ja i otac, ali jeste Braca. Nije dopuštala da
Braca odlazi u bolničke obilaske, kako se ne bi
traumirao. Što se mene tiče, ja sam na boleštine ionako
već navikao. Njima joj ionako jedem život. A i da se
istraumiram, nikakva šteta.
Otac se nije gadio bolesnika. Naprotiv, veselio im
se. Kao i umrli iz čitulja, i oni su bili potvrda njegove
nadmoći. Uživao je da u bolničkim sobama drži dugačke
propovedi o načinima da se sačuva zdravlje. Njegove
tirade su mučeničkim pogledom propraćali oni koje smo
došli da obiñemo, ali i svi ostali koji bi se tu zatekli, nisu
mogli da ih prenebregnu. Dešavalo se i da ga poneko
opomene, ali se otac na to nije obazirao, hladnokrvno bi
verglao svoje.
Meni su bolesničke pidžame ličile, i danas mi liče,
na robijašku odeću. U zadahu bolesničkih soba sam
osećao, i osećam, zapah tamnica. I uopšte, čitav poredak,
sa bolničkim osobljem, sa obrocima i vizitama, bio je
robijaški.
- 227 -
Kasnije sam se pobliže upoznao sa bolničkim
životom. Što sam ga bolje upoznavao, sve mi je više ličio
na tamnički.
Jedili su me bolesnici. Jedila me je tvrdoglava
upornost kojom su se držali svojih bolesti, kao nekog
životnog uporišta. Jedila me je njihova sklonost da
beskonačno prepričavaju i prežvakavaju sve što je sa
njihovom bolešću povezano. Jedilo me je njihovo
dodvoravanje sestrama i doktorima, jedili su me njihovi
pokušaji da na sebe skrenu pažnju i da za sebe izdejstvuju
sitne povlastice. Jedilo me je što su se sa takvom
spremnošću, bez opiranja, uvukli u ulogu bolesnika i što
su se sa njom u toj meri saživeli da se više od uloge ne
razlikuju.
37.
Prle se šepurio u novim patikama. Ni u kući ih nije
skidao sa nogu, sav ponosan. Nije bilo način da ga natera
da ih svuče. Samo što nije spavao u njima. Sad je
brendiran, pomislila je gorko, ko će sa njim. Brend,
odvratne li reči. Došlo bi joj da ujeda kad je čuje. A nije
mogla da je mimoiñe, ponavljali su je svuda oko nje, kao
najveću pohvalu, kao da je biti brendiran vrhunac
ljudskih postignuća, ostvarenje svih snova, sve što bi
uopšte moglo da se poželi. Kao da izuzev brenda i izvan
brenda ničega nema. Osim pustoši.
Vlatki je brend ličio na žig, koji se udara stoci, da se
obeleži kome pripada. Ostati neobeležen, istina, još uvek
nije bilo zabranjeno ali je bilo nepoželjno. Žigosanje je
sve teže bilo izbeći. Tako je, recimo, muku mučila da
nañe majice ili dukseve bez znaka neke firme na njima ili
bez nekog od onih blesavih natpisa. Morala bi da prevrne
pola grada, da bi zatim vodila žestoku bitku sa sinovima
- 228 -
da to obuku. Ljudi su se sve više pretvarali u hodajući
reklame ili pokretne table sa priglupim porukama.
„Gledaj ga samo, pravi pravcati Ronaldinjo“, palio
je Sutlijaš Prleta da bi joj išao uz nos, napipao je slabu
tačku pa bocka i bode. Zapravo ga i nije palio, nego su i
za njega brendirane patike značile bliskost sa onima koji
ih reklamiraju, sa Ronaldinjom ili nekim drugim imenom
koja su u zanosu uzvikivali bezbrojni sportski
komentatori, prvosveštenici i misionari nove vere, a biti
Ronaldinjo ili ko već je značilo mnogo više nego biti
Prle. To brisanje sebe nije mogla da podnese.
„Jel’ da?“, nadimao se Prle.
„Pljunuti Ronaldinjo, kad ti kažem.“
Prle je napućio usne, prezadovoljan sobom.
Vlatku je prožeo beskrajni umor. Težak,
beznadežan. Svemoćna sila joj je otimala sinove i tu je
svako opiranje bio uzaludno, unapred osuñeno na
neuspeh. Neće ih sačuvati, makoliko se trudila. Sila ih je
mesila kao testo, oblikovala onako kako joj odgovara.
Ipak, neće se predati, iako joj je jasno da gubi. Biće to
njen najveći životni poraz, pred kojim svi ostali blede.
Ali će bar moći da kaže sebi da se borila do kraja, kako je
umela i mogla, bar nije utekla sa poprišta.
Nije posedovala, nit želela da poseduje živote svojih
sinova, ali se za njih osećala odgovornom. Povereni su
joj, da nad njima bdi. Da ih neguje, zaštiti, razvije.
Gojko je i dalje bio turoban, razdražljiv. Zar je zaista
toliko teško podneo korpu te šmizle? Moraće da očvrsne,
da navikne na neuspehe. I ljubavne, i sve ostale. Život se
ne sastoji samo od pobeda. Svi ti govore o pobedama, ali
te niko ne uči kako da izañeš na kraj sa porazima. Ni
Vlatka tome nije naučila sinove, a trebala je, prebacuje
sebi taj propust. Da se nije postavila previše zaštitnički?
Ili podnošenju poraza niko i ne može da te pouči jer je to
jedna od onih lekcija koje svako mora da savlada sam za
- 229 -
sebe. Takve su lekcije najteže, na njima se najlakše i
najčešće pada.
Nije htela da pita Miloša šta se zbiva sa Gojkom.
Odlučila je da prekine sa tim. Grdno je pogrešila što ga je
maletene proizvela u svog zvaničnog uhodu. Moraće to
da preseče.
Pronašla je priručnik i disk sa kompjuterskog kursa.
Prle je, uz opiranje, pristao da joj otvori nalog, tek pošto
je pripretila da će pozvati nekog sa strane da to uradi, ako
niko od njih neće. Tako je dobila svoj deo kompjutera, na
koji je mogla da uñe bez ičije pomoći. Nije više zavisila
od ičije dobre li loše volje.
Bacila se na učenje, nadajući se da će joj neće biti
previše teško, prošla je sve to već jednom, dovoljno će
biti da obnovi. Meñutim, nije joj išlo. Sve joj je izgledalo
sasvim nepoznato, kao da se prvi put sa tim susreće, kurs
je, uostalom, bio smandrljan ofrlje, koliko da se kaže da
je osoblje dobilo neophodnu obuku, a posle kursa joj je
za svakodnevni posao bilo dovoljno nekoliko komandi
koje su se ponavljale.
Ni priručnik ni disk nisu bili od prevelike pomoći.
Nikako joj nisu objašnjavali ni šta treba, ni kako treba.
Čas bi sve objašnjavali previše podrobno, valjda se tako
ne objašnjava ni malom detetu, tako da joj je pucala
pažnja. Čas bi pravili neke čudne skokove, kao da se
podrazumeva ono što nigde nije bilo obrazloženo. Ili je
bilo, a ona je, zamorena pojedinostima, to preskočila.
Ipak će morati da pozove malu iz internet kafea, da
joj da kratku obuku, ako ima želje i vremena. Drugo je to
kada imaš posla sa živim bićem, licem u lice, koje možeš
da upitaš šta ti treba. Neće biti ni posramljena zbog
neznanja, neće se devojka zbog toga prema Vlatki od-
nositi kao prema nižem, zaostalom biću. Neće je manje
ceniti, manje uvažavati. Naprotiv.
- 230 -
 Zaista joj se dopadala ta devojka, imala je spretne i
hitre pokrete, živahan pogled. Imala je u sebi ljupke
gipkosti i vedrine.
Gde da rade? U kući, ne vredi, neće im dati mira. Ni
u kafeu ne bi išlo. Jedino kod devojke, ako joj to ne bi bio
problem. A neće, osećala je to. Privlačile su se. Bila je to
jedna od onih trenutnih, prividno sasvim bezrazložnih
privlačnosti, kojima tek mnogo kasnije razabereš pravi
uzrok. Ako ga ikad razabereš, i ako je uzrok uopšte
važan. Kao što ima snažnih, naizgled ničim izazvanih
odbojnosti, u čiju tajnu možda nikada nećeš prodreti.
Mladena je zvala pet ili šest puta da čuje šta Vlatka
misli o ultrazvuku na ovom ili onom mestu. Dobijala je
uvek istovetan odgovor.
„Ja to zaista ne znam. Ne mogu da ti kažem. Ne
mogu da nagañam. Pitaj nekog stručnijeg.“
„Ne tražim od tebe stručno mišljenje, nego onako,
tvoj utisak. Ako si lično probala. Ili nešto od nekog čula,
ili negde pročitala.“
„Ti dobro znaš da ja nisam luda za ultrazvukom, niti
se raspitujem o tim stvarima.“
„Ali opet... Možda ti je nešto doprlo da ušiju.
Recimo, ovi meni ne izgledaju loše. Model je moderan,
najnoviji.“
Naziv je proleteo pored Vlatke.
„Verovatno je u redu“, rekla je koliko da je skine s
vrata.
„Da li je najbolji?“
„Otkud da ja znam da li je najbolji ili nije?“,
razdraživalo je Vlatku navaljivanje da se izjasni o onome
što ne zna. Mrzela je da sudi i govori napamet. Pogotovo
je mrzela da napamet deli savete. Nije razumela ljude
koji se olako usuñuju da savetuju, bez zadrške, bez
zazora, čak nasrtljvo, uvreñeni ako ne postupiš po
njihovom. Šta ako nekom nanesu štetu?
- 231 -
„Sigurno ima nešto bolje. Kod mene je stanje takvo
da samo najbolje može da otkrije šta ne valja.“
Jednom će joj samo spustiti slušalicu. Neće, nema
srca da joj to uradi.
Javila se i Sneška. Bila je ushićena erotskom igrom
koju je našla na internetu. Zvala se sladoled. Opisivala je
kako se igra, cičeći, podvriskujući.
Pred san je pokušala da sebi dočara šta li sad radi
borac protiv medicinske mafije, borci su joj bili dragi.
Uspela je da prizove tek rñavo vezanu, rñavo izabranu
kravatu. Visila je kao suvišni dodatak na čoveku koji
očito kravate inače ne nosi, ali je smatrao potrebnim da to
čudo, za ovu priliku, ipak stavi oko vrata. Poželela je da
je popravi, nešto ju je teralo da popravlja odeću na
muškarcima, počelo je sa braćom, neurednih li stvorova,
sinovi su se bunili, otimali, doživljavali su to kao napad
na svoju nezavisnost, za braću i muža je to bio deo
porodičnog servisa, koji se podrazumevao.
38.
Roletne su praštale, okna podrhatavala, stan se
ljuljao pod naletima raspomamljenog vetra. Luki to nije
smetalo. Bio je svetionik. Svetionik, prirodno, biju oluje.
To mu sleduje pa sleduje. Ali ga oluje ne sprečavaju da
bude spasonosno svetlo u tami.
Navukao je na sebe par džempera i čarapa, trenerku
ispod pantalona, u ovakvim danima grejanje nije mnogo
vredelo. Neće ići na posao jedno nedelju dana, ko je
gazda Gagiju kriv što je naseo na mafijašku propagandu,
pa je sav usran pred bolešću, zašto da ne iskoristi i protiv-
ničke poteze za svoje ciljeve?
Treba mu vremena da se pribere, da razmotri učinak
svojih akcija i, što je najvažnije, da iz njih izvuče pouku
kako bi ubuduće bio delotvorniji. I kako bi imao čemu da
- 232 -
poduči sledbenike, da ne lutaju, kada ih bude stekao. A to
će biti veoma skoro.
Treba još jače nagaziti domove zdravlja. Ali mora
da promeni pristup napada, metod od uva do uva ne radi
posao. Ljudima ipak treba nešto žešće, da ih drmne, da ih
poljulja. Tek onda ti se otvara put, tek onda se stvara
napuklina u brani. Ljudima treba mentalni zemljotres, eto
šta im treba. Kako da ga izazove?
Nije dovoljno pouzdati se u trenutno nadahnuće. Na
teren treba izaći spreman, tako da unapred znaš šta ćeš i
kako ćeš. Gde i kako da udariš. Prošao je prvu fazu
trenutnih udara. Vreme mu je da preñe na viši nivo.
Tamo dole, grad je ječao pod nasrtajima vetra, kao
pod bičem. Bilo je to jarosno jutro. Prijala je Luki ta
jarost. Vetar mu je bio saveznik. Prodire svuda,
uznemirava svakog. Razdrmava. Razbija svaku zaštitu.
Najgore su uspavljujuće, omamljujuće vrućine, kada ništa
ne mrda.
Na bolnice treba izvesti prepad u vreme poseta.
Tada su na okupu i oni koji su u njima zatočeni, i oni koji
su trenutno na uslovnoj slobodi. Tada su duhovi najživlji,
najprijemčiviji, najranjiviji. Tada je kod utamničenih
najveća čežnja za svetom izvan zatvora, tada su posetioci
najbliži slutnji da i njima nad glavom visi robija. Tada ih
treba ošinuti, oštro, žestoko, kao vetar.
Za domove zdravlja mu treba dogañaj. Mora da
smisli neki. Da skokne do interneta? Možda nañe
podstrek? I hoće. Ne zato što sam ne bi umeo ništa da
smisli, prevarila se u tome Super Šveca, kao što se
prevarila i u mnogo čemu drugom, ne traži Luka gotove
ideje, ne traga za gotovim jelima, nego zato što podsticaj
nikada nije naodmet. Interaktivnost, razume li Super
Šveca šta je to interaktivnost? ðavola razume, iako je
ubeñena da sve zna. Isključivo je na njoj da nešto čini
vlastitom voljom, na tebi je da slediš njene naloge. Zato
- 233 -
što si previše mali, brljiv, nedorastao. Zato što si sav
smotan, zato što si previše zelen, zato što ti je glava
šuplja, odzvanja kada je kucneš. Zato što ti je mozak
previše zakržljao da bi mogao da smisli išta iole pametno.
Pa, prevarila se Super Šveca, grdno se prevarila.
Luka više ne postupa ni po čijim nalozima, a ona, čije
ona naloge izvršava? Zna se čije. Zna se čije.
A igrica? Šta je sa njom? Zapostavio je. Nije stigao
da na njoj poradi. Dobro, neće da forsira. Neka to ide
svojim tokom. Neka se kuva. Kada bude spremna, ideja
će sama zatražiti da je sprovede u delo.
Napolju je fijukalo, urlalo. Neka urla, neka fijuče.
Neka nikada ne prestane.
Staće. Uvek stane, a pre, a kasnije. Izduvaće se,
malaksati, zamoriti. Vetar, ali ne i Luka. Naprotiv,
Lukina stvar će samo dobijati na zamahu, neće se
zaustaviti dok ne pokida sve niti kojima je medicinska
mafija obavila svet. Dotle se neće smiriti oluja koju je
pokrenuo. Čak i da ga uklone, ne vredi, oluja će nastaviti
dalje, nošena sopstvenom silinom.
Nije uključio računar, ali je isključio mobilni. Lepo
je bar ponekad biti nedostupan. Odlomio je parče
čokolade. Čokolada mu je pomagala da misli, kao što mu
je pomagao i brzi hod.
Imao je svoj zadatak. Niko mu ga nije postavio, niko
nametnuo. Sam ga je izabrao. I valjalo je da se ozbiljno
posveti njegovom ispunjenju. Mnogo ozbiljnije nego
dosad. Ako je dosad grebuckao, došlo je vreme da
zapara. Da zaseče. Dublje, mnogo dublje. Da bi to
postigao, nije bilo dovoljno da smišlja nove, delotvornije,
ubojitije akcije. Bilo je neophodno i da se pozabavi
sobom, da od sebe napravi savršenije, ubojitije oruñe.
Treba da ukloni slabosti koje ga ometaju da pruži sve što
bi mogao. Moraš prvo da preskočiš prepreke u sebi, da bi
se izborio sa onima spolja.
- 234 -
 Ta uznemirenost, ta nervoza pre nego što stupi u
dejstvo. Suva usta, oznojeni dlanovi, šuštava praznina u
glavi, čvor u stomaku, potreba za mokrenjem. Potreba za
mokrenjem ga je mnogo brinula. Šta ako ne nañe mesto
da se isprazni pa mu petlja popusti usled akcije? Upišani
agitator, žalostan bi to prizor bio. Ili veseo, gledano iz
ugla medicinske mafije i njenih pomoćnika. Gledajte ko
diže pobunu? Taj što piški u gaće! Bolest, imamo
razumevanja, popravićemo to kada ga uzmemo u
postupak. Niko nam još nije utekao, neće ni taj upišanko.
Brinemo mi o onima koji nisu u stanju da brinu o sebi.
Pogotovo o njima.
I ta iscrpljenost posle akcije, kao da je sva snaga
istekla iz njega, kao da je ostala samo ljuštura u kojoj
više ničega nema, osim bezmerne, neizdržive hladnoće.
To vreme koje mu je nužno da se oporavi, da sabere
snage. Akcije onda, naravno, nisu redovne, i ne mogu
biti. Ostaju sporadične. Ne uspeva da ih naniže.
Nije ovladao svojim telom i to ga je mučilo. Nije
odmakao od onih dana kada bi ga sestra i njene drugarice
negde kao slučajno izgubile pa onda vrištale od smeha što
se toliko isprepadao da je došao beo kao kreč, a niz lice
su mu se slivale suze, koje nije osećao.
Bolest nije poremećaj, kao što mafijaši obmanjuju
naivne. Bolest je kada te nadvalada vlastito telo. Luka se
sa time nikada neće pomiriti.
Seo je za računar.
Na internetu nije našao ništa upotrebljivo, ništa što
bi moglo da mu posluži u natezanju sa izdajničkim telom,
iako je dugo pretraživao. Što god da ukuca, pojavljivala
se gomila ñubreta, sve same besmislice. Bilo je to kao da
kopa po nekakvom smetlištu, na koje svako baca šta mu
se prohte, sve u nadi da je neko možda negde ostavio i
neki biser.
Predveče se spustio u grad, da provetri mozak.
- 235 -
39.
Ako je Nenad računao da će Darko od njega dići
ruke, računica mu je bila pogrešna. Ništa čudno, uvek je
bio slab u matematici. Braca je, naprotiv, blistao. Išlo mu
je sa brojevima, jednačinama, nepoznatima. Umeo je da
sračuna. I da se sračuna.
Nije Darko digao ruke. Kao što ni Biserka nije digla
ruke od Gugijevih pregleda, niti Marićka od čudotvornog
leka, onog na d, koji cela Amerika pije, od predsednika u
Beloj kući do klošara pod mostovima, od berzanskih
posrednika do narko-dilera, od časnih sestara do uličnih
kurvi, od pilota do čuvara, od profesora do atletičara, od
tinejdžerki do staraca po domovima. A kad nešto pije
cela Amerika, to treba da pije i Marićka. Zato što je
Amerika sila. A sila zna šta radi, inače ne bi bila sila.
Kloni se slabotinje, ugledaj se na silu. Tako da je Nenad,
i kao lekar, i kao komšija, dužan da joj taj lek nabavi,
obećanje je obećanje. Ako ga prekrši, nahuškaće na njega
beštiju, da ga rastrgne. Najbolje u liftu, tu nema bekstva.
Neće dići ruke od tebe sve dok si iole upotrebljiv.
„Ne shvatam“, čitao mu je Darko bukvicu. „To
nikako ne shvatam. Zakolji me, ali ne razumem. Da te
toliko mrzi da okreneš jedan broj i da kažeš, jeste, zasrao
sam, mnogo mi je žao, spreman sam da pojedem svoje
govno. Od tebe se ne traži ništa drugo. Da li to boli? Ne
boli. Pa, u čemu je onda problem?“
Nenad nije ni pokušao da ga prekine, zapenjenu
bujicu reči ništa nije moglo da zaustavi. Bučalo mu je u
ušima. Ruka mu je odrvenela. Odmakao je slušalicu. Nije
pomoglo.
„Nego ću ja tebe lepo za vrat, pa pravo tamo. Druge
nema. Dolazim po tebe danas pre posla.“
- 236 -
 Veza se prekinula pre nego što je Nenad stigao da
prozbori. Bio je to Darkov način, da te ostavi bez reči. Ne
samo njegov. I Biserka ga je koristila. I Braca se njime
služio.
Bilo je to prazno prepodne. Nikako da se odluči
izmeñu i papira sa odštampanim Priručnikom za
samoodbranu, skinuo ga je sa sajta o medicinskoj mafiji,
čisto da vidi šta je to. Možda bi Priručnik mogao da mu
pomogne pred odlazak na kliniku, da ga pripremi za
susret sa ondašnjim mafijašima. U nedoumici, posegao je
za televizorom. Ne da nešto pogleda, nego onako. Onda
su ga slike zarobile. Skakutao je s kanala na kanal, da bi
se zadržao na crno belom filmu, poznati kauboj,
raskrečenih nogu, unjkavog glasa, otegnutoh govora,
zavodio je red u jednom gradiću. Taj kauboj je bio, kažu,
omiljeni lik čoveka koji je držao dizgine države u kojoj
se Nenad rodio, a više je nema. Nestala je u krvavim
grčevima. Izbirsana je, ne samo sa političke i greografske
karte već i iz mnogih glava. Nije kauboj bio bez draži,
morao je da prizna. Ko ne bi da zavidi red po svojoj volji
i svojoj pameti? Koga to ne golica? Ni Nenadu to
golicanje nije strano, i on bi mnogo štošta uredi po
svome, od zdravstva pa nadalje, samo kada bi mogao.
Šta, meñutim, ako je volja rñava, a pamet mala, kao što to
prečesto biva? Naravno, malo će ko posumnjati u
ispravnost svoje volje, u veličinu svoje pameti. Ali će
zato spremno omalovažiti tuñu volju i tuñu pamet.
Darkov poziv ga je trgao baš u trenutku kada je
kauboj ulazio u salon da se obračuna sa ološem. Mogao
bi da svrati i do Hromog Dabe, imao bi tamo poprilično
posla. Posle razgovora sa Darkom, nije imao volje da
odgleda film do kraja. Darko je, kao i Braca, kao i
Biserka, umeo da u čoveku ubije svaku volju. Tešio se da
ništa ne propušta. Pravda će, zna se, pobediti, drugačiji
ishod je nemoguć. Samo, čija pravda? I ovde je svaki
- 237 -
narod počivše države verovao u konačni trijumf
sopstvene pravde, i poraz tuñe nepravde, zbog tih pravdi i
tih nepravdi su se i dohvatili za guše. Da dokažu čija je
pravda pravednija,.
Vetar je vitlao plastičnim kesama. Darko ga je
bukvalno ugurao u auto, kao da ga otima. Na prijemu nije
bilo jedre devojke. Sprovela ga je žena krutih pokreta,
ledenog lica, podsećala ga je na Megi Tačer, strašno je
živeti sa takvom ženom, ni Biserka nije daleko.
Upravnik mu je bradom pokazao na fotelju. U levoj
ruci je držao crn, u drugoj srebrnast moblini telefon,
govorio je čas u jedan, čas u drugi. Kada je zazvonio onaj
iz fioke, Nenad je pomislio da će ga možda izvući
jezikom, ali nije, desna šaka se, uz jedno, sačekaj
trenutak, oslobodila srebrnastog aparata da bi iz zaronila
u fioku.
„ I ti meni nedostaješ... Da, mnogo mi nedostaješ...
Da, strašno mnogo mi nedostaješ. Slušaj, sad sam u nekoj
gužvi... Ne, ne pokušavam da te oktačim... Svakako da
uvek imam vremena za tebe, kako ne bih imao... Zvaću te
kasnije... Za koji minut... Ne, neće biti koji sat. Znaš ti
mene, kada ja kažem minut, to znači minut... Imam i
iznenañenje za tebe... Ako ti kažem, to više neće biti
iznenañenje... Znaš onu narukvicu? Onu što ti se toliko
sviña... E, pogodi šta će biti sa tom narukvicom.“
Nenad se nadao da će uspeti da se izvuče na
nesposobnost, ponekad je korisno da se pretvaraš da si
veća budala nego što jesi, ne bi li te se manuli, šta ću vam
ja, ovako neupotrebljiv, sa Biserkom bi to ponekad
upalilo. Da li bi se iskobeljao da sebe proglasi
sledbenikom doktora Hokinsa? Nije mu pružena prilika.
Upravnik čak nije tražio ni da se izvini, iako nije ni imao
zbog čega. Tutnuo mu je pod nos ugovor. Prsti su sami
stegli pruženu olovku, refleksna radnja. Olovka je sama
kliznula crtom ispod njegovog imena.
- 238 -
 Obradovićka ga je sačekala u ordinaciji. Nije joj se
obradovao. Video je uz nju plavušana sa minñušom i
repom. Pružila mu je spisak, uz osmeh koji je izgubio
svoju draž. Na spisku je bilo osoblje doma zdravlja, koje
su mu dodelili. Da obradi, obrlati, pritisne, uvuče u
prepad na Gavrana.
U zgradi su se svi uzmuvali, uzrujali, usplahirili.
„To se moglo i nama dogoditi“, uzvrpoljila se
Biserka. „To se moglo i nama dogoditi“, ponavlja dok se
nervozno prebaciuje iz dnevne sobe u kuhinju, zatim
natrag, pa zareña po svim prostorijama, kao da proverava
da li je sve još uvek na svom mestu.
Uključuje usisivač. Protrčava njime kroz čitav stan.
Da počisti ono nešto preteće što se uvuklo unutra, da
ukloni vlastitu uznemirenost. Da učini bilo šta kako bi se
oslobodila izluñujuće bespomoćnosti. Stalno je
pospremala i dok su padale bombe.
Takve se vesti raznesu munjevito. Naprosto
prostruje čitavom zgradom.
Opljačkan je stan ispod njihovog. Tog jutra.
Usred bela dana, usred bela dana, vajkali su se
glasovi, kao da vreme kada se to dogodilo daje neku
posebnu, neku zlokobnu težinu čitavom slučaju. Kao da
bi sve bilo nekako lakše i snošljivije da se, recimo,
odigralo u gluvo doba noći. Kao da postoji neko doba po
prirodi odreñeno za zlodela. Nekakvo radno vreme u
kome se zlodelo ima obavljati. Ako se iz tog vremena
iskorači, nastaju nesagledive, razorne posledice. Zlo,
razobručeno, šiklja na sve strane.
Komšija iz prizemlja je, naprotiv, blistao od
zadovoljstva, ponavljajući – govorio sam ja, lepo sam
govorio, na vreme sam ja opominjao, na vreme
upozoravao, na vreme predlagao da se uvedu
bezbednosne mere, nisu hteli da čuju, sada su imali
prilike da vide, smejali su mi se, sada kukaju.
- 239 -
Taj komšija je, kao kakav stražar, po sav dan špartao
po okolini, sa rukama na leñima. U sve je taj bio upućen.
I ko je s kim, i ko je protiv koga. I ko se s kim spanñao i
ko se s kim pokarabasio. I kome je pala kašika u med, a
ko je tresnuo dupetom o ledinu. I ko je šta kupio, ko šta
prodao, ko šta popravio a ko šta pokvario. Nenad je često
naletao na njega po povratku sa posla. Nije bilo šanse da
ga se otrese dok ne sasluša njegova vajkanja. Ne zbog
zdravlja, zbog bezbednosti.
Nešto se pod hitno mora preduzeti, govorio je. Ima
svakakvog sveta. Dovoljno je da čovek otvori novine pa
da mu se digne kosa na glavi. Ko će ga znati ko se sve i
sa kakvim namerama muva po zgradi. On je već viñao
takve njuške kojima je mesto iza rešetaka i nigde drugde.
Mora se pribeći adekvatnim merama. Pod hitno. Inače
smo propali.
Od kad on predlaže da se postavi portirnica na ulazu.
Da stanari dobiju propusnice a da se svi ostali legitimišu
pri ulasku u zgradu. Da se za svakog zna kad je ušao,
kada izašao i kod koga je bio. Ali niko ni da čuje. Ko će
da plaća portire, kažu. Skupo im. Tek će biti skupo ako se
dogodi ono što ne treba. A to je neizbežno. Onda će biti
kukanja i plakanja ali kasno. Ko kaže da treba plaćati
portire? Ni njemu se ne preliva da bi sebi tovario na vrat
dodatni trošak, previše su mu i oni koje već ima. Ne, ne
treba tu nikakvih para, treba samo dobre volje. Meñu
stanarima bi se rasporedila dežurstva. Tog i tog dana od
toliko do toliko, za svakog bi se znalo. Ali dobre volje
nema. A nema ni pameti.
O razmerama štete širile su se protivrečne glasine,
zavisno od toga kako je ko procenjivao imovno stanje
opljačkanih, veštinu i drskost provalnika. Odnete su tek
neke sitnice, tvrdili su jedni, provalnici nisu pronašli ništa
posebno vredno, slagali su se drugi. Odnet je nakit i par
stotina evra. Kakve stotine, tu se radi o hiljadama. Pored
- 240 -
novca i nakita, pokupili su i muzički stub i kompjuter.
Eh, hiljade, šta su hiljade, ništa. Brat bratu, maznuto je
bar sto hiljda evra. Da su samo kompjuter i stub u pitanju,
ni po jada, nego je iz stana sve izneto. I televizor, i
frižider, i veš mašina. Očišćen je temeljno, kao kod
selidbe. Ni tepisi nisu ostali. Bilo je i onih koji su se
prisećali da su pred zgradom primetili neki kamion i
radnike koji u njega tovare stvari, ali tada tome nisu
pridavali naročitu važnost. Mislili su da se to neko seli.
Svako se jogunasto držao vlastitog viñenja i sva ostala
proglašavao budalaštinama. Pa si se ti tu sad razaberi, ako
možeš.
Niko nije zaštićen. Da se to moglo i nama dogoditi,
užasava svakog. Neko tek tako može lda ih liši njihove
imovine. A robuju i satiru se, varaju, laktaju se,
ponižavaju, podmeću i gaze da bi je stekli. Neko bi očas
posla mogao da ih ostavi bez onoga čime se ponose i
čime sebi odreñuju vrednost. Bez čega odjednom postaju
niko i ništa. Takva opasnost ih čini i potištenim, i
uplašenim, i razjarenim. Proklinje se država koja nije u
stanju da zaštiti običnog čoveka. Zahteva se satiranje
razbojnika, čija je drskost prevršila svaku meru. Usred
bela dana, možete misliti, usred bela dana! Pominju se
vešanje, streljanje, bičevanje, odsecanje ruku.
Poneki bi da se najpre razračunaju za bitangama iz
svog okruženja.
„U to je umešan neko iz okoline. To je sasvim
sigurno. Dva i dva su četiri. Neko je odavde obaveštavao
lopove. Žive ovde svakakvi. To se danas tako radi.
Lopovi idu nasigurno. Znaju tačno i gde i kad.“
Ima i onih koji su uvereni da je žrtva uvek kriva za
sve što joj se dogodi i da je nesreća neka vrsta zaslužene
kazne. Zbog kakvog greha. Takvi smatraju da se njima ne
može ništa loše desiti jer je njihova ispravnost izvan
svake sumnje.
- 241 -
„Što mene niko nikada nije opljačkao?“, pitaju takvi.
„Od mene ne bi ni imali šta da uzmu. Ne znam samo
odakle nekima toliko. Ja krvavo rintam čitav život, pa
ništa nisam stekao. Ništa nema onaj ko ne ukrade. E, kad
im jednog dana ukradu ukradeno, onda se nañu u čudu.
Kako radiš, tako će ti se i vratiti“, javljaju se oni koji u
onom što se zbilo vide pravednu odmazdu. Neku vrstu
poreza, kojim se zahvata višak. Namiren je ponos robova,
ponos potlačenih. Onih što se nadmeću u sužanjstvu, u
podreñenosti. Što si veći rob, što te više, što te grñe
izrabljuju, što ti manje daju, to si bolji čovek, to više
vrediš. Tako propoveda robovski moral. Koliko nadmene
umišljenosti, koliko samozadovoljstva ima u onom
čuvenom – ala se ja zlopatim. Odbijaš li da robuješ,
obasuće te mahnitom mržnjom uskraćenih.
Za neke je gubitak posledica i dokaz gluposti onoga
ko ga je pretpreo.
„To im se kad tad moralo dogoditi. Samo potpuna
budala drži u današnje vreme novac i dragocenosti u
kući.“
„Još veća budala je onaj ko novac drži u banci.“
„Ko je uopšte pominjao banku?“
„A gde da ga držiš?“
„Eh, gde Zakopaj ga negde. Ili ga uloži. U poslove.
„Ma kakavi poslovi. Tu će tek da te očerupaju.“
Kako ne poseduje ništa posebno, Nenad nema
mnogo ni da izgubi. Onom ko malo ima, malo se može
uzeti. Čulo posedovanja mu je slabo razvijeno. Prigušeno
je, zakržljalo. Evolutivni zaostatak.
Ipak, provala ga je uznemirila. Ne ostavljaju nikoga.
Ništa im nije učinio, ništa skrivio, ničim ih izazvao, ni na
koji ih način nije oštetio ili uvredio. A ipak će mu upasti
u stan, sve ispreturati, vreñaće ga, ponižavati, uništiti. Šta
bi bilo da se, kojim slučajem, u stanu našao neko od
- 242 -
ukućana? U najmanju ruku bi mu pretili. Gotovo sigurno
bi ga povredili, možda i ubili.
Slepa, rušilačka stihija, nemoguće ju je urazumiti.
Meteori jure svemirskim prostranstvima da bi se zarili u
zemlju.
Nigde mira. Nigde spokoja. Nigde skloništa od
gramzivih kandži. Niti odbrane od slepog slučaja.
Biserka je izbezumljena. Ono što je njeno, ne sme
niko da dirne.
Okomila se na vrata.
„Ovo svako može da provali. I malo dete“, kaže.
Otvara vrata. Zatvara ih. Zagleda.
„Neizostavno moramo da ih promenimo. Koliko
sutra moramo da postavimo neka ljudska, sigurnija vrata.
A i alarm, i alarm bi dobro došao.“
Besmisleno je protiviti se. Nije spremna da sasluša
nikakve razloge. Neće se zaustaviti sve dok ne ostvari
svoj naum. Naročito onda kada je strah goni. Svako
protivljenje tada doživljava kao prepreku na putu spasa.
Svako suprotstavljanje je samo izaziva da navali još
većom žestinom.
Ako je čovek pusti, dogaña se i da njena namera
iščezne sama od sebe, na neki zagonetan način. Nenad
pomisao na dodatno zatvaranje, na zaključavanje
ispunjava teskobom i poniženjem. Pretvoriti dom u
tvrñavu, ima u tome nečeg mučnog i bednog. Pretvoriti
sebe u zatočenika vlastite tvrñve, ima u tome nečeg
nepodnošljivo zagušljivog.
Plaši ga i ta grozna reč - neizostavno. Tiranska je.
Ostavlja bez izbora. Lišava ga prava da prihvatii odbije,
da uzme ili ostavi.
40.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
- 243 -
Braca je u Beču! Braca je u Beču! Braca je u Beču!
Majka je ushićena.
I šta sad? Hoćemo li pratiti svaki korak uvažene
ličnosti? Braca je na poslovnim pregovorima. Braca je u
radnji. Braca je u klonji. Braca je na bečkoj kurvi.
Za dva dana, evo ga i kod nas. Odbor za doček.
Navikao sam da mi oduzimaju. Navikao sam da
nikada ništa nije za stalno, ništa bezuslovno moje. Meni
ništa ne sleduje, ništa ne pripada. Ništa mi se ne mora
dati, sve mi se i u svakom trenutku može oteti.
Stid me je kada me ostave bez nečeg. To je zato što
nisam vredan posedovanja. Nisam ga zasluživao. Naučio
sam da se odričem, iz ponosa. Kad mi ne daju, i ne treba
mi. Neka samo izvole, neka mi sve uzmu. Šta više,
preduhitriću ih. Sam se odričem, sam dajem. Neću ja
nikog da molim. Neću im dati priliku da me ponize.
Uskratiću im to zadovoljstvo. Eto, i ja nešto njima da
uskratim. Da im, koliko toliko, vratim žao za sramotu.
Na jednom davnom roñendanu prireñeno mi je
neobično iznenañenje.
Dan je počeo gore nego obično. Otac se ponosio
svojom umešnošću da kupuje po najpovoljnjim cenama.
Znao je da satima izviña teren. Voleo je da se pred
svakim hvali svojim kupovnim podvizima, bar koliko i
svojim zdravljem. Kada bi omanuo i platio više nego što
je morao, zeleneo bi od besa i žalio se na pokvarenjake i
prevarante, ali i na državu koja nikako da ološu i šljamu
stane na put.
Iz nabavke se tog dana vratio sav ozlojeñen. Isto ono
meso koje je kupio u jednoj mesari moglo se u drugoj
naći znatno jeftinije. Ali je to primetio prekasno.
- 244 -
Kupovina je već bila obavljena, a gad od mesara nije hteo
da vrati novac i primi natrag ono što je već prodao.
„Trebalo je da mu pozovem inspekciju, eto šta je
trebalo“, gunñao je otac, „a bogami ću to i da uradim.“
Prilazio bi telefonu, zatim se prisećao da je subota i da
nema koga da pozove jer te lenštine ne rade ni radnim
danom a kamoli vikendom. Ali se zaricao da će koliko u
ponedeljak to neizostavno učiniti. Otac se razbacivao
pretnjama koje je retko ostvarivao. Njima je lečio svoj
povreñeni ponos.
„Ne razumem svu tu gungulu oko običnog
roñendana“, mumlao je, dok se, sav mrzovoljan, vukao
po kući. „Rodio se pa rodio. Svako se rodi. Kao da je to
neka posebna zasluga.“
Ni majka moj roñendan nije smatrala naročito
važnim datumom, ali je za nju bilo pitanje časti da njena
torta bude najbolja i proslava koju ona organizuje
najuspelija. A ni ta torta nikako da stigne. Njene torte,
naime, i nisu bile njene. Pravila ih je žena kojoj je za to
plaćala. Ali, naravno, to majka ne bi priznala ni za živu
glavu. Sve bi do iznemoglosti nutkala svojom tortom.
„Prestani već jednom da mi se motaš oko nogu“,
brecala se na oca.
Braca je stalno nešto zakerao i zanovetao. Nije
mogao da podnese da se priprema dogañaj kome on nije
bio povod. A ja sam, kao i uvek, strahovao da niko od
onih koje sam pozvao neće doći. Mirisalo je na sramni
fijasko.
Bilo je mnogo uzrujanosti i strke. Konačno je stigla i
torta. „Izgleda božanstveno!“, uzviknula je majka.
Božanstveno je bila njena omiljena reč. Odnosila se na
nju i Bracu, ali ne i na mene i oca. Nas dvojica smo,
grešnici, bili prognani iz božanstvenog sveta.
Predveče pristigoše gosti.
- 245 -
Stariji su zaposeli kuhinju, mlañi sobu. Braca je
isrpva ćutao, natmureno, namrgoñeno, naduveno. To nije
bilo njegovo slavlje, bilo je, dakle, nešto budalasto i
nepotrebno, čemu je s prezirom okrenuo leña. Nije se
dugo zadržao u tom raspoloženju. Prevagnuo je nagon za
prisvajanjem. Bacio se na pretvaranje tuñe proslave u
vlastitu. Sam je sebe postavio za disk džokeja. Birao je
ploče uz mnogo brbljanja, zarazno budalastog, praćenog
salvama smeha.
Nikada mi neće biti jasno kako se bezveznim
blebetanjem postiže toliki uspeh. Ja sam, naprotiv, u
stalnom grču da sve što kažem bude, ako ne posebno
pametno, onda bar tačno i koliko toliko smisleno. Čime
ništa ne postižem. Izuzev ravnodušne ili neprijateljske
odbojnosti.
Ploča po poča, reč po reč, uspeo je da se nametne, da
postane okosnica zbivanja, centar pažnje. Svi su
zaboravili čiji je to roñendan. Bio sam skrajnut, bačen u
zapećak. Osećao sam se bedno. Izlazio sam, bezvoljan i
utučen, da pozdravim novopridošle goste, primao
dosadne poljupce, odgovarao na uvek ista, dosadna
pitanja, slušao još dosadnije, uvek iste pošalice i uvek iste
želje, otvarao isto toliko dosadne poklone. To me je
činilo još turobnijim.
Bila je tu i devojčica, vižljasta i gipka, krupnih očiju,
punih usana, u koju sam bio potajno zaljubljen. Nisam se
usuñivao da to pokažem. Od roñendana sam dosta
očekivao. Video sam u njemu priliku da se zbližimo.
Mogućnost da joj, osloboñen svojih uobičajenih stega, ot-
voreno progovorim o onome što se u meni zbiva. Nadao
sam se čak da će se dogoditi nešto presudno, što će
izmeñu nas uspostaviti ono što se svečano nazivalo
vezom.
Stvari su otišle u sasvim drugom pravcu. Stvari uvek
odu u drugom pravcu, otrgnu se mojim priželjkivanjima,
- 246 -
narugaju mojim očekivanjima. Zato se, valjda, više
gotovo i ne usuñujem da bilo šta priželjkujem ili
očekujem. To je igra skrivalice, koju igram sa sudbinom.
Zavaravam je. Neću ništa želeti ni očekivati, da me ne bi
osujetila. Praviću se da neću ono što hoću, kako bih to
dobio. Zamršena, jalova igra.
Pripila se uz Bracu ta vižljasta devojčica, svaki njen
pokret, svaki njen pogled, svaki njen osmeh mi je
zadavao bol. Gutala ga je pogledom, očarana, opčinjena.
Tonuo sam sve dublje i dublje, sve snuždeniji i
snuždeniji.
Iz najcrnjeg jada otrgao me je jedan – dvogled.
Taj čovek je stigao kasno, u vreme kada su neki već
odlazili. Imao je svetlu bradu, svetle brkove i vodnjikavo
plave oči koje igraju.
„Najbolje uvek stiže na kraju“, rekao je umesto bilo
kakvog objašnjenja.
Poklon mi nije, kao što su ostali činili, uručio u
hodniku, pri čestitanju. Pozvao me je da sa njim izañem
na terasu. Na terasi je svečano uzdahnuo.
„Lepa noć“, rekao je. „Lepa, lepa noć. Stvorena za
nestašluke.“
Pružio mi je paket. Otvorio sam ga drhtavim,
nestrpljivim prstima. Pojavila se stvar od koje zastaje
dah. Bio je to dvogled. Ne tek nekakva plastična igračka.
Pravi pravcati dvogled. Masivan, sa točkićima za prib-
ližavanje, udaljavanje, izoštravanje.
„E pa, momče, to ti je to. Sada nema teorije da neka
utekne tvom pogledu. Posebno ne kad se svlači. Možeš
da ih razgledaš do mile volje. Kao da su ti pred nosom.“
Poklon je doživeo veliki uspeh. Izazvao je mnogo
smeha, naročito ženskog, koji me je i zbunjivao i vreñao.
Nisam mogao da poverujem. Dvogled je tada bio
kultni predmet. U kraju ga je imao samo jedan momak
(bio je to, zapravo dvogled njegovog oca, oficira) i
- 247 -
iznajmljivao ga je grupama dečaka koji su njime,
zažarenih obraza, vrebali žene dok se svlače ili parove
dok vode ljubav. Ali se i taj dvogled nedavno povukao iz
prometa. Oficir je primetio da je dvogled izgreban od
silne upotrebe i očitao je dobru vakelu svom sinu,
rentijeru, a dvogled zaključao.
Već sam video sebe kao junaka dana. Kao važnu
ličnost oko koje se svi jate, potrebnu svakom ko želi da
sebi priušti čaroban pogled. A ko to nije želeo? Iz
znatiželje, iz treperavog nemira, iz straha da ne izostane i
ne zaostane. Ne, nisam nameravao da naplaćujem. Novac
mi nije značio ništa. Želeo sam da budem svima
neophodan. Želeo sam da se svi grabe o moje društvo.
Gorčine je nestalo. Ono najbolje je zaista stiglo na
kraju.
Narednih dana sam se osećao nekako posebno.
Retko mi se to dogaña.
Kratko sam uživao u svojoj sreći.
Sreći ni danas ne verujem. Plaši me, ta varka koja se
očas raspline, da bi me ostavila jadnijim nego što sam
bio.
Dvogled mi je ubrzo oduzet. Braca nije mogao da
otrpi da imam nešto što on nema. Pogotovo ako mi je to
davalo neki značaj, donosilo izvesno uvažavanje. Izveo je
jedan od svojih malih, podmuklih udara u kojima je tako
vešt i kojima nikada nisam umeo da se suprotstavim. Još
uvek nisam naučio da se odbranim od takvih nasrtaja.
„Treba mi dvogled“, izjavio je jednog dana za
večerom.
Zgrčio sam se. Predosećao sam kuda to vodi, a ništa
nisam mogao da učinim.
„Imaš bratov“, odvratio je otac. „Pozajmi kada ti
zatreba. Nećemo valjda još i dvoglede kupovati.“
- 248 -
 Otac je mrzeo razbacivanje. Majka je, meñutim,
prezirala stisnutost. Volela je da bude široke ruke. Bio je
to razlog za neprestana gloženja.
„Meni treba stalno.“
„Za šta?“
„Za proučavanja“, odgovorio je Braca značajno.
Niko nije pitao kakva proučavanja.
„Uzmi bratov“, rekla je i majka.
„Za stalno?“
„Za stalno. Njemu ionako ne treba“, presudila je
majka, kratko, besprizivno.
Naravno, nisu me ni pitali treba li mu dvogled ili ne.
Možda sam i ja imao svoja proučavanja. Niko o tome nije
ni razmišljao. Podrazumevalo se da meni ne treba ništa.
Bilo je uzaludno da se bunim. Ne bih ništa postigao, osim
da budem nagrñen, proglašen za sebičnog i nerazumnog.
Dvogled je Braca iznajmljivao dečacima iz kraja.
Danima me je začikavao podrugljivim i
pobedonosnim: „Gde si, dvogledaš“. Bila je to još jedna
u nizu njegovih blistavih pobeda, još jedan u nizu mojih
jadnih poraza. Ruganje poraženima je Braci pričinjavalo
posebno zadovoljstvo.
Ne samo njemu, prezir prema gubitnicima je opšte
rasprostranjen. I sam gubitnik prezire sebe. Mnogi se zato
ne upuštaju ni u kakvu bitku, mogli bi da izgube. A onda,
teško njima. Nebo će im se sručiti na glavu. Tako je to.
41.
Prvo je htela da preñe preko toga, kao preko još
jedne pretnje. Ali ovo ipak nije bila pretnja. Ovo je bila
dojava da je u zgradi vodovoda postavljena bomba.
Verovatno je bila posredi neslana šala. Neko ne zna šta bi
sa sobom, pa se zabavlja na uvrnut način. Ili neko hoće
da ih uznemiri. Iz osvete. Ostao je poduže bez vode,
- 249 -
uznemirili su oni nejga, on će njih, milo za drago, oko za
oko, zub za zub. Ili je nekog opičio vetar pa mu svašta
proleće kroz glavu.
Sve je to bilo verovatno. Ali samo verovatno. A
ovde se razlika izmeñu verovatnog i sigurnog merila
ljudskim životima. Šta ako je stvarno postavljena bomba?
Nije verovala, osećaj joj je govorio da tu nema ničega, ali
šta s tim? Ona nema pravo da o tome odlučuje. Niti bi
mogla da na sebe preuzme tu odgovornost. Šta ako neko
strada zato što je dojavu uzela olako? To sebi nikada ne
bi oprostila. Nije strahovala da bi sama mogla da se nañe
meñu nastradalima, bojala se uvek više za druge nego za
sebe, kao da su bili izloženiji opasnostima, bar onim
odreñenim, opipljivim. Kao da su nekako krhkiji,
ranjiviji, povredljiviji.
Sopstvene smrti je prestala da se plaši kada je
pristiglo prvo dete. Bila je previše zaokupljena tim malim
životima da bi brinula zbog svoga. Posvećenost ju je
učinila odvažnom. Kako su se sinovi odvajali od nje,
kako su se sve više udaljavali, pomaljala se senka straha.
Ne od ovog ili onog što bi moglo da je snañe, već od
nečeg neodredivog, bezimenog, bezobličnog. Bila je to
neka jeza, podišla bi je iznenada, bez vidljivog razloga.
Ne, Mladeni ništa neće reći. Ta bi se uspaničila,
počela da vrišti ili cmizdri, skljokala bi se, obeznanjena,
ili bi izletela iz prostorije, uzbunila bi čitavu zgradu,
panika bi sve preplavila.
Kome da se obrati? Šefici? I ta bi izgubila glavu.
Nije bila dorasla ni redovnim, a kamoli vanrednoj
situaciji.
Spustilla se do portirnice, trudeći se da deluje
pribrano. Ovo je stvar za obezbeñenje, oni već znaju šta
će. Bilo joj je drago što je naišla na kolegu koga je
poznavala godinama, imao je izborano lice i neku
usporenu smirenost.
- 250 -
 Začudo, zgrada je evakuisana daleko mirnije nego
što se pribojavala. Skupili su se na pločniku preko puta.
Načinili su dosta zbijenu grupu, kao da su u telesnoj
blizini tražili sigurnost. Bilo je tu neke skoro svečane
ozbiljnosti, kao na sprovodima.
Pojavila su se policijska vozila, prilike u svemirskoj
opremi su uletele u zgradu. Ulica je bila zatvorena za
saobraćaj. Po prozorima iznad, uprkos hladnoći, izranjale
su glave.
Kolega izboranog lica ju je dotakao po laktu, uz
poverljiv šapat.
Nije se bojala policajaca. Doživljavala ih je kao
podršku, ne kao pretnju. U njeno vrreme, u filmovima se
navijalo za policajce. Danas se, izgleda, navija za one
druge, bar sudeći po sinovima, i ne samo njima. Danas se
izraz poznati kriminalac izgovara gotovo sa istim onim
uvažavanjem sa kojim su se nekada pominjali profesori,
doktori, sudije. Razbojnici su preko neoći proizvedeni u
idole.
Prekorela bi sebe kad god bi pomislila „u moje
vreme“, kao da se spominje nečeg davno prohujalog. Po
čemu i ovo sada nije njeno vreme? Zašto bi ga tek tako
ustupila nekom drugom? Nije valjda već upokojila samu
sebe? Zar da nastavi da traje kao nepokopani leš?
Kombi je imao dva reda sedišta, postavljenih uzduž,
jedno nasuprot drugom. Nije se osećala nelagodno, licem
u lice sa čovekom uzanog nosa, nedokučivog izraza, ušiju
bez resica, koji se predstavio kao inspektor Maksimović.
Nešto u njegovom govoru i držanju ju je podsećalo na
inspektora iz televizijske serije od pre nekih dvadesetak
godina, nije mogla da se seti koje. Postavio joj je par
pitanja, prirodno su se nametala. Da li joj je taj glas
poznat odranije? Da li se često javljao? Ne, misli da nije.
Čuje, naravno, mnoštvo glasova, nemoguće ih je sve
popamtiti, ali joj se ovaj ipak čini nepoznat.
- 251 -
Naravno je nemoguće popamtiti sve te glasove,
složio se inspektor. To se od nje i ne očekuje. Pita samo
onako, ako joj je slučajno zazvučao prepoznatljivo. Da li
bi mogla da opiše taj glas? Starost, boju, naglasak, neku
osobenost, mucanje, na primer, ili ponavljanje neke reči,
ili teškoća u izgovaranju nekog slova?
Ne, nikakve osobitosti nije mogla da izdvoji.
Običan, ravan muški glas, ne bi rekla da pripada ni
klincu, ni mladiću, ni starcu. Bez nekog naglaska ili
teškoća u govoru.
Da li bi mogla da ga prepozna ako bi ga ponovo
čula?
Valjda bi mogla, iako ne može da garantuje.
Snimaju li se razgovori?
Ne, nisu se snimali.
Bezbednosni propust, obrecnuo se inspektor.
Kolega naboranog lica je raširio ruke da pokaže
svoju nemoć, da od sebe ukloni prekor. Govorio je on,
govorio, ali ne vredi, niko neće da sluša. Govorio je i za
skener, da vidiš šta ti ko nosi kad ulazi u zgradu, kao na
aerodromu, ali ne vredi. Imaju gospoda važnijeg posla.
Reči gospoda i važnijeg posla su bile izgovorene sa
naglašenim prezirom, znamo mi kakva su to gospoda i
kakva su ta važnija posla. Znamo mi i kako bi trebalo sa
njima, ali im ništa ne možemo.
„Kod nas je, uopšte, niska bezbednosna kultura“,
inspektor je protrljao nos. „Žalosno niska. Nije uvek tako
bilo. Još pre samo tridesetak godina, dok je moj otac,
pokoj mu duši“, prekrstio se brzo, „radio ovaj posao, o
bezbednosti se vodilo računa. Sada nikog nije briga.
Znam o čemu govorim. Kod nas u porodici je policjjski
posao nasledan. Njime se bavio i deda, bavio se i
pradeda, pokoj im duši“, ponovo se prekrstio brzo i sitno.
„Zlobnici nas zovu Pandurovići, ali mi to ne smeta,
služim redu i zakonu. U očevo vreme si još mogao da
- 252 -
pritegneš hulju, ni sud ti nije trebao da mu pokažeš šta je
red i zakon. Nabiješ ga u stanicu pa ga obradiš kako je
zaslužio. Čik neka neko pisne ako sme. Danas bi ti se
nakačila sva sila pederastih advokačića, nekakvih
udruženja, nekakvih zaludnih ženetina koje nemaju
pametnijeg posla nego da bruse jezike štiteći prava
krimosa i druge bagre. Sela bi ti ta vrat gomila nekakvih
novinarčića. Ni glas ne smeš da podigneš, a kamoli li
nešto drugo. Još malo pa ćeš oko nitkova morati da
obigravaš kao kelner, izvolte šta bi želelo vaše
zlikovačko gospodstvo? Jeste li zadovoljni uslugom? Šta
vam nije po volji? Zato su se toliko i osilili, da im ništa
ne možeš. Nekada je država štitila pošten svet od
razbojnika, danas štiti razbojnike od pravde. Skleptaš
nitkova, polomiš se da mu uñeš u trag, pošalješ ga na sud
a oni ga tamo oslobode. Ili, ako ga kojim slučajem i
kazne, to je tako mizerno kao da i nisu. Normalno je da
će zlikovac da se razmaše. Pa još kad novinarčiči stanu
da mu goje sujetu, ko će mu stati na kraj? Da vam kažem,
novinarčiči su mnogo krivi za ovakve stvari, pola da ih
pohapsiš, onako naslepo, nećeš pogrešiti. Podstiču ljude
da prave sranja. Zato što svako stranje udare na sva
zvona, kao nešto ekstra zanimljivo. Onda, naravno, neko
tamo pomisli, što da i ja ne budem zanimljiv? Što da i ja
ne uradim nešto što će da me razglasi? Važno je
novinarčićima da napale publiku. A za posledice, ko te
pita. Ionako će neko drugi da vadi kestenje iz vatre.
Ovakih poziva imamo... Kad god se nekom idiotu digne.
Ili nekoj idiotkinji doñu lutke u glavu. Rešavamo mi to
brzo. Imamo odličnu antidiverzantsku jedinicu. Najbolju,
ajde da ne kažem u Evropi, mada vam ni ta Evropa nije
nešto, više razvikano nego što vredi, samo se izveštili u
hvalisanju, udarili sebe na sva zvona, ali na Balkanu
sigurno.
- 253 -
U otvoru kombija, pojavio se svemirac. Odmahnuo
je glavom.
„Dakle, nema ničega. To se moglo i pretpostaviti.“
Znači, pogrešila sam, upitao je Vlatkin pogled.
„Postupili ste sasvim ispravno“, umirivao je
inspektor. „Nikad se ne zna. Bolje je sve proveriti nego
kasnije žaliti.“
Podigao je motorolu sa sedišta.
„Puštaj ljude na posao. Nažalost, ne možemo da im
poklonimo slobodan dan, nismo Deda Mrazevi. Šta da
kažeš novinarima? Kaži im da će dobiti zvanično
saopštenje. Šani im, u poverenju, da u stanici imamo
posebnu sobu za previše navalentne. Zovemo je
žurnalistika. Tamo ih obučavamo njihovom zanatu.“
Ustao je, kao da to čini nerado, još bi se zadržao u
zanimljivom razgovoru ali obaveze zovu.
„Vi ćete morati sa nama. Da date zvaničnu izjavu.
Dosadna formalnost, ali se mora. Navrh glave mi je i tog
piskaranja.“
Pružio joj je vizitku.
„Javite se ako se bilo čega setite. U bilo koje vreme.
Kod nas je kao kod lekara, uvek smo na dužnosti. Ni
bolest ni zločin ne poznaju radno vreme. Non-stop su na
delu. Pa moramo i mi.“
Izjavu je u računar skuckala policajka debelih usana.
Vlastine reči je pritom prevodila na službeni jezik, ono
što je potpisala delovalo je sasvim strano, ali nije imala
živaca da se nateže oko toga. Ionako ne bi ništa postigla.
I tu je delovao neku moćni mehanizam, sa kojim nije mo-
gla da se izbori.
Bilo joj je krivo što je nasela na lažnu dojavu. Kao
poslednja guska, kao poslednja guska, ponavljala je. Bilo
joj je neugodno što je nadigla lažnu uzbunu, što je bez
pravog razloga svima poremetila dan, što je cimnula,
uznemirila tolike ljude, pokrenula i kolege i policajce. A
- 254 -
osećaj joj je lepo govorio. Uvek pogreši kada ne posluša
svoj osećaj. Nije ga poslušala ni kada se udavala. Nemoj
da izvodiš, poručila je sebi, dosta je bilo odlaganja, nema
takvih kakve želiš, i stisla zube. I sada je tu gde jeste. Ne
može nazad, neće u stranu, a napred nema kud.
Ipak, otkud je mogla da bude sigurna? Nije li i
insprektor, na koga li je samo detektiva podseća, rekao da
je ovako i sigurnije, i bolje, a on se u to razume svakako
bolje od nje. To mu je posao. Tako se sebi pravdala, ali
nije uspela da se opravda. Glupača si ti, i ništa drugo,
presudila je. Svaka budala može da te natocilja.
Kući je nisu ispitivali o pojedinostima. Naprotiv,
prepričavali su joj, upadajući jedan drugom u reč, ono što
su videli na televiziji. A to što su videli na televiziji je
bilo daleko stvarnije, ozbiljnije, uzbudljivije, zanimljivije
od onog što je Vlatka doživela i mogla da ispriča.
Zapanjivala ju je, i plašila, čarolija kojom televizija
preobražava sve čega se dotakne.
Nije joj bilo pravo što je toliko ljudi saznalo za
njenu bruku. Broje se milionima. Ti milioni su, ipak,
ostajali samo brojke, ne ljudi od krvi i mesa, to ih je
činilo podnošljivijim. Šta su sve statistike o smrtnosti
prema pojedinačnoj smrti? Ništa. Brojke umiruju. Valjda
zato što sve čine nestvarnim. Pretvoriš li život u
matematiku, više nema ni straha, ni patnje. Ali nema ni
života.
Nije im kazala da se zapravo ona pokrenula čitav
rusvaj. Neće to nikome odati. Ni Sneški, nije prijateljica
kojoj bi se poverila, na takvu prijateljicu još čeka. Zvala
je Sneška, da je pita je li smuvala nekog kršnog pandura.
Naravno, na poslu svi znaju, takve se stvari prošire
munjevito. Valjda će brzo zaboraviti.
Moraće do internet kafea ovih dana, pravo sa posla.
Da se onom devojkom dogovori oko poduke.
- 255 -
Kako bi bilo da sebi nabavi kompjuter, onaj
pljosnati, prenosivi? Zašto da ne? Valjda i njoj nešto
treba i nešto sleduje. Zašto da ne pogleda cene, makar da
stekne neku predstavu koliko joj para treba. Ala bi se
zapanjili, da kupi kompjuter. Ako, neka se zapanje, šta
fali.
A da negde skloni brendirane patike? Nadigla bi se
dreka do neba.
42.
Luka nije verovao u višu pravdu, koja kažnjava
krive, nagrañuje prave. Da je ima, svet bi izgledao sasvim
drugačije. I Lukin život bi bio sasvim drugačiji. Ali
pravde nema, ni više, ni obične. I šlus. Sa tim moraš da se
pomiriš i da guraš dalje. Najgluplje je kukati zbog ne-
pravde. Čisto traćenje vremena.
Nije, ipak, mogao da ne pomisli – dobili su šta su
zaslužili – kada je nabasao na vest o nepostojećoj bombi
u zgradi vodovoda, nije im zaboravio noć u kojoj su ga
ostavili da drhti bez vode. Posebno mu se dopao snimak,
delovali su tako jadno, skupljeni na pločniku, uplašeni,
pogruženi, isterana je iz njih sva bahatost onih koji daju i
oduzimaju. Tako im i treba. Ko god je to uradio, svaka
mu čast.
Može li ideju da primeni u svojim akcijama?
Recimo, da dojavi, podmetnuta biološka bomba u nekom
domu zdravlja ili, još bolje, u nekoj bolnici, veća je frka.
Kada prasne, zarobljeni virusi će se raširiti na sve strane.
Smrtonosni virusi. Nema leka bolesti koju šire. Da
uzbuni ne samo bolničko osoblje i bolesnike, nego i sve
televizije, sve novine, sve radio stanice. Ala bi nastala
strka. To već ne bi moglo da se prećuti. Dospelo bi u
udarne vesti, stiglo na naslovne stranice.
- 256 -
 Samo, šta bi time dobio? Moglo bi se izvesti, ništa
lakše, bio bi dovoljan jedan telefonski poziv iz neke
javne govornice, što udaljenije, to bolje. Ali, vredi li? Šta
time postiže? Uzrujao bi ih, naravno.Zadao bi im posla,
morali bi da evakuišu zatočenike. Ali to ipak nije ono što
njemu treba. Sitne pakosti mu nisu cilj. Cilj mu je da
prodrma, da poljulja. Dojavom će ih omesti na duže ili
kraće, ali će medicinska mašina nastaviti da radi. Zastoj
joj neće naškoditi. Niti će ikog naterati da se makar
zamisli. Zapravo, ići će im na ruku. Ide im na ruku sve
što širi strah od bolesti. Pogotovo zaraznih, nezlečivih,
smrtonosnih. Zgodno jeste, ali nije delotvorno. Buka bez
učinka. Šta će mu to?
Zvao je Gagi, da se lično obavesti o Lukinom
zdravlju, dirljive li brige. Mogao je da ga zamisli kako
drži telefon na desetak santimetara od glave, sa gazom na
slušalici, da mu, kojim slučajem, neka klica ne uñe u uvo,
te pošasti se prenose svakakvim putevima.
„Možemo li se nadati... skorom...“, otezao je Gagi,
pozivajući ga da dovrši.
„Skorom povratku na posao?“
„Skorom ozdravljenju. Prvo zdravlje, posle posao.“
Pazi ti to.
„Zar je toliko zagustilo?“
„Gde zagustilo? Šta zagustilo?“, iščuñava se kao
Gagi, gle ti foliranta.
„Na poslu, gde bi drugo. Zar je toliko zagustilo da se
bez mene ne može?“
„A ne, ništa nije zagustilo. Stanje je redovno“,
izvlačio se Gagi. Taman posla da mu otvori prostor da
traži povišicu akonto neophodnosti. Koga nema, bez
njega se može.
„Onda je sve u redu.“
„Naravno da je sve u redu. Zašto ne bi bilo?“
„Nema razloga za brigu?“
- 257 -
„Što se posla tiče, nema razloga za brigu. Jedino
brinemo za tvoje zdravlje.“
Luka nije upitao ko to – mi? Gagi je rado
upotrebljavao prvo lice množine kada govori kao firma,
bio je tada nešto više od sebe.
„Zdravlje se popravlja.“
„To je lepa vest.“
„Naravno da je lepa vest. Dakle, ne moram na posao
pre nego što sasvim prezdravim?“
„Ne, nikako. Samo ti dokosuri bolest.“
„Mislim, ako je neophodno, potrudio bih se. Samo
se bojim da sam još uvek zarazan.“
„Taman posla, stanje bi moglo da se pogorša. Bolest
je pritvorna. Ume da se pritaji. Pomisliš, gotovo, kad eto
nje opet.“
I u samom glasu je bilo nečeg što bi da Luku drži na
bezbednoj udaljenosti, sa svim virusima, bakterijama, i
ko zna još čime, što sobom nosi. Strah se pokazao jačim
od namere da ga pritisne i požuri njegov dolazak na
posao.
Za Gagu je bio kliconoša. Strašne li reči. Ta reč je
bila dovoljan razlog da te izdvoje, odstrane, zatvore.
Prožeo ga je njen užas još kada ju je, kao dete, prvi put
čuo. I ne može da ga se otrese. Bilo mu je zabranjeno da
viña dedu, da se ne zarazi. Deda je bio kliconoša, sestra
ga je prva pred Lukom označila tom rečju. I pretvorila ga
u nešto sasvim drugo od onog što je dotad bio. Od nečeg
prisnog i dragog, u nešto strano i opasno. Kako ju je
samo mrzeo kada je izgovorila tu gadnu reč.
Od Luke neće napraviti kliconošu. Ni bilo šta drugo
iz bolesničkog menija. Ostaće neuhvatljiv. Ali, zašto se i
sam ne bi poslužio neprijateljskim oružjem, da zastraši
onog kog treba, onda kada mu zatreba? To ne znači da je
izdao sebe, da se prebacio na drugu stranu. Ista sredstva
možeš da upotrebiš za različite ciljeve. Ne samo različite,
- 258 -
nego i suprotstavljene. Sve zavisi od toga šta hoćeš da
postigneš. Eksploziv može da posluži i za rušenje
mostova, i za probijanje tunela.
Luka je zadovoljan kako se služi protivničkim
oružjem. Daleko bi dogurao u medicinskoj mafiji, kada bi
joj se pridružio. Naravno da to nikada neće uraditi, ali mu
godi da zna da bi mogao. Razlika izmeñu ne mogu i neću
je razlika izmeñu poniženja i ponosa.
Godi mu i što im nedostaje na poslu. Prija ti kad
neko ne može bez tebe. Ili mu je bar daleko teže nego što
bi mu bilo sa tobom.
Luka im manjka, makoliko to Gagi poricao. Eto, i
Baki je zvao. Da se žali što ga je ostavio na cedilu, pa
mora da vuče za obojicu. Što je još gore, i Gagi je uzeo
da sklapa i rasklapa mašine, proverava i menja delove, da
se posao ne zaglavi, a izašao je iz fazona, milion godina
to nije radio, pa samo ufće, psuje i sve mu smeta.
I dalje je hujalo. I dalje je zviždalo. I dalje vitlalo. I
dalje je razbijalo. Košava, kažu, divlja tri ili sedam dana.
Ako se ne pripitomi ni posle prve nedelje, nastaviće do
treće. Košava se ne obazire na ono što kažu. Besni koliko
je njoj volja. Nepredvidiva je. Tako je mnogo bolje.
U detinjstvu bi, za razduvanih dana, raširio
vetrovku, da ga vetar zahvati i ponese, iznad ulica i
krovova. To se nikada nije dogodilo. Bilo bi lepo da jeste.
Neće vladati svojim telom kao što vlada ptica. Ali
bar da ga ne ometa, i to bi bilo sasvim dovoljno. Ili je
nevolja što telu poklanja previše pažnje. Izdaće te, ako
strahuješ da će zakazati. To je neminovno. Da nije i sam
upao u zamku koju medicinska mafija postavlja svojim
žrtvama? Što si zaokupljeniji svojim telom, to te više
plaši, više brine. Što ga podrobnije posmatraš, to više
slabosti, više ranjivosti otkrivaš. I sve više zbog njih
strepiš. Medicinska mafija to i hoće, da te prikuje uz telo.
- 259 -
Njoj to i treba, da u svemu vidiš nekakve simptome,
nekakve kobne predznake.
Mora to sebi da izbije iz glave. Ako se zaglibi u telo,
nikada se neće iščupati. Tonuće sve dublje i dublje. Ne,
nije stvar u tome da vladaš svojim telom, to je nemoguće,
to je još jedna od onih varalica kojima medicinska mafija
mami u propast. Stvar je u tome da na njega zaboraviš. Ili
da ti bude nevažno šta god da ti priredi. Suva usta, uzne-
mirenost, potreba za mokrenjem, iscrpljenost, hladnoća,
sve je to nebitno. Dogaña se, ali šta sa tim?
Mora to da objasni budućim borcima, kako ih ne bi
zbunjivalo. I da stavi u priručnik. Na sajt će to okačiti
odmah, da podseća i njega samog. Čovek se lako
zaboravi. Pometu te. Zalutaš, a i ne shvataš da si se
izgubio. Čini ti se da grabiš svojim putem a u stvari
posrćeš njihovim stranputicama. Veruješ da se primičeš
svom cilju, a u stvari si ga sasvim izgubio iz vida. Sve se
više udaljavaš, prividno napredujući.
Bolje da se pozabavi planom akcija nego telom.
Nevolja je što mu je glava prazna. Tako je uvek kada
pokuša da napravi neki plan, da nešto smisli unapred.
Ideje mu doñu same od sebe. Ili ih nema. Ne uspeva da ih
prizove svesnim naporom. Jogunasto odbijaju da se
pojave. Drugačije je kod Super Švece. Kod Super Švece
je bio isplaniran svaki postupak, morala je unapred da
zna šta će da radi. Do detalja. Kada bi joj se plan
izjalovio, dobijala bi napade izbezumljenosti, besa.
Besnela je iz straha.
A što bi Luka morao da bude kao Super Šveca? Ne
ide li mu bolje kada je svoj? Što da ne izañe na ulicu,
raširi vetrovku, neka ga vetar odnese?
43.
- 260 -
 Nenad Novaković je susretao ljude sa liste, ljudi sa
liste, prilepio mu se taj izraz, nikako da ga se oslobodi,
ali ih nije obrañivao, kao što mu je naloženo. Prvo, zato
što nije hteo da ulazi u hajku na Gavrana. Nije hajkačka
priroda, mada u progonu ima nečeg primamljivog. Za
progonitelje, ne za progonjene, naravno.
Drugo, zato što, i da je hteo, nije znao kako se to
radi. Niti je imao volje da se uči progoniteljskoj veštini.
Treće, zato što je Obradovićka bila zauzeta. Ili je
treće bilo prvo?
Izbegavao je Obradovićku. Plašio se da ga ne
dovede u nepriliku, ako ga priupita dokle je stigao sa
svojim zadatkom. Koliko ih je obrlatio, koliko preobratio.
Do pre samo par dana bi strasno žudeo da se sa njom
susretne, ali mu je, izmeñu strasti i slobode, sloboda bila
draža. Ne dolazi u obzir da njime upravljaju pomoću
požude. Neka se obračunava ko god hoće sa kim god
hoće, ali bez njega. A kako onaj ominñušeni plavušan već
obrañuje Obradovićku, tu mesta za ionako Nenada nema.
Nekako mu je i gadno, kao da ju je uprljao svojim
dodirom i svojim balama. Seća se momka iz gimnazije,
taj bi sve napolitanke iz kutije stavio u usta, pa ih vraćao
nazad, tako ih je obeležavao kao svoje, tako se
osiguravao da mu ih neko ne pojede.
Ko je započeo, neka sam kusa. Neće Nenad da jede
iza drugog, iz tuñeg tanjira, gadljiva je priroda. Dosta mu
je okrajaka i mrvica. Ionako je morao da nosi stvari koje
je Braca prerastao, uči iz knjiga kojeje ovaj ižvrljao, igra
se igračkama koje ovom više nisu bile zanimljive, ni
Rokfeler ne bi bio Rokfeler da se razbacivao, šta je
starijem premalo, mlañem je potaman, ne može se stalno
kupovati, gunñao je otac. A ni majka nije imala ništa
protiv. Za Bracu je moralo biti sve najnovije i sve
najbolje, novije i bolje je za nju bilo isto, prezirala je,
čedo svog vremena, sve zastarelo, sa odvratnošću
- 261 -
odbacivala svaku zaostalost, ali je za Nenada je i staro,
iznošeno, upotrebljeno, iskrzano, pohabano bilo sasvim
dobro. Bolje nije ni zaslužio. Prvo je verovao da je to
zato što je sa zakašnjenjem pristigao u život, valjda otud
nervozni strah od kašnjenja, kao što se okasneli putnik
nañe pred punim kupeom, sva mesta su već zauzeta,
preostaje ti da, olovnih nogu, dreždiš na hodniku, gde te
promaja bije i svaki čas te guraju putnici koji, sa torbama,
koferima, zavežljajima, ulaze i izlaze. Tako je verovao
dok nije razabrao šta je po sredi.
Dosta mu je toga. Hoće da ima nešto samo svoje,
nešto samo za sebe. Makar to bila i Olga. Uostalom, šta
Olgi fali? Neće se za njom okrenuti na ulici, to je istina,
ali – šta s tim? Tako je sigurnije. Što je manje primećuju,
manja je opasnost da mu je otmu.
Ima li, meñutim, i Olgu samo za sebe? Da mu se i tu
nije neko umešao? Da mu se nije ubacio neki
padobranac, uvukao neki uljez? Nisu li ozbiljno
upozorenje vrata na koja je uzalud zvonio, i zvonio, i
zvonio, dok mu je lepljiv pogled prianjao uz potiljak? Ko
zna koga je sve pratio i prati taj pogled. Ko zna čime ta
prijateljica Olgi puni glavu, zna Nenad te ženske zavere.
Spletkare i spletkare, crkle bi bez toga, nešto ih tera da
pletu, i zapliću, niti tuñe sudbine. I šta ako je prijateljica
samo pokriće za nešto drugo? Šta ako prijateljice i nema,
nego je izmišljena, da mu zamaže oči, otkud da odjednom
izroni iz tišine?
Neophodna mu je još koja Olga, sredstvo za
smirenje ti uvek mora biti na dohvat ruke. Ako tu ostaneš
kratak, crno ti se piše. Propao si. To ga više brine od
Obradovićke. I daleko više od Gavranovih stvarnih,
pripisanih ili naduvanih zlodela. Obradovićka raspaljuje i
čula i sujetu, i baš zato bi kao sedativ bila neupotrebljiva.
Uznemiruje, umesto da smiruje.
- 262 -
 Obradovićka je sazvala novi sastanak, da naprave
presek onog što je dotad učinjeno i odluče o daljim
potezima. Nije mogao da ga izbegne. Biće to lepa parada.
Pedijatar samo čeka da mu sedne za vrat.
Na klinici je Nenad dobio zvučno zvanje stručnog
konsultanta. I ordinaciju da se u njoj, za početak, dok se
ne razradi, pojavi tri puta nedeljno, na po tri sata, ili više,
ukoliko bude više zakazanih pregleda. Tačerka ga je
smestila u ordinaciju i sa njim utanačila raspored. Naletao
je na nju pri svakom dolasku i svakom odlasku,
zavirivala bi u ordinaciju, navodno da priupita kako ide i
da li mu nešto treba, bilo je u njoj nečeg nadzorničkog,
kao kod komšije iz prizemlja, ali u napadnijem vidu,
Nenada bi naprotiv bilo stid da gviri preko tuñeg ramena,
zaviruje u tuñe poslove, ali se mnogi time hrane. Nikako,
meñutim, da sretne plamenokosu okrepljujuće jedrine.
Gde su li je samo sklonili?
U domu zdravlja se nešto zbilo.
Bilo je to negde posle pauze. Pauza je kritična.
Protok je zaustavljen, pristisak raste. Bes se zgušnjava.
Sve je na ivici praska. Nabujalo nestrpljenje preti da
provali svakog časa.
U ordinaciji se nalazila žena koja se više žalila na
kolege sa posla nego na bolove. Uvaljivali su joj koske.
Tražila je preporuku za bolovanje. Da dane dušom, da se
oporavi. Za nju ništa neobično. Nije bila borac. Bežala je
u bolest. Bolovanje joj nije bilo potrebno, ali Nenad nije
imao srca da uskrati preporuku. Povlañivati njenoj
sklonosti ka bekstvu bilo je isto toliko pametno koliko i
narkomanu prepisivati drogu, ali retko radimo ono što je
pametno, daleko češće ono što nam je jednostavnije, ono
što traži manje napora, što nas manje opterećuje. Bilo mu
je lakše da joj izañe u susret nego da sluša njena
beskonačna zanovetanja.
- 263 -
Ispisivao je nalaz sa preporukom, kada se spolja
začuo uzvik. Pa još jedan. I još jedan. Nešto se dogañalo
tamo napolju. Skočio je ka vratima, našao se u čekaonici.
Zatekao je sledeći prizor. Jedna sestra, ukočena,
opuštenih ruku, stoji pred čovekom bez svesti,
skljokanim u crvenoj plastičnoj stolici, druga kleči,
pokušava da mu ukaže pomoć.
Na sredini prostorije sitna žena, nakovrdžane kose,
urla glasom neočekivano snažnim za tako majušno
stvorenje.
„Evo šta su mu uradili! Evo šta su mu uradili!“,
pokazuje ka onesvešćenom čoveku. „Ubili su ga,
zlikovci! Pustilii su ga da čeka dok ne umre. Sve će nas
pobiti!“
Kreće ka toj ženi, u želji da je nekako umiri.
„Ne prilazi! Upomoć! Ne prilazi. Napada me!
Upomoć!“
„Smirite se, gospoño. Dajte se malo smirite, niko
vas ne napada!“
„Dalje od mene! Da me nisi takao!“, žena ga obasipa
brzim udarcima svojih malih pesnica.
„Zašto da se smiri?! U pravu je žena!“, javlja se
muški glas, odnekud iza Nenadovih leña. „Zašto da ćuti?!
Dokle više ovo da trpimo?! Postupaju sa nama kao da
smo njihovi robovi!“
„I gore nego da smo robovi!“, čuje se novi uzvik.
„Hiljadu puta gore!“
„Dokle da ih se bojimo?!“, usklici sada dopiru sa
svih strana.
Metež se pretvorio u pravu bunu.
Pojavio se i Gavrilović.
„Šta se ovde dogaña?!“, pita brundavim glasom.
„A ko si ti da pitaš?“, sikće ka njemu sićušna žena.
„Direktor ove ustanove, gospoño“, Gavrilović ovo
izgovara važnim glasom.
- 264 -
 „Direktor – serator!“, prolama se uzvik, koji se
pretvara u skandiranje, kao na stadionu. Direktor-serator,
direktor-serator, direktor-serator.
„Prrrr!“
„Ua, diša!“
„Taj je najkrivlji!“
Gavrilovićeva pojava je samo dodatno rasplamsala
opštu uzrujanost. Nemoćan da ovlada dogañajima,
Gavrilović se povlači, crven u licu.
Onesvešćeni čovek je u meñuvremenu došao sebi i
sada sve posmatra začuñenim pogledom.
Pojavila su se i policajci, verovatno ih je Gavran
pozvao čim se dokopao kabineta. Uniforme su dovele do
prave pomame.
„Sad su i pandure poslali na nas!“
„Hajde, hapsite, ako imate obraza!“
„Bolje bi bilo da hapsite ubice!“
Ponovo se razleglo skandiranje.
„Pohapsite doktore, pohapsite zlikovce!“
Policajci su delovali zbuneno, ne znajući šta da
preduzmu. Komandir je vrteo glavom i prilično
neubedljivo ponavljao – dajte, smirite se, ljudi. U dubini
duše, možda se i sam slagao sa pobunjenicima. Možda je
i sam mrzeo svog lekara. Ništa prirodnije nego mrzeti
onog od koga zavisiš. Ili ti se bar čini da zavisiš. Ništa
prirodnije nego mrzeti onog ko ti, bar tako sam tvrdi,
može da podari zdravlje. A ko može da podari, taj može i
da uskrati.
Komandir je protrljao nos, slegao ramenima i
procedio svojima:
„Pokret momci. Ovo nije naš posao. Ne znam samo
koja nas je budala zvala.“
Povlačenje policije pacijenti su dočekali
oduševljeno, kao svoju pobedu.
- 265 -
Pobuna se smirila tek pošto se istutnjala sama od
sebe.
Stoje li iza pobune Pizdić i pedijatar? Ili neko
odozgo?
Domom zdravlja je prostrujala uznemirenost. Moglo
je i daleko gore da se završi. Zar je malo puta nekog
medicinara povredio kakav pomahnitali pacijent? Nije
mnogo potrebno pa da sevne varnica. Prepričavanjem,
dogañaj je poprimio nove razmere. Pominjali su se
šamari, govorilo se o pesnicama. Sitnu ženu je zamenio
rmpalija, koji je razlupao staklo na šalteru, pretukao dve
sestre i jednog doktora. Po nekima, rmpalija je potegao i
nož, po drugima vitlao je taj pištoljem. Po trećima,
ispalio je rafal iz automata.
Tražile su se odlučne bezbednosne mere. Trebalo je
zaštiti se od one druge, bolesničke, neprijateljske strane.
Padali su zahtevi da se uvede obezbeñenje, da se sastavi
crna lista pacijenata, kojima je zabranjen ulaz u dom
zdravlja. Nenadu se dopalo to sa crnom listom. Poklapalo
se sa nekim njegovim vizijama o preobražaju zdravstva.
Mnogo su bile drage te vizije.
Pojedinci su bili skloniji individualnim rešenjima.
Radiolog je, recimo, svakoga ubeñivao da će na posao
dolaziti naoružan i da će na licu mesta presuditi svakom
ko makar zucne.
Nije se preduzelo ništa.
44.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Majka je zvala, da uruči poziv za doček na
aerodromu. Dolazak obavezan. Da klekneš pred velikim
Bracom. Da mu poljubiš ruku. Možda te blagoslovi, ako
bude dobre volje.
- 266 -
 Pazi da im ne doñem.
Dosta mi je! Dosta mi je! Dosta! Dosta! Dosta.
Otići nekud. Gde? Kako?
Privlačile su me skitnice. Njihova pokretljivost,
lakoća, gipkost. Bila je to čežnjiva očaranost, bila je to
očarana čežnja. Nešto me je snažno vuklo tom životu u
kome se ništa ne može izgubiti jer se ništa nema. Nije tu
bilo teskobe, nije bilo tereta svakodnevnog dokazivanja.
Ni onog ubitačnog rasporeda sati i obaveza. Proždirao
sam knjige o lutalicama. Zamišljao sebe na drumovima i
poljima, pod mostovima, u pećinama. Lebdeo sam, lak
kao perce.
Jednom sam pokušao i da ostvarim svoju lutalačku
maštariju.
Odlučio sam da krenem od kuće i da, skitajući,
pronañem ono što sam smatrao pravim životom. Za
polazak sam izabrao lep majski dan. U školu sam išao
prepodne. Iz kuće sam izašao u uobičajeno vreme, ali
slobodnih ruku, bez svezaka i knjiga, bez mučnog
svrdlanja u stomaku, sa nešto malo ušteñenog novca u
džepu. Krenuo sam u pravcu škole, zadovoljan što mogu
da mlataram ničim zauzetim rukama. Zatim sam skrenuo
u jednu od poprečnih ulica.
Par sati sam cunjao gradom bez ikakvog plana,
uživao u vedroj besciljnosti. Osloboñen dnevne rutine,
svet mi se, osvežen. otvorio na sasvim drugačiji, nov
način. Sve mi je odjednom bilo ispunjeno, zagonetno,
uzbudljivo. Sve je dobijalo značenje, gustinu. I onaj
čovek što namršteno gleda pred sebe, i one devojke koje
se smeju na uglu, i onaj policajac koji maše službenom
beležnicom, i onaj prodavac koji zeva u praznoj radnji, i
ona žena nalakćena na prozor, i onaj starac koji se nateže
sa svojim psom, i dečija graja, i automobili koji nekud
hitaju, i zbijene zgrade koje u sebi kriju mnoštvo ljudskih
- 267 -
sudbina, i odblesak reke, i beličasta brazda aviona na
plavoj njivi neba. Svet oko mene je lebdeo i ja sam
lebdeo sa njim, u njemu. Bliži nego ikada i sebi i onome
van sebe.
Bodrost me je, meñutim, napuštala, ushićenje je
zamiralo, svežina se gubila. Čarolija je spala, svet se
raspao i odvojio.
Sustizao me je umor. Seo bih u park da se odmorim,
ali mi se činilo da me svi sumnjičavo odmeravaju,
pitajući se – ko je ovaj i šta će taj tu? Pored policajaca
sam prolazio kao krivac, sa nelagodnošću, upinjući se da
na sebe navučem upadljivo, ubedljivo bezazlen izraz.
Uskoro me je pritisla žeñ. Česme nigde na vidiku.
Ustezao sam se da uñem u neku poslastičarnicu ili kafanu
i da zatražim čašu vode. Ne samo da bi me odbili već bi
me zasuli grdnjama i prekorima, toga sam se plašio.
U to doba se još nije prodavala voda u plastičnim
flašama. Plastika će nas preplaviliti kasnije.
Nije bilo druge nego da sednem u restoransku baštu.
Izabrao sam sto ispod drveta. Po kariranom stolnjaku
poigravale su senke lišća.
Šta da naručim? Čaša mineralne vode bi mi najviše
prijala. Ali sam od toga odustao, ustuknuo pred
zamišljenom kivnošću kelnera. To stvarno nije bila
narudžbina zbog koje bi iko zaslužio da bude uslužen.
Sokovi su bili slatki i moglo se lako dogoditi da samo
uvećaju moju žeñ. Naručio sam tonik. To, naravno, nije
moglo tako da se nastavi, veoma bi brzo isparilo i ono
malo novaca što sam imao kod sebe.
Nepredivñeno, neočekivano, iskrsao je problem
vode. Voda je uvek bila nešto samo po sebi razumljivo,
uvek dostupno. Na pokret šake. Odvrneš slavinu, i
gotovo. Ispostavilo se da nije tako. Morao sam da se
napregnem ako bih hteo da doñem do nje. Treba, dakle,
pronaći i zapamtiti javne česme na koje nikada nisam
- 268 -
obraćao pažnju. Ali je tu vrebala jedna druga opasnost –
opasnost zaraze na koju su opominjali u školi i kod kuće.
Žutica, upala mozga, tajanstvene pretnje koje su se
sručile na mene. Pomisao na upalu mozga me je plašila
više od pomisli na žuticu. Bila je to pomisao na mozak
koji se pretvara u kipuću kašu. Pomisao na kuvani mozak
mi je podizala utrobu. Nikada nisam mogao da ga jedem.
Dok ispijam svoj tonik, suočavam se sa još jednom
nevoljom, ni nju nisam predvideo. Šta sa nuždom koja
mi, istina, još ne napinje creva ali već pritiska bešiku? U
redu, sada ću moći da koristim restoranski WC, na neki
način sam ga platio svojim pićem. Ali šta dalje? To neće
uvek ići tako. Ostaju javni WC-i kojih ima malo i od
kojih se neki plaćaju. I, naravno, šuma ako je u blizini. Ili
noć kao prilika da se olakšaš.
Ispostavilo se da skitnički život otvara probleme koji
se u onom redovnom gotovo i ne primećuju jer se sami
od sebe rešavaju. Jer ih, zapravo, rešava neko drugi.
Mnoštvo drugih. Rešava ih mreža na koju smo
priključeni, od koje zavisimo. Koja nas istovremeno i
ubija i održava. I šititi, i porobljava.
Zarobljenik si vlastite utrobe, vlastite mokraće,
vlastitih govana. Vlastiti izmet te drži čvšrće od bilo
kojih lanaca. Zatočenici smo svojih tela. U bolesti je to
zatočeništvo samo najgrublje, najočiglednije.
Završio sam svoj tonik. Nema više nikakvog razloga
da se zadržavam na ovom mestu. Izvesno vreme se
pretvaram kao da nekog čekam a zatim ustajem i
nastavjam svoje lutanje. Postaje mi dosadno. Isto onoliko
dosadno koliko su mi dosadni časovi u školi, kada,
otupeo, zamro, čekaš cilik zvona da te spase.
Radi promene, silazim na reku. Neko vreme
posmatram odbleske majskog sunca na njenoj blago
namreškanoj površini. Tu i tamo proñe po koji čamac.
Zatim shvatam da ni tu nemam šta da traži. Ostavljam
- 269 -
obalu. Odlazim na železničku stanicu. Osećam se manje
suvišnim meñu ljudima koji stalno dolaze i odlaze. Tu su
svi ionako u prolazu.
Borim se s glañu. Odlažem i odlažem – vežbam
unutrašnju čvrstinu. Onda popuštam i kupujem
pljeskavicu. Ni to, naravno, tako neće ići. Za razliku od
vode, na hranu sam mislio. Ali mi se činilo da je to nešto
što će doći samo od sebe. Da će dobri ljudi sami nuditi
hranom simpatičnog mladog skitnicu, predlažući mu, više
da ne povrede njegov ponos nego iz stvarne potrebe, da
za njih odradi poneku sitnicu. Mislio sam da od tih
ponuda prosto neću moći da se odbranim. Naravno, niko
mi ništa nije nudio. Niko me uopšte nije primećivao.
Možda još uvek ne ličim na skitnicu? Ne bi bilo ni čudo.
Tek mi je prvi dan.
Treba negde i prespavati. Odlučujem da noć
provedem na klupi u parku. Na klupu prvo sedam.
Rešavam se da legnem tek posle dugog oklevanja.
Neudobno mi je, trvdo, neravno ali to nije ono najgore.
Najgore je što mi nedostaje zaštita zidova. Svakom sam
izložen. Šta ako me neko ubije u snu?
Uspevam nekako da zadremam. Sanjam ledenu ruku
koja me hvata za grlo. Skačem, obuzet grozničavim
strahom i, dok mi srce ubrzano lupa, sa mukom
pronalazim put kući.
Otključavam vrata, i kao gubitnik i kao krivac.
Spreman da pogruženo prihvatim svu grdnju. Na moje
veliko iznenañenje, ali i razočaranje, u kući je sve tiho.
Moj nestanak nije proizveo nikakvu uzbunu. Kao da svi
spavaju. Ili me možda traže? Možda uopšte nisu kod
kuće? Možda bezglavo jure ulicama, obilaze bolnice i
policijske stanice?
Braca spava mirnim, ravnomernim snom. Uvlačim
se u krevet, pitajući se šta će doneti jutro.
- 270 -
 Šćućuren sam u snu kao u jazbini. Iz te jazbine ne
želim da izañem, ali ću iz nje biti isteran. Braca izvlači
čaršav ispod mene. Kao što je to imao običaj da čini još
kada smo bili sasvim mali.
„Dakle, Lesi se vratila kući“, kaže sa podsmehom.
Jutarnja svetlost peče oči, kao u mamurluku.
„Straaašno smo se zabrinuli što te nema. Možeš
misliti. Samo što se nismo izbezumili, nije nego.“
Braca je uvek bio praktičan.
Dugo sam mislio da biti praktičan znači biti umešan
u nečemu. Besmislica. Biti praktičan znači ne propuštati
prilike da tuñe slabosti, propuste i nedaće iskoristiš za
svoje ciljeve i interese. A Braca takve prilike ne
propušta.
Imao me je u šaci i time se naslañivao.
„Da se razumemo, ne znam gde si se smucao i ne
zanima me. Znam da u školi nisi bio. Javili su mi. Ko?
Nije važno. Uvek se nañe ko će meni da javi ono što
treba. Tvoja sreća što sam te pokrio. Inače bi ga nadrljao.
Žestoko. Nije da si zaslužio da te vadim, ali si mi ipak
brat. Matorima sam objasnio da si otišao kod druga da se
pripremaš za pismeni iz matemaitke. A da posle zajedno
idete na roñendan sa koga se veoma kasno vraćaš. Možda
čak i ujutru, što i nije strašno jer je ionako subota.“
Važno podiže bradu. Pun je sebe. Ja sam prazan, kao
vreća. Što je Braca puniji, ja sam prazniji. Sa mnom je
uvek tako. I ne samo kada se o Braci radi.
„Vidiš šta sve činim za tebe. A jesi li ti to zaslužio?
Nisi, naravno da nisi. Da ne govorimo o riziku koji sam
preuzeo. Šta bi bilo da se nisi vratio? Ili da ti se nešto
dogodilo? Ko bi onda bio na tapetu? Zna se ko. Možda bi
me čak optužili da sam te nagovorio da uradiš to što si
uradio. Ili da sam ti u tome pomagao. Vidiš šta sam sve
sebi mogao da navučem na vrat?“
- 271 -
I ne pokušavam da protivrečim. Čak i ne pratim
pažljivo ono što Braca govori. Znam da sam sada u
njegovim rukama i jednostavno, unapred pomiren, čekam
presudu.
„A zašto to činim? Imam li u tome nekog interesa?
Sramota je reći, ali nemam. Naprotiv, moj pravi interes je
da se izgubiš i da mi sasvim oslobodiš ovu sobu. Moj
interes je da budeš kažnjen. Jer ako tebe kazne, red je da
mene nagrade. Dok jednome ne smrkne, drugome ne
svane. Nije li tako? Sigurno da jeste. Zašto onda sve ovo
činim za tebe? Iz vlastite dobrote, eto zašto.“
Reči se tumbaju u svetlom jutarnjem vazduhu,
preskaču jedna drugu.
„Naravno, bio sam siguran da ćeš se vratiti. Ne
znamo se mi od juče. Nikada nisi imao petlje da
sprovedeš do kraja ono što započneš, šta god to bilo. Bilo
je sasvim izvesno i da ti se ništa neće dogoditi. Jajara si ti
stara. Deluješ smotano, ali itekako vodiš računa o svom
dupetu. Na kraju, znaš kako se kaže - neće grom u
koprive. Pročitan si ti, brate moj, davno si pročitan.“
Izluñuje me sigurnost kojom Braca predviña i
tumači moje postupke. Ali nemam snage da se oduprem.
Iz mene je isisan sav život.
„Bez daljnjeg, moraćemo da se pobrinemo i za
opravdanje.“
Opravdanje? Naravno, nečim se celodnevni
izostanak iz škole morao pravdati. Sa svih strana stezala
je stvarnost u kojoj se tako loše snalazim.
Braca je bio voljan da se i za to pobrine. Znao je
čoveka, taj čovek je znao izvesnog doktora, taj doktor je
štancovao opravdanja. Uz odgovarajuću nadoknadu,
razume se, ima da je smesta ispovrnem. Doktor je,
genijalac, bio u šemi. Preda mnom se otvorila provalija.
Trgovalo je opravdanjima jedno od onih viših bića koja
izbavljaju od bolesti i spasavaju ljudske živote. Iskrsla je
- 272 -
ona druga strana lekarskog poziva, za koju nisam želeo,
niti danas želim da znam. Ta druga strana me čini tužnim,
potištenim.
Nisam heroj. Ispovrnuo sam ono što mi je ostalo u
džepovima i već u ponedeljak ščepao opravdanje koje me
je izbavljalo trenutnih neprilika. Tako sam i sam ušao u
šemu.
Nastavio sam da upadam iz šeme u šemu. Od radne
do porodične. Lipsavam u njima. A ne mogu da se iz njih
izvučem. Dala baba dinar da uñe u kolo, dva da iz njega
izañe. Gde se uplaćuju, ta dva dinara? Za izlazak. Ako
neko sazna, neka mi javi.
Za razliku od mene, Braca ume da naplati svoje
usluge.
„Toliko sam za tebe uradio da zaslužujem da bar
nešto dobijem zauzvrat.“
Zastaje. Odmerava me onim trgovačkim pogledom
koji procenjuje koliko daleko može da ide.
„Da vidimo. Da vidimo. Sam ćeš spremati sobu, to
se podrazumeva. I radićeš umesto mene sve druge kućne
poslove. Davaćeš mi, u naredne 2 godine, 30% svog
džeparca ili drugih prihoda ako ih bude bilo, u šta
sumnjam. Takoñe ćeš u narednih godinu dana raditi sve
što od tebe zatražim. Saglasan.“
Nema odgovora.
„Znači da smo se dogovorili. Još samo da
potpišemo. Crno na belo.“
Braca zaista ispisuje izjavu koju potpisujem. Manje
iz straha, više zbog neke lepljive bespomoćnosti. U
podeli porodičnih nadležnosti i moći sam već velikim
delom spadao u Bracin delokrug. A sada je ta zavisnost
još dodatno, takoreći zvanično, uvećana.
Kajem se što sam bilo šta preduzimao. Kao što ću se
kajati još mnogo puta.
- 273 -
Svaki pokušaj da nešto učinim završavao se
neuspehom, dovodio me je u još gori položaj od onog iz
koga sam želeo da se iščupam. Da li je to zato što nemam
dovoljno petlje? Ili zato što nemam dovoljno veštine? Ili
što u svojim planovima lebdim, zaboravljajući na stvarne
okolnosti? Ne znam. Ali su ponavljani porazi osnažili
moju sklonost da se držim utabanih puteva. Čemu
pokušavati nešto novo kada će te to novo samo uvaliti u
nove nevolje?
Niko i ništa neću postati. Niti Neko i Nešto. Sebe se
neću osloboditi. Sebe ne mogu da pregorim. Ostaću tek
ništarija. Ili, što je možda još gore, tek polovičan,
nedovršeni Neko.
Nema odlaska. Nema bekstva. Osuñen sam na sebe.
Zatvoren u sebe. Zazidan u tamnicu. Uzalud cimam
rešetke na prozoru ćelije, neće popustiti.
U meni vrišti nemoć. Užasavajuća. Izluñujuća.
Neizdrživa. Da nešto razbiješ. Da nekog razbucaš. Da
sebe rastrgneš. Bilo šta. Samo da... samo da...
45.
Luka se u štampariji obreo ravno s ulice. U prolazu,
bez namere. Naleteo je na natpis – ŠTAMPARIJA, crno
na žutom. Zašto da ne pogleda? Zašto da se ne obavesti
kada mu se već samo namestilo. Ipak mu treba ta
štampana brošura, za sve one koji ne idu na mrežu ili im
na papiru sve deluje ozbiljnije i stvarnije.
Dočekala ga je lupa štamparske mašine. Bila je
jedina u duguljastoj prostoriji, sa zidovima od golih
cigala. Opsluživao ju je bledunjav, suvonjav čovek u
plavom radnom kombinezonu, na Lukin ulazak se nije ni
osvrnuo, izgledao je više kao dodatak mašini nego kao
biće koje postoji samo za sebe.
- 274 -
 „Dobar dan, majstore!“, pokušao je Luka da obznani
svoje prisustvo. Čovek-dodatak nije odgovorio. Ni
glasom, ni pokretom, ni pogledom.
„Dobar dan, majstore!“, ponovio je glasnije, da
nadjača mašinu. Nije ništa postigao. „Ja bih da nešto
štampam!“, skoro je zaurlao.
„Šta treba?“
U vratima iza Luke, prošao je pored njih a da ih nije
opazio, odmah se usredsredio na štamparsku mašinu,
pohrlio k njoj, bila je središte, onako uposlena i bučna, u
tim vratima se pojavila još jedna ubledela, ispijena
prilika, koščatog lica, upalih obraza, imala je na sebi
farmerke i džemper sa velikom kragnom, pripijenom uz
vrat.
„Ja bih nešto da štampam.“
Prilika je podigla obrve, kao da je začuñena jednom
tako neobičnom željom.
„Izvolite, uñite“, mahnuo je dlanom, kao da ga
povlači ka sebi.
Našli su se u omalenoj, četvrtastoj prostoriji, po
zidovima i vratima kalendari, plakati, samozadovoljni
automobili, i obnažene, mesnate, zaobljene, jebozovne
lepotice, i snuždeni sveci, i mrgodni manastiri, i zimski
predeli, i osunčane plaže.
Na stolu zeleni telefon, flaša sa bezbojnom tečnošću,
čašica kraj nje, velika šolja boje gline, nekakvih papiri,
poveći kalkulator. Kraj stola rešo. Iza, polica sa
čašicama, šoljama, tacnama.
Vrata su zadržala deo buke.
„Ovo je naša kancelarija. Ono tamo je proizvodnja.
Ja sam Petar Crnomarković“, pružio je čovek krhku ruku,
Luka se pobojao da je stiskom ne pretvori u prah.
„Zovu me Kameni. Zato što sam u poslu stamen-
kamen. Kada ja nešto obećam, računaj to kao urañeno.
Ne kao kod drugih. Kaže ti za par dana a čekaš tri
- 275 -
meseca. Roba mi je prva klasa. Nema da omane. Još mi
niko ništa nije vratio. Nema ti kod mene, ajde, šamaraj,
pa kako ispadne. Nego mora da bude savršeno. Može
kafica? Može rakijica?“
Stavio je lonče na rešo ne sačekavši odgovor, iz
flaše usuo u čašicu koja se stvorila pred Lukom.
„Živeli vi meni“, nazdravio je. Kucnuli su se, ali je
Luka samo okvasio usne i vratio čašicu na sto.
„Valja se, po ovoj vetruštini, i kroz zidove je
osećam. Da zagreje čoveka. Da zaštiti od bacila. Nema
boljeg leka od rakije. Ni bolje od preventive. Tamani svu
tu žgadiju. Ubi me vetruština. Iskida mi dah. Šta biste vi
u štampu? Nekakv prospekt ili...?“
Brošuru. Koliko strana, koliko boja, kakve korice,
tvrde, meke, plastifikacija treba ne treba, povez šiveno
lepljeno. Dobivši tražena razjašnjenja, Kameni se duboko
zamislio.
„To može da se uradi“, najzad je presudio. „Tiraž?“
Luka bi da počne sa trista komada, pa da
doštampava kad zatreba.
Trista komada nije ništa, namrštio se Kameni, ostalo
je da lebdi na usnama neizgovoreno i prezrivo pih, nije ti
to četvrt bureka, ili štampaj ili ne štampaj, nemoj tu a mi
se brukaš, bedo jedna. Trista komada nije ništa, ponovio
je Kameni bacivši pogled ka srebrnobradom svecu, kao
da ga poziva za svedoka. Da je bar deset hiljada, pa ñene
– ñene, i da se uñe u posao. Iako bi bolje biloi grunuti sa
sto hiljada odjednom. Naštampaš pa imaš, deli koliko ti je
volja. Ili prodaj, ili radi šta god hoćeš, to se Kamenog ne
tiče, nije on kao neki nazovi štampari koji dojavljuju
policiji šta rade njihove mušterije. Trista komada ode
začas posla. Tek si se osvrnuo, a već ih nema. A i mnogo
je jefitinije na sto hiljada.
„Mnogo ti povoljnije doñe. Evo sad ću odmah da ti
izračunam cenu po komadu na deset i na sto hiljada. Da
- 276 -
ne kažeš posle da te nešto muljam. Kod Kamenog nema
muljanja. Za razliku od nekih.“
Primakao je blok papira i kalkulator, mrdao usnama,
ispisivao cifre, tutnuo Luki papirić.
„Ovo ti je cena za sto hiljada, ovo za deset hiljada.
Pa ti sam vidi šta ti se više isplati. Nema laži, nema
prevare.“
„A koliko bi me koštalo trista primeraka?“
„Šta si se uhvatio tih trista. Zapeo trista pa trista. Za
trista neću ni da palim mašinu. Kažem ti ko čoveku da ti
se trista ne isplati, a ti navalio ko junac. Ako tako nasrćeš
i na ženske, svaka čast, mora da se otimaju o tebe. Ako
nećeš sto, udri bar sa deset hiljada, mada ćeš se pokajati,
ali neka ti bude, kad već hoćeš da radiš na svoju štetu, ja
ne mogu da te sprečim.“
Bar hiljdau je bila naredna donja granica, ispod koje
ne vredi raditi. Kameni je ipak, koliko da krene saradnja,
uz kiselu facu, izračunao cenu za petsto primeraka.
Priložio je tu žrtvu.
Razmisliće Luka, pa će da se javi.
„Nema šta da razmišljaš. Bolje od ovog nećeš naći.
Ceo grad da prevrneš, pa nećeš naći. Jedino ako ti neko
podvali, pa ti kao ponudi jeftinije. A to njegovo jeftinije
će te izaći stoput skuplje. Ima svakakvih prevaranata u
ovom poslu.“
Kameni je sebi nasuo čašicu.
Ovo mu je poslednja cena. Toliko može da mu
spusti, iako gubi. Važi do sutra u podne. To mu je opcija.
Posle toga, ne garantuje.
Obriši se ti sa tvojom opcijom, zadržao je u sebi
Luka. Šta se zbiva sa mnoštvom neizrečenih, progutanih
uvreda, prekora, prebacivanja? Da li nestaju? Ili se talože
negde u nama, sve dok se jednom ne preliju, dok nas ne
preplave pa se onda svi pitaju – šta nam to bi? A ni nama
- 277 -
nije jasno šta je to iz nas grunulo. Ili nikada i ne izbiju, ali
nas muklo truju.
Mašina je mirovala. Na klupi sa strane mirovao je i
njen dodatak. Nije pokazivao znake života, kao da je i
sam isključen.
Ružičasta platična kesa mu se plela oko nogu.
Nikako da je se oslobodi. Odbacuje je kratkim udarcima,
ali se kesa stalno vraća. Potrajala je ta borba sve dok nije
zamakao u pobočnu ulicu. Pogledaće šta i druge
štamparije imaju da ponude, ne žuri mu se sa brošurom,
važno je da se otpor širi. Kada plane, kao letnji požar,
ništa ga više neće zaustaviti.
Poskočio je kada je naišao na članak o „ispadu“ u
domu zdravlja, ispad, tako su to zvali novinarski skotovi.
Naravno, moraju da obezvrede ono što ne odgovara
medicinskoj mafiji, koja ih plaća, ne mogu drugačije.
Nisu vlasnici ni sopstvene volje, ni sopstvene pameti.
Nećemo da budemo njihovi robovi, to je prava reč,
šteta što je Luka nije izgovorio. Ali i ovako je ispalo
dobro. Dogodilo se bez njegovog učešća, gde li je samo
ta starica pokupila ideju? Da nije prisustvovala nekoj
njegovoj akciji? Da nije bila na sajtu? Da nije od nekog
čula? Ili je to lebdelo u vazduhu? Ili je već bilo u njoj,
samo duboko potisnuto, pa je možda slučajno izbilo
napolje?
Istina je već zatočena u nama. Samo je treba
osloboditi. Lukin zadatak je da pomogne da se to dogodi.
Vrativši se u svoje gnezdo, pogledao je članak još
jednom. Šteta što nije bilo fotografija. Baš bi voleo da
vidi pobunjenike, te nepoznate saveznike i saborce.
Čekaj, da li je to dom zdravlja u kome radi onaj
doca? Nešto mu se ne javlja. Svratio i posle toga zaćutao
i nestao. Šta li je sa njim? Moraće da ga podseti na sebe.
Bilo bi glupo da ga ispusti tek tako. Treba se boriti za
svakog. Moraće da ga ohrabri ako se isprepadao. Da ga
- 278 -
cimne ako je zadremao ili se uvukao natrag u svoju
doktorsku školjku.
Lakše je sa idejama nego sa ljudima. Ideje su
postojanije. Ljudi su kao jegulje, izmigolje se očas posla.
Ljudi su kao pluta, kako ih koja struja ponese. Muka je
to, stvoriti od njih nešto upotrebljivo. Mada ponekad i
prijatno iznenade. Kao pobunjenici iz doma zdravlja.
Iako retko. Ali se dogaña. Važno je da se dogaña.
46.
Lena nije zatezala. Nije bila ni iznenañena, kao da je
očekivala da je Vlatka upita tako nešto. Dogovorile su se
brzo i lako. Eh, kada bi se samo sa svojima u kući
sporazumevala tako jednostavno. Tu ništa nije moglo da
proñe bez suvišnih zañevica, nepotrebnog durenja,
besplodnih sukoba, jogunastih inaćenja. Tu je stalno neko
nekog pokušavao da pobedi, da nekome nešto dokaže.
Bilo joj je zbog toga jako krivo. Još teže joj je padalo što
tu ništa nije mogla da ispravi. Prebacivala je sebi što nije
u stanju da se ponese sa okolnostima. Porodične prilike
su joj izmicale. Gde je pogrešila? Gde se prešla? Bilo je,
naravno, lako okriviti druge, ništa prostije. Prebaciti, na
primer, svu odgovornost na Sutlijaša. Nije mali izazov da
tako sebi olakšaš. To se dogaña u većini porodica.
Pretvaraju se u ureñaj za uzajamno optuživanje. I to im je
jedina uzajamnost. Potraga za krivcem je jedina istinska,
jedina živa veza, jedino što porodicu kako tako drži na
okupu. Njeni članovi su jedni drugima nezamenjivi kao
krivci, teško da iko sa strane može biti krivlji od onog ko
ti je najbliži, od onog koga najbliže poznaješ.
Nagledala se toga i uvek bi joj bilo mučno. Nije
htela da se i sama zaglavi u tom glibu, da tone sve dublje
i dublje. Nije htela da panično, sva usplahirena, beži od
svojih grešaka, kao što to čini ogromna većina onih koje
- 279 -
zna. Bilo je to tako zamorno i tako jalovo. Mučila je
Vlatku sasvim suprotna nevolja – nije uvek uspevala da
otkrije gde greši, a nije bilo nikog da joj na to ukaže. Ne
da napada, bode, ujeda, kao što se to obično čini. Već
dobronamerno. Sa pravom prijateljicom bi joj bolje išlo.
Kroz njen pogled bi sebe potpunije sagledala. Ne vidiš
sebe onako kako te vide drugi, kod sebe previñaš i ono
što drugima bode oči.
Ni na poslu nije bilo bolje nego kući. Naprotiv, tu je
tek bilo smeštanja i zajedanja. U nekim danima bi to
ličilo na osinjak, da bi se primirilo, privremeno, i
pirividno. Trudila se da ni sa kim ne ratuje, nikoga ne
napada, nikoga ne ošteti, nikoga ne uvredi. Bila je sa
svakim, ako ne u dobrim ono bar u podnošljivim
odnosima, ali su je ipak uznemiravale zakrvljenost,
zagriženost, razdraženost u koje je uranjala. Nije mogla
da se sasvim isključi, makoliko to želela. Zbijena grupa
na pločniku je bila varka, za trenutak ih je zbila pretnja,
kao presa. Čim je pretnje nestalo, grupa se raspala na
sukobljene grupice i pojedince.
Lažna dojava joj je donela neprilike. Šefica joj je
zamerila što se obratila direktno obezbeñenju,
preskočivši, naglasila je, normalnu hijerahiju. Nije imala
prava da tako postupi, zna se ko je kome nadreñen.
Morala je da je obavesti, kao svoju pretpostavljenu, a ona
bi odlučila šta da preduzme ili ne preduzme. Šefica je
zvučala ozlojeñeno, kao da joj je nešto oduzeto. Neka
dragocenost, neko pravo. To više ne sme da se ponovi,
zapretila je. Inače će upotrebiti svoja ovlašćenja i
preduzeti neophodne mere. Ma kako bolne bile. Bolne je
posebno podvukla. Na poslu postoji poredak koji mora da
se sačuva. Zato što je poredak organizacija. A nema posla
bez organizacije. Bilo je neke jadne sitničavosti u tim
pretnjama, ali će Vlatka ubuduće morati da računa sa še-
- 280 -
fičinim neprijateljstvom, a povreñena surevnjivost ume
itekako da napakosti.
Poneki su je sumnjičili da je izmislila dojavu, doprli
su do Vlatke i takvi glasovi, ili da joj se pričinilo, ili da je
preuveličala ono što je zaista čula. Niko joj ništa nije
rekao u lice, ali joj je Mladena prilježno prenosili šta
drugi kažu, ili navodno kažu, smatrala je svojom
prijateljskom obavezom da je obavesti o tome šta joj se
priča iza leña, hvala i na takvom prijateljstvu. Osetila bi
Vlatka sumnju i u ispipavajućim pitanjima, oduvek je
strašno mrzela ta ispipavanja. I u pogledima kojima bi je
okrznuli u prolazu. I uopšte, odjednom je bila okružena
nepoverenjem.
„Mnogo si mi učinila što si me otpratila na
ultrazvuk, sama ne bih uspela da odem, onako više mrtva
nego živa.“
Bilo je to u pauzi, u obližnjoj piceriji. Mladena je
častila. Da zahvali na podršci.
„Tako da znam šta je to. Tako da možemo da odemo
zajedno, ako ti je samoj frka“, okolišala je. Vlatka je
mrzela okolišanja. Reci odmah šta hoćeš, kratko i jasno.
„A gde da odemo?“
„Pa, kod lekara.“
„Šta ću ja kod lekara? Šta mi fali?“
„Ne kažem da ti nešto fali, nemoj odmah da se
vreñaš.“
„Ne vreñam se, samo pitam, pošto ja ne primećujem
da mi nešto fali.“
„Ne kažem da ti nešto fali.“
„Pa šta ću onda kod lekara?“
„Zato što ne znaš da li ti nešto fali ili ne fali dok to
ne ustanovi stručno lice. Samo stručno lice je nadležno da
oceni... To su izučili, pa za znaju. Zato treba da odeš da
se pregledaš. Zato svi treba da idemo da se pregledamo.“
„A šta bih to ja trebala da pregledam?“
- 281 -
„Onako, uopšte. Da odeš više na jedan razgovor,
ništa više. Čisto da proveriš kako ti je stanje. Svima se
nama svašta mota po glavi. Nije to, da kažeš... Bolje na
vreme otkriti. Da bi moglo da se na vreme sanira. Pre
nego što... Mnogo je teže kad uzme maha. Znaš kako se
kaže, ko rano rani, zdravlje grabi.“
„Ne kaže se tako.“
„Je li?“
„Kaže se – ko rano rani dve sreće grabi.“
„A šta sam ja rekla?“
„Rekla si zdravlje grabi.“
„To ti je isto, zdravlje ti je kao dve sreće. Čula sam
za jednog dobrog psihijatra, otići ćemo zajedno. I mene
može da... Bolje da se mi iskontrolišemo, zašto da ne?
Otkud znaš šta ti se dogaña tamo unuta?“
Mladena je pokazala na glavu. Kelnerica je spustila
na sto tanjire sa picama.
„Stalno vidiš u vestima. Pobio neko deset, petnaest
ljudi, raspalio po kome je stigao, iz čista mira. Niko nije
mogao da pretpostavi. Izgledao je sasvim normalno. A
nije bilo iz čista mira. Bilo je to u njemu samo što niko
nije znao. Ni on nije znao.“
Tu smo, ptičice.
„Misliš da sam...“, Vlatka je zavrtela kažiprst
prislonjen uz slepoočnicu, „fijuknula?“
„Ništa ja ne mislim. Nisam dovoljno stručna da
mislim. Samo kažem da kontrola nikada nije naodmet.
Bolje uraniti, nego zakasniti.“
„Pa da bih mogla nekog da...“, Vlatka je coknula
jezikom, oponašajući pucanj.
„Ma ne, ne radi se o tome.“
„Samo koga? Koleginicu na primer. Uzmimo tebe.
Samo te tek tako izrešetam. Ni zbog čeg.. Nešto mi
kvrcnulo u glavi. Ili te pridavim, ili te prikoljem. Ala bi
bilo naslova u novinama. Preko cele strane.“
- 282 -
 „Nije to za šalu“, u Mladeninom glasu je zazvučao
zazor, čak je i, kradomice, bacila pogled ka vratima, da se
uveri da joj je otvoren puta za bekstvo, ako zatreba.
„A na osnovu čega si ti zaključila da sam pomerila
pameću?“
„Nisam rekla da si pomerila pameću. Nemoj da mi
stavljaš u usta ono što nisam rekla.“
„Ali si mislila.“
„Nisam ni mislila.“
„Jesi, jesi, ne vredi da poričeš. Nemoj da se plašiš,
neću zbog toga ni da te upucam, ni da te pridavim, ni da
te prikoljem. Bezbedna si, draga moja. Pomislila pa
pomislila, šta tu ima. Svašta se pomisli, mislima ne
možeš da upravljaš. Pomisliš da je neko dojavio za
podmetnutu bombu, a nikakve dojave nije ni bilo. Može i
to da se desi.“
„Sama si rekla šta može da se desi. U tom je i jeste
stvar. Svakom to može da se desi. I meni. I bilo kome“,
oprezna je Mladena, nesigurna da li je Vlatka iskušava, ili
se šegači, ili misli ozbiljno.
„Luda Vlatka, je li, uobrazila nekakvu bombu.“
„Otkud luda? Po čemu luda?“
„Pa mislim, ko uobražava, taj je lud.“
„Radimo pod pritiskom, kako ne shvataš. Stres,
napeti živci. Ne bi bilo nikakvo čudo da...“
„Počne da mi se priviña?“
„Ne mora da znači, ali je bolje da to stručnjak
razmotri.“
Mladena je pokušavala da je ubaci u svoju
bolesničku igru, do toga joj je jako stalo. Neće moći,
koleginice. Zaboravi na to.
„E, draga moja, imam ja stručnjaka i za tvoje
stručnjake. To je borac protiv mafije.“
Mladena se zablenula, ponekad ume da složi tako
glupavu facu.
- 283 -
„Kakve mafije?“, uspela je da izusti.
„Medicinske, eto kakve.“
Sada je Mladena bila uverena da je Vlatka skroz na
skroz pošandrcala.
Pice su ostale netaknute. Kelnerica ih ispratila
začuñenim pogledom.
Najgore je bilo što bi u pojedinim trenucima i sama
Vlatka posumnjala da joj se dojava samo pričinila, toliko
joj je izgledala nestvarna.
Ne, nije se bavila lažnom dojavom, dok je išla na
svoj prvi čas. Osećala se čudno, pomalo blesavo ali je to
bila neka vedra blesavost, kao kod onih nezadrživih
naleta smeha koji te spopadaju u detinjstvu. Eto, postala
je učenica a ta devojka će joj biti profesorka.
Lana je živela u iznajmljenoj garsonjeri, sa
momkom koga Vlatka nije zatekla, negde je nekim
klincima davao časove matematike, sa završenom
arhitekturom još nije našao stalan posao, ali je od podu-
čavanja zarañivao sasvim pristojno, objasnila je devojka.
Ona sama je diplomirala italijanski jezik i književnost.
Izabrala je italijanski zato što govoriš kao da pevaš, a i
zato što je imala tetku u Italiji, kod koje je odlazila s
vremena na vreme. U internet kafeu radi dok ne nañe
mesto prevodioca u nekoj firmi ili joj tetka nešto ne
izbunari tamo preko, iako je to sada mnogo čupavije nego
nekad. Nije joj težak sadašnji posao, Vlatka bi se začudila
da jeste, devojka joj je delovala kao osoba kojoj ništa nije
teško, možda otud njena privlačnost, svaki dinar dobro
doñe i svako je iskustvo dragoceno.
Poduka je počela dobro. Valjda zato što je Vlatka
bila opuštena, nije se stidela onoga što ne zna, nije se
bojala da će se obrukati. Brzo je kapirala, izranjalo je i
ono što je svojevremeno naučila a što se činilo zauvek
pokopano. Osvetljavalo se i bistrilo ono što je ostalo
mutno, povezivalo ono što je bilo razbacano. Bilo ju je
- 284 -
čak strah što napreduje tako brzo, ako tako nastavi,
poduka će se prerano završiti, ostaće bez izgovora da
viña tu devojku, bila joj je draga, prenosila je na nju deo
svoje živahnosti i svežine. Ta živahnost i ta svežina su joj
navjiše nedostajale kod onih sa kojima je živela, kod onih
sa kojima je radila, kod onih koje je susretala.
Nedostajala joj je i kod sinova, uprkos njihovoj mladosti.
Kod Gojka ju je ostalo tek u tragovima, kod Miloša je,
pljunuti otac, više uopšte nije bilo. Čak je iz Prleta
hlapila, čilela, ubrzano, nezadrživo. Povremeno je imala
utisak da i nije okružena ljudima nego sablastima,
pomišljala bi tada da su ljudi mrtvi, ne tek smrtni. Umru
davno pre nego što će biti pokopani.
Već iste večeri je uspela da pošalje mejl borcu protiv
medicinske mafije. Podsetila ga je na predavanje o
kijavici, kome je i sama prisustvovala. Iznela mu je
Mladenin slučaj. Zatražila savet kako postupati sa takvim
osobama. Predložila mu je i da se nañu, iako to nije
nameravala, došlo je samo od sebe, kao prirodna
posledica svega što je pre toga napisano. Štrecnula se tek
pošto je poruka otišla, šta to ona radi, da ne zakazuje
sudar? Ala bi se Sneška veselila, da samo zna. Ala bi
cičala i vrištala, ala bi namigivala. Neće, naravno,
saznati, iako se ne radi ni o kakvom sudaru, već o nečem
sasvim drugom, ali je to drugo Sneški sasvim
neshvatljivo. Sve merimo i sve tumačimo prema sebi.
Sve svodimo na sebe. Otud toliko nesporazuma.
47.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Otišao sam. Zarekao sam se da neću, ali sam otišao.
Tako je to sa mnom, zareknem se pa od toga ne bude
ništa. Tako sam se zarekao da ću do stana i iz stana
- 285 -
stepenicama, ne liftom. Kondicije radi. Pa opet hvatam
lift. Zarekao sam se da neću uveče glavom u frižider, pa
opet... Slaba mi volja, šta li. Najbolje mi je da se ne
zaričem.
Ipak, ispalo je dobro. Ispalo je odlično. Zato što, ha,
ha, ha...
Nacrtali su se tamo, na aerodromu, majka na čelu,
uparañeni. Ha, ha, ha.
Pristigao je avion iz Beča. Ha, ha, ha.
Ali ne i izvesna persona. Ha, ha, ha.
Strka, panika. Gde je? Šta? Kako?
Da nije drugi let?
Ne, nije drugi let.
Da se nije nešto dogodilo?
Drž mobilni. Nedostupan.
Šta sad?
Da se zove ambasada u Beču. Zašto ambasada? Da
provere. Tamo.
Ne, majka će na prvi avion pa pravac za Beč. Ne
mrda s aerodroma dok ne poleti.
Onda se javila. Persona. Iskrsli dodatni sastanci, nije
Braca stigao da obavesti. Ne, neće moći do Beograda,
moraće pravo za Rim.
Majka obesila facu.
Delegacija se povukla. U neredu. Pokisla.
Jednom i od Brace nešto lepo.
Na klinici, pacijenata nema. Prijatna promena.
Navikao sam da vise u grozodovima.
Upoznao sam kolegu iz ordinacije do mene. Krupan
čovek, zategnutih obraza i značajnog pogleda koji
poručuje – imam nešto strašno važno da ti saopštim. Ali
nije zgodno ovde i sada, nego na nekom drugom mestu i
nekom drugom prilikom.
- 286 -
 Kolega se predstavio kao Guliver. Bio je osuñen,
teška je to nevolja, da živi okružen sve samim
Liliputancima u koje, naravno, ne ubraja novopečenog
kolegu, to jest mene. Kolega je, nešto drugo, od bolje je
grañe, oseti se to odmah. Obraćao mi se kao da bi me
najradije potapšao po ramenu, ali to ipak nije činio.
Smatrao se obaveznim da me, kao novajliju, poduči.
„Neće sami da se stvore, bolesničke prokletije.
Morate da ih dovučete. Za uši, pa ovde. Ako se nećka, a
vole da se nećkaju, pripretite mu da će da pandrkne. Pa,
ako mu je do života i zdravlja, stojimo mu na usluzi. Ako
nije, sam će sebi biti kriv kada mu se dogodi ono što je
zaslužio. Gorko će se pokajati što nije na vreme... Samo
što će za kajanje biti prekasno. Pa on neka vidi šta će i
kako će. Neće da zavuku ruku u džep pre nego što se
useru.“
Ne kažem da mi pacijenti nedostaju, bez njih je
veselije. Ali bi mi opet trebali. Ovako sam, rekao bih,
malo suvišan.
Znao sam da će tako biti, rečeno mi je, nije da nije.
Što se toga tiče, nisu me prevarili. Ali sam se ipak nekako
nadao da klijente, tako ih je Tačerka zvala, naši klijenti,
ipak neću morati da vijam po domu zdravlja i da ih
stražarno sprovodim, kao ratne zarobljenike.
Da gugija dovedem na preglede? To bi mi bio prvi
klijent. Prvorazredna ekipa, sve ime do imena, mogao bih
da mu kažem, primio bi se, lepo bih to upakovao iako
nisam vešt u pakovanju. Braca jeste. Braca je znao i da
upakuje, i da napakuje, i da uveže, i da zaveže, i da
smesti, i da namesti. Umeo je, ñavo da ga nosi, da proda
foru, šta je puta meni napakovao i smestio.
Nevolja je što gugi ne bi da plati. Inače mu ja ne bih
ni trebao. Finansijski stručnjak bi dobit bez ulaganja.
Biserka će da navali, kao što je navalila na sigurnosna
- 287 -
vrata, neće mi dati da živim, ni konsultantsko zvanje me
ne izbavlja.
48.
Nenad se mučno probijao kroz vetar koji ga je tukao
u prsa, palio mu lice. Izgledalo mu je kao da ide satima i
da nikada neće stići, na svaki korak koji napravi biva
odbačen dva ili tri unazad. Konačno je kročio u Hromog
Dabu, kao u sklonište. Našao se van domašaja vetra i to
mu je jedino bilo važno. Za sve ostalo ga nije bilo briga.
Čak ni za Darkov poziv, koji nije slutio na dobro. Opet će
biti prebacivanja, prekonosiranja.
Dokinavin sto je bio prazan. U Darkovom odsustvu
niko nije sedao za njega, niti bi to ikom bilo dopušteno.
Kod Dabića se, nema šta, znao red. Izuzetak su bili oni
koji su, kao Nenad, smatrani Dokinavinim gostima, oni
su imali pravo da za njegovim stolom sačekaju svog
domaćina.
Bilo je sasvim uobičajeno da Darko kasni, usled
silne zauzetosti, ali je Nenadu ipak bilo neprijatno da sedi
sam, strepeo je da mu se ne prikači neki od posetilaca,
stresao se od te posmisli, da mu ne zatraži uslugu, koju bi
morao da odbije, pa bi ga zbog toga izvrgli ruglu, proz-
vali bi ga doca-droca, ili slično, svet je nemilosrdan kada
mu ne činiš po volji. Braca bi ga surovo mučio kada god
odbijao da postupi po njegovom, vadio bi mu dušu na
cevčicu, u tome je bio majstor.
Nije to bio Nenadov svet, ne bi pristao da ga
prisvoje ili pobrkaju sa sobom. Darko se tu odlično
snalazio. Kao da im je pripadao. Darko se, uostalom,
svuda odlično snalazio, i svuda je pripadao, imao je dar
da se zalepi, da prisvoji, da se stopi. Nenad nije nigde
pripadao. Svugde je iskakao, čak i kada bi se trudio da se
uklopi, da bi izbegao iznurujuća trvenja, isrcpljujuće
- 288 -
trzavice. Skliznuo bi u stranu. Ili bi negde zapeo. Ili bi
štrčao. Nestandardizovan je, pa to ti je.
Alga mu nije prilazila. Za tim stolom je pravo na
naručivanje imao samo Darko, i niko više. Kao što je
jedino njemu pripadao i pljesak po utegnutoj stražnjici.
Srećom, nisu ni drugi prilazili Nenadu, iako Kastrov brat
kao da je to nagoveštavao sitnim kašljucanjem.
Podigao se kovitlac pozdravljanja i otpozdravljanja.
Gde si, šta ima, kako ide, šta se radi? Darko nije mogao,
ni želeo, da proñe neprimećen, bez buke. Njegov dolazak
je morao da bude razglašen na sva zvona, da se zna ko
ide.
Alga je dolelujala.
„Jesi li ti normalan, čoveče?! Znaš li ti šta radiš?!“
Ova pitanja je već čuo, od ovog istog čoveka. A i od
ponekih drugih osoba. Strašno je i žalosno koliko se ljudi
ponavljaju. Ubiće ga ponavljanjima. To nisu bila pitanja
na koja se očekivao odgovor. Niti bi odgovor bio
saslušan, i da ga je bilo. To su bili napadi, prerušeni u pi-
tanja.
„Jesi li ti uopšte svestan sa kim se igraš?! Ja uopšte
ne razumem to tvoje ponašanje. Je li ti to nekog
zajebavaš, ili šta?! E pa, našao si pogrešne ljude da
zajebavaš. Ubacim te u najznačajniju kliniku u ovoj
zemlji, a ti – šta? Umesto da navališ da se dokažeš, da
zapneš iz petnih žila da ti zaborave ono što si već jednom
zabrljao, ti sediš tamo kao klada. Ni malim prstom nećeš
da makneš. Promet nula. Kao da si otišao na odmor, ili
šta, pa podigao sve četiri uvis. Šta čekaš, da ti pacijenti
padnu s neba? Paf, padobranom, pa ravno kod tebe u
ordinaciju. Nema ti toga, brajkoviću moj. Nije ti to dom
zdravlja, da na nasrću kao muve zato što im je skoro
džabe. Nego ima da se pomučiš, da iskopaš muštetiju,
ako treba. A nije nužno da kopaš. Sami ti već dolaze u
dom zdravlja. Dovoljno je da ih preusmeriš. Ni to nećeš.
- 289 -
Mrzi te, valjda, ne znam šta ti je. Da ne očekuješ da ti
drugi pabriče pacijente? Da ih okolo jure i navatavaju za
tebe? Zaboravi. Od toga možeš da se oprostiš. Pazi, niko
nije očekivao da tamo stvoriš gomilu, da napraviš red do
Dunava. Radiš sa realnim ljudima. A realni su ti ljudi
danas velika retkost. Zato si i dobio tri puta tri. Dok se ne
snañeš, ne uklopiš, ne razradiš. Ali da ne obaviš nijedan
jedini pregled, to je prevršilo svaku meru. To je, izvnićeš,
bezobrazluk. To je i više od bezobrazluka. To je svinja-
rija. Drug si mi, ali ne mogu da te poštedim. Što jeste,
jeste. Ja crvenim za tebe. Ja sam te tamo uglavio, ja
odgovaram.“
Kada bi dobio priliku, Nenad bi rekao da ne traži da
Darko zbog njega crveni. Nije tražio ni da ga „uglavi“, ni
da ga „ubaci“. Nenad ni od koga ništa ne traži, ponuñeno
mu je pa je prihvatio, a i to tek pod pritiskom. Što se
njega tiče, ne mora u kliniku više nikada nogom da kroči,
to bi verovatno bilo najbolje za sve.
Nije mu pružena prilika da išta kaže. Darko je mleo i
mleo.
„Imaš još nedelju dana da se popraviš, ni dan više. A
tih nedelju dana si dobio isključivo na moj obraz i moje
navaljivanje. Da nije zbog mene, ne bi te više otrpeli ni
sekundu. Ma ni stotinku.“
Nenad je odjednom shvatio da Darko govori toliko
glasno da ga čitav Hormi Daba čuje, probijali su ga
proždrljivi pogledi, nije to bila lepljivost na potiljku
ispred Olginih nemih vratiju, bila su to hitnuta koplja.
Zapravo mu to Darko pred svima drži vakelu kao kakvom
derletu, u tome uživa čitav kafić, gle kako naš Dokinava
riba onog njegovog doktorčića, sila je to od čoveka, sila.
Shvatio je Nenad i da je pognuo glavu, obesio usnu, baš
kao dete koje grde, bili su to oni postupci, oni gestovi
koji nas nikada ne napuštaju, misli i osećanja se menjaju,
niču i nestaju, ali gestovi uvek ostaju sa nama.
- 290 -
 Darko je nastavio da svrdla rečima, ponele su ga, ne
može da se zaustavi, bujica reči je jača od nas, zato je
Nenad toliko oklevao, brižljivo odmeravao svaki izraz,
reč vuče reč, pustiš li ih sa uzde, kazaćeš više nego što si
hteo i više nego što si mislio, posle ćeš zbog toga zažaliti
ali će biti kasno. Kajanje stiže prekasno, učinjeno se ne
da raščiniti.
Uživeo se Darko u predstavu koju je priredio, uživao
u pažnji koju je privukao. Rastao je.
Završio je pretnjom.
„Ako i treći put uprskaš, ne izlazi mi na oči. Više mi
nisi drug, neću da znam za tebe.“
Kada se Nenad dokopao ulice, vetar je bio ništavan
prema onome kroz šta je upravo prošao. Izbavio ga je
poziv koji je zgrabio, oberučke, bio je to zgodan izgovor
da utekne.
Ne samo izgovor. Ima nešto u toj medicinskoj
mafiji. Eto, Daresalam, recimo...
49.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Smrt se kezila.
Kako da joj uteknem? Kako da se pobrinem za sebe?
Kako da se poduhvatim sa nemilosrdnim neprijateljem?
Kako da mu doakam? Možda nije nemoguće. Nema
nepobedivih.
Kada bih, recimo, postao jedan od čarobnjaka u
belom, izbavio bih se. Obreo bih se na drugoj strani.
Prezreno biće bi se preobrazilo u... Ponosnog izbavitelja.
Suzbijao bih bolest, izgarajući, ne štedeći sebe, rame uz
rame sa ostalim čarobnjacima, tako sam mislio.
- 291 -
Ne bih dozvolio smrti da se približi. U stvaralačkom
zanosu bih otišao i dalje, pronašao bih napitak večnog
života. Prava stvar.
Eh, rame uz rame. Kao da se ikada ide rame uz
rame. Čak i u vojsci se samo tako spolja, neupućenom
posmatraču čini. Vojnike u stroju ne povezuje unutrašnje
jedinstvo, već spoljnja komanda. Ostanu li bez zapta koji
ih zbija, rasuće se kud koji. Ukoliko se ne pobiju.
Svako tumara i tetura, sapliće se i posrće za sebe.
Tek se slučajno, tek na kratko dodirujemo. Češće se
sudaramo, jedni drugima prepreke na putu.
Tako sam odabrao svoj sadašnji poziv. Ili je poziv
odabrao mene. Da sebi nañem spasa.
Prvo veliko razočaranje sam doživeo pre posla, pre
studija.
Bilo je tmurno jesenje jutro. Igličasta kiša, vetar
šiba. Jedna prilika se povija po toj kiši, probija kroz taj
vetar. Glava joj je uvučena u ramena, korak oklevajući,
nesiguran. To sam ja, sa poprilično godinica manje.
Uputio sam se u dom zdravlja, na jednu od brojnih
kontrola, zbog jedne od brojnih upala. Potišten sam.
Majka se sinoć ponovo žalila najboljoj prijateljici,
trenutno najboljoj, kod nje se ta rang lista neprekidno
menja, na moja poboljevanja, njima joj vadim dušu. Na
koga li se izmetnuo, pitala se. Legao sam, dakle, kao
izmet. Kada sam ustao, nije bilo ništa bolje. Neka za
mnom puste vodu. Da me se reše jednom zauvek, da više
nikom ne budem na smetnji.
Na vratima doma zdravlja dočekala me je –
smrtovnica. Umro je jedan od lekara. To me je dotuklo.
Zavrtelo mi se u glavi, zamutilo pred očima,
zaklecala su mu kolena. Bio je to strahovit udarac,
ostavio me je bez daha. Bilo je to obesvećenje,
uništavanje nade, pad idola.
- 292 -
 Danima sam se vukao potišten. Zar je moguće da je
smrt nepobediva? Zar je moguće da odnosi i one koji se
sa njome tuku? Ne, to ne bi smelo biti istina. To mora da
je neka greška. Tu nešto nije u redu. Samo šta, mozgao
sam. I domozgao.
Mora da taj lekar i nije bio pravi. Mora da je bio tek
neka šeprtlja i prišipetlja, takvih se svuda nañe. Ali ću ja,
čvrsto sam odlučio, biti onaj pravi. Tu sam izneverio
dečaka. Tražio je previše od mene.
Biti onaj pravi značilo je biti onaj ko će pobediti
smrt. To bi bila jedina pobeda koja se zaista računa,
jedina koja se ne može preokrenuti u poraz. Sve ostale su
samo privremene, tek odlaganje. Savladaćeš jednu bolest,
izboriti se sa drugom, ali će kad tad, kuc-kuc, na vrata
ona koja će te dokrajčiti. Svako je lečenje tek odlaganje
pogubljenja.
Uspeću u onome u čemu još niko nije. Stvoriću
napitak večnog života. Učiniću sebe besmrtnim. Ali neću
na tome stati. Nesebičan sam, to mi je velika mana. Ništa
ne umem da zadržim za sebe. Podeliću napitak sa
drugima.
Napitak neće biti dopstupan svakom, da se
razumemo. Podariti svima večni život? Tako nešto ne
dolazi u obzir. Dati to pravo svakoj hulji, svakom
podlacu, svakom nitkovu? A ti su još i mila majka prema
svim onim gusenicama, gušterima i prascima koji se
vrzamju naokolo. Nikako.
Ne zaslužuje svako da večno živi.
Ko će da odlučuje o tome? Ja, naravno. Ko bi drugi?
Ima li ičeg prirodnijeg nego da suvereno raspolažem
onim što sam stvorio?
Šta ako pogrešim? Šta ako osudim na smrt onoga
koga ne treba i poštedim onoga kome na ovom svetu nije
mesto? Na osnovu čega da razlikujem prve od drugih?
Kako da prevaziñem proizvoljnost?
- 293 -
Rešiće se to već nekako. Uglavnom, čudotvorni
napitak ne dam iz svojih ruku. Od mene će ga dobiti onaj
koga ja odredim, ali se njime neće raspolagati mimo
mene.
Ionako se previše toga zbiva mimo mene. U kući, na
poslu. Smučilo mi se. Neće moći doveka tako. Ne dam
da mi sve promiče, da ni na šta ne utičem. Hoću da se
pitam, hoću da odlučujem. Makar i grešio. Imam pravo
na grešku. To mi pravo niko ne može da oduzme. Ni onaj
krmak koji mi je poručio da pocepam svoju diplomu.
Toga ću tek svojski da propustim kroz šake. Napitak,
naravno, neće dobiti. To se podrazumeva.
Šta sam ako ni o čemu ne odlučujem? Kamen, eto
šta. E pa, neću više da budem kamen. Dojadilo mi je.
Biće u mojim rukama i život i smrt.
Da li bih ja to da se igram boga? Gospodara života i
smrti. Zašto da ne? Šta bi se drugo moglo želeti?
A taj gospodar bolesti i zdravlja, života i smrti, taj
čudotvorni iscelitelj nije u stanju da izañe na kraj ni sa
skoro rutinskim slučajem. Tom izbavitelju su natrljali nos
kao kakvom balavcu.
Šta uraditi s takvim bednikom? Umlatiti. Ništa
drugo. Da ne zauzima prostor na ovom svetu. Da ne troši
džabe vazduh koji diše. Da ne zagañuje okolinu svojim
prisustvom.
Nije stvar u skotu koji mi je poručio da pocepam
diplomu. Lako bih ja sa njim. Stvar je u meni. Stvar je u
tome da se ja sa njim suštinski slažem. Zato me proganja.
Zato ne mogu da ga se otresem. Ništa ne bi pomoglo ni
kada bih ga izbubetao, osveta je isprazna, ni kada bih,
priznajući svoju grešku, preklinjao za milost. Ne bi to
ućutkalo glas koji rije u meni.
Sa Tutumračicom se nisam proslavio. Zasluženo
sam dobio po njušci. To ja samo sebe tešim da joj je
krelac izmislio nalaz, da bi se pravio važan. Iako se jeste
- 294 -
pravio važan, nema zbora. Zakukurikao petao. I sam sam
posle uvideo da sam tu prevideo izvesne... zato što... Išla
mi je na živce. Da se to desilo nekom drugom, slegao bih
ramenima. Ali meni, nedopustivo.
Omanuo je moj detektivski njuh. Slučaj je ostao
nerazrešen. To se asovima ne dogaña.
Za mene nema ničeg nerešivog. Ne bi smelo biti.
Nemam li za sve spremne odgovore? Ne samo u
ordinaciji već i uopšte? Sve ja znam kako.
Nerešivo se na to ne obazire. Svakodnevno mi deli
bubotke. Evo ti, evo ti, evo ti.
Šta je onih koje ne mogu da izlečim. Hroničara.
Onih što mi se stalno vrzmaju pred očima. Boluju,
boluju, boluju i nikako da prestanu. Njihovo bolovanje
me čini potištenim, poniženim. Bednim, bezvoljnim.
Trpim udarac za udarcem, poraz za porazom. U meni
vrišti nemoć. Vrisak razdire. Od muke bih da sebe
rastrgnem. Od muke bih da bijem glavom o zid. Dok sebi
ne prospem mozak. Dok ne uništim tog jadnika koji
ničemu nije.
Toliko se brinem za bolesnike? Toliko patim što
nisam u stanju da im bolje pomognem?
Baš me nešto zabole za bolesničku bagru. Šta su
zaslužili, to su i dobili. Da su nečemu vredeli, bolest ih
ne bi sustigla. Da nisu zgrešili, ne bi bili kažnjeni. Nema
kazne bez razloga.
Nešto je drugo po sredi. Nešto daleko važnije od tih
beštija. Osporene su moje isceliteljske moći. Eto, to je.
Šta sam bez tih moći? Niko i ništa. Šušumiga. Šarlatan
koji torbari nadu. Prevarant.
50.
- 295 -
Kad krene, onda krene. Kao da je nešto provalilo, pa
je šiknulo kroz procep. Kad jednom krene, više niko ne
zaustavi. Nema te sile.
Prvo, ta samonikla, neočekivana pobuna u domu
zdravlja. Možda bi se više postiglo usklañenim
delovanjem, po nekom rasporedu, kad se, gde i kako
udara. Sa druge strane, lakše je razbiti ono što se vodi iz
jednog centra. Uništitš centar, i gotovo, završio si posao.
Jednim udarcem. Teže je izaći na kraj sa nizom
nezavisnih pojedinaca, grupa, jedinica, odreda, kojima ne
upravlja ista ruka, ali ih prožima, spaja i vodi ista ideja.
Ljudi su ranjivi, ali je ideja neuništiva. Ljudima možeš da
naudiš ali ideji, ako je prava, ne možeš ništa. Osim da je
klevetaš, ali će i to izdržati. Strešće sa sebe sve klevete,
kao pas buve. Ljudi brzo propadaju, ideje opstaju
vekovima.
Više glava, više smisli. Više volja, više poduhvata.
Jedna glava i jedna volja umrtve sve ostale. Ubija im i
maštu i polet. Ništa ne preduzimaju dok im se ne naloži.
Koliko se tu gubi? Pa neminovni, isrpljujući, razorni
sukobi oko toga čija će volja i pamet važiti, ko će biti
centar koji svime upravlja, čija će biti poslednja, ako ne i
jedina.
Pokreti pojedu sami sebe pre nego što će biti
zbrisani. Luka neće da se to dogodi njegovom. Bolje da
bude bez središta, bolje da bude bez sunca oko svega se
sve obrće. Luka neće da bude sunce. On je samo sejač. I
ništa više. Njegovo je da baci što više semena, pa gde se
primi. Njegovo je da pridobije i obuči nove sejače.
Obradovala ga je pobuna. Obradovao ga je i mejl
žene koja je tražila savet, predložila sastanak. Ta se,
izgleda, ozbiljno zagrejala. To je prvi put da mu se neko
javi na kontakt sa sajta. Prvi put ima opipljiv odjek neke
od svojih akcija. Bio je uveren da ono što čini ne odlazi u
prazno, ali je konkretna potvrda ipak bila nešto sasvim
- 296 -
drugo. Na kraju krajeva, u svakom ima slabosti, skole te
sumnje, prikradu se niotkud. Ne gubi li se svaki pokušaj
u nekoj crnoj, sveproždirućoj rupi? To te muči. Sa
konkretnom potvrdom protiv sumnji imaš više od
pretpostavki. Nešto si postigao, u nečijoj glavi si nešto
pokrenuo. A koliko li je tek onih u kojima se nešto
začelo, da jednog dana sazri, na ovu jednu koja se javila?
Koliko li je tek onih u kojima se nešto makar poljuljalo?
Desetine? Stotine? Zašto ne hiljade?
Treće, doktorenko je, nošen vetrom, prosto doleteo
na Lukin poziv, kipteći od besa. Bes je dobra osnova.
Čvrst temelj, svašta na njemu možeš da sagradiš. Istina,
doktor Novaković je besneo zbog pogrešnih razloga,
obično se besni zbog pogrešnih razloga, zbog nekakve
tamo klinike na kojoj od njega zahtevaju da proizvodi
pacijente, i još ih zovu mušterijama i klijentima, kuljalo
je iz njega. Zbog nekog tamo Daresalama, koji mu
godinama soli pamet a uhvatio se sa najgorim ološem, ko
zna šta sve kuvaju u tom Hromom Dabi, penio je. Zbog
nekakvih tamo faca koje se produciraju po televiziji i
novinama, oni će da unaprede i zdravlje i zdravstvo, a
ovamo neka muljanja, neka petljanja. Zbog nekog tamo
televizijskog doktora, sa kojim ga žena naočigled vara.
Zbog nekakvog tamo Pizdića, Pitića, zbog nekog
plavokosog pedera s minñušom.
Doca je, mučenik, mislio da je to ta medicinska
mafija kojoj treba stati na kraj. Bio je u zabludi, ali je bes
bio pravi, samo ga je trebalo usmeriti na pravu stranu.
Kako?
Pustio ga je da se istutnji. Da izbaci iz sebe sve ono
što više nije hteo, ni mogao da zdrži, sigurno mu se
skupljalo godinama i decenijama. Izbijalo je u
mlazevima, čas jačim, čas slabijim. Luka je čekao da
presahnu. Neka se isprazni sva ozlojeñenost. Opirao se
vlastitoj nestrpljivosti, koja ga je gonila da prekine taj
- 297 -
izliv, time ništa ne bi postigao, doktor bi se zatvorio,
valja ući pod kožu onog ko treba da bude unovačen.
Najpre uhvati tuñi ritam, ako hoćeš da ga izmeniš. Uñi u
tuñi program, ako hoćeš da ga reprogramiraš. Inače će ti
izmaći.
Reči su tukle okna, stvari, zidove. Doktor Hočkins
se blago smeškao sa monitora. Vreme se krunilo. Grad
tamo dole je bio svetlucavi fliper, sa bezbroj kuglica koje
mahnito jure, sudaraju se jedna sa drugom, odbijaju o
različite prepreke.
Natopljen Nenadovom ozlojeñenošću, Luka je
postajao sve tromiji i teži. Sve bezvoljniji. Sve prazniji.
Ostala je u njemu samo jedna želja – da to prestane, što
pre, dok je još išta od života u njemu. Kada je Nenad
konačno izbljuvao ono što ga je trovalo, Lukine misli su
se jedva micale. Preobraćati bilo koga, u takvom stanju?
Teško. Opet, obavezuje ga zadatak koji je preuzeo. Kada
nešto radiš, uradi to ljudski, zapni svim snagama.
Prevladaj slabost. Nemoj da mrljaviš, nemoj da radiš na
pola. Nema prava da propusti priliku. Pogotovo ne
ovakvu, kada ti se budući borac maltene sam nudi. Tako
nešto ti se neće skoro ukazati. Ako ga nečim ne zadržiš,
ode ovaj. Završio je svoje. Ispovraćao se, olakšao. Može
dalje.
Priupitao ga je za Priručnik samoodbrane, da se za
bilo šta zakači. Da li ga je pregledao, kako mu se čini?
Ima li tu nečeg što ga zanima ili pogaña? S čim se slaže, s
čim ne? Rekao je – naš Priručnik, ne moj. Bio je više od
sebe kada je govorio u ime ideje, u ime borbe koju je
vodio, kao što je Gagi bio više od sebe kada je govorio u
ime radnje.
Nenad najpre nije razumeo o kakvom priručniku se
radi, ali mu je bilo nezgodno da to kaže.
„Ima zanimljivih stvari, o kojima vredi razmisliti“,
promrmljao je neodreñeno, kada je ukačio na šta
- 298 -
kompjuteraš smera. To može da kaže ovako, na prvo
čitanje, razgovaraće još o tome. Takav je po prirodi,
preživar, voli da sve sažvaće po više puta, da prevrne,
razmotri sa svake strane. Da sagleda iz svakog ugla. Pa
tek onda da...
A ne, nećeš mi pobeći u neodreñenost, Luki se
vraćala snaga kao što se krv vraća u promrzle udove.
„A šta je najzanimljivije, ovako, na prvo čitanje?“
„Pa to iz kog ugla se sagledava. Neobičan način...“
Doktor Novaković se, možda, ne slaže sa tim
načinom? Doživljava ga kao napad na svoju profesiju?
Čak kao napad na sebe?
Ne, ne radi se o tome.
O čemu se onda radi, ako ne o tome?
Pa eto, ni sam Nenad nije zadovoljan stanjem u
zdravstvu. I on bi mnogo toga promenio. Ima i svojih
ideja, te ideje nemaju nikakve veze sa onim što svakojaki
šarlatani blebeću po televiziji, živ mi Todor da se drži
govor, na to se svodi sva njihova halabuka. Nenadove
ideje idu daleko dalje, zadiru daleko dublje od ičeg što o
tome može da se vidi i čuje.
Dalje i dublje od onih koje je našao u Priručniku za
samoodbranu?
Možda ne dalje i dublje od njih, ali drugačije, vrdao
je Nenad.
Luki je odgovaralo što ga je doveo u nepriliku,
moraće da se vadi, a to znači da će biti mekši.
Jesu li suprotstavljene njegovima? Luka bi baš voleo
da se upozna sa tim idejama, pogotovo ako mu se
suprotstavljaju. Čovek više nauči od onog što mu
protivreči, nego od onog s čime se slaže. Sagledava iz
drugog ugla. Uočava slabosti koje bi mu inače promakle.
Oštri misao, pobijajući ono što ga pobija
Ne, ne suprotstavljene. Čak bi se našlo i dodirnih
tačaka ako bi...
- 299 -
Bez obzira. Luka bi voleo da se sa tim upozna. Ima
li doktor Novaković negde zapisane te ideje pa da ih
pročita?
Ne, nema ništa uobličeno, izvlačio se Nenad, zasada
su to samo beleške, skice, ovlaš nabacane misli. Jednog
dana će svakako od toga sačiniti studiju, ali je još rano.
Još to mora da sazri u njemu.
Može li Nenad bar da mu izloži svoje ideje o
zdravstvu? Makar u najgrubljim crtama? Veoma je
radoznao da ih čuje. Koliko da stekne neku predstavu.
Ne, ne ume on to, nije vešt u izlaganjima, spleten je
na jeziku. Drugo je Braca, Braca jezikom krči put kroz
život. Od njega živi. Takva mu je branša, radi u odnosima
s javnošću. A i sve je još to samo u naznakama. Treba na
tome još mnogo da se radi.
Nema nikakve veze. Čak i da je nevešto rečeno.
Samo par stvari. Koliko da stekne bilo kakav utisak. Šta
bi izvukao kao najudarnije iz tih svojih zamisli?
„Najudarnije? Teško je reći. Možda to sa čipom.“
„Čipom?“
„Ali je to tek daleka budućnost.“
„Nije bitno. Budućnost vidimo onako kako
sagledavamo sadašnjost. Sadašnjost je samo umanjena,
nedorasla budućnost. Lišena onoga što će joj tek biti
dodato.“
„Taj čip bi bio ugrañen u svakog. Pri roñenju. Pratio
bi zdravstveno stanje iz trenutka u trenutak. Beležio bi
svaku, i najsitniju promenu. U slučaju poremećaja,
automatski bi uzbunio zdravstvenu sigurnosnu službu,
koja bi automatski reagovala. Tako bi bolest bila
napadnuta čim se pojavi.“
Opa, bato, vidi ti ovoga. Taj cilja mnogo dalje od
trenutno vladajućih mafijaša. Taj bi potpunu kontrolu.
Ako, nije to loše. Najkorisniji su oni koji idu u krajnost.
Kada jednog takvog prevedeš na svoju stranu, biće žešći
- 300 -
borac protiv onoga zašta se zalagao. To potvrñuju mnogi
istorijski primeri. Nabasao je Luka na kapitalca, svaka
mu čast.
„Znači, neće više biti zakazuješ, čekaš kod lekara?“
„A ne, nikako. Toga više neće biti“, zablistao je
Nenad, nisu ga često puštali da kaže ono što mu je na
umu, bio je od večno ućutkivanih.
„Ne samo da neće biti čekanja nego više bolesnici
neće moći da odlučuju hoće li da se leče ili neće. Lečenje
će biti obavezno, kao i redovni medicinski pregledi. Ko
se ne odazove, biće policijski priveden, pregledan i
kažnjen.“
U podrum će biti priveden. Pokaži šta imaš. Da
vidimo jesi li dečak ili devojčica. Pih, crvić. Deda
kliconoša. Komšinice, ša, ša.
„A šta će pregledi?“
„Kako šta će? Da se proveri stanje. Ima li nekih...“
„A čip?“
„Šta čip?“
„Zar čip već sve ne beleži.“
„Naravno da beleži. Obavezni pregledi će biti
uvedeni pre čipa. U nekoj prelaznoj fazi.“
Ajde, ajde, samo se ti izlani, doktore. Staviću na sajt
tvoje zamisli, uneti ih u Priručnik, da vide ljudi kuda
medicinska mafija smera.
„To će biti u budućnosti. A dotle?“
„Mnogo toga može da se uradi odmah, ako ima
volje. Recimo, da se zavedu obavezni pregledi. Četiri
puta godišnje, zimski, prolećni, letnji, jesenji. Mada ni
čip nije tako daleko. Tehnika munjevito grabi napred,
jedva je stižemo. Dok ne doñemo do čipa, lekar bi mogao
da živi sa bolesnikom, dok ovaj ne prezdravi. Da bi
uhvatio bolest na legalu. Da bi je stalno imao na oku.
Zato što je bolest podmukla, prevrtljiva.“
„Koliko bi onda lekara moralo da bude?“
- 301 -
„Onoliko koliko treba“, Novak se nije dvoumio.
„Da li bi pristali?“
„Ko? Bolesnici?“
„I bolesnici i lekari.“
„Ko njih pita. Što se bolesnika tiče, lekar odreñuje
način lečenja. Što se lekara tiče, ko neće, ima da leti
naglavačke. Lečenje je poziv ne puki posao, ko nije
spreman da se potpuno posveti, nema tu šta da traži.“
Nenad se otvorio. Možda je pogodna prilika da ga
malo džarne?
„A ko će nas izlečiti od lekara?“
Hladnoća, drhtavica, topla kada.
51.
Nije joj se dopala ta mala. Izbijalo je iz nje nešto
pritvorno, vrebajuće. Bila je u njoj već nečeg prezrelog.
Već je stekla onaj pogled kojim odrasle žene procenju
prostor, nameštaj, odeću. Kod Sneške toga nije bilo.
Umela je da bude naporna, bila je obuzeta telima, i
muškim i vlastitim, ali je nije bilo briga za to ko šta ima,
kako ko stoji. Kao da ju je njena erotska opsesija
sačuvala svakodnevne podlosti.
Nije dosad viñala tu devojku. Nadala se da to nije
nova, koja će zameniti prethodnu, zasmetao joj je taj
izraz – nova devojka, kao da se radi o novim cipelama ili
pantalonama. Miloš bi verovatno mogao da joj kaže nešto
o tome, ali ga neće pitati. Više ga nikada neće pitati išta o
Gojku, ni o bilo kom drugom, niti će slušati obaveštenja,
ako ih sam ponudi. Tu grešku više neće praviti. Neće
sopstvenog sina da pretvori u doušnika, nema pravo da
mu to radi.
Pogrešna ti je ta mala, rado bi upozorila Gojka, ali to
ne ide. Nakupilo se u njenom životu mnogo tih ali, tih
ako, tih meñutim. Priklešte, ne možeš da mrdneš.
- 302 -
Uostalom, možda tu i nema ničega. I da ima, da li je
ispravan njen utisak o toj curici? Ili je pomućen unapred
stvorenim neprijateljstvom? Ne bi da bude kao one
ljubomorne majke, koje bi da sinove imaju samo za sebe,
kao svoj isključivi posed, pa ocrnjuju, omalovažavaju
svako žensko čeljade koje se nañe u njihovoj blizini, eto
suparnica, zar da joj preotmu njenog dečaka, ne
shvatajući šta rade, a ponajmanje zašto to rade. Nije bila
sigurna da i u njoj nema nečeg od toga, kada malo
zagrebeš, svašta se u čoveku nañe, bolje da bude na
oprezu, da joj se potreba za posedovanjem ne preruši u
brigu.
Naravno da svojoj deci želi sve najbolje, samo, da li
za njih to zaista i jeste najbolje? Šta ako greši? Možeš
brigom i da ugušiš, ne samo da pomogneš. Možeš da
stvoriš bogalja od onog kome ne ostaviš prostor da se
sam snalazi. A opet... I tih opet se nakupilo, ne bi nikako
volela da Gojko, čak i da je mala na svom mestu, što ipak
neće biti, nije se Vlatki pričinilo to vrebanje, kao što joj
se nije pričinila ni dojava o podmetnutoj bombi, još je,
Bogu hvala, pri čistoj svesti, ne, nikako ne bi volela da
joj sin već sada upadne u šemu da novim vezama leči
rane zadobijene u prethodnim, i tako u beskraj, ne bi
volela da postane zarobljenik sopstvene prošlosti. Znala
je, ipak, da to neće moći da spreči, sukobljava se sa
previše snažnim silama. Nije uspela da spreči ni ku-
povinu novih patika za Prleta, ni stare nije iznosio kako
treba, sada ih više neće ni obući, mora da potraži nekog
kome bi ih dala, ne dolazi u obzir da ih baci, nije stvar u
patikama nego u odnosu prema životu, ali to nikome ne
može da objasni.
Možda ju je zato privukao borac protiv medicinske
mafije, i on se suprotstavljao nečem daleko moćnijem od
sebe, sve je manje onih koji se suprotstavljaju, više se
niko nizašta ne bori, osim da za sebe zgrabi što više,
- 303 -
muka joj je od tog grabeža, skoro svi su legli na rudu, ili
bi tačnije bilo reći da su se prepustili toku da ih nosi,
samo da im bude udobnije i lakše, danas je sve u nekom
tekućem, fluidnom stanju, nigde ničeg čvrstog, ničeg
postojanog. Život je postao židak, kao kaša. I sve je
bljutaviji.
Šta je očekivala od tog čoveka špicaste brade,
ogromnih četvrtastih naočara? Šta je očekivala od
njihovog susreta? Ništa posebno, ništa odreñeno.
Svakako da nije išla zbog Mladene, bio joj je to tek
zgodan povod. Niti se nadala prekretnici. Odavno više
nije verovala u prekretnice. Nema raskršća na kojima
neopozivo kreneš na ovu ili onu stranu, nego sve nešto
vijugaš i krivudaš, kroz mnoštvo zavijutaka i slepih ulica.
Kao po onim šumskim stazama i stazicama koje se
prepliću pa se, posle mnogo skretanja i vrludanja, nañeš
tamo otkud si krenula ili zabasaš na neki puteljak koji
vodi ko zna kud. Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi
postojala raskršća, sa putokazima i naznačenim
razdaljinama, pa znaš i kuda ideš, kuda ćeš i kada stići,
ali takvih raskršća nema. A žaliti za onim čega nema,
uzaludno je, žaljenjem ga nećeš prizvati. Zna to iz
sopstvenog iskustva. Pokušavala je, kao dete, da željama
ili žaljenjem prizove ovo ili ono, nikada joj nije uspevalo.
Htela je samo da upozna tog čoveka, ništa drugo.
Naći će se u centru grada, pred pozorištem, otići negde na
kafu i to bi bilo to. Nije se pripremala, nije se udešavala,
nije to bio izlazak, još manje sudar, kako bi Sneška
odmah pomislila, užasavajuća je ta jednoličnost,
neizdrživa su ta ponavljanja, stalno jedno te isto, da
izludiš, kako sama sebi ne dojadi. Obući če ono u čemu je
bila na poslu, crna suknja, bluza boje narandže, godile su
joj narandžasto crne kombinacije, u njima se najbolje
osećala.
- 304 -
 Hoće li se borac, tako ga je zvala u mislima, pojaviti
u istom onom odelu, u kome je bio na predavanju, sa
istom iskrivljenom, rñavo vezanom kravatom, koja mu
nikako ne stoji, muškarci ne umeju da se obuku ako nema
žene da se o tome pobrine, oblačiš ih, i svlačiš, i
prepovijaš, i pereš, i hraniš čitavog života, te večne bebe.
Borcu je očito nedostajala ženska ruka, i nekako joj je
zbog toga bio još draži.
Ne, nije došao u odelu, verovatno mu je to bila
uniforma koju navlači kada kreće u boj. Nije bilo ni
kravate, koja te je prosto izazivala da je namestiš kako
valja. Bio je u nekom četinarski zelenom džemperu. Bili
su, u prvi mah, oboje zbunjeni, kao da ne znaju zašto su
se tu našli, niti šta da započnu jedno sa drugim. Dobro je
što su imali Mladenu, da prebrode početnu nelagodnost.
Klasična žrtva medicinske mafije, složio se Luka, i to
jedan od težih slučajeva. Okačiće njen primer na sajt.
Kao opomenu. Pod drugim imenom, naravno. Da,
zapravo mu je dala ideju, mogao bi da postavlja i
analizira studije slučajeva, na to nije pomislio, eto šta
znači interaktivnost. Neke stvari mogu da se objasne
daleko bolje na konkretnim primerima, tako je
očiglednije. Ljudi shvataju teško i sporo. Moraš sve da im
pokažeš prstom – eto, to ti je to. Moraš da im nabiješ nos
u nešto da bi uopšte primetili. Prikazujući i tumačeći
slučajeve, lakše bi i bolje objasnio šta mu je na umu. To
bi privuklo posetioce. Da se javljaju, da šalju primere. To
je već početak saradnje. Moglo bi to lepo da se razvije, to
sa slučajevima. Što se Mladene tiče, nije siguran šta bi
moglo da se preduzme. Verovatno je već izgubljena, tu
teško da ima pomoći. Predaleko je zabrazdila. Ne treba
gubiti vreme, ni trošiti snagu, na one koji su duboko
zaglibili. Potrajalo bi to, dok ih izvučeš iz blata. Ako ih
uopšte izvučeš. A iscrpiš se. Treba udariti po onima koji
se mogu pridobiti brže i lakše. Tako se više postiže, brže
- 305 -
napreduje. To je pitanje taktike. Udaraš tamo gde je
protivnik najslabiji, ne tamo gde je najjači. Lakše je
osvojiti nedovoljno branjen prostor nego tvrñave. Kada ih
opkoliš, tvrñave će same pasti. Svim saborcima bi
preporučio takav pristup. Iako je na svakom da sam
odluči kako će. Nije on nikakav zapovednik pa da izdaje
nareñenja, taman posla. Borba protiv medicinske mafije
ne poznaje hijerarhiju, nema tu nadreñenih i podreñenih,
nema onih koji izdaju naloge i onih koji ih ispunjavaju, ta
borba poznaje samo privrženost ideji.
Vlatka se rvala sa sobom, da sačuva lik koji je
ponela, a koji je bledeo pred njenim očima. Dogañalo joj
se to već, da ljudi izblede kada im se približiš. Da se
istanje, prosene. Zato nikada nije prilazila predavačima
posle izlaganja. Htela je da joj ostanu ono što su bili dok
su vezli svoj vez od reči.
Tu nešto nije u redu, morala je da prizna sebi,
makoliko se tome opirala. Nije mogla da potisne ono što
joj smeta. A smetalo joj je što je zapravo uopšte ne
primećuje. Nije joj se obraćao kao odreñenoj osobi, kao
Vlatki, nego kao... teško joj je bilo da to odredi. Nije to
bila ona uopštenost kojom se predavač obraća
mnogoglavoj publici, pa i predavač zna da odabere jedno
lice, bilo bi to neretko i njeno, da zastupa sva ostala. Ovo
je bilo nešto drugo. Nešto što još nije susretala.
Smetala joj je i nadmenost sa kojima je pominjao
one druge, one koji, za razliku od njega, ništa ne
razumeju. One koji se valjaju u blatu. Ima nečeg
ispraznog, nečeg šupljeg u nadmenosti.
Smetalo joj je nešto mehaničko u tom čoveku.
Smetalo joj je kako je hitro otpisao Mladenu.
Trgla se na reč saborac. Ona to nije, niti ju je dovela
želja da to postane. S kojim pravom je prisvaja?
Ni privrženost ideji joj se nije dopala. Nije ona
privržena nikakvog ideji. Sve što je našla na sajtu,
- 306 -
pročitala u Priručniku, sve je to bila tema za razmišljanje,
ne konačna istina od koje nema odstupanja. Bilo je u
tome dosta stvari sa kojima bi se složila, i njoj se vrzmalo
po glavi nešto slično, ali i preteranosti pred kojima je
uzmicala, i nedoumica preko kojih ne bi tek tako prešla.
Najbolje će biti da mu to odmah stavi do znanja, da
preseče svaki dalji nesporazum. Nesporazum se
nadovezuje na nesporazum, upetljavaš se sve više i više.
„Ja nisam vaš saborac“, odbrusila je oštro. Odskočio
je, kao da se odbio od zida.
Onda se snuždio. Baš kao dete kada jednom
rečenicom pokopaš sve nade. Odjednom nema ništa od
izleta ili ništa od kolača.
Zažalila je zbog vlastite oštrine, kao da je nekog
posekla. Obuzdavala je želju da ublaži, zagladi, bila bi to
greška koja bi joj donela još jedan nesporazum, dovoljni
su joj oni koji su je već zadesili, i njen brak je jedan
nesporazum, novi joj ne trebaju. Uputnije je kad odmah
staviš tačku, zarez je previše dvosmislen. Sasvim sigurno
ćeš se pokajati ako ne staviš tačku tamo gde joj je mesto.
Kao što se pokajala i što nije odmah okončala svaku
priču o Prletovim patikama, što mu je ostavila makar
slabašnu nadu, koja se pretvorila u zbilju. Još gore je
kada nada jednom bude izneverena, što se duže gaji,
razočaranje će biti veće. Zapravo poštediš onoga kome
smesta staviš do znanja da ne može da računa na ono
čemu je težio.
Nije li njena povremena oštrina samo izvesnost,
samo odreñenost? Ne bi nikome da nanese bol, u tuñem
bolu uživa Sutlijaš, ne ona, to je uteha slabića, kao što su
uteha i tuñe pobede, kojima se kljuka. Ljudi su, meñutim,
previše povredljivi, velika je to muka. Krećeš se meñu
njima kao da hodaš minskim poljem, u svakom trenutku
mogu da eksplodiraju, zakačiš li nehotice neko osetljivo
mesto. Ili kao da ideš po jajima, očas prsnu, očas se
- 307 -
razliju. Izmoždi te taj napor, iscrpi ta uvek budna
obzirnost. Iza povredljivosti viri volja za gospodarenjem,
zaboli ih čim nešto nije po njihovom. A ne može baš sve
da bude po njihovom.
Vlatka i Luka su se razišli, tuñi jedno drugom. Ima
susreta koji razdvajaju umesto da spajaju.
52.
Nenad se ljutio na sebe. Ništa neobično, stalno se to
dogañalo. Zapravo, bio je jedan Nenad Novaković koji se
srdio na onog drugog Nenada Novakovića. Taj drugi
nikako nije uspevao da zadovolji zahteve onog prvog.
Stalno je brljao, stalno podbacivao. Tada bi prvi morao
da kazni drugog. Da ga poseče pri brijanju, da mu
nogom, laktom ili slabinom udari o ivicu stola, da ga
navede na prepreku o koju će zapeti, da mu zada bilo
kakav bol, napravi bilo kakvu štetu. Bivalo je i da mu
zubima zagrize šaku, i da mu pesnicom udari o zid,
glavom još nije, ali će i to doći na red.
Bila je to dosta nezgodna posekotina, sa leve strane,
odmah ispod ruba vilice, ustanovio je Nenad sa
odobravanjem koje sleduje valjano obavljenom poslu.
Opipao je posekotinu. Izbegavao je ogledalo, koliko je to
pri brijanju bilo moguće. Gadila mu se testasta masa
sopstvenog lica, koju bi u njemu našao.
Zašto je Nenad Novaković besneo na sebe? Bilo je
više razloga. Uvek i za sve ima više razloga. Jedan
gotovo nikada nije dovoljan. Tim jednim se
zadovoljavamo iz lenjosti. Ili iz straha. Da ne iščeprkamo
nešto što ne bismo hteli.
Prebacivao je sebi što se izleteo pred
kompjuterašem. Povuklo ga nešto za jezik. Trebalo je da
bude suzdržaniji, oprezniji. Moraš da brižljivo odvagneš
svaku reč, sve što kažeš se može upotrebiti protiv tebe. A
- 308 -
on, ni pet ni šest, nego izručio ono što još nikada nije,
istovario sve svoje zamisli. Zar su mu postale toliko
teške, da više nije mogao da ih zadrži za sebe?
I to pred kim? Pred čovekom koji je zakleti
neprijatelj svega što bi Nenad da postigne. Bar da nije
znao s kim ima posla, pa da se još kako tako opravda.
Nego jeste. Je li prelistao onaj nakaradni Priručnik? Na-
ravno. Nije ga čitao, ali ga je prelistao. Dovoljno da vidi
o kakvim bolesnim idejama se tu radi. Ali je sve to smeo
s uma. Zbog jeda koji je pokuljao iz njega. Tražio je da se
izlije taj jed, pred bilo kim. Da je bar stao kod jeda, nego
nije. Hteo je valjda da se pokaže, šta li? I sada je izložen,
prepušten na milost i nemilost. Bolesnik može da, na
onom svom sajtu, svima rastrubi Nenadove tajne zamisli.
Da ih prikaže kao pretnju kojoj se treba suprotstaviti. Ili
da im se izruguje. Meketav smeh. Nele krele, Šonjara
klonjara, na te sajtove trpa šta ko god hoće. Ne bi to
smelo tako. Morao bi tu da se uvede neki red, da se zna
šta se sme, šta ne. Takvi kao kompjuteraš će morati da se
leče, onda kada zdravstvo postane ono što bi moralo da
bude. Ne tek krparenje. Opasnost su po okolinu, sa
glavom im nije sve u redu, a bolest u glavi je najgora
bolest. Iz nje i potiču sve ostale.
A da Nenad pokuša da ga izleči sopstvenim
snagama? A? Bio bi to životni izazov.
Drugi razlog za ljutnju su bila sigurnosna vrata. U
toku prepodneva je došao majstor da ih postavi. Biserka
je zapela pa zapela, neće da je neko opljačka ili ih pobije
tek tako, usred bela dana, od provale u zgradi se nikako
nije smirivala. Zar da se i njoj dogodi nešto tako? Kad
zalegne, Biserka istera svoje, ali je i Nenadov otpor
preslab, previše joj popušta, radi mira u kući, iako mira
iovako ionako nema, ona seje svoj nemir. Koristi njegovu
popustljivost, moraće da okrene drugi list. A zna da ga
- 309 -
neće okrenuti, ne jedanput se zaricao, pa ništa od toga
nije bilo.
Mrzeo je da ima posla sa majstorima. Nespretan,
osećao se jadno pred njihovom veštinom. Gnječila ga je.
U svakoj njihovoj reči, u svakom pogledu, svakom
postupku nalazio je prezir, video bahatost. Svejedno da li
je prezira zaista bilo, ili je našao ono što je sam stavio,
osećanje je bilo isto. Pošto se nije razumevao u njihov
zanat, nije mogao ni da ih nadgleda, nije bio siguran rade
li kako valja ili mu uvaljuju koske. Mogli su da ga prave
budalom kako im se prohte. Nenadu je davno dojadilo da
ga prave budalom. Nije podnosio majstorsku sklonost
kašnjenju, njihovu uverenost da si obavezan da se ravnaš
prema njima, umesto da se oni ravnaju prema tebi. Doći
će kad im odgovara, ili kad im dune, a ti si obavezan da
im budeš na raspolaganju.
Treća Nenadova srdžba bila je zbog za to veče
zakazanog zavereničkog skupa, na koji će ipak otići, kao
što je otišao i na Bracin doček, kao što je otišao na
kliniku, iako tamo nema šta da traži. Niti mu je
Obradovićka u izgledu, niti mu treba Gavranova glava,
niti mu se mili da bude pešadinac u tuñim ratovima. A
otići će, tuñe su namere i želje jače od njegovih.
Majstor za vrata, naravno, nije stigao u dogovoreno
vreme, bilo bi čudo da jeste. Umesto u osam, pojavio se
tek posle devet, bez ijedne reči izvinjenja, kao da je to
kašnjenje najnormalnija stvar na svetu, zbog koje se niko
razuman ne uzbuñuje. Zapravo, pojavila su se dvojica.
Jedan stariji, čekinajste kože, četkaste kose, i drugi mlañi,
prozirnih, klempavih ušiju.
Nije ih vratio natrag, kao što je trebalo.
Čekinjasti je odmah stao da melje. Najpre se okomio
na mušterije, ima ih svakakvih, i Nenad će svakako biti
svrstan meñu svakakve. Ne znaju šta hoće a hoće za
džabe to što ne znaju. Stisli su se za paru, jebali bi se za
- 310 -
dinar. Pozove te pa onda nema da ti plati, i šta onda? Da
mu razbiješ njušku? Da ga udaviš u govnima? Žive u
svinjcima, da ti se stomak prevrne kad uñeš, a što su žene
kurve, to samo on zna. Koliko ih je povalio na terenu, da
ne broji, što da odbije kad se same nude, šta će, nisu ni
one krive, uželele se pravog muškarca uz one mlakonje
sa kojima žive, ne valja jedino kad hoće tako i da plate, to
im ne da, žena je onu njenu stvarčicu dobila od Boga, na
poklon, on svoj zanat nije, imao je da zasuče rukave dok
ga je izučio, ali je zato sad najbolji meñu najboljima.
Nema mu premca u celoj zemlji. Drugi mu nisu ni do
kolena, sve sami švindleri i šalabajzeri, sem možda
dvojice ili trojice, ali ni ti ne mogu sa njim da se ponesu.
Zatim se dohvatio politike. U državi sve ide
naopako. Da mu je nešto vlast, doveo bi on zemlju u red,
ni mesec dana mu ne bi trebalo. Streljaš par hiljada,
obesiš isto toliko, ostaviš ih da vise po svim gradskim
trgovima, kao opomena, pa da onda vidimo ko sme da se
drzne da pravi sranja. Niko ne bi ni šušnuo. Nema ništa
bez zorta. Narod je takav, živinče, moraš da mu uteraš
strah u kosti, inače podivlja.
Klempavi je ćutao.
Rad na vratima je napredovao očajno sporo. Šta će
Nenad kada mu doñe vreme da krene na posao? Ne može
da ih ostavi same, niti može da ostavi kuću bez vratiju.
Sreća da nema smenu i u klinici. Mada ni tamo nema
zašto da ide, neće im dovlačiti pacijente, to mu je ispod
časti. Ali ajde, odradiće još tu jednu nedelju, da se ne
kaže da je odustao. Neka odgovornost za raskid bude na
njima, ne na njemu.
Možda je trebalo da u domu zdravlja zatraži
slobodan dan? Bilo mu je mrsko da traži. Bilo šta. Od
bilo koga. Sada je kasno da se to uradi. Ništa, neka
Biserka izañe ranije s posla, pa neka dežura zbog tih
vratiju, ionako je sama ovo zamesila.
- 311 -
Čekinjastog nisu morile vemenske brige. Imao je
tuñeg vremena koliko je hteo. Što da ga štedi? Zatražio je
kaficu i rakijicu, da se malo potkrepe, kada se gazda već
sam nije toga dosetio, kao što bi bio red. I majstori imaju
dušu. Nisu samo tegleća marva, kao što neki misle.
Nisam ja vaš konobar. Plaćeni ste da radite, ne da
ločete, tako je trebalo da odgovori. Bio je još ljući na
sebe što nije, nego im je zakuvao i kaficu, i rakijicu
prineo, samo da izbegne frku, klonio se razdraženosti,
razjarenosti, nije ulazio u sukobe jer je u njima redovno
gubio, još kao dete je naučio na poraze, ali ga
pomirljivost preskupo staje.
U okviru se stvorio Marić, radije je, iz rekreativnih
razloga koristio stepenice nego lift, Nenad je hteo a nije.
Marić je bio bez torbi u ruci, obavio je, dakle, kupovne
naloge. Bio je bez džukele kraj sebe, nije, dakle, poslat ni
da je prošeta. Da nije pušten da malo prolandara, oslo-
boñen svake porodične obaveze? To bi bila
revolucionarna promena u domu Marićevih. Ili se
Marićka spustila liftom, u društvu svoje ljubljene beštije,
a pratiocu je dopušteno da malo protegli noge, pre nego
što im se pridruži u prizemlju? Ili je crkla, pa srećni
udovac koristi novostečenu slobodu?
„Radi se, komšija?“
„Radi se“, zabrundao je čekinjasti umesto Nenada.
„Ako, i treba da se radi. Čovek više ni u sopstvenoj
kući nije siguran. O ulici da i ne pričamo.“
„Zavisi kako je kuća obezbeñena. Još niko nije obio
vrata koja ja postavim. I neće ih obiti. Stopostotna
garancija. Još da smo stavili video nadzor, kako sam
predlagao, da se ne otključava kome ne treba, ali, šta da
radiš, džabe priča, uvek se štedi na pogrešnim stvarima.
Ne kažem, može da proñe i bez video nadzora,
stopostotna garancija, što se obijanja tiče, ko otključa
sam je sebi kriv, ali je sa nadzorom potpunije. Zaokružen
- 312 -
sistem. Još bi samo falio alarm koji diže uzbunu direktno
u policiji, da odmah pošalju patrolu, ali smo mi u tom
pogledu još mnogo zaostali. A zašto je to tako? Zato što
ne daju vlast pravim ljudima.“
Čekinjasti se udario pesnicom u grudi.
Marić nije nastavljao tu temu, pomenuo je
bezbednost usput, kao uvod, Zbog drugog se nacrtao.
„Ovaj, vidite, komšija, okolišio je. „U vezi onog
ženinog leka. Ako ste kojim slučajem.. Mnogo nade
polaže u taj lek. Zato što u Americi. A Amerika je sila
nad silama. A kad se sila nečim leči, to mora da je...“
Nenad se osetio krivim što ništa nije uradio po
pitanju tog leka na d. Osećanje krivice je bilo
automatsko. Mrzeo ga je, ali nije mogao da ga se
oslobodi. Usadili su ga u njega još dok je bio dete,
primilo se, razvilo, pustilo korene, nikako da ga iščupa.
„Kakva Amerika. Amerika je ništa“, zarežao je
čekinjasti. „Mogao sam ja stoput da odem u Ameriku,
ovakav majstor svakom treba. Samo nisam hteo. Zvali
me, molili, vukli za rukav, ubeñivali. Ovim rukama bih
bogatstvo napravio. Milione bih zgrnuo. Ali ja ni da
čujem. Zašto? Zato što su Amerikanci govna, eto zato. Je
li tako da su Amerikanci govna?“, obratio se klempavom.
Klempavi se iskezio, bila je to valjda potvrda.
„Bolje da ti žena ne pije taj njihov lek. Može samo
da joj naškodi. Ta govna truju ceo svet. A i to sa
lekovima je obična prevara. Ništa ja u to ne verujem.
Doktori se samo pretvaraju kao da nešto znaju. A pojma s
pojmom nemaju. Ja ti priznajem samo jedan jedini lek.
Rakijicu. Ali onu domaću, ljutu, ne bućkuriše iz
prodavnice. Takva rakijica sve leči. Ja ti obavezno
strusim čašicu ujutru, čašicu u podne, čašicu uveče. I
ništa ne brinem. Bolest protiv rakijice nema šanse. Ubija
sve viruse i bakterije. Možeš da strusiš i više, za svaki
slučaj. Od viška glava ne boli. A pilule i ostale doktorske
- 313 -
podvale, slobodno okači mačku o rep. Tako ti reci tvojoj
gospoñi. Pod obavezno jedna čašica ujutru, u podne i
uvuče. Može i više, neće da škodi. A pilule neka
slobodno pobaca. Biće zdravija. A i tebi bih to
preporučio, nešto si mi ubledeo.“
Da nije majstor u nekoj vezi sa kompjuterašem? Šta
li su se samo navrzli na Nenadov posao? On u njihov ne
dira. A mogao bi.
„Bojim se da ništa neću moći da uradim po pitanju
tog leka. Nije registrovan kod nas...“, procedio je suvo.
Bilo je krajnje vreme da Mariće skine s vrata. Skupa s
njihovom džukelom.
Marić se pokunjio. Kako da se vrati neobavljenog
zadatka? Dobiće po ušima, ima sve da bridi.
Marića je zamenio komšija nadzornik, koji,
nadgledajući, šparta po kraju s rukama na leñima.
„To cenim. Svaka čast. Treba preduzeti najozbiljnije
bezbednosne mere. Da se neke nesreće ubuduće ne bi
dogañale. Kad već neće svi skupa, pa da se lepo napravi
portirnica, onda svako pojedinačno. Mada za portirnicu
nikad nije kasno. To bi ipak bila jedna sveobuhvatna
mera. Ali ne vredi, nemaš s kim da se dogovoriš.“
Da nadzornika pošalje u dom zdravlja? Da ga
angažuju kao savetnika za bezbednost. U vojsci, oficir za
bezbednost je svakog meseca organizovao projekcije
erotskih filmova, da vojnicima podigne moral, pospeši
ljubav prema otaždbini. Eros je, meñutim, zakazao pa je
bilo šta je bilo.
Još bi mu samo trebali s uma sišli kompjuteraš,
Pizdić i Tutumračica, pa da ludnica bude kompletna.
Mogao bi i Pjanić da se pridoda uz Pizdića, pa da, iz
zdravstvenih razloga, navale na Nenadovu rakijicu.
Dobro da je bar ćerka u dnevnom boravku, da ne mora i o
njoj da vodi računa.
- 314 -
 Naravno, nije bilo ni govora da se vrata završe do
početka popodnevne smene. Naravno, Biserka nije mogla
da izañe ranije s posla. Imala je silne obaveze, ona uvek
ima silne obaveze, strašno zauzeta žena i strašno ponosna
na svoju zauzetost. Naravno, poručila mu je da se snañe
kako zna i ume. Naravno, morao je da zove dom zdravlja,
da zamoli da istaknu obaveštenje na ordinaciji, da
zakazane pacijente prebace u druge termine. Ala će biti
gunñanja po hodnicima, ala će biti otrovnih reči i još
otrovnijih pomisli. Naravno, morao je i da se izvinjava. A
mrzeo je i da moli i da se izvinjava.
Onda su majstori morali nešto da prezalogaje, i oni
imaju dušu, nisu mašine. Ne, jelo im Nenad neće
spremati, niti im seckati meze, što je previše, previše je,
to je čak i čekinjasti shvatio, pa je onemelog pomoćnika
poslao po picu, kad već ima takvih ljudi koji se i ne sete
da te ponude, nikakvih li domaćina, on svakom gostu
iznese na sto sve što ima.
Konačno je mogao da ih preda Biserki, ćerku je
pokupila usput, delovale su ne samo slično već i blisko,
majka i kći, u njihovom svetu za Nenada nije bilo mesta.
Bilo je prekasno da ode na posao, šta će tamo usred
smene, pola dana ne znači ništa, bilo je prerano za
zaverenike, a uz majstore više nije mogao da izdrži,
utaborili su se, ko zna kada će se povući, može to da
potraje danima, nedeljama, mesecima, ko zna kad će im
videti leña. Kud će drugo neko kod Olge, makar
čekinjasti Kazanova i povalio Biserku u njegovom
odsustvu, bila mu je smešna i sama pomisao na tako
nešto, ala bi se opekao o njen led, mada, nikad se ne zna,
da nije samo sa Nenadom takva, zato što ga prezire ili
kažnjava, zna se ko je kriv za sve što joj smeta i sve što
joj nedostaje, dok je sa drugima živa vatra? Ne daje li
nekom drugom ono što njemu uskraćuje? Bilo bi mu ipak
krivo zbog toga.
- 315 -
Olga ovog puta nije zanemarila svoju dužnost.
Otvorila mu je iz prve, raspoloživa kakva je i trebala da
bude.
Kod Obradovićke, zgusnuto zavereništvo, da ga
nožem sečeš.
Podnosili su se izveštaji, ko je šta uradio, ko je koga
privukao, ko koga vrbovao, ko koga pridobio, ko koga
prelomio. Svi smrtno ozbiljni, sa raportom nema zezanja.
Plavušan je izveštaje propraćao značajnim
klimanjem, valjda ih je tako odobravao. Svako je imao
šta da kaže, čime da se podiči. Izuzev Nenada. Plavušan
se namrštio, Obradovićka ga je ošinula pogledom, glavna
sestra je dunula kroz nos, oftalmoglog je popravio
nepostojeće cvikere.
„Znao sam ja da će to tako biti!“, uzviknuo je
pedijatar pobedonosno. „Znao sam da će tako biti. Znam
ja tu pticu kad je jaje bila. Gavranovac je to. Samo se
uvukao. Po zadataku. Da špijunira.“
„Špija“, promrmljala je glavna sestra preteći.
Zamahnula je, kao da joj je zaista bič u ruci.
„U tom slučaju...“, raširio je ruke Plavušan.
Hoće li Nenada nečim po glavi, pa u gepek, pa u
Dunav? Ili će glavna sestra da ga omami hloroforom?
Bila je najpogodnija za taj posao. Ili će Plavušan da
izvuče pištolj s prigušivačem, da mu presudi na licu
mesta?
„Moramo da zbijemo redove“, gazio je pedijatar.
„Jeste, redove“, pridružio se oftalmolog.
„U tom slučaju...“, ponovio je Plavušan.
„U tom slučaju...“, priključila se i Obradovićka i
rukom napravila luk od Nenada ka vratima. Poveo se za
tim pokretom. Znači, ipak će s leña, u potiljak, u
predsoblju.
„Gnjida“, tom rečju ga je mlatnula po potiljku.
Zaneo se, skotrljao niz stepenice.
- 316 -
 Da je gnjida, to ne priznaje. Ali da u njemu ima
nečeg gnjilog, to i sam oseća. Bilo mu je kao
u jutro posle slavlja, gosti su se razišli, zamukla je graja
glasova, stišao se smeh, sada, mutne i teške glave, valja
isprazniti pepeljare i tacne pune pikavaca, ukloniti
ispijene ili načete boce i čaše, obrisati mrlje, oprati brdo
posuña, vratiti nameštaj na svoje mesto i uopšte
pospremiti sav taj nered, a čovek je tako bezvoljan i tako
prazan da bi lako, zbog nekog sasvim nevažnog povoda,
zbog najbeznačajnije sitnice, mogao da svrši sa sobom,
bez ikakvog oklevanja, bez trunke žaljenja.
53.
Da sam napravio ono što je Braca napravio svojim
nedolaskom, majka bi podivljala. Kada se o meni radi,
podivljala bi i zbog daleko beznačajnijih povoda. Ali je
Braca uživao imunitet. Ne samo da je progutala
povreñenost. Preobrazila ju je u ponos. Eto, koliko je
njen sin tražen i zauzet. Ne stiže ni da se javi.
Njen sin je, naravno, Braca. Ja nisam ničiji sin. Ja
sam siroče.
Šta sam skrivio majci? Skrivio sam to što sam se
rodio. Uništio sam joj karijeru, vajkala se prijateljicama.
Pojavio sam se nezvan, u najnezgodnijem trenutku. Onda
kada je već takoreći držala u džepu lepo mestašce u
predstavništvu na strani. Nisam bio predviñen voznim
redom. Omakao sam se. Da joj napakostim. To mi nikada
nije oprostila.
Sve u svemu, najbolje bi bilo da me nema i da me
nikada i nije bilo. Ako nestanem, bar više nizašta neću
biti kriv.
- 317 -
Jeste, pokušao sam jednom da prekratim život,
ionako nikom ne treba. Hteo sam da napustim ovaj svet.
Za mene tu ionako nije bilo dostojnog mesta. Hteo sam
da kaznim sve one koji su me ponizili i uvredili. Spisak je
podugačak. Da ne nabrajam.
Odlučio sam, eto, da sebi oduzmem život, omaškom
dat. Da maknem onog ko se omakao. Kad već nisam
prispeo na ovaj svet kao svako drugo čeljade. Kad me je
već iz ništavila prošvercovala nesmotrenost, umesto da
me dozove želja. Pojavio sam se greškom? Ispraviću je,
nema problema. Svakome sam na smetnji? U redu,
ukloniću smetnju.
Naravno, zažaliće već oni kada shvate šta su
izgubili. Odričući se postojanja, dokazaću da sam uistinu
postojao. I to istinskije nego drugi.
Mašta mi je živa, očas se razmahne. Daj joj povod i
čudesa će dočarati. Naslañivao sam se prizorima bola,
tuge, krivice. Skrušenosti i kajanja. Do sitnica sam
zamišljao užas, predočavao sebi uzbunu koja će se podići
kada bude otkriven moj leš. Video sam svoju sahranu i
ono što joj sledi. Čuo govore koji me uznose nad
otvorenom rakom i priče koje me uzdižu. Koliko lepih
osobina će mi odjednom naći, koliko sposobnosti. Kasno
im je sve to, ništa im to više ne vredi. Iz groba neću
ustati, makar me na kolenima preklinjali. Da su umeli da
cene ono što su imali, ne bi sada naricali nad onim što su
izgubili. Sopstvenom krivicom. Od tog gubitka se nikada
neće oporaviti. Utonuće u utučenost bez kraja. Život im
više nikada neće biti isti kao pre.
Raznežen nad sobom, menjao sam i dorañivao te
prizore, tragajući za najpotresnijim.
Na mašti se, meñutim, nije moglo ostati. Mašta
najlepša tkanja tka. Ali je skučava sitničava stvarnost,
prokleta bila, ukinuo bih je dekretom, nenosna je,
nasrtljiva, u sve se upliće, sve mrsi, sve kvari. Valjalo je
- 318 -
nameru sprovesti u delo. Ni život se ne oduzima sam od
sebe. I tu moraš da se pomučiš, da se prihvatiš praktičnih
pitanja, preskočiš prepreke koje iskrsnu.
Osnovno – kako da svršim sa sobom? Koji način da
odaberem? Šta će biti najupečatljivije? Sujeta je čudo nad
čudima. I kada u smrt ideš, misliš kakav ćeš utisak da
proizvedeš. Tada pogotovo.
Da sa sobom i svojom mukom svršim muški? Metak
u čelo. Tako se to radi. Ali, gde da nañem pištolj, gde
municiju? U to se mirnodopsko vreme oružje nije vuklo
svuda unaokolo. Bilo je mangaša po kraju. Od njih su
zazirali ali su im se i divili. O njihovim podvizima,
njihovim okršajima sa momcima iz drugih krajeva, o
njihovim obračunima sa policijom, ispredale su se
legende. Tim legendama su se hranili i oni koji su ih
pričali i oni o kojima se pričalo. Od njih bi verovatno
mogao da se nabavi pištolj. Ali teško da bi me shvatili
ozbiljno. Bio sam za te momke niko i ništa, beznačajni
stvor. Neko ko se ne uzima u obzir. Neko ko se uopšte ne
primećuje. I samom bi mi bilo mrsko da im se obratim.
Živeli su u legendama, širile su se od usta do usta, gutale
kao bajke, u kojima za mene nije bilo mesta. To mi nije
bilo pravo. Zar sam ja niže biće?
Da priupitam nekog drugog? Nisam imao koga.
Uostalom, moj naum je morao da ostane tajna. Ako
bi se za njega saznalo, pokušali da me osujete. Čak i da
ne uspeju, učinak bi bio oslabljen, pa i sasvim
upropašten. Moj čin je imao da doñe kao iznenañenje,
morao je da odjekne kao udar groma.
Braca bi verovatno uspeo da nabavi pištolj. Taj ume
da se snañe. Samo, džaba mu to bilo kada nije u stanju da
se uzdigne iznad sebe. Jeste, pištolj će nabaviti ali ga sebi
uz čelo neće prisloniti. Daleko bilo. Taj se od sebe nikada
ne bi rastavio. Na sebe pazi kao na kakav dragulj. Na svoj
život nikada ne bi kidisao. Na tuñ, to je već nešto sasvim
- 319 -
drugo. Ukoliko mu se ukaže prilika i ukoliko može da
proñe nekažnjeno. Istina, zasad ne ubija, ali zato gazi
preko svakoga da bi se dokopao onoga što je naumio.
Pištolj je otpao.
Otrov? Čime se otrovati? Nisam znao ništa o
otrovima i njihovom dejstvu. Da njuškam po
bibliotekama, bojao sam se da me ne provale. Tada nije
bilo interneta, koji bi mi u mnogome olakšao stvar.
Tehnološki napredak, svaka čast. Šta bismo bez njega?
Pomaže nam da lakše svršimo sa sobom. I pojedinačno, i
kolektivno.
Pilule za spavanje, pilule za smirenje? Njih je bilo u
kući, majka ih je koristila. Patila je od nesanica zbog
kojih je optuživala najpre mene, koga bi drugog, a zatim i
oca „koji me je napravio“. Patila je majka i od „nervoze“
za koju je takoñe zna se ko bio kriv. Da nestanem
pomoću njenih pilula, bilo bi u tome neke pravde. I neke
doslednosti. Uklonio bih veliku nevolju iz majčinog
života sredstvom za ublažavanje tegoba, koje je ta
nevolja izazvala. Bilo je to logično. A logika obavezuje.
Nažalost, kao što to obično biva, logici, pravdi i
doslednosti se isprečio strah. Bio je to moj strah od
umiranja u snu. Često nisam uspevao da zaspim iz
bojazni da bih u snu mogao da iskliznem iz života, čak i
ne opazivši šta se sa mnom zbilo. Da bih mogao, eto
tako, da nestanem u ništavilu. Zaspati i više se nikada ne
probuditi, na takvu bi me pomisao oblivao hladan znoj. U
smrt sam hteo da odem svesno.
A nisam ni bio siguran da će stvar uspeti. Sa tim
pilulama nikada ne znaš na čemu si. Mogli bi da me
spasu i podvrgnu „ispumpavanju stomaka“, čuo sam da o
tome govore. Nisam znao šta je to, ali mi je delovalo
krajnje gnusno, krajnje ponižavajuće. Ono što je
zamišljeno kao veličanstveni odlazak moglo je lako da se
pretvori u nešto nedostojno i nisko.
- 320 -
 Preseći vene? Ali kako kad ne podnosim ni pomisao
a kamoli pogled na krv koja ističe.
Da se utopim? Da se s mosta bacim u reku? Ni
najmanje me nije privlačila pomisao na naduti leš koji
voda kovitla i nosi.
Da se obesim? O kakvo drvo. Umreti sa konopcem
oko vrata? Ljuljati se na nekoj grani? Bljah. Ne, nikako.
Skočiti pod voz, kamion, autobus, automobil? Da
me i na izlasku iz života pregaze onako kako su me u
njemu gazili? To zaista ne bi imalo nikakvog smisla.
Ali da se vinem sa vrha zgrade, to bi već bilo nešto
drugo. Dramatično je. Privlači pažnju. Podiže napetost.
Sav taj svet koji bi se ispod okupio, nagañajući – hoće,
neće. Pa policija i vatrogasci sa prostirkom spremnom da
prihvati moje telo. Sijaset novinara. Fotoaparati,
mikrofoni i kamere. Pa megafon i bezuspešni pokušaj da
me odvrate od samoubilačke namere. A onda let u
prazno. To bi se možda moglo tako izvesti.
U meñuvremenu, dok konačno ne izaberem najbolji
način, valjalo je napisati oproštajno pismo. Samoubistvo
bez oproštajnog pisma ne znači ništa. U tom je pismu
istovremeno valjalo optužiti i podariti velikodušan
oproštaj, kakav meni nije nikada dat. Valjalo je prozboriti
koju o plemenitim dušama koje padaju kao žrtve
surovosti ovoga sveta. I, naravno, nikakvih gramatičkih i
pravopisnih grešaka nije tu smelo biti. Jedan pogrešan
zarez je mogao da upropasti čtav brižljivo smišljan
efekat.
Ispostavilo se da oproštajno pismo nije mačji kašalj.
Nije ti lako da ga sačinš. Oproštajna poruka nije mala
stvar. U njoj treba sve sažeti, sve iskazati. To su tvoje
poslednje reči, pečat kojim pečatiš život. To je moralo da
bude nešto izuzetno. Nešto što duboko potresa i što se
večno pamti. Više sam se namučio nego i kod školskih
zadataka na one besmislene teme, Proleće u mom gradu i
- 321 -
slične koještarije, o kojima jednostavno ne znaš šta da
napišeš. Pisao sam, precrtavao, dopisivao, cepao. Reči su
me izdavale. Nikako nisam uspevao da ih nateram da
izraze ono što sam želeo. Uprkos svim naporima, ostajale
su blede, neme, neubedljive. Od nemoći sam zarivao
zube u šaku, huktao i uzdisao. A onda je usledila –
propast.
I pored sve predostrožnosti, i pored sve rešenosti da
svoju nameru držim u najstrožoj tajnosti, sve dok je ne
dovedem do blistavog ostvarenja, nisam bio dovoljno
oprezan. Braca je naišao na jednu od verzija oproštajnog
pisma. I sve pretvorio u urnebes.
I sada mi u ušima odzvanja njegov sitan, meketavi
smeh, od koga se sav naježim.
Bilo je to nepodnošljivo. Čitao je pismo, i to po
bezbroj puta, svakom ko je hteo da čuje, a hteli su svi.
Kolutajući očima, kriveći lice u plačljive i nadurene
grimase, stavljajući ruku na srce, duboko i patnički
uzdišući, prenaglašavajući izraze i rečenice tako da ih
pretvori u vlastitu suprotnost. Posebno se okomio na onaj
deo u kome ujedno optužujem i opraštam. Išao bi po
kući, školi, kraju uzvikujući: „Oprost grešnicima!“ Kada
bi me ugledao, zgrčio bi se i prebledeo od navodnog
straha. „Čuvajte se! Avet je ustala iz groba! Dolazi da
kazni!“ Hvatao bi se za vrat i previjao kao od
nepodnošljivih bolova. Svuda oko mene je pucalo do
smeha. Svi su se sjajno zabavljali. Veličanstveni odlazak
se preobratio u mučnu, ponižavajuću lakrdiju. Nisam
znao kuda da se sklonim od silnog stida. Bilo bi mi
najdraže da se zemlja otvori poda mnom i proguta me.
Ali se zemlja po zahtevu ne otvara, ostavlja te da po njoj
koračaš, pognute glave.
54.
- 322 -
 Umesto pozdrava, Baki je, teatralno, nadlanicom
prevukao preko čela, kao da otire znoj. Eto, laknulo mu
je, ponovo ima sa kim da podeli teret posla. Gagi se, za
svaki slučaj, držao podalje od Luke. Je li sasvim
prezdravio, brižno se raspitivao sa sigurne udaljenosti.
Istina, nije navukao hirurušku masku.
Mogao je Luka da odsustvuje još koji dan, ali nije
hteo da previše zateže. Trebalo mu je stalno uporište, da
bi se na miru posvetio svom zadatku, umesto sa rasipa
domišljatost, snagu i vreme, jureći poslove. Neka se Gagi
time bavi, u ime firme, neka se Baki pobrine za ono što
padne sa strane. Ionako nemaju ništa pametnije da rade.
Poslovi su za ljude puzave i prizemne, za prilikaše. Za
ljude bez zadatka. Luka će im od svog života dati koliko
mora, ali i kada bude bio sa njima, neće biti meñu njima.
Biće negde drugde. Tamo gde se bije pravi boj, tamo gde
se odigrava nešto daleko zamašnije, uzbudljivije,
drugačije od mrcvarenja da bi se preživelo od juče do
danas i od danas do sutra. Svisnuo bi od jada, skapao od
muke kada bi se na to sveo. Ili kada bi ga prikovali za
telo, kao što sa bolesnicima čine.
Nije mu se ni sedelo kući, posle sastanka koji se
završio suprotno svakom očekivanju. Bilo mu je potrebno
da ponovo oseti izvesnost rada sa mašinama.
Radio je ujedno usredsreñeno i rasejano. Nije grešio.
Izveštio se da deo pažnje posveti poslu, dok bi se onaj
drugi, veći i važniji, bavio zadatkom. Uspevalo mu je da
ne meša ta dva dela. Čak su se i neizbežni dramoleti za
klijente, ko bi još bio spreman da pristojno plati ono što
mu deluje bezazleno i lako, odvijali sami od sebe, sa
Lukom a bez njega, sve je to bilo odavno poznato, i
replike, i gestovi, i reči, i pogledi, i zabrinuti izrazi lica.
Uteraj mu strah u kosti da bi mu isterao pare iz džepa, ne
služi se tim trikom samo medicinska mafija, morao je da
prizna.
- 323 -
Upadao bi, ipak, u krize, kao nedavno, kada je sebi
morao da obezbedi čitave dane. Zadatak se nije
zadovoljavao delom, tražio je celog Luku, zahtevao da
mu posveti svo svoje vreme, sve svoje sile, sve svoje
misli. Bilo je teško odupreti se tom zahtevu. Luka bi mu
najradije udovoljio, ali to nije bilo moguće. Bio je
povremeno na ivici odluke da se svojoj borbi posveti
potpuno, bez ostatka, ali granicu ipak nije prelazio.
Odstupio bi, na korak ili pola koraka od nje.
Nije se ni svakodnevno argatovanje moglo
neprekidno držati tamo gde mu je mesto, dogañalo se i da
ga skoro celog preplavi, naročito kada bi svi oko njega
stali da šize, pogotovo Gagi, imao je taj takvih dana da
čoveka izbaci iz kože, imala ih je i Super Šveca,
dogañalo se da zakaže i Lukin zaštitnički podsmeh.
Skladno podeljena pažnja je ipak bila retko dostizani
ideal, ne svakodnevno stanje, iako je Luka želeo da bude
drugačije, pa i verovao da je tako. Želja je jača od
stvarnosti, verujemo u ono što želimo, ne u ono što jeste,
ali nam to mnogo ne pomaže. Luka svakodnevnice i Luka
zadatka su se češće sudarali i spoplitali nego išli
naporedo, svako svojim putem. Tog dana nisu ometali
jedan drugog. Luka zadatka je mirno mogao da se udubi
u razmatranje onoga što se zbilo.
Prvo je pokušao da se otrese tog promašaja, vetar
doneo, vetar odneo, ali nije išlo. Što ga je više terao, to
mu se nasrtljivije vraćao. Previše ga je peklo. Bio je
povreñen, osećao se prevarenim. Kako ga je samo ta
ženska navukla na tanak led. Šta je htela? Da se malo
zabavi? Da ga napravi budalom? Kao u onim
televizijskim emisijama, koje Luka nije mogao da smisli,
sakriju kameru, pa ti naprave neku zvrčku, da te
nasankaju, na veselje publike. Primio se kao poslednji
zvekan, to nikako sebi ne može da oprosti.
- 324 -
 Pokušao je i da pokopa povreñenost, lične emocije
treba držati po strani, ni to nije išlo.
Sa kakvim je samo poletom, sa kakvim
oduševljenjem odlepršao na taj sastanak, eto njemu
pristalice, eto sledbenice. Okrutno ga je spustila na
zemlju.
Ako joj je bio cilj da ga ismeje, postigla ga je. Teško
da je to bio njen pravi cilj. Bila je, ipak, previše ubedljiva
za nekog ko se tek tako zevzeči okolo. Poslali su je, nema
druge. Zna se ko. Prošla je ta ozbiljnu obuku. Šta je
trebalo da postigne? Da izvuče informacije o namerama i
planovima, o taktici i metodama? Moguće je, ali sumnja.
Ne bi se povukla tako brzo. Naprotiv, prikačila bi mu se
kao čičak. Prilepila bi se uz njega kao pijavica, da isisa
sve što može, tako se to radi. Ova je poslata sa drugom
namerom. Da ga rastroji, eto kojom. To će pokušati da
mu naprave. Da ga dovedu do unutrašnjeg rasula,
podstičući nadu, koju će udaviti u razočaranju. Lukavo,
nema šta. Može li išta da te uzdrma temeljnije od
razočaranja? Poduhvatio se sa nezgodnim protivnikom.
Ali ni Luka nije za bacanje. Ne da se ni on tek tako. Iz
svake štete možeš da izvučeš neku korist. Nije stvar u
tome da li grešiš, grešiti je neminovno, nego izvlačiš li
pouke iz svojih grešaka. Stekao je jedno novo iskustvo.
Valja će mu. Sad bar zna da i to može da očekuje. Sle-
deću provokaciju će dočekati spremniji. Biće još dana za
megdana. Tek je počelo. Iz svake čarke, iz svake bitke, iz
pobeda kao i iz poraza, Luka će izlaziti kao još
prekaljeniji, još opasniji borac. Zapravo su ga učvrstili
umesto da ga poljuljaju.
Luka je zadovoljan sobom zbog ovog zaključka.
Stekao je pravo da sebe nagradi. Rezervisaće plavušu za
večeras, odavno nijednu nije zvao. Bio je Luka
zadovoljan, ne samo zaključkom, već i načinom na koji je
rešio žensko pitanje, koje mnogim muškarcima pretvara
- 325 -
život u pakao. Tim zadovoljniji što se Baki ponovo jadao
na onu njegovu koja mu je, bez ikakvog razloga, složila
još jednu svañu – došle joj njene lutke. Čudo bi bilo da
joj nisu došle, u svakoj ženi čuči jedna nesnosna Super
Šveca. Usosio se, sirotan. Upetljao, kao pile u kučine. A
kod Luke je sve to jednostavno, jednostavnije ne može
biti. Zaviždukao je.
„Otkud ti da zviždućeš?“, zabrinuo se Gagi. Da to
zviždukanje nije znak neke nove, nesavladive bolesti?
„Zviždućem od veselja. Postarao sam da mi bude
lako. Ko ume, njemu dve.“
Gagiju nije bilo pravo.
55.
Izlazak sa Sneškom nije bio posebno zanimljiva
predstava. Ponajmanje je bio provod, iako Vlatka nikako
nije jasno šta ljudi podrazumevaju pod tom rečju, toliko
im je važna da je mnogima postala životna svrha, pa i
jedini životni razlog. Samo im je provod bio život. Sve
ostalo je bilo, ne zna se šta.
Izlasci sa Sneškom su ličili na školske priredbe sa
večno istim skečevima, uvek istim recitacijama. Sneška
je revnosno odrañivala ulogu, sa kojom se poistovetila.
Svakom muškarcu je procenjivala veličinu ljubavnog
mišića i sposobnost da ženi pruži ono što joj pripada..
Prepoznavala je pouzdane znakove, i za jedno, i za drugo.
Vlatka joj je skoro zavidela. Uvukla se Sneška u
svoju opsesiju kao u školjku, i ništa drugo je nije
doticalo. Navukla je na sebe oklop u kome se osećala
neranjivom. Nisu je morile nikakve muke, nisu je
rastrzale nikakve neodumice. Našla je sebi savršeno
pribežište, kakvo Vlatka nikada nije imala.
- 326 -
 Bio je zamoran izlazak sa Sneškom, ali je Vlatki
trebalo nečije društvo, da ne ostane sama sa sobom. Zato
što je samu sebe imala da štošta priupita.
Zašto je tako neslavno utekla sa sastanka koji je
sama zakazala? Čega se isprepadala? Čovek je samo
uzimao ozbiljno sopstvene reči i poverovao je da ih je i
ona uzela ozbiljno. Zašto bi inače ttražila da se nañu? Da
bi zadovoljila svoju radoznalost? Da upozna jednog
čudaka? Da izbliza razgleda jednu neobičnu pojavu, kao
što blentavi, budalasti turisti zveraju u kakvu
znamenitost, jer i to treba videti?
Ako nije to, šta je onda tražila? Svakako ne način
kako da izbavi Mladenu iz kandži medicinske mafije. U
tu mafiju je istovremeno verovala i nije verovarala.
Možda je tražila pomoć da se odupre Mladeni, koja je
pokušavala da je gurne u bolesničku provaliju? Ili je htela
da joj se zbog toga osveti?
Ili je htela da opipa kako zaista stoji sa tom
medicinskom mafijom. Koliko je ubedljiv onaj ko je
raskrinkava? Da li je to istinsko uverenje, ili samo poza,
koliko da sebi i drugima bude zanimljiv? Pa je uhvatila
tutanj kada je shvatila da taj čovek, ne samo da ozbiljno
veruje nego i nešto ozbiljno preduzima. I očekuje da mu
se pridruži. A Vlatka ne bi da sebe istera na obavezujući
čistac, nego bi da joj i dalje u glavi ostane nerazrešeno,
malo ovako, malo onako, i jeste i nije.
Ili ju je uplašilo što borac protiv mafije nije onako
snažan, kakvim ga je zamišljala? Zar je moguće da i u
njoj ima te ženske potrebe za jakim muškarcima, kojima
će nadomestiti vlastitu slabost?
Ili je pobegla od nečeg što ju je privuklo?
Nije bila spremna da sebi odgovara na tolika pitanja,
pa joj je bilo najzgodnije da utekne iz sebe.
„Zipa, eno četiri ždrepca za stolom u dnu“,
pokazivala je Sneška očima na četiri mladića. „Svi
- 327 -
napaljeni. Tempirane bombe. Samo čekaju da ih aktivira
ženska ruka. Šta kažeš? Za svaku po dvojica? Kad je bal,
nek je bal. Jednom se živi.“
Dve matore koke u lovu na piletinu, Vlatka se
zgorzila na tu pomisao. Sneška ju je uvalila u nezgodnu
situaciju.
„Sada ću da ih prizovem.“
Neće valjda stvarno da ode po njih? Nije valjda
toliko udarena? Ne, Sneška nije ustala. Samo je sklopila
oči i stala da nešto mrmlja.
„Šta to radiš?“
„Prizivam ždrepce.“
„Prizivaš ih?“
„Nego šta. Mentalnom energijom.“
„Kakvom energijom?“
„Mentalnom. Šta se iščuñavaš, kao da nikad nisi
čula za mentalnu energiju. Ti samo ćuti, da mi ne ometaš
talase.“
Na Vlatkin užas, momci su se zaista podigli od stola.
Zar je moguće da se to dogaña? Kakav će to samo blam
biti. Evo ih, približavaju se, sto za stolom. I... Nestaju iza
staklenih vratiju. Ulica ih guta.
„Kravo!“, jeknula je Sneška. „Omela si mi talase.
Željno žensko zrači na svoj način, muško na svoj. Ta
zračenja se privlače. Neću više nigde da te vodim sa
sobom. Samo mi kvariš.“
Sneška se nadurila, nadula obraze. Usne su joj se
iskrivile u plačljivu grimasu. Neće valjda da zacmizdri?
Išamarala bi je da to uradi, stvarno bi je išamarala.
Onako, svojski. Kao što sinove još nikada nije. Nije ni
muža, iako je to mnogo puta zaželela. Zaslužio je to
Sutlijaš, itekako, ali bi se uvek nekako provukao.
Smučilo joj se da se suzdržava. Smučila joj se
uravnoteženost. Smučila joj se staloženost, na koju je
sebe primoravala. Smučila joj se pribranost. Smučilo joj
- 328 -
se da bude puna obzira i razumevanja. Imala je valjda i
ona pravo da prasne, ne obazirući se na posledice.
Je li se obazirao na posledice borac protiv mafije,
čijeg se poziva tako uplašila? Nije verovala da je tolika
kukavica, gurala je u stranu svoje strepnje, kao
slučajnosti koje sa njom nemaju suštinske veze, kao nešto
što joj se dogaña, ali nije deo nje.
Ne, taj je grunuo svoje, pa šta bude. A Vlatka? Ona
bi i da se ogrreje na vatri i da se ne opeče. Da se zadrži na
mlakoj, bezbednoj dvosmislenosti. Da kojim slučajem ne
sagori. Zašta li se samo čuva? Čak i brljiva Sneška sledi
nešto što je vuče, čak i ona. A Vlatka? Kao da stoji
pokraj sebe, oklevajući da zaroni, onako kao što nevešt
plivač okleva da uñe u vodu, da ga ne zahvate virovi, da
se ne utopi.
Ne, nije špicobradi čovek sa ogromnim naočarima
bio bleñi u stvarnosti nego u njenoj predstavi, ona ga je
izbledela. Uradila je to namerno. Da bi se lakše odbranila
od onog čega je i u njoj bilo. Da sama sebi ne bi priznala
koliko mu daje za pravo. Koliko su i njoj samoj odbojni ti
medicinski mudroseri, prevaranti i foliranti. Koliko joj je
nesnosan nasrtaj kojim bi da živu celinu njenog bića
razbiju na skup organa. Kasape te, ubijaju pre nego što
umreš, navodno ti produžavajući život. Zapravo tek
održavaju leš koji hoda, pošto su iz njega isisali svu srž.
Banditi.
„Idemo odavde!“
Sneška se bez reči povinovala iznenadno
zapovedničkom tonu.
Sutlijaš i njegov mlañi dvojnik su bili zabezeknuti
kada je zgrabila daljinski i s ekrana uklonila košarkaša
koji se upravo spremao da izvede slobodna bacanja.
„Imate li vas dvojica nešto pametnije u životu, osim
da blenete u ove idiotluke? Bar da sami nešto zaigrate, pa
da mi ne bude krivo. Nego ste tu urasli kao panjevi. Samo
- 329 -
što se mahovina ne pohvata po vama. Hajde, razlaz.
Smislite šta ćete da sobom.“
Zatečenom Gojku je održala vakelu da se ne sazreva
bežeći od bola, i da se jedna glupost ne leči drugom, niti
se jedan pogrešan izbor ispravlja drugim, još pogrešnijim.
Niti ikome sopstvena muka daje pravo ni na razdraženost,
ni na izvoljevanje. Niti ikome možeš da uskratiš njegovo
pravo, zato što si se slučajno ranije rodio, nije to nikakva
zasluga, da se na nju pozivaš.
Prle joj se sklonio puta. Utišao se, nije ni zucnuo.
Postao je nečujan i neprimetan. Kao najmlañi, imao je
najživlji osećaj za opasnost. I nove, brendirane patike je
negde skembao, da ne stradaju umesto njega. Neka,
izvući će i on svoje, čim joj doñe pod ruku.
Osetila se bolje pošto ih je preslišala. Prijao joj je
miris straha. Bilo je nečeg uzbudljivog, nečeg vrtoglavog
u njemu. Shvatila je one koji se njime opijaju.
A da ih se reši, onako ñuture? Da ih otkači, do
jednog? Zbogom, odoh ja. A vi gledajte šta ćete.
Kakva obaveza, kakav zadatak, kakvi bakrači. Sve je
to izmislila. Da sebe zavarava, ni zbog čeg drugog. Da
bude nečim zaokupljena.
Kuda da ode? Ne kod Sneške, naravno. Život sa
njom bi bio nesnosan. Niti bi je primila, navikla je da živi
sama. A kad može Sneška da živi sama, zašto ne bi
mogla i Vlatka? Iznajmiće sebi negde neki stančić, ne
treba njoj mnogo, koliko da ima gde da prespava i da
prezalogaji. Šta će joj bilo ko? Treba joj blagotvorne
samoće, potiskivala je tu čežnju, živela sa drugima, za
druge. Zašto ne bi malo živela sa sobom i za sebe? Zašto
da to sebi ne priušti? Zašto da to sebi ne dopusti? Ionako
sebi uskraćuje toliko toga, da bi što više ostalo drugima.
Ionako živi i mimo sebe, i protiv sebe.
Zar je greh živeti malo i za svoju dušu? Ako jeste,
zašto ne bi zgrešila? U redu, ako se nañe pravi čovek,
- 330 -
neće ga odbiti. Ali ga neće ni tražiti. Niti će žaliti ako ga
ne bude bilo.
A da nije pravog čoveka već upoznala, samo što to
krije pred sobom? Previše je navikla da živi s pogrešnim.
A ko bi to, kao, mogao biti?
Zna se ko, neka se ne izmotava.
Ne razumee tajanstvene nagoveštaje. Ne bi da ih
odgoneta. Neka joj se jasno saopšti ili neka se ućuti.
Onaj od koga je poblegla glavom bez obzira.
Taj?!
Čemu ironija u tome taj? Nije li želela saborca? Da
se zajedno, ruku pod ruku, probijaju kroz život. Da
zajedno ponesu njegov teret? Eto joj ga, na dohvat ruke.
Sve se namestilo kako valja. I njemu nedostaju ženska
prinicljiva pamet, nedostaju mu i ženska ruka i ženska
duša.
Nema to nikakve veze.
Dobro ako nema.
Tako se Vlasta raspravljala sa sobom.
Na poslu je ućutkala Mladenu kada je krenula da joj
dosañuje sa doktorom za glavu, taj koga joj preporučuje
je, garantovano, nabolji u u gradu, obema bi im još danas
zakazala. Nema ništa od toga, Vlatku glava odlično služi,
ako se Mladeni otkačila neka daska tamo unutra, pa treba
da se prikuca, neka lepo ide sama, niko je ne sprečava. I
neka već jednom prestane da je guši sa svojim
izmišljenim bolestima, da joj je išta od onoga na šta se
žali, dosad bi već triput crkla. Vlatka više neće da čuje ni
slova o njenim simptomima, pregledima, pretragama,
nalazima.
Mladena je skupila ramena, mrdnula glavom,
razrogačila oči. Koleginica joj je pošandrcala, tu više
nema nikakve sumnje. Svašta može da napravi. A ona joj
je najbliža.
- 331 -
Vlatka je suzbijala potrebu da se raspravlja sa
narogušenim glasovima koji su zivkali, da se požale i
priprete. Javljala joj se potreba za raspravljanjem i ranije,
ali nekako rasplinuta, udaljena, umrtvljena, nikada još
nije bila tako živa, tako neposredna, tako silna. Neka već
jednom prekinu da kmeče, neće umreti ako ostanu bez
vode par sati. Nisu jedini koje vodovod mora da opsluži.
Nisu centar sveta, kao što su sebi umislili. Bilo joj je
teško da im ne saspe u slušalicu ono što im je sledovalo.
Možda bi im i sasula, da nije stigao poziv inspektora
Maksimovića. Molio ju je da doñe do stanice, da presluša
neke glasove. Poslaće po nju službeni auto.
Iznenadila se. Činilo joj se da su joj u policiji uzeli
izjavu više onako, reda radi, koliko da je ćušnu u neku
arhivu. Nije ni pomislila da će uopšte baviti lažnom
dojavom.
Na portirnici ju je sačekao mladić u civilu, sa
bubuljicom kraj nosa, i uveo je u auto bez policijskih
oznaka, valjda da ne izgleda kao da je privode.
Maksimović ju je srdačno pozdravio, kao staru
poznanicu, sa kojom se pre neki dan video kod
zajedničkih prijatelja.
„Mi smo malo njškali, pa smo nešto i iznjuškali.“
Traku sa glasovima su joj pustili više puta. Ne,
nijedan nije bio onaj glas. Je li sigurna? Sigurna je.
Sasvim sigurna? Sasvim sigurna.
„U redu, tragaćemo dalje. Pronaći ćemo mi već tog
šaljivdžiju. A kada ga pronañemo, neće mu biti do
smeha.“
Pogled mu je blesnuo lovačkom strašću.
Na rastanku, pružio joj je vizitku.
„Za slučaj da ste prethodnu negde zaturili. Vizitke se
lako zature, znam po sebi. Staviš je negde i zaboraviš.
Javite se ako se bilo čega setite. Ne samo povodom lažne
dojave, već i uopšte.“
- 332 -
 Trgla se. Šta je sad ovo trebalo da znači?
„Po velikim firmama se svašta dogaña. Pa, ako
kojim slučajem...“
„Ne znam ja šta se dogaña u firmi. Niti me zanima.
Ne zabadam nos tamo gde mu nije mesto. A nemam ni
sklonosti prema cinkarenju. Ni u školi nisam tužakala.
Neću ni sad.“
Ali sam koristila usluge jednog cinkaroša, to nije
dodala. S tim je završeno.
„Molim vas, kakvo cinkarenje? Nije mi bilo ni na
kraj pameti. Zašto odmah potezati teške reči? Nego
onako, ako vam zapadne za oko nešto čega ne bi smelo
da bude. U opštem je interesu da se to sazna. Samo se vi
slobodno javite. Niko neće znati. Javite se i uopšte, ako
vam bilo šta zatreba. Znate kako je, neke stvari je lakše
obaviti uz policijsku pomoć. A što da ne pomognemo
onome ko to zaslužuje. Nije lako ni nama policajcima,
niko nas ne voli, a bez nas se ne može.“
Sutlijaš i Miloš su je dočekali sa neprijateljskom
narogušenošću, spremni da se bore za svoj narkotik, ako
zatreba. Sutlijaš je zgrabio daljinski sa stola čim je ušla u
prostoriju i nije ga ispuštao dok se nije udaljilja, ovog
puta bez reči. Neka rade šta hoće, baš je briga. Od njih
ionako neće napraviti ljude. Sa njima samo traći svoj
život. A drugog nema. Zar da se pretvori u ženu
paćenicu, ženu mučenicu, ženu žrtvu?
56.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Hoće li konačno biti nešto od tih pregleda, napada
Biserka.
Neće biti ništa od gugijevih pregleda, neka se ubriše,
odvraćam, dojadilo mi da razvlačim.
Kako neće biti ništa?
- 333 -
Tako lepo.
Zašto ih neće biti.
Zato što ih neće biti.
Ti si nesposobni idiot.
Jeste, ja sam nesposobni idiot.
Nisi ni prineti svome bratu.
Jeste, nisam ni prineti mome bratu. Zato se ti lepo
razvedi od mene i udaj za njega. Evo ti ga tu blizu, u
Beču. Ako nije odleteo za Rim. A ni Rim nije preko
sveta.
Prestani da bulazniš.
Ili se udaj za koga god hoćeš, ako te on neće.
Muškaraca ima kao pleve. Hoćeš da ti nañem nekog?
Ti si kreten.
Jeste, ja sam kreten.
Čitavog života mi samo pakostiš.
Jeste, pakostim ti. Takvi mi je priroda. I majci sama
napakostio tome što sam se rodio. Što ne bih i tebi?
Sasuće mi otrova u jelo, moja Biserka.
Da li sam se zaista omakao? U zanosu strasti. U
kakvoj mirisom lipa natopljenoj letnjoj noći? Nekako mi
se to ne uklapa. Zanos, strast, ne ide mi to uz uvek
smotrenog, obazrivog oca. Taj se nikada ne zaboravlja i
nikada ništa ne čini bez nekog svog razloga.
Jesam li siguran da se otac u potpunosti poklapao sa
sobom?
Uzmimo fotku doktora Hočkinsa. Sasvim obično,
čak blago lice. Ništa ubilačko se ne naslućuje na njemu.
To lice se ne slaže sa tristotinak pacijenata, koje je
upokojio. Osim ako ih nije upokojio baš iz blagosti. Iz
samilosti. Život je nepodnošljiv teret. Zašto da im ga ne
skine sa ramena.
Možada je i u ocu postojala neka drugačija osoba,
koju nikada nisam upoznao. Možda te drugačije osobe
- 334 -
postoje u svakom. I u Biserki, i u onima sa kojima radim,
i u onima koje lečim. Samo što ne želim da ih vidim.
Lakše mi je da imam posla sa sablastimna, koje sam lično
stvorio.
Radi i sujeta, naravno, bez nje ne ide. Svuda se
upliće, vernija od senke. Raznolikost bih, ipak, da
zadržim za sebe. To je odlika nadmoćnih, bogatijih
priroda.
Ako se nisam omakao, mora da je tu bilo neke očeve
namere. Je li zaista sa mnom nešto smerao? I šta? Zbog
čega sam mu bio potreban?
Nikada prema meni nije pokazao bilo kakvu
naklonost ili makar interesovanje. Nije pokušao da me
prisvoji onako kao što je majka prisvojila Bracu. Braca je
bio majčin sin, ali ja nisam postao očev. Nije pokušao da
me oblikuje po svom uzoru niti da od mene načini
saveznika. Ako u ponečemu ličimo, ako se kao i on
najbrižljivije i po više puta osvrćem levo i desno, napred i
nazad pre nego što načinim najsitniji korak, ako pritom
nogu podižem sa oklevanjem i sa zadrškom je spuštam,
to nije njegovom zaslugom, već se dogodilo samo od
sebe. Ni na koji način nije pokazao da sam mu potreban,
a kamoli važan. Bili smo tuñi jedan drugom, možda i zato
što smo u ponečem bili previše slični.
S kakvim me je ciljem onda prošvercovao u život,
zaklanjajući se iza nesmotrenosti, koja mu nije
svojstvena? Nekog je tu cilja ipak moralo biti. Samo kog?
Očeva je priroda zakopčana, njegove su namere
skrivene, zakučaste.
Da me nije posejao kao minu? Da me nije upotrebio
kao oružje u podzemnom ratu koji se vodio izmeñu njega
i majke, bez zastoja, bez primirja. Gubio je u tom ratu jer
je majka bila preduzimljivija i pokretljivija. Dok je otac
nerado napuštao zaposednut i poznat teren, majka je
stalno nekud jurila. Bilo mu je potrebno nešto da je
- 335 -
makar uspori ako već ne može da je zaustavi. Da je
makar omete, ako ne može da je osujeti.
To nešto sam bio – ja. Mina na majčinom putu.
Poslužio sam kao adut koji se u pogodnom trenutku
baci na sto. Samim svojim roñenjem odigrao sam ulogu
koja mi je namenjena. I više ga nisam zanimao. Bio sam
potrošen.
Tako sam bio zloupotrebljen već na svom ulasku u
životu. Da bih zatim bio odbačen. Tako se u moj život
urezala nemoguća nedoumica – šta je gore, biti
zloupotrebljen ili nikome potreban?
Mogao bih da budem uvreñen. Mogao bih da oca
obaspem pogrdama i pokudama. Da ga proglasim za
čudovište. I jesam uvreñen. Ali opet, sve što imam da mu
prebacim i samom mi zvuči šuplje, isprazno. Na kraju
krajeva, šta je učinio? Ono što se stalno čini. Svako
svakog gleda da upotrebi. Ima li ičeg običnijeg,
svakodnevnijeg? Takav je tok stvari na ovom svetu. A
negodovati zbog toka stvari moguće je, ali je uzaludno.
Kao da negoduješ zbog toga što reka teče onako kako
teče. Samo ćeš ispasti smešan.
Ne zaboravljam, naravno. Niti opraštam. Nikada
ništa ne zaboravljam, nikada ništa ne opraštam. Talože se
u meni moje uvreñenosti, gomilaju moje srdžbe. Ne
odričem se osvete. Naprotiv, o osveti snujem. Ako ne
vratiš milo za drago, priznaješ da su bili u pravu oni koji
su te unizili. Ali se ne zaleći naslepo, ne udaraj u prazno.
Nañi načina da se osvetiš tako da to zaista zaboli. A dotle
– psssst. Pritaji se. Ne dopusti da bilo šta naslute, sprečiće
te. Ili smrviti.
Bilo bi najbolje da se osvetim tako što ću se uzdići
iznad svih, na nedohvatne visine. Da otud blesnem.
Zalepljujućom svetlošću vlastite veličine. To bi bilo ono
pravo. Nije mi se dalo. Da sam pronašao serum
- 336 -
besmrtnosti, druga bi se pesma pevala. Ali nisam. Zato
mi je bolje da zavežem. Da se pokrijem ušima i ćutim.
Imao sam ja i drugih pretpostavki o svom roñenju.
Jedno vreme sam bio čvrsto uveren da sam, greškom,
zamenjen u porodilištu. Da sam bio namenjen drugim
ljudima, drugačijoj sudbini. Žrtva zabune, dospeo sam u
život kome ne pripadam. Bio sam pobrkan, otud ova
zbrka u meni. Otuda potreba da odem. Otuda potreba da
izañem iz sebe. Da pronañem svoj pravi život, onaj
zatureni, onaj koji je negde drugde. Gde da odem? Kako?
Sebe podneti, nemoguće je. Ni zaboraviti. Od sebe
uteći – neizvodljivo.
57.
Tačerka ovog puta nije navratila da priupita treba li
nešto i usput proveri da li se i šta radi. Hrupila je sa
saopštenjem – usluge doktora Nenada Novakovića više
nisu potrebne. Nema razloga da i dalje dolazi, neka na
polasku pokupi svoje lične stvari.
Dobro, rekao je Nenad. Hteo je da kaže – tim bolje,
vi meni uopšte niste ni trebali. Ali je iscedio iz sebe samo
jedno bezbojno dobro. Reči su se gubile negde u njemu,
pre nego stignu do usna. Otpadale su jedna po jedna, kao
što otpada suvo lišće, sve dok ne ostane samo gola grana.
Eto i kolege, odmah za Tačerkom.
„Gotovo?“, više je ustvrdio nego pitao.
„Gotovo“, skliznulo je sa Nenadovih usana.
„Znao sam ja da će to tako biti. Čim sam vas video,
rekao sam sebi – ovaj neće dugo. Imam ja nos za takve
stvari. Odmah prepoznam ko će da se održi, ko neće.
Niste imali nikakve šanse. Nedostaje vam... Lepljivosti.
Ne prijanjate, eto to je.“
Nenad nije voleo da mu spominju kako mu nešto
nedostaje. Uvek mu je nešto nedostajalo, Braci nikada
- 337 -
ništa. Kod Brace je sve bilo na mestu, sve potaman.
Upravo onako kako treba da bude. Čak se i prelivalo, od
silnog obilja. Kod Nenada nikada ništa nije pasovalo,
nikada ništa nije bilo kako treba. Roñen je sa zaostatkom,
i taj se zaostatak nije mogao stići. Bio je roñen da kaska
za drugima. Da im gleda u leña.
„Mislio sam odmah da vas upozorim. Da ne traćite
vreme. Nego rekoh, pusti čoveka da pokuša, možda mu
se i posreći. Pravo rečeno, niste ni izgubili mnogo
vremena. Tako da je i bolje što su vas tako brzo otpisali.“
Nenadu je ipak bilo krivo što je otpisan, umesto da
on njih otpiše. Kad je već dopustio da ga Darko gurne
tamo gde mu se nije išlo. Da je ispoštovao svoj otpor,
ovde nikada ne bi kročio. Nije poslušao sebe i to je
moralo da mu se osveti. Ne možeš nekažnjeno da prelaziš
preko sebe, a on je to stalno činio.
„E, sad, možete da odete s treskom. Da vas upamte.
Ili bez treska, da vas zaborave. Ja bih, na primer, otišao s
treskom, kada bih odlazio. Priuštio bih sebi to malo
zadovoljstvo. Zašto da ne, kada sam ovde ionako završio.
Postarao bih se za dostojan, upečatljiv kraj. Da ne bude
kao da me ovde nije ni bilo, pojeo vuk magarca, jedan
otišao, drugi došao. Red je da se i magarac malo ritne,
pre nego što ga požderu. Koliko da ni vuci ne proñu
sasvim bezbolno.“
Tresak? Hm, tresak. Sablažnjivo, nema šta. Udri
kopitom u čelo ili rebra. Ili u slabine, koleno, butinu,
stomak, rame, lakat, gde god zakačiš.
„Kako bi se to moglo? Odmah ću da vam objasnim.“
Kolega se uneo Nenadu u lice. Skoro da su im se
nosevi dodirnuli, uvukao mu se u nozdrve neki
istovremeno kiselkast i slatkast zadah, koji dugo neće
moći da izbaci, ma koliko ga izduvavao. Kolega je spus-
tio glas do poverljivog, jedva razgovetnog šapata.
- 338 -
 „Svi su gore. Svi. Glavonja do glavonja, guzonja do
guzonje, seronja do seronje. Imaju nekakav sastanak.
Nešto im, izgleda, ne ide baš najbolje. Negde im je
zapelo. Eto vam prilike.“
Da ih pokokam? Ne vredi, nemam pri sebi ni
bombu, ni pucaljku, čak ni sekirče, rekao je Nenadov
pogled.
„Da im sve saspete u lice. Da im uši zabride.“
Hm, hm, hm, poskočilo je u grudima, sablažnjivo.
„Ja, razume se, ništa nisam rekao. Zvanično,
nikakvog sastanka i nema. Nego se skupilo društvance da
malo proćaska, da se malo pošali. Neobavezno. To vam
je konferencijska sala, levo od upravnikove kancelarije.
Sasvim u dnu. Ne možete da promašite.“
U Nenadovoj glavi pijuče pijuk. Nešto se odronjava.
Nešto se probija.
„Da sam na vašem mestu, ne bih propustio.“
Glava se odmakla, prostor otvorio.
„Pa, kolega, drago mi je da smo se upoznali. Želim
vam sve najbolje. Još ćemo se mi negde sresti. Mali je
ovaj svet, sreću se planine a ne ljudi.“
Nije Nenad promašio ni stepenice, ni sprat, ni
skretanje, iako je sam kaskao pored pejzaža, nije bilo
plamenokose da ga vodi, gde li se ta dela? Gde li su je
ćušnuli? Da je nisu šutnuli, možda je se upravnik zasitio?
Neke od faca za ovalnim stolom su ga podsećale na
njuške sa poternica, neke su mu bile poznate sa televizije,
bogami se tu nakupilo buzdovana, šteta što kod sebe
nema ništa konkretno, jednim udarcem bi potamanio
poprilično štetočina. Zatekao se tu i Darko, bio je nekako
sav stisnut, kao da strahuje da bi mogli da ga uhvate za
gušu i izbace ako se prekomerno razbašakari. Bio je tu i
upravnik, još rošaviji, još iskolačenijih očiju, sa još
dubljim usekom u bradi. Crven u licu, orošen znojem,
- 339 -
delovao je kao neko ko se zbog nečeg pravda. Nenadu je
bilo drago što ga je zatekao u neprilici.
Par trenutaka je prošao neprimećen, a onda su se
glave obrnule ka njemu, jedna po jedna. Darko je svoju
uvukao još dublje u ramena.
„Šta je ovo?“, prvi je progovorio debeljko, sa
kesicama ispod očiju.
„Ja...“
„Šta je ovo?“, pridružilo se još par glasova.
„Ja...“
„Otkud ovo?“, zahripao je debeljko.
„Ja... Pogrešio sam vrata. Izvinjavam se.“
Gnječili su ga zidovi hodnika. Tačerka se uzverala
uz stepenice. Letele su joj i ruke i noge na sve strane, u
kovitlacu. Za njom je dahtao nabildovani bilmez, širok
kao šifonjer, iz kog su kaveza ovog pustili?
„Šta ćeš ovde, nesrećo?!“, ciknula je Tačerka. „Šta
tražiš ovde, ništarijo?!“
Ukopao se pokraj jarko narandžastog zalaska sunca.
„Napolje, da ne bi... Smeta napolje, da ne bi...“,
zarežao je bilmez, preteći.
Napolju je sipio sneg, sitan i suv. Vetar se povukao.
Gar je ponovo pao na grad. Mimoilazili su se i zaplitali
kišobrani. Komešale su se kape i kapuljače. Motori su
brektali, gume cvilele, semaforiu su sad zaustavljali, sad
propuštali vozila i ljude.
U domu zdravlja nije morao da objašnjava zašto se
juče nije pojavio na poslu. Niko ga ništa nije pitao. Malo
ga je to i zaboleo. Zar je njegovo odsustvo značilo tako
malo? Zar nije prouzrokovalo nikakav značajniji
poremećaj? Zar se tako lako moglo bez njega?
Obradovićka je gledala kroz Nenada. Ne ni pored ili
iznad nego baš kroz. Poznavao je taj pogled. Ti si
vazduh, poručivao je. I manje od vazduha. Vazduh je
ipak tu, udišemo ga. A tebe uopšte nema, uopšte ne
- 340 -
postojiš. Njime ga je kažnjavala majka, vraćajući ga u
ništavilo, iz koga, što se nje tiče, nije trebalo ni da se
pomalja. Kažnjavali su ga njime i Braca, i Biserka.
Darko je kroz vrata ordinacije proturio tek glavu i
pola ramena. Levog.
„Ti si beznadežan slučaj!“, dobacio je jetko, ne
obazirući se na pacijentiknju kojoj je Nenad upravo
prislonio slušalice na grudi. Pacijentkinja se trgla, nabrala
nos u nedoumici, da li to njoj kažu.
I za Marićku je bio vazduh. Morao je da se skloni u
stranu kako ne bi udarila u njega na putu od lifta ka
izlazu. Džukac je, meñutim, besno zalajao.
Biserka je siktala. Usosio ju je, prokletnik.
Finansijski stručnjak se snašao za preglede, poslovno
uticajna koleginica joj je danas napomenula suvo, tako da
Biserskin muž više ne mora da se trudi. Bilo je u toj
napomeni zajedljivosti. Razložne zajedljivosti, mora da
prizna. Jednom u deset godina ga zamoli da nešto uradi, a
on nije u stanju ni za obične preglede da se postara.
Šta hoće, rekao joj je da od toga nema ništa.
Nikad od njega i nema ništa. Šta je ona zgrešila da je
njime kažnjena? Sada koleginica, od koje umnogome
zavisi Biserkino unapreñenje, misli da na nju uopšte ne
može da računa. A ako koleginica ne može da računa na
Biserku, ne može ni Biserka na koleginicu. Nema ništa
džabe na ovom svetu. Još ako poveruje da ju je
zavaravala, pa je uzme na zub? Onda ne samo da nema
ništa od unapreñena, nego će joj se zaljuljati i sadašnja
pozicija, a toliko joj je muka trebalo da je stekne. I koliko
joj je truda trebalo da sebi otvori put ka tom unapreñenju,
bilo joj je na dohvat ruke, a sad? Sad može da se sa tim
pozdravi, ali njega to nije briga. Teško mu je da makne i
malim prstom. Zaista ne zna šta je sprečava da iz ovih
stopa ne pozove advokata, pa da se razvede dok je još u
- 341 -
snazi, kad se već udala za smetenjaka. Gde joj je glava
bila kad se sa njim vezala.
„Ne znam ni ja.“
„Šta ne znaš ni ti?“
„Ne znam šta te sprečava da se razvedeš. To mi je
baš čudno.“
„Ti se još izruguješ?“
„Ne izrugujem se, samo kažem.“
„Tako?!“
Stegla je pesnice, poplavela u licu, i zubi su joj
zaškripali ili se Nenadu samo tako učinilo.
Lepo, sada je svugde precrtan.
Ima li i ćerka nešto da mu prebaci, nešto da mu
zameri? Ne, čak ni to. Nije bio dostojan čak ni zamerke.
Bio je tek nejasna mrlja na obodu ćerkinog sveta, kojim
je Biserka suvereno vladala.
58.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Tuga tuče u prozore. Teskobna tišina.
Treba raščistiti sa lažnim lekarima. Sa uzurpatorima.
Da upotrebim kompjuteraša? Da ga, kao kakvu
raketu, usmerim tamo gde treba? Da raznese lažnjake, da
oslobodi prostor za nas prave. Postigao bih cilj, a sam
ostao na bezbednom. Nedohvatan. Zaista, mogao bih da
pribegnem daljinskom navoñenju. Šta ćeš lepše od toga.
Iz senke upravljaš ljudima i zbivanjima. Nevidljiv,
nedodirljiv.
Kompjuteraš bi mogao da se upotrebi. Ima u njemu
mahnitosti koju treba usmeriti na pravu stranu. Da svoj
bes ne troši uzalud. Samo pažljivo. Ukoliko primeti da
pokušavam da njime upravljam, od toga neće biti ništa.
- 342 -
Da bih ga vodio, najbolje bi bilo da se pretvaram kao da
ga sledim. To će oslabiti njegov oprez. Uspavaće ga
privid lake nadmoći. Pretvarati se da si daleko slabiji
kako bi upravljao onim ko je uveren da je neizmerno jači,
promoćurna je to taktika. Veliki sam ja taktičar. Pametna
glava. Da mi nešto daju državu u ruke, napravio bih čudo.
Ne daju, skotovi.
Iznenadiće se kada ga posetim. Raspilaviće se kada
ga zamolim da mi obrazloži svoje viñenje medicinske
mafije.
59.
Nevolja sa vetrom je što kad-tad stane. Nije da se
izduva, nije da se izmori. Nego ga nešto upije. Postoji
neki džinovski sunñer, koji sve upija, u kome se sve gubi.
Upijanje je najgore. Daleko gore nego kada te
zaustave udarcem u stomak, od koga ostaneš bez
vazduha. Nastavićeš dalje, čim doñeš do daha. Kada te
upiju, više nema ničeg dalje. To nije čak ni kraj. To je
bespogovornije, beznadežnije od kraja.
Luka neće dozoviliti da ga upiju. Zato je neophodno
da neprekidno nešto preduzima. Da ono što je započeo ne
zamre samo od sebe. Provokacije i nisu tako loše, drže ga
u pokretu, sprečavaju da zadrema. Čovek je bodriji kada
se bori. Snažnije ti prostruje i krv, i misao.
Docu ne treba otpisati. Ponovo je iskrsao. Došao je
da se napoji istine. Mnogo je ožedneo. Pio je čitavu noć.
Žudno.
Luka u bolničkim posetama nije bio čitavu večnost.
Oslobodio ih se čim je mogao. Da ne susreće skrhane
sužnje u onim prugastim, robijaškim pidžamama. Da ne
udiše zadah pokornosti i straha. Da ne susreće nadmene
tamničare u belom. Da ga ne rastroji razorna rasplinutost
robovanja. Da ne gleda sva ta sitna dovijanja kako bi se
- 343 -
od tamničara izmolile, ili kupile, jadne povlastice, bila je
to ponekad tek trunka više pažnje. Ubijalo ga je to. Jedilo
ga je poistovećenje bolesnika sa sopstvenom bolešću,
gutala ih je. Nestajali su u njoj.
Jednom je i sam dopao bolnice. Bilo je to kada su
mu izvadili slepo crevo. Nije se bojao bola. Dogañalo se
da ga sam sebi nanese, kako bi se vežbao u njegovom
podnošenju, kako bi ukrotio svoje telo, dokazavši mu da
je jači od njega. Operacije se gadio, ne plašio. Bilo mu je
odvratno da, pod reflektorima, leži na stolu, rasporen kao
svinjče iz koga vade iznutrice, prisustvovao je klanju,
nikada neće zaboraviti užasnuto skičanje sirote životinje,
uvuklo se duboko u Luku, slošilo mu se, podigla se
utroba, došlo mu je da povraća, a svi oko njega su bili
razdragani, biće polutki i pečenica, i krvavica, i kobasica,
i čvaraka, biće i masti i slasti. Nije mogao ni da dotakne
to mesto, Super Šveca ga je tamanila u slast, uz pohvale
čitave porodice, njegovo odbijanje nikome nije bilo po
volji. Nije pripadao veseloj zajednici ždranja.
Tuñe ruke koje će riti po njemu. Šta ako nešto
zauvek poremete? Šta ako nešto zaborave u njegovoj
unutrašnosti, dogaña se to, pa taj strani predmet postane
deo njega, kao kakav novi organ, usañen spolja?
Operacija je protekla u najboljem redu, kako se
izrazilo medicinsko osoblje. Zbog toga su u porodici bili
strašno ponosni. Kao da je uspela operacija bila neka
njihova posebna zasluga, potvrda da su porodica na svom
mestu, neuspešne operacije sleduju samo poremećenim
porodicama. Došli su, uprañeni kao za fotografisanje,
onako kako se nekad davno išlo kod fotografa, kao što se
ide u goste i na svečanosti, i uopšte kada se treba
pokazati u najboljem izdanju,. Majka je medicinskoj
sestri tutnula nekakvu kesu, uz molbu da pripazi Luku.
Razume se, kako da ga ne pripazim, odgovorila je sestra,
a Luka je hteo da propadne od stida. Super Šveca je nešto
- 344 -
blebetala o postoperativnom toku, ona se kao u to silno
razume. Super Šveca se u sve silno razume. Jedva je
dočekao da se pokupe.
Ovog puta je u bolničku posetu pošao sa sopstvenim
ciljem. Tu akciju još nije preduzeo, nije se mogla večito
odlagati. Izabrao je najveću bolnicu u gradu. Čak je i u
piljarnici pred ulazom kupio voće, kekse, da, sa
ponudama u ruci, bude sličniji ostalim posetiocima.
Probio se, kroz bolnički vonj, do velike prostorije sa
nizom bolesničkih kreveta, a da ga niko nije ništa upitao,
niti pokušao da ga zadrži, strepeo je da bi mogli da ga
zastave, i obuzdavao tu strepnju. Po hodnicima je
nailazio na grupice civila i zatočenika. Prikazivale su
brižnu, dirljivu prisnost, ali bez prevelikog uspeha. Civili
su došli da odrade svoje, zatočenici bi se, da mogu, rado
zamenili sa onima koji su im došli u posetu. Ne bi se
ustezali da im utrape svoju bolest. Većina utamničenih je,
ipak, sedela na svojim krevetima, leñiju podrputih
uzdignutim jastucima. Posetioci su stajali ili sedeli pored
postelja. Na ormarićima i ćebadima ležale su ponude.
Razgovori su vijugali izmeñu bolesničkih simptoma,
stanja i strahova, lekarskih mišljenja i pretraga, je li nešto
posebno pomenuto u današnjoj viziti, izmeñu kućnih
prilika i nutkanja, uzmi ovo, prijaće ti. Bilo je, dakako, i
šmrcanja, i vlažnih očiju, i orošenih obraza, i naleta
grčevitog plača. Pričalo se i o drugim bolesnicima,
povremenim i prisilnim poznanstvima. Pale bi i pošalice.
Prostorija je bila okrečena masno zelenom farbom.
Prozori su gledali na bolničko dvorište. Na pročelju
postelja, širile su se temperaturne liste. Svetlost je bila
sipljiva.
Luka nije znao šta će reći, ni šta će učiniti. Nije
prisiljavao sebe da unapred spremi plan napada, do toga
ionako ne bi bilo ništa. Planovi su uzaludni. Najbitnije je
da si u pravom raspoloženju, tada će ti se samo obznaniti
- 345 -
i šta i kako. To je već negde u tebi, samo treba pustiti da
izañe. Nešto će te već navesti na pravi postupak. Neka
slučajnost, neka sitnica.
Ostao je kraj vratiju, otud je mogao da se obrati
svima, a da nikome ne bude okrenut leñima. Drugo je
kada susretnu tvoj pogled, drugo kada se sudare sa tvojim
potiljkom. Pogled ih prikiva. Potiljak izaziva da ga
tresnu.
„Ne znam kada će me pustiti odavde“, uzdahnula je
sredovečna žena, ustiju postavljenih visoko na bradi.
Kvrcnulo mu je.
„Pitate se kada ćemo izaći odavde?!“, potrudio se da
nadjača žamor glasova, nije kod sebe imao ništa čime bi
proizveo zvuk da njime privuče pažnju, trebalo bi da se
postara za tako nešto, za neki gong, neku sirenu, neku
pištaljku.
„Pitate se kada ćemo izaći odavde?!“
Ponovio je to par puta, sve glasnije i glasnije, sve
dok ponavljanje nije stvorilo usek, potisnuvši zvuke koji
su ga orkuživali.
„Razumljiva briga. Razumljiva strepnja. Hoćemo li
ikad izaći? Hoće li nas ikad pustiti? Ili smo osuñeni na
doživotnu robiju? To jeste važno pitanje. Ali ima jedno
još važnije. Zašto ste uopšte ovde? Zašto su vas ovde
strpali? Šta vam rade? Jeste li nešto skrivili, pa ste zbog
toga zatvoreni? Niste li prekršili neki zakon? Jeste li
nešto ukrali? Nekog povredili? Nekog ubili? Niste. S
kojim pravom vas onda ovde drže? Ko vam je odsekao
kaznu za nepostojeću krivicu? Doktori, eto ko. Zatočila
vas je medicinska mafija.“
Ima nečeg u držanju govora. Ponesu te vlastite reči.
Zalebdiš. Nañeš se iznad zemlje, makar malo, opijen,
ošamućen. Makar za trenutak pod nogama osetiš
vazdušnu prostirku umesto poda. „Ko je medicinskoj
mafiji dao pravo da sudi? Otkud joj ta vlast? Sama je
- 346 -
uzela pravo, sama je uzela vlast. Medicinska mafija je
sud nad sudovima, vlast nad vlastima, moć nad moćima.
Njene presude su konačne, žalbe nema, niti ima ikoga da
ih poništi. Čak i najsamovoljniji vladar je podreñen svom
lekaru. Ni kada, i ako, izañete odavde, nećete se naći na
slobodi, nećete uteći toj moći. Medicinska mafija nikada
ne ispušta žrtvu koja joj je jednom pala kandži. Nikada se
neće odreći svog plena. Lečenju, sami znate, nikad kraja.
Čeka vas beskonačan niz terapija, lekarija-lagarija,
pregleda, pretraga, kontrola. Stavljen vam je povodac oko
vrata, da vas vodaju kuda oni hoće i cimaju kako im se
prohte. Do obećanog izlečenja nikad nećete stići.
Izlečenja nema. Izlečenje je samo mamac, varalica za
naivne. Šta ćete im zdravi? Od zdravog čoveka
medicinska mafija nema nikakve vajde. Izmakao joj je.
Nije u njenoj vlasti. Probiše vam uši pričama o zdravlju.
Zašto? Da biste se osećali što bolesnijim. Da biste patili
što ste toliko daleko od tog njihovog zdravlja. Da se
razumemo, nema mafija u vlasti samo vas koji ovde
ležite. Porobljeni ste i vi koji ste im došli u posetu, iako
ste na prividnoj slobodi.
Šta daje moć medicinskoj mafiji? Naš strah. Što smo
uplašeniji, to su oni moćniji. Medicinska mafija je bolest
od koje treba da se izlečimo. Bolest koja ubija. Bolest
koja nas od ljudi pretvara u bolesnike. U nesahranjene
leševe. Zato...“
Nešto se u magnovenju promenilo. Ispratio je
poglede koji više nisu bili upereni u njega, već negde kraj
njega. U belu grudvu i stub u teget uniformi. Grudva su
činili beli mantili, stub je imao uvučenu bradu.
„Šta je ovo?! Šta ovo treba da znači?!“, dreknula je
grudva iz više grla.
Neko ga je otcinkario. Uvek se nañe tih prilježnih
podanika, radih da se potkazivanjem dodvore vlastima.
Na njima vlast i počiva.
- 347 -
Stub ga je zgrabio za rame. Stisak je drobio.
„Za mnom“, zabrundao je i okrenuo ga oštrim
pokretom. Nije mu pustio rame, ni olabavio stisak, sve
dok ga nije uveo u portirnicu. Kraj staklene pregrade na
posetioce se mrštio tip uzanog nosa, u istovetnoj teget
uniformi. Videlo se da ne odobrava njihov dolazak, to
samo gamiže, ali mora da trpi tu rulju, tako je nareñeno.
„Je li to taj što je pravio sranja?“
„Jeste, to je taj.“
„E, pa, sad će da se propisno usere.“
„Joj, kakav promašaj! Kakav promašaj!“, urlao je
TV komentator u sobi iza. „I to kada se utakmica lomi!
Neverovatno! Prosto neverovatno!“
Kamera je prikazala igrača koji je čučao, sa licem
meñu dlanovima. Pa grupu navijača u neverici.
„Sedi tu i da nisi mrdnuo. Inače ću pičku da ti
razbijem!“
Stub ga je bacio u tapaciranu stolicu, sa drvenim
naslonom za ruke.
„Ti ćeš mene da zajebavaš usred utakmice! Ko zna
šta sam sve mogao da propustim. Sedi tu dok ne doñu po
tebe, i da nisi zucnuo!“
Luka se nije usudio da pita ko to treba da doñe po
njega, ovaj bi zaista bio u stanju da od njega napravi
lepinju.
Komentator je podvriskivao, publika pevala i urlala,
pevala i uralala. Stub je uftao, coktao, huktao. „U, majku
mu!“
Luku je uhvatila drhtavica. Led mu se, umesto krvi,
razlio po čitavom telu. Činilo mu se da će svisnuti od
hladnoće. Policijska patrola se pojavila petnaestak minuta
po poslednjem sudijskom zvižduku.
„Ala je bila utakmica“, dočekao ih je stub.
„Da se triput preznojiš“, rekao je policajac sa
brkovima. Policajac bez brkova nije rekao ništa.
- 348 -
 „Je li to taj?“, pokazao je na Luku policajac s
brkovima.
„Jeste, to je taj.“
„A šta je uradio?“
„Pravio je sranja. Nešto je kenjao, uznemiravao
bolesnike, pretio osoblju.“
„A što ovako drhti?“, upitao je policajac bez brkova.
„Otkud ja znam zašto drhti. Ukenjao se valjda da ga
ne trkeljišete.“
„Da nije bolestan?“
„Ma kakvi, otkud bi bio bolestan. Folira se, tako mu
došlo.“
„Sigurno nije bolestan?“, znatiželjan je i policajac sa
brkovima.
„Najsigurnije.“
„A da ga ipak neko pregleda“, navrzao se policajac
bez brkova.
„A šta ima da ga pregleda? Vodite ga u stanicu pa ga
tamo pregledajte.“
„Da nije nešto zarazno?“, odmakao se policajac bez
brkova.
„Gde bi bilo zarazno“, odsečan je stub, ali se i on
odmakao.
„Pozovi dežurnog, da vidi šta je s ovim. Ne možemo
ovakvog da ga vodimo“, presudio je policajac s
brkovima.
Stub se novljno povinovao.
„A ti, diši u stranu!“, dobacio je Luki. „Ko je još
video da se ljudima duva u lice?“
Dežurni je imao ćelu po sredini, žbunove kose sa
strane, kao zametak krila.
„Nije mu ništa doktore. Samo se prenemaže. Da se
izvuče. Znamo mi takve. Prvo napravi sranje pa se onda
pravi bolestan. Poznata mi je odnekud ova ptičica.
Mislim da sam ga i ranije ovde viñao. Možda ima veze sa
- 349 -
krañama po bolesničkim sobama? Ti se uvuku u vreme
poseta, tako im je najlakše.“
„Vodite ga na intervencije“, frknuo je lekar.
„Zašto na intervencije?“
„Zato.“
Luka nije mogao da kaže da mu nikakve intervencije
nisu potrebne, vruća kupka bi sve rešila, ili da ga bar
umotaju u ćebad i puste da povrati izgubljenu toplotu,
ništa drugo mu ne treba. Smrznuta su mu i usta, i reči.
„Ajde, istaj! Čuješ šta ti je doktor rekao?!“, naredio
je stub.
Ustao bi Luka, kako da ne bi, ali ga noge ne slušaju.
„Povedi ga, vidiš da ne može sam.“
„Da ga povedem? A ako mi nešto prenese?“
„Nema da brineš. Ako je zarazan, već si se zarazio“,
nasmejao se doktor. „Ajde, zovi sestru, da doñe sa
kolicima.“
Ubacili su ga u kolica, kao vreću, i izgurali. Hodnik
je odjekivao šupljim glasovima. Svest je utrnula.
Došao je k svesti u prostorije za intervencije.
Zatekao je sebe ispruženog na metalnom krevetu, nešto
mu je šuštalo u glavi. Pridigao se do sedećeg položaja.
Osećao se nestvarno lakim.
„Jesi li vaskrsao?“, promrmljala je sestra, nešto je
prevrtala po ustima, valjda žvakaću gumu. „I bilo ti je
vreme, da mi se više tu ne izležavaš. Idi kući pa čmavaj,
nije ovo hotel. Stvarno su pacijenti odvratni. Ajde, čisti
se, čekaju te šerifi, da popričaju sa tobom.“
Plašio se da će se zaneti, kada ustane, ali nije.
„Vaš je, možete da mu radite šta god hoćete. Mi smo
sa njim završili“, prepustila ga je policajcima, kao da im
predaje paket.
Lične podatke i izjavu su mu uzeli u portirnici.
„Laže, sve laže“, gunñao je stub, vidno okuražen,
neko ga je izgleda ubedio da ništa nije zakačio.
- 350 -
 „Možeš da ideš“, sklopio je službenu beležnicu
policajac sa brkovima.
„Kako to, može da ide?!“, pobunio se stub.
„Nema osnova za privoñenje.“
„Kako nema?“
„Nema. Imamo sve podatke, imamo sve izjave,
pozvañemo ga kad doñe vreme.“
Stub je složio ojañenu facu deteta koje su poslali na
spavanje.
60.
Jedno je bilo zamišljati kako odlazi, uz ogromno
olakšanje što se oslobaña tereta koji ju je godinama
gnječio, uz slatku slutnju mogućnosti koje se otvaraju,
dolazilo joj je to i ranije, razgonila je takve pomisli, terala
ih od sebe, sada je dopustila da je preplave.
Zaista otići, bilo je to već nešto sasvim drugo.
Ustuknula je pred činom, suočena sa mnoštvom
praktičnih prepreka, koje bi trebalo savladati. Naišla je na
sveprožimajuću inerciju svakodnevnice, guste, lepljive.
Naišla je na mukli, rasplinut ali utoliko žilaviji otpor
kojim je svakodnevnica bila spremna da se odupre
svakom pokušaju da se iz nje izañe.
Ustuknula je pred osećanjem krivice, zbog toga što
bi svojim odlaskom nešto uskratila, nešto oduzela, nešto
poremetila, što bi povredila, pričinila štetu, najpre tim
dečacima, a onda i tom čoveku koji nije bogzna kakav,
ali opet...
Izneverila bi Gojka, Miloša, Prleta, nanela im bol sa
ko zna kakvim posledicama. U dobu su kada svaka
povreda zadire duboko. Ima li prava da im to uradi?
Zar da strugne? Zar da ostavi zadatak koga se
poduhvatila, zbog lične udobnosti? Bednog li razloga.
Zar je zaista ne vuče ništa više, ništa bolje? Ugraditi sebe
- 351 -
u temelje tuñih života, zar je to sudbina od koje se beži?
Zar bi da sklizne u lakoću? Zar bi da padne na Sneškine
grane?
Da, pohodile su je i ranije misli o odlasku. Branila
se, nije im dopuštala da prodru. Ovog puta su je
zaokupile kao nikada ranije. Nametnule su se. Nije uspela
da ih otera. Nije ni pokušala. Nije ni želela da pokuša.
Bile su dovoljno snažne da je osvoje, ali ne i da je navedu
na delo.
Bila je nezadovljna sobom. Dakle, ipak nije borac,
kao što je volela da misli o sebi. Pravi borac neće
ustuknuti. Ni pred spoljašnjim, ni pred unutrašnjim
preprekama. Pravi plivač ne mlatara rukama na obali,
nego se baca u vodu.
Našla se u nemogućoj nedoumici. Niti da ode, niti
da ostane. Nije više pripadala ni mužu, ni sinovima, nije
više sebe zavaravala da im pripada. Nije mogla da ih
napusti. Jedan deo Vlatke se uhvatio u koštac sa drugim,
nijedan da nadvalada. I da ostane meñu njima, neće biti
sa njima. I u prisustvu će biti odsutna. Ali će ostati i ako
ode. Poneće ih sobom u taj novi život, makar kao prekor,
makar kao pepeo i gorčinu poraza.
Bila je smetena. Plašila se da je nezadovoljstvo ne
pretvori u jednu od onih ženturača, koje kinje i i sebe i
sve oko sebe. Nije htela da postane jedna od onih
kiselkastih, zajedljivih, večito vajkajućih mučenica i
patnica, koje nikom ne praštaju što su uništile sopstveni
život, što su se ukopale, što su se zakopale. Što su
istrunule. Zar i nju to čeka?
Na čas kod Lane krenula je sva dvojna, nerazrešena
u sebi. U takvom stanju bi najradije izbegla svaki spoljni
dodir, najradije bi se negde sklupčala, dok se ne rasplete.
Nije li, uostalom, budalasto učiti bilo šta, a ni u sebi
se ne razabiraš? Šta će joj pomoći to znanje? Zar će
dotaći išta bitno? Zar će razrešiti njene nedoumice? Znala
- 352 -
ili ne sa kompjuterima, ostaće ista Vlatka, ukleštena
izmeñu nemogućeg odlaska i nemogućeg ostanka,
izmeñu borbe i pristajanja. Ne zatrpavamo li se prividnim
znanjem, kako bismo izbegli ono što nas iznutra tišti,
razdire, uznemirava? Hteli bismo da umemo i ovo, i ono,
samo da zaboravimo, samo da prikrijemo kako se u sebi
ne snalazimo.
Opet, Lana je za nju odvojila deo svog vremena,
trebalo je to ispoštovati. Sama je tražila. Ne možeš da se
igraš sa ljudima, sad hoću, sad neću.
Bilo je tu još nešto, bitnije. Bilo je to neko
iščekivanje, tanano, treperavo. Iščekivanje nečeg
neopipljivog, neodredivog. Kao da je ta devojka nosila
neku tajnu, koju će preneti Vlatki. Ne rečima, tajna se ne
iskazuje, tajna zrači. Prožme te. Ispuni. I onda će se sve
osvetliti, sve povezati, sve uskladiti, sve razmrsiti, sve
probuditi, sve oživeti, sve ozariti.
Žudela je, nekad, čeznula za bićima koja zrače.
Susretala se samo zgasla, pepeljasta stvorenja. Nikada tu
žudnju, tu čežnju nije iščupala iz sebe, iako je bilo
previše bola u svakodnevnim razočaranjima. Samo ju je
prigušila, ublažila. Probijale su se ta čežnja i ta žudnja
kroz slojeve kojima ih je prekrila. Pokušavala je da im
udovolji. Na predavanjima, na primer. Tražila je na njima
više od pribežišta, više od prijateljice. Tražila je tajnu.
Tražila je biće koje zrači. I nije nalazila. Sa svakog
predavanja je izlazila sa oporim ukusom nečeg
neostvarenog. Izveštila se da tu oporsot izbriše u
magnovenju. Mnogo toga je brisala.
Povuklo bi je ponešto. Kao borac protiv medicinske
mafije. Kao da je u njemu bilo... Nečega. Prevarila se,
obmanula sebe sopstvenom željom, osetila je to čim su se
susrreli. Bilo je u njemu nečeg zamorno jednoličnog,
nečeg škripavog, nečeg mehaničkog, kao u svakoj ozlo-
- 353 -
jeñenosti. I nema šta tu sebi da prebacuje. Nije se
uplašila, poslušala je svoj osećaj i povukla se na vreme.
Da nije i od Lane pravila ono što ta devojka nije? Da
je nije saobražavala svojim nadanjima? Ili... ovog puta...?
Sivkasti pas se valjao po snegu. Sa bilborda se
smešila žena glatke, zategnute kože. Vakcina mladosti,
bilo je ispisano krupnim slovima. Zauvek mlada. Hoće li
ikada dići bunu tužne zatočenice svog izgleda? Teško.
Pokorne su žene. I najkočopernija strepi pred svojim
ogledalom.
Spodoba u zelenoj jakni dobacivala je prolaznicima:
„Videćete vi ko sam ja!“ Niko se nije obazirao. Samo je
jedan dečak pokušao da zastane i da ga osmotri, ali ga je
majka žustro cimnula za ruku.
Dan se gasio, noć prikradala, još malo pa će blesnuti
ulične svetiljke, podrhtavale su od nestrpljenja da se
poduhvate posla. Zaurlala su kola hitne pomoći.
Šarlatani, rekao bi čovek sa četvrtastim naočarima i
špicastom bradom. Lako je to reći. Lako je poricati. Dok
ti ne zatrebaju. Drugačije je kada zalebdiš na ivici smrti.
Drugačije kada se previjaš od bolova. Bile je u njegovim
tvrdnjama nečeg previše odsečnog, previše krutog da bi
bile istinite. Bilo je neke nasilne izoštrenosti. Kao da je
istina nož kojim sečeš pogaču života.
Jeste, preteruju doktori pripisujući sebi moć koju
nemaju, jeste, stvaraju zavisnike, Mladena je primer, ali
preteruje i borac u svom poricanju. Ništa nije tako
jednostavno, tako nedvosmisleno. Ne postoji jedna, već
mnoštvo plavih boja. Nisu iste plava neba i plava mora.
Sve je u više ili manje. Istina je pitanje prave mere.
Samo, koja je mera prava?
Na ulazu u Laninu zgradu zatekla je umrlicu,
prošlog puta je nije bilo. Nestao je jedan život, izmeñu
dolaska i dolaska. Industrija smrti je revnosno radila
svoje. Živi se nisu bavili umrlima već praktičnim
- 354 -
poslovima, kojima se obeležava nestanak. Bilo je doba u
Vlatkinom životu kada je odbijala da umre. Neću da
umrem, neću da umrem, neću da umrem, ponavljala je,
kao da život i smrt zavise od njene odluke. Bila je tada
negde Miloševih godina. U Gojkovim je već odbila da
misli na kraj koji je čeka. Posle poroñaja je strah za
vlastiti život zamenila briga za život majušnog stvorenja,
koje joj je povereno, prvog, pa drugog, pa trećeg.
Kao da je začula udar zemlje o poklopac sanduka.
Živu će je sahraniti, probila ju je užasna pomisao. Gotovo
se presavila.
„Je li vam dobro?“
Zar tako rñavo izgleda? Želela bi da sebe osmotri sa
strane, Laninim pogledom.
„Sve je u redu.“
„Samo vi sedite u ovu fotelju ovde, udobnije je nego
za radnim stolom. A ja ću odmah da pristavim čaj. Ništa
boljeg od vrućeg čaja. Najsigurnije oporavlja.“
Dozivaće iz svog kovčega, ali je niko neće čuti.
Pred Vlatkom se stvorila činija sa jabukama,
bananama, mandarinama. Stvorila se i čaša vode, i
posuda sa medom. I činija s keksima. Kako je samo hitra
ta devojka, hitra bez užurbanosti, pomislila je sa
divljenjem. Možda se hitrina i užurbanost poništavaju?
Više niko ništa ne stiže, otkad su se svi užurbali na sve
strane, iskidanih, grčevitih pokreta, kao pokvarene
igračke na baterije kojih je, do pre par godina, kuća bila
puna.
„Hajte, navalite. Med ne može da škodi. Voće ne
može da škodi.“
Zapahnuo ju je okrepljujući miris čaja. Krepila su je
i gipkost, svežina te devojke. Bilo je to više od mladosti.
Bilo je to... nešto. Ono sa čime se možda svi rañamo ali
što malo nas uspeva da sačuva.
- 355 -
Radile su na Vlatkino navaljivanje. Godilo joj je da
oseti kako joj misli klize, bez napora, bez otpora.
Nije li sama sebe ubacila u frku? Bez ikakvog
istinskog razloga? Nije li sebi stvorila lažnu nedoumicu?
Namerno nerešivu? Nije li preuveličala i sumnjičave
poglede na poslu, i Mladenina navaljivanja? Nije li u
borcu protiv mafije videla najpre više, zatim manje nego
što on jeste? Nije li preuveličala porodičnu provaliju?
Ničija deca nisu onakva kakva bi roditelji hteli da
budu, pa nisu ni njena, nema tu ničeg strašnog,
ponajmanje nepodnošljivog. Niko joj, uostalom, nije dao
pravo da krmani njihovim životima. Na kraju krajeva, zar
je Sutlijaš nešto gori od drugih? Fotelja, daljinac, sportski
prenosi, pićence i grickalice, svi su muževi manje više
takvi. Niko ne može preko sebe, pa ni Sutlijaš. Makoliko
bi ona volela da njen životni saputnik, više od saputnika
ionako nećeš dobiti, bude bolji.
I šta s tim ako joj mnogo toga izmiče? Njen je uticaj
toliki koliki može biti. Ne može da pobedi sile neizmerno
jače od sebe. Teško joj je da to podnese, da to prihvati.
Po čemu zaključuje da u firmi svi misle da je luda,
da je izmislila lažnu dojavu, zato što joj se pričinilo? Da
li joj je to neko rekao? Jedino je Mladena nešto
nagovestila, ali je ona takva, svuda vidi porremećaje koje
treba lečiti. Vidi ih i kod sebe, a kako ne bi kod drugih?
Nije li to Vlatka pripisala vlastite primisli onima sa
kojima radi? Nije li samu sebe proglasila ludom, radije
nego da se pomiri sa tim da je nasela, da nije u stanju da
prepozna lažnu dojavu, što niko i ne bi mogao. Nisu
mogli ni policajci, kojima je to posao. Ne zahteva li od
sebe previše?
Uz Lanu, sve je dobijalo primerenije obrise. Hlapile
su tlapnje.
Ne, nije sebe živu zakopala. I neće.
- 356 -
 Kretala se poigravajućim korakom kroz veče od
somota. Kada joj se to poslednji put dogodilo?
61.
Peticija je kružila po domu zdravlja, Gavrane, daj
glavu. Nenadu nije ponuñeno da je potpiše. Kosnulo ga je
što je preskočen, zaobiñen, škartiran. Kao da mu je nešto
oduzeto. Neko pravo, bez obzira da li bi ga iskoristio,
možda i bi, samo je na njemu da o tome odluči, ni na kom
drugom, iako nema ništa protiv Gavrana, iako nije hteo
da se baci u agitaciju, agitovanje mu je mrsko, ma kakvo
i ma zašta bilo. Nije agitatorska priroda. Nije ni hajkačka.
S druge strane, ne bi ni za Gavrana zapeo. Opet, možda
bi i on bacio svoju grančicu na lomaču, iz čistog
zadovoljstva da vidi kako drugi gori, i u njemu, ne poriče,
ima toga.
Istovremeno sa potpisivanjem preticije, stupili su u
dejstvo i Gavranovci. Nikome ne bi savetovali da se
upušta u taj mutljag, da ne slomi vrat. Gavran ima čvrsto
uporište tamo gore, nije mu stati na žulj, mogao bi gadno
da opauči. Kog odalami, taj se više neće dići. Šta im fali
sa Gavranom? Uradio je za dom zdravlja ono što niko ne
bi. Potegao je sve veze koje je mogao. Zauzeo se kao da
je njegovo. Je li ikada ikom učinio išta nažao? A mogao
je, samo da je hteo. Mnoge je mogao da ukopa. Ponajpre
one koji sada naglasnije kevću protiv njega. Bilo je i
razloga i povoda. Samo što nije takav, blag je čovek, ne
bi ni komarca spljeskao, ni mrava zgazio. Dok ga ne
ubodeš u nezgodno mesto. Onda ga se čuvaj. Taj je kao
grizli, kada se razjari. I kako mu se vraća sve dobro?
Opanjkavanjem, podmetanjem. I ko se u to upustio?
Poslednje ništarije. Najgori neradnici, nikakvi stručnjaci.
Oni kojima bi bilo pametnije da se pokriju ušima i ćute.
Oni koji ne znaju ništa drugo nego da podmeću nogu
- 357 -
sposobnijima i boljima od sebe. A zašto? Da zadovolje
svoju pohlepu i svoju sujetu. Da preuzmu dom zdravlja i
sve rasture, sve očerupaju. To im je jedini cilj. Nije se sa
takvima hvatati u kolo. Nije za takve vaditi kestenje iz
vatre.
Tako su šuškali Gavranovci. Brižni, dobronamerni.
S njihove strane, Nenadu je pristupila fizijatrica.
Imala je smeñu kosu, paž frizuru, lice širokih jagodica i
oblu bradu. Pohvalila ga je što se ne meša sa ološem.
Pametno mu je to. Šta će pošten i stručan čovek sa
propalicama i neznalicama? Najgora je ona Obradovićka
sa kojom deli ordinaciju. Dobro je što nije dopustio da ga
smota. Ta je navikla da sve dobija na sise, butke i
guzove. I na onaj njen jebozovni kez, na koji muške
gluperde padaju kao muve. Poslednja profuknjača, mogla
bi slobodno da stane na ulicu, i ništa drugo, ta ti je za
železničju stanicu, ne za zdravstvenu ustanovu, da širi
noge, ne da leči ljude, a prohtelo joj se da direktoriše.
Zbog toga je i nadigla čitavu galamu. Ni doglavnici joj
nisu ništa bolji. Roditelji ne smeju ni da vode decu kod
onog nazovi pedijatra, od oftalmologa možeš da izañeš
samo još ćoraviji nego što si kod njega ušao. Od glavne
sestre propištaše svi pacijenti. Lepo se društvance
skupilo, nema šta. Sačuvaj bože da im stvarno uspe ono
što su naumili. Nastradali bi i zaposleni, i pacijenti, kakav
bi rusvaj napravili, kakav bi džumbus i grabež nastao.
Zato treba pomoći Gavranu da se održi. Treba na svakom
koraku suzbijati korov, neutralisati otrov koji se širi.
Treba razuveriti zavedene, ohrabriti zaplašene, učvrstiti
kolebljive. Gavran će umeti da se oduži. Takav je čovek,
gotov da nagradi svaku zaslugu. Nenada je već zaštitio, tu
nedavno, a da mu ni reč o tome nije rekao. Bila je kod
njega nekakva Jakovljevićka, ili tako nekako, došla je da
se žali zbofg nesavesnog lečenja. Dobru joj je bukvicu
očitao. Zar naš Novaković nesavestan? Pa to je jedan od
- 358 -
nasjavesnijih radnika koje imamo. Najprilježnijih, najte-
meljnijih, najstručnijih. Tako joj je natrljao nos, da se
izašla sva pokunjena.
Šilo se zarilo u Nenadovu utrobu. Tutumračica je i
ovde rovarila protiv njega, pokušala da ga namesti. Naći
će njene podatke, imaju tu prestupnicu u kartoteci, pa će
joj, zvrc, na vrata, koga ti hoćeš da sjebeš, žgadijo? Pa
udri, dok mu se ruka ne zamori. Udri i udri. A kada
raspizdi onog njenog Pizdića, ceo urgentni centar neće
moći da ga sastavi. Tako sa takvima treba, drugo oni i ne
razumeju.
A naći će se i raznih bonusa, i sličnih stvarčica,
kuvala ga je fizijatrica. Moglo bi i načelničko mestašce
da padne.
Regrutaciji je umakao na jedvite jade.
Zaverenici su, meñutim, spominjali ogromne cifre,
koje su proneverene. Da li su ih izmislili ili su zaista
vrbovali nekog iz računovodstva pa raspolažu
proverenim podacima, nije ni bilo naročito važno. Važno
je bilo da cifre ostavljaju utisak. U propagandi je utisak
sve, istina ništa. Samo se učinak računa. A učinak i istina
nemaju nikakve veze. Zapravo, izmišljotinama se daleko
više postiže, upečatljivije su.
Tvrdili su da Obradovićku obrañuje budža sa samog
vrha, tako da je Gavran već osuñen, treba ga samo
malkice gurnuti pa da padne. Svako veče budža po nju
šalje službena kola. Bez nje ne može.
Službena kola? Novost za Nenada. Nije valjda
plavušan taj budža? Ne bi rekao da je tako visoko? Ili je
skot samo podvodi nekom iznad sebe?
Spanñala se s nečijim šoferom, odvraćali su
Gavranovci.
Uskomešalo se. Uzavrelo. Zapenilo. Zajapurilo.
Olga se razbolela. Našla je kad će, ljutio se Nenad.
Lomila ju je groznica, gorela je u vatri. Grip, ništa drugo.
- 359 -
Eto, opet mu je sedativ izmakao. Ponovo nije mogao da
na nju računa. Bolest ju je uzela pod svoje. A bolest je
surevnjiva gospodarica. Šta zaposedne, to je samo njeno,
tu više niko nema pristupa. Biće pod njenom vlašću je
izgubljeno za sve ostale, i sve ostalo.
Ne, nije Olga imala pravo da mu to priredi. Mogla je
malo da se pripazi, umesto da ga ostavi na cedilu baš
kada se našao izmeñu zaraćenih strana. To je već krajnje
zabrinjavajuće. Pod hitno mora da se snabde još kojom
Olgom. Ova je postala previše nesigurna. Koliko juče ga
je prevarila sa prijateljicom, sada ga vara sa bolešću,
sutra ko zna s kim i ko zna s čim.
Svratio je do kompjuteraša, da pokuša da ga usmeri
na pravu stranu. Kolega Hočkins ga je posmatrao
sažaljivo, tužno. Još jedan suvišan život. Valja ga
prekratiti. Iz samilosti.
Kompjuteraš je pucketao ukrštenim prstima. Nenad
se spoticao o taj zvuk. Cevi su krkljale, u ropcu.
Iako ometan, Nenad je kako tako izložio slučaj
klinike, napustio ju je iz protesta, nije to više mogao da
gleda. Protest se sam ubacio u priču, da je ulepša. Lepo je
legao, kao da mu je tu prirodno mesto, kao da bez
protesta nikako nije moglo da proñe.
Kompjuteraš ga je saslušao, ali odsutno, videlo se da
su mu misli na sasvim drugoj strani. Pati, siromah, od
poremećaja pažnje, mora da se leči, dok još ima nade.
Složio se, iako ne sa previše žara, da to razbojničko
gnezdo valja raskrinkati i rasturiti. Pozvao je Nenada da
to učini, našta se ovaj trgao, zatečen. Nenad će to najbolje
obaviti, izbliza poznaje okolnosti, što se Luke tiče, sa
zadovoljstvom će mu dati prostor na sajtu, da izloži šta
ima, i pružiće mu svaku vrstu pomoći. Ali je na doktoru
Novakoviću da zada udarac, najbolje poznaje slabosti
svojih kolega. Mogao bi i da zakuca na vrata redakcija,
možda i prodre u neke novine, probije se na neku
- 360 -
televiziju, stigne do radija. Valja probati. Još ako negde
nekog zna...
Što se navlačenja i navatavanja pacijenata tiče, tu bi
i Nenad mogao ponešto da uradi u svojoj ordinaciji.
Mogao bi da unese malo sumnje meñu bolesnike. Da,
recimo, priupita one koji mu doñu na pregled – a zašto se
vi uopšte lečite? Šta će vam to? Šta mislite time da
postignete? Šta očekujete od lekara?
Nenad je stao da vrda, taj čovek ga stalno primorava
da vrda, nije mogao da glat odbije, predlog je zanimljiv,
razmisliće, razmotriće, nije od onih koji odlučuju na
prečac, lome preko kolena, svaku stvar mora da razmotri
sa svih strana, da je po stoput prevrne, da sagleda sve
posledice, da odvagne pluseve i minuse.
Šteta bi bila da ne proba, postigao bi lep uspeh,
kompjuteraš se nije obazirao na Nenadovo vrludanje,
pritiskao ga je uza zid, speljskaće ga.
Izašao je mračniji nego što je ušao. Svi su mu
okrenuli leña. Čak i kompjuteraš. Ni on neće da sprovede
u delo Nenadovu osvetu, a na to je računao kao na
sigurno. Ljudi su strašno nepouzdani. Varljivi kao bolest.
62.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Jedno vreme sam, još osnovac, užinu ostavljao
psima lutalicama. Bilo mi ih je žao, nisu imali ni kuće,
niti ikog da brine o njima. Na časovima mi je glad čupala
utrobu, ali je u tome bilo i nekog uživanja. Što je glad
bila jača, zadovoljstvo je bivalo veće, podvig mi se činio
značajnijim. Neko me odnekud posmatra, neko više biće,
i balgonaklono, sa odobravanjem prati moje postupke.
Ovaj mali ima srca, govorilo je to više biće.
- 361 -
Negde u to vreme, halapljivo sam gutao priče o
dečacima herojima koji su, poneseni veličanstvenom
lepotom rata, spremno žrtvovali svoje mlade živote. I
skoro da mi je bilo krivo što moja zemlja trenutno nije
vodila nikakav rat, onaj prethodni, dobijen bez mog
učešća, preselio se u udžbenike i čitanke, koji bi mi
omogućio da sledim njihov primer.
Rat je došao kasnije. Kao inkasant. Da naplati svoje.
I naplatio je. Račun je bio papren.
Odrasli smo kao generacija bez ratnih podviga,
valjda smo ih zaželeli.
Jednom prilikom, bilo je to u gimnaziji, u igri je
slomljen školski prozor. Nastala je oko toga poprilična
gužva, nadigla se silna graja, tim veća što školske vlasti
nisu uspevale da pronañu krivca. Razredni je zapretio da
će čitav razred biti kažnjen ako se krivac sam ne javi. Ili
ako drugi ne otkriju ko je to uradio.
U učionici je vladala napeta tišina. Svi su, sagnutih
glava, gledali u klupe.
„Dakle?“, upitao je razredni.
Niko da progovori. Neki kao da su čak prestali i da
dišu.
Znao sam ko je razbio prozor. Bio je to jedan iz
grupe dečaka koja me je kinjila. Znali su to i mnogi
drugi. Niko da prijavi. Jedni iz straha od osvete, drugi jer
su se gadili cinkarenja.
„Ko prikriva zlodelo, i sam u njemu učestvuje“,
poručio je razredni. Njega su gazili odozgo, na njemu je
bilo da gazi one ispod sebe. A ispod smo bili mi, učenici.
Danas razumem lanac gaženja, osnovni zakon
ljudskog čopora. Prokljuvio sam ga. Ali sam tada bio
daleko od te spoznaje. Reči razrednog sam uzeo ozbiljno.
Dobio sam priliku da svojim mučiteljima vratim
milo za drago. Hoću li je iskoristiti?
- 362 -
 Nešto me je podiglo iz klupe. Ustao sam uz suvi
šum stolice, stvorio je strahovitu buku u toj suspregnutoj,
nabijenoj tišini.
Tridesetak glava se okrenulo ka meni. Razredni je
zastao, iznenañen. Zapravo nije očekivao da se iko javi.
Pribegao je jednoj od onih rutinskih pretnji koje se
upućuju više reda radi, koliko da se i to pokuša, nego što
se veruje u njihovo delovanje.
„Da čujemo, Novakoviću. Da čujemo. Ti, dakle,
znaš ko je to učinio?“
Pre nego što sam progovorio, ni sam nisam znao šta
ću reći. Hoću li ukazati na krivca?
Ščepala me je zastrašujuća ali sladostrasna
vrtoglavica. Kao kada poželiš da se prepustiš neodoljivoj
privlačnosti ponora.
„Ja, ja sam to učinio“, izgovorio sam glasom
uzdrhtalim od uzbuñenja.
Na tridesetak lica se pojavilo olakšanje, pomešano
sa čuñenjem i nevericom.
Na licima dečaka iz grupe, kojoj je pripadao krivac,
sinuo je osmeh podrugljivog olakšanja. Kakva budala,
govorili su ti osmesi.
Kod kuće je razbijeni prozor proizveo pakao –
trebalo ga je platiti. Otac, vazda težak na pari, huktao je,
ječao, hvatao se za glavu i vajkao kako ću upropastiti
čitavu porodicu. Majka je u ovom dogañaju nalazila još
jednu potvrdu činjenice da se od mene može nadati samo
šteti, i rodio sam se da nanosim štetu, ponavljala je, i
ništa drugo. Brat se sladio mojim mukama.
U razredu mi netražena žrtva nije donela ni
prihvatanje, ni divljenje, ni zahvalnost. Šta sleduje onima
koji ne umeju da čuvaju svoju kožu? Prezir. Ko je
dovoljno lud da sam podmeće leña, zaslužio je da po
njima i dobije.
- 363 -
Lekarski poziv, eto nove prilike za žrtvovanje.
Smatrao sam se obaveznim da se potpuno posvetim
pacijentima, do kraja, bezuslovno, sasvim zaboravljajući
na sebe i svoje interese. Prizivao sam neku veliku,
pogubnu epidemiju, spasavao bih tada živote, dovodeći
sebe u krajnju opasnost, sve dok se jednog dana ne bih
zarazio i umro. Bila bi to herojska smrt.
Nezavisno od bilo kakve koristi ili štete, nezavisno
od posledica i doprinosa, ima u samoj žrtvi neke veličine,
neke neizmerne lepote. Žrtva je cilj, ne sredstvo. Ona je
uzdizanje iznad samoodržanja, iznad opstanka. Žrtva je
način da pobediš smrt, prezrevši je.
Preduhitriti smrt. Ne dozvoliti da te ponizi. Odreći
se života pre nego što ti bude oduzet. Onako kao što se
odričeš onoga što ionako nećeš moći da zadržiš. Onako
kao što žuriš da napustiš ljude pre nego što te odbace.
Dobrovoljnošću nadvladati odvratnu, unižavajuću
nužnost. Tako bih da samog sebe učinim uzrokom, ne
pristajući da me neumitnost svede na posledicu.
Gnušam se nužnosti. Mrzim kada mi je uskraćen
izbor, iako mi odlučivanje teško pada. Mrzim kada se ja
hoću raspline u bezlično to tako biva. U nešto što od
mene ni najmanje ne zavisi, na šta nikako ne mogu da
utičem. Niko te ništa ne pita, ima li odvratnijeg izraza?
Žrtvom prevazići nužnost. To niko ne razume.
Grčevito hoće ono što moraju hteti – samoodržanje.
Nasrću na mene da produžim njihov prljavi i puzavi,
otužni i ogavni, bestidno bljutavi, bezrazložni opstanak.
Svako bi da se dokopa nekog čudotvornog sredstva,
nekakve pilule, tečnosti, svako bi da se podvrgne nekom
magičnom postupku, koji će ga razrešiti bolesti, sačuvati
od smrti, i podivlja kada mu to ne obezbediš. Rastrgao bi
te.
Nemam serum koji pobeñuje smrt. Eto, nisam ga
pronašao. Desilo se. Zabasao sam na druge puteve.
- 364 -
Možda je tako i bolje. Na šta bi ličio svet u kome niko ne
bi umirao? Kada ne bi bilo umiranja, da li bi bilo
rañanja? Smrt i rañanje su neraskidivo povezani. Život
koji gasne doziva onaj koji se budi, život koji nestaje
ustupa mesto onome koji će nastati. Večni život jednih
bila bi vapijuća nepravda prema svim ostalim koji, u
predvorju vremena, uzalud čekaju da budu pušteni na
ovaj svet. Da li bi besmrtnost živih ubila neroñene?
Osuñenik se, izabravši žrtvu, uzdigao iznad sebe.
Nije više onaj ko trpi, postao je onaj ko čini. Nije više
onaj koga su obeležili, nije više onaj koga su odbacili.
Nije više onaj koga uklanjaju, postao je onaj koji iz-
bavlja. Uzvisio se iznad onih radi kojih se žrtvuje.
Naprotiv, kenjkave žrtve, one koje se vajkaju na
nepravdu, nikada me nisu privlačile. Iz takvih progovara
slabost, ne plemenitost. Nisu umeli da se odbrane, i to je
sve. Hoću čistu žrtvu, žrtvu bez dželata.
Doñavola i žrtva. Baš sam svašta nadrobio. Žrtvuju
se samo budale i magarci. Pametnjakovići žrtvuju druge.
Neštedimice. Njihov put je popločan tuñim leševima.
Takve barabe zatim slave kao veličine. Trpaju ih u
udžbenike, podižu im spomenike.
Šta sam onda hteo?
Žrtva je bila lukavstvo, taktička varka. Sredstvo da
iznudim zaštitu. Trebalo je da steknem zasluge zbog
kojih bi me neka viša sila sačuvala od uništenja. Naravno,
nisam uspeo.
Meni, zna se, ništa ne uspeva. Osuñen sam na
poraze. Nele – krele, Neša – noša, Šonjara – klonjara,
Neša – peša, kunjalo – kenjalo, Nešonja – blesonja, daj
mu šuške posred njuške. Sitan, meketavi smeh
To je nepromenjivo. Budalasto je da se zanosim.
Opet, ne mogu drugačije. Odbijam da prihvatim
život bez zaštite.
- 365 -
Kada bih bar postao neophodan. Kada bih, recimo,
imao neki zadatak. Tada bih bio bezbedan. Čovek ne
nestaje sve dok ne obavi zadatak koji mu je poveren. Sve
dok ne ispuni svoje pozvanje. Ja taj zadatak nemam.
Odrekao sam ga se, kukavički. Ne tragam za napitkom
večnog života. Ne borim se sa smrću. Pozvanje mi se
srozalo na posao.
Sa kompjuterašem je drugačije. Nije prikan mutav.
Izmislio je sebi zadatak i čvrsto ga se drži. Niko mu ga
neće tek tako oteti. Da ga se sam odrekne, nije mu ni na
kraj pameti. Nije, kao ja, lakomislen. Taj zna zašto je na
ovom svetu. Tu je da otkriva, prati i raskrinkava
medicinsku mafiju. Bez njega se, dakle, ne može.
Postojim bezrazložno. I zato mogu da budem uništen
u svakom trenutku. Zbog najbeznačajnije sitnice. Ili bez
ikakvog povoda.
Kome sam ja to neophodan? I zbog čega?
Nikome. Ni zbog čega. Da se ne zavaravamo.
Pacijentima, reći ćete? Jak štih. Njima ne trebam ja.
Treba im sprava za dijagnostiku i terapiju, na kojoj mogu
i da se iskale za sve ono što im nije potaman.
Jesenje jutro. Koračam oko jezera.
Vrane krešte: krrr, krr, krr. Krto osušeno lišće prašti
pod njima.
Lišće je smeñe, skoro narandžasto.
Drvo ljubičaste krošnje. Svetle i tamne, tu i tamo
gotovo plave, marinski plave.
Toranj u daljini se utapa u zamućeni vazduh.
Pomalja se kada mu se približim.
Začarano jezero, bez ljudi. Napušteni baštenski
stolovi i stolice, pedaline, vodeni bicikli, klupe,
klackalice, ljuljaške, tuševi.
Šljunak, tu i tamo prošaran travom. Deblo u blizini
vode. Linija trave na obali.
- 366 -
 U vodi, ogledaju se ptice. Nadleću u niskom letu.
Na površini jezera, mrlje tamnije svetlosti se
izdvajaju iz svog okruženja.
Doñi, zove me jezero, šapatom jezivo tihim. Doñi,
ponavlja poziv. Nešto u meni želi da se odazove. Bežim.
To je zatim jedan drugi, sivkast i nekako vunast,
malo vetrovit ali topao i veoma stišan dan kasnog
proleća. Leto je već tu negde, iza ćoška, samo što se nije
pomolilo. Retki kupači na obali, raštrkani, razbacani po
beličastom šljunku. Po koji šetač, po koji trkač, po koji
biciklista, po koji roler na stazi duž obale.
Mahom prazne stolice i ligenštuli, na plaži. Nikog na
postoljima za spasioce.
Dvoja policijska kola, jedna bela, jedna plava.
Na šljunku, tik uz vodu, predmet nejasnih oblika,
pokriven belim prekrivačem. Policajci se vrzmaju izmeñu
predmeta i kola. Deluju neodlučno ili tek bezvoljno, kao
čovek koji se upravo probudio, pa nikako da se otrese
sna, nikako da se pribere, nikako da se priseti šta bi
trebalo da započne sa sobom. Tu je i jedan civil,
prebacuje se s noge na nogu. Ne deluje uzbuñeno.
Devojka s kikom, u policijskoj uniformi, korača od
predmeta ka plavom policijskom autu. Naslućujem se da
se nešto dogodilo. Taj belim prekriveni predmet bi
mogao biti davljenik. Kao da kretanje devojke to
potvrñuje.
Jedan prolaznik zastaje, privučen znatiželjom. Pita
da li se to neko udavio. Civil odgovara nešto
nerazgovetno.
„Mlad dečko?“, pita prolaznik.
„58“, odgovara civil ali nije jasno da li su to godine
života ili godine roñenja.
Policajac civilu: „Tu su vam njegova povlastica i
lična karta.“
- 367 -
Čovek u čamcu priča čoveku na obali o nekome ko
se upleo u travu jezera i borio sa njom. Tragovi trave su
mu nañeni pod noktima. Stresam se zbog te mukle,
usamljeničke borbe sa nečim vijugavim i sluzavim, što te
obavija.
Podići pokrov. A šta ako se ispod njega nalazi telo
bez lica?
Sve se nastavlja dalje. Šetači šetaju, trkači trče,
biciklisti obrću pedale svojih bicikala. Poneko ispija kafu,
neko se smuča na vodi. Kao da se baš ništa nije dogodilo.
Život se uvek nastavlja dalje.
Nestanak koji gotovo da ništa nije poremetio.
Sumorno. Užasavajuće.
Ima te i više te nema. Munjevito biva popunjeno ono
malo praznine što je ostaviš iza sebe.
Najstrašnija u smrti je njena beznačajnost. Zato se
toliko staramo da joj podignemo važnost, ritualima
kojima je okružujemo.
Zato mnogi toliko zapinju da bi sebi dali na značaju.
Da ne umru nepoznati, bezimeni. Da stvore ime iza koga
će ostati nenadoknadiva praznina.
Čovek bi se mogao ubiti kako bi vlastitom odlukom
preduhitrio ono što je neminovno i upravo stoga
beznačajno.
Možda sam već umro a da to ne znam? Možda je
samo privid da živim? Možda sam ubijen ko zna kad?
Ugušen u kolevci? Pa se moja neupokojena duša vrzma
svetom, ne nalazeći smirenja. Možda se nisam ni rodio?
Možda sam tek san nekog živog? Kada se snevač pro-
budi, više me neće biti.
Ljudi su mrtvi, ne smrtni.
63.
Svinjski grip ljudska greška?
- 368 -
 Svetska zdravstvena organizacija (SZO) istražuje da
li su tvrdnje australijskog naučnika Adrijana Gibsa o
nastanku svinjskog gripa tačne, javljaju agencije.
Ovaj 75-godišnji naučnik, koji je sarañivao s
farmaceutskom kompanijom „Roš holding” na
proizvodnji leka „tamiflu”, izjavio je da će objaviti
studiju u kojoj tvrdi da je novi virus rezultat ljudske
greške.
Gibs je detaljno objasnio kako smatra da se virus
slučajno proširio u jajima koje naučnici u laboratorijama
koriste da razviju nove viruse i naprave vakcine.
On je kazao da je do tog zaključka došao prilikom
utvrñivanja porekla virusa proučavajući njegovu
genetsku strukturu.
„SZO je prošle nedelje dobila Gibsovu studiju i sada
je proučava”, izjavio je vršilac dužnosti pomoćnika
generalnog direktora SZO Keidži Fukuda.
Gibs, koji je 40 godina proučavao evoluciju
mikroba, jedan je od prvih naučnika koji je analizirao
genetički sastav virusa H1N1, koji se pre tri nedelje
pojavio u Meksiku.
Fukuda je rekao da virus, koji je rezultat
laboratorijskog eksperimentisanja ili proizvodnje
vakcine, možda znači potrebu za većom bezbednošću, a
ukazivanjem na izvor virusa naučnici mogu bolje da ra-
zumeju potencijal širenja mikroba i izazivanja bolesti.
„Što pre otkrijemo odakle je virus, stvari mogu da
postanu mnogo bezbednije”, kazao je Gibs, napominjući
da bi u pitanju mogla biti i greška, odnosno da je virus sa
svinje „skočio” na nekog drugog sisara ili pticu pre nego
što je dospeo do ljudi.
Molim lepo,eto kako oni rade. Eto kako proizvode
opasnosti od kojih nas navodno brane. Svedočanstvo iz
prve ruke, izvukao je to Luka kao udarnu vest.
- 369 -
Ala je bilo veselja kada je Super Šveca donela
diplomu. Ima sad neko i mene da leči, kliktao je otac. Ne
samo tebe, čitavu familiju, ispravljala ga je presrećna,
ponosno uplakana majka.
Baš čitavu? Neće biti. Ima jedan koga sigurno neće.
Taj jedan je Luka, razume se. Neće njega ni razodenuti,
ni taći, ni Super Šveca, ni sve njene doktorske drugarice.
Doktorski drugovi još manje. Ne da se Luka u njihove
ruke. Nema teorije. Radije će crći.
Ala je bilo slavlja kada je Super Šveca natukla
lekarski mantil. Ala se duvala sa stetoskopom i
lekarskom torbom. Ala je, sva važna, tumačila simptome
dedama, babama, tetkama, strinama, tečama, stričevima,
ujacima, komšijama, kućnim prijateljima. Kako je samo
izgovarala – odoh ja na posao – kao da poleće na mesec.
Da mu je igle, da je probuši, onako nadutu i da posmatra
kako, ššššššššš, spašnjava. Eh, samo da je bocne.
I bockao je. Nije mnogo vredelo. Ljutila bi se, dizala
nos, dobijala histerične napade, ali nije splašnjavala.
Naprotiv, nadimala se sve više. I ostavljala mu sve manje
i manje prostora. Oduvek ga je gušila, oduzimala mu je
vazduh, ali je to sada postajalo sve gore, sve nepod-
nošljivije.
Nadao se da će se neki bilmez prevariti da je
privenča i odvede, ali niko nije dovoljno dugo opstao u
njenoj blizini. Bila je kao one biljke koje upijaju svu
svetlost, isisavaju sve hranljive sastojke. Otišao je iz kuće
pre nje, čim se domogao posla kojim je kako tako mogao
da se izdržava. Nedugo po njegovom odlasku, dovukla je
u kuću nekakvog jadnika, jedva živog stvora, pitomog i
poslušnog, koji ju je gutao ujedno zadivljenim i
prestravljenim pogledom, upijao se u nju, muštrala ga je
kako joj dune. Strašno u šta žena može da pretvori
čoveka.
- 370 -
 Doñavola i Super Šveca. Otkud mu se samo ona
došunjala u misli? Takva je, prodire svuda, kao voda. I
kao voda sve podriva, sve odronjava, sve rastače. Takva
se i mafija kojoj pripada.
Svakako, znao je da će se nešto tako kad tad
dogoditi, da će medicinska mafija kad tad nešto
preduzeti. Ali, bilo je to neko udaljeno znanje, koje ga se
nije doticalo. Govorio je sebi da mora biti spreman za
protivudar bilo koje vrste. Čak je i poverovao da jeste.
Ne, nije bio pripravan. Dogañaj je uvek iznenañujuć,
makoliko ga očekivao. Kada te zadesi, padaju u vodu sva
predviñanja, sve pripreme. Uvek bivaš zatečen, zapanjen.
Uvek to biva drugačije nego što si zamišljao ili naslu-
ćivao da bi moglo biti. I ti uvek bivaš drugačiji.
Nije ga toliko brinula opasnost da bi mogli da ga
privedu radi saslušavanja. Bila je to uobičajena
pandurska finta, lomiti žrtvu neizvesnošću. Tako da ti
prosto lakne kada te osude i zatvore, bar znaš na čemu si,
ne rastržeš se izmeñu nade i strepnje.
Šta mu mogu? Nije učinio neišta protivzakonito,
toga se čuvao u svim svojim akcijama. Održao je mali
govor i ništa drugo, svako ima pravo da govori, kao što
svako ima pravo da ćuti. Kao što svako ima pravo da
prečuje ono što mu nije po volji. Tu nema ničeg spornog,
a kamoli kažnjivog.
Jedino ako mu nešto ne napakuju. Šta je ono
pominjao kreten koji mu je umalo odvalio rame?
Nekakve pretnje. I za pretnje će da se ubrišu. Nekakve
krañe? I za krañe će da se ubrišu. Mada, nije baš tako
sigurno. Medicinska mafija upravlja i sudovima i
policijom, mogu da mu nameste šta god im se prohte.
Neka se ne zavarava da će moći da se odbrani, ako
odluče da ga bace u bajbokanu. Tu nikakvi dokazi ne po-
mažu. Oni ih vagaju, prihvataju ili odbacuju. Oni
presuñuju. Bolje da se sa tim unapred pomiri, iako ni sa
- 371 -
čim ne možeš da se pomiriš unapred. Miriš se samo
unazad, sa onim što je već bilo. Pa i tada se opireš,
koprcaš, negoduješ. Hteo bi da je ispalo drugačije, ako ti
nije po volji, a najčešće nije.
Stvar za koju se bori bi, meñutim, od apsane imala
više koristi nego štete. Svakom ozbiljnom poduhvatu
trebaju žrtve, da se ugrade u temelje. Bez toga grañevine
ne biva. Niti ima borbe bez mučenika i stradalnika. Mogli
bi gadno da se preñu ako ga zatvore. Nada se da će
napraviti tu grešku. Nada se da će mu pružiti priliku da
samog sebe ugradi u temelje sopstvenog poduhvata i da
se tako vine daleko iznad onoga što jeste, u nedohvatne
visine, tamo gde prebivaju legende.
Druga je Lukina muka. Ne saslušanje, ne sud, ne
zatvor. Stid ga je i strah svoje slabosti. Zar da tako
zakaže? Zar da tako zadrhti? Zar da se tako trese? Zar da
se tako obeznani? Zar da im dopusti da se prema njemu
odnose kao prema bolesniku? Čak da ga navodno vraćaju
k sebi? Kao da medicinska mafija ne radi upravo
suprotno. To je nedopustivo, to je neoprostivo. To je
bedno. To je ponižavajuće. To vodi u propast.
Mogao je da se vadi da mu je stub nešto ubrizgao,
ali ne bi sebe uspeo da u to ubedi. Nedostajao mu je dar
ubedljivog samozavaravanja. Teško se prima na
sopstvene lepe laži. Videti sebe jasno, bez opsene,
smatrao je to svojom vrlinom, ne manom, ali je ova
vrlina imala svoje nezgodne strane, sa vrlinama je teže
živeti nego sa manama, zahtevne su, obavezujuće, zato ih
se ljudi i klone.
Ne, ništa mu nije bilo ubrizgano. Slabost je bila u
njemu. Znao je to, naravno da je znao, čovek zna više
nego što bi hteo. Nije li i ranije bilo i drhtavice, i
iscrpljenosti, i još ponečeg, sreća da se nije uneredio,
samo što je rešio da na to ne obraća pažnju? Ali time nije
- 372 -
uklonio stidnu slabost. Zanemarena, dočekala je svoj
trenutak, da ga spoplete.
Ni slabost nije bila najgora. Najgore bi bilo kada bi
zbog nje počeo da se oseća kao bolesnik, zaokupljen
sopstvenim telom. To bi bila njegova konačna predaja, to
bi bila konačna pobeda medicinske mafije. To sebi ne
sme da dozvoli.
Na kraju krajeva, promašaji i neuspesi su
neminovni. Trenuci slabosti takoñe, ko im je ikada
izbegao? Gde takvog ima? Nigde. Najvažnije je nastaviti
borbu, uprkos privremenim porazima. To je jedino bitno.
Sve ostalo doñe i proñe.
Prišao je prozoru da mu pogled na grad robova ulije
novu snagu. Ne daj da te slome. Ne daj da te pretvore u
jednog od onih dole.
Super Šveca, stajalo je na ekranu mobilnog, jednom
će baciti tu napravu. Šta li ona hoće? Zvala je
povremeno, uglavnom da mu prebacuje što zapostavlja
porodicu, što se nje tiče ne pati zbog toga, nije neka
mustra, može i da ga više nikada ne vidi, ali je otac
uvreñen, majka tužna, a oboje su stari ljudi, nije im
mnogo ostalo od života, mogao bi baš i da ih obiñe s
vremena na vreme, toliko može da učini, značilo bi im to,
neće se pretrgnuti niti će mu kruna pasti s glave. Tako mu
je pridikovala. Podastrla bi mu i izveštaj o majčinom i
očevom zdravstvenom stanju, dakako, zabrinjavajućem.
Pokušala je da ga pokori osećanjem krivice, ali to kod
Luke ne pali.
Nije odgovorio. Super Šveca nije odstupala, jedino
im je upornost bila zajednička. Posle petog poziva je
poslala poruku: „Otac u teškom stanju. Majka moli da
doñeš da se otac oprosti s tobom dok još uvek može. A ja
bih te zamolila da bar ovom prilikom ne budeš skot.“
64.
- 373 -
Ništa se nije dogañalo u hajci na Gavrana. Nadležno
više mesto je ostalo nemo. Šta radi taj Obradovićkin
buzdovan? Šta čeka, ako ga uopšte ima? Ako ga nije
izmislila. Zar bi bila sa nama da zaista ima nekog
stvarnog faktora uz sebe? Taj bi je već povukao naviše.
Naravno, o tome se upravo radi. Operacija podizanja je u
toku. Čim se Gavran demontira, Obradovićka će biti
postavljena na njegovo mesto.
Hajkači su se unervozili. Bili su, uostalom, uvreñeni.
Zar da se tek tako preñe preko njihove brige za opšte
dobro? To zaista nije imalo smisla. Ako sada odustanu,
priznaće da ni do sada nisu bili u pravu. Zbunjenost je
potrajala. Onda se neko dosetio da u lov uključi
bolesnike. Neka i oni svojim potpisima podupru stvar,
koja je, zar ne, ionako pokrenuta za njihovo dobro. Neka
posvedoče koliko im štete nanosi loše upravljanje domom
zdravlja.
Pacijenti su i ranije imali prilike da izraze svoje
negodovanje. Postojale su žute kutije u koje su mogli da
ubacuju primedbe i predloge. Ključ od tih kutija bio je
kod Gavrilovića, a povremeno ih je praznila njegova
sekretarica. Šta se dalje dogañalo sa njihovim sadržajem,
nije se znalo. Sve dok...
Na razočaranje lovaca, pacijenti se nisu bacili na
peticiju sa očekivanim oduševljenjem. Ipak je to bilo
nešto drugo od gunñanja u gomili ili ubacivanja
anonimnih papirića u nekakvu kutiju. Pa čak i od
povremenih ispada. Pa i pobuna. Bili su to nastupi bunila,
napadi groznice, ne promišljeni postupci.
Ovde se trebalo, pri čistoj svesti, isprsiti crno na
belom, pod punim imenom i prezimenom. Sa sve brojem
koji te čini jedinstvenim. Mogao bi neko da ih zbog toga
uzme na zub, a onda su nadrljali. Nije uputno potceniti
kukavičluk. Tu i tamo bi se iscedio poneki potpis, ali su
- 374 -
ljudi uglavnom zazirali. Malo je ko bio voljan da se
podmetne. Akcija je žalosno omanula.
65.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića
Sve je to pogrešno. I gavranovci i antigavranovci. I
hajkači, i zver koju gone. I budže sa klinike. I Daresalam.
I Hromi Daba. I Obradovićka. I Biserka. I... kći. Da, kći
je zovem, ponekad mi stane mozak pa ne mogu da se seti
njenog imena. Bio je pogrešan i kompjuteraš od koga
neću napraviti oružje osvete. Izmiče mi, divalj je, ne
dopušta da ga upregnem u svoja kola. Ne znam kako da
ga ukrotim. I Olga je pogrešna. I bolesnici su pogrešni.
I ja sam pogrešan. Ja sam najprogrešniji. Zato me
treba zatući. Nasred ulice. Da ne prljam ovaj svet. Ja sam
greška prirode. Nemam prava da postojim. Uvukao sam
se u život, ali u njemu nemam šta da tražim.
Video sam Pizdića. Na vratima ordinacije je pisalo
Prijić, ali tom maskaradom ne može da me prevari. Znam
ja dobro ko je on i šta mi je napravio. Iz zlobe. Ili iz
obesti. Ili onako usput, čisto da se malo razonodi. Da
razbije dosadu. Dosada je teška mora. Treba nekako sa
njom izaći na kraj. Ako ne može drugačije, daj onda da
zaratimo. Zašto se ovde ratovalo? Ne zbog svih onih
raskokodakanih reči koje su se valjale okolo, šuplje,
zveketave. Reči su izgovor. Ratovalo se iz čiste dosade.
Zato se ratovalo. Ni zbog čeg drugog. Trebalo je pustiti
malo krvi, da se trgne iz obamrlosti. Trebalo je nečim
razbiti nesnosnu nepokretnost. Bilo čime. Zagušljive
nepokretnosti sparnih letnjih popodneva. Kada sve
zamrle. Kada žudno očekuješ da se prolomi nebo i
donese olakšanje. Sećam se nedeljnih i prazničnih
porodičnih poseta. Vukli su me u njih, kao prtljag. Bio je
to deo porodične diplomatije. Održavanje odnosa,
- 375 -
upražnjavanje spoljnih poslova. Jedva bih se usuñivao da
mrdnem tokom tih poseta, jedva bih se usuñivao da
dišem, iz straha da ne učinim ili ne kažem nešto
pogrešno. Tako je bilo. Kao u tim posetama. Neizdrživo.
Pre nego što je grunulo. U mahnitim, krvavim grčevima.
Nešto se jednostavno moralo dogoditi.
Kada je grunulo, zamalo da me nasamare. Zamalo
da nasednem na privid. Zamalo da stvar uzmem ozbiljno.
Imam ja tu slabost, da stvari uzimam ozbiljno. Skupo me
je koštala. Braca ju je vešto koristio da me izvrgne ruglu.
Ipak, nisam se naučio pameti. Iznova i iznova dolazim u
isto iskušenje. Glupav sam po prirodi, teško učim.
Učinilo mi se da bi rat mogao biti prilika da se
izvučem iz posla, vratim pozivu. Da prinesem sebe na
žrvtu. I time izbavim. Pod paljbom, na liniji fronta
spasavati živote, takve su mi se koještarije vrzmale po
glavi. Vuklo me je da se prijavim u dobrovoljce.
Zaustavila me je potmula slutnja da je sve to jedna
ogromna podvala i da mi se lako može desiti da od sebe
još jednom napravim potpunu budalu.
Ne, nisam imao zakazan pregled, ispod časti mi je
da čekam kako bih kod tog nitkova došao na red.
Jednostavno sam se nacrtao ispred ordinacije sa lažnim
imenom, koliko ih samo hulja ima, od Pitića i Pijića do
Pizdarevića. Pretvarao sam se da čekam, kad tad mora da
se pomoli. Osećao sam se bedno meñu bolesnicima. Već
sam pomalo i zaboravio kako je to naći se sa druge strane
bolesti. Ponovo me je prožela bolna bespomoćnost,
proželi su me stid i strah, jarost i poniženje, vazduh je bio
natopljen njima, svakim uzdahom su se uvlačili u mene.
Na poslu me je uniforma štitila, ovde sam bio u civilu,
bez odbrane. Prepoznao sam i prezrivu nadmenost,
osornost i osionost, u pokretima, u pogledima, u rečima
medicinskog osoblja. Upijalo me je nešto bolesničko.
- 376 -
Možda kompjuteraš i nije tako udaren, ima tu nečeg, nije
da nema.
Pojavio se, Pizdić, pojavio se prokletnik. Imao je
dug i tanak vrat, sitnu glavu, izbuljene oči, ličio je na
kornjaču. Vrat bih mogao da mu zavežem u čvor. Eto
prave kazne za ovog skota. Pomislio sam to, ali nekako
bez pravog žara. Bio je značajniji dok sam se njime bavio
u mislima, bio je nekako zgusnutiji, pa i stvarniji nego
kada se ovaplotio. Kao da me je prošla volja za osvetom.
Nije me uvredila ova kornjača već onaj Pitić, Pijić,
Pjanić, Pizdić, Pizdarević, ili kako već, koga je Tutu-
mračica uselila u moju glavu.
Na bljuzgave ulice sam sišao prazan, bezvoljan, kao
da sam odjednom ostao bez ičega. Sledio sam šljapkave
zvuke, nasumice. Čemu se pretvarati da nekud ideš, čak i
da znaš kuda i zašto, kada samo tumaraš po ovom svetu.
Dabića sam opazio na novinskom kiosku. Likvidiran
u sačekuši, pisalo je iznad njegove fotke, eh, da nam je
više ovakvih, čitulja do čitulje, svaka bar po pola ili
četvrt strane, slavi se po oglasnim odeljenjima. Srce mi je
zaigralo, noge klecnule, krv življe prostrujala. Članak
sam pročitao u prvom kafiću. Ne, Daresalam se nije
pominjao. Ni kao upucan, ni kao slučajno ranjen. Taj se
ponovo izvukao. Taj se uvek izvuče. I Braca bi se uvek
izvukao, ja uvek nastradao, često umesto njega, umeo je
da me namesti. Majka ga je hvalila što ume da se postavi.
Mnogo sam puta čuo da se nekom dive zbog tog umeća,
zapravo čiste podvale. I Biserka je sebi laskala kao ume
da se postavi, a mene omalovažavala što tu žalosno
podbacujem.
Nije Daresalam popio metak. A moglo je da mu se
dogodi. I trebalo je. Da ima pravde. Samo što pravde
nema, nego je sve kako se ko snañe i kako se kome
zalomi. Nikada se nisam navikao na načelo – kako se ko
snañe, kako se kome zalomi. Hteo bih da bude po nekom
- 377 -
pravilu, po nekoj zasluzi, onako kako treba, ne onako
kako ispadne. I povodom Daresalama pomišljam – krčag
ide na vodu dok se ne razbije, svaka lija jednom dolija,
iako znam da od toga nema ništa, pre ću se ja razbiti nego
on ili Braca. Oni su kao mačke, imaju devet života. Do-
čekaju se na noge, kako god da ih baciš. Ja tresnem na
kičmu ili zveknem glavom, da sve seva. Ali, eto, i ja
moram nečim da se tešim.
Za Dabića mi je baš drago, previše se taj poneo.
Valjda će se sada rasturiti i ono probrano društvance kod
Hromog Dabe.
Osveta je – smuti pa prospi. Zamlaćivanje. Da
pobegnem od...
Nepravedno je što u životu nema popravnog. Kada
bi se život mogao živeti onako kako se snima film. Svaku
scenu ponavljaš onoliko puta koliko ti je potrebno, sve
dok ne isteraš ono što ti treba. Podešavaš početak prema
kraju, kraj prema početku. Šta propustiš na snimanju,
ispraviš u montaži. To bi već ličilo na nešto. Ovako, jad i
beda.
66.
Sneška je bila uznemirena, Vlatka je takvu još nije
videla.
„To ne mogu da mi urade. To ne mogu da mi
urade“, ponavljala je onako kao što je Vlatka nekada
ponavljala, neću da umrem, neću da umrem, kao da će
magijom ponavljanja začarati pretnju.
Svetlost u sobi je bila prigušena, crvenkasta. Volela
je Sneška ta bordelska osvetljenja, te bordelske boje.
Kompjuter je tiho preo, monitor prikazivao obnaženog,
mišićavog mladiča sa uspravljenim udom.
„Ipak ja ne radim od juče taj posao. Niti brljam,
niti...“
- 378 -
 Kod Sneške na poslu pronela se priča da će biti
velikih rezova. Da će se, zbog štednje, znatno skresati
osoblje. Ništa zvanično nije rečeno, ali su o tome
odjednom svi govorili. Vlatka je poznavala takve priče,
odjednom prostruje, naizgled niotkud, praćene morom
pretpostavki, prestrašenih nagañanja, zlih slutnji. Klonila
ih se, da je ne izbezume. Podozrevala je da ih odozgo
namerno puštaju, da pripreme teren za nešto, ili da
opipaju raspoloženje, ili da unesu malo zorta, da ljude
učine poslušnijim. Nije, meñutim, mogla da prečuje
glasine. Nametale su se, nasrtljive. Nije mogla sasvim da
se odbrani. Delovali su i na nju, iako slabije nego na
većinu.
Snešku su dobro protresle priče o predstojećim
otkazima. Probile su njen oklop. Seks mašina se
preobrazila u uplašeno, uzdrhtalo biće. Takva je Vlatki
bila draža. Bila je izbačena iz svog tela, u koje se ušan-
čila. Sneška i Mladena su u jednom bile slične. Obe su se
grčevito držale tela, za jednu je bilo izvor i obećanje
zadovoljstva, za drugu pretnja, patnja i bol.
Sneška je imala pornografsku maštu, ali se nikada
nije koristila svojim telom da postigne neki cilj. Bila je
beskrajno daleko od prostitucije, makar i one
najbezazlenije kada žene, skoro automatski, ne priznajući
sebi šta čine, flertuju sa muškarcima od kojih pokušavaju
da nešto izvuku, makar to bila i neka sitnica, bolji komad
mesa u mesari ili nešto slično. Većina njih bi se zadržala
na nesvesnom flertu, bile bi zapanjene, pa i uvreñene
kada bi ga muškarac uzeo ozbiljno i pokušao da krene
dalje, ali su ipak koristile svoju ženstvenost da nešto
postignu, nešto iskamče. Kod Senške toga nije bilo. Nije
pokušavala da, posresdstvom muške požude, sebi
izdejstvuje neke pogodnosti ili povlastice. Ne bi, recimo,
ni pomislila da spasava posao tako što bi odvukla u
krevet nekog muškarca koji bi o tome mogao da odluči.
- 379 -
Doživljavala je telo kao cilj, ne kao sredstvo. Uostalom,
obrnula je uloge, lovila je, umesto da bude plen. Kao da
je kroz eros bežala od ženske podreñenosti.
„Zašto bi mi dali šut kartu?“
„Naravno da nema nikakvog razloga da ti daju šut
kartu“, izlazila je Vlatka u susret Sneškinoj potrebi za
podrškom. Godilo joj je da se oseća jačom.
„I ti misliš tako?“
„I ja mislim tako.“
„Ipak ja znam svoj posao.“
„Naravno da ga znaš.“
„Nikada nije bilo nikakvih problema.“
„Eto, vidiš da nema razloga da brineš“
Vlatka je bila ubeñena da ljude ne otpisuju s
razlogom, nego po nekom čudnom ćefu, s tim ni zasluge,
ni radni učinak nemaju nikakve veze. Nije to rekla. Zašto
bi? Sneška je tražila ohrabrenje, ne istinu. Istina malo
kome treba.
Sneška je uzela da nabraja zbog čega sve treba da je
ostave na poslu. Nije kasnila, nije grešila, retko je
bolovala, retko izostajala, bila je dobra i sa kolegama i sa
strankama. Ipak, kao da se nije obraća Vlatki, već nekom
odsutnom, ko treba da razmotri i uvaži njene razloge.
Potrajalo je pre nego što je mogla da ode. Kada se
Sneška ponovo dohvatila pastuva i kopljanika, Vlatka je
mogla da je ostavi, bila je ponovo u svom utvrñenju, na
sigurnom. Bar do daljeg.
Ne bi li bilo bolje da joj nije pomogla da se vrati u
svoje sklonište? Odbacuje tu sumnju. Zar baš uvek mora
da uradi ono što je najbolje? I zar baš uvek mora da zna
šta je najbolje? Zašto bi baš ona bila zadužena da
usmerava, ispravlja, oblikuje tuñe živote? Zašto bi baš
ona uvek morala da bude i vodič, i oslonac? Zašto bi baš
uvek morala da bude čvrsta, postojana, pribrana, jaka?
- 380 -
Zar nema i ona pravo da makar ponekad bude i slaba, i
uplašena, i nesreñena, i izgubljena?
Da li joj to neko dahće za leñima? Okrenula se
naglo, da zbuni pratioca. Suočila se sa praznim
pločnikom. Da li u ulazu nazire obris koji vreba na
usamljenu žrtvu? Ima li u ruci nož čovek koji joj, pognute
glave, ide u susret? Hoća li na nju nasrnuti ona tri
mladića? Zaustavljaju li se kraj nje kola, uz škripu guma?
Potrčala je.
Kući je stigla tresući se.
Ujutru nije mogla da ustane, slomljena groznicom.
Mladena ju je skoro silom odvukla kod lekara.
U lekarskoj čekaonici se setila devojčice koja je,
vraćajući se iz prodavnice, ispod treće ulične svetiljke,
borajno od ulaza u zgradu, pomislila – ovo sam ja. Setila
se i straha koji je devojčicu tada preplavio.
67.
Recept za samoubistvo? Prava mešavina lekova koji
će vas odvesti u sigurnu, bezbolnu smrt? Svaka čast, dasa
je znao šta radi. Prevazišao je i doktora Hočkinsa.
Hočkins je zastao negde na pola puta. Trovao je potajno,
da se ne primeti. Ovaj dasa je otvoreno nudio lekove kao
ono što zaista jesu – sredstvo za usmrćivanje. Na sajt sa
njim! Na sajt!
Luka je bio razdragan. Medicinska mafija počinje da
se roni. Sve je više onih koji iskaču iz njenih redova.
Istina, zasad su to samo sporadični slučajevi, ali će se to
proširiti kao zaraza. Važno da je krenulo. Nagrizaju je sa
raznih strana. Razjedaju je iznutra. Neće, naravno, biti
uništena sutra ili prekosutra, Luka se ne zanosi takvim
nadama, ali je prošla vrhunac svoje moći. Dalje će samo
slabiti, jedino je pitanje – kojom brzinom. Sustizaće je
udarac za udarcem. Udarci će biti sve češći, sve razorniji.
- 381 -
Teško će je poraziti pravo na dobrovoljnu smrt, ona
živi od odlaganja i mrcvarenja. Umri što kasnije, čak iako
ti život više nije vredan življenja, životari makar kao
biljka, samo da te što duže lečimo, što duže imamo u
svojoj vlasti. Što si bespomoćniji, to si nam vredniji i
miliji.
Živi i umri kao čovek, to načelo ruši medicinsku
mafiju.
Obrušiće se na drznika koji se usudio da dirne u
temelje. Verovatno će uspeti da ga onemoguće, za to su
još uvek dovoljno jaki. Ali ta im pobeda neće mnogo
značiti. Pojaviće se drugi, treći, deseti, stoti, kao seme
kada proklija, to je neminovno. Tako nešto ne može da se
zaustavi. Luka je bio deo tog talasa, ne tek usamljeni
pojedinac, eh, radosti, radosti.
Super Šveca je pokušala da mu pomuti radost, ništa
čudno, bila je stručnjak za takve stvari. Nanjuši li
razdraganost, neće se smiriti dok je ne saseče, dok je ne
pokopa. Kao što se ni mafija, kojoj tako predano služi,
odana joj je svim srcem, neće smiriti dok iz tebe ne izbije
i poslednju trunku pouzdanja u vlastito telo i vlastiti um,
u ljude i životinje, u hranu i piće, u prirodu i stvari. U ono
što činiš. Neće se smiriti dok te ne natera da u sebi i
svuda oko sebe vidiš bolest i samo bolest, koja vreba da
te unšti. Dok iz tebe ne izbije i poslednju trunku
sigurnosti i vedrine. Dok te ne izludi strahom.
Nije odgovarao na uzastopne, nestrpljive pozive,
Super Šveca je i kao klinka poskakivala od nestrpljenja,
ali mu to nije pomoglo. Niti je pomoglo što nije otvorio
njenu poruku, ionako je mogao da pretpostavi šta mu
piše. Provalila mu je u misli, takve provalnike niko ne
goni, iako gorih nema.
Grad je utonuo u maglu. Tek se nazirao.
Mrzeo je oproštaje. Čak i one pre polaska na put.
Bili su nategnuti, lažni. I nisu sužili ničemu. Osim
- 382 -
pretvaranju da nam je strašno žao što ćemo duže ili kraće
biti razdvojeni, a što je nam je navodna žalost veća, to
razdvojenost više priželjkujemo. Prikrivamo da smo
davno dosadili jedno drugima i da jedva čekamo da se
jedni drugih bar privremeno rešimo.
Predsmrtni rastanci su tek farsa nad farsama. Služe
onima koji umiru da prekore i nečim obavežu one koji će
ih nadživeti. I ničem drugom. A otac, uostalom, i nije na
samrti, i majka i Super Šveca vole da drame, tako im je
život uzbudljiviji.
Mogao je to Luka sebi da ponavlja koliko god hoće,
opet bi otišao. Svrdlalo bi ga ako ne bi. Otišao bi,
razdražen što je nateran, što nije uspeo da se odupre, što
njime upravlja nešto moćnije od svih razloga, kao
kompjuterski virusi koji, kada se ubace, preuzmu
kontrolu nad sistemom.
Majka ga je dočekala grčevitim jecajima, kako je
samo mrzeo te jecaje, život su mu zagorčali.
„Nije mu još mnogo ostalo.“
Super Šveca je nabacila nekakav zaštitnički izraz.
Onaj njen fikus je uzdisao, zadivljen, kakva žena, kakva
žena. Kako se samo ne umori od tolikog divljenja.
Naporno je to.
Otac nije ležao u kući, to su mu saopštili tek kada je
zatražio da obavi ono zbog čega je došao, ajde da se
opraštamo, kad se već mora. Ponovo su ga nasankale,
majka i Super Šveca, stare saveznice. Nije mogao da
izbegne odlazak u bolnicu, iako je staroj neprijatnosti
dodat nov ožiljak koji je još uvek pekao. Srećom, otac
nije ležao u bolnici u kojoj je Luka doživeo ponižavajući
fijasko. Pitanje je da li bi ga tamo uopšte pustili da uñe ili
bi ga stub ščepao za rame, gurnuo u portirsku sobu, da
lično sa njim svede račune, kad već policija neće,
zvanična pravda je previše spora i previše trpeljiva. Ili bi
ga, u najboljem slučaju, obrnuo nalevo krug i šutnuo
- 383 -
napolje, kao fudbaler koji izvodi kazneni udarac. Taman
posla da mu pokvari još jedan prenos. Ne dolazi u obzir.
Magla se lepila za obraze, uvlačila u nozdrve.
Zaudarala je, kiselkasto. Sestra je u bolnicu umarširala
prva, paradnim korakom. Otac se nije nalazio u šok sobi.
Leškario je u običnoj sa još desetak njih. I uopšte nije
delovao kao da će da odapne. Kada je ugledao Luku, u
pogledu čak kao da mu je sevnulo nešto podrugljivo. Evo
mu bludnog sina, da se pokaje na samrtničkoj postelji.
Kakve splačine, da povratiš. Neće ga ipak pokoriti tek
tako. Nisu njime ovladali, iako se ovog puta povinovao.
U redu, navukli su ga da učestvuje u porodičnoj
predstavi, ali je to sve što mogu da postignu. Podići će
ocu ugled u bolesničkoj sobi, srazmeran je učestalosti
poseta i broju posetilaca, članovi najuže porodice donose
i odnose više poena, prezrivo se sažaljeva onaj koga su i
najroñeniji zaboravili. Kad su na okupu i žena i kći, i zet i
sin, to je već za uvažavanje. Još da se oko postelje vrzma
i štogod unučadi, ali Super Šveca nije stigla da prozivde
koje derle, ili onaj njen fikus nije bio kadar da ga napravi,
a Luki nije bilo ni na kraj pameti da seje potomke, da
brine o kmečavcima, samo bi mu još to falilo. Seje on
nešto važnije – seme pobune.
Majka se brižno raspitivala o simptomima, Super
Šveca je, meñutim, imala obaveštenja iz prve ruke, od
kolege koji vodi oca, Luki je bila smešna reč vodi, kao da
je otac detence pa ga je neko uhvatio za ručicu, da se ne
izgubi, tako je, pacijenti i jesu deca, kako se toga ranije
nije setio, medicinari su njihovi strogi, ali brižni i
dobronamerni roditelji. Prognoze su odlične, slagala je
sestra oca, ne trepnuvši, ili je pre toga slagala Luku kada
mu je saopštila da su ocu odbrojani dani. Majci je ionako
svaki povod dobrodošao za dramske uzlete, uživala je u
tome da sve predstavlja mnogo gorim nego što jeste.
Fikus je urastao u dno kreveta, tamo gde mu je i mesto.
- 384 -
Niti se micao, niti je davao glasa od sebe. Samo je
razvukao lice u nešto što je, verovatno, trebalo da bude
osmeh podrške i ohrabrenja.
Otac se raspitivao o Lukinom poslu, kao da meñu
njima nikada nije bilo ničeg spornog.
Luka je odgovarao šturo, kuso, neodreñeno. Nije
podnosio da ga zapitkuju. Otac je i takvim odgovorima
bio zadovoljan. Nisu ga ni zanimali. Bitno je da je dobio
bilo kakve, tako da je ritual mogao da se obavi do kraja.
Nije bila stvar u odgovorima već u potvrdi očinskog
prava da postavlja pitanja.
Zašto bi, meñutim, poseta protekla onako kako su je
oni zamislili? Zašto je Luka ne bi iskoristio za svoje
ciljeve, kad je već tu? Kao zbiljski posetilac, biće
uverljiviji nego prošlog puta, a i jači je za jedno iskustvo,
makoliko mučno bilo. Zapravo, ni prošli put nije išlo tako
loše, dok se nije dokotrljala medicinska grudva. I dok ga
stub nije zgrabio za rame.
Na stočiću kraj susednog kreveta spazio je kašičicu
u čaši. Kucnuo je triput, kao kad se neko za stolom
sprema da održi zdravicu.
„Zašto sam ja ovde? Zašto smo svi mi ovde?“
68.
Gavrilović je uzvratio. Na ulaznim vratima, po
šaltetrima, po hodnicima, pojavilo se obaveštenje. Saziva
se zbor zaposlenih. Pominjala se novonastala situacija.
Pominjao se poremećaj u procesu rada. Pominjale su se
mere. Dolazak obavezan. Novonastala situacija, po-
remećaj u procesu rada, mere bili su istaknuti nekom
zagasito crvenom bojom. Obavezan dolazak je bio
podebljan, nema šale.
Nenada razdražuje reč obavezno. Upreže ga.
Mamuza. Otišao je, ipak, da ne izostane. Da nešto ne
- 385 -
propusti, moglo bi da bude važno. Ko hoće da sačuva
svoju kožu, mora da bude upućen u ono što se oko njega
zbiva.
Tako bi mislila i Biserka. Možda njih dvoje i nisu
tako različiti? Možda ih vezuje još nešto, osim navike i
potrebe za krivcem? Neka skrivena sličnost? Ima li u
njemu nečeg njenog, u njoj nečeg njegovog, što oboje ne
priznaju? Nalaze li jedno u drugom ono što su od sebe
sakrili?
Dobro, povukla ga je i radoznalost kojom pratimo
zaplet nekog romana ili filma. Eto, nešto se konačno
dogañalo.
Zbor se održavao u bifeu doma zdravlja.
Snalažljiviji i brži zaposeli su plastične stolove, boje
prezrele šljive. Nenad je ostao da stoji. Zaposedanje
mesta mu nije jača strana. Ukoliko uopšte ima jaču
stranu. Nije isključeno, ali tu stranu još nije pronašao.
Ako je ima, veoma se dobro krije. Ko je nañe, neka mu
javi. Nagrada nalazaču se podrazumeva.
Na njegovo veliko olakšanje, u prostoriji nije bilo
Obradovićke. Strepeo je da bi mogla da ga javno
osramoti. Da ga pred svima nazove krpom i gnjidom. A
po čemu je on to krpa? Da se poslužila njime da ubriše
Gavrilovića, tada, naravno, ne bi bio krpa, već uvaženi
kolega ili nešto slično. Biraj, ili ćeš robovati ili biti
ocrnjen. Tako ti je to od roñenja. Ili radi šta ti kažu, ili će
te grdnjama ubiti u pojam. I nije neki izbor.
Skupu je prisustvovalo malo hajkača. Tek dvoje ili
troje, koliko da izvide stvar. I podnesu raport svojima.
Pretpostavlja da je pao takav dogovor. Nekog dogovora
je bilo. Stalno su se domunñavali i jedni i drugi. Na
njegovo gnušanje. I majka se stalno nešto domunñavala
sa prijateljicama ili bratom. Nenad je iz toga bio
isključen. Kao i otac.
- 386 -
 Našao se pored radiologa. Posle pobune u čekaonici,
taj je sa sobom zaista vukao pozamašnu pucaljku i svima
je ponosno poturao pod nos. „Ko mi pisne, sam ću da mu
presudim.“
Kao ni Nenad, radilog nije pripadao ni jednom ni
drugom taboru, ni gavranovcima ni antigavranovcima.
Držao se po strani. „Nemam ja tu šta da tražim. I da
maknu Gavrana, mene sigurno neće postaviti za gla-
vešinu. Prema tome, što da budem nečiji pešadinac.
Pešake prve žrtvuju, i u ratu, i u šahu. Da zalegnem za
Gavrana, ni za to nemam razloga. Neka ih, neka se
makljaju bez mene. Neka jedni drugima puste malo krvi,
neka polome po koju kost. Mirniji će biti.“
Gavran se, praćen doglavnicima, pojavio sa
zakašnjenjem. Uz njega je bio i domar, vukao je nekakvu
kartonsku kutiju. Društvo je zaselo za tri spojena stola,
postavljena nasuprot ostalima.
„Dakle“, započeo je Gavran. „Dakle.“
Spolja se gola grana, sjajna od kiše, pružala ka
prozoru, preklinjala da je puste unutra. Neko je šmrknuo,
neko je frknuo, neko se zakašljao, nešto je pucnulo, nešto
je zaškripalo.
Miroljubiv je čovek, svi to znaju. Tako je nastavio.
Gavran. Je li ikada ikome naudio? Je li ikada ikog kinjio?
Je li ikada ikog zakinuo? Naprotiv, starao se da svakome
pomogne, da svakoga zaštiti. Nije li tako? Svi znaju da
jeste. Ko smatra drugačije, neka slobodno kaže. A evo
kako mu se vraća. Kidiše se na njega. Blate ga kao da je
poslednji probisvet. Hoće da mu slome vrat. Zar je to
lepo? Zar je to kolegijalno? Zar je to ljudski? Pogodilo ga
je to, neće da krije. Bio je prosto preneražen tolikom
zlobom. Ali nije hteo da lomi preko kolena. Pustio ih je
da se istutnje, neka se strasti smire, mislio je, podivljali
će doći k razumu. Prevario se. Njegovu pomirljivost su
shvatili kao slabost. Terali su dalje. Sve bešnje i bešnje,
- 387 -
sve gore i gore. Dok nisu prekardašili. Ni pacijente nisu
ostavili na miru. Huškali su ih, podmetali im pod nos ne-
kakvu peticiju, kao da je bolesnim ljudima do nekakvih
tamo razračunavanja meñu onima koji bi trebalo da ih
leče. Došli su ovde po pomoć. Ne da ih uvlače u svoje
mutne radnje. Tu već nije bilo druge, nego da se umeša.
Ne da zaštiti sebe, to nikako. Da zaštiti bolesne o kojima
smo dužni da se staramo. Profesija nas na to obavezuje.
Bravo majstore, tako se to radi. Samo raspali. Nema
ništa dok se ne poslužiš tuñim dobrom. Dok ga ne hitneš,
koplje da proburazi protivnika. Nenada je uvek nekako
stid da posegne za tuñim dobrom kao oružjem. Previše je
snebivljiv, to mu je krupna mana. Zato i prolazi šugavo.
Gavran je podigao ruku, domar je izvrnuo kutiju.
Listovi su se rasuli po stolu.
Eto primedbi na rad i ponašanje osoblja. Priznaje,
pogrešio je što po njima nije ranije postupio. Kao
najodgovorniji čovek ove ustanove, nije imao pravo na
takvu bolećivost. Mnogo se pacijenti žale, mnogo. A
najviše na kolovoñe ove jadne zavere. Tim kolovoñama,
naravno, smeta svaki častan, dobronameran čovek, koji
drži do ovog časnog i humanog poziva.
Evo, primera radi, pročitaće neku od pritužbi.
Pozvao je sekretaricu da iz gomile izvuče bilo koji
papir. Ličilo je to na izvlačenje pisama, pristiglih u
nagradnim igrama.
„Pročitajte nam šta tu piše.“
Gavrilović je prekrstio ruke preko grudiju, zabacio
glavu unazad, čak je i oči sklopio, da se bolje usredsredi
ili da ne gleda sramotu koja sledi.
„Došla sam kod doktorke Svetlane Obradović“,
čitala je sekretarica ravnim, metalnim glasom. „Kašljala
sam. Bolelo me je u plućima. Skinula sam se za pregled.
Zazvonio je telefon. Doktorka je podigla slušalicu i rekla
nekome da ima svašta da mu ispriča. Onda je mene
- 388 -
pogledala popreko i naredila mi da smesta izañem iz
ordinacije i sačekam dok ne završi razgovor. Pozvaće me
kad bude slobodna. Rekla sam da prvo moram da se
obučem. Obrecnula se na mene da ne budem bezobrazna
i da uradim ono što mi se kaže. Nisam joj ništa
odgovorila. Počela sam da se oblačim. Doktorka mi je
rekla da joj se tu ne razvlačim. Odgovorila sam da se ne
razvlačim ali da ne mogu brže. Onda je ona rekla joj se
odmah vučem s očiju i da danas nije raspoložena da me
pregleda. Ionako mi nije ništa, samo joj oduzimam
vreme. Mogu ponovo da doñem kada naučim da se
pristojno ponašam. Ne pre.“
Gavran se ponovo nagao nad sto i tužno odmahnuo
glavom.
„Šta tu uopšte da se kaže? Treba li da čitamo sve
pritužbe.“
Ne, ne treba zagrajalo je sa svih strana. Svako se
uplašio da se u papirima ne nañe i njegovo ime. Gavran
je objavio da je primoran da, do završetka disciplinskog
postupka, suspenduje par ljudi. Obradovićka je bila meñu
njima. Pribegava takvoj meri sa velikim žaljenjem, ali
druge nema. Primorali su ga da to uradi.
Prostorija se praznila, grana ostala napolju,
preklinjući. Biće joj lakše, kada neko otvori prozor, da
izvetri.
„Vešta je bitanga, vešta“, uzdahnuo je radiolog.
„Ode jedan rendgen. Gavran hoće da ga otpiše.“
Zar je neispravan, upitao je Nenad naivno.
„Kakvi neispravan, radi kao švajcarski sat. Daće ga
Gavran nekom budzašto, za privatnu ordinaciju. Lepo će
da se omasti od tog posla. Takva jedna spravica ti brat
bratu vredi...“ Odmahnuo je rukom. „Ko ume, njemu
dve.“
Onda je izvukao pucaljku.
- 389 -
„Ponekad mi doñe da sebi prosviram kuršum kroz
glavu.“
Zašto, Nenad nije pitao. Takva želja mu je bila
razumljiva sama po sebi.
69.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića.
Šta je pravo? Ne poznajem nikog ko bi to umeo da
mi kaže. Ili makar nagovesti. Ne poznajem nikog kome bi
razlika izmeñu pravog i lažnog bila važna. Čak nikog ko
bi na nju uopšte obratio pažnju, čak nikog ko bi je makar
primećivao. Ili ičim pokazao da je primećuje. Svima je
sasvim svejedno. Za sve njih razlika izmeñu pravog i
lažnog naprosto ne postoji. I bez onog pravog se sasvim
dobro snalaze u životu. Zapravo, snalaze se utoliko bolje,
ukoliko su lažniji. Ništa ih ne zbunjuje.
Ja sam, naprotiv, zbunjen čovek. Ne snalazim se sa
krivotvorenim putokazima. Stalno se o nešto saplićem,
stalno se sudaram sa sobom. To je zato što sam gori,
nesposobniji, smotaniji, smušeniji od drugih. Zato što
sam Nele krele, Šonjara klonjara, Nešonja blesonja. Tu bi
se složili i Braca, i majka, i Biserka, i Obradovićka, i
Daresalam, i Tutumračica, i Marićka, i Pizdić, i Pijić, i
Ptiić, i majstor za vrata. Svako. Uključujući tu i mene
samog. Olga, moguće je, ne bi, ako bi je ko priupitao.
Ali, ko još pita sedativ? Sedativ se ne računa.
Dobro, neka sam i Krele, opet mi nedostaje ono
pravo, ne vredi da to krijem od sebe da bih bio što sličniji
drugima. Ne mogu večito da gazim po tepihu koji mi
podastiru, koji i sam sebi podastirem. Da mi bude mekše,
udobnije. Hoću da osetim čvrsto tlo pod nogama, hoću da
golim tabanima pritisnem golu zemlju.
- 390 -
 Da li bi pomoglo kada bih iza posla pronašao poziv?
Valjda bi. Vredi probati. Nemam šta da izgubim. Čovek
je najjači kada više nema šta da izgubi. Ili kada prestane
da sebe zavarava da ima. Kada razgrne privid kojim su ga
obmanjivali sve dok se i sam nije pridružio obma-
njivačima. Bili su toliko uporni, toliko uverljivi, toliko
vešti.
Kako da pronañem poziv? Kako da se ozbiljno, svim
srcem, uhvatim u koštac sa bolešću? Ne usput i rutinski.
Da se usredsredim na jednog bolesnika? Da ga u
potpunosti upoznam. Bolest nije nešto spoljašnje, što je
bolesniku pridodato. Bolesnik i bolest su srasli u jedno
biće. Čisto je kockanje lečiti bolest a ne poznavati
bolesnika.
Koga da odaberem? Nekog od onih koji čuče u
čekaonici? Teško da bi odgovarali. Previše su u šemi.
Gde da lečim? U domu zdravlja ne možeš da
preduzmeš ništa ozbiljno. Tu je sve podešeno da ide
serijski, na traci. Sledeći, sledeći, sledeći. Tu nikako ne bi
išlo. Za svež pristup mi trebaju i svež bolesnik i sveže
mesto.
Kompjuteraš? Zašto ne on? Pravi izazov. Baš zato
što prezire i lekare i lečenje. Baš zato što je umislio da je
iznad bolesti, sumanutog li uobraženja. Baš zato što svoje
najveće neprijatelje vidi u onima koji se rvu sa bolešću.
Baš zato što će biti samo moj bolesnik, jer nije ničiji. Baš
zato bi to bio pravi poduhvat.
Šta je život bez poduhvata? Šta je život bez
podviga? Tuga i jad. Garež i magla. Bljutavo bivanje.
Tegobno tavorenje.
70.
Kada se pridigla, bila je pomalo razočarana, pa i
povreñena, što kuću nije zatekla u tako strašnom stanju
- 391 -
kao što se pribojavala, ili nadala. Snašli su se i bez nje,
bilo joj je zbog toga nekako tužno. Nije im bila
neophodna.
Zavrtela je glavom. Ne, ipak nije prebolela onu
Vlatku, koja bi da ureñuje, usmerava, usklañuje. Bilo bi
lepo da od sebe možeš da se tek tako odvojiš, padneš u
postelju, napustiš je kao sasvim nova osoba. Ali ne ide.
Od sebe se, izgleda, prezdravlja lagano i dugo, ako se
ikad prezdravi. Po kući su joj manje išli na živce što je,
pretpostavlja, dobar znak. Manje joj je išao na živce čak i
Sutlijaš. Manje ga je poredila sa zamišljenom osobom, sa
kojom bi radije živela, sa kojom bi išla rame uz rame,
savlañujući prepreke, prepoznajući i izbegavajući zamke,
ostvarujući ono što su zajedno preduzeli. Manje je u
Sutlijašu videla samo siromašnu zamenu za čoveka koga
nikada nije srela. Ipak nije bio samo sredstvo kojim joj je
život podvalio, pa je kivna zbog te podvale. Bio je ono
što jeste, ne tek uljez koji je zauzeo mesto predviñeno za
nekog dostojnijeg. Ne, nije joj postao bliskiji, ne, nije
stekao njeno poštovanje, ali joj je manje smetao. Mogla
bi da ga ostavi, ali bez srdžbe.
I sinovi su bili ono što jesu i što mogu biti, ne ono
što bi ona htela. Nisu njen produžetak i to im je, puklo joj
je pred očima, suštinski zamerala. Sve ostalo je bilo
sporedno. Sve ostalo su bili izgovori. Najveći deo života
provedeš tražeći izgovore. Mogla je da ih sagleda jasnije,
kao da joj je spala koprena, koja je sve mutila. Možda i
nije spala, ali se ipak proredila. Bili su joj istovremeno i
dalji, i bliži. Dalji jer nisu bili deo nje, već bića za sebe.
Nisu bili odjek njenih želja i njenih razočaranja. Bliži jer
ih nije odbacivala kao što odbacujemo nepoželjni deo nas
samih.
„Čudotvorno bilje u narodnim predanjima“, tako je
glasila tema predavanja koje je posetila posle bolesti. Bila
je još uvek pomalo drhturava, ali prijemčivija nego ikad.
- 392 -
Nadala se da ova prijemčivost neće otupeti, godila joj je.
Predavač je bio čovek srednjih godina, nemirnog
pogleda, brižljivo negovane brade. Imao je škriputav
glas, šljunak koji se tare. Kako je izlaganje napredovalo,
tako je u Vlatki raslo osećanje da tu nešto nije u redu.
Nešto je tu bilo pogrešno, nešto promašeno. Nešto je
zapinjalo, ali šta, to nije mogla da odgonetne. Nije to
otkrila ni u holu, ni na ulici, ni u autobusu, u kome su se
kikotale tri devojčice, jedna ju je strašno podsećala na
Snešku, nije otkrila ni u snu u kome je prala i prala brdo
tanjira, brdo je raslo umesto da se smanjuje, kako sa
jednima završi, tako se pojave novi.
Na poslu ju je Mladena ubeñivala da se ovog puta
srećno provukla, ali da bi pod hitno morala da se
podvrgne detaljnim pregledima. Začudo, nije joj
zasmetalo ovo navaljivanje, neka priča šta god hoće,
ionako ne može drugačije, sebe je ubacila u bolesničku
mašinu, neshvatljivo joj je da neko ostaje izvan nje, a i
nečim mora da ubije vreme, šta bi sa sobom da joj nije
lekara, pregleda, terapija? Čime bi razbila dosadu, da joj
nije strahova? Ajdmo u kolo sa medicinskom mafijom, da
se malo zabavimo.
Morale su da ostanu i po završetku smene. Šefici je
naspelo da ih upozna sa najnovijim tehnikama smirivanja
agresvinih stranaka. Okupila ih je u prostoriji sa
spojenim drvenim stolicama, podizale su se i spuštale sa
škripom, kao u bioskopima koje je posećivala kao klinka.
Šefica se nacrtala na sredini podijuma. Zasula ih je
mitraljeskom paljbom nerazumljivih izraza. Uglavnom,
dalo se shvatiti da je dužnost svakog zaposlenog da radi
na neprekidnom unapreñenju svojih sposobnosti i veština.
Ko zaostane, otpada, preduzeće je kompozicija,
isključuju se vagoni koji ne uspevaju da isprate tempo,
pretnja je bila nedvosmislena, neki su se i nehotice trgli,
ali se Vlatka nije osetila ugroženom. Ophoñenje sa
- 393 -
strankama se stalno usavršava, usavršavaju se tehnike, u
skladu sa najnovojim otkrićima. Nadalje će se
primenjivati metodologija razvijena u Institutu za
poslovni menadžment, sa sedištem u Sinsinatiju, koji je
meñu vodećima u svetu. I bla, i bla, i bla. Šefica se
strašno trudila, ne da nešto objasni, već da pokaže i
dokaže koliko je upućenija od njih.
Tada je Vlatki sinulo šta nije bilo u redu sa
predavanjem o čudotvornom bilju. Predavač je tek
prividno govorio o bilju i o predanjima. Zapravo, govorio
je o sebi, i samo o sebi, svakom rečju, svakim pokretom.
I na drugim predavanjima su govorili samo o sebi, tema
je bila tek pokriće. Vidi, poručivali su, kako sam ja
pametan, pronicljiv, obavešten, upućen, duhovit,
elegantan, šarmantan. Koliko sam beskrajno bolji od vas.
I ne samo od vas. Niko mi nije ni prineti.
Šipak, Vlatka to umalo nije izgovorila. Spala je
čarolija. Pokidan vez.
Mladena se snuždila, zabrinula. Ništa novo.
Mladena se uvek snuždi, uvek zabrine.
„Razumeš li ti ovo? Meni ništa nije jasno.“
„Nema tu šta da se razume.“
Lana joj se obradovala. Bilo je okrepljujuće sresti
nekog ko još uvek ume da se raduje. Da, dopadala joj se
ta devojka. Bila je ono što Vlatka nije sebi dopustila da
bude.
Ne, nije stvar u Sutlijašu, ni u sinovima, ni u šefici,
ni u Mladeni, ni u Sneški. Stvar je u njoj. Gde god da
ode, sebe će poneti sa sobom.
71.
„Videćeš, strava ženska. Avion“, sladio je Baki.
U Bakijevom rečniku, reč avion je, kada se radilo o
ženama, bila pohvala nad pohvalama. A kod Bakija se
- 394 -
skoro uvek radilo o ženama. Onda kada se nije radilo o
lovi, ñengi, kinti ili kompjuterima. U taj trougao su stala
sva njegova interesovanja, tu čak ni za sport nije bilo me-
sta, a kamoli za nešto bar malo drugačije ili neobičnije.
Da mu Baki prepušta avion, umesto da ga sam
poveze, Luka u to baš i nije verovao. Uz onu stalnu, sa
kojom se vukao godinama, stalno su bili na ivici
konačnog razlaza, čas je ona odlučivala da napusti njega,
čas on nju, a nikako da se raziñu, odluke se ne bi održale,
Baki se nije libio povremenih veza i vezica, bilo ih je i
više istovremeno, smatrao je da muškarac po prirodi želi
harem, samo što je većina muškog sveta previše
isprepada da to i prizna.
Biće da je ta ženska pre traktor ili prikolica nego
avion, a da je Baki, po svom običaju, prihvatio više
poslova nego što može da savlada, pa pokušava da Luki
uvali bar jedan. Ne bi se Luka polakomio ni da je ženska
bila avion, jednom je zasvagda srećno rešio žensko pi-
tanje, što da sebi otežava život i tovari bedu na vrat. Što
da išta menja kad mu je ovako sasvim dobro. Hoćeš
crnku, hoćeš plavušu, hoćeš brinetu, izvoli, posluži se
kad ti zatreba i gotova priča.
„Pazi, raskantala se sa mužem, živi sama. Dakle,
treba joj muško. Ima i dobar posao, pa joj ni kinta nije
problem. Plaća bez zanovetanja.“
Dobro, možda i ne bi bio naodmet koji dinar pride.
Naročito sada kada se borba zaoštrava. Troškovi će rasti.
Zatrebaće i da se angažuju ljudi. I da se štošta plati.
Rašće i pritisak. Možda će negde morati i da se skloni,
bar na neko vreme, sada kada su mu se prilepili uz pete.
Ženska je, naravno, bila živčana. Bila je u frci,
kompjuter joj je neophodan, zbog posla, ne može ni dan
da sastavi bez njega. Luka je teško vario živčane žene, ali
su, s druge strane, mušterije u frci najisplativije. Možeš
da im zacepiš koliko hoćeš, ne pitaju koliko košta, samo
- 395 -
da im što pre završiš. Za juče, kad bi se moglo. Dolivao
je ulje na vatru. Ubaci ih u što veću paniku, da im iz
džepa izbaciš što veću kintu. Neprikosnoveno načelo.
Postoji li i kompjuterska mafija, proletelo mu je kroz
glavu dok je petljao po mašini, onako kao što postoji
medicinska? Misao je sama minula, nije morao da je tera.
Nije našla pogodnu podlogu, da prione. Mobilni mu je
bio isključen, da mu ne dosañuje dok radi. Razvlačio je
posao dovoljno dugo da može da udari po ušima. Platila
je ne trepnuvši.
Vozio je, u tišini, kroz noć bez zvezda. Nije trpeo
muziku u kolima, još manje brbljanja voditelja i
voditeljki, blebetanja njihovih gostiju, trućanja slušalaca
koji se uključuju u program. Slušaoci su bili najgori.
Samo kompletan idiot i kompletna idiotkinja mogu da
čuče uz telefon da bi se ubacili u etar, kako to voditeljske
vrane vole da graknu, ne bi li i oni nešto saopštili svetu.
Čudnog li zadovoljstva.
Izašao je na autoput. Voleo je da vozi nasumice, ne
da bi negde stigao već da bi bio u pokretu. U kolima je
bio sam sa svojim mislima, mnogo izdvojeniji, mnogo
potpunije sam nego u stanu. Prijala mu je ta izdvojenost.
Kretao se kroz prostor, probijao, prodirao umesto da mu
pripada. Naročito su ga privlačile noćne vožnje, kada su
predeli nestajali.
Ipak je jajara onaj doktor Novaković. Hteo bi a ne
sme. Pogrešno je i to što bi hteo. Ništa taj nije razumeo,
samo bi da napakosti nekom od svojih, ništa drugo. Bolje
da otpadne, takvi mu ne trebaju. Otpašće mnogi, ali će
zato oni koji ostanu nešto vredeti. Bolja je manja ali pro-
brana vojska od velike u koju se naguralo sve i svašta.
Treba odstraniti to sve i svašta. Šta će mu korov? Od
korova samo šteta.
- 396 -
 U snopu farova bljesnule bi hrpe snega. Na
stubovima kraj puta žmirkale su crvene mačije oči. Kada
bi čovek mogao da se nikada ne zaustavi.
Iz sna ga je trgla zvonjava na ulaznim vratima. Tama
se tek tanjila. Mahinalno je potražio pantalone na stolici
kraj kreveta a onda shvatio da je zaspao obučen. Poštar je
imao crven, baburast nos. Tutnuo mu je u ruku beli
koverat i pokazao mesto u bloku gde je trebalo da se pot-
piše.
Luka je obrtao koverat, nikako ne razumevajući
otkud sad taj telegram. Otvorio ga je s otporom.
OTAC UMRO. DOðI ODMAH.
Telegram je potpisala majka, ne Super Šveca.
Pročitao je telegram još jedanput, i još jedanput, i
još jedanput, kao da je svaki put očekivao da će zateći
neke druge reči.
Kakva je sad ovo podvala? Šta su sad smislile stare
saveznice? Ili nisu ništa smislile? Ili je matori šarlatan
otegao papke samo da mu napakosti, da ga kazni? Ako je
to naumio, prevario se. Džabe je umirao. Luki je na duši
toliko lako kako ne pamti da mu je ikad bilo. Kao da je
spao tučani teg, koji ga je pritiskivao čitavog života.
Super Šveca ga je napala da je oca oterao u grob.
Nije mogao da preživi sramotu koju mu je roñeni sin
priredio pred tolikim ljudima.
„Kako sam ga ja to oterao u grob? Nisi li rekla da je
na izdisaju i da mu nema spasa?“, odvratio je razložno,
što je Super Švecu dodatno razjarilo, razložnost ju je
dovodila do besa. Majka je u razložnosti nalazila nešto
bezdušno, a bezdušno je bilo sve što se opiralo njenim
preuveličavanjima.
„Kako iko može da bude toliki skot“, zapenila je
Super Šveca, samo što se ne uguši u vlastitoj srdžbi.
Fikus je štucnuo. Ponovo. I ponovo. Nikako da se
zaustavi.
- 397 -
Jasno, medicinska mafija je udesila da otac umre
odmah posle posete i akcije, nije im to bilo teško, imali
su ga na raspolaganju, da bi Luku vezali osećanjem
krivice, ništa tako ne obogalji kao krivica. Vešti su, nema
šta. Nije ni pokušao da potisne poštovanje, pa i divljenje
prema svom protivniku. Zašto bi? Umanjujući supranika
umanjuješ i sebe. Što je neprijatelj moćniji, to si veći.
Vešti, vešti. Samo su ovog puta omanuli. Udarac u
prazno. To kod Luke ne može da proñe. Možda je nekad i
moglo, ali više ne. Stekao je otpornost. Ne pada na
krivicu, kao što ne pada ni na avione.
Treba organizovati opšti štrajk žrtava medicinske
mafije. Neka svi odbiju da ih leče. To bi bio odlučujući
udarac.
72.
Kada su saznali šta je Gavran napravio, hajkači su
podivljali. Častili su ga svakojakim nazivima.
Čudnovata stvar, kada udaramo po nekome, nema
ničeg prirodnijeg nego da nam uzvrati. A ipak smo
zatečeni, zapanjeni pa i uvreñeni ako se to dogodi.
Strašno se zgražavamo nad stvorenjem koje se usudilo da
raspali po onome ko ga tuče. Voleli bismo da su vezane i
ruke i noge, zapušena usta onima koje šamaramo. Da ne
mogu da nas zveknu, da ne mogu da nas ritnu, da ne
mogu ni da zaurlaju ili zavape.
Obradovićka je pozelenela od jeda.
Nešto se mora smesta preduzeti, ponavljali su
pravednci, najgorljivije oni koji su bili najteže pogoñeni.
Ali šta, ali šta?
Preduzelo se. Svi suspendovani su stupli u štrajk.
Sad, ionako im nije bilo dozvoljeno da rade, pa nisu to
mogli ni da odbiju, ali takva jedna sitnica štajkačima nije
predstavljala problem. U odlučnim bitkama se ne
- 398 -
zadržava na tričarijama. I dalje su se muvali po domu
zdravlja. To što su pod suspenzijom, ne znači da im je
moguće zabraniti ulazak, tvrdili su. Niko na to nema
pravo. Ponajmanje onaj skot. Pozivali su sve zaposlene
da im se pridruže. Zarad odbrane dostojanstva profesije.
Dostojanstvo profesije, izgleda, nije bilo na ceni. Niko se
nije priključio. Povukli su se i oni koji su ih ranije
podržavali. Nisu bili radi da se izlože Gavranovom
gnevu, od Obradovićkinog buzdovana nikakve pomoći.
Kao da je u zemlju propao, ako ga je uopšte bilo.
Ustanovljena je i disciplinska komisija, da razmotri
slučaj. U njoj su se našli sve sami gavranovci.
Suspendovanima se loše pisalo. Gotovi su, šuškalo se.
Nadrljaće, za primer.
Štrajkači je zahvatilo ogorčenje. Na one koji su ih
izdali još više nego na samog Gavrilovića. Rado bi se
vratili natrag, kada bi se ikako moglo. Zalegli su za opšte
dobro, a ispašće da samo oni stradaju. To zaista nije
pravo. Gde su kolege, gde pacijenti? Nigde nikoga,
ostavljeni su na cedilu. Natrag se, meñutim, nije moglo.
Napred ih je gurala inercija učinjenog. Bili su u njenoj
vlasti.
Uzbuniće javnost, tako su odlučili. Neka ceo svet
sazna šta se ovde radi. Kada se sjate novinari, kada po
Gavranu raspale mediji, kad istina odjekne, drugačija će
pesma tada da se peva.
Javnost, kako to moćno zvuči. To je još jedna od
onih čarobnh reči koje obećavaju mnogo, malo daju.
Kada Nenadu spomenu javnost, pomisli na čiče po
parkovima, eno ih gde čeprkaju po jutrošnjim vestima, na
domaćice koje sa komšinicama kafenišu uz uključene
televizore, na kakvog usaljenog i užirenog čovu koji,
nabokan do guše, drema u fotelji dok televizijskim
ekranom, zadihana, trče friška zbivanja, na kakvog
portira koji rasejano prelistava štampu, da nečim utuca
- 399 -
vreme. Pomisli na prošlonedeljne novine, koje se povlače
po kući jer se niko nije setio da ih baci. Pomisli na nešto
prašnjavo, ubuñalo, ustajalo, užeglo.
U ime štrajkača, i još više u ime istine, novinare je
zivkala Obradovićka, PR štrajkača, kako se predstavljala.
Sazvana je konferencija za novinare. Pripremljen je
materijal koji će se podeliti. Šta će ako Gavran zabrani
ulaz pozvanima? Ne, na tako nešto se ipak neće usuditi.
Tim bolje ako bi pokušao, zamerio bi se javnosti. A tada
je tek obrao kožu na šiljak. Ima da ga živog oderu.
Na dan zakazane konferencije čitavim domom
zdravlja je prostrujalo neko iščekujuće uzbuñenje. Čak je
i Nenada zahvatilo. Štrajkači su se pojavili uparañeni,
namontirani. I oni su sastavili iste stolove, boje šljive, u
istom bifeu, kao Gavran svojevremeno. Gola grana je i
dalje uzalud preklinjala da je puste unutra.
Novinari, meñutim, nikako da se pojave. Nikako da
navali sedma sila i zbriše gnusnog Garvrana s lica zemlje.
Konačno, eto nekog uzmuvanog muškog stvora,
neodreñenog izgleda, neodreñenih godina, sa beležnicom
u ruci, raspituje se za pres konferenciju. To je saradnik
lista „Jutarnji glasnik“ ne baš čitanog. Šta je, tu je. Bolje
iko nego niko. Obradovićka nevoljno nabraja sve
Gavranove grehe i sve ono što se preduzima da se, u ime
pacijenata, osoblja i opšteg dobra, njegovim
nevaljastvima stane na kraj.
Uzmuvana prilika hvata beleške, mrdajući vilicama,
kao da nešto žvaće.
„Govna!“, praskala je Obradovićka, kada su se
izgubili jutarnji saradnik i njegova musava beležnica.
„Sve su to najobičnije seronje“.
U onom je raspoloženju, kakvo i Nenad veoma
dobro poznaje, kada bi čovek, od muke, da rastrgne bilo
sebe, bilo prvog ko mu se nañe pod rukom. Ili da nešto
- 400 -
razbije. Ili da makar iz sebe izbaci sav gnev, u grčevitim,
šikljajućim mlazevima.
„Nisu se usudili! Takva jedna tema. A oni se nisu
usudili. Umesto da se polome. Da sam ja nešto novinar,
pa da mi neko ponudi ovakvu priču, sve bi praštalo.
Kupljeno je sve to. Igraju onako kako im se svira. Znam
ja odakle vetar duva. Znam ja ko štiti Gavrana. Onaj ko
se sa njim tali.“
Ni čitaoci „Jutarnjeg glasnika“ nisu se, po buñenju,
upoznali sa Gavranovim zlodelima. Možda je priča o
njima negde usput ispala iz musave beležnice uzmuvanog
tipa.
Tako se javnost nije ustalasala. Nije se razlegao
urlik negodovanja. Gavran se nije zatresao.
Disciplinska komisija odlučila je da se Obradovićki i
društvu u narednih godinu dana umanji plata za trideset
odsto zbog teške povrede radne discipline. Čašćeni su i
poslednjom opomenom pred otkaz. Pokunjeni, vratili su
se u svoje ordinacije. Obradovićka će i dalje ostati tu, da
Nenada stavlja na muke svojim telom, odbija svojom
naravi, gnječi svojim prezirom.
Ovakva odluka je mnoge začudila, pa i razočarala.
Nije u njoj bilo ničeg konačnog. Bez obzira na kaznu, svi
su se zadržali na svojim mestima. Nije to bio
zadovoljavajući završetak. Niti je Gavrilović srušen, niti
su odstranjeni oni koji su nasrnuli na njega. Bilo je u
tome nečeg previše polovičnog. Proneli su se glasovi da
je u poslednjem trenutku uskočio Obradovićkin
buzdovan, da spreči najgore. Nije bio dovoljno moćan da
učini nešto više, ali je ipak bio dovoljno uticajan da
sačuva glave.
73.
Iz beležnice doktora Nenada Novakovića
- 401 -
Nagañanja, tumačenja. Sit sam tumačenja. Hoću
presnu, sirovu stvarnost.
Obradovićka, primamljivo telo, otrovna narav. Šta
će ženama narav? Telo im je dovoljno.
Tvrdoglavog li čoveka. Ne možeš da ga ubediš, pa
ne možeš. Sve odbacuje. I odmah kreće u protivnapad.
Ali ako, što je optor žilaviji, predaja će biti potpunija.
Mnogo je teže sa Marićkama, Tutumračicama, Pizdićima,
Pjanićima. Tu se skubljavaš sa nečim žitkim. To je blato
koje te svog oblepi. To čak nije ni sukob. Blatu ne možeš
da naudiš. Neranjivo je.
Ovde bar imam protivnika sa kojim mogu da se
ponesem, pa ko nadvlada. Ili ću ja njega privesti pameti,
ili će on mene iz pameti isterati. A možda i svako ostane
na svome, ni to nije isključeno.
Samo polako, samo uporno. Tvrñave ne padaju na
juriš. Tvrñave se osvajaju opsadom. Protivnika moraš da
iznuriš, pre nego što ga slomiš. Ni bolest, uostalom, ne
osvaja na prepad. I ona te najpre opseda, isrcpljuje,
navaljuje i navaljuje, sve dok ti ne oslabi otporna snaga.
Zaposedne te kada više nisi u stanju da se braniš.
Nagrizaću ga iz dana u dan, kao kiselina.
Podlokavaću ga, roniti, kao voda. Voda je sila nad
silama, još joj ništa nije odolelo. Neću stati dok mu ne
podrijem zidine. Tada će se srušiti same od sebe.
Kompjuteraš će biti prisiljen da se suoči sa onim od čega
okreće glavu. Zašto je okreće? Zato što se boji. Trese se
od straha, iako to neće da prizna. Ukakio se kukavac, eto,
to je. I ništa drugo. Izmislio je medicinsku mafiju da
prikrije kako se utronjao od bolesti. Kao, bolesti i nema,
nego ju je izmislila nekakva tamo mafija, da podjari
naivan svet. Utešna misao. Ali ne pomaže. Ne nestaje
- 402 -
ono što nećeš da vidiš. Bilo bi lepo da je tako, šta bih ja
se izbrisao, da mogu. To, meñutim, ne ide tako. Stvarnost
je nametljiva, nasrtljiva, stalno se s njom sudaraš, stalno
o nju saplićeš, nesnosna je. Da mogu, ukinuo bih je
dekretom. Neizvodivo.
Ja ću biti kompjuteraševa stvarnost. Zahvaliće mi
zbog toga jednog dana, kada mu otvorim oči. Kada
konačno progleda. Kada krenem da ga lečim od svih
boljki koje od sebe krije. Ne mora ni da mi zahvali, baš
me briga, može i da me proklinje. Važno je da ja radim
za njegovo dobro.
Ne kažem, smrti neću doakati, ali ću joj bar zadati
što više muka. I to je nešto. A nešto je bolje nego ništa.
Ne kažem da ću bolesti stati na kraj, ali je bar neću
pustiti da vršlja kako hoće.
Možda nisam čudo nad čudima, kao Braca, ali nisam
ni za bacanje. Nije mi mesto na otpadu.
Potcenili su me. I majka, i Braca, i Biserka, i
Daresalam, i Obradovićka, i oni što čuče u čekaonici, i...
Nema ko nije. Ako, to mi je i zgodnije. Ostavlja mi više
prostora.
Biserka je podivljala. Žao mi je, nisam most, da me
pregaze. U stvari, nije mi žao. Što ima da mi bude žao?
Neka svoje kombinacije pravi bez mene.
Nevolja je što od nje ne može da se živi. Kljuca me
u glavu, bez prekida. Počne čim se probudi. Ne prekida
dok ne zaspi. Sreća što se ne viñamo veći deo dana. I što
mi serije daju malo predaha. Ima neke koristi i od onog
TV doktorčića, onog što čini čuda. Istina, čuda su
televizijska, ne stvarna. Jesu li televizijska čuda su
stvarnija od stvarnosti?
Biserka je postala neizdrživa. Moram da je se
oslobodim, pre nego što me izbezumi. Davno je to trebalo
da učinim. Kao što je davno trebalo da odem iz doma
- 403 -
zdravlja. Nego sam ja takav, slabo pokretan. Kada se
ukotvim, teško dižem sidro. Ali ću ga ovog puta dići.
Prekardašilo je. Trpeo sam dok se moglo trpeti. Podneo
sam ono što bi malo ko podneo. Možda i zato da sebi
pokažem kako mogu da izdržim više od drugih, jer sam
čvršće grañe. Eh, sujeto, sujeto, šta mi radiš?
Ostaviću joj stan, neka se širi sa svojom ćerkom. Iza
sigurnosnih vratiju, koje niko ne može da obije. A ja ću...
Kod Olge. Šta bi mi falilo? Ne bi se protivila. Olga se ne
protivi mojim namerama. Nije daleko od idealne žene.
Idealna žena je žena bez svoje volje, bez svojih želja, bez
svojih misli, bez svojih osećanja. To je prazna posuda,
koju tek muškarac ispunjava. I fizički, i mentalno, i
emocionalno. To je za muškarca idealna žena. Sve ostalo
su prazne priče. Prema tome... dabome, piše na zidu blizu
doma zdravlja.
Bar me Dalesalam više ne gnjavi. Izbegava me,
zaobilazi. Lepo od njega. Neka samo nastavi tako. I u
njega se uvuklo nešto šunjavo, prezavo.
Svratio sam do Hromog Dabe. Kafić još stoji, ali,
čim uñeš, osetiš da je na samrti, pogoñen istim hicima
kao i njegov vlasnik. Brzo će da izdahne. Umesto alge,
posluživao je neki bubuljičavi dečko, Za Daresalamovim
stolom sedela su neka trojica, koju tu još nikada nisam
video. Reda više nije bilo.
74.
Ne, nije to bio taj glas. Ni taj. Ni taj.
Je li sigurna?
Sigurna je.
Sasvim sigurna?
Sasvim sigurna.
A da ih još jednom presluša?
Nema potrebe.
- 404 -
 Ipak će joj pustiti traku još jednom, za svaki slučaj.
Ne kaže se džabe, triput meri, jednom seci.
Različiti glasovi su još jednom izgovorili istu
dojavu.
Odmahnula je glavom, volela bi da ih obraduje, ali...
Inspektor Maksimović nije bio zadovoljan, ali
Vlatka nije mogla da izabere nausmice, da bi mu učinila
po volji. Ne, nije mogla da mu obezbedi krivca, da
uspešno završi svoj lov.
Ni u firmi nije primetila nešto...? Onako...?
Sumnjive radnje i slično?
Ne, ništa nije primetila.
Da nije nešto načula? Da nije bilo nekakvih priča?
Uvek ima nekakvih priča.
Može li da navede koju?
Ne može. Ne obazire se na glasine.
Inspektor Maksimović je postao još nezadovoljniji,
ali je bio previše dalek da bi je dotaklo njegovo
nezadovoljstvo. Nije to bila baš prava udaljenost, pre kao
da se nalazio iza staklenog zida. Iza staklenog zida se
našao i Sutlijaš. Iza staklenog zida su se našli i Prle, i
Miloš, i Gojko. Iza su bile i Sneška i Mladena. Ceo svet
se smestio iza staklenog zida.
To ju je uplašilo. Hoće li iko ostati sa ove strane,
tako da može da ga dodirne, oseti? Ne tek da razazna
mimiku, pokrete, reči? Otkud se zid stvorio? Otkud je
iznikao? Ili je oduvek bio tu, samo što je Vlatka odbijala
da ga primeti?
Na Lanina vrata je zazvonila sa strepnjom. I
odahnula, susrevši se sa iskričavim pogledom.
75.
Doktorenko je odjednom zapevao drugu pesmu. Kao
kad na radiju promeniš stanicu. Ne tako. Na radiju je sve
- 405 -
to jedna te ista stanica, i jedna te ista pesma, samo što se
drugačije zovu. Kao i na televiziji. I sve novine su jedna
te ista novina, ista zavidljiva podlost, ista dosada, ista
slinavost, isto nagvaždanje, isto naduvavanje. Ni sa
sajtovima nije drugačije. Istom nadevaju različita imena,
da te zavaraju. Daju ti, kao, da biraš. Ili ti tutnu glasački
listić da, fol, izabereš svoje predstavnike. Kao, i od tebe
nešto zavisi, kao i ti o nečemu odlučuješ. Što je
najsmešnije, ima tušta i tma budala koje se primaju na te
podvale.
Sa doktorenkom je nešto drugo. U njemu je nešto
kvrc, kvrcnulo. Kao da je neko okrenuo prekidač. Mora
da su ga njegovi cimnuli za povodac. Nanjušili da se
koleba, da se lomi, pa ga pritegli. Da im ne izmakne. Zato
se i navrzao da Luku preobrati u bolesnika. To mu je
kazna. Pokajnički zadatak. Dokazivanje odanosti.
Uvalili su ga u nemoguć poduhvat, sirotana. Sa
Lukom ni bolji nisu izašli na kraj. Od doktorenka
verovatno i ne očekuju da mu skine skalp. Znaju i oni da
nije tome dorastao. Nego su mu dali da ispašta greh
kolebljivosti. A i da razdražuje, kao muve koje ti zuje
oko glave. Da ga živcira. Da mu odvlači pažnju. Od
doktorenka bi i to bilo dosta. I više nego dosta. Imajući u
vidu njegove mogućnosti. Istina, Luka ga je precenio u
jednom trenutku, poverovao je da bi od tog smotanka
nešto moglo i biti. Da bi mogao da ga izdelje u saborca.
Čak delotvornog saborca. Posadiš u nekog svoju želju pa
vidiš ono što je izniklo iz te želje. Ništa zato, takve
zablude su neminovne. Vežbaće na njima.
Nije otišao na očevu sahranu. Da Super Šveci nad
grobom ne nalupa šamare. Da ne gleda majčin dramolet.
Poneta publikom, prevazići će sebe. Nesnosan prizor.
Doktorenko je dolazio svakodnevno, da ga obrañuje.
Bilo je to kao da neko po Luki udara tupim dletom.
Puštao ga je, iako nije znao zašto. Da se čeliča, može biti.
- 406 -
 Gagi je gušio i gušio, zanovetao i zanovetao. Ništa Ne, nisam se slučajno obreo na ovom svetu. Nisam
mu nije bilo po volji. prozivod nesmotrenosti. Nisam se omakao. Tu sam s
„Nemoj da sunem, i virus dunem“, huknuo je Luka, razlogom.
unevši mu se u lice. Gagi ga je pogledao zabezeknuto. Pa Niko ne može da me ukloni dok ne okončam ono
se obrnuo oko sebe i uhvatio tutanj. zbog čega mi je podaren život. A to neće biti skoro.
Sneg je nestao sa ulica. Izlečiću te ja, prikane moj. Izbaviću te. Da me
Noć je zaudarala na memlu. izbaviš.
Doktorenko je dahtao.
U bioskopskoj sali su pogašena svetla, ali projekcija
nikako da počne. Da li je zadremao čovek koji pušta Jun 2009.
film? Ili se projektor pokvario?
U glavi mu je zujalo, usta su bila suva. Nije mogao
da ustane i ode po vodu. Nešto ga je držalo uz krevet. Ni
ruku nije mogao da podigne. Bio je privezan, remenima.

76.

Iz beležnice doktora Nenada Novakovića

Stekao sam svog bolesnika. Niko ne može da mi ga

otme. Ne može ni da mi utekne. Ovaj je zbilja pao u
postelju, samo od mene zavisi kada će iz nje ustati. Neće
to biti tako brzo. Nigde mi se ne žuri. Hoću da ga
temeljno ispitam, temeljno izlečim, ne tek da ga zakrpim.
Hoću da iz njega isteram svaku boljku. Biće to potpuno,
savršeno ozdravljenje kakvo još niko nikada nije
postigao.
Pronašao sam svoj poziv i više mi niko ništa ne
može. Ni Tutumračica, ni Pitić, ni Pizdić, ni Biserka, ni
Braca, ni majka, ni Daresalam, ni njegove budže i
budžaklije, ni Obradovićka, ni pedijatar. Niko. Čak ni
smrt mi više ništa ne može.

- 407 - - 408 -